dr.

Milan Ignjatović

PSIHIJATRIJAZAPOČETNIKE

Vršac
2015

1
 Psihijatrija za početnike

Autor
Dr Milan Ignjatović

Lektor
Jelena Cuca

Korekcija pravopisa
Sonja Đorđević

Prelom
Zorica Mujković

Dizajn
Aleksandar Pasku
www.freakinc.rs

Tehnička podrška
Bratislava Cvetković Ilić

Štampa
Gama Studio

Tiraž
100 komada

Izdavanje knjige tehnički pomogli Dr Tatjana Voskresenski,

Filip Kalnak kao i personal SBPB Vršac.

2
Knjigu posvećujem
svojoj deci Branislavi Katarini Ignjatović i
Božidaru Milanu Ignjatoviću,
kao i Tatjani Cvetković

3
4
 I
PSIHIJATRIJAZAPOČETNIKE

5
6
 Kada sam prvi put u životu čuo vic o Čaku Norisu
mislio sam da to može biti korišćeno samo u svetu deč-
jih nadmetanja, ko će da ispriča što zanimljiviji smešni
događaj. Ali sam se brzo uverio da to nije tako setivši se
knjige „Dosetka i njen uticaj na nesvesno”, bar mislim
da se tako zvala, Sigmunda Frojda, gde sam našao odgo-
vor na mnoge moje dileme koje sam imao kao početnik
u medicini, osamdesetih godina prošlog veka. Vic koji
ima duboku poruku, ma kako on besmisleno izgledao za
odrasle, upravo je opredelio celu njihovu budućnost, kao
i živote njihovih roditelja, rođaka, a opredeliće i buduć-
nost mnogih njihovih generаcija koje dolaze. Gde taj vic
ima uticaj? Pre svega, on govori o identifikaciji kojom
prolazi svaki pojedinac prvo u svojoj porodici koja ga
vaspitava, a posle i u odnosima u društvu. Možemo da
nasledimo od naših roditelja boju kose, očiju, dužinu
prstiju, visinu, ali to što ne znamo i ne vidimo, a naj-
češće to radimo ili govorimo, sadrži vic o Čaku Norisu.
Mnogo puta se čudimo zašto smо uradili to i to, a nismo
to hteli, ili zašto smo rekli to i to, a nismo hteli, a to je
iz jednostavnog razloga uradio i Čak. Kako ide taj vic?
Veoma jednostavno. Čak Noris je prvo izgradio kolibu
u kojoj se kasnije rodio. Neko će reći samo toliko, a ja
govorim da je to najjednostavniji lingvistički genetski
kod koji postoji na svetu. Ljudi ili klijenti ili pacijenti
koji dođu kod psihijatra imaju veliku unutrašnju silu
koja ih dovodi u psihijatrijsku ambulantu. Ako se ta sila
ne iskoristi, može da se okrene protiv pacijenta. Sila
je u identifikaciji. U tom vicu o Čaku on je prvo dobio
identifikaciju, a posle toga se rodio. Ove dve stvari su i

7
prenatalno povezane. Nije važno koje je dete po redu,
ili kakvog je pola. U Slovačkoj govore: „Kakva je matka,
takva je i Katka”, što znači: „Kakva je majka, takva je
i ćerka”, a nastavljaju: „Tak aj jej kamaratka“, što dalje
znači „Тakva je i njena drugarica“. Za muškarce važi
isto: „Aki otec taki aj sin“, „Kakav je otac takav je i sin“,
„Ake drevo taki kiln“, „Kakav je materijal, drvo, takav i
klinac od toga drva“, ili kako mi kažemo, ekser. Zašto
je tako nešto važno? Iz jednostavnog razloga. Ako, na
primer, uzmemo fobiju i strah od zubara, krvi i pregleda
kod lekara. Takva izolovana fobija se pojavljuje u poro-
dicama minimalno dve generacije unazad. Na primer,
kad ide od ćerke, znači do majke, bake i prastare bake,
to je najčešće sektor gde mi možemo da prikupimo in-
formacije. Šta će se dogoditi sa budućim generacijama,
ako imaju ćerku, ili možda i sina? Ta fobija se prenosi
dalje. Ako nemaju decu, naravno, ne prenosi se dalje.
Koji gen određuje tako nešto, ja ne znam, ni u literaturi
nisam takvo nešto našao, ali u praksi to tako funkci-
oniše. Znači i novorođeni dobijaju ili grade prvo svoju
sojenicu, kolibu, pa se tek onda rađaju, naravno u pre-
nesenom smislu, psihološki gledano.
Toliko o uvodu koji možda izgleda konfuzno, ali
njegova jednostavnost je u tome da ne možemo da po-
begnemo od vlastite identifikacije koja nam je data
unapred generacijskim iskustvima. Kasnije, ako nam
se identifikacija ne sviđa, borimo se sa njom i nastaju
anksiozna stanja, depresije, strahovi, ili je prihvatimo
nesvesno, kao i sve njene parameter, i borimo se ne
znajući da ponavljamo to što je radila naša baka, deka

8
ili prastari baka i deka. A to sve ostavljamo našoj deci
da se i oni sa tim bore u budućnosti. Najbolji primer
za to je, recimo, odbrambeni mehanizam perpetuacija.
Kada su u porodici problemi, na primer, glave porodi-
ce sa alkoholom i supruga ne može sa tim problemom
da se snađe, onda nalazimo i u njenoj originalnoj po-
rodici probleme sa alkoholom, kao i bakine probleme
sa dekom, isto u vezi sa alkoholom i ćerka se uda za
čoveka koji isto ima probleme sa alkoholom. Šta radi
takva žena ostatak svog života? Bori se sa alkoholom u
vlastitoj porodici, ali ni to nije tako strašno. Ona ostav-
lja i svojoj ćerki da nađe istog takvog partnera da se i
ona dalje bori sa alkoholizmom svog dečka, najboljeg
drugara ili budućeg supruga. Ovde ne govorim samo
o alkoholičarima, već i o drugim problemima kao što
su fobije, poremećaji ličnosti, depresije, somatoformni
poremećaji — praktično, sve ono što se događa u maloj
psihijatriji, sve je to kroz identifikaciju među sobom
povezano. Naravno, ne možemo da podvučemo jasnu
granicu i da kažemo da fobije nemaju psihotični pa-
cijenti ili pacijenti sa toksičinim psihozama, organ-
ske depresije ili demencije. Ali mala psihijatrija nam
omogućava da, takoreći, radimo nekada i jednodnevnu
psihijatriju i da budemo uspešni. Sve je to stvar toga
da li poznajemo istoriju familije pacijenta i da li razu-
memo problem identifikacije. Ako to znamo lečenje
ne mora da bude masivnom psihofarmakoterapijom,
i to ne mora biti dugotrajno. Ovo sve odgovara državi
i zdravstvenom osiguranju, ali ne odgovara psihofar-
makološkim kompanijama. Ali moram da napišem da

9
bez njihovih investicija u razvoj i istraživanje mi ne
bismo znali mnogo stvari u vezi sa psihološkim, kao i
biološkim procesima.
Šezdesetih godina prošlog veka odrastao sam pored
psihijatrijske bolnice, moj otac i stric su bili psihijatri.
Mnogi od mojih drugara sa kojima sam svakodnevno
igrao fudbal i košarku bila je iz istog kraja, znači i nji-
hovi roditelji su radili u bolnici za neuropsihijatrijsko
lečenje pacijenata. Bolnica je u to vreme imala hiljadu
i sto pacijenata. Velika većina njih bila je hronično bo-
lesna. Bile su to psihoze, shizofrenija još po staroj kla-
sifikaciji, hebefrenija, paranoidna shizofrenija, nekoli-
ko slučajeva i katatonej shizofrenije, kao i simpleksna.
Neki od tih pacijenata koji su oboleli od hebefrenije do
danas su lečeni kao hronični pacijenti u bolnici. Mi
smo sa tim pacijentima bili u dnevnom kontaktu jer
smo fudbal i košarku igrali u krugu bolnice, u to vreme
je postojao problem nedostatka terena u gradu. Za sve
to vreme nije se dogodio nijedan incident između ci-
vila i pacijenata. Kad sam kasnije, devedesetih godina
prošlog veka, radio u Ženevi i Lozani u Švajcarskoj, isto
tako je krug bolnice bio otvoren za civile, i oni su tamo
odlazili na trim staze, kao i u šetnju sa psom. Ni tamo
se nije dogodio nijedan incident. Svi ti ljudi su vero-
vatno živeli u simbiozi i svaki od njih je išao za svojom
identifikacijom, ostale stvari su bile samo usputni do-
gađaji. Tada je bila moderna lobotomija i u Slovačkoj se
radila na Prednjoj Gori. Radio ju je profesor Pogadi, ali
rezultati nisu bili dobri i sa tim se prestalo. Invazivna
terapija kao što je elektrošokovna terapija zahvaljujući

10
profesoru Matulajovi raširila se u Slovačkoj i do danas
ima veliki uspeh. Po Švajcarcima, uštedi se na lekovi-
ma, uspešna je kod lečenja katatimne shizofrenije (koju
sam video jednom u Ženevi), a pomaže i kod lečenja
rezistentne depresije. U Švajcarskoj je elektrošokovna
terapija zabranjena od sedamdesetih godina prošlog
veka, može da se radi samo u Lozani. Profesor Miler
je to izborio za svoju bolnicu u vremenu kad je bio vo-
deća ličnost švajcarske psihijatrije i, kasnije, direktor
bolnice. Zašto je sve to važno? Iz veoma jednostavnog
razloga, jer kao i u drugim disciplinama medicine, i u
psihijatriji se mogu pojaviti lažno pozitivne dijagnoze
gde možemo da zamenimo panični napad posle pušenja
marihune sa toksičnom psihozom, kad ne poznajemo
identifikacioni fenomen roditelja pacijenta, te on može
završiti na elektrokonvulzivnom lečenju ili deportnoj
psihofaramakoterapiji. Zato su u Srbiji i Švajcarskoj
obazrivi pri ECT lečenju pacijenata.
Kada mogu da počnem da objašnjavam zašto mislim
da je naša identifikacija, neki je zovu i sudbina, horo-
skopski znak i slično, tako važna? Mogu početi od pr-
vog susreta sa pacijentom, u sredini terapije, na kraju,
ili posle nekoliko godina uspešnog lečenja. Po meni je
najvažnije da se to dogodi na prvom pregledu, intervjuu,
neka se to zove bilo kako, samo neka se dogodi. Tako
možemo da uštedimo pacijentovo vreme, naše vreme,
pacijentovu silu i kapacitet ega i slično. Kako bismo
mogli tako nešto da uradimo? Treba da damo pacijen-
tu upitnik, da nam on vlastitim rečima opiše probleme,
posle toga i familijarnu anamnezu, radnu anamnezu i

11
šta očekuje od našeg lečenja. Veoma važno pitanje je
sledeće: da li ga je lečio neki drugi psihijatar, kojom me-
todom, kojim lekovima, psihoterapijom, alternativnom
terapijom, akupunkturom i slično. Iz moje prakse, često
pacijent ne zna koje lekove ima, zašto ih koristi, koliko
dugo treba da ih koristi, da li izazivaju zavisnost, kojom
psihoterapijom ga je lečio, ili mu je pomagao psiholog,
psihijatar. Za sada nisam imao ni jednog jedinog paci-
jenta kog sam preuzeo od kolege psihologa, psihijatra,
a da je znao da kaže naziv psihoterapije kojom su ga
lečili. Moja supruga i ja, bilo šta da radimo uvek jasno
kažemo da radimo tu i tu psihoterapiju i da su lekovi
iz te i te grupe lekova. Zašto je to važno? Da se ne bi ra-
dila psihoterapija u nedogled, i da se ne bi koristili le-
kovi do kraja života gde to nije potrebno. Tu se ne radi
o našoj prednosti nad ostalim kolegama, ili nadmoći,
već samo o običnom načinu komunikacije i saznanju
o tome da li je pacijent u terapiji, da li je završio, posle
koliko sedenja, godina i slično. Možemo da lečimo ne-
koga od paničnog napada godinama, a da ne znamo da
li taj pacijent koristi neki od stimulativnih faktora kao
što su duvan, kafa, stimulišući napici, red bul i slično,
i da zbog toga nema efekta u terapiji, da pacijent traži
drugog psihijatra, postaje hipohondričan i uveren da
niko neće moći da mu pomogne, i polako sa godinama
ulazi u metaboličan sindrom i bludni krug se zatvara.
Postoje razna objašnjenja identifikacije, od dinamič-
nih gde hiperkritičnost roditelja dovodi do poremećaja
identifikacije, kognitivna bihevioralna terapija se kori-
sti restrukturisanjem misli kao radom na poboljšanju

12
komunikacije. Najviše mi se svidelo Skinerovo objaš-
njenje u okviru bihevioralizma, da slobodna volja ne
postoji i da je naša cela minulost, sadašnjost, kao i bu-
dućnost, pod kontrolom okoline. Danas bih tome dodao
i medije i ostalo manje važno, ali mislim da su putem
dečjih video igrica, pa preko mobilnih telefona, kao i
interneta, ljudi mnogo više opterećeni nehumanom
reklamom i uticajem nadnarodnih kompanija, koje
skoro svake godine mogu da slave nekakav jubilej. Na
primer, koka-kola je stimulativni faktor u psihijatriji,
većina pacijenata sama govori: „Neću više da je pijem
jer mi je posle nje loše”, ali Koka-kola slavi četrdeset i
pet godina od kako je došla na tržište u Srbiju ili biv-
šu Jugoslaviju. Koliko je dece po Skinerovom modelu
gvozdenog ili Skinerovog kaveza i eksperimenata do-
bilo šećernu bolest, ili odraslih dijabetes drugog tipa, a
da taj jubilej nije nikome poznat. Da li bismo mogli da
živimo bez koka-kole, naravno da da. Kakve veze ima
to sa psihijatrijom, psihologijom i ostalim medicinskim
granama? Veoma je jednostavno. Čovek koji identifika-
cijski već doživljava socijalnu uskost u osnovnoj školi,
posle toga pod stresom dobije i agorafobiju sa paničnim
napadom, a sve vreme konzumira koka-kolu, puši, pije
kafu, ponekad popuši u društvu džoint, kad vozi supru-
gu i decu na more, noću popije red bul, i pročita u novi-
nama o zdravlju da je zeleni čaj odličan antioksidans, a
najbolji je Nesti. Onda nije ni čudno da će dobiti panični
napad kad ide na more, posle toga neće ići na more jer
će se bojati da ponovo ne dobije napad, i tako u krug.
Koping strategije i fizička aktivnost se svode na nulu,

13
jer se boji da će da dobije infarkt, tada počinje metabo-
lički sindrom, politopni vertebrogeni algični fenomeni
i neispavanost. Pacijent ide od lekara do lekara, a nigde
pomoći. Malo ko od lekara opšte prakse se tada seti da
postoje i psihijatri, i počinje lečenje betablokatorima,
ACE inhibitorima, antiflogisticima, analgeticima. Ali
za pacijenta najvažniji stimulativni faktori traju i da-
lje, cigarete, džoint, kafa, zeleni čaj, red bul.
Najčešći poremećaji sa kojima se srećemo u okvi-
ru psihijatrije u ambulanti su agorafobija sa paničim
poremećajem, posle toga socijalna anksioznost ili fo-
bija, fobije, strah od tame ili mraka, kao i strah od zu-
bara, lekara, krvi i pregleda kod lekara. Posle toga su
adaptacijski poremećaji sa anksiozno-depresivnom
simptomatikom, lake, srednje teške depresije, organ-
ske depresije, anksiozni poremećaji, psihosomatoze,
a na kraju demencije, zavisnost od alkohola, najčešće
sekundarnog tipa, i psihoze. Iz ovoga proizilazi da naj-
češće radimo sa pacijentima iz prethodnih područja,
kao što su anksiozno-depresivni sindrom, opsednuti
poremećaj, a po još starijoj kalsifikaciji iz devetnaestog
veka, sa neurozama straha. Nova klasifikacija doneće
nove podele i možda opet nećemo moći da ne upotre-
bljavamo više dijagnoza kod jednog pacijenta iz obla-
sti malih poremećaja u psihijatriji. Šta treba uraditi pri
prvom intervjuu kad pacijent prvi put ima kontakt sa
psihijatrijom? Prvo ga treba ostaviti da u miru kaže svo-
je probleme, oceniti da li pacijent dosta trpi ili je samo
došao po bolovanje, a kasnije treba minimalo koristi-
ti i sokratsku tehniku dijaloga i razvijanje razgovora.

14
Posle bi trebalo da objasnimo pacijentu kako formal-
no izgledaju poremećaji u psihijatriji, jer pri detaljnom
opisivanju pacijent može svoju kliničku sliku da nađe
u nekom od kliničkih slika opisanih u MKB 10 ili DSM
IV TR. Treba to uraditi na sledeći način:
Da li ste nekada imali napad anksioznosti, kao što
je unutrašnji nemir?; Kad ste, na primer, posle ručka u
miru, nedeljom, gledali televiziju?; Taj napad se pojavio
iznenada i uznemirio vas je toliko da ste možda hteli
ili čak i pozvali kola hitne pomoći. Kako je to izgleda-
lo?; Počelо je da vam se vrti u glavi, videli ste kao kroz
zamagljene naočare, osećali ste pištanje u ušima, suvo
u ustima, imali ste kuglu u grlu, lupalo vam je srce, teš-
ko ste disali, imali ste osećaj da ćete da se ispovraća-
te, često ste mokrili, često ste išli na malu ili na veliku
potrebu na WC, ruke ili noge su vam trnule, imali ste
osećaj hladnih i toplih talasa na telu ili naglo ste se
preznojili. Sve to je trajalo kratko, petnaest minuta, a
posle toga ste bili umorni i legli da spavate ili ste išli u
hitnu pomoć i tamo su vam dali Diazepam ili magne-
zijum-sulfat i nakon petnaest minuta ste išli kući. Sav
taj događaj je pratilo nekoliko misli da ćete da umrete,
ili da ćete da dobijete infarkt, da ćete da izgubite kon-
trolu nad sobom ili da ćete da poludite.
Jedino što je jasno u ovom slučaju je to da niko ni-
kada nije umro od paničnog napada, ne umire, niti će
da umre. Ako se ne leči, to je već druga stvar, može da
vodi u metaboličan sindrom i druga važnija oboljenja, i
tada celokupna problematika postaje ozbiljan problem.
Važno je takođe znati da napadi panike mogu da budu

15
tipični i da se pojavljuju u toku dana, a mogu da budu
i atipični i da se pojavljuju u toku noći, kada pacijenti
najčešće traže pomoć u Hitnoj pomoći ili na psihijatrij-
skom odeljenju. Ni ovakvu situaciju nisam poznavao
kad sam počeo da dežuram, a takođe me nisu upozorili
ni moji šefovi. Sve ovo je samo upozorenje po signal-
noj teoriji, da ne radimo nešto dobro za sebe i zapo-
stavljamo vlastite potrebe u okviru posla, porodice ili
okruženja. Najbolji primeri manipulacije su kada samo
upalimo televiziju i vidimo u medijima pregovore za
ulazak u Evropsku uniju, reklame, kao i političke emi-
sije. Tamo je evidentno gde idemo i šta nas čeka. Ako,
na primer, Amerika vodi glavnu reč u globalnoj poli-
tici, onda ostali ne mogu da očekuju ništa drugo nego
kolonizaciju, rezervate i bronksizaciju do sada mirnih
mesta i gradova u svetu. To je globalna identifikacija
koja je počela, na primer, hiljadu šeststo petnaeste go-
dine kolonizacijom Severne Amerike Englezima. Ono
što indentifikacija donosi lično, to su sportski uspesi
ali i obesita, nezdrava ishrana, suvi pragmatizam, ma-
nipulacije, kockanje, droga, AIDS i slično.
Drugi problem na koji kolege ne obraćaju pažnju je
agorafobija. Ona može da bude sa paničnim napadom
ili bez njega. Najčešće je sa paničnim napadom. Šta bi
trebalo da pitamo pacijenta na prvom sedenju? Da li je
imao napad panike u šoping centru (Merkator, Metro i
slično) kao što je kod žena, na osnovu modelinga. To je
najčešća kombinacija sa paničnim napadom, ali može
biti i u malim prodavnicama kada dugo čekamo da neko
pred nama plati račun. Sledeće mesto ili situacija gde

16
može da se pojavi panični napad je autobus, ali dosta
često i automobil, kao i ostala prevozna sredstva, avi-
on, brod i voz. Takođe postoji strah i od tunela, vijaduk-
ta, mostova, često pri sahranama, strah od crkvenog
prostora, kao i bioskopa i pozorišta. Agorafobija znači
i strah od mase ljudi, a ima značaja da znamo i da se
pojavljuje kod ljudi koji imaju nezavršenu separacionu
anksioznost. Na primer, kada odlaze sa mesta gde se
osećaju dobro, sa radnog mesta, iz svog stana, kuće ili
kada su sami u kući i nije u blizini osoba koja bi mogla
da im pomogne. Takva osoba se nekada naziva i pani-
čan partner, a to može da bude suprug, majka, ćerka i
slično. Najčešće takvi pacijenti dolaze u ambulantu
prvi put na pregled u pratnji osobe koja im je bliska.
U nastavku eksploracije i komunikacije sa paci-
jentom nije loše da mu objasnimo i generalizovani
anksiozni poremećaj, koji bi po klasifikaciji trebalo da
traje minimalno šest meseci, kao slobodno fluktuira-
juću anksioznost koja je najjača rano ujutru, a uveče
se smanjuje. Kada uzmemo da običan čovek ima dva-
deset i pet hiljada misli u toku dana, a da sam dan ima
osamdeset hiljada i četiristotine sekundi, onda nam
je jasno kakav posao nose neuroni kod ljudi koji ima-
ju anksiozni poremećaj. Svaka treća misao je anksio-
zna i oni se brzo umore, iscrpe svoje mentalne i fizičke
snage i osećaju se loše u toku dana. Uveče kada su svi
na okupu, to je lepše i pacijenti se osećaju bolje. Misli
kojima se umaraju su sledeće: da li dobro vaspitavam
decu, da li ću finansijski dobro da obezbedim porodicu,
da li će deca biti zdrava, da li će preživeti, na primer,

17
ekonomsku krizu, recesiju, i iako neki od njih ne zna-
ju šta znači katastrofizacija, mediji ih stalno umaraju
i umaraju, novim i novim podacima. Osnova svega po-
menutog je logična greška koja se ogleda u katastro-
fizaciji, i u tom slučaju se najviše odnosi na anksiozni
poremećaj ličnosti, što znači novu i sledeću ličnost
nemodeliranu samu po sebi, ali i prenatalnu identifi-
kaciju, a la Čak Noris, koji je prvo sam postavio kolibu
u kojoj se posle rodio.
Sledeći pokušaj da se pacijent upozna sa onim što ga
verovatno niko nije pitao, niti mu je objasnio do sada,
a po meni je to čest komorbiditet, je to da može imati
socijalnu anksioznost ili socijalnu fobiju. Kako se ona
prezentira kao klinička slika je na nama, da najkra-
će moguće, objasnimo pacijentu. Treba ga pitati da li
je neko u porodici bio alkoholičar, da li su ga previše
kritikovali kada je bio mali, a za uzvrat malo hvalili,
da li je stidljiv, ili mu treba jasnije reći da je socijalna
fobija strah od vrednovanja drugim ljudima i strah da
neće uspeti u životu. Najčešće situacije gde se to sve
pojavljuje su obroci u restoranima, menzama, strah od
toga da ćemo odjednom da se zacrvenimo pred drugi-
ma, strah od autoriteta kao što su roditelji, na primer
Kafkino pismo ocu, strah od telefoniranja nepoznatoj
osobi, strah od odlaska u javni toalet, strah od suprot-
nog pola i najčešće trema pri odgovaranju ispred table
i znojenje ruku pri pisanju pismenog zadatka. Imao
sam i takve slučajeve kada su ljudi patili ceo život od
socijalne fobije. Iako bi, po statistici kod muškaraca
trebalo da agorafobija bude češća nego kod žena, na

18
osnovu modelinga, u ovim slučajevima žene su bile te
koje su, na primer, u sedamdesetim godinama detalj-
nom eksploracijom saznale da imaju socijalnu fobiju
od svojih četrnaest godina.
Pomoglo im je to da nisu morale da se stide nekih
svojih loših navika i poboljšale su komunikaciju, jer je
to osnova socijalne fobije, nekvalitetna komunikacija
u prošlosti i sadašnjosti.
Poslednji poremećaj koji je značajan za razjašnjenje
daljeg pokušaja da pacijentu pomognemo su izolovane
fobije. Prvo pitanje koje postavljamo je da li se boji ma-
lih insekata, kao što je pauk ili pčela, posle su to pas,
mačka, zmija, žaba, miš, pacov. Kasnije pacijenta pitamo
da li ima strah od događaja u prirodi, kao što su gromo-
vi, munje, strah od visine, strah od dubine, da li pliva
pored obale i kad zna dobro da pliva, strah od mraka,
kad je bio mali da li je spavao sa upaljenim svetlom, ili
sada, kada je odrastao zaspi li sa upaljenim kompjute-
rom, svetlom, ili televizorom i kada je sam kod kuće.
Poslednje i najčešće u komorbiditetu sa agorafobijom i
paničnim napadom, kao i socijalnom fobijom, je izolo-
vana fobija i to strah od lekara, zubara i uzimanja krvi
na laboratorijski pregled i analizu. Taj strah se nasle-
đuje i kada pogledamo u prošlost porodice, neko je to
imao, a kada pogledamo u budućnost porodice takođe
možemo tvrditi da će to neko od dece imati. Kakve su
genetske osnove za sada ne znamo, ali dinamičke su
da su strah od vakcinacije u sedmoj godini života, ili
strah od promene prvih zuba u devetoj godini, ti pro-
blemi, ta traumatizacija. Kada vratim film unazad, u

19
mojoj praksi se često srećem sa ovim fenomenom, ali
samo kada pitam pacijenta da li to ima. Nikada paci-
jent nije došao sam i rekao mi da je to njegov osnovni
problem ili sadašnja bolest.
Kada nastavimo priču o anksioznim poremećajima
moramo da imamo u vidu i stimulacijske faktore od
kojih zavisi da li će samo lečenje da bude uspešno ili
neuspešno. U većini slučajeva kada su pacijenti došli
na vreme, ovi faktori igraju odlučujuću ulogu. Tu spa-
daju pušenje, pijenje kafe, alkohola, abuzus droga, koji
mogu preko amotivaciononog sistema da vode u pa-
nični poremećaj, a posle i u toksičnu psihozu, a tu na-
staju najveće dijagnostičke greške. Posle toga tu spada
i konzumacija dosta slanih jela i to osoljenih Vegetom,
kao i koka-kola, energetski napici kao red bul i slično,
kao i zeleni i crni čaj. Kada ovo ne pitamo direktno u
prvom razgovoru sa pacijentom onda možemo da damo
terapiju, a pacijenti će stalno da dolaze sa pitanjima:
„Nije mi dobro i kad uzimam lekove“, „Nije mi dobro,
uradite nešto“, telefoniraće nam često i na kuću i na
posao, pisaće mejlove i slično. Jedan deo odgovornosti
za lečenje je i na nama, ali dobar deo odgovornosti je i
na pacijentima, a oni bi o svojoj odgovornosti ili bolje
rečeno o delu odgovornosti, trebalo da znaju.
Samo lečenje nije komplikovano. Treba prvo postaviti
ispravnu dijagnozu, ili više dijagnoza, za šta je dobar i
multiaksijalni sitem DSM IV TR, na pet osa, kao i troj-
ni sistem MKB 10. Na žalost, ovi sistemi se ne koriste
u Srbiji, kao ni u Slovačkoj što je velika šteta, i jedino
gde sam ih koristio bilo je u Švajcarskoj. Treba znati

