Prof dr Vladimir Bančević, urolog

NAJČEŠĆA OBOLJENJA U UROLOGIJI

ili
Sve što ste želeli da pitate svog urologa

!1
UVOD:

Elektronsko izdanje knjige „Velika mala urologija“, koje je pred Vama je napisano pre
destak godina, odmah po završetku specijalizacije iz urologije sa željom da bude pouzdan
priručnik za ljude koji nisu medicinski obrazovani, a žele da dobiju adekvatne
informacije o osnovnim oboljenjima u urologiji, i ovde je taj tekst prenešen u izvornoj
formi. Svrha ovog priručnika nije da pacijenti sami sebe leče, već da razbiju strah i
predrasude i dodju kod urologa ako prepoznaju da imaju neki urološki problem. Iz tog
razloga nisu navodjeni laboratorisjki parametri i granice „normalnih“ nalaza, koje jedino,
kao i dijagnozu i lečenje može da sprovede lekar. Ideja za pisanje ovakve forme
priručnika je da se u moru informacija koje postoje na internetu nadju pouzdani podaci, a
kroz Vaša pitanja i zahteve odredjene teme se mogu proširiti ili osvežiti.

autor

!2
I– Šta je urologija, ko je urolog i kako doći do njega ?

Urolog je lekar specijalista koji je nakon završenog medicinskog fakulteta , obavljenog

stručnog lekarskog staža i položenog državnog ispita završio specijalizaciju iz urologije i
položio specijalistički ispit na nekoj od uroloških klinika pri Medicinskom fakultetu.
Urologija je hirurška grana koja se bavi dijagnostikovanjem i lečenjem oboljenja
urinarnog trakta kod žena i urogenitalnog trakta kod muškaraca. Pojedine urološke bolesti
se javlaju već pri rodjenju, kao što su urodjene anomalije, poneke se javljaju u svim
životnim dobima kao što su urinarne infekcije i kalkuloza, a neke su opet vezane
uglavnom za odmaklije životno doba. Kod urologa, uprkos pogrešno uvreženom
mišljenju, često dolaze i žene zbog problema sa urinarnim infekcijama, kamenjem u
mokraćnom sistemu, nekontrolisanog mokrenja, ali i tumora urinarnog trakta.
Urolog radi u opštoj bolnici, ponekad u domu zdravlja, u zdravstvenim ustanovama
sekundarnog i tercijarnog tipa ( kliničko- bolnički centri, klinički centri, VMA) i u
privatnim zdravstvenim institucijama.
Veoma je važno da odaberete urologa u koga imate poverenja i kome možete otvoreno
izneti svoje probleme, jer je to jedini pravi put za uspešno lečenje.

!3
II- Kada treba da se obratite urologu ? ( kratak pregled najznačajnijih simptoma
i znakova uroloških oboljenja)

Pacijenti se najčešće obraćaju urologu zbog sledećih problema:

1) Krv u mokraći ( Haematuria, lat) : Krvav urin se javlja kod različitih uroloških
oboljenja. Razlikujemo makroskopsku hematuriju, tj. stanje kada sam pacijent,
golim okom vidi da je mokraća crvena, i mikroskopsku hematuriju, kada se u
naizgled žutoj mokraći nalazi veća količina eritrocita ( crvenih krvnih ćelija) što
se može otkriti samo pregledom sedimenta urina pod mikroskopom. Različiti
autori navode razne granice do kojih se smatra da je broj prisutnih eritrocita u
sedimentu urina normalan. Pacijenti obično primete promenu boje mokraće, koja
nije bistra i žuta već bude boje vina roze, ili čak tamnija, sa ili bez ugrušaka.
Ponekad , kada je krvarenje izraženije, pacijenti imaju utisak da izmokre „čistu
krv“. Važno je da pacijent obrati pažnju na to da li se krvav urin javlja samo na
početku mokrenja ( što se najčešće javlja kod lezija mokraćne cevi ili prostate),
na kraju mlaza mokraće ( što je najčešće uzrokovano problemima vezanim za vrat
bešike i prostatu, ili takozvani trigonum bešike, ili se hematurija javlja sve vreme
mokrenja. Tada se ona naziva totalnom hematurijom , i javlja se kod oboljenja
bubrega, gornjih mokraćnih puteva ili bešike. Posebna pažnja se obraća na ostale
znake i simptome koji prate hematuriju: da li postoji bol, pečenje, povišena
telesna temperatura, druga oboljenja ili se krvav urin javlja bez povezanosti sa
navedenim stanjima.
Ako se krvav urin javi bez ikakvih drugih tegoba i bez bolova i peckanja pri
mokrenju, najčešći uzrok je postojanje tumora u mokraćnom kanalnom sistemu ili
mokraćnoj bešici. Pacijenti često pomisle da to što nema bolova, ili što se krv u mokraći
javila samo nekoliko puta pa se nakon toga mokraća izbistrila, nije znak da treba da odu
kod lekara. Taj način razmišljanja je pogrešan, jer se gubi u dragocenom vremenu kada
zaista mnogo može da se pomogne u lečenju čak i ozbiljnih, malignih bolesti. Naravno,

!4
nije svaka pojava krvi u urinu obavezan znak da se radi o malignitetu, ali pravu prirodu i
uzrok prisustva krvi u mokraći može da utvrdi samo lekar.
Krvav urin je čest pratilac bolnih epizoda zbog prisustva kamena u mokraćnim
putevima. Tada se uz bol, peckanje pri mokrenju i učestalije mokrenje može ponekad
javiti i povišena telesna temperatura, kao znak prisustva infekcije.
Manje ili više krvi u mokraći se može javiti i tokom infekcija (zapaljenja) mokraćnih
puteva i prostate. Tada je takodje kao i u prethodnom slučaju krvava mokraća praćena
najčešće znacima zapaljenja i iritacije mokraćnih puteva: učestalim mokrenjem manjih
količina mokraće, bolom u predelu bešike ili peckanjem mokraćne cevi, sa ili bez
povišenja telesne temperature, bolum u slabinskoj regiji i sl.
Krvav urin može biti znak povrede nekog od urinarnih organa, a te povrede mogu
nastati izolovano, tj. samostalno ( npr. pad ili udarac u ledja, slabine, pad u šaht ili sa
visine i sl...) ili se mogu javiti zajedno sa povredama drugih organa ( povrede u
saobraćaju, pad sa visine, povrede hladnim ili vatrenim oružjem i sl).
Različita oboljenja bubrega iz domena nefrologije kao što su glomerulonefritisi i
nefropatije takodje mogu biti uzročnici postojanja krvi u mokraći. Ova oboljenja
dijagnostikuje i leči nefrolog, a prisustvo cilindara ili značajno povećanih vrednosti
proteina u mokraći najčešće upućuje na neko od nefroloških oboljenja . Hematurija može
biti uzrokovana i tubulointersticijalnim, renovaskularnim i sistemskim oboljenjima, a
opisana je pojava krvi u mokraći koja se vezuje za pojačan fizički napor, i prestaje u fazi
mirovanja.
Svaka od gore nevedenih bolesti je detaljnije obradjena u posebnim poglavljima.
Krvav urin se može javiti i u sklopu nekih posebnih oboljenja bubrega, mokraćnih
kanala, sistemskim bolestima, ili bolestima krvi, kao i prlikom predoziranja lekova koji
služe protiv zgrušavanja krvi, a koje ponekad koriste kardiološki pacijenti. O ovim
redjim uzrocima prisustva krvi u mokraći ovde neće biti govora.

2) Tegobe vezane za mokrenje:

- Nemogućnost zadržavanja mokraće, tj. nevoljno oticanje urina kroz

mokraćnu cev (lat. Incontinentio urinae) se javlja u sledećim oblicima :
a) Stres inkontinencija ( Stress incontinentio, SUI) se manifestuje nevoljnim
oticanjem urina kroz mokraćnu cev pri kašlju, promeni položaja tela, fizičkom naporu, tj.
u onim stanjima u kojima dolazi do povećanja pritiska u trbušnoj duplji, a koji se prenosi
na moraćnu bešiku. Ovo je najčešći oblik inkontinencije kod žena nakon pedesete godine,
kada dolazi do slabljenja kružnog mišića- sfinktera, popuštanja anatomskih veza-
ligamenata koji drže unutrašnje organe karlice na svom mestu u normalnoj poziciji,
slabosti potpornih struktura i mišića. Zbog nemogućnosti kružnog, cirkularnog mišića
(sphincter, lat) da se u potpunosti suprotstavi pritisku u mokraćnoj bešici dolazi do
nadvladavanja pritiska sfinktera i nevoljnog oticanja urina. O modalitetima lečenja biće
više govora u poglavlju „bolesti mokraćne bešike“.

!5
 b) Urgentna inkontinencija ( eng. Urge incontinence) - nastaje kao posledica
preterane aktivnosti mišića zida mokraćne bešike- detrusora, koji biva prenadražen i
njegovo stezanje, kontrakcija dovodi do nevoljnog oticanja urina . Ovaj oblik
inkontinencije se javlja kod pacijenata koji imaju od jednom nezadrživ , jak, imperativan
nagon na mokrenje kome ne mogu voljno da se odupru, pa dolazi do nevoljnog oticanja
urina.
c) Mešana inkontinencija- predstavlja kombinaciju simptoma i uzroka
prethodne dve grupe.
d) Inkontinencija koja nastaje kao posledica prelivanja ( eng. Overflow
incontinence) se javlja zbog „prelivanja“ mokraće nakon prevazilaženja kapaciteta
bešike, koja se puni do momenta svog maksimalnog kapaciteta, a sav urin koji preko tog
kapaciteta udje u bešiku biva istovremeno evakuisan- izmokren. Uzrok ovakve vrste
inkontinencije leži u opstrukciji odnosno funkcionalnom ili anatomskom poremećaju u
nivou vrata mokraćne bešike i prostate, ili zbog poremećaja u nivou mišića (detrusora)
mokraćne bešike.

- Potpuna nemogućnost mokrenja ( lat. Retentio urinae) se najčešće javja

kao posledica dobroćudnog uvećanja prostate (BPH) zbog pritiska na mokraćnu cev
koja prolazi kroz prostatu i time onemogućava nesmetano oticanje urina iz bešike. Uzrok
nemogućnosti mokrenja može biti i suženje mokraćne cevi, prisustvo kamena ili stranog
tela u mokraćnoj cevi, tumor bešike ili prostate, prisustvo ugrušaka krvi u bešici, fimoza
ili povrede kičmene moždine ili živaca koji inervišu bešiku.
Pacijent vidi da duže vreme u toku dana nije uopšte mokrio, iako ima osećaj pune bešike
i potrebe za mokrenjem. Ako ovo stanje nastane akutno, naglo, obično je praćeno
pojavom bola u predelu mokraćne bešike, koji je naročito izražen na pritisak u predelu
mokraćne bešike tj. u donjem delu trbuha. Kod mršavijih osoba, ili u slučaju da se u
bešici nalazi velika količina mokraće koja ne može da bude izmokrena, vidi se
ispupčenje u predelu donjeg dela trbuha (lat. Globus vesicalis). U slučaju da do retencije
mokraće dodje nakon dužeg vremenskog perioda u kome su se javljale tegobe sa
mokrenjem, obično nema promena u vidu pojave bolnog ispupčenja u donjem delu
trbuha, zbog laganog toka nastanka retencije sve dok se ne iscrpu kompenzatorni
mehanizmi bešike. Nekada se nakon kateterizacije mokraćne bešike zbog retencije,
evakuiše i po nekoliko litara urina koji je bio u bešici.
Stanje nemogućnosti mokrenja uprkos nagonu za mokrenje se javlja u situaciji
kada bubrezi normalno rade i stvaraju normalnu količinu mokraće, ali zbog nekog od
navedenih razloga ta mokraća ne može da bude evakuisana iz mokraćne bešike.Ovo treba
razlikovati od sledeće dve pojave: izostanak mokrenja ili smanjena količina urina usled
nedovoljnog unosa tečnosti i velikoh gubitaka tečnosti npr. tokom leta zbog znojenja, ili u
sklopu stanja u kojima dolazi do smanjene produkcije tj ekskrecije urina u bubrezima. Do
ovoga mogu da dovedu različita bubrežna oboljenja ili oboljenja druge vrste o kojima će
biti više govora u poglavlju o bubrežnoj insuficijenciji. U tim slučajevima se ne radi o
nemogućnosti mokrenja , već o stvaranju manje količine mokraće.

!6
 - Tanak mlaz se javlja kod suženja mokraćne cevi zbog ranijih povreda, operacija
ili infekcija ili prisustva opstrukcije druge vrste.
- Osećaj da se bešika nije u potpunosti ispraznila nakon mokrenja- se javlja
zaista kod zadržavanja mokraće u bešici nakon akta mokrenja. Ovo zadržavanje mokraće
često uzrokuje nastanak urinarne infekcije koja se teže leči ako se ne obezbedi potpuno
pražnjenje bešike. Kada pacijent ima ovakav osećaj, potrebno je da se uradi tzv.
odredjivanje rezidualnog urina- merenjem zapremine zaostale mokraće u bešici
ultrazvukom neposredno nakon mokrenja, ili redje invazivnim metodama kao što je
stavljanje katetera i merenje zapremine isteklog urina. U slučaju da zaostaje veća količina
urina ( najčešće se uzima granica od 100 ml) potrebno je da se plasira urinarni kateter i
time omogući nesmetano oticanje urina, a dalje se radi potrebna dijagnostika u cilju
otkrivanja uzroka nepotpunog pražnjnja bešike, i lečenje. Osećaj da se bešika nije
ispraznila u potpunosti nakon akta mokrenja može biti i posledica infekcije ili drugih
senzornih poremećaja.
- Učestalo dnevno ili noćno mokrenje se javlja u sklopu urinarnih infekcija,
dobroćudnog uvećanja prostate, nakon zračenja organa u maloj karlici, kao posledica
smanjenog kapaciteta bešike ili funkcionalnih poremećaja u donjem urinarnom sistemu i
dr. Nekada se javlja kao posledica većeg unosa tečnosti, ili zbog korišćenja lekova za
izbacivanje tečnosti iz organizma. Noćno mokrenje (nikturija, nokturija)- normalno, u
toku noći odrasle osobe ne mokre ili mokre jedan put za noć. Učestalije mokrenje remeti
san i odmor i svakako je znak da treba da se javite urologu. Najčešći uzrok noćnog
mokrenja je benigno uvećanje prostate. Nekada se učestalije noćno mokrenje vezuje za
upotrebu lekova za izmokravanje, koji se koriste zbog slabosti srca ili visokog krvnog
pritiska. Ovde nije reč o nevoljnom noćnom umokravanju koje se javlja kod dece
(enuresis nocturna, lat).
- Čekanje na otpočinjanje mokrenja- se može javiti zbog opstrukcije oticanju
mokraće iz bešike zbog dobroćudnog uvećanja prostate, karcinoma prostate, suženja
mokraćne cevi, skleroze vrata bešike I dr, ili zbog slabosti detrusora bešike- mišića čija je
kontrakcija uz koordinaciju sa sfinkternim mehanizmom odgovorna za izbacivanje
mokraće iz bešike tokom akta mokrenja.
- Peckanje i bolovi pri mokrenju- Peckanje u mokraćnoj cevi ili bol u projekciji
mokraćne bešike su obično znakovi urinarne infekcije.

3) Bolovi :

U slabini (lumbalnoj regiji) - se mogu javiti kao posledica zapaljenja bubrega,

povrede te regije, postojanja kamena ili tumora u bubregu ili mokraćnom kanalu koji
uzrokuju zastoj oticanja mokraće a time i proširivanje bubrežnih šupljina. Bol se može
javiti i kao posledica prisustva urodjenih anomalija tj. suženja ili pritiska na spoj
bubrežne karlice i mokraćnog kanala. Tipičan bol koji se javlja kod prisustva kamena u
bubrežnoj karlici ili u gornjem delu mokraćnog kanala je jak, grčevit bol koji se javlja u
slabini sa jedne strane i širi put napred, ka unutražnjoj strani butine, testisima kod

!7
muškaraca ili velikim usnama kod žena . Ovakav bol se naziva kolika (lat. Colica
renalis). Ne treba zaboraviti da se bol u slabini može javiti i zbog ne-uroloških oboljenja
kao što su bolesti kičmenog stuba, diskusa u kičmenom stubu i sl.
Izmedju nogu ( lat. Perineum) se često javlja u sklopu hroničnog bakterijskog ili
nebakterijskog prostatitisa, nakon povreda ove regije ili kod prisustva zapaljenja kože i
potkože perianalne regije, kao i kod problema sa hemoroidima i fistulama.
U skrotumu (mošnicama)- može biti posledica zapaljenja testisa i/ili epididimisa,
posledica povrede, uklještenja kile koja se spustila u mošnice, ili posledica uvrtanja (lat.
Torsio) testisa . Ponekad se bol javlja i zbog prisustva proširene vene levog testisa (lat.
Varicocele testis) tokom fizičkog napora ili dužeg stajanja. Ciste na testisu i epididimisu
obično ne stvaraju bol, osim uvrnuća Morganjijeve i drugih cista . O ovim stanjima će
biti govora u odgovarajućim poglavljima.

4) Problemi vezani za potenciju- Impotencijom smatramo stanje kada se ne

može postići dovoljno čvrsta I dovoljno trajna erekcija neophodna za zadovoljavajući
seksualni odnos. Ovaj problem se može javiti kod muškaraca svih životnih doba, a uzroci
mogu biti: psihogeni, ili organski: bolesti krvnih sudova (arterija ili vena), povišen krvni
pritisak, neregulisane vrednosti šećera u krvi, hormonalni poremećaji, povrede,
operacije , neurološka oboljenja, upotreba odredjenih lekova, bubrežna insuficijencija sl.
Alkohol, droge i nikotin takodje imaju negativan uticaj na erekciju. Oboljenja penisa kao
što su prijapizam i Pejronijeva bolest mogu dovesti do problema sa erekcijom. Ako se
javljate urologu zbog problema vezanih za erekciju i potenciju, potrebno je da date
podatke o tome koliko dugo problem postoji, da li se radi o nemogućnosti postizanja
erekcije i dostizanja pune čvrstine penisa ili o kratkom trajanju erekcije, potom da li se
ovaj problem javlja uvek i sa svakim partnerom, ili samo u odredjenim situacijama. Od
velikog značaja je podatak o drugim bolestima i povredama. Danas se problemi vezani
za potenciju tj. erektilnu disfunkciju u velikom procentu mogu rešiti lekovima,
savetima, vakuum pumpama ili hirurškim metodama zaključno sa plasiranjem proteze u
penis. I ova tema je obradjena u posebnom poglavlju.

5) Muški sterilitet- U oko 10% bračnih parova, i pored želje i pokušaja ne dolazi
do trudnoće žene. Pod Infertilitetom podrazumevamo stanje smanjenih mogućnosti za
začeće. Ovo stanje ne mora da bude trajno i definitivno. Smatra se da par treba da poseti
lekara kada nakon godinu dana redovnih seksualnih odnosa bez kontracepcije ne dodje do
željene trudnoće. U oko 1/3 nepolodnih brakova problem je neplodnost muškarca, kod
1/3 bolesti žene, dok je kod 1/3 parova prisutan neki od zdravstvenih problema i kod
muškarca i kod žena. Ovo nas dovodi do statistike da je u oko 50% infertilnih parova
problem u nekom od stanja koja kod muškarca dovode do smanjene oplodne moći. Danas
postoje razne metode kojima se nakon detaljnih ispitivanja može poboljšati broj i
pokretljivost spermatozoida. Ukoliko ne dodje do željene oplodnje, a postoji mogućnost
da se izoluje bar i jedan spermatozoid , preporučuju se metode tzv. „ veštačke oplodnje“ .
O uzrocima infertiliteta i metodama lečenja biće više reči u posebnom poglavlju.

!8
 6) Promene na spoljašnjim genitalnim organima:

Penis-
- Suženje otvora na kožici koja prekriva glavić (prepucijumu) fimoza (phimosis,
lat.).
- Stanje u kome je moguće prevući kožicu tako da glavić u potpunosti bude
ogoljen, kada je penis opušten, ali nemogućnost da se isto učini pri erekciji,
zove se relativna fimoze (Phimosis relativa, lat.).
- Parafimoza. To je stanje kod kojeg povučena kožica preko glavića, put nazad,
više ne može da se vrati u prvobitan položaj, zbog otoka i poremećaja
cirkulacije koji dovode do stvaranja takozvanog “konstrikcionog” prstena oko
glavića.
- Na spoju glavića sa telom penisa , sa zadnje strane (gledano kada je penis u
miru) postoji jedna vezica- tzv. frenulum, koji u normalnim uslovima ne smeta i
ne ometa seksualnu aktivnost. Frenulum može biti urodjeno kratak (frenulum
breve, lat ) ili postaje kratak I neelastičan zbog ranijih infekcija ili povreda .
Kratak frenulum uzrokuje zatezanje glavića ili krvarenje u opisanoj regiji
kada je penis u erekciji i pri seksualnom odnosu . Kroz tu vezicu prolazi mala
arterija frenuluma u kojoj je visok arterijski pritisak pri erekciji, i ponekad ,
prilikom povrede frenuluma i opisane arterije dolazi do značajnijeg krvarenja.
- Prijapizam – je stanje dugotrajne neprovocirane erekcije koja traje duže od 2
časa, pri čemu ne postoji seksualna želja, nema orgazma niti ejakulacije.
Uočljivo je to da je telo penisa čvrsto, dok je glavić mekan, a često se javlja bol
u penisu. Ovo stanje spada u hitna stanja u urologiji, jer ako se ne reši na
vreme, može dovesti do trajne impotencije.
- Zapaljenje glavića (Balanitis, lat) i unutrašnjeg lista prepucijuma
(balanoposthitis, lat) su oboljenja koja se često javljaju udružena, a odlikuju se
pojavom crvenila, svraba, peckanja ili skrama na glaviću.
- Gangrenozno zapaljenje kože i potkožnih struktura penisa, mošnica i perianalne
regije se naziva Furnijeova gangrene ( Gangraena Fournier).
- Polne bradavice- predstavljaju bezbolne, bradavičaste izraštaje pojedinačne ili
slivene, različitih dimenzija , boje kao i okolna koža, koje izazivaju virusi .
- Krivljenje penisa
- Penis, kao i svaki drugi deo kože može biti zahvaćen i ostalim bolestima kože
kao što su: opekotine, psorijaza, vitiligo, pemfigus, lihen, seboroični, kontaktni
i ostale vrste dermatitisa, atopijski ekcem i sl, ali ta oboljenja dijagnostikuje i
leči dermatovenerolog. Pored ovoga na penisu se mogu naći i benigne promene
u smislu ateroma, lipoma, fibroma, hemangioma i slično, koji se mogu hirurški
ukloniti ako postoji estetski ili funkcionalni razlozi za to.
- Povrede penisa
- Tumori penisa

!9
 Testisi:

- Nespušten testis -- Testis koji se nikada nije spustio na svoje normalno mesto, u
mošnice.
- Retraktilan testis- testis koji se pri odredjenim situacijama pipa u mošnicama
( npr. tokom kupanja u toploj vodi ili čučnja), ali se povremeno podigne ka
preponi tako da više nije dostupan palpaciji (pipanju) u mošnicama.
- Uvećanje celog ili dela testisa- može se javiti zbog pojave ciste na testisu ili
epididimisu, hidrocele, tumora, zapaljenja i sl. Uvećanje mošnica (skrotuma)
može da bude posledica prisustva kile koja se spustila ka testisu.
- Povreda- najčešće prilikom udarca u genitalije ili pada .
- Zapaljenje- akutno, tj. naglo nastalo zapaljenje testisa izaziva jak bol, crvenilo
i uvećanje polovine mošnica. Ovome mogu da prethode tegobe vezane za
mokrenje u smislu učestalijeg mokrenja ili peckanja pri mokrenju. Zapaljenje
testisa najčešće izazivaju bakterie, intracelularni paraziti, i redje virusi ( Mumps
virus koji izaziva zauške).
- Uvrtanje (torzija) testisa- se najčešće javlja u adolescentnom uzrastu, i kao
posledica uvrtanja sudovno-nervne peteljke koja hrani testis javlja se u početku
jak , intenzivan , oštar bol. Ovo stanje spada u hitna stanja u urologiji jer ako se
propusti prvih 6 sati za pokušaj da se testis vrati u normalan položaj može doći
do trajnog , nepovratnog propadanja testisa.
- Varikocela- proširena vena najčešće levog testisa koja može da daje bol pri
stajanju i fizičkom naporu, i često utiče na smanjenje pokretljivosti
spermatozoida.

7) Opstrukcija urinarnog trakta :

- U nivou bubrega: Kamen u bubrežnim čašicama ili karlici, početnom delu

mokraćovoda , tumor, ili spoljna kompresija krvnim sudom, procesima u okolini bubrega,
urodjeno suženje spoja bubrežne karlice i mokraćovoda i druga stanja mogu da opstruišu
tj. onemoguće normalno oticanje mokraće iz bubrega kroz mokraćni kanal do bešike.
Ovakve vrste prepreka obično rezultuju stvaranjem proširenja u bubrežnim čašicama i
karlici ( lat. Hydronephrosis), koje ako se ne reši dovodi do oštećenja bubrežne funkcije.
Ako neki od ovih faktora (npr. kamen koji se zaglavio u početnom delu mokraćnog
kanala) deluje naglo, i od jednom uzrokuje prekid toka mokraće, obično se javljaju tupi
bolovi u slabini. U slučaju da faktor koji izaziva opstrukciju postoji dugo, i da se

!10
hidronefroza razvija lagano i tokom dužeg vremenskog perioda, moguće je da ne postoje
nikakvi specifični bolovi niti drugi simptomi, i da se ovakvo stanje otkrije slučajnim
ultrazvučnim pregledom trbuha koji je indikovan zbog nekog drugog oboljenja. U
zavisnosti od uzročnika opstrukcije oticanju mokraće, dužine delovanja, funkcionalnog
stanja drugog bubrega, i prisustva ili odsustva urinarne infekcije, uz ovaj bol se mogu ali
i ne moraju javiti sledeće tegobe: peckanje pri mokrenju, ušestalije mokrenje, povišena
telesna temperatura, krv u mokrći, smanjena zapremina mokraće u toku 24 h, gubljenje
na telesnoj težini, malaksalost, povišen krvni pritisak i sl.
- u nivou mokraćnih kanala (uretera) : Normalno oticanje mokraće kroz
mokraćni kanal može da omete prisustvo kamena ili tumora u njemu, pritisak spolja tj.
veliki tumori bubrega, anomalni krvni sudovi koji spolja pritiskaju mokraćni kanal,
okolna fibroza, divertikulum bešike koji pritiska ureter , zračenje, ginekološki tumori,
tumori mokraćne bešike ili okolnih struktura, ureterocele i druga stanja . Ponekad, tokom
ginekoloških, hirurških ili uroloških intervancija ureter bude podvezan, što takodje
rezultuje stvaranjem hidronefroze.
- u nivou mokraćne bešike – tumori bešike koji zahvataju mesto gde se
mokraćni kanali ulivaju u bešiku mogu u potpunosti prekinuti tok urina. Koagulumi , tj.
zgrušana krv u bešici može dovesti do stanja koje se zove „tamponada“ koje takodje
onemogućuje normalno pražnjenje urina iz bešike. Postoje i odredjena funkcionalna
stanja slabosti mišića bešike koja uzrokuju nedovoljno tj. nepotpuno pražnjenje mokraće,
ali ne izazivaju klasičnu opstrukciju, već spadaju u grupu funkcionalnih poremećaja, o
čemu će biti govora u posebnim poglavljima.
- u nivou prostate- dobroćudno uvećanje prostate (BPH) i tumori prostate
mogu da uzrokuju delimično ili potpuno onemogućavanje oticanja urina.
- u nivou mokraćne cevi (uretre)- Sledeća stanja i bolesti mogu opstruisati
oticanje urina u nivou mokraćne cevi: kamen u mokraćnoj cevi, strano telo, ili izraštaj
koji se javlja kod žena tzv. karunkula, tumori, valvule i divertikulumi uretre, suženja
izazvana povredama ili zapaljenjima i sl. Izražena fimoza može skoro do u potpunosti da
onemogući prolazak mokraće iz spoljašnjeg otvora mokraćne cevi , put napolje.

8) Svaki muškarac, i bez značajnijih subjektivnih tegoba, nakon 50-te godine bi

trebao bar jednom godišnje da dodje na redovne kontrole kod urologa jer se
jednostavnim pregledom i osnovnim laboratorijskim analizama mogu otkriti
promene na urinarnim i polnim organima u svojoj ranoj fazi kada su mnogo
lakše za lečenje. Prevencija je najjefikasniji način očuvanja zdravlja.

9) Muškarci nakon rizičnih, nezaštićenih polnih odnosa ( tj. odnosa bez

prezervativa) sa nepoznatim partnerima koji žele da provere da li su eventualno
prilikom odnosa inficirani nekim od uzročnika polno prenosivih bolesti.

10) Uvek kada imate neku nedoumicu, sumnju ili nejasnoću u vezi promena koje ste
primetili na mokraćnim i polnim organima. Prevazidjite stid i nemar, jer to je
ono što može kasnije skupo da Vas košta. U medicini, pa i u urologiji , često

!11
 stvari koje se pojave bez pratećeg bola ili neke burne simptomatologije mogu da
budu ozbiljnije od onih koje se javljaju sa bolom i „teraju“ pacijente da se hitno
obrate lekaru za pomoć.
11) Kod urologa se dolazi i po uputu ostalih kolega lekara, kada se u sklopu
ispitivanja zbog tegoba ili bolesti drugih organa i organskih sistema incidentalno
otkrije neko oboljenje urogenitalnog sistema.

Hidrocele („vodena kila“ lat. Hydrocele testis) - nagomilavanja veće količine

tečnosti izmedju ovojnica testisa,
1) hematocele- prisustva krvi izmedju ovojnica testisa
2) zapaljenja testisa (lat. Orchitis) i/ili epididimisa ( epididymitis,
orchiepididymitis) , pri čemu se kod akutnog ili nakon hroničnog
zapaljenja epididimisa može napipati bolno zadebljala glava rep ili telo
epididimisa.
3) tumora testisa,
4) prisustva cističnih promena testisa ili epididimisa ( Spermatocele,
Morgagni-eva cista...)
5) prisustva preponske kile koja se spušta u skrotum ( bruh, hernia
inguinoscrotalis-lat.)
prisustvo proširenih vena testisa ( varicocele testis) se u oko 95% slučajeva javlja sa
leve strane. Može se javiti u III stepena, pri čemu su kod najvišeg, trećeg stepena
proširenja ovih vena i golim okom vidljive izvijugane vene. Ovo ne treba mešati sa
proširenim površnim venama skrotuma

1) Laboratorijske analize ( NAPOMENA ZA ČITAOCE: OVDE ĆE BITI

ANALIZIRANE LABORATORIJSKE VREDNOSTI SAMO U SKLOPU
UROLOŠKIH OBOLJENJA. ):

Krvna slika (iz aspekta uroloških oboljenja)- Krvna slika daje uvid u broj
i procentualnu zastupljenost elemenata krvne loze. Pri tome, za urologa su važni sledeći
podaci:
a) Sedimentacija- je ubrzana kod zapaljenja , reumatoloških ili sistemskih oboljenja
ili kod malignih oboljenja. Samo na osnovu ubrzane sedimentacije se ne može

!12
 reći šta je uzrok , već je to jedan od putokaza lekaru kuda da usmeri dalje
dijagnostikovanje. U našem narodu je često mišljenje da trocifrena sedimentacija
sigurno znači maligno oboljenje, što nije tačno. Isto tako, maligniteti se mogu
javiti i uz sedimentaciju koja je u normalnim granicama.
b) Broj eritrocita (Er, RBC), hemoglobina (Hgb) i hematokrit (Hct) daju podatke o
crvenoj krvnoj lozi i anemiji koju izmedju ostalih oboljenja, mogu da daju i
različite urološke bolesti. Ovde neće biti govora o drugim, i svakako češćim
uzrocima nastanka anemija, već samo o urološkim oboljenjima koja mogu da
izazovu pad vrednosti crvene krvne loze. Svako stanje koje dugotrajno dovodi do
gubljenja krvi putem urina, tj. do hematurije može nakon izvesnog vremena da
uslovi pojavu anemije. Različiti tumori i njihove metastaze takodje mogu biti
uzrok nižih vrednosti crvene krvne loze. Ove vrednosti se redovno kontrolišu pre
i nakon operacija, kako bi se procenila potreba za eventualnom transfuzijom krvi.
Vrednosti broja eritrocita i hemoglobina mogu biti snižene i tokom primanja
citostatske terapije.
c) Broj leukocita- Povećan broj leukocita je najšešći pratilac zapaljenja. Ceneći
vrednosti limfocita, monocita i granulocita može se odgovarajuća dijagnostika
usmeriti u cilju traganja za bakterijskim ili virusnim prouzrokovačima bolesti. U
sklopu sistemskih manifestacija urinarnih infekcija i njihovih komplikacija broj
leukocita u krvi može biti znatno povišen. Broj leukocita može biti povišen i u
sklopu hematoloških oboljenja, o kojima ovde neće biti govora. Prilikom
ordiniranja citostatske ili imunološke terapije, u sklopu lečenja maligniteta raznih
vrsta, neophodna je provera leukocitarne formule, jer navedeni agensi nekada
utiču na smanjenje broja leukocita ispod donje granice, zbog čega urolog treba da
proceni momenat za nastavak terapije.
d) Broj trombocita, krvnih pločica koje imaju ulogu u zgrušavanju krvi je važan
podatak za pacijente za koje se planira operacija, zbog procene rizika od
krvavljenja.

