ZA MARIJANU

Pošto je tako vezan za vagabundsko, skitničko, neskrašeno stanje, Satana nema

nikakvo svoje sigurno boravište; jer iako on ima, zbog svoje anđelske prirode,
neku vrstu carstva u vodi ili u vazduhu, ovo mu je, svakako, deo Božije kazne… to
što je bez ikakvog čvrstog mesta ili prostora, gde bi mu bilo dopušteno da stane.
Danijel Defo, Povest o Đavolu
I ANĐEO DŽIBRIL
 1

»Da bi se ponovo rodio«, pevao je Džibril Farišta dok je, prevrćući se u

vazduhu, padao s neba, »u smrt bi-bi-bi- najpre morao da si odbrodio - dio-dio!
Da bi te primila- la-la - Zemljina nedra, sleteti moraš sa neba vedra - ra-ra!
Kako da ti po licu osmesi puze, ako ti najpre ne pocure suze? Kako da osvojiš srce
dragane, ako je tvoj uzdah najpre ne gane? Baba, mister, ako želiš da se rodiš
ponovo…« Pred samu zoru, jednog zimskog jutra, otprilike pred Novu godinu,
dvojica - pravi-pravcati, odrasli, živi ljudi - padali su sa velike visine - osam
hiljada sedam stotina metara i šezdeset centimetara - ka Engleskom kanalu, bez
korišćenja padobrana ili krila, pravo iz vedra neba.
»Kažem ti da umreti moraš, kažem ti, ka’ti kažem«, i tako to, i baš tako, ispod
meseca od alabastera sve dok se jedan vrisak ne razleže kroz tišinu noći, »Do
đavola s tim tvojim pevanjem!« a reči vise kristalne u ovoj beloj noći ledenoj,
»Kad si igrao u filmovima samo si otvarao usta uz ,plejbek’-glasove drugih
pevača, i zato me sad poštedi ove tvoje dreke paklene!«
Dotle se Džibril, nemi solista, bacakao nogama na mesečini dok je pevao svoj
improvizovani gazal, plivao kroz vazduh u »baterflaj«-stilu, plivao prsno,
sklupčavao se, pa se orlovski razvijao i razmahivao prema maltene-beskraju
maltene-zore, praveći heraldične figure, čas natrćen, čas presamićen, uz ostale
lakoumne bravure sveže, protiv Zemljine teže. A sad se kroz vazduh
zadovoljnokotrljao ka tom glasu podsmešljivom. »Ohe, Salad-baba, to si ti, baš
dobro što si ti. Kakav si mi, Čamčo, drugaru stari? Kako si?« A na to ovaj drugi,
senka prezriva koja je glavačke padala u svom sivom odelu sa svim dugmićima na
sakou zakopčanim i rukama uz bedra, verujući da mu polucilindar nije više na
glavi, napravi izraz lica čoveka koji ne podnosi nadimke. »Ej, krelac«, viknu
Džibril, izazivajući kod ovog drugog ponovno mrštenje, »dole nas čeka pravi-
pravcati London, bhai! Evo nas, grade! Oni debili dole neće imati pojma šta ih je
tresnulo. Meteor ili munja gromovna ili, pak, neka kazna božija. Direkt iz vazduha
retkog, batice. Bum-traas! Šljis! Pljas! Kakav ulazak u grad! Pljosnat, časna reč.«
Iz retkog vazduha: jedan »big beng« - veliki prasak, praćen meteorima. Jedan
svemirski početak, jedan minijaturni eho rođenja vremena… Taj džambo-džet
Bostan let AI-420, eksplodirao je bez ikakvog upozorenja, visoko gore iznad
velikog, kvarnog, divnog, snežnobelog, osvetljenog grada Mahagonija, Vavilona,
Alfavila. Ali Džibril mu je već dao ime - moram da se umešam: pravi-pravcati
London, prestonica Vilajeta, treptao je žmirkao klimao u noći. Dok se na
himalajskoj visini jedno trenutno i prerano sunce rasprskavalo u prašan januarski
vazduh, jedna pulsirajuća pip-pip-tačkica je nestala sa radarskog ekrana a retki
vazduh je bio pun tela koja su se sa Everesta katastrofe survavala ka mlečnom
bledilu mora.
Ko sam ja?
Ko je to još ovde?
Avion se od eksplozije prepolovio, semena mahuna je izbacivala svoje spore,
razbijeno jaje otkrivalo svoju misteriju. Dvojica glumaca, razmetljivi Džibril i do
grla zakopčani, napućeni g. Saladin Čamča, padali su kao dva listića duvana od
slomljene stare cigare. Iznad, iza i ispod njih u praznom prostoru lebdela su
avionska sedišta sa pokretnim naslonima, stereofonske slušalice, kolica za služenje
pića, kese za izbacivanje muke iz stomaka, karte za iskrcavanje, »djuti-fri«-video-
igre, pletene kape, papirne šolje, ćebad, maske za kiseonik. A osim toga - jer je u
avionu bilo i nekih doseljenika, da, podosta žena već doseljenih muževa, koje su
pred polazak secali oni razumni, na-svojoj-dužnosti zvaničnici, pitanjima o dužini,
veličini i osobenim znacima genitalija njihovih supruga, kao što su mladeži i tome
slično, s obzirom na ograničen broj dece u čiji je legitimitet britanska vlada uvek
razumno sumnjala - mešale su se sa ostacima aviona i lebdele podjednako
rasparčane, podjednako apsurdne podrtine duša, razbijenih uspomena, odbačenih
ličnosti, presečenih maternjih jezika, povređenih privatnih života, neprevodljivih
šala, ugašenih budućnosti, izgubljenih ljubavi, zaboravljenih značenja šupljih,
bombastih reči kao što su zemlja, pripadnost, dom. Malčice zablesavljeni od
treska i praska, Džibril i Saladin su padali kao dve bošče ispuštene iz trenutno
neoprezno otvorenog kljuna neke rode, a pošto je Čamča srljao dole glavačke, u
preporučljivom položaju za bebe kad ulaze u rodnicu porodilje, on je počeo da
oseća izvesnu razdraženost zbog odbijanja onog drugog da pada u prostom stilu.
Saladin je ronio nosem nadole dok je Farišta grlio vazduh, tapšući ga i rukama i
nogama, kao neki razbacani, preglumljeni glumac bez tehnike samoobuzdavanja. A
dole, oblacima prekrivene, sporo zgušnjavajuće morske struje Engleskog rukavca -
zakazana zona njihove vodene reinkarnacije- očekivale su njihov ulazak.
»O, u japanskim sam sandalama šepo«, pevao je Džibril, prevodeći staru
indijsku pesmu na engleski iz polusvesnog poštovanja prema naviše navaljujućoj
nacijidomaćinu, »i u engleskim hlačama, molim lepo. Šubara mi ruska ukrašava
glavu, al’ indijsku dušu ipak imam pravu!« Oblaci su bubreli ka njima, a možda se
to samo činilo zbog velike mistifikacije kumulusa i kumulonimbusa, tih moćnih
gromovnih glavudža koje su stajale kao neki maljevi-zornjaci, ili je to možda bilo
zbog pevanja (jedan vredno predstavlja a drugi negoduje i zviždi na predstavu) ili,
pak, usled delirijuma od eksplozije nisu mogli da predvide blisku opasnost… tek,
bilo kako bilo, ova dvojica, Džibrilsaladin Farištačamča, osuđenih na ovo
beskonačno ali ipak konačno anđeosko-đavolsko padanje, nisu bili svesni trenutka
u kojem je proces njihovog preobražaja počeo.
Preobražaja? Mutacije?
Da, gospodine, ali ne nasumice. Tamo gore, u vazdušnom prostoru, u onom
mekom, neprimetnom polju omogućenom ovim stolećem, polju koje je zatim,
zauzvrat, samo to stoleće učinilo mogućnim, postajući jedno od njegovih
određujućih mesta - mesto kretanja i rata, smanjivač planete i moćni vakuum,
najnesigurnija i prolazna zona, iluzorna, isprekidana, promenljiva - jer kad sve
izbacujete gore, u vazduh, sve postaje moguće - te je tako, tamo u visinama, pri
svemu tome, došlo i kod bunovnih glumaca do promena koje bi bile drage srcu
starog g. Lamarka: pod ekstremnim pritiskom okoline, stekli su oni neke osobine.
Kakve to osobine, ponaosob? Polako; vi mislite da se stvaranje sveta događa
naprečac? A tako ne dolazi ni do otkrovenja… pogledajte samo njih dvojicu. Da li
na njima primećujete nešto neobično? Prosto, dva ljudića mrke puti koji opasno
padaju, i tu kod njih nema ništa novo, možete pomisliti; popentrali se i suviše
visoko, stigli daleko iznad sebe i leteli i suviše blizu Sunca - je l’ to?
E, nije to. Slušajte:
G. Saladin Čamča, prepadnut bukom koja je izvirala iz usta Džibrila Farište,
poče da mu udara kontru svojim naučenim stihovima. To što je Farišta sad čuo,
ploveći po neverovatnom noćnom nebu, bila je takođe jedna stara pesma, lirika g.
Džejmsa Tomsona, od hiljadu sedamstote do hiljadu sedamsto četrdeset osme. »…
po nalogu neba«, pevao je Čamča kroz svoja usta koja su mu sad od hladnoće bila
postala šovinistički crvenobeloplava, »koji im dooooođe iz azurno pa-laaavog
središta moćiii.« Užasnuti Farišta pevao je sve glasnije o japanskim sandalama,
ruskim šubarama i nepovredljivo potkontinentalnim dušama, ali nije mogao da
utiša Saladinovo solističko izvođenje: »Te aaanđeli čuvari zapevaše u-se-reeed
noćiii.«
Suočimo se s tim: bilo je, u stvari, nemoguće da oni čuju jedan drugog, a još
manje moguće da vode neku konverza-ciju i da se takmiče u pevanju pesama. A i
kako bi oni to mogli da izvedu pri sve bržem padanju ka planeti i huci-buci
atmosfere oko njih? Ali, suočimo se i sa ovim: oni su to mogli.
Padali su doledole a zimska hladnoća, koja im je zamrzavala trepavice i
pretila da im i srca zaledi, samo što ih nije probudila iz njihovog deliričnog sna na
javi; a oni su bili tu, negde, da postanu svesni tog pevačkog čuda, kiše ljudskih i
dečijih udova čiji su njih dvojica bili jedan deo, kao i straha od sudbine koja im se
odozdo munjevito približavala, kad su, mokri pa odmah zatim od leda skočanjeni,
uleteli u ključale oblake na temperaturi ispod nule.
I sad su se nalazili u nečemu što je ličilo na dugačak, vertikalan tunel. Čamča,
kicoški doteran i krut, padajući i dalje glavačke, ugleda Džibrila Farištu u
njegovoj kariranoj košulji kako mu se približava plivajući kroz taj levak sa
zidovima od oblaka, te mu dođe da vikne, »Nosi se, nosi se dalje od mene«, ali ga
nešto spreči, početak stvaranja neke lepršave vrišteće stvarčice u njegovoj utrobi,
te umesto da izgovori reči odbojne, on raširi ruke i Farišta mu upliva u obrnuti
zagrljaj - s glavama na repovima - a sila njihovog sudara poče da ih tako spojene -
dupe-glava, glava-dupe- prevrće sve u krug - te su tako sve vreme izvodili svoja
bliznačka salta kroz rupu koja je vodila u Zemlju Čuda; a dok su se probijali kroz
belinu, naletali su na razne oblike oblaka koji su se neprestano menjali - bogovi se
pretvarali u volove, žene u pauke, ljudi u vukove. Hibridne oblak-badže su ih
pritiskale, džinovski cvetovi s ljudskim grudima privijali se uz njih sa svojih
mesnatih stabljika, krilate mačke, kentauri, a Čamču je, u njegovom polusvesnom
stanju, obrvavala misao da je i on sam stekao osobine oblačnosti, postajući
promenljiv i hibridan, kao da je prerastao u osobu čija se glava gnezdi između
njegovih sopstvenih nogu i čije se noge obavijaju oko njegovog sopstvenog
dugačkog, plemićkog vrata.
Međutim, ova druga osoba nije imala vremena za takve »visoke falucije«; on
je zaista bio nesposoban za bilo kakvo »faluciranje«; pošto je upravo video kako
se iz vrtloga oblaka pojavljuje figura neke čarobne žene izvesnih godina, u
brokatskom zeleno-zlatnom sariju, sa brilijantom u nosu i lakom na visokoj punđi
da joj vetar na ovim visinama ne rasturi kosu, dok je postojano sedela na letećem
ćilimu. »Reha Merčant«, pozdravi je Džibril. »Je l’ ti ne možeš da nađeš put za
nebo ili šta?« Neosetljive reči za obraćanje jednoj mrtvoj ženi! Ali njegovo
uzdrmano stanje i padanje ublažava stvar… Čamča, držeći se čvrsto za njegove
noge, postavi mu nejasno pitanje: »Koji ti je vrag?«
»Ti je ne vidiš?« viknu Džibril. »Ne vidiš njen prokleti persijski ćilim?«
Ne, ne, Džibo, šaptao je njen glas u njegovim ušima, ne očekuj od njega da to
potvrdi. Ja sam tu samo za tvoje oči, možda si počeo da šašaviš, šta ti uopšte
misliš, namakulo jedan - govance praseće, ljubavi moja. Smrt donosi iskrenost,
dragane moj, pa zato mogu da te zovem tvojim pravim imenima.
Naoblačena Reha mrmljala je gorka ničesa, ali Džibril ponovo dreknu na
Čamču: »Buzdovanu? Da li je ti vidiš il’ je ne vidiš?«
Saladin Čamča ništa nije video, ništa nije čuo, ništa nije rekao. I Džibril se
sam sučeli s njom. »Nije trebalo da učiniš ono«, prekori je on. »Ne, gospođo.
Greh. Krupna stvar.«
O, ti sad možeš i da mi pridikuješ, nasmeja se ona. Ti si onaj sa visokim
moralnim tonom, i to ti je dobro. Ti si mene ostavio, njen glas je podsećao njegovo
uho, i kao da mu je grickao školjku. Ti mene a ne ja tebe, O meseče uživanja moga,
koji si se iza oblaka skrio. A ja u mraku ostala, zaslepljena, izgubljena, zbog
ljubavi.
On se uplaši. »Šta hoćeš? Ali ne, nemoj da mi to kažeš, samo idi.«
Kad si bio bolestan, ja nisam smela da te vidim, da ne izazovem skandal, ti si
znao da nisam mogla, da sam se držala po strani zbog tebe, ali posle si me kaznio,
to si iskoristio kao opravdanje da odeš, kao svoj oblak da se iza njega sakriješ. To
si iskoristio, kao i nju, onu ledničku ženu. Barabo. Ali pošto sam ja sad mrtva,
zaboravila sam kako se prašta. Proklinjem te, Džibrilu moj, dabogda ti život bio
pakao. Pakao, jer ti si mene tamo poslao, proklet bio, jer ti si odatle i došao,
davole, a sad se vraćaš tamo, krvopijo - neka ti je srećan krvavi buć! Rehina
kletva; a posle toga, stihovi na nekom jeziku koji on nije znao, sve same neke
grubosti i šištanje, u čemu mu se učinilo da je razaznao, a možda i nije, često
[1]
ponavljano ime Al-Lat.
Džibril se grčevito držao za Čamču; i probiše dno oblaka.
Brzina, osećanje brzine im se vrati zajedno sa njenim zviždanjem stravične joj
note. Krov oblaka je jurio naviše, vodena površina se približavala, kao pri
»zumiranju« kamerom, oči im se otvoriše. Vrisak, isti onaj vrisak koji mu je
podrhtavao u utrobi kad je Džibril plivao preko neba ka njemu, sad se ote Čamči
sa usana; jedan džilit sunčeve svetlosti probi se kroz njegova otvorena usta i
oslobodi ih. Ali oni behu padali kroz transformacije oblaka, Čamča i Farišta, i sad
im je po rubovima tela bilo neke fluidnosti, neke zamagljenosti, a kad je sunčev
zrak udario u Čamču, oslobodio je iz njega više nego krike:
»Hajde leti!« vrisnu Čamča na Džibrila. »Sad počni da letiš.« Pa dodade - ne
znajući njen izvor - i drugu naredbu: »I pevaj.«
Kako u svetu nastaje novina? Kako se ona rađa?
Od kakvih je fuzija, translacija, spajanja sačinjena?
Kako uspeva da opstane, onako ekstremna i opasna kao što jeste? Koje to
kompromise, koje pogodbe, koje sve izdaje svoje tajne prirode ona mora da učini
da bi se zaštitila od brodoloma, od anđela uništitelja, od giljotine?
Da li je rođenje uvek i pad?
Da li anđeli imaju krila? Može li čovek da leti?
 Kad je g. Saladin Čamča ispao iz oblaka iznad Engleskog kanala, osetio je
kako mu srce hvata i podržava neka tako uporna sila pa je shvatio da je nemoguće
da on umre. Kasnije, kad su mu stopala bila ponovo čvrsto usađena u tlo, počeo je
da sumnja u to, da neizvodljivost svog prolaska pripisuje zbrci nastaloj u njemu
samom od eksplozije, i da za svoje preživljavanje, svoje i Džibrilovo, može da
zahvali samo slepoj, ludoj sreći. Ali, tada, on ni u šta nije sumnjao; ono što ga je
proguralo kroz sve to, bila je njegova želja da živi, neizopačena, neodoljiva, čista
želja, a prva stvar koju je ta želja učinila bila je da ga obavesti da ona neće da ima
nikakve veze sa njegovom patetičnom ličnošću, sa tom polurekonstruisanom stvari
mimikrije i glasova, i da namerava da sve to zaobiđe; i on vide sebe kako se tome
predaje, da, kako ide dalje kao da je običan posmatrač sopstvene svesti u svom
sopstvenom telu, jer to je počelo u samom središtu njegovog tela i prostiralo se
izvan njega, pretvarajući mu krv u gvožđe i zamenjujući mu meso čelikom, mada je
to osećao kao neku šaku koja se stezala oko njega, spolja, i držala ga nekako i
čvrsto i nepodnošljivo nežno; i sve tako dok ga nije potpuno savladala i ponovo
mu aktivirala usta, prste, što god je htela; i čim je postala sigurna da njime vlada,
rasprostrla se iz njegovog tela dalje i Džibrila Farištu ščepala za muda.
»Leti!« naređivao je sad i Džibril. »Pevaj!«
Čamča se držao Džibrila, dok je ovaj počinjao, isprva sporo a zatim sve brže
i snažnije, da maše rukama kao krilima. Mahao je sve upornije, i dok je tako
mahao iz njega se probijala jedna pesma, i, kao što je pevala utvara Rehe Merčant,
on ju je pevao na nekom jeziku koji nije znao, u melodiji koju dotle nije čuo.
Džibril nikad nije odbacivao mogućnost događanja čuda; za razliku od Čamče, koji
je pokušavao da to rezonski izvede iz težnje za egzistiranjem, on nikad nije
prestajao da govori da je pevani gazal nebeska stvar, da bi mahanje rukama kao
krilima, bez pesme, bilo uzaludno, da bi bez mahanja sigurno tresnuli na morske
talase kao dva kamena ili tome slično, i da bi se raspali u paramparčad pri dodiru
sa zategnutim morskim bubnjem. Ali, umesto toga, oni su svoje padanje počeli da
usporavaju. Što je Džibril sa više oduševljenja mahao rukama i pevao, pe vao i
mahao, to je i usporavanje bilo veće, sve dotle dok, najzad, njih dvojica nisu
počeli da lebde i da se spuštaju dole ka Kanalu kao dva listića hartije na
povetarcu.
Oni su bili jedini preživeli iz te katastrofe, jedini koji su ispali iz Bostana i
ostali živi. Našli su se iscrpljeni na jednoj plaži. Onaj okretniji od te dvojice, onaj
u ružičastoj kariranoj košulji, kleo se u svoje divljačno skitaranje po nebesima da
su njih dvojica hodali po samoj vodi, da su ih talasi nežno nosili i na obalu
izbacili; ali onaj drugi, na čijoj je glavi mokri polucilindar, kao usled neke mađije,
i dalje stajao, osporio je ovo. »Gospode, al’ smo imali sreće!« reče on. »Koliko
sreće može čovek uopšte da ima?«
Ali ja znam istinu, očigledno. Ja sam celu tu stvar posmatrao. A što se tiče one
sveprisutnosti i svemogućnosti, tu trenutno ne polažem nikakva prava, ali, nadam
se da mogu bar ovoliko. Čamča je jakom voljom to poželeo a Farišta je činio ono
što je ta jaka volja tražila od njega.
Koji je od njih dvojice bio čudotvorac?
Kakve je vrste - anđeoske, đavolske - bila Fariština pesma?
Ko sam ja?
Recimo ovako: ko zna najbolje melodije?

A ovo su bile prve reči koje je Džibril Farišta izgovorio kad se probudio na
snegom pokrivenoj engleskoj plaži, sa nesumnjivim prisustvom jedne morske
zvezde pored njegovog uha: »Ponovo smo rođeni, Buzdo - ti i ja. Srećan rodendan,
mister; happy birthday to you!«
Na šta se Saladin Čamča krkljajući nakašlja, pljunu, otvori oči i, kao što to
priliči novorođenčetu, bučno briznu u glupavi plač.
 2

Reinkarnacija je uvek bila velika tema za Džibrila, petnaest godina najvećeg

glumca u istoriji indijskog filma, velika i značajna tema čak i pre nego što je
»čudotvorno« porazio onu Bubicu-Utvaru - svoju boljku za koju su svi počeli da
veruju da će raskinuti sve njegove ugovore o angažmanu. A tako je neko mogao i
da predvidi, ali niko nije, da će on, kad ozdravi i ustane iz bolesničke postelje,
tako reći uspeti tamo gde su mikrobi omanuli, i zauvek odšetati iz svog ranijeg
života, i to u toku jedne sedmice posle svog četrdesetog rođendana - da će prosto
nestati, ovako: puf! kao trik, u retkom vazduhu.
Prvi ljudi koji su zapazili njegovo odsustvo, bili su četvorica iz njegove ekipe
u filmskom preduzeću koji su ga stalno gurali u invalidskim kolicima. Davno pre
svoje bolesti, on je bio stekao naviku da ga iz studija u studio velikog filmskog
kompleksa zgrada D. W. Rama transportuje jedna grupa brzih i pouzdanih atleta,
jer čovek koji »simultano« učestvuje u snimanju čak jedanaest filmova mora da
čuva svoju energiju. Vođenog jednim složenim kodnim »raboš«-sistemom zareza,
kružića i tačaka kojeg se Džibril sećao iz svog detinjstva provedenog među
legendarnim raznosačima ručkova u Bombaju (o čemu ćemo mnogo kasnije),
gurači kolica su ga vozili iz uloge u ulogu, isporučujući ga tako tačno i
nepogrešivo kao što je njegov otac isporučivao one gotove ručkove u čabrićima. I
posle svojih snimljenih kadrova u jednom filmu, Džibril bi se sručio natrag u
kolica i velikom brzinom bi bio otpremljen u drugi studio za drugi film, gde je
menjao kostim, šminku i govorio svoje druge replike. »Karijera jednog glumca u
bombajskim ton-filmovima«, govorio je on svojoj vernoj ekipi gurača, »više je
kao neka trka invalidskih kolica sa dva-tri zaustavljanja duž trkačke staze radi
dodavanja goriva.«
Posle njegove bolesti - one Bubice-Utvare, Tajanstvene Maleze, Bubetine, on
se bio vratio na posao, odmarajući se sad snimanjem samo - sedam filmova
istovremeno… a zatim je, iz čista mira, nestao iz filmskih studija. Njegova
invalidska kolica stajala su prazna među ućutkanim scenama s mikrofonima;
njegovo odsustvo je otkrivalo sav lažni sjaj dekora. Gurači kolica, od prvog do
četvrtog, izvinjavali su se zbog manjkanja filmskog stara kad su se filmske
drmadžije u gnevu obrušavale na njih: Jao, on mora da je bolestan, on je uvek bio
poznat po svojoj tačnosti, ma nemojte, zašto ga kritikujete, maharađ, velike
umetnike treba s vremena na vreme prepuštati njihovom temperamentu, dopustite -
a zbog ovog njihovog prigovaranja oni su postali prve žrtve Farištinog
neobjašnjivog ćiribu-ćiriba-nestanka: bili su otpušteni - četiri, tri, dva, jedan, nula
-ekdumđaldi! - izjureni kroz kapije studija, te su tako jedna invalidska kolica
ostala da stoje napuštena i da skupljaju prašinu ispod namalanih kokosovih palmi
oko plaže prekrivene strugotinama.
Gde je bio Džibril? Filmski producenti, u procepu, bili su skupo upaničeni.
Tražite ga tamo, na terenima golf-kluba »Vilingdon« - danas samo sa devet rupa za
golf-loptice, jer su oblakoderi bili iznikli na onim placevima-terenima sa ostalih
devet rupa, iznikli kao neki korov divovski ili, recimo, kao nadgrobni spomenici
što obeležavaju mesto na kojem je, sada razbucana, lešina starog grada nekad
ležala - tamo, baš tamo, drečale su glavne filmske budže, lišene najjednostavnijih
golfskih rupnih »flinta«; i, gledaj, odozgo, ostatke kose izmučene vremenom i
opale sa njihovih seniorskih glava, posle lebdenja dlaka im sa njihovih
visokonivojnih terasa i prozora na vetru. Uzbuđenje producenata bilo je lako
shvatiti, jer u te dane opadanja broja bioskopskih gledalaca, pravljenja istorijskih
»sapunskih« opera i stvaranja savremenih bataljona krstaških domaćica od strane
televizijske mreže, u filmskoj industriji postojalo je samo jedno ime, koje je,
istaknuto na filmskoj špici, još (uvek) moglo gledaocima da pruža ziher-vatru, sto-
posto odgovarajuću garanciju da će gledati superhit, pravu »rasturaciju«; a sad je,
- avaj! - sopstvenik pomenu-tog imena izveo jedno kidavelo - naviše, naniže ili u
»efe«- ali svakako i neosporno - jedan pravi - šmuganjac!…
Širom grada, posle mnogih interventnih telefona, motociklista, pajkana,
marljivih ljudi-žaba i ribara sa mrežama koji su pretraživali luku ne bi li našli
njegov leš, mada uzalud, počeli su da se govore epitafi za uspomenu na pomračenu
filmsku zvezdu. A na jednoj od sedam ponesenih-pa-upuštenih filmskih scena
Rama-studija, gospođica Pimpl Bilimorija, poslednja stravično zapaprena vatrena
seks-bomba - tu nema-da-nema prave gerle, već ima-da-ima da super-rajcajuća
eksplozija budne - neodevena kao hramovna igračica sa prozračnim velom-
nevelom golišavosti i nasađena ispod kartonske predstave onih tantričkih tucački
grčevito sparenih figura iz Čandela-perioda - i shvatajući da njene glavne scene
neće biti i da je njen veliki nastup razbijen u paramparčad - odigrala je jedno
pakosno zbogom pred publikom sastavljenom od tonskih snimatelja i električara
koji su cinično pušili svoje cigare duvana. U pratnji svoje tupo uzbuđene ayah,
robustne sluškinje, Pimpl je pokušala da se ruga. »O, bože moj, kakav šlog sreće! -
pa to je, prosto, za krepati«, vrisnula je. »A ja mislila danas snimamo onu
ljubavnu scenu, tc-tc-tc, pa sam maločas crkavala iznutra, pitajući se kako ću da se
približim tom tipu sa debelim drombuljastim ustima iz kojih mu bazdi na
pokvareno govno bubašvabe.« Kao zvona teške, grivne, zveckale su joj dok je
nogama treskala po podu. »Mnogo dobra stvar što filmovi ne mirišu, jer ta kuga
nikad ne bi dobila pos’o u kinematografiji.« I tu je Pimplin monolog došao do
takvog klimaksa skarednosti, da su se oni majstori prvi put u svojoj praksi ukočili i
počeli da Pimplin rečnik porede sa rečnikom one zloglasne banditskekraljice
Fulan Devi čije su kletve mogle za tren oka da istope puščane cevi a novinarske
plajvaze da pretvore u gumu.
Pimpl izlazi, plačući, cenzurisana, a na podu sobe za dokumentaciju ostaje da
leži jedan mali novinski isečak. Dok je odlazila, svetlucavi veštački brilijanti
ispadali su joj iz pupka i odražavali njene suze… a što se tiče Farištine halitoze -
zadaha iz usta - ona nije baš sasvim pogrešila; ako ništa drugo, rekla je bar
malčice manje no što je bilo u stvari. Džibrilov dah, oni okerski oblaci sumpora i
paklenih isparenja - kad se uzmu zajedno sa njegovim jasno izraženim »udovačkim
vrhom« - malim trouglastim završetkom linije kose na sredini čela - i gavranski
crnim vlasima - uvek su davali izgled više sumoran nego oreolski svetački, uprkos
[2]
njegovom arhanđelskom imenu. Posle njegovog nestanka, pričalo se da ga nije
teško naći, jer je za to potrebno imati samo malo osetljiviji nos… a nedelju dana
posle njegovog uzletanja avionom, jedan tragičniji »izlazak sa scene« nego što je
bio onaj Pimpl Bilimorije, dosta je pojačao taj đavolski vonj koji je počinjao da
se vezuje za njegovo dotle miomirisno ime. Moglo je da se kaže da je on sišao sa
filmskog ekrana i otišao u svet, drukčiji nego što je bioskop; ljudi to znaju ako
smrdite.
Od vazduha smo mi stvorenja, Koreni naši u snovima leže I u oblacima onim
gore Pa se u letu rađamo ponovo. Zbogom. Ovo zagonetno pisamce koje je
policija otkrila u »penthauzu« Džibrila Farište - potkrovnom stanu sagrađenom na
vrhu oblakodera Everest Vilaz na Bregu Malabar, u najvišem domu na najvišoj
zgradi najvišeg kraja grada, u jednom od onih duplo-panoramskih ili dvostruko
belvijskih apartmana iz kojih možete da bacite pogled ovamo preko večernje
ogrlice Marin Drajva ili onamo prema Skandal Pointu i moru - omogućilo je da
naslovi u novinama nastave sa svojim kakofonijama. Naslov FARIŠTA RONI U
PODZEMLJE, otvorio je Blitz u pomalo makabrističkom stilu dok se Vredna
Pčelica u Dnevnom listuradije opredelila za naslov DŽIBRIL KIDNUO.
Objavljene su i mnoge fotografije te legendarne rezidencije gde su francuski
majstori za unutrašnju dekoraciju, sa pohvalnicama od Reze Pahlavija za rad
obavljen u Persepolisu, spiskali milion dolara da bi na toj velikoj visini rekreirali
efekat beduinskog šatora. Još jedna iluzija uništena njegovim odsustvom; DŽIBRIL
SRUŠIO SVOJ ŠATOR - drečali su naslovi u novinama, ali da li je on otišao gore
ili dole ili nekuda pobočno? To niko nije znao. U toj metropoli jezika i šapata, čak
ni najoštrije uho nije čulo ništa pouzdano. Ali gđa Reha Merčant, čitajući sve
novine, slušajući sve emisije na radiju, ostajući zalepljena za TV-programe
Durdaršan, uspela je da napabirči nešto iz Farištine poruke, da čuje njenu notu
koja je svima bila izmakla, pa je povela svoje dve kćerke i jednog sina u šetnju po
krovu svog visoko uzdignutog doma zvanog Everest Vilaz.
Njegova susetka; zapravo iz stana neposredno ispod njegovog. Njegova
susetka i prijateljica; šta još treba da kažem? Svakako, oni skandalima bliski
pakosni magazini grada punili su svoje stupce naglašenim insinuacijama i
ćuškanjem laktovima u rebra, ali ovde nema razloga za padanje na njihov nivo.
Zašto sada bacati ljagu na njen dobar glas?
Ko je bila ona? Bogata žena, svakako, jer Everest Vilaz nije bila stambena
zgrada u onom »pemiš« kvartu Kurla, zar ne? Udata - da, gospodine - i trinaest
godina u braku sa svojim suprugom, velikim poslovnim budžom, duboko uleglim u
biznis sa kugličnim ležajima. Nezavisna trgovkinja, sa radnjom čiji su izlozi bili
puni persijskih tepiha i antike iz perioda cvata Kolabe. Ona je svoje ćilime zvala
[3]
klims i kleens a drevne artefakte anti-kjuz. Da, i bila je lepa, lepa na onaj
strogo uglađen način proređenih stanara gradskih nebeskih apartmana; njene kosti,
koža i držanje bili su živi svedoci njenog davnog rastanka sa osiromašenim, teškim
rodnim tlom. Svi su se slagali s tim da je ona jaka ličnost, da je pila kao riba iz
svojih čaša od Lalique-ekristala, svoje šešire bestidno kačila na kip svetinje Čole
Natrađ i znala šta hoće i kako da do toga brzo dođe. Njen muž je bio mišić pun
para i dobar slabić. Reha Merčant je u novinama pročitala oproštajno pisamce
Džibrila Farište, sama napisala jedno pismo, sakupila svoju decu, pozvala lift i
njime krenula ka nebu (samo jedan sprat više) da se suoči sa svojom sudbinom
koju je sama bila izabrala.
»Pre mnogo godina«, tako je počinjalo njeno pismo, »iz kukavičluka sam se
udala. A sad, konačno, činim nešto hrabro.« Na svom krevetu je ostavila novine sa
Džibrilovom porukom zaokruženom crvenom olovkom i debelo podvučenom - sa
tri grube linije od kojih je jedna besno poderala novinsku hartiju. I tako, naravno,
svi kurvinski magazini odoše u grad, svi sa krupnim naslovima kao što su, SKOK
TUŽNE LEPOTICE ZBOG UVENULE LJUBAVI, ili LEPOJKA SLOMLJENA
SRCA SKAČE U POSLEDNJI PONOR. Ali:
Možda je i ona imala u glavi onu bubicu o ponovrrom rođenju, jer je Džibril,
ne shvatajući strašnu moć te metafore, preporučio letenje. Da bi se ponovo rodio,
u smrt bi morao da si…, a ona je bila stvorenje nebesko, ona je iz Lalique-kristala
šampanjac pila, ona je na Everestu živela, a jedan od njenih kolega-sa-Olimpa
beše odleteo; a ako je to on mogao, onda bi i ona mogla krila da dobije i svoj
koren u snove da spusti.
 To njoj nije pošlo za rukom. Jedan sluga lala - Indus koji je bio zaposlen kao
vratar oblakodera Everest Vilaz ponudio je svetu svoje nezgrapno svedočanstvo.
»Šetkao sam se ovde, ovde, u krugu stambenih zgrada, kad odjednom tresak,
dumbara-bum! Okrenem se i imam šta da vidim. Telo najstarije kćeri. Lubanja joj
se bila sasvim raspukla. Pogledah gore i videh kako i dečko pada, a za njim i
mlađa devojčica. Šta da vam kažem - zamalo ne tresnuše na mene tamo gde sam
stajao. Metnuh ruku na usta i priđoh im. Devojčica je tiho ječala. Ondak opet
pogledah gore i videh kako i beguma nadolazi. Njen sari je lebdeo oko nje k’o neki
veliki balon a sva kosa joj bila raspuštena. Ja sam okren’o glavu na drugu stranu
jerbo je padala odozgore i nije bilo pristojno da joj zavirujem pod haljinu.«
Reha i njena deca su pali sa Everesta; nije bilo preživelih. Šapati su krivili
Džibrila. Ali ostavimo to ovako, za sada.
Oh: ne zaboravite: on ju je video posle njene smrti. Video je nekoliko puta.
Prošlo je dosta vremena pre nego što je svet shvatio koliko je taj veliki čovek bio
bolestan. Džibril, filmska zvezda. Džibril, koji je pobedio Bezimenu Bolest.
Džibril, koji se plašio spavanja.