20
i odrediti poremećaje ličnosti, kao i samu ličnost pa-
cijenta, ne mora odmah da se radi o poremećaju. Ako
je anksiozni poremećaj ličnosti, nije dobro da čita in-
formacije o leku jer će tamo naći upravo sve što taj lek
izaziva, a to nije dobro za lečenje, nije dobro za samog
pacijenta i naravno imaće sve te nečekane ili nuzefek-
te. Lečenje je najjednostavnije kad se daju lekovi pr-
vog izbora ili prve linije, kao što su SSRI, ali i sa njima
treba biti obazriv. Lekovi kao Buspiron mogu da imaju
stimulacijska dejstva kod laboratorijskih životinja kao
i kod pacijenata. Doziranja treba da budu mala na po-
četku, negde možda i na pragu placeba, zbog potrebe
današnjeg modernog čoveka da nije ograničavan he-
mijom u svakodnevnom poslovnom i privatnom životu.
Kao poslednje, treba se poigrati i mogućnostima for-
miranja koping strategija, i to pre svega jednim satom
za sebe u toku dana, socijalnim kontaktima, posetama
pozorištu, bioskopu ili crkvi, kao i nekim kulturnim i
sportskim događajima, a poslednja tačka je ishrana.
Prvo pacijenta treba upozoriti da anksiozni poremećaj,
pre svega panični poremećaj, počinje onda kada paci-
jent zaboravi na svoje potrebe, sport, prijatelje, druže-
nje. Zbog nedostatka serotonina počinju problemi sa
spavanjem, vertebogene bolesti, kao i problemi sa že-
lucem. Serotonin možemo da dopunimo prirodnim pu-
tem, a to je fizička aktivnost, kao što je sport. Budimo se
rano noću, između dva i pet sati jer nam iz nadbubre-
ga organizam izlučuje adrenalin u krv, a on se najbolje
metabolizuje ranim džogingom. Ko je ovo probao zna
o čemu govorim. Amerikanci kao veliki pragmatičari

21
rano trče jer osećaju potrebu da dan prožive u miru, a
ne da se količina adrenalina u njihovoj krvi povećava
iz dana u dan. Taj sat za sebe u toku dana obuhvata
džoging, plivanje, bicikl, skijanje i sve ostale aerobne
sportove. Socijalni kontakt znači ne provoditi vreme u
kući sa samim sobom, pored televizora ili kompjutera,
već se sretati sa prijateljima u restoranu, a ne po ku-
ćama, jer kad tako radimo moramo da spremamo, kao
i da ih uslužimo, a tako sebi stvaramo dodatni stres.
Pozorište, bioskop, kao i poseta crkvi i sportske i kul-
turne manifestacije, takođe imaju uticaj na promene
mišljenja čoveka u drugom, zdravijem pravcu. Na kon-
certu se čovek okreće doživljaju i emocijama sa kon-
certa, ne tome što ga muči poslednjih petnaest dana.
Možda je i to mehanizam kognitivnog, bihevioralnog
skretanja pažnje, ali je to dobro i korisno iz više razlo-
ga. Jedan od njih je i preštimavanje na druge emocije.
I poslednje je ishrana, gde moramo da vodimo računa
da nam danas, kad sve više jedemo veštačku a ne pri-
rodnu hranu, obrok nije samo meso, krompir, hleb i pi-
rinač, već da jedemo više voća i povrća.
Sve što sam napisao pre ovoga znači da je možda
moguće lako razumeti probleme pacijenata koji se leče
ambulantno. To jeste tako kada za prvi razgovor imate
sat i po vremena, a nekada i više. Pitanje je samo da li
zdravstveno osiguranje može to da vam plati, mislim
pod tim na vaše vreme i vašu psihofizičku investiciju u
svakog vašeg pacijenta. Najjednostavniji način je dati
nekome lekove, a da ne zna ni šta mu je. Takva je ve-
ćina pacijenata. Da to ne bi bilo tako, treba znati malo

22
istine o identifikaciji, o pacijentkinjama i njihovima
majkama, bakama, kao i o prabakama, o muškim paci-
jentima, njihovim očevima, dedama, kao i o pradedama.
U suštini, isti odnos sa okolinom, ili iste odnose sa pri-
jateljima, devojkama ili mladićima imaće roditelji, kao
i njihova deca. To znači da je naša sudbina data una-
pred i to ne samo u zanatlijskim porodicama, nego i u
porodicama velmoža, grofova, barona i slično. Uzmimo
Svetog Savu i njegovog oca Stefana Nemanju, kasnije
Stefana Mirotočivog za primer. Sveti Sava je otišao sa
misionarima ruskog porekla u Hilandar i kasnije mu
se otac pridružio. Celo duhovno u porodici Nemanjića
završava se hiljadu trista sedamdeset i prve godine,
Joasafom meteoritom, koji je i jedan od osnivača kom-
pleksa manastira u Meteoritima u Grčkoj. Sledeći su
Kenedijevi iz Amerike. Otac Džo je bio ambasador u
Engleskoj i kada je rekao da Hitler dobro radi to što radi
sa Jevrejima, američka vlada ga je smenila. Kasnije, u
Drugom svetskom ratu je kao pilot poginuo naslednik
dinastije, isto Džo Kenedi, a nasledio ga je Džon Kenedi,
koji je ubijen u Dalasu. Posle je trebalo da ga nasledi
Bobi Kenedi, ali i on je ubijen u Los Anđelesu. I na kra-
ju umire i sam Džon Džon Kenedi u avionskoj nesreći,
sa svojom trudnom ženom i njenom sestrom. Ovo ne
govori samo o individualnoj identifikaciji već i o nači-
nu na koji će možda umreti, ili pre svega živeti dotič-
ni ljudi, kao i opasnost za one koji su im u blizini, jer
i oni mogu da nastradaju. Po meni je ovo mogla da im
kaže i baba Vanga, a mogli su i sami da to izračunaju
ili predvide, da su se više interesovali za psihologiju

23
identifikacije, a ne za moć, koja im je isto bila unapred
data tako da nisu morali za nju da se bore. Pogledajmo
samo slavnu decu slavnih sportista, muzičara i slično,
govorimo o talentu, a toga ima u svakom od nas, ali pre
svega se opredeljujemo na osnovu identifikacije, jer je
to najlakši put da stignemo do uspeha ili neuspeha,
sve to zavisi ko je nama bio prethodnik. Može da se
dogodi i obrnuto, sledeća mogućnost je da pojedinac
više nije isti kao roditelj, nije se identifikovao, ili jeste,
ali u suprotnom pravcu, te kad je roditelj recimo Draža
Mihajlović, njegovi sin i ćerka su partizani i bore se sa
slikom oca u svojem unutrašnjem svetu. Da li su bolje
uradili, na globalnom ili individualnom planu, to ja ne
znam. Povodom identifikacije ima jedna priča koja go-
vori o caru, koji je, kada je saznao da će mu sin umreti
ili udaviti se u bunaru, tog i tog dana, od veštice, nare-
dio da zatvore sve bunare drvenim poklopcima. Kada
je došao suđeni dan, našao je svog sina na bunaru, na
drvenoj dasci koja ga je pokrivala, mrtvog. Čak Noris
je još jednom bio u pravu.
Kako onda živeti ako je cela naša životna putanja
poznata? To nije apsolutno tako, jer ima i malih, slepih
mesta koja mogu da budu drugačija od već date situa-
cije. Takve situacije i psihološke momente treba tako i
razumeti i tada život može da bude jednostavniji. Sve je
relativno, ali je izvesno da ne možemo pobeći od identi-
fikacije. Ni mi, kao ni situacije do kojih ćemo se polako
dovući. Kako onda reagovati? Veoma jednostavno, treba
pogledati unazad koji su problemi mučili naše rodite-
lje, ako su dečaci u pitanju, onda sa očeve strane, a ako

24
su devojčice, onda sa majčine strane. Šta time može-
mo da sprečimo? Verovatno ništa, ali ćemo moći bolje
da razumemo prošlost, sadašnjost i budućnost. U toku
života ulazimo u dve vrste odnosa sa suprotnim polom:
narcističke ili objektivne odnose. Narcistički su kada
muškarac mora da ima pored sebe lepu ženu, plaća joj
plastičnu hirurgiju, a objektivni odnosi su kada devoj-
čica ili dečak rešavaju u svojim odnosima ono što nji-
hovi roditelji nisu rešili u prethodnim odnosima među
sobom. Kako možemo da pomognemo ljudima iz San
Franciska iz Pokreta duge, ili nekim ljudima sa drugim
odstupanjima? Jednostavno, i oni u svojim odnosima
rešavaju da li je super ego koji su poneli iz vlastitih po-
rodica dobar za njih ili nije, i to kroz gej parade ili pa-
rade ponosa, a nas na globalnom planu menjaju preko
medija gde se plasiraju prikazi objektivnih odnosa koji
potiču iz njihovih vlastitih porodica. Zato mislim da gej
parade imaju više političku konotaciju nego socijalnu
i zato su u Rusiji tako nešto zabranili na sto godina, ne
iz homofobije, već iz razloga da im se ne infiltriraju lju-
di iz tajnih službi koji su lako kompromitujući. Posle
afere sa Žulijanom Asanžom, Rusi kupuju ponovo ma-
šine, na kojima će na papiru kucati tajne informacije,
a neće ih ostavljati u kompjuteru kako ne bi bile kon-
trolisane od strane nekog drugog.
Uz sve ovo što sam napisao ide i objašnjenje ličnosti i
njihovih poremećaja. Prva podela potiče od Hipokratesa
četiri stotine godina pre Hrista i bila je na sangvinika,
kolerika, melanholika i flegmatika. Prošla je mnoge re-
vizije, na primer l952 DSM I i l968 DSM II, a odlučujući

25
je bio DSM III iz 1980. godine. Do danas se luta u klasi-
fikacijama, ali poslednje što se koristi je Klonindžerova
podela na sedam tipova, i „TC Inventory”, kao pomoć-
nik u otkrivanju strukture ličnosti, kao i poremećaja
ličnosti. Imamo četiri osnovna temperamenta, traže-
nje novog, izbegavanje povrede, traženje nagrade i traj-
nost, a karakteri su samo koncentrisanost, saradnja, i
samotranscendencija. Na promene u temperamentu se
u lečenju upotrebljava psihofarmakoterapija, a na pro-
mene u karakteru psihoterapija. Temperament defini-
še navike i veštine, a karakter stavove i namere. Kada
imamo poremećaj ličnosti koja izlazi iz norme, koju ne
znamo univerzalno, jer je svuda drugačija, a koju odre-
đuje, po meni, identifikacija na bilo kojoj geografskog
dužini i širini, onda se radi o poremećaju adaptacije
karaktera, a simptomi izlaze iz poremećaja tempera-
menta, ili bolje rečeno temperamenta kao takvog. Sa
temperamentom se rađamo, to je Čak Noris. Karakter
formiramo u kontaktu sa okolinom. Alport je rekao da
je ličnost dinamična psihofizička jedinica koja reagu-
je u kontaktu sa spoljašnjim svetom, i to potvrđuje da
je u našem razvoju i životu, iako to možda tužno zvuči,
velika većina stvari već određena. Alportov stav tako
dominira, izgraditi kolibu pa se posle toga roditi. Za bo-
lje razumevanje, na naš život utiče eventualno nama
poznatih, najviše tri generacije unazad, i to je najma-
nje sa istorijskog aspekta u našem porodičnom životu.
Kad je muškarac, onda generacije muškaraca sa očeve
strane, a kad je žensko dete onda ženski preci sa majči-
ne. Najduža prijateljstva i kada su puna dobrih ili loših

26
stvari su statistički između majke i ćerke, a ne kako se
tvrdi između oca i sina, i u ovom odnosu između majke
i ćerke je i najviše perpetuacije.
Reč identitet u Rečniku stranih reči i izraza Milana
Vujaklije znači, istovetnost, zakon identiteta. Latinski,
principum identitatis označava logično svaki pojam,
svaki predmet je ono što jeste, znači ono što znači, A
je A i čita se kao A, je isto što i A. Filozofija ili sistem
identiteta, je filozofski pravac koji smatra da materija
i duh, telesno i duševno, subjekat i objekat, mišljenje i
biće nisu dve različite stvari, nego identične, istovet-
ne, samo dva različita načina pojavljivanja i shvatanja
jedne jedinstvene supstancije. Svestrana, univerzalna
elastičnost pojmova, elastičnost koja ide do identiteta
suprotnosti, u tome je ono što je bitno. Identifikacija je
istovljavanje, poistovećivanje, utvrđivanje istovetnosti
nekoga ili nečega. Identificirati, poistovetiti, poistove-
ćivati, utvrditi istovetnost, smatrati istim. Identičan,
istovetan, jedan isti, potpuno isti, koji ima isto znače-
nje. Identičnost, videti u rečniku- Identitet.
Dan koji je imao ukus pobede nad dečjom nerav-
notežom, nešto novo što menja reči u pokret, a to sve
jednostavno u ulici sa malim nagibom, posutoj kamen-
čićima iz reke Morave, jednostavno novi bicikl i sigur-
na ruka tate koji drži ravnotežu nad mojom sudbinom.
Duboka i široka ulica progutala je mali, zeleni bicikl,
ali njegov pokret nije mogla da zaustavi. Jednostavno
cela popodnevna vremenska kretnja čekala je na jauk
u slučaju da padnem, ali se to nije dogodilo. Osećao
sam nesigurnost, ali bicikl mi je pomagao, kao da sam

27
ga dresirao za neposlušnu zemljinu gravitaciju. Zemlja
se okreće, a ja idem u svim pravcima, ponosan što mi
niko ne može više oduzeti moju veštinu voženja na dva
mala točka. Jednostavno zalepio sam se uz sedište,
osećao ruku tate kako me dodiruje i polako pušta da
odem napred bez njegovog držanja, a kad mi se bicikl
i zatresao, ili počeo da se naginje, ispravio bih ga svo-
jom malom težinom tela. Leptir je leteo slično u mojoj
blizini, ali nije padao, od njega sam najviše naučio. Gde
je prestajala pomoć moga oca, počinjao je leptirov let,
a gde je on prestajao, počinjala je sigurnost i vetar koji
pirka oko moje glave. Nisam se spuštao malim nagibom
ulice daleko. Vraćao sam se gore uz ulicu, a pesak je
šuštao jednu za drugom osminu note pobede. Išao sam
do starog igrališta koje su meštani zvali mlaka, a tek
sada znam da je to čehizam ili slovakizam, jer to znači
bara. Tada sam otišao četrdeset i više godina unapred.
Voleo sam tada da ne znam šta to znači, a sada volim
što sam tada naučio prvu slovačku reč, ako tako mogu
da kažem, ili čehoslovačku. Tako pišem, jer u tome ima
patetike. Malo dalje, kilometar ili više, tekla je reka
Velika Morava, mesto gde ono dođoše Ćiril i Metod,
Velika Morava, ali mnogo severnije. Tamo gde je tada
mene odvezao taj bicikl i kakvu sam sudbinu i istoriju
ja vozio na malom biciklu zelene boje, ekološki savr-
šeno obojenom. Ništa se nije promenilo do kraja dana,
bivao sam sve bliže i bliže mlaki i Velikoj Moravi, a da
nisam ništa znao o Svatopluku i njegovim problemi-
ma, kako je teško vladati, prosvećivati i praviti ćirili-
cu. Noge su okretale lutriju istorije, a ja sam čekao da

28
dobijem pobedničku kombinaciju. I tako se i dogodilo.
Šta je pedeset godina identifikacije, sa nečim što vam
se dogodilo kao trogodišnjem detetu. Put jednostavan,
pomoć velika, od strane moga tate, a rešenje takvo ka-
kvo samo bogovi poznaju, jer ih je na tim prostorima
nekoliko vladalo. Jedan od njih je bio Tito, drugi Isus
Hrist, treći priroda sa svojim čestim poplavama. Tata
me je dopratio do stana, poneo bicikl na drugi sprat i u
kuhinji sam doživeo slast nagrade. Dobra večera i san
sa idejom u očima i ušima, kratka putanja, ali izuzet-
no muzikalna. Jednostavne note, pomoć mladima da
povežu svoje prve krugove, na iznajmljenom prostoru
na zemlji, i njihovo kretanje koje ne može da zaustavi
metafizički događaj. Pobedio sam u tom momentu kad
sam sam počeo da vozim sve bogove i dobio ogroman
strah. Ako je ovo išlo tako lako, šta će biti sledeće neg-
de iza oblaka koji su počinjali ponovo da pune mlaku.
Fudbal se neće igrati ovog vikenda, video sam i ose-
ćao i kad nisam mogao da se popnem i pogledam kroz
prozor bez stolice. Vreme je bilo da se sedne i pojede
večera, sada puna već samih uspomena. San je ono što
me je uvelo u sledeće dane života, bez bedne socijalne
gravitacije, čoveka koji ne poznaje svoju identifikaciju.
Rođen sam kao prastari deda ovog prethodnog bici-
kliste. Ko sam ja? Ja sam samo prethodnica, izvidnica
njegovog života, bicikl u životu nisam naučio da vozim,
jer ga nisam imao. Ali, imao sam drugu ulogu. Kad sam
regrutovan, rasporedili su me u odbranu Beograda. Ej,
odakle sam išao da bih video glavno mesto, i to peš-
ke kroz Belu Palanku, preko Niša, Zaječara, i kroz sela

29
kojima ni imena ne znam. Danju i noću, noću i danju.
Imao sam na sebi samo ono što sam obukao, i ništa
više. Hranili su me dobri ljudi i plodovi iz raznih voć-
njaka i bašti. Ta Srbija je puna dobrih ljudi, jednostavno
bogata zemlja. Ali, nije dugo trajao pogled na Srbiju i
njene dobrote, ošišali su me na Voždovcu, dali mi ne-
koliko metaka i pušku, i pitali se kako je moguće da
peške neko stigne na vreme na poziv u rat. Ništa nije
sporije od toga kada nešto nećemo, a ja sam hteo da
branim svoju livadu ili pojatu, svoju Nišavu ili šljivik,
svoju decu i svoju budućnost. Krenuo sam polako sa
pešadijskim pukom na malo ratno ostrvo kao izviđač.
Zašto da izviđam kad je sve bilo jasno? Provokacije
svaki dan, topovska bombardovanja i plač već pogo-
đenih ljudi. Kada bi prestala paljba vratio bih se na
mesto gde sam trebao da čekam da pešadija udari. To
su bili dani kao stvoreni za ordenje, pod uslovom da
preživite. Stalno sam bio u vodi, komarci, glad i prlja-
va voda, umiranje i čast da mogu da služim za Kralja i
otadžbinu. Među austrougarima su bili i Česi i Slovaci,
Ukrajinci, Rumuni, Bugari, legionari iz raznih koloni-
zovanih zemalja iz okruženja, a mi Srbi sami, samcati
na celom svetu. Bre, po koji put je to tako, aj da broji-
mo, ne vredi, ne mogu, udariše Austrougari, a ja osta-
doh sam, u močvari. Nemam municiju, bar je nisam
imao koliko treba. Pucao sam. Da li sam nekoga ubio,
ne znam. Pucao sam da bih spasao vlastiti život. Kad
priđoše bliže izvadio sam bajonet i krenuo u napad sam
bez igde ikoga, dvojica su sa mnom ukrstila sudbinu,
ali nisu preživela. Došla je veća grupa i nisam mogao

30
da ih savladam silom neviđenom za jednog jedinog
čoveka. Predao sam se. Jedan mi je rekao na nekom
jeziku sličnom našem:
— Odhod zbranj, i vzdaj sa!
Valjda je to značilo da nemam drugu mogućnost
osim da se predam. Dobro, bacio sam pušku koja je
odmah potonula u mulj i sa dignutim rukama pošao
ispred njih. Bockali su me u rebra bajonetima, osim
toga, dobro su se odnosili prema meni. Posle sam sa-
znao, kad smo stigli u logor, da je to bila mešovita četa
Čehoslovaka u kojoj je služio i slavni novinar Kiš, koji
je posle toga pisao o tome kako smo ih borbeno spalili
na Drini. Prema meni je iskoračio plavušan, nije imao
više od osamnaest godina i pitao me je:
— Odkial prihadzaš bratu?
Od svega sam razumeo samo „bratu”, ali ponudio
me je korom hleba, i ja sam to prihvatio. Nije više ništa
pitao, jer bih mu verovatno nerazumljivo i odgovorio.
Posedeli smo zajedno i pojeli skromnu ratnu porciju
polubuđavog hleba, a ja sam otišao dalje da pomognem
našim ranjenim i osakaćenim. Saznao sam da će nas
prebaciti u Veliki Međer u logor, možda i prvi takav lo-
gor na svetu, koji se kasnije u vreme drugog svetskog
rata zvao koncentracioni logor. Svi zajedno, pomažući
jedan drugom otišli smo u nepoznatom pravcu, duboko
na teritoriju naših neprijatelja iz Evrope. Moj prvi ula-
zak u Evropu je bio kao logoraš, direktno u rezervat za
buntovne Balkance srpskog porekla. Svuda oko nas je
vladala malarija, nekoliko ljudi je svaki dan umiralo,
živeli smo takoreći sa nogama u vodi, radili ceo dan

31
na poljima, a uveče pojeli praznu skuvanu vodu i legli
u mokru postelju.
Imam sedamdeset i sedam godina i ceo život su mi
deca govorila da ne treba da idem kod psihijatra, jer
će od mene da napravi još veću budalu ili ludaka. Kao
sedamnaestogodišnja devojčica sam imala strah od
autoriteta kao što je bio otac u kući, koji je stalno kući
dolazio pijan. Tukao je majku, a mi deca smo morali to
da gledamo. Bojala sam se da odgovaram pred tablom
u školi, znojile su mi se ruke kad sam pisala pismeni.
Zbog toga imam završeno samo četiri razreda osnov-
ne škole. Ceo život sam teško radila i kad mi se rodilo
prvo dete, počela sam da se bojim da ostajem sama u
kući. Posle se to proširilo. Kada sam kupovala u Prioru,
velikoj robnoj kući, imala sam osećaj da ću da padnem
u nesvest. Kada sam rodila i ostalu decu počela sam o
njima da brinem mnogo, kad su išli u školu, kad su se
iz nje vraćali, kada su se igrali, sve to me je iscrpljivalo.
Onda mi se dogodilo da sam morala da idem kod zu-
bara, pokvarili su mi se zubi jer sam se bojala stoma-
tološke burgije. Ali sada nisam mogla da ne idem, jer
sam imala zapaljenje i krvarenje iz desni. Nisu mogli
da mi pomognu pa su me poslali kod psihijatra da mi
napiše potvrdu da bi mi mogli uraditi zube u anesteziji
i, eto, ja sam došla da vas posetim. Deca su mi i dalje
govorila da ću izaći u gorem stanju nego što sam doš-
la u ambulantu, ali ja ih skoro šezdeset godina nisam
poslušala i dobro sam uradila. Zube imam popravljene,
a osećam se i bolje posle terapije.