Osnovni biohemijski nalazi u urologiji - Ovde se pre svega misli na

vrednosti Uree i Kreatinina čije su vrednosti povećane kod različitih bubrežnih oboljenja
ili opstrukcije tj. nemogućnosti da se mokraća normalnim putem evakuiše. Za brzu
orijentaciju , vrednosti uree i kreatinina su pokazatelji rada bubrega, iako postoje i
preciznije analize za koje je potrebno skupljanje 24-časovnog urina (takozvani klirensi
npr. kreatina, inulina i sl). Urea je krajnji produkt razlaganja proteina. Vrednosti uree u
krvi zavise od količine proteina koji su uneseni hranom i sposobnosti da se ona izluči
mokraćom. Ovaj parametar nije strogo vezan samo za bubrežnu funkciju, već na
vrednosti uree u krvi pored unosa proteina hranom može uticati i oštećenje tkiva, trauma,
gladovanje, upotreba nekih lekova i dr. Kreatinin je takodje krajnji produkt metabolizma
koji nastaje iz kreatina. Na vrednosti kreatinina ne utiče način ishrane i unos proteina, ali
su granične vrednosti različite za muškarce i žene. Pored pola, na vrednosti kreatinina u
krvi utiče i bubrežna funkcija, mišićna masa, upotreba nekih lekova, bolesti srca, creva i
dr. U sklopu bubrežnih oboljenja , pored vrednosti uree i kreatinina je važna procena

!13
vrednosti elektrolita na prvom mestu kalijuma, zatim natrijuma , kalcijuma (jonizovanog
i nejonizovanog) fosfora i dr. jer nivo ovih elektrolita u krvi može biti van normalnih
vrednosti što utiče na rad srca i mišića pre svega. Pored navedenog, u sklopu osnovnih
biohemijskih analiza odredjuje se nivo šećera u krvi, jer je poznato da su dijabetičari sa
neregulisanim vrednostima šećera u krvi podložniji infekcijama, težem i dužem
zarastanju rana i sl. Podaci o albuminima i proteinima u krvi, kao i o osmolalnosti plazme
dodatno upotpunjuju biohemijsku sliku pacijenta. Ovo je osnovna biohemijska baterija
testova, koja se po potrebi može proširiti u zavisnosti od stanja i ranijih oboljenja
pacijenta.

!14
 III. OSNOVNE DIJAGNOSTIČKE METODE U UROLOGIJI:

Anamneza i fizikalni pregled, i pored brojnih savremenih dijagnostičkih sredstava i dalje

ostaju nezamenljive procedure u postavljanju dijagnoze svih, pa i uroloških oboljenja.

2) Anamneza

Dijagnostika uroloških oboljenja najčešće započinje razgovorom s pacijentom, ako

je on svestan i komunikativan. Tokom razgovora s pacijentom lekar pored osnovnih
podataka o pacijentu, glavnih tegoba, lične i socio-epidemiološke anamneze te
podataka o alergijama i ranijim operacijama težište razgovora usmerava na tegobe
vezane za urogenitalni trakt, kako bi procenio da li su tegobe pacijenta nastale zbog
bolesti nekog od mokraćnih ili polnih organa.
Kod tegoba sa mokrenjem naročito su važni podaci o dnevnoj i noćnoj frekvenciji
mokrenja, zapremini izmokrenog urina, naprezanju tokom mokrenja, osećaju
nepotpunog pražnjenja nakon mokrenja, imperativnim nezadrživim nagonom za
mokrenjem, nemogućnosti kontrole mokrenja, prekidanju mlaza mokraće, pojavi
tanjeg mlaza ili udvajanje mlaza mokraće, promeni boje ili mirisa mokraće,
prisustvu krvi i ugrušaka u mokraći, kao i bolu ili peckanju pri mokrenju. Važno je
dobiti podatke o dnevnom unosu tečnosti, bolovima, povišenoj telesnoj temperaturi
i ranijim urološkim ili ginekološkim oboljenjima. Kod pojave krvi u urinu
obavezno pitati pacijenta o eventualnoj upotrebi antikoagulanznih lekova.
Uobičajeno je da zdrav čovek uz normalan unos tečnosti mokri u proseku 4-6 puta
tokom 24 h, i maksimalno jedan put tokom noći. Učestalije mokrenje se naziva
polakiurijom a noćno mokrenje nikturijum. Otežano mokrenje se naziva dizurija, a
kada se pri mokrenju javljaju i grčeviti bolovi govorimo o stranguriji. Prisustvo
krvi u urinu vidljivo golim okom se naziva hematurija Nekontrolisano, nevoljno
oticanje urina kroz mokraćni kanal se naziva inkontinencija. Ponekad pacijenti
imaju imperativne, nezadržive nagone na mokrenje koji se ponekad mogu završiti i
nevoljnim umokravanjem. Nemogućnost izmokravanja urina iz pune mokraćne
bešike se naziva retencijom urina, i ne treba je mešati sa anurjom- stanjem u kojem
ne dolazi do izlučivanja urina putem bubrega, odnosno stanja kada je zapremina
izlučenog urina manja od 100 ml/24 h. Anurija najčešće nastaje kao posledica
hipoperfuzije bubrega u stanjima gubitka cirkulišućeg volumena (iskrvarenje,
opekotine, dehidratacija i dr), u stanju šoka, oštećenja bubrežne funkcije toksičnim
materijama, nakon ukalanjanja oba ili jedinog bubrega, u stanjima obostrane
!15
 opstrukcije, ili opstrukcije jedinog funkcionalnog bubrega kao i u stanjima srčane
dekompenzacije. Ako je dvadesetčetvoročasovna diureza odraslog čoveka od
100-500 ml, govorimo o oliguriji. Stanje u kome je diureza veća od 2,5 litra urina
za 24 časa nazivamo poliurijom, i najčešće se javlja kod preteranog unosa tečnosti,
insipidnog dijabetesa ili kod bolesti bubrega sa oštećenjem koncentracione
sposobnosti kao i u fazi oporavka nakon akutne bubrežne insuficijencije.
Kod povreda treba objasniti sve okolnosti pod kojim je povreda nastala kao i
mehanizam povredjivanja.
Kod lečenja neplodnosti obratiti pažnju na vreme za koje se pokušava oplodnja,
ranije bolesti i povrede polnih organa, korišćenje hormonskih preparata ili opojnih
sredstava, dinamiku i kvalitet polnih odnosa, količinu semene tečnosti i dr.
Kod problema sa potencijom treba sa pacijentom razgovarati i o eventualnim
psihološkim problemima tokom seksualnog odnosa, kvalitetu i dužini odnosa,
ranijim seksualnim iskustvima, polnim bolestima i povredama genitalija.
Neretko druga oboljenja mogu da imitiraju bolesti i simptome urogenitalnih organa,
tako da samo korektno i detaljno uzeta anamneza može da usmeri lekara na prvi put
pri postavljanju dijagnoze.

3) Pregled
Osnovni fizikalni urološki pregled čine kao i u drugim granama medicine inspekcija,
perkusija, auskultacija i palpacija.
Nakon procene stanja svesti i osnovnih vitalnih parametara, te pregleda drugih organskih
sistema, pristupa se pregledu trbuha pri čemu se procenjuje zategnutost mišića prednjeg
trbušnog zida, bolnost na dodir i pritisak, palpiraju se donje granice jetre i slezine,
procenjuje se bolnost slabinskih loža na sukusiju i prisustvo ožiljaka na trbušnom zidu,
deformiteta kičmenog stuba kao i prisustvo kila . Ponekad se mogu palpirati preko
trbušnog zida veliki tumori bubrega, naročito kod asteničnih pacijenata. Kod pacijenata
koji ne mogu da mokre posebno je važno utvrditi eventualno prisustvo „globusa“
mokrćne bešike kojie se vidi kao loptasta izbočina u medijalnoj liniji iznad simfize,
bolna na palpaciju, a priperkutorno se dobija tmuo zvuk ( ponekad se kod mršavih
pacijenata prenose pulsacije od aorte, što ne treba zameniti sa aneurizmom abdominalne
aorte). Ako se radi opacijentu sa povredama, detaljno se opisuje prisustvo hematoma,
rana, otoka i dr. Potom se prelazi na pregled penisa- gde se procenjuje tip kosmatosti
genitalne regije, prisustvo eventualnih deformiteta i veličine penisa, mogućnost
prevlačenja prepucijuma preko glavića penisa, prisustvo sekrecije iz mokraćne cevi,
crvenila ili drugih promena na prepucijumu i glaviću, kao i mesto spoljašnjeg otvora
mokraćnog kanala i njegova širina. Potom se pristupa pregledu skrotuma, odnosno
preponskih kanala, epididimisa i testisa kada je veoma važno uočiti promene u smislu
odsustva testisa u skrotumu, tvrdina, asimetrije, uvećanja testisa ili bolnost pri palpciji
testisa ili epididmisa, prisustvo proširenih vena oko testisa i dr. Urološki pregled se
najčešće završava rektalnim pregled prostate ( „rektalni tuše“) kod muškaraca, ili

!16
spoljašnjih genitalija kod žena. Digitorektalnim pregledom prostate procenjuje se
veličina, homogenost, tvrdoća i ograničenost prostate, kao i njena bolnost i prisustvo
eksprimata (sekreta) iz mokraćne cevi, nakon pregleda prostate. Ovaj pregled je izuzetno
značajan za procenu i praćenja oboljenja prostate: karcinoma prostate, dobroćudnog
uvećanja prostate i zapaljenja prostate . U nekim slučajevima se dobijaju važni podaci i
kod povreda u nivou vrata mokraćne bešike. Istovremeno sa rektalnim pregledom
prostate procenjuje se tonus analnog sfinktera, i prisustvo i osobine stolice u ampuli
rektuma.

Slika br.1 – digitorektalni pregled prostate

Urin-
Prosečno, zdrava odrasla osoba izluči oko 1200-1500 ml urina tokom 24 h. Ove
vrednosti variraju u zavisnosti od unosa tečnosti, hrane, spoljne i telesne temperature,
fizičkog napora i sl. Oko 80% ove zapremine se izluči tokom dana , a 20% tokom noći.
Pregled sedimenta urina je jedna od osnovnih laboratorijskih metoda u urologiji.
Najbolje je , ako je to moguće , za analizu urina i urinokulture ostaviti srednji mlaz prve
jutarnje mokraće, obzirom da je tada mokraća najkoncentrovanija i dobijaju se
najpouzdaniji rezultati. Golim okom vidi se boja mokraće koja je normalno žuta . Mutan

!17
urin može biti posledica prisustva urinarne infekcije, kristala kamena, spermatozoida,
sluzi i sl. u urinu. Ovim brzim i jednostavnim pregledom se mogu dobiti informacije o :
a) broju leukocita u sedimentu urina - veći broj leukocita u urinu od
nekoliko leukocita po vidnom polju govori u prilog urinarne infekcije.
b) Broj eritrocita u sedimentu urina koji se uzima za gornju granicu, kao i
broj leukocita nije najpreciznije odredjen, tj. različiti autori navode
različite vrednosti, ali svakako da veći broj eritrocita u urinu govori u
prilog eritrociturije tj. mikrohematurije ili makroskopske hematurije.
c) Bakterije ili gljivice- ovom vrstom pregleda, laborant naznači samo da li
postoji veći ili velik broj bakterija ili gljivica u sedimentu urina, ali ne
može da precizira tačno o kojim vrstama bakterija ili gljivica se radi. Sam
ovaj podatak ne mora da znači da se radi o urinarnoj infekciji, jer nekad
bakterije budu rezultat kontaminacije ili neadekvatno datog uzorka urina
za analizu.
d) U sedimentu urina je pod mikroskopom moguće videti i po svom obliku
razlikovati kristale kalkulusa.
e) Nalaz cilindara u urinu takodje se smatra patološkim. Leukocitni,
granulirani, hijalini, epitelni cilindri se vezuju za oboljenja bubrega. Uz
nalaze cilindara u urinu potrebno je detaljno nefrološko ispitivanje.
Pored ovih podataka pregledom urina je moguće dobiti podatke o kiselosti mokraće (pH)
koja u odredjenim situacijama može ići u kisele i u bazne opsege. Udruženo prisustvo
nitrita i proteina govori u prilog urinarne infekcije , mada se izolovana proteinurija
javlja u sklopu drugih bubrežnih oboljenja. Prisustvo glukoze u mokraći označeno
krstićima znači da je premašen bubrežni maksimum za reapsorpciju glukoze u bubrežnim
tubulima, i svakako ukazuje na potrebu provere vrednosti glukoze u krvi. Prisustvo
hemoglobina označeno krstićima se javlja u sklopu bubrežnih oboljenja, prisustva
kamena ili tumora u mokraćnim organima ili u sklopu urinarne infekcije. Specifičnom
težinom urina se može proceniti funkcionalna aktivnost bubrega , a vrednosti veće od
normalnih se sreću kod dijabetesa, hroničnog glomerulonefritisa, nefroskleroze bubrega,
dok se vrednosti niže od normalnih javljaju kod insipidnog dijabetesa, uzimanja velikih
količina vode, smanjenog lučenja antidiuretskog hormona i sl.

Urinokultura- predstavlja pregled mokraće kojim se odredjuje tačan

bakterijski uzročnik infekcije. Najbolje je za analizu ostaviti srednji mlaz prve jutarnje
mokraće. Ovim uzorkom se zasejavaju specijalne podloge i nakon nekoliko dana
analiziraju formirane kolonije, ako postoje bakterije u urinu. Prisustvo malog broja
bakterija u urinu se ne označava kao urinarna infekcija. Prisustvo većeg broja od 100.000
CFU govori u prilog urinarnoj infekciji. Često se uz nalaz urinokulture , ako je ona
pozitivna tj. ako se nadju i izoluju bakterije dobije i antibiogram, tj. nalaz mikrobiologa
koji savetuje kojim antibiotikom se opisana bakterija najefikasnije može suzbiti.
Postoje i posebne metode za izolaciju i dokazivanje nekih bakterija, koje ne podležu
zasejavanju na standardne podloge, kao što je primer sa bacilom tuberkuloze.

!18
 Klirens- Klirens neke materije predstavlja zapreminu plazme koja se očisti
od odredjene supstance, u jedinici vremena. Ovaj parametar se upotrebljava za procenu
funkcije bubrega u pogledu sposobnosti izlučivanja produkata metabolizma ili veštački
unetih materija. Najčešće se koriste klirensi kreatinina , uree i inulina.

Spermogram- za tumačenje ovog nalaza neophodno je da pre davanja

sperme protekne 3-5 dana apstinencije, tj. uzdržavanja od bilo kakve vrste seksa ,
računajući i masturbaciju. Pacijenti često misle ako apstiniraju duže da će spermogram
biti bolji. To uglavnom nije tačno. Osim veće zapremine ejakulata, najčešće se kod duže
apstinencije javlja slabija pokretljivost spermtozoida. Znači, važno je pravilno dati uzorak
u roku od 20-tak minuta od ejakulacije uz preporučenu dužinu prethodne apstinencije od
3-5 dana. Samo mikroskopskim pregledom sperme ili biosijom testisa se može potvrditi
prisustvo spermatozoida . Sama zapremina i izgled ejakulata ne mogu ni nakakav način
dati podatke o broju tj. prisustvu ili odsustvu spermatozoida. Ovakvim pregledom se
može verifikovati:
a) Zapremina ejakulata- najmanji deo ove zapremine čine spermatozoidi, a
najveći deo zapremine čini sekret iz semenih kesica i prostate. Normalne
vrednosti su od 2-5 ml, veća zapremina ponekad govori u prilog zapaljenja
semenih kesica, a manja u prilog retrogradne ejakulacije, ili opstrukcije na
putu sperme. Manja zapremina se javlja i nakon više ejakulacija u kratkom
vremenskom periodu.
b) Koncentracija spermatozoida- tokom vremena , donja granica za
„normalno“ oplodjenje se stalno spuštala. Sada se smatra da je donja
granica 20 miliona spermatozoida po jednom mililitru. To ne znači da
neko sa lošijim spermogramom ne može da oplodi partnerku. Manji broj
od 20.000.000/ml se naziva oligospermija.
c) Ukupan broj spermatozoida u ejakulatu- donja granica je 40 miliona.
Azoospermijom nazivamo stanje kada u ejakulatu nema ni jednog
spermatozoida.
d) Pokretljivost- smatra se da je donja granica progresivno pokretljivih
spermatozoida 50%. Pokretljivost manja od ove se naziva Astenospermija
e) Morfologija: normalan nalaz je više od 15% normalnih oblika i formi
f) Leukociti: broj veći od 1 milion/ml odnosno više od 14 leukocita po
vidnom polju govori u prilog infekcije.
g) Imunološki testovi adherencije i aglutinacije- najčešće se obeležavaju
krstićima, i što je reakcija izraženija to je pokretljivost spermatozoida
manja.
h) Fruktoza: je osnovni energent za pokretanje spermatozoida.

!19
 Spermokultura- predstavlja bakterioloski pregled sperme, koja se zasejava
na odgovarajuće podloge, i nakon nekoliko dana analizira rast bakterijskih kolonija, ako
postoje u spermi.

Brisevi mokraćne cevi- se rade u cilju izolovanja hlamidija, mikoplazme,

ureaplazme i bakterija. Pozitivan bris označava prisustvo nekih od navedenih
mikroorganizama. Nalaz je korektan samo ako se ne mokri 2-3 h pre uzimanja brisa, u
protivnom , mokraćom se speru mikroorganizmi iz mokraćne cevi i dobije se lažno dobar
( negativan) nalaz.

Tumorski markeri:
a) PSA- Prostata specifični antigen je marker koji nam pomaže u
otkrivanju karcinoma prostate. Po svojoj biohemijskoj strukturi, to je glikoprotein koga u
normalnim uslovima stvaraju površinske ćelije žlezdanih meškova i izvodnih kanalića
prostate. Normalne vrednosti ovog markera zavise od godina, ali generalno gledano
smatra se da je PSA manji od 4 ng/ml normalna vrednost, mada je ta granica za starosnu
dob do 50 godina niža, i iznosi 2,5 ng/ml. Ovo ne treba da zavara pacijente, jer i u ovoj
granici postoji 25% karcinoma prostate, iako je PSA manji od 4. Sa druge strane postoje
stanja kao što je prostatitis, stanje nakon digitorektalnog pregleda ili masaže prostate,
plasiranje katetera ili izvodjenje transrektalnog ultrazvuka sa ili bez biopsije prostate koja
prolazno povećavaju vrednosti PSA, tako da se mogu javiti vrednosti preko 4 ng/ml a da
se ne radi o karcinomu. Nekada je PSA povećan samo zbog velike mase prostate. Ipak,
ovakvu dilemu može da razreši jedino urolog, ceneći pored nalaza PSA palpatorni
digitorektalni nalaz na prostati i transrektalni ultrazvuk. Kod bilo koje dileme ili sumnje,
a u odsustvu akutne infekcije prostate radi se biopsija. Dodatni parametar tj. faktor za
procenu rizika pojave karcinoma prostate je odnos slobodnog i vezanog PSA takozvani f/
t PSA čije normalne vrednosti su veće od 14%. Redovnim kontrolama urolog može da
proceni i godišnje uvećanje PSA, gustinu PSA i druge parametre. Pomoću PSA se prati i
stanje nakon radikalne operacije ili zračne terapije ili drugih modaliteta lečenja kod
karcinoma prostate, za koje važe druge granične vrednosti normalnog nalaza..
b) AFP (alfa feto protein), BHCG (beta humani horionski
gonadotropin) spadaju u grupu tumorskih markera za otkrivanje i praćenje terapije
tumora testisa. I ovi markeri nisu idealni markeri, tako da vrednosti markera unutar
normalnih granica ne isključuju postojanje tumora testisa. I ovde urolog ceneći klinički
nalaz, laboratorijske analize i dijagnostičke metode procenjuje da li se radi o tumoru
testisa ili ne. Povišene vrednosti AFP se nikada ne sreću kod seminomskih tumora, dok
je povišena vrednost ovog markera registrovana kod 50-70% neseminomskih tumora.
BHCG nikad a ne nalazi kod normalnog, zdravog muškarca, a povišen je kod 15-tak
procenata seminomskih i do 60% neseminosmkih tumora.
Pored ovih markera, za praćenje i dijagnostiku tumora testisa, koriste se i sledeći
parametri: GGT (gama glutamin transpeptidaza), PLAP ( placentalna alkalna fosfataza),
LDH (laktat dehidrogenaza), NSE ( neuron specifična enolaza) i drugi.

!20
 Citološki pregled mokraće- je analiza urina na prisustvo atipičnih ili
malignih ćelija prelaznog epitela (TCC). Negativan nalaz ne isključuje postojanje tumora,
a ovom metodom se ne može lokalizovati mesto tumora u kanalnom sistemu, niti njegov
pravi maligni potencijal.

4) Ultrazvuk (ECHO, UZ) u urologiji - je veoma korisno , lako dostupno, bezbolno

dijagnostičko sredstvo koje ima primenu u otkrivanju i verifikaciji promena na
čvrstim organima u trbuhu, maloj karlici i testisima odnosno mošnicama. Pomoću
ultrazvučnog pregleda je moguće pogledati grubu strukturu, dimenzije i položaj
bubrega, mokraćne bešike, limfne čvorove u trbuhu i maloj karlici, prostate, i
sadržaja mošnica (testisi, ovojnice testisa, epididimis, pampiniformne vene testisa),
penisa . Ultrazvučni pregled se može obaviti „transabdominalnom sondom“ tj.
sondom koja se postavlja na trbušni zid, ili tranrektalno, tj plasiranjem sonde kroz
analni otvor u cilju pregleda prostate. Pored klasičnog pregleda ultrazvukom,
ponekad se u urologiji radi i Doppler ultrazvučni pregled kada se procenjuje kvalitet
cirkulacije u penisu, venama testisa ili ponekad u tumoru.
Odredjivanje položaja i prisustva oba bubrega kao i merenje dimenzija i
debljine parenhima je važan pregled, kojim se brzo možemo informisati o „kvalitetu“ i
gruboj anatomiji bubrega. Ovim pregledom je moguće otkriti tumore parenhima bubrega,
prisustvo kamena u čašicama ili bubrežnoj karlici, ili proširenje bubrežnih šupljina-
hidronefrozu, ciste bubrega, urodjeni nedostatak ili atipično položen bubreg, potkovičast
bubreg i sl.
Ultrazvučnim pregledom limfinh čvorova tzv. „retroperitonalnog“ prostora, oko
najvećih krvnih sudova čoveka- vene kave i aorte moguće je verifikovati uvećane ovih
limgfnih čvorova koje se može javiti kod tumora testisa, i nekih drugih malignih
oboljenja.
ECHO pregledom mokraćne bešike se može posumnjati na postojanje tumora u
m. bešici, verifikovati pritisak sa spoljne strane tj. od strane materice, prostate ili creva,
moguće je videti kamen u bešici, divertikulum ili krvni koagulum. Ovim pregledom se
može odrediti i približan kapacitet mokraćne bešike, ali i izmeriti zapremina urina koja
zaostaje nakon mokrenja, tzv. rezidualni urin. Opisani podaci se dobijaju pregledom sa
sondom preko trbušnog zida, sa punom mokraćnom bešikom, izuzev pregleda za
rezidualni urin kada se pacijentu kaže da mokri neposredno pre pregleda.
Ultrazvučnim pregledom prostate se mogu izmeriti njene dimenzije, i dobiti njena
zapremina, može da se vidi impresija tj. pritisak koji prostatata vrši na dno mokraćne
bešike. Procenjuje se i ograničenost prostate, debljina njenog omotača-kapsule, i
homogenost. Ovim se mogu ponekad uočiti zone koje pobudjuju sumnju na karcinom, ili
videti prostatoliti. Kao što je već rečeno, pregled se može obaviti sondom preko prednjeg
trbušnog zida, ili transrektalnom sondom kada su podaci o kapsuli prostate i sumnji na
karcinom nešto pouzdaniji nego kod prregleda transabdominalnom sondom.
Ultrazvučnim pregledom skrotuma moguće je verifikovati prisustvo, položaj i
dimenzije testisa, postojanje tumora ili kalcifikata. Moguće je proceniti postojanje

!21
tečnosti izmedju ovojnica testisa (hidrocela, hematocela), izmeriti dimenzije glave i
drugih delova epididimisa , izmeriti dimenzije vena pampiniformnog spleta testisa u
sklopu procene indikacija za operaciju varikocele i sl. Moguće je da se utvrdi postojanje i
izmere dimenzije cističnih promena na epididimisu.
Ultrazvuk se primenjuje u proceni dimenzija plaka tj. pločica i tvrdina koje se mogu
napipati ispod kože penisa, a Doppler pregledom se procenjuje stanje cirkulacije u
penisu, u sklopu pregleda kod problema sa potencijom.

5) Uretrocistoskopija- je pregled mokraćne cevi, bočnih prostatičnih režnjeva i

mokraćne bešike pomoću optičkog instrumenta (slika br. 2), kada se pod uvećanjem
i odredjenim uglovima gledaju površine navedenih organa. Ovakav pregled se vrši
zbog verifikacije promena u mokraćnoj cevi ( tumora, suženja, prisustva stranog
tela), procene razloga otežanog mokrenja kada se dobijaju podaci o visini vrata
mokraćne bešike, veličini prostatičnih lobusa, kapacitetu bešike, zatim kod sumnje
na postojanje tumora u mokraćnoj bešici, prilikom razjašnjavanja uzroka pojave
krvi u mokraći, postojanja ureterocele, divertikuluma bešike, fistula i slično. Sam
pregled se može vršiti ambulantno, bez anestezije i traje do nekoliko minuta , ili u
operacionoj sali uz opštu ili spinalnu anesteziju, kada se osim vizuelizacije promena
može uraditi i intervencija. Za izvodjenej ovog pregleda je neophodno odsustvo
značajnog broja bakterija u urinu, tj. potrebno je da nalaz urinokulture bude
sterilan.

(
Slika br. 2- Cistoskop

6) Ureterorenoskopija (URS)- je metoda kojom se optički instrumentom pregleda

lumen mokraćovoda, prolazeći kroz mokraćnu cev i mokraćnu bešiku. Pregled se
radi u spinalnoj ili opštoj anesteziji, a njime se može verifikovati suženje, kamen ili
tumor u mokraćovodu (ureteru), uzeti biopsija ili u nastavku pregleda laserom ili
ultrazvukom razbiti kamen.

!22
7) IVU (Intravenska urografija)- predstavlja radiografsko snimanje kanalnog
mokraćnog sistema uz pomoć kontrasta, u odredjenom vremenskom roku :
Snimkom se prikazuju bubrežne šupljine , mokraćovodi i mokraćna bešike. Pored
funkcionalne aktivnosti bubrega, tj. vremena i obima lučenja kontrastnog sredstva,
ovom metodom se mogu videti : hidronefroza, kamen u urinarnom sistemu, tumori
bubrežnih šupljina, mokraćovoda ili mokraćne bešike, suženja mokraćovoda,
divertikulum mokraćne bešike, udvojenost kanalnog sistema mokraćovoda i slične
urodjene anomalije i sl. Pregled je indikovan i kod prisustva krvi u mokraći, u toku
traženja uzroka ove pojave. Ako pacijent daje podatak o alergijama, postoji posebna
antialergijska priprema pre izvodjenja IVU. Pregled se sme raditi samo ako je
bubrežna funkcija očuvana.

8) Urodinamska ispitivanja
Urodinamska ispitivanja su postala važan deo dijagnostike pacijenata koji imaju tegobe
vezane za mokrenje kao što su mokrenje uz napor, nekontrolisano mokrenje, neuropatska
oboljenja, iritativne tegobe, nevoljno oticanje urina i dr... Ovim ispitivanjima se ,
izmedju ostalog, mogu razlikovati pacijenti koji bi imali koristi od operacije prostate
odnosno rešavanje opstrukcije od onih čije tegobe sa mokrenjem su uzrokovane
bolestima mišića ili inervacije mokraćne bešike, a koji imaju slične tegobe. Urodinamska
ispitivanja počinju nakon adekvatnog razgovora sa pacijentom i vodjenja tzv. „dnevnika
mokrenja“. U okviru urodinamskih ispitivanja postoje brojne podgrupe kao što su:
„uroflow“- merenja vezana za karakteristike protoka mokraće (slika br. 3 ) , cistometrija i
profilometrija – merenje pritiska u mokraćnoj cevi, sfinkternom mehanizmu, pritiska
mišića ( detrusora) bešike i dr. Za adekvatno izvodjenje i tumačenje nalaza urodinamskog
ispitivanja osim za ispitivanje protoka („uroflow“) potrebno je da pacijent ima sterilnu
urinoklulturu i da je pre pregleda imao stolicu. Pregled nije bolan.

! !

Slika br. 3 - Oprema za izvodjenje urodinamskih pregleda

9) Skener (CT, MSCT) u urologiji- Kompjuterizovana tomografije ( CT) i u novije

vreme multislajsni skener (MSCT) su moćna dijagnostička sredstva za otkrivanje i

!23
 praćenje lečenja tumora, ali se ovim pregledima u presecima od 5 mm i tanjim
mogu videti i urodjene anomalije urogenitalnog sistema, kalkuloza, hidronefroza,
ciste, limfni čvorovi , metastaze u jetri, plućima, i sl. MSCT pregledom se
istovremeno može uraditi i IVU ako za tim ima potrebe. Pregled se može vršiti sa i
bez kontrasta.

10) Magnetna rezonanca ( NMR, MR)- je takodje visoko sofisticirano dijagnostičko

sredstvo kojim se može izvršiti pregled i otkriti problemi iz sličnog delokruga u
urologiji kao i skenerom, s tim da magnetna rezonanaca ima prednost u
dijagnostikovanju nekih metastaza i nekih drugih promena npr. procesa na mozgu,
nema zračenja i sl... .

IV. PREGLED NAJČEŠĆIH UROLOŠKIH OBOLJENJA PO

ORGANIMA:

NADBUBREŽNE ŽLEZDE

Nadbubrežne žlezde ( lat. - glandulae suprarenales, seu glandulae adrenales) ,

desna i leva se nalaze na gornjim polovima istostranog bubrega. Oblika su piramide
ili polumeseca (slika br. 4) . Prosečne dimenzije nadbubrežne žlezde su 5x3x1 cm, a
masa do desetak grama. Parenhim žlezde čini : kora (lat.cortex) i srž nadbubrega
(lat. medulla).

!24
 Slika br. – 4- Položaj i izgled nadbubrežnih žlezda

Kora nadbubrega je odgovorna za stvaranje sldećih hormona: glikokortikoida

( npr. kortizol) , mineralokortikoida ( npr. aldosteron) i androgena
( dehidroepiandrosteron ). Glikokortikoidi imaju ulogu u metabolizmu šećera,
proteina, masti, oslobadjaju kalcijum iz kostiju, učestvuju u mehanizmu odbrane
organizma od stresa i infekcije. Mineralokortikoidi regulišu metabolizam natrijuma i
kalijuma, a posredno utiču na vrednost krvnog pritiska.
Srž nadbubrega luči adrenalin i noradrenalin koji, izmedju brojnih ostalih
uloga, regulišu frekvenciju srčanog rada i vrednosti krvnog pritiska.
Bolesti pojačane ili smanjene funkcije kore ili srži nadbubrega spadaju u
domen dijagnostike i lečenja endokrinologa. Na probleme sa nadbubrežnim
žlezdama, grubo gledano, mogu da upute brojni poremećaji: napadi lupanja srca,
skokovi krvnog pritiska, problemi sa regulacijom vrednosti šećera u krvi, pojave
vezane za jaču pigmentaciju kože, poseban vid “centripetalne “ gojaznosti tj. gojazno
telo sa mršavim rukama i nogama, pojava velikih strija po telu i specifičnog oblika
lica ( “buffalo” vrat i lice u oblik meseca) , problemi ranijeg javljanja puberteta
problemi sa pojačanom ili smanjenom maljavošću, potencijom, neregularnim
menstrualnim ciklusom i brojni drugi. Kod urologa na hirurško lečenje bolesti
nadbubrega tj. njeno uklanjanje dolaze najčešće pacijenti koje nakon dijagnostike
uputi endokrinolog. Ponekad se u sklopu tumora bubrega odstranjuje i nadbubrežna
žlezda. Za primarne tumore nadbubrega , najčešća terapijska opcija je hirurško
uklanjanje obolele žlezde.
Feohromocitom (Pheochromocytoma) je najčešći benigni tumor hromafinog
tkiva srži nadbubrega . Ovi tumori se nekada javljaju u sklopu višestrukih endokrinih
poremećaja ( tzv. multiple endokrine neoplazije -MEN neurofibromatoze, von Hippel
Lindaou sindroma i sl). Najčesce dolazi do hipersekrecije adrenalina i noradrenalina
zbog čega se javljaju znojenje, bledilo, hipertenzija, glavobolja, napadi lupanja srca i
sl. Nalz visokih vrednosti kateholamina u krvi potvrdjuje dijagnozu. Lečenje je
iskljucivo hirurško, uz adekvatnu endokrinološku pripremu.

BOLESTI BUBREGA

Bubrezi su parni organi, oblika zrna pasulja, smešteni u tzv. retroperitonealnom

prostoru, sa obe strane kičmenog stuba , u visini XII grudnog do III slabinskog pršljena.
Zbog potiskivanja od strane jetre, desni bubreg je nešto niže položen u odnosu na levi.
Postoje opisane i različite urodjene anomalije broja, položaja, oblika i medjusobnog
odnosa bubrega. Prosečne dimenzije bubrega su oko 12x6x3 cm, a masa jednog bubrega
je oko 120-170 grama. Bubreg obavijaju tri omotača: fascijalna, masna i fibrozna

!25
kapsula. Bubrežni parenhim je sastavljen od srži ( medulla) i kore (cortex). Osnovna
funkcionalan jedinica bubrega je nefron. U svakom zdravom bubregu ima oko milion
nefrona. Bubreg je vaskularizovan najčešće sa po jednom bubrežnom arterijom i venom,
ali postoje i urodjene varijacije broja i položaja bubrežnih krvnih sudova. Bubreg je
organ koji složenim procesima stvara mokraću, kojom se izlučuju nepotrebne i štetne
materije koje su produkti metabolizma. Kao krajnji produkti metablozma organskih
materija u organizmu, mokraćom se izlučuju urea i mokraćna kiselina. Bubrezi imaju
značajnu ulogu u održavanju zapremine telesnih tečnosti i koncentracije pojedinih
elektrolita (natrijuma, kalijuma, kalcijuma, fosfata) kao i u održavanju kiselosti (pH
vrednosti) telečnih tečnosti . Preko sistma renin-angiotenzin-aldosteron bubrezi imaju
značajnu ulogu u procesu regulacije krvnog pritiska. U bubrezima se stvaraju
eritropoetin i prostaglandini, a zanačajnu ulogu ima u metabolizmu vitamina D. Svakog
minuta kroz bubrege prodje oko 1 litar krvi, i stvori se oko 1 ml definitivne mokraće.
Dnevno bubrezi stvore oko 180 litara primarne mokraće, koja dalje u cevčicama
(tubulima) bubrega podleže složenim procesima da bi se na kraju dobila definitivna
mokraća, koja se dalje kanalnim sistemom evakuiše iz bubrega.

