Korona - kapitalizam

Ovo nije tekst protiv kapitalizma. Ništa što napišem, nikakva

argumentovana ili ostrašćena kritika ne može delovati onako pogubno
kako kapitalizam ovih dana i nedelja deluje sam protiv sebe. Ali jedna od
njegovih odlika – i komparativnih prednosti, kako tvrde njegovi ljuti
zagovornici – jeste njegova adaptibilnost. Kakav kapitalizam živimo,
zavisi od nas samih. Zapravo, zavisi od ljudi na vlasti, njihovih
orijentacija, ideja i politika koje nametnu. Ali hajde za trenutak da
zamislimo da su građani (ipak) ti koji ih dovode i održavaju na vlasti –
onda će mnogo toga zavisiti od nas samih. A u nedostatku vremena i
sredstava da nešto više i temeljnije promenimo, potreban nam je
solidarni kapitalizam.

Španija je preuzela upravljanje svim privatnim bolnicama (namerno ne

koristim izraz „nacionalizovala“ iako se faktički desilo nešto slično
tome). Prema nekim informacijama (nepotvrđenim u trenutku pisanja
ovog teksta) Mađarska je to učinila sa svim službama i delatnostima koje
su od značaja za suzbijanje zaraze. Verovatno će i druge zemlje učiniti
nešto slično. Slovenija pomaže radnicima i poslodavcima, novčano kroz
naknadu dela zarade. Italija je izdvojila 10 milijardi evra za radnike, 25
milijardi ukupno za amortizaciju posledica korone, usput re-
nacionalizujući Alitaliju kojoj je (ponovo) pretio bankrot. Savezna
država Kalifornija je izdvojila (dodatna) sredstva za zaštitu
najsiromašnijih. Engleska je uvela niz mera kratkoročne i srednjoročne
pomoći poslodavcima, koje će imati pozitivan efekat i na radnike
(naročito na smanjenje otpuštanja). Kapitalizam trpi ovu značajnu
korekciju u kojoj se za mrvicu približava demokratskom socijalizmu,
adaptirajući se na nove uslove u skladu sa osnovnim i najvišim ciljem
svake državne organizacije – sačuvati građane, očuvati privredu, a potom
sačuvati i državnu organizaciju. Zaštititi podjednako i ranjive poslodavce
i ranjive radnike, naročito se fokusirajući na one koji imaju malo, ili
nimalo šansi da sve ovo prežive bez tuđe pomoći.

Ovo važi ako su vam građani u prvom planu, naravno. I ako iskreno
želite da očuvate privredu. Vlast u Srbiji međutim štiti isključivo interese
krupnog kapitala, koji nekako (baš čudna koincidencija!) odgovaraju i
interesima ljudi na vlasti, koji su istovremeno sebe poistovetili sa
državom. Nije ovde reč samo o autoritarnom nastupu predsednika i
premijerke, uličarskom govoru i svakodnevnim pretnjama, nespretnom
ulizivanju onima koji će pomoć dati i bez toga. Ovde je reč o logici mera
koje se preduzimaju. Kao što lepo primećuje Ivan Sekulović, dolazi na
naplatu nesposobnost koja se taložila decenijama, nestručnost koja je
nagrađivana, trulost sistema koji će se urušiti pred prvom ozbiljnom
krizom (a svakako se nalazimo usred jedne takve).

Evo primera: već par dana na društvenim mrežama pojavljuju se vesti

kako srpske „gazde“ traže od svojih radnika da svakako dođu na posao,
pod pretnjom otkaza. To što nemaju načina da dođu, druga je priča.
Ukinuti javni prevoz od danas za sutra kako se to dogodilo u petak
popodne – ma koliko ta mera sama po sebi bila opravdana – bez
mogućnosti da se poslodavci unapred organizuju, bez pomoći države da
organizuje poslodavce, ravno je pucanju u sopstvenu nogu. U subotu
mnogi radnici nisu mogli da dođu na posao. Nije bilo hleba u mnogim
prodavnicama. Ne zato što nam nedostaje brašna, nego zato što hleb
neko pravi, prevozi, utovaruje i istovaruje, stavlja na rafove, naplaćuje
kupcima. Mnogi od ljudi u ovom lancu su krenuli na posao nakon
policijskog časa ali nisu mogli da stignu – neki pešačeći po mraku i
polumraku i po desetak kilometara. I ko će biti odgovoran? Radnici,
naravno. Gazde će pretiti, smanjivati ionako mizerne zarade, koristiti
kašnjenje kao otkazni razlog. Time naravno država neće ništa dobiti, nije
ovo neki nameran potez. Jednostavno je neinteligentan, kao i mnogi
prethodni. Zbog manje radnika koji su se pojavili na poslu, velike
prodavnice će primati manje kupaca, a mnogi će čekati u redovima
ispred prodavnica, razmenjujući iskustva, brige i naravno – viruse.
Poslodavci neće biti pozvani za odgovornost, oni za naprasno ukidanje
prevoza nisu ni odgovorni, ali neće se preispitivati ni zakonitost otkaza
koje su uručili onima koji takođe nisu odgovorni. Gradska uprava grada
Beograda uvela je sa dva dana zakašnjenja i samoorganizovanja radnika,
„koridorske linije“ koje će značajno poboljšati mobilnost onih koji rade,
ali će ih istovremeno staviti u rizične situacije velikih gužvi u prevozu –
nadajmo se da će biti dovoljno autobusa da se to ne dešava. Poslodavci
će morati svakog dana da izdaju radni nalog radnicima koji koriste
ovakav prevoz, što će stvoriti dodatne administrativne probleme. Još
gore je čini se u mestima u kojim gradski prevoz nije „oživeo“ u
ovakvom novom konceptu. Privredna komora Srbije (PKS) preuzela je
zadatak da organizuje prevoz za poslodavce koji ga ne mogu sami
organizovati za svoje radnike. Rezultat? PKS je objavila da poslodavci
mogu koristiti usluge prevoza, naravno po tržišnim cenama. Nakon što
su kupili Vesićeve markice za prevoz ili pretplatne karte nekog drugog
prevoznika van Beograda, sada se od njih traži da još jednom imaju
dodatne izdatke i dva puta plaćaju istu zakonsku obavezu. Nikakva
podrška, posebno za one male i srednje poslodavce koji ovako nešto sebi
ne mogu da priušte i koji će birati između obustavljanja rada i dodatnih
troškova, pa će se verovatno pre odlučiti za ono drugo i ostaviti još
radnika i porodica bez primanja.

