У зависности од начина интеракције актера међусобно и са наставним ресурсима, може се

говорити о синхроном или асинхроном учењу [13]. Основна карактеристика синхроног учења је
рад у реалном времену. Овакав вид подразумева комуникацију путем инстант порука, Интернет
састанака, као и наставу путем видео-линка. Предности оваквог приступа су: постојање повратне
информације, и висок степен интеракције са свим учесницима у наставном процесу. Претходно
поменути модел дистрибуиране учионице базира се на синхроном учењу - учесници фактички у
реалном времену комуницирају (држе се предавања, дискусије, приказују експерименти).
Недостаци оваквог приступа су: високи хардверски захтеви, ограниченост на задате термине
наставе (консултације, радионице, предавања, лабораторијске вежбе), као и диктирање темпа
учења од стране наставника. Код асинхроног учења, учесници не комуницирају у реалном
времену, већ се користе методе комуникације код којих постоји кашњење: електронска пошта,
форуми и дискусионе групе, а материјали за учење су припремљени унапред (нпр. снимак
предавања). Предност овог приступа је крајња независност ученика - он може бирати којим
темпом и којим редоследом ће учити. Недостатак је управо изолованост ученика - изостанак
интеракције и повратне информације у реалном времену. Постоје закључци да је оптимално
асинхроно учење подржати синхроним учењем, односно одговарајућим алатима [14]. За потребе
реализације е-образовања образовна институција је у обавези да формира, администрира и
одржава одговарајућу инфраструктуру, чиме се обезбеђује: доступност материјала за учење,
синхрона и асинхрона комуникација између свих актера укључених у процес учења и наставе,
праћење напретка студената и спровођење осталих активности од значаја за успех учења 12 на
даљину. Потребно је да инфраструктура прати модерне техничке стандарде, да буде модуларна,
флексибилна и скалабилна и усклађена са потребама циљне групе корисника. Е-образовање је
присутно у облику комплетног спровођења наставе он-лајн (pure online) и као компонента
интегрисана у традиционалну наставу, у виду тзв. комбинованог учења (blended learning) [15]. На
тај начин учесници у настави за одређене активности могу користити он-лајн ресурсе (на пример
за проверу знања, комуникацију путем форума и сл.), док се већи део наставе ослања на
традиционалне методе и спроводи у установи. Постоје многобројни примери универзитета који
наставу спроводе искључиво он-лајн. Најпознатији је Отворени универзитет (Open University), који
је у школској 2011/2012 години нудио 342 модула основних студија и 141 постдипломски модул,
са преко 240 хиљада уписаних студената [16]. Електронско учење подразумева коришћење било
којег он-лајн алата. На пример, употреба Гугл докумената (GoogleDocs) за колаборативни рад на
писању есеја је такође е-учење. Или нпр. коришћње Скајпа (Skype) за разговор у реалном времену.
Уколико је реч о потпуном моделу е-учења (pure e-learning), од значаја је пратити активности
ученика у централизованом маниру. У том случају у пракси се најчешће прибегава коришћењу
окружења за учење (Learning Environment). Реч је о софтверу који учесницима у настави пружа
амбијент за учење/наставу у смислу ресурса и различитих активности, пре свега оријентисаних ка
међусобној комуникацији.