32
 Ušao sam u oblast nedužnih leševa kojima visina
gornjeg sloja crnice još nije pala teško. Držali su na
svojim istrošenim telima austrougarsku ilovaču skoro
sto dugih godina. Bila je to jesen dve hiljade i četvrte
kada smo posetili Veliki Međer da bi smo u prisustvu
vojnog izaslanika iz Srbije otvorili malu kapelu na gro-
blju kolektivnog umiranja u znak demokratije i pravde
jačega. Bio je to koncentracioni logor gde je i moj pra-
deda provodio svoje malarične dane. Nikada se o ta-
kvom mestu kod nas nije znalo, jer je to bilo u posedu
Kinološkog saveza Slovačke, a tamo su na humkama
umornih kosti heroja ratnika trčali službeni psi. Kakva
ironija i koliko kostiju da se najede jedna cela genera-
cija vukova i vučjaka. Mesto idealno za igru i učenje
poslušnosti pasa, kad srpske kosti leže ispod njih. Sva
sreća da ih nisu učili da kopaju, verovatno da od ko-
sti ne bi ostalo ništa. Bila bi to kolateralna šteta u ime
naroda koji sada živi na njihovim izumrlim kostima.
Dan je bio uljudan, jer sve ostalo je bilo teško i tmurno.
Shvatiti kako je neko mogao da pomori osam hiljada
nevinih ljudi, rodoljuba, koji su branili svoje voćnjake
i šljivike, bilo je teško. Ni svetlo sunca nije moglo da
da pijetetnom događaju slavu i junački osećaj, da ginu-
ti je čast, za kralja i otadžbinu, jer nije uspelo da otera
maglu uspomena na nedužne i izmučene. Humke su
stajale visoko kao mala mementa u obliku brdašca,
koje je trebalo savlađivati dobrom voljom otpuštanja.
Svečanost je imala kratak karakter, potom mala recep-
cija, a potom i brzi odlazak našeg ambasadora na sle-
deći politički događaj u Beč. Ostali smo sami sa sveže

33
ofarbanom ogradom koju je svojim rukama farbao ču-
veni slikar Tomislav Suhecki, kao i direktorka psihija-
trijske bolnice u Vršcu Tatjana Voskrsenski, kao i mag
za vetrenu energiju Branislav Matić. Zahvaljujući njiho-
vim vrednim rukama ta ograda i kapela stoje do danas
na istom mestu. Naš ambasador Miloš Kopečni je bio
na svetom mestu i omogućio da prostor više ne bude
vlasništvo pasa i njihovih driblera, već da to postane
teritorija države Srbije sa svim pravima zaštite. Danas
se na tom prostoru ne igraju službeni psi sa starim ko-
stima ratnika. To je zatvoren prostor, nema više onaj
karakter cinizma koji je imao pre toga, a malo ljudi i
dolazi da pređe brežuljcima naše stogodišnje nesreće.
Moj pradeda je to preživeo, ali ni Drugi svetski rat nije
imao za njega mnogo veće razumevanje.
Osećao sam iza sebe blagi pogled majke i njenu
zabrinutost, izašao sam prvi put napolje da se igram
u novom mestu gde je vrh brega najviši i gde je, vero-
vatno, početak malih Karpata. Bio je to jutrom presvu-
čeni dan u Vršcu. Nisam daleko išao da bih mogao re-
agovati na strah i zabrinutost majke na novu sredinu.
Druga strana zgrade ispred putića i slepe ulice sadržala
je dosta pepela. Blizu mene pojavio se moj drugar, bar
je to kasnije pokazao život, Pepe. On nije bio mornar,
ali jeste bio specijalista za marketing, kako može da se
iskoristi pepeo da se čovek pretvori u nevidljivog prlja-
vog mališana. Bar sam ja to tako shvatio u tom dečjem
trenutku. Puštao sam pepeo kroz ruke, i pomalo poči-
njao da gledam šta stariji Pepe radi sa njim. Naravno
da nije umetnik Pepe pepelom mazao svoje telo, ali

34
mi je pokazao kako ja treba da to uradim sa svojim. Ej,
takve elegantne pantalone i majica bele boje brzo su
upile suvu materiju tamnog pepela, jednostavno kao
da su se impregnirale i na mojem telu i u mojim mi-
slima. Nisam mogao da prestanem sa umetnošću koja
nije bila instalacija dobre ideje, već pitanja šta će biti
posle. Čudo se nije dogodilo, i ja sam bivao sve crnji i
crnji a okolina sve belja i belja. Bele kratke pantalone
i majica sa kratkim rukavom, isto bele boje, bili su naj-
tamnija tama u podrumu dečje bezvezarije. Kad sam
se sa Pepeom naigrao nesrećnog šaha od pepela, gde
sam ja bio živa šahovnica, sa i nadalje brilijantno be-
lim Pepeom, došlo je vreme da se ide kući. Meni i mom
umetničkom delu to nije ni bilo tako daleko, samo par
koraka sa druge strane do ulaza. Najteže je bilo ući u
stan. Pred belim ulaznim vratima izgledao sam kao
duh koji je pao kroz kamin i odjedanput postao vidljiv.
Otvorio sam vrata i utrčao u kuhinju kao da se ništa
nije dogodilo. A da li je tako to i bilo? Naravno da nije.
Kontrast je bio preveliki i majka ga je videla odmah.
Nije vikala, već zanemela. Nove pantalone, nova maji-
ca, Pepe nigde pored mene, bar da me usmeno odbrani,
a identifikacija daleko ispred mene. Bio je to početak
onoga što me je čekalo, veoma crn, ali pun humora. Malo
smo se s mamom nesrazmerno dogovarali, ali impre-
gnirano crno nije moglo da bude tek tako odstranjeno.
Slušao sam umetničkog kritičara strit arta, bilo je ve-
oma kritično, tako da sam kasnije radije nastavio dru-
gom umetnošću, a ne kao Pepe, praškovitom i crnom
i gorećom. Nisam imao posledice ni samog akta bodi

35
arta, kao ni diskusije sa mamom, ali Pepe je nastavio
da koristi praškove raznih boja i do dana današnjeg
kao materijal za beskonačnu inspiraciju.
Veliki Međer je pred kraj prvog svetskog rata bio
pun grobova i bolesnih, osakaćenih ljudi. Austrougari,
a specijalno mađarsko stanovništvo iz sela, postajalo je
sve nervoznije. Verovatno su čekali kada ćemo da ode-
mo iz njihovog mesta i odnesemo svu boleštinu ovog
sveta sa sobom. Svaki dan smo zatrpavali nove i nove
umrle, a rađalo se i nešto dece, koja su brzo umirala
zbog nedostatka humanosti. Nisam mogao da popu-
stim u mislima, jer bih i ja sam postao deo kosturnice,
mislio sam samo na livade i pašnjake, kao i na svoju
porodicu. To što sam za te četiri godine pojeo moglo bi
da stane u jedno manje bure, tako da je gozba pri ula-
sku u Evropsku uniju bila skromna. Koštalo nas je to
mnogo života Srba, koji su bili samo obični stanovni-
ci Austrougarske, a ne vojni zarobljenici. Došao je dan
primirja i pustili su nas da idemo kući. Pomagao sam
Dušanu, Zoranu, Božidaru, da lakše idu jer su imali ma-
lariju i jedva su se kretali i sa štakama. Istorija se nije
igrala sa njima, dobili su ulogu umirućih rodoljuba na
putu ka svojim domovima. Sva trojica su na putu, od
gladi i iscrpljenosti, umrli. Ostao sam sam i išao sam
polako, jer ni ja više nisam imao obuću, a skoro ni ode-
lo. Carigradskim drumom sam koračao u nedogled go-
dinama koje sam proveo čekajući da budem slobodan
čovek. Vrtelo mi se u glavi od gladi, ali šta da uzmem
od stanovništva da jedem, kad ni oni ništa imali nisu.
Imao sam od Boga dane životne energije da posle mesec

36
dana putovanja dođem do sela Krupac. Prljav, iscepan,
pun vaši pozvao sam decu na ulazu u selo da pozovu
baba Milicu da me uvede u selo, ili bolje rečeno, da mi
donese nešto da obučem. Hteo sam da izgledam dosto-
janstveno. Goli, bosi i prljavi junak nije nikome intere-
santan, zato generali imaju kič uniforme, da bi mogli
da kače ordenje, koje im je izbojovao goli i bosi peša-
dinac. Kad me je videla Milica od sreće nije zaplakala,
ali je ćutala i plakala, i opet tiho plakala, kao što je ra-
dila sve ove godine dok sam orao nesrećom panonsku
ravnicu. Obukao sam se u nekom grmu i ušao u selo, a
osim radoznale dece svi su bili na poljima i radili svo-
ja imanja. Moje imanje je bilo pusto, šljive na zemlji,
povrće zmutovalo u oblike koje nisam poznavao, trava
na livadi visoka i zalegla na zemlju od umora i od išče-
kivanja kosca. Vinograd, samo lišće po zemlji i osuše-
ni špaliri, divlje vrste meni nepoznate. Sam sa svojom
čistotom ušao sam u dom sa zemljanim podom, legao
u krevet pun nadanja u bolje sutra. Zaspao sam, a da
nijednaput nisam ni pomislio na Evropu.
Telefonski poziv stare dobre poznanice, uvek o istom
- da li mogu da pregledam nekoga preko reda. Vreme je
na strani onih koji imaju veze kako bi govorio Vladimir
Bulatović VIB, što znači vezu i prijateljstvo. No dobro,
rekao sam neka dođu odmah i sve ćemo u miru rešiti.
Devojčina majka se već lečila kod nas, ima problem od
kada joj je poginuo muž u saobraćajnoj nesreći sa si-
nom pred Božić. Jedna od njenih glavnih motivacionih
želja je bila i ta da dobije životno osiguranje, jer je na
to imala pravo i prva žena tragično poginulog. Kad je

37
dobila osiguranje, novac od osiguranja, nestali su kao
čudom svi simptomi, kupila je sebi novi auto i našla
petnaest godina mlađeg partnera. Takoreći, sama se
izlečila. Šta se dogodilo njenoj ćerki: radila je kao bar-
menka u noćnom klubu, i da bi izdržala do rana jutra
pacijentkinja je popila tri red bula zaredom. Dobila je
panični napad i završila na urgentnom prijemu. Dali su
joj Diazepam i magnezijum i poslali je kući. Došla je u
našu ambulantu po pomoć, a najvažnije je bilo objasniti
joj sedam stimulacijskih faktora koji su kafa, cigarete,
alkohol, droge, vegeta, koka-kola i energetski napici i
zeleni i crni čaj. Ona je pila kafu, pušila, s vremena na
vreme pila je koka-kolu i alkohol. Toliko toga, a reše-
nje jednostavno. Lekovi su iz grupe, grubo rečeno, ne
radi ništa što ti izaziva anksioznost, moja je verzija
vulgarna NESESESERI i brini o sebi i svom duševnom
i fizičkom zdravlju, kao i KOPINGUJ strategije, što zna-
či kopiraj zdrave i dobre navike iz svoje okoline i time
ćeš se pomeriti u adaptacionim kategorijama i dimen-
zijama po Klonindžeru, kao što su „self-directedness”
i „cooperativness”.
Bilo je i ostalo veoma opasno juriti za fam fatalnim
devojkama. Sam sam to okusio na svom šestom rođen-
danu. Bio sam napolju i moja majka je prala prozore, gle-
dajući kako se igram sa grupom vršnjaka. Nesreća nije
samo izazov da preživimo, to je i prilika da proverimo
odnose u okolnom svetu. Tačna je alanfordovska misao:
„Ko preživi, pričaće”. Prostor okolo zanimljivog objekta,
još tada neskrivenog dečjeg seksepila bio je uzak, a ja
sam hteo da priđem bliže. Izazov je bio veliki, jer cela

38
spoljašnjost Gordane je bila čudo prirodnog mikelađe-
lizma od krvi i mesa. Ni sama Pijeta u Vatikanu ne bi
ostala ravnodušna na obrise čuvene Goce. Poznajem je
iz kasnijih vremena, ništa se nije promenilo, samo se
njena lepota produbila. Slast za blizinom bila je ogro-
mna, a ja sam pokušao da pređem pustinju razlike u
godištu od godinu dana, što u takvom svetu mnogo
znači, kroz staklena vrata. Bila je to čista slučajnost da
sam ja gurao vrata na staklenom delu, a ona na drve-
nom. Nije htela da me pusti bliže, a ja nisam hteo dalje
od nje i odjedanput sve je stalo na trenutak, bez tona.
Osetio sam samo glađenje stakla po mojoj desnoj ruci
i levom potpazušju. Ton se nije vraćao, a ja sam trčao
za mamom. Ona isto ton nije dodala, ali slika je i dalje
bila veoma rizična. Napunila mi je ranjene delove tela
peškirima, brzo smo otrčali do železničke stanice, u
stvari, ona je trčala, pretpostavljam da je to tako izgle-
dalo. Pomogli su nam ljudi iz auto-škole i ton je polako
počeo da se vraća. Pitao sam i ponavljao:
— Šta će tata da mi kaže?
U međuvremenu Goca je snažan doživljaj odbijanja
moje blizine platila prvim mazohističkim, erotskim do-
življajem. Njen otac je izlupao njenu tvrdoglavu guzu.
Tu nekada počinje mazohizam električnog porekla. Ja
sam išao u susret tati i sećam se duge i pacijentima pro-
šarane kapije neuropsihijatrijske bolnice. Previli su mi
ono što se zvalo odvaljeno i iseckano meso i odvezli me
na hirurgiju. Tamo su me, namazanim zelenim jodom,
aj crvenim ako hoćemo da to bude preciznije, pitali šta
bih da popijem - belu kafu ili čaj, i da brojim - jedan,

39
dva, tri, čeetiiri, peeeet, š. . . Ne sećam se šta se doga-
đalo, od anestetika sam se ispovraćao i mogao sam da
aspiriram, ali na sreću identifikacija je bila silnija od
anestetika i preživeo sam zahvaljujući mladom hirurgu
Ljolji koji ima ruske korene. Njegovi su u Vršac došli
kao izbeglice posle Oktobarske revolucije. Kad sam se
probudio, svet okolo mene se nije promenio, ali ja sam
dobio nove identifikacijske znakove. Bio sam ordenom
od hiruških konaca unapređen u preživelog, jer nisam
isekao glavnu arteriju kubiti. Nisam morao u tom slu-
čaju da iskrvarim, što sam shvatio tek na medicini
kad sam polagao anatomiju. Na ljudskom organizmu
sve je blizu života i smrti, kao i slasti ili tuge. Skidanje
konaca bilo je lako, ali i teško, jer nisam imao pre toga
slično iskustvo, a dobro je bilo, jer mi je to uradio tata
kod kuće. Svaka čast oštrini žileta i njegovom dobrom
oku, sve porezano je dobro zaraslo, a bolest je otputo-
vala kada sam ponovo pomislio na Gordanu i prvi ve-
stern u našoj ulici od koga su svi bili zgroženi. Nisam
ni uspeo da uđem u salon, a već sam morao da isklju-
čim ton. Na svu sreću slika je ostala. Bio je to jedan od
mojih prvih, uživo doživljenih nemih erotskih vesterna.
Hiljadu devetsto četredeset i prve godine, počinjao
je jedan od najdivnijih ratova svih vremena, jer se zna-
lo na samom početku da će doći i njegov kraj. Ko je to
znao, svi oni koji su njime rukovodili. Rat je kao jed-
no veliko preduzeće. Ima svoje direktore, predradnike,
entuzijaste, karijeriste, prostitutke, ne bih rekao špiju-
ne, ali izdajice i slično. E, kad su to preduzeće otvorili
u Evropi, u demokratskoj Evropi, za nas Srbe postalo

40
je malo gusto. Pod tim mislim da smo mi kvasac koji
mešaju u svako ratno testo da bi se diglo. Bilo je tako i
ovoga puta a da opet to nismo ni osetili, kvasac je di-
zao i dizao, masa se povećavala i povećavala, a Nemac
je mesio i mesio i domesio. Bombardovali su nas če-
trdeset prve Nemci, posle saveznici četrdeset pete,
posle devedeset i devete ceo svet, i šta sada— nema
ko da nas bombarduje. Ne mora, nama je dosta bom-
bardovanja, trebaju nam programi kao Erazmus i slič-
ni, da naše umove izvezemo u inostranstvo i onda to
možemo da zovemo implozija, sami ćemo eksplodira-
ti iznutra. E, Jevstatije i Dragutin kad dođoše Bugari,
prvo Dragutina ubiše od batina na izvoru. Danas izvor
ne postoji jer je došao vodovod. Možda bi do danas nje-
gova krv tekla iz izvora, koliko su ga mlatili što je Srbin.
No, a ja, Jevstatije, ništa nisam mogao da uradim da
pomognem sinu, i kad sam prošao Veliki Međer i bio
odlikovan ordenom za hrabrost sa Karađorđevom zve-
zdom. Ko hoće da proveri, može, kod mog unuka Saše
Madića. Živi u Slovačkoj, u Švermovoj ulici u Banskoj
Bistrici. Napisao sam Madića, a ne Mladića. Taj je još
uvek u Hagu na prinudnom odmoru. Jedne noći dođo-
še bugarski vojnici i rekoše nam:
— Slepci, više niste Panajotovići i Ignjatovići, već
Panajotov i Ignajtov.
Skratiše nam poreklo i odvedoše nas na robov-
ski dobrovoljni rad u Varnu. Putovali smo malo vozom,
malo peške, bugarskim nacionalnim prevozom, magar-
cima, i stigosmo. Naravno da sada kada to pišem izgleda
kratko, ali trajalo je to duže nego malo sutra. Posao je

41
bio težak, higijena bedna kao u Velikom Međeru, hrana
neprijateljska. Natovarali smo vozove sa solju, da bi u
Nemačkoj mogli nacisti da posole svoju sudbinu jer su
se Ruje već bližile Berlinu. Amerikance ću da izostavim
jer su oni, ustvari, sve vreme bili sa Englezima, tamo, u
oblacima. Ruja je, bre, išao peške, i bez bugarskog, slo-
venskog bratka magarca napred. Kako smo preživeli
moj sin i ja? Tako što smo jeli kornjače i pili njihovu krv.
Ko nije hteo, brzo je dehidrirao i pustio sam svoju krv.
Mnogo je naših sapatnika umrlo, a da se Bugari nisu
mnogo sekirali, znali su da će ući u Evropsku uniju, još
tada. To je vidovitost baba Vange, ona jedino nije mo-
gla da promeni nacionalne simbole, a to su kornjača i
magarac. Pustiše nas bratkovja odmah kad Ruja dođe,
promeniše uniforme i opet odoše da se negde motaju
na bojištu, dok drugi vraća ono -ić na prezime.
Zazvonio je telefon u ambulanti, i kao i uvek pre toga
kad nekome treba pomoć, počeli su da mole sestru da
primim pacijentkinju hitno. Zašto? I drugi čekaju. Zato
što ona nema vremena, radi u Engleskoj i uputio ju je
njen lekar opšte prakse kod engleskog kolege psihi-
jatra, odmah, za dve godine. Da, tačno, mora da sače-
ka da joj depresija prođe, i da se posle dve godine javi
kod engleskog psihijatra na kontrolu da proveri da li
je ostala rezidua. Ali u Slovačkoj to nije tako. Sedneš
u avion, gradiš karijeru u ujedinjenoj Evropi i sletiš u
Bratislavu. Odatle pozoveš svog doktora, koga u živo-
tu nisi video i čekaš da te izleči, dok engleski čeka na
rezultate njegovog rada i posle kaže jes or no, ili gud ili
bed. Pacijentkinja je došla sa roditeljima uznemirena

42
više roditeljima nego situacijom, jer depresivnima je sve
jedno gde izvrše samoubistvo, u Engleskoj ili Slovačkoj,
ali nama nije bilo sve jedno, i pregledao sam devojku.
Odlučivala se da li treba da ostane u odnosu sa slovač-
kim prijateljem, bila je na granici objektovog i narci-
stičkog odnosa. Stalno je perpetuirala, čak i kad je ne-
svesno oponašala svoju majku u odnosu sa ocem. Dao
sam joj lekove za temperament, rekonstruisao adap-
tacione mehanizme i posle nedelju dana mogla je da
se vrati u Englesku, da bi nam njihovi lekari potvrdili
da li smo pre dve godine nekoga dobro lečili. Do sada
nisam dobio odgovor, možda je i dočekala da je primi
engleski specijalista, jer tamo je sramota da neko obi-
čan ima depresiju. Ona je rezervisana za princezu Anu,
izvinjavam se, ona je imala i problem sa alkoholom, ili
nesretnu princezu Dijanu. Kraljevska porodica može
da ima depresije, ali običan čovek ne, to je sramota, fuj.
Kako će se identifikacija završiti, to se verovatno svi
pitate. Jednostavno, tako da će se nastaviti. Nastavlja
se i nema kraja, sve ostalo je marketing. Naravno da
postoji uspomena na genije kao što su Mikelanđelo, Da
Vinči, ali ne Vesna Jugović, Nikola Tesla, ali ne Hrvat,
kako to Evropska unija prihvata kao javnu laž dobru za
mir na Balkanu, Ivo Andrić koji je u mukama umirao
u zloglasnom Beogradu, kao i sav normalan svet koji
umire u određenom trenutku. To je velika igra identi-
fikacije, inteligencije, ćelijske DNK, trudnoće. Čovek se
rađa sam, živi sam i umire sam, sve ostalo je identifika-
cija. Naš put je dat unapred i ne zove se sudbina, kako
neki govore. To je pokušaj da živimo kao neko drugi,

43
a kad pređemo ono što je dozvoljeno, bivamo ranjeni
ili umiremo. To je identifikacija. Kakva je naša buduć-
nost? Završiću je pričom, ili sledećom identifikacijom.
U Banskoj Bistrici je opera omiljena. Poznajem do-
sta izvođača, što muzičara, što pevača, čak i ta što
prodaje karte mi se osmehuje. Išao sam na premijeru
da odmorim, jer mi je dosta da slušam o identifikaci-
ji na poslu. „‘Ajde da vidim malo sublimaciju”, rekao
bi Frojd, Ana Frojd, i ostali psihoanalitički prijatelji,
Ljudo iz Pezinka, Palo Černak, Jožo Hašto, Harmata iz
Budimpešte, Balint, kao njegov guru, i tako dalje, i tako
dalje. Daleko je zemlja Izrael i Isus Hristos, od koga se
i računa novo doba. Seo sam u fotelju i čekao početak
predstave. Odjedanput, ulazi direktor sa rukama gore,
za njim naoružani maskirani ljudi. Mislio sam da to
Štefan Babjak ustade iz groba i pravi sprdnju, kad ono
ozbiljna stvar. Došli Čečeni, hoće republiku u Evropskoj
uniji, a Slovaci su tak’i, nemasni, neslani, pa ‘ajde kod
njih da probaju. Jedno deset ljudi nas opkolilo sa dina-
mitima na telu i počelo je pregovaranje. Van Rompej,
Aštonova driblaju, idu u napad i jedna čista nula za
Evropsku uniju, nećemo da pregovaramo sa teroristi-
ma. Bože, šta će biti sa Slovacima. Oni bi možda sada
s Lajčakom kao centarforom priznali Kosovo, samo da
ne dobiju gol i da ostanu u fajnal tventiejt, ali ne odlu-
čuju oni. Malo se tu Fico dribluje pred vlastitim golom
i evo ti ga na, dade si gol.
— Hura!, viču iz Smeru, — Bravo šefe!
Ali Merkelova kao selektor se hvata za glavu:

44
 — Ko si, bre, ti Fico da nam daješ autogolove, ako
treba uvešću na igralište Ivicu Dačića ili Hašima Tačija,
sledeći put ćeš da budeš rezerva.
Strah je bio svuda, ne toliko od smrti kao fobija,
nego od toga kako ćemo da umremo. Da li će nas izda-
ti naši saveznici, pustiti Čečene da se nasele na Oravu,
kao što je hteo Štefanik da naseli Slovake na Papua
Novu Gvineju među ljudoždere. Bogami, ni sada im
nije bolje svaki Slovak ili kije, ili hjundajije, ili citro-
enizuje, a u najgorem pežotuje. To su neologizmi prvi
posle Ćirila i Metodija i možda će biti i usvojeni kao
pravopisno ispravni za nekoliko vekova, bolje rečeno,
kad neko pominje imena po hiljadu sto pedeset godi-
na. Već sam napisao da je strah bio veliki, i ponovo pi-
šem da strah je bio veliki, ali Čečeni nisu morali da se
boje jer bi oni, u slučaju da ulete protivterorističke je-
dinice, prvi odleteli u vazduh. Bože, kakvo olakšanje i
kakva lažna statistika. Kako bi ih vodili u Čečensku?
Kao nastradale, eksplodirale, umrle, a sigurno ne kao
samoubice. Agonija se nastavljala i dok ja ovo pišem,
ona traje skoro nekoliko sati, operu su mi pokvarili,
nemamo šta da jedemo, a ni ono drugo isto, šta da se
jebe, jer su balerine otišle ljute sa scene i neće više da
igraju u takvim komadima sa Čečenima. Ja sam mo-
rao da ostanem miran na mestu, jer sam valjda bio je-
dini Srbin u operi. To je dobar naziv za sledeću operu,
“JEDINI SRBIN U OPERI”. Već mi je postajalo dosadno
kada je grunula prva bomba. Posle pustiše i plin, vero-
vatno rajski, jer smo se smejali dok su ostali okolo nas
padali mrtvi i lelekali, a ja umirem od smeha, jer me

45
još nisu potrefili. Polako sam gubio svest i posle se ne
sećam ničega osim svežeg jutra na ulici. Ispod mene
gomila leševa a ja čujem glas neke žene:
—Nenehavajmo ho ešte je mladi, aj zda sa mi že dicha.
Druhi hlas nehajme ho lebo je mrtvi. Nieje, prosim vas
pozrite sa lepšie on diha. No kedj takto hcete, ale na
vašu zodpovednost, načo nam je ešte jeden preživeli,
kim viac mrtvih tim lepša propaganda a i statistika.
No ja mu hcem pomoct, hovori dievča i vola pomoc.
Podigli su me i odneli u sanitet. Nisam mogao da
mrdnem ni rukama, ni nogama, to je od rajskog plina i
toliko smeha, kao nikada u životu. U bolnici sam ostao
dva dana, ta nepoznata devojka mi je spasila život, bila
je to doktorka, sestra, do dan danas ne znam. Na tele-
viziji Dnevnik, a u njemu svi političari živi, svi teroristi
mrtvi, osim nekih, ne mogu da napišem kojih, da ne bih
prošao kao Snouden. Poubijano je bilo i nešto kolate-
ralne štete, malo muzičara, nekoliko operskiih pevača,
balerina. Nema veze, i tako su pozorište i opera samo
jedna velika iluzija, a terorizam jedna velika istina. Sa
kim bih se ja hemijski najviše identifikovao? Pre sve-
ga sa rajskim plinom, ne rajinskim, jer to je Ciklon X.
Ljudski bih se najviše identifikovao sa tatom Nikole
Tesle, jer za inat nije bio Hrvat, već pravoslavni pop.
Socijalno bih se identifikovao sa komunistima, jer da-
nas svaki preostali komunista sam pravi svoj spome-
nik, jer kad bi to država radila bankrotirala bi kao na
primer, Crna Gora, gde je, statistički, najviše junaka na
glavu stanovnika na svetu. Politički bih se identifiko-
vao sa jednim plemenom, mislim da je to u Armeniji.

46
Dođe muškarac, napravi dete ženskoj i ode, a o njiho-
vom detetu brinu ujaci. To je najbolji politički sistem,
jer je o tome pisao još Platon. I kad nije postojala gej
parada, on je govorio da svako sa svakim spava, i kada
se rodi dete ono će da poštuje svakoga misleći da mu
je to otac, eventualno majka i kad se majka zna, ali
danas sa in vitro fertilizacijom bismo mogli da svi bu-
demo od jednog oca i jedne majke, naravno, ako nisu
lezbejka i peder.
Kraj je iz novina, da ne bude ljudima čudno što sam
promenio stil pisanja sada na kraju. Šest triatlon ta-
kmičenja je apsolvirala ranije nego se rodila. Spavala
je uz zvuk trenažera za trčanje, nikada se nije bojala
vode, i preživela je smrtonosan pad na biciklu. Ivana
Kuračkova, devetnaest godina, je svetski prvak, novo-
pečena prvakinja Evrope, a moguće i prva slovačka
triatlonistkinja na Olimpijadi. A da o tome skoro nije
imala nikakvu želju... Ko je ta devojka? To je ćerka slo-
vačke šampionke u triatlonu Marike Kuračkovej. Matka
je trenirala sa njom u stomaku, bila je trudna, takmičila
se, odmah kada se rodila potopila je u bazen i odmah
kada je mogla naučila je da vozi bicikl. Obe same go-
vore da ne postoji prirodniji sport od triatlona, a to je
iz razloga što plivate, trčite i vozite bicikl. Sve to mo-
žete da trenirate i na putu do škole ili posla. Devojčica
je upisala fakultet za fizičko vaspitanje, a zamislite ko
je šef katedre. Njena mama. Ona je učila, uči i učiće do
kraja jednog ili drugog života i posle to ide dalje samo od
sebe. I stvarno kraj. Šta je to identifikacija? To je odnos
majke i ćerke i oca i sina, nikako obrnuto oca i ćerke i

47
majke i sina. Frojd je bio dobar i njegova ćerka Ana je
bila analizirana kod njega, ali zato se posvetila deci i
dečijoj psihaonalizi i nikada se nije udala i nije imala
dece, bar ja tako mislim, nisam siguran da li je to istina.

P. S.
Ceo ovaj manual je napisan srpsko-čeho-slovačko-
evropsko-celosvetovnim jezikom, i prvi je takve vrste
na svetu, jer pisca ovih redova oslobađa kritika upu-
ćenih gramatici i sintaksi, a posvećen je dolasku naše
braće Ćirila i Metodija na ove prostore osamsto šezde-
set i treće godine posle Isusa Hrista.