Pošto je otišao, one svuda prisutne plakate sa njegovim likom počele su da

trule. Na ogromnim, stravično nafarbanim tablama i panoima za reklame sa kojih je
on gledao preko glava naroda, njegovi lenji očni kapci počeli su da se ljušte i
mrve, i da mu spadaju sve niže, dok mu dužice u očima nisu poprimile oblik dva
meseca raspolućena oblacima ili mekim noževima njegovih dugačkih trepavica.
Naposletku su mu trepavice otpale, dajući njegovim namalanim očima neki divalj,
buljav izraz. Videlo se i kako propadaju one mamutske kartonske figure Džibrila
postavljene ispred bombajskih bioskopa. Kriveći se i naginjući mlitavo na
skelama koje su ih držale, otpadale su im ruke, lomili su im se vratovi, cele su se
sparušavale. Njegovi portreti na naslovnim stranama filmskih časopisa dobijali su
mrtvačko bledilo, ništavnost oko očiju, šupljinu. Slike su mu, konačno, potpuno
izbleđele i iščezle sa štampanih stranica, te su tako one blistave korice kolor-
magazina Celebrity, Society i Illustrated Weekly ostale prazne na svojim žičanim
držačima, pa su njihovi izdavači otpuštali štampare i krivilj, kvalitet štamparskih
boja. Čak i na samom bioskopskom platnu, visoko iznad njegovih obožavalaca u
mraku, ta njegova fizionomija koja je smatrana za besmrtnu, počela je da gnjili, da
se potklobučuje i da bledi; kad god bi njegov lik prošao kroz četvrtasta vratanca
projektora, u aparatu bi se nešto neobjašnjivo zaglavilo, filmska traka bi zakrčala i
stala, a vrelina lampi u neispravnim projektorima zapalila bi i zbrisala celuloidnu
uspomenu na njega: zvezda koja se pretvorila u supernovu, sa uništavajućom
vatrom što se širi kroz prostor oko nje iz- kao što je i odgovaralo - njegovih usta.
Bila je to smrt Boga. Ili nešto veoma slično tome; jer, zar to ogromno lice,
koje je u veštačkoj bioskopskoj noći visilo iznad svojih posvećenika, nije blistalo
kao lik nekog nadzemaljskog Entiteta čije se biće nalazilo bar na pola puta između
smrtnog i božanskog? I bliže božanskom nego na pola puta, dokazivali bi mnogi,
jer Džibril je proveo veći deo svoje jedinstvene karijere u otelovljavanju - i to
apsolutno ubedljivom - bezbrojnih božanstava tog potkontinenta, igrajući u
filmovima popularnog žanra poznatim kao »teologići«. Bio je to deo magije
njegove persone zato što je uspeo da prekoračuje granice religije i da nikog ne
uvredi. Modrokožac kao Krišna, on je plesao, sa flautom u ruci, među divnim
gopis i njihovim kravama sa teškim vimenima; sa naviše okrenutim dlanovima,
uzvišen, meditirao je (kao Gautama) o patnjama čovečanstva, sedeći ispod
rasklimanog bodhi-drveta života. U tim ne tako čestim prilikama, kad je silazio s
nebesa, on nikad nije preterivao, igrajući, na primer, uloge i Velikog Mogula i
njegovog čuvenog lukavog sveštenika u klasičnom komadu Akbar i Birbal. Tokom
decenije i po, on je stotinama miliona vernika u toj zemlji u kojoj, do danas,
populacija nadmašuje božanstva sa manje od tri prema jedan, predstavljao ono
najprihvatljivije i odmah prepoznatljivo lice Vrhovnog Bića. Za mnoge od
njegovih obožavalaca, ona granica koja odvaja glumca od njegovih uloga odavno
je prestala da postoji.
Obožavaoci, da, ali? Kako stoji stvar sa samim Džibrilom?
Sa tim licem. U stvarnom životu, svedeno na prirodnu veličinu, postavljeno
među obične smrtnike, ono je stajalo otkriveno kao čudno nestarsko lice. Oni
njegovi nisko spušteni očni kapci mogli su da mu daju izraz iscrpljenosti. A bilo je
i nečeg prostačkog oko njegovog nosa; usne su mu bile i suviše mesnate da bi
otkrivale neku snagu, uši sadugačkim školjkama, po teksturi slične onoj kvrgavoj
dinji kantalupi. Lice najprofanije i najsenzualnije. A na tom licu odnedavno je bilo
moguće zapaziti i bore prokopane njegovom skorašnjom maltene fatalnom bolešću.
A ipak, uprkos njegovoj profanosti i iscrpljenosti, bilo je to lice nerazmrsivo
isprepleteno sa svetošću, savršenstvom, finoćom: Božija stvar. Nema objašnjenja
ukusa, i to je sve. U svakom slučaju, vi ćete se složiti da za jednog takvog glumca
(možda za svakog glumca, pa čak i za Čamču, ali najviše od svih za njega)
činjenica da u svakom polucilindru ima pčelicu koja mu zuji o avatarima -
inkarnacijama, kao što je mnogo metamorfozirani Višnu, nije baš tako
iznenađujuća. Ponovno rođenje: i to je Božija stvar.
 Ili, ali, onda opet… ne uvek. Ima i onih svetovnih reinkarnacija. Džibril
Farišta je rođen kao Ismail Nađmudin, u Puni, u Britanskoj Puni, u ofucanom kraju
imperije, mnogo pre one Pjune od Rađniša, itd. (Pjuna, Vadodara, Mumbai; danas
čak i gradovi mogu da dobijaju imena sa pozornice). Ime Ismail, po onom detetu
umešanom u žrtvovanje Ibrahima, a Nađmudin, zvezda vere; dakle, odbacio je i te
kakvo ime pre no što je uzeo ono anđeosko.
Docnije, kad se avion Bostan nalazio u kandžama vazdušnih pirata -
»hajdžekera«, i dok su se putnici, u strahu za svoje budućnosti, vraćali u svoje
prošlosti, Džibril je poverio Saladinu Čamči da je njegov izbor pseudonima bio
način odavanja pošte uspomeni na njegovu pokojnu majku, »na moju mumiđi,
Buzdo, moju jedinu Mamo, jer ko je drugi, sem nje, počeo sa čitavom onom
anđeoskom rabotom, sa njenim ličnim anđelom, pa me je zato i nazvala Farišta,
jer ja sam očigledno bio mnogo slatko dete, verovao ti ili ne; bio sam dobar k’o
’lebac i zlatan k’o zlato prokleto«.
Puna ga nije držala; on je u svom najranijem detinjstvu bio odveden u onaj
kučkograd, i to je bila njegova prva seoba; njegov je otac dobio posao među
inspiratorima onih budućih kvarteta gurača invalidskih stolica - brzonogim
raznosačima ručkova ili »dabavalama« bombajskim. A Ismail, nazvani Farišta,
pošao je, u svojoj trinaestoj, stopama svoga oca.
Džibril, zarobljen u avionu AI-420, utonuo u praštajuće rapsodije, gledao je
Čamču pravo u oči svojim svetlucavim pogledom i objašnjavao mu misterije
sistema znakova tih trkača - crna svastika (znak sunca), crven krug žuta crta tačka -
dok mu je kroz duhovno oko protrčavao ceo taj relej od kuće do kancelarijskih
stolova, taj neverovatni sistem po kojem je dve hiljade dabavala svaki dan
raznosilo preko sto hiljada čabrića sa jelima za ručak, a u loše dane, Buzdo, možda
bi samo petnaestak bilo pogrešno isporučeno; mi smo bili nepismeni, većina nas,
ali ti znaci su bili naš tajni jezik.
Bostan je leteo oko Londona, revolveraši su patrolirali stazama pored
sedišta, a svetlost u putničkim odeljcima beše ugašena; ali Džibrilova je energija
bila svetlost u tami. Na nabranom bioskopskom platnu, na kojem je, ranije tokom
putovanja, bio prikazan jedan tužan i u vazduhu svuda prisutan film Voltera Mataua
i Goldi Hon, sada su se kretale senke, projektovane nostalgijom talaca, a najoštrije
izražena među njima bila je vretenasto mladalačka senka Ismaila Nađmudina,
mamičinog anđela sa »gandi«-kapom na glavi, kako trčeći raznosi podnevnu klopu
po gradu. Mladi dabavala živahno se provlačio kroz gomilu senki, jer je on bio
naviknut na takve uslove rada, i zamisli, Buzdo, tu sliku- trideset do četrdeset
čabrića na jednom dugačkom drvenom poslužavniku na tvojoj glavi, a kad se voz-
lokal zaustavi na stanici, imaš možda samo jedan minut da se probiješ kroz gužvu
ili, ako si bliže izlazu, da iskočiš na peron, a zatim da trčiš ulicama, klot napolju.
Si Mile, između kamiona autobusa vespa i čega sve ne, je’n-dva, je’n-dva, ručak,
ručak, »dabe« moraju da se probiju; a kad ti monsun udari duž pruge i voz crkne,
ili ako se nađeš do pojasa u vodi na nekoj poplavljenoj ulici, pa te tu prepadnu
bande, moj Salad-baba, časna-reč organizovane bande pljačkaša daba, jer to je
gladan grad, batice, šta da ti pričam, ali mi smo ih sređivali, nas je svugde bilo,
mi smo sva znanja sijali, i koji su to lopovi mogli nama da promaknu, i mi nikad
nismo išli u tamo-neku policiju da ih cinkarimo, jer mi smo gledali svoja posla.
Kad padne noć, otac i sin bi se iscrpljeni vraćali u svoju kolibu blizu
aerodromske piste kod Santakruza, a kad bi Ismailova majka videla sina kako
đolazi kući osvetljen zeleno-crveno-žutom svetlošću uzlećućih džetova, ona bi
prosto rekla da je njoj dovoljno samo da ga vidi pa da joj se svi snovi ostvare, što
je bio prvi znak da je u Džibrilu bilo nečeg neobičnog, jer je on, izgleda, od samog
početka bio kadar da ispunjava skrivene ljudske želje a da, pri tom, on sam nema
pojma o tome kako mu to uopšte polazi za rukom. Moglo bi i da se kaže da
njegovom ocu, Nađmudinu Starijem, nikad nije smetalo to što je njegova žena
imala oči samo za svog sina i što su sinovljeva stopala noću bila masirana a
njegova ostajala bez njenog dodira. Sin je blagoslov božji a blagoslov traži
zahvalnost blagoslovenih.
Naima Nađmudin umre. Udario ju je autobus i to je bilo ono što je bilo; a
Džibril nije bio u blizini da bi odgovorio na njene molitve da ih Bog poživi. Tiho,
kao da je to bilo uobičajeno i očekivano, oni su tugu svoju pokopali
prekovremenim radom, učestvujući u jednom neobjašnjivom takmičenju ko može
da nosi najviše »daba« na glavi, ko može da stekne najviše novih veza mesečno, i
ko može najbrže da trči, kao da je veći rad govorio o većoj ljubavi. Kad bi noću
gledao svog oca, njegove kvrgave i nabrekle vratne žile i vene na slepoočnicama,
Ismail Nađmudin bi shvatao koliko mu je stari zamerao, i koliko je tom njegovom
ocu bilo važno da zaštiti sina i time ponovo stekne ono prvenstvo uzurpirano od
strane njegove pokojne žene. Kad je to jednom shvatio, dečak se malo smirio, ali
očeva predanost tome bila je nepopustljiva, te je momčić ubrzo dobio unapređenje
- prestao je da bude obično trčkaralo i postao jedan od »mukadama«-organizatora.
Kad je Džibril imao devetnaest godina, Nađmudin Stariji je postao član gilde
raznosača ručkova, Udruženja bombajskih nosača čabrića, a kad je navršio
dvadesetu, otac mu je umro, zaustavljen na svojim stazama šlogom koji ga zamalo
nije razneo. »On je otrčao u svoju raku«, rekao je generalni sekretar gilde,
babasahib Matre, lično. »Jadni kopilan, prosto je čabrirao.« Ali to je njegovo
siroče znalo bolje. On je znao da se njegov otac u životu dobro natrčao, da je tako
izbrisao granice između dva sveta i da je klot istrčao iz sopstvene kože i utrčao u
zagrljaj svoje pokojne žene, kojoj je jednom zasvagda pokazao superiornost svoje
ljubavi. Neki su iseljenici srećni kad mogu da se isele.
Babasahib Matre je sedeo u svojoj plavoj kancelariji iza zelenih vrata iznad
lavirintskog bazara - zastrašujuća figura, kao Buda debela, jedna od velikih
pokretačkih sila velikog grada koja je posedovala mistični dar da uvek bude
apsolutno smirena, da se nikad ne pomera dalje od svoje radne sobe, a da ipak
svugde bude važna i da se sreće sa svakim ko nešto znači u Bombaju. Onog dana
kad je Ismailov otac pretrčao granicu da bi se našao sa Naimom, babasahib je
pozvao mladića pred svoju personu. »Dakle? Jesi li ti uznemiren il’ šta?« Odgovor
sa oborenim pogledom: Oh, hvala na pitanju. Babađi, ja sam o-kej. »Kušuj!« rekao
mu je babasahib Matre. »Od danas, ti živiš kod mene.« Ali-ali, babađi… »Mani to
ali kad razgovaraš sa mnom. Ja sam o tome već obavestio svoju dobru ženu.
Završen razgovor.« Izvini, babađi, ali da l’ mogu da te pitam zašto? »Ja sam rekao
svoje.«
Džibrilu Farišti nikada nije bilo rečeno zašto je babasahib bio odlučio da se
na njega sažali i da ga otrgne od bezbudućnosti ulica, ali posle kraćeg vremena, on
je počeo da dobija neku predstavu o tome. Gđa Matre je bila mršava žena, kao
olovčica pored ogromne gume od babasahiba, ali je toliko bila ispunjena
materinskom ljubavlju da je trebalo da bude debela kao veliki krompir. Kad je
baba dolazio kući, ona mu je svojim rukama trpala slatkiše u usta, a novodošljak u
tu kuću noću je slušao kako Generalni sekretar UBNČ-a protestuje, Ostavi me na
miru, ženo, ja mogu i sam da se svlačim. Za vreme doručka, ona je Matrea kašikom
hranila sa mnogo đodatka slada, a pre njegovog odlaska na posao, četkom mu je
glačala kosu. Oni su bili bračni par bez dece, a mladi Nadmudin je shvatio da je
on babasahibu potreban da bi s njim delio taj teret. No, čudno je bilo to što njega,
mladića, beguma nije tretirala kao dete. »Pa, je l’ vidiš, on je odrastao momak«,
govorila je svom mužu, kad ju je jadni Matre molio: »Daj i detetu jednu prokletu
kašiku slada«. Da, odrastao momak, »a mi moramo da napravimo čoveka od njega,
mužu, a ne da ga mazimo k’o bebu«. More, do đavola«, prasnuo bi babasahib,
»zašto mi to radiš?« A gđa Matre bi briznula u plač. Ali ti meni značiš sve«,
plačući bi rekla, »ti si moj otac, moj ljubavnik, i bebica moja. Ti si moj gospodar i
moje odojče. Ako ja tebe ne zadovoljavam, onda meni nema života.«
Prihvatajući svoj poraz, babasahib Matre bi progutao kašiku slada.
Bio je on dobrodušan čovek a to je skrivao iza svog vređanja drugih i galame
koju je dizao oko sebe. Da bi tešio momka-siroče, imao je običaj da mu u svojoj
plavoj kancelariji priča o filozofiji ponovnog rađanja, ubeđujući ga da su njegovi
pokojni roditelji već viđeni za ponovni ulazak nekuda, sem, naravno, ako im životi
nisu bili toliko svetački, da su zaslužili onu krajnju Božiju milost. I tako je Matre
bio taj koji je Farištu drmnuo da se baci na tu čitavu rabotu oko reinkarnacije, a ne
na samu reinkarnaciju kao takvu. Baba-sahib je bio psihičar-amater, više kao jedan
spiritistički medijum, tapšač nogu stolova i ubacivač duhova u čaše. »Ali ja sam se
svega toga odrekao«, rekao je svom protege-u uz mnoge odgovarajuće
melodramatične varijacije u glasu, gestove i grimase s mrštenjem, »i kad sam
dobio bitku u svom krvavom životu.«
Čim je čaša (pripovedao je Matre) bila posećena od strane duhova, najboljih
saradnika, kao što su neki više nego prijateljski nastrojeni budžovani, shvataš, ja
sam pomislio da im postavim neka velika pitanja. Ima li boga, a ona čaša koja je
na stolu skakutala sve u krug, k’o neki miš il’ tome slično, prosto se zaustavi k’o
mrtva, nasred stola, ni da mrdne, kompletno grogi, kaput. I onda, rekoh, o-kej, ako
nećeš d’odgovoriš na to pitanje, pokušaj d’odgovoriš na ovo: Da li postoji Đavo?
Posle toga, čaša - brrr-brr!- poče da se trese: i sad našteluj uvce! - isprva
polakopo-lako, a zatim sve bržebrže, kao pihtije, sve dok ne đipi!- opa! - sa
stola pravo uvis, pa onda pade dole na svoj bok- i - uh! - razbi se u hiljadu i
jedno parčence, cangr-tras- srča! Verov’o-ne-verov’o, babasahib Matre reče što
je imao da kaže, ali otada-i-otuda ja naučih svoju lekciju: ne mešaj se u tu stvar,
Matre, ne mešaj se u ono što ne možeš da ukapiraš.
Ova priča je ostavila dubok utisak na svest mladog slušaoca, jer se on još pre
smrti svoje majke bio uverio u postojanje natprirodnog sveta. Ponekad, kad bi se
osvrnuo oko sebe, naročito na popodnevnoj žezi kad je vazduh postajao glutinozan,
činilo mu se da se vidljivi svet - njegovi oblici, stanovnici i stvari - međusobno
lepi kroz atmosferu kao neko obilje velikih ledenih bregova, pa je zamišljao kako
se sve to nastavlja dalje ispod površine tog čorbastog vazduha: ljudi. automobili,
psi, panoi sa filmskim plakatima, drveće - devet desetina njihovog realiteta
skriveno od njegovih očiju. Onda bi on trepnuo i iluzija bi iščezla, ali ga taj osećaj
nikad nije napustio. Odrastao je verujući u Boga, anđele, demone, duhove, afrite i
đinije, i to tako stvarno kao da su oni volovska kola ili ulične bandere, te ga je
činjenica da nikad nije video nekog duha pogađala kao neka očna mana. Maštao bi
o svom otkriću nekog čarobnog optičara kod kojeg bi kupio umbralne zelene
naočare za korigovanje svoje žalosne kratkovidosti, posle čega bi bio kadar da
kroz gusti, zaslepljujući vazduh vidi taj basnoslovni svet ispod svega.
Od svoje majke Naime Nađmudin slušao je mnoge pričeo Proroku, no ako su
se u njene verzije bile uvukle i neke netačnosti, njega nije zanimalo kakve su.
»Kakav čovek taj Prorok!« pomislio je. »Koji anđeo ne bi poželeo da s njim
razgovara?« Ali, ipak je ponekad sebe hvatao u činu formiranja bogohulnih misli,
na primer, kad je jednom, bez svesne namere, tonući u san u svom poljskom
krevetu, u Matrinoj rezidenciji, svojom sanjivom maštom počinjao da sopstveno
ljudsko stanje poredi sa onim Prorokovim iz vremena kad je ovaj, ostavši siroče i
bez sredstava za život, postigao veliki uspeh u svom poslu kao biznis-menadžer
bogate udovice Hadidže, i završio kao njen muž. Dok je klizio u san, Džibril je
video sebe na nekoj ružama-posutoj platformi, kako se budalasto i stidljivo smeška
ispod prozračnog sari-palu vela kojeg je čedno stavio preko svog lica, dok
njegovnjen novi muž, babasahib Matre, zaljubljeno pruža ruku ka njemu da skine tu
laku tkaninu, i gleda svoje lice u ogledalu na Džibrilovoj preponi. Taj san o
venčanju sa babasahibom prenuo ga je i probudio crvenog od stida, te je posle
toga počela da ga zabrinjava ta nečistota u njegovoj prirodi koja mu je stvarala
takve stravične vizije.
Međutim, njegova religijska vera bila je stvar slabog intenziteta, deo njegove
ličnosti koji nije zahtevao nimalo posebniju pažnju nego ostali delovi. Kad ga je
babasahib Matre doveo u svoju kuću, to je mladiću bio dokaz da nije sam na ovom
svetu, da se nešto stara o njemu, i zato nije bio naročito iznenađen kad ga je
babasahib pozvao u svoju plavu kancelariju onog jutra na njegov dvadeset prvi
rođendan i izbacio iz službe bez ikakve namere da ga sasluša.
»Ti si otpušten«, naglašeno je rekao Matre, sav blistajući. »Škartiran si,
ugasio si ga. Iz-ba-čen si!«
»Ali, čiko…«
»Kušuj!«
Zatim je babasahib dao siročetu najveći poklon u njegovom životu,
obaveštavajući ga da je za njega zakazan sastanak u studijima preduzeća
legendarnog filmskog magnata g.D.W. Rame; audicija. »To tijesamo dasepojaviš«,
rekao je babasahib. »Rama je moj dobar prijatelj i mi smo razgovarali o tome.
Mala uloga, za početak, a zatim sve zavisi od tebe. A sad se gubi, da te moje oči ne
gledaju, i prestani da praviš te ponizne grimase, jer to tebi ne leži.«
»Ali, čiko…«
»Momak k’o što si ti izeleda i suviše fino da bi celog života nosio one čabriće
na svojoj glavi. A sad se iznesi, idi i budi glumački peder. Otpustio sam te pre pet
minuta.«
»Ali, čiko…«
»Rekao sam ti šta sam imao da ti kažem. Zahvali svojoj srećnoj zvezdi.«
 Postao je Džibril Farišta, ali četiri godine nije bio filmski star, već je
šegrtovao u jednoj seriji nokebaut-uloga grube komike. Ostao je smiren,
neužurban, kao da je bio kadar da predvidi svoju budućnost, a njegov nedostatak
ambicije svrstao ga je u neku sortu autsajdera u jednoj od najsujetnijih delatnosti.
Naučio je da bude glup ili drzak, ili, pak, i jedno i drugo. I u toku te
četvorogodišnje divlje filmske zbrke on ni jednu jedinu ženu nije poljubio u usta.
Na filmu, on je igrao žrtvu, gubitnika, idiota zaljubljenog u lepoticu, koji ne
može da shvati da ona ni za hiljadu godina ne bi trgnula na njega; zatim smešnog
čiku, siromašnog rođaka, seoskog debila, nesposobnog švindlera- nijednog od
tipova koji bi ikad mogao da zasluži neku ljubavnu scenu. Žene su ga šutirale,
šamarale, peckale, smejale mu se u lice, ali ga nikad na celuloidnoj traci nisu
nežno pogledale ili mu pevale ili plesale oko njega sa filmskom ljubavlju u očima.
Kad nije snimao, živeo je sam u dvosobnom stanu blizu studija i pokušavao da
zamisli kako žene izgledaju bez haljina. A da bi oslobodio svoje misli od predmeta
ljubavi i želje, on je, postajući neprobirljiv samouk, gutajući metamorfičke mitove
stare Grčke i Rima i inkarnacije Jupitera, proučavao momka koji se pretvorio u
cvet, u ženu-pauka, u Kirku, u sve; pa i teozofiju Ani Bizant i složenu teoriju polja
i incident sa Satanskim stihovima u početku Prorokove karijere, kao i politiku
Muhamedovog harema posle njegovog trijumfalnog povratka u Meku; a proučavao
je i nadrealizam štampe u kojem su leptiri mogli da uleću u usta mladih devojaka,
moleći ih da ih one pojedu, i decu rođenu bez lica, i mlade dečake sanjane u
nemogućim pojedinostima ranijih inkarnacija, na primer, u zlatnoj tvrđavi prepunoj
dragog kamenja. On je sebe ispunio bog-sveti-zna čime sve, ali u sitne sate svojih
besanih noći nije mogao da ospori da je bio pun nečega što nikad nije bilo
korišćeno, da on sam nije znao kako da počne da se time koristi, time, to jest -
ljubavlju. U snovima su ga mučile žene neodoljive ljupkosti i lepote, te je zato više
voleo da ostaje budan i sebe nagoni da vršiprobu ponekog dela svog opšteg znanja,
kako bi izbrisao tragičko osečanje čoveka obdarenog većim-no-obično
kapacitetom za ljubav, ali bez ijedne osobe na svetu kojoj bi tu ljubav ponudio.
Do velikog preokreta u njegovom životu došlo je sa pojavom teoloških
[4]
filmova. Kad se formula za pravljenje filmova po puranama uz dodavanje
uobičajene mešavine pesama, igara, smešnih čika itd. jednom isplatila, svi bogovi
i boginje panteona dobili su svoju šansu da postanu starovi. Kad je D.W. Rama
odlučio da se snimi film po priči o Ganešu, nijedan od vodećih filmskih glumaca
toga vremena koji su donosili veliku zaradu nije hteo da pristane da tokom celog
filma bude skriven pod maskom u vidu slonovske glave. Džibril je iskoristio tu
šansu. Bio je to njegov prvi hit, Ganpati-baba, i on je odjednom postao superstar,
ali samo sa surlom i velikim ušima. Posle šest filmova u kojima je igrao ulogu tog
boga sa slonovskom glavom, bilo mu je dopušteno da skine tu glomaznu, klateću,
sivu masku i da umesto nje prikači sebi dugačak i dlakav rep, da bi igrao ulogu
Hanumana, kralja majmuna, u jednoj sekvenci avanturističkih filmova koji su za
uspeh više dugovali izvesnoj jeftinoj televizijskoj seriji iz Hong-konga nego epu
Ramajana. Ta serija je bila toliko popularna da su majmunski repovi postali deo
etikete mladih i drčnih gradskih frajera na jednoj vrsti žurki na koju su dolazile
cure - manastirske internatkinje - poznate kao »žabice« zbog svoje spremnosti da
se iz cuga praskavo potucaju.
Posle Hanumana, za Džibrila više nije bilo zaustavljanja, a njegov
fenomenalni uspeh produbio je njegovo verovanje u anđela-čuvara. Ali to je
vodilo i do nekih tužnijih zbivanja.
(Vidim da ipak moram da izbrbljam tajnu jadne Rehe.)
I pre nego što je lažnu glavu zamenio veštačkim repom,on je za žene bio
neodoljivo privlačan. Zavodljive čari njegove slave rasle su čak dotle da ga je
više tih mladih dama molilo da na glavi drži masku Ganeša dok čine ljubav, ali je
on to odbijao zato što je poštovao dostojanstvo toga boga. Zbog svoje naivnosti i
bezazlenosti stečene tokom vaspitanja još u detinjstvu, on tada nije umeo da pravi
razliku između kvantiteta i kvaliteta i zato je osećao potrebu da nadoknadi
izgubljeno vreme. Imao je toliko seksualnih partnerki da za njega nije bilo
neobično što im je zaboravljao imena čak i pre nego što bi napustile njegovu sobu.
Ne samo da je postao švaler najgore vrste, već je naučio i veštinu pretvaranja, jer
čovek koji igra bogove mora da bude iznad svakog prekora. Umeo je da tako vešto
skriva skandale i razuzdanost u svom životu, da ga je njegov stari zaštitnik,
babasahib Matre - čitavu deceniju od onog dana kad je mladog dabavalu poslao u
svet iluzija, crnog novca i pohote - ležeći u svojoj samrtnoj postelji, preklinjao da
se oženi i dokaže da je muškarac. »Tako ti boga, mister«, molio ga je babasahib,
»kad sam ti onda rekao da ideš na film i postaneš peder, nikad nisam pomislio da
ćeš da me ozbiljno shvatiš, jer u poštovanju i slušanju starijih ipak postoji neka
granica.« Džibril je podigao ruke uvis i zakleo se da on nije tako sraman stvor i da
će, kad se pojavi ona prava devojka, rado stupiti u brak. »A šta ti to čekaš? Neku
boginju sa nebesa? Gretu Garbo, Grace-kali (Grejs Keli), koju?« zavapio je
starac, iskašljavajući krv, ali Džibril ga je ostavio sa zagonetnim osmehom na
svom licu koji je starcu omogućio da umre ne baš sasvim spokojno.
Lavina seksa u kojoj se ulovljeni Džibril Farišta koprcao, tako je duboko
sahranila njegov najveći dar da je lako mogao da mu bude zanavek izgubljen,
njegov dar za iskreno i duboko voljenje bez uzmicanja, taj retki i prefinjeni dar
koji on nikad nije bio kadar da primeni. U vreme pre nego što se razboleo on je
gotovo bio zaboravio one patnje koje je ranije osećao zbog žudnje za ljubavlju,
koje su garazdirale kao neki čarobnjakov nož. Dakle, posle svake gimnastičke
noći, on je mirno i dugo spavao, kaoda ganikad nisu mučile one sanjane žene, kao
da se nikad nije nadao da će se zaljubiti.
»Tvoja je nevolja u tome«, kazala mu je Reha Merčant kad se
materijalizovala iz oblaka, »što su ti svi uvek opraštali, bog-sveti-zna zašto, i uvek
si bio pošteđen, kidnuo si i sa jednim ubistvom na savesti. Niko te nikad nije
smatrao za odgovornog zbog onog što si činio.« On nije mogao da se raspravlja.
»Božji dar«, vrisnula je ona na njega, »bogzna šta si ti mislio o svom poreklu, o
tome odakle si došao, a jedan si od onih tipova što đipe iz blata pa se pojave, i
sam-bog-sveti-zna kakve si sve boleštine doneo.«
Ali to je baš ono što žene rade, mislio je on tada; one su bile sudovi u koje je
on sipao sebe, a kad je odlazio dalje, ons su shvatale da mu je takva priroda, pa su
mu opraštale. A istina je to da ga nijedna nije krivila što ju je ostavio, niti zbog
njegove hiljadu i jedne nepažnje, a koliko je tek bilo abortusa? - zahtevala je Reha
da joj kaže, u rupi oblaka, koliko srca slomljenih? Tokom svih tih godina on je bio
korisnik beskrajne ženske velikodušnosti ali i žrtva, jer je njihovo praštanje bilo
uzrok najveće moguće pokvarenosti u njemu, naime, ideje da on ništa loše ne radi.
Reha: ona je ušla u njegov život kad je kupio onaj stan- »penthauz« na vrhu
Everest Vilaza, i kad mu je ponudila, kao susetka i poslovna žena, da mu pokaže
svoje tepihe i antikvitete. Muž joj je bio na jednom međunarodnom kongresu
proizvođača kugličnih ležaja u Geteborgu, u Švedskoj, pa je u njegovom odsustvu
pozvala Džibrila u svoj apartman sa rešetkastim pregradama od džejsalmerskog
mermera, drvenim gelenderima u duborezu iz palata Kerelana i jednom mogulskom
kamenom chhatri ili kupolom pretvorenom u kadu sa vrtlozima, kad se u nju pusti
voda; dok mu je sipala francuski šampanjac, bila je naslonjena na mramorni zid i
na leđima je osećala njegove hladne vene. Dok je on pijuckao šampanjac, ona ga
je pecnula rekavši mu da bogovi ne bi trebalo da piju alkohol, a on joj je na to
odgovorio rečenicom koju je bio pročitao u jednom novinskom intervjuu sa Aga
Kanom - O, znate, ovaj mi šampanjac služi samo za paradu, - ali čim ga moje usne
dodirnu,on se pretvara u vodu. - Posle toga njoj nije mnogo trebalo da bi svojim
usnama dotakla njegove, i da se posle istopi u njegovom zagrljaju. Pre nego što su
joj se deca vratila iz škole sa njihovom ayah-sluškinjom, ona je bila besprekorno
odevena i očešljana, i sedela je s njim u salonu otkrivajući mu tajne trgovanja
tepisima, poveravajući mu da je takozvana umetnička obrada svile u stvari
veštačka a ne umetnička, i upozoravajući ga da pazi da ga ne obmane njena brošura
u kojoj je ćilim bio zavodljivo opisan kao tvorevina od vune čupane sa vratova tek
ojagnjenih jaganjaca, a to je, zapravo, vidite, samo vuna lošijeg kvaliteta -
reklama, šta da se radi, tako vam je to.
On nju nije voleo, nije joj bio veran, zaboravljao je njene rođendane,
propuštao da joj uzvraća telefonske pozive, okretao glavu od nje kad je to bilo
najneprijatnije zbog prisustva, u njenoj kući, večernjih gostiju iz sveta kugličnih
ležaja, a ona mu je, kao i one ostale, opraštala. Ali njeno opraštanje nije bilo tiho,
plašljivo otpisivanje njegovih gafova, kao što su to radile te ostale. Reha je znala
da zbog toga poludi, da mu stvara pakao, da se izdire na njega i da ga psuje zbog
nekorisnih lafanga, haramzada i salah-ženskinja, pa čak, in extremis, i zato što je
kriv zbog nemogućeg podviga, što je pojebao i svoju rođenu sestru koju nije imao.
Nije ga ni od čega štedela, optuživala ga je da je površna kreatura, kao bioskopsko
platno, a zatim bi krenula ka njemu, sve bi mu ipak oprostila i na kraju dopustila da
joj raskopča bluzu. Džibril nije odolevao operskom praštanju Rehe Merčant, koje
mu je tim više bilo dirljivo zbog škripca u kojem se nalazila, zbog njene nevernosti
kralju kugličnih ležaja, koju Džibril nikad nije hteo da pominje, već je njene
verbalne šljage muški podnosio. I tako, primajući oproštaje od svojih ostalih žena
koje su ga ostavljale hladnog i koje je zaboravljao čim bi izgovorile oproštaj, on
se vraćao Rehi da bi ga vređala a zatim tešila onako kako je to samo ona umela.
Onda se našao na ivici smrti.
Snimao je neki film u Kanja Kumari, na samom roglju Azije, učestvujući u
jednoj sceni tuče na vrhu rta Komorin gde se čoveku čini da se tri okeana stvarno
međusobno sudaraju. Tri garniture talasa valjale su se sa zapađa istoka juga i
sudarile uz moćno pljeskanje svojih vodenih šapurda baš u trenutku kad je Džibril
primao jedan direkt u vilicu- savršena koincidencija - i on je tu, na licinom
mestu skončao, tresnuvši nauznak u trookeansku penu na obali. Ali nije ustao.
Da počnemo sa onim čovom koga su svi za to krivili, sa džinovskim
engleskim snagatorom Justasom Braunom, koji je izveo taj udarac. On se žestoko
bunio protiv optužbi. Zar nije on bio onaj isti badža koji je izvodio tu istu radnju
naspram glavnog popa N.T. Rame Rao u mnogim njegovim ulogama u teologićima?
I zar nije on, Justas, usavršio veštinu takvog »građenja« tog starkelje da u makljaži
s njim izgleda pristojno, a da ga pri tom, on, Justas, nikad ne povredi? Da li se on
ikad požalio što pop N.T.R. nikad nije blago udarao njega, te je tako on, Justas,
uvek završavao sav modar od batina glupo dobijenih od jednog prcoljka koga bi
on mogao da pojede za doručak na parčetu preprženog ’leba; i da li je on, Justas,
ikad, bar jedanput, izgubio strpljenje? Nije. I šta ondak? Kako bi neko mogao i da
pomisli da bi on mogao da povredi besmrtnog Džibrila?
 - Ipak su ga najurili a policija ga je ućorkirala na neodređeno vreme, za
svaki slučaj.
Ali Džibrila nije taj udarac sravnio sa zemljom. Pošto je filmski star bio
prebačen u bombajsku traumatološku bolnicu »Brič Kendi« džetom Indijskog
ratnog vazduhoplovstva odvojenog samo u tu svrhu, i kako posle iscrpljujućih
testova nisu došli ni do kakvog nalaza, i dok je on ležao u nesvesti, umirući, sa
krvnom slikom srozanom od njegovih normalnih 15 na ubistvene 4,5 jedinice
crvenih krvnih zrnaca, jedan predstavnik lekarskog konzilijuma suočio se sa
nacionalnom štampom na širokom belom stepeništu bolnice. »To je neka jako
čudna misterija«, izustio je on. »Nazovite je, ako hoćete, prstom Božijim.«
U Džibrilu Farišti, u celoj njegovoj iznutrici, bila je počela hemoragija - bez
nekog vidljivog razloga; prosto, unutrašnje krvavljenje, ispod cele kože, sa
pretnjom bliske smrti. A do najgoreg trenutka je došlo kad je krv počela da mu curi
iz guznog creva i penisa, te se činilo da če svakog časa da mu u bujici navali i iz
nosa, ušiju i očnih duplji. Sedam dana je krvavio, dobijao transfuzije i svaki
mogući agens protiv zgrušavanja krvi poznat u medicinskoj nauci, uključujući i
koncentrisanu formu pacovskog otrova, te iako je taj tretman rezultirao u
marginalno poboljšanje, lekari su od njega digli ruke, smatrajući ga za izgubljen
slučaj.
Cela je Indija bila pokraj Džibrilove bolesničke postelje. Bilteni o njegovom
zdravstvenom stanju bili su vodeća vest svake radio-emisije, tema programa vesti
svakog sata na nacionalnoj televizijskoj mreži, a masa sveta okupljena na Aveniji
Vorden bila je tako velika da je policija morala da je rasteruje šmrkovima i
suzavcem iako su svi oplakivači već uveliko od žalosti ronili suze i naricali.
Predsednica vlade otkazala je sve sastanke i odletela da ga poseti u bolnici. Njen
sin, saobraćajni pilot, sedeo je u Farištinoj bolesničkoj sobi, držeći ga za ruku.
Strepnja je bila zahvatila celu naciju, jer ako je Bog odlučio da ovako kazni svoju
najslavniju inkarnaciju, šta bi tek u njegovoj zalihi gneva moglo da bude za ostale
ljude u zemlji? Ako Džibril umre, može li Indija još dugo, posle njegove smrti? U
džamijama i hramovima širom zemlje, zbijene mase vernika su molile, ne samo za
život umirućeg glumca nego i za budućnost, za same sebe.
A Ko Džibrila nije posetio u bolnici? Ko mu nije nijedno pismo napisao, ili
bolnicu telefonom zivkao, slao cveće i čabriće izvrsnih domaćih jela? Dok su mu
mnoge ljubavnice bestidno slale karte sa željama za ozdravljenje i razne amajlije -
koja je bila ta žena, što ga je volela više nego ijedna druga, a sve držala i kuvala u
sebi, da ne izazove neku sumnju kod svog kuglagera-od-muža? Reha Merčant je
svoje srce gvožđem bila okovala, kretala se kroz svoj život svakodnevni igrajući
se sa svojom decom, ćaskajući sa svojim mužem i igrajući ulogu njegove
domaćice, kad je to bilo potrebno, ali nikad, nijednom, nije otkrila turobnu pustoš
u svojoj duši.
On se oporavio.
Njegov oporavak bio je isto toliko tajanstven kao i njegova bolest, i isto
toliko brz. I to je bilo nazivano (od bolničkog osoblja, novinara, prijatelja) nekom
voljom Svemogućeg. Proglašen je narodni praznik; vatromet je ispucavan po celoj
zemlji. Ali kad se Džibrilu vratila snaga, postalo je jasno da se on izmenio, i to u
zapanjujućoj meri, jer je bio izgubio veru.
Onog dana kad su ga otpustili iz bolnice, on je u pratnji policijskih automobila
prošao kroz ogromnu masu sveta koja se bila sakupila da proslavi i svoje
sopstveno i njegovo izbavljenje; ušao je u svoj »mercedes« i rekao šoferu da
pobegne od svih pratećih vozila, što im je uzelo sedam sati i pedeset jedan minut, a
pred kraj tog manevra, on je napravio plan šta mu valja činiti. Iz limuzine je izišao
pred hotelom »Tađ«, i, ne gledajući ni levo ni desno, otišao pravo u sjajnu
trpezariju sa bife-trpezom koja je stenjala pod teretom zabranjenih jela, pa je svoj
tanjir pretrpao svom tom klopom - svinjskim kobasicama iz Viltšira, dimljenom
jorškom šunkom i režnjevima pržene slaninice bogzna-otkuda - uz dimljene
svinjske vešalice svoje nevere i reš-pečene praseće nožice svetovnosti; a zatim,
stojeći tamo nasred velike trpezarije, dok su foto-reporteri iskakali niotkuda, on je
počeo da jede što je brže mogao, kljukajući se mrtvim svinjama tako halapljivo da
su vlakna njihovog masnog mesa visila kao rezanci iz uglova njegovih usta.
U toku svoje bolesti on je svaki minut svog svesnog stanja i svaku sekundu tog
minuta provodio u obraćanju Bogu. Ya Allah, tvoj sluga leži krvaveći, i nemoj me
napustiti sada, posle Tvog tolikog dosadašnjeg staranjao meni. Ya Allah, daj mi
neki mig, neki mali znak Tvoje blagonaklonosti, da bih u sebi mogao naći snage da
suzbijem boljku svoju. O Bože najdobrotvorniji i najmilostiviji, budi uz mene u
ovo moje vreme nevolje, moje najužasnije nevolje. Onda mu je palo na pamet da
ga to sam Bog kažnjava, i to jedno vreme samo, dok je bio u stanju da podnosi bol,
ali zatim se naljutio. Dosta je bilo, Gospode, zahtevale su njegove neizgovorene
reči, zašto moram umreti kad nisam ubijao, i jesi li Ti osveta ili si, pak,ljubav?
Njegova ljutnja na Boga održavala ga je i sledećeg dana, a onda je iščezla, pa je
na njeno mesto došla neka strašna praznina, osama, kad je shvatio da priča u vetar,
da se obraća retkom vazduhu, da tu uopšte nikog nije bilo, i tad je osetio kako je
postao šašaviji nego ikad ranije u životu, pa je počeo da moli samu tu prazninu - Ya
Allah, budi samo tu negde, bogamu, samo budi tu. Ali ništa nije osećao, ništa ništa,
a zatim je jednog dana zaključio da mu više i nije potrebno da bilo šta oseća. Tog
dana njegovog preobraženja, bolest mu se izokrenula i on je počeo da se
oporavlja. I da bi sebi dokazao da Bog ne postoji, on je sad stajao nasred velike
trpezarije najčuvenijeg gradskog hotela, dok su mu svinje ispadale iz usta.
Digao je pogled sa svog tanjira i ugledao neku ženu kako ga posmatra. Kosa
joj je bila toliko svetla da je delovala belo, a koža joj je imala boju i prozračnost
planinskog leda. Ona mu se nasmejala pa se okrenula i počela da se udaljava.
»Zar ti ovo ne kapiraš?« viknuo je on za njom, izbljuvavajući parčiće
kobasice iz uglova svojih usta. »Nisam ja ždera. U tome je stvar.«
Ona se ponovo okrenula i prišla mu. »Ti si živ«, rekla mu je. »Život ti se
vratio. Stvar je u tome.«

A Rehi je kazao: onog trenutka kad se ta žena okrenula i pošla natrag ka meni,
ja sam se u nju zaljubio. Aliluja Muhamedov Breže - Šišarko! - planinarka,
osvajačica Mont Everesta, plava Yahudan, kraljica leda! Njenom izazovu, Izmeni
svoj život, ako ne misliš da ti je bezvezno vraćen, nisam mogao odoleti.
»Eh, ti, i tvoja reinkarnacijska sranja«, podvaljivala mu je Reha. »Kakve
gluposti! Izlaziš iz bolnice, vraćaš se u život kroz vrata smrti, i u glavu ti ulazi
ideja, dečko šašavi, da smesta moraš da imaš neko vađenje, i tu ti se u brzom
tempu nacrta ona, plavokosa mamica. Nemoj, Džibo, da misliš da ja ne znam kakav
si ti čovek? I šta sad, je P ti želiš da ti ja oprostim, il’ tome slično?«
Nema potrebe, rekao je on. Otišao je iz Rehinog apartmana (dok je njegova
metresa plakala s licem na podu); i nikad se tu više nije vratio.
Tri dana posle njegovog susreta sa njom, kad su mu usta bila puna nečiste
svinjetine, Aliluja-Eli je sela u avion i otišla. Tri dana provedena izvan vremena i
iza na-kvaku-okačenog kartončeta sa upozorenjem »Ne uznemiravaj!«; ali njih
dvoje su se na kraju složili s tim da je ovaj svet sušta stvarnost, da su mogućne
stvari stvarno mogućne a da je ono što je nemoguće stvarno ne-! kratak susret,
brodovi koji plove dalje, ljubav u udobnoj prolaznoj čekaonici. Kad je ona otišla,
Džibril se odmarao i pokušavao da zapuši uši za njen izazov, rešen da svoj život
vrati u normalan kolosek. A to što je bio izgubio veru nije značilo da bi mogao
izgubiti i posao, te uprkos onom fotografisanom skandalu sa žderanjem šunke,
prvim skandalom vezanim za njegovo ime, on je potpisao ugovore o igranju u
novim filmovima i vratio se svom poslu.
A onda, jednog jutra, invalidska kolica stajala su prazna- on beše otišao.
Jedan bradati putnik, neki Ismail Nađmudin, ukrcao se u avion, let AI-420, za
London. Taj »džambo-džet« 747 bio je nazvan po jednom od vrtova Raja, ne
Đulistan nego Bostan. »Da bi se ponovo rodio«, rekao je Džibril Farišta Saladinu
Čamči mnogo docnije, »moraš najpre da umreš. Sto se mene, lično, tiče, ja sam
samo upola iščezao, ali ja sam to učinio dvaput - u bolnici i u avionu - i to se
sabira, to važi. A sad, Buzdo, prijatelju moj, evo me gde stojim pred tobom u
pravom-pravcatom Londonu, Vilajetu, regenerisan - novi čovek u novom životu.
Reci, Buzdo, zar to nije krvavo fina stvar?«

*
Zašto je on sve napustio i otišao?
Zbog nje, zbog njenog izazova, te novine, žestine kad su njih dvoje udvoje,
zbog neumoljivosti jedne nemoguće stvari koja je uporno tražila svoje pravo da
postane moguća.
I, ili, možda: zbog toga što je posle njegovog jedenja svinjetine počela
odmazda, noćna odmazda, kazna snova.
 3

Čim je avion poleteo za London, sitnom četrdesetogodišnjem čovi - koji je

sedeo u odeljku za nepušače, na sedištu pored prozora, i gledao kako mu se sa tela
svlači njegov rodni grad kao stara zmijska košuljica - brzo pređe preko lica izraz
olakšanja, zahvaljujući njegovom magijskom triku ukrštanja dva para prstiju na
svakoj ruci i obrtanju palčeva jednog preko drugog. To je lice bilo lepo na neki
mrzovoljan, patricijski način, lice sa velikim, debelim, nadole posuvraćenim
usnama kao kod one nekako uvek zgađene ribe - ivera, i tankim obrvama u oštrim
lukovima iznad očiju koje su na svet gledale sa opreznim prezirom. Gospodin
Saladin Čamča je to svoje lice bio pažljivo izgradio - nekoliko godina mu je bilo
potrebno da ga uobliči onako kako treba da izgleda - i tokom mnogih sledećih
godina on je o njemu mislio, prosto kao o svom sopstvenom licu - a zapravo je bio
zaboravio kako mu je ono ranije izgledalo. Osim toga, on je uobličavao i svoj glas
da bi mu se slagao sa licem, glas čiji su mlitavi, gotovo lenji samoglasnici bili u
zbunjujućoj oprečnosti sa naglim otkačinjanjem suglasnika. Ta kombinacija lica i
glasa imala je neku moć; ali za vreme njegove nedavne posete rodnom gradu,
njegove prve takve posete za petnaest godina (upravo, treba da naznačim, u
periodu sjajne filmske karijere Džibrila Farište), dolazilo je do čudnog i
zabrinjavajućeg razvoja stvari. Tu je, na žalost, bio slučaj da je on o svom glasu
(prvom viđenom da skikne) i, docnije, o samom svom licu, bio počeo da gubi
iluzije.
To je počelo - dopuštajući sad prstima i palčevima da mu se opuste i nadajući
se, pomalo zbunjen, da je njegovo poslednje preostalo sujeverje prošlo
nezapaženo od ostalih putnika, Čamča je zatvorio oči i sa lakom drhtavicom od
straha setio se - da je to počelo u toku njegovog leta na istok, nekoliko sedmica
ranije. Bio je pao u neki tup san, visoko iznad pustinjskog peska Persijskog zaliva,
a u snu ga je pohodio neki čudnovat neznanac, čovek sa staklenom kožom, koji je
pesnicama žalostivo udarao po toj tankoj i krhkoj opni što mu je prekrivala celo
telo i molio Saladina da mu pomogne, da ga oslobodi sužanjstva u toj koži. Čamča
je podigao jedan kamen i počeo da udara po staklu. Istog časa, razbijenu površinu
neznančevog tela prekrila je crvena čipka od krvi koja mu je curila, a dok je
Čamča pokušavao da mu skida oštre parčiće razbijenog stakla, ovaj je počeo da
vrišti, jer su mu se zajedno sa staklićima otkidali i komadi mesa. U tom trenutku,
jedna vazdušna stjuardesa se nagnula nad zaspalog Čamču i, sa nemilosrdnom
gostoljubivošću svog plemena, oštro ga upitala: Želite li nešto da popijete,
gospodine? Neko piće?, a Saladin, budeći se iz tog sna, uvide da mu se govor
neobjašnjivo preinačava u bombajsko zapevanje na engleskom, kojeg se tako
marljivo (i tako davno!) bio oslobodio. »A štami to nudite?« promrmljao je.
»Neko alkoholno piće, il’ nešto drugo?« A kad ga je stjuardesa smirila rečima, što
god vi želite, gospodine, sva pića su besplatna, on je još jednom začuo svoj
izđajnički glas: Ondak je o-kej, bibi, dajte mi samo jedan viski sas sodom.«
Kakvo grozno iznenađenje! Bio se probudio sa trzajem i sedeo je kruto na
svom sedištu, ne obraćajući pažnju na alkohol i slan kikiriki. Kako je ta prošlost
mogla ponovo da zažubori onim razbucanim samoglasnicima i rečnikom? Šta će
biti sledeće? Da li će opet da capa kosu kokosovim uljem? Da li će opet da stiska
nos između palca i kažiprsta i da iz njega šmrkobučno izbacuje srebrnaste sline?
Da li će ponovo da bude navijač na rvačkim mečevima? Kakva ga još vraška
poniženja očekuju u životu? Trebalo je da zna da je bila greška vraćati se kući
posle tolikog vremena, i da će to samo biti jedan vid nazadovanja; da je to
putovanje bilo neprirodno; osporavanje proticanja vremena; protivljenje istoriji; i
da je cela ta stvar bila osuđena na propast.
Ja nisam svoj, mislio je, dok mu je neko nespokojno treperenje počinjalo u
blizini srca. Ali šta to, uostalom, treba da znači, gorko je dodao. Najzad, les
acteurs ne sont pas des gens, kako je to objasnilo ono veliko glumatalo Frederik u
filmu Les Enfants du Paradis. Maska ispod maske, sve dok se odjednom ne pojavi
gola, beskrvna lobanja.
Iznad glava je sinula naredba da putnici privežu sigurnosne pojaseve, a glas
kapetana-pilota je upozoravao na uzburkanost vazduha, na »bacanje« aviona koji
je čas propadao u vazdušne »džepove«, čas ispadao iz njih. Peščana pustinja ih je
vrebala odozdo, ispod aviona, a radnik-iseljenik koji se bio ukrcao u Kataru
čvrsto je stezao svoj ogromni tranzistor i počinjao da podriguje. Čamča je
primetio da taj čovek nije privezao svoj pojas, pa se pribrao, vrativši svoj glas
njegovom naduvenom engleskom tonu. Look here, why don’t you… (»Čujte, zašto
vi ne«…) i pokazao mu na njegov opušteni pojas, ali čovek sa mučninom u
stomaku, između dva riganja u papirnu kesu koju mu je Saladin bio prineo u
pravom trenutku, odmahnuo je glavom, slegao ramenima, i odgovorio »A što da ga
vezujem, sahib? Ako Alah želi d’umrem, ja ću d’umrem. Ako ne želi, neću. A i
kakva vajda od te siguracije?«
Prokleta da si, Indijo, tiho je kleo Saladin Čamča, zavaljujući se natrag u
svoje sedište. Nek’ te đavo nosi, ja sam se davno iščupao iz tvojih kandži, i nećeš
me, vala, opet zakvačiti, nećeš me ponovo povući natrag u sebe.
 *

Jednom, davno - ibilo je tako i nije tako bilo, kao što su stare priče počinjale,
desilo se i nikad se desilo nije - možda, tada, možda je taj mali, desetogodišnji
dečkić iz Skandal Pointa u Bombaju stvarno našao jedan novčanik na ulici van
svoje kuće. Vraćao se tada iz škole kući, i upravo je bio izišao iz školskog
autobusa u kojem je morao da sedi stešnjen među lepljivim znojevima svojih
vršnjaka u kratkim pantalonicama i zagluvljen njihovom galamom, a kako je čak i u
te đane bio ličnost koja je uzmicala od mutiranja glasa, guranja i znojenja tuđinaca,
osečao je malu mučninu od dugog truckanja u vožnji kući. Međutim, kad je na
pločniku pored svojih stopala ugledao taj crni kožni novčanik, mučnina mu je
prošla, te se, uzbuđen, sagnuo i ščepao ga - otvorio - i, na svoju radost, video da je
pun novca - i to ne samo rupija, nego i onog pravog novca koji se jako cenio na
crnoj berzi i u međunarodnim menjačnicama - pun funti! Funti sterlinga, iz pravog-
pravcatog Londona u onom basnoslovnom Vilajetu, tamo preko one crne vode, u
dalekoj, dalekoj zemlji. Zasenjen debelim buđelarom sa stranom valutom, dečko je
podigao pogled da se uveri da ga niko nije video, i jednog trenutka mu se učinilo
da se jedna duga lučno spušta sa neba dole ka njemu, duga poput anđeoskog daha,
kao uslišena molitva, završavajući se upravo na mestu na kojem je on stajao. Prsti
su mu drhtali dok ih je uvlačio u buđelar ka basnoslovnoj hrpi novčanica.
»Daj mi to.« Njemu se u kasnijem životu činilo da ga je otac tokom celog
detinjstva uhodio, i, mada je Čangez Čamčavala bio krupan čovek, čak div, da ne
govorimo o njegovom bogatstvu i društvenom položaju, on se ipak lako kretao i
imao je običaj da se prišunja svom sinu iza leđa i da mu pokvari sve što je dečak
radio; na primer, da mu noću naglo povuče krevetski pokrivač i da mu otkrije
sramni penis u grčevito stegnutoj crvenoj šaci oko njega. A novac je mogao da
nanjuši na razdaljini od sto i jedne milje od sebe, čak i kroz smrad hemikalija i
fertilizatora koji se uvek širio oko njega, jer je on bio najveći proizvođač
poljoprivrednih zaprašivača i veštačkog đubriva u zemlji. Čangez Čamčavala,
filantrop - čovekoljubac i ženoljubac- ženskaroš - živa legenda, zvezda vodilja
nacionalističkog pokreta, izleteo je iz kapije svoje kuće i istrgao nabrekli novčanik
iz osujećene ruke svog sina. »Tc-tc«, prekorevao ga je, stavljajući funte sterlinga u
svoj džep, »ne treba da skupljaš stvari sa ulice. Ulice su prljave, a pare su još
prljavije, da znaš!«
Na jednoj polici za knjige tikovinom obložene radne sobe Čangeza
Čamčavale, pored deset tomova Hiljadu i jedne noći, u prevodu ser Ričarda
Frensisa Bartona, koje su polako proždirali crvići i buđa zbog duboko usađene
predrasude protiv knjiga koja je Čangeza navela da dođe u posed hiljada tih
opasnih stvari i da ih ponižava ostavljajući ih da leže nepročitane, stajala je jedna
čarobna lampa, jedno sjajno uglačano bakarno-bronzano oličenje one Aladinove
vlastite lampe sa duhom: lampe koja je vapila za trljanjem. Ali Čangez je nikad
nije protrljao niti je dopuštao da je protrlja, na primer, njegov sin. »Jednog dana«,
uveravao je dečaka, »ona će biti tvoja. Pa je onda trljaj do mile volje i vidi šta ti
nedostaje. Ali sad, ona je moja.« Obećanje da će dobiti čarobnu lampu inficiralo
je mladog gazdu Salahudina predstavom da će njegovih nevolja jednog dana
nestati i da će se njegove najskrivenije želje ostvariti, te je samo to morao da
sačeka; a onda je došlo do tog slučaja sa novčanikom, kad je ona čarobna duga
radila za njega, ne za njegovog oca već za njega, ali je Čangez Čamčavala ukrao
taj ćup zlata. Posle toga, sin je došao do uverenja da će mu otac gušiti svaku nadu,
ukoliko sin ne ode od kuće, te je on od tog trenutka očajnički želeo da ode, da
pobegne, da čitave okeane postavi između velikog oca i sebe samoga.
Salahudin Čamčavala je do svoje trinaeste godine shvatio da je on
predodređen za život u onom hladnom Vilajetu, punom taze-obećanja funti sterlinga
na koje je ona čarobna hrpa novčanica ukazivala, te je sve više postajao netrpeljiv
prema tom Bombaju prašnjavom, prostoti, policajcima u šorcevima,
transvestitima, ludim obožavaocima filmskih starova, spavačima na trotoarima i
famoznim raspevanim kurvama sa Grant Rouda koje behu počele kao posvećenice
kulta Jelama u Karnataki a završile ovde kao plesačice u mnogo prozaičnijim
hramovima puti. Bio je sit i presit buntovnih fabrika tekstila i lokalnih vozova i
sve one zbrke i prenaseljenosti grada, pa je žudeo za onim sanjanim Vilajetom
ravnoteže i odmerenosti koji ga je danonoćno opsedao. Njegove najmilije
rimovane pesmice iz zabavišta bile su one ispunjene žudnjom za stranim
gradovima: kiči-kon kiči-kaj kiči-kon stanti-aj kiči-opolj kiči-kopolj kiči-kon-
stanti-nopolj. Ili, pak, ona stara verbalna igra sa drugarima u kojoj treba da se
prepozna izgovorena reč ili cela rečenica deformisana stalnim ubacivanjem jednog
istog slova ili sloga između slogova izgovarane reči; na primer, u imena stranih
gradova, koje je on, prosto kao nekom mantrom prizivao - Pa-pa-ri-piz - Pariz, a u
sebi je često prizivao ime grada svojih snova, Lo-pon-do-pon - London! (U
engleskom, vezivanjem »spelinga« u dve reči eL-Ou-eN-Di-Ou-eN - Ellowen
Deeowen - Lon-don.)
Permutacija Salahudina Čamčavale u Saladina Čamču počela je, videče se, u
starom Bombaju, davno pre nego što se onom snevanom gradu primakao dovoljno
blizu da čuje lavove trafalgarske rike. Kad je engleski kriketski tim igrao protiv
Indije na stadionu Braborn, on je molio Boga da pobedi Engleska, da stvaraoci te
igre poraze lokalne skorojeviće, da se održi pravilan red stvari. (Ali rezultati
pojedinih igara bili su bez razlike izjednačeni, zbog mrtvila koje je vladalo na tom
mekom terenu sa tri kriketska štapića, te je tako taj veliki meč kreatora protiv
imitatora, kolonizatora protiv kolonizovanih, morao da se završi nerešeno.)
U svojoj trinaestoj godini on je već bio dovoljno odrastao da je smeo da se
igra na obalskim stenama kraj Skandal Pointa a da ga pri tom ne čuva njegova
ajah-sluškinja Kasturba. A jednog dana (i bilo je, i nije bilo tako), on je šetnim
korakom izišao iz svoje kuće, iz tog velikog zdanja u Parsi-stilu, koje se mrvilo
kao grumen soli, zgrade sa mnogo stubova, prozorskih kapaka i balkončića, prošao
kroz baštu, očev ponos i radost, koja je pri izvesnom večernjem osvetljenju
stvarala utisak beskonačnosti (i koja je takođe bila enigmatična, nerešena
zagonetka, jer niko u kući, ni njegov otac ni baštovan nisu mogli da mu kažu kako
se zove većina biljaka i drveća), zatim prošao kroz glavnu kapiju, jednu
grandioznu ludoriju, reprodukciju rimske trijumfalne kapije Septimija Severa, pa
preko divljačnog ludovanja ulice i preko morskog zida, te se najzad našao na
širokom prostoru svetlucavih crnih stena i njihovili malih škrapa sa račićima.
Cure-hrišćanke u frotirskim mantilima i ljudi sa umotanim kišobranima stajali su
ćuteći i netremice gledali ka plavom horizontu. U jednoj uvali okruženoj crnim
stenama, Salahudin je ugledao čoveka saino sa belim platnenim doti-pojasom oko
bedara, koji se naginjao nad jednu škrapu. Pogledi su im se sreli, a čovek ga je
prstom pozvao da mu priđe, pa je zatim taj prst stavio na svoja usta. Pst, i neko
tajanstvo škrapa privuklo je dečka lom neznancu. Bio je sama kost i koža. Nosio je
naočare sa okvirom sličnom slonovači. Prst mu se uvijao, uvijao kao mamac na
udici, dođi. Kad je Saladin sišao dole, na obalu, ovaj ga je ščepao, stavio mu šaku
na usta i silom mu privukao mladu ruku između svojih starih i mršavih butina da tu
oseti njegovu mesnatu kost. Vetar mu je razdrljio platneni pojas. Salahudin nikad
nije umeo da se bori; uradio je ono što je bio prinuđen da uradi, a zatim se
neznanac prosto okrenuo od njega i pustio ga da ode.
Posle tog događaja, Salahudin nikad više nije odlazio na stene kraj Skandal
Pointa; i nikom nije pričao šta mu se tamo desilo, znajući da bi to u njegovoj majci
oslobodilo neurasteničke krize i podozrevajući da bi mu otac rekao kako je to bila
samo njegova greška. Dečku se činilo da su se sve one gnusobe, sve ono što je on
psovao u svom rodnom gradu, spojile u onaj neznančev koščati zagrljaj, i da sad,
pošto se izvukao iz tog zlehudog kostura, mora da se izvuče i iz Bombaja ili da
umre. Počeo je da se žestoko usredsređuje na tu ideju, da svoju volju fiksira na to
u svakom trenutku, dok je jeo, srao i spavao, ubeđujući sebe da je on sam kadar da
stvara čudesa i bez one očeve čarobne lampe za vađenje iz škripca. Sanjao je kako
izleće kroz prozor svoje spavaće sobe i otkriva da tamo dole, ispod njega, nije -
Bombaj, već pravi-pravcati London, Bigben Nelsonovstub Lordovskataverna
Krvavitauer Kraljica. Ali dok je lebdeo napolju iznad veličanstvene metropole,
osećao je kako sam počinje da gubi visinu, i kako uprkos svojoj borbi-ritanju-
kroz-vazduh-plivanju nastavlja da polako pada u kovit ka zemlji, a zatim sve brže i
brže, sve dok se, vrišteći, nije sunovratio ka Sitiju, Pudinglejnu, Trednidl-stritu,
ustremljen na London, kao avionska bomba.

Kad se desilo nemoguće, kad mu je otac - grom iz vedra neba - ponudio

školovanje u Engleskoj, da me se kurtališe, pomislio je dečak, a i zašto bi inače?
Ali poklonu se zubi… itakodalje; njegova majka Nasrina Čamčavala nije htela da
plače, i umesto suza, dala mu je koristan savet. »Ne idi prljav k’o oni Englezi«,
upozorila ga je. »Oni brišu svoje g.z.c.-e samo klozet-papirom. Osim toga, oni se u
kupatilu kupaju u prljavoj vodi prethodnika.« Ove zle klevete dokazivale su
Saladinu da je njegova majka radila svoje najprokletije radnje da bi ga sprečila da
ode, te je on, uprkos njihovoj međusobnoj ljubavi, odgovorio: »To je neshvatljivo,
mama, to što ti kažeš. Engleska je velika civilizacija, i čemu onda te tvoje
besmislice?«
Ona se osmehnula na svoj nervozni način i nije se s njim raspravljala. A
docnije, stajala je suva oka ispod one trijumfalne kapije od kapije i nije htela da
ide na aerodrom Santakruz da ga isprati. Svoje jedino dete. Stavljala mu je oko
vrata gomilu cvetnih venaca sve dok nije počelo da mu se vrti u glavi od
prezasićenih mirisa materinske ljubavi.
Nasrina Čamčavala bila je najsićušnija, najkrhkija od svih žena, kosti su joj
bile kao tinke - kao najsitnije iverje. Da bi nadoknadila svoju fizičku beznačajnost,
rano je počela da se oblači preterano napadno. Dezeni njenih sarija bili su u
zasenjujućim, pa čak i u vrištećim bojama: svila boje limuna sa ogromnim
brokatskim »dijamantima«- ošamućujućim crno-belim op art-kovitlacima, i
džinovskim lipstik-poljupcima na bleštavo beloj pozadini. Svet joj je opraštao
stravični ukus, jer je ona te svoje zaslepljujuće haljine nosila sa velikom
bezazlenošću; jer je glas koji je izlazio iz te tekstilne kakofonije bio tako mali,
snebivljiv i pristojan. Ali i zbog njenih soirees-a - večernjih sedeljki koje je
priređivala u svojoj kući.
Svakog petka u svom bračnom životu, Nasrina je ispunjavala dvorane
rezidencije Čamčavala - te obično sumorne odaje slične velikim i šupljim
svodovima grobnica- jakom svetlošću lustera i slabim prijateljima. Kad je
Salahudin bio dečkić, navaljivao je na roditelje da ga puštaju da igra ulogu
vratara, i kad bi mu to dopustili, on je njihove nakitom-ukrašene i lakovane goste
svečano dočekivao, dopuštajući im da ga miluju po kosi i da mu tepaju, slatkišu i
cakani batice. Kuća im je petkom bila puna galame; bilo je tu i muzikanata,
pevača, igrača i igračica, poslednjih zapadnjačkih hitova emitovanih na Radio-
Cejlonu, promuklih lutkarskih predstava u kojima su radže od šareno ofarbane
ilovače jahale marionetske pastuve, i svojim drvenim sabljama, uz kletve, sekle
glave svojih marionetskih dušmana. Međutim, tokom ostalih dana sedmice, Nasrina
bi se kroz kuću oprezno šunjala, žena-golubica koja na prstima kroz pomrčinu
hoda, kao da se plašila da ne uznemiri senke tišine; a njen sin, idući njenim
stopama, takođe je bio naučen da lako hoda da ne bi uzbudio nekog iluha ili
demona u zasedi.
Ali: Nasrina Čamčavala, i pored svoje opreznosti, nije uspela da svoj goli
život spase. Užas ju je ščepao i ubio baš kad je verovala da je najbezbednija,
odevena u sari sa jeftinim dezenom od naštampanih novinskih fotografija i naslova
članaka, okupana svetlošću lustera i okružena prijateljima svojim.

Do tada beše prošlo pet i po godina otkako se mladi Salahudin, ovenčan

cvetnim girlandama i upozoren, ukrcao u avion »daglas« DC-8 i otputovao na
Zapad. Ispred njega- Engleska; pored njega, njegov otac, Čangez Čamčavala;
ispod njega, dom i lepota. Poput Nasrine, ni budući Saladin nikad nije mogao lako
da zaplače.
U tom za njega prvom avionu u životu, čitao je naučno-fantastične priče o
međuplanetarnim seobama: Zadužbinu od Asimova i Marsovske hronike od Reja
Bredberija. Zamišljao je da je taj DC-8 matični svemirski brod koji nosi Izabrane,
Božije i ljudske odabranike, preko neshvatljivih prostranstava, na putovanju za
mnoge generacije koje se odgajaju eugenetski, kako bi im seme jednog dana
uhvatilo korena negde u nekom vrlom novom svetu ispod nekog žutog sunca.
Korigovao je sebe: ne matični - majčinski, već očinski brod, jer tu se, ipak,
nalazio on, veliki čovek, Abu, Otac. Trinaestogodišnji Salahudin, stavljajući na
stranu svoje nedavne sumnje i bolne nepravde koje je doživeo, ponovo je krenuo u
svoje detinje divljenje ocu, jer Salahudin ga je stvarno bio, bio, bio obožavao, on
je bio veliki otac sve dok ne počnete da razvijate sopstvenu svest, a zatim, kad
počnete da se s njim raspravljate, to se naziva izneveravanjem njegove ljubavi, ali
pustimo to sada, Ja ga optužujem zato što je postao moje vrhovno biće, te je tako,
ono što se desilo, ličilo na gubitak vere… da, očinski brod, avion nije bio leteća
ženska utroba nego metalni falus, a putnici su bili spermatozoidi u očekivanju da
budu prosuti.
Pet i po sati razlike između vremenskih zona; samo okreneš sat tumbe u
Bombaju i vidiš kolikoje sati u Londonu. Optužujem oca svojega, mislio je Čamča
mnogo godina kasnije, usred svoje gorčine, zato što je izokrenuo Vreme.
Koliko su daleko leteli? Pet i po hiljada milja u pravoj liniji. Ili: od indijstva
do englestva - neizmerljiva razdaljina. Ili, pak: uopšte ne tako daleko, jer su
uzleteli iz jednog velikog grada i pali u drugi. Razdaljina između gradova uvek je
mala; seljanin koji putuje sto milja do grada, prelazi praznija, mračnija i
stravičnija prostranstva.
Šta je Čangez Čamčavala radio dok je avion uzletao? Pokušavao je da od sina
sakrije to što je radio: ukrstio je po dva prsta na svakoj ruci i vrteo oba palca.

A kad su se smestili u jedan hotel, nekoliko stopa udaljen od starog stratišta

Tajbern, Čangez je rekao svom sinu: »Na! Ovo pripada tebi.« I pružio mu crni
novčaniko čijem poreklu nije moglo biti sumnje. »Ti si sad čovek. Uzmi ovo.«
Vraćanje ranije konfiskovanog buđelara, punog onog, nedirnutog, novca,
pokazalo se kao jedna od malih stupica Čangeza Čamčavale. Salahudina su one
celog života obmanjivale. Kad god je otac hteo da ga kazni, ponudio bi mu neki
poklon, neku uvoznu čokoladu ili konzervu Kraf-sira, a zatim bi ga ščepao za ruku
kad bi je on pružio da to uzme. »Magarče«, rugao se Čangez svom malom sinu.
»Šargarepa te uvek vodi mom štapu.«
Salahudin je u Londonu uzeo ponuđeni novčanik, prihvatajući ga kao poklon
muškosti; na što mu je otac rekao: »Pošto si sad čovek, na tebi je da vodiš brigu o
svom starom ocu, dok smo zajedno u Londonu. Ti ćeš da plaćaš sve račune.«
Januar 1961. Godina koju ste mogli da okrenete tumbe a ona bi, i dalje, za
razliku od vašeg sata, pokazivala isto vreme. Bila je zima; ali kad je Salahudin
Čamča počeo da dršće u svojoj hotelskoj sobi, bilo je to zato što je od straha
izgubio polovinu prisustva duha; njegov ćup zlata bio se iznenada pretvorio u neko
čarobnjakovo prokletstvo.
Te dve sedmice provedene u Londonu, pre nego što se upisao u svoju školu sa
internatom, pretvorile su mu se u dve registar-kase i mnoge kalkulacije, jer je
Čangez mislio baš ono što je i rekao; i zato nijednom nije zavukao ruku u sopstveni
džep. Salahudin je morao da sam sebi kupuje odeću, kao što je jedan na grudima
duplo postavljeni, nepromočivi mantil »mekintoš«, i sedam plavo-belih prugastih
»Van Hjuzen«-košulja sa posebnim polu-krutim kragnama koje je po Čangezovom
naređenju morao da presvlači svaki dan, da bi se navikao na zakopčavanje onog
nezgodnog dugmeta, te se Salahudin pri toj radnji osećao kao da ga neko kolje
tupim nožem ispod njegove tek proklijale Adamove jabučice; i morao je da pazi na
izdatke, da bude siguran da će biti dovoljno novca za hotelske troškove i sve
ostalo, pa je postajao i suviše nervozan da bi pitao oca mogu li da odu u bioskop,
bar jednom, bar da gledaju The Pure Hell of St Trinians, ili da ručaju u nekom
restoranu, bar u nekom jeftinom kineskom, a u kasnijim godinama nije se više
sećao tih prvih dveju sedmica u svom voljenom Ellowen-u Deeowen-u (Londonu)
sem sitnih penija funti sterlinga, kao onaj učenik kralja-filozofa Čanakje, koji je
pitao velikana šta je mislio kad je rekao da se u svetu može živeti a pri tom i ne
živeti, pa mu je na to ovaj naredio da mu donese do vrha pun lonac vode i pronese
ga kroz gomilu festivalskog sveta a da, pod pretnjom smrtne kazne, ne prospe ni
jednu jedinu kap; i kad se učenik vratio, nije bio kadar da učitelju opiše ni jedan
jedini prizor sa festivala, jer je prolazio kao slepac koji je podizao pogled samo
naviše, na lonac koji je nosio na glavi.
Čangez Čamčavala je tih dana bio veoma ćutljiv, držeći se kao da mu je
svejedno da li jede, pije ili se bavi bilo čime, prosto, bio je zadovoljan što je
sedeo u hotelskoj sobi i gledao televiziju, naročito kad su na ekranu bili
prikazivani Flintstonovci, jer, rekao je sinu, da ga ona Vilma bibi mnogo podseća
na njegovu pokojnu Nasrinu. Salahudin je pokušavao da ocu dokaže da je i on
čovek, time što je zajedno sa njim postio, pa je čak postio i duže od njega, ali mu
to dokazivanje nikad nije upalilo; kad bi mu grčevi od gladi u stomaku postali i
suviše jaki, on bi izlazio iz hotela da u nekom obližnjem »pajzlu« kupi pečeno pile
za kući koje se, cvrčeći umašćeno, polako okretalo u izlogu na električnom ražnju.
Kad je pečeno pile pronosio kroz hotelsko predvorje, bilo mu je neprijatno, jer
nije želeo da mu ga vidi hotelsko osoblje, pa ga je zato ututkavao u duplo-
postavljeni serž svog mantila i kretao sa ostalim gostima liftom gore, bazdeći na
kujnu, dok mu je »mekintoš« bio naduven a lice crveno od stida. Sa pilećim
grudima preko svojih grudi, pod pogledima bogatih udovica i liftbojeva, on je u
sebi osećao rađanje neublaživog besa koji će, nesmanjenom žestinom, ključati u
njemu više od četvrt veka; koji će mu, kipeći, izbaciti njegovo obožavanje oca i
učiniti ga čovekom od ovoga sveta koji će dalje živeti bez bilo koje vrste boga;
koji će, možda, postati stvor kakav njegov otac nije-i-nikad-neće-biti, to jest
dobar-i-pravi Englez. Da, Englez, čak i da mu je majka sve vreme bila u pravu,
čak i ako u engleskim klozetima i kupatilima ima samo toalet-papira i mlake, već
upotrebljene vode, pune prljavštine, u koju se ulazi posle naporne gimnastike, pa
čak i ako to znači čitav život proveden među zimogoluždravim drvećem čije
kandže očajnički hvataju nekoliko bledih sati vodnjikave, kroz-oblake-filtrirane
svetlosti. Tokom zimskih noći, on, koji nikad nije spavao ispod više od jednog
čaršava, sad je ležao pokriven planinama od vune i osećao se kao lik iz nekog
drevnog mita, od bogova osuđen da podnosi teret ogromnog kamena na svojim
grudima; ali nema veze, on će biti Englez, iako su se njegovi školski drugovi
smejali njegovom glasu i isključivali ga iz svojih tajni, ali ta isključenja su samo
osnaživala njegovu odluku, i on je upravo tada počinjao da glumi, da pronalazi
maske koje bi njegovi drugovi prepoznavali, bledolike obrazine, klovnovske
maske, sve dotle dok ih nije zaludeo da počnu misliti da je on sasvim okay, da je
jedan-od-njih. Zaludeo ih je onako kako čuvstveno ljudsko biće može zaludeti
gorile da ga prime u svoju porodicu, da ga šašolje, maze i kljukaju bananama.
(Pošto je platio i poslednji račun, i kad mu se buđelar, kojeg je nekad našao
na jednom kraju one duge, ispraznio, otac mu je rekao: »Sad vidiš. Ti sam plaćaš
za svoj život. Ja sam napravio čoveka od tebe.« Ali kakvog čoveka? To je ono što
očevi nikad ne znaju. Ne znaju ni unapred, ni kad je to prekasno.)
Jednog dana, ubrzo posle početka njegovog školovanja, on je sišao u
internatsku trpezariju da doručkuje i na svom tanjiru našao usoljenu ribu. Sedeo je
buljeći u nju, ne znajući odakle da počne. Zatim je navalio na ribu i u ustima osetio
mnogo ribljih kostiju. I kad ih je sve izvukao iz usta, uzeo je nov zalogaj, zajedno
sa novim kostima. Drugovi su ga gledali kako ćuteći pati; nijedan od njih nije
rekao - čuj, čekaj da ti pokažem kako se to jede. Trebalo mu je čitavih devedeset
minuta da pojede ribu, a nije mu bilo dopušteno da ustane od stola dok je ne
dokrajči. Dotle se već sav tresao od muke, a da je bio u stanju da plače, on bi i
zaplakao. Onda mu je palo na pamet da je naučio važnu lekciju. Engleska je jedna
dimljena riba čudnog ukusa, puna igličastih kostiju, i tu niko neće da ti pokaže kako
se ona jede. I otkrio je da je on jedna krvnički nastrojena osoba. »Svima ću ja
pokazati«, zakleo se tada. »Čekaj samo.« Usoljena riba koju je pojeo bila je
njegova prva pobeda, prvi korak u njegovom osvajanju Engleske.
Kažu da je Vilijem Osvajač počeo s punim ustima engleskog peska.