Zapaljenja bubrega:
Akutno zapaljenje bubrega ( Pyelonephritis acuta)- najčešće nastaje prodorom
bakterija iz donjeg urinarnog trakta , a najčešći uzročnici su Ešerihija koli, Klebsijela,
Proteus, Pseudomonas i dr. Postoje i drugi putevi širenja bakterija do bubrega.
Akutni pijelonefritis počinje naglo, bolom u slabini praćenim povišenom telesnom
temperaturom, malaksalošću, drhtavicom. Lupkanje šakom u predelu slabine (sukusija)
je veoma bolna. U krvnoj slici se vidi ubrzana sedimentacija, povećan broj leukocita, a u
mokraći nalaz odgovara urinarnoj infekciji. Ponekad se javlja i krv u urinu, uz prateće
simptome urinarne infekcije. Ovo stanje zahteva bolničko lečenje, uz primenu
antibiotika, lekova za suzbijanje povišene telesne temperature, bolova i nadoknadu
tečnosti.
Hronično zapaljenje bubrega ( Pyelonephritis chronica) – spada u grupu tzv.
tubulointersticijalnih oboljenja , kod kojih se bakterijska infekcija najčešće nadovezuje na
urinarnu opstrukciju ili neku od anomalija urinarnog trakta ( npr. vezikoureteralni refluks-
tj. vraćanje mokraće iz m. bešike na gore kroz mokraćovode) , što sve rezultuje
stvaranjem malih, skvrčenih, ožiljno promenjenih bubrega. Sam početak bolesti je lagan,
nekad i neprimetan. Pacijenti ponekad od ranije znaju za udružene bolesti urinarnog
sistema, ili češće urinarne infekcije. Poneko se žali na nejasne , tupe, povremene bolove u
slabinama, povišen krvni pritisak i sl. U fazama aktivne urinarne infekcije , u mokraći se
registruje nalaz karakterističan za urinarnu infekciju. Bolest lagano napreduje i može
dovesti i do izraženijeg stepena bubrežne slabosti ( bubrežne insuficijencije). Lečenje je
usmereno na sprečavanje pojave recidiva urinarne infekcije, prevenciju stvaranja kamena
u mokraćnim putevima, lečenje povišenog krvnog pritiska i sl.
Pyonephrosis- označava prisustvo gnoja u bubrežnim šupljinama koje dovodi do
destrukcije bubrežnog tkiva i gubitka bubrežne funkcije. Nastaje najčešće kao posledica
zapaljenja na terenu: kalkuloze u bubregu i njegovim šupljinama , zastoja oticanja urina,

!26
tuberkuloze bubrega i sl. Pacijenti se obično žale na povećanu telesnu temperaturu i bol
u slabini. Lečenje obuhvata primenu antibiotika , obezbedjivanje nesmetanog odvodjenja
urina ako je to moguće, ili hirurgiju.

Povrede bubrega:
Bubreg je nejčešće povredjivani organ genitourinarnog sistema. Povrede bubrega
mogu biti zadobijene dejstvom tupe sile ili oštrog predmeta. Kao i svaki drugi organ,
bubreg može biti povredjen izolovano, samostalno, ili u sklopu povreda drugih organa.
Povrede zadobijene tupm silom se najčešće javljaju kao posledica povredjivanja u
saobraćajnom traumatizmu, pada sa visine, sportskih povreda, tuča i sl. Bubreg može biti
povredjen i vatrenim ili hladnim oružjem. Povrede zadobijene tupom silom, koje ne
ugrožavaju vitalne funkcije , obično ne zahtevaju invazivno, hirurško lečenje, već je
dovoljno praćenje pacijenta. S druge strane, postoje povrede visokog stepena koje
ugrožavaju život pacijenta , najčešće zbog brzog gubitka krvi. U proceni težine povrede,
pored razgovora sa povredjenim, opšteg stanja i pregleda pacijenta , od koristi mogu biti
pregled mokraće, ultrazvuk trbuha i male karlice, kontrastni snimak ( IVU, angiografija),
skener i sl.

Ciste:

Ciste predstavljaju najčešće pravilne loptaste, strukture sa tankom opnom
ispunjenom tečnošću. Mogu se javiti i na drugim organima, i najčešće su benigne,
dobroćudne prirode. Odredjene anomalije u toku razvoja bubrega ili zapušenje sitnih,
bubrežnih kanalića mogu da rezultuju stvaranjem cističnih promena u bubrezima.
Najčešće se javljaju jednostavne ciste ( Cystis simplex, lat.), koje predstavljaju
dobroćudne promene, koje tokom vremena obično lagano rastu. Unutrašnjost im je
ispunjena bistrom tečnošću. Uglavnom ne zahtevaju lečenje, osim ako nisu izuzetno
velikih dimenzija da pritiskaju okolne strukture ili su uzrok bola, ili ako dodje do
infekcije, povrede ili krvarenja u cistu. Najčešće se otkrivaju tokom rutinskih
ultrazvučnih pregleda, a mogu se videti i kontrasnim snimkom- intravenskom
urografijom (IVU), skenerom i sl. Ciste na bubrezima se mogu javiti i u sklopu naslednih,
genetski indukovanih bolesti i sindroma kao što su policistična bolest bubrega, tuberozna
skleroza, Von Hippel Lindau sindrom i sl.
Postoji i posebna forma tzv. cistadenokarcinoma bubrega, tj. karcinoma koji se razvija u
cisti, ograničen njenim zidom.

Tumori bubrega:
Tumori bubrega se nešto češće javljaju kod muškaraca nakon 60-te godine života.
Najčešći tumor bubrega je tumor bubrežnih ćelija, tzv. RCC ( renal cell carcinoma, eng).
Poznato je da su faktori rizika za nastanak karcinoma bubrega pušenje, gojaznost i
dugotrajna upotreba nekih lekova protiv visokog krvnog pritiska.
Danas se više od polovine tumora bubrega otkriva slučajno, najčešće ultrazvučnim
pregledom trbuha na rutinskim pregledima ili tokom kontrolisanja zbog drugih bolesti.
Danas se retko sreće trijada simptoma kao što su: krv u mokraći, slabinski bol i tumor

!27
koji se pipa u trbuhu, ali se znatno češće javljaju tzv. paraneoplastični simptomi i znaci:
gubitak telesne mase, malaksalost, anemija, povišenje vrednosti krvnog pritiska, ubrzana
sedimentacija. Zbog toga što bolest dugo može da bude bez izraženijih tegoba, kod jedne
četvrtine pacijenata u momentu otkrivanja tumora već postoje metastaze. U
dijagnostikovanju i proceni rasta tumora bubrega, pored ultrazvuka se koristi i nalaz
skenera (CT, MSCT) ponekad intravenske urografije (IVU), renovazografije i dr. U
zavisnosti od veličine i položaja tumora, proširenosti bolesti , opšteg stanja, stanja drugog
bubrega i sl, u dogovoru sa pacijentom, urolog se odlučuje za sledeće vidove lečenja
tumora bubrega: uklanjanje celog bubrega sa omotačima sa ili bez i nadbubrežne žlezde ,
odstranjivanje dela bubrega sa tumorom, embolizacija krvnih sudova bubrega ili neki od
alternativnih metoda (krioablacija, radiofrekventna ablacija i sl). Operacija bubrega može
biti izvedena na „klasičan način“, ili laparoskopski. Nakon odstranjenja bubrega ili
njegovog dela i pregleda patologa, donosi se zaključak o eventualnom nastavku terapije
imunohemioterapijskim sredstvima, ili drugim sredstvima. Tumori bubrega mogu da
daju metastaze u pluća, kosti, mozak , jetru, nadbubreg i sl. Nakon operacije , potrebne su
striktne lekarske kontrole zbog praćenja stanja pacijenta.

Kamen u bubregu:
Postoji više podela kalkulusa (kamenja, konkremenata) u urinarnim putevima. Jedna
od njih je podela po hemijskom sastavu na kalcijumske i nekalcijumske konkremente.
Nekalcijumski kalkulusi mogu nastati na terenu infekcije, ili su cistinski, mokraćne
kiseline ili uratni. Najčešće se po hemijskom sastavu sreću kalkulusi sačinjeni od soli
kalcijuma sa fosfatima i oksalatima, kamenje sastavljeno od soli mokraćne kiseline,
struvita, cistina i sl. Postoje brojne hipoteze o tome zašto i kada nastaje kalkuloza u
urinarnom traktu. Zna se da pojačana mobilizacija i izlučivanje kalcijuma, bolesti creva,
giht, dugotrajna nepokretnost, porodična sklonost i oboljenja, promene kiselosti i sastava
mokraće, odredjeni deformiteti u urinarnom sistemu, infekcije , veliki unos oksalata i
brojna druga stanja mogu uzrokovati stvaranje kamena u mokraćnom sistemu. Ako se ne
deluje direktno na uzročnika zbog koga je kamen nastao, moguća je nova pojava i nakon
prvobitne eliminacije kalkulusa. Postoje brojni faktori rizika za ponavljano stvaranje
kamena u mokraćnim putevima, kao što su: pojava kalkuloze pre 25-te godine života,
prisustvo „brushita“ u sastavu kamena, samo jedan funkcionalan bubreg, poremećaji rada
paratireoidne žlezde, familijarna pojava kalkuloze, Kronova bolest, operacije na tankim
crevima, metabolički poremećaji, suženje na mestu spoja bubrežne karlice i uretera i
ostala suženja u urinarnim putevima, vezikoureteralni refluks, upotreba nekih lekova i
brojno, brojni drugi uzroci.
Kamen u bubregu se otkriva ili slučajno, tokom rutinske ultrazvučne dijagnostike
zbog nekog drugog zdravstvenog problema, ili češće nakon epizode bolova u slabini, koji
se ponekad mogu širiti i put napred, ka unutrašnjoj strani butine i genitalijama, u slučaju
da kamen krene ka mokraćovodu ili se zaglavi u njemu. Ovaj jak bol koji se javlja zbog
pokretanja kamena i / ili opstrukcije toka mokraće , i koji izaziva grčenje glatkih mišića
u zidu mokraćnih puteva se naziva bubrežna kolika. Pored bola se ponekad može javiti i
krvava mokraća, povišena telesna temperatura, muka, nagon na povraćanje,

!28
uznemirenost, znaci urinarne infekcije. Ponekad i izuzetno veliki „odlivni“ kameni mogu
dugo vremena da rastu bez značajnijih simptoma, i da polako dovedu do potpunog
uništenja funkcije bubrega. Nakon sumnje na postojanje kamena u šupljinama bubrega,
standardna dijagnostika obuhvata analizu krvne slike, uree i kreatinina, urina, ultrazvučni
pregled trbuha i male karlice, nativni radiografski snimak urotrakta, a po potrebi se
dijagnostika dopunjuje intravenskom urografijom, ponekad skenerom i sl. Postoje
kalkulusi koji se ne mogu videti na običnom, nativnom snimku urotrakta ( uratni, matriks,
ksantinski). Ponekad je potrebno detaljno metaboličko i hormonalno ispitivanje,
pogotovu kod ponavljanih ili obostranih kalkuloza . Na osnovu sprovedene dijagnostike,
a uz dogovor sa pacijentom postoji više modaliteta lečenja:
- Praćenje uz povećan unos tečnosti kada očekujemo da kalkulus manjih dimenzija
najčešće do 5 mm može biti spontano izbačen.
- ESWL (Extracorporal shock way lithotripsy, eng) (slika br. 5 ). Razbijanje kamena
udarnim talasima može biti metoda izbora za usitnjavanje kamena u bubrežnim
šupljinama osim u čašicama za donji pol, manjih dimenzija najčešće do 2,5 cm, uz
procenu da ne postoje smetnje da se izmokre fragmenti razbijenog kamena. Ova metoda
može biti samostalno primenjena ili u kombinaciji sa drugim tehnikama. Ponekad je
potrebno više seansi da bi se postiglo usitnjavanje kamena do manjih fragmenata koji se
mogu izmokriti.

! !

Slika br. 5- Jedan od aparata za ESWL tretman

- Fleksibilnim ureterorenoskopom, instrumentom čiji vrh prolzi kroz mokraćnu cev,

bešiku, mokraćovod do bubrežnih šupljina je moguće laserom ili ultrazvukom razbiti
kamenje u bubrežnim čašicama ili bubrežnoj karlici (pijelonu), bez reza na trbuhu i
otvorenih hirurških tehnika.
- PCNL - perkutana nefrolitotomija (slika br. 6 ) je metoda kojom se mogu razbiti
konkrementi u bubrežnoj karlici i čašicama, pristupajući kroz mali otvor na trbušnom
zidu i bubregu. I ova metoda može biti korišćena samostalno ili u kombinaciji sa drugim.
Dans se smatra metodom izbora za lečenje kamena u čašicama za donji pol ili za
koraliformne, odlivne kalkuluse.

!29
 !

Slika br. 6 - perkutana nefrolitotomija (PCNL)

- Otvorene ili laparoskopske tehnike obezbedjuju uklanjanje kamena i rešavanje suženja

na kanalnom sistemu u istom aktu, ako je ono bilo uzrok nastanka kamena. Ponekad je
bubreg potpuno izgubio svoju funkciju i pretvorio se u vreću u kojoj se zadržava
inficirani urin i kamenje. Tada se najčešće pristupa operativnom uklanjanju celog
bubrega- nefrektomiji.
Svim pacijentima koji imaju kamen u urinarnom traktu se savetuje povećan unos
tečnosti, i ponekad specijalan dijetetski režim ishrane u zavisnosti od sastava i vrste
kamena. Takodje je ponekad moguće lekovima uticati na faktore koji uzrokuju stvaranje
kamena u mokraćnim putevima. I nakon eliminacije kamena, potrebne su česte kontrole
jer oko 50% ljudi koji su imali kalkulus, imaju šansu za ponovno stvaranje kamenja u
urinarnom traktu. Ovo je vrlo važno, jer ponekad prvi simptomi mogu biti vezani za
potpuni gubitak funkcije bubrega ( afunkciju), ili infekciju koja može preći u sepsu.

Urodjene anomalije bubrega:

Anomalije bubrega spadaju u češće anomalije u opštoj populaciji. Postoje brojne
podele , ovde će biti iznešena podela anomalija prema:
1) Broju: nedostajanje jednog ili oba bubrega ili pojava prekobrojnog bubrega.
Često se desi da ljudi i ne znaju do poznih godina da imaju samo jedan
bubreg, i to se konstatuje tek u sklopu dijagnostike zbog drugih oboljenja,
ili ako oboli jedini bubreg. Moguć je potpuno normalan život sa jednim
bubregom.
2) Položaju: kada se jedan ili oba bubrega nalaze iznad ili ispod uobičajenog
mesta , ili kada jedan bubreg predje na suprotnu stranu tako da sa jedne
strane budu dva a sa druge ni jedan bubreg. Ovde se mogu ubrojati i
anomalije rotacije bubrega tzv. „malrotacija“.
3) Veličini- najčešće se u ovoj grupi javlja nedovoljna razvijenost veličine
bubrega- hipolazija.

!30
4) Medjusobnom odnosu- kada dolazi do medjusobnog srašćivanja oba
bubrega u različitim položajima. Najčešća forma ove anomalije je
potkovičasti bubreg ( ren arcuatus, lat.) (slika br. 7 ) . Najčešće dolazi do
spajanja donjih polova bubrega fibroznim mostom. Ako nema komplikacija
ova anomalija ne zahteva lečenje.

!
Slika br. 7 - Potkovičasti bubreg

5) Anomalije krvnih sudova bubrega - često se javljaju prekobrojni bubrežni

krvni sudovi, umesto po jedne bubrežne arterije i vene za svaki bubreg.
Ponekad postoje manji krvni sudovi koji vrše pritisak na mesto spoja
bubrežne karlice i mokraćovoda, zbog čega lagano nastaje hidronefroza
( proširenje bubrežnih šupljina), koje bi u zavisnosti od stepena oštećenja
funkcije bubrega trebalo rešavati što ranije, hirurškim metodama.

Bolesti bubrežnih glomerula:

Glomerulonefritisi- nastaju najčešće kao posledica imunološke reakcije usmerene na
bubrežne glomerule, što rezultuje njihovim oštećenjem. Akutni glomerulonefritisi se
manifestuju naglo nastalim „nefritičkim“ sindromom koji karakteriše pojava krvi u
mokraći, povećano gubljenje proteina mokraćom, , smanjenjem vrednosti proteina u krvi,
pojava otoka i povišenih vrednosti krvnog pritiska. Do ovakvih tegoba uzrokovanih
glomerulonefritisom, može doći u sklopu neinfektivnih bolesti ( sistemskog lupusa,
vaskulitisa, primarnih idiopatskih bolesti glomerula, serumske bolesti i sl.) ili su one
uzrokovane dejstvom infektivnih agenasa: bakterija, virusa ili prazita. Za potvrdu bolesti
je važan karakterističan nalaz u urinu (povećane vrednosti proteina i eritrocita u urinu,
cilindri...) , osnovna biohemijska analiza krvi , a ponekad je potrebna i biopsija bubrega.
Ovo oboljenje dijagnostikuje i leči nefrolog.

Vaskularne bolesti bubrega:

!31
 Suženja bubrežne arterije nastala zbog ateroskleroze ili fibromuskularne displazije u
velikom procentu izazivaju povećanje vrednosti krvnog pritiska, ponekad i odredjene
metaboličke poremećaje.
Tromb u krvnim sudovima bubrega moze nastati zbog povrede, poremecaja
koagulacije, pritiska na bubreznu venu i sl, a može biti uzrok bola u slabini, krvi u
mokraći, popuštana bubržne funkcije, porasta temperature i dr.

Tubulointersticijalne bolesti bubrega- do oboljenja tubula i intersticijuma bubrega

mogu dovesti bakterijske infekcije, neki lekovi , metabolički poremećaji, ali mogu nastati
i kao posledica imunoloških rekacija, ili čak nepoznatog uzroka, endemske nefropatije i
sl. Tok bolesti može biti akutan i hroničan. Kinička slika zavisi i od uzroka nastanka
bolesti, ali je u principu karakteriše popuštanje funkcije bubrežnih tubula i patološki
nalaz u sedimentu mokraće. Jedan od češćih oblika tubulointersticijalne bolesti bubrega
na našim prostorima je endemska nefropatija. To je bolest koja ima dug, postepen tok,
javlja se u odredjenim geografskim područjima, obično u dolinama reka, a može da vodi
ka značajnom gubitku bubrežne funkcije. I ova grupa bolesti je predmet nefrološke
obrade i lečenja.

Akutna bubrežna insuficijencija- predstavlja naglo smanjenje ili prestanak

bubrežne funkcije i najčešće se karakteriše smanjenjem zapremine stvorene mokraće ,
porastom vrednosti uree i kreatinina u krvi, uz poremećaje vrednosti elektrolita u krvi
(natrijum, fosfor, kalcijum...) . U osnovi ovog oboljenja je smanjenje protoka krvi kroz
bubrege, do koga može doći zbog bolesti bubrega i bubrežnih krvnih sudova, infekcije
(septičnog stanja), opekotina, smrzotina, srčanih oboljenja, povraćanja, proliva,
krvarenja, zapaljenja pankreasa, trbušne maramice trovanja i dr.

Hronična bubrežna insuficijencija- nastaje nepovratnim sporim, ali progresivnim

propadanjem bubrežne funkcije. Do propadanja bubrežne funkcije mogu dovesti razne
bolesti, ali su najčešće to bolesti bubrežnih glomerula ( glomerulopatije), hronično
zapaljenje bubrega, neke sistemske, nasledne i metaboličke bolesti- dijabetes i sl...Bolest
se u zavisnosti od stepena oštećenja bubrežne funkcije manifestuje mukom, gadjenjem,
povraćanjem, povišenim krvnim pritiskom, otežanim disanjem, osećajem utrnutosti
perifernih delova ruku i nogu, svrabom, bledo-žutom prebojenošću kože i brojnim
drugim poremećajima. U laboratorijskim nalazima se pored rasta vrednosti uree i
kreatinina u krvi javljaju i poremećaji elektrolita ( natrijum, kalijum, kalcijum,
magnezijum, fosfor...), anemija, poremećaj metabolizma masti. Smanjena je sposobnost
koncentracije mokraće, a njome se gube manje ili veće količine proteina u zavisnosti od
uzroka nastanka bolest. Bolest ima više stepena težine, i u zavisnosti od nje savetuje se
higijensko dijetetski režim i uotreba odredjenih medikamenata, ili ako je funkcija bubrega
toliko loša pacijenti se upućuju na dijalizu. Transplantacija bubrega je najoptimalnija
metoda za lečenje pacijenata sa veoma slabom bubrežnom funkcijom, ako je to iz ostalih
razloga moguće izvesti.

!32
 Transplantacija bubrega
Transplantacija bubrega je danas jedna od najuspešnijih transplantacija organa u
humanoj populaciji . Indikacija za transplantaciju bubrega je stanje krajnje i izražene
hronične bubrežne slabosti (insuficijencije) do koje mogu dovesti različite bolesti
bubrega. Najčešće su pacijenti zbog bubrežne slabosti neko vreme proveli na dijalizi.
Transplantacija bubrega je metoda koja pacijentima omogućava značajno kvalitetniji
život, a posmatrano na duži niz godina ova metoda donosi uštedu zdravstvenim
fondovima, u odnosu na hemodijalizu. Najčešće se bubreg transplantira mladjim
osobama – recipijentima , a davaoc (donor) je u našoj zemlji najčešće blizak srodnik,
obično neko od roditelja ili braće i sestara. U razvijenim zapadnim zemljama postoji
organizovan sistem kadaverične transplantacije, zbog čega mnoge pogotovo mladje osobe
mogu pravovremeno da dobiju novi bubreg a sa njim i novi kvalitet života. U našoj
zemlji je u toku priprema zakonskih regulativa o kadaveričnoj tranplantaciji. Do tog
momenta, kod nas se najčešće rade transplantacije bubrega od živih davaoca.
U pripremi para primaoc-davaoc bubrega je uključen čitav lekarski tim: nefrolog,
urolog, vaskularni hirurg, anesteziolog, transfuziolog, imunolog a po potrebi i lekari
drugih specijalnosti. Tokom preoperativne pripreme odabira se dobrovoljni davaoc
(donor) bubrega koji mora da ima visok stepen imunološke podudarnosti sa primaocem,
kako bi se smanjila šansa za kasnije odbacivanje bubrega. Davaoc organa mora da bude
dobrog zdravstvenog stanja i nakon detaljne zdravstvene kontrole konzilijarno se donosi
odluka i saglasnost za transplantaciju. Donatorstvom tj. davanjem bubrega za
transplantaciju se ne sme ugroziti zdravlje davaoca. Nakon vadjenja bubrega i
postoperativnog oporavka , davaoc koji ostaje sa jednim svojm bubregom nastavlja
normalno da živi, bez ikakvih ograničenja. Sa druge strane, primaoc oseća korist od
presadjenog bubrega vrlo brzo- kada prestanu potrebe za čestim, dugotrajnim i sa
komplikacijama skopčanim dijalizama, a transplantirani bubreg počne da funkcioniše.
Bubreg se primaocu presadjuje u nivou iznad prepone ( slika br.8.), a oboleli,
nefunkcionalni bubrezi mogu ostati na svom mestu, ili se u sklopu pretransplantacione
obrade operativno uklanjaju.

!
!33
 Slika br. 8. – Mesto transplantiranog bubrega kod primaoca

Pre- i postoperativna obrada primaoca obuhvata vrlo detaljne lekarske preglede i

upotrebu odredjenih lekova koji menjanju imunološki odgovor organizma i sprečavaju
odbacivanje presadjenog bubrega. I nakon uspešnog postoperativnog oporavka,
neophodne su povremene lekarske kontrole.
Svako od nas, ili naših najbližih može doći u situaciju da mu u jednom momentu
života zdravlje bude tako ugroženo da mu je neophodna transplantacija bubrega, i da se
tek tada sretne sa velikim problemom oko pronalaženja adekvatnog donora. Nadam se da
će i kod nas donorstvo i zaveštanje organa biti na mnogo višem nivou nego što je danas,
kako bi u svakom momentu, najvećem broju bolesnika ovaj vid lečenja bio dostupan. Za
sada postoji sistem zaveštanja organa putem donatorskih kartica, kome se može pristupiti
i informisati na Odeljenju za transplantaciju Klinike za nefrologiju Vojnomedicinske
akademije u Beogradu.

BOLESTI BUBREŽNE KARLICE, ČAŠICA I MOKRAĆOVODA

( URETERA)

Bubrežna karlica , male i velike čašice ( lat. pelvis renis s. pyelon, calices minores et
mjores) (slika br. 9 ) . su tri šuplje strukture čija je uloga da transportuju urin iz bubrega
do mokraćovoda.
Male čašice ( lat. Calices minores) su kupasta šuplje formacije, koje unutar bubrega
prve prihvataju mokraću, i transportuju dalje u velike čašice. Malih čašica ima obično
8-10, a rasporedjene su u tri grupe.

Na mestu spajanja 3-4 malih čašica formiraju se velike čašice (Calices majores), kojih
ima najčešće tri. One dalje prosledjuju mokraću u bubrežnu karlicu.

!34
 (

Slika br. 9 .- Prikaz bubrežne karlice , malih i velikih čašica na modelu bubrega

Bubrežna karlica ( lat. Pyelon, pelvis renis) ima oblik levka, koji se sužava i uliva u
mokraćovod (ureter). Na tom mestu moguća su urodjena suženja, ili spoljni pritisak od
strane krvnih sudova koji dovode do otežanog proticanja mokraće kroz ovaj deo, i
posledičnog proširivanja bubrežnih šupljina (hidronefroze).

Mokraćovod ( lat. ureter)- je cevasti organ, dužine oko 25-30 cm, koji spaja
bubrežnu karlicu i mokraćnu bešiku (slika br. 10) . Uloga uretera je sprovodjenje
mokraće izmedju ova dva organa. Ureter ima tri prirodna suženja koja su najčešće mesta
na kojima se sitniji kamenčići mogu zaglaviti, a to su: mesto spoja bubrežne karlice i
uretera (tzv. pijeloureterični vrat), mesto ukrštanja sa ilijačnim krvnim sudovima, i deo
uretera koji prolazi koso kroz zid mokraćne bešike što je ujedno i najuže mesto .
Unutrašnju površinu mokraćovoda čine ćelije istog tipa kao i mokraćne bešike, pijelona i
čašica ( prelazni epitel ), tako da se kod pojave tumora u ureteru, on može javiti i na
mokraćnoj bešici, i obrnuto.

!35
 (
Slika br. 10. - Položaj uretera (mokraćovoda) u odnosu na ostale mokraćne organe

- Povrede uretera - Mokraćovod je zbog svog položaja, pokretljivosti i dimenzija

redje povredjivan organ. Mada povrede uretera mogu biti izolovane, i obično se
dešavaju pri urološkim intervencijama, ginekološkim ili opštehirurškim
operacijama , ili udružene, kada su najčešće uzrokovane saobraćajnim
politraumatizmom, ubodom nožem ili povredama nanesenim vatrenim oružjem.
Obzirom da je mokraćovod dugačak, šupalj, cevast organ moguća je povreda u
smislu nagnječenja , ili prekida dela ili cele cirkumferencije uretera. Sama
simptomatologija može biti vrlo oskudna, ponekad se može javiti krvav urin, ali
povrede mogu biti i bez vidljive krvi u mokraći. Za postavljanje dijagnoze se
najčešće koristi kontrasni snimak urinarnih puteva ( IVU), ili skener sa
kontrastom. U zavisnosti od nivoa povrede i veličine defekta moguće je prosto
ušivanje prekinutih krajeva uretera, novo usadljivanje u mokraćnu bešiku, zamena
nedostajućeg dela mokraćovoda delom creva, autotransplantacija bubrega i
preostalog dela mokraćovoda i dr.

- Tumori- Tumori mokraćovoda spadaju u grupu redjih tumora, a medju njima

najčešće se radi o karcinomima. Karakteristika ovih tumora koji zahvataju najpre
površne (epitelne) ćelije mokraćovoda je da se u velikom procentu kod postojanja
ove bolesti, javljaju tumori istih karakteristika i u mokraćnoj bešici. Poznato je da
su za ovu vrstu tumora, tzv. „TCC“ (transitinal cell carcinoma- karcinom
prelaznog epitela) faktori rizika pušenje, izloženost odredjenim organskim
rastvaračima, ponekad i dugotrajna iritacija kamenom. Ovaj tumor se češće javlja
u regionima zahvaćenim endemskom nefropatijom.

!36
 Za maligne tumore tj. karcinome prelaznog epitela je karakteristična pojava krvi u
mokraći koju ne prati bol, peckanje niti druge tegobe. To je tzv. „bezbolna hematurija“
zbog koje se uvek mora javiti urologu radi razjašnjenja njene prirode. Ako dodje do
zgrušavanja krvi u mokraćovodu, i zastoja oticanja mokraće, moguće je da se naknadno
jave bolovi u slabini. Ovu vrstu tumora, kao i sve ostale , mogu a ne moraju da prate i
neke opšte tegobe: malaksalost, gupitak telesne mase i apetita, ponekad tumor može biti
udružen i sa kalkulozom i infekcjom, koje mogu u prvom momentu da maskiraju pravi
uzrok tegoba.
Za dijagnozu je potrebno uraditi analizu sedimenta urina, u kojoj se najčešće vidi
povećan broj eritrocita, intravensku urografiju (IVU), ukoliko za to nema posebnih
zabrana. Ponekad je potreban i poseban pregled urina na maligne ćelije tzv „ citologija
urina“. Intravenskom urografijom se pored lokalizacije tumora, analiziraju i funkcionalne
sposobnosti oba bubrega, kao i stanje suprotne, zdrave strane i mokraćne bešike. Zbog
velikog procenta (oko 30%) pojave tumora i u mokraćnoj bešici, najčešće se pregled
komletira i cistoskopijom. U redjim slučajevima je potrebna posebna vrsta kontrastnog
snimanja mokraćovoda tzv. „anterogradna „ ili „ retrogradna“ urografija, ili CT pregled.
Najčešća metoda lečenja je operacija- Nefroureterektomija, odnosno uklanjanje
bubrega, mokraćnog kanala i njegovog dela koji ulazi u mokraćnu bešiku. U posebnim
slučajevima moguće je uraditi i neku od poštednih operacija, kako bi se očuvala funkcija
bubrega. Ovaj vid hirurgije je najčešće vezan za postojanje obostranih tumora ili
prisustvo samo jednog bubrega čiji je mokraćovod zahvaćen tumorom. U svakom
slučaju, uz razgovor sa pacijentom i pružanje adekvatnih informacija o mogućnostima
lečenja postiže se zajednički dogovor o vrsti zahvata. Nakon histopatološkog pregleda
odstranjenog organa moguća je i hemioterapija nakon operacije.

Kamen- Uzroci i vrste kalkulusa koji se mogu naći u mokraćovodu ( ureteru) su slični
uzrocima nastanka i vrstama kalkulusa u bubregu (vidi napred), s tom razlikom što
kamen u ureteru može nastati primarno- tj inicijalno baš u ureteru, ili sekundarno, kada
migrira na dole iz čašica ili karlice bubrega. Kada kamen „krene“ iz bubrega da se spušta
naniže ka mokraćnoj bešici , postoje tri mesta na kojima može da zastane (slika br. 11 ) .
To su mesta na kojima je mokraćovod prirodno, normalno užeg lumena: mesto na kome
se spaja bubrežna karlica sa ureterom (tzv. pijeloureterični vrat), na mestu ukrštanja
uretera sa ilijačnim krvnim sudovima, ili na mestu ulaska u mokraćnu bešiku. Pored
ovoga, u mokraćovodu mogu biti i različita druga „patološka“ suženja koja mogu biti
uzrok stvaranja kamena, ili njegovog zaustavljanja ispred te prepreke. Mogućnost
spontanog prolaska kamena kroz ureter i nejgovog izmokravanja zavisi od više faktora:
veličine i oblika kamena, dimenzija suženja u ureteru, funkcionalnog stanja bubrega sa te
strane i dr. Smatra se da se oko 90% kamenčića veličine do 4 mm i 50% konkremenata
do 6 mm mogu spontano izmokriti.

!37
 !

Slika br. 11. - Mesta prirodnog suženja uretera (mokraćovoda) na kojima može doći do
zastajanja kamena

Glavni simptomi kamena u ureteru su: oštar bol koji se javlja u slabini i propagira put
napred, ka unutrašnoj strani butine i testisu, mokraća može biti crveno prebojena zbog
prisustva krvi u njoj. Ako se kamen nalazi pred ulaskom u mokraćnu bešiku onda se
mogu javiti i iritativni simptomi slični zapaljenju bešike kao što su učestalije i bolno
mokrenje. U slučaju postojanja urinarne infekcije udružene sa kalkulozom javljaju se
znaci tipični za urinarnu infekciju, a moguća je i visoka temperatura, sa bolovima u
slabini kada nastane pijelonefritis .
Za potvrdu dijagnostike i dalje lečenje potrebno je uraditi analizu urina, krvne slike i
osnovnih biohemisjkih paramatra kako bi se procenio stepen infekcije i bubrežna
funkcija. Veliki broj kalkulusa u ureteru se može videti običnim „nativnim“ snimkom
urotrakta. Postoje neke vrste konkremenata koje se ne vide ovim snimkom ( cistinski,
uratni i matriks kalklusi), ali se oni vide na intravenskoj urografiji (IVU)- snimanjem
mokraćnog kanalnog sistema sa kontrastom. Ovim sinimanjem se mogu dobiti podaci i o
bubrežnoj funkciji , odsustvu rada bubrega ili postojanju proširenja mokraćovoda i
bubrežnih šupljina iznad mesta opstrukcije kamenom. U slučaju da se ne prikazuje
lučenje kontrasta sa jedne strane, najčešće se rade dodatne radiološke pretrage:
retrogradna ili anterogradna kontrastna snimanja mokraćnog kanalnog sistema.
Ultrazvučno se može videti proširenje bubrežnih šupljina ( hidronefroza) kao posledica
zastoja mokraće izazvanog opstrukcijom oticanja urina na mestu na kom se kamen
zaglavio. Moguće je ponekad videti proširenje početnog dela uretera ili eventualno
kamen neposredno na ulasku u mokraćnu bešiku. Kamen u urinarnom traktu se može
videti i sofisticiranijim dijagnostičkim metodama kao što je skener, ali se on redje
upotrebljava u rutinskoj dijagnostici kalkuloze.
Pored forsiranja stvranja mokraće povećanim unosom tečnosti, davanja lekova protiv
bolova i infekcije, ako postoji, lekova koji mogu proširiti donji deo mokraćovoda i

!38
doprineti spontanom izmokravanju kamena, postoje i druge metode lečenja, u slučaju da
se proceni da spontano izmokravanje nije moguće, ili su već nastale značajnije
komplikacije. U zavisnosti od svog položaja, veličine, sastava i funkcionalnog stanja
bubrega kamen u ureteru može biti odstranjen:
- ESWL tretmanom ( razbijanjem kamena udarnim talasima, bez hirurgije), u jednoj ili
više seansi.
- Ureterorenoskopski ( „Litoklast“)- kada se tankim metalnim instrumentom sa optikom ,
u opštoj anesteziji ulazi kroz mokraćnu cev, bešiku do kamena u ureteru gde se
specijalnim omčicama, ultrazvukom ili laserom zdrobi kamen do sitnih fragmenata koji
se spontano mogu izmokriti,
- Otvorena hirurška tehnika ( ureterolitotomija)
- Laparoskopske tehnike.
Ako se ne očekuje mogucnost spontanog izbacivanja kamena, treba pristupiti
aktivnom lečenju, još dok ne nastanu komplikacije u smislu ureterohidronefroze,
stvaranja infekcije- pionefrosa, čak propadanja bubrega, ili stvaranja planocelularnog
karcinoma mokraćovoda na mestu gde dolazi do iritacije kamenom.