48
 II
ČEKANJENAVETAR

49
50
 TANJA

Duh Knez Mihajlove

kao da je nestao
kada sam
u Beogradu pristao

Gledao sa žene
od cipela do očiju
ženu moju, tvoju,
svačiju

Čekanje je nekada lepše

od nekonečnog sretanja
mislim u Beogradu
samo na tebe Tanja

51
 KOŠAVA

Kad košava
Pusti niz Beograd uže
U Vasinoj ulici
Je dugačak red onih
Koji su izgubili kontinuitet vetra

Usporavaju u betonu
Punom izmaglice
Jer reke donose pozdrave
I nekih drugih vetrova

Gledam u krugu
Žene svih koraka
Nepoznate, vredne,
Razvedene i talentovane

Sve ih je košava meni donela

Jedinim korakom
Izbegao sam pogrešan cilj
I pokušao da uparim čiji, koji,
Pre Boga, božjega Tanjin fitilj
Nek’ košava
Što pre uguši
Sve najveće vojvođanske požare

52
 Ostajem u Beogradu
I čekam na njene
Nekorečne uzdisaje na vetru

Nek’ živi i traje košava

Iako je nekada
Veoma, veoma trapava

53
 MALA

Gde čekam tugu

Sretnem oči tvoje
I radost I tugu
Volim ih oboje

Oči čarneje…
Oči čarneje…
Oči krasneje…
Ja ljubljuju oboje…

54
 ĐAVOLSKI ANĐEO

Ta žena je džavo
Rekli bi Beograđani
I popili bi jutarnju kafu

Iz nosa joj izlazi

Vulkanska para
A iz očiju morska pena

Trčim u svojem filmu

Apokaliptika
Maraton ka obali

Nisu tamo Španci

Ni Kristofer Kolumbo
Već jedan totalno novi
Neotkriveni svet

Anđeo prevozi čamcem

Do nojeve barke
Nesebičnu ljubav
I odvozi je u susret poplavi

55
 KRIVA KRIVINA

Gde si me sačekala
Kad sam se tako izgubio

Izgleda mi to kao krivina

Iz svih pravaca

Smer ne poznajem
Ali izlaz vidim

Treba samo malo

Za tobom skrenuti

56
RECIKLOVANA LJUBAV

Fontana bljuje vodu

Iz oka kamena

Koliko je krugova napravila

U radosti trga

Ne čeka ona da je isključe

Već da prostor ode u maglu

Polako prestaje da huči

I oblak priziva na novu kišu

57
 VEČE U SMOKINGU

Koliko puta treba da obučemo gaće

Da bismo skinuli prašinu sa našeg tela

Koliko puta treba da obrišemo telo

Da bismo skinuli prašinu sa peškira

U skidanju I oblačenju nije ništa loše

Osim izgubljene promene

A smoking I dalje čeka u ormanu

Strpljivo svoju pozivnicu na ples

58
TRČANJE UNAZAD

Postoje ljudi koji

Večno traže čašu
Da bi progutali
Nešto prazno

Nemam vremena
Za čašu
A prazno
Me ispunjava

Gde se nalazi
Čovek u prolazu
Kad je sav prostor
Ispunjen

59
 ČEKAJUĆI I ISPRAĆAJUĆI
GODOA

Listopad je novembar
Šta onda znači rimember

Da li je list već otpao

Nije to tako

Novembar nije nikada skupljao

Lišće po listopadu

60
 NEDELJNO POPODNE

Kad’ sam uključio svetlo

Pobegao je mrak
Kad sam uključio mrak
Pobeglo je svetlo
Ko se koga više uplašio
Dok je čekao na televizijsku reklamu
Mrak je morao da svetli
A svetlo da se mrači

61
 PUTOVANJE BALONOM

Čekanje je nešto što smiruje

Da li smo uopšte nešto dočekali
A da smo bili mirni

Ne, jer čekanje izaziva prostor

U nekonečnom
Treba samo malo strpljenja
I nikada se ničega nećemo dočekati

62
MANGUPSKA POSLA

Pijem toplu čokoladu

I čekam nadu

Nada prolazi
A čokolada odlazi

Neko je već dosta

Toga skuvao
I čokoladu ispljuvao

Nijedna nada
Nije čokolada
Dok nije srela
Svog velikog smrada

Smrad je nekada
Lepše mirisao
Po čokoladi
Na koju je kidisao

63
 SRPSKA AFRIKA

Da mogu da iznajmim čekača

Uzeo bih vudu vrača

Neka on čeka
Sa svojim tam tamom
I velikom galamom

Bilo bi to
Veliko umetničko delo
I sve bi on platio debelo

Vudu sile bi okrenuo

Protiv sebe
A tam tam bi prodao
Do sledeće srede

64
 RANDEVU

Na trgu ima puno ljudi

Konju izgleda levo kopito smrdi
Sat pokazuje nešto više od sedam
A ja ne znam zašto ga gledam
Verovatno sam nešto zaboravio
Pod konjem sam se izvanredno okitio
I ja sam spomenik već duže vreme
Nema dileme

65
 BOSONOGA

Ko udatu ženu voli

Ima čeljust da ga boli

Ljubiće se u usta
Često sama I pusta

Ne može da veruje
Zašto ta žena stalno preteruje

Veoma je to jednostavna stvar

Ona nije obućar

Svoje cipele ne nosi

Kad je muž na svojim rukama nosi

66
 SMS

(sačuvaj mene sada)

Kad’ Beograd ispriča

Svoje uspavanke
Počinje da se događa svet

Držim te za ruku
I čekam da iz zvučnika
Iskoči novi plejbek

Niko više nesvira

Ljubav u direktnom prenosu

SMS manija
Podiže smemir na nivo molekula
A ja se držim tvoje suknje bojažljivo

Dolazi nova SMS poruka!

67
 UDISAJ

Dens flor...
Mrak bez ušiju
Čuvar noćnih plaža
Na ulazu

Devojke aktivne
Bez roditeljske pratnje

Svaki čovek gleda u šum

Što udara do predela
Debelog creva

Nikada bolji provod

Nikada bolji koktel
Od ljubavi i čistog disko vazduha

68
 BIG BENG

Svanulo je jutro
Iznad crkve Svetog Marka
Čistači u žutom
Ulice su prali

Miloša Pavića su ovoga jutra

Okupali predelom crtanim čajem
Dok je nemački vojnik
Još uvek pokušavao
Da prodre na ostrvo Atos

Ja meditujem
U jednoj ruci sa Tašom
U drugoj sa Jasminkom
Zvanom Zoro
O svetu koji je napravio
Predivne hodnike ka duhovnom

Ne mogu da sačekam
Da jutro I dan dođu
Jer će iluzija pepeljuge
Izgubiti svoje predele

69
 Čekam na nekom drugom mestu
U nekom drugom taksiju
A sa sobom nosim već sada
Uspomenu večnog Big Benga

Ne tražite Big Beng

On će sam doći
Kada budete spremni
Ispred crkve Svetog Marka

70
MAGLAUOČIMA

71
72
 SMS 13.11.2013.

Dušan veliki večno spava

Međ’ zidove hrama toga
Tvoja muza beograđanka mala
U toplini tela svog
Laku noć

73
 BESKUĆNIK

Od hrama Svetog Marka

Dva puta vode
Jedan amo
Drugi tamo

Do srca tašinog
Jedan put vodi
Samo tamo
Nikako nazad

Iza mojih leđa

Veliko nevreme se sprema
Za sada
Za mene problema nema

74
 EKG
(električna konfiguracija gracije)

Moje EKG drema

A na promene
Koje je izazvala Taša
Okolina se tek sprema

Od D1 do V6
Uvek ću čekati
Da se Taša javi pre svih
Te da napišem jutarnji stih

Još uvek aritmije nema

Srce moje bije
Vu, vu, vu…
I čeka samo na
Nju, nju, nju…

75
 NAJTANJA

Sunce probilo oblake

Sede napolju devojke
Podigle jednu obrvu

Pozorište ceo klub

I vazdušaste debele dve Tanje
Sede razlivene
U barskim stolicama

Danas je prazničan dan

Ti i sunce nisko pali
Ima li novih SMS poruka
Ima li šta nam fali

Gle ono dvoje

Injac i Tanja
Šta li jedu da se
Sa malo proje
Tako dobro goje

Mi dve smo tankovači

Gde se hrana gaji i jede
A misao uopšte ne postoji

Ne budi zla kaže jedna Tanja

Izgleda da ih ogovaramo
To će im samo pomoći
Jer će kod nas za sto doći

76
 Budimo mile
Izbegnimo njihov korak
Vidi tog Injca
Izgleda kao prepečeni čvarak
Ma ne, on izgleda govori druga Tanja
kao da turski kamion vozi
A ona je slična glisti
Obično i male prepreke teško slisti

Izlazi ona napolje kao glista

Kada je kiša i mrak
Spora je i vlažna iuvek je neko
Kad zastane od gore nagazi

Jeste to tako u mraku

Ali Injac i ona su disbalansi
On je veliki i smešan
A ona prelepa i zgodna

Ma ne nerviraj me kaže jedna Tanja drugoj

Debela pogledaj sebe
Nepravi im prolaze
Izgubićemo debele obraze

Taj Injac nije stvaran

On dolazi i odlazi
Odlazi i dolazi
A najtanja se i bez njega
Dobro snalazi

77
 Zašto je zoveš naj
Pita jedna drugu Tanju
Kad verovatno nema kraj
A sve rečeno lepo
Mora da je u mraku slepo

Debela devojko
Reče jedna drugoj Tanji
Prestani da mi ulaziš u solo
I pogledaj šta je sve to prelepo
Na tanjiru po najtanjoj ostalo

78
 SMS 13.11.2013.

Svanulo je iznad
Crkve Svetog Marka
Na posao idem
Pored našeg parka
Šansu hvatam svaki put u letu…

A misli su mi u
Tvom svetu
DOBRO JUTRO
Laka pesma ha, ha

79
 MOLITVA CARA DUŠANA I

Kad nam Car Dušan

Dobro jutro poželi
Moje srce se veseli

Tvoja kratka ha, ha pesma

Je staza ka nesnosnoj sreći
Što sam ovoga jutra bliže tebi

Ali, staza stoji

I korake tuđe broji
A ja čekam u nedođiji
Da krenem ka rođeniji

Govorim ja sam sebi

Ajde kreni budalo
Ovo jutro je večno postalo

80
MOLITVA CARA DUŠANA II

Dušane Silni
Svako jutro
Pored tebe prolazi
Prelepa žena

Nije tvoje da je osetiš

Njeno je da samo prođe
I ostavi prolaz
U turbulentnoj prošlosti

Takvih žena je
U istoriji malo bilo
Jelena, Helena
One su imale dubinu
Plavog morskog oka

Danas kao da
Takve žene ne postoje
Osim jedne jedine
Pokušaću da isprosim od okoline
Takvu čarobnu vilu
Prevelikom duhovnom milostinjom

81
 SMS 13.11.2013.

Napolju trčim – ha ha

82
 SLADAK KUPUS PROĐE
JA SE NE OŽENIH

Sladak kupus nije ni dozreo

Neko ga je već pojeo
Oko kupusa je velika toplina
Kupus je u loncu najveća veličina

Mehurići čekanja da se legne posle jedenja

U loncu se kupe
Sedim i čekam da mi pukne dupe

Malo je bezobrazno
ali kupus se skuvao
I ponudićemo ga svima
Jer je velika vrućina

Dok svako svoj deo srče

Deka na postelji hrče
Njega je kupus slatko oborio
Jeo je dok se nije umorio

Nista slađe od mlade snajke

U kupus dodajemo i lorbera
Da svaka snaša nađe svog dilbera

Kad se zaljubljeni dobro najedu

Svaka mlada po mirisu slatkog kupusa
U mraku nađe svog ugursuza

83
 Smatram za narodno dobro
Sladak kupus pobro
Kuvaj ga svaki dan
Da bi narod bio radostan

Tajnu Tanju ne pomenuh

Kupus se pojede i nestade
A nekakva reč sladak
Ili stadka ostade

84
SMS 14.11.2013.

Danas žurim i vrlo

Sam luda… ne očekuj
Za dobro jutro
Nikakva poetska
Čuda jednostavno
Dobro jutro!

85
86
PUTUSEĆANJE
(nekada, negde s nekim)

87
88
SMS 16.11.2013.

Sve po dogovoru
Javiću se oko pola
šest

89
 SMS 16.11.2013.

Labradora u kućici
Teram da bi mogla
S tobom da večeram
Dvaput crno nikad
Nije belo jer da
Jeste perje bi
Letelo… ha, ha
Šmrkadžijska pesma
Laku noć

90
SMS 17.11.2013.

Lindt chili s vrelom

Kafom u ustima
Peče… ja se sećam
Na uspelo veče…
Novom danu
Radujem se finom
Provešću ga
S gospođom mamom
A i njenim SINOM ha ha
Porodična pesma

91
 SMS 17.11.2013.

Žurim iz sve snage

Krečila do sad

92
 SMS 17.11.2013.

Ručak kuvam brza

Sam ko munja, jer se
Meni s tobom sad po
Gradu cunja pijandurama
Krepku juhu kuvam
Jer sa tobom volim da
Se muvam

93
 SMS 17.11.2013.

Oko jedan ili pola dva

Sve jedno po ovome
Hladu. Pitanje je u
Novom ili starom
Beogradu?

94
SMS 17.11.2013.

Odgovor bi možda
Znala brzo kad bi SMS
Tastaturu okrz'o

95
 SMS 17.11.2013.

Hoćemo u Monjumentu
U gradu?

96
 PANČEVO U SENCI
NJENIH OČIJU

Bilo mi je malo godina

Da shvatim sav bol
Ovog sveta

Sada imam dosta godina

Da mogu da shvatim
Ljubav celog sveta

Terorizam, gej parade

Sabor u Guči, letovanje
U Stolivu

Sve je to senka
Jedne velike ljubavi
Dok sam čekao Godoa
Na raskršću globalnih strahova

97
 PUT U PANČEVO NA VAŠAR

Autobus odlazi rano

Žene u crnom
Skrivaju roštilje
Ispod sukanja

Pijačni je dan
Kada na tezgama
Sir svetli kao
Arktički sneg

Smrad je u porama
Svake autobuske presvlake
Sedim i spavam
A san ide unapred

Držim je za ruku
Samo sam pomislio
Dodirujem joj usne
Samo sam se probudio

Čas kućne nege

Prelepa profesorka
Koju treba nacrtati Idom

98
 Takvo je vreme
Kada svi kolektivno masturbriramo
U susret novim trudnoćama

Odlazim izmoren u drugi autobus

Stojim ispavan stalno putujući
Kroz drugu priču

Ona polako raste od zabavišta

Do škole te na veliku školu
Odlazi

Nismo se izgubili u procesu vaspitanja

Jer smo u parku jedan pored drugoga
Sedeći veoma blizu divljih ruža
Čekali godinama da procvetaju

99
 POZDRAV DEDA BOŽI

Stojim u hramu Svetog Save

Na gramu svoje sreće
Gruba igra hokej
Donela je danas fer plej

Za deda Božu unuk daje gol

I šalje ga kao kraljeve u Svetu Zemlju
Druga lepršava akcija na ledu
Posvećuje drugoj mami
Dok smo ja i ona u Pančevu sami

Pomolio sam se u crkvi

Ne za igru i pokret
Već za sreću i preokret

Iz beogradskih reka
Izlazi kroz maglu mir
Ka obali gde poteče mi uzvodno suza

Nije to zbog smoga ili ovoga

Ili onoga već zbog Svetog Mesta
Na obalama opšte sreće

100
Ej, da može neko da vidi iza sećanja
Nikada ne bi upoznao lepotu davanja

Današnjim danom dajem i ostajem

Večno tvoj unuk
Jer su me svi Sveti već odavno
Za tebe izabrali

101
 SMS 17.11.2013.

Sarmu
Spremam kupus neka
Čudna sorta u ustima
Još UVEK mi Vasina
Torta i poljupci
Meki sočni svi u
Nizu samo da su uvek
i dovoljno blizu

102
 SMS 18.11.2013.

Dragi doca hormone

Mi čačnuo - da sam
Baka to sad nije
Tačno. Vatru džara do
Srca mi stigo a i
Njemu baš se lepo
Digo. Amnestička pesma ha ha

103
 VASINA TORTA I SARMA
GASTRO ROMEO I JULIJA

Dve sarme nerazdvojno

U tanjiru na stolu stoje
I čekaju da se gosti goje

Vasina torta iz zapećka vreba

Misleći da svakome
Posle ručka treba

Oduvek su zajedno
Sarma i Vasina torta pri jelu
Napraviše od nas Srba
Guzicu debelu

Sarma slana, torta slatka

I stalno iz početka
Milion puta izjedosmo svoju istoriju
I svog gurmanskog predka.

Nisu njih dvoje samo holesterol

I trigliceridi
Što se danas na svakom Srbinu vidi

Oni su slova, krštenje i bogorođenje

A najviše slava ljubavi
Kroz praznik večnosti

104
MISLEĆEPESME

105
106
SMS 19.11.2013.

Mislim da te volim…
TE volim… Volim te…
Misaona pesma
Dobro jutro

107
 MISLEĆA PESMA

Ne volim te jer misliš

Ali zato što postojiš

More sa nebom vodi ljubav

Na dalekom horizontu

Ja tebe volim
I iza horizonta

108
SMS 19.11.2013.

Već nedostaješ

109
 KORAČNICA – (ZAJEDNIČKA)
(korak napred, nazad korake ne brojim)

Nedostaješ već
Možda si nedostajao
Uvek si postojao
Negde na putu sudbine

Sudbina i intuicija
Teške reči
Trebalo bi da po njima
Osećam gde idem zavezanih očiju

Ja sam već
Pre dva meseca
Otišao sa svom svojom srećom
Predaleko

Kad se vraćam i nedostajem

Korake ne brojim
Jer znam da je taj prvi
Bio ispravan

110
 Najdalji put počinje prvim poljupcem
Najveća ljubav počinje čekajući na tu pravu
Istinitu, zdravu i neponovljivu ženu.

Molim te dozvoli mi da napravim

Još nekoliko nesmelih koraka u životu
I da konačno kao malo dete
uz tvoju ljubav i pomoć prohodam

111
 SMS 19.11.2013.
(sms + pesma)

ZAJEDNIČKA PESMA

Nedostaješ već….
U jutru… protkala ga
Magla, u srcu tek
Što sam ga takla,
U oku gde sam
Tvoje srela

Prelepo pišete gospođo

Ali vi ste udata
I bežite kao ranjena lisica
Koju nema ko da definitivno izleči
I odnese do zoloskog vrta
U zlatni kavez
I da joj da zlatnu ogrlicu
Punu lažne bez slobodne nade

Ovo je surovo realna pesma

Ali moja osećanja brišu
Lisičije tragove u snegu
Isceljuju i oslobađaju
Ona su munjom prenesena iz oblaka

112
 Punih kosmičke ljubavi
Gde vlada savršenstvo bez ljudi

Nekada su tamo boravili

Sent Egzuperi, mali Princ i lisica
A nama ostaje da tu knjigu ne čitamo
Već da proživimo neproživljeno

113
 SMS 19.11.2013.
(SMS + PESMA)
RADOSTI MOJA
(zajednička)

Postoji jedna poslovica

Ko se mnogo raduje
Drugome jamu ne kopa

To sam ja sada upravo izmislio

Ali radost zbog toga izmislio nisam

Ona do sada u celoj ljudskoj istoriji

U nikakvu jamu upala nije

114
SMS 19.11.2013.

Ovi žrtveni SMS-ovi

Su mi najdraži

115
 NEDUŽNA ŽRTVA LJUBAVI

U novinama
Na prvoj strani
Advokat svog
Klijenta brani

Nije kriv jer se našao

Na pravom mestu
U pravom trenutku
I sreo lepoticu i lutku

Mediji ga pitanjima režu

A on brani svog nevinog klijenta
Kroz televizijsku mrežu

Cela Srbija sada vidi i čuje

Da je N.L. nedužna žrtva ljubavi
I više je niko nekrivi

Advokat mi ne treba, neovladavam media

Zahvalan sam Bogu
Što sam zdrav i živ
I što sam se zaljubio
Javno priznajem nisam kriv

116
SMS 19.11.2013.

Zvrcni!

117
 S.O.S.

Zvrcni me telefonom
Doleti avionom
Brzo mi pričaj
Posle idi nazad
Gde nikada ni živeo nisi

Telefoni prenose reči

Te lepe
I vode ka sreći

Zvaću uvek kada

Budem mogao
Da bih telefon
Kao tehničko sredstvo isprobao

Već tu poruku
Save our souls
Šaljem telefonom

Ne treba mi Titanik
Da bih preplivao
Duboke ljubavi Atlantika

118
 Nisam Leonardo di Kaprio
Da bih se sa tobom
Na prvoj palubi broda
U autu voleo i napio

Ljubav možemo da vodimo

I bez telefona
Treba samo dobro da se spojimo
I da dobru vezu nikada ne prerušimo

119
 SMS

Na te mislim… U
Prevozu
Batutovom ... dok
Vrelina u stomaku
Roji ... tvoj nadimak
Na reklami stoji…
Dobro jutro
Gsp…pesma… šipka
program

120
PUT PUTUJE MOJ JARAN

Put putuje moj jaran

Putujem i ja,
Oba nas je zavela
Ašik žena ta

Ja ću reći ženi toj

A kaži i ti
Neka sama odluči
Kom će pripasti

GSP, Radojka i Tine, harmonika

I narodnjaci na
Probušenim zvučnicima

Ceo Beograd miriše

Po autobusima
A svaki autobus miriše
Po svakom jednom jedinom
Beograđaninu

Svaki autobus ima

Svoju prvu i konačnu stanicu
Ja sam svoju konačnu stanicu našao
Posle dugog lutanja

121
 GSP-om idem po mestu
Punom nerazumevanja, hladnih osećanja
I postalkoholičnih povraćanja

Ovoga puta autobus GSP-a

Je moj i tvoj
Vozi nas a da ni sami neznamo
Koliko dugo i kuda

Jedno jedino je sigurno

Dobro je što smo stigli na vreme
Da uhvatimo zajedno taj prevoz

122
SMS 20.11.2013.

Na te mislim i kad
Android ne smem da
Vadim i tako mi
Dođe sve da oladim
Srce – pamet
Totalna mi frka…
I za ceo svet
Nekad mi se
Drka… Čorbovski
sonnet

123
 PREKUVANA RIBLJA ČORBA

Hajdučka česma
Film Nije nego
Bora Čorba gitaru
I pesmu poteg’o

Lutka sa naslovne strane

Ne gubi dane
Bobić – Mojsilović
Siluje ispisani papir
Preteranom sublimacijom

Bora Čorba to radi bolje

I viceve sa Dedićem i Predinom kroje
U triju SHS – srbin, lažni hrvat i
slovenac

Kad je frka
Uvek negde neko drka
Tako je govorio Frojd a ne Zaratustra
A masturbacija je čak zabranjivana
I takvim ljudima koji su videli film
Lepota poroka

Borino drkanje je belo

I nije za šmrkanje
Treba ga slušati kad tvrdo peva
Jer pivom i vodkom se pred koncert zagreva

124
 Sviđa mi se i Prok, profesor Kinsli
On je pravi biolog
Koji je javno pokazao vaginu i
Njen penisovi prolog

Bora Čorba je samo Balkanac

Koji drka kada je fatalni samac
Ali toga je kod nas sasvim malo
Jer svakoj našoj ribi je do seksa mnogo stalo

125
 HAMLET I VINO SE OTELO

Glumica si fantastična
Predstave si napisala
I režirala sama

Ljudi ti aplaudiraju
Iza zavese na bini
A ne iz gledališta
Jer su deo predstave

Tvoja lepota glume

Ne gubi ništa od savršenstva
Jer balkoni i lože se opet pune tvojim bivšim
I sadašnjim ljubavnicima

Najlepša si kada se nasmeješ

To dodnosi radost ostatku nesrećne publike
Što više ne mogu da glume
U tvojem pozorišnom komadu

U pozorištu se šapuće i glumi

Ali ti si odigrala
Ceo svoj dosadašnji život
Kao sve predstave uživo
I u direktnom prenosu

126
 RECI DA

Sve je upaljeno
Polja gore požudom
Scena se zagreva
Gladnim i žednim
Gostima

Prozori na očima radoznalih

Se otvaraju u Kejp Kenediju
Već odbrojavaju
Bliži se konačan start
Neispaljenih tornada

Aligatori u Nju Orleansu

Okreću oči u svim pravcima
A površina vode je mirna
I puna njihovih novih žrtava

Jedino dinamički igra

Masonsko klatno (visak)
Nad sudbinom sveta

Ne čekam da mogućnost dođe

Ostajem u krugu
I čekam da golub
Sleti na ženu Mariju

127
 On donosi novu poruku
Od samog sebe
Svojim belim i nežnim perjem
Grli i telo i dušu

Druid je zaboravio
Tekst obreda
A drugi mu šapuće

Istorija shvata
Da nije pogrešila
Već se malo vratila u rikverc

Nemoj da izdaješ dokument

Nekome ko nije pročitao
Svoju sudbinu na dlanu

Sačekaj da se ceo svet

Obuče u belo
I u kiosku kupi poslednje izdanje
Svoje sreće

Niko te nikada
Neće voleti kao što te volim ja
Jedina
Ti samo voli me i reci da

128
 NEBESKA ŠIPKA
(šipka duga do neba)

Na šipki visiš
Da se time pišiš
Dupe ti dole pada
Jer više nisi mlada

Šipka je visoka
Za tvoje potrebe
Zato ne preteruj
Više robote (jebote)
Izaći ćeš ti na kraj sa šipkom
Ali te posle čeka di end
Tvojih uzaludnih snova

Prestani da gledaš u visinu

I zagledaj se bolje u svoju
Beskonačnu duhovnu dubinu

Tamo ćeš naći samo jedan neosvojen vrh

Koji luta u tesnoj karmi
Po mašti tvojih radovanja

Ja sam mali mrav

I neka se na šipku penje ko god hoće
Po meni je najsigurnije na zemlji
Jer najslađe i najzrelije je opalo voće

129
130
PRETPOSLEDNJAREČ
PREDBESKONAČNIM
ČEKANJEM

131
132
SNEŽANA I SEDAM ŽELJA

Pramen parfemu madmazel

Pada na pločnik
Ispred crkve Svetog Marka

Sneg pada a mi smo se

Sakrili od nevremena
Ispod vlastitih trepavica

Rukom izvajanom
Mislima Kami Klodel
Klešeš sreću u vetru
Punom snega

Preci i naslednici
Dušana Silnog
U isto vreme nikada
Ovde nisu boravili

Novi zakonik ovoga puta

Je napisan svećama
Živih, zdravih i zaljubljenih
Zahvaljujući božjem uzdahu

133
 I Bog se boji za svoju decu
Zalutalu u mećavi života

Sprema im praznike
Proslavu svog rođenja
U tihim trenucima njihove samoće

Beograd je pun pahuljica

Dolaze sa hladnog severa
Tope se na toplom
Južnjačkom asfaltu

Krošnje drveća su otežale

I čekaju nove ljubavne parove
Na jorganu od snega
Da se sklone od svakodnevice

Samo ja stojim sa buketom ruža

Ispred zida čekanja
U romantičnoj pidžami

Da li ćemo se dodirnuti
I veselo skakutati po postelji
Punoj naših želja

134
 Nikome ne zameram
Što ne može svaka pahuljica sreće
Da padne baš na moju glavu

Ubrzo se pokrećem
Jer Beograd stoji ponosno
I slavi svoju lepotu u belom

Tragovi u snegu otkrivaju me

Da i ovo veče kao i sva ostala
Dolazim sa svojim mislima
U tvoj duševni prostor

135
 Ove zime otvori na svojoj duši
Sva vrata i prozore
I strpljivo čekaj sledeću snežnu oluju
Koja će možda i mene doneti
Pred prag tvoje duhovne lepote

136
 KAKO NEKOGA NE KOKNUTI

Kupao se nisam
Od subote
Od kako smo bili zajedno

Danas je sreda
Srećan sam što te nisam
Koknuo madmazel

Probudim se nekada u noći

I osećam kako Koko Šanel
Lagano šije nove štepove
Na mom već zaljubljenom
Srčanom beskraju

Baj pas ljubavi

Verovatno prvi na svetu
Kroz tvoju zakrčenu socijalnu situaciju
Zvanu brak
Za sada dobro prokrvljuje
Jedinom arterijom ljubavi koja vodi ka tebi