Pet godina kasnije, vratio se kući posle završene srednje škole, čekajući da
počnu predavanja na engleskom univerzitetu, a njegov preobražaj u Vilajetanca bio
je već dobro uznapredovao. »Je 1’ vidiš kako on ume lepo da se žali«, peckala ga
je majka Nasrina pred njegovim ocem. »Sve ti on kritikuje - te ventilatori su nam
labavo pričvršćeni za tavanicu i mogu da se noću sruče na nas pa da nam otfikare
glave, te hrana nam je i suviše masna - zašto meso pržimo umesto da ga kuvamo, to
bi on želeo da zna; te nam balkoni na gornjem spratu nisu bezbedni a farba se
ljušti; pa onda, zašto se ne dičimo svojom okolinom - zar ne? - jer bašta nam je sva
zarasla a mi smo džunglaši, tako on misli; pa vidi samo kako su nam filmovi sirovi
- uopšte mu više nisu zabavni, a raznih boleština ima toliko da čovek ne sme da
pije ni vodu iz česme, o bože, pa on je stvarno dobio obrazovanje, mužu moj, da,
dobio ga naš mali Salu koji se vratio iz Engleske, pa sad govori sve nekako fino,
na note, i tako to.«
Pred veče su se šetali po travnjaku, posmatrali kako sunce roni u more, bazali
kroz senke onog veličanstvenog drveća sa širokim krošnjama, nekim zmijastim,
nekim bradatim, koje je Salahudin (sad je on sebe nazivao Saladin u stilu engleske
škole, ali će neko vreme i dalje ostati Čamčavala, sve dok mu jedan pozorišni
agent ne bude skratio prezime, iz komercijalnih razloga) počeo da naziva pravim
imenima, kao što su džekfrut, banjan, džakaranda, šumski plamen, platan. Male
biljke čui-mui - balsamine (»ne-dotiči-me«) rasle su u podnožju drveta njegovog
života, oraha kojeg je Čangez svojom rukom zasadio na dan dolaska sina mu na
svet. Stojeći pored tog drveta rođenja, i otac i sin su se osećali nelagodno,
nesposobni da podesno reaguju na Nasrininu blagu šalu. Saladina je bila obrvala
setna misao da je njemu ta bašta nekad više značila, onda kad nije znao imena
njenog drveća, da je sad izgubljeno nešto što on nikad više neće biti kadar da
ponovo stekne. A Čangez Čamčavala je otkrio da više nije u stanju da sina gleda
pravo u oči, jer gorčina koju je u njima video samo što mu nije srce zaledila. A
kad je progovorio, okrećući se oštrim pokretom od osamnaest-godina-starog oraha
u kojem je, povremeno, tokom njihove duge razdvojenosti, zamišljao da boravi
duša njegovog sina-jedinca, reči su mu iz usta izlazile nezgrapno i stvarale utisak
da je on kruta, hladna osoba, što se on sam nadao da nikad neće postati, ali se ipak
plašio da to neće moći da izbegne.
»Reci svom sinu«, zagrme Čangez na Nasrinu, »ako je otišao u tuđinu da nauči
da prezire svoj rod, onda i taj njegov rod ne može a da ne oseća prezir prema
njemu. Šta je on? Mali lord Fontleroj ili onaj pokondireni veliki panđadram? Je li
to moja sudbina: da izgubim sina i nađem neku nakazu?«
»Šta sam da sam, dragi oče«, rekao je Saladin svom starom, »ja za sve to
dugujem tebi.«
Bilo je to njihovo poslednje porodično ćaskanje. Celog tog leta, u osećanjima
im je vladala visoka temperatura, uprkos Nasrininim pokušajima da posreduje, Ti
moraš da se izviniš svom ocu, mili, taj jadnik vraški pati, ali mu ponos ne
dopušta da te grli. Čak su i ajah Kasturba i njen muž, stari sluga Valab,
pokušavali da posreduju, ali ni otac ni sin nisu hteli da popuste. »Problem je u
tome što su njih dvojica ista sorta«, Kasturba je rekla Nasrini. »Tatica i sinčić -
isti materijal, isto udara na isto.«
Kad je tog septembra počeo rat s Pakistanom, Nasrina je, s nekim prkosom,
odlučila da ne prekida sa svojim prijemima petkom, »da pokažem kako Hindu-
muslimani mogu podjednako i da vole i da mrze«, upozorila je. Čangez je video
nešto u njenim očima i nije pokušavao da se s njom raspravlja, ali je, umesto toga,
naredio posluzi da na sve prozore stave zavese za zamračenje. Te noći, Saladin
Čamčavala je poslednji put igrao svoju staru ulogu vratara, ali sad u engleskom
smokingu; a kad su gosti počeli da pristižu - isti oni stari gosti, sad zaprašeni sivim
prahom godina, ali ipak oni isti - darivali su mu ona ista stara milovanja i
poljupce, nostalgične blagoslove iz njegovog detinjstva. »Gle, koliko je porastao!«
govorili su. »Fini momak, milo dete, šta drugo da se kaže.« Svi su oni pokušavali
da sakriju svoj strah od rata, opasnost od napada iz vazduha, upozoravali su na
radiju; a kad su Saladinu raščupavali kosu, ruke su im pomalo drhtale ili,
naizmenično, bile malo preterano grube.
Kasno te večeri, sirene su počele da zavijaju a gosti su jurnuli da nađu
sklonište - neki su pobegli pod krevete, neki u ormane, i gde god se moglo skloniti.
Nasrina Čamčavala je ostala sama pored trpeze pretrpane jelima i pokušavala da
ohrabri društvo stojeći tamo u svom novinsko-štamparskom kolažu od sarija,
žvaćući jedan zalogaj ribe kao da se ništa ne događa. I tako se baš tada desilo da,
kad je počela da se guši od riblje kosti svoje smrti, nikog nije bilo pored nje da joj
pomogne - svi su čučali i žmurili u ćoškovima kuće; čak je i Saladin - osvajač
usoljene ribe, pravo-iz-Engleske-pristigla-glavna-fora, bio izgubio nerve. Nasrina
Čamčavala je pala, trzala se, gušila, i umrla; a kad se sirena- znak za prestanak
opasnosti oglasila, gosti su se kao ovčice ponovo pojavili, i svoju domaćicu našli
izumrlu nasred trpezarije, ukradenu od strane anđela-utamanjivača, Kali-pili-
kalaas-a, kako se on u Bombaju zove, sređenu bez razloga, nestalu zauvek.

Nije prošla ni godina dana od smrti Nasrine Čamčavale, zbog njene

nesposobnosti da likuje nad ribljim kostima u stilu njenog u-inozemstvu-
obrazovanog-sina, a Čangez se ponovo oženio bez reči upozorenja bilo kome.
Saladin je u engleskom koledžu dobio pismo od oca koji mu je svojom nervirajuće
bombastičnom i staromodnom frazeologijom, kojom se Čangez uvek služio u
dopisivanju, naređivao da bude srećan. »Raduj se«, stajalo je u pismu, »jer ono
što je izgubljeno, ponovo je rođeno.« Objašnjenje ove malčice tajanstvene
rečenice nalazilo se malo niže u tom očevom avionskom-poštom-poslatom-pismu;
te, kad je Saladin saznao da mu se maćeha takođe zove Nasrina, u njegovoj glavi
je nešto skrenulo i on je svom ocu napisao pismo puno surovosti i ljutnje, čija je
žestina bila od one vrste koja postoji samo između očeva i sinova, a razlikuje se
od one između majki i kćerki po tome što tu nema opasnosti od pesničenja i
razbijanja njokalica. Čangez mu je povratnom poštom odgovorio; kratkim pismom
u četiri reda arhaičnih kletvi - barabo đubre skorojeviću huljo lupežu kurvin-sine
svinjo! »Najljubaznije te molim da imaš u vidu da su nam odsad sve porodične
veze raskinute«, a u zaključku: »Za sve posledice si samo ti odgovoran«.
Posle godinu dana ćutanja, Saladin je primio novo saopštenje, pismo
praštanja koje mu je zbog svih pojedinosti bilo teže prihvatljivo od onog
prethodnog, od one izopćujuće grmljavine. »Kad ti jednog dana postaneš otac,o
sine moj«, poveravao mu se Čangez Čamčavala, »onda ćeš shvatiti trenutke te - ah!
Preslatke čase! - kad, iz ljubavi, na kolenu budeš cupkao tu bebicu malu; pri čemu
će te ona, to blagosloveno stvorenjce, bez ikakvog upozorenja ili izazova - mogu li
da budem iskren? - umokriti. Možda čovek u tom trenutku oseti navalu besa u
svojim žilama - ali to mu prođe isto tako brzo kao što mu je i došlo. Jer, zar mi
odrasli ne shvatamo da to malo stvorenje ne smemo kriviti? Ono ne zna šta čini.«
Duboko uvređen što ga otac poredi sa bebom koja nekontrolisano mokri,
Saladin se priklonio onom što je smatrao za dostojanstveno ćutanje. I pre nego što
će diplomirati, on je stekao i britanski pasoš, jer bio je došao u zemlju upravo
pred donošenje mnogo strožih zakona o sticanju državljanstva, te je zato mogao da
obavesti Čangeza jednim kratkim pismom o nameri da se nastani u Londonu i tu
potraži posao kao glumac. Odgovor Čangeza Čamčavale stigao mu je ekspresnom
poštom. »Možeš, vala, da budeš i prokleti mučibabić, žigolo. Ja verujem da je u
tebe ušao neki đavo i da ti je poremetio pamet. U tebe, kome je toliko dato: zar ti
ne osećaš da nekom nešto i duguješ? Svojoj otadžbini? Uspomeni na svoju dragu
majku? Sopstvenoj svesti? Zar hoćeš da ceo svoj život provedeš u gicanju i
kreveljenju pod jarkom svetlošću, cmačući se sa plavim ženskama pred izbuljenim
i užagrelim strancima koji plaćaju da bi gledali tvoju sramotu? Ti nisi moj sin, ti si
pravi zloduh, seckano meso za ćufte, demon iz samog Pakla. Glumac! Odgovori mi
samo na ovo: šta ja da kažem svojim prijateljima?«
A ispod potpisa, patetičan, ćudljiv postscriptum: Pošto ti sad imaš svog
sopstvenog zlog duha - đina, nemoj da misliš da ćeš od mene naslediti onu čarobnu
lampu.«

*
 Posle tog pisma, Čangez Čamčavala je i dalje pisao svom sinu ali neredovno,
i u svakom se pismu vraćao temi: demoni i opsednutost: »Čovek koji nije iskren
prema samom sebi, postaje dvonožna laž, a takvi skotovi su Šejtanovo najbolje
delo«, pisao je on, ali i sentimentalnije: »Čuvam ja dušu tvoju, sine moj, u ovom
orahu. Đavo poseduje samo tvoje telo. Kad ga se budeš oslobodio, vrati se i
zatraži duh svoj besmrtni. On cveta u našoj bašti.«
Rukopis u tim pismima menjao se sa godinama - od rascvetane pouzdanosti,
po kojoj je mogao odmah da se prepozna, do skučenijeg, neukrašenog i
prečišćenog, što je i postao. Zatim su pisma prestala da stižu, ali Saladin je od
drugih slušao da se obuzetost njegovog oca natprirodnim stvarima i dalje
produbljivala, sve dotle dok konačno nije postao usamljenik, verovatno zato da bi
pobegao iz ovoga sveta u kojem demoni mogu da kradu telo njegovog rođenog
sina, demoni iz jednog sveta koji čoveku ne pruža bezbednost za istinsku religijsku
veru.
Očeva transformacija onespokojavala je Saladina, čak i na tako velikom
rastojanju. Njegovi su roditelji bili muslimani na onaj mlitavo-setan način
Bombajaca; Čangez Čamčavala je svom malom sinu ličio na boga više nego tamo
neki Alah. A to što je taj otac, to profano božanstvo (mada sada diskreditovano),
pod stare dane pao na kolena i počeo da se klanja u pravcu Meke, bilo je
njegovom bezbožnom sinu teško da prihvati.
»Ja za to krivim onu vešticu«, rekao je on sebi, upadajući radi retorike u isti
onaj jezik čarolija i duhova kojim je njegov otac bio počeo da se služi. »Onu
Nasrinu Drugu.I jesam li sad ja taj što je pao pod đavolov uticaj, jesam li ja taj što
je opsednut? Moj rukopis se nije promenio.«
Pisma više nisu stizala. Prošle su godine; i onda se Saladin Čamča, glumac,
samouki čovek, vratio u Bombaj sa trupom Prospero, da igra ulogu indijskog
doktora u Milionerki od Džordža Bernarda Šoa. Na sceni, on je krojioi prekrajao
svoj glas u skladu sa zahtevima uloge, te onaj njegov dugo potiskivani način
govora, oni odbačeni samoglasnici i suglasnici, počeli su da mu opet cure iz usta a
takođe i iz samog pozorišta. Glas ga je izdavao; i on je tako otkrio da su njegovi
sastavni delovi sposobni i za druga izdajstva.

*
 Čovek koji krene da se prerušava, preuzima ulogu samog Tvorca - prema
jednom načinu viđenja stvari; on je neprirodan, on je bogohulnik, on je
skvrnavitelj skvrnavljenja. A iz jednog drugog ugla gledano, možete u njemu videti
patetiku i heroizam u njegovoj borbi, u njegovoj spremnosti da rizikuje: jer ni svi
promenljivci ne preživljavaju. Ili, razmotrite ga sociopolitički: oni što se
useljavaju u druge zemlje većinom postaju prerušenjaci, maske. To su naši
sopstveni lažni opisi radi suprotstavljanja onim lažima izmišljenim o nama, čime,
radi bezbednosti, skrivamo naše tajne ličnosti.
Čoveku koji samog sebe izmisli potreban je neko ko će da veruje u njega, da
potvrdi da mu je to pošlo za rukom. Opet igranje uloge Boga, mogli biste reći. Ili,
da se spustite malo niže i pomislite na onu viiu »Zvončicu«; vile ne postoje ako
deca ne zapljeskaju ručicama. Ili, pak, možete jednostavno reći: to ti je isto kao
biti čovek.
Ne samo potreba da se u njega veruje, već i da on veruje u onog drugog.
Shvatili ste: Ljubav.
Saladin Čamča je sreo Pamelu Lavlejs pet i po dana pred kraj šezdesetih
godina ovoga veka, kad su žene još nosile one raznobojne bandane u kosi. Stajala
je nasred jedne sobe pune trockistički nastrojenih glumaca i gledala ga svojim tako
bistrim, tako vedrim očima. On ju je monopolisao za celo veče a ona nije
prestajala da se osmehuje, pa je otišla sa drugim. Kad se vratio kuči, maštao je o
njenim očima i osmehu, o krhkosti njenoj, i koži. On je nju čitave dve godine jurio.
Engleska kolebljivo pruža svoja blaga. Zapanjivala ga je njegova sopstvena
upornost, ali je shvatao da od te žene zavisi njegova sudbina i, ako ona ne popusti,
da će onda ceo njegov pokušaj preobražavanja pasti u vodu. »Pusti me da pođem s
tobom«, preklinjao ju je, vukući je pristojno za njene bele skute, u ponoć, na
autobuskim stanicama, pritisnut paperjem krivice. »Veruj mi. Ja sam onaj pravi.«
I jedne noći, iznenada, ona ga je pustila, rekla da mu veruje. A on se odmah
oženio njome, pre no što bi ona mogla da se predomisli, ali nikad nije naučio da
joj čita misli. Kad je bila nezadovoljna, ona bi se povukla u spavaću sobu i vrata
zaključala za sobom, dok se ne bi osećala bolje. »To nema veze s tobom«, rekla
mu je. »Nikog ne želim da vidim, kad sam takva.« On je imao običaj da je zove
ostriga. »Otvori!« Lupao je na sva zaključana vrata njihovog zajedničkog života,
najpre u jednom stančiću u suterenu, zatim u jednoj kućici van grada, pa onda u
jednoj velikoj vili. »Volim te, pusti me da uđem.« Mnogo mu je bila potrebna, da
bi se ponovo uverio u svoje postojanje, da nikad nije razumeo ono očajanje u
njenom blistavom, stalnom osmehivanju, ni onaj strah u njenoj vedrini s kojom je
bila okrenuta svetu, niti, pak, razloge što se skrivala kad nije uspevala da zrači.
Tek onda kad je bilo i suviše kasno, rekla mu je da su joj roditelji zajedno izvršili
samoubistvo baš kad je dobila prvu menstruaciju, jer su bili preko glave u
kartaškim dugovima, ostavivši je sa njenom aristokratskom rikom od glasa koja ju
je obeležavala kao izuzetnu, zlatnu curu, ženu kojoj svet zavidi, dok je u stvari bila
napuštena, izgubljena osoba, a roditelji joj se nisu potrudili čak ni toliko da
sačekaju da je vide kako odrasta - i eto koliko je ona bila voljena, te, prema tome,
naravno, ona uopšte nije imala samopouzdanja, i svaki je trenutak njenog života na
ovom svetu bio pun panike; i zato se ona stalno osmehivala, i možda se jedanput-
dvaput nedeljno zaključavala i tresla od straha i osećala kao da je neka mahuna,
kao prazna ljuska kikirikija, kao majmunče bez oraha.
Nikad nisu uspeli da imaju decu; ona je za to krivila sebe. Posle deset godina
zajedničkog života Saladin je otkrio da tu nešto nije u redu sa njegovim sopstvenim
hromozomima - dva štapića i suviše dugačka, ili i suviše kratka - nije mogao da se
seti. Njegovo genetičko nasleđe; on je očigledno morao da bude srećan što uopšte
postoji, srećan što nije postao neka vrsta deformisane nakaze. Od koga li mu je to?
Od oca ili od majke? Lekari nisu znali da kažu; a on je za to krivio - lako je
pogoditi koga; ali, najzad, ništa ti ne pomaže ako loše misliš o mrtvima.
U poslednje vreme nisu se slagali.
To je on rekao sebi docnije, ali ne za vreme neslaganja.
Docnije, rekao je sebi, mi smo bili brodolomnici, možda zato što nismo mogli
da imamo decu, možda smo se, prosto, otuđili jedno od drugog, možda ovo, možda
ono…
Za to vreme, on je okretao glavu od svake zategnute situacije, od svake
grabljivosti, svake mogućne svađe; zatvarao je oči i čekao da joj se vrati osmeh na
licu. Dopuštao je sebi da veruje u taj osmeh, u tu sjajno krivotvorenu radost.
Pokušavao je da za oboje izmisli srećnu budućnost, da je ostvari tako što će
samo da je zamisli i zatim da u nju veruje. Na svom putu za Indiju mislio je na to
koliko je srećan što ima nju - da, ja sam srećan, baš sam srećan i tu nema spora, ja
sam najsrećnije kopile na svetu. I: kako je to divno imati ispred sebe tu dugačku,
senovitu aveniju budućih godina, tu perspektivu starenja uz njene nežnosti.
Toliko se upinjao da je bezmalo i uspeo da sebe ubedi u istinitost tih tričavih
fikcija, da mu je prva stvar bila - kad je otišao u krevet sa Zini Vakil, u toku
četrdeset osam sati od njegovog dolaska u Bombaj, čak i pre nego što su činili
ljubav - da se onesvesti, da se sav ohladi, jer su poruke koje su mu stizale u mozak
bile u tako ozbiljnoj međusobnoj nesaglasnosti, kao da je desnim okom video kako
se svet kreće ulevo a levim kako klizi udesno.
 *

Zini je bila prva Indijka u njegovom životu sa kojom je činio ljubav. Hrupila
je u njegovu garderobu posle prve predstave Milionerke, hrupila sa svojim
dramatično-operskim rukama i hrapavim glasom, kao da mnoge godine nisu prošle
od njihovog poslednjeg susreta. Godine. »Daa, badžo, kakvo razočarenje, časna
reč, odgledala sam celu predstavu samo da bih tebe čula kako zapevaš frazu
,Goodness Gracious me’ kao Piter Selers il’ slično,i pomislila, deder baš da
vidimo da l’ je frajer naučio da namešta notu na jeste, i da l’ se sećaš, srce, kad si
izigrav’o Elvisa s onim tvojim reketom - bilo je mnogo veselo, pravi šiz. Al’ šta je
ovo? Nema pesme u drami. Do đavola. Čuj, badžo, je 1’ možeš da kidneš od ovih
bledolikih i izađeš negde s nama vogovcima? Ako nisi zaboravio kako to
izgleda?«
On se nje sećao kao mršave tinejdžerke sa nesimetričnom frizurom,
nakrivljenom na jednu stranu i sa istim takvim ali suprotnim osmehom,
nakrivljenim na drugu. Drska, loša cura. Jednom, đavo bi je znao zašto, upala je u
neku ozloglašenu jazbinu na Fokland Roudu, i sedela tamo pušeći cigaretu i
pijuckajući koka-kolu, dok joj podvodači koji su vodili taj lokal nisu zapretili da
će joj unakaziti lice, jer je slobodnim kamenjarkama pristup zabranjen. Ona ih je
drsko odmerila od glave do pete, popušila svoju cigaretu i otišla. Neustrašiva
cura. Moždai šašava. A sad, oko svoje trideset pete, bila je doktor medicine i
radila u bolnici »Brič Kendi«, u odeljenju za gradske beskućnike; ona je bila i u
Bopalu, kuda je sa ostalim lekarima otišla istog časa kad je pukao glas o onom
nevidljivom američkom oblaku koji je razjedao oči i razarao pluća ljudi. Bila je i
likovni kritičar i napisala je knjiguo obuzdavajućem mitu autentičnosti u umetnosti,
toj folklorističkoj »ludačkoj košulji« koju, po njenom mišljenju, treba odbaciti i
zameniti »haljinom« jedne etike istorijski dokazane pravovaljanosti eklekticizma,
jer zar nije čitava nacionalna kultura zasnovana na principu pozajmljivanja svake
one »odeće« koja se činila da lepo pristaje: arijanske, mogulske, britanske -
uzmeš-najbolje-testo-i-odbaciš-resto? - knjigu koja je izazvala očekivano
gnušanje, naročito zbog svog naslova. Ona ju je nazvalaJedini dobar Indijac. »Što
znači mrtav Indijac«, rekla je Čamči kad mu je dala jedan primerak svoje knjige.
»Zašto treba da postoji neki dobar, pravi način za formiranje jednog vogovca? To
je hindu-fundamentalizam. A u stvari, svi smo mi loši Indusi. Neki su lošiji od
ostalih.«
Bila je u fazi svoje pune lepote, raspuštene dugačke kose i nije više bila
onako mršava kao ranije. Pet sati posle njenog ulaska u njegovu garderobu, ležali
su u krevetu, i on se onesvestio. Kad se ponovo osvestio, ona mu je objasnila: »U
piće sam ti stavila drogicu.« On nikad nije mogao da zaključi da li ga je slagala ili
je rekla istinu.
Zinat Vakil, Zini, imala je svoj plan sa Saladinom. »Da te obnovimo«,
objasnila mu je. »Mister, mi ćemo te vratiti nama.« Njemu je povremeno izgledalo
da ona namerava da to postigne tako što će ga živog pojesti. U krevetu je činila
Ijubav kao ljudožderka a on je bio njena velika porcija svinjetine. »Da li si ti ikad
čula«, upitao je, »za onu tačno ustanovljenu vezu između vegetarijanstva i nagona
za žderanjem ljudi?« A Zini, dok mu je klopala jedan goli but, samo je zatresla
glavom. »U nekim ekstremnim slučajevima«, nastavljao je on, »preterano jedenje
povrća može da u biohemijski sistem unese nešto što izaziva kanibalske fantazije.«
Digla je pogled i uputila mu svoj iskošeni osmeh. Zini, ta divna vampirica.
»Batali to«, rekla mu je. »Mi smo vegetarijanski narod, a naša je kultura
miroljubiva i mistična, to svi znaju.«
A što se tiče njega, on je morao da njome pažljivo rukuje. Kad joj je prvi put
dodirnuo dojke, na oči su joj grunule vrele, zapanjujuće suze boje i gustine mleka
bivolice. Ona je svojevremeno gledala svoju majku kako polako umire kao ptica
tranširana za ručak - najpre su joj odsekli levu a docnije i desnu dojku, ali rak se i
dalje širio. Njen strah da i ona sama ne ponovi majčinu smrt, isključivao je njene
dojke iz zone dodirivanja. Zinin neustrašivi skriveni strah. Nikad nije imala dete,
ali oči su joj lučile mleko.
Posle njihovog prvog dejstvenog činoljupstvija, ona se obrušila na njega, a
suze behu već zaboravljene. »Znaš šta si ti, ja ću da ti kažem. Ti si dezerter, eto šta
si ti, rečeno više engleski, jer je taj tvoj angrez-izgovor debelo obmotan oko tebe,
ali nemoj da zamišljaš da ti je tako perfektan, on ti izmiče, baba, krivi ti se kao
lažni brk.«
»Ima nešto čudno što mi se tu dešava«, hteo je da joj kaže, »moj glas«, ali nije
znao kako da to postavi pred nju, pa se uzdržao.
»Ljudi kao što si ti…« frknula je kroz nos, ljubeći mu rame. »…Ti se vraćaš
ovamo posle tako dugog vremenai bogzna šta misliš o sebi. Ali, batice, mi o tebi
ipak imamo lošije mišljenje.« Osmeh joj je bio vedriji od Pamelinog. »Shvatam«,
rekao je on njoj. »Zini, ti nisi izgubila svoj ,kolinos’-osmeh.«
Kolinos. Otkud mu je to samo došlo, ta davno već zaboravljena reklama paste
za zube? A samoglasnici su mu zazvučali karakteristično nepouzdano. Pazi, Čamča,
čuvaj se svoje senke. Tog crnog badže što se šunja iza tebe.
Druge večeri, došla je u pozorište u pratnji dva prijatelja - jednog filmadžije-
marksiste zvanog Divni Džordž, šepavog kita od čoveka sa zasukanim kurta-
rukavima, razdrljenim prslukom sa starim flekama i zbunjujućim »cugsfirerskim«
brkovima sa uvrnutim i navoštenim krajevima; i Bupena Gandija, pesnika i
novinara, koji je bio rano osedeo ali čije je lice delovalo bebački nevino sve dok
ne bi oslobodio svoj prefrigani, kikotavi smeh. »Hajde, Salad-baba«, objavila je
Zini. »Idemo da ti pokažemo grad.« Onda se okrenula svojim drugarima. »Ovi
Azijati se ne stide stranaca«, izjavila je. »Saladine, salato krvava, molim te da
pođeš sa nama.«
»Tu pre neki dan, na televiziji se pojavi jedna reporterka«, izjavi Divni
Džordž. »Crvenokosa bela ženska. Reče da se zove Kerlida. To nikako nisam
mog’o d’ukapiram.«
»Znaš, Džordž je jako van ovoga sveta«, umešala se Zini. »On ne zna u kakve
se sve nakaze pretvarate vi svetske badže. A ta gca Sing - mnogo jeziva ženska.
Rekla sam joj, Srce, to tvoje ime Kalida rimuje se sa dalida, a to ti je jedna
pomoćna kuhinjska sprava. Ali ona nije mogla ništa da mi odgovori. Mislim, da mi
kaže svoje pravo ime,i da me uputi na svog glavnog agenta koji je tako krstio.
Ali vi, tipusi, nemate kulturu. Vi ste sad samo vogovci. Je l’ tako?« dodala je,
odjednom nestašna i razrogačenih očiju, u strahu da ipak nije malo preterala.
»Prestani da ga prepadaš, Zinat«, rekao je Bupen Gandi svojim tihim glasom. A
Džordž je nezgrapno progunđao: »Nemaš ljutiš, badžo. Ovo ti je samo jedan
zezatorski šok u bok.«
Čamča je odlučio da se ceri i da uzvrati. »Zini«, rekao je, »svet je pun
Indijaca, ti to znaš, mi se svugde nađemo, postajemo krpim-lonce-šerpenjari u
Australiji i završavamo u Idi Aminovom frižideru. Možda je Kolumbo bio u pravu;
svet je sačinjen od Indije - istočne, zapadne, severne. Do đavola, ti treba da se
ponosiš nama, našim poduhvatom, načinom na koji se mi suprotstavljamo
granicama. Stvar je samo u tome što mi nismo Indijci kao ti. I tebi će bolje biti da
se navikneš na nas. Kako se ono zvaše knjiga koju si napisala?«
»Slušajte«, Zini ga uhvati ispod ruke. »Slušajte mog Salada. On naprasno želi
da bude Indijac, pošto je život proveo u nastojanju da se pretvori u belca. Ali još
nije sve izgubljeno, vidite. Nešto je tu još živo.« A Čamča je osećao kako crveni,
osećao navalu zbunjenosti. Indija; ona je stvarala tu zbrku.
»Tako ti svega«, dodala je, bodući ga jednim poljupcem. »Čamčo, bre hoću
da kažem - odjebi ti to! Ti sam sebe smatraš za ,Mister Udvoricu’, a pri tom
očekuješ da ti se mi ne smejemo.«

*
 U Zininom »hindustanu«, jednom kršu od automobila pravljenom za
slugeranjsku kulturu, sa zadnjim sedištem lcpše presvučenim nego prednjim, on je
osećao kako ga noć opkoljava kao gomila sveta. Bila je to Indija koja ga je merila
aršinom svog beskraja zaboravljenog, bilo je to, prosto, njeno prisustvo, onaj stari
nered prezreni. Jedna amazonka na kolovozu, kao neka Indijska Čudotvorka sa
srebrnim trozupcem i jednom zapovednički podignutom rukom zaustavila je
saobraćaj, bazajući ispred njih. Čamča je netremice gledao u njenenjegove
izbuljene oči. Na visokim reklamnim panoima, trulio je Džibril Farišta, filmski
star koji je bio neobjašnjivo nestao. Krš, đubre, buka. Reklamirane cigarete pušile
su se pored njih na stubovima za plakate: MAKAZE - ZA ČOVEKA OD AKCIJE,
EVO SATISFAKCIJE! I jedna još neverovatnija reklama: PANAMA - DEO
VELIKOINDIJSKE SCENE.
»Kuda smo to pošli?« Noć je imala svojstvo prugastog zelenog osvetljenja.
Zini je parkirala kola. »Ti si izgubljen«, optužila ga je. »Šta ti uopšte znaš o
Bombaju?
O svom rodnom gradu, mada ti on to nikad nije bio. On je za tebe samo jedan
san iz detinjstva. Odrastati na Skandal Pointu, to ti je kao život na Mesecu. Nema ti
tamo onog obraćanja, ,Hej, klinac!’ ili ,Prikane!’ - sami kvartovi državnih
službenika. Da li su socelementi Šiv Sene ikad stigli tamo da stvaraju nevolje
opštini? Da li su tvoji susedi gladovali u štrajku tekstilnih radnika? Da li je
napredna organizacija Datta Samant ikad priredila neki skup ispred vaših
bungalova? Koliko si ti imao godina kad si prvi put sreo nekog sindikalistu? A
koliko kad si se prvi put ufurao u neki pretrpani lokalni voz umesto u auto s
privatnim šoferom? To nije bio Bombaj, mili moj, izvini. To je bila Zemlja Čuda,
Peristan, Nikad-Nikad, Oz.«
»A ti?« podsećao ju je Saladin. »Gde si ti onda bila?«
»Na istom mestu«, besno mu je odgovorila. »Sa svim onim ostalim
Kloparošima.«
Sporedne ulice. Jedan džainistički hram su prefarbavali i svi su mu sveci bili
smešteni u plastične vreće, da boja ne bi curila pravo na njih. Jedan prodavac
štampe na trotoaru izlagao je novine pune užasa: železnička nesreća. Bupen Gandi
je počeo da govori svojim blagim šapatom. Posle te nesreće, rekao je, preživeli
putnici su otplivali do obale (voz se survao s mosta u reku), a tamo su ih dočekali
seljani iz susedne selendre, pa su ih gurali pod vodu sve dok ih nisu podavili, i
onda su ih, mrtve, opljačkali.
»Kušuj!« dreknula je Zini na njega. »Zašto njemu pričaš te stvari? On već
misli da smo mi divljaci, neki niži oblik života.«
 Jedan dućan je prodavao sandalova drva za gorenje u obližnjem hramu boga
Krišne i parove emajliranih ružičasto-belih Krišninih očiju koje sve vide. »Mnogo
prokleto jeziva stvar za gledanje«, rekao je Bupen. »Al’ to ti je jedna činjenična
stvar.«

U jednoj prepunoj jazbini u koju je Džordž bio počeo da zalazi kad je iz

filmadžijskih razloga stvarao veze sa tata-matama i budžama koji su se bavili
trgovinom živim ljudskim mesom, točio se mrki rum i služio oko aluminijumskih
stolova, i tu su Džordž i Bupen počeli, malo naćefleisani, da se svađaju. Zini je
pila kolu-sa-konjakom i Čamči se žalila na svoje drugare. »Cugaroški problemi,
kod obojice- razbijeni su k’o stari ćupovi i obojica maltretiraju svoje žene; sede
po ćumezima i ’arče svoje odvratne živote.
I onda nije nikakvo čudo što sam se ja zacopala u tebe, medeni, jer kad su
domaći proizvodi tako niskog kvaliteta, čovek zavoli stranu, uvoznu robu.«
Džordž je bio sa Zini u Bopalu i sad je počinjao da bučno govori o toj
trovačkoj katastrofi, tumačeći je ideološki. »Sta je Am’rika za nas?« oštro je
upitao. »To nije realna zemlja. To je moć u najčistijoj formi, bestelesna,
nevidljiva. Mi ne možemo da je vidimo, al’ ona nas totalno razjebava, i tu nema
vrdanja.« Upoređivao je američku The Union Carbide Company sa trojanskim
konjem. »Mi smo te karbidske barabe pozvali da nam dođu.« Bilo je to kao ona
priča o četrdeset razbojnika, rekao je, koji su bili sakriveni u svojim ćupovima i
čekali da padne noć, pa da iziđu. »Ali, mi, na žalost, nismo imali Ali-babu«,
uzviknuo je. »Koga smo mi imali? Gospodina Radživa G.«
Na ovo je Bupen Gandi naglo ustao, nesiguran na nogama, i, kao opsednut,
kao da se neki duh bio spustio na njega, počeo da svedoči. »Za mene«, rekao je,
»ta stvar nema veze sa stranom intervencijom. Mi sebi uvek opraštamo optužujući
one sa strane - Ameriku, Pakistan, svaku drugu prokletu zemlju. Izvini, Džordž, ali,
po meni, sve to vodi poreklo iz Asama, i mi moramo odatle početi.« Od masakra
nevinih. Od onih fotografija dečijih leševa u redovima, pod konac, kao vojnici na
paradi. Prebijana su toljagama do smrti, gađana kamenicama, klana. Čamča se
sećao tih pravilnih redova smrti. Kao da je samo užas mogao Indiju da dovede u
red.
Bupen je govorio dvadeset i devet minuta bez oklevanja ili zastajanja. »Svi
smo mi krivi za Asam«, rekao je. »Svaki naš čovek. Ukoliko se i dok se ne
suočimo s tim da je smrt te dece bila naša greška, mi nećemo moći da se nazivamo
civilizovanim narodom.« Dok je govorio, brzo je pio rum, te mu je glas bivao jači
a telo mu je počinjalo da se opasno naginje u stranu, ali iako su u lokalu svi ćutali,
niko nije krenuo ka njemu, niko nije ni pokušao da ga prekine, niko ga nije nazvao
pijanicom. I usred jedne rečenice - .. .svakodnevno zaslepljivanje ili upucavanje,
ili korumpiranje, i šta mi uopšte zamišljamo da… - sručio se na stolicu i počeo
da bulji u svoju čašu.
Zatim je jedan mladić u drugom kraju lokala ustaoi počeo da mu se
suprotstavlja. Asam mora da se shvati politički, uzviknuo je, tamo su igrali
ekonomski razlozi; a drugi jedan badža je stao na noge da ovom odgovori da se
finansijskim stvarima ne može objasniti zašto jedan odrastao čovek udara batinom
devojčicu sve dok je ne ubije; a posle njega je još jedan uzeo reč i izjavio: Ako ti
tako misliš, onda ti nikad nisi bio gladan, salah, i onda si ti samo jedan krvavi
romantičar koji smatra da ekonomija ne može čoveka da pretvori u zver. Čamča je
sve jače stezao svoju čašu dok je galama rasla, vazduh izgledao sve gušći, zlatni
zubi sevali u njegovo lice, tuđa ramena se trljala o njegova, laktovi ga ćuškali,
zrak se pretvarao u juhu, a u grudima mu je srce počinjalo da gruva napreskok.
Džordž ga je ščepao za članak i izvukao napolje, na ulicu. »Jesi li o-kej, badžo?
Bledeo si i zeleneo.« Salad je klimao glavom u znak zahvalnosti, punim plućima
udahnuo noć, pa se smirio. »Ma onaj rum i iscrpljenost«, rekao je. »Ja imam čudnu
naviku da osećam svoje živce posle predstave. I vrlo često sam sav laskliman.
Trebalo je da to znam.« Zini ga je gledala, a u očima joj je bilo nešto jače od
saosećanja. Svetlucav pogled, likujući, tvrd. Nešto te je skroziralo, frajeru, izraz
joj je bio zlurad. Nešto u vezi sa krvavim vremenom.
Kad se posle preležanog tifusa oporaviš, razmišljao je Čamča, ostaješ imun
na tu bolest desetak godina. Ali ništa nije zauvek; antitela ti s vremenom nestaju iz
krvi. I on je, zato, morao da prihvati činjenicu da mu u krvi više nije bilo
imunizirajućih agenasa koji bi mogli da ga osposobe da podnosi indijsku stvarnost.
Rum, palpitacije srca, duhovnu mučninu. Vreme za spavanje.
Ona nije htela da ga vodi svojoj kući. Uvek i samo hotel, sa zlatno-
medaljonisanim mladim Arapima koji su se šepurili u ponoćnim hodnicima, sa
bocama krijumčarenog viskija u rukama. U krevet se sručio s cipelama na nogama,
otkopčanom kragnom, razlabavljenom kravatom i desnom i ukom prebačenom
preko očiju; a ona, u hotelskom belom mantilu kupatilskom, od frotira, naginjala se
nad njega i ljubila ga u vrh brade. »Reći ću ti šta se to tebi večeras desilo«, rekla
je. »Moglo bi da se kaže da smo ti mi razbili ljušturu.«
On se, ljut, podigao u krevetu. »Pa, to je ono što je imutra«, siknuo je na nju.
»Jedan Indus preveden na engleski medijum. Kad sam se ovih dana ljudima
obraćao na hindustanskom, svi su bili jako učtivi. To sam ja.« Uhvaćen u pihtije
usvojenog jezika, počinjao je da u indijskom Vavilonu čuje jedno zloslutno
upozorenje: ne vraćaj se više ovamo. Kad silom zakoračiš i prođeš kroz ogledalo,
u velikoj si opasnosti ako se vratiš natrag. Zrcalno staklo može da te na froncle
iseče.
»Večeras sam toliko bila ponosna na Bupena«, rekla je Zini, ležući u krevet.
»U koliko zemalja na svetu možeš da udeš u neku krčmu i da onako kreneš u
diskusiju? Sa onakvom strašću, ozbiljnošću i poštovanjem okoline. Zadrži ti samo
svoju civilizaciju, gospo’n-Žabac; meni se ova mnogo dopada.«
»Okani me se«, zavapio je. »Ne volim ljude koji me posećuju bez prethodnog
upozorenja, zaboravio sam ona pravila o sedam crepova strpljenja i smernoj
kabadi, ne mogu da čitam molitve, i nemam pojma o našim ceremonijama; a u
ovom gradu u kojem sam odrastao, ja sam izgubljen ako se držim svojih principa.
Ovo nije moj dom. Ovde dobijam vrtoglavicu jer imam osećaj da mi je to dom a
ispađa da mi ipak nije. Od toga mi srce podrhtava a u glavi mi se vrti.«
»Ti si gluperda«, viknula je na njega. »Budalo! Povrati se, debilu prokleti!
Znam da možeš.« Ona je bila vrtlog, sirena koja ga je mamila da se vrati svom
starom sebi. Ali taj »seba« je bio mrtav, senka, duh koji nije hteo da postane
fantom. U putničkoj torbi mu se nalazila avionska povratna karta za London, i on je
bio rešen da je iskoristi.

»Ti se nikad nisi udavala«, rekao joj je dok su oboje budni ležali, u sitne sate.
Zini je na to frknula kroz nos. »Ti si stvarno bio i suviše dugo odsutan. Zar me ne
vidiš? Ja sam žena tamne puti.« I isprsivši se, odbacila je sa sebe čaršav da bi se
kočoperila raskošju svog tela. Kad je ona banditska kraljica Fulan Devi izišla iz
jaruge da se preda, i da je fotografišu, novine su odmah razorile njen sopstveni mit
o njenoj legendarnoj lepoti. Postala je prosto, obično stvorenje, bez ikakve
privlačnosti tamo gde je ranije magnetski priviačila. Tamna koža u severnoj
Indiji. »Ja to ne prihvatam«, rekao je Saladin. »Valjda ne očekuješ od mene da u to
poverujem.«
Ona se nasmejala. »Oh bože, pa ti još nisi postao pravi idiot! Kome je
potrebna udaja? Ja sam morala da radim.«
I posle kraće pauze, odvratila mu je njegovim pitanjem. Dobro. A ti?
 Ne samo oženjen, nego i bogat. »Pa, reci mi, onda: Kako živiš, zajedno sa tom
tvojom,mamicom’?« Pa, u jednoj petospratnoj palati, na Noting Hilu. Tamo je, u
poslednje vreme, bio počeo da se oseća nesigurno, jer ovi najnoviji provalnici
nisu odnosili samo one uobičajene stvari kao što su video- i stereo-uređaji, već i
vučjake-čuvare. Osećao je da je postalo nemoguće stanovati tamo gde kriminalni
elementi kidnapuju i životinje. Pamela mu je rekla da je to stari običaj toga kraja.
Još u Staro vreme, rekla mu je (za Pamelu je istorija bila podeljena na Prastaru
eru, Mračno doba, Staro vreme, Britansku imperiju, Moderno vreme i Današnjicu),
kučnapovanje je bilo unosan posao. Siromašni bi krali kučiće od bogataša,
dresirali ih da zaborave svoja imena, pa bi ih posle ponovo prodavali njihovim
ucveljenim, bespomoćnim bivšim vlasnicima u radnjama na Portobelo Roudu.
Pameline priče o lokalnoj istoriji uvek su bile pune pojedinosti i često
nepouzdane. »Oh, Bože-Gospode«, uzviknula je Zini Vakil, »ti moraš hitno sve da
rasprodaš i da se odseliš odande. Ja znam te Engleze, svi su oni isti, pa bio to
poslednji ološ il’ bogat svet. Ne možeš da se boriš sa njihovom krvavom
tradicijom.«
Moja žena, Pamela Lavlejs, krhka kao porcelan, elegantna kao gazela,
sećao se on. Ja pustim koren u žene koje volim. Banalnosti neverstva. On ih je
gurnuo u stranu i pričao o svom poslu.
Kad je Zini Vakil saznala kako je Saladin Čamča zarađivao svoj novac, ona je
iz sebe ispustila seriju vrisaka koja je jednog od onih Arapa sa zlatnim
medaljonima primorala da im zakuca na vrata i uđe da bi video da li je kod njih
sve u redu. I ugledao je jednu lepu ženu kako uspravno sedi u krevetu, dok su joj se
niz obraze slivale i sa vrha brade kapljale suze koje su ličile na mleko bivolice; i,
izvinjavajući se Čamči što je tako upao, on se brzo povlačio, govoreći, jao, izvini,
drugar, izvini - al’ ti si ipak mnogo taličan badža, ’leba mi!
»Oh, siroti moj badžice«, govorila je Zini dašćući između provala smeha. »I
te tvoje Angrez-barabe. Pa, oni su tebe načisto zajebali.«
Znači, njegov je posao za nju bio smešan. »Ali ja imam dar za podražavanje
raznih vrsta izgovora«, rekao je ponosno. »I zašto da se njime ne koristim?«
»Joj, zašto da se njime ne koristim?!«, ona je sad njega podražavala,
bacakajući se nogama po vazduhu. »Oh, gospodin-glumac, brkovi su vam opet
otpali.«
Oh, bože moj.
Šta se to sa mnom događa?
Koji je to đavo?
 U pomoć!
Pošto je on stvarno posedovao taj dar, istinski ga posedovao, on je bio Čovek
sa Hiljadu i Jednim Glasom. Ako ste želeli da znate kako bi vaša flaša s paradajz-
sosom govorila u televizijskoj reklami, i ako niste sigurni kako zvuči idealni glas
vašeg krekera začinjenog belim lukom, onda je on pravi čovek za vas. Zahvaljujući
njemu govorili su i tepisi u reklamama raznih firmi; on je podražavao glasove
slavnih ličnosti, pa krčkanih zrna pasulja u prebrancu i zamrznutog graška-
šećerca… Na radiju je mogao da vas ubedi da je on Rus, Kinez, Sicilijanac,
predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Jednom je u nekoj radio-drami sa
trideset-i-sedam lica tumačio svaki pojedini glas, pod istim brojem pseudonima u
najavi, i niko živi među mnoštvom slušalaca nije primetio da je sve to izveo samo
jedan čovek. On je sa svojim ženskim ekvivalentom, Mimi Mamulijan, vladao
radio-talasima Britanije. Njih dvoje su imali tako veliki komad »kolača«
spikersko-naratorskog posla, da bi »bilo bolje«, kako je rekla Mimi, »da se ne
pominje ona kontrolna Komisija za monopole, čak ni u šali«. Njen opseg je bio
zapanjujući; mogla je da imitira glasove žena svake dobi, iz svakog kraja sveta, na
svakoj tački vokalnog registra - od anđeoske Julije do đavolske Me Vest. »Ti i ja
bi trebalo da se jednog dana venčamo, kad budeš imao malo vremena«, Mimi mu
je jednom predložila. »Nas dvoje bismo mogli da budemo Ujedinjene nacije.«
»Ti si Jevrejka«, upozorio je on. »A ja sam tako vaspitavan da imam i neka
gledišta o Jevrejima.«
»Pa, ja jesam Jevrejka«, slegnula je ramenima. »A ti si obrezan. Niko nije
savršen.«
Mimi je bila sitna žena sa gustim crnim uvojcima. U Bombaju, Zini Vakil se
protezala, zevala i isterivala druge žene iz njegovih misli. »Velika lova«,
nasmejala se na njega. »Oni te plaćaju da ih imitiraš, sve dok ne moraju da te
gledaju. Tvoj glas postaje čuven, ali oni kriju tvoje lice. Je l’ imaš neku predstavu
zašto? Je 1’ imaš bradavice na nosu, jesi li zrikav, i slično? Da li ti je ikad nešto o
tome palo na pamet, batice? Ama, ti u glavi imaš zelenu salatu umesto mozga,
časna reč.«
To je tačno, pomislio je on. Saladin i Mimi su bili legende neke vrste, ali
sakate legende, tamne zvezde.
Gravitaciono polje njihovih sposobnosti privlačilo im je poslove, ali oni su
bili nevidljivi, odbacivali su svoja tela da bi se »oblačili« u razne glasove. Mimi
je na radiju mogla da postaje Botičelijeva Venera, mogla je da bude i Olimpija,
Merilin Monro, bilo koja prokleta žena koja joj se svidala. Njoj je bilo svejedno
kako je izgledala; ona je bila postala svoj glas, vredela je kao rudnik zlata, i tri
mlade žene su bile beznadežno zaljubljene u nju. A i kupovala je razne posede.
»Neurotično ponašanje«, priznala bi bez ikakvog stida. »Preterana potreba za
puštanjem korena, zbog svih onih prevrata i potresa u jermensko-jevrejskoj
istoriji. Neko očajanje zbog sve više godina i malih polipa otkrivenih u mom grlu.
A imovina je tako smirujuća stvar, i ja nju svima preporučujem.« Posedovala je
bivšu župničku kuću u Nofoku, farmu u Normandiji, kulu u Toskani, pa čak i
morsku obalu u Čehoslovačkoj. »I sve to proganjaju duhovi«, objašnjavala je.
»Zveket lanaca, jauci, krv na tepisima, utvare-žene u spavaćicama - čini. Niko se
bez borbe ne odriče svoje zemlje.«
Niko osim mene, pomislio je Čamča, a neka seta ga je obrvavala dok je ležao
pored Zini Vakil. Možda sam ja već neka utvara. Ali bar utvara koja ima avionsku
kartu, uspeh, pare, ženu. Senka, ali senka koja živi u opipljivom, materijalnom
svetu. Sa imovinom. Da, gospodine.
Zini mu je gladila kosu koja mu se kovrdžala oko ušiju.Ponekad, kad si
smiren«, mrmljala je, »kad ne praviš smešne glasove ili kad ne glumiš nešto
veliko, pa zaboraviš da te ljudi gledaju, ti izgledaš kao neka šupljina. Je 1’ znaš?
Kao tabula raza, kao ono - nikog-nema-kod-kuće. Ja zbog toga ponekad pošizim i
dođe mi da ti udarim šljagu. Da te k’o osica ujedem da bih te vratila u život. Ali to
mene i rastuži. Baš si budala, ti, zvezdo velika sa licem pogrešne boje za njihove
kolor-televizore, pa onda moraš da putuješ čak ovamo u vogland sa trupom od dva
i po glumca i, povrh svega, da igraš ulogu noge od stola, samo da bi se pojavio u
nekom pozorišnom komadu. Oni te šutiraju na-dva-gola i ti sve to trpiš, ti ih još
voliš, a to je krvav ropski mentalitet, časna reč, Čamča«, uhvatila ga je za ramena i
tresla, zajašivši ga tako da su joj zabranjene dojke bile blizu njegovog lica,
»Salad-baba, il’ kako već hoćeš da se zoveš, tako ti svega, dođi kući.«
Njegov veliki prodor, onaj što je ubrzo učinio da novac izgubi smisao, bio je
počeo sa malim: sa jednom dečijom televizijskom serijom nazvanom The Aliens
Show po onim Munstrumima iz Rata zvezda a na način Ulice Sezam. Bila je to
komedija situacije, o jednoj grupi vanzemaljaca, počev od simpatičnih pa do
psihoneurotičnih likova, od onih iz životinjskog do onih iz biljnog sveta, pa i
mineralnog, jer je to bila priča o jednoj umetničkoj steni u svemiru koja je mogla
samu sebe da koristi kao majdan sirovina, pa da se zatim regeneriše na vreme za
novu epizodu sledeće nedelje; ta stena se zvala Pigmalijen, a zbog kržljavog
smisla za humor producenata ove serije, bilo je u njoj jedno prosto stvorenje koje
je stalno podrigivalo, nešto slično rigajućem kaktusu, koje je došlo sa jedne
pustinjske planete s kraja vremena: to je bila Matilda, Austrelijenka, a osim nje i
tri groteskno pneumatične, raspevane svemirske sirene zvane Alien Korns, možda
zato što se moglo leći među njih, pa zatim i jedna ekipa sa Venere koju su
sačinjavali skukavci, sprej-slikari podzemnih železnica i duševna braća koja su
sebe nazivala Alije-nacija, a ispod jednog kreveta u svemirskom brodu koji je bio
glavno mesto radnje živeo je Bagzi, džinovski kukac-balegar sa Nebule Krabe,
koji je pobegao od svog oca; zatim ste u jednom tanku za ribe mogli da nađete
Kefalosa, superinteligentnu divovsku morsku školjku koja je volela da jede
Kineze; a onda je tu bio i Ridli, najstravičniji među likovima serije, koji je ličio
na jednu sliku Frensisa Bejkona - puna usta zuba vijore na kraju jedne slepe
mahune - i koji je bio opsednut glumicomSigurni Viver. Zvezde ove serije - (njen
Žabac i gca Gica) bili su Maksim i Mama-Alijenka, moderan, otmen i kicoški
odeven duo sa zapanjujućim frizurama, likovi koji su želeli da budu - šta drugo?
nego - televizijske znamenite ličnosti. Njih su igrali Saladin Čamča i Mimi
Mamulijan, te su menjali svoje glasove uporedo sa svojim kostimima, a da ništa ne
govorimo o njihovim kosama koje su se iz kadra u kadar kretale od purpurne do
jarko crvene, stajale dijagonalno i tri stope visoko na njihovim glavama ili lolalno
iščezavale; ili o njihovim licima i udovima, jer su ii|ih dvoje bili kadri da sve to
menjaju, da nameštaju i izmeštaju noge, ruke, noseve, uši, oči, a svaka je promena
dočaravala i drukčije akcente iz njihovih legendarnih, protejskih ždrela. Ono zbog
čega je taj šou postao hit bilo je korišćenje poslednjeg krika kompjuterske tehnike
slikovitog prikazivanja stvari. Svaka pozadina bila je simulirana: svemirski brod,
pejzaži drugih svetova, intergalaktički »gejm-šou«-studiji; a i glumci su bili
procesovani kroz mašine, obavezni da četiri sata dnevno provode pokopani ispod
poslednjeg protetičkog »mejk-apa« koji im je omogućavao - čim bi se video-
kompjuteri aktivirali - da izgledaju upravo onako kao i simulacije. Maksim Alien
(Ejlijen-stran), svemirski plejboj, i Mama, nikad poražena galaktička šampionka u
rvanju, a inače univerzalni televizijski glas za reklamiranje svih mogućih artikala,
prekonoć supostali senzacija. Procvat je bio na vidiku; Amerika, Evrovizija, svet.
Kako se The Alien Show širio, tako je počeo da privlači i političku kritiku.
Konzervativci su ga napadali zbog preterane stravičnosti, preterane seksualne
eksplicitnosti (Ridli je očigledno doživljavao erekciju kad god je intenzivno
mislio na gcu Viver), a i zbog preterane neprirodnosti, morbidnosti. Radikalni
komentatori su krenuli da napadaju njegovu stereotipnost, njegovo naglašavanje
predstave o bićima iz svemira kao o nakazama, njegov nedostatak pozitivnih
predstava. Čamča se našao pod pritiskom da napusti šou; odbio; postao meta
napada. »Nevolje me čekaju kad se vratim kući«, rekao je Zini. »Taj prokleti šou
nije nikakva alegorija. To je samo zabava. Cilj mu je da se dopadne.«
»Kome da se dopadne?« ona je htela da zna. »A osim toga, oni te čak i sad
puštaju u emisije samo onda kad ti lice prekriju gumom i na glavu ti nabiju crvenu
periku. Velika stvar, deluxe, ja ti kažem.«
»Stvar je u tome«, rekla mu je kad su se sutradan probudili, »dragi moj Salad,
da ti stvarno lepo izgledaš, tu nemaš pitaš. Koža ti je kao mleko, iz Engleske
vraćena. A pošto je sad Džibril kidnuo, ti bi mogao da ga naslediš. Ozbiljno
mislim, časna reč. Njima je potrebno neko novo lice. Vrati se kući i onda možeš da
budeš sledeći, veći nego što je bio Bač-čan, veći i od Farište. Tvoje lice nije tako
smešno kao njihova.«
Kad je bio mlad, ispričao joj je, svaka faza njegovog života, svaka ličnost
koju je probao na sebi, izgledala mu je otrežnjujući privremena. Nesavršenstvo mu
nije smetalo, jer je on bio kadar da lako zamenjuje jedan momenat drugim, jednog
Saladina drugim. Ali danas su mu te promene počinjale da bivaju bolne; arterije
mogućnog bile su počele da se zakrečavaju. »Nije mi lako da ti to kažem, ali ja
sam sad oženjen čovek, i to ne samo ženom negoi životom.« Opet omicanje
akcenata. »Ja sam došao u Bombaj iz jednog razloga, stvarno, i to nije bio taj
komad. On je sad u svojim kasnim sedamdesetim, i ja neću imati još mnogo
prilika. On nije bio na predstavi; Muhamed mora da ode na svoju planinu.«
Moj otac, Čangez Čamčavala, posednik čarobne lampe. »Čangez
Čamčavala! Nemoj da se zezaš, i nemoj da misliš da ćeš moći da odeš kod njega
bez mene«, zapljeskala je rukama. »Moram da uredim frizuru i nokte na nogama.«
Njegov otac, taj čuveni usamljenik! Bombaj je bio kultura ponavljanja već
urađenog. Njegova arhitektura je podražavala onu oblakodersku, njegova
kinematografija je beskonačno ponovo izmišljala Veličanstvenih sedam i
Ljubavnu priču, obavezujući svoje junake da poštede barem jedno selo od
indijskih pljačkaša, dakoita, a sve svoje junakinje da barem jednom u svojim
filmskim karijerama umru od leukemije, i to najpoželjnije na samom početku. I
bombajski milioneri su bili stekli naviku da uvoze svoje živote. Čangeova
nevidljivost bila je jedan indijski san o indijskimkrorepatima«-velikim lovanima,
»penthauziranim« nesrećnicima Las Vegasa; ali san nije bio fotografija, uostalom,
a Zini je to želela da vidi svojim očima. »On se mršti na ljude, kad je loše
raspoložen«, upozorio je Saladin. »To niko ne veruje, dok mu se ne dogodi, ali to
je sušta istina. Kako se on samo mršti! Kakve grimase pravi - kao one, k’o pesnice,
izbočene siktave nakaze, Gargameli, na kamenim žlebovima starih zdanja. A osim
toga, on je čistunac, i tebe će sigurno nazvati droljom i, sve u svemu, ja ću
verovatno morati da se posvađam s njim - tako je pisano.«
Zašto je Saladin Čamča bio došao u Indiju: za oproštaj. To je bio njegov
posao u starom rodnom gradu njegovom. No, da li da oproštaj da ili da ga dobije,
to nije znao da kaže.
 *