Urodjene anomalije- urodjene anomalije u smislu postojanja potpune ili delimične

udvojenosti mokraćovoda sa jedne ili obe strane, kao i suženje na mestu spoja bubrežne
karlice i početnog dela mokraćovoda se obično otkriju u sklopu dijagnostike zbog
infekcije, hidronefrze i dr. Postoje i posebna stanja urodjeno izuzetno širokog uretera, ili
stanja gde spoj bešike i uretera ne može da spreči refluks tj. oticanje urina put nazad, iz
bešike, kroz mokraćovode do bubrega. Ovo poslednje se naziva vezikoureteralni refluks
(VUR) , i u zavisnosti od uzroka, stepena i starosti se rešava na neki od minimalno
invazivnih ili operativnih načina.

BOLESTI MOKRAĆNE BEŠIKE

Mokraćna bešika ( lat. vesica urinaria)- je šuplji mišićno-sluzokožni organ koji služi
kao rezervoar za mokraću, izmedju dva pražnjenja. Kada je puna ima loptast izgled.
Mokraćna bešika se nalazi u maloj karlici iznad prostate, a ispred rektuma, odnosno
materice kod žena. Njen zadnje gornji zid je pokriven trbušnom maramicom. Urin
putujući kroz uretere (mokraćovode) ulazi u mokraćnu bešiku kroz dva mala otvora
mokraćovoda - tj. kroz orificijume, koji ujedno čine temena trigonuma (trougla) bešike.
Postoji složeni sistem mišićnih receptora u bešici, kružnih mišića (sfinktera), nervnih

!39
vlakana, kičmene moždine i mozga koji učestvuje u mehanizmu kontrolisanja akta
mokrenja, i sprečavanja nevoljnog gubitka mokraće.

- Zapaljenja- Najčešći uzročnici zapaljenja bešike su bakterije : Ešerihija koli,

Klebsiela, Proteus , Stafilokok , Enterokok i dr. Bakterije najčečće dolaze tzv.
„ascendentnim putem“ do bešike, tj. preko mokraćne cevi (uretre) , savladavjući
prirodne mehanizme otpornosti protiv infekcija. Seksualni odnos je jedan od
izvora infekcije, promena parnera ili nezaštićen analni seks, tj analni seks bez
prezervativa. Kod žena zbog blizine čmara i vagine često dolazazi do migracije
bakterija koje se normalno nalaze u crevu, do vagine gde njihovo prisustvo nije
normalno. Ako se savladaju mehanizmi prirodne otpornosti organizma prema
infekciji, ona se širi prvo na uretru, potom na bešiku, pa i bubrege. Seksualni
odnos , čak i vaginalni, sa ženom koja ima ovakvu infekciju je faktor rizika da je
dobije i muški partner. Seksualnim analnim odnosom dolazi do direktnog ulaska
crevnih bakterija u polno-mokraćni sistem muškarca. Pored ovoga stanja ko što
su fimoza, gde je neadekvatna higijena glavića mesto izvora infekcije, potom
hemoroidi, nepotpuno pražnjenje mokraće iz bešike, divertikulumi ili kalkuloza
bešike, prisustvo fistula bešike ili odredjenih urodjenih anomalija u urinarnom
sistemu su takodje faktori koji predisponiraju nastanak infekcije. Odredjene
procedure kao što su cistoskopija, odredjene urološke operacije ili nošenje
urinarnog katetera mogu doprineti razvoju infekcije.
Pacijenti se najčešće žale na učestalo mokrenje manjih količina mokraće, peckanje
u mokraćnoj cevi , bol u predelu bešike, ponekad sukrvičav urin.
U krvnoj slici, nalaz je obično normalan ili se nalazi lako povećanje vrednosti
leukocita. U urinu postoje znaci infekcije: povećan broj leukocita, nitrita i proteina, koje
obično prati i porast broja eritrocita u mokraći. Urinokulturom se može identifikovati
tačan uzročnik infekcije, a antibiogramom i osetljivost na odgovarajuće lekove.
Ultrazvuk može koristiti kao brza i jednostavna dijagnostika i orijentacija o postojanju
kamena u mokraćnoj bešici, kompletnom pražnjenju bešike, divertikulumu, zaostajanju
mokraće u bešici nakon mokrenja i sl. Infekcija se leči antibioticima i uroantisepticima,
uz povečan unos (toplih) napitaka i eventualno otklanjanje uzroka infekcije, ako je on
poznat. Urinarne infekcije treba lečiti dovoljno dugo i odgovarajućim lekovima, kako se
ne bi stvorila rezistencija, tj. neosetljivost bakterija na antibiotike, ili ona prešla u
hroničnu formu. U slučaju da se ne leče, ili leče na neadekvatan način moguća je
propagacije infekcije ka gornjim partijama urinarnog sistema- ka bubrezima.

- Povrede- Povrede mokraćne bešike mogu biti izolovane, ili udružene u sklopu
povreda sa drugim organima. Povrede mogu nastati dejstvom tupe ili oštre sile.
Pored saobraćajnog traumatizma, bešika, naročito ako je bila puna u momentu
povredjivanja , može biti povredjena zajedno sa traumama male karlice, vatrenim
oružjem, ubodom nožem. Najčešće, u zavisnosti od mehanizma povredjivanja
povrede bešike se manifestuju pojavom krvi u mokraći, ili nemogućnošću
mokrenja, bolom u predelu projekcije bešike, u donjem delu trbuha i sl.

!40
 Cistografija- snimak bešike sa kontrastom je najjednostavnija i najbolja
dijagnostička metoda. Pored nje za orijentaciju se mogu koristiti i ultrazvuk ili
pregled skenerom. U zavisnosti od toga da li je povredjen deo bešike koji pokriva
i trbušne maramica, ili ne zavisi i pristup lečenju. Modaliteti lečenja se kreću od
praćenja, obezbedjivanja nesmetanog oticanja urina do operacija kada se mesto
povrede ušiva.

- Tumori- Tumori mokraćne bešike su drugi po učestalosti javljanja medju

tumorima urogenitalnog trakta. Najčešće se radi o karcinomu prelaznog epitela
( TCC- transitional cell tumor, eng.) mada postoje i druge forme tumora bešike.
Faktori rizika za nastanak karcinoma bešike su pušenje , izloženost organskim
rastvaračima i dr.
Kliničku sliku najčešće karakteriše bezbolna pojava krvavog urina. Svaka bezbolna
pojava krvi u mokraći, makar i samo jedan put mora biti detaljno ispitana. Neki od
pacijenata mogu imati iritativne simptome od strane bešike, u zavisnosti od lokalizacije
tumora, ili prisustva eventualne udružene urinarne infekcije. Za dijagnostiku se pored
razgovora sa pacijentom i osnovnog, fizikalnog pregleda, koriste i : cistoskopja ( pregled
mokraćne bešike i mokraćnog kanala optičkim instrumentom), ultrazvuk, intravenska
urografija ( radiološki pregled sa kontrastom kojim se vide bubrežne šupljine,
mokraćovod i mokraćna bešika), skener ili magnetna rezonanca . Intravenskom
urografijom se pored tumora u bešici procenjuje i funkcionalno stanje bubrega kao i
eventualno prisustvo tumora u mokraćovodima ( ureterima). Nakon adekvatne
dijagnostike, najpre se obično učini transuretralna resekcija tumora bešike (TUR). To je
intervencija instrumentom istim kakav se koristi za operaciju prostate kroz mokraćni
kanal. Operacija može biti izvedena u spinalnoj ili opštoj anesteziji. Nakon nje i
histopatološkog pregleda dobijenog uzorka, odlučuje se o daljoj terapiji. Površni tumori,
koji nisu zahvatili mišićni sloj mogu se lečiti ponovnom transuretralnom resekcijom
okoline tumora nakon 6 nedelja, ubrizgavanjem odredjenih sredstava u mokraćnu bešiku
koja bi trebalo da spreče razvoj novih tumora ( Mitomicin, BCG, itd). U nekim posebnim
slučajevima, površni tumori bešike se leče operativnim uklanjanjem bešike . Lokalno
ograničeni tumori bešike koji su dublje zahvatili zid mokraćne bešike, tačnije koji su
zahvatili mišićni sloj se najčešće leče operativno- izvodjenjem radikalne
cistoprostatektomije, zračenjem bešike, ili u posebnim slučajevima odstranjenjem tumora
uz očuvanje zdravog dela bešike (parcijana cistektomija). U zavisnosti od
histopatološkog nalaza nakon operacije, i metastatske bolesti, može biti primenjena i
citostatska hemioterapija . Bez obzira na koji vid lečenja se odluče pacijent i lekar,
neophodne su striktne i redovne kontole.
Radikalna cistoprostatektomija je praktično najveća operacija u urologiji, tokom koje
se odstranjuje mokraćna bešika, prostata , semene kesice akod žena i prednji zid vagine,
materica, jajnici i jajovodi. Nakon toga, u istom aktu operacije mora se rešiti pitanje
odvojenja urina, koje zavisi od invazivnosti i veličine tumora, stanja pacijenta i sl. na
jedan od sledećih načina:

!41
1) Direktno izvodjenje uretera (mokraćovoda) na kožu, nakon čega se urin odvodi
preko ovog vida urostome u kesu na trbuhu.
2) Usadjivanjem uretera u deo creva, koji kao cev služi za izvodjenje urina na kožu
trbušnog zida. I ovom metodom se formira urostoma preko koje urin otiče u kesu
na trbušnom zidu.
3) Najkomforniji metod za odvodjenje urina je kada se nakon vadjenja bešike
formira nova bešika ( „neobešika, pauč“ – eng. neovesica, pouch) od dela creva.
Postoji više vrasta ovakvih hirurških tehnika, ali se sve one jednim imenom zovu
ortotopne derivacije. Iako ova operacija zahteva veliku sposobnost i obučenost
urologa za izvodjenje, saradnju pacijenata nakon operacije, i spada medju
najveće operacije u hirurgiji ona daje ujedno i najbolje rezultate, kao i najveći
komfor pacijentu. Nakon ove operacije i postoperativnog toka, uz savete o
mokrenju, pacijent mokri „normalnim putem“ kroz mokraćni kanal. Ne postoje
urostome, već mokraća iz bubrega kroz uretere dolazi u novoformirano bešiku od
creva, i dalje iz nje kroz mokraćni kanal napolje. Za potpunu kontrolu akta
mokrenja nakon ove operacije je potrebno strpljenje i vežba. Obavezne su i
redovne kontrole nakon operacije zbog mogućih komplikacija u vidu infekcije,
stvaranja kamena u novoformiranoj „bešici“ , praćenja kontrole akta mokrenja,
elektrolitnog disbalansa , zaostajanja urina u pauču i dr...
Nakon zračenja se mogu javiti znaci postiradijacionog cistitisa tj. tegoba sličnih kao kod
urinarne infekcije- učestalih nagona na mokrenje manjih količina sukrvičavog urina uz
peckanje i bolove , ili tegoba od strane iritacije završnog dela creva u smislu postojanja
učestačijih tečnih stolica.

- Kalkuloza - Kamen u mokraćnoj bešici može da nastane primarno na tom mestu,

što je retko. U tom slučaju je najčešći uzrok nastanka kamena u bešici opstrukcija
oticanju mokraće, i infekcija, što se dešava u sklopu postojanja suženja mokraćne
cevi (uretre), benigne hiperplazije prostate, skleroze vrata mokraćne bešike,
divertikuluma mokraćne bešike i dr. Primarna kalkuloza mokraćne bešike može
nastati i zbog prisustva stranog tela u bešici: urinarnog katetera, ili delića
njegovog balona, hirurškog šava ili stranog tela ubačenog s polja, kroz mokraćnu
cev . Češće, fragment kamena ili ceo kamen dolaze u mokraćnu bešiku iz
bubrega, preko mokraćovoda. Ako ne budu izmokreni, već ostanu u mokraćnoj
bešici , nastavljaju dalje da se uvećavaju. Sastav i vrste kamena u mokraćnoj
bešici su identični onima objašnjenim u poglavlju o kamenu u bubregu .
Obično pacijenti osećaju tup ili opštar bol u predelu bešike, tj. u donjem delu trbuha,
praćen pojavom krvi u mokraći, i često znakovima urinarne infekcije: učestalim
mokrenjem manjih količina urina, peckanjem pri mokrenju i sl. Može doći i do potpunog
prekida mokrenja, kada se kamen zaglavi u mokraćnoj cevi.
Za potvrdu dijagnoze i dalje lečenje , od koristi su nalazi urina i urinokulture,
ultrazvučni pregled, nativni snimak urotrakta ili uretrocistografija. Kamen u mokraćnoj
bešici se može videti i uretrocistoskopski, tj. plasiranjem metalnog optičkog instrumenta ,
kroz mokraćnu cev do bešike, kada se pod uveličanjem može videti veličina, oblik i boja

!42
kamena ali i stanje sluznice mokraćne beđike, prostatični lobusi eventualna suženja
mokraćne cevi i sl.
Ako je kamen u mokraćnoj bešici veličine do 2,5-3 cm, moguće je da se istim putem
kao pri cistoskopiji udje u mokraćnu bešiku i kamen zdrobi, tj. usitni a njegovi fragmenti
isperu i uklone iz bešike. Ova metoda se naziva cistolitotripsija i može se uraditi u
ambulantnim uslovima ili spinalnoj anesteziji. Veći kalkulusi, nepodobni za drobljenje
litotriptorom ili stanja u kojima se udruženo rešavaju divertikulum mokraćne bešike ili
izrazito velika prostata se mogu rešiti u jednom aktu, operativno- cistolitotomijom.

- Nevoljno oticanje urina (lat. Incontinentio)-

Stres inkontinencija (Strerss incontinentio urinae) – predstavlja nevoljni gubitak mokraće
kroz uretru (mokraćni kanal) pri napinjanju, smehu, kašlju, promeni položaja tela, dizanju
tereta i dr. tj. pri stanjima kod kojih dolazi do povećanja pritiska u trbuhu, koji se potom
prenosi na mokraćnu bešiku i savladava prirodne mehanizme koji sprečavaju nevoljno
oticanje mokraće. Iako u svom nazivu ovaj tip inkontinencije nosi reč „stres“ , to ne treba
mešati sa stanjima napetosti , nervoze, anksioznosti i sl. Ovo je ujedno i najčešći tip
inkontinencije kod žena. Obično se javlja u pedesetim godinama života, kada dolazi do
popuštanja tonusa kružnog mižića- sfinktera koji kontroliše kontinenciju. Faktori koji još
doprinose nastanku ili stepenu inkontinencije su slabost mišića male karlice i potpornih
struktura (ligamenata) koji se mogu javiti godinama nakon porodjaja, promena položaja i
odnosa bešike, mokraćnog kanala i ostalih organa u moloj karlici, izražena gojaznost i dr.
Može se javiti u čistom obliku ili mešovitoj formi , zajedno sa simtomima urgentne
inkontinencije.
Osim razgovora sa pacijentom u kome on daje tipične podatke za pojavu
nekontrolisanog oticanja mokraće u odredjenim situacijama, nakon pregleda i neke od
tzv. „stress proba“ (npr. pacijentu sa punom bešikom se kaže da se nakašlje i posmatra da
li će nevoljno oticati urin) se može sa sigurnošću posumnjati na ovo oboljenje. Poželjno
je da prethodno pacijent vodi (uz objašnjenje lekara) dnevnik mokrenja ili da popuni
neki od upitnika o nevoljnom mokrenju, broju mokrenja u toku dana, broju pelena ili
uložaka koje promeni, pretodnim operacijama, lekovima koje koristi, povredama i sl.
Obično se nakon fizikalnog pregleda, ultrazvuka, analize urina i urinokulture radi
posebna vrsta urodinamskog ispitivanja- merenje pritiska u mokraćnoj cevi ( urethral
pressure profiles, UPP) kojim se objektivizira slabost sfinkternog mišića. Tokom
pregleda, kod svake inkontinencije traga se za znacima spada karličnih organa, prolapsa,
prisustva cistocela, rektocela i sl. Obično je potreban i pregled ginekologa, ponekad i
uretrocistoskopski pregled.
Prvi korak u lečenju ovog velikog higijenskog i socijalnog problema je higijensko
dijetetski režim, dovodjenje telesne težine u odgovarajuće granice, primena Kegelovih
vežbi za jačanje mišića dna male karlice, ili primena lekova. Ukoliko ovo ne pomogne, ili
je stres proba izrazito pozitivna od samog početka, predlaze se neka od manje ili više
invazivnih hirurških tehnika, kojom se rešava problem stres inkontinencije: upotreba tzv.
„slingova“, otvorene hirurške tehnike, ugradnja veštačkog sfinktera.

!43
 Urgentna inkontinencije (Urge incontinence, eng)- je oblik inkontinencije kod koga
pacijent naglo, od jednom oseća neizdrživ, urgentan, jak nagon na mokrenje koji ne
može voljno da suzbije, i nakon čega dolazi do nevoljnog gubitka mokraće. Kod ove
vrste inkontinencije, bešika postaje preterano osetljiva i na manju količinu uskaldištene
mokraće, i kontrahuje se kako bi je izbacila napolje. Ove kontrakcije su snažne i
iznenadne i ne mogu se voljno odgoditi. Osnova za ovakvo stanje je prenadražljivost
mišića bešičnog zida- tzv. hiperaktivnost detrusora bešike.
Izvodi se slična baterija testova, ispitivanja i pregleda kao i kod stres inkontinencije
( anameza, pregled, analize urina, urinokulture, ultrazvuk, urodinamska ispitivanja ...).
Ukoliko postoji urinarna infekcija, neophodno je njeno saniranje.
Lečenje obuhvata promene životnog stila, regulaciju telesne mase, trening bešike,
upotrebu odredjenih lekova, a ako te mere ne dovedu do zadovoljavajuućeg poboljšanja
onda se predlaže neurostimulacija, blokada sakralnog nervnog pleksusa, injekcije
botulinus-toksina u detrusor bešike, uvećanje bešike ili kao poslednja mogućnost ostaje
operacija bešike sa zamenom novom „bešikom“ napravljenom od creva.
Mešana inkontinencija (Mixed incontinence, eng.)- daje simptome koji imaju
karakteristike stres i urgentne inkontinencije. Uz adekvatnu dijagnostiku, odlučuje se za
optimalni tretman koji će dovesti do smanjenja ili rešavanja tegoba.
Inkontinencija zbog prelivanja „ Overflow incontinence“- ovaj oblik inkontinencije
nastaje kada zbog opstrukcije na nivou prostate, vrata bešike ili smanjene aktivnosti
mišića bešike- detrusora dodje do punjenja bešike urinom, koji se zadržava u njoj. Kada
se prevazidje njen, često povećan kapacitet, dolazi do „prelivanja“ urina, tj. nevoljnog
oticanja one količine urina koja prevazilazi kapacitet već prepunjene bešike. Ovo je čest
tip inkontinencije kod uvećane prostate , suženja mokraćne cevi (uretre), slabosti mišića-
detrusora bešike da se kontrahuje i izbaci mokraću u potpunosti iz bešike. Najčešće do
ovog poremećaja dolazi postepeno, tako da se zid bešike polako isteže i kapacitet bešike
može dosta povećati. Stalno zadržavanje mokraće može biti uzrok urinarnoj infekciji, ili
čak proširenju gornjih mokraćnih puteva- ureterohidronefrozi.
U sklopu dijagnostike osim razgovora i pregleda pacijenta, najčešće se koriste i analize
urina, urinokulture, ultrazvuk, sa merenjem rezidualnog urina odnosno odredjivanje
zapremine urina nakon mokrenja. Često je potrebno uraditi uretrocistoskopski pregled ili
urodinamska ispitivanja.
U zavisnosti od uzroka nastanka ove vrste inkontinencije, moguće su sledeće terapijske
opcije: povremena „intermitentna“ samokateterizacija bešike, neurostimulacija, upotreba
odredjenih lekova, operacije suženog mokraćnog kanala ili uvećane prostate.
Na ovom mestu ću istaći izuzetno velik značaj urodinamskog ispitivanja, jer je to
precizna dijagnostička metoda kojom se može odrediti uzrok inkontinencije i lečenje
usmeriti na pravi način. Ponekad, različiti uzroci inkontinencije daju istu kliničku sliku.
Npr. u poslednjem opisanom slučaju inkontinencije, kod „overwlof“ inkontinencije kod
svih uzročnika koji dovode do ovog stanja zajedničko je to da se zadržava velika količina
mokraće u bešici, i da preko tog kapaciteta, nevoljno , deo mokraće otiče kroz uretru.
Ovakvu tegobu može da stvori npr. uvećana prostata, koja je napravila opstrukciju na
mestu gde uretra prolazi kroz prostatu. Nakon plasiranja katetera, eventualnog lečenja

!44
infekcije i adekvatne pripreme, ovakvom pacijentu bi verovatno operacija prostate rešila
opstrukciju i dovela do izlečenja. Medjutim, iste tegobe, istu kliničku sliku može dati
slabost mišića bešike tzv. detrusora, koji nema dovoljnu snagu da odmah, i u potpunosti
izbaci mokraću iz bešike. Javljaju se iste tegobe kao u prethodnom slučaju, ali ovde bi
operacija prostate bila kontraproduktivna, tj. ne bi dovela do rešavanja tegoba pacijenta.
Često, jedino urodinamsko ispitivanje, uz ostale pobrojane dijagnostičke postupake,
može da da odgovor na tačan uzrok inkontinencije i usmeri lečenje ka prevom smeru.

BOLESTI PROSTATE

Kestenjača (Prostata)- Prostata je fibrozno-mišićni i žlezdani organ, smešten ispod

dna mokraćne bešike, iza preponske simfize, ispred rektuma (Slika br. 12) . Ime je dobila
po tome što njena veličina i obilk podsećaju na kesten. Njen rast i razvoj su pod stalnom
kontrolom hormona, pre svega testosterona. Na rodjenju, ona je teška nekoliko grama, da
bi u periodu od 15-18. godine života njena masa bila oko 10-15 grama. U četrdesetim i
pedesetim godinama života nastavlja se njen intenzivniji rast. Kroz prostatu prolazi
mokraćna cev (uretra) u dužini od oko 3 cm, i dva briznika (ductus ejaculatorii, lat.),
koji prostatičnu žlezdu dele na četiri režnja: prednji, srednji i dva bočna. Postoje brojne
podele režnjeva prostate po raznim naučnicima, npr. po Lowsley-ju ima pet
embrionalnih režnjeva, ili po Mc Neal-u prostata ima četiri zone: prednju
fibromuskularnu, perifernu, centralnu i prelaznu zonu. Smatra se da je prelazna zona
mesto nastanka dobroćudnog uvećanja prostate (BPH), dok je periferna zona najčešće
mesto nastanka karcinoma prostate. Prostata je mesto ukrštanja polnog i mokraćnog
trakta. Svojom čvrstinom i položajem prostata daje potporu mokraćnoj bešici. Zajedno sa
akcesornim polnim žlezdama ( Kuperove i Litreove žlezde) i semenim kesicama
učestvuje u stvaranju seminalne plazme, koja olakšava kretanje spermatozoida, stvara
povoljnu kiselost (pH vrednost) semene tečnosti a u sebi sadrži brojne nutritivne i
energetske materije važne za život spermatozoida. Pored toga, prostatični sekret sa
svojim komponentama (cink, spemin, lizozim i imunoglobulini) predstavlja prirodni
mehanizam borbe protiv infekcije.

!45
 (

Slika br. 12. – Položaj prostate u odnosu na susedne organe

Semevod (lat. ductus deferens)- je cevasti organ koji se nastavlja na rep pasemnika
(epididymis), i služi za sprovodjenje spermatozoida od testisa, preko pasemnika i
semevoda do prostatičnog dela mokraćne cevi ili semenih kesica (slika br. 13). Semevod
je dugačak oko 50- 60 cm, debljine je 2-3 mm, a širine kanala manje od 1 mm.

Briznici (lat. ductus ejaculatorius)- nastaju spajanjem izvodnog kanala semene

kesice i završnog dela semevoda (slika br. 13). Briznici (po jedan sa svake strane) se
probijaju kroz prostatu i otvaraju u prostatičnom delu mokraćne cevi ( urethrae), na tzv.
semenom brežuljku. Oni su deo kanalnog semevodnog sistema, kroz koje semena tečnost
skupljena u rezervoaru- semenim kesicama , izlazi kroz mokraćnu cev , put napolje.

Semene kesice (lat. vesiculae seminales)- su parne, kesaste formacije , dužine oko 5
cm koje se nalaze priljubljene uz dno mokraćne bešike, u neposrednoj blizini prostate
(slika br. 12 ) . Izvodni deo semene kesice se spaja na bazi prostate sa semevodom i
gradi briznik (ductus ejakulatorius). Semene kesice služe kao rezervoar za spermatozoide,
do njihovog izbacivanja. Ujedno luče i najveći deo zapremine ejakulata.

!46
 (

Slika br. 13.- Položaj i anatomija prostate, semenih kesica, semevoda i briznika.

- Zapaljenja prostate (Prostatitis, lat.). Postoji više podela zapaljenja prostate na

akutna i hronična, specifična i nespecifična sl. Prostatitis je oboljenje koje može
da nastane bez obzira na životnu dob. Ovde će problem zapaljenja prostate biti
posmatran kroz podelu američkog udruženja NIDDK, a tu podelu je prihvatlo i
Evropsko udruženje urologa. Po ovoj podeli, razlikujemo sledeće vrste zapaljenja
prostate:
Akutni bakterijski prostatitis- nastaje najčešće izazvan bakterijama iz roda Ešerihije
koli, Pseudomonas, Enterokok i sl. Ove bakterije najčešće do prostate dolaze preko uretre
(mokraćne cevi), i to kada se savladaju mehanizmi prirodne odbrane organizma od ovih
bakterija. Ešerihija koli je normalni stanovnik creva, a u mokraćno polni sistem muškarca
može da dodje prilikom seksualnog odnosa sa osobom koja ima ešerihiju koli, prilikom
analnog odnosa i sl. Postoje i drugi putevi širenja ove bakterijske infekcije. Akutni
bkterijski prostatitis nastaje naglo, praćen je bolom u projekciji prostate- izmedju
mošnica i čmara, tegobama vezanim za mokrenje (otežano, bolno mokrenje, peckanje pri
mokrenju, nemogućnost mokrenja, ponekad krv u mokraći i sl). Ponekad pacijenti imaju
osećaj bola ili prisustva stranog tela u čmaru. Javlja se visoka telesna temperatura preko
38 C, jeza malaksalost i drhtavica. Pri digitorektalnom pregledu, prostata je topla,
uvećana i izrazito bolna na dodir. U laboratorijskim nalazima se sreće povećan broj

!47
leukocita u krvnoj slici, a nalaz u urinu govori u prilog infekcije. Kao i svako drugo
zapaljenje, i akutni bakterijski prostatitis se leči odgovarajućim antibioticima, dovoljno
dugo kako ne bi prešao u hroničnu formu.
Hronični bakterijski prostatitis- nastaje kao posledica neadekvatno lečenog akutnog
bakterijskog prostatitisa, ili dugim trajanjem zapaljenja koje ima blažu formu. Pacijenti se
žale na nejasne i neodredjene bolove i tegobe u predelu prostate, osećaj nelagodnosti u
predelu perineuma (izmedju nogu tj. izmedju mošnica i čmara), ponekad imaju tegobe sa
mokrenjem, najčešće učestalo mokrenje. Neki pacijenti osećaju bol posle ejakulacije.
Dijagnoza se potvrdjuje mikrobiološkom analizom pod mikroskopom eksprimata
prostate tj. sekreta koji se dobije nakon masaže prostate, ili posebnom tzv. Meares-
Stamejevom procedurom kojom se analiziraju početni i srednji malz mokraće, eksprimat
prostate nakon mokrenja i urin nakon masaže prostate. Ova metoda je nešto
komplikovanija za izvodjenje, zahteva saradnju pacijenta ali je najpreciznija za
potvrdjivanje dijagnoze. Digitorektalnim pregledom se najčešće dobija uredan nalaz na
prostati. Lečenje hroničnog bakterijskog prostatitisa obuhvata dugotrajniju upotrebu
posebno doziranih antibiotika, kombinovanih sa lekovima protiv bolova i zapaljenja.
Hronični nebakterijski prostatitis je najčešća vrsta prostatitisa. Pravi uzrok ovog
oboljenja se ne može sa sigurnošću potvrditi, ali se razmatra uloga intracelularnih
mikroorganizama (hlamidija, mikoplazma, ureaplazma) , spazam unutrašnjeg sfinktera
(kružnog, cirkularnog mišića). Ova bolest se javlja u svoje dve forme: zapaljenski
( sindrom hroničnog bola u maloj karlici ) i nezapaljenski oblik (ili prostatodinija) . Oba
ova oblika imaju sličnu kliničku sliku kao hronični bakterijski prostatitis, tj. pacijenti se
žale na nejasne bolove u predelu izmedju nogu , u projekciji prostate koji se ponekad
intenziviraju nakon polnog odnosa. Ove tegobe mogu i ne moraju da prate umerene
tegobe vezane za mokrenje, ali se mikrobiološkom analizom urina ne nalaze znaci
urinarne infekcije. Analizom eksprimata prostate kod zapaljenske, inflamatorne forme se
nalaze leukociti, dok su oni odsutni kod nezapaljenske forme. Tačnije, kod nezapaljenske
forme ove bolesti, sve mikrobiološke analize urina, semene tečnosti i eksprimata prostate
su uredne i ne pokazuju znake zapaljenja ili prisustva bakterija. Lečenje ovih vrsta
prostatitisa je dosta teško i dugotrajno, obuhvata primenu alfa blokatora, mišićnih
relaksanata, fitoterapije, lekova protiv bolova i sl. i zahteva veliko strpljenje pacijenata i
lekara.
Asimptomatski zapaljenski prostatitis- O ovom oboljenju govorimo kada se dokazi o
infekciji prostate analizom semene tečnosti, eksprimata prostate ili tkiva dobijenog
biopsijom prostate dobiju bez prisustva bilo kakvih simptoma I tegoba kod pacijenta.

Dobroćudno uvećanje prostate ( benigna hiperplazija prostate, BPH)

Dobroćudno uvećanje prostate (BPH- benign prostatic hyperplasia, ili BHP) nastaje
kao posledica uvećanja dela prostate koji se naziva „prelazna zona“, koje se manifestuje
stvaranjem čvorića (nodula) i njihovim daljim rastom. Ovim rastom, ostali delovi prostate
bivaju potisnuti ka periferiji- ka kapsuli prostate, a mokraćna cev (uretra) stisnuta . Danas

!48
se povremeno sreću i drugačije skraćenice kojima se označavaju slična stanja: BPO
( benign prostatic obstruction, eng- opstrukcija izazvana dobroćudnim uvećanjem
prostate), BPE- (benign prostatic enlargement) i sl . Tačan uzrok ovakvog rasta i
promena u prelaznoj zoni prostate ni danas u potpunosti nije poznat. Zna se da je proces
vezan za starenje i da postoji hormonalna uloga ( testosteron i njegovi derivati,
estrogeni) u kontroli rasta prostate. Prva ognjišta hiperplazije prostate se pod
mikroskopom mogu videti kod muškaraca u tridesetim i četrdesetim godinama života, ali
kliničke menifestacije se javljaju kasnije. U osmoj deceniji života, preko 90 % muškaraca
ima BPH.
Uvećana prostata može ( a ne mora) da stvori opstrukciju oticanju mokraće iz bešike,
kroz mokraćnu cev. Nekada velika prostata ne da ovakve smetnje, dok nekada manja
prostata može dati izražene tegobe, u zavisnosti od pravca rasta i stepena pritiska
mokraćne cevi. Veličina prostate ne mora da bude udružena sa intenzitetom tegoba koje
pacijent oseća. Oko 25 % ljudi koji imaju BPH, nemaju „opstruktivne“ smetnje sa
mokrenjem. Ostali imaju smetnje sa mokrenjem izazvane otežanim prolaskom mokraće
kroz mokraćnu cev, nepotpunim pražnjenjem mokraće iz bešike ili infekcijom.

Slika br. 14. – Levo : prostata normalne veličine koja ne pritiska mokraćnu cev. Desno :
dobroćudno uvećana prostata koja pritiska mokraćnu cev (uretru).