Madmazel Koko više ne kreira i ne šije

Ona sada odnekuda šalje transcendentalnu modu
Prelepih usana sa usmevom
Ukrašenu mirišljavim sećanjima

137
 Neka te neko drugi kokuje (Koka)
Ja samo ostajem veran madmazel
Sa kojom su sve moje telesne ćelije
Spojene mirisom čili čokolade

138
 SMS IMENDAN

Šest i trideset rano

SMS kao iz utrobe zemlje
Zatresao se dan, sasvim običan
Danas mi je imendan

Sledeća SMS
Vesela klarinetom razigrana
Čeka prijatelj na čestitanje
Već nekoliko dana

Nemoguće, sledeća SMS

To je već veliki stres
Da li je to imendan
Ili svetski SMS dan

Ujedinjene nacije, UNESCO

Nije to više kao nekada smajling
Već SMS - ko

Važne poruke po svetu kruže

Te ružne nas u vazduh odnesu
Jer terorista SMS-kom
Nas brižno pošalje ka nebesu

139
 Ja čekam samo mali dar
Jer nisam SMS – kar
Moderno doba svako svašta proba
SMS kad slaviš imendan dobiješ
Posle je izmažeš i time nikoga ne lažeš

Imendan je proslava
Starih bezimenih dana
Kada dimni signal je molitve raznosio
I za milost mnoge bogove molio

Danas ljudi sede u autu

SMS – kom se jave policajcu
I računaju svu sreću za neplaćenu kaznu
U gigabajtu

Lažes samog sebe

Da su ti SMS kao tvoje rođene IT bebe
Misliš da ih donose rode
Kada se negde daleko od tebe prvo rode

Tako nije moj jedini sine

Govor je čovek stekao
Tako što je bio gord i prekao
I svoj rod u korist IT roda nije porekao

140
 Danas se izvini SMS-kom
I budi fini
Jedino što ti ostaje
To su informacijske promaje

Tehnologije se svaku sekundu menjaju

I najverovatnije te najsporije među nama
Će prvo da skenjaju

Imendane moj prazan si i stoj

Sačekaj sledeću SMS poruku
I donesi sam odluku

Hoćeš li se zvati imendan

Ili telekomunikacijski blagdan
Bez ljubavi i mi ljudi
Posle praznih SMS–ki
Ćemo biti svi polanapola ludi

Totalno ćemo da poludimo

Kad SMS-kama imendan slaviti prestanemo
Jednostavna poruka će na displeju da svetli
Volim te ali muž mi preti

141
 Baterija će da radi neprekidno
Ali tekst neće više postojati
Jer će se SMS–ka
Za najnoviju tehnologiju udati

Otići će zajedno na medeni mesec

A u SMS svetu svi će pasti u nesvest

Šta to znači brale

Da smo svi mi pomalo budale
Jedino SMS svet koči naš zdravi pokret

Ja jedino od svega hoću

Da pobedim samoću
SMS mi nikako ne pomaže
Uzmi je natrag ka sebi
Ti vraže

142
 ODBRANA
SVEDOCI
IPOSLEDNJAREČ

143
144
 MEDALJA ZA HRABRU LJUBAV

Ležimo goli pred istinom

Šnala na tvojem kaišu
Od pantalona
Kao medalja za hrabrost stoji

Pokušavam da rukom dodirnem

Svetinju ženskih uzdisaja
Ali evnuh mojih sećanja
Tamo me napušta

Molekuli su se
I uprkos sledećem
Svečanom dodeljivanju medalja
Spojili

Denim original i madmazel

Od Koko Šanel
Otišli su zajedno da prošetaju maštom

Voleti i dodirivati voljenu osobu

Je Jovanovo krštenje i sva ostala
Koja se još nisu dogodila

Ako te ikada ordenom za hrabrost

Ta ista voljena muška osoba nagradi
Pokušaj bar za trenutak da zaboraviš
Na sve medalje koje si pre tog momenta dobila

145
 RETROVIZOR MUŠKOG IZGNANSTVA

Volim samo jednu ženu

Što pored mene leži
Stoji, šeta, diše

Nije mi to teško
U godinama kad
Skoro svo lišće
Na drvetu života opalo je

Nekada čekanje i strpljenje

Najveću donesu silu
U izgnanstvu prevaljenih dana

Pažljivo slušam njen pokret očima

Ona već vidi istinu
Iza mojih leđa
A ja još nisam ni stigao da se okrenem

146
ARHEOLOGIJA JEDNE LJUBAVI

Prvo sam pustio

Da se vazduh ugreje

Posle sam izvodio

Dogorelo lišće iz vatre

To isto lišće sam pokušao

Da okačim na polarni vetar

Smrznute grane uzdisale su

U ritmu sa izmaglicom

Nisam uspeo da ukradem vatru

Pre od Prometeja

Lopovi su već opljačkali

Svo blago u ljubavnim grobnicama

Ostala je samo jedna neoskrnavljena

Sa svetinjom neopljačkana odaja

To je hram i svetinja čiste ljubavi

U kojem se mi molimo da se i dalje
Bezgranično volimo

147
 LEPTIR MAŠNA

Stari Beograd
Bajlon već odavno
Češka svoj stomačić
Jezero ljudi kupuje
U niskim cenama
Robe je dosta
Kupljeni darovi
Se gube u domaćim
Pozorišnim predstavama
Nema gorčine u okolini
Ne moram na silu
Da se smejem
Svet leprša
Kad mu oprostimo saplitanje
Nekakve prelepe vile
Na ulici stoje
I dele besplatne ulaznice
Danas je u mestu
Cirkus svih dosadašnjih prevara
Odlazim tamo
Sa leptir mašnom u džepu sakoa
Ne želim da me
Svi vide sretnog
Predstava je počela
Žena na trapezu

148
Poslastica Narcisov i Edipov
Svi u publici su tajno želeli
Da odmah padne
Ja sam stavio leptir mašnu
I odleteo da joj pomognem
Predstava bezveznjaka
Nije uspela
Neko je namerno
Podmetnuo njen pad
Pozorište sutra odlazi
Iz grada
Bajlon više ne dominira
U pričama beograđana
Svet lako zaboravlja
Svoje velike heroje
Ta dama na trapezu
Rizikovala je svoj život
Da bi nas sve sebične
Možda i slučajno
Bar na trenutak zabavila

149
 TEMPIRANA ŽENA

Nije lepa priča o meni

Ona druga mnogo lepša je o tebi
Ispričaću je lako i odjedanput
Nikada nisam čuo zvuk
Koji je gluv
Nikada nisam video stvar
Koja je prvo oslepela
Nikada nisam izgovorio reč
Koja je nema od rođenja
Nikada je mnogo teška reč
I zato prvo dobro otvorim oči
Uši su od slušanja istegnute nagore
A usta rastegnuta do granice bola
Jer u jedinu mogućnost verujem
Nije sudbina ta od čega želimo da pobegnemo
Već vreme koje nam tako brzo prolazi
Kad smo zajedno ne prestajem da te čekam
I time zaustavljam otkucaje sata
Klatno mogućnosti i dalje čujem,
Vidim, izgovaram
Pokret u prostoru se zaustavi
I samo tada je realno videti
Koliko nam je sati otkucalo
Samo za nas mala
Kada smo zajedno

150
III
ŠETNJASVETOM

151
152
Pandorina kutija
Osvanuo je novi dan, baš kao i svaki drugi dan do
tada. Te noći nisam dobro spavao. Osećao sam se kao
da sam u snu dobio „morsku bolest”, nigde okolo mene
„obale”, da dodirnem „čvrsto tlo” i prestanu da se ljuljaju
iščekivanja od sutrašnjeg puta. Nigde svetionika, nigde
druge lađe, nigde zvuka ptica, sve je nagoveštavalo du-
u-u-go, du-u-u-go putovanje puno neizvesnosti. Čekao
sam neku sigurnu tačku, a otvarala se samo još jedna
nautička milja. U mojem snu se „more” polako smiri-
valo, a sa njim i „morska bolest” obavijena procvetalim
prolećnim danom. Sve je izgledalo kao u pesmi Zafira
Hadžimanova „Bio je maj, maj, maj…”
Ustao sam umorniji nego što sam legao, jer putova-
nja uvek donose težak umor na početku, treba spakova-
ti sve svoje brige u jedan kofer i krenuti u nepoznatom
pravcu. Svaki novi put otvara novu „Pandorinu kutiju”,
a svaka nova „Pandorina kutija” ima drugačiji sadržaj.
To što me je čekalo ovoga puta bilo je bogatije za mnoga
iznenađenja. Daleko putovanje ali isto tako i veoma bli-
zu, zahvaljujući sredstvima brze grupne komunikacije.
Bio sam u Americi pre trideset godina. Sve tamo je
izgledalo veliko, možda i previše. Tada nisam razmi-
šljao zašto je to tako, ali sam u tome uživao. Feniks, Los
Anđeles, Čikago i druga mesta imala su svoju kratku
ali nabujalu istoriju, a sadašnjost je tamo kratka k’o let
leptira. Sve se menjalo marketinški, ništa slučajno, a
najviše to kako su prodavali svoju veličinu, i to sve u
znaku XXL. Veliki automobili, veliki oblakoderi, velike
ulice, veliki, debeli ljudi. Zanimljivo, zar ne?

153
 Spremajući se za put živeo sam trideset godina una-
zad. Bar sam to probao, a da li mi je to uspelo, nisam bio
siguran. Kako sam se iskradao iz stana, probao sam da
još jednom doživim tu atmosferu, ali brzo me proleće
i sunčani dan uvedoše u realnost. Sva mesta gde smo
do sada bili su samo prostor koji i dalje živi bez nas, a
tu gde živimo, to je mesto gde sigurno nismo kad na
nešto što je već bilo mislimo. Takvi su simptomi „gro-
znice” pred putovanje.
Sa decom i suprugom sam se pozdravio kao i obično,
bez velikih očekivanja. To je samo još jedan odlazak i
povratak, još nekoliko dana i dodirnuću sledeću buduć-
nost. „Obale mora” po kojima sam gazio bile su plitke,
ni traga od „morske bolesti”. Izmenjali smo pozdrave
pri odlasku, oni čekaju da odem, a ja ostajem u čeka-
nju da pođem dalje. Gde je kraj, a gde početak rastan-
ka, kao da ih nikada bilo nije. Na radiju čujem pesmu
Bitlsa „All you need is love” i kao da me je to gurnulo da
probam još jednom „If you love something, set it free,
if it comes back, it is yours, if doesn’t, it never was”.
Otvorio sam svoju „Pandorinu kutiju” i odmah je za-
tvorio. Zašto da gubim vreme kad ona ide sa mnom. Ona
će se sama puniti i prazniti kao „perpetuum mobile” ne-
kog hazardera. Adrenalin je samo sadržaj svih uspeha
i neuspeha, a formu im dajemo mi sami. Nisam čekao
sadržaj, on je već bio u „koferu”, gledao sam u događaj
jednog jutra i jedne neponovljive magije. Putovanje po-
činje, a ja sam tu samo da ga odradim sa puno strasti
za sledećim prostorom i vremenom.

154
Put putuje moj jaran, putujem i ja…
Sve je počelo onoga dana kada smo nekoliko mo-
jih kolega i ja odlučili da idemo dalje u našim malim,
uspavanim, porodičnim životima. Ići ćemo na najve-
će okupljanje psihijatara na svetu, gde oni što rešava-
ju dušoboljke treba da razmene iskustva. Nije nas bilo
puno što smo se za to putovanje pripremali, ali to nije
ni važno, dovoljno nas je da preživimo nekoliko neza-
boravnih dana u centru psihijatrijske nauke. Kako smo
se dogovarali? Nismo se dogovarali, slučajno smo se
sreli, izabralo nas je nešto što se zove „ništa”, verovat-
no čekanje da taj momenat dođe.
Izašao sam sa malim koferom iz stana, iz malog
stana, iz malog mesta, iz male ulice, ušao u mali auto,
u malom mestu i čekao da počne veliki događaj. Put
do glavnog mesta i aviona bio je prijatan. Žena koja
me je vozila bila je udata za Turčina. Kakva slučaj-
nost „Crni Lazare”, eto kako se možda gubi Kosovo u
sadašnjosti. Sedneš u auto sa kultivisanim Turčinom
i putuješ u Ameriku, a naravno vozi te, i vozi te, i vozi
njegova žena. No, kao i sve žene bila je pažljiv vozač
i dobar sagovornik, pitala me je sve što se dalo za tri
sata putovanja ispričati, a najviše ko, sa kim, gde i za-
što. Odgovarao sam tipično muški i naravno da sam
sve priznao. Shvatio sam da „ne treba verovati ženi sa
cigaretom”, ali i to da „ne treba verovati ženi koja te
vozi”, jer šta kad joj se odgovor ne dopadne — pređe na
suprotnu stranu kolovoza i B-U-U-U-M!
Njen muž leti planetom, voli paraglajding i ja vo-
lim slične stvari, ali sam zadovoljan kad o njima samo

155
pričam. Te on leti ovamo, te onamo, upoznali se preko
interneta, a on sada leti i prodaje apartmane na turskoj
rivijeri, a ona nas vozi. Šta da se radi, podela poslova
današnjeg matrijarhata. Ne može se ništa vratiti una-
zad. Seo sam u auto pa kako mi bude. „Put putuje moj
jaran, putujem i ja, oba nas je zavela ašik žena ta, ja ću
reći ženi toj a kaži i ti, neće moći jarane da nas zavadi”
zapeva iz prašnjavih zvučnika Halid Bešlić.
Dođosmo tog dana kasno popodne u glavno mesto,
i kao što biva, ubi nas odmah trema jer nismo našli
hotel iz cuga. Dama vozi jednim smerom, njen muž se
seća da je to drugim pravcem, a ja ćutim. Šta ću ja tu
kad bračni drugovi ne znaju da se dogovore, moderno
doba, moderne raskrsnice. Izađosmo iz malera tako što
nam se hotel sam pokazao, tako što nije mogao svoju
visinu i drečavu farbu da sakrije od ostalih prizemnih
kutaka velikog rada. Nije teško u velikim mestima naći
nešto veliko. Čik u malom mestu nađi nekakvog „ma-
log čoveka” ili malu domaćinsku kuću. I eto, jaran i ja
nađosmo mesto gde ćemo da prespavamo pred sutraš-
nji polazak. On i njegova supruga se vraćaju još danas
kući, i to je verovatno najsigurnije rešenje. „Ja ću reći
ženi toj a kaži i ti, neka sama odluči kom će pripasti, Oj
jarane, jarane, jarani smo mi, ne daj, ne daj jednoj ženi
da nas rastavi, ljubio je sutra ja il’ ljubio ti, neće moći
jarane da nas rastavi. Oj jarane, jarane, jarani smo mi… „
Kad se hotel zove motel, zašto ne bi mogla kurva da
se zove murva?
Ah taj svečani dolazak u hotel i doček mojih kolega.
Jedna koleginica se dovezla u istom autu sa mnom do

156
glavnog mesta i zove se Željana. Sve vreme u autu je
ćutala, sedela je napred, a ja i Turčin pozadi. Omanja,
sa izrazito dugim nosem, koji možda povremeno i gura
tamo gde mu nije mesto, i previše. Kosa joj je izgleda-
la, da li šatirana, da li loše isprana posle pranja, nisam
mogao da presudim. Zavaljena na mestu suvozača,
izgledala mi je više kao reli suvozač nego neko ko ide
na svetsku predstavu duševnih lekara. Pred samo pu-
tovanje vozačica me je telefonski upozorila:
— Ne pitajte za njenog muža Avganistanca, razvode
se, iako se dobro poznajete i zajedno ste polagali spe-
cijalistički ispit!
— A zašto da ne pitam?
— Zato što se o tome teško govori!
— Dobro, neću da je naprežem, put je dugačak.
Ja se odmah setih Abdulaha i njegovog čuvenog
odgovora na specijalističkom ispitu na pitanje pred-
sedavajućeg, komisiji:
— Šta znate kolega da nam kažete o Sigismundu
Frojdu (to je puno ime i prezime čuvenog osnivača
psihoanalize)?
Posle kraće pauze od nekoliko minuta, Abdulah je
odgovorio kao prvak psihijatrijske lige šampiona.
— To je bio prvi čovek koji je oslobodio psihijatrijske
bolesnike iz lanaca!
Dalje je nastavio da priča o svesnom i nesvesnom,
a da ni sam nije znao koliko je pogrešio, i koliko, sve-
sno i nesvesno, nije poznavao materiju.
Predsedavajući komisije se zacrveneo, pognuo gla-
vu duboko u sramotu i nastavio da sluša dalje, jer mu

157
je prethodno telefonirao Abdulahov načelnik odeljenja,
u vezi svog kandidata Abdulaha. Lično je to saopštila
svima njegova tadašnja supruga Željana.
Taj događaj je malo pokrenuo istoriju psihijatrije
nizbrdo, ali ubrzo taj isti kandidat je postao zamenik
načelnika odeljenja, te je onda opet psihijatrija sizifov-
ski krenula uzbrdo.
Nisam hteo o ovome mnogo da prepričavam, ali evo
prilike da u autu stvarno ništa ne pitam o njenom su-
prugu Abdulahu, po kome se i knjiga iz psihijatrije kad
se spremao na ispit crvenela od stida. Reč sam održao.
Ušli smo u ekskluzivan hotel, lepo uniformisana lica
su nam odnela prtljag u sobe, a mi smo otišli na drink.
Tamo su nas čekali ostali članovi ekspedicije, koja se
na samom početku zvala istinito „obiđi pola zemljine
kugle, iako ne znaš ni jedan svetski jezik i vrati se kući
bogatiji za još jedno neznanje”, sa čašicama u rukama
i čuvenom lokalnom vilijamovkom. Osmesi prazni, a
čaše pune dobrog pića, naterali su ustajalu kafansku
atmosferu da se nasmeši, jer je bilo previše pića, a malo
vremena. Niko nije gubio samopouzdanje i pilo se, ta-
koreći, unazad, dopijalo se ono što se izgleda ranije nije
stiglo, niko nije hteo da bude poslednji, jer poslednji ne
plaća turu, nego naručuje dalje, a plaćaju davno potpi-
sani ugovori sa nepoznatim osobama. Izgleda čudno,
ali cela situacija izgledala je kao dežavi, koju viđam
skoro dvadeset godina kako sam u poslu. Verovatno
ceo lekarski svet ima samo jednog sponzora, a to je
pacijent. On ni ovoga puta nije ozdravio, pa smo imali
čime da počnemo uspešno putovanje.

158
Željana
Već sam je opisao, njenu istoriju, sadašnjost i ve-
rovatno budućnost, no red nalaže da joj posvetim ovo
malo poglavlje. Radi u psihijatrijskoj ambulanti, i ve-
rovatno čeka penziju iako je mlada lekarka i čezne za
tračarajem i kaficama na odeljenju. Često se seća.
— Ejha, u ambulanti ima puno posla, fali mi društvo
sa odeljenja, ćaskanje i vreme koje mogu da provedem
sa kolegama, koji skoro ništa ne rade sa pacijentima,
samo pišu prijeme ili otpusne liste.
Ovo mi je izgledalo čudno jer i sam radim u ambu-
lanti, a tamo postoji samo jedno pravilo: “Da bi lekar
imao više slobodnog vremena, treba tako dobro leči-
ti pacijente, da odu, i da se ne vraćaju zbog lekarskih
grešaka tako često u ambulantu”. Verovatno da to nije
naučila na fakultetu, kao ni u praksi.

Stevan
Posle nekoliko popijenih i stvarno progutanih vili-
jamovki, jer je u čaši stvarno bilo „tkivo” sveže kruške, i
posle razređivanja misli đusom od kruške, pao je predlog
od strane Radomira da idemo do mesta. Grad je u tom
trenutku počinjao da se budi za noćne žurke. Ljudi su
izbegavali velike toplote tako što su po kafanama pili
’ladno pivo, od koga su imali orošena čela, jer vazdušno
hlađenje nije moglo da snizi njihovu radnu tempera-
turu. Politika je bila sastavni deo razgovora bez kraja.

159
 Taksi je došao po nas i odvezao nas u jedini restoran
koji radi dvadeset i četiri sata. Vođa puta bio je uvek
gladni Stevan. Bio je to stari psihijatar, iz malog mesta,
sa velikim stomakom. Pohvalio nam se kako je dosta
smršao, raskopčao je sako i pokazao pantalone sa tre-
gerima, koje su više izgledale kao džak na bretelama,
nego stvarno nešto što treba da se nosi oko pojasa i da
stoji iznad cipela.
— Smršao sam dosta, jedem samo laku ’ranu.
Prostor oko pojasa i ispod pantalona bile su njego-
ve ratne rezerve.
— Sada imam samo još malo pa da dostignem ideal-
nu težinu, i mere 90-150-180 centimetara. To je mnogo
manje nego što sam imao pred maturu!
Taksi se zaustavio ispred restorana koji je bio krcat
raznim profilima ljudi. Našli smo, uz pomoć konobara,
jedini slobodan sto i počeli da naručujemo. Kao i uvek,
Stevan je bio najbrži, naručio je jednom rečenicom pre-
djelo, glavno jelo, desert i piće, i počeo priču o svojim
svetskim avanturama.
— Kad sam bio u Egiptu kupio sam tri tepiha, mu-
zičku kutiju koja sama svira i nije na struju, nego na
navijanje i zamislite jedva su me sa tim pustili u avi-
on. Koji glupaci!
Nisam ostao ravnodušan i na marginama svog str-
pljenja uključio sam se u razgovor.
— Šta će ti, čoveče, tri tepiha?
— Uvek kupujem tri tepiha, jer imam u kući tri dnev-
ne sobe, tako da ih menjam sve odjednaput.
— A da li menjaš i nameštaj?

160
 — Ne, njega premeštam iz jedne u drugu sobu i to
zovem romantična rotacija. U svaku donesem i muzič-
ku kutiju što sama svira. One su na navijanje i tako ne
trošim puno struje, jer ja sam štedljiv čovek.
— A šta tvoja žena kaže na sve to?
— Ona to sve naručuje, ja samo ispunjavam njene
želje. Naručili smo i mi ono što smo hteli za ranu ve-
čeru posle
ponoći, a Stevan poče da izvodi mađioničarske tri-
kove sa novčićem i raznim drugim sredstvima, kao što
su karte i slično. Tu predstavu sam gledao hiljaditi put,
a činilo mi se zbog njegove štedljivosti, da su karte i
novčić bili isti kao i pri prvom izvođenju trikova. Nije
bio oduševljen, jer je hteo da privuče našu pažnju, ali
mi smo se zadubili u pune tanjire i hteli smo da se što
pre vratimo u hotel.
Preko od nas sedela je devojka za punim stolom do-
brog jela. Naručivala je meze, pivo, šniclu, pomfrit, sa-
latu, pa opet neki dodatak jelu, sos, hleb, dezert, a pla-
ćala je klupkom zgužvanih novčanica. Kosu je imala
toliko kovrdžavu, da je izgledala kao četka za skidanje
rđe sa metala. Bila je jednostavno obučena i sedela je
sama za stolom. Pogledala bi za naš sto i jednostavno
tupo se smešila nameštenim osmehom, punim ustima
i masnim usnama. Nije smetala, ali nas nije ni ostav-
ljala ravnodušnim. Pitao sam se da li je stvarno toliko
gladna ili je nešto drugo u pitanju?
Jelo naručeno pre više od sat vremena, stiglo je
hladno na sto i izgledalo kao da ga je neko već pojeo.
Stevan kao i obično, nije jeo “laku ’ranu”, već masno

161
predjelo i „laki” biftek, a posle presladak dezert. Sve to
je pomešao sa crnim vinom, od koga su mu usne i zubi
bili boje rđe. To mu nije smetalo da i dalje priča šta je
sve kupio na raznim putovanjima i šta je tamo sve po-
jeo, bože sačuvaj. Trikove sa novčićem i kartama nije
pokazivao, već je izvodio najnoviji trik sa viljuškom
i nožem, kako da u takav prostor kakav je bio njegov
želudac smesti svu tu količinu teških šećera, masti i
proteina i ono malo vitamina, što se u njegovoj večeri
tada nalazilo.
Gledajući ga, iscrpeo sam sve svoje kapacitete do-
brog sagovornika i otišao sam napolje iz restorana da
se ne bih prejeo posmatrajući ga kako jede. Dok sam
letimično pregledao ponude turističkih destinacija u
izlogu nekakve anonimne agencije, prišla mi je na ulici
devojka koja je sedela za susednim stolom u restoranu.
— Da li si za?
— Za šta?
— Za normalan, oralni i drugi seks!
— Izvini, ali nisam odavde i nemam momentalno
takve potrebe!
— Probaj, pa ćeš da vidiš.
— Izvini ja sam to probao odavno, a sigurno ne pro-
bam na ulici sa nepoznatom osobom, imam svoju po-
rodicu i nije mi prijatno.
— Dolaze kod mene i oženjeni, šta to menja ceo do-
gađaj, dođi uradićemo to brzo, daću ti i popust, ti kao
oženjen bar imaš redovan seks. Evo ovde iza ugla.
— Ej, sad je bilo dosta, ja idem na kongres, ja sam le-
kar psihijatar i takve stvari sam video samo na filmu!

162
 — Ne pričaj da ti to ne voliš, dođi, do-o-o-đi!
— Ne!!!
— Imala sam ja iskustvo i sa psihijatrima, bila sam
hospitalizovana, svi ste vi isti, mislite samo na jedno,
na karijeru i na pi-i-i-i… Posle lečenja se osećam dobro.
— Kad ti je dobro, zašto hoćeš da meni bude loše?
— Ja ti samo nudim uslugu, a ti to odbijaš, nemaš
razloga za
to.
— Ja idem u restoran, ti ćeš morati da nađeš nekog
drugog za to što hoćeš.
— Dobro, kako hoćeš. Ja sam mislila da su psihijatri
drugačiji, miliji, empatičniji.
— To je dugačka priča ko je kakav. Noć je duga, ču-
vaj se!
Posle takvog razgovora nisam se osećao dobro.
Nisam mogao sam sebi da objasnim zašto u kriznim
situacijama izvlačim svoju profesiju kao štit. Verovatno
je ona odbrana od svakodnevnog stresiranja drugim
osobama. Kada ljudi čuju da sam psihijatar, ili se upla-
še i prestanu da provociraju, ili počinju da odmah re-
šavaju svoje probleme na ulici, u prodavnici, samo da
bi kući otišli bogatiji za još jedan neuspeh. Nije mi ta-
kav susret trebao, a verovatno je to bila provera za ono
što će se posle događati, sačekao sam svoj odlazak u
Ameriku na prizemnim ulicama neke periferne pre-
stonice. Bio je to usamljeni pokušaj nekoga da zaradi
za još jednu bogatu večeru.
Vratio sam se nazad u restoran, i seo tiho kraj ko-
lege, popio sam čašu čiste vode da ugasim emotivni

163
požar koji je ta žena u meni izazvala. Stevan je i dalje
naručivao, jeo, držao dijetu i to sve odjedanput. Ja to
nisam mogao tako, morao sam da iščistim glavu od ne-
moralnih parazita. Kratko posle toga otišli smo iz re-
storana u taksi, posle u hotel i najzad u krevet. Svi smo
bili svesni da dugačko putovanje počinje za nekoliko
sati letom sa aerodroma, i tako je i bilo.