Bizarni vidovi trenutnih okolnosti u kojima je živeo mister Čangez

Čamčavala: on je sa svojom novom ženom, Nasrinom Drugom, pet dana nedeljno
boravio na svom visokim-zidovima-ograđenom imanju sa vilom, nazvanom Crvena
tvrđava, na Pali Hilu, u kvartu koji su mnogo volele filmske zvezde; ali svakog
vikenda, on se bez žene vraćao u svoju staru kuću u Skandal Pointu, da provodi
dane odmora u izgubljenom svetu prošlosti, u društvu prve, i mrtve, Nasrine. Osim
toga: pričalo se da je njegova druga žena odbila da kroči u staru kuću. »Ili joj to
nije dopušteno«, pretpostavila je Zini na zadnjem sedištu tamno zastakljene
limuzine »mercedes« koju je Čangez bio poslao da im pokupi sina. Kad se i
Saladin smestio pozadi, Zini Vakil je, puna poštovanja, prošaputala, Luudo!
Čamčavalin biznis sa fertilizatorima, Čangezova imperija đubriva, bila je
viđena za ispitivanje od jedne državne komisije zbog utaje poreza i izbegavanja
plaćanja carine na uvoz sirovina, ali to nije zanimalo Zini. »E sad ću da vidim«,
rekla je, »kakav si ti u stvari.«
Pred njima se otvarao Skandal Point. Saladin je osećao kako prošlost
navaljuje na njega kao plima, kako ga preplavljuje i davi, puneći mu pluća svojom
povampirenom (povratničkom) slanoćom. Ja danas nisam svoj, pomislio je. Srce
mu je treperilo. Niko od nas nije svoj. Niko od nas nije ovakav.
U to vreme su postojale čelične kapije kojima se rukovalo daljinskim
upravljačima iz kuće, i jedna takva je sad bila začepila onaj trošni trijumfalni luk,
slavoluk. Kapija se otvorila uz lagano zujanje da Saladina pusti u to zdanje
izgubljenog vremena. Kad je u bašti ugledao onaj orah u kojem je, prema očevom
tvrđenju, bila čuvana njegova duša, ruke su počele da mu se tresu. On se skrivao
iza neutralnosti činjenica. »U Kašmiru«, ispričao je Zini, »tvoje drvo rođenja je
neka vrsta finansijske investicije. Kad dete odraste, taj razvijeni orah može se
uporediti sa dospelom polisom osiguranja života; to je vredno drvo koje se može
skupo prodati za svadbu ili za start u život. Odrastao čovek sekirom obara svoje
detinjstvo da bi pomogao svojoj zrelosti. Ta nesentimentalnost prosto optužuje, zar
ne?«
Limuzina se zaustavila ispod fasadnog trema. Zini je ćutala dok su se njih
dvoje penjali uz šest stepenica ka ulaznim vratima, gde ih je dočekao stari sluga,
lakej u beloj livreji sa mesinganim dugmetima, čiju je šokantno neočekivanu sedu
kosu Čamča odmah prepoznao, prevodeći je, u sećanju, u crnu, nekad kao grivu tog
istog Valaba koji je upravljao kućom kao njen maior domus u Staro vreme. »Oh,
Bože, Valabhai«, uspeo je nekako da izgovori, pa je zagrlio starca. Sluga se s
mukom osmehnuo. »Ostarelo se, mladi baba; a ja mislio da me nećete prepoznati.«
Odveo ih je kroz kristalno teške hodnike palate, i Saladin je shvatio da se tu
gotovo ništa nije promenilo, i to, očigledno, namerno. I to je tačno, objasnio mu je
Valab - kad je beguma umrla, Čangez Sahib se zakleo da će kuća biti njen
spomenik. I zato se tu ništa nije promenilo od dana njene smrti - slike, nameštaj,
ćase za sapune, figurine sukobljenih bikova od crvenog stakla i porcelanskih
balerina iz Drezdena - sve je to ostalo onako kako je nekad stajalo; isti magazini
na istim stočićima, ista ona zgužvana hartija u istim koševima, kao da je i sama
kuća umrla sa njom, pa se balsamovala. »Mumificirana«, rekla je Zini,
izgovarajući neizgovorljivo, kao i obično. »O, bože, pa to je prilično vampirski,
zar ne?« I u tom trenutku, sluga Valab je otvarao dvokrilna vrata koja su vodila u
plavi salon, kad je Saladin Čamča ugledao duh svoje majke.
Kriknuo je a Zini se okrenula na svojim petama. »Eno, tamo!« pokazivao je
prema dalekom, zamračenom kraju hodnika, »nema spora, video sam onaj njen
prokleti sari sa novinskim dezenom, sa svim onim krupnim naslovima, onaj sari
koji je nosila onog dana kad je, kad je…«, ali sad je Valab bio počeo da mlatara
rukama kao neka slaba ptica, nesposobna da leti: »Znate, baba, bila je to samo
Kasturba, vi je niste zaboravili, moja žena, samo moja žena.« Da, moja ajah
Kasturba sa kojom sam se igrao u onim škrapama među stenama na obali: sve
dok nisam odrastao i bez nje otišao tamo, u onu uvalu gde je stajao onaj čovek
sa naočarima u ramu od slonovače. »Pokorno vas molim, baba, nemojte da se
ljutite, jer kad je beguma umrela, Čangez Sahib je mojoj ženi poklonio nekoliko
njeni’ ’aljina, i vi nemate ništa protiv? Vaša majka je bila tako darežljiva žena da
je za života uvek davala i kapom i šakom.« Kad je Čamča povratio svoju
ravnotežu, osećao se budalasto. »Za ime boga, Valab«, promrmljao je. »Za ime
boga. Ja stvarno nemam ništa protiv.« U Valaba je onda ponovo ušla neka stara
krutost; pravo na slobodu govora staroga sluge dopuštalo mu je da prekoreva.
»Izvinite me, baba, ali vi ipak ne bi trebali da hulite na Boga.«
»Gle kako se čovek preznojava«, reče mu Zini kao pozorišni šaptač. »Pa, on
se ukočio od straha.« Kasturba je ušla u sobu, ali iako je njen ponovni susret sa
Čamčom bio dosta topao, u vazduhu se ipak osećala neka nepravda. Valab je izišao
da donese pivo i kolu s konjakom, a kad se i Kasturba izvinila i otišla, Zini odmah
reče. »Nešto je tu sumnjivo. Ona se kreće kao vlasnica ove gajbe. Gledaj samo
kako se ona drži. A matori je bio klot uplašen. Kladim se da njih dvoje nešto
mućkaju.« Čamča je pokušao da bude razuman. »Pa, oni su ovde gotovo sve vreme
sami, možda i spavaju u gospodarevoj spavaćoj sobi i jedu iz finih tanjira, i nije
čudo ako ovo osećaju kao svoju kuću.« Ali je pri tom mislio kako je Kasturba, u
onom starom sariju, stravično ličila na njegovu majku.
»Toliko si dugo stranstvovao«, iza njega se začuo glas njegovog oca, »da sad
ne umeš da praviš razliku između jedne žive ajah i svoje preminule mame.«
Saladin se okrenuo da prihvati melanholičnu pojavu jednog oca koji je sad
bio smežuran kao stara jabuka, ali koji je ipak uporno nosio skupa italijanska
odela iz vremena kad je bio krupan i mesnat. A kako je sad bio izgubio one svoje
popajske dolaktice i stomak Blutoa, činilo se da u svojoj odeći tumara kao čovek u
traganju za nečim što ne može sasvim tačno da identifikuje. Stajao je na vratima i
gledao svog sina, a nos i usta su mu bili skvrčeni i sprčkani čarolijom godina
uvenuća u slabu krivotvorinu njegovog nekadašnjeg demonskog lica. Čamča je već
pomalo shvatao da njegov otac više nije bio u stanju da nekog uplaši, da je izgubio
svoju moć opčinjavanja ljudi i da je sad samo jedan uvrnuti starkelja na putu za
groblje; dok je Zini sa izvesnim razočaranjem zapazila da je kosa Čangeza
Čamčavale konzervativno kratka, a pošto je nosio kožne, jako uglačane, cipele sa
pertlama, ni priča o njegovim strašno dugačkim noktima na nožnim prstima nije
bila verovatna; kad se ajah Kasturba vratila, pušeći cigaretu, i prošetala se pored
njih troje - oca sina švalerke - idući polako ka plavoj velurskoj česterfild- sofi sa
udobnim »kapitone«-leđnim i ručnim naslonima, na koju je sela, smeštajući svoje
telo isto onako senzualno kako bi učinila neka filmska starleta, iako je ona bila
žena dobro zašla u godine.
Samo što je Kasturba završila sa svojim šokirajućim ulaskom i smeštanjem,
Čangez je skoknuo i prošao pored svog sina, pa se posadio na sofu pokraj bivše
ajah. Zini Vakil, čije su oči svetlucale skandal-pointskom poentom, tiho siknu na
Čamču: »Zatvori usta, mili. Tako si ružan.« A na vratima, sluga Valab, gurajući
kolica s pićem, bez emocija je gledao kako njegov dugogodišnji poslodavac
prebacuje jednu ruku preko ramena njegove žene koja se nije bunila.
Kad se predak, tvorac, pokaže kao satana, njegovo se dete često ponaša
usiljeno. I Čamča je sad čuo sebe kako pita oca: »A moja maćeha, dragi oče? Je li
dobro?«
Starac se obratio Zini. »On nije ovako sladak prema tebi, je l’ da? Mora da ti
je s njim tužno u životu.« A zatim i svom sinu, ali oporijim tonom. »Ti se ovih dana
pitaš kako je moja žena? Ali nju uopšte ne interesuje kako si ti. Ona sad neće da se
s tobom upoznaje. Šta ona ima tebi da oprašta? Ti nisi njen sin. A dosad, možda, ni
moj.«
Ja nisam došao da se s njim tučem. Čuj, jarče matori. Ja ne smem da se
tučem. Ali ovo, ovo je nepodnošljivo. »U kući moje majke«, Čamča kriknu
melodramatično, gubeći bitku sa samim sobom. »Ova država smatra da je tvoj
biznis prljav, a i tvoja duša je pokvarena. Gledaj šta si ti njima uradio! Valabu i
Kasturbi. Tim svojim parama. Koliko te je to koštalo? Da im otruješ život. Ti si
bolestan čovek.« Stao je ispred oca, bukteći od pravedničkog besa.
Valab, sluga, neočekivano se umeša. »Baba, sa svim dužnim poštovanjem,
izvin’te me, al’ šta vi znate? Vi ste otišli od kuće i sad dolazite ’vamo da sudite o
nama.« Saladin se osećao kao da mu tlo izmiče pod nogama; on je buljio u pakao.
»Istina je da nas on plaća«, nastavljao je Valab. »Za naš rad, a i za ovo što vidite.
Za to.« Čangez Čamčavala je još čvršće stezao neopiruća ramena služavke.
»Koliko plaća?« viknu Čamča. »Valab, za koliko para ste se vas dvojica
sporazumeli? Koliko za prodaju tela tvoje žene?«
»Kakva budala«, prezrivo reče Kasturba. »U Engleskoj obrazovan i tako to,
ali mu i dalje slama u glavi. Dolaziš, bre ’vamo i traćiš velike reči k’o što su u
kući moje majke i tome slično, al’ možda je ti i nisi baš tol’ko voleo. Al’ mi smo je
voleli, svi mi. Nas troje. I mi na ovaj način održavamo njen duh u životu.«
»To je puđa, mogli bi da kažemo«, začu se Valabov tihi glas. »Jedan čin
obožavanja.«
»A ti«, progovori Čangez Čamčavala, tiho kao njegov sluga, »ti dolaziš
ovamo, u ovaj hram. Sa svojim neverništvom. Mister, ti stvarno imaš petlju.«
I konačno, Zini Vakil ga izdade: »Okani se toga, Salad«, rekla je, krenuvši da
sedne na ručni naslon česterfild-sofe, pored starca. »Zašto si takav namčorčić?
Nisi ni ti anđeo, batice, a ovi su ljudi izgleda sredili svoje stvari o-kej.«
Saladin je otvorio usta, pa ih opet zatvorio. Čangez je tapšao Zini po kolenu.
»On je došao, draga moja, da optužuje. Došao da se osveti za svoju mladost, ali mi
smo stvar okrenuli tumbe i on je zbunjen. I mi sad moramo da mu pružimo šansu, a
ti moraš da budeš sudija u ringu. Neću da mi on sudi, ali od tebe ću prihvatiti i ono
najgore.«
Kopile. Matoro kopile. Hteo je da me obori s nogu, da izgubim ravnotežu, i
evo me gde ipak stojim posle jednog aperkata. Neću da govorim, a i zašto bih,
neću ovako, to je poniženje. »Bio jednom«, reče Saladin Čamča, »jedan buđelar
pun funti, a beše i jedno pečeno pile.«

Za šta je sin optuživao oca? Za sve: zbog uhođenja ličnosti jednog deteta,
zbog krađe sveg njegovog novca ispod one duge, zbog izgnanstva. Zbog toga što ga
je okrenuo onom što on možda nikad ne bi postao. Pravljenju-čoveka-od-njega.
Zbog onog šta-da-kažem-svojim-prijateljima. Zbog nepopravljivih rascepa i
uvredljivih oproštaja. Zbog predavanja obožavanju Alaha sa novom ženom i zbog
bogohulnog poštovanja seni pokojne žene. A iznad svega, zbog njegovog
čarobnog-lampizma, i zbog toga što je jedan od onih otvori-se-sezamista. Njemu
je sve lako dolazilo, šarm, žene, bogatstvo, moć, društveni položaj. Samo je
protrljaj i -puf - duh, želja, i odmah je gospodar, smesta. On je bio otac koji je sinu
najpre obećao a zatim za sebe zadržao čarobnu lampu.

Čangez, Zini, Valab, Kasturba nisu se ni maknuli sa mesta i bili su bez reči,
sve dok zajapureni Saladin Čamča nije, zbunjen, prestao da govori. »Kakvo
duhovno nasilje, posle toliko vremena«, rekao je Čangez nakon ćutanja. »Baš
tužno. Prođe čitavih četvrt veka, a sin ti još kuka zbog sitnih grehova prošlosti. O,
sine moj. Ti moraš prestati da me nosiš po svetu kao papagaja na svom ramenu. Šta
sam ja? Propalitet. Nisam ja tvoj Starac od Mora. Suoči se s tim, mister: neću više
ništa da ti objašnjavam.«
Saladin Čamča je kroz jedan prozor ugledao onaj četrdesetogodišnji orah.
»Obori ga«, rekao je ocu. »Obori ga, prodaj ga, i pošlji mi lovu.«
Čamčavala stade na noge i ispruži desnu ruku. I Zini, ustajući, prihvati ruku
kao plesačica koja prima buket cveća; istog časa, Valab i Kasturba se smanjiše i
pretvoriše u poslugu, kao da je neki zidni sat tiho otkucao vreme ludaje. »Tvoja
knjiga«, rekao je on Zini. »Ja imam nešto što bi ti volela da vidiš.«
Njih dvoje iziđoše iz sobe; a nemoćni Saladin, posle jednog trenutka lakog
posrtanja, zlovoljno krenu njihovim stopama. »Namćorčiću«, nestašno ga Zini
pozva preko svog ramena. »Dođi, izvuci se iz neosvesti, odrasti već jednom.«
U Čamčavalinoj zbirci umetničkih predmeta, pod krovom njegove palate, tu, u
Skandal-Pointu, nalazio se i veliki broj slikanih tkanina Hamza-nama, delova onog
niza iz šesnaestog veka na kojima su slikovito prikazani prizori iz života jednog
junaka koji je možda bio, a možda i nije bio onaj čuveni Hamza, Muhamedov stric
kome je džigericu pojela žena Hind dok je ležao mrtav na Uhudskom bojnom polju.
»Meni se ove slike sviđaju«, rekao je Čangez Čamčavala Zini, »jer tu je junaku
dopušteno da padne. Gledaj samo koliko su često morali da ga izvlače iz škripca.«
Te slike su takođe predstavljale rečitu potvrdu teze Zini Vakilo eklektičkoj,
hibridizovanoj prirodi indijske umetničke tradicije. Moguli su dovodili umetnike
iz svih krajeva Indije da rade na tim slikama; individualni identitet bio je potopljen
da bi stvorio jednog mnogoglavog, mnogorukog (pomoću mnogo raznih kičica)
Nadumetnika koji je, doslovno, bio indijsko slikarstvo. Jedna je ruka crtala
mozaičke podove, druga ljudske figure, a treća bi slikala oblačno nebo kineskog
izgleda. Na poleđini tkanina bile su priče koje su išle uz naslikane prizore. Te slike
su tada bile prikazivane kao neki film: podizane su pred gledaoce, dok je neko
glasno čitao te junačke priče. Na Hamza-namama možete videti kako se persijske
minijature stapaju sa stilovima Kannada- i Keralan-slikarstva, a i kako hindu i
muslimanska filozofija formiraju svoju karakterističnu kasnomogulsku sintezu.
Jedan div uhvaćen u stupicu, a njegovi ljudski mučitelji zabadaju mu koplja u
čelo. Jedan čovek, vertikalno raspolućen od vrha glave do prepone, i dalje drži
svoj mač dok pada. Na sve strane penušave lokve prolivene krvi. Saladin Čamča
je gnječio svoje pesnice. »Divljaštvo«, glasno je rekao svojim engleskim glasom.
»Sušto varvarsko uživanje u tudem bolu.«
Čangez Čamčavala je ignorisao svog sina, gledao je samo u Zini, a ona mu je
stalno uzvraćala poglede. »Naša je vlada ćiftinska, mlada damo, je l’ se slažeš? Ja
sam im celu ovu zbirku ponudio da uzmu džabe-gratis, je l’ ti to znaš? Samo da je
negde smeste kako treba, da sagrade neku galeriju. Ove tkanine, kao što vidiš, nisu
u prvorazrednom stanju… ali oni to neće. To njih ne zanima. A u međuvremenu,
svakog meseca dobijam ponude iz Am’rike. I to kakve ponude! Da ne veruješ. Al’
ja to ne prodajem. To je naše kulturno nasleđe, draga moja, nasleđe koje nam S.
A.D. svaki dan odnose. Ravi Varma-slike, Chandela-bronzu, Jaisalmer-mramorne
rešetke. Mi sebe prodajemo, zar ne? Oni svoje buđelare bacaju na naše trotoare, a
mi klečimo pokraj njihovih nogu. Naše Nandi-sVike bikova završavaju u tamo
nekim ,kibic’-prozorima il’ alkovnima u Teksasu. Ali tebi je sve to poznato. Ti
znaš da je Indija danas jedna slobodna zemlja.« Zaćutao je, ali Zini je čekala; imao
je još nešto da kaže. I on to reče: »Jednog dana, ja ću uzimati i dolare. Ne zbog
para. Zbog zadovoljstva što sam kurva. Što sam postao niko-i-ništa. I manje od
toga.« A posle toga, konačno, nastupi prava bujica reči iza reči i manje od toga.
»Kad umrem«, reče Čangez Čamčavala Zini, »šta ću ja da budem? Jedan par
praznih cipela. To je moja zla kob, koju mi je on priredio. Ovaj glumac. Ovaj
pretvarač. On je od sebe napravio jednog imitatora nepostojećih ljudi. Ja nikog
nemam ko bi išao mojim stopama, ko bi davao ono što sam ja stvorio. To je
njegova osveta: ukrao mi je potomke.« Osmehnuo se, pomilovao ju je po ruci i
prepustio je svom sinu. »Ja sam joj rekao što sam imao da joj kažem«, obavesti on
Saladina. »A ti i dalje nosi one pečene piliće za kući. Ja sam se njoj izjadao. A
sad ona mora da presudi. Takav je naš dogovor.«
 Zini Vakil priđe starcu i njegovom šlampavom, preraslom odelu, stavi mu
svoje dlanove na obraze, i poljubi ga u usta.

Nakon što ga je Zini izdala u kući nastranosti njegovog oca, Saladin Čamča je
odbio da se s njom viđa ili da odgovara na njene poruke koje je ostavljala na
hotelskom desku. Poslednja predstava Milionerke bila je izvedena; turneja je bila
završena. Došlo je vreme za povratak kući. Posle koktel-partije završne večeri,
Čamča je pošao na spavanje. U liftu se našao sa jednim mladim bračnim parom,
očigledno u medenom mesecu, koji je slušao muziku iz svojih »vokmen«-slušalica.
Mladi čovek je promrmljao prema svojoj ženi: »Čuj, reci mi. Da li ti ja i sad
ponekad izgledam kao stranac?« A ženica, osmehujući se nežno, zatresla je
glavom, ne čujem te, i skinula slušalice. On je ponovio, ozbiljno: »Kao stranac, da
1’ ti i sad, ponekad, tako izgledam?« A ona je, sa nepromenjenim osmehom, samo
začas naslonila obraz na njegovo visoko koščato rame. »Da, ponekad«, rekla mu
je, i ponovo stavila slušalice. I on je isto učinio, izgledajući sasvim zadovoljan
njenim odgovorom. A tela im se vratiše ritmovima slušane muzike. Čamča je na
svom spratu izišao iz lifta. Zini je sedela na podu, leđima naslonjena na vrata
njegove sobe. Kad su ušli u sobu, ona je sebi nalila jedan veliki viski sa sodom.
»Ponašaš se kao dete«, rekla mu je. »Treba da se stidiš.«
Tog dana, po podne, on je dobio paket od svog oca. U paketu su se nalazili
samo komadić drveta i mnoštvo novčanica, ne rupija nego funti sterlinga: pepeo
jednog oraha, tako reći. Saladin je bio pun rudimentarnih osećanja, a pošto se Zini
pojavila, on je postao meta. »Ti misliš da te ja volim?« rekao je, govoreći
namerno opako. »Misliš da ću ja ostati ovde s tobom? Ja sam oženjen čovek.«
»Nisam ja ni želela da ti ovde ostaneš zbog mene«, rekla mu je. »Ja sam to, iz
nekog razloga, želela zbog tebe.«
Nekoliko dana ranije, gledao je jednu indijsku dramatizaciju Sartrove priče sa
temom o stidu. U originalu, muž sumnja u vernost svoje žene i postavlja joj zamku
da je uhvati u prevari. Slaže je da mora da ide na službeni put, ali se nekoliko sati
docnije vrati da bi je uhodio. Kleči vireći kroz ključaonicu njihovih ulaznih vrata.
Zatim oseti da neko stoji iza njega, okrene se, ne ustajući, a iza njega stoji ona,
gledajući ga odozgo sa odvratnošću i gađenjem. Ta slika, kako on kleči a ona ga
gleda odozgo, sartrovski je arhetip. Ali u indijskoj verziji, muž koji kleči ne oseća
nikog iza svojih leđa; njega žena iznenadi; on se, stojeći, suočava sa njom
ravnopravno; oboje besne i viču, sve dok ona ne zaplače i on je ne zagrli, i tako se
pomire.
»Kažeš da treba da se stidim«, gorko je Čamča rekao Zini. »I to mi kažeš ti,
koja nemaš stida. U stvari, to može da bude i jedna nacionalna karakteristika. Ja
počinjem da podozrevam da Indijcima nedostaje neophodan moralni rafinman za
pravo osećanje tragedije, i da oni zato ne mogu stvarno da shvate predstavu o
stidu.«
Zini Vakil dokrajči svoj viski. »O-kej, ne moraš više ništa da mi kažeš.«
Podigla je ruke uvis. »Predajem se. I sad idem. Mister Saladin Čamča. Ja sam
verovala da ste vi još živi. Da još dišete, ali nisam bila u pravu. Ispalo je da ste
sve vreme bili mrtvi.«
I još je jednu stvar rekla, pre nego što je, mlečnooka, prošla kroz vrata. »Ne
dajte, mister-Saladine, da vam ljudi prilaze i suviše blizu. Pustite ih samo kroz
vašu samoodbranu, da bi vam te barabe zarile nož u srce.«
Posle toga, tu nije imalo više šta da se kaže. Avion je uzleteo i napravio viraž
iznad grada. A negde dole, ispod Saladina, njegov je otac oblačio sluškinju u
haljine svoje mrtve žene. Novi plan za regulaciju saobraćaja bio je dobro zakrčio
centar grada. Političari su pokušavali da prave karijere odlaženjem na padjatre - u
hodočašća pešačenjem kroz zemlju. A bilo je i grafita koji su kazivali: Savet
političarima: Samo je jedan korak od padjatre do Pakla. A ponekad i do Asama.
Glumci su se mešali u politiku: MGR, N. T. Rama Rao, Bachchan. A Durga
Khote se žalio da je jedno udruženje glumaca u stvari »front crvenih«. Saladin
Čamča, u avionu- let 420 - zatvorio je oči; i osećao je, sa velikim olakšanjem, ona
indikativna pomeranja i sređivanja u svom grlu koja su mu ukazivala na činjenicu
da mu je glas bio počeo da se sam, za svoj račun, okreće svom pouzdanom,
engleskom biću.

Prva uznemirujuća stvar koja se Mr Čamči na tom letu dogodila, bilo je to što
je među putnicima prepoznao ženu iz svog sna.
 4

Ta žena koju je sanjao bila je manjeg rasta i ne tako otmena kao ova stvarna,
ali onog trenutka kad ju je Čamča ugledao kako hoda tamo-amo stazama duž
redova sedišta u avionu Bostan, on se setio svog noćnog košmara. Posle odlaska
Zini Vakil, bio je utonuo u nemiran san, i nešto je predosetio: imao je viziju jedne
žene-bombašice, teroristkinje, sa izvesnim gotovo nečujno mekim glasom kanadske
akcenatske provenijencije, čije su ga dubina i melodičnost podsećale na šum
okeana slušan sa velike udaljenosti. Žena iz sna bila je tako pretovarena
eksplozivima da je delovala više kao velika bomba nego kao mala bombašica; a
žena koja se šetala avionskim stazama, držala je u naručju bebu koja je, po svim
izgledima, mirno spavala, bebu tako vešto ututkanu u pelene i povoje, uz same
ženine grudi, da Čamča nije mogao da vidi više od jednog uvojka novorođene
kosice. Pod utiskom svog zapamćenog sna, on je uobražavao da je ta beba u stvari
jedan paket pun štapina dinamita, ili neka vrsta one tik-tak-paklene mašine, te je
bio na ivici krika kad je došao k sebi i sebe oštro ukorio. Bila je to upravo ona
vrsta glupave igre koju je batalio i ostavio iza sebe. A on je, u stvari, bio fini
čovek u zakopčanom odelu, na putu za London, u jedan udoban i miran život.
Putovao je sam, izbegavajući društvo ostalih članova glumačke trupe
Prospero, koji su u svojim Fancy-a-Do-nald-majicama bili razbacani po jeftinoj
turističkoj klasii pokušavali da na krutim vratovima cimaju glavama levo-desno u
stilu indijskih natyam-plesačica, izgledali glupo u sarijima Benarsi, preterano
cugali onaj jeftin avionski šampanjac, dosađujući prezirom-opterećenim
stjuardesama koje su, budući Indijke, shvatale da su ti glumci osobe jeftine sorte.
Oni su se, ukratko, ponašali u stilu običnog nepriličnog dramatanja. Zena koja je
nosila bebu gledala je na neki svoj način kroz bledolike glumce ili ih je pretvarala
u pramenove dima, toplotne opsene, duliove. Za čoveka kao što je bio Saladin
Čamča, ponižavanje englestva od strane samih Engleza, bila je stvar i suviše bolna
za razmišljanje. On se okrenuo svojim novinama u kojima je čitao o
demonstracijama bombajskih železničara koje je policija rasterala šmrkovima.
Novinski izveštač je pri tom slomio ruku; a i foto-aparat su mu razbili. Policija je
objavila svoju »izjavu«. Ni izveštač niti neka druga osoba nisu bili namerno
napadnuti. I Čamča je utonuo u avionski san. Grad izgubljene istorije, oboreno
drveće i nenamerni napadi iščezli su iz njegovih misli. Kad je malo kasnije otvorio
oči, doživeo je drugo iznenađenje na tom makabrističkom putovanju. Jedan čovek
je prolazio pored njega idući ka klozetu. Nosio je bradu i jeftine umbralne
naočare, ali Čamča ga je ipak prepoznao: tu, putujući inkognito u ekonomskoj klasi
leta AI-420, bio je iščezli superstar, živa legenda, Džibril Farišta, lično.
»Jesi li lepo pajkio?« Shvatio je da je to pitanje bilo njemu upućeno, ali je
okrenuo glavu od te prikaze velikog filmskog stara da bi bacio pogled na isto tako
neobičnu pojavu jednog neverovatnog Amerikanca sa bejzbol-kapom na glavi,
naočarima u metalnom okviru i neonski zelenoj majici na kojoj su se grčili
isprepleteni i bleštavo zlatni oblici jednog para kineskih zmajeva. Čamča je tog
stvora bio isključio iz svog vidnog polja, pokušavajući da se uvuče u ljušturu
svoje privatnosti, ali privatnost više nije bila moguća.
»Zovem se Judžin Damsdej i stojim vam na raspolaganju«, i čovek-zmaj pruži
jednu svoju ogromnu crvenu šaku. »Na vašem raspolaganju i na onom od strane
Hrišćanske straže.«
Sanjivi Čamča zatrese glavom. »Vi ste neko vojno lice?«
»Ha! Ha! Da, gospodine, moglo bi i tako da se kaže. Ja sam jedan ponizan
pešadinac, gospodine, u Gardi Svevišnjeg.« Oh, Garda Svevišnjeg, šta mi reče.
»Ja sam čovek od nauke, gospodine, a moja misija je bila i ostala misija, i,
dopustite mi da dodam, privilegija da posetim vašu veliku naciju da bih se upustio
u bitku sa najopasnijom đavolijom koja je u ljudski um ušla pravo iz muda.«
»Nisam vas dobro razumeo.«
Damsdej spusti ton. »Ja vam pričam o onom majmunskom sranju, gospodine.
O darvinizmu. O evolucionističkoj jeresi gospodina Čarlsa Darvina.« Po
njegovom tonu sudeći, bilo je jasno da mu je ime izmučenog, Bogom-opsednutog
Darvina bilo isto toliko odvratno kao i ime ma kog drugog repatog zloduha,
Belzebuba, Asmodeusa ili samog Lucifera. »Ja stalno upozoravam vaše zemljake«,
poveravao mu se Damsdej, »da se čuvaju od g. Darvina i njegovih đela. Uz pomoć
mojih ličnih pedeset-i-sedam slajdova koje sam im prikazivao. A nedavno sam i
govorio, gospodine, na banketu povodom Dana Svetskog Razumevanja »Rotari«-
kluba, u Kočinu, Kerala. Govorio sam o svojoj otadžbini, o njenim mladim
ljudima. Ja mislim da su oni izgubljeni, gospodine. Ti mladi ljudi Amerike: ja ih
vidim kako se u svom očajanju okreću drogama, pa čak - ja sam otvoren čovek - i
seksualnim odnosima pre braka. I to sam rekao onda a to sad kažem i vama. Kad
bih ja verovao da je moj čukun-čukun-dedica bio šimpanzo, pa ja bih, lično, bio
prilično, potišten.«
Džibril Farišta je sedeo preko puta i gledao kroz prozor. U avionu je
počinjalo prikazivanje filma, pa su avionska svetla bila utuljena. Žena sa bebom u
naručju je i dalje bila na nogama, šetajući tamo-amo, verovatno da bi svoju bebu
smirivala. »I kako se sve to srozalo?« upitao je Čamča, osećajući da se od njega
očekuje neki prilog.
Njegov sused je malo oklevao. »Ja verujem da je tu bila neka greška u
rezoniranju«, reče on najzad. »To bi bila moja najbolja pretpostavka. Ne vidim
kako bi oni dobri ljudi tamo bili u stanju da vode međusobne razgovore da nisu
verovali da sam ja završio svoj posao.«
Čamča je bio malo zbunjen. On je smatrao da bi u zemlji vatrenih vernika
mišljenje da je nauka neprijatelj Boga moglo lako da nađe pristalice; ali
dosađivanje rotarijanaca u Kočinu pokazalo mu je da greši. U treperavoj svetlosti
filma u avionu, Damsdej je nastavljao, svojim glasom bezazlenog vola, da priča
priče protiv samog sebe, i to bez i najmanjeg nagoveštaja da zna šta čini. Pri kraju
krstarenja, rekao je, oko veličanstvene prirodne luke kočinske, u koju Vasko da
Gama beše uplovio tragajući za začinima i tako pokrenuo čitavu onu istoriju
istoka-i-zapada, oslovio ga je jedan deran pun pst-pst-ova i hey-mister-okays.
»Haj, vi, tuna, yes! ’Oćete li ha-šiš, Sahib? Hej, misteramerica. Yes, ujkasem, vi
’oćete afion, best quality, top price? Okay, a možda ’oćete kokain, yes?«
Saladin je počeo, bespomoćno, da se kikoće. Taj događaj ga je pogodio kao
neka Darvinova osveta: ako je Damsdej smatrao onog sirotog, viktorijanskog,
uštirkanog Darvina odgovornim za američku kulturu drogiranja, bilo je divno da
baš on, na drugoj strani Zemljine lopte, bude viđen kao predstavnik upravo te etike
protiv koje se tako žestoko borio. Damsdej ga je pogledao sa izrazom bolnog
prekorevanja. Bila je to teška sudbina biti Amerikanac u tuđem svetu a ne nagađati
zašto ste tako nesimpatični.
Nakon što se Saladinu omakao taj kikot, Damsdej je utonuo u sumoran,
povređeni dremež, ostavljajući Čamču njegovim sopstvenim mislima. Da li bi
filmove u avionu trebalo smatrati za posebno zlu, nasumičnu mutaciju forme, one
koja će s vremenom izumreti usled prirodne selekcije, ili su, pak, oni budućnost
kinematografije?
O budućnosti tih uvrnutih »akcionih« filmova u kojima večito igaju Šeli Long
i Čevi Čejz, bilo mu je grozno i da misli; bila je to vizija Pakla… Čamča se
upravo vraćao u san kad su se kabinska svetla upalila; projekcija filma se
zaustavila; a iluziju bioskopa zamenila je ona druga, kad se na televiziji gledaju
vesti, jer je sad četvoro naoružanih ljudskih prilika vikalo trčeći stazama aviona.

*
Putnici tog aviona zarobljenog od strane vazdušnih pirata - »hajdžekera«,
držani su u neizvesnosti, kao taoci, sto jedanaest dana, usamljeni na svetlucavoj
pisti oko koje su se kovitlali i sudarali veliki peščani talasi pustinje, jer kad su
četvoro pirata, tri muškarca i jedna žena, prinudili pilota da aterira, niko od njih
nije mogao da odluči šta da se radi s putnicima. Oni nisu sleteli na neki
međunarodni aerodrom, nego na jednu apsurdnu ludoriju od staze za sletanje
džambo-džeta koju je za svoje zadovoljstvo bio izgradio lokalni šeik u svojoj
omiljenoj pustinjskoj oazi, do koje je vodila auto-strada sa šest traka, veoma
popularna među usamljenim mladićima i devojkama koji su se tuda sporo vozili
svojim kolima i koketirajući kroz prozore buljili jedni u druge… ali čim je avion
na letu 420 tu aterirao, auto-stradu su zakrčila oklopna kola, transporteri sa
vojnicima, limuzine sa lepršavim zastavicama. I dok su se diplomati pogađali oko
sudbine tog putničkog aviona, da li da ga napadnu ili da ga ne napadnu, dok su
pokušavali da odluče da li da pristanu na zahteve ili da ostanu čvrsti po cenu
ljudskih života, avion je bila opkolila velika tišina i nije mnogo vremena prošlo
pre nego što su počele opsene.
U početku su stalno tekli događaji, »hajdžekerski« kvartet bio je pun
elektriciteta, nervozan i željan pucanja, sa spremnim prstom na orozu. Ovo su
najgori trenuci, pomislio je Čamča dok su deca vrištala a strah se širio kao fleka;
sad svi možemo otići Bogu na istinu. Zatim su oni zavladali svima - tri muškarca i
jedna žena, svi visoki, niko maskiran, svi lepi - i oni su bili glumci, i oni su sad
bili zvezde, repate zvezde ili meteori, i oni su sad imali svoja umetnička imena na
sceni. Dara Singh, Buta Singh, Man Singh. Zena se zvala Tavlina. Ona žena iz
Čamčinog sna beše bezimena, kao da mu snivačka mašta nije imala vremena za
pseudonime; ali je i Tavlina, kao ona sanjana, govorila sa kanadskim naglaskom,
glatkoivičnim, sa onim otkrivajućim zaokrugljenim O. Posle spuštanja aviona u
oazu Al-Zamzam, putnicima, koji su svoje zarobljivače gleđali sa onom
opsesivnom pažnjom s kojom ukočeni mungos gleda kobru, postalo je jasno da je u
lepoti trojice muškaraca bilo nečeg pozerskog, neke amaterske ljubavi prema
riziku i smrti, što ih je navodilo da se često pojavljuju na otvorenim vratima
aviona i izlažu svoja tela profesionalnim snajperima koji su se sigurno skrivali
među palmama oaze. Žena se držala podalje od takvih gluposti i izgledala je kao
da se obuzdava da ne grdi svoju trojicu kolega. Delovala je kao žena koja nije
svesna svoje lepote, a to ju je i činilo najopasnijim članom njihove četvorke.
Čamči je palo u oči da su ti mladići bili preterano osetljivi i samodopadljivi da bi
mogli poželeti da vide krv na svojim rukama. Da bi im bilo teško da ubijaju; oni su
tu došli da bi se pojavili na televiziji. Ali Tavlina se tu nalazila nekim poslom. On
ju je držao na oku. Ovi muškarci to ne znaju, pomislio je. Oni žele da se ponašaju
onako kako su se ponašali »hajdžekeri« koje su gledali u filmovima i na televiziji;
oni su realnost koja majmuniše grubu predstavu o sebi, oni su gliste koje gutaju
svoje sopstvene repove. Ali ona, ta žena, zna… kad su se Dara, Buta, Man Sing
šepurili i kočoperili, ona je postajala tiha, duboko zamišljena, i putnicima je
uterivala strah u kosti.
Šta su to oni hteli? Ništa novo. Nezavisnu domovinu, slobodu veroispovesti,
oslobođenje političkih zatvorenika, pravdu, otkupninu i bezbedno ekspedovanje u
zemlju njihovog izbora. Mnogi putnici su počeli da saosećaju sa njima, iako su bili
pod stalnom pretnjom pogubljenja. Ako živite u dvadesetom veku, onda vam nije
teško da sebe vidite u onima, očajnijim od vas, koji traže da svet bude skrojen po
njihovoj volji.
Nakon što su sleteli, vazdušni pirati su oslobodili većinu putnika a zadržali
njih pedeset, odlučivši da je pedeset najveći broj osoba koje mogu komotno da
nadziravaju. Žene, deca, Siki - svi su oni bili pušteni. Ispostavilo se da je Saladin
Čamča bio jedini član trupe Prospero Players koji nije dobio slobodu; našao se
prepušten nastranoj logici situacije, ali umesto da bude uzrujan što je zadržan,
njemu je bilo drago što je mogao da vidi leđa svojim raskalašnim kolegama; baš
dobro što se kurtalisao tog šljama, pomislio je.
Naučnik-kreacionista Judžin Damsdej nije bio u stanju da shvati zašto
hajdžekeri nisu imali nameru da i njega oslobode. Stao je na noge, ljuljajući se na
svojoj velikoj visini kao oblakoder usred uragana, i počeo da izvikuje neke reči
histerične rastrojenosti. Potočić slina curio mu je pri tom iz jednog ugla usana; on
je to uklanjao jezikom, oblizujući se grozničavo. A sad. čujte vi mene, budžovani,
štaću ja da vamkažem, jer što je faking mnogo MNOGO je, i kakvajeto i otkudvam
ta ideja da vi… i tako dalje, on je, u kandžama svog košmara u budnom stanju,
baljezgao sve dok mu nije prišao neko iz piratske četvorke, očigledno žena, koja je
potegla kundak svoje kratke puške i razbila mu rasklepetanu vilicu. I još grđe i
gore: kako se balavi Damsdej oblizivao u trenutku kad mu je kundak zalupio vilicu,
vrh jezika mu se otfikario i sleteo u krilo Saladina Čamče; a za jezikom ubrzo i
njegov bivši vlasnik. Judžin Damsdej, bezjezičan i raspamećen, pao je u glumčevo
naručje.
Izgubivši jezik, Judžin Damsdej je stekao slobodu. Ubeđivač je uspeo da
svoje zarobljivače ubedi predajući im svoj instrument za ubeđivanje. Oni nisu hteli
da se staraju o ranjenom čoveku; a onda, tu je pretila i opasnost od gangrene i tome
slično, te se on tako pridružio egzodusu iz aviona. U tim prvim ludim satima, svest
Saladina Čamče se stalno vrtela oko pitanja vezanih za pojedinosti - jesu li im to
automatske puške ili polumašinke, kako su uspeli da sav taj metal prošvercuju u
avion, koji su to delovi tela u koje mogu da ti pucaju a da ipak ostaneš živ, koliko
li, to četvoro, mora da su uplašeni, koliko obrvani strahom od sopstvene smrti… i
sad, kad je Damsdej otišao, on je očekivao da će sedeti sam, ali dođe jedan čovek,
sede na staro mesto kreacioniste i reče, Ti nemaš ništa protiv, je l’ da, jer čoveku
je ti ovakvim cirkusima potrebno društvo. To je bio filmski star, Džibril.

Posle prvih nervoznih dana provedenih u avionu na zemlji, tokom kojih su

trojica hajdžekera u turbanima dolazili sasvim blizu opasnih ivica ludila, vrišteći u
pustinjsku noć, Barabe, dođite da nas uhvatite, ili, za promenu, O bože, bože, oni
će nam poslati one jebene komandose, one mame-svoje-jebuće Amerikance, daa,
i Britance koji sestre svoje tucaju, sortu li im njihovu - trenuci kad su preostali
taoci zatvarali oči i čitali molitve, jer su se uvek najviše plašili kad su hajdžekeri
pokazivali znake slabosti - a posle tih ispada sve se opet smirivalo i počinjalo da
liči na normalno stanje. Dva puta dnevno, jedno usamljeno vozilo donosilo je
Bostanu hranu i piće, i ostavljalo na pisti. Taoci su morali da izlaze i unose
kartonske kutije s namirnicama, dok su ih hajdžekeri držali na oku, iz bezbednosti n
avionu. Osim ove dnevne posete, nije bilo drugih veza sa spoljnim svetom. Radio-
aparat se bio ućutao. Izgledalo je kao da je taj incident bio zaboravljen, kao da je
bio toliko neprijatan da su ga prosto izbrisali iz evidencije. »Te barabe su nas
pustile da istrulimo«, vrištao je Man Sing, a taoci su mu se voljno pridružili.
»Hijras! Chootias!
- Govna!«
Svi su bili obujmljeni vrućinom i tišinom, i sad su im utvare počinjale da
svetlucaju u uglovima očiju. Najnapetija osoba među taocima, mladić s brađicom i
gustom kovrdžavom kosom, budio se pred zoru i vrištao od straha, jer mu se
pričinjavao ljudski kostur kako jaše na kamili preko peščanih prudova. Drugi neki
taoci videli su kugle u boji kako vise na nebu, ili čuli klepet nekih ogromnih krila.
Trojica hajdžekera pali su u duboku, fatalističku čamu. Jednog dana, Tavlina ih je
pozvala na savetovanje u »repu« aviona; taoci su čuli glasove pune ljutnje i besa.
»Ona im govori da treba da objave ultimatum«, rekao je Džibril Farišta Čamči.
»Jedan od nas talaca mora da bude ubijen, ili tako nešto.« Ali kad su se pirati
vratili, Tavlina nije bila sa njima, a izraz obeshrabrenosti u njihovim očima bio je
sad obojen i stidom. »Izgubili su petlju«, šapnuo je Džibril. »Niko ne sme. I šta li
je sad ostalo našoj Tavlini bibi? Nula. Čabar.«
A šta je ona uradila:
Da bi svojim zarobljenicima, ali i kolegama-piratima, dokazala da pomisao
na neuspeh ili predaju neće nikad oslabiti njenu rešenost, ona se iz svoje trenutne
povučenosti ponovo pojavila u čelu aviona, u odeljku prve klase sa barom i
foteljama, i stala ispred talaca kao stjuardesa kad demonstrira proceduru
obezbeđenja. Ali umesto da stavi na sebe grudnjak za spasavanje i podigne crevo
za naduvavanje grudnjaka i tako dalje, ona je brzo svukla sa sebe svoju široku crnu
galabiju, jedinu odeću koju je nosila, i ostala pred njima gola-golcata, kako bi svi
mogli da vide arsenal njenog tela - granate kao posebne grudi između njenih
prirodnih sisa i štapine dinamita lepljivom trakom pričvršćene oko njenih bedara,
upravo onako kako se bila pojavila u Čamčinom snu. Zatim je ponovo navukla na
sebe haljinu i progovorila slabim, dalekim, šumovitim okeanskim glasom. »Kad se
u svetu rodi neka velika ideja, neki veliki cilj, tu se onda postavljaju izvesna
suštinska pitanja«, promrmljala je. »Istorija nas pita: kako mi to stremimo tom
cilju? Jesmo li beskompromisni, odlučni, jaki, ili ćemo se pokazati kao sluge
vremena u kojem živimo, sluge koje su za kompromis, koje se prilagođavaju i
predaju?« Njeno telo je davalo odgovor na ta pitanja.
Dani su, tako, i dalje prolazili. Zatvorene, ograđene, uzavrele okolnosti
njegovog sužanjstva, odjednom i bliske i daleke, delovale su na Saladina Čamču
tako da je poželeo da se raspravlja sa tom ženom - nepopustljivost takođe može da
bude jednostrano ludilo, hteo je da joj kaže, može da bude i tiranija, ali krta,
lomna, dok ono što je fleksibilno može da bude i humano, i dovoljno snažno da bi
opstalo. Ali, naravno, ništa joj nije rekao već je pao u apatičnost, u mrtvilo dana.
Džibril je otkrio u džepu naslona sedišta ispred sebe pamflet koji je napisao
uklonjeni Damsdej. Čamča je dotle već bio zapazio sa kakvom je odlučnošću
filmski star pružao otpor navali sna, te zato nije bio iznenađen kad ga je video da
recituje i uči napamet redove iz pamfleta kreacioniste, dok su mu ionako teški
kapci padali sve niže, a on ih silom vraćao i širom otvarao oči. Pamflet je
dokazivao da su čak i naučnici danas marljivo posvećeni radu na ponovnom
pronalaženju Boga, jer kad su jednom dokazali postojanje jedne jedine unificirane
sile od koje su elektromagnetizam, gravitacija i jake i slabe sile nove fizike sve
sami aspekti, avatari - božanske inkarnacije, tako reći, ili, pak, anđeli, šta bismo
onda tu mogli imati drugo do onu od svega najstariju stvar - jedno vrhovno biće
koje upravlja celim Stvorenjem sveta… »Je l’ shvataš - ono što naš prijatelj kaže
je sledeće: ako moraš da biraš između neke vrste bestelesnog polja sile i stvarnog
živog Boga, za šta bi se ti opredelio? Dobro pitanje, ah? Ti ne možeš da se moliš
nekoj električnoj struji. Besmisleno je da od neke vrste nevidljivih talasa tražiš
ključ od Raja.« Zatvorio je oči, pa ih onda, uz trzaj, ponovo otvorio. »Sve samo
krvavo lupetanje«, besno je rekao. »Muka mi je od toga.«
Posle prvih dana, Čamča nije više osećao Džibrilov zadah iz usta, jer niko u
tom svetu znoja i strepnje nije ništa bolje mirisao. Ali nemoguće je bilo ne
zapažati njegovo lice, na primer, njegove velike purpurne podočnjake od
nespavanja-, modre fleke i neko oleozno lučenje iz očiju. Onda se njegovo
opiranje snu konačno završilo, i glava mu je klonula na Saladinovo rame, posle
čega je spavao četiri dana bez ijednog buđenja.
Kad je ponovo došao k svesti, video je da ga je Čamča, uz pomoć onog
mišusličnog taoca s bradicom, nekog Đalandrija, bio preneo na jedan prazan red
sedišta u centralnom bloku. Otišao je u toalet da mokri, što je činio jedanaest
minuta, i vratio se sa izrazom pravog straha u očima. Ponovo je seo pored Čamče,
ali ni reči nije rekao. Dve noći kasnije, Čamča ga je čuo kako se ponovo bori
protiv navale sna. Ili, kako se pokazalo: protiv snivanja.
»Deseti najveći vrh sveta«, čuo je Čamča kako ovaj mrmlja, »jeste
Ksiksabangma Feng, osam hiljada i trinaest metara visok. Anapurna je deveti,
osam hiljada i sedamdeset osam.« Ili bi počeo sa drugog kraja. »Prvi,
Čamolungma, osam hiljada osamsto četrdeset osam metara. Drugi, Kz, osam
hiljada šeststo jedanaest. Pa Kančenđunga, osam hiljada petsto devedeset osam, pa
zatim Makalu, Daulagiri, Manaslu. Nanga Parbat, osam hiljada sto dvadeset i šest
metara.«
»Je l’ ti brojiš planinske vrhove od osam hiljada metara da bi zaspao?« upitao
ga je Čamča. Veći su od ovaca, ali ipak ih nema toliko.
Džibril Farišta je malo buljio u njega; zatim je klimnuo glavom, pa odlučio da
mu kaže. »Ali ne da bih zaspao, prijatelju moj. Već da bih ostao budan.«
I tada je Saladin Čamča saznao zašto je Džibril Farišta bio počeo da se plaši
spavanja. Svakom je neko potreban za razgovor, a Džibril još nikom nije bio
pričao o onom što mu se desilo kad se najeo onih nečistih svinja. Te iste noći,
počeli su mu snovi. U tim vizijama on je uvek bio prisutan, ali ne on, Džibril, kao
takav, već kao svoj imenjak (arhanđel Gavrilo): »Ali ja tu ne mislim na svoje
tumačenje uloge, Buzdo, ja sam on, on je ja, a ja sam taj krvavi arhanđeo, Gavrilo,
Gabrijel, Džibril, u svojoj krvavo prirodnoj veličini.«
Čamča. I Džibril je, kao Zini Vakil, veselo reagovao na Saladinov nadimak.
»Joj, badžo. To me stvarno golica. Golica me do upišavanja. Prema tome, ako si ti
ovih dana neki engleski čamča, možeš to i da ostaneš. Mister Sali, Salata Čamča
od Buzdingema. Al’ neka to bude samo naša šala.« Džibril Farišta je na svoj način
propuštao da primećuje kad nervira Ijude. Buzdovan, Buzda, moj stari (drugar)
Chum-ča: Saladin ih je sve mrzeo kad su ga zvali po nadimku. Ali nije mogao
ništa. Sem da ih mrzi.
Možda je to tako bilo zbog tih nadimaka, a možda i nije, tek Saladin je nalazio
da je Džibrilovo snoviđenje-otkrovenje patetično, anti-klimaktično, jer šta je to
bilo tako čudno u njegovim snovima ako se on u njima pojavljivao kao anđeo? U
snovima se svašta događa, i zar su ti njegovi snovi stvarno otkrivali nešto više od
jedne banalne vrste egomanije? Ali Džibril se preznojavao od straha: »Stvar je u
tome, Buzdo«, pravdao se on, »što mi se taj san, kad god zaspim, nastavlja odande
gde se prekinuo. Isti san na istom mestu. Kao da je neko prosto zaustavio video-
rekorder, kad sam ja izišao iz sobe. Ili, ili. Kao da je on taj badža koji je stalno
budan, i to ti je, dakle, jedan krvav košmar. Njegov krvavi san: o nama. Ovde.
Čitav san.« Čamča je piljio u njega. »Stvarno šašavo«, rekao je Džibril. »I ko ti ga
zna da li anđeli ikad spavaju, na stranu snovi. I ja ti zvučim šašavo. Ali, da li sam
ja u pravu il’ nisam?«
»Da, zvučiš mi šašavo.«
»Pa šta se to, onda, do đavola«, zavapio je on, »događa u mojoj glavi?«

Što je duže izbegavao san, više je pričljiv bio, te je počeo da zabavlja taoce i
hajdžekere, kao i zapuštenu posadu aviona, let 420, pilote i one ranije prezrive
stjuardese i nekad vedre ostale članove letećeg personala, koji su sad izgledali
tužno umoljčani u jednom uglu aviona, i bili čak i bez onog ranijeg oduševljenja za
beskonačno igranje remija - da ih zabavlja svojim sve ekscentričnijim teorijamao
reinkarnaciji, upoređujući njihov boravak na improvizovanoj pisti pored oaze Al-
Zamzam sa drugim periodom trudnoće, govoreći svima da su svi oni sada mrtvi za
ovaj svet, ali u procesu regeneracije, ponovo stvarani. Izgledalo je da ta ideja
njega donekle bodri, mada su mnogi taoci želeli da ga obese, pa je on zato skočio
na jedno sedište da im objasni da će dan njihovog oslobođenja biti dan njihovog
novog rođenja, što je predstavljalo izvestan optimizam koji je njegove slušaoce
smirio. »Čudno ali istinito!« uzviknuo je. »To će biti dan nula, a pošto će to biti
naš zajednički rođendan, svi ćemo mi od tog dana nadalje biti apsolutno istih
godina, do kraja naših života. Kako biste nazvali pedesetoro dece koje u jednom
cugu rodi ista majka. Bog-sveti-zna. Pedesetorke. Do đavola!«
Reinkarnacija je za razjarenog Džibrila bila termin ispod čijeg su se oklopa
skupljali mnogi zbrkani pojmovi vavilonski: feniks-iz-pepela, uskrsnuće Hristovo,
transmigracija u trenutku smrti - preseljenje duše Dalaj-lame u telo
novorođenčeta… takve stvari bile su se izmešale sa avatarima Višnua,
metamorfozama Jupitera koji je podražavao Višnua prihvatajući oblik bika; i tako
dalje, uključujući, naravno, napredovanje ljudskih bića kroz uzastopne cikluse
života, čas kao života bubašvaba, čas kao kraljeva, ka onom blaženstvu »nemaš-
više-vratiš«. Da bi se ponovo rodio, u smrt bi najpre odbrodio. Čamča se nije
štrapacirao da protestuje zbog toga što u većini primera iz Džibrilovih monologa
preobraženje nije zahtevalo smrt individue; u novo telo se, po njemu, ulazilo kroz
druge dveri. Džibril, u punom zamahu, sa rukama kojima je oholo mahao kao
krilima, nije podnosio da ga neko prekida. »Ako staro ne izumre - kapirate moju
poruku - mlado nikad neće biti što biti može.«
Ponekad su se te tirade završavale i suzama. Farišta bi u svojoj iscrpljenosti-
iznad-svake-iscrpljenosti gubio prisustvo duha i obarao glavu svoju na Čamčino
rame, dok bi ga Saladin - jer produženo sužanjstvo razjeda izvesna oklevanja kod
sužanja – milovao po licu, ljubeći mu teme, de, de, de. U drugim prilikama, Čamču
bi ipak nadvladala ozlojeđenost. I kad je Farišta i po sedmi put citirao onaj otrcani
vic o Gramšiju, Saladin je u svom osujećenju dreknuo - Možda se to baš tebi
događa, galamdžijo, tvoje staro ja crkava a onaj tvoj anđeo-iz-snova pokušava da
se u tvom mesu okoti.