Pritiskom na mokraćnu cev i podizanjem vrata mokraćne bešike, uvećana prostata ometa
normalno i nesmetano oticanje mokraće kroz uretru, tokom akta mokrenja. Mokraćna
bešika u prvom momentu pokušava zadebljanjem svog mišićnog sloja da se suprotstavi
ovoj opstrukciji. Zid mokraćne bešike postaje zadebljan i “nadražen” tj. hiperaktivan. To
izaziva kontrakcije zida mokraćne bešike čak i kada je prisutna mala količina urina, što se
manifestuje čestim mokrenjem. Vremenom zid bešike slabi i ona gubi sposobnost da se u
potpunosti isprazni, te urin zaostaje u bešici. Ako je opstrukcija izražena , u zidu bešike
se mogu stvoriti sitnija ili krupnija udubljenja tzv. celule pa i divertikulumi mokraćne
bešike i / ili dolazi do pojave rezidualnog urina, tj. jedan deo urina uvek zaostaje u
mokraćnoj bešici i nakon akta mokranja. Zbog ovoga neke osobe imaju utisak da se nisu
izmokrile do kraja, mada može postojati i velika zapremina zaostalog urina a da pacijent
to ne oseća Pritisak prostate na mokraćnu cev može biti tako velik, da u potpunosti
onemogući mokrenje. Ovo stanje se zove kompletna retencija urina ( lat. Retentio urinae
completa, RUC). Retencija urina može biti tolikog stepena da izazove proširenje gornjih

!49
mokraćnoh puteva, i šupljina bubrega tj. da izazove ureterohidronefrozu, i ošteti trajno ili
prolazno funkciju bubrega.
Najčešće se javljaju tegobe u smislu čekanja na otpočinjanje mlaza, naročito kod
prvog jutarnjeg mokrenja, naprezanje pri mokrenju, slabiji mlaz mokraće, tanak mlaz,
prekidanje mlaza mokraće tokom mokrenja , potpuna nemogućnost mokrenja i sl. Ove
tegobe se nazivaju „opstruktivni simptomi“ i nastaju direktno zbog uvećanja prostate.
Ovim simptomima mogu da prethode, ili se zajedno sa njima jave tzv. simptomi
„nadražaja (iritacije) “ mokraćne bešike a to su: mokrenje noću češće od jednog puta,
jaki, nezadrživi nagon na morenje, učestalije dnevno mokrenje i sl. Ovi simptomi mogu
biti uzrokovani ili udruženi sa bolestima kao što su urinarna infekcija, najčešće mokraćne
bešike, bolestima mišića i inervacije mokraćne bešike i sl. Već je rečeno da se u nekim
slučajevima, kada velika zapremina mokraće zaostaje u bešici nakon mokrenja, moguće
da dodje do proširenja gornjih urinarnih puteva, kada se javljaju i simptomi slabosti
bubrega (bubrežne insuficijencije). Tegobe koje izaziva uvećana prostata mogu nastati
lagano, i dugo se javljati bez intenziviranja tegoba, ili uz lagano pogoršanje. Sa druge
strane, nekada se kao prva tegoba javi potpuna nemogućnost mokrenja (RUC), i to
najčešće nakon prehlade, sedanja na hladnom i sl.
Kao komplikacije BPH se mogu javiti: urinarna infekcija, krvarenje iz prostate i
pojava krvavog urina, stvaranje kamena u mokraćnoj bešici , divertikulum mokraćne
bešike, slabljenje bubrežne funkcije- bubrežna insuficijencija udruženo sa proširenjem
gornjih mokraćnih puteva (ureterohidronefrozom) i sl.
Kao kod dijagnostikovanja drugih bolesti, prvi korak je razgovor sa urologom o
tegobama u vezi mokrenja koje pacijent oseća. Tokom razgovora urolog će proceniti na
osnovu odgovora pacijenta stepen njegovih tegoba, ili će mu dati jedan poseban formular
takozvani „ internacionalni prostata simptom skor “ (IPSS). U ovom upitniku postoji
sedam pitanja u vezi sa mokrenjem, a pacijent svoje tegobe ocenjuje bodovima od 0-5.
Zbir ovih bodova daje ukupan zbir („skor“) na osnovu koga se tegobe pacijenta izazvane
uvećanjem prostate svrstavaju u blage, srednje i izražene . U zavisnosti od dogovora sa
pacijentom i procene tegoba ovim testom donosi se odluka o daljem lečenju.
Nakon toga sledi fizikalni pregled, gde se izmedju ostalog može napipati , ako
postoji , jako uvećana tj. prepunjena i bolna bešika kod akutne retencije urina.
Digitorektalni pregled prostate je obavezni deo pregleda, jer se na ovaj način dobijaju
značajni podaci o veličini, bolnosti, homogenosti, ograničenosti i obliku prostate.
Laboratorijskim analizama krvi dobijaju se podaci o krvnoj slici, osnovnom
biohemizmu i procenjuje prisustvo infekcije, stanja bubrežne funkcije, vrednostima
šećera u krvi i prostata specifičnom antigenu (PSA) ponekad i njegovim derivatima .
Analizom urina se dobija informacija o eventualnom prisustvu infekcije urinarnog
sistema, procenjuje broj crvenih krvnih zrnaca u urinu i sl .
Ultrazvučna dijagnostika je jednostavna za primenu, brza, lako dostupna i bezbolna.
Njome se može utvrditi zapremina odnosno dimenzije prostate, videti stanje mokraćne
bešike i bubrega i eventualne promene na njima. Nakon mokrenja, moguće je odrediti
zapreminu zaostalog, rezidualnog urina u mokraćnoj bešici.

!50
 U razvijenim zemljama, a sve više i kod nas u prvu bateriju testova uključuje se
ispitivanje protoka mokraće tzv „ uroflow“ , kako bi se pravilno ocenilo kojem pacijentu
bi operacija pomogla u cilju rešavanja problema sa mokrenjem, a kome se preporučuju
drugačije metode lečenja. Ovaj pregled je oblik urodinamskog ispitivanja.
Osim navedenih metoda, u odredjenim uslovima urolog će dopuniti isitivanje ostalim
urodinamskim pregledima, uretrocistoskopijom ili drugim pregledima.
U zavisnosti od tegoba pacijenta, kao i nalaza dobijenih sprovedenim dijagnostičkim
metodama, pacijent i urolog se dogovaraju o sledećim modalitetima lečenja:
1) Praćenje- praćenje i redovne kontrole se preporučuju ljudima bez tegoba, ili sa
minimalnim tegobama koje izaziva umereno uvećana prostata. Redovnim pregledima se
prati dinamika rasta prostate i nastajanja novih ili intenziviranja starih tegoba. Ovim
pacijentima se savetuje smanjen unos tečnosti u večernjim časovima, izbegavanje
začinjene hrane, gaziranih i alkoholnih pića i kafe, i sl.
2) Medikamentozna terapija – upotreba lekova za prostatu. Ova opcija lečenja je
predvidjena za pacijente sa umerenim tegobama, bez značajnijih komplikacija i bez
značajnije opstrukcije. U slučaju da postoji udružena urinarna infekcija ili prostatitis,
potrebno je stanje zapaljenja rešiti upotrebom adekvatnih antibiotskih preparata. Postoje
lekovi ( alfa blokatori) koji mogu da smanje pritisak na kapsulu prostate tj. da je olabave,
čime indirektno smanjuju pritisak prostate na mokraćnu cev. Ovim lekovima je potrebno
oko mesec dana da ispolje svoje dejstvo, ali se ne smeju uzimati bez lekarske kontrole jer
mogu izazvati snižavanje krvnog pritiska. Pored ovoga, postoje i lekovi (inhibitori 5-
alfa-reduktaze) koji dovode i do smanjenja prostate, pada vrednosti PSA i smanjenja
krvarenja iz prostate. Ovi lekovi se mogu koristiti u terapiji BPH ili pripremi za operaciju
samostalno ili u kombinaciji sa alfa blokatorima. Njima takodje treba oko 1-2 meseca da
bi ispoljili svoje puno dejstvo na prostatu. Ni ove lekove pacijenti ne bi trebalo da
uzimaju samostalno i bez konsultacije sa urologom, jer je neophodan pregled i merenje
PSA vrednosti pre uzimanja leka, kako bi se na pravilan način tumačile vrednosti PSA za
vreme terapije. Ove dve grupe lekova su lekovi čije je delovanje na smanjenje tegoba
zbog BPH dokazano, i preporučeni su od strane Evropskog udruženja urologa ( EAU).
Pored njih, pacijenti često pribegavaju upotrebi biljnih preparata, bilo u obliku kapsula,
čajeva i sl, koji daju promenjljive rezultate, tj. mogu da pomognu pacijenatima sa
slabijim ili srednje izraženim tegobama. Obično ih koriste i pacijenti koji iz odredjenih
razloga ne žele ili ne mogu da se podvrgnu drugom vidu lčenja. Postoje brojna
fitoterapeutska sredstva koja prirodnim antiseptičkim dejstvom ili pomoću biljnih
estrogena i sl. mogu u odredjenoj meri da pomognu nekom broju pacijenata.
3) Hirurška terapija: Indikacije za operaciju prostate su: izražene tegobe sa mokrenjem
zbog BPH, nemogućnost mokrenja ( retencija urina) , ponavljana hematurija zbog BPH,
slabost bubrežne funkcije ili kamen u mokraćnoj bešici nastali zbog BPH, veliki
rezidualni urin tj. zaostajanje velike zapremine urina u bešici nakon mokrenja . U
zavisnosti od veličine prostate , drugih bolesti od kojih pacijent boluje i dogovora ,
postoje sledeći modaliteti hirurškog lečenja prostate:
a) Transuretralna resekcija prostate ( TURP)- je danas jedna od najčešćih operacija
u urologiji. To je operacije prostate pomoću instrumenta (resektoskopa) koji se uvodi

!51
kroz mokraćnu cev, dakle bez reza na koži (slika br. 15. ) . Omčicom kroz koju prolazi
struja se odstranjuje delić po delić prostatičnog tkiva. Za ovakvu vrstu operacije su
pogodne prostate veličine do 80 ili maksimalno 100 ml, ali ne i veće. Operacija traje oko
30-60 minuta, može se izvesti u opštoj (pacijent spava) ili spinalnoj anesteziji ( pacijent
je budan, ali ne može da pomera noge i ne oseća bol). Ovom metodom se izresecira veliki
deo prostate, ali zaostane manji deo –nekih 10-tak procenata tkiva prostate oko kapsule,
koji nastavlja nakon operacije, tokom godina da raste. Najčešće nije potrebna nadoknada
krvi u toku operacije. Posle operacije, kateter se nosi nekoliko dana, a po njegovom
vadjenju pacijent nekoliko dana može da oseća peckanje pri mokrenju i učestalije
nagone na mokrenje ili ima sukrvičastu mokraću. Dan po vadjenju katetera se pacijent
otpušta kući, ako je postoperativni tok protekao uredno. Potencija najčešće bude očuvan
i nakon operacije. Komplikacije nakon ove vrste operacije su retke, a medju njima se
najčešće javljaju: suženje mokraćne cevi na mestu operacije, infekcija, delimična
nemogućnost kontrolisanja mokrenja, potreba da se ponovi intervencija, retrogradna
ejakulacija i sl.

!
Slika br. 15 .- Transuretralna resekcija prostate- TURP

b) Transuretralna incizija prostate ( TUIP)- je minimalno invazivna tehnika kojom

se sa nekoliko manjih useka na prostati mogu rešiti tegobe zbog manjeg uvećanja
prostate- do 30-tak grama. Operacija je pogodnija za mladje muškarce, jer ne dovodi do
retrogradne ejakulacije ( oticanje sperme prilikom ejakulacije u mokraćnu bešiku, a ne
kroz mokraćnu cev u spoljašnju sredinu) što je slučaj sa TURP-om , operacija je kraća,
lakša, nema gubitka krvi ali je i njena efikasnost manja od TURP-a. Sama procedura se
izvodi najčešće u spinalnoj ili eventualno opštoj anesteziji, a prostati se pristupa na isti
način kao prilikom TURP-a, odnosno kroz mokraćnu cev.
c) Postoje i brojne druge, minimalno invazivne tehnike operacija prostate, koje su
manje zastupljene u našoj zemlji, kao što su: laserska operacija prostate, operacija
prostate pomoću ultrazvuka, termoterapija prostate, ugradnja stenta i sl. Zajedničko za
sve ove tehnike je da su manje invazivne, konformnije za pacijente ali ni jedna ne daje
tako dobre rezultate kao TURP ili otvorene hirurške tehnike. Ove metode imaju svoje

!52
opravdanje pre svega kod pacijenata koji nisu pogodni za operaciju zbog duboke starosti
ili drugih težih bolesti.
d) Otvorene hirurške tehnike ( Prostatectomia ) . Postoje dva osnovna tipa
otvorenih operacija, kada se kroz rez na koži i slojevima trbušnog zida , kroz kapsulu
prostate ili zid mokraćne bešike pristupi adenomu prostate i on se izljušti. Prilikom ove
operacije, ostaje kapsula prostate sa manjim delom tkiva prostate na njoj, koje je
podložno daljem rastu, tokom godina nakon operacije. Ova operacija je indikovana za
pacijente sa velikom prostatom, zapremine preko 100 ml, ili ako postoji veći kamen ili
divertikulum mokraćne bešike koji se rešavaju u istom aktu.

- Karcinom prostate
Karcinom prostate spada u najčešća maligna oboljenja muškaraca. U 95% slučajeva
radi se o adenokarcinomu prostate ( ACP), redje o karcinomu prelaznog epitela, sarkomu,
mikrocelularnom ili planocelularnom karcinomu Pravi uzrok nastanka karcinoma
prostate još nije poznat. Zna se da postoje hereditarne, nasledne forme u oko 10%
obolelih, za koje je karakteristično oboljevanje mladje populacije- oko 50-te godine
života. Sa starošću , rizik od obolevanja je sve veći.
Ne postoji specifična simptomatologija koja bi pacijenta upućivala na karcinom
prostate. On se obično otkrije tokom redovnih , rutinskih pregleda kod urologa, ili kada
se digitorektalni pregled ili PSA (prostata specifični antigen) urade zbog nekog drugog
urološkog oboljenja: benigne hiperplazije prostate, urinarne infekcije i sl. Pacijent koji
ima karcinom prostate može da bude bez ikakvih značajnijih tegoba u vezi sa mokrenjem.
Ponekad, u zavisnosti od stadijuma bolesti i zahvaćenosti dela prostate tumorom,
pacijent može da ima tegobe vezane za mokrenje (učestalo mokrenje, noćno mokrenje,
čekanje na otpočinjanje mlaza, slab mlaz sa prekidima, nemogućnost izmokravanja urina
i sl) , krvav urin, bolove u kostima, anemiju , smanjenje telesne težine i sl.
Za postavljenje dijagnoze neophodno je uraditi digitorektalni pregled, pri kome se
veći karcinom prostate pipa kao tvrdina u tkivu prostate. Digitorektalni nalaz koji nije
sumnjiv na prisustvo karcinoma ne isključuje mogućnost da karcinom postoji. Sama
vrednost PSA, čak i ako je u granici normalnog ne isključuje postojanje karcinoma
prostate. Zbog toga , da bi se povećala sigurnost potrebno je da se urade pored
digitorektalnog pregleda i PSA, i transrektalni ultrazvuk (TRUS). U slučaju sumnjivog
nalaza na bilo kom od ova tri pregleda, radi se biopsija prostate.
Ukoliko se biopsijom prostate potvrdi prisustvo karcinoma, uzimajući u obzir stadijum,
vrstu i osobine karcinoma, sa kompletiranim laboratorijskim nalazima ( krvna slika,
osnovni biohemijski nalazi, alkalna fosfataza, kisela fosfataza, prostatična kisela
fosfataza), ultrazvučnim pregledom trbuha i male karlice, rentgenskim pregledom
grudnog koša (srca i pluća) i procenom o tome da li je potreban scintigrafski pregled
kostiju , onkološki konzilijum donosi odluku o daljem lečenju. Ponekad je potreban i
nalaz skenera ili magnetne rezonance. Modaliteti lečenja obuhvataju: praćenje, radikalnu
hiruršku operaciju- radikalnu prostatektomiju, zračenje, i hiruršku ili medikamentoznu
kastraciju, u cilju smanjivanja vrednosti hormona testosterona. Za tumore koji su
ograničeni na prostatu modaliteti lečenja su: praćenje, zračenje ili radikalna operacija.

!53
Postoji više hirurških pristupa za izvodjenje radikalne prostatektomije, u novije vreme se
u razvijenim zemljama pažnja poklanja laparoskopskoj i robotskoj tehnici . U našem
narodu je uvreženo mišljenje da je zračna terapija rezervisana samo za najteže, praktično
neizlečive slučajeve. To apsolutno nije tačno. Indikacije za ovaj vid terapije, kao i njen
uspeh su vrlo slični kao i kod radikalne operacije, s tim da se uz dogovor sa pacijentom
a uvažavajući nalaze, odlučujemo za jednu od ove dve metode. Radikalna operacija nudi
kompletno uklanjanje prostate i njenog omotača sa tumorom, limfnih čvorova i semenim
kesicama, ali sa sobom nosi mali rizik od nemogućnosti kontrolisanja mokrenja,
impotencije, suženja na mestu spoja bešike i mokraćne cevi i svih ostalih hirurških
komplikacija (krvarenje, tromboembolija, infekcija, fistula i dr...). Radikalna zračena
terapija nudi sličan procenat preživljavanja i efikasnosti u lečenju kao i operacija, uz
očuvanje potencije i kontrole mokrenja, ali i moguće stavranje tzv. postiradijacionog
cistitisa i kolitisa, tj zapaljenja sluznice debelog creva i bešike koje mogu da rezultuju
upornim nagonima na mokrenje, pojavi krvi u urinu, peckanja pri mokrenju, smanjenju
kapaciteta mokraćne bešike, prolivima i krvi u stolici. Postoji i više vrsta i modaliteta
zračne terapije. Svaka od navedenih metoda ima svojih prednosti i mana , zbog čega je
potrebna procena, dogovor i odluka za svakog pacijenta ponaosob. U slučaju bolova u
kostima, zračenje se može primeniti i kao „palijativna“ terapija u cilju otklanjanja bolova
izazvanih metastazama. U slučaju metastatske , proširene bolesti, ili zbog nemogućnosti
postizanja radikalnosti tokom operacije, kao i nakon porasta vrednosti PSA nakon
operacije ili zračenja potrebno je sprovesti blokadu lučenja i/ili dejstva testosterona, što
se postiže ili uklanjanjem oba testisa (kastracijom, orhiektomijom), ili lekovima. U ovu
svrhu se koristi nekoliko linija hormonalne terapije. Testisi stvaraju najveći deo
testosterona, a u velikom procentu karcinom prostate je zavisan od ovog hormona, zbog
čega je blokada njegovog dejstva od velikog značaja u oko 80% metastatskih karcinoma
prostate.
I na kraju priče o karcinomu prostate ću još jednom istaći važnost preventivnih
odlazaka kod urologa, i bez značajnih ili ikakvih tegoba, bar jednom godišnje nakon 50-
te godine. Svaki tumor, pa i karcinom prostate, ako se dijagnostikuje na vreme, može u
velikom procentu biti pobedjen, a pacijent izlečen.

BOLESTI MOKRAĆNE CEVI

Mokraćna cev (urethra) muškarca- je cevasti organ, dužine oko 16-17 cm, kojim se
mokraća evakuiše iz bešike (Slika br. 16.). Normalno, uretra se otvara na vrhu glavića
penisa. Uretra istovremeno služi i kao put prolaska sperme. U anatomskom smislu,
uretra je podeljena na : prostatični deo , opnasti deo i spongiozni deo uretre. U kliničkom
smislu razlikujemo prednji i zadnji deo uretre.

!54
 (
Slika br. 16 .- Mokraćna cev (uretra) muškarca

Zapaljenja mokraćne cevi (Urethritis)

Gonoreja – je zapaljenje uretre izazvano bakterijom Najserijom gonoreje, koja se prenosi
seksualnim putem, tako da je ova bolest jedna od takozvanih polno prenosivih bolesti. U
prošlosti je bila mnogo raširenija u seksualno aktivnoj populaciji, ali se i danas može
povremeno videti. Posle polnog odnosa sa osobom koja je inficirana gonokokom , a
nakon inkubacije od nekoliko dana (3-10) pojavljuje se obilna gusta žućkasta sekrecija
iz mokraćne cevi (slika br. 17. ) . Pacijent oseća peckanje i bolove duž mokraćne cevi,
ponekad se vidi crvenilo oko spoljašnjeg otvora mokraćne cevi na glaviću. Dijagnoza se
postavlja mikroskopskim pregledom sekreta iz mokraćne cevi . Ukoliko se ne leči
infekcija može da se proširi i zahvati prostatu i epididimise, a ponekad se javlja čak i
sepsa. Jedna od najčešćih komlikacija nakon ove infekcije je stvaranje suženja duž
mokraćne cevi , što kasnije u životu stvara velike tegobe sa mokrenjem. Infekcija
gonokokom se leči odgovarajućom antibiotskom terapijom, a često se dodaje i lek protiv
hlamidije jer ove dve infekcije mogu biti udružene, uz različito vreme inkubacije. Leče
se oba partnera.

Slika br. 17. - Gust žućkast iscedak iz uretre kao posledica infekcije gonokokom

!55
 Negonokokni uretritisi – su zapaljenja mokraćne cevi koja izazivaju ostali
mikroorganizmi osim gonokoka i bacila tuberkuloze. Danas su ove infekcije česte i
takodje se prenose seksualnim kontaktom. Najčešći izazivači ovog zapaljenja su
hlamidija, mikoplazma ureaplazma, trihomonas, gljivice i dr... Period inkubacije je
obično izmedju jedne i pet nedelja. Infekcija može da prodje bez ikakvih simptoma i
tegoba, ili se javlja ponekad peckanje i oskudan sekret iz mokraćne cevi a ponekad se
vidi crvenilo oko spoljašnjeg otvora mokraćne cevi na glaviću. Infekcija može da se širi i
na epididimis, tako da je kod mladjih muškaraca hlamidija najčešći izazivač zapaljenja
epididimisa i testisa, a infekcija dolazi upravo iz mokraćnog kanala. Za potvrdu
dijagnoze obično je dovoljno uzeti korektan bris uretre , a ponekad se dijagnoza
dopunjuje ili isključuje mikrobiološkim analizama prvog mlaza mokraće, spermokulture,
fluorescentnim monoklonskim antitelima, analizom eksprimata prostate i sl. Leči se
adekvatnom antibiotskom terapijom, i dovoljno dugo, obično do potvrde o dva uzastopna
negativna nalaza briseva. Leče se oba seksualna partnera, a za vreme terapije dozvoljen je
polni odnos samo uz prezervativ. Pravovremeno otkrivanje i lečenje ovih infekcija je vrlo
važno jer su upravo hlamidije i mikoplazme čestih izazivači infekcija koje mogu da budu
bez značajnijih tegoba , a da ostave trajne posledice u smislu steriliteta. Jednostavna,
mada na žalost medju mladima ne toliko popularna metoda prevencije je upotreba
prezervativa čime se štiti ne samo od ovih infekcija već i hepatitisa B,C, side i sl.

Povrede mokraćne cevi- mogu nastati izolovano, samostalno, ili udružene sa

povredama drugih organa. Povrede mogu biti nanete vatrenim, hladnim ili tupim
oružjem, tokom plasiranja katetera ili hirurških procedura na mokraćnoj cevi . Čest uzrok
povreda su i padovi, saobraćajni traumatizam , prelomi karlice i sl. Sa aspekta
dijagnostike i lečenja uretra je podeljena na „prednju“ i zadnju. Mokraćna cev može biti
povredjena u celom svom obimu kada je prekinut kontinuitet izmedju dva kraja uretre, ili
povreda može zahvatiti samo deo obima ovog cevastog organa. U zavisnosti od vrste
povrede i sile koja ju je izazvala, može se javiti isticanje krvi kroz spoljašnji otvor
mokraćnog kanala na glaviću, nezavisno od mokrenja, ili na početku mlaza mokraće, ako
je mokrenje uopšte moguće. Pored bolova nekada se može javiti potpuna nemogućnost
mokrenja. Krvni podlivi se mogu javiti u predelu medjice (perineuma- predelu izmedju
čmara i testisa, izmedju nogu), ili se javlja krvni podliv na penisu.
Dijagnostiku upotpunjuje snimanje mokraćne cevi kontrastom ( uretrocistografija), a
važno je omogućiti nesmetano oticanje urina, što se najčešće postiže plasiranjem tanke
cevšice preko trbužnog zida u mokraćnu bešiku tzv. cistostomskog katetera. U zavisnoszi
od mehanizma povredjivanja, ostalih povreda i opšteg stanja, urolog odlučuje da li je
potrebna hitna hirurška intervencija ili se ona radi odloženo. Ponekad je potrebno uraditi
nekoliko operativnih zahvata. Komplikacije koje se mogu javiti nakon povreda
mokraćne cevi su: suženje mokraćnog kanala, impotencija, nevoljno oticanje mokraće,
infekcije, stvaranje fistula i dr.

!56
 Tumori mokraćne cevi – mogu biti primarni tumori uretre, ili se u nju šire iz
susednih organa. Od tegoba mogu da daju otežano mokrenje i krv u mokraći , a jedini
način lečenja je operacija čija opsežnost zavisi od lokalizacije , veličine i dubine
zahvatanja tumora.
.
Urodjene anomalije mokraćne cevi
Hipospadija- je urodjena anomalija kod koje se spoljašnji otvor mokraćne cevi
završava, tj. otvara ranije (ispod) nego što je to normalno, na vrhu glavića. Ova urodjena
anomalija spada u češće, i javlja se jednom u oko 350 novorodjene muške dece. U
zavisnosti od mesta na kome se mokraćna cev otvara : na glaviću, ali niže od normalnog
(slike br. 18,19.) , očekivanog mesta, na telu penisa, ili na medjici (perineumu) rade se
korektivne hirurške operacije u jednom ili više aktova. Ovim postupcima se ispravlja i
povijenost penisa put dole, koja je uslovljenja prisustvom “horde” – trake koja izaziva
povijenost penisa put dole. Ako se otvor uretre nalazi na glaviću, ali ispod mesta gde bi se
očekivalo normalno pozicioniran otvor mokraćne cevi najčešće korektivna operacija nije
neophodna.

! !

Slike br. 18,19. - Jedan od oblika hipospadije

Epispadija- je urodjena anomalija koju karakteriše otvaranje spoljašnjeg otvora

moraćnog kanala na penisu iznad očekivanog, normalnog mesta (slika br. 20.) , tj. sa
“gornje “ strane penisa, kada je penis u miru. Leči se isključivo hirurški, u zavisnosti od
položaja otvaranja uretre ( mokraćne cevi) .Ovu anomaliju može da prati i nemogućnost
zadržavanja mokraće.

!57
 !

Slika br. 20. - Epispadija

Udvojenost uretre- mokraćni kanal može biti celom svojom dužinom, ili delom
udvojen. U zavisnosti od toga, ponekad je moguće videti dva spoljašnja otvora mokraćne
cevi na glaviću penisa, ili postoji duplikacija zadnjeg dela uretre, a ona se završava
jednim zajedničkim otvorom na glaviću. Ovakve urodjne anomalije su retke, a mogu da
budu asimptomatske, ili da daju probleme vezane za mokrenje, stvaranje kamena ili
česte urinarne infekcije.

BOLESTI PENISA

Polni ud (lat. penis ) se sastoji iz korena, tela i glavića. Anatomski posmatrano, penis
je gradjen od spongioznog tela kroz koje prolazi mokraćna cev, i kavernoznih tela (slika
br. 21. ) . Kavernozna tela omotava poseban omotač- tzv. tunika albuginea. Ispod kože
penisa nalaze se još dve ovojnice- površni i duboki omotač (fascija) penisa.

Slika br. 21. - Spongiozno i kavernozna tela penisa

Erekcija, tj. ukrućivanje polnog uda nastaje refleksnim putem, kada pod dejstvom
spimpatičkog dela nervnog sistema dodje do kontrakcije mišićno-elastičnih pregrada

!58
kavernoznih struktura što uzrokuje otežano i usporeno oticanje venske krvi, dok
arterijska krv i dalje nesmetano pritiče, jer je u arterijama pritisak viši nego u venskom
sistemu. Povećava se dotok krvi i u spongiozne strukture ( glavić). Kavernozno telo
povećava svoju zpremunu usled nagomilavanja veće količine krvi, što rezultuje
povećanjem veličine i čvrstine penisa tj. erekcijom.
Kožica koja prekriva glavić treba da ima širok otvor, tako da ne steže i ne smeta
pri erekciji, tj. da može u potpunosti da se prevuče i ogoli glavić (slika br.22.) . U slučaju
da to nije moguće, radi se o fimozi.

Slika br. 22. – Nesmetano prevlačenje kožice (prepucijuma) preko glavića penisa

Kroz penis prolazi mokraćna cev (uretra), koja se otvara na vrhu glaviću. Kroz
mokraćnu cev prolazi mokraća tokom akta mokrenja, i sperma (semena tečnost) prilikom
ejakulacije.
Oduvek je pitanje dimenzija penisa budilo razne kontroverze . Kolika je ta toliko
željena „normalna“ dužina (slika br. 23. - merenje dimenzija penisa u erekciji) ?

! !
Slika br.23.- Merenje dužine i obima penisa u erekciji

U svakodnevnoj praksi i ambulantnom radu, uglavnom vidjam muškarce koji misle da bi

im bar još 1-2 cm dužine značilo mnogo, po pitanju samopouzdanja, iako su im

!59
objektivno polni organi bili sasvim normalnih dimenzija. Nerelane priče muškog društva,
u kome niko nema ispod 20 cm, su naravno preuveličane. Iako se o duzini penisa
ispredaju razne „naučno-fantastične“ priče ovde ću izneti jednu prosečnu dužinu
takozvanog „evropskog penisa, a to je 15 +/- 3 odnosno od 12-18 cm. To ne znaci da
neko sa 11,7 cm treba da pada u depresiju, i brine o nekoliko milimetara ispod proseka.
Ovo su samo vrednosti dužine penisa koju ima ogromna vecina muskaraca, a podjednako
su retki ekstremi tj. manje i veće dužine. Na dužini penisa, ako je to potrebno, se može
dobiti oko 1-1,5 cm, malom hirurškom intervencijom- presecanjem suspenzornog
ligamenta penisa, ili ako je iz medicinskih indikacija potrebno uvećatzi penis i preko te
dužine, rade se složeniji rekonstruktivni zahvati. Muškarci jesu bića kod kojih vizuelna
percepcija ima izuzetno važnu ulogu. Otuda često u pubertetu, ponekad i kasnije se
stalno po muškim svlačionicama, zajedničkim tuširanjima nakon fudbala ili na plaži
ispod oka „odmerava“ konkurencija. Ovde ću napomenuti da brojne priče o veličini nosa,
broju cipela , dužini prstiju i sl. koje se dovode u vezu sa procenom veličine polnog
organa su čista besmislica. Čak i u kupaćim gaćama je nemoguće proceniti „obdarenost“,
jer često penis koji je dugačak u opuštenom stanju ne može da se poveća toliko puta,
koliko može manji penis ( brojni prijatelji su me zamolili da posebno istaknem ovu
činjenicu). I još jedna stvar oko te famozne dužine: osobe sa izrazito velikim penisom
češće imaju problema sa potencijom zbog količine krvi koja je potrebna da se dobije
dobra čvrstina pri erekciji, zatim, duži krvni sudovi u takvom penisu su podložniji
aterosklerotskim promenama i sl. Dakle, ako sam uspeo bar malo da Vas uverim - nije sve
u dužini, važna je funkcionalnost organa. Mala krivljenja u levu ili desnu stranu su
takodje normalna. Ovde ne mislim na izražena krivljenja ( kurvature), koja će biti
obradjena u posebnom poglavlju.

! !

Slika br. 24, 25.. - Neobrezan penis u miru i u erekciji

!60
 Slika br. 26 .- Obrezan penis u miru

Na samom obodu glavića, ali samo na tom mestu moguća je pojava tvorevina u vidu
vrha čiode, koje predstavljaju normalnu anatomiju. Ove promene se nazivaju „pearly
penile papules“ ili perle glavića penisa (slika br.27.) i ne predstavljaju kondilome. Ipak,
svaku promenu na penisu treba da pogleda urolog ili kožni lekar , jer je jedino tako
moguće otkloniti dilemu o pravoj prirodi promena.

Slika br. 27.- „pearly penile papules“

Jedan od češćih razloga dolaska kod urologa je problem suženja otvora na kožici
koja prekriva glavić (prepucijumu) -tj. zbog fimoze (slika br. 28,29,30) (phimosis, lat.).
Ovaj problem može da se javi još od rodjenja (kongenitalna fimoza), ili ranog detinjstva.
Nemogućnost da se kožica na penisu povuče u potpunosti tako da se otkrije ceo glavić
može da se javi i kasnije u životu i obično je vezana za infekcije ili šečernu bolest. Ova
vrsta fimoze se naziva sekundarna fimoza. Zbog neadekvatne higijene često dolazi do
infekcije unutar zatvorenog prostora tj. izmedju glavića i unutrašnjeg lista kožice, što
često zna da stvori priraslice izmedju ovih struktura. Kada se javi ovaj problem, potrebno
je pokušati prevlačenje kožice preko glavića nakon kupanja, kada je koža mekša i uz
mazanje kortikosteroidnim kremema ( do 7 dana), ili neutralnim, masnim kremama.
Ukoliko ovakvi postupci ne daju rešenje, potrebno je da se pacijent javi urologu, radi
pregleda i procene o potrebi hirurške intervencije.

!61
 ! ! !

Slike br . 28,29,30 – Fimoza

U našem narodu se operacije fimoze ili obrezivanje (lat. Circumcisio- slika br. 31. ) često
vezuje za verske razloge (Muslimani, Jevreji), ali se ona vrlo često izvodi upravo zbog
fimoze. U nekim zemljama, poput SAD ogromna većina muškaraca je obrezana.
Obrezivanjem se omogućava nesmetana higijena polnih organa, olakšava polni odnos,
ukoliko je bilo problema zbog relativne fimoze, smanjuje šansa da partnerka oboli od
karcinoma ženskih polnih organa, a značajno je smanjena verovatnoća pojave tumora
penisa i zapaljenja. Fimoza može da bude takvog stepena da zbog nje bude otežano
mokrenje, čak do stepena kada je ugrožena i bubrežna funkcija.

Slika br. 31.- Jedna od brojnih tehnika obrezivanja- cirkumcizije

Stanje u kome je moguće prevući kožicu tako da glavić u potpunosti bude ogoljen
kada je penis opušten, ali nemogućnost da se isto učini pri erekciji, zove se relativna
fimoze (Phimosis relativa, lat.). Ovakvo stanje obično nije skopčano sa stvaranjem
učestalijih infekcija, jer je glavić dostupan za ličnu higijenu kada penis nije u erekciji, ali
može da dovede do stanja poznatog kao parafimoza. To je stanje kod kojeg povučena

!62
kožica preko glavića, put nazad, više ne može da se vrati u prvobitan položaj, zbog otoka
i poremećaja cirkulacije koji dovode do stvaranja takozvanog “konstrikcionog” prstena
oko glavića (slika br 32,33.). Ovo stanje je u početku bolno, i spada u grupu hitnih
stanja, kada urolog pokušava da odredjenim manevrima, rukama, reponira tj. vrati kožicu
preko glavića (slika br.34.) . Ukoliko ovo ne uspe, u cilju sprečavanja daljeg otoka i
kompromitacije cirkulacije koji mogu dovesti čak do gangrene , urolog se odlučuje za
hiruršku intervenciju: dorzalnu inciziju ili obrezivanje (cirkumciziju)

! !
Slika br. 32,33 .- Parafimoza

Slika br. 34 - Ručno reponiranje parafimoze

Cirkumcizija ili obrezivanje (lat. Circumcisio) je mala urološka intervencija, kojom se

odstranjuje kožica (prepucijum) koji prekriva glavić (slika br.31). Operacija se radi zbog
fimoze, relativne fimoze, parafimoze, iz verskih razloga, radi odstranjivanja kondiloma
na prepucijumu i dr. Operacija traje oko 15 minuta i može se uraditi u lokalnoj, spinalnoj
ili opštoj anesteziji. Nakon operacije u lokalnoj anesteziji, pacijent obično bude otpušten
kući nakon nekoliko sati od intervencije, a u slučaju da je operacija učinjena u opštoj
anesteziji, najčešće se leži jedan dan u bolnici. Rana zarasta, otok i konci spadaju u
periodu od 2-4 nedelje. Savetuje se uzdržavanje od bilo kakvog polnog odnosa,
uključujući i masturbaciju, u trajanju od mesec dana, kako bi rana dobro zarasla.
Sledećeg dana nakon operacije, dozvoljeno je tuširanje ( ne i duže sedenje u kadi sa
toplom vodom) ali se obavezno nakon toga penis i rana posuše čistom maramicom.
Nakon obrezivanja, glavić koji je ostao bez kožice je neko vreme jače osetljiv na dodir
veša i stimulaciju, ali vremenom ogrubi, čime se ponekad dobija i na dužini tj. trajanju
polnog odnosa.