Miloš
Miloš je bio veterinar, ali nije mogao ni da pretposta-
vi da postoje take vrste „zveri”, koje će morati da hvata
mrežom tolerancije po svetu. Put je bio opet dug, a počeo
je jutrom prethodnog dana, koje nas je uvelo u novi dan,
novi taksi i novi aerodrom. Stevan je morao da sedne
pored vozača kombija, hteo je da dominira situacijom,
naravno da „kralj” jaše pred samu bitku na čelu kolone,
ali kada dođe gusto, onda je za vojskom nekoliko kilo-
metara. Naš „kralj” nas je uveo u svoju taktiku veoma
nežno i neprimetno. Kao, ja ću da pomognem da se lak-
še dođe do aerodroma. Stigli smo na mesto za čekiranje
elektronskih avionskih karti, i počeli su prvi problemi.
Osobe sa kojima sam putovao, osim Radomira i Miloša,
nisu znale ni jedan svetski jezik. Opkolili su displej i
počeli da bleje kao ovce. Prvi put u životu sam osetio
da ja ne znam da blejim, što je bilo dobro.
Svako se čekirao, a onda je došla pauza. Trebalo je
ispuniti prostor i vreme nekog restorana. Seli smo svi
zajedno i naručili pićence, kafu i slično. Stevan bejaše
ponovo nekako gladan. Pojede ti on one lake hrane od

164
nekoliko tostova. Razgovor je bio lagan, jutarnji, pospan,
neumiven. Put nas je vodio u Varšavu, kao prvu stanicu.
Sačekali smo prvi avion, pomešali se sa mnoštvom
Poljaka, braće Slovena, da bi smo kasnije posetili ae-
rodrom, njihovog glavnog mesta. Zadatak smo ispunili
veoma dobro u malom dvomotornom avionu. Većina od
nas je buljila u deset kilometara daleku majku zemlju i
razmišljala kako smo to, boga mu, tako visoko, kad su
svi ostali dole i nešto rade.
Još od aerodroma ulogu našeg vodiča preuzeo je
Miloš. Pomagao je kako je znao i umeo, ali se ni on nije
dobro služio engleskim jezikom. Nije mu verovatno
trebao u poslu, on je veterinar, a sve životinje na svetu
govore zverinji esperanto: m-u-u-u, i-ho, av-av i slič-
no. Bio je to omanji, sportski građen tip čoveka, između
trideset i četrdeset godina, doteran i sportski obučen.
Nosio je sa sobom laptop i ranac u kojem su bila služ-
bena dokumenta, i često je koristio mobilni.
Varšava nas je dočekala poljskim jezikom i ljudima
sličnim nama. Aerodrom nije bio veliki, ali bilo je svuda
Poljaka, dosta za jednu takvu državu. Opet čekiranje i
pisanje prvog odredišta: Čikago, Amerika. Svi smo to
dobro savladali, jer većina nas je to napisala na ma-
ternjem jeziku. Verovatno bi se i sama majka odrekla
maternjeg jezika, da je znala kakve ćemo sve kompli-
kacije doživeti. Bio bi to verovatno „jezički abortus”.
Varšavu smo napuštali sa zemlje u vazduh, velikim
avionom, a pridružilo nam se i par kolega koji su išli u
istom pravcu kao i mi. Avion je bio Boing, velikog ka-
libra, ali ne najveći. Cilj leta je bio prespavati što veći

165
deo puta, a meni je to pošlo za rukom. Kolege Poljaci su
uspeli da popiju sve avionske rezerve crnog vina, pevali
su u avionu, a nikome nije bilo jasno kako može odra-
stao čovek da se napije od jednog decilitra vina koje
dobije uz obrok. Verovatno zbog toga što nisu koristili
onu narodnu „pij malo da te ne u’vati meze”. Letenje i
sedenje su trajali zajedno devet sati. Noge sam imao
teške kao da sam pešačio od Peloponeza do Aljaske.
Tako mi treba kad nisam popio ni decilitar obaveznog
crnog vina posle obroka. Čak mi nije bilo ni do pevanja,
ne znam zašto. Vreme je proticalo polako, kao kad če-
kate izvršenje kazne, a dželat je na godišnjem odmoru.
Vreme sam skraćivao čitanjem, pomogao mi je Vladeta
Jerotić svojom knjigom o pastoralnoj psihoterapiji.
Poljaci su polako bivali sve pijaniji i polagacke pre-
stajali da pevaju po onoj „Ko je najpijaniji će voziti auto
ili avion, jer ne može da peva”. U takvom stanju za malo
da ne prođe i ovaj let. Čikago. Bio sam tu i ponovo to
priznajem, kad je još Tita bio na vlasti, sa totalno dru-
gačijim ljudima. Tada je bar postojala emigracija, a sada
postoji samo migracija.
Avion je sleteo, našli smo prtljag i počeli da reša-
vamo prelaz preko najčuvanije granice na svetu, ame-
ričkog Imigrejšn ofisa. E, a tu počeše pametne glave da
gube razum. Miloš nas je vodio polako, ispravljene gla-
ve i kičme, kao svaki sportista koji nosi zastavu svo-
je zemlje na Olimpijadi. Iza njega Stevan, kao „najbolji
sportista u jedenju”, sa najrazvijenijom muskulatu-
rom za žvakanje, za njim „mlade nade sporta” Željana,
Ivana i malo starija Teodora, posle njih sa skromnijim

166
rezultatima u psihijatriji Viktor, veoma istremiran od
sporta „prvi put sam u inostranstvu”, Radomir i moja
polumaratonska malenkost, Mihajlo. Kad stigosmo na
kraj reda za ulazak u Ameriku, pred nama dug, dug red
svih onih koji plaćaju danak za jedanaesti septembar.
Šta sada da radimo? No, uvek ima pametnijih starijih
kolega, koji su odmah počeli da se guraju sa ostalim
putnicima. Stevan obori nekome kofere, pređe kroz ba-
rijeru koju je predstavljala traka od platna i obrati se
na maternjem jeziku policajcu u uniformi.
— Idemo u San Francisko.
— What?
— Idemo na avion za San Francisko.
— Yes, San Francisco, you have to wait!
Opa, kad ono ti se Stevandža naljuti na policajca, što
ga ne pušta ispred tolike mase ljudi koja čeka na isto
što i on. On, bre, ide na kongres a ostali, ko zna gde. Red
putnika sa povećavao ispred nas, a bogami i iza nas, a
sve to u supersilama kao što je Amerika kontroliše je-
dan policajac. Verovatno su pojačanja u samoj državi,
jer je ona opasnija i za samu sebe i za svet iznutra. Šta
treba tu više reći nego da za jednim policajcem sto-
ji moćna država, sa svom njenom administracijom, a
za nama stoji gomila nesretnika, umornih od dugog
puta, koji čekaju u redu. Stevan se sve više i više lju-
ti, a gužva sve veća i veća. Tako je to i u svetu, gužva
sve veća i veća, a to kontroliše samo jedan policajac.
Tada stvarno doživesmo „mali svet” na malom prosto-
ru. Solidarni sa Stevanom su Teodora, Željana, Ivana,
isti ti koji ne govore, ili samo mekeću engleski. Kad su

167
ukapirali da tako ne može, počeše oni da se obraćaju
meni i Radomiru, da mi to prevedemo, da će nam od-
leteti avion, a mi ga nećemo stići.
— Gospodo, moramo da sačekamo u redu sa ostali-
ma — rekoh im ja — Takva su pravila, upozorili su nas
pri odletu!
— Reci mu samo da nas pusti — reče Stevan — Ostali
putnici mogu da čekaju, odleteće nam avion!
— Pravila su takva da nas može vratiti na kraj reda,
ne smemo da ga provociramo.
— Ma ne, samo mu ti reci razumeće!
Naravno da nisam ispunio njihova očekivanja i že-
lje, i osetih prvu žaoku gneva. Okrenuše mi leđa i po-
češe sami da sređuju stvari.
Dok se red polako pomicao, sa četiristotine pedeset
metara na četiristotine četrdeset devet, Stevan je na-
šao nekakvu Poljakinju, koja je pomagala putnicima na
poljskom jeziku, da bi lakše mogli da ispoštuju pravila
Imigrejšn ofisa i da ne prave probleme u redu za čeka-
nje. Obratio se njoj majušnim, tankim, milim glasom,
dok su mu naočare sa upaljeno crvenih, oznojanih uši-
ju, padale na dno nosa i do pola uvećavale zakrvavljene
očne kapilare, u donjem delu očiju.
— Pažalstaja — izgovori on na perfektnom ruskom
jeziku — Mi letaju do Sanafranciskaja!
Službenica ga pogleda i nije reagovala, a on da bi
dočarao koliko je ljut što mora da čeka, malo se brec-
nu, promisli, te promeni drsko pitanje na ljubazno, a
gestikulaciju na miroljubivu. Ponovio je celo pitanje,
ali sada dižući ruke kao gavran krila kad sleće na polje

168
puno kukuruznog zrna, počinjući da pohlepno ždere
zrno za zrnom. Izgledao je kao saksija okrenuta nao-
pačke, sa transplantovnim krilima, koja nikako zbog
težine ne mogu da polete.
— Pažalstaja, mi letat do Sanafranciskaja!
Već nervozna od masnog oznojenog „gavrana”, mila
službenica se kroz zube nasmejala i promrmljala.
— You have to wait first, and than you can flight to
San Francisco!
Stevan se još više zacrveneo, a kroz gavranovo crno
perje prosijavala se vulkanska crvena boja lave gneva,
kad je već imao „zrna kukuruza u izobilju”, zašto ne može
da ih proguta, zašto bre? To je sve ispričao svojim vra-
nama Teodori, Ivani i Željani, koje su se ženskom luka-
vošću promenile u „kameleon” kokoške i počele pesmu
ko-ko-di, ko-ko-da. Stale su u red i počele iskreno da
čekaju, dok je Stevan zatezao tregere, držao pantalone
da mu ne padnu, brisao čelo maramicom i čekao mali
ulaz u veliku Ameriku. To je bio početak svih njego-
vih gluvonemih razgovora sa engleskom populacijom.
Miloš i Radomir su ćaskali, mirno čekajući na svoj
red, a ja sam se neprimetno udaljio od grupe naših ko-
lega, da ne bih upao u sledeći maler. Nisam hteo da mi
put počne bezrazložnim ubeđivanjima, iz razloga što
su nas već jedanput bezrazložno „bombardovali”, baš
zato što nismo strpljivo sačekali da uđemo u njihovu
interesno-političko-ekonomsku zonu. Šta će mi to da
me neko „bombarduje”, sa uverenjem da hoću da na-
rušim njegov poslovni imperijum, malog činovnika na

169
carini. Valjda mogu da sačekam, jer ko polako hoda,
dalje stigne.
Stevan se dimio kao vulkan pred erupcijom, kole-
ginice su skupljale po dvorištu „zrna” koja su ostala,
službenica Poljakinja im je okrenula leđa, a Radomir i
ja smo prvi prošli Imigrejšn ofis, jer smo najbolje zna-
li engleski jezik. Uputili smo se dalje utrobom aero-
droma, koji je izgledao kao ogroman kit, a mi kao mali
planktoni. Ušetali smo prvi do odredišta gde je treba-
lo da čekiramo sledeći let. Naravno da smo zakasnili
na planirani let, ali to nam nije smetalo da zamolimo
Hispanoamerikanca, službenika avio kompanije, da
nas primi i čekira sledeći let koji poleće za dva sata.
On nas je sa prijateljskim osmehom na licu primio, lju-
bazno se obraćajući, odspelovao je naša imena, slovo
za slovom i bili smo „slobodni”. Kad, evo ti naših sa-
putnika na čelu sa vođom puta Milošem, okretali su
se na hodniku na sve strane sveta, a nigde „Amerike”.
Zamolili smo istog službenika da i njih čekira, ali on
nam je saopštio da to može da uradi samo za dvoje od
njih. Ajajaj, pogledi tih ostalih iz grupe, kad smo im to
saopštili. Koga izabrati u tih dvoje sretnih na „avio lu-
triji”, kad ih je bilo šest? Počeli su među sobom da se
utrkuju, sa sve prtljagom.
Nisam ni mogao da pretpostavim da toliko nisu
marili jedan za drugog kad se radilo o tome ko će prvi
odleteti. Odjednom nisu više bili tako dobri prijatelji,
jer njihov osnovni strah je izlazio iz dubokog nezna-
nja engleskog jezika. Svi su sada plivali u istom „vru-
ćem sosu”. Službenik nas je zamolio da sačekamo, da

170
proveri da li ima šanse da se ukrcamo u sledeći avion.
No, tada je čuveni portparol grupe zalutalih, Stevan,
počeo „svemirske pregovore”.
— Pažalstaja, mi letaju za Sanfranciskaja, mi lekari
psihijatri, idemo, kongres!
Izgledalo je to kao kad su Indijanci molili generala
Kastera i američku Vladu da im vrate njihovu domo-
vinu. Službenik nas je dostojanstveno na engleskom,
za one koji su razumeli, zamolio da sačekamo i bude-
mo strpljivi, a za one koji nisu razumeli, verovatno je
izgledalo da nas psuje. Naša mala grupa od šest „en-
gleski gluvonemih” kolega, postajala je sve nervozni-
ja i nervoznija. Sažalih se, ‘ajde da im pomognem, kad
Stevan spusti paljbu.
— Slušaj ti Mihajlo, nemoj stalno tu da mi nešto go-
voriš, hoću da čujem šta mi na engleskom govori služ-
benik, nemoj da mi smetaš!
Stevan me je odgurnuo svojim poznatim debe-
lim telom sa tregerima i ja sam ukapirao da je „ga-
vran” ipak progutao „jedno zrno”. Divni čovek taj
Hispanoamerikanac nađe poslednjih šest mesta u
avionu, dva, pa onda dva, pa još dva i to u repu avio-
na. Ja se setih Vesne Vulović i njenog pada u okoli-
ni Praga sa devet hiljada metara iz oborenog aviona.
Mislio sam, kakvu sreću ovo šestoro imaju kad su za-
kasnili, a dobili su najbezbednija mesta kad bi slučaj-
no avion… Kakva sreća!
Prvi put, a možda i drugi, osetio sam da ja ovoj stvar-
no snalažljivoj grupi mogu samo da smetam, a nikako
ne smem da počnem da osećam da oni smetaju meni,

171
Radomiru i Milošu. Ali sreća je, eto, na strani neznali-
ca i kako god da okreneš u Americi ne moraš da znaš
ni jezik da bi izgledao kao glupak, a da li se tako ose-
ćaš to nije stvar jezika, ali domaćeg nevaspitanja jeste.
Malo samo kritike i manje stresa bez razloga mogli su
da pomognu da sve što skrivamo podelimo sa drugi-
ma koji hoće da nam pomognu, i tako obradujemo sami
sebe. Nije se dogodilo.
Ušli smo u avion za Frisko i sretna šestorka je sela
na svoja sigurna mesta, direktno u „naručje” stjuarde-
sa, jer zbog njihovog prtljaga, zamalo da budu zatrpani
koridori kojima personal komunicira sa putnicima. Let
je bio stvarno turbulentan, a zbog emocija koje su na-
stale pri čekiranju, umorni smo doleteli do konačnog
odredišta. Po izlasku iz aviona svi su bili umorno zado-
voljni, a sada odmah u hotel Abri u centru Dauntauna.
Šatl, ali ne spejs šatl, nego običan autobuščić nas
je brzinom žudnje za novcem i sledećom mušterijom
koja čeka, odvezao na mesto našeg daljeg boravka. Kad
smo stigli ispred hotela, na suprotnoj strani gomila je u
redu čekala pred ulazom u diskoteku. Oko nas su počeli
da se motaju beskućnici iz „delegacije za doček”, kao
u svakom velikom američkom mestu, koji i dalje traže
samo nikl. Stevan nije dozvolio da mu odnesu kofer u
sobu, jer mogu da mu nešto ukradu. Prvi je izabrao sobu
u kojoj će biti sam. Engleski jezik kao da više nije bio
problem, ali iskrsao je novi, a to je depozit od sto dolara
koji smo morali da deponujemo na recepciji.
— Ejha, kakva zemlja, hoće pare unapred kad još
ništa nismo ni popili, ni pojeli, a nismo se ni smestili

172
— obraćao se Stevan koleginicama, koje preplašene
nisu htele da daju kreditne kartice, ali su vadile sto do-
lara bez problema iz debelih i prepunjenih novčanika.
Mene su smestili u sobu sa Viktorom.

Viktor
Nas dvojica nismo stigli da se celim putem upozna-
mo. To je stariji gospodin, iskusniji psihijatar, bar sam
to mislio na početku, verovatno prvi put u Americi.
Izgledao je kao da nije od kuće poneo pelene, a da će
svakog trenutka da se… Naočare je imao skoro stalno
zamagljene, a ruke su mu se tresle gore-dole, kao da di-
riguje kamernim gudačkim kvartetom kome i ne treba
dirigent. Činilo mi se da mu je „muziku” komponovao
Stevan ali ne Mokranjac, „Mokranjac” je bio sam Viktor.
On je platio depozit greškom, tako da ja nisam morao
i otišli smo zajedno u sobu. Na svu sreću kada smo je
otvorili, bio je to apartman i nisam morao da spavam
sa njim u bračnom krevetu, jer mi ni najmanje nije tre-
bao takav „bračni drug”. Iselio sam se iz naše bračne
sobe na kauč u dnevnoj i raskomotio se. Direktno kroz
prozor sam mogao da pratim red ljudi na suprotnoj
strani ulice, koji su i dalje čekali pred ulazom u disko-
teku. Red se nije smanjivao, ali se povećavao broj be-
skućnika. Pitao sam sam sebe, koliko u Americi čeka-
ju na zabavu, kad mi toliku preživesmo, i to vrhunsku,
od kada smo započeli putovanje, a da nismo morali ni
trenutak da čekamo.

173
 Viktor nije hteo odmah da ide da spava, ostaće u
sobi, a ja ću malo da prošvrljam sa ostalima. Skupljali
smo se polako pred hotelom, kad ono odjedanput ne-
što nije u redu, odoše ostali da spavaju a ostadosmo
Miloš, Radomir i ja. Čovek u godinama, koji verovatno
radi noćne na recepciji hotela, koji kako to biva u ka-
pitalizmu „nikada nije doživeo penziju”, poče da nam
objašnjava kako da se ponašamo u Frisku. Odbijao je
dosadne beskućnike sa „sorry”, okretao od njih glavu
u drugom pravcu, a oni su i dalje dolazili u rojevima.
Nisam odmah ukapirao zašto je to tako, ali sam kasnije
pri razgledanju grada saznao od turističkog vodiča da
San Francisko ima sedamsto osamdeset hiljada sta-
novnika, a od toga samo osamdeset hiljada beskućni-
ka. Odmah sam shvatio da tim beskućnicima nije lako,
sa sedamsto hiljada tih što imaju lovu da kupe kuće za
milion i više dolara. Situacija je takva da je potražnja za
kućama velika i da i kada imate para ne možete da ih
kupite, što sigurno lovatorima otežava situaciju. Iako
imate dovoljno para možete da postanete beskućnik,
jer nemate šta da kupite.
Elem, taj recepcionar iz hotela i dalje nam je suge-
risao gde bismo mogli da izađemo i da se provedemo.
Usmeravao nas je ka ajriš pabu, tu gore, samo jedna uli-
ca više, do Grand hotela, jedna ulica dole i sto metara
dalje, do džez kluba pedeset metara niže ovom ulicom,
a drugi džez klub je preko puta… Sugestije smo pri-
hvatili i otišli smo do ajriš paba. Tamo me je iz službe
za obezbeđenje legitimisao izbacivač, jer nisam imao
pasoš kod sebe. Hteo je da proveri da li imam više od

174
dvadeset jedne i da li sam punoletan. Radomir i Miloš
su imali pasoše kod sebe i uđoše bez problema, a ja za
malo da ostanem napolju ispred paba. Nisam imao do-
kument kod sebe da dokažem da sam punoletan, a u
prirodi sam izgledao starije, bar su mi to svi prijatelji
do tada govorili. Teško je bilo objasniti da imam više
od četrdeset, kad čovek ima svoje kompetencije, neće
valjda da izgubi posao zbog mene. Garanciju za mene
su dali dvoje mojih kolega i mi uđosmo u noćni klub. Da
nisam ušao, umro bih od stida koliko mladoliko izgle-
dam. Ali Amerika je takva, estetska hirurgija je uradila
svoje. Sada starci i babe izgledaju mlađe od njihovih
unučića i zato tolika obazrivost, da se neki starkelja po-
sle plastične operacije ne provuče u klub za mlade. Po
meni, i ti stariji i kad izgledaju „estetski”, imaju pravo
da budu primećeni i kada ispunjavaju uslove da budu
izbačeni iz kluba. To im diže samopoštovanje od koga
cela Amerika puca. Zamislite kako bi se neki sedam-
desetogodišnjak pohvalio u domu penzionera.
— Izbacili su me iz noćnog kluba za mlade, jer sam
izgledao mlađe nego tinejdžeri, a nisam se uvredio.
Problem je kako sada da se doteram plastičnom hirur-
gijom da izgledam starije, da bi me ponovo pustili do
kluba. Ako me ponovo ne puste, skočiću, ne daj bože
sa Golden Gejta.
Tužna priča, ali šta da se radi, izgledaju mlađe zbog
estetske hirurgije, niko im nije za to kriv. Ali i to je
Amerika i setih se odmah nesretnog Majkla Džeksona
i njegovog životnog „trilera”. Dobra muzika zaborava
nema! A u klubu beše to isto, američki fank u izvođenju

175
Filipinaca, ceo bend Filipinci, samo bubnjar crnac.
Dobra muzika, dobar ritam, dobro pivo, početak puto-
vanja je bio za nama, a ovaj deo je mnogo obećavao.
Umorni od svega što smo doživeli, oko dva sata posle
ponoći, otišli smo da legnemo, a meni se stalno u glavi
vrtela misao o sutrašnjem maratonu, o kojem nam je
pričao recepcionar, a održavao se samo dva bloka niže
od našeg hotela. Takva prilika skoro da mi nije dozvo-
lila da zaspim od uzbuđenja. Smišljao sam kako da se
provučem između takmičara, bez prijave i registarskog
broja, a da me policija i obezbeđenje ne primete i kako
posle kad otrčim polumaraton da pobegnem ponovo
iz te mase u publiku. Znao sam samo da takvu priliku
neću više imati i odlučio sam da trčim pa neka bude šta
bude. Zavoleo sam trčanje pre sedam godina. Setio sam
se i svog pokojnog oca koji je prvih posleratnih godina
trčao maraton u Beogradu. Trčao ga je u vojničkim co-
kulama, vojničkoj košulji, čojanim vojničkim pantalo-
nama, posle demobilizacije, hiljadu devetsto četredeset
šeste godine. Studirao je tada prvu godinu na medicin-
skom fakultetu. Kad je on to probao, zašto ja to ne bih
mogao da probam, minimalno petnaest kilometara i to
da uđem iz publike, trčim, te ponovo nestanem u publi-
ci. Oprao sam zube i legao u postelju. Teško sam zaspao
misleći na sutrašnji događaj. Viktor je tako hrkao da
mi zvuk upaljenog televizora, tu „seču šume hiljadama
motornih testera” nije mogao prekriti. Morao sam da
trpim i odspavam pred svoj prvi maraton u „bežanju
od hrkanja”, a tek posle toga da se pridružim stvarnim

176
maratoncima, u mom slučaju koji „trče počasni krug”
od bar deset do petnaest kilometara.

Ivana
Ujutru sam po neprospavanoj noći lako ustao, jer ta-
koreći nisam ni spavao. Pripremao sam se sa nadom
da će mi plan uspeti. U sportskoj opremi sam istrčao
iz hotela i dva bloka niže sam utrčao u reku ljudi, koja
se kretala od mosta u centru mesta ka periferiji. Svi
su bili veoma ozbiljno sportski nastrojeni, verovatno
sa motom ”Važno je pobediti, a ne učestvovati”, što je
tipično za Omegu i Majkla Felpsa, ali ja nisam imao
„dobrog vremena” da pobeđujem, jer sam zakasnio na
start, nego samo da učestvujem. Tako sam jedino mo-
gao da oborim svoj limit od dva i po sata za polu ma-
raton, iako do tada nisam istrčao više od osamnaest
kilometara u cugu.
Uvukoh se ja između trkača i setih se ponovo svo-
ga oca koji je to radio obrnuto. Kad je trčao maraton u
Beogradu, on je toliko bio dobar da je ostavio sve svo-
je protivnike daleko iza sebe. Njegov otac, moj deda
Dragutin, ga je iz publike video kako trči sam i zausta-
vio ga je rečima.
— Zašto bre, Božidare, trčiš sam?
— Ne trčim sam, ostali su iza mene.
— Nije u redu da trčiš sam, ti ih lepo ovde sačekaj
da dođu.
— Dobro, kako želiš, tata.