»Je l’ hoćeš da čuješ nešto stvarno šašavo?« Posle sto i jednog dana, Džibril
je ponudio Čamči još jedno svoje poverljivo saopštenje. »Je l’ hoćeš da znaš zašto
sam ja ovde?« I odmah mu je rekao. »Zbog jedne žene. Da, gazda. Zbog krvave
ljubavi mog krvavog života. Žene sa kojom sam proveo ukupno tri zarez pet, dana.
Zar ti to ne dokazuje da sam ja ćaknut? Q.E.D. (Quod erat demonstrandum), Buzdo,
drugaru stari.«
I: »kako da ti ja to objasnim? Ciglo tri i po dana tog zbivanja; a koliko je dana
čoveku potrebno da bi shvatio da mu se dogodilo nešto najlepše u životu, ona
najdublja stvar, ono-što-biti-mora, ljubi te tvoja Zora? Kunem ti se: kad sam je
poljubio, počele su da vrcaju jebene varnice - jebale-mamu-svoju ako nisu vrcale,
daa, verovao-ne-verovao; ona je rekla da je to bio statički elektricitet iz tepiha, ali
ja sam i ranije ljubio mačke u hotelskim sobama, a ovo mi se dogodilo definitivno
prvi put, definitivno prvi-prvcati put. Krvavi elektrošokovi, čoveče, i ja sam
morao da đipim u rikverc od bola.«
Nije mogao da nađe reči da nju opiše, tu svoju ženu od čistog planinskog leda
sazdanu, da izrazi kako mu je bilo onog trenutka kad mu se život nalazio dole,
pored nogu, razbijen u paramparčad, a ona postala njegov smisao. »Ne, ti to ne
shvataš«, odustao je. »Možda ti nisi nikad sreo osobu zbog koje bi prešao ceo
svet, zbog koje bi sve ostavio, prosto izišao i uzeo avion. Ej, ona se popela na
Mont Everest, čoveče! Na visinu od osam hiljada sedam stotina metara i šezdeset
centimetara, ili možda osam hiljada sedamsto četrdeset dva metra i trideset
centimetara. Do samog vrha. Ti misliš da ja ne bih mogao da sednem u džambo-
džet zbog takve žene?«
Što je Džibril Farišta upornije nastojao da objasni svoju opsednutost
planinarkom Alelujom Koun (Sišarkom), to je Saladin više pokušavao da sebi
dočara Pamelin lik, ali bez uspeha, ona mu se nije pojavila. Isprva je to mogla biti
Zini koja mu je dolazila u sećanje, njena slika, a posle izvesnog vremena, više
nikog nije bilo. Džibrilova strast je počinjala da razdražuje Čamču, da ga
ispunjava besom i osećanjem osujećenosti, ali on to nije primećivao; samo ga je
potapšao po leđima, razvedri se, Buzdo, nećemo još dugo ovako.

Sto desetog dana, Tavlina je prišla malom taocu s bradicom, Đalandriju, i

zapretila prstom. Naše strpljenje je na kraju, objavila je; poslali smo dva
ultimatuma koji su ostali bez odgovora, i zato je vreme da padne prva žrtva.
Upotrebila je tu reč: žrtva. Pogledala je Đalandrija pravo u oči i izrekla mu smrtnu
kaznu. »Ti si prvi na redu. Otpadniče izdajico kopile.« Posadi aviona je naredila
da se pripremi za uzletanje, jer nije htela da letelicu izlaže riziku od napada spolja
posle izvršenja kazne, pa je vrhom cevi svog revolvera počela da gura Đalandrija
ka otvorenim vratima u čelu aviona, dok je on vrištao i molio za milost. »Ona je
strašno pronicljiva«, rekao je Džibril Čamči. »Badža je podšišani sirdar.«
Đalandri je bio prva meta zbog svoje odluke da odbaci turban i skrati kosu, zbog
čega je postao otpadnik od svoje vere, podstrigani indijski plemić - sirdardži.
Engleski: Cut-Sird - sedmoslovna osuda; žalba višem sudu ne igra.
Đalandri je pao na kolena, neka fleka se širila na stražnjici njegovih
pantalona, Tavlina ga je vukla za kosu ka vratima aviona. Niko se nije ni maknuo s
mesta. Dara Buta Man Sing su okrenuli glave od tog prizora. On je klečao
zadnjicom prema otvorenim vratima; ona ga je naterala da se okrene, pucala mu je
u potiljak i on se prevrnuo i pao na pistu. Tavlina je zalupila vrata.
Man Sing, najmlađi i »najživčaniji« član četvorke, dreknuo je na nju: »A kud
ćemo sad? Oni će na svako prokleto mesto sigurno poslati komandose. Mi smo sad
najebali.«
»Mučeništvo je privilegija«, blago je rekla. »A mi ćemo biti kao zvezde; kao
sunce.«
 *

Sneg je zamenio pesak. Evropa zimi, ispod svog belog, promenljivog saga,
svog sablasno belog svetlucanja naviše kroz noć. Alpe, Francuska, obrisi obale
Engleske, bele stene što se dižu do izbeljenih livadskih prostranstava. I mister
Saladin Čamča sa svojim na glavu nabijenim crnim polucilindrom društvenog
statusa koji dole treba pokazati. Svet je bio ponovo otkrio let AI-420 »boinga«
747 zvanog Bostan. Dole ga je pratio radar; radio-poruke su pucketale. Da li
tražite dozvolu za sletanje? Ali ta dozvola nije bila zatražena. Bostan je kružio
iznad obale Engleske kao neka divovskka morska ptica. Galeb. Albatros. Na
instrumentu koji je pokazivao količinu goriva, kazaljka je padala: ka nuli.
Kad je došlo do sukoba, svi su se putnici iznenadili, jer ovog puta trojica
hajdžekera nisu se raspravljala sa Tavlinom, tu više nije bilo besnog šaputanja
zbog goriva ili onog šta-se-ti-tu-zajebavaš, već samo nemog stajanja po strani;
nisu čak ni jedno s drugim razgovarali, kao da su bili izgubili svaku nadu, a onda
je Man Sing prasnuo i krenuo ka njoj. Taoci su gledali borbu na život i smrt,
nemoćni da bilo šta učine, jer je u avionu bilo zavladalo osećanje odvojenosti od
stvarnosti, neka vrsta očekivanja nevažne slučajnosti, neki fatalizam, tako reći. Svi
su legli na pod aviona, a njen nož se zario u njegov stomak i izišao tek ispod
njegovog grudnog koša. I to je bilo sve, trenutno zbivanje koje je samo doprinosilo
njegovoj prividnoj nevažnosti. A zatim, onog trenutka kad se ona uspravila,
izgledalo je kao da su se svi probudili, i svimaje postalo jasno da ona stvarno
ozbiljno misli na svoj posao, da ga ona završava, prošavši ceo put; i sad je držala
u ruci onu žicu za aktiviranje svih igala granata ispod svog ogrtača, svih onih
fatalnih sisa, i, mada su u tom trenutku Buta i Dara jurnuli ka njoj, ona je ipak
trgnula žicu, i zidovi aviona su se srušili.
Ne, nije to bila smrt: rođenje!
II MAHAUND
 Kad se Džibril (Gavrilo) predaje onom neizbežnom, kad sa svojim teškim
očnim kapcima klizi ka vizijama svog anđelisanja, on prolazi pored svoje u-njega-
zaljubljene majke koja ga naziva jednim drukčijim imenom - Šejtan, baš kao što se
i sam đavo, Šejtan, zove - isto ime istom - jer on se, brate, zavitlava noseči one
podnevne čabriće sa ručkovima za službenike u gradu, jer on je pravi vragolan-
seče ona, pri tom, vazduh, svojom rukom - jer taj mali lupež stavlja muslimanske
porcije jela na poslužavnike sa ///rtćiu-rtevegetarijanskim čabrićima, pa se
mušterije dižu na oružje. Đavolak jedan, grdi ga majka, ali ga zatim zagrli- mali
moj mili farišta (anđelče), kaže ona - dečaci su ipak samo dečaci; a on pored nje
pada u san, rastući sve više dok pada, i on to svoje padanje počinje da oseća kao
bekstvo, praćeno dahom majčinog glasa iz daljine upućenog njemu- baba, gle
kako rasteš, kako Ogroman postaješ, au-au, dete! - aplauz. On je pravi džin, bez
krila, on je nogama svojim trupio na horizont a rukama je zagrlio sunce. U svojim
ranim snovima on vidi početke, vidi Sejtana sunovraćenog s neba u ambis, kako se
grčevito hvata za granu najviše Stvari - lote-drveta sa kraja krajeva sveta, koje
stoji ispod Prestola, pa Šejtan promašuje, srlja nadole, i pljas. Ali on je i dalje
živeo, nije bio, nije mogao da bude mrtav, i pevao je dole iz pakla svoje nežne
pesme sa zavodljivim stihovima. O te slatke pesme koje je on znao! Sa kćerima
svojim kao vraškom grupom koja ga podupire, da, sa njih tri koje se zovu Lat
[5]
Manat Uza, cure bez majke što se smeju zajedno sa svojim Abom (ocem) što se
iza svojih podignutih ruku kikoću na Džibrila, E da znaš kakav trik mi čuvamo za
[6]
tebe - pa opet kikot - za tebe i onog Biznismena na Planini. Ali pre Biznismena,
ima i drugih priča - evo ga, tu je arhangel Džibril; on otkriva zamzamski izvor
Egipćanki Hagar, te sad ona, ostavljena od proroka Ibrahima, zajedno s njihovim
detencetom, u pustinji, može da pije hladnu vodu sa izvora i da tako preživi. A
docnije, pošto je Džurhum sručio u Zamzam blato i zlatne gazele, te je izvor bio
neko vreme izgubljen, eto ti opet njega, upozoravajući na to onoga Mutaliba od
Crvenih čadora, oca onog deteta sa srebrnom kosom, koje je zatim postalo otac
Biznismenov. A Biznismen: evo i njega!
Ponekad, kad spava, Džibril postaje svestan, bez sna, sebe kako spava, sebe
kako sanja sopstvenu svest o svom snu, a onda ga uhvati panika. O Bože, uzvikne
on, O predobri Alahu-Bože, ja sam već ugasio načisto. Ušle mi bubice u glavu,
pošandrcao sam totalno, postao sam ludak, izgubljeni majmun-đoka. Osećam se
baš onako kako se osećao Biznismen kad je prvi put ugledao arhanđela: pomislio
je da je šenuo i hteo da se baci sa stene, sa visoke stene, sa stene na kojoj je
izraslo jedno kržljavo lote-drvce, sa stene visoke kao krov sveta.
 Evo ga, dolazi: penje se uz brdo zvano Šišarka i ide ka onoj pećini. Srećan
mu rođendan: danas je navršio četrdeset-četvrtu. Ali i ako grad iza i ispod njega
buči sred svetkovine, on se i dalje vere, sam. Nema za njega rođendanskog
poklona, novog odela lepo složenog na donjem kraju njegovog kreveta. Čovek
asketskog ukusa. (Kakvo je to Biznismenovo čudno ponašanje?)
Pitanje: Šta je suprotnost vere?
Nije neverovanje. To je suviše zaključno, izvesno, zatvoreno. Samo po sebi,
jedna vrsta verovanja.
Sumnja.
Ljudska situacija; a šta reći za anđelsku? Ona je na pola puta između Alaha-
Boga i homosapa; da li su anđeli ikad sumnjali? Jesu: izazivajući Božiju volju,
jednog dana su se, mrmljajući, skrili iza Prestola, usuđujući se da postavljaju
pitanja koja su obično zabranjena: antipit(anja). I da li je to pravo. Zar se o tome
ne bi moglo raspravljati. Sloboda, staro antipit(anje). On ih je smirio, prirodno,
tražio odgovore, primenjujući svoje menadžerske veštine a la Bog. Laskao im: vi
ćete biti instrumenti moje volje na Zemlji, spasenjaprokletstva čoveka, svega
uobičajenog itakodalje. I gle, začas: kraj protesta, nastavak oreolisanja, i natrag na
posao. Anđele je lako smiriti; pretvorite ih u svoje instrumente i oni će vam svirati
vašu harpijsku melodiju. Ljudska bića su tvrđi orah, mogu u sve da sumnjaju, pa
čak i u ono sto svojim očima vide. I u ono iza svojih očiju. U ono - kad otežalih
očnih kapaka utonu u san - što izlazi na videlo iza zatvorenih gledaljki… ti anđeli
nisu velika prepreka na putu ljudske volje. A jakom voljom nešto izvoljevati znači
ne slagati se; ne predavati se; ne pristajati.
Znam; đavolski razgovor. Šejtan prekida Džibrila.
Mene?

Biznismen: izgleda onako kako i treba da izgleda - visoko čelo, kukast -

orlovski nos, široka ramena, uski kukovi. Prosečne visine, zamišljen - nutreći tip -
nosi prostu odeću od platna, iz dva dela, a svaki deo četiri lakta dugačak, jedan
mu nabran oko tela, a drugi prebačen preko ramena. Krupne oči; dugačke trepavice
kao ženske. Korak mu izgleda predugačak za njegove noge, ali on je lakonog
čovek. Siročići nauče da budu pokretne mete, razviju hitar korak, brze reakcije, i
onu jezik-za-zube-opreznost. Probija se on kroz trnovito žbunje i, evo ga gde
dolazi, idući kroz opobalzamsku šumu, grabeći preko velikog kamenja, jer on je
fizički podoban čovek, nije neki kaišai mekotrbi. I, da, da se ponovo kaže: badža
se bavi neobičnom vrstom biznisa - otkači se, tako, od sveta i ode u divljinu, ode
gore na Breg-Šišarku, i tamo ostane i po mesec dana u jednom cugu, samo da bi
bio sam.
Njegovo ime: snivano ime, vizijom promenjeno. Kad se pravilno izgovori,
ono znači - onaj-za-koga-bi-trebalo-zahvaliti, ali on se na to ime ne odaziva
ovde; a ne odaziva se - iako mu je dobro poznato kako ga još zovu - ni na nadimak
nadeven mu tamo dole u Džahiliji: Onaj-što-ide-gore-dole-po-staroj-Šišarki. On
[7]
nije ni Mahomet ni MoeHammered ; on je umesto toga usvojio demonski znak -
farangis - koji mu je visio, prikačen, oko vrata. Da bi uvrede preokrenuli u snagu,
vigovci, torijevci, crnci - svi su oni odlučili da s ponosom nose pogrdna imena
koja su im izdevali da bi ih ponizili; slično tome i naš planinar, proročanski
motivisani usamljenik, služiće u srednjem veku za plašenje dece, kao babaroga -
[8]
sinonimom đavola: Mahaund.
To je on. Mahaund Biznismen, koji se vere uz svoju vrelu planinu u Hidžazu.
Opsena u vidu jednog grada dole, ispod njega, blešti na suncu.

Varoš Džahilija cela je sagrađena samo od peska, građevine su joj dobile

oblike od pustinje iz koje se dižu. To je prizor za divljenje: gradske zidine sa četiri
kapije - i sve su to čudotvorno podigli građani koji su naučili trik transformisanja
finog belog peska dina iz tih pustinjskih, tužnih predela - sam taj materijal
nepostojanosti, tu kvintesenciju kolebljivosti, pomeranja, vrdanja, nedostatka
oblika - pa su ga, pomoću alhemije, pretvorili u gradivo svoje novopronađene
postojanosti. Ti ljudi predstavljaju ciglo tri, četiri generacije uklonjene iz svoje
nomadske prošlosti, kad su bili isto tako bez korena kao peščane dine ili, tačnije,
sa korenom u saznanju da je i stalno putovanje dom.
- Međutim, nomad može da preživi i potpuni nedostatak skitnje; to za njega
nije ništa drugo do nužno zlo; stvar je u tome da se negde stigne. -
I tako, nedavno, kao da su tu bili neki lukavi biznismeni, Džahilijanci su se
naselili na raskršću maršruta velikih karavana, i dine potčinili svojoj volji. Sad
pesak lepo služi moćnim gradskim trgovcima. Nabijen u kaldrmu, pokriva
krivudave ulice Džahilije; noću, zlatna vatra bukti u uličnim grejalicama -
»brazijerama« od uglačanog peska. Staklo je u prozorima, u izduženim prozorima
poput puškarnica, usečenim u beskrajno visoke peščane zidove palata trgovaca;
kroz sokake Džahilije prolaze taljige na glatkim silikonskim točkovima, sa
magarećom zapregom. Ja, u svojoj grešnosti, ponekad zamišljam navalu jednog
ogromnog talasa, visok zid zapenušene vode kako grmi preko te pustinje, tečnu
katastrofu punu skršenih lađa i tonućeg oružja, talas plime koji bi te tašte peščane
zamkove pretvorio u ništa, u sitna zrna peska od kojih su i stvoreni. Ali tu nema
talasa. Voda je dušmanin Džahilije. Nošena u grnčarskim ćupovima, ona nikad ne
sme da se prosipa (strogi kazneni zakon nema milosti prema prestupnicima), jer
gde ona kapne, tu ona i opasno razjeda grad. Rupe se pojavljuju na putevima, kuće
se nakrivljuju i ljuljaju. Vodonoše Džahilije su omražena potreba, parije koji se ne
mogu ignorisati ali zato im se nikad ne može ni praštati. U Džahiliji nikad ne pada
kiša; tu nema fontana u silikonskim vrtovima. Po nekoliko palmi stoji u ograđenim
dvorištima kuća, a korenje im putuje u dubinu i širinu, u traganju za vlagom.
Gradska voda stiže iz ponornica i izvora, među kojima je i onaj legendarni
Zamzam, u srcu ovog koncentričnog peskograda, blizu Kuće Crnog kamena. Ovde,
u Zamzamu, ima jedan behešti - vodonoša prezreni, koji izvlači tu vitalnu, opasnu
tečnost. Zove se Halid.
Džahilija (Hadžilija?) je grad biznismena - poslovnih ljudi. Pleme se zove
Ajkula.
U ovom gradu, biznismen-pa-prorok, Mahaund, osniva jednu od velikih
svetskih religija; i stigao je ovde, ovoga dana, na svoj rođendan, u krizi svog
života. Postoji neki glas koji mu šapće na uho: Šta ti predstavljaš? Čoveka ili
miša? Mi znamo taj glas. Čuli smo ga već jednom, ranije.

Dok se Mahaund vere uz Breg-Šišarku, Džahilija proslavlja drugu jednu

godišnjicu. U staro vreme, patrijarh Ibrahim došao je u ovu dolinu sa svojom
ženom Hagar i njihovim malim sinom Ismailom. I ovde, u ovoj bezvodnoj divljini,
on je nju napustio. Ona ga je upitala, Da li je moguće da je to Božija volja? On joj
je odgovorio da jeste. I otišao, baraba. Od samog početka, ljudi su se koristili
Bogom da bi opravdali ono što ne može da se opravda. Tajanstveni su putevi
Gospodnji: kažu ljudi. Pa onda i nije neko čudo što su se žene okrenule meni. - Ali
da se ja ipak držim onog što želim da kažem; Hagar nije bila veštica. Ona se
uzdala u Boga: Pa kad je tako, On me sigurno neće pustiti da propadnem. Pošto
ju je Ibrahim ostavio, ona je svoje dete dojila sve dok joj nije ponestalo mleka.
Onda se penjala na dva brega, najpre na Safu a zatim i na Marvu, trčeći u svom
očajanju od jednog do drugog, ne bi li sa njih ugledala neki čador, kamilu, ljudsko
biće. Ništa nije videla. I tada joj je došao Džibril i pokazao joj vode Zamzama.
Tako je Hagar preživela; ali zašto se sada hodočasnici skupljaju ovde? Da
proslavljaju njeno preživljenje? Ne, ne. Oni proslavljaju dan kad je njihovoj
dolini bila ukazana čast da je poseti - pogađate ko - Ibrahim. I oni se u slavu tog
Hagarinog nežnog supruga ovde skupljaju, klanjaju mu se i, iznad svega, troše
lovu.
Džahilija je danas skroz-naskroz miomirisna. Mirisi Arabije, mirisi koje
prosipa Arabia Odorifera, lebde u vazduhu: balzam, kasija, tamjan, izmirna.
Hodočasnici piju vino od palme datule i bazaju po velikom vašaru povodom
ibrahimovske svetkovine. A kroz tu gužvu baza i jedan čovek čije ga nabrano čelo
izdvaja iz vesele gomile: to je jedan visok čovek u širokoj beloj odeći, gotovo za
glavu viši od Mahaunda. Brada mu je potkresana i uokviruje mu duguljasto koščato
lice; hod mu je skladan i dostojanstven, i otkriva visoku eleganciju moći. Kako se
on zove? - Sama vizija ubrzo odaje njegovo ime; i ono je san promenio. Evo ga -
Karim Abu Simbel, Velikaš Džahilije, suprug okrutne, divne žene Hind. On je
glava vladajućeg Saveta grada, bogat izvan svake procene, vlasnik unosnih
hramova kraj gradskih kapija, mnogih kamila, nadzornik svih karavana, a žena mu
je najveća lepotica u zemlji: šta bi moglo da uzdrma sigurnost takvog čoveka? A
ipak, i Abu Simbelu se približava kriza. Njega muči jedno ime, a vi možete da
pogodite koje - Mahaund Mahaund Mahaund.
O kakva je krasota to vašarište Džahilije! Tu, pod ogromnim miomirisnim
šatrama stoje redovi tezgi sa začinima, listovima sene, raznim vrstama mirišljavog
drveta; tu ćete naći i prodavce parfema, koji se međusobno takmiče oko
hodočasničkih noseva, ali i oko njihovih novčanika. Abu Simbel se probija kroz
gomile sveta. Trgovci - jevrejski, monofizitski, nabateanski - kupuju i prodaju
komade srebra i zlata, mere ih, grizu dukate i srebrnjake zubima znalačkim. Tu su i
lanene tkanine iz Egipta, svila iz Kine; a iz Basre - oružje i žitarice. Tu se ljudi i
kockaju, tu piju i igraju. Ima tu i robova na prodaju - Nubijaca, Anatolaca,
Etiopljana. Četiri frakcije plemena Ajkula drže pod svojom kontrolom posebne
zone vašarišta - mirise i začine pod Crvenim šatrama, a tkanine i kožu pod Crnim
šatrama; Srebrnokosa grupa je nadležna za plemenite metale i sablje. Zabava -
barbut, trbušne plesačice, palmovo vino, pušenje hašiša i afiona - spada u
povlasticu četvrtog plemenskog kvarta, Vlasnika Sarenih kamila, koji su i trgovci
robljem. Abu Simbel zaviruje u šatru s plesačicama. Hodočasnici sede stežući
svoje kese s novcem u levoj ruci; svaki čas vade novčiće i stavljaju ih na dlan
desne ruke. Plesačice se tresu i znoje, a pri tom ne skidaju pogled sa vrhova prstiju
hodočasnika; kad premeštanje novca iz kesa na dlanove prestane, prestaje i trbušni
ples. Veliki čovek pravi grimasu i pušta šatorsko krilo da padne na otvor.
 Džahilija je sagrađena u nepravilnim koncentričnim krugovima, zgrade joj se
lepezasto šire od Kuće Crnog kamena, približno po stepenu bogatstva i društvenog
položaja vlasnika. Palata Abu Simbela nalazi se u prvom krugu- u centralnom
prstenu; kad izlazi iz svoje kuće, on se kreće jednim od vijugavih, zrakastih puteva
za skitnju, prolazi pored mnogih gradskih predskazivača sudbine koji, za
hodočasničke pare cvrkuću, guguću, šište, na različite načine opsednuti duhovima-
đinima ptica, zveri, zmija. Jedna vračara, propustivši trenutno da podigne pogled,
zgurena sedi na njegovom putu: »Je l’ ’oćeš d’osvojiš srce neke cure, slatki moj?
Il’, volj’ ti da nekog svog dušmanina pričvrljiš? Pitaj mene; i moje čvoriće u nizu!«
I ustaje, landarajući jednim kanapom s čvorovima, zamkom za živote ljudske-
ali, videvši sad kome se obraća, mlitavo spušta svoju razočaranu ruku i,
mrmljajući nešto, šmugne u pesak.
Svugde - graja i laktovi. Pesnici stoje na sanducima i deklamuju, dok im
hodočasnici bacaju novčiće oko nogu. Neki bardi govore rađaz-stihove u
četvorosložnom metru koji, prema legendi, ukazuje na ritam hoda kamile; drugi
recituju kasida-pesme o nestalnim draganama-vrdala-mama, o pustinjskim
avanturama, o lovu na divlje magarce, onagere. Za dan-dva biće i vreme za
godišnje takmičenje u pesništvu, posle čega će sedam najboljih pesama biti
prikucano na zidove Kuće Crnog kamena. Pesnici se pripremaju za svoj veliki dan;
Abu Simbel se smeje minstrelima - pevačima uz lautu - koji prosipaju zlu satiru,
otrovne ode naručene od jednog poglavice protiv drugog, od jednog plemena
protiv susednog. Zatim klima glavom, u znak prepoznavanja, jednom od pesnika
koji mu se pridružuje i hoda pored njega - jednom vižljastom mladiću oštrog lika s
pomahnitalim prstima na lauti. Ovaj mlađi ismevač već ima jezik kojeg se svet
najviše plaši u čitavoj Džahiliji, ali prema Abu Simbelu on je gotovo pun
poštovanja. »Što ste toliko mislima obrvani, Velikašu? Da vam kosa nešto nije
počela da opada, ja bih vam savetovao da je pustite preko čela.« Abu Simbel se
ceri nakrivljenim usnama. »Kakav ugled«, kaže on zamišljeno. »Kakvu slavu ti
uživaš, a mlečnjaci ti još nisu ispali. Pripazi se da ne budemo morali da ti ih mi
iščupamo.« On ga pecka, govori vedro, ali je ta njegova vedrina ipak spojena s
pretnjom od velikog opsega Velikaševe moći. Ali momak je ipak bezbrižan. Idući
ukorak sa Abu Simbelom, on odgovara: »Na mestu svakog zuba koji mi budete
iščupali, izrašće jedan jači, koji će dublje da zagriza i izvlači vrelije mlazeve
krvi.« Velikaš jedva klima glavom. »Ti voliš ukus krvi«, kaže on. Momak sleže
ramenima. »Pesnikov je posao«, odgovara on, »da daje ime neimenljivom, da
ukazuje na prevare, da staje na stranu ugroženog, da kreće u rasprave, da prekraja
svet i da mu ne dopušta da beži u slatki san.« I ako potoci krvi poteku iz rana koje
njegove pesme zadaju, oni će taj svet hraniti. Mladićje satiričar, Baal. Jedna
nosiljka s navučenim zavesicama prolazi pored njih; u njoj neka fina gradska dama
koja je izišla da vidi vašar, nošena na ramenima osmorice Anatolaca - robova.
Abu Simbel hvata mladog Baala za lakat, pod prividom da želi da ga skloni s puta;
i mrmlja, »I očekivao sam da ću te naći; pa, ako hoćeš, da malo popričamo.« Baal
se divi Velikaševoj veštini. Tražeći čoveka, kadar je da svoj plen dovede do
uverenja da je on, plen, lovio lovca. Abu Simbel još jače steže mladićev lakat; i
držeći ga tako za lakat, on svog drugara vodi ka svetinji svih svetinja u samom
središtu grada.
»Imam jednu porudžbinu za tebe«, kaže mu Velikaš, »jednu književnu stvar. Ja
znam svoje granice; veštine i imovanja pakosti i umetnost metričkog panjkanja
potpuno su van mojih moći. Shvataš.«
Ali Baal, drski momak, samo se ukoči i počne da drži đo svog dostojanstva.
»Nije pravo da umetnik postane sluga države.« Simbelov glas pada malo niže,
dobija svila-slije tonove i ritmove. »Oh, da. Ali kad se ti stavljaš u službu ubica-
atentatora, onda je to za tebe jedna savršeno časna stvar!« Kult mrtvih je besneo u
Džahiliji. Kad tu čovek umre, plaćeni oplakivači se bubaju po glavi, grebu svoje
grudi, čupaju kosu. Obogaljena kamila se ostavlja na grobu da crkne. A ako je
čovek ubijen, njegov najbliži rodak polaže asketsku zakletvu i goni ubicu sve dok
se krv krvlju ne osveti; pri čemu je i običaj da se sastavi pesma u slavu tog
potonjeg čina, ali malo je osvetnika sa darom za rimovanje. Zato mnogi pesnici
žive od pisanja pesama posvećenih ubistvima, i opšte je mišljenje da je među
pesnicima koji slave krvno osvetništvo najbolji versifikator ovaj prerano sazreli
polemičar, Baal. Ali njega profesionalni ugled štiti od uvreda kao što je sad ovo
malo Velikaševo ruganje. »To je jedna kulturna stvar«, odgovara on. Abu Simbel
zaranja još dublje u cile-milemisanje. »Možda je tačno i to što kažeš«, šapuće on
pred kapijom Kuće Crnog kamena, »ali, Baale, reci mi pošteno: zar ja ne mogu da
položim neko malo pravo na tebe? Obojica opslužujemo, ili bar ja tako mislim,
jednu istu gospu.« Sad se Baalu sva krv povlači iz obraza; samouverenost mu
krahira, otpada sa njega kao školjka. Velikaš, kao da ne primećuje tu naglu
promenu, pa ugura satiričara u Kuću.
U Džahiliji se kaže da je ova dolina Zemljin pupak; da se naša planeta, kad je
bila stvarana, obrtala oko ove tačke. Adam je bio došao ovamo i ugledao čudo:
četiri smaragdna stuba i na njima uzdignut sjajan džinovski rubin, a ispod tog neba
ogroman beli kamen, takođe sjajan od sopstvene svetlosti, kao neka vizija
Adamove duše. On je oko te vizije podigao debele zidove, da kamen zamrače za
ovu zemlju. To je bila prva Kuća. Mnogo je puta pregrađivana -jednom je to učinio
Ibrahim, posle preživljenja Hagar i malog Ismaila, zahvaljujući angelu - ali, kako
su bezbrojni hodočasnici vekovima dodirivali taj beli kamen, on je postepeno
tamneo i postao crn. Onda je počelo vreme idola; do Mahaundovog doba, tri
stotine i šezdeset kamenih bogova načičkalo se oko Božijeg vlastitog kamena.
Šta li je stari Adam mogao da misli? Njegovi sinovi su danas ovde: Kolos od
Hubala, koga su Amalekiti poslali iz Hita, stoji iznad izvora blaga - Hubal Pastir,
taj polumesec što raste; ali i onaj, od-besa-užagreli, opasni Kain. On je onaj
venući polumesec, kovač i muzičar; pa i on ima svoje posvećenike.
Hubal i Kain gledaju odozgo na Velikaša i pesnika, dok se ovi šetkaju. Gleda
ih i nabateanski proto-Dionizos, Onaj-od-Sharra-e; i jutarnja zvezda Astarte, i
tmurna Nakruh. Evo i boga Sunca, Manafa! Gle, gde krilima maše div Nasr, bog u
obličju orla! Pogledaj i Quzah, što dugu u rukama drži… i zar to nije ljudska
prezasićenost bogovima, hranom kamenom za kljukanje oblapornih hodočasnika,
za gašenje njihove žeđi nesvete. Ta božanstva za vabljenje putnika, dolaze - kao i
sami hodočasnici - sa svih strana. Pa i ti idoli su delegati na nekoj vrsti
međunarodnog vašara.
Postoji ovde i jedno božanstvo zvano Allah (što, prosto, znači Bog). Pitajte
Džahilijance i oni će vam potvrditi da taj badža ima neku vrstu vrhovne vlasti, ali
da on nije mnogo popularan: jedan svestraničar, bog opšte prakse u veku kipova -
specijalista.
Abu Simbel i odnedavno-preznojavajući-se Baal stigli su do svetilišta, gde
su jedna do druge stajale postavljene tri najvoljenije boginje Džahilije. Oni se
klanjaju pred svima trima: pred Uzom sa licem koje zrači, boginjom lepote i
ljubavi; pred mračnom, opskurnom Manat sa licem okrenutim u stranu - njen cilj je
tajanstven, ona prosejava pesak između svojih prstiju - ona je zadužena za ljudsku
sudbinu ona je kob; i, na kraju, pred najuzvišenijom od njih tri, boginjom-majkom,
koju su Grci zvali Latona, Latini Leto, ;i koju ovde zovu Ilat ili, najčešće, Al-Lat.
Boginja. Nju čak i ime stavlja nasuprot Allah-u i čini je ravnopravnom s njim. Lat
- svemoćna. I sa izrazom iznenadnog olakšanja, Baal se baca na tlo i prostire se
pred njom. Abu Simbel i dalje stoji na svojim nogama.
Porodica Velikaša Abu Simbela - ili, tačnije, njegove žene Hind - drži u
svojim rukama čuveni hram Lat, pokraj južne gradske kapije. (Oni takođe vuku
prihode i iz hrama Manat, pored istočne kapije, i iz hrama Uze, na severnoj
sirani.) Te koncesije su osnov Velikaševog bogatstva, i zato je on, to shvata Baal,
sluga boginje Lat. A satiričareva posvećenost toj boginji je poznata širom
Džahilije. Prema lome, to je bilo sve što je Velikaš mislio! Dršćući od olakšanja,
Baal ostaje prostrt, pokazujući tako svoju zahvalnost svojoj Gospi-zaštitnici. Ona
na njega gleda blagostivo; ali na izraz boginjinog lica ne može se osloniti. Baal je
mnogo pogrešio.
Bez ikakvog upozorenja, Velikaš ritne pesnika u bubreg. Napadnut baš u
trenutku kad je mislio da je bezbedan, Baal cikne, počne da se prevrće po podu, ali
Abu Simbel ga prati i nastavlja da ga rita. Začuje se zvuk pucanja jednog rebra.
»Mrcino mala«, primećuje Velikaš, a ton mu je i dalje nizak i dobroćudan.
»Podvodaču jedan, sa piskavim glasom i malim mudima. Da li si ti mislio da će
gospodar hrama Ilate da traži tvoje prijateljstvo samo zbog strasti koju osećaš
prema njoj?« I novo ritanje, pravilno, metodično. Baal kuka uz Abu Simbelove
noge. Kuća Crnog kamena uopšte nije prazna, ali ko sme da se ispreči između
Velikaša i objekta njegovog gneva? I odjednom, Baalov mučitelj čučne, ščepa
pesnika za kosu i podiže mu glavu, uz trzaje, naviše, pa mu šapne na uho: »Baale,
nije ona ta gospa na koju sam mislio«, a iz Baala - jeziv jauk samosažaljenja, jer
on zna da mu se život bliži kraju, da mu se okončava baš kad ima još toliko mnogo
stvari koje bi trebalo da postigne - jadni badžica. Velikaševe usne se taru o
njegovo uho. »Govno od prestravljene kamile«, dašće Abu Simbel. »Ja znam da mi
ti jebeš ženu.« I pri tom zapaža, sa velikim zanimanjem, kako Baal ima istaknutu
erekciju, ironični spomenik koji je podigao svom strahu.
Abu Simbel, Velikaš-rogonja, uspravlja se, i naređuje, »Diži se!«, a Baal,
unezveren, kreće za njim napolje.
Grobovi malog Ismaila i njegove majke Hagar leže pokraj severozapadnog
lica Kuće Crnog kamena, na prostoru ograđenom niskim zidom. Abu Simbel prilazi
tom području i zaustavlja se nešto dalje od njega. U tom ograđenom delu stoji mala
grupa ljudi. Tamo su vodonoša Halid i neka baraba iz Persije sa tuđinskim imenom
Salman; i da upotpuni trojstvo tog ološa, tu je i rob Bilal, onaj koga je Mahaund
oslobodio, jedan ogroman crni monstrum, baš taj, sa glasom koji odgovara
njegovoj fizičkoj veličini. Ta trojica besposličara sede na zidu ograde. »Ta gomila
đubreta«, kaže Abu Simbel. To je tvoja meta. Piši o njima; i o njihovom vođi,
naravno.« I uprkos svom strahu, Baal ne može da sakrije nevericu. »Velikašu dragi,
zar o tim lupežima - o tim jebenim prostačinama? Vi ne treba da brinete zbog njih.
Šta vi uopšte mislite? Je 1’ da će Mahaundov jedan Bog da dovede vaše hramove
do bankrotstva? Trista šezdeset protiv jednog, i zar da jedan pobedi? To ne može
da se desi.« On se kikoće skoro histerično. Abu Simbel ostaje hladan: »Čuvaj te
uvrede za svoje pesme.« Ali raskikotani Baal ne može da se zaustavi. »Revolucija
vodonoša, doseljenika i robova… uh, Velikašu dragi! Ja se mnogo plašim.« Abu
Simbel pažljivo pogleda raskikotanog pesnika. »Da«, odgovara mu on, »tačno, i
treba da se plašiš. Piši o tome, molim te, a ja očekujem da će te pesme biti tvoja
remek-dela.« Baal nabira čelo, cvili. »Ali to je traćenje mog, mog malog
talenta…« On shvata da je previše rekao.
»Radi kako ti je rečeno«, bile su poslednje reči koje mu je Abu Simbel
uputio. »Nemaš drugog izbora.«…

Velikaš se izležava u svojoj spavaćoj sobi dok mu naložnice zadovoljavaju

potrebe. Kokosovo ulje za njegovu proređenu kosu, vino za njegova nepca, jezici
za njegovo uživanje. Momak je bio u pravu. Zašto se ja plašim Mahaunda? U
dokolici, počinje da broji svoje naložnice; prestaje kod petnaeste, i pljesne
šakama. Taj momak. Hind će i dalje da se viđa s njim, očigledno; i kakve šanse
može on, Abu Simbel, da ima protiv njene volje? To je njegova slabost, zna on to,
to da je kadar da mnogo vidi i da mnogo podnosi. On ima svoje apetite, pa zašto
onda i ona ne bi mogla da ima svoje? Naravno, sve dotle dok je diskretna; i sve
dotle dok on to zna. On mora da zna; znanje je njegova droga, njegova opasna
navika. On ne može da podnosi ono što ne zna, te zbog toga, ako ne zbog nečeg
drugog, Mahaund je njegov neprijatelj, Mahaund sa svojom mišmaš bandom
odrpanaca, i momak je imao pravo da se smeje. On, Velikaš, ne može da se tako
lako nasmeje. On je, kao i njegov protivnik, oprezan čovek, on hoda na jastučićima
svojih stopala. Setio se onog ogromnog, onog roba, Bilala: setio se kako ga je
njegov gospodar zamolio, ispred hrama Lat, da prebroji bogove. »Jedan«,
odgovorio je on onim svojim krupnim, melodičnim glasom. Bogohuljenje - za to je
predviđena smrtna kazna. Bacili su ga na zemlju, na vašarištu, raširili mu i noge i
ruke, pa su mu na grudi stavili jedan ogroman kamen. Kol’ko reče da ih ima?
Jedan, ponavljao je, jedan. Zatim su na prvi kamen stavili i drugi. Jedan jedan
jedan. Mahaund ga je otkupio od vlasnika i oslobodio.
Ne, Abu Simbel razmišlja, momak Baal nije bio u pravu, ti ljudi su vredni
našeg vremena. Zašto se ja plašim Mahaunda? Zbog toga: jedan jedan jedan, zbog
te zastrašujuće singularnosti; dok sam ja uvek podeljen, uvek dva ili tri ili petnaest.
Ja čak mogu da shvatim i njegovo gledište; on je isto toliko bogat i uspešan kao
bilo ko od nas, kao bilo koji savetnik, ali pošto njemu nedostaje ona prava vrsta
porodičnih veza, mi mu nismo ponudili neko mesto u našoj grupi. Pošto je rastao
bez roditelja, kao siroče, on je isključen iz trgovačke elite, i zato oseća da je
izigran, da nije dobio ono što mu pripada. Uvek je bio ambiciozan. Ambiciozan ali
sam. Ne možeš stići na vrh ako se sam-samcit penješ uz brdo. Sem, možda, ako
tamo ne sretneš nekog anđela… da, to je to. Vidim ja na šta on cilja. Ali on mene
ne bi mogao da razume. Kakvu vrstu čoveka ja predstavljam? Saginjem glavu.
Kolebam se, procenjujem šanse, nameštam svoja jedra, manipulišem, i tako
uspevam da preživim, da opstanem. Zato neću da optužim Hind za neverstvo. Mi
smo dobar par, led i vatra. Na štitu njene familije, grb: legendarni crveni lav,
mnogozubi ljudožder. Nek se ona samo igra sa svojim satiričarem; među nama
nikad nije bilo seksa. Ja ću njega već srediti kad joj on dosadi. Velika je to laž -
misli Velikaš Džahilije dok tone u san - da je pero jače od mača.

Bogatstvo grada Džahilije stvoreno je na preimućstvu peska nad vodom. U

staro vreme smatralo se da je bezbednije transportovati robu preko pustinje nego
preko mora, gde svaki čas mogu da udare monsuni. U to vreme pre meteorologije,
bilo je nemoguće predviđati takve stvari. Zato su napredovali karavan-seraji.
Proizvodi sveta su pristizali iz Zafara u Sabu, a odatle u Džahiliju i oazu latrib, pa
dalje do Midijana gde je živeo Mojsije; otuda u Akabu i Egipat. Iz Džahilije su
počinjale druge karavanske staze: na istok i severoistok, ka Mesopotamiji i
velikom Persijskom Carstvu. Ka Petri i Palmiri, gde je Solomon nekad voleo
kraljicu Sabe. To su bili siti i ugojeni dani. Ali sad su čitave flote, koje plove
vodama oko poluostrva, postale krepkije, posade im veštije, a navigacioni
instrumenti su im tačniji. Karavani kamila gube posao u korist brodova. Pustinjska
lađa i morska lađa, to staro suparništvo sa danas poremećenom ravnotežom snaga.
Vladaoci Džaliilije besne zbog toga, ali oni tu mogu malo da učine. Abu Simbel
podozreva da sad jedino hodočašće stoji između grada i njegove propasti. Gradski
savetnici pretražuju svet da nađu kipove tudinskih bogova, kako bi pomoću njih
privlačili nove hodočasnike u grad od peska; ali oni i u tome imaju takmace. Dole,
u Sabi, podigli su jedan veliki hram, svetilište suparničko, radi takmičenja sa
Kućom Crnog kamena. Mnoge hodočasnike sad jug dovodi u iskušenje, a broj
posetilaca vašara u Džahiliji opada.
Po preporuci Abu Simbela, vladaoci Džahilije su njenim verskim ritualima
dodali primamljive začine profanosti. Grad je postao čuven po svojoj
razuzdanosti, kao kockarska jazbina, kupleraj, mesto gde se pevaju škakljive i
nepristojne pesme. Članovi plemena Ajkula jednom prilikom su prekardašili u
svojoj pohlepi za novcem hodočasnika, Čuvari kapije Kuće počeli su da traže mito
od umornih putnika; njih četvorica, ljuti što su dobili bedan bakšiš, sunovratili su
dva putnika niz velike strme stepenice pravo u smrt. Ovaj postupak je mnoge
obeshrabrio i oni nisu ponovo došli… Danas, kidnapuju žene-hodočasnice radi
ucene ili ih prodaju kao naložnice. Bande mladih Ajkula krstare gradom i nameću
svoj zakon. Priča se da Abu Simbel održava tajne sastanke s vođama bandi i da ih
sve on organizuje. To je svet kojem je Mahaund doneo svoju poruku: jedan jedan
jedan. Sred takvog mnoštva bogova, to zvuči kao opasna reč.
Velikaš se uspravlja u krevetu, u sedeći stav, a naložnice mu odmah prilaze i
nastavljaju sa mazanjem i glađenjem njegovog tela. On im gestom daje znak da
odu, pa zatim pljesne šakom o šaku. Ulazi evnuh. »Pošalji glasnika u kuću kahina
Mahaunda«, naređuje Abu Simbel. Namestićemo mu jednu malu probu. Pošteno
takmičenje: tri protiv jednog.

Vodonoša, došljak i rob: Mahaundova tri učenika, peru se kraj izvora

Zamzam. U peščanom gradu, oni su nezdravo opsednuti vodom. Ablucije,
neprestane ablucije- pirkanje, pranje nogu do kolena, ruku do lakata, glave do
vrata. Suvih grudi do pupka, mokrih udova i vlažnih glava- baš izgledaju kao
neki ekscentrici! Pljus, pljas, pranje i klanjanje uz molitvu. Klečeći, zavlače ruke,
noge, glave natrag u svuda prisutni pesak, a zatim iznova počinju ciklus sa vodom i
molitvama. Ovo su lake mete za Baalovo pero. Njihova ljubav prema vodi je neka
vrsta izdaje; ljudi Džahilije prihvataju svemoćnost peska. Pesak se zavlači između
njihovih prstiju i na rukama i na nogama, lepi im se za trepavice i kosu, i tu se
stvrdnjava i zatvara im pore na koži. Oni se otvaraju prema pustinji: dođi, pešče,
peri nas u suhoći! To je običaj džahilijanski, počev od najvišeg građanina do onog
najnižeg mogućeg. Oni su silikonski, kremenski narod, a sad su vodoljupci došli
među njih.
Baal ih obilazi na bezbednoj udaljenosti - Bilal nije čovek s kojim se može
šaliti - i dovikuje im poruge. »Ako su Mahaundove ideje bilo čega vredne, je l’ vi
mislite da će one biti popularne među ološem kao što ste vi?« Salman obuzdava
Bilala: »Mi smo samo počastvovani što je moćni Baal izabrao nas za svoj napad«,
on se pri tom osmehuje a Bilal se opušta, smiruje. Vodonoša Halid je iznerviran,
ali kad ugleda krupnu figuru Mahaundovog strica Hamze koji im prilazi, on željno
potrči ka njemu. Hamza, u svojoj šezdesetoj, i danas je najugledniji gradski borac i
na lavove lovac. Mada je istina manje slavna od pohvala: Hamza je u borbi više
puta bio poražen, ali, pošteđen od prijatelja ili zahvaljujući sreći, izbavljen iz
lavljih čeljusti. On ima para koje mu omogućuju da se te vesti ne šire. Ali i
njegove goiline, i to što je dosad ostao živ, doprinose nekoj vrsti poštovanja
legende o njegovoj borbenosti i hrabrosti. Bilal i Salman, zaboravljajući Baala,
polaze za Halidom. Sva trojica su nervozni, mladi.
On se još nije vratio kući, obaveštava ih Hamza. A Halul je zabrinut: Ali
čitavi sati su prošli - šta li mu to radi ona haraba, da li ga muči, da 1’ mu uvrće
palčeve, ili ga bičuje?
I opet je Salman najsmireniji: To nije Simbelov stil, kaže on, to je s njegove
strane nešto ljigavo, verujte. A Bilal, nčući, iskazuje svoju odanost Mahaundu:
Ljigavo-neljigavo, ja verujem u njega, u Proroka. Njega ne može ništa da slomi. A
Hamza ga samo blago prekori: Oh, Bilale, koliko puta on treba da ti to kaže? Čuvaj
svoju veru za Boga. Božji glasnik je samo čovek. Halidova napetost puca: on se
suprotstavlja starom Hamzi, pa ga oštro pita: Je l’ ti hoćeš da kažeš da je Glasnik
slab čovek? Možeš ti sto puta da budeš njegov stric… Hamza udari vodonošu po
glavi. Ali ne dopuštaj da on vidi tvoj strah, kaže, pa makar ti bio i smrtno uplašen.
Njih četvorica se ponovo peru u trenutku kad Mahaund stiže; zbijaju se oko
njega - Kakoštazašto? Hamza stoji iza njih. »Sinovče, ovo mi nikako ne izgleda na
dobro«, prasne on svojim vojničkim lavežom, »do đavola!« pa doda: »Kad se
vraćaš sa onog Brda-Šišarke, ti sav blistaš. A danas si mi nešto mračan.«
Mahaund seda na rub izvora i osmehuje se. »Ponudili su mi jednu nagodbu.«
Abu Simbel? vikne Halid. Nezamislivo. Odbij. Verni Bilal ga opominje: Nemoj ti
da daješ lekcije Glasniku. Razume se da je on to odbio. Persijanac Salman pita:
Kakva je to nagodba. Mahaund se ponovo osmehne. »Dobro je što bar jedan od
vas želi to da čuje.«
»Radi se o jednoj sitnici«, nastavlja on. »O zrnu peska. Simbel moli Alahaf
da mu podari malo svoje naklonosti.« Hamza vidi da je Mahaund iscrpljen od
umora. Kao da se rvao s nekim demonom. Vodonoša viče: »Ništa! Ni trunku
njemu.« Hamza ga ućutka.
»Ako naš veliki Bog u srcu svom smatra da treba da dopusti - on je sam
upotrebio tu reč, dopusti - da su tri, samo tri idola od onih tri stotine šezdeset
vredni obožavanja…«
»Nema drugog boga sem Boga!« uzvikuje Bilal. Drugari mu se pridružuju:
»Ya Allah!« Mahaund izgleda ljut. »Hoće li vernici da saslušaju Glasnika?« Oni
zaćute, povlaćeći nogama po prašini.
»On moli Alaha za odobrenje da to budu Lat, Uza i Manat. A zauzvrat, daje
svoju garanciju da ćemo mi biti tolerisani, pa čak i zvanično priznati; a kao znak
toga, mene bi izabrali u Savet Džahilije. To je ponuda.«
 Persijanac Salman kaže: »To je klopka. Ako odeš gore na Planinu pa se vratiš
s takvom Porukom, on će da te pita kako si uspeo da navedeš Džibrila da pribavi
baš to pravo otkrovenje? Bio bi u stanju da te nazove šarlatanom, prevarantom.«
Mahaund zatrese glavom. »Ti, Salmane, znaš da sam ja naučio kako treba da
slušam. To slušanje nije od one obične vrste; ono je i neka vrsta postavljanja
pitanja. Često, kad dođe, Džibril izgleda kao da zna šta mi je u duši. A ja to
najčešće osećam kao da mi on izlazi iz samog srca: iz mojih najvećih dubina, iz
same moje duše.«
»Ili je to samo drukčija klopka«, Salman je uporan. »Koliko mi već dugo
propovedamo veru koju si nam ti doneo? Nema drugog boga osim Boga. I šta smo
mi ako je se sad odreknemo? Ovo nas slabi, čini nas besmislenim. Prestajemo da
budemo opasni. Niko nas više neće uzimati ozbiljno.«
Mahaund se smeje, jer ga ova izjava stvarno zabavlja. »Možda ti nisi ovde
dovoljno dugo«, kaže mu on blago. »Zar nisi zapazio? Nas narod i ne uzima
ozbiljno. Nikad ih nema više od pedesetak, oko mene, kad govorim, a polovina
njih su turisti. Zar ti ne čitaš one paskvile koje Baal kači po celom gradu?« I on
recituje:

Glasniče, čuj moju škljocu:

Mani tu svoju monofiliju–
to jedan jedan jedan –
nije to za Džahiliju!
Vratiti pošiljaocu.