Predatorski kapitalizam se hrani na nesreći malih nerazvijenih država,

isisavajući iz njih sve što može i opstruirajući jedan po jedan vitalan
proces koji bi vodio ozdravljenju, sve dok država ne skonča (svaka
sličnost sa virusom u ovoj rečenici je namerna). Poltronstvo vlasti prema
takvim poslodavcima je očigledno i kritikovano i u redovnom stanju. Ali
ono jednostavno ne može da se nastavi u vanrednim okolnostima ako
želimo da preživimo; to više nije pitanje političkog stava već zdravog
razuma. Do sada smo čuli uvrede i pretnje od predsednika i premijerke
prema: ljudima koji su se vratili u svoju domovinu, penzionerima,
svakome ko misli drugačije, nekim ljudima u Mirijevu… Čuli smo i
dezinformacije kako je naš zdravstveni sistem bolji nego u nekim drugim
državama zato što je opšti (pokriva sve građane) i besplatan. Ni jedno ni
drugo međutim nije tačno i zabrinjava neznanje ministara o tome kako
neki osnovni mehanizmi, kao što je socijalno osiguranje, funkcionišu u
državi koju vode. Sa druge strane, nijednom nismo čuli koje su to mere
koje olakšavaju život u kriznim vremenima. Zato što ih nema. Udeliti
jednokratni džeparac penzionerima, odložiti isplatu kredita za tri meseca,
sve su to nemaštoviti i kratkoročni potezi koji neće spasiti ni poslodavca,
ni radnike. Najmanje one koji su socijalno ugroženi.

Doba krize je doba solidarnosti. Ali solidarnost nužno podrazumeva

odricanje od profita. Ponekad čak ne ni celog profita, već samo jednog
njegovog dela: davanje onima koji možda danas ne mogu da rade jer za
njih nema dovoljno posla, ili se brinu o starim roditeljima ili maloj deci,
ali koji će sutra sve to nadoknaditi svojim radom, kao što su i do sada.
Solidarnost podrazumeva davanje i onima kojima društvo nije dalo šansu
da rade, jer za njih i pre toga nije bilo posla. Ili nisu radno sposobni.
Obezbediti svima osnovne uslove za život, ishranu i higijenu, važno je u
svakom trenutku. Ali je posebno važno u ovakvim uslovima, kada
solidarnost pravi razliku između života i smrti.

Nije Srbija jedina zemlja u kojoj se tako nešto dešava. Air Canada je
otpustila 5.000 ljudi! Kanada, zemlja navodne socijaldemokratije, pala je
na jednostavnom ispitu. Nema letova – nema posla, i to je to. Kraj igre
za radnike, da bi poslodavac mogao da poživi još malo. Pitanje je
međutim kome je potreban takav poslodavac i ko ima koristi od
njegovog vegetiranja i parazitiranja narednih meseci? Da li će takvi
poslodavci dobiti državnu pomoć, kao što su i do sada dobijali?
Druga priča dolazi iz Italije. U zemlji koja je katastrofalno pogođena
medicinskom krizom, dva studenta su došla na ideju da se preko potrebni
respiratori mogu brže popravljati ako se rezervni delovi štampaju na 3D
štampačima. Genijalno, rekli biste. I jeste. Ali su studenti umesto
pohvala dobili – tužbu proizvođača delova za kršenje prava intelektualne
svojine. Proizvođač je očigledno shvatio katastrofu koja je u toku kao
priliku za dobru zaradu i ne dozvoljava da neko spasavanje života
poremeti taj biznis plan! Takav kapitalizam nikome ne treba i ljudi će ga
brzo odbaciti nakon što kriza prođe, ako im se uopšte bude dala prilika
da se izjasne o tome šta misle o sistemu u kojem bogati postaju bogatiji
na račun umirućih ljudi.

Ova godina će biti godina koju je pojela korona, kako god da se završi i
koliko god da pandemija traje. I niko neće vlastima prebacivati zašto nije
dostignut predviđeni rast, zašto smo upali u recesiju. Stanje privrede je
veoma važno i te brojke su inače veoma važne. Ali ne danas, ni sutra, ni
za mesec ili godinu dana. Sada je važno preživeti, spasiti maksimalan
broj života i pružiti koliko-toliko podjednaku šansu svima da dobiju
makar osnovne uslove za život u trenucima kada su šeme i načini
preživljavanja koje su do sada poznavali, nestali preko noći. Sve drugo je
nebitno, sve drugo je dodvoravanje kapitalu i političarenje za jeftine
poene ljudi koji misle da država ne može bolje od ovoga iako može i
mora.

Ali za sve navedeno je potrebna promena svesti. A čini mi se da je od

vlasti to previše očekivati. Jedva čekam da me ozbiljno demantuju u
narednim, presudnim danima.