177
 Moj otac ih je sačekao i ponovo udario da trči naj-
bolje što je znao i stigao je prvi. Tada su ga pozvali da
trenira i trči za Crvenu Zvezdu, ali da ne bi „istrčao” is-
pit iz fiziologije na drugoj godini medicine, on je pred
Evropski šampionat u Švajcarkoj, umesto trčanja iza-
brao da položi ispit i prestao je da trči takmičarski. Da
li je dobro uradio, ko zna. Jedino što ja znam je to da je
u životu, mnogo puta posle toga, pobeđivao razne „tr-
kače”, a nagrade su dobijali drugi, politički pogodniji
ljudi. Možda je njegova sudbina počela upravo tom tr-
kom da se rešava.
Motivisan uspehom vlastitog oca i malim prepreka-
ma radoznale publike, ušao sam u trku i pobedio sebe.
Doživljaj je bio ogroman, a posle istrčanih petnaest
kilometara, u masi dobrih trkača, izašao sam negde
na periferiji iz izvanrednog društva i ponovo se vratio
u publiku. Polako, korak za korakom vratio sam se u
hotel. Otišao sam pravo u sobu, kad ono vrata od sobe
skoro širom otvorena. Pomislih, čistačica je sigurno
unutra, kad ono Viktor zaboravio da zaključa apartman.
Ajajaj, odmah se uplaših strašno, najstrašnije, da li smo
možda bili pokradeni? Prvo sam najbrže što sam mo-
gao proverio gde su mi pasoš i kreditne kartice, ali na
sreću kakvu samo Viktor ima, sve je bilo tu, na mestu
gde sam ih i ostavio. U trenutku mi se poboljšalo ras-
položenje, slično onome koje ima drvoseča u situaciji
kad seče drvo, a ono padne pravo tamo gde je planirao,
po dugom klimanju čas na jednu čas na drugu stranu.
Posle tuširanja sišao sam dole na recepciju i svi za-
jedno smo otišli na doručak. Stevan je bio najgladniji

178
od svih nas i naručio je stejk. Konobar, Afroamerikanac
samo što nije počeo da kuka i nariče, gde da mu nađe
rano ujutru, u devet sati, stejk i ko će da ga tako rano
još ispeče? Ali, Amerika ima strašnu emisiju freona, na-
ravno i zamrzivače, tako da su mu jedan stejk odledili,
ispržili i prodali. Ni ovoga puta nikome nije bilo važno
koliko je freona otišlo u atmosferu, Stevan je ponovo
napunio pantalone sa tregerima, koje su se rastezale
u zavisnosti od njegovog apetita. Ko, bre, šiša emisio-
ne kvote kad je glad u pitanju. Veoma gostoljubivo, zar
ne? Kad je Stevan dobio stejk na tanjiru, nije ni stigao
reč da kaže, a tanjir je bio prazan, a njegove misli lutale
su tog trenutka sa freonom po atmosferi, tražeći jedi-
no moguće molekularno priteljstvo negde u svemiru.
Razgovor je povela Ivana, ona je šef psihijatrijskog
odeljenja negde u unutrašnjosti, sa veoma retkom ko-
som na glavi, meni nepoznate farbe, rekao bih „masti-
kosa”. Lice joj je bilo naduveno verovatno od spavanja,
nije imala nikakav mejkap na licu, nikakvu frizuru, sve
je jednostavno bilo prirodno ružno. Bila je obučena kao
rumunske prodavačice na buvljaku od pre dvadeset go-
dina. Boje neusklađene, ali ”samo da joj nije zima”, to-
talno demode. Takav stil u oblačenju skoro da do tada
nisam ni video, nije bio redak, ali verovatno da na svetu
nije postojao. Vadila je iz džepa nekakve račune i da-
vala vođi puta Milošu, da joj refundira njene troškove.
On je pokušavao da joj objasni da su njeni izdaci veli-
ki i da takvu sumu neće moći da joj vrati. Ona je nava-
ljivala, ubeđujući ga da je recimo tih sto dolara iskori-
stila na obroke, od juče uveče do danas rano. Šta li je

179
toliko jela, od juče uveče, da je jela same novčanice od
sto dolara, nije mogla toliko da ih pojede odjedanput.
Verovatno je preterala, mislio sam ja onako za sebe, ali
iz kurtoazije i prevencije svađe Miloš joj dade stotku
i ljutito nastavi razgovor sa Radovanom. Ivana je pri-
mila pare dostojanstveno, kao da se radi o „Nobelovoj
nagradi”, koju je svojim mukotrpnim radom zasluži-
la i sada treba svi da joj se divimo kako je uspela. Ova
epizoda nije govorila gde smo i gde živimo, nego s kim
smo i s kim živimo.
U razgovoru sam im ispričao kako sam tog jutra tr-
čao maraton, a osim Radomira i Miloša, nikog drugog
to nije interesovalo. Jedino što sam čuo bila je kritika
na moj račun, da smo mogli zbog mene da zakasnimo
na doručak. Posle doručka otišli smo svi na kongres.
Put nas je odveo do velikog, verovatno najvećeg kon-
gresnog centra u Frisku, koji je bio sav od betona i cve-
ća. Takva arhitektonska kombinacija me je podsećala
na atomsko sklonište koje je preživelo nuklearni rat,
a sada oko njega raste prelepo mutirano radioaktivno
cveće nepoznatog porekla.
Sišli smo u kongresne „katakombe”, jer se ceo kon-
gres odigravao u andergraund fazonu, pod zemljom.
Prijavili smo se, a ti što ne znaju engleski jezik, sa olak-
šanjem su otišli u šoping. Svoju jedinu ulogu na kon-
gresu su ispunili i bili su slobodni. Radomir i ja, željni
novih teorijskih psihijatrijskih iskustava, ostali smo
na kongresu i obišli smo prvo štandove gde se proda-
vala stručna literatura. To je bio događaj! Kad se toli-
ko piše, kada ćemo sve to stići da pročitamo? Da li svi

180
ti autori knjiga pišu o jednom te istom, ili o različitim
stvarima? Ko je pročitao sve te knjige mora da je zapi-
san u Ginisovoj knjizi rekorda, i ne bavi se psihijatrijom.
Nešto kasnije sam shvatio da ne treba sve to čitati, to
je mesto susretanja, diskusije i razmene mišljenja, a ne
biflanja. Svi govorimo o istom, a možda to isto drugači-
je zovemo. Bilo je tu i nekih novih ideja, koje je treba-
lo proveriti u praksi. Sve u svemu, bili smo radoznali i
Radomir i ja, a u takvom raspoloženju smo i napustili
kongres. Radoznalost je jedino što može da vam po-
mogne da vam na takvim mestima ne bude dosadno.
Jedino neprijatno što se dogodilo toga dana, bilo je
to što su Teodora, Ivana i Željana donele nove račune za
refundaciju. Milošu je bilo neprijatno da o tome govo-
ri sa nama. Kad smo taksijem odlazili u smeru Golden
Gejta, svi smo ćutali i znali smo samo to da ćemo vi-
deti „osmo svetsko čudo”, izgrađeno tridesetih godina
prošlog veka. Ja sam bio toliko ljut da bih refundaci-
ju tog momenta klasifikovao kao „deveto čudo sveta”.
Naš taksi je bio brži od svih vozila okolo nas. Vozio
ga je Azijat, i slušao na radiju hip-hop. Sa nama nije
komunicirao, a vožnja je bila takva da je malo falilo da
mu se u autu ispovraćam. Sva sreća vožnja je bila tako
brza od tačke A do tačke B, da nisam stigao da povra-
ćam. Verovatno je imao izračunato, kakvom vožnjom
naterati putnike da povraćaju, a pritom kakvom br-
zinom stići do odredišta pre nego što povrate u autu.
Kakav je to bio „hip-hop” vozač! Kad sam izašao iz auta,
udari mi po licu silan vetar iz zaliva i ja odmah počeh
da se osećam bolje.

181
 Prvo što sam video bio je čovek na malom surfu i
njegov mali padobran, koji ga je uz pomoć vetra vukao
sa jedne strane zaliva na drugu. Vozio je „reli na vodi”,
između prekookenaskih brodova koji su izgledali kao
džinovski čunjevi. Na svu sreću nije mu se ništa dogo-
dilo. Opet smo videli direktan prenos američkog testi-
ranja ljudskih limita, neverovatnu hrabrost i veštinu.
Golden gejt je dugačak skoro dva i po kilometra, tako
da smo zbog jakog vetra i velike zime, morali da ga pre-
trčimo u povratku. Sam most je smesa arhitektonskog
čuda, samoubistava, biciklista, pešaka, automobila, za-
gađenog vazduha i „američkog sna”, koji nije veći od
našeg, samo što mi kod kuće nemamo toliki zaliv da po
njemu pravimo velike mostove. Posle ovakvog iskustva
počeh da mislim, da je život svuda isti, samo je negde
veći, a negde manji, u građevinskom smislu. Svako zida
onoliko koliko mu treba. Zato ne treba nikoga poniža-
vati i govoriti mu da je lošiji od drugog. Jednostavno
mi nismo imali mesto gde da postavimo svoj Golden
gejt, a naš zemljak Tesla je otišao tamo gde je mesta
bilo dosta, te osmislio i postavio električnu centralu
na Nijagari. Možda neka lampa i na ovom mostu sve-
tli, dobijajući tu Teslinu električnu energiju. Ko zna?
Kao što sam napisao, nazad po mostu smo morali
da trčimo, jer nismo mogli da podnesemo udare vetra.
Kosti su nam se smrzle, a ja sam i dalje mislio na od-
važnog surfera, koji je i nadalje prelazio sa jedne obale
kanala na drugu i nije mu bilo zima. Pala mi je na pamet
i sledeća istina o Alkatrazu, koji smo sa mosta videli
kao pupak celog kanala. Kanal je imao obrise ženskog

182
tela, ramena su bila pod mostom, a bokovi posle ostrva
na kojem se nalazio Alkatraz. Prvi zatvor na svetu koji
je imao toplu vodu bio je Alkatraz, a razlog za to bio je
jednostavan, da se ne bi zatvorenici koji se spremaju u
bekstvo, hladnom vodom uvodili polako u hipotermi-
ju i time pripremali organizam da izdrže temperaturu
vode koja je u kanalu bila veoma niska. Bilo je to tride-
setih godina prošlog veka. Nije tom zatvoru pomogao
ni marketing, kada su tamo doveli Al Kaponea. Vlada
SAD-a morala je da zatvori sam zatvor šezdesetih go-
dina prošlog veka, jer ih je jedan zatvorenik na jedan
dan koštao hiljadu dolara. Time su dokazali da se ni-
kome ne ostaje u zatvoru i kad tamo imaju luksuz bo-
lji nego u hotelu sa pet zvezdica. Još jednom je pobe-
dila „biznis demokratija” o kojoj toliko danas slušamo.
Sa Golden Gejta smo polako peške Radomir, Miloš
i ja išli pored obale, gde su od piste za sletanje i odle-
tanje aviona napravili pešačku zonu za šetanje. Bila
je tu nekada američka avio baza. U produžetku naše
šetnje smo stigli do mesta koje je bilo u antičkom sti-
lu, a napravljeno je za veliku svetsku izložbu. Zbog ve-
like zime nismo mnogo razgledali, već smo se odmah
ukrcali u prvi taksi koji se zaustavio. Vozač je bio Afro
Amerikanac i u kolima je iz radija izlazila magija još
jednog zatvorenika, Džemsa Brauna ”I feel good tara-
ra-ra-ra-ra-ra… „ Vozio je smireno i u ovom slučaju po-
vraćanja nije bilo.
To veče smo mirno proveli po džez klubovima u ko-
mšiluku, slušajući standarde „Take the A train”, „Misty” i
mnoge druge. Veče je imalo pravi sving ritam, jedinstven

183
za tu vrstu muzike. Na ostale članove naše grupe mo-
gli smo bar neko vreme da zaboravimo.

Teodora
Novi dan je počeo bez maratona, ali sam istrčao svo-
jih petnaest „pobedničkih” kilometara. Trčao sam ka
gradskoj kući, a beskućnici su se promrzli tek budili
na hladnim pločnicima, jer vreme je tu u lokalu stalno
hladno i maglovito i leti i zimi. Neki su izlazili iz pre-
noćišta, a malo niže bogatiji su ulazili u svoje staklene
i betonske zgradurine. Verovatno su žurili na posao.
Reka beskućnika se polako sa pločnika pokrenula uli-
cama, a bio je to još jedan tužan pogled na Ameriku.
Trčao sam sa lakoćom, kao da bežim od nečega da se
meni ne bi tako nešto dogodilo. Nisam bio svestan da
je možda u mojoj blizini „praseći grip”, ali sam se bar na
ulici, trudio da izbegavam osobe koje su podsećale na
Meksikance. Tog jutra sreo sam kolegu koji je sa svo-
jom ženom trčao u suprotnom pravcu, pozdravili smo
se i svako je nastavio svojim smerom. Ja odoh u ho-
tel. Taj dan smo imali rezervisan za razgledanje grada.
Seli smo u otvoren autobus i počelo je kruženje gra-
dom. Vozač je bio Azijat, veoma prijatan i brižljiv za sve
ljude podjednako u autobusu. Odgovarao je učtivo na
svako pitanje, naravno na engleskom. Teodora je bila
žena u srednjim godinama, koja nas je stalno informi-
sala šta je sve stigla da kupi sinu po prodavnicama i
šta će mu sve kupiti i kakve su cene. Jača, zavalitija

184
žena, elegantno sportski obučena, radila je kao dečji
psihijatar. Ispričala je jednu lepu priču o identifikaci-
ji u psihologiji, kad je ćerka pitala majku zašto koristi
mali đuveč da peče meso, a ona joj odgovori da ne zna,
ali da mogu da idu da pitaju baku. Isto su pitali baku,
zašto koristi mali đuveč kada peče meso, a ona je rekla
da ne zna, ali da idu da pitaju prabaku. Otišle su sve tri
zajedno i pitale: „Zašto koristiš, prabako, mali đuveč
kad pečeš meso?“, a ona im odgovori: „Jer nisam imala
veći“. Tako je to i u sadašnjosti, našu sudbinu određuje
identifikacija, a možda usput i astrologija.
Teodora nije razumela šta govori šofer, te je stalno
od nas tražila da joj prevodimo. Bilo je to teško, ali sam
joj sa oduševljenjem preveo da u San Francisku imaju
rusko brdo, a ono je jedno od tri dominantna brda u ce-
lom gradu. Postoji i pravoslavna crkva u kojoj je služio
Jovan Maksimović, Sveti čovek, koji je iz Srbije otišao
u kraljevsku Rusiju, završio prava i postao carski ka-
det. Kad su ga za vreme Oktobarske revolucije ranili u
nogu, zamonašio se i ostatak života proveo u Parizu,
Hong Kongu i San Francisku gde je i umro. Od zamo-
našenja je hodao stalno bos, postio je, a spavao je na
kolenima kada bi zaspao između dve molitve. Umro je
sedamdesetih godina prošlog veka.
Rusi su u devetnaestom veku snabdevali svoju po-
sadu na Aljasci tako što su brodove punili hranom i vo-
dom baš u San Francisku. To sve sam prevodio Teodori,
a ona je okretala priču u smeru šta će sve da kupi sinu,
tako da sam prestao sa prevođenjem i ćutanjem sam
propratio preostalo razgledanje grada. Pogledali smo

185
kapelu španskih osvajača, posle nje botaničku baštu
i najzad koledž gde su išli u školu najčuveniji bejzbol
igrač Di Mađio, kasnije suprug Merlin Monro, i O Džej
Simpson, igrač američkog fudbala. Škola je izgledala
veoma jednostavno i skromno, kao da oni tamo nika-
da nisu ni boravili.
Došli smo u hotel i počelo je popodne puno ljutnje,
jer nismo sa sobom poveli ostalih pet osoba iz grupe
u šetnju. Odlučili smo Radomir, Miloš i ja, da idemo da
pogledamo foke na Oušn biču. Taksi nas je tamo odve-
zao, vozač kul Afroamerikanac i čudo se dogodilo, na
sreću, niko nije povraćao. Po prvoj azijskoj vožnji ka-
rate-kung-fu stila, ove dve poslednje bile su kul.
Oušn bič je peščana plaža pored zoološkog vrta, gde
se galebovi i foke takmiče ko će više riba da ulovi za
jedan obrok. Tolika je zima bila i takav je vetar duvao
da bi i Jeti morao da obuče kaput i stavi kapu na glavu.
Amerikanci su se šetali bosi po plaži i naravno surfovali
pored foka. Nama Evropljanima je bila zima da i školj-
ke koje su bile na plaži dodirujemo rukama, a Ameri
opet u trci za nekim nadljudskim limitom. Od zime ni
fokama se nije htelo u vodu po hranu. Radije su ostale
gladne. Na svu sreću mogu da kažem da smo se dobro
obukli, ali smo se ipak smrzli. Šetali smo dugo, Miloš
je fotografisao, a Radomir i ja smo jedva čekali da do-
đemo u restoran. Posle takvog smrzavanja kraj mora,
ušli smo u restoran, sa galerijama, prelepog arhitek-
tonskog rešenja, da svako može svakoga da vidi bilo
gde da se nalazi u restoranu, bilo da sedi u prizemlju
ili na galeriji. Bilo je to postmoderno rešenje, u staklu i

186
betonu, prijatnim bojama od svetlo-plave, zelene, žute,
prelivenih u jednu čašu Džejmison viskija, koji mi ni-
kada u životu nije prijao više nego tada. Kao da se sva
sunčeva toplota, ono nekoliko lepih dana u toku godine
u Irskoj, smestila u to malo pola litre viskija, što smo za
dva sata sedenja popili nas trojica. Foke smo posma-
trali na ostrvu preko puta od restorana, ali u vodu nisu
ulazile ni dalje. Pozvali smo taksi i otišli da ga čeka-
mo napolju. Došao je po nas džip Krajsler, kad u njemu
vozač Evropljanin, Nemac, koji tu živi već dvadeset i
pet godina. Znao je sve o Jugoslaviji, jer je bio iz istoč-
ne Nemačke. Pobegao je prvo u zapadnu Nemačku, pa
posle imigrirao u Ameriku. Sve vreme je komunicirao
sa nama, kao posle džointa, smejao se bez razloga, nije
zaboravio da pohvali šljivovicu. Vidi se čovek dobro po-
znaje stvari, dok trojica prethodnih taksista nisu znali
ni gde je Evropa, a kamoli Srbija. Jedanput je čak bio
i u Hrvatskoj na moru. Put je brzo prošao i opet smo
morali da proverimo da li su ostali iz grupe dobro. To
je bio zadatak za Miloša. Ja sam otišao u sobu, a tamo
Viktor već u pižami, sa zamagljenim naočarima, gle-
dao je tv šoping reklame. Veoma zadubljeno je pratio
program, a ja sam imao osećaj da će možda nešto od
toga i da kupi.
Pitao me je treperećim glasom, gde mu se za vre-
me artikulacije sve od proteze, obraza, jezika, glasnih
žica, treslo.
— Gde ste bili, ja sam u sobi proveo ceo dan, bila je
tu i spremačica, bojao sam se da izađem sam na ulicu.
— Zašto?

187
 — Kako zašto, ne znam jezik, kako da se snađem
ako se izgubim kad niko ovde osim vas ne zna srpski?
— Pokažeš im kartu od hotela i oni te lepo vrate
nazad.
— Teško je to uraditi, ja sam kartu izgubio, jako sam
se potresao i ne znam šta ću sada.
— Ništa, čekaćeš u sobi, sutra ujutru odlazimo. Gde
su ti ostali iz grupe, gde ti je društvo?
— Oni su otišli, nisu čekali na mene. Izvini, molim
te, za ono jutros što sam te pomučio, kad nisam znao
da upalim televizor daljinskim upravljačem.
— Nije to ništa, verovatno su ti se tresle ruke više
nego što je trebalo.
— Nije to što misliš, ali ovde je sve drugačije, evo
sada nisam mogao da se okupam, ne znam da pustim
toplu vodu.
— Dođi, pokazaću ti, nije teško.
Pokazao sam mu kako se pušta topla voda i on se
smiri. Ja sam se spremao za nove muzičke doživljaje.
Posetili smo nove džez klubove, sedeli smo u bašti i
gledali radoznale turiste francuskog porekla, kako se
odvoze u velikim limuzinama. Imao sam osećaj da sam
jednim svojim delom u Burbon stritu, u Nju Orelansu,
falili su mi samo „aligatori i krokodili” iz naše grupe.
Hvala Bogu, bili su negde daleko u svojim „močvarama”,
a mi smo mogli da uživamo. Posle ponoći legao sam u
krevet i isključio tv šoping reklame koje je Viktor za-
boravio na velikom plazma ekranu.

188
Radomir
Odmah ujutru nas je čekalo neprijatno iznenađe-
nje. Za vreme odjavljivanja recepcionarka je pogrešila
i vratila nam je Stevanovih sto dolara garancije. Jutro
je bilo maglovito, ali sva magla San Franciska nije mo-
gla pred Stevanom da sakrije, kad se radi o novcu, da
je došlo do nevažne greške. Verbalno je napao recep-
cionarku i počeo da psuje na srpskom. Hteo je i poli-
ciju da zove, kad već neće da mu vrati sto dolara, a on
je telefonirao iz sobe svojoj ženi i to samo jedan mali
minut. Urlao je na ulaznim vratima, a tenzija je rasla.
Stalno je ponavljao da je on psihijatar, doktor, neće oni
njega da vređaju i ponižavaju, a svi smo tog trenutka
već kasnili na aerodrom.
— Te američke kurve, debili, svinje jedne, nisam ja
niko i ništa, ja sam doktor! — vrištao je kao žena koju
opera fascinira, ali ne zna da peva, iz njega je izlazi-
lo nasilničko visoko „C”, puno psovki. — Neće oni sa
mnom tako da postupaju, zovite odmah policiju — na-
ređivao je Milošu i Radomiru, a oni mu odgovoriše sko-
ro jednoglasno:
— Zovi ih sam, mi idemo na aerodrom!
Okolo nas počeše da se skupljaju i beskućnici, nisu
mogli jadni da veruju da neko ko ima sto dolara, može
tako da vrišti od besa, a oni koji nemaju ništa samo
ćute i nemo posmatraju. Pa i njima je neko nešto uzeo,
zato su na ulici. Sva sreća da ga nisu razumeli, inače
bi shvatili koliko su bezobrazni i glupi ti što imaju više
nego što im treba. Stevan je nervozno izlazio iz hotela,
ponovo se unutra vraćao, a sve vreme je čvrsto u rukama

189
držao svoju novu muzičku kutiju na navijanje, a ne na
struju. Treba stalno štedeti.
Ceo konflikt je bio rešen tako, što mu je recepcio-
narka dala sto dolara iz svog novčanika, a ona će celu
transakciju sa depozitom, kasnije proveriti. Kad je do-
bio, pitaj boga čijih sto dolara, nije zaboravio da se lju-
tito okrene i ode u šatl mikrobus i sedne ponovo na
kraljevsko mesto pored vozača. Bila je to, po njemu, još
jedna pobeda civilizovane Evrope nad nepismenom bo-
ranijom Amerike. Naočare su mu padale dole-gore po
velikoj oznojenoj glavi, a kosi zubi izlazili su iz masne
i oznojene usne šupljine, izgledao je kao da je upravo
ušao u rekonvalescenciju po „prasećem gripu”. Mi smo
se trudili da ovaj događaj što pre zaboravimo.
Posle ovoga čekao nas je nov zanimljiv događaj na
aerodromu u Las Vegasu. U celoj ovoj neprijatnoj situ-
aciji pomagao mu je Radomir sa velikim strpljenjem.
Bio je to mladi psihijatar, onižeg rasta, zgodno lepuš-
kastog izgleda. Bio je član porodice u kojoj su dvojica
njegove braće bili vojni piloti i leteli su helikopterima.
Odmeren u razgovorima merio je svaku reč, pre nego
što je nešto rekao, nekada čak i sa vojnički strogom
disciplinom. Pomogao je Stevanu sa prevođenjem, i na
kraju je rekao da to neće raditi nikada više. Svoju reč
je održao. Naše koleginice su samo komentarisale ceo
događaj i molile nas da Stevanu pomognemo, a one su
za to vreme čekale da sve to prođe i zahtevale ujedno
da im se Miloš više posveti u Las Vegasu.

190
Zelena čoja Las Vegasa
Poletanje iz San Franciska bilo je praćeno manjim
problemima. Na Erbasu tristo trideset nije funkcio-
nisao WC. Da je to bio slučajno autobus ili voz, otišao
bi na put sa takvim problemom, ali avion nije mogao.
Tehničko osoblje aerodroma i personal aviona, na čelu
sa kapetanom, tražili su rešenje. Ono je došlo posle ne-
koliko sati čekanja, a sva sreća da se nikome nije išlo
u WC upravo kada su ga popravljali. Gde bi, jadna mu
majka, obavio nuždu, kad smo sve vreme opravke mo-
rali da mirno sedimo na svojim mestima u avionu i da
strpljivo čekamo. Na jednoj strani rigorozne antitero-
rističke mere — nema povratka na aerodrom, na dru-
goj strani puna mokraćna bešika i sve ostalo što ide uz
to… Čekalo se dosta i na kraju uspeše da poprave kvar,
a putnici u avionu su mogli visoko iznad tla Amerike,
po poletanju aviona, da olakšaju svoje muke. Nije mi
bilo u tom momentu jasno da li treba da se bojim više
terorista ili neispravnog aviona. Samo bi nam još tre-
balo da je u avionu terorista ionako zamalo da nam
popucaju mokraćne bešike. To je mogao da bude prvi
teroristički napad u avionu mokraćom samih putnika.
U avionu nije bilo slobodnog mesta jer namazani
Amerikanci znaju da izaberu mesto pored prozora ili
koridora za personal. Ostala boranija u sredini neka
sedi, između d va američka putnika. Meni je sve bilo
jasno kad se situacija već tri puta ponovila. Na desnom
sedištu pored mene je sedeo debeli čovek sa svojih sto
pedeset i više kilograma, a na levom tinejdžerka, ano-
rektičnog profila sa oko pedeset kilograma. Osećao

191
sam se kao toranj u Pizi, koji svakog trenutka može da
padne ulevo. Velika je sreća što za vreme leta nisam
dobio skoliozu, a nikada ne znate, možda je dobijem
pri sledećem letu pri sličnoj konfiguraciji saputnika.
Kakva sreća!
Ceo odlazak u Las Vegas mi je izgledao kao moder-
no ponavljanje knjige „Zelena čoja Montenegra”, iz pera
Mome Kapora i Zuka Džunhura. Daleko od Otomanskog
carstva odigravala se slična radnja u „zelenoj pustinji”,
igralo se na sve ili ništa. U većini slučajeva je to ništa
i gore od toga ne može. Ljudi gube na takvim mestima
novac, posao, porodice i na kraju izgube i vlastiti život.
Sve to zbog strasti da igraju i da eventualno za svoje
pare „kupe” još veće bogatstvo. Najgore je kad taj novac
nije njihov, već je pozajmljen. Ali, dogodi se da neko i
dobije, a to je razlog da se ponovo vrati i izgubi dobijen
novac i tako sve u krug.
Iz aviona smo pod nama videli „zeleno ostrvo” na sred
pustinje. Kao da je neko skalpelom i građevinskom pla-
stičnom hirurgijom presadio zelenu površinu u pusti-
nju. Ulice koje smo videli sa visine bile su geometrijski
savršene, tako da sam imao osećaj da ćemo sleteti na
„mrežu kojom se hvataju kockari”. Posle divljih turbu-
lencija, kada smo skakali na vlastitim sedištima, kao u
nekom kolektivnom rodeu, sleteli smo u temperaturni
pakao. Razlika u temperaturi između San Franciska i
Las Vegasa bila je plus trideset pet stepeni. Tog dana u
hladu su izmerili u Las Vegasu četrdeset i pet stepeni.
Sleteli smo bez teškoća i naravno sa ispravnim WC-
om. Dalje smo išli šatlom (volim da koristim ovo ime

192
za mikrobus, jer je nekada njihova brzina kojom su
nas prevozili bila kosmička) i pravo u Planet Holivud.
Lanac hotela su osnovali poznati glumci, a među nji-
ma je i Silvester Stalone. Na recepciji smo, zbog velikog
broja novih gostiju dugo čekali da bismo dobili sobu.
Posećenost je bila ogromna, a sam hotel je imao kapa-
citet kao svi hoteli na Zlatiboru i Kopaoniku zajedno.
Ja sam opet imao veliku čast da budem sa Viktorom u
sobi. Ovde na sreću nije trebalo platiti depozit jer je to
uradio Miloš za nas. Viktoru se nisu zbog toga tresle
ruke manje, a nije bio ni manje zbunjen nego što obič-
no biva. Pogledao je kockarnice oko nas, koje kao da su
bile svuda, iza bilo kojih vrata koja otvorite u hotelu i
odmah posle toga je brzo otišao u sobu. Upalio sam mu
televizor, da slučajno ne bi daljinskim, znajući kakav je,
izazvao kuršlus u električnim instalacijama i ostavio
ga da gleda tv šoping reklame. U sobi se njegovo sta-
nje poboljšalo, ali ni dalje nije bio siguran šta će raditi
u toku preostalog dela popodneva i noći. Radomiru je
u toku vožnje šatlom toliko bilo toplo, da se drsko ski-
nuo go, naravno bio je sakriven sedištem i presvukao
se direktno na sedištu u kupaće gaće. Zašto je to ura-
dio pred svim ostalim putnicima, kad je od svih nas bio
najdisciplinovaniji, nije mi bilo jasno. Intuitivno sam
pomislio da mu je bilo veoma toplo, a ko zna, možda
je imao osećaj da je u sauni ili je možda sauna bila u
njemu. Naravno, kao što to biva u Americi, niko mu tu
nepristojnost nije zamerio, jer svako je putovao u misli-
ma sam sa svojim problemima. Verovatno bi i svi ostali

193
zbog toplotnog udara koji su po sletanju doživeli to isto
uradili, da su se manje stideli i imali više hrabrosti.
Zamolio sam Viktora da ne izlazi iz sobe, ako to
nije potrebno, jer sam se ozbiljno bojao da se ne izgu-
bi. Obećao mi je da će rizik da svede na minimum, ali
tako nije bilo. Ja sam izašao sa Radomirom i Milošem
da pogledam to čudo od grada na četrdeset i pet ste-
peni celzijusa, a Viktor je ostao u sobi. Prošetali smo
se glavnom ulicom, a ponuda je bila široka. Azijati su
nam nudili prostitutke, dileri drogu, prostitutke su se
same nudile, nešto kasnije su nam i one nudile dro-
gu, policija je bila svuda okolo, kockarnice koje su bile
otvorene dvadeset i četiri sata, u kojima su piće pili za
džabe samo oni koji su se kockali i to u neograničenim
količinama. Deca i roditelji u šetnji, a sunce visoko nad
nama stvaralo je scenario kao da smo bili zatvoreni u
rerni, a neko je uključio na dvestopedeset stepeni da
se peče. Sve što sam video i doživeo bila je čista biolo-
gija, adrenalin uokviren u široke bulevare od betona i
stakla. To sve može čoveku i da zasmeta, jer je to bila
mešavina prodavnica u Istanbulu i običnog lapovačkog
vašara na Trnovu Petku. Do kraja naše posete mestu gre-
hova ostalo je manje od dvanaest sati, kad ono zazvoni
Milošev mobilni telefon i stiže prava neprijatna vest.
— Hello, do you know Mr. Viktor?
— Da to je naš kolega.
— Nastradao je u saobraćajnoj nesreći.
— Kako nastradao?
— Zgazio ga je auto, na pešačkom prelazu, kad je
izašao iz hotela.