»Oni nas svugde ismejavaju, a ti kažeš da smo opasni«, zavapi on.

Sad Hamza izgleda zabrinuto. »Tebe nikad ranije nije brinulo njihovo
mišljenje. Zašto sad? Zašto posle tvog razgovora sa Simbelom?«
Mahaund zatrese glavom. »Ponekad pomislim da bih ovim ljudima morao da
olakšam pristup veri.«
Neprijatna tišina zavlada oko njegovih učenika; oni izmenjuju poglede,
premeštaju se s noge na nogu. Mahaund ponovo zavapi. »Svi vi znate šta se
događa. Naš neuspeh u preobraćanju ljudi. Ljudi neće da se odriču svojih bogova.
Neće pa neće.« On ustaje sa ograde, okrene se i ode dalje od njih, pa se sam pere
na suprotnom kraju zamzamskog izvora, zatim klekne i počinje da se moli.
 »Ljudi su utonuli u mrak«, tužno kaže Bilal. »Ali, progledaće oni. Čuće oni.
Bog je jedan.« Svu četvoricu obuzima jad; čak je i Hamza potišten. Mahaund je
uzbuđen a njegovi se sledbenici tresu.
On ustane, pokloni se, uzdahne, i prilazi im ponovo. »Slušajte me, svi«, kaže
on, prebacujući jednu ruku preko Bijalovih ramena, a drugu preko ramena svoga
strica. »Čujte me: to je zanimljiva ponuda.«
Neobgrljeni Halid gorko ga prekida. »Ta ponuda je iskušenje.« Ostali deluju
prestrašeno. Hamza se veoma blago obraća vodonoši. »Zar nisi baš ti, Halide, hteo
da se sa mnom svađaš zato što si pogrešno pretpostavio, kad sam ja Glasnika
nazvao čovekom, da ga u stvari nazivam slabićem? I šta sad? Da li sad ja treba
tebe da izazovem na svađu i bitku?«
Mahaund ih moli da se smire. »Ako se svađamo, onda za nas nema nade.« On
pokušava da razgovor podigne na teološku razinu. »Nije on predlagao da Alah
prihvati te tri boginje na ravnoj nozi sa njim. Čak ni boginju Lat; već samo da one
dobiju neku vrstu posredničkog, nižeg statusa.«
»Kao đavoli«, prasne Bilal.
»Ne«, Persijanac Salman shvata stvar. »Kao arhanđeli. Velikaš je pametan
čovek.«
»Anđeli i đavoli«, kaže Mahaund. »Džibril i Šejtan. Svi mi već prihvatamo
njihovo postojanje na po puta između Boga i čoveka. Abu Simbel moli da
prihvatimo još samo tri posrednice u tom uzvišenom društvu. Samo tri, i, ukazuje
on, sve će duše Džahilije biti naše.«
»I oni kipovi će biti izbačeni iz Kuće?« pita Salman. Mahaund mu odgovara
da o tome nisu posebno razgovarali. Salman zatrese glavom. »Sve se to radi zato
da bi ti bio uništen.« A Bilal dodaje: »Bog ne može da bude četiri.« A Halid, samo
što ne zaplače: »Glasniče, šta ti kažeš? Lat, Manat i Uza - pa one su žene! Milost!
Zar da sad imamoi boginje? Te stare čaplje, rode, veštice?«
Jad-napetost-žamor duboko se usecaju u Prorokovo lice, koje Hamza, kao
vojnik na bojnom polju kad teši ranjenog druga, uzima medu šake. »Ne možemo mi
to da sredimo umesto tebe, sinovče«, kaže mu on. »Popni se na Brdo. Idi, pitaj
Džibrila.«

Džibril: sanjalica, čije je gledište ponekad gledište filmske kamere, a u nekim

drugim trenucima - gledište gledaoca. Kad je on kamera, ona je uvek u pokretu, on
mrzi statične kadrove, te on tako lebdi gore na visokom kranui gleda dole na figure
glumaca u skraćenoj perspektivi, ili se sjuri dole da, nevidljiv, stane između njih,
okrećući se polako na peti da bi omogućio praćenje sebe - objekta u pokretu, sa
svih strana u »areni«, za trista šezdeset stepeni, ili bi možda pokušao da bude
sniman sa platforme na pokretnim »far«-kolicima na šinama uskog koloseka,
furajući uporedo sa Baalom i Abu Simbelom dok njih dvojica hodaju, ili će ruku-
pod-ruku sa statičnom kamerom da prošpija tajne Velikaševe spavaće sobe. Ali on
uglavnom sedi gore na Bregu-Šišarki kao platežna mušterija-gledalac na sedištima
iza ili iznad bine, sine, a Džahilija je njegovo bioskopsko platno. Molim. I on tako
posmatrai odmerava radnju kao svaki ljubitelj filma, uživa u tučama, neverstvima,
moralnim krizama drugih, ali tu nema dovoljno mačkica za pravi hit, badžo, a gde
su i one drnke-drnke-pesme, da im nanu-naninu - što pristojan čovek reći ne
sme!? Trebalo je da sagrade dekor za scenu na vašarištu, možda i za plastičnu
ulogu zvezde Pimpl Bilimorije u nekoj vašarskoj šatri, gde bi ona tresla sisama
svojim znatnim.
I zatim, bez prethodnog upozorenja, Hamza kaže Mahaundu: »Idi i pitaj
Džibrila«, a on, sanjalica, osećajući kako srce hoće da mu, od straha, iskoči iz
grudi, kaže, ko, je l’ ja? Pa, ja sam taj od koga se ovde očekuje odgovor po tom
pitanju? Sedim ovde i gledam taj film, a onda onaj glumac uperi prst u mene - ko je
još čuo tako nešto- i pita krvave gledaoce tog »teologića« da reše taj krvavi
zaplet? - Ali pošto se san pomera, pošto san uvek menja svoj oblik, on, Džibril,
nije više običan gledalac već glavni glumac, star. Sa svojom starom slabošću da
rado prihvata mnoge uloge: da, da, on ne igra samo ulogu arhanđela nego i njega,
Biznismena, Glasnika, Mahaunda, koji se vere uz planinu kad se vere. I tu su
potrebne cake, pravi »klikeraški« rezovi da bi se sredila ta dvostruka uloga njih
dvojica nikad ne smeju da se vide u istom kadru, svaki mora da govori u prazno
zamišljenoj inkarnaciji onog drugog i da se oslanja na tehnologiju u pogledu
stvaranja vizije koja fali, sređivanja stvari pomoću makaza na montažnom stolu i
lepljive trake, ili, što je još egzotičnije, pomoću one pokretne »asure«. Ali, da se
ona ne pobrka - ha ha - sa bilo kojim letećim ćilimom!
Shvatio je: on se plaši onog drugog, onog Biznismenai zar to nije šašavo? Da
se arhanđel trese od straha pred lim smrtnim čovekom. To je tačno, ali: to je onaj
strah koji osećate kad se prvi put nađete u filmskom kadrui očekujete da u kadar
uđe i on, jedna od živih legendi lilma; i pomislite, ja ću se obrukati, čabriraću,
postaću leš; ali pri tom ludo želite da budete dobri. On će vas usisavati vazdušnom
strujom svog genija, i od njega će zavisiti da li ćete izgledati dobro, kao ptica što
visoko leti, ali ako tu omanete sa svojim udelom ili učinite nešto još gore, onda će
vas on… Taj Džibrilov strah, strah od onog sebe kojeg mu stvara njegov sopstveni
san, navodi ga da se bori protiv Mahaundovog dolaska, pokušava da ga odloži, ali
evo ti njega gde dolazi, tu nema da ga nema, te arhangel zavezuje svoju pljucu.
Ti snovi u kojima vas izguraju na scenu kad vi na njoj nemate šta da tražite, ne
znate priču, niste naučili nijednu repliku, a ispred vas puno gledalište, i svi
gledaju, gledaju: takvo je to osećanje. Ili kao u istinitoj priči o onoj beloj glumici
koja je igrala ulogu crnkinje u nekoj Šekspirovoj drami. Izišla je na binu i
primetila da su joj naočari i dalje na nosu, i-jao, ali je zaboravila da nacrni i ruke,
te ne može da ih podigne da bi skinula naočare, i dvaputjao: i takvo osećanje!
Mahaund dolazi kod mene radi otkrovenja i moli me da se odlučim između
monoteističke i henoteističke alternative, a ja sam ti samo nekakav idiotski
glumac koji ima tamo neke vražje košmare i sad koj-moj ja to treba da znam,
jao, i šta da ti ja kažem, u pomoć. U pomoć!

Da biste iz Džahilije stigli do Brda-Šišarke, morate najpre da uđete u mračne

jaruge gde pesak nije beo, nije onaj čisti pesak koji je davno profiltriran kroz tela
morskih krastavaca, nego je crn i tmuran, i on iz sunca svetlost isisava. Brdo čuči
iznad vas kao neka zver iz mašte. Verete se uz njegovu kičmu. Ostavljajući iza sebe
poslednje drveće sa belim cvetovima i debelim listovima punim nekog mlečnog
soka, verete se između velikog kamenja koje je sve veće kako se više penjete, sve
dok ne počne da liči na ogromne zidine koje pomračuju sunce. Gušteri su tamo
modri kao i senke. Onda se nađete na samom vrhu brega; iza vas Džahilija, a
ispred vas bezoblična pustinja. Spuštate se niz breg prema pustinji, i, oko sto
pedeset metara niže, stižete do pećine, koja je dovoljno visoka da u njoj možete
stajati uspravno, a čije je tlo prekriveno čudesnim albino-peskom bezbojnim. Dok
se verete, čujete kako vas pustinjski golubi zovu po imenu, i kako vas stene takođe
pozdravljaju, na vašem jeziku, uzvikujući Mahaund, Mahaund. Kad stignete do
pećine, vi ste umorni, pa legnetei zaspite.

Ali kad se odmori, on ulazi u drukčiju vrstu sna, neku vrstu ne-sna, u stanje
koje on naziva svojim slušanjem, pri ćcmu oseća bol u utrobi, neko čupanje, kao
nešto što pokušava da se rodi, i sad Džibril, koji je lebdeo-gore-i-gledao-dole, u
sebi oseća neku pometnju, ko sam ja, i u tim trenucima počinje da se čini da je
arhanđeo zapravousamom Proroku, Ja sam mu to čupanje u utrobi, ja sam taj
anđeo što se istiskuje kroz spavačev pupak, i ja se pojavljujem, ja, Džibril Farišta,
dok moje drugo ja, Maliaund, ieži i sluša, u zanosu svom; ja sam vezan za njega,
pupkom za pupak, preko jedne sjajne vrpce svetlosti, i nije mogućno reći ko koga
tu sanja. Mi strujimo u oba pravca duž te vrpce pupčane.
Danas, poput Mahaundove nadvlađujuće napetosti,
i Džibril oseća svoje očajanje: sumnje svoje. Oseća i da je Mahaund u velikoj
nevolji, ali Džibril još ne zna svoje replike… on sluša to slušanje-koje-je-i-
pitanje. Mahaund pita: Njima su prikazana čudesa, ali oni nisu u njih verovali.
Oni su videli kako ti dolaziš k meni, usred bela dana u gradu otvorenih očiju, kako
mi otvaraš grudi, kako mi ispiraš srce zamzamskom vodom i vraćaš mi ga u grudi.
Mnogi su to videli, ali se i dalje klanjaju kamenju. I kad si mi dolazio noću i kad si
me na krilima svojim vodio u Jerusalim, i ja lebdeo iznad tog svetog grada, nisam
li se kasnije vraćao i verno opisivao kako to izgleda, tačno, do poslednje
pojedinosti? Zato da ne bi bilo nikakve sumnje u to čudo, ali oni su ipak otišli pod
okrilje boginje Lat. Zar nisam već učinio sve najbolje što sam mogao da bih im
uprostio stvar? Onda, kad si me odneo gore do samog Prestola, i kad je Alah
spustio na pleća vernih ono veliko breme od četrdeset molitvi dnevno. Na mom
povratku, sreo sam Mojsija i on reče, Taj teret je i suviše težak, vrati se i moli za
manje. Četiri puta sam se vraćao, i sva četiri puta je Mojsije rekao da je to još
mnogo, Vrati se opet. Ali Alah je dotle bio smanjio dužnost vernika na pet molitvi
dnevno i ja nisam hteo da se ponovo vraćam. Bilo me je sramota da molim da još
smanjuje. On je u svojoj velikodušnosti sad tražio samo pet umesto četrdeset, ali
oni i dalje vole onu Manat, i dalje hoće onu Uzu. I šta ja tu mogu da učinim? Šta da
im propovedam?
Džibril još ćuti, prazan za bilo kakve odgovore - Preklinjem te, ništa me ne
pitaj! Mahaundove muke su užasne. On ipak pita: da li je moguće da su one
anđeli? Lat, Manat, Uza… Smem li da ih nazivam anđeoskim? Džibrile, da li ti
imaš sestre? Jesu li one kćeri Božije? I on sam kaštiguje sebe, O taštino moja, ja
sam drzak čovek, da li je to slabost, i da li je to samo moj san o moći? Smem li ja
da izdam sebe radi sedišta u onom gradskom Savetu? Da li je to razumno i mudro,
ili je, pak, šupljina i samoljublje? Ja čak ne znam ni da li je Velikaš iskren. Da li
on to zna? Možda čak ni on sam to ne zna. Ja sam slab a on je jak, a prihvatanje te
ponude njemu pruža mnoge mogućnosti da me uništi. Ali i ja, pri tom, mogu dosta
da dobijem. Duše grada, duše ovog sveta, a one sigurno vrede koliko i tri ženska
anđela? Da li je Alah toliko nepopustljiv da nije u stanju da prigrli još njih tri, da
bi spasao ljudsku rasu? - Ja ništa ne znam.
 - Da li Bog treba da bude ponosan ili ponizan, veličanstven ili jednostavan,
popustljiv ili ne-? Šta on predstavlja? Šta ja predstavljam?

U polusnu ili u polubudnom stanju, Džibril Farišta je često pun srdžbe zato što
se u njegovim vizijama koje ga proganjaju ne pojavljuje Onaj od koga se očekuje
da ima odgovore; On se nikad ne ukazuje, Taj što se držao po strani kad sam ja
umirao, kad mi je On bio toliko potreban. Taj oko koga se sve vrti, Alah - Išvara,
Svevišnji i Svemogući - Bog. Odsutan dok se mi grčimo, previjamo i patimo u
Njegovo ime.
Vrhovno biće se drži po strani; a ono što se stalno drži tu i vraća, jeste ovaj
prizor, Prorok u zanosu, istiskivanje kroz pupak, vrpca svetlosti, a zatim Džibril u
svojoj dvostrukoj ulozi radi obe radnje: i odozgo-dole-gleda i odozdo-gore-zuri. I
obojica su pri tom od straha raspamećeni, niiđmoćnošću toga, transcendencijom
tom. Džibril je paralisan prisustvom Prorokovim, veličinom njegovom, i ovako
misli: O ja ne mogu ni da zucnem i zato ću možda da mu ličim na budalu
preispoljnu. Hamzin savet: nikad ne pokazuj svoj strah: i arhanđelima i
vodonošama je takav savet podjednako potreban. Jedan arhanđel mora da deluje
staloženo, i šta bi Prorok pomislio kad bi taj Bogom uzvišeni počeo da blebeće i
baljezga od treme glumačke?
Događa se: Otkrovenje. Ovako: Mahaund i dalje u svom ne-snu, postaje krut,
vratne žile mu nabrekle hvata se gčevito za svoj stomak. Ne, ne, nije to slično
napadu padavice, ne može se to tako lako objasniti; koji je to napad padavice ikad
uspeo da dan pretvori u noć, da sakupi oblake iznad glave i vazduh zgusne, dok
jedan anđeo visi, lud od straha, gore na nebu iznad tog paćenika, održavan gore
kao papirni zmaj na zlatnom koncu? Ponovo ono čupanje, čupanje, a zatim počinje
čudo u njegovoj-mojoj-našoj utrobi, on se iz sve snage napreže da izazove nešto,
da to na silu izazove, i Džibril počinje da oseća tu snagu, tu silu, i evo je ovde u
mojim sopstvenim vilicama, deluje na njili, otvara ih, zatvara; i ta moć što se u
Mahaundu rađa doseže gore do mojih glasnih žica i glas izlazi.
Ne moj glas, jer ja nikad nisam te reči znao i ja nisam dobar govornik i to
nikad nisam bio i nikad neću biti i to nije moj glas, to je Glas.
Mahaund razrogačuje oči, on ima neku vrstu vizije, hulji u nju, oh, tačno,
Džibril se seća, u mene. On vidi mene. Moje se usne pokreću, a pokreće ih - šta,
ko? Ne znam, ne umem da kažem. Ali, ipak, evo ih, izlaze mi iz usta, iz grla, kroz
zube: Reči.
 Biti poštar Božiji, nije šala, da!
Alialiali: Bog nije na ovoj slici.
Bogzna čiji sam poštar ja.

U Džahiliji čekaju Mahaunda pored izvora. Halid vodonoša, kao i uvek

najnestrpljiviji, otrči do gradske kapije da gleda napolje ne bi li ga ugledao.
Hamza, kao svaki stari vojnik naviknut da sam sebi pravi društvo, čuči dole u
prašini i igra piljke. Tu nema osećanja neke žurbe; on je ponekad danima, pa čak i
nedeljama odsutan. A grad je danas bezmalo napušten; svi su otišli do velikih šatri
na vašarištu da slušaju takmičenje pesnika. U toj tišini, čuje se samo zveket
Hamzinog šljunka i gugutanje jednog para kamenjarskih golubova, posetilaca sa
Brda-Šišarke. Zatim začuju bat nečijih koraka u trku.
Stiže Halid, bez daha, tužna izgleda. Glasnik se vratio, ali ne dolazi u
Zamzam. I sad su svi na nogama, zbunjeni ovim odstupanjem od ustanovljenog
običaja. Oni ostali koji su ga čekali sa palmovim lišćem i grančicama u rukama,
pitaju Hamzu: Znači, neće biti nikakve poruke? Ali Halid, još zaduvan, zatrese
glavom: »Ja mislim da će ipak biti. On izgleda kao i obično kad čuje Reči. Ali
nismo razgovarali, ništa mi nije rekao, pa je otišao ka vašarištu.«
Hamza preuzima komandu, sprečavajući diskusiju,i kreće ispred svih napred.
Učenici - dvadesetak njih koji su se tu okupili - idu za njim ka onim telesnim
zadovoljstvima grada, idu sa izrazima pobožnog, blagog gađenja. Jedino Hamza
izgleda kao da se raduje vašaru.
Ispred šatre Vlasnika Šarenih kamila, nalaze Mahaunda kako stoji žmureći i
čeličeći se za zadatak koji ga čeka. Postavljaju mu pitanja, nespokojno; on ne
odgovara. Posle nekoliko trenutaka, on ulazi u šatru pesništva.

U šatri, publika s podrugivanjem reaguje na dolazak nepopularnog Proroka i

njegovih tužnih sledbenika. Ali kad Mahaund krene napred, žmureći, zvižduci i
protesti prestaju i zavlada tišina. Mahaund nekoliko trenutaka ne otvara oči, ali
korak mu je ipak siguran, te tako stiže do bine bez posrtanja ili sudaranja. Popne se
uz nekoliko stepenika do svetlosti; oči su mu i dalje zatvorene. Okupljeni lirski
pesnici, sastavljači pohvala ubicama-osvetnicima, versifikatori naracija i
satiričari - i Baal je tu, svakako - uperili su poglede sa velikim zanimanjem, ali i
malo nespokojno, na hodača u snu, Mahaunda. Njegovi učenici se tiskaju kroz
gomilu da nađu malo mesta. Pisari se bore da budu blizu njega, da zapišu sve što
on bude rekao.
Velikaš Abu Simbel sedi naslonjen na velike jastuke na svilenom ćilimu
postavljenom pored bine. Uz njega je, sva blistava, sa zlatnom egipatskom
ogrlicom, njegova žena Hind, taj čuveni grčki profil i crna kosa dugačka kao i
njeno telo. Abu Simbel ustaje i obraća se Mahanndu, »Dobro nam došao«. On je
sav uglađen. »Dobro došao, Mahaunde, proroče, vidovnjače.« To je javno
izražavanje poštovanja i ono ostavlja upečatljiv utisak na okupljenu masu.
Prorokove učenike više ne guraju u stranu, već im prave mesta da prođu. A oni,
zbunjeni i poluzadovoljni, izbijaju na čelo gomile. Mahaund progovara, otvarajući
oči.
»Ovo je skup mnogih pesnika«, kaže on razgovetno, »i ja ne mogu da tvrdim
da sam jedan od njih. Ali ja sam glasnik, i ja vam donosim stihove od Onog koji je
veći od svih ovde okupljenih.«
Slušaoci gube strpljenje. Religija je za hram; i Džahilijanci i hodočasnici su
došli ovamo da se zabavljaju.
Ućutkajte toga! Izbacite ga napolje! - Ali Abu Simbel opet progovara. »Ako je
tvoj Bog tebi stvarno nešto rekao«, kaže on, »onda ceo svet mora to da čuje.« I
istog trenutka pod velikom šatrom zavlada mrtva tišina.
»Ona Zvezda«, uzvikne Mahaund, a pisari počinju da beleže.
»U ime Alaha, Milostivog, Milosrdnog!
Ona pokraj Plejada kad sa nebeskog svoda nestanu: Tvoj drug ne greši; niti s
pravog puta skreće.
Niti iz njega želje njegove govore. To je otkrovenje koje je otkriveno: moćnik
je jedan naučio njega.
On je stajao na horizontu visokom: gospodar snage. Onda je prišao blizu,
bliže od dužine dva zategnuta luka, i slugi svom otkrio ono što je otkriveno.
Slugino srce beše iskreno kad vide što vide. I da li se vi sad usuđujete da
osporite viđeno?
Video sam ga i pokraj drveta-lotosa na kraju najudaljenijem, pored kojeg leži
Vrt Duševnog Mira. Kad se to drvo pokri pokrovom svojim, ja ne skidoh s njega
oka svoga, niti mi pogled na drugu stranu skrenu; i tad videh jedan od najvećih
znakova Gospodnjih.«
I na tom mestu, bez ikakvog oklevanja ili sumnje, on propoveda još dva stiha.
»Jesi li ti mislio na Lat i Uzu, i na Manat, treću, te ostale?« - posle tog prvog
stiha, Hind ustaje, dok Velikaš Džahilije već stoji uspravno. I Mahaund, smirena
pogleda, nastavlja: »Ptice su one uzvišene i posredstvo njino poželjno je zaista.«
I dok buka - vika, izrazi radosti, skandalizovanja, uzvici privrženosti boginji
Al-Lat - raste i praska u velikoj šatri, ovaj već zapanjeni skup postaje svedok i
ovog dvostruko senzacionalnog prizora: Velikaš Abu Simbel stavlja palčeve na
ušne školjke, zamahne lepezasto raširenim prstima obe ruke i glasno izgovori
formulu: »Allahu Akbar« (Alah je velik). Zatim pada na kolena i svesno pritiska
čelo na tlo. Njegova žena, Hind, smesta uradi isto što i on.
Vodonoša Halid je tokom svih tih zbivanja stajao pored otvorenog krila na
ulazu u šatru. I on sad prestrašeno bulji ispred sebe dok gomile sveta, kako ona
masa u šatri tako i ljudi i žene koji pristižu spolja, počinju da padaju na kolena,
red za redom, u talasima koji se u krug šire dalje od Hind i Velikaša, kao da su njih
dvoje bili dva belutka bačena u jezero, sve dok se čitav skup, oni pod šatrom kao i
oni napolju, ne nađe u položaju sa stražnjicama u vazduhu, ispred žmurećeg
Proroka koji je pripoznao i priznao božanstva - zaštitnice grada. Sam Glasnik
ostaje u stojećem stavu, kao da se usteže da se pridruži skupu u njihovom činu
obožavanja. Briznuvši u plač, vodonoša beži u prazno srce grada od peska.
Njegove suze, dok mu u bežanju kaplju, progorevaju rupe u zemlji, kao da sadrže
neku jaku razjedajuću kiselinu.
Mahaund i dalje stoji bez pokreta. Na trepavicama njegovih zatvorenih očiju
ne može da se otkrije ni najmanji trag vlage.

Te noći Biznismenovog turobnog trijumfa u šatri nevernika, dolazi do nekih

ubistava, posle kojih će prva dama Džahilije morati godinama da čeka da bi se
osvetila.
Prorokov stric Hamza išao je kući sam, pognute sede glave, u sumrak te
melanholične pobede, kad je začuo neku riku: on pogleda gore i ugleda ogromnog
crvenog lava koji se sprema da skoči na njega sa visokih kruništa na gradskim
zidinama. On zna tu zver, tu basnu. Prelivanje lavlje kože u duginim bojama sliva
se sa svetlucavim sjajem pustinjskog peska. Kroz nozdrve mu sukljaju strahote
usamljenih mesta na ovoj zemlji. On kugu bljuje, a kad se vojske usude da u
pustinju zađu, on ih sve bez ostatka proždire. Kroz poslednju plavičastu svetlost
večeri, Hamza se izdire na zver, pripremajući se, ovako nenaoružan, da se sa
svojom smrću suoči. »Skoči samo, ljudoždersko kopile. Ja sam golim rukama
velike mačke davio, u svoje vreme.« Kad sam bio mlađi. Kad sam bio mlad,
naravno.
Začuje se smeh iza njegovih leđa, a i smeh koji odjekuje iz daljine, ili se to
samo tako čini, sa zidina. On se osvrće oko sebe; lav-ljudožder je nestao s
bedema. Hamza je okružen grupom Džahilijanaca u smešnim kostimima, koji se
vraćaju sa vašara i cerekaju. »Dakle, pošto je ta mistika obujmila našu Lat, sad se,
izgleda, neki novi bogovi pričinjavaju iza svakog ćoška, je l’ tako?« Shvatajući da
će ova noć biti puna užasa, Hamza se vraća kući i traži svoj mlnički mač. »Ono što
najviše mrzim na svetu«, gunđa on prcd svojim kržljavim slugom, koji ga je
četrdeset godina služio i u ratu i u miru, »to je da priznam da i moji dušmani unaju
neki svoi cilj. Proklet je taj prizor, i onda je najbolje da pobiješ tu kopilad - uvek
sam tako mislio. To je najlepše krvavo rešenje.« Mač mu je stajao u koricama još
od onog dana kad ga je sinovac preobratio u svoju veru, ali večeras, ispoveda se
on svom slugi, »Onaj lav je na slobodi. Mir će morati da sačeka«.
Ovo je poslednja noć ibrahimovskog slavlja. Džahilija je jedna opšta
maskarada i ludost. Debela, uljem namazana tela rvača završila su sa svojim
grčenjem, a sedam pobedničkih pesama prikucano je na zidove Kuće Crnog
kamena. Sada, raspevane kurve zamenjuju pesnike; zamenjuju ih i razigrane kurve
koje su, takođe nauljenih tela, na svom poslu; noćno rvanje sad zamenjuje onu
dnevnu varijantu. Kurtizane plešu i pevaju pod zlatnim, pticolikim maskama, a
zlato se odražava na užagrelim očima njihovih klijenata. Zlato, svugde zlato - na
dlanovima profitirajućih Džahilijanaca i njihovih bludnih gostiju, u rasplamsanim
uličnim grejalicama-»brazijerama« od uglačanog peska, na rumenim zidovima
noćnog grada. Hamza tužno-bolno hoda kroz ulice od zlata, prolazi pored
hodočasnika koji bez svesti leže na tlu, dok secikese zarađuju za život. On čuje
vinom-zamagljene lumperajke kroz sva zlatasto-blistava vrata, i oseća kako ga to
pevanje i grohotno smejanje i kovanog-novca-zveckanje ranjavaju kao smrtne
uvrede. Ali on ne nalazi ono što traži, ne nalazi tu, te zato kreće dalje od te sjajne
orgije zlatne i počinje da se šunja kroz senke, u svom lovu na prikazu lavlju.
I posle mnogih sati traganja, nalazi ono što je znao da ga čeka u mračnim
uglovima ispred gradskih zidina, nalazi ono iz vizija svojih - crvenu zverku-
ljudožderku sa tri reda zuba. Zver-ljudožder ima plave oči i ljudsko - muškaračko
lice a glas mu je polutruba poluflauta. Brz je kao vetar, nokti su mu vadičepski-
uvijene kandže, a rep mu izbacuje otrovne badrljice. On voli da se hrani ljudskim
mesom… i svađalačko režanje se čuje. Noževi što švićkaju u tišini, a ponekad i
zveket metala o metal. Hamza prepoznaje ljude napadnute: Halida, Salmana,
Bilala. A sad i sam u lava pretvoren, Hamza izvlači svoj mač, rikom svojom cepa
tišinu u froncle, i juriša koliko ga šezdeset-godina-stare noge nose. Napadači na
prijatelje njegove ne mogu se prepoznati ispod maski njihovih.
Bila je to noć maski. Hodajući razvratničkim ulicama Džahilije, srca punog
jeda, Hamza je video muškarce i žene prerušene u orlove, šakale, konje, grifone,
daždevnjake, divlje svinje i kondore; a iz mračne aleje pojaviše se i dvoglave
amfisbenije - glava gore, glava dole - na repu - i krilati bikovi poznati kao asirske
sfinge. Duhovi - đini, bajne hurije i demoni nastanjuju grad ove noći
fantazmagorije i požude. I tek sad, na jednom mračnom mestu, ugleda on i crvene
maske koje je tražio. Maske ljudi-lavova: i on jurne ka sudbi svojoj.

U kandžama samouništavajuće nesreće, trojica učenika behu počeli da piju, a

zbog svoje nenaviknutosti na alkohol ubrzo su bili ne samo opijeni nego do
blesavosti pijani. Stajali su na jednom malom trgu i počeli da vređaju prolaznike,
a malo kasnije, vodonoša Halid zamahnu iznad glave svojom mešinom za vodu,
hvališući se. On bi mogao da uništi ceo grad, on nosi ono konačno oružje. Vodu:
ona bi mogla da zbriše Džahiliju prljavu, da je, prosto, spere sa lica zemlje, te bi
tako moglo da se počne iz početka, da se gradi nov grad od prečišćenog belog
peska. I tada su ljudi-lavovi počeli da ih jure, i posle dugog gonjenja saterali su ili
u ćošak; a naćefleisanost od cevčenja počela je da im isparava od straha, te su
stali da bulje u crvene maske smrti haš kad je Hamza stigao, na vreme.
Džibril lebdi iznad grada i posmatra bitku. Ona se brzo završava, jer se na
sceni pojavio Hamza. Dva maskirana napadača beže glavom bez obzira, a druga
dvojica leže mrtvi. Bilal, Halid i Salman imaju posekotine, ali ne tako ozbiljne.
Ozbiljnije od njihovih rana je otkriće ispod lavljih maski mrtvaca. »Hindina
braća«, prepoznaje ih Hamza. “Sad smo klot nadrljali.«
Ubice »ljudoždera«, vodeni teroristi - Mahaundovi sledbenici sede i kukaju u
senci gradskih zidina.

*
 A što se tiče njega, Proroka Glasnika Biznismena: njemu su sad oči otvorene.
On se šetka po unutrašnjem dvorištu svoje kuće, kuće njegove žene, i nema nameru
da uđe i da ženi priđe. Ona je blizu svoje sedamdesete, i ovih dana se oseća više
kao majka nego kao neka… Ona, bogata žena, koja ga je davno uzela u službu
svoju da seo njenim karavanima stara. Prva stvar koja se njoj kod njega beše
dopala bila je njegova sposobnost za vođenje poslova. A posle izvesnog vremena
oni su se i zavoleli. Jednoj ženi nije lako da zablista i bude uspešna u gradu u
kojem su bogovi ženskog roda a žene samo roba. Nje su se muškarci ili plašili ili
su je smatrali za tako jaku ženu kojoj nije potrebna njihova pažnja. On se nje nije
plašio i pružao joj je osećanje postojanosti koje je njoj bilo potrebno. Dok je on,
siroče, bio našao u njoj mnoge žene, mnoge žene u jednoj: majku sestru ljubavnicu
čarobnicu prijateljicu. Kad je mislio da je lud, ona je bila ta koja je verovala u
njegove vizije. »To je arhanđeo«, rekla mu je, »a ne neka magla iz tvoje glave. To
je Džibril, a ti si Glasnik Božji.«
A sad, on nije u stanju, on neće da je vidi. Ona ga gleda kroz kamene rešetke
na prozoru. On ne može da prestane da hoda, kreće se po dvorištu u nekoj
nasumičnoj sekvenci nesvesne geometrije, njegovi koraci prate neke nizove elipsa,
trapeza, romboida, ovala, krugova. A ona se pri tom seća kako je on znao da se
posle karavanskih putovanja vraća pun priča koje je slušao u oazama usputnim. O
Proroku, Isi, Isusu, rođenom od žene Mirjam, Marije, i začetom bez posredstva
čoveka, rođenom pod drvetom palmovim u pustinji. Priča od kojih su mu oči
blistale, a zatim ugasnule, u tami daljina iščezle. Seća se ona i njegove sposobnosti
za samouzbuđivanje: one strasti sa kojom je znao da raspravlja, i cele noći, ako je
bilo potrebno,o tome kako stara vremena nomadska behu bolja od ovog zlatnog
grada u kojem ljudi izlažu svoje mlade kćeri divljačnosti ovog sveta. A u
plemenima starim, i o najsiromašnijem siročetu brinuo se neko. Bog je u pustinji,
govorio bi on, a ne ovde u ovom pobačenom mestu. A ona bi mu odgovorila, Niko
ti se ne protivi, ljubavi moja, kasno je već, a sutra nas obračuni čekaju.
Duge uši ima ona; već je čula šta je rekao o boginjama Lat, Uzi i Manat. Pa
šta? U ranije dane on je hteo da štiti mlade kćerke Džahilije; i zašto sad ne bi
mogao da pod okrilje svoje isto tako stavi i kćeri Alahove? Ali pošto je to pitanje
postavila sebi, ona zatresa glavom i svom težinom svojom oslanja se na hladni zid
pored svog prozora sa kamenom rešetkom. A za to vreme, muž njen hoda po
pentagonima, paralelogramima, šestokrakim zvezdama, a zatim i po apstraktnim
lavirintskim obrascima za koje nazivi ne postoje, kao da nije kadar da prostu liniju
nađe.
 A kad je ona nekoliko trenutaka kasnije bacila pogled u dvorište, njega tamo
više nije bilo.

Prorok se budi između svilenih čaršava, sa razornom glavoboljom, u sobi

koju nikad ranije video nije. Van prozora, tamo, sunce se bliži zenitu, a na beloj
pozadini vidi se silueta neke visoke figure u ogrtaču, koja peva meko svojim
snažnim glasom u niskim tonovima. Pesma je ona kojom hor žena Džahilije poziva
muževe u rat.

Napred u boj i grlimo vas

Grlimo vas, grlimo vas.
Napred u boj, grlimo vas
i pred vas prostiremo togu.
Vratite li se, ostavljamo vas,
napuštamo vas.
Povučete li se, odosmo od vas
i nećemo više grliti vas
u ljubavnom logu.

On prepoznaje glas Hinde, uspravlja se, sedi u krevetu i ugleda sebe golog
pod žućkastim čaršavom. Dovikuje joj: »Da li me je neko napao?« Hind se okreće
njemu, osmehujući se svojim Hind-osmehom. »Napao?« podražava ga ona, pa
pljesne šakama da se donese doručak. Ulaze sluškinje-miljenice, donose, služe,
sklanjaju zdele, žurno odlaze. Mahaundu ona pridržava svilenu kućnu haljinu sa
crno-zlatnim šarama. Hind, sad preterujući, skreće pogled s njegove golotinje.
»Oh, moja glava«, pita on opet. »Da li me je neko udario?« Ona stoji pored
prozora, oborene glave, izigravajući stidljivu curu. »Oh, Glasniče, Glasniče«, ruga
mu se. »Koliko je ovaj Glasnik daleko od kavaljera! Da li si ti mogao svesno da
uđeš u moju sobu, svojom voljom? Nisi, naravno, jer ja bih te sigurno odbila.« On
neće da igra njenu igru. »Jesam li ja zarobljenik?« pita on, a ona mu se ponovo
nasmeje u lice. »Ne budi lud.« A zatim, slegnuvši ramenima, ona omekšava: Sinoć
sam se šetala, pod maskom, gradskim ulicama, da gledam kako se svet zabavlja na
ovoj proslavi, kad, o šta ću da se spotaknem drugo negoo tvoje nesvesno telo? Kao
pijanac u blatu, leži Mahaund. Poslah sluge po nosiljku i tako te dovedoh svojoj
kući. Kaži mi hvala.«
»Hvala.«
»Mislim da te niko nije prepoznao«, kaže ona.»A da jeste, ti bi sad,
verovatno, većbio mrtav. Znaš kako je gradizgledao sinoć. Ljudi preteruju. Ni
moja se braća još nisu vratila kući.«
Njemu se sad vraćaju slike: kako, očajan, besno hoda kroz pokvareni grad i
bulji u duše koje je tobože spasao, u persijske mitološke Simurg-prilike, đavolske
maske, čudovišta i monstrume. Njegov zamor od tog dugog dana, od napornog
silaženja sa Brega-Šišarke, hodanja do grada, napetosti od zbivanja u šatri poezije,
- a i od onog kasnije, od besa učenika njegovih, i sumnji njihovih - sve je to njega
oborilo i, »onesvestio sam se«, setio se on.
Ona mu prilazi i seda tik uz njega na krevet, pruža jedan prst, nalazi otvor u
njegovom halatu i čačka mu grudi. »Onesvestio«, mrmlja ona. »Slabost je to,
Mahaunde. Zar tebe slabost obrvava?«
Ali pre no što bi joj on odgovorio ona mu stavlja prst na usta. »Nemoj ništa
reći, Mahaunde. Ja sam Velikaševa žena, a nijedno od nas dvoje nije tvoj prijatelj.
Ali, moj muž je slabić. Svet u Džahiliji misli da je on lukav, no ja to bolje znam.
Njemu je poznato da ja imam ljubavnike i on se tome ne protivi, jer su oni hramovi
u rukama moje familije. Hramovi boginja Lat, Uze i Manat. Hramovi - da li da ih
nazovem džamije? - tvojih novih anđela.« Ona mu nudi kockice lubenice iz činije,
pokušava da mu jednu stavi u usta svojim prstima, ali on joj to ne dopušta, te uzima
kockice svojom rukom, i jede. Ona nastavlja priču. »Moj poslednji ljubavnik bio
je onaj momak, Baal.« Ona vidi bes na njegovom licu. »Da«, zadovoljno kaže ona.
»Čujem da ti se on podvukao pod kožu. Ali on nije važan. Ni on ni Abu Simbel
nisu tebi ravni. Ali ja jesam.«
»Moram da idem«, kaže on. »Da, i to što pre«, odgovara ona, vraćajući se
prozoru. U opsegu celog grada pakuju se šatre, dugački karavani kamila se
spremaju za odlazak, konvoji zaprežnih kola već kreću ka pustinji; karneval je
završen. Ona se ponovo okreće njemu.
»Ja sam ti ravna«, ponavlja ona, »al’ sam ti i protivnica. Ne želim da postaneš
slab. Nije trebalo da učiniš ono što si učinio.«
»Ali ti ćeš od toga imati koristi«, gorko odgovara Mahaund. »Sad više nisu
ugroženi tvoji prihodi od hramova.«
»Nisi shvatio šta mislim«, blago mu kaže ona, primičući mu se bliže,
prinoseći svoje lice njegovom. »Ako si ti za Alaha, ja sam za Al-Lat. A Ona ne
veruje u tvog Boga iako on nju priznaje. Njeno suprotstavljanje njemu je
neumoljivo, neizmenljivo, preovlađujuće. Rat između nas ne može da se završi
primirjem. Kakvim primirjem!? Tvoj Gospod je neka vrsta priklonog zaštitnika.
Al-Lat ni ovolicno ne želi da bude njegova ćerka. Ona je njemu ravna, kao što sam
ja tebi. Pitaj Baala: on zna nju. Kao što zna i mene.«
»Znači da Velikaš neće da održi svoje obećanje?« kaže Mahaund.
»Ko to zna?« ruga se Hind. »On ni samog sebe ne poznaje. On tek mora da
proceni šanse. Slabić, kao što ti rekoh. Ali ti znaš da ti ja govorim istinu. Između
Alaha i one Tri ne može biti mira. Ja to ne želim. Ja želim borbu. Do smrti; to sam
ja. A šta si ti u svemu tome?
»Ti si pesak a ja sam voda«, kaže Mahaund. »Voda spira pesak.«
»A pustinja upija vodu«, odgovara mu Hind. »Osvrni se oko sebe.«
Ubrzo posle njegovog odlaska, ranjeni momci dolaze u Velikaševu palatu,
pošto su skupili hrabrost da ga obaveste da je stari Hamza ubio njenu braću. Ali
tada niko nije mogao da nađe Glasnika; on se opet polako penjao na Breg-Šišarku.

Džibril, kad god je umoran, želi da ubije svoju majku zato što mu je nadenula
tako prokleto glupo ime - anđeo, o, koja reč! - preklinje on, kakvo ime i kome
dato? - dato da bi se grad-snova poštedeo osipanja svojih peščanih zamkova i
propasti svojih lavova sa tri reda zuba - i dosta već jednom sa tim ispiranjem duša
proročkih i deklamovanjem uputstava, i obećavanjem rajskog naselja - nek se već
jednom prekine sa tim otkrovenjima,finito- khattam-shud. A za čim žudi on? Za
crnim snom bez snova. Jao, ti snovi prokleti, da im svima jebem mamicu milosnu
zbog svih onih nevolja koje stvaraju ljudskoj vrsti, pa i zbog onih filmova jebenih!
I da sam ja nešto Bog Savaot, ja bih svim ljudima klot razjebao maštu prokletu i
onda bi te jadne badže kao što sam ja najzad mogle da se noću čestito naspavaju.
Boreći se protiv sna, on silom drži oči otvorene i ne trepće sve dok mu onaj
vizuelni purpur ne izbledi iz rožnjača pa ga zaćori, ali on je samo jedno ljudsko
biće obično, te konačno ipak padne u onu zečju rupu i opet se nađe tamo, u Zemlji
Čuda, pentra se uz ono brdo i Biznismen se budi, i eto ti opet njegovih htenja,
njegovih potreba koje rade svoju radnju, ali ovog puta ne samo na mojim vilicama
i na mom glasu, već na celom mom telu; on me smanjuje do svoje mere i navlači
me na sebe - njegovo gravitaciono polje je neverovatno, moćno je kao ona
prokleta mega-zvezda… i onda se Džibril i Prorok rvu, rvu se goli golcati,
kotrljaju se jedan preko drugog u onoj pećini sa finim belim peskom na telima, kao
da su u velovima nekakvim. I kao da on mene uči, istražuje, i kao da sam ja taj
koga ovde testiraju.
U pećini sto pedeset metara ispod vrha Brega-Sišarke, Mahaund se rve s
arhanđelom, prebacuje ga s jedne strane na drugu, i dopustite mi da vam kažem da
se on svugde ufurava, da mu je jezik u mom uhu, da mu je šaka stisnuta oko mojih
muda, i da nikad nije bilo osobe s takvim besom u sebi, i on bi morao da mora da
zna, on mora da ZNA, i ja ništa ne moram da mu kažem, da je on u dvaput boljoj
fizičkoj kondiciji od mene i da četiri puta više zna nego ja, najmanje četiri puta
više, i možda smo obojica sticali znanje čestim slušanjem, al’ štojejasnokodan
jasno je da je on ipak bolji slušalac od mene; i tako se nas dvojica valjamo,
ritamo, grebemo, i on dobija od mene pravi ručni rad po svom licu a moja koža
ostaje i dalje glatka kao kod bebe, jer jednog anđela ne možete ni izgrebati u
trnjaku, niti mu modrice možete naneti u kamenjaru. A oni pri tom imaju i
gledaoce: đine i zle demone i sve sorte aveti koji hlade svoje guzice sedeći na
stenama i posmatrajući borbu, dok sa neba ždrakaju one tri krilate kreature što liče
na čaplje ili na labudove ili, prosto, na ženske, zavisno od obmana koje svetlost
stvara… Mahaund okončava stvar. Diže ruke od dalje borbe.
Posle nekoliko sati ili čak nekoliko nedelja rvanja, Mahaund je bio zakucan
ispod anđela, a to je baš ono što je on i želeo, bila je to njegova volja koja me je
ispunjavala i davala mi snagu da ga »tuširam«, jer arhanđeli ne mogu da gube
takve borbe, jer to ne bi bilo pravo, i samo đavoli dobijaju batine u takvim
cirkusima, te onog trenutka kad sam se našao gore, na njemu, on je počeo da plače
od radosti i onda je izveo onaj svoj stari trik nasilnog otvaranja mojih usta i
navođenja glasa, onog Glasa, da se iz mene ponovo izruči i da se prospe po celom
njegovom telu, k’o nezdrav.

Na kraju svog rvačkog meča s arhanđelom Džibrilom, Prorok Mahaund sav

iscrpljen tone u svoj uobičajeni, posle-otkrovenjski san, ali ovom prilikom on se
budi i obnavlja brže nego obično. Kad ponovo dolazi k svesti u toj visokoj
divljini, nema nikog koga bi mogao da vidi, nema ni jednog jedinog krilatog stvora
da čuči na stenama, te on skače na noge, ispunjen prešnošću svojih novosti. »Bio je
to Đavo«, kaže on glasno praznom vazduhu, praveći od toga istinu samim
izgovaranjem te rečenice. »Da, prošli put je to bio Šejtan.« To je ono što je on čuo
dok je slušao, da je obmanut, da je Đavo došao k njemu prerušen u arhanđela, te
tako oni stihovi koje je zapamtio, oni koje je propovedajući izrecitovao u
pesničkoj šatri, nisu bili prava stvar nego đavolska suprotnost, nisu bili božanski
nego satanski. On se vraća u grad što brže može da izbriše te pogane stihove što
bazde na dim sumporni, da ih zauvek izbaci iz zapisa, te će oni preživeti samo u
jednoj ili u dve nepouzdane zbirke starih tradicija, a pravoverni tumači će pokušati
da otpišu svoju napisanu priču; ali Džibril, lebdeći-posmatrajući iz ugla svoje
najviše kamere, zna jedan mali detalj, samo jednu sitnicu koja tu predstavlja
problemčić; naime, da sam oba puta to bio ja, baba, prvi put ja i drugi put opet
ja. Iz mojih usta su izišle i izjave i nepriz-jave, i versi i kontra-ve rsi, čitava ta
stvar, i svi mi znamo kako su moja usta stavljana u pogon.
»Najpre je to bio Đavo«, mrmlja Mahaund dok juri dole u Džahiliju. »Ali
ovog puta, onaj anđeo, tu nema spora. On me je u rvanju oborio na zemlju.«

Učenici ga zaustavljaju u jarugama blizu podnožja Brega-Šišarke da ga

upozore na Hindin bes, na Hind koja sad nosi bele haljine u znak žalosti, koja je
svoju crnu kosu raspustila i pustila da joj kao oluja besni oko nje i da joj briše
tragove stopa na pesku, te da ona sad, tako, liči na neku inkarnaciju samog duha
osvete. Svi su oni pobegli iz grada, a i sam Hamza je oboren i teško potišten; ali se
priča da Abu Simbel još nije saglasan sa zahtevom svoje žene da krv spere krv. On
još procenjuje šanse u slučaju Mahaunda i boginja… Ali Mahaund, uprkos
savetima svojih sledbenika, vraća se u Džahiliju i odlazi pravo u Kuću Crnog
kamena. Iako u velikom strahu, njegovi učenici idu za njim. Gomila sveta se
skuplja u nadi da će doći do nekog novog skandala ili kasapljenja ili neke slične
zabave. Mahaund im ne donosi razočarenje.
On staje ispred kipova one Tri i objavljuje poništenje onih stihova koje mu je
Šejtan šapnuo na uho. Ti stihovi se izbacuju iz istinske, prave propovedi - al-
qur’an. Umesto njih, novi stihovi grme.
»Treba li On da ima kćerke a vi sinove?« propoveda Mahaund. »To bi bila
baš lepa podela!«
»Ali to su samo imena o kojima ste vi maštali, vi i očevi vaši. Alah im ne
daje nikakvu vlast.«
On napušta zaprepašćenu Kuću pre nego što se neko usudi da podigne ili baci
prvi kamen.
 *

Posle odbacivanja Satanskih stihova, Prorok Mahaund se vraća kući i nalazi

neku vrstu kazne koja ga je čekala. Neku vrstu osvete - čije? Svetla ili mraka?
Dobrog badže, lošeg badže? - izvršene, što nije neobično, nad nevinom žrtvom.
Prorokova žena, sedamdeset godina stara, sedi ispod prozora s kamenom rešetkom,
sedi uspravno, naslonjena na zid - mrtva.
Mahaund, pritisnut jadom, ostaje priseban, ali danima nijednu reč ne
progovara. Velikaš Džahilije osniva institut gonjenja koji za Hind sporo napreduje.
Naziv nove vere je Pokornost; Abu Simbel naređuje da se njene pristalice moraju
podvrći izdvajanju u najjadniji, bedni kvart grada s čatrljama; uz policijski čas i
zabranu zaposlenja. A dolazi i do fizičkih napada, do pljuvanja na žene u
dućanima, raznih grubosti prema vernicima od strane bandi mladih Turaka kojima
tajno upravlja Velikaš - buktinje se ubacuju noćukroz prozore na neoprezne
spavače. Ali, po jednom od poznatih istorijskih paradoksa, broj vernika se
umnožava, kao žetveni prinos koji nekim čudom buja iako su i zemljište i klima sve
gori.
Jedna ponuda je stigla od građana naselja u oazi Jatrib, na severu: Jatrib je
voljan da pruži utočište onima-koji-se-pokore, ako žele da napuste Džahiliju.
Hamza smatra da oni moraju da idu. »Ti, sinovče, ovde nikad nećeš završiti sa
svojim Porukama, pazi šta ti ja kažem. Ona Hind neće biti mirna sve dok ti ne
iščupa jezik iz usta, a da i ne pominjem svoja muda, da prostiš.« Mahaund,
usamljen i pun uspomena u kući svoje nesreće, daje pristanak, te se vernici
povlače da naprave svoje planove odlaska. Vodonoša Halid se ustručava da nešto
kaže. A Prorok, šuplja oka, čeka da ovaj progovori. I on kaže, zbunjeno:
»Glasniče, ja sam posumnjao u tebe. Ali ti si bio mudriji nego što smo mi mislili.
Najpre smo rekli, Mahaund nikad neće pristati na nagodbu, a ti si se nagodio. Onda
smo rekli, Mahaund nas je izneverio, al’ ti si nam donosio jednu dublju istinu.
Doneo si nam samog Đavola, da bismo mogli da Nečastivog vidimo na delu kao i
njegovo obaranje od strane Pravednog. Ti si obogatio našu veru. Izvinjavam ti se
za ono što sam mislio.«
Mahaund se sklanja od zraka sunca koji se probija kroz prozor. »Da.«
Gorčina, cinizam. »Divnu sam stvar učinio. Doneo vam dublju istinu. Doveo vam
Đavola. Da, to i liči na mene.«
Sa vrha Brega-Šišarke, Džibril gleda kako vernici beže iz Džahilije,
napuštajući grad suhoće da bi se preselili u mesto palminog hlada i vode, vode,
vode. U malim grupama, gotovo bez prtljaga, kreću se oni preko carstva sunca,
ovog prvog dana prve godine novog početka Vremena, koje se samo od sebe
ponovo rodilo, dok ono staro umire iza njih a novo čeka ispred njih. A jednog dana
i sam Mahaund klisne iz Džahilije. Kad je njegovo bekstvo bilo otkriveno, Baal je
sastavio jednu oproštajnu odu:

Šta je danas ideja

one »Pokornosti«?
- Uplašeni dileja!
Kidnu ona, bog-da-prosti.