!63
 Na spoju glavića sa telom penisa , sa zadnje strane (gledano kada je penis u miru)
postoji jedna vezica- tzv frenulum (slika br. 35. ) , koji u normalnim uslovima ne smeta i
ne ometa seksualnu aktivnost. Urodjeno kratak frenulum (frenulum breve, lat) ili
frenulum koji je postao kratak i neelastičan zbog ranijih infekcija ili povreda, je još jedno
stanje koje se rešava malom hirurškom intervencijom, u lokalnoj anesteziji uz mali rez i
nekoliko šavova. Ovo stanje je potrebno regulisati na vreme, kada muškarac primeti
zatezanje ili krvarenje u opisanoj regiji kada je penis u erekciji i pri seksualnom odnosu,
jer kroz tu vezicu prolazi mala arterija frenuluma u kojoj je visok arterijski pritisak pri
erekciji, i ponekad , prilikom povrede frenuluma i opisane arterije dolazi do značajnijeg
krvarenja. Drugi razlog za operaciju “ na hladno” tj. operaciju kaoja se ne radi iz hitnih
razloga je to što ponavljane povrede i infekcije dovode do stvaranja nepravilnog ožiljka
koji takodje povlači i zateže glavić .

! Slika br. 35.- Frenulum penisa

Prijapizam – je stanje dugotrajne erekcije koja traje duže od 2 časa, pri čemu ne
postoji seksualna želja, nema orgazma niti ejakulacije. Uočljivo je to da je telo penisa
čvrsto, dok je glavić mekan, a često se javlja bol u penisu. Ovo stanje u preko 50% vodi
ka trajnoj impotenciji, zbog čaga je neophodna hitna dijagnostika i lečenje. Do ovog
poremećaja može doći kao posledica neuroloških oboljenja ili povreda kičmene moždine,
zbog neželjenog dejstva nekih lekova ili zloupotrebe tih supstanci, u sklopu malignih
bolesti, zloupoterbe alkohola ili marihuane, nakon uroloških operacija na mokraćnoj cevi
ili penisu, kao posledica tromboze vena penisa ili karlice, i sl.. Bolest može biti i
nepoznatog porekla. U osnovu ovih bolesti leži poremećaj u odvodjenju krvi venama iz
penisa. Lečenje se započinje medikamentozno, tj. lekovima, uz evakuaciju krvi iz penisa
a ako te mere ne uspeju da regulišu poremećaj venskog odvoda, onda se rade posebne
hirurške intervencije takozvanog “šantovanja” venske krvi .

Zapaljenja: Zapaljenje glavića (Balanitis, lat) i unutrašnjeg lista prepucijuma

(Posthitis, lat) su oboljenja koja se često javljaju udružena (Balanoposthitis). Često se
javljaju kod pacijenata sa fimozom, ali se mogu javiti i kod normalne širine otvora
prepucijuma. Uzročnici su razne vrste bakterija ( E. coli, patogeni sojevi streptokoka i
stafilokoka) ili gljivice. Najčešće se pacijenti žale na crvenilo koje zahvata delove ili ceo
glavić (slike br.36,37.) . Ponekad se mogu javiti beličaste naslage- skrame, osećaj
peckanja, bola ili svraba. Čest način dobijanja zapaljenja je od seksualnog partnera, pa je
potrebno istovremeno lečenje , koje se najčešće završava davanjem lokalnih
antibakterijskih, kortikosteroidnih i antigljivičnih masti i krema . Ovom prilikom treba
isključiti postojanje infekcije Herpes virusom tipa II, koji spada u polno prenosive
!64
bolesti, a čiji izazivač je virus pa navedeni lekovi protiv gljivičnih i bakterijskih
uzročnika ne deluju na viruse.

! !

Slika br- 36,37. – Zapaljenje sluzokože glavića (balanitis)

Crvenilo na glaviću može biti posledica i tzv. Erythema fixum (slika br. 38.) , koji
nastaje kao posledica upotrebe nekih lekova, a ne bakterijskog ili gljivičnog zapaljenja.

Slika br. 38- Erythema fixum- crvenilo glavića izazvano reakcijom na upotrebu nekih
lekova

Gangrenozno zapaljenje kože i potkožnih struktura penisa, mošnica i perianalne

regije se naziva Furnijeova gangrene ( Gangraena Fournier) i spada u vrlo ozbiljna
oboljenja koja se leče kombinacijom antibiotika, hirurgijom i hiperbaričnom komorom.
Ova gangrene najčešće nastaje kao posledica širenja perianalne ili infekcije mokraćne
cevi, i to najčešće kod dijabetičara.
Polne bradavice- ( slike br. 39-42.) predstavljaju pojedinačne ili slivene bradavičaste
izraštaje, različitih dimenzija koje izazivaju virusi , najčešče Humani papiloma virusi tipa
6 i 11. Izraštaji su bezbolni, najčešće iste boje kao i okona koža, progresivno se šire i
uvećavaju. Prenose se polnim putem, a vreme inkubacije, tj. vreme od momenta

!65
inficiranja pa do pojave promena, može biti dosta dugo čak i nekoliko meseci. Zbog
moguće maligne alteracije, tj. izazivanja malignih promena ove bradavice je potrebno na
vreme i adekvatno ukloniti: lokalnim sredstvima koja se nanose na zahvaćena mesta,
krioterapijom ( tečni azot), elektrokauterizacijom ( spaljivanje strujom) ili hirurškim
uklanjanjem zahvaćenog dela kože uz obavezni histopatološki pregled .

! !

Slike br.- 39,40.- Polne bradavice na penisu

! !

Slike br. 41,42.- Polne bradavice na penisu

Ponekad se kod muškaraca , opisane zarazne bradavice mešaju sa “Bisernim perlama

” ( pearly penile papules, eng) – koje predstavljaju dobroćudne, benigne promene
(angiofibrome) koje se nalaze samo na obodu glavića, izgledaju kao vrhovi čioda,
veličine su 1-2 mm (slike br 27, 43). Najčešće su poredjane cirkularno, u jednom ili
nekoliko redova, ali kao što je rečeno samo na obodu glavića . Nalaze se kod 30% muške
populacije, ne mogu se preneti seksualnim kontaktom i ne zahtevaju specifično lečenje.
Ipak kod svake pojave promena na genitalijama neophodno je posetiti lekara kako bi se
utvrdila prava priroda bolsti i odredio adekvatan način lečenja.

!66
 !

Slika br.43. - “Biserne perle” ( pearly penile papules)

Krivljenje penisa (slike br. 44-47.) koje je uslovljeno pojavom pločica (plakova) u
vidu zadebljanja u omotačima penisa se naziva Induratio penis plastica (IPP) -
Pejronijeva ili Pejronova bolest ( Mb. Peyronie). Pločice koje se mogu napipati ispod
kože penisa u vidu zadebljanja ili tvrdine se mogu javiti na svim delovima tela penisa, ali
su najčešće na prednjoj strani penisa ( kada je penis u opuštenom stanju). Bolest
ugravnom napreduje tokom godina i krivljenje tela penisa je sve izraženije zbog čega se
javljaju bolovi pri erekciji i problemi tokom seksualnog odnosa. Postoje oblici bolesti
kada se stanje stabilizuje spontano, ili čak dodje do regresije tj. povlačenja plakova.

! ! ! !

Slike br. – 44,45,46,47.- Krivljenje penisa

Krivljenje penisa može biti i veće od 90 stepeni. Najčešći uzročnik nastanka ove bolesti
je povreda penisa tj. njegovih omotača, ali se može javiti i zbog promena na krvnim
sudovima, genetskih ili autoimunih faktora , ili nastaje idiopatski , kada ne vidimo
uočljiv, predisponirajući razlog za nastanak bolesti. Lečenje se započinje davanjem
kortikosteroida ili hijaluronske kiseline injekcijom u samo mesto zadebljanja, a ako to ne
da rezultate izvode se hirurške intervencije u cilju korekcije krivljenja penisa.

!67
 Povrede penisa- Položaj penisa izmedju butina i njegova pokretljivost doprinose
redjem povredjivanju. Povrede penisa mogu biti izolovane, ili udružene, a mogu nastati
prilikom rada sa mašinama (cirkulari, testere, pokretne trake i sl.), dejstvom tupih i oštrih
predmeta ili vatrenim oružjem, prilikom polnog odnosa, ujedom, u saobraćajnom
traumatizmu, samopovrdjivanjem, i sl.
Rotirajuće mašine, trake i točkovi mogu skinuti celokupnu ( „denudacija“) ili deo
kože sa penisa . Ovakve povrede se leče u jednom ili više aktova , hirurški. Istim
mehanizmom mogu nastati najteže povrede u smislu avulzije ili amputacije tj. otkidanja,
presecanja penisa.
Kontuzije penisa su povrede koje su nastale dejstvom tupe sile, uz očuvanje
kontinuiteta kože, i najčešće, prisutan krvni podliv. Ovakve povrede se najčešće leče
konzervativno tj. lekovima protiv infekcije, bolova, i lokalnim oblozima.
Ruptura penisa je povreda koja nastaje dejstvom tupe sile kada je penis pri erekciji,
što izaziva pucanje jednog omotača penisa tzv. tunike albuginee, ponekad i dubljih
struktura unutar penisa. Ovakve povrede se najčešće zadobijaju pri seksualnom odnosu,
kada je penis u punoj erekciji. Bol je intenzivan, u trenutku povredjivanja čuje se zvuk
koji podseća na zvuk preloma (otuda se ovakva povreda u narodu zove „prelom ili
fraktura penisa“), javlja se krvni podliv (hematom) (slika br. 48. ) . Ovakvo stanje zahteva
hiruršku intervenciju, uz dalje medikamentozno lečenje .

!
Slika br. 48. – Ruptura penisa
Konstrikcija penisa nastaje kada se na penis navuče čvrst, neelastičan prsten, najčešće
zbog neke vrste seksualne stimulacije, koji nakon postizanja erekcije onemogućava
normalno oticanje venske krvi i limfe iz penisa i ne može se skinuti sa penisa . U
zavisnosti od stepena povrede, i eventualnih komplikacija, a po skidanju prstena ,
procenjuje se potrebna vrsta lečenja.
Ujedi životinja ( slika br.49.) ili čoveka ( slika br.50.) spadaju u „prljave“ rane, za koji
postoji poseban protokol o obradi i lečenju takvih rana.

!68
! !

Slika br. 49.- otok nakon ujeda insekta Slika br.50 .- Rana zadobijena ujedom

Tumori penisa- Maligni tumori penisa spadaju u retke malignitete u evropskim

zemljama, dok je njihov broj značajno veći u zemljama Afrike, Azije i Južne Amerike.
Najčešće se tumorska promena, koja se manifestuje pojavom ranice (ulceracije) ili
izraštaja koji se vremenom menja, raste, nekada krvari i najčešće nalazi na glaviću ( slika
br. 51 .), redje na kožici koja prekriva glavić (prepucijumu), a najredje na telu penisa.
Zbog toga, kod svake promene na penisu , potrebno je potražiti pregled i savet urologa,
kako bi se odredio karakter i vrsta promene. Nastanak tumora penisa se vezuje za
hronične infekcije , iritaciju i nadražaj dela penisa, koji nakon dužeg vremena dovode do
maligne promene. Zbog toga, neobrezani muškarci sa lošom higijenom imaju veću
verovatnoću oboljevanja od obrezanih. Praktično, do 90% pacijenata sa karcinomom
penisa ima fimozu. Postoji više vrsta tumora penisa, ali je najčešća forma maligniteta
penisa tzv. skvamocelularni ili planocelularni karcinom na koji otpada oko 95%
malignoma penisa. Bolest može da se širi i metastazira najšešće u preponske i karlične
limfne čvorove. Za dijagnozu je osim pregleda urologa potrebna citološka ili
patohistološka verifikacija, a za procenu proširenosti bolesti se koriste ultrazvuk iI
magnetna rezonanca. U zavisnosti od položaja, veličine i dubine invazije tumora, moguće
su sledeće terapijske mere: konzervirajuće operacije kojima se uklanja samo promena sa
delom zdrave okoline, delimična ili potpuna amputacija penisa, zračenje i citostatska
hemioterapija. Često je potrebno uraditi odstranjivanje regionalnih limfnih čvorova,
pogotovo ako su oni uvećani. Nakon odabranog modaliteta lečenja sledi striktno kliničko
praćenje pacijenata.

!69
 !
Slika br.51.- Tumor glavića penisa

Penis, može biti zahvaćen i ostalim bolestima kože kao što su: opekotine, psorijaza,
vitiligo, pemfigus, lihen, seboroični, kontaktni i ostale vrste dermatitisa, atopijski ekcem
i sl, ali ta oboljenja dijagnostikuje i leči dermatovenerolog. Pored ovoga na penisu se
mogu naći benigne, dobroćudne promene u smislu ateroma, lipoma, fibroma,
hemangioma i sl, koji se mogu hirurški ukloniti ako postoje estetski ili funkcionalni
razlozi za to.

BOLESTI ORGANA U SKROTUMU (MOŠNICAMA)

Mošnice (skrotum)- predstavljaju kožni omotač u kome su smešteni testisi sa svojim

ovojnicama, pasemnici ( epididimis) i deo funikulusa- sudovno-nervno-limfatične
peteljke testisa. Mošnice su često nešto tamnije prebojene i više naborane od ostalog dela
kože. Na spoju leve i desne strane se nalazi središnji „šav“ tzv. raphe skrotuma.

Semnik (Testis)- Testisi su parne, muške polne žlezde, normalno smeštene u

mošnicama, mada su mogući i drugi abnormalni položaji . Pored uloge u stvaranju
spermatozoida, u testisima se stvaraju i muški polni hormoni- testosteron. Testisi su
oblika bočno spljoštenog jajeta, veličine oko 5x3,5x2,5 cm. Levi i desni testis ne moraju,
i najčešće nisu iste veličine, obično su prisutne minimalne razlike u veličini i položaju. U
toku embriogeneze, kod ploda u majčinoj utrobi, testisi se nalaze visoko u trbuhu, blizu
bubrega, odakle pod uticajem hormona i struktura koje ga vuku na dole, počinje svoj put
spuštanja ( tzv. „descenzus testisa“) ka normalnom mestu ishodišta - mošnicama. Ovaj
proces se najčešće završava u sedmom mesecu trudnoće, tako da je pojava nespuštenih
testisa češća kod prevremeno rodjene muške dece. Priroda je tako napravila mošnice da je

!70
u njima telesna temperatura manja za oko 2 stepena Celzijusa, što pogoduje stvaranju
spermatozoida. Viša temperatura u trbuhu nije pogodna za spermatogenezu.

Svaka promena na testisima, u smislu uvećanja ili smanjenja veličine, bolnosti,

pipanja tvrdine ili izrazitije razlike izmedju leve i desne strane zahteva urološki pregled i
konsultaciju. Svaki muškarac treba s vremena na vreme da izvrši samopregled testisa, tj
da pipanjem proceni da li su glatki, bezbolni na dodir i homogene tj. jednake strukture.
Samopregled je najbolje obaviti nakon kupanja, jer se mišići koji podižu mošnice opuste
na toploti, testisi se spuste u potpunosti i lakše je izvršiti pregled ( slika br.52. ).

Slika br. 52.- Samopregled mošnica

U ambulantnom radu sa pacijentima sam često vidjao „ponos“ pacijenata koji su

dolazili sa velikim mošnicama , smatrajući to odlikom veće muževnosti. Neretko se iza
toga krila neka od bolesti testisa: hidrocela, kila ili tumor. Sama veličina testisa nije u
direktnoj vezi sa sposobnošću testisa da stvaraju spermatozoide. Ponekad manji testisi
mogu da stvore normalan broj spermatozoida, dok se sa druge strane odsustvo stvaranja
spermatozoida može javiti i kod testisa normalnih dimenzija.
Testise, tj. skrotum može do izvesne mere da pomera u smeru gore-dole kremasterični
mišić , tako da je normalna stvar da su ponekad testisi više položeni ( obično pri hladnoći,
nakon kupanja u hladnijoj vodi ), ili da su nekad više spušteni, najčešće nakon kupanja u
toplim kupkama.

Pasemnik (epididimis)- je paran , cevast organ čiji gornji , najdeblji deo tzv. glava
epididimisa leži na gornjem polu testisa, potom se pruža duž zadnje ivice testisa (telo
epididimisa) a završni i najtanji deo epididimisa- rep se nastavlja semevodom (ductus
deferens-om)- (slika br.53.). Ovaj kanalni sistem služi za odvodjenje spermatozoida do
semevoda. Pored ovoga, u glavi spermatozoida se završava sazrevanje spermatozoida
stvorenih u testisima. Pasemnik je dostupan palpaciji ( pregledu pipanjem), kroz kožu
mošnica.

!71
 (

Slika br. 53. Anatomski odnos pasemnika (epididymis-a) sa testisom i semevodom.

Zapaljenje testisa ( lat. Orchitis) – je bolest, koja se može javiti samostalno, ili
zajedno u zapaljenskom procesu sa pasemnikom (epididimisom), kada se naziva
orhiepididimitis. Najčešće dolazi do zapaljenja jednog testisa, ali je moguć i obostrani
proces. Uzročnici zapaljenja su : Hlamidija, mikoplazma, gonokok, enterobakterije,
mumps virus (izazivač zaušaka) i dr. Obično se hlamidija kao uzročnik zapaljenja
epididimisa i testisa javlja češće u dobi do 35 godina života, a kasnije primat preuzimaju
enterobakterije, ešerihija koli i dr. Osim komplikacija nastalih u toku zaušaka, ostali
prouzrokovači spadaju u mikroorganizme koji se prenose seksualnim putem. Kod pojave
orhitisa uzrokovanog komplikacijama zaušaka nakon puberteta, u većem procentu
pogotovo ako je proces obostran ,dolazi do oštećenja spermatogeneze.
Klinička slika se karakteriše pojavom bolno uvećanog testisa, uz moguće prethodne
tegobe vezane za mokrenje: učestalije mokrenje, peckanje pri mokrenju i sl. Mošnica je
crvena, bolna na dodir, a može se javiti i povišena telesna temperatura. Ponekad ,
naročito kod infekcije bacilom tuberkuloze, gnojni sadržaj može da izbije na površinu
kože formirajući fistulozni kanal, čime se spontano evakuiše.
U sklopu dijagnostike se osim razgovora sa pacijentom i fizikalnog pregleda može
koristiti ultrazvuk skrotuma, nalazi urina, urinoklulture, vrednosti leukocita u krvi, testovi
na hlamidiju i druge mikroorgnizme sl.
Za lečenje orhitisa izazvanog bakterijama koriste se antibiotici, uz obavezno
mirovanje, elevaciju tj. podizanje obolelog testisa, stavljanje hladnih obloga, upotrebu
lekova za spuštanje povišene telesne temperature i lekova protiv bolova i savet za
uzdržavanje od bilo kakve vrste polnog odnosa. U slučaju komplikacija, dugotrajnog
procesa i neuspeha antibiotske terapije pribegava se hirurgiji. Ponekad je kod pacijenata
kompromitovanog imunog sistema, dijabetičara i sl potrebno da se hirurški odstani testis.

!72
 Hidrocela – (“ vodena kila”, lat. Hydrocele testis )- predstavlja nakupljanje veće
količine bistre, žućkaste tečnosti izmedju ovojnica testisa. Normalno se izmedju ovojnica
testisa nalazi nekoliko kapi tečnosti. Poremećaj u ravnoteži stvaranja i eliminisanja ove
tečnosti dovodi do bezbolnog uvećanja najčešće jedne strane mošnica, koje nastaje sporo,
polako, i vremenom se intenzivira (slika br. 54,55.). Najčešće pacijent ne oseća bol, već
samo napetost i težinu u mošnicama. Koža skrotuma te strane je napeta i zategnuta.
Prilikom ležanja, hidrocela se ne smanjuje.

( (

Slika br. 54,55. - Levo urodjena a desno stečena hidrocela

Postoje urodjene i stečene forme hidrocele. Urodjena hidrocela je prisutna već na

rodjenju, i nastaje zbog nepotpunog zatvaranja (obliteracije) produžetka trbušne
maramice ( procesus vaginalis peritonei) . U velikom procentu dolazi do spontanog
zatvaranja ove komunikacije sa trbušnom dupljom u prvih nekoliko meseci. Stečena
hidrocela može biti idiopatska, tj. nepoznatog uzroka ili simptomatska, koju uzrokuje
zapaljenje , tumor testisa, povreda, prethodna operacija preponske kile ili varikocele ili
uvrtanje peteljke testisa. Osim razgovora sa pacijentom i fizikalnog pregleda potrebno je
uraditi ultrazvučni pregled skrotuma, eventualno test prosvetljavanjem (hidrocela se na
ovom testu „prosvetljava“). Kod stečene forme , leči se uzrok nastanka hidrocle, npr.
zapaljenje, torzija, povreda, tumor i sl. Zbog toga je veoma važno uraditi kompletnu
dijagnostiku, jer zbog prisustva hidrocele tj. tečnosti u ovojnicama oko testisa nije
moguće direktno palpirati sam testis i tim putem eventualno postaviti sumnju na tumor
testisa. Ako je hidrocela takvih dimenzija da stvara tegobe, nelagodu, osećaj težine, smeta
pri seksualnom odnosu ili hodu, ili predstavlja estetski problem preporučuje se
operativno lečenje. Kod ljudi kod kojih nema zabrane za izvodjenje operacije, ne savetuje
se punktiranje tj. evakuacija tečnosti hidrocele iglom i špricem , jer se na taj način može
uneti infekcija, a sa druge strane efekat ovakve intervencije je kratkoročan. Za pacijente
koji ne žele operaciju savetuje se nošenje uzanih „slip“ gaćica (suspenzorijuma).

!73
Dugotrajno prisustvo hidrocele menja izgled testisa, a može dovesti i do njegovog
smanjenja i propadanja njegove funkcije.

Hematocela – predstavlja prisustvo krvi izmedju omotača testisa, nastalo najčešće

kao posledica povrede, zapaljenja ili u sklopu sistemskog poremećaja zgrušavanja krvi.
Hematocela kojoj se ne zna uzrok nastanka se naziva idiopatskom hematocelom . U
zavisnosi od uzroka nastanka, klinička slika se kreće od bezbolnog i postepeno nastalog
uvećanja skrotuma, do pojave bola u sklopu zapaljenja ili traume. Ultrazvučna
dijagnostika ima veliku primenu i dijagnostici bolesti skrotuma. Ranije je radjeno
prosvetljavanje mošnica u sklopu dijagnostike ( skrotum se ne prosvetljava kod
hematocele, a prosvetljava se kod hidrocele). Terapija može biti konzervativna ili
hirurška u zavisnosti od uzročnika nastanka hematocele

Varikocela- proširene vene pampiniformnog spleta testisa

Varikocela predstavlja proširenje vena tzv. pampiniformnog spleta tj. jednog
venskog spleta kojim se odvodi krv iz testisa ( slike br. 56,57,58,59.). Nastaje kao
posledica sile zemljine teže na krv u venama sa nekompetentnim zaliscima ili smanjene
razlike pritiska vena u koje se spermatične vene ulivaju, tako da zbog smanjenog
„pritiska usisavanja“ dolazi do zaostajanja krvi u donjim partijama venskog sistema, tj.
oko testisa. U preko 90 % se javlja sa leve strane, što je posledica anatomskih odnosa tj.
vertikalnog pravca pružanja spermatične vene, koja se uliva u venu bubrega. Redje se
javlja sa desne strane, u oko 2%, jer je anatomija sa desne strane takva da je tok
spermatične vene kos, vena je kraća , i uliva se u venu kavu, tako da na nju deluje manja
sila zemljine teže, a pritisak „usisavanja“ krvi ka veni kavi veći. Može se javiti i
obostrano. Češće se javlja kod visokih, mršavih muškaraca, najčešće u uzrastu do 35
godine života, a javlja se u oko 15-tak procenata muške populacije.
Osim samog pravca prostiranja vena, na pojavu varikocele može da utiče i spoljna
kompresija tj. pritisak na venu . Ovakva varikocela se naziva simptomatskom, a može biti
uzrokovana tumorom bubrega, ili drugom vrstom spoljnjeg pritisaka na spermatičnu
venu. Za nju je karakteristična iznenadna pojava proširenih vena u kasnijim godinama,
koja se ne povlači pri ležanju.
Varikocela najčešće daje povremene, tupe bolove u testisu, naročito pri fizičkom
naporu ili dužem stajanju. Ponekad pacijenti osećaju „težinu“ u levom testisu, i nejasne
senzacije. Ponekad sami napipaju, ili čak primete meko uvećanje iznad ili oko levog
testisa, asimetriju u odnosu na desno koja najčešće nestaje prilikom ležanja. U slučaju
izražene varikocele, vidi se golim okom izvijugano klube proširenih vena ispod kože.
Ovo ne treba mešati sa proširenim površnim venama na mošnicama koje se vide kao
plavičaste, izvijugane vene odmah ispod kože skrotuma.

!74
 ! ! !
Slike br.- 56,57,58- Varikocela levog testisa

Slika br- 59.- Shematizovan izgled varikocele

Usporeno oticanje venske krvi iz regije oko testisa, tj njeno duže zadržavanje , greje
testis i time utiče na smanjenje pokretljivosti spermatozoida. Poznata je činjenica da
toplota negativno utiče na pokretljivost spermatozoida. Priroda je i smestila testise u
mošnice, koje se nalaze van trbuha, gde je temperatura oko 2 stepena niža nego u
trbušnoj duplji. Ta niža temperatura omogućava izmedju ostalih faktora stvaranje
pokretljivijih spermatozoida. Postoje teorije i o negativnom metaboličkom uticaju krvi
koja se neadekvatno evakuiše, na testise i proces stvaranja spermatozoida. Obzirom na te
činjenice, urologu se radi rešavanja varikocele javlaju i muškarci bez značajnijih
subjektivnih tegoba, koji imaju problem bračne neplodnosti uzrokovan smanjenom
pokretljivošću spermatozoida. Varikocela je praktično jedan od najčešćih uzročnika
smanjene pokretljivosti spermatozoida a samim tim jedan od najčešćih uzroka infertiliteta
muškarca.
U cilju dijagnostike, pored razgovora sa pacijentom i fizikalnog pregleda, najčešće je
potrebno da se uradi ultrazvučni pregled testisa, izmere dimenzije proširenih vena i uradi

!75
ultrazvučni pregled trbuha i male karlice, potom potrebno je da se uradi spermogram.
Retko se koriste druge dijagnostičke metode ( termografija, flebografija i sl).
U odnosu na rezultate traženih nalaza, i u dogovoru sa pacijentom, lečenje varikocele
može biti: konzervativno, hirurško ili embolizacija . Ukoliko je varikocela manjeg
stepena ( postoji skala od 1-3), tj ako je varikocela prvog stepena, ne izaziva značajnije
tegobe pacijentu i ne utiče značajnije na smanjenje pokretljivosti spermatozoida, tada se
savetuje nošenje uzanih slip gaćica (ili suspenzorijuma) u periodima kada se očekuje
fizički napor ili duže stajanje. U slučaju bolova u testisu, značajnijeg smanjenja
pokretljivosti spermatozoida, ili prisustva izuzetno proširene varikocele ( trećeg stepena)
indikovano je hirurško lečenje. Postoji više hirurških tehnika za podvezivanje proširenih
vena pampiniformnog pleksusa. Njima se prekida tok venske krvi kroz dilatirane vene
pampiniformnog spleta, i usmerava na druge odvodne puteve. U poslednje vreme opisane
su i laparoskopske operativne tehnike. Ako se operacija učini na vreme, očekuje se
poboljšanje pokretljivosti spermatozoida u proseku za oko 10-tak procenata, u
vremenskom periodu od najranije 3-6 meseci. U nekoliko procenata dolazi do ponovnog
stvaranja varikocele, tj. dolazi do recidiva. U tim slučajevima, ako postoji indikacija
preporučuje se embolizacija vene, kao i u slučajevima gde su postojale ranije operacije
koje mogu da stvore priraslice i onemoguće lak pristup spermatičnoj veni.

Povrede testisa
Kao i ostale povrede, povrede mošnica i testisa mogu biti izazvane dejstvom tupe i
oštre sile. Povrede mogu nastati izolovano, ili udruženo , zajedno sa drugim povredama.
Površne rane na koži tj. mošnicama, u zavisnosti od dubine i veličine, ponekad
zahtevaju hiruršku obradu rane.
Kontuzija ili nagnječenje testisa nastaje dejstvom tupe sile (udarca, najahivanja, pada,
u saobraćajnom traumatizmu i sl..). Testis je nakon povrede najčešće uvećan, bolan, može
da postoji krvni podliv, ali udarac može da isprovocira stvaranje hidrocele ili hematocele,
koje mogu naknadno i da se inficiraju. Pored razgovora sa pacijentom i fizikalnog
pregleda , najčešće se u sklopu dijagnostičke obrade koristi ultrazvučni pregled. U
zavisnosti od stepena povrede, lečenje se kreće u spektru od praćenja, davanja lekova
protiv bolova i infekcije, mirovanja, podizanja (elevacije) testisa , hladnih obloga do
hirurškog zbrinjavanja.
Tupa sila velikog intenziteta može da izazove Luksaciju testisa iz mošnica , tj. njegovo
pomeranje, najčešće ka preponi ili okolnim regionima. Ovo stanje najčešće zahteva
hiruršku repoziciju.
Pucanjem tunike albuginee - ovojnice testisa, pod dejstvom sile, nastaje ruptura
testisa, stanje koje se rešava hirurški. Treba znati da ova povreda, koja je višeg stepena u
odnosu na kontuziju, može da uzrokuje bol slabijeg intenziteta od kontuzije. Sve
otvorene povrede, tj. povrede sa prekidom kontinuiteta testisa zahtevaju hirurško
zbrinjavanje.
I ovde je važno napomenuti blagovremen dolazak kod urologa, neposredno nakon
povredjivanja jer se jedino na taj način može pratiti razvoj tegoba ili komplikacija nakon
povrede, i adekvatno lečiti navedena stanja.

!76
 Uvrnuće (torzija) testisa
Uvrnuće testisa se najčešće javlja kod momaka u pubertetu i ranoj adolescenciji, i to
nejčešće oko 15-te godine života, mada se može javiti tokom celog života i na rodjenju,
čak i pre rodjenja ( prenatalno). Češće se javlja sa leve strane. Uzrok nastanka ovog
poremećaja leži u povećanoj pokretljivosti testisa, tako da se on pri nekom naglom
pokretu, ili u miru, čak i u snu okrene za 90 i više stepeni. Zbog uvrtanja peteljke testisa u
kojoj se nalaze krvni i limfni sudovi kao i živci, dolazi do promena u cirkulaciji i
vaskularizaciji testisa što izaziva jak bol, koji može da se širi ka preponi (Slika br. 60).
Deo mošnice u kojoj se nalazi torkvirani testis je često crven, otečen, a testis podignut na
gore. Podizanjem testisa rukom naviše ne dolazi do smanjivanja bola. Bolovi su najjači u
prvih nekoliko sati, a zatim lagano popuštaju, kada počinje da se smanjuje otok. Za
dijagnozu je najvažnije da se posumnja da je došlo do torzije, a dijagnoza se pored
kliničke slike upotpunjuje ultrazvučnim pregledom, iskuljučivanjem zapaljenja ili udarca
u predelu testisa i hirurškom ekspolracijom. Torzija testisa spada u hitna stanja u
urologiji, i neophodna je hirurška eksploracija u roku od prvih nekoliko sati. Može se
pokušati i sa „manuelnom detorkvacijom“, odnosno sa postupkom kojim urolog
pokušava da „odvrne“ tj. vrati testis u svoj normalni položaj. Obično se smatra da je 6 do
8 sati od početka nastanka bolova period kada se može povratiti funkcija testisa i
očekivati njegov oporavak. Ovo naravno zavisi i od stepena same torzije, jer postoje
stanja subtorzije, tj. uvrtanja peteljke testisa do 90 stepeni kada klinička slika i oštećenje
testisa nisu tolikog stepena kao kod uvrtanja za 180, 360 i više stepeni. Moguće je
ponekad da se posle kraćeg vremena sam testis „detorkvira“ tj. spontano vrati u
prvobitan položaj, ili se to desi prilikom uvodjenja u opštu anesteziju u sklupu pripreme
za operaciju. Tokom hirurške intervencije, testis se postavlja u normalan položaj,
„odvrne“ se njegova peteljka, vrši se procena stepena nekroze testisa i donosi odluka o
čuvanju ili odstranjivanju testisa. Istovremeno se obavezno drugi, zdravi testis fiksira
kako ne bi došlo kasnije do njegovog uvrtanja. Smatra se da postoji veća predispozicija
za uvrtanje suprotnog testisa, ako se jedan testis zbog povećane pokretljivosti već uvrnuo.