194
 — To nije moguće!
— Moguće je, i molim Vas da dođete što pre u prvu
policijsku stanicu u vašoj blizini. Vaš telefonski broj
smo našli u njegovoj torbici, bio je ispisan na avion-
skoj karti.
Između nas trojice nastao je tajac. Miloš je počeo da
razmišlja brzinom svetlosti. Okretao je razne brojeve
i telefonirao ostalim kolegama, pitao ih je da li su oni
dobro, i referisao im šta se dogodilo sa Viktorom. Svi
oni su se uspaničili, a on ih je zamolio da idu u hotel
i da tamo čekaju dalji razvoj događaja. Obećao im je
da će biti blagovremeno informisani o tome šta treba
dalje da se radi. Meni se vrtela glavom samo situaci-
ja, kad sam odlazio iz sobe, da nisam nešto prevideo.
Padalo mi je svašta na pamet pa i takve crne misli, da
ga nije neko napao, udario, gurnuo pod auto. Zašto me
nije poslušao i ostao
u sobi. Znao sam samo jedno, da nema odlaska
kući dok celu situaciju ne rešimo. Iako je bilo veoma
toplo, u svakom od nas temperatura po ovakvoj vesti
prešla je tačku ključanja. Seli smo u najbližu hladovi-
nu i počeli nervozno da pravimo plan. Moramo prvo
da odemo u policijsku stanicu, a posle toga ćemo dalje
da rešavamo situaciju. Imao sam osećaj griže savesti
zato što ga nisam poveo sa sobom, ali nisam mogao da
vratim film unazad i sve ponovo montiram. Život nam
je ponudio goruću scenu u ovaj pakleni dan, a mi smo
samo čekali na đavola da nas probode svojim trozup-
cem. Probao sam da mislim na nešto drugo, ali nije
išlo. E moj Viktore, kakvo pobedonosno ime, a dočekaš

195
kraj na gorućem asfaltu Las Vegasa. U suštini da neko
nastrada ovde nije bilo ništa neobično. Na radiju smo
toga dana čuli da je poginuo policajac, žureći da pomo-
gne devojčici koju je nasilnički maltretirao njen otac.
Na putu ka kući, gde se nasilje odigravalo, udario je u
auto koji mu nije dao prednost, iako je imao uključenu
sirenu. Vozač auta, koji mu se isprečio bio je pijan, a
policajac je poginuo na mestu. Policajac je bio oženjen
i imao je dvoje dece. Kad se prašina slegla, najtužnije
u celom događaju bilo je to što je tinejdžerka celu situ-
aciju izmislila da bi privukla pažnju okoline, i to tako
što je okrenula telefonski broj urgentnog odreda poli-
cije. Nastradalog policajca je u tom momentu obavestio
dispečer, i pošto je on bio najbliži mestu kriminalnog
događaja, sjurio se brzinom većom od sto milja na sat.
Hteo je da stigne što pre na mesto jer je i on sam imao
decu i nije voleo slična ponašanja pri njihovom vaspi-
tavanju. Želeo je da pomogne pre nego se dogodi nešto
još gore… No, nije stigao do cilja i tragično je poginuo.
Majka maloletnice nije bila u to vreme u kući, ali kada
se vratila saopštili su joj šta se dogodilo i da je polica-
jac poginuo pokušavajući da dođe što je pre moguće
da pomogne njenoj ćerki pred ocem tiraninom. Majka
totalno nezainteresovano, kad je sve čula, samo je po-
stavila jedno jedino pitanje u vezi sa celim događajem.
— Zašto si mi, moja devojčice draga, pojela krofnu
koju sam ostavila sebi za doručak?
Na žalost, taj događaj je izazvao mnogo polemike u
javnosti i otvorio mnoga pitanja. Šta je važnije, jedna
krofna ili ljudski život? Ali takva je Amerika i njena

196
druga strana, verovatno imaju mnogo gladnih ustiju,
malo krofni i mnogo beznačajnih ljudskih života.
Prvo što smo probali bilo je da pozovemo Viktora
na njegov mobilni. Nije se javljao. Nismo odmah otišli
da proverimo situaciju na licu mesta u hotelu, misli-
li smo u tom momentu da je to gubljenje vremena, ali
smo ipak pozvali recepciju, da probaju oni da ga u lo-
kalu pozovu na telefon. Ni to nam nije uspelo, nije se
javljao. Telefonirali smo kolegama da čujemo da li ga
je neko video, a oni nam rekoše da ga niko nije video,
niti sa njim telefonski komunicirao. Miloš je hteo da
odmah obavestimo njegovu porodicu, ali ja sam pred-
ložio da sa tim sačekamo neko vreme. Otišli smo u naj-
bližu stanicu policije i kada smo objasnili ko smo, za-
što smo došli, oni su nas policijskim autom prebacili
dalje gde je trebalo. Primio nas je veoma ljubazno, i o
nama brinuo serdžant Džekson. Bio je visok, crnoma-
njast, dominantan muškarac. Polako je počeo da nam
objašnjava, da je Las Vegas grad sa puno alarmantnih
informacija, ali kad se provere mogu to da budu i same
lažne uzbune. Nismo tome što govori mogli odmah da
poverujemo, sve je bilo protiv nas, i sutrašnji let, sadaš-
nja neprijatna, čak katastrofalna situacija, a on samo
priča, li priča kako to možda sve nije istina. U tom mo-
mentu smo sva trojica bili strašno ljuti, ali šta smo mo-
gli, morali smo da čekamo i istrpimo proceduru koja
je polako počinjala. Salušao je i on nas, šta mi imamo
da kažemo i predložio da prvo odemo u mrtvačnicu da
identifikujemo leš. Taj predlog nije bio najprijatniji, jer
to nisam radio od kako sam položio sudsku medicinu.

197
 Auto policajca Džeksona išao je polako, pridržavao
se propisa i ograničenja brzine, minuti su bili kilometri,
kilometri sati, toliko nam se realnost izmešala u glavi,
da je malo falilo da od gneva svi zaplačemo. Serdžant
Džekson je slušao izveštaje na radio vezi, a sa nama
nije ni komunicirao. Radio je takve stvari svaki dan i
nije to trebalo da se širi i prepričava sto puta. Upozorio
nas je kao lekare da postoji i „lasvegaski sindrom” kod
ljudi koji su zauzeti i opčinjeni kockanjem. Oni zabora-
ve da piju tečnosti i posle nekoliko dana neprekidnog
kockanja izađu na ulicu i dehidrirani, posle mnogih
neprospavanih noći, jednostavno kolabiraju na ulici,
povrede se pri padu i umru. Možda se to dogodilo na-
šem kolegi, da je kolabirao i pao pod auto koji ga je po-
sle toga pregazio. Sve to je dolazilo u obzir, ali koliko
smo mi znali, Viktor je imao samo visoki krvni priti-
sak, a lekove je uzimao redovno. Nije bilo lako slušati
sve te kombinacije, šta i kako je moglo da se dogodi,
a polako smo stigli i do mrtvačnice. Primio nas je de-
žurni lekar i ubrzo smo se našli u boksu za hlađenje.
Izgledalo je to kao u američkim krimi filmovima. Nije
prošlo puno vremena i posle formalnosti koje su bile
odrađene, pokazali su nam dokumenta koja su naš-
li kod pokojnika, a mi smo počeli da gubimo tlo pod
nogama. Šta sad da radimo, to je Viktorov pasoš, nov-
čanik je isto njegov, kao i ostali dokumenti. Joj, jadna
nam majka, šta-a-a-a-a, s-a-a-a-a-d da radimo? Boks
je otvorio doktorov pomoćnik i otkrio lice nastradale
osobe, kad ono — nije to bio Viktor. Mrtva osoba nije ni
malo ličila na našeg kolegu Viktora. Kakav šok, prvo

198
smo mislili da je otvorio pogrešan boks, ali nije, jer je
broj odgovarao onome na palcu. Bože, kakvo svetsko
iskustvo, od kongresa do mrtvačnice. Nesretnik koji
je pred nama ležao bio je neko drugi, a ne Viktor. Šta
sada? Pao nam je kamen sa srca, i to direktno na noge
koje su nas strašno zabolele od stresa i svega što smo
doživeli. Morali smo posle svega da sednemo i da se
konsolidujemo. Odmah potom nam celo telo ispuni pod-
mukao bol emocije bespomoćnosti. Ja se setih u tom
momentu filma „Maratonci trče počasni krug”, gde su
krematorijum isprobavali tako što su u njemu ispekli
svinju. Kako su blizu realnosti poruke takvih komedija.
Dogovorili smo se sa serdžantom Džeksonom da telo ne
pripada našem kolegi, bili smo sigurni da to nije Viktor
i da bi trebalo da celu stvar još bolje ispitamo. Kako je
moguće da neko sa dokumentima našeg kolege zavr-
ši u mrtvačnici? Svakojake misli su nam se motale po
glavi, ali morali smo da se smirimo i počnemo ponovo
da se vraćamo u realnost. Odlazeći iz mrtvačnice do-
kumenta je uzeo sa sobom serdžant Džekson i uputili
smo se nazad u policijsku stanicu. Putem su nam se
minute ponovo pretvarale u šezdeset sekundi, mogli
smo da počnemo akciju traganja za Viktorom.
U policijskoj stanici smo seli, ponudili su nas kafom,
ali nas je mučilo to šta dalje. Serdžant Džekson je po-
nudio mogućnost da svi zajedno ponovo odemo do ho-
tela, a svakoj kontroli će mejlom biti poslata Viktorova
fotografija. To je bio dobar predlog i počeli smo da ga
realizujemo.

199
 Miloš je počeo da realizuje „evakuacijski plan”.
Pozvao je sve saputnike, naše drage kolege, da izađu
iz soba i sačekaju nas u auli hotela. Neki od njih nisu
hteli ni da čuju za takav plan, oni su sada u šopingu.
Najviše se bunio Stevan.
— Nije to moj problem, treba to da reši Mihajlo, on
je bio sa njim u sobi, šta ću vam ja kad ne znam da go-
vorim engleski, nemojte da me molim vas ometate u
kupovini, tražim muzičku kutiju na navijanje, radim to
od detinjstva i neću zbog neke takve situacije sada da
kvarim svoje navike.
Nešto mi je govorilo da je Stevan već spreman da
se provuče pesmom grupe AC/DC „Highway to hell”, ja
bih to skratio i rekao mu
– Go to hell. Ivana se ljubazno ponudila da nas sa-
čeka u hotelu, ali i ona mora prvo da završi šoping.
— Šta ja mogu da vam pomognem sa tim, nisam
imala do sad takvo iskustvo, a ne znam ni engleski.
Teodora je već čekala u sobi u hotelu, jer je stigla da
kupi sinu sve što je naručio, čak i više od toga. Željana
je bila sva uplašena, kako će stići sutra na avion za po-
vratak kući, kada bismo eventualno nas trojica morali
da ostanemo, jer jedini znamo engleski, da završimo
sve formalnosti oko prevoza tela našeg kolege. Njoj je
takođe bilo žao za sve što se kolegi dogodilo, ali mora
prvo da spakuje sve što je kupila, a tek onda će doći u
aulu hotela. Sve to me je podsećalo na poslednju sce-
nu iz pozorišne predstave „Seobe”, koju je režirala Vida
Ognjenović, zašto da ja ponovo budem Sava Tekelija,
zašto da mi neko oblači čizme „preko glave”?

200
 Nismo imali vremena za gubljenje, jer je situacija
bila veoma ozbiljna, morali smo izgleda da je rešavamo
pre svega nas trojica i to sasvim sami. Ušli smo u hotel,
serdžant Džekson nas je zamolio da prvo pregledamo
sobu. Na recepciji je zamolio da mu daju eskort lokal-
ne službe koja je brinula o bezbednosti u hotelu i otišli
smo velikim liftom na četvrti sprat. Išao sam polako iza
serdžanta, osećao sam se kao u piramidi, kao „kradljivac
grobova”. Čekao sam da na nas padne neka od davno
montiranih zamki i da se nikada više iz utrobe „mračne
američko-faraonske” piramide ne izvučem. Došli smo
do „kapije pakla” i ja sam provukao elektronsku kar-
ticu i otključao sobu. Vrata smo otvarali polako. Prvi
je ušao serdžant, rutinski je pogledao hodnik, a posle
toga je ušao u spavaću sobu. Televizor je tiho prenosio
telešoping reklame, a na Viktorovom krevetu, pod po-
krivačem, ležala je velika polulopta. Serdžant je polako
pendrekom počeo da sklanja pokrivač, i dok je to radio,
odjednom, kao slepi miš koji je iznenada „progledao”
iskoči Viktor. Serdžant se uplaši, ustukne korak una-
zad, a sa njim i mi korak unazad. Umalo ne istrčasmo
iz sobe od iznenađenja i straha. Serdžant je povikao:
— Oh my god! What’s hapenning here? Who is this?
Verovatno naviknut na sve kombinacije teškog, po-
licijskog istraživačkog rada, pomislio je da je možda
neko ubio Viktora i posle se uvukao u njegov identitet
i u samu postelju. Možda mu je glavom prošla i homo-
seksualna kombinacija, a la Đani Versaće. Možda ga je
ubio nezadovoljni ljubavnik, ko to zna? Novonastala si-
tuacija je u svemu konačno podsećala na starog dobrog

201
Viktora. Zašto, bre, mora da bude toliko, toliko smotan
i uplašen kad je sa mnom u sobi? Nije bilo vre mena
za opraštanja, ni za optuživanja. Morali smo što pre da
saznamo šta se dogodilo i da se čistimo iz ovog grada
sutra ujutru. Nas trojica smo povikali u glas:
— That’s Viktor!
— What?
— Yes, that’s Viktor!
Viktora je oblivao hladan znoj po čelu, ruke su mu
se tresle i od straha nije našao snagu ni da se postavi
na noge, a one su mu se takođe tresle pod pokrivačem.
Oči je imao toliko raširene, kao da je imao u sebi deseto-
struku dozu Bazedovljeve bolesti. Serdžant ga je pitao:
— Are you injured by some other person?
Nije odgovarao, nije ni treptao, usta je imao „sahar-
ski suva”, a mi svi smo u tom momentu bili za njega
fatamorgana.
Serdžant je nastavio:
— Are you o. k.?
Viktor je samo nemo ležao, a kroz usnu pukotinu po-
čele su da izlaze prve reči novokomponovanog jezika:
— U-u-u-u-h, j-o-o-o-j, št-a-a-a, ć-u-u-u-, s-a-a-a-a-ad.
— What?
Smirivao sam situaciju kako sam znao, tako što sam
počeo da komuniciram sa Viktorom.
— Reci nam Viktore, molim te, šta se dogodilo?
— N-eeeee zn-a-a-a-a-a-m, j-o-o-j, m-e-e-e-n-i!
— Molim te, polako nam objasni šta se dogodilo, dobili
smo informacije da si poginuo u saobraćajnoj nesreći.
— N-i-i-i-sam, o-o-o-pljačkali su me.

202
 — Ko te je opljačkao i gde?
— J-e-e-edan b-e-e-elac.
Napravili smo malu pauzu, da bi uzeo dah, a ja sam
serdžantu preveo to što nam je rekao. Rekao mi je da
moramo da saznamo šta se stvarno dogodilo, da bismo
mogli mirno da otputujemo. Polako, kao Aleksandar
Veliki svojem konju, ja sam se isto kao on, kroz senku
događaja, približavao Viktoru rečima. Hteo sam da sa
njim popričam, a da se ponovo strašno ne uplaši i kad
mislim posle svega da je on „uplašen od rođenja”, a ceo
događaj je samo posledica svega toga.
— Viktore, reci nam šta se dogodilo. Tvoja dokumen-
ta su nađena kod čoveka koji je poginuo u saobraćaj-
noj nesreći.
— Dobro, išao sam da kupim poklon za ženu i sina,
a u momentu kad sam prelazio ulicu, napao me je ne-
poznati čovek. Oteo mi je tašnu sa dokumentima i nov-
čanikom i počeo da beži. Ja sam se toliko uplašio da
sam ga samo pratio pogledom, a njega je dok je poku-
šavao da pobegne, pretrčavajući ulicu, zgazilo vozilo
koje je velikom brzinom dolazilo iz suprotnog smera.
Kad nam je ovo ispričao počeo je da plače, to je za
njega bio susret sa „trećim putnikom”. Teško je disao,
ali je našao snage da nastavi priču.
— Ja sam se tada toliko uplašio, da sam mislio da ću
biti optužen za ubistvo i pobegao sam sa mesta doga-
đaja. Pobegao sam u hotelsku sobu i od tada se nisam
javljao ni na telefon, niti sam izlazio iz sobe. Pokrio
sam se pokrivačem preko glave i preživljavao nekoliko

203
najgorih sati u svojem životu, do momenta kada sam
ugledao vas u sobi. Tada mi je strah samo malo popustio.
Preveo sam ceo opis situacije serdžantu i zamolio
ga da bude strpljiv sa Viktorom, jer je strašno uplašen.
On nas je zamolio da svi zajedno sa Viktorom odemo
u policijsku stanicu da bismo napisali izveštaj, i posle
ćemo moći mirno da napustimo teritoriju SAD. Sutradan
bi trebalo da odletimo nazad u Evropu.
Viktor je ustao sa postelje, stajao je na nogama „živog
kostura”, izgledao je nesigurno, a noge su mu se krivile
u svim pravcima bez velikog prirodnog gravitacijskog
otpora. Izgledalo je da ćemo morati da ga odnesemo u
policijsku stanicu. Na svu sreću, otišao je tamo sam.
Posle saslušanja i potpisane izjave, vratili su mu do-
kumenta i upozorili ga da će morati o celom događaju
da obaveste našu ambasadu u Vašingtonu, a ambasada
će obavestiti tužilaštvo u mestu gde ima trajni bora-
vak. Viktor je pristao na sve uslove, a policiji je ostalo
da dalje dokazuje identitet mrtvog lopova. To više nije
bio naš problem.
Vratili smo se u hotel, a ja sam morao Viktoru da
uradim bejbisiting. Čuvao sam ga celu noć od njega sa-
mog. On je zaspao i toliko je hrkao da sam imao osećaj
da smo na takmičenju za zapis u Ginisove knjige rekor-
da u hrkanju. Ali to je bilo jedino i najbolje rešenje, jer
trebalo je bez problema sačekati novi dan. Neka svane
novi dan, pa da se izgubimo posle još jedne „hazardne
noći” iz ovog grada poroka.

204
Povratak otpisanih
Dan smo počeli posle one „Beni Hil” epizode, devi-
zom „Ništa nas ne sme iznenaditi”. Bilo mi je jasno da
je upravo taj aksiom omogućio da se raspadne bivša
Jugoslavija, jer smo se od dvadeset šestog juna hilja-
du devetsto devedeset i prve godine samo iznenađiva-
li, verujući da su „naših” šest republika i dve pokrajine
samo prijatelji. Jugoslaviju je ubilo jedno veliko „izne-
nađenje”, a nas kolega je isto bilo osam na ovoj šetnji
svetom i imao sam osećaj da je svako od nas republi-
ka za sebe. Kakva slučajnost, druga prilika bratstvu i
jedinstvu da se i tokom puta iznenađujemo, i na kraju,
raspadnemo. Taj problem raspadanja je na samom po-
četku bio rešen, naša grupa je imala veoma brzo vreme
poluraspadanja i družina „Miloša kvržice” se razišla u
nazorima pre nego što se i spojila.
U avionu Erbas tristo trideset, opet problem. Pokvario
se kompjuter koji rukovodi samim poletanjem, letom i
sletanjem. Kvar je otklonjen posle tri sata. To je moglo
da nam pokvari kontinuitet putovanja, ali na svu sreću
nije se dogodilo. Iz Las Vegasa smo odleteli u Čikago.
Pri ukrcavanju u Boing poljskih aerolinija, kad nas je
pregledala služba bezbednosti na aerodromu, ponovo
Viktor i njegova anksioznost napravili su nam probleme.
Pri prolasku kroz detektor metalnih predmeta, vraćali
su ga pet puta i stalno je nešto pištalo. Kad ga je služ-
benica pitala da li ima pištolj, bombu ili neki drugi oš-
tri predmet, on se ušeprtljao i prizna da ima. Naravno
da je gestikulirao na svako njihovo pitanje glavom kao
da odobrava, jer nije znao ni reč engleskog jezika, samo

205
„šumadijsko yes”. To je bio još jedan jezički salto mor-
tale. Odveli su ga u posebnu prostoriju i totalno pretre-
sli, tako da je morao da vadi i protezu iz usta. Teodora,
praveći se luda ponovo nas je upozorila.
— Zašto mu ne pomognete?
Radomir i ja smo se brzinom svetlosti udaljili od me-
sta događaja i sačekali da se „jelo samo skuva”. Posle
pola sata Viktor je izašao, tresao se i vukao po zemlji
sve što je kupio supruzi i sinu. Stvari su mu ispadale, on
se vraćao i tako do poslednjeg prolaska, kroz poslednju
kontrolu. U avionu se odmah po ulasku ispovraćao od
nervoze i prekookeanski let je mogao da počne.
Jedva sam čekao da dođem kući i da se oslobo-
dim ovog društva koje me je samo iskorišćavalo da im
prevodim. Hteo sam da ih definitivno operem sa sebe.
„Braća” iz bivše Jugoslavije, „bratski kongres svetskih
psihijatara”, „bratsko” putovanje, sve je to jednosmerna
ulica koja je na kraju slepa. Ali, na žalost, ja sam išao do
kraja, jer nisam mogao, niti mi je savest dozvoljavala
da ostale iz grupe ostavim na cedilu. Miloš i Radomir
su već bili umorni od njihovih zapitkivanja, ali gnev je
polako ulazio i u mene. Nisam više bio iznenađen, što
je bilo dobro. Dobro za mene, loše za kolege.
Na aerodromu u Varšavi Viktor nas je poslednji put
samo malo, malo uplašio. Opet pri prolasku kroz de-
tektor metalnih predmeta, on ti skine kaiš i izuje cipe-
le, kako smo to radili u Americi. To ovde u Evropi nije
trebalo, ali on čovek već se navikao na aerodromski
bonton. Niko u stvari to od njega nije ni tražio. Ovo je,
bre, čoveče, Evropa, postkomunistička zemlja, nema

206
terorista u postkomunističkim zemljama, oni su negde
na drugim mestima, u drugim državama. Čeka Viktor
cipele, a one ne izlaze iz mašine. Čeka, pa čeka, i pita
službenika.
— Pažalstaja, gde moje cipele?
— Vaše cipele požvakala mašina.
On se vrati nazad, pa ponovo kroz detektor, skloni
zavesicu, pogleda u mašinu, opet pomeri zavesicu, ni-
šta nije razumeo. Mi smo se sklonili dalje od njega, i
počeli na glas da se smejemo. Nismo ni mogli da po-
verujemo da će on reči carinika da uzme veoma ozbilj-
no, da mu je rendgen mašina požvakala i pojela cipe-
le. Uporno je tražio svoje cipele u detektoru, ali one su
već odavno bile napolju. Ovaj događaj nam je usporio
ukrcavanje u avion i zamalo da zakasnimo na let, ali
to nije bilo toliko važno jer smo se od srca zasmejali.
Nervoza je opala, a cela grupa od nas osam, koja se već
raspala, ušla je u prevozno sredstvo za definitivni po-
vratak kućama. Stevan je bio pun sebe jer je uspeo da
prošvercuje ogromnu muzičku kutiju na navijanje, a u
tom momentu je izgledao kao lik iz Alana Forda koji
je govorio: „Bolje biti bogat ceo život, nego siromašan
jedan dan“. Avion je leteo mirno, nije više bilo razloga
za turbulenciju, jer smo mi svi bili već odavno gnevni
jedni na druge i nije trebalo više nikome pomagati. I
sam Vikor je svakim preletenim kilometrom sve više
osećao toplinu i blizinu svoje supruge i sina, prestajao
je da se trese i od Davida pretvarao se u Golijata.
Na aerodromu smo brzo obavili formalnosti i svi
smo se takoreći, razišli bez pozdrava. Stevan je ipak na

207
kraju morao da izrazi svoje nezadovoljstvo i da surovo
iskritikuje Miloša ispred njegovog šefa.
— Ja, posle ovakvog putovanja neću da imam u bu-
dućnosti ništa sa vašom firmom, ne želim da više igde
putujem sa vama!
Teodora, Ivana i Željana su se pridružile njegovim
kritikama i osule su paljbu na Miloša pred njegovim
poslodavcem. Jedino smo Radomir i ja otišli bez ner-
voze, misleći da smo svoje nametnute zadatke dobro
ispunili. Ono što mi je tada samo prolazilo glavom je da
se radujem ovogodišnjem saboru u Guči i poseti Ovčar
banji. Neko mora da zapali sveću za sve ove „sreće”
koje su nas pratile.

208
209
 CIP - Katalogizacija u publikaciji -
Narodna biblioteka Srbije, Beograd

616.89-051:929
821.163.41-3
821.163.41-1

IGNJATOVIĆ, Milan, 1962-

Psihijatrija za početnike / Milan Ignjatović. -
Vršac : M. Ignjatović,
2015 (Beograd : Gama Studio). - 208 str. ; 17 cm

Tiraž 100.

ISBN 978-86-918551-0-9

COBISS.SR-ID 213488652

210