Mahaund je stigao do svoje oaze; Džibril nije bio te sreće. On se sad, često,
nađe usamljen na vrhu Brega-Šišarke - brisanom tragom zvezda-repatica; a onda se
iz noćnog neba one stušte na Džibrila, one tri krilate kreature- Lat, Uza i Manat,
klepećući mu krilima oko glave, pokušavajući da mu kandžama izvade oči,
ujedajući ga i šibajući ga i kosama i krilima. On podiže ruke da se zaštiti, ali
osvetoljubivost je njihova neumorna, i one nastavljaju čim on počne da se odmara,
čim spusti ruke. On se bori sa njima, ali one su brže od njega, okretnije, krilatije.
On tu sad nema đavola koga bi mogao da odbaci. Snevajući, nije kadar ni da
poželi da one odu.
III ELLOWEN (ELOUEN) DEEOWEN (DIOUEN)
(eLOeNDeOeN - LONDON)
 1

Ja znam šta je utvara, tvrdila je starica. Zvala se Roza Dajamond; imala je

osamdeset osam godina; i škiljila je kljunasto kroz solju-zaprljane prozore svoje
spavaće sobe, posmatrajući more punog meseca. A znam i šta utvara nije, i dalje je
klimala glavom; nije to zastrašivanje, babarogisanje, ili pokrivanje lepršavim
belim čaršavom preko glave, i prema tome - puj i pih na sve te prazne priče. Šta je
utvara? Nezavršen posao, to je utvara. -I na to stara dama, metar-i-osamdeset
visoka, uspravna, kratko podšišana kao muškarac, cimnu uglovima usana nadole u
svom samozado-voljnom durenju poput maske u grčkoj tragediji - prebaci pleteni
plavi šal preko svojih koščatih ramena - i za trenutak zatvori svoje nesanjive oči,
moleći se Bogu za povratak prošlosti. Dođite ’vamo, vi brodovi normanski, molila
[9]
je: budi opet s nama, Vili-d-Konk.
Devet stotina godina ranije, sve je to bilo pod vodom, sva ta danas
isparcelisana obala, ova privatna plaža, njena strma šljunkovita obala s malim
redom ljuspasto obojenih vila i ofucanih kućica za čamce pretrpanih baštenskim
stolicama, šezlonzima, praznim ramovima za slike, starim putničkim kovčezima sa
svežnjevima pisama vezanih pantljikama, ženskim rubljem od-svile-i-čipke među
kuglicama naftalina, suzama-umrljanim romanima - lektire nekadašnjih mladih
devojaka, starinskim duguljastim lacrosse-reketima, albumima za marke, i svim
onim pokopanim škrinjama uspomena i izgubljenog vremena. Morska obala se bila
izmenila, izdužila se oko jednu milju prema moru, ostavljajući prvo normansko
utvrđenje da stoji nasukano daleko od vode i sada podlokavano močvarnim
zemljištem koje je donosilo sve vrste vlage, buđi i malarije sirotinji koja je živela
tu na svojim - kak’stozvaše -posedima. Ona, stara dama, videla je to utvrđenje kao
ostatke neke ribetine, koju je prevarila neka pradavna oseka, kao neko morsko
čudovište vremenom skamenjeno. Devet stotina godina! Devet vekova beše prošlo
otkad je normanska flota ploveći projurila pravo kroz kuću ove Engleskinje. U
vedre noći, kad je pun mesec, ona bi čekala da ugleda flotinoga blistavoga duha-
povratnika.
Ovo je najbolje mesto za posmatranje njihovog dolaska, uveravala je ona
sebe - pogled sa pokrivenih zapadnih tribina. Ponavljanje beše postalo uteha u
njenoj drevnosti; te njene dobro ofucane fraze, nezavršen posao, pogled sa
tribina, pomagale su joj da se oseća kao solidna, nepromenljiva, vekovečita
osoba, umesto one malo šenule i rasejanedame kakvom je ona sebe ranije znala. -
Kad zađe pun mesec, u onaj mrak pred zoru - to je trenutak za pojavu Normana.
Talasi od brodova, blesci vesala, i sam Osvajač na pramcu komandnog broda
plovi pravo na obalu kroz morski kalež, valolom i izvrnute lobanje ljudske. - O,
imala sam ja priviđenja u svoje vreme, uvek sam posedovala taj dar, taj vid
fantomski. - Osvajač pod svojim šiljatim metalno-nosatim šeširom prolazi kroz
njena ulazna vrata, klizi izmeđ’ plitkih činijica s nožicom za kolače i sofa sa
kretonskim presvlakama protiv prljanja, i kao neki slab eho odjekuje kroz tu kuću
uspomena i čežnji; zatim se utiša; kao grob.
- Davno, kao devojka, na Batl Hilu, volela je pripovedanje, uvek istim,
vremenom-uglačanim, rečima - davno, kao usamljeno dete, našla sam se, sasvim
neočekivano i bez osećanja neke neobičnosti, usred nekog rata. Lukovi i strele,
topuzi, koplja. Momci-Saksonci sa kosom lanenom, srubljeni u mladosti svojoj
slatkoj, leže na bojnom polju. Harold Strelooki, i Vilijem sa ustima punim peska.
Da, uvek taj dar, fantomski vid. - Ta priča o onom danu kad je dete Roza
imalo viziju bitke kod Hejstingsa, bila je za staricu postala jedna od određujućih
znamenitih činjenica njenog bića, iako je ona tu priču tako često pričala da niko,
čak ni sama pripovedačica, nije mogao da se pouzdano zakune da je to bila istina.
Žudim ponekad za njima, tekle bi njene uvežbane misli. Les beaiux jours: za tim
dragim, mrtvim danima. Zatvorila je, ponovo, svoje reminiscentne oči. A kad ih je
ponovo otvorila, ugledala je, dole pokraj morskog ruba, neosporno, nešto što je
počinjalo da se miče.
Ovo je ona rekla u svom uzbuđenju: »Ja u to ne verujem!«
- »To nije istina!«- »On nikad ne dolazi ovamo! - Na nesigurnim nogama, sa
nadimajućim grudima, Roza ode po svoj šešir, ogrtač, štap. A za to vreme, na
zimskoj obali morskoj, Džibril Farišta se budio punih usta - ne, ne peska.
Snega.

Puj!
Pljunuo je Džibril; pa đipio kao podstaknut ishrknutim žitkim blatom; poželeo
Čamči - kao što smo već izvestili - srećan rođendan i još mnogo tako srećnih dana;
i počeo da stresa sneg sa svojih mokrih purpurnih rukava. »O Bože, tačno«,
uzviknuo je, skačući s noge na nogu, »nije nikakvo čudo što ovi ljudi ovde gaje
jezivo ledena srca.«
 Ali, onda, pravo oduševljenje zbog okruženosti tolikom količinom snega
nadvlada njegov početni cinizam - jer on je bio tropski čovek - te poče, onako
sumoran i mokar, da skakuće po snegu, da pravi grudve i da grudva svog potrbuške
prostrtog drugara, zamišljajući sneška-belića i pevajući jednu agresivnu verziju
one božićne himne Jingle Bells-»Praporčići zveckaju, zveckaju…« Prvi tračak
svetlosti pojavljivao se na nebu, a na toj prijatnoj morskoj obali igrao je Lucifer
zvezdu jutarnju.
Njegov zadah - to treba spomenuti - nekako je potpuno bio prestao da se
oseća…
»Hajde, bebice«, viknuo je nesavladljivi Džibril, u čijem ponašanju čitalac
može - ne nerasudno - da zapazi bulaznjivu poremećenost kao posledicu njegovog
nedavnog pada. »Diž’ se i blistaj! Hajde da ovo mesto zauzmemo na juriš!«
Okrećući leđa moru, brišući ružne uspomene da bi napravio mesta sledećim
stvarima, žudeći strasno kao i uvek za novinama, on je sad bio kadar da pobode
(da je slučajno imao) zastavu polaganja prava u ime kotigazna-koga na ovu belu
zemlju, na njegovu nju-faund-lendicu- novopronađenu zemljicu. »Buzdo«, molio
je, »mrdni, baba, ako možda nisi upiškio krušku. Nisi, valjda, mrtav?« A kad je
ovo izgovorio, to je govorača vratilo k (ili bar prema) svesti. Nagnuo se nad
prostrtu figuru onog drugog, ali se nije usudio da ga dotakne. »Nemoj sad, stari
druže Čamčo«, bodrio ga je. »Nemoj, kad smo čak dovde stigli.«
Saladin: nije bio mrtav, ali je plakao. Suze od šoka ledile su mu se na licu. A
celo mu je telo bilo obloženo finom ledenom pokožicom, glatkom kao staklo, kao
ružan san kad se obistini. U svojoj kužnoj polusvesti indukovanoj niskom telesnom
temperaturom, bio je opsednut košmarnim strahom da će se sav rasprsnuti, da će
videti kako mu krv kulja kroz ledene pukotine a meso mu se otkida zajedno sa
ljuspama leda. Bio je pun pitanja - da li smo mi odistinski, mislim zaista, dok si ti
mlatarao rukama… a onda i ona voda, nećeš mi valjda reći da su te ruke stvarno,
kao u onom filmu, kad je Čarlton Heston rasprostro svoje ljude… I da smo tako
bili u stanju da, preko površine okeana… što se nikad nije desilo, a nije ni moglo
da se desi, pa kad nije moglo, kako smo, onda, mi, ili smo, možda, na neki način
pod vodom, u pratnji sirena, dok je more prolazilo kroz nas kao da smo lignje iliti
duhovi, i je 1’ to bila istina, da ili ne, meni je potrebno da… jer ja moram da…
Ali kad je otvorio oči, njegova su pitanja postala nerazgovetna kao u snu, te ih ni
on sam nije više mogao da hvata ni za glavu ni za rep, jer su im se ti repovi trzali
ispred njega i nestajali kao podvodna peraja. Gledao je gore, prema nebu, i
zapazio da su boje potpuno pogrešne, krvavo-narandžasta isflekana zelenom, a
sneg plav kao mastilo. Žestoko je treptao očima, ali boje nisu htele da se menjaju,
što mu je stvaralo predstavu da je sa neba pao u neku neispravnost, na neko drugo
mesto, ne u Englesku ili možda u ne-Englesku, u neku krivotvorenu zonu, kvaran
grad, pokvarenu državu. A možda, brzo je pretpostavio: u Pakao? Ne, ne,
razuveravao se on, dok mu je pretilo gubljenje svesti, to ne može biti, još ne, ti još
nisi mrtav; mada umireš.
Pa, onda, znači: neka tranzitna čekaonica.
Počeo je da se sav trese; drhtavica mu je postajala tako žestoka da je
pomislio kako bi mogao da se pod tim stresom raspukne kao neki, kao neki - avion.
Zatim više ničeg nije bilo. Nalazio se u praznini; a ako je bio za to da preživi,
onda bi morao da sve gradi od nule, da izmisli tlo pod svojim nogama pre nego što
zakorači, ali sad nije bilo potrebe za brigu oko takvih stvari, jer se ovde, ispred
njega nalazilo ono neizbežno: visoka, koščata figura Smrti, pod slamnim šeširom
širokog oboda i tamnim ogrtačem koji joj je lepršao na povetarcu. Smrt, oslonjena
na štap sa srebrnom drškom, u dubokim cipelama-»velingtonkama« maslinaste
boje.
»Šta li vi to zamišljate da radite ovde?« Smrt je želela da zna. »Ovo je
privatno imanje. Tamo vam stoji i znak.« Rekla je ženskim glasom koji je bio
malčice drhtav i više nego malčice uzbuđen.
Nekoliko trenutaka kasnije, Smrt se nagnula nad njega - hoće da me poljubi,
tiho je on rekao ali upaničeno. Da mi isisa dah iz tela. Pravio je male, jalove
pokrete negodovanja.
»Živ je on, živcat«, Smrt je ovo svoje zapažanje uputila - kome drugom nego -
Džibrilu. »Ali, dragi moj. Njegov dah: kakav bazd! Kad je on poslednji put prao
zube?«

Dah jednog čoveka bio je osvežen, dok je dah onog drugog, nekom
podjednakom ali suprotnom misterijom, bio pokvaren. A šta su oni i očekivali?
Pasti onako s nebai zamišljati da će sve proći bez ikakvih posledica, bez nekih
uzgrednih pojava? Više Sile su tu bile umešale svoje prste - to je obojici trebalo
da bude jasno - a takve Sile (ja ovde, svakako, govorim o sebi) imaju zao, gotovo
obestan stav prema preturenim, teturavim muvama. I još jedna stvar, budimo jasni:
veliki padovi menjaju ljude. Vi mislite da su oni pali sa velike visine? U tim
stvarima padanja i preturanja, ja ne dajem uzvišeno mesto nijednoj ličnosti, pa bila
ona smrtna ili besmrtna. Iz oblaka u pepeo, propadanje kroz odžak, tako reći; iz
nebeske svetlosti u oganj pakla… pod stresom dugog ronjenja kroz vazduh, rekao
sam, mogu se očekivati neke mutacije, mada ne sve, onako, nasumice. Neprirodna
selekcija. Nije to velika cena za preživljenje, za novo rođenje, za postati nov, i to
u njihovim godinama.
Šta kažete? Treba da nabrojim te promene?
Svež dah/pokvaren dah.
A oko rubova glave Džibrila Farište, dok je stajao leđima okrenut zori koja je
svitala, učinilo se Rozi Dajamond da razaznaje neki slab, ali jasno zlatan, sjaj.
I da li su, ono, čvoruge na Čamčinim slepoočnicama ispod njegovog mokrog i
još-na-svom-mestu polucilindra?
I, i, i.

Kad je bacila pogled na bizarnu, satirsku figuru Džibrila Farište kako

dionizijski poskakuje po snegu, Roza Dajamond nije ni pomišljala na postavljanje
pitanja, kao npr., Recite mi, anđeli. Kad ga je gledala kroz svoj prozor, kroz solju
zamagljeno okno i njenom starošću zamagljene oči, osetila je kako joj je srce
ođskočilo, dvaput, tako bolno da se uplašila da joj ne stane; jer joj se učinilo da u
toj nejasnoj figuri raspoznaje otelovljenje najdublje pokopane žudnje duše njene.
Zaboravila je normanske upadače kao da ih nikad nije bilo, i s naporom pohitala
niz strminu prekrivenu podmuklim šljunkom, i suviše brzo za bezbednost njenih ne-
baš-nevremešnih udova, kako bi mogla da tobož izgrdi tog nemogućeg stranca što
je povredio njenu teritoriju.
Ona je obično bila stroga i neumoljiva u odbrani svog voljenog parčeta obale,
a kad letnji vikendaši slučajno skrenu i smeste se iznad linije do koje dolazi plima,
ona se stušti na njih kao vuk na stado ovaca - njena fraza za to - da bi im objasnila
i zahtevala: - Ovo je moja bašta, da znate! - A kad bi oni bili drski - Ma nosi-se-
šašava-matora-kravo, ovo-je-usrana-plaža - ona bi se vratila u kuću da izvuče
napolje jedno dugačko zeleno baštensko crevo, pa bi mlaz vode nemilosrdno
uperila na njih i njihovu kariranu ćebad, plastične štapove za kriket i boce s
losionom za sunčanje, zbrisala bi kule od peska njihove dece i pokvasila bi im
sendviče s jetrenom paštetom, slatko se osmehujući sve vreme: Vi mi nećete
zameriti ako ja samo malo zalijem svoj travnjak?… O, ona je bila Ona, dobro
poznata u selu; nisu mogli da je se oslobođe i da je zakatanče u nekom domu
slaraca; najurila je sve svoje rođake, celu familiju, kad su se usudili da joj to
predlože - da vas više nikad nisam videla na svom pragu, rekla im je, i sve ih je,
bez pardona, lišila nasledstva, ne ostavljajući im ni jedan jedini peni. I sad je bila
potpuno sama, i niko je nije posećivao od jedne svete nedelje do druge, čak više ni
Dora Saflbotam koja joj je dolazila i pomagala joj svih tih godina - Dora je
preminula u septembru, prošlom, Bog da joj dušu prosti, ali ipak je to pravo čudo
u njenim godinama, kako ta matora koka uspeva da se održi na svim onim njenim
stepenicama - može ona da bude i malčice poput pčelice, ali davo ipak traži svoje,
i mnogi su, zna se, šenuli kad su živeli tako sami.
Za Džibrila nije bilo ni baštenskog šmrka ni njenog oštrog jezika. Roza im
jeste izgovorila blage reči prekora, zapušila nos dok je ispitivala palog i
novosumporovitog Saladina (koji, pri tom, nije skidao svoj polucilindar), a zatim,
uz napad stidljivosti koju je ona kod sebe pozdravila sa setnom zapanjenošću,
promucala je poziv - ppa, bbolje da svog pprp-prijatelja uvedefe u kuću, da čovek
ovde ne naz-zebe, pa je zakoračila naviše preko šljunka da stavi čajnik na šporet,
zahvalna oštrom zimskom vazduhu što joj je zarumenzio obraze, pa ju je, tako,
poštedeo - po staroj uspešnoj frazi - crvenila od stida.

Kao mladić, Saladin Čamča je imao lice koje je otkrivalo sasvim izuzetnu
bezazlenost, lice koje je izgledalo kao da nikad nije nailazilo na situacije u kojima
se gube iluzije ili na neko zlo, sa kožom mekom i glatkom kao dlan neke princeze.
Ono mu je dobro služilo u odnosima sa ženama, a bilo je, u stvari, i jedan od prvih
razloga što je njegova buduća žena popustila i zaljubila se u njega. »Tako ti je oblo
i anđeosko«, divila mu se ona, obujmljujući ga šakama ispod brade. »Kao neka
gumena lopta.«
Bio je uvređen. »Ja imam i kosti«, bunio se on, »strukturu koštanu.«
»Da, tamo negde, unutra«, složila se ona. »Svi je imamo.«
Posle toga, njega je jedno vreme proganjala misao da on, zapravo, izgleda
kao neka bezlična meduza, a to mu je umnogome imalo da ublaži ono osećanje da
je počeo da u sebi razvija kruto, naduveno držanje koje mu je sad predstavljalo
drugu prirodu. I zato je to bila stvar od izvesnog značaja kad je, oslobađajući se
dugog dremeža u kojem su ga mučili nesnosni snovi sa glavnom ličnošću- u raznim
vidovima - Zini Vakil, koja se transformisalai u morsku sirenu, pa mu pevala sa
jednog ledenog brega u tonovima razdiruće ljupkosti, jadikujući zbog svoje
nesposobnosti da mu se pridruži na kopnu i pozivajući ga k sebi, pozivajući; - ali
kad je on njoj prišao, ona ga je brzo skleptala i zarobila u srcu svog ledenog brega,
a njena nežna pesma se pretvorila u onu o trijumfu i osveti… Bila je to, kažem
ozbiljna stvar kad se Saladin Čamča probudio, zabuljio u jedno ogledalo sa ramom
premazanim plavo-zlatnim japanskim lakom, i u njemu ugledao ono svoje staro
anđeosko lice kako opet odbuljuje u njega; ali je, ovog puta, na svojim
slepoočnicama zapazio jedan par stravično bezbojnih čvoruga, znak da je nekog
trenutka u toku svojih malopređašnjih avantura morao zaraditi dva dobra udarca.
Gledajući u ogledalu svoje izmenjeno lice, Čamča je pokušavao da se podseti
na sebe. Ja sam stvarni čovek, rekao je zrcalu, sa stvarnom prošlošću i
isplaniranom budućnošću. Ja sam čovek za koga su neke stvari značajne: čvrstina,
samodisciplina, razum, idenje za onim što je plemenito, bez oslanjanja na onu staru
štaku, na Boga. Za idealom lepote, za mogućnošću uzdizanja u visine, za umom. Ja
sam: oženjen čovek. Ali uprkos ovoj litaniji, mene su uporno saletale i naopake
misli. Kao, na primer: da svet ne postoji izvan one plaže tamo dole, a sad, i izvan
ove kuće.I da bi, da nije bio oprezan ili da je zbrzavao stvari, mogao da padne sa
ivice, u oblake. Stvari treba raditi. Ili, ovo: kad bi sad pozvao telefonom svoju
kuću, baš sad, kao što bi i trebalo, kad bi svoju dragu ženu obavestio da nije mrtav,
da ga ona eksplozija nije raznela u paramparčad tamo gore u vazduhu, već da se on
nalazi upravo ovde, na čvrstom tlu, kad bi uradio tu priznato razumnu stvar, ona
osoba koja bi podigla slušalicu ne bi znala ko se to javlja, ne bi znala to ime. Ili,
treće: bat koraka koji mu odzvanja u ušima, udaljenih koraka, ali koji mu se
približavaju, nije neki privremeni šum u njegovim ušima, prouzrokovan njegovim
padom, već buka od nekog strašnog suda koji mu dolazi sve bliže, slovo po slovo,
eLOeNDeOeN - London. Evo me, ovde, u Bakinoj kući. Njene su oči i šake velike,
a i zubi su joj veliki.
Na stočiću pored njegovog kreveta stajao je telefon. Podigni slušalicu, biraj
traženi broj, pa će ti se ravnoteža vratiti. Kakvo baljezganje: nisu oni kao ti, nisu
vredni tebe. Pomisli na njen bol; pozovi je sad.
Bila je noć. On nije znao koliko je sati. Na zidu nije bilo sata, a njegov ručni
sat bio je negde, usput, nestao. Da li da je pozove ili da je ne pozove? - Okrenuo je
devet brojeva. Na četvrti zvon, javio se neki muški glas. »Šta je, do đavola?«
Sanjiv, teško prepoznatljiv ali ipak nekako poznat.
»Izvinite«, rekao je Saladin Čamča. »Oprostite, molim. Pogrešan broj.«
Buljeći u telefon, on se setio jedne drame koju je gledao u Bombaju, napisane
po nekom engleskom originalu, po pripoveci od, od, nije mogao da nabode ime -
od Tenisona? Ne, ne, od Samerseta Moma? - Do đavola! - U tom originalnom a sad
bezautorskom delu, jedan čovek koga su dtigo držali za mrtvog vraća se posle
mnogo godina, kao živi fantom, svojim bivšim boravištima. Usred noći, dolazi u
svoju nekadašnju kuću, krišom, i gleda kroz jedan otvo-u-n prozor. Vidi da mu se
žena, verujući da je udovica, preudala. Na prozorskom simsu ugleda dečju igračku.
Neko vreme odstoji u mraku, boreći se sa svojim osećanjima; zatim sa simsa
podigne onu igračku - i ode zauvek, ne dajući znaka o svom prisustvu. U indijskoj
verziji, priča je bila dosta drukčija. Žena se u međuvremenu udala za najboljeg
prijatelja svoga muža. Muž-povratnik stiže do ulaza, i umaršira u kuću, ne
očekujući ništa. Kad ugleda svoju ženu i svog starog prijatelja kako sede jedno
pored drugog, on ne shvata da su oni venčani. Zahvaljuje svom prijatelju što mu je
tešio ženu; ali on je sad u svojoj kući, i prema tome sve je u najboljem redu.
Bračni par ne zna kako da mu kaže istinu; konačno je sluga otkrio stvar. Muž, čije
je dugo odsustvo očigledno bilo posledica napada amnezije, reaguje na vest o tom
venčanju izjavljujući da se i on svakako morao oženiti nekom drugom za vreme
svog dugog odsustvovanja od kuće; ali, na žalost, pošto mu se sećanje na njegov
raniji život vratilo, zaboravio je šta se dešavalo tokom godina njegove
izgubljenosti. I odlazi u policiju da zamoli da oni uđu u trag njegovog novog
života, jer on ne može da se seti ničeg u vezi sa njom, tom drugom ženom, ni njenih
očiju, ni one najjednostavnije činjenice o njenom postojanju.
I tu pada zavesa.
Saladin Čamča, sam u nekoj nepoznatoj spavaćoj sobi i u tuđoj pižami sa
crveno-belim prugama, ležao je potrbuške u nekom uskom krevetu, i plakao. »Nek
su svi Indijci prokleti«, vikao je u prigušujuće krevetske čaršave, udarajući
pesnicama u nabrane jastučnice kupljene kod Harrodsa u Buenos Ajresu, udarajući
tako žestoko da se pedeset-godina-staro platno iscepalo na froncle.« Do đavola.
Vulgarno. Neukusno. Popišaj ga sad. Do đavola. Barabe, jao, te barabe i njihov
nedostatak barapskog ukusa.
I upravo je tog trenutka došla policija da ga uhapsi.

Te noći, nakon što je njih dvojicu dovela u svoju kuću, Roza Dajamond je
opet stajala pored noćnog prozora svoje staračke nesanice i razmišljala o tom
devetsto-godina-starom moru. Onaj smrduckavi je spavao od trenutka kad su ga
stavili u krevet zajedno sa bocama punim vrele vode, tesno priljubljenim uz celo
mu telo, što je za njega bila najbolja stvar, da bi mu se snaga vratila. Ona ih je
smestila gore - Čamču u gostinsku sobu a Džibrila u staru radnu sobu svog
pokojnog muža, i dok je posmatrala veliku, svetlucavu površinu mora, slušala je
kako se on gore muva između ornitoloških bakroreza i pištaljki za vabljenje ptica
pokojnog Henrija Dajamonda, između južnoameričkih lasoa, bičeva za gonjenje
bikova i snimaka iz vazduha rančeva Los Alamosa, tamo daleko i tamo davno
napravljenih, slušala muške korake u toj sobi - i kako su oni samo utešno delovali
na nju! Farišta je hodao tamo-amo, izbegavajući spavanje iz svojih sopstvenih
razloga. A ispod bata njegovih koraka, dole, Roza je gledala u tavanicu i šapatom
ga zvala po jednom odavno-neizgovaranom imenu. Martine, Martine, govorila je.
A drugo ime mu je bilo kao ime najopasnije zmije u njegovom zavičaju, vipera,
guja. Vibora, de la Cruz.
I istog časa je ugledala neke prilike koje su se kretale preko plaže, kao da je
to zabranjeno ime dočaralo mrtve. Ma nije valjda opet, pomislila je i otišla da
uzme svoj pozorišni dogled. Kad je ponovo prišla prozoru, plaža je bila puna
senki, i ona se ovog puta uplašila, jer je znala da je normanska flota doplovila,
onda kad je doplovila, ponosno i otvoreno, i bez pardona, dok su se ove senke
šunjale, uz prigušene psovke i uplašeno muklo brundanje; te prilike su izgledale
kao da nemaju glave, bile su zgurene, mke i noge im landarale kao u neke
džinovske krabe bez oklopa. Jurili su pobočno i teškim cokulama hruskali šljunak.
Mnogo njih. Videla ih je kako prilaze kućici za čamce na kojoj se pojavljivala i
gubila crna senka namalanog gusara sa krpicom preko jednog oka, koji se ceri i
mlatara jataganom iznad glave - i to je već prelazilo svaku meru; ja ovo neću da
trpim, rekla je odlučno i, lomatajući se niz stepenište, sišla u prizemlje da uzme
toplu odeću i - svoje odabrano oružje: dugačko baštensko crevo zelene boje. Na
ulaznim vratima viknula je razgovetno prema plaži: »Vidim ja vas savršeno jasno.
Izlazite na čistinu, ko ste da ste- ispadaj!«
Oni uključiše sedam sunaca i zaslepiše je, te se ona sad prestravi osvetljena
sa sedam plavo-belih reflektora, oko kojih su kao svici ili satelici zujala mnoga
manja svetla: baterijske lampe lampice cigarete. U glavi joj se vrtelo, i za trenutak
je izgubila sposobnost da pravi razliku između tada i sada; pa je u svom
zaprepaščenju počela da viče, Ugasite ta svetla, zar ne znate da je naređeno
zamračenje, navući ćete nam Švabe na vrat ako ovako nastavite. »O, ja bulaznim«,
shvati ona sa gađenjem, i zari vrh svog štapa u brisač pred vratima. Na što se
policajci, kao nekom magijom, stvoriše u bleštavom krugu svetlosti.
Ispostavilo se da je neko javio kako se po plaži muva neko sumnjivo lice, a
sećate se kad su nam oni ilegalci dolazili ribarskim brodićima; i zahvaljujući tom
jednom telefonskom pozivu, sada je pedeset sedam uniformisanih pozornika
pročešljavalo plažu, svetli krugovi iz njihovih baterijskih lampi ljuljali su se kao
ludi u mraku, pozornici čak iz Hejstingsa Istberna Bekshila-na-moru, pa čak i jedna
deputacija iz Brajtona, jer niko nije hteo da propusti tu zabavu, to uzbudenje
hajkačko. Pedeset sedam plažočešljača u pratnji trinaest pasa, i svi oni njuše
morski vazduhi uzbuđeno dižu po jednu zadnju nogu. A gore u kući, daleko od
velike čete ljudi i pasa, Roza Dajamond vidi sebe kako bulji u petoricu pozornika
koji čuvaju stražu ispred kućnih izlaza, ispred glavnog ulaza, ispred prozora u
prizemlju, ispred vrata kuhinjske ostave, za slučaj da tobožnji zločinac navodno
pokuša da pobegne; pa onda i u trojicu u običnim odelima, prostim kaputima i
šeširima, i sa licima koja odgovaraju njihovoj garderobi; a ispred svih njih, ne
usuđujući se da je pogleda u oči, mladi inspektor Lajm vuče noge, trlja nos i
izgleda stariji i zakrvavljenijih očiju od jednog četrdesetogodišnjaka, koji je on.
Ona ga kucnu po grudima vrhom svoga štapa, U ovo doba noći, Frenk, šta to treba
da znači, ali on sad nije hteo da joj dopusti da mu zapoveda i da ga zavitlava, ne
večeras i ne pred ljudima izImigracionog odseka koji su pratili svaki njegov
pokret, te se uspravi i podiže nos.
»Izvinite, gdo D. - postoje izvesni navodi - obaveštenje koje smo dobili -
razlog da verujemo - istraga za eventualnu nagradu i unapređenja - potreban
pretres vaše - nalog imamo.«
»Ne pričaj gluposti, dragi Frenk«, poče Roza da govori, ali baš u tom trenutku
ona trojica sa prostačkim licima nspraviše se i kao da se ukrutiše, a svaki malčice
podigao jednu nogu, kao oni kerovi-tragači; prvi poče nekako neobično da šišti,
što je zvučalo kao da mu je to od zadovoljsiva, dok se drugom iz usta-ote lako
stenjanje, a treći poče čudno da koluta očima, kao čovek koji je stekao duševni
mir. Zatim svi pokazaše prstom pored Roze Dajamond prema reflektorom-
osvetljenom kućnom holu, gde je stajao g. Saladin Čamča, pridržavajući levom
rukom pantalone svoje pižame da mu ne spadnu, jer mu je dugme bilo otpalo kad
se bacio u krevet; desnom je trljao oko.
»Pogodak«, reče onaj što šišti; stenjač sklopi ruke ispod svoje brade da
pokaže kako su mu sve molitve uslišene, a kolutač očiju progura se ramenom pored
Roze Dajamond, ne poštujući nikakvu etiketu, sem što promrmlja, Pardonirajte
me, madam«.
I onda dođe do poplave, a Roza se nađe u jednom uglu svoje sopstvene
dnevne sobe, pritešnjena tim zaljuljanim morem policijskih šlemova, te tako više
nije mogla da vidi Naladina Čamču niti da čuje šta on govori. Ona ga nikad mjc
čula kako objašnjava uzroke eksplozije Bostana -Ama, to je greška, ja nisam jedan
od tih vaših ilegalaca koji se ufuravaju ribarskim čamcima, a nisam ni jedan od tih
vaših Ugando-Kenijaca, nisam. Policajci počeše da se cere. Da, gospodine, sa
devet hiljada metara odozgore, pa ste onda isplivali na obalu. Vi imate pravo da
ništa ne govorite, prigušeno su se smejali, ali ubrzo su prsnuli u grohotan smeh.
Ukebali smo onog pravog i tu nema greške. Roza nije mogla da čuje Saladinove
proteste, jer su je rascerekani policajci odvajali od njega. Ali vi morate da mi
verujete, ja sam Britanac, govorio je on. Ja imami dozvolu boravka, ali kako nije
mogao da im pokaže ni pasoš ni neku drugu legitimaciju, oni su počeli da plaču od
razdraganosti, suze su se slivale čak i niz bezlična lica onih ljudi u običnim
odelima iz Imigracionog odseka. Ma, razume se, ne morate ni da mi pričate - kikot
- legitimacije su vam ispale iz sakoa dok ste se prevrtali gore u vazduhu, a da vam
ih nisu možda one morske sirene zdipile iz džepa, dok ste se brčkali u moru? Roza
nije mogla da vidi u tom od smeha nadimajućem valu ljudi i pasa šta su te
uniformisane ruke mogle da rade Čamčinim rukama ili su to bile pesnice na
njegovom stomaku ili cokule na njegovim cevanicama; a nije bila sigurna ni da li
to on kuka ili psi zavijaju. Ali je konačno ipak čula njegov glas kad se probio kroz
galamu u poslednjem očajničkom uzviku: Zar niko od vas ne gleda televiziju? Zar
ne vidite? Ja sam Maxim. Maxim Alien.
»Dakle taj si«, reče policajac. »A ja sam onaj mapetovski Žabac.«
Ono što Saladin Čamča nikad nije rekao, čak ni onda kad mu je bilo jasno da
se tu nešto mnogo gadno zakuvalo: »Evo vam jedan broj telefona u Londonu« - to
nije hteo da kaže policajcima koji su došli da ga uhapse. »Na drugom kraju žice
čućete jedan glas koji će jamčiti za mene i potvrditi da vam govorim istinu, glas
moje ljupke, bele supruge, Engleskinje.« Ah, to ne, gospodine. Kakav pakao!
Roza Dajamond prikupi svu svoju snagu. »Čekaj malo, Frenk Lajm«, otpeva
mu ona. »Da ti ja nešto kažem«, ali ona trojica prostaka opet počeše da rade svoje
bizarne radnje - šištanje stenjanje očno kolutanje - i u iznenadnoj tišini te sobe,
kolutač pokaza svojim drhtećim kažiprstom na Čamču i reče: »Gospođo, ako vi
hoćete nešto da dokažete, onda vam nema boljeg dokaza od ovog.«
Prateći putanju ispruženog prsta Buljookog, Saladin Čamča podiže ruke do
svog čela da ga dodirne, i zatim shvati da se probudio u najstravičnijem od svih
košmara, u košmaru koji je tek bio počeo, jer su mu iz slepoočnica, sve više i brže,
i dovoljno oštra da bodu, rasla dva mlada, jareća, neosporna roga.

Pre nego što je ta armija policajaca odvela Saladina Čamču u njegov novi
život, došlo je do još jednog neočekivanog događaja. Džibril Farišta, videvši
bleske svetlosti i čuvši delirični smeh zvaničnika koji zakon sprovode u delo,
sišao je niz stepenice u kratkom tamnocrvenom kućnom kaputu-halatu i jahaćim
pantalonama, što je izahrao u ormanu za odela pokojnog Henrija Dajamonda.
Odajući malčice miris naftalina, zaustavio se na odmorištu između prvog sprata i
partera i posmatrao zbivanje, bez komentara. Stajao je tu neprimećen, sve dok ga
Čamča - sa lisicama na rukama i na putu ka policijskoj marici, bosonog i stalno
držeći pantalone od pižame da mu ne spadnu - nije ugledao i uzviknuo, »Džibrile,
tako ti Boga, reci im šta je šta!«
Šištač Stenjač Kolutač revnosno se okrenuše prema Džibrilu. »A ko bi ovaj
mogao da bude?« upitao je inspektor Lajm. »Je l’ to još jedan koji je pao s neba?«
Ali reči mu zamreše na usnama, jer se tog trenutka reflektori ugasiše, što je
bilo naređeno kad su Čamči stavili lisice i kad su ga tako lišili slobode; i sad u
polumraku posle gašenja sedam sunaca, svi su tu jasno videli kako neka bleda,
zlatna svetlost zrači iz pravca čoveka u halatu, da zapravo struji ka njima iz neke
tačke iza njegove glave. Inspektor Lajm se kasnije više nikad nije pozivao na tu
svetlost, a kad bi ga neko i upitao o tome, on bi demantovao da je ikad video takvu
stvar, oreol, u kasnom dvadesetom veku! - pitaj nešto drugo!
Ali, u svakom slučaju, kad je Džibril upitao, »Šta ovi ljudi traže ovde?« svaki
je čovek na ovom licu mesta bio prosto obrvan željom da na njegovo pitanje
odgovori doslovno i podrobno, da mu otkrije njihove strogo-pov. tajne, kao da je
on bio - ali ne, smešno - pa bi vrteli glavama nedeljama posle toga, sve dok sami
sebe nisu ubedili da su se držali onako kako su se držali iz logičkih razloga: to je
bio neki stari prijatelj gđe Dajamond, njih dvoje su našli na plaži tog lupeža
Čamču, poluudavljenog, pa su ga odveli u kuću iz humanih razloga, i nema više
uznemiravanja ni Roze ni g. Farište, …ali kakav je to džentlmen! - uglednijeg i
boljeg ne bi mogao ni poželeti da vidiš - u onom kućnom kaputu i onim njegovim,
njegovim - dobro, ekscentričnost nikad nije bila zločin, razume se.
»Džibrile«, rekao je Saladin Čamča, »pomagaj.«
Ali Džibrilov pogled bila je uhvatila Roza Dajamond. On ju je gledao i nije
mogao da skrene pogled na drugu stranu. Onda je klimnuo glavom i vratio se
natrag, uz stepenice. Niko nije ni pokušao da ga zaustavi.
Kad je Čamča stigao do marice, ugledao je izdajicu, Džibrila Farištu, kako ga
ždraka odozgo s balkončeta ispred Rozine spavaće sobe; ali sad više nije bilo
nikakve svetlosti oko glave te barabe.
 2

Kan ma kan/Fi qadim azzaman… I bilo je i nije bilo tako, u davno vreme
koje zaboravi svako, da je u srebrnoj zemlji Argentini živeo neki don Enrike
Dajamond, koji je mnogo znao o pticama a malo o ženama, sa svojom ženom,
Rozom, koja ništa nije znala o muškarcima ali dosta o ljubavi. Jednog dana, desilo
se tako, kad je senjora izišla na jahanje, sedeći na ženskom sedlu, sa strane, i na
glavi noseći šešir s peruškom, da je - stigavši do velike kamene kapije ranča
Dajamonda, koja je besmisleno bila postavljena nasred gole pampe - ugledala
jednog noja koji je trčao ka njoj što je brže mogao, trčao da život svoj spase
pomoću svih trikova i izvrdavanja koja je mogao da smisli; jer noj je lukava ptica,
i njega je teško uhvatiti. Malo dalje iza noja ilizao se oblak prašine pun galame
lovaca-hajkača; i kad se noj našao na metar i po od nje, iz oblaka izleteše olovom
otežani konopci-»bolasi« koji mu se obmotaše oko nogu i sručiše ga s treskom na
zemlju ispred kopita njene sive kobile. Čovek koji je sjahao da ubije pticu-
trkačicu nikako uije skidao oka sa Rozinog lica. Izvukao je nož sa srebrnom
ilrškom iz kanije na svom pojasu i zario ga u nojev vrat, do balčaka, a to je uradio
ne pogledavši umirućeg noja nijednom, i stalno buljeći u Rozu Dajamond, dok je
klečao na prostranoj žutoj zemlji. On se zvao Martin de la Cruz.

Kad su Čamču odveli, Džibrila Farištu je mučilo pitanje sopstvenog

ponašanja. U onom snu-sličnom trenutku kad su mu pogled ulovile oči stare
Engleskinje, učinilo mu se da njegova volja više nije bila njegova da bi njime
vladala, i da su potrebe nekog drugog nadvladale. Zbog zbunjujuće prirode
nedavnih zbivanja a i zbog njegove rešenosti da ostane budan što je duže mogao,
prošlo je nekoliko dana pre nego što je ukopčao šta se događalo onom svetu iza
njegovih očnih kapaka, i tek je tada shvatio da mora da ode, jer je onaj univerzum
njegovih košmara bio počeo da curi u njegov budni život, te, ako ne bude oprezan,
neće uspeti ni da se ponovo rodi sa njom, kroz nju, kroz Aleluju-Eli, koja je videla
krov sveta.
Bio je šokiran kad je ukapirao da uopšte nije pokušao da stupi u duhovni
dodir s Alelujom-Eli; ili da Čamči pomogne u nevolji. A nije uopšte bio ni
uznemiren pojavom onih finih mladih roščića na Saladinovoj glavi, pojavom koja
bi svakako trebalo da izazove neku zabrinutost. On se bio nalazio u nekoj vrsti
transa, a kad je upitao staru damu šta ona misli o svemu tome, ona se neprirodno
osmehnula i rekla mu da pod suncem nema ničeg novog, da su se njoj priviđale
stvari, prikaze ljudi sa rogatim šlemovima, da u jednoj drevnoj zemlji kao što je
Engleska nema mesta za nove priče i da je tu preko svake vlati trave neko gazio sto
hiljada puta. Dugo je ona tokom dana pričala zbrda-zdola i zbrkano, ali je u drugim
trenucima navaljivala da mu priprema velike količine teških jela, kao što su razne
pastirske pite, musaka od rabarbare sa seckanim mesom, papazjanija, cušpajzi s
masnim začinima i teškim sosovima, i sve moguće čorbe i supe sa mesištem. A sve
vreme je na licu imala izraz neobjašnjivog zadovoljstva, kao da ju je njegovo
prisustvo zadovoljavalo na neki duboko očekivan i neočekivan način. On je s njom
odlazio u selo da pazare; svet je buljio u njih, ali ona ni na koga nije obraćala
pažnju, mlatarajući svojim gospodskim štapom sa srebrnom drškom. Dani su
prolazili. Džibril nije otišao.
»Prokleta engleska mamica«, govorio je sebi. »Neki tip izumrle vrste. I šta ja,
do đavola, tražim ovde?« Ali je ipak ostao, vezan nekim nevidljivim lancima; dok
je ona, u svakoj prilici, pevala jednu staru pesmu, na španskom, a on ni jednu
jedinu reč nije razumeo. Jesu li to neke čarolije?
Nešto kao ono kad je drevna vila Morgan Le Fay pesmom domamila mladog
Merlina u svoju kristalnu pećinu? Džibril krene ka vratima; Roza zapeva; on stane
kao ukopan na svom putu napolje. »Pa, najzad, što da ne«, slegnuo bi ramenima.
»Staroj dami je potrebno društvo. Izbledela otmenost i veličina, časna reč! Gledaj
samo dokle je to nju dovelo. Uostalom, meni je potreban odmor. Da skupim snagu.
Još koji dan samo.«
Uveče bi njih dvoje sedeli u onom njenom salonu nabijenom srebrnim
ukrasima, uključujući izvesni nož sa srebrnom drškom na zidu, ispod gipsane biste
Henrija Dajamonda koji je buljio dole sa vrha vitrine u uglu izmedu dva zida, a
kad bi onaj deda-sat izbio šest, on bi nalio vino-šeri u dve čaše, i ona bi počela da
priča, ali tek pošto bi rekla, predvidljivo kao otkucaj sata: Deda uvek zaostaje pet
minuta, zbog dobrih manira, on ne voli da bude i suviše tačan. Zatim je počinjala
bez štrapaciranja sa onim biojednomjedan… no bilo sve to istinito ili izmišljeno,
on je u njoj video žestoku energiju koju je unosila u svoje pripovedanje, poslednje
očajničke zalihe njene volje koje je trošila na priču; bilo je to jedino vedro doba
kojeg se ja sečam, rekla mu je, te je on zapazio da je ta ofucana vreća sa
materijalom - čitavom zbrkom njenih uspomena- u stvari bilo samo njeno srce,
njen autoportret, način na koji je ona gledala u ogledalo kad nikog nema u sobi, i
da je ta srebrna zemlja iz njene prošlosti bila njen najmiliji dom, a ne ova
pohabana kuća u kojoj se stalno sudarala sa stvarima - spoticala se o stočiće za
kafu, dobijala modrice od kvaka na vratima - pa bi briznula u plač i jauknula: Sve
se stešnjava.
 Kad je plovila u Argentinu, 1935. godine, kao nevesta Anglo-Argentinca don
Enrikea od Los Alamosa, on joj je pokazao na okean i rekao: To ti je pampa. Ne
možeš odrediti kolika je kad je gledaš. Moraš da putuješ kroz nju, kroz tu
nepromenljivost, iz dana u dan. U nekim njenim delovima vetar je jak kao pesnica,
ali je pri tom savršeno tih, on će te nokautirati, sa zemljom sastaviti, ali ti nikad
nećeš čuti ni najmanji šum. To je zato što tamo nema drveća: nema ni ombua, ni
jablana - nada, nula, ništa. Ali pri tom, moraš da se čuvaš ombu-lišća. Stravično
je otrovno, smrtonosno. Vetar neće da te ubije, ali sok iz tog lišća može.
Zapljeskala je rukama kao dete: Stvarno, Henri, tihi vetrovi, otrovno lišće?! Pa ti
to pričaš kao neku strašnu bajku. Henri, plavokos, salast, krupnih očiju i glomazan,
kao da se uplašio. Oh, ne, rekao je. Nije to baš tako strašno.
Stigla je u to ogromno prostranstvo pod beskrajnim nebeskim svodom, jer
Henri ju je bio tresnuo onim pitanjem a ona mu je dala onaj jedini odgovor koji
jedna usedelica-»fircigerka« (40) može dati. Ali kad je stigla tamo, ona je sebi
postavila jedno krupnije pitanje: za šta je ona sposobna u tom ogromnom
prostranstvu? Za šta ona ima hrabrosti, i kako ona sama može da se u njemu
prostire? Biti dobra ili loša, rekla je sebi: ali, biti nova. Našem susedu, doktoru
Horheu Babingtonu, rekla je Džibrilu, ja se nikad nisam sviđala, znate; on bi mi
pričao priče o Britancima u Južnoj Americi, o tim uvek razuzdanim momcima,
rekao je prezrivo, o tim špijunima i banditima. Jeste li vi stvarno tako čudne
cvećke u toj vašoj hladnoj Engleskoj? upitao ju je, pa je sam odgovorio na svoje
pitanje, Senjora, ja ne mislim tako. Zbijeni u onom kovčegu od ostrva, vi morate
da nalazite šire horizonte da biste ispoljili te svoje prikrivene ličnosti.
Ono što je u Rozi Dajamond prikriveno čučalo bila je njena sposobnost za
ljubav, i to za tako veliku ljubav da je ubrzo postalo jasno da jadni prozaični Henri
nikad neće moći da joj to ispuni, jer je sva romantika u toj pihtijastoj masi od
čoveka bila rezervisana za ptice. Za barske jastrebe, čaplje, šljuke. On je u jednom
malom čamcu na vesla iz lokalnih laguna provodio svoje najsrećnije dane po
ševarima, sa dogledom na očima. Jednom prilikom, u vozu za Buenos Ajres, doveo
je Rozu u nezgodnu situaciju kad je u punom vagonu za ručavanje demonstrirao
svoje najdraže zvučne načine vabljenja ptica, spajajući šake oko usta u kupu: za
pticu-sanjivicu, za vanduriju ibis, za trupijala. Zašto ti mene ne voliš tako, htela je
da ga pita. Ali nikad nije,jer je ona za Henrija bila dobra sorta žene, dok je strast
smatrao za ekscentričnost drugih rasa. Postala je generalisimus domaćeg ognjišta i
pokušavala da u sebi prigušuje grešne žudnje. Noću je imala običaj da izlazi u
šetnju kroz pampu, da leži na leđima i gleda galaksije na nebu, pa je pod uticajem
te blistave lepote počinjala da se sva trese, da dršće od nekog dubokog
zadovoljstva i da pevuši neku nepoznatu pesmu, te joj je ta zvezdana muzika bila
isto toliko bliska koliko i radost koju je osećala.
A Džibril Farišta: on je osećao kako se njene priče obmotavaju oko njega kao
paukova mreža, koja ga je držala u tom izgubljenom svetu u kojem su njih
pedesetorica sedali za trpezu svaki dan, i kakvi su to Ijudi bili, gaučo do gauča,
momci naši sjajni, i kod njih ničeg servilnog nije bilo, svi su bili žestoki i
ponosni, i te kako! Pravi mesožderi; to možete i u bioskopu da vidite. U duge
noći njihovih nesanica, pričala mu je o magli od žege koja bi se spustila na pampu,
te bi u pampi ono nekoliko drveta na ranču stajalo kao ostrva a jahač na konju bi
ličio na neko mitološko biće koje galopira preko površine okeana. Ličio je na
sablast morsku. Slušao je on od nje i priče nastale oko logorske vatre, na primer o
onom gauču-ateisti koji je govorio da Raj ne postoji, jer kad mu je majka umrla on
je sedam noći uzastopce prizivao njen duh, da mu dođe, ali bez uspeha. Osme noći
je objavio da ga ona očigledno nije čula, jer bi inače sigurno došla da uteši svog
voljenog sina; prema tome, smrt mora da je kraj. Zaplitala ga je u zamku svojih
opisa onog dana kada su Peronovi ljudi došli u svojim kicoškim belim odelima,
zalizani, i kako su ih pioni-seljaci-radnici najurili; pričala mu je kako su Anglosi
gradili železničke pruge radi opsluživanja sopstvenih estancija, pa i brane, takođe;
pa onda priču, na primer, o njenoj prijateljici Klodeti, »pravoj srcolomki, dragi
moj, koja se udala za jednog momka inženjera, zvao se Grendžer, i tako razočarala
pola Harlingema. I odoše ti oni u Argentinu na neku branu koju je on gradio, a
sledeća stvar koju su čuli bila je da pobunjenici dolaze da dignu branu u vazduh.
Grendžer ode sa ljudima da čuvaju branu, ostavljajući Klodetu samu, sa
sluškinjom, i, da ne poveruješ, nekoliko sati docnije, evo ti služavke, trči sva
zadihana, Naša senjora, i je tamo jedan hombre na vrata, i je velik k’o kuća. Šta da
ti pričam? Pobunjenički kapetan. - »A vaš suprug, madam?« - »Dakle, čeka vas na
brani, kao što je red.« - »Pa, onda, pošto on nije našao za shodno da vas sam
zaštiti, zaštitiće vas revolucija.« - »I postavio je stražare ispred kuće, dragi moj,
kakav gest! Ali u borbi obojica poginu - i suprug i kapetan - a Klodeta je
insistirala na zajedničkoj sahrani, gledala dva mrtvačka sanduka kako jedan pored
drugog odlaze u raku, i oplakivala ih obojicu. Posle toga smo saznali da je bila
opasna ličnost, trop fatale, šta kažeš? Koliko? Trop-džoli-fatale.« U toj uzvišenoj
priči o lepoj Klodeti, Džibril je čuo muziku Rozinih sopstvenih čežnji. U takvim
trenucima on bi zapazio kako ga ona gleda iz uglova očiju, pa bi osetio neko
cimanje u oblasti svog pupka, kao da je nešto pokušavalo da iziđe. Zatim bi ona
skrenula pogled na drugu stranu, i to osećanje bi mu izbledelo. Možda je to kod
njega bila uzgredna pojava posle onog stresa.
 Jedne noći, on ju je upitao da li je videla one rogove koji su rasli na
Čamčinoj glavi, ali ona se na to oglušila i, umesto da mu odgovori, ispričala mu je
kako je imala običaj da sedi na stolici pokraj ograde za bikove u Los Alamosu i
kako su bikovi-borci znali da joj prilaze i spuštaju svoje rogate glave u njeno
krilo. I jedno popodne, devojka po imenu Aurora del Sol, koja je bila verenica
Martina de la Cruz, napravi jednu bezobraznu primedbu: A ja mislila da oni to
rade samo u krilima devica, rekla je pozorišnim šapatom svojim kikotavim
drugaricama, a Roza se ljubazno okrenula prema njoj i odgovorila, Pa onda bi,
draga moja, možda i ti želela da ovo probaš? Od tog trenutka Aurora del Sol,
najbolja plesačica na estanciji i najpoželjnija od svih pionskih, seljačko-radničkih
žena, postala je smrtni neprijatelj one mnogo dugačke, mnogo koščate žene od-
preko-mora.
»Ti izgledaš baš kao on«, rekla mu je Roza Dajamond dok su stajali uz njen
noćni prozor, jedno pored drugog, i gledali more. »Ti si njegov dvojnik. Martin de
la Cruz.« Pri spominjanju imena tog kauboja, Džibril je osetio tako žestok bol u
pupku, pravo čupanje, kao da mu je neko kukom zakvačio stomak, te mu se jauk ote
sa usana. Roza Dajamond se pravila da to ne čuje. »Gledaj«, uzviknula je radosno,
»tamo!«
Trčeći duž ponoćne plaže u pravcu kule Martelo i izletničkog kampa - trčeći
duž vodenog ruba tako da je nadolazeća plima spirala otiske njegovih stopa -
zanoseći se čas na jednu čas na drugu stranu i »glumeći«, u borbi za svoj život,
pojavio se jedan odrasli, u prirodnoj veličini - noj. Duž plaže bežao je on, a
Džibril ga je u čudu pratio pogledom sve dok ga nije izgubio iz vida, u mraku.