!77
 Slika br. 60- Torzija testisa

Nespušten testis-
Kriptorhizam u bukvalnom prevodu znači skriveni testis ( kripto-skriven), mada se u
praksi često ovaj pojam upotrebljava za sve nespuštene testise, tj. testis koji se ne nalazi
na svom normalnom mestu- u skrotumu .
U toku embrionalnog razvoja, dok je plod još u majčinoj duplji, testisi koji se
prvobitno nalaze u visini bubrega, pod dejstvom hormona i struktura koje ih vuku put
dole, otpočinju proces spuštanja tj. „descenzusa“ ka krajnjem ishodištu- mošnicama tj.
skrotumu. Na tom putu može da dodje do zastoja spuštanja testisa, pri čemu on ostaje
visoko, ali na mestu svog normalnog puta. Testis može ostati nespušten visoko u trbuhu,
u karlici, u visini prepone, ili neposredno ispod preponskog kanala. U poslednja dva
slučaja, moguće je napipati testis kao jedno uvećanje, u predelu prepone. Obzirom da se
proces spuštanja testisa u mošnice završava oko sedmog meseca intrauterinog života
ploda, otuda je veća učestalost pojave kriptorhizma kod prevremeno rodjene muške dece,
kod koje testisi zbog prevremenog porodjaja još nisu stigli da se u potpunosti spuste u
mošnice. Kriptorhizam se kod novorodjenčadi sreće u 1-7% slučajeva, ali se kod neke
dece testisi u narednih nekoliko meseci po rodjenju konačno spuste u mošnice, tako da je
procenat kriptorhizma u starijoj populaciji oko 1%.
Sa druge strane, neka fizička prepreka ili hormonalni poremećaj može da spreči
testis da se svojim normalnim putem spušta ka skrotumu, tako da on skreće sa uobičajene
trase descenzusa. Takvu pojavu nazivamo ektopija testisa. U tom slučaju testis najčešće
ne prodje kroz ceo preponski kanal ( što je normalan put prolaska testisa), već u jednom
momentu nastavi put ka gore, prolazeći ispred strukture koja se naziva aponeuroza
spoljašnjeg kosog mišića, i tu se zadržava. Ova vrsta ektopije se naziva površna
ingvinalna (preponska) ektopija. Pored nje, testis se može naći i na sledećim,
neuobičajenim mestima: u femoralnoj regiji, u predelu medjice (perineuma), pri korenu
penisa, ili može biti lociran na suprotnoj strani, kada se nalazi zajedno sa drugim,
normalno položenim testisom.
Stanja kriptorhizma i ektopije testisa treba razlikovati od mobilnog testisa, kod
koga jaki mišić kremaster podigne, tj. povuče testis iz mošnica na gore, ali se povremeno
testis vraća u svoj normalan položaj, npr. pri čučnju, kupanju u toloj vodi i sl.
Postoje slučajevi i urodjenog nerazvitka testisa (agenesio testis, lat).

Sumnja da se jedan ili oba testisa ne nalaze na svom normalnom mestu, u

mošnicama se lako postavlja- već na rodjenju se radi palpacija (pipanje) testisa i procena
da li se nalaze u mošnicama (slika br 61.).

!78
 ! .
Slika br.61.- Leva polovina mošnica je prazna jer se u njoj ne nalazi testis

Ponekad se testis može napipati u preponi. Dalja dijagnostika obuhvata pregled

ultrazvukom, a ponekad je potreban i nalaz skenera , magnetne rezonance, ili
hormonalni status. U svakom od ovih slučajeva, kada se testis ne nalazi u mošnicama,
zbog veće temperature kojoj je izložen testis u odnosu na temperaturu koja je u
mošnicama, dolazi posle odredjenog vremena do oštećenja struktura koje imaju ulogu u
stvaranju spermatozoida. Ove promene su uočljive pod mikroskopom već posle nekoliko
godina od rodjenja, ako se testis ne spusti u skrotum. Strukture koje su odgovorne za
hormonalnu funkciju, tj. lučenje testtosterona, su otpornije od ćelija koje stvaraju
spermatozoide, tako da najčešće hiormonalan funkcija ostaje očuvana. Druga opasnost
kod nespuštenog testisa leži u tome što je oko 20 puta češća pojava tumora na tom testisu,
a pošto on nije dostupan samopregledu i palpaciji (pipanju) tumor se teže i kasnije
otkrije, što ima posledice i na prognozu i tok lečenja.
Lečenje , nakon adekvatne dijagnostike se najčešće završava operacijom
(Orchydopexio ), tj. spuštanjem testisa u skrotum, ako je to moguće. Cilj ove operacije je
da se testis spusti u mošnice, gde je dostupan samopregledu, da se smanji rizik od pojave
tumora testisa i da se zaustave promene na testisu o kojima je već bilo reči. U retkim
slučajevima kada nije moguće spustiti ili autotransplantirati testis , on se odstranjuje tj.
radi se orhiektomija. Muškarac sa jednim testisom, ako je on normalne funkcije i gradje,
može potpuno da vodi normalan život: da nesmetano ima polne odnose, i da postane otac.
Lečenje hormonskim preparatima je i dalje diskutabilno, a stavovi o tome se menjaju.
Operacija spustanja testisa- Orhidopeksija ( lat. Orchydopexio - slike br 62,63.) traje
oko pola sata i može se uraditi u opštoj ili spinalnoj anesteziji. Kad se pristupi testisu ,
pokuša se sa oslobadjanjem od priraslica i spuštanjem u skrotum, gde se testis i fiksira
šavovima. Rez i postoperativni tok su najčešće slični kao nakon operacije preponske kile
(bruha).

!79
 (

Slike br. 62, 63.- Orhidopeksija- operacija spuštanja testisa

Tumori testisa:
Gledajući celokupnu populaciju muškaraca, karcinom testisa spada u redje tumore,
mada je pojava ove bolesti učestalija u poslednjih godina. Ipak, ako posmatramo mladju
mušku populaciju, tumor testisa predstavlja najčešći tumor muškaraca u dvadesetim i
tridesetim godinama života. Tumor testisa je nešto češći sa desne strane, gde je učestalija
i pojava kriptorhizma koji predstavlja faktor koji može doprineti nastanku tumora.
Obostrano zahvatanje testisa tumorima, bilo jednovremeno, ili nekoliko godina nakon
pojave tumora sa jedne strane se javlja u 1-5% obolelih.
Kao glavni faktori rizika za pojavu tumora testisa se navode: kriptorhizam,
odnosno nespušten testis, ranije prisustvo tumora u drugom testisu, u većem riziku su i
muškarci čiji otac ili braća su imali tumor testisa, primena estrogena u toku trudnoće
majke. Ovaj tumor se znatno češće javlja kod osoba sa stečenim poremećajem imuniteta
(AIDS). Dugotrajna infekcija i povrede testisa nisu označeni kao faktori rizika za
nastanak tumora.
Najčešće pacijenti dolaze kod lekara jer su primetili bezbolno uvećanje dela ili
celog testisa, ili napipali neki čvorić ili tvrdinu koju ranije nisu primetili, ili koja ne
postoji sa druge strane. Ponekad se zajedno sa tumorom javi i hidrocela, tj. veća količina
tečnosti izmedju ovojnica testisa, tako da ta strana skrotuma izgleda u celini uvećana i
glatka na dodir. Ponekad, u desetak posto slučajeva tumor može da se otkrije i slučajno,
incidentalno, bez toga da je pacijent primetio bilo kakvu promenu na testisima. Ovo se
dešava pri ispitivanju zbog steriliteta, povrede genitalija, ili u sklopu dijagnostike nekih
drugih, ne- uroloških oboljenja. Često zbog stida ili neznanja, kada se misli da je to što se
jedan testis uvećao ili promenio svoj oblik normalna stvar , ne javi lekaru na samom
početku bolesti. Ovo je velika greška, jer dolazak na vreme i potvrdjivanje dijagnoze

!80
tumora testisa u ranom stadijumu, u velikom broju može da znači i potpuno izlečenje.
Desetak posto obolelih se javi urologu nakon dugog perioda od primećivanja promene na
testisu, tek kada se ispolje znaci udaljenih promena- metastaza. Obzirom da su najčešća
mesta metastaziranja tumora testisa retroperitonealni limfni čvorovi, pluća, mozak i jetra
pacijenti sa proširenom bolesti obično dolaze zbog upornog, dugotrajnog kašlja, bola u
ledjima, neuroloških poremećaja i sl.
Pored razgovora sa lekarom i pregleda, za potvrdu dijagnoze potrebno je uraditi
ultrazvučni pregled testisa , male karlice i trbuha, tumorske markere ( najčešće se rade
AFP, BHCG, a po potrebi GGT, LDH, NSE, PLAP i dr), a u toku dijagnostike obavezan
je i skenerski pregled ili magnetna rezonanca grudnog koša, abdomena i male karlice
kako bi se stekao uvid o proširenosti osnovnog oboljenja. Normalne vrednosti tumorskih
markera ne isključuju postojanje tumora. Ponekad je čak i ultrazvučni nalaz na testisu
uredan, ili se vide samo ožiljci (cicatrix testis, lat.), a postojao je tumor testisa ( ranije
nazvan „burn out“ ili tumor koji je samog sebe sagoreo), ili postoji posebna, redja forma
ekstatestikularnog tumora koji se najčešće manifestuje uvećanjem limfnih čvorova oko
aorte i vene kave ( u tzv. retroperitonealnom prostoru). Zbog svega navedenog, nakon
sprovedene standardizovane dijagnotike, urolog u dogovoru sa pacijentom donosi odluku
o daljem lečenju. Najčešće nakon ovako sprovedene dijagnostike, radi se hirurško
odstranjivanje testisa sa njegovom peteljkom (funikulusom). Odstranjeni testis pregleda
patolog, koji daje najtačnije i najpreciznije podatke o promeni na testisu, vrsti tumora,
njegovoj veličini i zahvaćenosti okolnih struktura. Postoji više podela na različite vrste i
grupe tumora testisa. Ovde će biti pomenuta samo podela na seminomske i
neseminomske tumore, jer su lečenje i prognoza ove dve grupe različiti. Testis se
uklanja rezom u visini prepone, zajedno sa svojim ovojnicama, obično bez njihovog
otvaranja kako bi se sprečilo rasejavanje malignih ćelija. Nakon operacije, radi se
kontrolna anamliza tumorskih markera 7 dana nakon operacije, kada se vrši procena
stanja i pada vrednosti tumorskih markera. Nakon pristizanja patohistološkog nalaza
odstranjenog testisa i svih napred navedenih nalaza urološko onkološki konzilijum donosi
odluku o daljem lečenju koje može biti: redovne kontrole, zračenje, hemioterapija po
jednom ili nekoliko protokola, dodatna operacija uklanjanja limfnih čvorova oko aorte i
vene kave, tzv. retroperitonealna limfadenektomija (RPLND). Obično je u medicinski
needukovanoj populaciji pojam zračenja kod tumora vezan za loš ishod i lošu prognozu.
Ovde to nije slučaj, naprotiv. Zračenje daje odlične rezultate u odredjenim stadijumima
seminomskih tumora testisa. Nakon svake od ovih procedura, pacijent se redovno
kontroliše i u zavisnosti od rezultata uvode ili isključuju u opticaj neki od navedenih
modaliteta lečenja. Kod lečenja bolesti koja je otkrivena u ranoj fazi, postoji veliki
procenat izlečenja.
Na kraju ove kratke priče o tumorima testisa dao bih još par saveta:
1) Nikada zbog stida ili nemara ne treba odlagati odlazak kod urologa zbog
pregleda promene koju ste sami primetili , bilo ona na testisima ili na nekom
drugom mestu. Tumori testisa su NAJČEŠĆI tumori mladjih muškaraca, u
dvadesetim i tridesetim godinama života, i ako se otkriju i leče na vreme spadaju
u grupu NAJIZLEČIVIJIH tumora.

!81
2) Ako vam urolog saopšti da sumnja na postojanje tumora testisa, posle prvog
šoka, pokušajte da skupite svu svoju psihičku snagu i nadjete način da pozitivno
razmišljate, budete borac i idete samo napred. Mentalna snaga, psihička
odlučnost i jačina mnogo doprinose povoljnijem ishodu i bržem oporavku, od
melanholije, depresije i samosažaljivanja. Ovo je teško, ali neobično važno
postići. Nekada će borba trajati dugo, nekada će biti momenata kada ne ide sve
glatko, ali važno je istrajati u ovoj borbi. Uvek dajem primer čuvenog bicikliste
Lensa Armstronga koji je bio višestruki pobednik najnapornije biciklističke trke
Tur d Frans, koji je i nakon operacije tumora testisa uspeo da se vrati u sam vrh
biciklizma i nastavi sa aktivnim bavljenjem ovog, veoma napornog sporta.
3) Ako se planira operacija uklanjanja testisa, bilo bi dobro da se pre nje uradi
spermogram, i eventualno ako to pacijent želi ostavi sperma u banku sperme, jer
je to ipak garancija i sigurnost da možete imati svoje dete, uz pomoć neke od
metoda veštačkog oplodjenja. Ako je drugi testis potpuno funkcionalan i zdrav,
njegova funkcija je najčešće dovoljna da Vam obezbedi potomstvo. Medjutim,
ako posle operacije bude potebno da primate citostatsku terapiju, ili se bude
radila operacija uklanjanja limfnih čvorova postoji mogućnost da spermogram
duže ili kraće vreme, a ponekad i trajno ( u zavisnosti od stanja preostalog
testisa) bude loš. Zato preporučujemo pacijentima da ostave spermu u banku, i
time osiguraju način da postanu očevi, iako im to po saznanju o kakvoj se bolesti
radi, u prvi mah , ne bude najveća briga. Ali, kada vremenom dodje do oporavka,
i kada se pacijenti vrate normalnim aktivnostima i obavezama, doći će na red i
ovakvo pitanje. Ako se proces spermatogeneze ponovo vratio do granica kada je
i normalnim putem moguće začeće, lako ćete odustati od daljeg čuvanja sperme
u banci. Čuvanje uzorka sperme u banci ne treba da Vam stvara pshičko
nezadovoljstvo i sramotu, jer danas mnogo muškaraca, koji nemaju tumor
testisa, ima problema sa brojem i pokretljivošču spermatozoida, pa im je takodje
potrebna pomoć lekara da bi postali očevi.
4) Imajte poverenja u svog izabranog urologa, i članove onkološkog konzilijuma.
Danas su stavovi za lečenje uroloških bolesti, pa i tumora testisa, vrlo precizno
definisani od strane Evropske Asocijacije Urologa ( EAU), i Vaš lekar bi trebao
da sprovede lečenje po preporukama ovog udruženja.
5) Posle operacije testisa i kraćeg oporavka, moći ćete da se vratite normalnim
seksualnim aktivnostima. Muškarac sa jednim testisom može da ima normalnu
želju i učestalost seksualnih odnosa, kao i pre operacije. Ovde je važno savladati
psihičku barijeru koja se ponekad, posle operacija na polnim organima javlja kod
nekih pacijenata.
6) U slučaju da Vam je i estetski razlog bitan, može se na zahtev i uz dogovor
pacijenta nabaviti proteza koja se u istom aktu kada se odstrani testis, ili kasnije
plasira, tako da po orhiektomiji, tj. odstranjivanju testisa nema vizuele promene
u mošnicama, jer ugradjena proteza može svojim oblikom i veličinom vrlo verno
da imitira prisustvo testisa.

!82
 Zapaljenje pasemnika ( lat. Epididymitis )- Zapaljenje epididimisa može da se
javi u bilo kom periodu života, izolovano ili udruženo sa zapaljenjem testisa. Nastaje
najčešće udruženo sa urinarnom infekcijom, seksualno penosivim bolestima, a može se
javiti i posle plasiranja urinarnog katetera. Kod mladjih muškaraca najčešći uzročnici
su hlamidija i mikoplazma (koje se prenose polnim putem), a kod starijih Ešerihija
koli, enterobakterije Proteus, Klebsiela i dr. Redji prouzrokovači u današnje vreme su
bacil tuberkuloze i Gonokok.
Pacijenti se najčešće žale na bolan, uvećan skrotum, posebno je na dodir bolno
mesto iza i iznad testisa (gde se nalazi epididimis). Česte su tegobe sa mokrenjem, u
smislu peckanja i učestalijeg mokrenja, koje najčešće prethode pojavi bola u mošnici.
Infekciju može da prati visoka telesna temperatura. Često sami pacijenti napipaju iza
ili iznad testisa zadebljani, infekcijom zahvaćeni deo pasemnika.
Sam tok bolesti može biti akutan- kada bolest nastaje naglo, i ima izraženu
simptomatologiju, ili hroničan, lagan ali dugotrajan tok sa periodima lakšeg bola i
nelagodnosti u mošnici koji se smenjuju sa periodima bez tegoba. Hronični epididimitis
nastaje najčešće kao posledica neadekvatnog lečenja akutne faze. Često sami pacijenti
napipaju zadebljanja na delovima epididimisa koja su lako bolna na dodir.
Za postavljanje dijagnoze ovog oboljenja, pored razgovora sa pacijentom ,
fizikalnog pregleda i karakteristične kliničke slike potrebno je uraditi nalaze urina i
urinokulture, leukocite iz krvi i ultrazvučni pregled skrotuma.
Lečenje se zasniva na primeni odgovarajuće antibiotske terapije, uz lekove protiv
bolova i za snižavanje povišene telesne temperature. Savetuje se elevacija testisa,
stavljanje hladnih obloga i uzdržavanje (apstinencija) od bilo koje vrste seksualnih
odnosa.

Ciste pasemnika - Ciste na epididimisu nisu retka stanja. Manifestuju se bezbolnim,

manjim ili većim loptastim tumefaktom koje se napipa iznad gornjeg pola testisa ( slika
br. 64.).

! Slika br. 64.- Spermatocela

!83
 Obično ne stvaraju neke posebne tegobe, potrebno je da se prate, a u slučaju da su
većih dimenzija od 2 cm, u obzir dolazi hirurško odstranjivanje ciste. Za dijagnostiku je
dovoljan običan, fizikalni urološki pregled i ultrazvuk.
Ipak, svaka promena koju pacijent napipa na testisu tj. u skrotumu bi trebala da bude
predmet evaluacije i dijagnostike od strane urologa, kako ne bi došlo do propuštanja
tačne i pravovremene dijagnoze. Ovde se pre svega misli na isključivanje postojanja
tumora testisa.

V- POSEBNE OBLASTI U UROLOGIJI

STERILITET

Oko 10 -15% parova ne uspeva da ostvari željenu trudnoću. Kod jedne trećine, uzrok
bračne neplodnosti su stanja i bolesti kod žena, kod jedne trećine je uzrok neplodnosti
neki od problema kod muškarca, dok kod jedne trećine parova postoji zdravstveni pro-
blem kod oba partnera. Prema tome, za oko 50% slučjeva nepolodnosti odgovoran je
muši faktor.
Pod infertilitetom podrazumevamo stanje u kome partneri bez uspeha pokušavaju da
ostvare željenu trudnoću , bez kontraceptivne zaštite i uz normalnu dinamiku seksualnih
odnosa. Uzrok infertiliteta mogu biti banalne stvari, ali i vrlo ozbiljni zdravstveni
problemi. Pod sterilitetom podrazumevamo trajnu i definitivnu nemogućnost začeća.
Iako se u samoj definiciji infertiliteta pominje period od jedne godine u okviru koga nije
došlo do željene trudnoce, par se moze obratiti lekarskom timu ginekolog- urolog i ranije,
ako smatra da ima problema.
Dijagnostika: Prilikom dolaska muškarca sa ovim problemom kod urologa, u
razgovoru je potrebno prodiskutovati otvoreno o svim aspektima seksualnosti i odnosa sa
partnerkom, fazi puberteta, ranijim operacijama (kile, spuštanja testisa, povreda) kao i
ranijim polno prenosivim bolestima, problemima sa prostatom, drugim oboljenjima,
upotrebi lekova, alkohola, opojnih supstnci, dinamici i kvalitetu seksualnih odnosa sa
partnerkom, vrstom posla i sl. Treba prevazići stid i nepoverenje, i otvoreno i iskreno
popričati sa lekarom, jer nekad sitan podatak, za koji pacijent misli da je nevažan, može
usmeriti dijagnotiku u pravom smeru, i ubrzati čitav postupak lečenja.
Fizikalnim preledom, urolog će proceniti opšti izgled (“habitus”) : kosmatost, gojaznost,
eventualnu prisutnost ginekomastije tj. patološko uvecanja žlezdanog tkiva dojki kod
!84
muškarca, raspored mišićne mase i sl. Pregled genitalija obuhvata pregled testisa, gde se
procenjuje njihov položaj, čvrstina (konzistencija), veličina, bolnost na dodir, prisustvo
kile, hidrocele , varikocele i sl. Pregledom epididimisa se može posumnjati na postojanje
sadašnje ili ranijih infekcija ovog organa. Palpacijom iznad testisa bi trebalo napipati i
duktuse, ako je to moguce. Pregledom penisa se utvrdjuje njegova veličina, oblik,
eventualno prisustvo nekih anomalija, fimoze, zakrivljenosti , sekreta iz mokracnog
kanala, i sl. Digitorektalnim pregledom prostate dobijamo podatke o njenoj veličini,
obliku, homogenosti, bolnosti i sl, nakon čega se eventualno procenjuje prisustvo
eksprimata prostate.
Nakon toga, potrebna je analiza spermogrma, koji je učinjen nakon 3 -5 dana uzdržavanja
od bilo kakvog seksualnog odnosa. Na osnovu samo jednog spermograma, ne može se
doneti definitivni sud, već je u odredjenim razmacima potrebno uraditi 3 spermograma,
kako bi tumačenje vrednosti bilo ispravno. Pacijenti često prave grešku misleći da će
dužom apstinencijom “pokazati” bolje rezultate spermograma, ali je za adekvatno
tumačenje nalaza potrebno ispoštovati preporuku od 3-5 dana apstinencije, jer je dalja
analiza rezultata zasnovana na tumačenju na osnovu ove preporuke. Granice koje
odredjuju “normalne” vrednosti spermograma su nekoliko puta od strane Svetske
Zdravstvene Organizacije i Evropskog udruženja urologa snižavane, tako da se one
vrednosti koje su nekad predstavljale lošiji spermogram, danas smatraju normalnim.
Zbog toga, spermogram treba tumačiti u svetlu željenog cilja- trudnoće, a ne isključivo
kao brojku, i stavku za sebe. Ni jedan zaključak o plodnosti muškarca se ne donosi na
osnovu jednog spermograma, već su za previ uvid obično potrebna bar tri nalaza
spermograma, radjenih u odredjenim razmacima. Ovde će biti iznete normalne
elementarne vrednosti spermograma, samo radi orijentacije.

Zapremina 2-5 ml
pH 7,2-8,0
Br spermatozoida/ ml › 20 miliona/ ml
pokretljivost › 50 %

Normalna morfologija › 30 %
leukociti ‹ 15 na vidnom polju, ili
‹ od 1 miliona /ml
aglutinacija -

Zapremina sperme manja od 2 ml (nakon tri dana uzdržavanja od seksa) se naziva

hipospermija. Najveći deo zapremine semene tečnosti nastaje lučenjem iz semenih
kesica, prostate i periprostatičnih žlezda, a najmanji deo otpada na same spermatozoide.
Hipospermija može nastati kao posledica opstrukcije tj. zapušenja ejakulatornih kanala-
najčešće kao posledica zapaljenja epididimisa, ili zbog retrogradne ejakulacije- tj. stanja

!85
kada sperma ne odlazi kroz mokraćnu cev put napolje, već iz odredjenih razloga iz
prostatičnog dela mokraćne cevi ide na gore, u bešiku. Hipospermija se kao prolazna
pojava javlja i kod čestih, uzastopnih ejakulacija.
Najčesci uzrok smanjene pokretljivosti spermatozoida (asthenospermia) je prisustvo
proširenih vena levog testisa – varikocele . I broj i pokretljivost spermatozoida mogu biti
smanjeni zbog infekcije, koja najčešće daje povećan broj leukocita u spermogramu
(leukospermija).
Aglutinacija predstavlja slepljivanje spermatozoida, čime se smanjuje njihova
pokretljivost. Normalno, nema aglutinacije spermatozoida, a ako je prisutna obično se u
nalazu spermograma označava krstićima kao slaba, umerena i jaka (+,++,+++) . Ona
nastaje kao posledica infekcije, velikog broja spermatozoida u maloj zapremini sperme,
ili kao posledica imunoloških reakcija. Mogući uzrok aglutinacije je postojanje
antispermatozoidnih antitela.
Na osnovu koncentracije fruktoze i zapremine semene tecnosti može se posumnjati na
zapušenje (opstrukciju) semenih kanala ili urodjeni nedostatak semevoda.
Koncentracija spermatozoida manja od 20 miliona / ml se naziva Oligospermia.
Azoospermia ( azospermija) predstavlja odsustvo spermatozoida u ejakulatu. Sama
zapremina I makroskopski izgled ejakulata mogu biti normalni, a da u njoj nema ni
jednog spermatozoida. Tada je potrebno ispitati da li testisi stvaraju spermatozoide, da li
postoji problem zapušenja semenih kanala ili postoji neki drugi uzrok azospermije.
Astenospermija predstavlja manju pokretljivost spermatozoida od 50 %.
U zavisnosti od podataka o tegobama i smetnjama koje pacijent kaže urologu, fizikalnog
ili laboratorijskih nalaza, ako doktor posumnja da se radi o infekciji, obicno se nakon
spermokulture, briseva mokraćne cevi, pregleda mokraće i eksprimata prostate započinje
odgovarajuce lečenje antibioticima. Najčešći mikroorganizmi koji mogu ranijim
infekcijama dovesti do lošijih vrednosti spermograma su Mikoplazma i Hlamidija, ali i
bakterijske infekcije mogu dovesti do lošijeg spermograma. Pravilo je da se oba partnera
podvrgnu ispitivanju zbog infekcije, ako se ona nadje kod jednog, a lečenje obuhvata oba
seksualna partnera .
U sklopu dijagnostike i traženja uzroka infertiliteta, obično se uradi i ultrazvučni pregled,
čime se dobijaju podaci o tačnim dimenzijama i homogenosti testisa, dimenzijama vena
pampiniformnog spleta testisa (varikocela) , strukturi epididimisa, veličini, obliku
prostate i slicno.
Ako urolog posumnja na osnovu pregleda ili zbog lošeg nalaza spermograma da postoji
potreba da se uradi analiza hormona koji imaju ulogu u procesu stvaranja spermatozoida,
najčešće će tražiti da se urade testosteron, folikulostimulirajuci hormon (FSH),
luteinizirajuci hormone (LH), prolaktin, a ponekad i estrogen, ACTH, TSH, GHRH i
slično. Kod manjeg broja muškaraca se nalaze vrednosti ovih hormona izvan normale, ali
kada se nadju dijagnostika se usmerava na traženje uroka hormonalnog disbalansa.
Lečenje ove forme infertiliteta može da bude uspesno, i cesto se tada u tim koji pomaže
pacijentu uključuje i endokrinolog.
Ako tri uzastopna spermograma pokažu da u ejakulatu nema ni jednog spermatozoida,
ili ako je njihov broj izuzetno mali a testisi su normalne veličine, dolazi u obzir biopsija

!86
testisa, tj. uzimanje isečka tkiva testisa, čijom analizom pod mikroskopom se dobijaju
podaci o strukturi i prisustvu ćelija koje su neophodne za stvaranje, rast i razvoj
spermatozoida.
U odredjenim slučajevima, i uz normalan nalaz spermograma i uredan ginekološki nalaz
kod žene ne dolazi do očekivane trudnoće. Tada bi od koristi bilo da se uradi test
interakcije spermatozoida i cervikalnog mukusa, pogotovo ako se prethodno otkrije
prisustvo antispermatozoidnih antitela. Drugi test koji se primenjuje u ovoj situaciji je
spermatozoid-penetrirajući test.
Uzroci infertiliteta: Mada su najčešći uzročnici infertiliteta proširene vene levog
testisa (varikocela) ili infekcije hlamidijom, mikoplazmom ili ureaplazmom, postoji velik
broj drugih stanja koja mogu da rezultuju infertilitetom, a dele se na :
“Pretestikularne” - to su najčešće poremećaji na nivou lučenja hormona hipofize,
hipotalamusa, štitaste žlezde, unos odredjenih hormonskih supstanci i sl. Ovde ubrajamo
zloupotrebu korišćenja steroida u cilju povecanja mišicne mase kod sportista.
“Testikularne”- gde ubrajamo prisustvo varikocele kao jednog od najčešćih uzročnika
infertiliteta, povrede ili zapaljenja testisa, nespušten testis, urodjene bolesti u kojima zbog
nerazvijanja odredjenih struktura u testisu nije moguce stvaranje i sazrevanje
spermatozoida (npr. Sertoly only cell syndroma). U ovu grupu ubrajamo i neke genetske
bolesti kao i štetno delovanje zračenja ili citostatika koji mogu privremeno ili trajno da
oštete spermatogenezu. Ovde su već pomenuta zapaljenja koja na testisima mogu da
ostave prolazne ili trajne promene, od njih ću pomenuti zapaljenje testisa izazvano
virusom koji izaziva zauške (“mumps orchitis”) koji ako zahvati oba testisa, a to se češće
dešava kada pacijent dobije zauške posle puberteta, može da ostavi posledice u smislu
smanjenja broja spermatozoida, čak do azospermije. Bolesti kao sto su ciroza jetre, ili
popuštanje funkcije bubrega i sl. mogu indirektnim uticajem na metabolizam hormona da
utiču negativno na spermatogenezu.
“Posttestikularne”- u koje spadaju neki oblici poremećaja transporta, funkcije i
pokretljivosti spermatozoida, kao što su urodjeno zapušeni semeni kanali, ili semeni
kanali koji su zapušeni zbog ranijih infekcija, zbog čega je onemogućen normalan
prolazak spermatozoida. Opstrukcija tj. neprolaznost za spermatozoide može nastati kao
komplikacija operacija kile, varikocele ili nakon operacije spuštanja testisa. Postoje oblici
bolesti koju karakteriše urodjeni nedostatak semenih kesica ili izvodnih semenih kanala.
U grupu posttestikularnih poremecaja spadaju svi uzročnici koji dovode do erektilne
disfunkcije tj. problema sa potencijom, kao i smanjena seksualna želja . Dijabetes je
uzročnik promena na krvnim sudovima u celom telu, pa i penisu zbog čega je smanjen
dotok krvi u kavernozna tela penisa što rezultuje slabom erekcijom. Pored ovoga, kod
dijabetičara se često javlja tzv. “retrogradna ejakulacija” – stanje u kome semena tečnost
ne bude izbačena u spoljašnju sredinu kroz mokraćni kanal ( uretru), već ide put gore u
mokraćnu bešiku. Ovo nastaje zbog oštecenja živaca uzrokovanog dijabetesom, kada se
gubi fina kontrola i normalna koordinacija medju kružnim mišićima “sfinkterima”.
Retrogradna ejakulacija može biti posledica različitih operacija na prostati i u maloj
karlici, ali i neki lekovi mogu da utiču na njenu pojavu.

!87
 “Idiopatske”- kada se pravi uzrok infertiliteta ne može otkriti. Na ovu grupu otpada oko
20-25% pacijenata.
Lečenje: U slučajevima kada se nadje uzrok koji je doveo do slabijeg spermograma,
pokušava se da se taj uzrok otkloni i time dovede do poboljšanja. Već je rečeno da je
varikocela jedan od najčešćih uzroka infertiliteta. Ona se u muškoj populaciji nalazi u
15-20%, a skoro kod polovine muškaraca koji dolaze kod urologa zbog infertiliteta. U
slučaju da postoji indikacija za operaciju varikocele , ovom malom i kratkotrajnom
operacijom se kod oko 75% operisanih postiže poboljšanje, tj. povećanje pokretljivosti za
oko 10-15 % u proseku, i to nakon perioda od oko 6 meseci nakon operacije.
Ako se mikrobiološkim analizama dokaže postojanje patoloških mikroorganizama, a pre
svega hlamidije, mikoplazme i ureaplazme , neophodno je uporno lečenje infekcije
antibioticima, uz obaveznu kontrolu partnera od strane ginekologa, i zajedničko lecenje.
Ako se otkrije zadebljanje na epididimisu koje je neprolazno za spermatozoide, (najčešće
na repu), kao posledica prethodne infekcije, može se uraditi mala hirurška intervencija
kojom se premošćava mesto opstrukcije, a spajaju dva normalno prolazna dela izvodnih
semenih puteva. Ukoliko to nije moguće, a biopsijom testisa, ili razmazom tkiva se dobije
nalaz koji potvrdjuje prisustvo spermatozoida, moguće je aspiracionom biopsijom
tankom iglom iz testisa dobiti nekoliko spermatozoida koji bi se koristili u nekoj od
metoda “veštacke oplodnje”.
Postoje dobri lekovi kojima se velik broj hormonalnih poremećaja, uz saradnju sa
endokrinologom, može uspesno sanirati. Ponekada je , u zavisnosti od nalaza i vrednosti
hormona potrebno uraditi magnetnu rezonancu glave.
Pored navedenih mera, u cilju poboljšanja spermograma, sa promenljivim uspehom,
koriste se Vitamini E, C, Arginin, L-karnitin, biljni preparati , lekovi za poboljšanje
cirkulacije i sl.
U zakljucku ću reci da par koji se odluči na zajdničku borbu sa lekarima u cilju dobijanja
potomstva mora biti naoružan strpljenjem , i pažljivo slušati savete lekarskog tima.
Prisustvo makar i jednog spermatozoida dobijenog bilo aspiracijom, biopsijom ili na neki
drugi način daje nadu u začeće. Ako se u razumnom vremenskom periodu ne dodje do
cilja tj. trudnoće, paru se savetuje neka od metoda “veštačke oplodnje” ( inseminacija,
intrauterine inseminacija-IUI, in vitro fertilizacija- IVF, intracitoplazmatska injekcija
spermatozoida- ICSI i dr…) kojima se u zavisnosti od pojedinačnih ili udruženih
problema para može u razumnom broju doći do željene trudnoće. Zato ne treba gubiti
vreme, i čim se primeti da postoji problem bračne neplodnosti, potrebno je da se javi
urologu i ginekologu radi dijagnostike i daljeg lečenja. Sa druge strane, na vreme, u
mladosti treba misliti na mere preventive, jer se tada postižu najbolji rezultati. Zdrav
način života, umerene sportske aktivnosti, izbegavanje pušenja ili opojnih sredstava
( marihuana i sl.), zaštita od polno-prenosivih bolesti (korišcenje prezervativa ), redovne
lekarske kontrole , nepromiskuitetno ponašanje , dolazak kod lekara čim se primeti
problem- npr. varikocele u mnogome mogu da očuvaju oplodnu moć muškarca, i spreče
progresivno propadanje spermatozoida. Ovo je veoma bitno, jer se donje vrednosti
“normalnog” spermograma stalno spuštaju , a problemi sa lošim kvalitetom sperme
mladih momaka su sve češći. Kod nas i dalje postoji stid i čekanje da se obrati lekaru za

!88
pomoć kod bračne nepolodnosti, čime se dodatno gubi dragoceno vreme, a šanse za
uspeh lečenja smanjuju.
I na samom kraju ću reći da lečenje bračne neplodnosti ne treba da se pretvori u jurenje
laboratorijskih rezultata, dostizanje ovih ili onih granica , brojeva i sl, već u strpljivu i
plansku akciju do zajedničkog željenog cilja- rodjenja deteta.

PROBLEMI SA POTENCIJOM- EREKTILNA DISFUNKCIJA

Teme vezane za seksualnost i potenciju su i danas vrlo često “tabu”, uprkos

maksimalnoj liberalizaciji društva, dostupnosti literature, interneta i sl. Još od puberteta
kreću vrlo često pogrešne predstave i priče medju mladim momcima o seksu, dužini
polnog organa , dužini polnog odnosa, broju partnerki i sl. Već tu počinje geneza
nesigurnosti i poljuljanog samopouzdanja, koja se može održavati dugo vremena nakon
puberteta.
.
Iako pravi podaci o proširenosti problema sa potencijom ne postoje, procena stručnjaka
je da se ovaj problem javlja u nekom od svojih oblika u oko 50% muškaraca u pedesetim
godinama, a da oko 20% celokupne muške populacije ima ovaj problem . Iako se zna da
ovaj procenat raste sa životnom dobi, problemi sa erekcijom i potencijom se javljaju u
svakom životnom dobu od mladosti- puberteta do kraja života.
Uvećanje dužine i debljine penisa i postizanje čvrstine (erekcija) nastaje kao
posledica povećanog dotoka krvi u kavernozna tela penisa i smanjenog oticanja krvi
venskim sistemom
Pod erektilnom disfunkcijom podrazumevamo nesposobnost da se postigne i održi
dovoljno duga i dovoljno jaka erekcija za postizanje zadovoljavajućeg polnog odnosa.
Faktori rizika za nastanak erektilne disfunkcije su: smanjena ili nedovoljna fizička
aktivnost, gojaznost, pušenje, zloupotreba alkohola, povišene vrednosti holesterola i
masnoća u krvi, metabolički poremecaji, pre svega neregulisane vrednosti šećera u krvi I
dr. Svi ovi faktori deluju i na kardiovaskularni sistem, a imaju značajnu ulogu u
procesima stvaranja ateroskleroze u celom arterijskom sistemu, a i u polnim organima. U
osnovi mehanizma nastanka erekcije je povećan dotok i smanjeno oticanje krvi iz penisa.
Ateroskleroza je proces koji izmedju ostalog sužava cirkulišuci prečnik arterija, čime
dolazi do nedovoljnog dotoka krvi u odredjeni organ, u ovom slučaju u penis. Jasno je
da se prestankom pušenja, umerenom fizičkom aktivnošću i održavanjem adekvatne
telesne mase može prevenirati nastanak erektilne disfunkcije.
Uzroci nastanka erektilne disfunkcije mogu biti organski i psihogeni. Kod mladjih
osoba dominiraju uzroci psihogenog porekla, dok kod starijih uzroci su najčešće organske
prirode. Česta je i kombinacija ovih faktora. Nagli nastanak erektilne disfunkcije, njena
pojava samo u odredjenim situacijama i prisustvo noćnih i jutarnjih erekcija govore u
prilog psihogene erektilne disfunkcije. Zdrav mladji muškarac u toku noći prosečno ima
do 3-5 erekcija. Laganiji tok, uz intenziviranje tegoba tokom vremena , prisustvo neke od

!89
nabrojanih bolesti govori najverovatnije u prilog organski uzrokovanom poremećaju
erekcije. Medju organskim uzrocima nastanka erektilne disfunkcije se najčešće navode
visok krvni pritisak, promene na krvnim sudovima ( najčešće aterosklerotske prirode),
dijabetes, neurološka oboljenja, prethodne operacije na prostati i u maloj karlici,
prijapizam, povrede polnih organa, kičmene moždine i nervnih struktura , krivljenje
penisa, poremećaji funkcije štitaste žlezde i sl. Izvesni kardiološki lekovi, kao i
antidepresivi, hormonski preparati i citostatici mogu izazvati probleme sa erekcijom.
Dijagnostika: Najvažnija je spoznaja muškarca da ima problem, i želja da se uz
upornost i bez stida obrati urologu za pomoć. Razgovor o problemu sa potencijom
pacijenti često doživljavaju kao neprijatan, a ponekad i ne budu u potpunosti iskreni pred
doktorom. Iskrenost i poverenje je osnova uspešnog lečenja erektilne disfunkcije, jer neki
detalj koji se pacijentu učini nevažan, ili zbog srama ne želi da kaže svom lekaru, može
biti uzrok neuspeha terapije. Zato pokušajte da nadjete urologa koji će imati vremena da
Vas sasluša, u koga imate poverenja i pred kim možete otvoreno i iskreno da pričate o
svom problemu. U razgovoru sa urologom potrebno je da se porazgovara o pubertetu,
masturbacijama ( samozadovoljavanju), prvim iskustvima u seksu, broju partnera i
kvalitetu odnosa sa njima, drugim bolestima, operacijama ili povredama, lekovima koje
koristi pacijent, upotrebi alkohola, duvana, droga i sl. Takodje je potrebno naglasiti vreme
od kada postoji problem, situacije u kojima se javlja, kvalitet ranijih polnih odnosa,
dužinu i čvrstinu erekcije, prisustvo želje za seksualnim odnosom, seksualne tehnike,
emocionalni odnos prema partneru, privlačenje ka istom polu i sl.
Fizikalnim pregledom se dobijaju osnovne informacije o anatomiji penisa, testisa,
prostate, gojaznosti, ginekomastiji (uvećanja žlezdanog tkiva dojke kod muskarca). ,
kosmatosti i sl. Od značaja je merenje krvnog pritiska , pipanje( palpacija) i ocenjivanje
kvaliteta pulsa na dostupnim mestima.
Standardna laboratorija obuhvata pregled krvne slike, vrednosti šećera u krvi, jetrinih
enzima, uree i kreatinina, holesterol i masnoće u krvi. Tokom standardne obrade potrebno
je isključiti postojanje infekcija urinarnog i polnog sistema. Ponekad su potrebne analize
hormona: testosterona, prolaktina, estrogena, hormona štitaste žlezde, FSH ili LH.
Ultrazvukom se mogu dobiti bliži podaci o prisustvu “plakova”- zadebljalih pločica
na omotačima penisa koje izazivaju krivljenje penisa, a ponekad se oni mogu napipati
prstima. Doplerom se mogu dobiti podaci o protoku krvi kroz krvne sudove penisa.
Davanjem odredjenih supstanci tankom iglicom direktno u kavernozno telo penisa,
može se postići brza i jaka erekcija, čime se ispituju vaskularni uzroci slabe potencije. U
slucaju da izostane erekcija, ili ona naglo opadne, potrebno je uraditi kontrasno snimanje
venskog sistema penisa tzv. “ kavernozografiju”. Ovim pregledom se može dokazati
prisustvo povećanog oticanja venske krvi iz penisa ili postojanje tzv. “šantova” koje
može biti uzrok slabije erekcije. Moguće je radiološko snimanje i arterija penisa sa
kontrastom, ako za to ima potrebe.
Lečenje: Nakon sprovedene dijagnostike, u zavisnosti od uzroka nastanka erektilne
disfunkcije, planira se dalje lečenje. Bez obzira na uzrok problema, potrebna je promena
stila života u meri u kojoj je to moguće: izbegavanje pušenja i većih količina alkohola,
regulisanje telesne mase, fizička aktivnost, regulisanje nivoa masnoća i šećera u krvi i sl.

!90
Osoba koja ima problem sa potencijom a zaista želi da ga reši, imaće odličan motiv da
istraje u ovome, a te mere će blagotvorno uticati na ceo organizam. Uz psihoterapiju, ako
je ona potrebna, erektilna disfunkcija se može lečiti delujući na sam njen uzrok, u
slučajevima psihogenog uzroka, ako se problem sa potencijom javio zbog povreda
arterija penisa ili male karlice nakon traume, ili ako je u osnovi ovog problema neki od
poremećaja hormonalnog statusa. To znači da je moguće operativnim putem rešiti suženja
nekih arterija koje snabdevaju penis krvlju, a koja su nastala nakon povredjivanja. Ostali
pacijenti, a njih je većina , se leče nespecificnim merama tj. sredstvima koja neće
direktno otkloniti uzrok loše potencije, ali će je u značajnoj meri popraviti.
Danas na tržištu postoji nekoliko lekova za poboljšanje potencije, koji spadaju u grupu
tzv. PDE5 inhibitora. To su dobri lekovi, koji daju značajno poboljšanje erekcije, ali se ne
preporučuje uzimanje ovih lekova samoinicijativno, na svoju ruku, već isključivo uz
lekarski savet i nadzor kako bi se izabrao pravi lek, adekvatna doza i sprečili mogući
neželjeni efekti. Pored ovih lekova, postoje i brojni biljni preparati, koji nekim od
pacijenata mogu u odredjenoj meri da pomognu u rešavanju problema erektilne
disfunkcije.
Za pacijente u dužoj vezi gde će to biti prihvatljivo i za partenrku, kao i za starije
pacijente , jedna od metoda za poboljšanje erekcije je upotreba vakuum pumpi (slika br.
65.) . Za njihovu upotrebu praktično nema kontraindikacija, postiže se dobra erekcija,
mada zahteva izvestan stepen spretnosti i saradnju partnera.

!
Slika br. 65. - Jedan od modela vakuum pumpi

Kao druga linija terapije, ako prethodno izneti postupci ne daju željeno poboljšanje,
predlaže se tzv. “intrakavernozna injekciona terapija” (sl. br.66. ). To je davanje lekova
koji će izazvati erekciju ubrizgavanjem veoma tankom iglicom u sam penis. Erekcija
dobrog kvaliteta se brzo postiže, a uspeh ovakve terapije je u oko 90% slučajeva.
Ponekad postoji bojazan i strah pacijenata da sami sebi daju lek na ovaj način, ali se on
može prevazići adekvatnom obukom. Negativne strane ove vrste terapije su moguć
povremeni bol na mestu uboda, produžene erekcije, retko prijapizam i fibroza
( stvrdnjavanje struktura na mestu uboda ). Postoje forme lekova koje sam pacijent
aplicira preko spoljašnjeg otvora mokraćnog kanala, čime se izbegava ubod penisa
!91
iglicom. Ova metoda je komfornija za neke osobe ali je nešto manje uspešna, a procenat
zadovoljnih pacijenata je oko 70%.

!
Slika br. 66. - Samostalno intrakavernozno aplikovanje supstanci za izazivanje erekcije

Ako ni ove metode ne daju željene efekte, ili postoji kontraindikacija za primenu
terapije prve i druge linije , predlaže se “treća linija” u terapiji erektilne disfunkcije a to je
ugradnja proteze u penis (slika br. 67.). Ovo je skupa i definitivna metoda, koja u veoma
visokom procentu daje dobre rezultate ( čak do 87% pacijenata kojima je ugradjena
proteza je zadovoljno ovom intervencijom). Neželjeni efekti ove metode su: kvar
mehanizma u oko 5% operisanih u vremenskom periodu od pet godina. U manjem
procentu se javljaju postoperativne infekcije (oko 2%). Kada postoji potreba za
seksualnim odnosom, pacijent pritiskom na mehanizam koji se nalazi u mošnici, na mestu
testisa, aktivira protezu, koja dovodi penis u stanje erekcije.

Slika br. 67.- Proteza za penis

!92
 Prevremena ejakulacija- je termin koji se upotrebljava da opiše stanje kada prilikom
seksualnog odnosa dodje do ejakulacije i izbacivanja sperme u vrlo kratkom vremenu od
otpočinjanja odnosa. Obično se u urologiji ovaj termin upotrebljava za odnos koji
rezultuje svršavanjem nakon dva minuta od početka seksualnog odnosa. Prevremena
ejakulacija može biti primarna- tj. da oduvek, pri svakom seksualnom odnosu dolazi do
brze ejakulacije, ili sekundarna- pri kojoj su raniji odnosi bili zadovoljavajućeg trajanja,
nakon čega se javio problem sa brzinom svršavanja i postizanja orgazma. Smatra se da
30-50% muškaraca u nekom momentu svog života, prolazno, može da ima ovaj problem.
Inače, on se najčešće javlja u muškoj populaciji od 18-30 godina, i to kod osoba koje
nemaju stalnu i dužu vezu, kada se ovo stanje dovodi pre svega u vezu sa psihogenim
uzrokom. Faktori koji mogu doprineti nastanku ili održavanju ovakvog stanja su: stres,
anksioznost, poremećaj nivoa hormona pre svega testosterona, izrazita osetljivost glansa,
upotreba nekih lekova ili stimulativnih, opojnih sredstava i sl.
Nakon razgovora i urološkog pregleda, moguće je posavetovati pacijenta sa nekoliko
tehnika kojima se dužina odnosa može produžiti:
- upotreba prezervativa koji u sebi imaju uz lubrikant i lokalni anestetik ( označeni su
kao „Performa“ tip prezervativa)
- direktno lokalno nanaošenje odredjenih lokalnih anestetika u speriju ili gelu, koji će
smanjiti lokalni nadražaj
- vežbanje tokom masturbacije- tj. prekidanje samozadovoljavanja u momentu
neposredno pre ejakulacije uz pritisak ispod glavića ili u korenu penisa u dužini od oko
tridesetak sekundi, nakon čega se nastavlja sa masturbacijom. Ova tehnika je vrlo
korisna, ali treba dosta strpljenja i vremena za postizanje adekvatnog rezultata. Slična
tehnika prekidanja odnosa i stezanja tj. pritiska penisa se može primeniti i tokom odnosa
sa partnerkom.
- upotreba odredjenih lekova, psihoterapija , obrezivanje i dr…

I na kraju ću reci da čovek treba da razmišlja o svom zdravlju, pa i seksualnom, celog

svog života. Da se interesuje za preventivu, da izbegava rizično seksualno ponašanje, da
se javi na vreme svom lekaru jer je svaki problem lakše rešiv ako kraće traje. Problemi sa
potencijom i iz sfere seksualnosti su na žalost i danas često tabu teme, nerado se priča o
njima i jos teže odlučuje da se zatraže prave informacije i pomoć. U celom procesu
lečenja, veoma veliku ulogu ima podrška i razumevanje partnerke. Ponekad je potreban
razgovor para o svom problemu. Često se srećem sa pitanjem šta je “normalno” u seksu.
Na to pitanje je teško dati odgovor, ali se danas većina stručnjaka slaže da sve što prija
partnerskom odnosu, oko čega se oba partnera slože, a što ne šteti zdravlju i ne ugrožava
druge je “normalno”. U otvorenom i iskrenom odnosu sa partenrom treba sagledati sve
sfere seksualnosti o kojima maštate, upotrebiti sredstva i situacije koje će stimulisati
seksualni život, na zadovoljstvo obe strane. Ne treba praviti od seksa ono što nije- bauk,
misteriju i tabu.

!93
POLNO PRENOSIVE BOLESTI

Polno prenosive bolesti predstavljaju heterogenu grupu bolesti, koju karakteriše isti
put prenošenja, odnosno dobijanja bolesti a to je polni odnos bez zažtite prezervativom.
Najčešće su ovim bolestima pogodjene mladje, seksualno aktivne osobe. Neke od njih,
kao što su sida i hepatitis ponekad predstavljaju po život opasna oboljenja. Ovde će biti
dat samo kratak pregled najčešćih oboljenja:
- Gonokokni i negonokoni uretritisi – ova oboljenja su opisana u poglavlju o
zapaljenjima mokraćne cevi (uretre).

- Genitalni sifilis ( Syphilis, lat)- Sifilis spada u grupu polno prenosivih bolesti.
Izazivač je spiroheta Treponema pallidum, a inkubacija tj. vreme do pojave prvih
simptoma je oko 3 nedelje. Najčešće se prvo pojavljuju znaci zapaljenja glavića, sa
mogućim crvenilom, erozijama, ponekad plikom koji može biti i zagnojen . Ovaj
stadijum smenjuje pojava tzv „ulcus durum“- „šankra“ odnosno bezbolne ulceracije
čvrste konzistencije, oštrih ivica, sa okolnim crvenilom koje se mogu javiti bilo gde
na penisu, skrotumu ili u okolnim regijama (slike br.68,69,70.) . Limfne žlezde u
okolini , najčešće u preponama su tvrde, uvećane, obično bezbolne. Bolest ima i
forme koje zahvataju i druge organe.

( ( (
Slike br. 68, 69, 70 —Različiti stadijumi genitalnog sifilisa

Dijagnoza se postavlja mikroskopskim pregledom i nalazom spirohete u materijalu koji

se uzima brisom sa promene, a moguća je primenai specifičnih seroloških testova.
Lečenje podrazumeva primenu odgovarajućih antibiotika.

Genitalni herpes – Uzročnik ove polno prenosive bolesti je virus. Najčešće je to Herpes
simplex virus tip II, mada u manjem procentu i tip I može biti prouzrokovač bolesti.
Inkubacija traje 2-10 dana. Bolest se karakteriše pojavom grupisanih plikova ( vezikula)
na polnim organima (slika br. 71.) . Često se sa pojavom plikova javljaju bolno i otežano
mokrenje Kod žena je pojava genitalnog herpesa vezana za veću sklonost ka nastanku

!94
raka grlića materice. Moguća je virusološka, imunohistohemijska ili serološka
identifikacija virusa. Bolest se leči antivirusnim lekovima.

Slika br. 71.- Genitalni herpes

Hepatitis A i B, ali i neke druge forme ovog virusnog zapaljenja jetre mogu biti
prenešene seksualnim putem. O dijagnostici, kliničkoj slici i lečenju ovih bolesti ovde
neće biti reči.

Lymphogranuloma venereum- je bolest koju izazivaju posebni sojevi Hlamidije

trahomatis (L1, L2, L3). Nakon 5-21 dana od rizičnog polnog odnosa, javljaju se tvrde,
bezbolne promene iznad nivoa kože, a nakon toga i bolno uvećeni limfni čvorovi u
jednoj preponi (slika br. 72.) . U tom stadijumu se mogu javiti i znaci sistemske infekcije:
povišena telesna temperatura, groznica, bolovi u zglobovima i dr. Pojava uvećanih
limfnih čvorova u preponama ne mora da bude samo posledica infektivnih oboljenja, već
se može javiti i u sklopu malignih bolesti, zbog čega je izuzetno važan blagovremen
odlazak kod urologa. Postoje različiti bakteriološki i serološki testovi za dokazivanje
uzročnika ove bolesti. Terapija je antibiotska.

Slika br. 72 .- Bolno uvećanje preponskih limfnih čvorova zbog Lymhogranuloma

venereum

!95
 Šuga (Scabies, lat)- je veoma zarazno parazitarno oboljenje, koje se izmedju ostalog,
može preneti i tokom polnog odnosa. Bolest izaziva insekt- šugarac (Sarcoptes scabiei) ,
a karakteriše se veoma izraženim svrabom, prisustvom kanalića na koži koje stvaraju
paraziti, okolnim crvenilom i sl. Leči se lokalnom primenom antiparazotarnih lekova.

Polne vaši (Pediculosis pubis, lat.)- je još jedno parazitarno oboljenje, koje se može
preneti tokom polnog odnosa. Karakteriše ga izrazit svrab u predelu gde se nalaze dlake,
oko genitalija. Lečenje podrazumeva upotrebu antibiotika, i antiparazitarnih šampona.
Ponekad je potrebno obrijati regiju oko polnih organa.

SAVETI ZA PACIJENTE SA URINARNIM KATETEROM, NEFROSTOMOM,

CISTOSTOMOM ILI UROSTOMOM :

- Urinarni ( transuretralni) kateter se plasira u stanjima kada nije moguće mokrenje

i nesmetana evakuacija mokrće iz bešike „normalnim“ putem. Najčešći razlog za
plasiranje katetera je uvećana prostata koja ponekad može u potpunosti da onemogući
izmokravanje. To stanje se naziva retencija urina. Ponekad se urinarni kateter plasira i
zbog nekontrolisanog mokrenja, nemogućnosti izmokravanja u potpunosti, ili kod
pacijenata u teškom opštem stanju koji zahtevaju precizno praćenje unosa i eliminacije
tečnosti, tokom velikih operacija i u ranom postoperativnom toku i sl .
Kateter bi po pravilu trebao da plasira lekar. Nakon adekvatnog čišćenja glavića ili
introitusa vagine, sterilnim rukavicama i uz primenu svih načela asepse i antisepse se
kateter plasira kroz mokraćnu cev do bešike.
Postoji više vrsta urinarnih katetera. Oni se razlikuju po materijalu od koga su
napravljenji: silikonski, plastični, gumeni, po obliku svog vrha: pravi, sa zakrivljenim
vrhom i dr, po načinu fiksiranja: sa balonom ili bez njega. Silikonski kateteri se lakše
podnose i redje zapušavaju. Postoje i posebne forme katetera koje se plasiraju nakon
operacija prostate ili zbog izraženog prisustva krvi u mokraći, kada se preko ovih
(„trožilnih“) katetera vrši ispiranje bešike. Najčešće se upotrebljava tzv. Folijev kateter
sa balonom (slike br. 73, 74.).

!96
 ! !

Slike br. 73,74 - Folijev kateter

Urinarni kateter je strano telo, i samo plasiranje može da izazove bolove u vidu
peckanja i neprijatne senzacije, mada se prilikom plasiranja katetera uvek koristi i
lokalni anestetik. Balon koji služi da kateter ne ispadne se nalazi naduvan u mokraćnoj
bešici. Ponekad , naročito nakon plasiranja katetera pacijent ima osećaj nagona na
mokrenje ili dolazi do kontrakcija bešike kao reakcije na prisustvo stranog tela- balona
katetera. Ovo stanje obično prolazi za 1-2 dana . Pacijenti treba da pokušaju, koliko je to
moguće, da se opuste i ne napinju pri nagonu na mokrenje, kao što bi to normalno uradili
da mogu spontano da mokre bez katetera.
Nakon plasiranja katetera, moguće je da dodje do evakuacije i veće količine urina, čak
do nekoliko litara. U tim slučajevima je poželjno frakcionisano ispuštanje urina na svakih
petnaestak minuta po 200-300 ml, uz klemovanje katetra, kako bi se izbegla pojava
intenzivnijeg krvarenja nakon pražnjenja bešike poznatog kao Haematuria ex vacuo. Ovo
krvarenje nastaje prilikom naglog smanjenja zapremine bešike, kada dolazi do pucanja
sitnih , prethodno prerastegnutih krvnih sudova. Do prolazne pojave krvi u mokraći
može da dodje i ako se nesmotreno, jako povuče kateter pa njegov balon izvrši veći
pritisak na prostatu i dno bešike, ili zbog stvaranja kamena u bešici ili infekcije koji se
mogu javiti, naročito kod pacijenata koji su nepokretni ili dugo nose urinarni kateter.
Nakon plasiranja katetera, muškarci koji nisu obrezani treba da vode računa da kožica
na penisu uvek bude prevučena i pokriva glavić, kako ne bi došlo do parafimoze. Kateter
i kesa za urin uvek treba da stoje „nizbrdo“ tj. da mokraća ima pad i nesmetano otiče ka
urinarnoj kesi. Ovo se postiže postavljanjem katetera i creva urinarne kese niz nogu. Nije
preporučljivo da kateter ide naviše, preko lastiša od gaća. Tada često dolazi do curenja
mokraće pored katetera. Prilikom spavanja urinarnu kesu ostaviti na podu. Treba da se
vodi pažnja o svakodnevnoj ličnoj higijeni, naročito genitalija. Dozvoljeno je pranje
sapunom i toplom vodom katetera.
Zamena katetera se vrši obično na 2-4 nedelje, ako on uredno funkcioniše. Znak da
kateter ne funkcioniše je mala količina mokraće u urinarnoj kesi uz uobičajen unos
tečnosti, curenje urina pored katetera, prepunjena bešika koja boli na dodir i vidi se kao
ispupčenje u donjem delu trbuha i dr. Urinarne kese treba menjati češće ako je urin mutan
i gust. Povremeno treba uraditi kontrolne analize urina i urinokulture.

!97
 - Cistostomski kateter predstavlja tanku plastičnu ili gumenu cevčicu koja se uz
lokalnu anesteziju, plasira kroz kožu i slojeve donjeg dela trbušnog zida u prepunjenu
mokraćnu bešiku iz koje nije moguće „normalnim“ putem izmokriti urin (slika br. 75.) .
Ova metoda se primenjuje kada zbog suženja mokraćne cevi ili drugih razloga nije
moguće plasirati urinarni transuretralni kateter, ili je njegovo plasiranje kontraindikovano
(npr. povrede mokraćne cevi) a potrebna je hitna evakuacija urina iz prepunjene bešike.
Suprapubični cistostomski kateter se može izvesti iz bešike na kožu i u toku operacija
bešike, prostate ili uretre. Obično ostaje plasiran dok se ne otkloni uzrok nemogućnosti
mokrenja kroz uretru.

!
Slika br. 75.- Suprapubični cistostomski kateter

- Perkutana nefrostomija ( PNS, PCN) predstavlja vid derivacije tj. odvodjenja

urina pomoću plastične ili gumene cevčice koja se kroz kožu i slojeve zadnjeg trbušnog
zida uvodi u bubrežne šupljine, najčešće bubrežnu karlicu (slika br.76.) . Indikacija za
plasiranje nefrostomskog katetera je proširenje bubrežnih šupljna (hidronefroza),
izvodjenje anterogradne urografije, ubrizgavanje odredjenih lekovitih supstanci u pijelon
ovim putem, izvodjenje odredjenih funkcionalnih testova ili intervencija na bubregu i
njegovim šupljinama za koje nefrostomski kateter služi kao vodič i sl . Prilikom
plasiranja nefrostomskog katetera, moguće je poslati dobijeni sadržaj (mokraću) na
bakteriološku ili citološku analizu. Sama procedura plasiranja se odvija pod kontrolom
ultrazvuka, uz lokalnu anesteziju . Ova metoda može biti primenjena kao privremena, do
omogućavanja nesmetane evakuacije mokraće iz bubrega tj. do otklanjanja uzroka
hidronefroze, ili trajna ali uz redovne zamene nefrostomskog katetera. Njome se
obezbedjuje brza i nesmetana evakuacija urina u urinarnu kesu, i spašava bubreg od
propadanja. Nakon plasiranja nefrostomskog katetera meri se svakodnevno zapremina
24-časovnog urina, kao i njegov kvalitet i povremeno procenjuje stepen oporavka
bubrega, debljina parenhima i sl. Pacijentima se skreće pažnja da se povedu računa da ne
dodje do klemovanja creva urinarne kese ili da se ne uvrne sam nefrostomski kateter

!98
čime bi bilo onemogućeno isticanje urina iz bubrega. Takodje skreće se pažnja da
nefrostoma može da ispadne, tj da se izvuče iz bubrežnih šupljina, što se manifestuje
naglim smanjenjem zapremine 24-časovnog urina i bolom u slabinskoj regiji sa te strane.
Slično se dešava i ako se nefrostomski kateter zapuši. Kateter u tim slučajevima treba
isprati i time proveriti njegovu funkcionalnost.

Slika br.76.- Perkutana nefrostomija

- Urostome predstavljaju izvodjenje mokraćovoda ( uretera) ili dela creva (koje

služi kao izvodni kanal za odvodjenje urina) , na kožu trbušnog zida. Ovo su derivacije
koje se najčešće rade u sklopu rešavanja odvodjenja mokraće nakon operativnog
uklanjanja bešike zbog tumora, a kada iz odredjenih razloga nije moguće napraviti
ortotopnu derivaciju tj. novu „bešiku“ od dela creva. Ureterokutaneostomije
predstavljaju direktno izvodjenje uretera na jednu ili obe strane trbušnog zida. Najčešća
derivacija sa delom creva koje služi kao sprovodnik za oticanje urina je derivacija po
Brikeru (Bricker). Ove urostome mogu dugo vremena da obezbede nesmetano oticanje
urina u urinarnu kesu koja se postavlja na mestu izvodjenja urostome. Potrebne su
redovne kontrole kako bi se otklonila opasnost od suženja na mestu spajanja kože i
stome. Ponekad se zbog suženja (stenoze) kroz ureterostomu plasiraju tanke plastične
cevčice- sonde. Nekim pacijentima nakon operacije bešike i kreiranja urostome
predstavlja veliki psihološki problem prihvatanje života sa „kesom“ za urostomu. To je i
razumljivo, ali uz podršku najbližih i savete lekara treba pokušati da se ovo stanje
prihvati, jer je ono u tom slučaju jedino moguće rešenje velikog i ozbiljnog problema
izazvanog najčešće odmaklijom fazom tumora bešike. Pacijenti se vremenom sami obuče
za menjanje podloga koje se lepe na kožu, oko stome i menjanje kesa koje se spajaju sa
podlogama (slika br.77.) . Neophodna je posebna briga i nega kože ispod podloge i oko
stome, jer je ona često iritirana lepkom podloge, isticanjem urina i sl. Treba naći
adekvatan položaj za plasiranje podloge kako bi se izbegli, ako je to moguće, prevoji na
trbuhu, i kako bi kesa pričvršćena za nju što manje smetala u toku obavljanja redovnih
dnevnih aktivnosti. Postoje i posebna udruženja koja se bave savetima i pomoći
pacijentima sa urostomama , kolostomama i ileostomama.

!99
 !

Slika br. 77.- Podloge i kese za urostome.

!100
O AUTORU:

Vladimir Bančević je rodjen 1974. godine u Sremskoj Mitrovici, gde je završio

osnovnu školu i gimnaziju. Medicinski fakultet je završio 2000.-te godine u Beogradu, sa
prosečnom ocenom 9,06 a specijalizaciju iz urologije 2007. godine u Klinici za urologiju
Vojnomedicinske akademije u Beogradu, sa odličnom ocenom. Doktorsku disertaciju je
odbranio 2012. a njegov doktorat je proglašen najuspešnijim te godine na
Vojnomedicinskoj akademiji. Februara 2013. godine je izabran za docenta na predmetu
hirurgija (podoblast urologija) na Vojnomediciskoj akademiji u Beogradu. Autor je
stotinak radova objevljenih u domaćim i evropskim stručnim časopisima. Izlagao je
svoje radove na svim referentnim domaćim, regionalnim, evropskim i medjunarodnim
skupovima. Dobio je prvu nagradu na kongresu urologa jugoistočne Evrope 2009.
godine, a 2011. drugu nagradu kao koautor. Monografija „ Kreiranje nove bešike od
tankog creva- beogradska tehnika“ je proglašena najboljim izdavačkim delom 2016.
godine u Vojnomedicinskoj akademiji. Više puta je pohvaljivan i nagradjivan za svoj rad.
Stalno je zaposlen u Klinici za urologiju Vojnomedicinske akademije u Beogradu.

!101
SADRŽAJ:

Uvodna reč autora.......................................................................................................... 2

I. Šta je urologija, ko je urolog i kako doći do njega ..................................... 3
II. Kada treba da se obratite urologu ? ( kratak pregled najznačajnijih simptoma
i znakova uroloških oboljenja) .................................................................... 4
Krv u mokraći............................................................................................4
Tegobe vezane za mokrenje.......................................................................5
Bolovi.........................................................................................................7
Problemi vezani za potenciju.....................................................................7
Sterilitet muškarca.....................................................................................8
Promene na spoljašnjim polnim organima................................................8
Opstrukcija urinarnog trakta.....................................................................10
Ostali razlozi.............................................................................................10
III. Osnovne dijagnostičke procedure u urologiji..............................................11
Anamneza- razgovor sa pacijentom.........................................................11
Urološki pregled.......................................................................................12
Laboratorijske analize u urološkim oboljenjima......................................14
Ultrazvuk u urologiji................................................................................18
Uretrocistoskopija....................................................................................19
Ureterorenoskopija...................................................................................20
Intravenska urografija...............................................................................20
Urodinamska ispitivanja...........................................................................20
Skener i magnetna rezonanca u urologiji..................................................21
IV. Pregled najčešćih uroloških oboljenja po organima:
Nadbubrežne žlezde..................................................................................21
Feohromocitom...................................................................................22
Bolesti bubrega.........................................................................................22
Zapaljenja...........................................................................................23
Povrede..............................................................................................23
Ciste...................................................................................................24
Tumori................................................................................................24
Kamen u bubregu...............................................................................25
Urodjene anomalije bubrega..............................................................27
Glomerulonefritis..............................................................................28

!102
 Vaskularne bolesti bubrega...............................................................28
Tubulointersticijalne bolesti bubrega................................................28
Akutna bubrežna insuficijencija........................................................28
Hronična bubrežna insuficijencija.....................................................29
Transplantacija bubrega.....................................................................29
Bolesti bubrežne karlice, čašica i mokraćovoda (uretera).......................30
Povrede mokraćovoda......................................................................32
Tumori mokraćovoda.......................................................................32
Kamen u ureteru...............................................................................33
Urodjene anomalije uretera..............................................................35
Bolesti mokraćne bešike.........................................................................35
Zapaljenja........................................................................................35
Povrede............................................................................................36
Tumori.............................................................................................36
Kalkuloza.........................................................................................38
Nevoljno oticanje urina- inkontinencija..........................................38
Bolesti prostate........................................................................................40
Zapaljenja prostate...........................................................................42
Dobroćudno uvećanje prostate- Benigna hiperplazija prostate.......43
Karcinom prostate............................................................................47
Bolesti mokraćne cevi (uretre)................................................................49
Zapaljenja........................................................................................49
Povrede mokraćne cevi...................................................................50
Tumori mokraćne cevi....................................................................51
Urodjene anomalije mokraćne cevi............................................... 51
Bolesti penisa..........................................................................................52
Fimoza........................................................................................... 55
Parafimoza......................................................................................56
Kratak frenulum penisa..................................................................57
Prijapizam......................................................................................58
Zapaljenja.......................................................................................58
Polne bradavice...............................................................................59
Krivljenje penisa.............................................................................60
Povrede penisa................................................................................61
Tumori.............................................................................................62
Bolesti organa u skrotumu (mošnicama)..................................................63
Zapaljenje testisa.............................................................................65
Hidrocela.........................................................................................65
Hematocela......................................................................................66
Varikocela........................................................................................67
Povrede testisa................................................................................ 69
Uvrnuće (torzija) testisa.................................................................. 69
Nespušten testis.............................................................................. 70

!103
 Tumori testisa..................................................................................72
Zapaljenje pasemnika (epididimisa)...............................................75
Ciste epididimisa............................................................................ 75
V. Posebne oblasti u urologiji
Sterilitet................................................................................................76
Problemi sa potencijom- erektilna disfunkcija.....................................80
Polno prenosive bolesti.........................................................................85
Saveti za pacijente sa urinarnim kateterom, nefrostomom, cistostomom i
Urostomom...........................................................................................87
O autoru.......................................................................................................................92

!104