Sledeća stvar koja se desila, desila se u selu. Bili su otišli u pazarenje, da

kupe tortu i bocu šampanjca, jer se Roza setila da je njen osamdeset deveti
rođendan. Njena familija je bila izbačena iz njenog života, te prema tome nije bilo
ni čestitki ni telefonskih poziva. Džibril je navaljivao da si prirede neku vrstu
slavlja, pa joj je pokazao tajnu ispod svoje košulje - jedan nabrekli pojas-
novčanik pun funti sterlinga koje je bio kupio na crnoj berzi pred odlazak iz
Bombaja. »A imam i onih kreditnih kartica, kol’ko voleš«, rekao je. »Nisam ti ja
neki siromašak. Hajde, krenimo. Brat časti.« On je dosad bio u tako dubokom
sužanjstvu Rozine narativne čarolije da se jedva sećao, iz dana u dan, da je imao
život kojem je trebalo da se vrati, ženu koju je trebalo iznenaditi prostom
činjenicom da je živ, i tome slično. Idući za gđom Dajamond, krotko, nosio je
njene torbe za pijacu.
Bazao je oko jednog uličnog ćoška, dok je Roza ćaskala sa poslastičarem, kad
je ponovo osetio onu cimajuću kuku u stomaku, i pao uz jednu banderu, boreći se
da udahne vazduh. Čuo je neki klip-klop-zvuk, a zatim su se iza ugla pojavile
starinske taljige, pune mlađarije koja mu je, na prvi pogled, izgledala pomodno
odevena: muškarci u tesnim crnim pantalonama, na listovima ukrašenim srebrnim
dugmićima, i u belim košuljama otkopčanim maltene do struka; devojke u širokim
ažur-plise-hendl-suknjama živih boja - crvenih, zelenih, zlatnih. Pevali su na
nekom stranom jeziku i njihova veselost je taj sokak pretvarala u magličasto-
blistavu ulicu; ali Džibril je shvatio da se tu nešto sablasno dogadalo, jer niko od
prolaznika nije ni jednim jedinim znakom pokazivao da primećuje te taljige sa
konjskom zapregom. Onda se Roza pojavila iz poslastičarnice s tortom u
kartonskoj kutiji koja se njihala na pantljicio njenom kažiprstu leve ruke, i
uzviknula: »Oh, evo ih, stižu na igranku! Mi smo uvek, znaš, imali ovakve igranke,
to im je u krvi.« A posle predaha: »To je bila igranka na kojoj je on ubio onog
Kraguja.«
Na toj igranci, neki Huan Hulija, sa nadimkom Kraguj, zbog svog lešinarskog
izgleda, bio je mnogo popio i vređao čast Aurore del Sol, i nije prestajao da to
čini, sve dotle dok Martin nije video da nema drugog izbora do da se s njim
pobije, Ej, Martine, zašto ti voleš da se s ovom tucaš, kad sam ja u tome stekao
utisak da je ona prilično hladna ženska. »Iziđimo malo napolje, sa ove igranke«,
rekao mu je Martin, i u mraku, sa siluetama naspram čarobne svetlosti lampiona
koji su visili na drveću oko platoa za igru, obmotavši dolaktice svak svojim
pončom, izvukli su noževe, kružili jedan oko drugog, i borili se. Huan je pao
mrtav. Martin de la Cruz je podigao šešir mrtvaca i bacio ga pred noge Aurore
del Sol. Ona je podigla šešir i Martina gledala kako odlazi.
Roza Dajamond u svojoj osamdesetdevetoj, u dugačkoj uz-telo-pripijenoj
haljini, sa cigaretom u muštikli koju je držala jednom rukom u rukavici, i sa
srebrnim turbanom na glavi, pila je svoj džins-tonikom iz jedne zelene kupaste
čaše i pričala priče iz dobrih starih vremena. »Hoću da igram«, izjavila je. »Danas
mi je rođendan, a ja još nijednom nisam zaigrala.«

Napori te noći, u kojoj su Roza i Džibril igrali okretne igre do zore, pokazali
su se preteranim za staru damu, koja je sledećeg jutra pala u krevet sa malo
povećanom temperaturom uz još deliričnija priviđenja: Džibril gleda Martina
dela Cruz i Auroru del Sol kako igraju flamenko na ćeramidastom krovu sa
zabatima kuće Dajamondovih, i peroniste u belim odelima koji stoje na njenoj
kućici za čamce, obraćaju se skupu piona i govore im o budućnosti: »Pod
Peronom, ova će zemlja biti eksproprisana i razdeljena narodu. Britanska
železnica sa svim prugama biće vlasništvo države. Šutnimo ih van! Šutnimo te
bandite, te pirate, zajedno s njihovim gusarskim brodovima…« Gipsana bista
Henrija Dajamonda lebdela je u vazduhu i posmatrala prizor, a jedan agitator u
belom odelu uperio je prst u njega i uzviknuo, To je on, to je taj vaš tlačitelj; tu je
neprijatelj, a Džibrila je stomak tako zaboleo da se uplašio za svoj život; ali u
istom trenutku kad mu je racionalna svest Kizmatrala mogućnost pojave čira u
stomaku ili zapaljenja slcpog creva, ostali delovi njegovog mozga šaputali su mu
istinu, a to je, da je on podvrgnut sužanjstvu i manipulaciji snagom Rozine volje,
upravo onako kako je anđeo Džibril bio obavezan da govori pod pritiskom
neobuzdane potrebe Proroka, Mahaunda.
»Ona umire«, shvatio je. »Ili neće još dugo.« Bacakajući se po svom krevetu,
u kandžama groznice, Roza Dajamond je mrmljala o ombu-otrovu i neprijateljstvu
svog suseda, doktora Babingtona, koji je pitao Henrija, Da li je ivoja žena
dovoljno smirena osoba za seoski život, i koji joj je dao (kao poklon što se
oporavila posle preležanog tifusa) jedan primerak knjige Ameriga Vespučija o
njegovim plovidbama po morima. »Taj čovek je bio notorni fantasta, svakako.«
Babington se na to osmehnuo. »Ali fantazija može da bude jača od činjenica;
uostalom, kontinenti su nazvani po njemu.« I što je bivala slabija, sipala je sve
više svoje preostale snage u sopstveni san o Argentini, dok je Džibril imao
osećanje da mu je u pupku požar. Zavalio se, sav mlitav, u fotelju pored njenog
kreveta a utvare su se iz sata u sat umnožavale. Vazduh je ispunjavala muzika iz
ilivenih duvačkih instrumenata, a ono što je od svega bilo najdivnije, ispred same
obale, pojavilo se jedno belo ostrvce koje se na talasima ljuljalo kao splav; bilo je
belo kao sneg, sa belim peskom koji je zasipao gustiš od albino-drveća koje je
takođe bilo belo, belo kao kreda, belo kao hartija, do samih vrhova svojih krošnji.
Posle pojave tog belog ostrvca, Džibril je pao u duboku letargiju. Opuštenom
u fotelji u spavaćoj sobi umiruće žene, očni kapci su mu klonuli i osećao je kako
mu se težina tela povećava sve dok mu nije postalo nemoguće da napravi i
najmanji pokret. Onda se našao u nekoj drugoj spavaćoj sobi, u tesnim crnim
pantalonama sa srebrnim dugmićima duž nožnih listova i teškom srebrnom kopčom
na pojasu. Tražili ste me, don Enrike, i evo me, govorio je tom mekanom, teškom
čoveku sa licem poput bele gipsane biste, ali on je znao ko ga je zapravo pozvao
da dođe, i nije skidao oka s njenog lica, čak i kad je video kako joj se crvenilo
penje u obraze iz bele nabrane kragnice oko njenog vrata.
Henri Dajamond nije hteo da dopusti da se vlasti umešaju u slučaj Martina de
la Cruz, ja sam odgovoran za te ljude, rekao je Rozi, a ovo je pitanje časti.
Umesto prijave, on je donekle čak ukazao i svoje dalje poverenje ubici, de la
Cruzu, na primer, tako što ga je unapredio u kapitena polo-tima estancije. Ali
posle Martinovog ubistva Kraguja, don Enrike u stvari više nije bio onaj stari. Sve
se lakše umarao i postajao nemaran, pa se više nije zanimao ni za ptice. Stvari su u
Los Alamosu počinjale da pucaju na šavovima, isprva neprimetno, a onda sve
očiglednije. Ljudi u belim odelima su se vratili, ali sad ih niko nije najurio. Kad se
Roza Dajamond razbolela od tifusa, mnogi su u estanciji to primili kao alegoriju
propadanja starog poseda.
Šta ja tražim ovde, pomislio je Džibril u velikoj panici, stojeći pred don
Enrikeom u rančerovoj radnoj sobi, dok je donja Rosa crvenela u pozadini, ovo je
tuđa kuća.- Imam veliko poverenje u tebe, govorio je Henri, ne na engleskom, ali
je Džibril ipak razumeo. - Moja žena se sprema da pođe na jednu turu
automobilom, radi svog oporavka, a ti ćeš da je pratiš… Mene poslovi u Los
Alamosu sprečavaju da pođem s njom. A sad ja moram da govorim, i šta da
kažem, ali kad su mu se usta otvorila, slrane reči potekoše, Biće mi čast, don
Enrike, i - škljoc pete o petu, okret, izlazak.
Roza Dajamond, u svojoj osamdeset-devet-godina-staroj slabosti, bila je
počela da sanja svoju priču nad pričama, koju je u sebi čuvala više od pola veka, i
sad je Džibril jahao na konju iza njenog auta marke »hispano-suiza«, u kojem se
ona vozila od estancije do estancije, kroz šumu arajana-drveća, pored podnožja
visokih Kordiljera, stižući do groicsknih domaćih ognjišta građenih u stilu škotskih
zamkova ili indijskih palata, posećujući zemlju g. Kadvoladera Evansa, onog sa
sedam žena koje su bile srećne što je svaka od njih morala samo jedanput
sedmično da bude na dužnosti, i teritoriju zloglasnog Meksvina koji je bio postao
zaljubljenik-zatočenik ideja kad je iz Nemačke stigao u Argentinu i počeo da na
motki za zastavu svoje estancije vije crven barjak na čijoj je sredini, u belom
krugu poigravao jedan crn kukasti krst. I upravo su na Meksvinijevoj estanciji
naišli na lagunu, i Roza je tad prvi put ugledala belo ostrvce svoje sudbine, pa je
odlučila da čamcem ode tamo na izlet sa piknik-ručkom, ali nije želela pratnju ni
svog šotera ni svoje služavke, već je povela samo Martina de la Cruz da donde
odvesla, da preko belog peska prostre crven stolnjak i da je služi mesom i vinom.
Belo kao sneg, crveno kao krv i crno kao abonos. Dok se naslonjena na jednu
ruku izležavala u crnoj suknji i beloj Muzi na crvenom stolnjaku koji je i sam ležao
na belom, dok je Martin (takođe u crno-beloj odeći) sipao crveno vino u čašu u
njenoj ruci u beloj rukavici - a zatim, i na njegovo zaprepašćenje - prokletstvo
krvavo! - kad ju je uhvatio za ruku i počeo da ljubi - nešto se dogodilo; prizor se
zamaglio, jedan minut su ležali na crvenom platnu, valjajući se po njemu tako da su
se sirevi, hladni mesni odresci, salata i pašteta zdrobili pod teretom njihove
žudnje, a kad su se, kasnije, vratili do »hispano-suize«, bilo im je nemoguće da ma
šta sakriju od šofera ili služavke zbog fleka od raznih jela kojima im je bila
umrljana odeća - ali tokom sledećeg minuta ona se povlačila od njega, ne grubo
već žalostivo, izvlačeći svoju ruku iz njegove i lako vrteći glavom, ne, te je on
ustao, poklonio se, povukao, ostavljajući je i sa njenom krepošću i ručkom,
netaknutim - dve mogućnosti su se smenjivale, dok se umiruća Roza bacala tamo-
amo u svom krevetu, da-li-jeste da-li-nije pristala, praveći poslednju verziju priče
svog života, nesposobna da odluči šta želi da bude istina.

»Ja šašavim«, pomislio je Džibril. »Ona umire a ja se raspamećujem.« Mesec

se bio pojavio, a Rozino disanje bilo je jedini zvuk u sobi: hrkala je kad je udisala
a teško je izdisala vazduh uz lako stenjanje. Džibril je pokušavao da ustane iz
fotelje, ali je shvatio da ne može. Telo mu je čaki u tim intervalima između vizija i
dalje bilo nemoguće teško. Kao da mu se neki veliki kamen nalazio na grudima. A
slike koje su nadolazile, i dalje su bile zbrkane, te je on, tako, jednog trenutka bio
na tavanu sa senom u Los Alamosu, čineći ljubav s njom, dok je ona stalno
mrmljala njegovo ime, Martine od Krsta - a sledećeg trenutka ignorisala ga je
usred bela dana pod budnim okom neke Aurore del Sol - te je tako bilo nemoguće
praviti razliku između sećanja i želja ili između rekonstrukcija krivice i ispovednih
istina - jer čak i na svojoj samrtnoj postelji Roza Dajamond nije znala kako da
istoriji svog života pogleda u oči.
Mesečina je strujala u sobu. Kad je pala na Rozino lice, činilo se da zrak
prolazi pravo kroz nju, te je Džibril zaista počinjao da biva kadar da razaznaje
šaru čipkanog veza na njenoj jastučnici. Zatim je ugledao don Enrikea i njegovog
prijatelja, puritanskog i namćorastog dr Babingtona, kako stoje na balkonu, tako
stvarni kako biste samo mogli poželeti. Sinulo mu je, gledajući kako su priviđenja
bivala sve jasnija, da je Roza postajala sve nejasnija, iščezavajući i, tako reći,
zamenjujući svoje mesto sa duhovima. A pošto je takođe shvatao da te pojave
zavise od njega samoga, od njegovog bola u stomaku i kamenu-sličnog tereta,
počeo je da se plaši i za sopstveni život.
 »Tražio si od mene da za Huana Huliju napišem lažnu umrlicu«, govorio je dr
Babington. »Ja sam to učinio zbog našeg starog prijateljstva. Ali to nije bilo
pošteno; i ja tlobro vidim posledice pred sobom. Ti si zaštitio jednog uhicu, i to je,
možda, ono što te sad ždere -tvoja savest. Idi kući, Enrike. Idi kući sa svojom
ženom, dok se nešto još gore nije desilo.«
»Pa, ja sam kod kuće«, rekao je Henri Dajamond. »A zameram ti što pominješ
moju ženu.«
»Gde god se Englezi u svetu skrase, oni zapravo nikad ne napuštaju
Englesku«, rekao je dr Babington dok je čilio u mesečini. »Sem kad se, kao donja
Rosa, zaljube.«
Oblak je presekao mesečinu, i sad, pošto je balkon bio prazan, Džibril Farišta
je konačno uspeo da se silom izvuče iz fotelje i da stane na noge. Hodanje je
osećao kao povlačenje negvi - đuleta i lanca - preko poda, ali je ipak stigao do
prozora. U svim pravcima, i sve dokle mu je pogled mogao da dopre, video se
ogroman korov koji se njihao na povetarcu. Tamo gde je bilo more, sad se nalazio
čitav jedan okean korova, koji se prostirao sve do horizonta, korova visokog kao
odrastao čovek. Čuo je bestelsni glas doktora Babingtona kako mu mrmlja na uho.
» Ovo je prva korovska pošast za poslednjih pedeset godina. Izgleda mi da se
prošlost vraća.« Ugledao je neku ženu kako trči kroz to gusto, ustalasano rastinje,
bosonoga, mspletene crne kose. »Ona je uspela«, razgovetno je čuo Rozin glas iza
sebe. »Pošto ga je prevarila s Kragujem i navela da bude ubica. On, posle toga,
nije hteo ni da je pogleda. Oh, sjajno je ona to uspela da izvede. Ta je bila mnogo
opasna. Mnogo.« Džibril je izgubio iz vida Auroru del Sol u korovu; jedna opsena
je zatamnjivala drugu.
Osetio je kao da ga neko ščepava otpozadi, vrti u krug i obara na pod,
poleđuške. Nikog nije mogao da vidi, ali Roza Dajamond je sad sedela uspravno u
krevetu i razrogačcnih očiju buljila u njega, dajući mu na znanje da se odrekla
svake nade da će nastaviti da se grčevito hvata za život, i da je potrebno da joj on
pomogne da završi sa poslednjim otkrićem. Kao i sa Biznismenom u njegovim
snovima, Džibril se osećao tupo i bespomoćno… ona je izgleda umela da iz njega
izvlači predstave. U njihovoj zajedničkoj vezi, pupkom uz pupak, on je video
jednu blistavu vrpcu.
I on se sad nalazio pored neke bare u beskraju korova, dopuštajući svom
konju da se napoji, a ona mu je prišla jašući na svojoj kobili. On je nju grlio,
svlačio, i raspuštao joj kosu, i sad su oni ljubav činili. I sad je ona šaputala, Kako
mogu ja da ti se sviđam, kad sam toliko starija od tebe, a on je izgovarao utešne
reči.
 I ona je ustala, obukla se i odjahala, a on je ostao tamo gde je bio, mlitava i
topla tela, ali propustivši da vidi kad se u jednom trenutku jedna ženska ruka
iskrala iz korova i ščepala njegov nož sa srebrnom drškom…
Ne! Ne! Nije bilo tako!
I sad je ona opet dojahala do njega pokraj bare, i onog trenutka kad je sjahala,
gledajući ga nervozno, on je pao na nju, rekao joj da više ne može da trpi njeno
odbijanje, pa su oboje pali na zemlju, ona je vrištala, on joj je cepao odeću, a
njene ruke, dok su mu grebale telo, napipaše dršku njegovog noža…
Ne! Ne, uopšte nije bilo tako! Bilo je ovako:
Sad su njih dvoje činili ljubav, nežno, sa mnogo laganog milovanja; kad eto ti
i trećeg jahača kako ulazi u čistinu pokraj bare, a ljubavnici se naglo otkidoše
jedno od drugog; sad je don Enrike izvlačio svoj mali pištolj i nišanio u srce svog
suparnika -
- i on oseti kako mu Aurora zariva nož u srce, jedanput, pa još jedanput -
Ovo ti je za Huana, a ovo zato što si me ostavio - pa i treći put: A ovo ti je za onu
tvoju englesku kurvetinu -
- i on oseti kako mu se sad nož njegove žrtve zariva u srce, dok ga je Roza
bola - jedanput, dvaput, i još jedanput -
- a pošto ga je Henrijev metak ubio, Englez uze mrtvačev nož i zari mu ga
više puta u ranu koja je krvarila.
Na ovo, Džibril vrisnu i pade u nesvest.
Kad je ponovo došao k svesti, starica u krevetu je govorila za sebe, i to tako
tiho da je jedva razumeo njene reči. »Pampero je počeo da duva, jugozapadni
vetar, i da korov sa zemljom sravnjuje. I tad su ga našli, ili je to možda bilo
ranije.« I poslednje reči priče: kako je Aurora del Sol pljunula Rozi Dajamond u
lice na sahrani Martina de la Cruz. Kako je stvar bila sređena da niko ne bude
optužen za to ubistvo, pod uslovom da don Enrike pokupi donju Rosu i zajedno se
vrate u Englesku, koliko ih noge nose. Kako su ušli u voz na stanici Los Alamos,
dok su badže u belim odelima i borsalino-šeširima stajali na peronu, da se uvere
da su oni stvarno otišli. Kako je Roza Dajamond, kad je voz krenuo, otvorila veliki
kofer na sedištu pored njenog, i prkosno rekla mužu, Ponela sam nešto. Jedan
mali suvenir. I odmotala platneni zamotuljak, da pokaže jedan gaučovski nož sa
srebrnom drškom.
»Henri je već prve zime, kod kuće, umro. Onda se više ništa nije događalo.
Rat. Pa kraj rata.« Napravila je pauzu. »Da se izgubiš u tome, posle boravka u
onom prostranstvu. Nije to rođenje.« I, posle još malo ćutanja, reče: »Sve se
stešnjava.«
Bilo je došlo do neke promene u mesečini, i Džibril oseti kako se neki teret
diže sa njega, i to tako brzo da je pomislio da bi mogao da odlebdi do tavanice.
Roza Dajamond je mirno ležala, zatvorenih očiju, sa rukama položenim na jorgan
od raznih šarenih krpica. Izgledala je: normalno.
Džibril je shvatio da tu više nema ničeg što bi ga moglo sprečiti da otvori
vrata i ode.
Oprezno je sišao niz stepenice, jer je još bio malo nesiguran na nogama; u
holu je našao teški mantil od gabardena, koji je nekad pripadao Henriju
Dajamondu, i filcani sivi »trilbi«-meki šešir u čijoj je unutrašnjosti bilo ime don
Enrikea, izvezeno rukom njegove žene; i otišao je ne osvrćući se. Čim je izišao,
vetar mu je ščepao šešir i poslao ga da skakuće po plaži. On je potrčao za njim,
uhvatio ga i ponovo ga nabio na glavu. Londone, šerife, evo me - dolazim! On je
imao grad u svom džepu: London Geografa, celu metropolu sa zavrnutim listovima,
od A do Z.
»Šta da radim?« pitao se. »Telefonirati il’ ne telefonirati? Ne, već se samo
nacrtaš tamo, zazvoniš na vratima i kažeš, bebice, želja ti se ostvarila; evo me iz
morskog kreveta u tvoj krevet - ama, treba da se desi nešto strašnije od avionske
katastrofe da bih se ja odvojio od tebe. - O-kej, možda ne baš sasvim tako, ali u
tom smislu. - Da, iznenađenje je najbolji štos: Eli Bibi - bu!«
Onda je začuo pevanje. Dolazilo je iz stare kućice za čamce s jednookim
gusarom naslikanim na ulazu, a pesma je bila strana, ali poznata: pesma koju je
Roza Dajamond često pevušila, a i glas mu je bio poznat, mada nešto drukčiji od
onog, manje ćurlikav, mlađi. Vrata na kućici bila su, neobjašnjivo, otkatančena i
lupkarala su na vetru. On krenu ka pesmi.
»Skini mantil«, rekla mu je. Bila je obučena kao onog dana na belom ostrvcu:
crna suknja i crne čizmice, bela svilena bluza, i bez šešira. On je prostro mantil na
pod kućice za čamce, a njegova jarko crvena postava žarila se u tom ograničenom
prostoru, punom mesečine. Ona je legla dole usred meteža od rekvizita engleskog
života: među terenske štapiće za kriket, jedan požuteli abažur sa lampe, okrnjene
vaze, jedan stari stočić na rasklapanje, putničke kovčežiće; i ispružila je jednu
ruku ka njemu. On je legao pored nje.
»Kako mogu ja da ti se sviđam«, promrmljala je, »kad sam toliko starija od
tebe?«
 3

Kad su mu silom srozali pantalone od pižame u ćoravim policijskim kolima-

marici i on ugledao gusto ukovrdžane malje na svojim butinama, Saladin Čamča je
dobio nervni napad, po drugi put te noći; ali ovog puta počeo je da se histerično
kikoće, možda zaražen neprestanom razdraganošću svojih hvatača. Ona trojica
imigracionih zvaničnika bili su naročito dobro raspoloženi, i upravo je jedan od
njih- buljooki badža koji se, kako se čulo, zvao Stajn - »razvrećio« Saladina uz
veseli uzvik, »Vreme za raspakivanje, Paketiću - deder da vidimo od čega si
napravljen!« Crveno-bele štrafte bile su svučene sa negodujućeg Čamče, koji je
sedeo zavaljen na podu kola, dok su mu po dvojica snažnih policajaca držali svaku
ruku a peti mu svojom nogom u cokuli čvrsto pritiskao grudi; ali njegovo
negodovanje se nije čulo u opštoj veseloj galami. Rogovi su mu stalno udarali u
stvari - u lučnu oplatu iznad točka, u nezastrti pod kola ili u cevanice policajaca - u
ovim poslednjim prilikama dobijao je dobre bubotke i udarce po licu od
razumljivo rasrdenog sprovodioca zakona u delo - mada je i on sam, sve u svemu,
bio veoma pogružen, koliko je kasnije mogao da se seti. Ali, ipak, kad je video šta
se nalazilo ispod Čamčine pozajmljene pižame, nije mogao da se uzdrži od kikota
koji mu se probio kroz zube.
Čamčine butine bile su postale neobično široke, snažne i maljave. Maljavost
mu je prestajala ispod kolena, a noge su mu se odatle sužavale u čvrste, koščate,
gotovo suve listove, i završavale jednim parom sjajnih, razdeljenih kopita, kakve
se mogu videti u jarca. Saladina je takođe zapanjio izgled njegovog falusa, znatno
uvećanog i zbunjujuće nadignutog, organa koji je on teško mogao da prizna za svoj
sopstveni. »Jao, šta mu je sad pa ovo?« šegačio se Novak - bivši »šištač« -
štrpnuvši mu ga malo, od šale. »Gle, kao da mu se sviđa neko od nas?« Na šta ga
onaj imigracioni »stenjač«, Džou Bruno, pljesnu po butini, munu Novaka u rebra, i
uzviknu. »Jok, nije to. Meni se čini da smo mi ovom jarcu našli pravu kozu za
jarcanje.«- »Kapiram«, doviknu mu Novak, i pesnicom, onako uzgred, maznu
Saladina u novo-uvećane mošnice. »Ej! Ej!« zaurla Stajn sa suzama u očima. »Čuj,
ima tu jedan mnogo bolji od nas… i zato nije čudo što je ovaj tako jebeno drčan.«
Na što njih trojica, ponavljajući nekoliko puta, »našli mu kozu za jarcanje…
drčan…« padoše jedan drugom u zagrljaj, oduševljeno urlajući. Čamča je želeo da
nešto kaže, ali se plašio da ne otkrije da mu je glas mutirao u jareće meketanje, a
osim toga, i ona mu je policajčeva cokula počinjala sve jače da pritiska grudi, te
mu je bilo teško da sastavi i dve reči. Ono što je Čamču zbunjivalo bilo je to da su
tu situaciju bez presedana koja ga je zapanjila - to jest njegovu metamorfozu u
natprirodnog vraga - ovi drugi prihvatali kao neku najbanalniju i najpoznatiju stvar
koja se može zamisliti. »Ovo nije Engleska«, pomislio je on ni prvi a ni poslednji
put u životu. A i kako bi mogla da bude, uostalom; gde u toj staloženoj i razumnoj
zemlji može da ima mesta za jedna takva policijska kola u kojima ovakva zbivanja
mogu lako da iziđu na videlo? Nešto ga je gonilo na zaključak da je on zapravo
poginuo u onoj eksploziji aviona i da je sve što je posle toga došlo, bilo neka vrsta
zagrobnog života. I, ako je to bio slučaj, onda mu je njegovo dugo odbijanje pojma
Večnosti počinjalo da izgleda prilično glupo. - Ali gde je u svemu tome bilo nekog
znaka Vrhovnog Bića, milosrdnog ili dušmanskog, svejedno? Zašto Čistilište ili
Pakao, il’ bilo šta bilo, toliko liči na ona čudesa i vile Saseksa, nekadašnje anglo-
saksonske kraljevine, što svaki đačić zna? - A možda, pademu na pamet i to, možda
on u stvari i nije stradao u propasti Bostana, već teško bolestan leži u nekoj
bolnici, opsednut deliričnim snovima? To mu je objašnjenje odgovaralo, ali ni
najmanje zato što je ono razbucavalo značaj izvesnog njegovog telefonskog
pozivanja u kasnu noć i glasa nekog muškarca, kojeg je bezuspešno pokušavao da
zaboravi… Osetio je oštar bubotak u rebra, bolan i dovoljno realan da bi
posumnjao u istinitost svih takvih halucinantnih teorija. Vratio je svoju pažnju
stvarnom zbivanju, toj sadašnjosti koja se sastojala od hermetički zatvorenih
policijskih kola sa trojicom imigracionih zvaničnika i petoricom žandarma, što je,
bar u tim trenucima, predstavljalo ceo njegov univerzum. Bio je to univerzum
straha.
Novak i ostali su dotle bili izgubili svoje vedro raspoloženje. »Zivotinja«,
psovao ga je Stajn uz jednu seriju ritanja, a Bruno mu se pridruži: »Svi ste vi isti.
Čovek ne može od životinja da očekuje da se pridržavaju normi civilizacije. Je l’
da?« A Novak nastavi: »Mi ovde pričamoo nekoj jebenoj ličnoj higijeni, je 1’
znaš, đubrence jebeno?«
Čamča je bio prosto zaluđen. A zatim je primetio kako se na podu marice
pojavio veliki broj nekih brabonjastih stvarčica. Osećao je veliku gorčinu i stid.
Sad je izgledalo da su mu i prirodni procesi varenja bili jareći. O, kakvo
poniženje u tome! A on je bio - ili je bar stremio ka tome da bude - svetski,
rafiniran čovek! Takva degradacija ne bi teško pala onom šljamu u indijskim
selima Sileta ili u radionicama za opravku bicikala u Guđranvali, ali on je bio
sazdan od drukčijeg materijala! »Dobri ljudi moji«, počeo je, pokušavajući da
zvuči autoritativno, što je bilo prilično teško postići iz tog njegovog
nedostojanstvenog položaja na leđima sa raskrečenim kopitastim nogama, uz
kotrljanje mekih brabonjaka njegovog sopstvenog izmeta svuda oko njega, »dobri
ljudi moji, bolje bi vam bilo da uvidite svoju grešku pre nego što bude kasno.«
 Novak stavi šaku iza svog uha, kao da bi ga bolje čuo. »Šta je to? Kakva je to
bila galama?« pitao je, osvrćući se oko sebe, a Stajn reče: »Nemam pojma.« - »Ja
ću ti reći kako je to zvučalo«, oglasi se Džou Bruno, pa sa šakama oko usta
zameketa: »Me-ke-ke-ke-ke!« Zatim sva trojica ponovo prsnuše u smeh, tako da
Saladin nije znao da kaže da li ga oni to, prosto, vređaju ili su mu sad i glasne žice
inficirane - čega se i bojao - ovom groznom demonijazom koja ga je obrvala bez i
najmanjeg upozorenja. Opet je počeo da dršće. Noć je bila veoma hladna.
Policajac Stajn, koji je izgleda bio vođa te trojke ili bar primus inter pares,
naglo se vrati temi o brabonjcima koji su se kotrljali po podu marice u pokretu. »U
ovoj zemlji«, obaveštavao je on Saladina, »mi sami uklanjamo naše đubre.«
Žandari prestadoše da ga silom drže na podu i podigoše ga u klečeći položaj.
»Tako je«, reče Novak, »A sad počisti ovo.« Džou Bruno spusti svoju veliku šaku
na Čamčin vrat i gurnu mu glavu ka podu nađubrenom brabonjcima. »Navali«, reče
mu on. »Što pre počneš, pre ćeš i počistiti pod.«

Čak i kad je izvršavao (nemajući druge) poslednji i najniskiji ritual

neopravdanog ponižavanja njegove ličnosti- ili, da kažemo drukčije, kad su
okolnosti njegovog čudotvorno spasenog života bivale sve paklenije i bizarnije-
Saladin Čamča je počinjao da zapaža da trojica predstavnika imigracionih vlasti
nisu sad više ni izbliza izgledali niti su se ponašali onako čudno kao u početku. Na
primer, više nisu ni najmanje ličili jedan na drugog. Policajac Stajn, koga su
njegove kolege zvale »Mak« ili »Džoki«, ispao je krupan i glomazan čovek sa
debelim nosingerom; a njegov naglasak, sad se ispoljilo, bio je preterano škotski.
»Taako valja«, primećivao je sa odobravanjem dok je Čamča tužno muljao ono što
je morao da mulja. »A glumac je, kaže? Ja mnogo volem da gledam dobru glumu.«
Ovo zapažanje podstače policajca Novaka - to jest, »Kima« - koji je sad bio
opasno bled, k’o krpa, sa asketski koščatim licem koje je podsećalo na neku od
srednjovekovnih ikona, uz mrštenje zbog neke unutarnje muke - da naglo iznese
jednu kratku primedbu o svojim najmilijim televizijskim »zvezdama sapunskih
opera« i kviz-emisija, dok policajac Bruno, koji se Čamči odjednom činio sve
lepši, sa kosom zalizanom brilijantinom, razdeljkom na sredini i plavom bradom u
dramatičnom kontrastu s njegovom tamnijom kosom na glavi - Bruno, najmlađi
član trojke, požudno upita ostale šta misle o ždrakanju gerli na televiziji - to je
njegova najdraža zabava. Ovaj nov način mišljenja skrenuo je svu trojicu u
pričanje raznih poluzavršavanih anegdota nabijenih nagoveštajima izvesne
škakljive vrste, a kad su ona petorica žaca pokušala da im se u tome pridruže, ova
trojica udruženih zauzeše strog stav, i žandarme staviše na svoje mesto. »Mala
deca«, opomenu ih g. Stajn, »mogu da slušaju priče starijih, al’ ne smedu da
zucnu.«
Dotle je Čamča već žestoko podrigivao gušeći se svojim obrokom; borio se
da ne povrati, znajući da bi mu takva greška samo produžila jad i bedu. Puzio je po
podu marice, jureći i hvatajući brabonjke svoje patnje dok su se kotrljali s jedne
strane na drugu, a žandarmi, koji su osećali potrebu za oduškom u svom osujećenju
zbog prekora od strane imigracionog oficira, počeli su žestoko da maltretiraju
Saladina i da ga vuku za guste malje na stražnjici da bi mu povećali i neprijatnost i
poraz. Zatim su njih petorica prkosno počeli da sami ćaskaju u stilu konverzacije
imigracionih oficira, pa su krenuli da analiziraju vrednosti raznih filmskih zvezda,
takmičara »dartista« - bacača strelica u metu - profesionalnih rvača, i slično; ali
pošto im je raspoloženje pokvarila nadmenost »Džoki« Stajna, nisu bili u stanju da
budu na visini onog apstraktnog i intelektualnog tona svojih pretpostavljenih, pa su
počeli da se svađaju oko relativnih vrednosti »duplog« tima »Usijanih glava«
fudbalera »Totn’ema« s početka šezdesetih i današnjeg jakog tima »Liverpula« -
pri čemu su navijači »Liverpula« razbesneli navijače »Usijanih« navodeći da je
njihov veliki Deni Blenčflauer »luksuzan« igrač, više kao onaj šlag na torti, te iako
je po imenu cvet (flower - flauer), po prirodi je peder; na što su povređeni
navijači reagovali vikanjem da su navijači »Liverpula« obični guzičari koje bi
navijači »Usijanih« mogli da rasture čak i kad bi im ruke bile vezane na leđima.
Naravno, svi su ovi žandarmi bili dobro upoznati s tehnikom makljaže
fudbalskih huligana, jer su mnoga subotnja popodneva proveli na utakmicama,
leđima okrenuti igračima i posmatrajući gledaoce na raznim fudbalskim stadionima
širom zemlje, te kako je njihova raspra bivala sve vrelija, stigli su do tačke na
kojoj su poželeli da demonstriraju - jedni drugima - baš ono što se podrazumevalo
pod pojmom »rasturanja«, »milu-mamicu-psovanja«, »flaša-bacanja« i tome
slično. Besni podeljeni navijači užagrelo su buljili jedni u druge, a zatim su, svi
zajedno, skrenuli te svoje poglede na ličnost Saladina Čamče.
Dakle, buka u policijskoj marici bivala je sve veća - i, istina je ako kažemo
da je za nju sam Čamča bio delimično kriv, jer je bio počeo da skiči kao svinja - a
mladi policajci-»bobi« su lupkali i potezali razne delove njegove anatomije,
koristeći se njime i kao zamorčetom i kao sigurnosnim ventilom, ali ostajući pri
tom obazrivi uprkos svom uzbuđenju, tj. ograničavajući svoje bubotke na mekše,
mesnatije delove njegovog tela, da bi smanjili rizik od lomovai modrica; a kad su
Džoki, Kim i Džou videli šta mu ti mladunci rade, odlučili su da budu tolerantni,
jer i momcima je potrebna neka zabava.
Ali, osim toga, sve one priče o oprezu navodile su Stajna, Bruna i Novaka na
razmatranje značajnijih stvari,i sad su oni, sa ozbiljnijim licima i razboritijim
glasovima, razgovarali o potrebi, u ovom vremenu i veku, za više opservacija, ne
samo u smislu »posmatranja«, već u smislu »opreznosti« i »nadzora«. Iskustvo
ovih mladih žandarma je veoma relevantno, intonirao je Stajn: posmatraj
gledaoce, gomilu, a ne utakmicu. »Večna budnost je cena slobode«, objavio je on.
»Jao«, zakukao je Čamča, nesposoban da izbegne prekidanje njihove
konverzacije. »Uh, joj, aah!«

Posle izvesnog vremena, Saladin se našao u čudnom štimungu odvojenosti od

svega. Više nije imao nikakvu predstavu o tome koliko dugo putuju tom crnom
maricomnjegovog teškog otpadništva od milosti Božje, niti se usudivao da nagađa
gde je kraj njihovog putovanja, iako mu je zujanje u ušima postepeno bivalo sve
jače, taj fantazmagorični bat koraka predaka - »Elovin Diovin« - London. Udarci
koji su pljuštali po njemu sad su bili, osećao je, meki kao milovanje ljubavnice;
groteskni prizor njegovog sopstvenog izmenjenog tela nije ga više zapanjivao; čak
sui poslednji brabonjci njegovog jarećeg izmeta bili prestali da mu iritiraju
mnogo izmučeni stomak. Tupo je čučao u svom malom svetu, pokušavajući da bude
sve manji, u nadi da će, konačno, potpuno nestati i tako ponovo steći svoju
slobodu.
Razgovor o tehnici nadziravanja bio je ujedinio imigracione oficire i
žandarme, popravljajući onaj »kurcšlus« koji su izazvale puritanske reči prekora
Džokija Stajna. Čamča, insekat na podu marice, čuo je, kao u nekoj telefonskoj
zbrci, daleke glasove svojih hvatača koji su govorili o potrebi više viđeo-uređaja
na javnim skupovima i o koristi od kompjuterskih informacija, i, što je izgledalo
kao potpuna kontradikcija, da je vrlo efikasno stavljati mnogo bogatu mešavinu
hrane u zobnice policijskih konja u predvečerje velike fudbalske utakmice, jerbo
kad konje od toga zabole stomaci, navijači u maršu bivaju prosto zasuti tolikom
količinom konjske balege da ih to uvek dovodi do besa, a onda mi stvarno
mozemo da se umešamo, je l’ tako? Nesposoban da nađe neki način da ovaj
univerzum »sapunskih opera«, taj meč dana, te zle maske i bodeže, poveže u bilo
kakvu prepoznatljivu celinu, Čamča je zapušio oba uha da više ne sluša to
ćaskanje, već samo bat koraka u svojim ušima.
 I onda mu se »upalila lampica«.
»Pitajte kompjuter!«
Trojica imigracionih oficira i petorica žandarma zaćulaše, kad je ova
smrdljiva kreatura sela uspravno i vrisnula na njih. »Šta on to sad kenja?« upita
najmlađi žandarm jedan od Totn’emovih navijača, i to - sumnjičavo. »Je 1’ da mu
udarim još jednu šljagu?«
»Ja se zovem Salahudin Čamča a profesionalno ime mi je Saladin Čamča«,
zameketa polujarac. »Ja sam član Sindikata glumaca, član Auto-Saveza i Kluba
Garik. Registarski broj mog automobila je taj-i-taj. Pitajte kompjuter! Molim.«
»Koga ti pokušavaš da zezaš?« upita ga jedan od navijača Liverpula, ali i on
je delovao nesigurno. »Pogledaj se samo. Ti si običan jebeni Jarac prčevinac. I
koj’ si mi ti to, moj Sali, glumac? - I kakvo ti je pa to englesko ime?«
Čamča nađe negde u sebi parčence ljutnje. »A šta kažeš za njih?« upitao je
oštro, trgnuvši glavom prema trojici imigracionih zvaničnika. »Ni oni meni ne
zvuče mnogo anglosaksonski.«
Jednog trenutka je izgledalo da će svi da se sruče na njega i da mu za ovu
drskost počnu da kidaju ud po ud; ali, naposletku, oficir mrtvačko-lobanjskog lika,
Novak, samo mu udari nekoliko šamara, rekavši: »Ja sam iz Vejbridža, pičko
jedna. Zapamti: Vejbridž, gde sujebeni Bitlsi živeli.«
Stajn reče: »Bilo bi najbolje da ga šupiramo.« Tri i po minuta kasnije, crna
marica se zaustavila, a trojica imigracionih oficira, petorica žandarma i jedan
policijski šofer držali su kriznu konferenciju - ovo je jedna prilično zaguljena
stvar - a Čamča je zapazio da su sva devetorica, u svom novom raspoloženju,
počeli da liče jedan na drugog, postali jednaki i istovetni zbog napetosti i straha. A
nije ni mnogo potrajalo pre nego što je shvatio da njihovo obraćanje Policijskom
Nacionalnom Kompjuteru, koji ga je odmah identifikovao kao britanskog
državljanina prvog reda, nije poboljšalo njegov položaj, već ga je, ako ništa
drugo, dovelo u još veću opasnost nego pre toga.
»Mogli bi da kažemo - predloži jedan od devetorice - da je ležao bez svesti
na plaži. - To neće da upali - dođe odgovor - zbog one stare dame i onog drugog
čudnog badže.
- A onda se on opirao hapšenju i post’o nezgodan, pa se u toku prepirke i
ubeđivanja nekako onesvestio. - Ili, da kažemo, da je ona matora toliko izlapela da
je niko od nas nije mog’o da razume, a da onaj drugi badža, kakosezvaše, nije ’teo
ni reč da kaže; a što se tiče ovog kenjatora, mi nismo imali druge nego da
izmakljamo krvopiju-Drakulu,i pogledajte ga samo kako izgleda k’o đavo, i šta je
drugoi moglo da se od nas očekuje? - Dabome, i ondak se on bacio na nas, i šta
smo mi tu mogli d’učinimo, pošteno govoreći, slavni sude, pitam ja vas, nego da ga
sprovedemo u zatvorsku bolnicu, da mu tamo pruže potrebnu negu posle
posmatranja i ispitivanja, uz upotrebu našeg razumai zacrtanih pravila da
zatvoreniku treba ponekad i verovati- i šta kažete na ovakvu nekakvu
formulaciju? - To ti je jedan prema devet, jer ona matora kokoška i onaj drugi
badža mogu celu tu stvar malo da zajebu. - Čujte, priču možemo i kasnije da
izmislimo; za mene je, kažem, prva stvar koju trebamo da uradimo - da ga
onesvestimo.
- Tačno.

Čamča se probudio u bolničkom krevetu, dok mu je iz grudi na usta izlazila

neka zelena sluz. Svoje kosti je osećao kao da mu ih je neko dugo držao u
hladnjači. Počeo je da kašlje, a kad mu je taj napad krkljanja prestao devetnaest-i-
po minuta kasnije, ponovo je utonuo u plitak, bolešljiv san, ne shvatajući ni šta mu
se događa ni gde se trenutno nalazi. Kad je ponovo izronio na površinu, ugledao je
jedno prijateljsko žensko lice koje ga je odozgo gledalo, osmehujući se
ulešiteljski. »Ama, vi ćete d’ozdravite«, rekla mu je tapšući ga po ramenu. »Malo
zapaljence pluća je sve što imate.« Predstavila mu se kao njegova
fizioterapeutkinja, Zumbulka Filips. I dodala: »Ja nikad nikog ne cenim po izgledu.
Ne, gospodine. Nemojte slučajno da tako nešto pomislite.«
Kad to reče, ona ga prevrnu na jednu stranu, stavi mu neku kartonsku kutiju
pored usta, zadiže svoj beli mantil, zbaci s nogu cipele, sportski skoči na krevet,
pa pacijenta zajaši, baš kao da je bio konj na kojem je nameravala da projaše kroz
paravane oko njegovog kreveta i izleti napolje u bogzna kakav prerušeni pejzaž.
»Tako je doktor naredio«, objasni mu ona. »Dve sesije od po trideset minuta
dnevno.« I bez daljeg objašnjavanja, poče da ga žustro buba po gornjoj polovini
tela, sa lako stisnutim ali očigledno stručnim pesnicama.
Za jadnog Saladina, sveže pretučenog u policijskim kolima, ovaj nov nasrtaj
bio je ona poslednja kap. Počeo je da se migolji pod udarcima njenih pesnica,
vičuči, »Pustite me odavde; da li je neko obavestio moju ženu?« Naprezanje pri
vikanju izazvalo mu je i drugi napad kašlja koji je trajao sedamnaest minuta i
četrdeset pet sekundi i navukao oštar ukor od strane fizioterapeutkinje Zumbulke.
»Ja zbog vas gubim vreme«, rekla mu je. »Dosad bi trebala da sam završila s
masažom vašeg desnog pluća, a ovako nisam čestito ni počela. Je l’ vi ’oćete da se
čestito ponašate il’ nećete?« Ostala je i dalje na krevetu, jašući ga i odskačući sa
njega - »englezirajući«, dok ga je udarala po grudima a njegovo se telo grčilo;
jahala ga je kao rodeo-jahač koji očekuje zvono posle devet sekundi i nagradu. On
je popuštao i polako se predavao, pa joj je najzad dopustio da mu pesnicama
isteruje zelenu sluz iz zapaljenih pluća. Kad je ona s tim završila, osetio je
obavezu da joj kaže kako se sad oseća mnogo bolje. Ona skloni onu malu kutiju
koja je bila do polovine ispunjena šlajmom, i vedro mu reče, »Ama, vi ćete ubrzo
kruto da si stojite«, a zatim se, zbunjena i crvena, izvini, »da prostite«, i pobeže
zaboravivši da ponovo navuče okružujuću zavesu.
»Vreme je da se proceni situacija«, reče on sebi. Poštđ je brzo ispipao svoje
telo, video je da je njegovo izmenjeno stanje ostalo isto. To ga je saznanje
onespokojilo i on shvati da je zapravo živeo u polunadi da će mu ovaj košmar
proći u toku spavanja. Sad je na sebi imao neku tudinsku pižamu, ovog puta
neupadljive bledozelene boje, koja se slagala i sa platnom paravana, delom zidova
i tavanice, koji je video u ovom tajanstvenom i bezimenom odeljenju bolnice.
Noge su mu se i dalje završavale onim tužnim kopitima, a rogovi na glavi bili su
mu oštri kao i ranije… iz tog sumornog inventarisanja prenuo ga je glas nekog
čoveka u njegovoj blizini, koji je jaukao u svom srceparajućem jadu, »Oh, da li je
nečije telo ikad ovako patilo…!« v
»Šta li je sad ovo, zaboga?« pomisli Čamča i odluči da to ispita. Ali sad je
već slušao i mnoge druge zvuke koji su bili isto tako uznemirujući kao i onaj prvi.
Činilo mu se da čuje sve moguće vrste životinjskih zvukova: frktanje bikova,
brbljanje majmuna s lakim podvriskivanjem, pa čak i dreku papagaja - kućnih
ljubimaca, i onih malih australijskih papiga. Zatim je, iz drugog pravca, čuo neku
ženu kako stenje i kriči, što je zvučalo kao kraj porođajnih bolova; a onda i vrisak
novorođenčeta. Međutim, ženini krici nisu prestajali kad su bebini vrisci počinjali;
zapravo su se udvo-udvostručavali po intenzitetu, a petnaestak minuta kasnije,
Čamča jasno začu kako se glas drugog novorođenčeta pridružuje onom prvom. Ali
ženine porođajne muke ni sad nisu prestajale, i, u intervalima od petnaest do
trideset minuta, što je delovalo kao neka beskonačnost, ona je nastavljala da
dodaje nove bebe onom već neverovatnom broju beba u tom usiljenom maršu iz
njene utrobe, kao da je nastupala neka osvajačka armija.
Nos ga je obaveštavao da je taj sanatorijum, ili kako su već tu ustanovu zvali,
počinjao i da smrdi do neba; vonjevi džungle i seoskih dvorišta mešali su se sa
bogatim aromama sličnim onim egzotičnim začinima što cvrče u na-vatri-topljenom
maslacu - korijanderu, indijskom šafranu, cimetu, isiotu, karanfiliću. »Ovo je već i
suviše«, čvrsto je zaključio. »Vreme je da se neke stvari srede.« Izbacio je noge iz
kreveta, pokušao da se na njima uspravi, ali je odmah pao na pod, potpuno
nenaviknut na svoje nove noge. Bio mu je potreban čitav jedan sat da bi savladao
taj problem - učeći da hoda uz pridržavanje za krevet i posrtanje oko njega, sve
dok nije osetio samopouzdanje. I konačno, i nimalo nesigurno, on se probi do
najbližeg paravana; ali tu se pojavi lice imigracionog oficira Stajna, češirskoj-
mački-slično, odmah tu između dva paravana s njegove leve strane, u neposrednoj
pratnji ostalih kolega, koji su iza njega navukli zavese sa sumnjivom brzinom.
»Jesi li dobro, badžo?« upita ga Stajn, i dalje uz širok osmeh.
»Kad ću ja moći da vidim doktora? Kad ću moći da odem u klozet? Kad ću
moći da odem odavde?« pitao je Čamča u brzom ritmu i u jednom »cugu«. Stajn
mu je odgovorio u istom ritmu: doktor će odmah doći; sestraFilips će mu doneti
krevetsku gusku; a moći će i da ode čim ozdravi. »Baš lepo od tebe što si pao u
krevet sa tom plućnom boljkom«, dodao je Stajn sa zahvalnošću autora čiji je
glavni lik u drami neočekivano sam rešio jedan škakljiv tehnički problem. »To
čitavu priču čini mnogo uzbudljivijom. Tako ispada da si bio nezdrav, pa si, posle
svega, u vrućici i nasrnuo na nas. Na Nas devetoricu - da to dobro zapamtiš!
Hvala ti, badžo.« Čamča nije mogao da nađe reči da bi mu odgovorio. »A druga
stvar«, nastavio je Stajn, »ona matora ’tičurina, gđa Dajamond. Ispade da je otegla
papke u svom krevetu i da je sad mrtva ’ladna k’o ’ladna ovčetina, a da je onaj
drugi džentlmen prosto nestao u vidu lastinog repa. Mada mogućnost za prljavu
igru još nije isključena.«
»I, u zaključku«, reče on, pre nego što će zauvek nestati iz Saladinovog novog
života, »ja vam savetujem, gospo’n Građanine Saladine, da se ne štrapacirate s
podnošenjem neke žalbe. Izvinite me što govorim prosto, ali vi s tim vašim
roščićima i uvaženim kopitima, ne biste mogli da budete baš neki mnogo pouzdan
svedok na sudu. A sad, baj-baj, mister, i sve najbolje!«
Saladin Čamča je zažmurio, a kad je otvorio oči, njegov mučitelj se bio
pretvorio u bolničku sestru i terapeutkinju Zumbulku Filips. »A što j’ vama tako
drago hodanje?« upita ga ona. »Što god vami duša želi, vi samo pitajte mene,
Zumbulku vašu, pa ćemo vidimo šta možemo da sredimo.«

»Pst.«
Te noći, u zelenkastoj svetlosti tajanstvene zdravstvene ustanove, Saladina je
probudilo šištanje iz nekog indijskog bazara.
 »Pst! Ti, Arhiđavole, Belzebube. Probudi se!«
Ispred njega je stajala neka figura, tako nemoguća, da je Čamča želeo da
zarije lice u čaršave; ali to ipak nije mogao, jer, da li je to bio samo njegov san…?
»Tačno«, reče taj stvor. »Vidiš, java, i ti tu nisi sam.«
Taj je imao pravo ljudsko telo, ali glavu - besnog tigra, sa tri reda zuba.
»Noćni čuvari sad obično dremaju«, objasni mu on. »I zato mi možemo da malo
porazgovaramo.«
I upravo u tom trenutku, neki glas iz jednog od drugih kreveta - iz svih kreveta,
kako je Čamča sad znao, koji su bili zaštićeni sopstvenim paravanima - glasno
zakuka: »Oh, da li je ikad neko telo ovako patilo!« a čovek-tigar, ili mantikora-
ljudožder, kako je sam sebe nazivao, besno zareža. »To je onaj što se davi i kuka,
Mo(r)na(r) Liza«, uzviknuo je. »Samo su ga oslepili, i to je sve što su mu uradili.«
»Ko je kome šta uradio?« Čamča je bio zbunjen.
»Stvar je u tome«, nastavljao je ljudožder, »da li ti hoćeš da sve ovo
podnosiš?«
Saladin je i dalje bio zbunjen. Izgledalo je kao da ovaj natuknjuje da su za
ove mutacije bili odgovorni drugi - ali koji drugi? Kako bi oni uopšte mogli da
budu odgovorni?
- »Ja ne vidim«, usudi se on da kaže, »koga bi za to trebalo kriviti…?«
Ljudožder zaškrguta sa tri reda svojih zuba, u svojoj očiglednoj osujećenosti.
»Ima ovde jedna žena, tamo preko«, reče to, »koja je sad uglavnom azijska
bizonka. Tu su i biznismeni iz Nigerije kojima su izrasli snažni repovi. Tu je i
grupa turista iz Senegala koji su samo prelazili iz jednog aviona u drugi, kad su ih
pretvorili u ljigave zmije. Ja sam, lično, angažovan u trgovini s prnjama; dosad
sam nekoliko godina bio odlično plaćen maneken za mušku odeću, sa bazom u
Bombaju, nosio sam raznovrsna odela i košulje. Al’ ko će me sad, ovakvog,
zaposliti?« i on iznenada briznu u plač. »De, de«, reče mu Saladin Čamča,
automatski. »Sve će biti u redu, siguran sam. Budi hrabar.«
Kreatura se umiri. »Stvar je u tome«, reče on besno, -što neki od nas neće to
da trpe. Hoćemo da dunemo odavde, pre nego što nas pretvore u nešto još gore. Ja
svake noći osećam kako mi razni parčići tela počinju da se menjaju. Počeo sam, na
primer, stalno da puštam vetrove… izvinite… shvatate na šta mislim? Uzgred
rečeno, probajte ovo«, i tutnu Čamči paketić ekstraljutih pepermint-pastila.
»Poboljšaće vam dah. Podmitio sam jednog od čuvara da donese izvesnu
količinu.«
»Ali kako oni to rade?« Čamča je želeo da zna.
 »Opisuju nas«, šapnu drugi ozbiljno. »I to je sve. Oni poseduju moć
opisivanja, a mi podležemo slikama o nama koje oni konstruišu.«
»Teško je u to poverovati«, usprotivi se Čamča. »Ja ovde živim već mnogo
godina, i to se nikad ranije nije desilo…« Reči mu se osušiše u grlu, jer je
primetio kako ga ljudožder gleda kroz uske, nepoverljive oči. »Mnogo godina?«
upita to. »Kako je to moguće? - Da ti možda nisi neki cinkaroš? - Da, to je to,
špijun?«
I baš tada se začu jadikovka iz dalekog ugla tog bolničkog odeljenja. »Puštite
me d’idem napolje«, zapomagao je neki ženski glas. »O Isuse, ja ’oću d’idem
napolje. Isuse i Marijo, ja moram d’idem napolje, puštite me d’idem, o Bože, o
Isuse Bože!« Jedna vučja glava sa veoma pohotljivim izrazom proturi se između
Saladinovih paravana i užurbano saopšti ljudožderu. »Čuvari će brzo da dođu
’vamo«, šištala je. »To opet ona kuka, Staklena Berta.«
»Staklena…« zausti Čamča. »Njena se koža pretvara u staklo«, nestrpljivo
objasni ljudožder, ne znajući da govori Čamči o najstrašnijem snu u njegovom
životu. »A one barabe su je razbile umesto nje. I ona sad ne može da ode ni do
klozeta.«
Neki novi glas zašišta kroz zelenkastu noć. »Tako ti Boga, ženo! Idi u tu
jebenu krevetsku gusku.«
Vuk je ljudoždera vukao dalje. »Je 1’ ovaj s nama il’ nije?« hteo je da zna.
Ljudožder sleže ramenima. »Ne može da se odluči«, odgovori to. »Ne može da
veruje svojim očima, to je njegova nevolja.«
I oni pobegoše, čim su čuli kako se približava hruskanje teških cokula čuvara.

Sutradan nije bilo ni najmanjeg znaka da će se pojaviti neki doktor, ili

Pamela, a Čamča se u svojoj krajnjoj pometenosti čas budio i čas je ponovo padao
u san, kao da te dve okolnosti nisu zahtevale da o njima razmišlja kaoo suprotnim
stanjima, već kao o stanjima koja teku jedno u drugo i natrag, da bi mu stvarala
neku vrstu beskonačne delirične svesti… video je sebe kako sanja o Kraljici, o
tome kako čini nežnu ljubav s Vladarkom. Ona je bila telo Britanije, avatar -
otelovljenje Države, a on je baš nju izabrao, sa njom se spojio; ona je bila njegova
Dragana, Luna njegovog uživanja.
Zumbulka je dolazila u zakazano vreme za jahanje Čamče i udaranje
pesnicama po njegovim grudima, a on joj se bez reči prepuštao. Ali kad je jednom
završila, šapnula mu je na uho: »Jeste li vi uz ostale?« a on je shvatio da je i ona
učesnik u toj velikoj zaveri. »Ako si ti uz njih«, čuo je sebe kako joj govori, »onda
možete i mene uključiti.« Ona je zadovoljno klimnula glavom. Čamča je osećao
kako ga ispunjava neka toplina, pa je počeo da se pita kako bi bilo kad bi ščepao
te terapeutkinjine veoma nežne a ipak snažne male pesnice; ali tad se začu uzvik iz
pravca gde je bio slepi čovek: »Moj štap, ja sam izgubio svoj štap.«
»Jadni stari badža«, reče Zumbulka, i brzo skočivši s Čamče odjuri do slepog
čoveka, podiže pali štap sa poda i dade ga vlasniku, pa se vrati natrag Saladinu.
»Dakle«, reče mu ona, »vidimo se po podne; o-kej? Nema problema?«
On je želeo da ona još ostane, ali Zumbulka je bila sva živahna. »Ja sam
mnogo zaposlena žena, gos’n-Čamča. Čekaju me mnoge stvari, i mnogi bolesnici.«
Kad je otišla, on je ponovo legao na leđa i prvi put se, posle dosta vremena,
osmehnuo. Nije mu padalo na pamet da se njegove metamorfoze svakako
nastavljaju, jer je sad u stvari imao romantične predstave o toj crnkinji Zumbulki;
ali pre nego što je uspeo da te, tako složene, misli privede kraju, slepi čovek iz
susedstva ponovo poče da govori.
»Zapazio sam ja vas«, slušao ga je Čamča kako govori, »ja sam vas zapazio i
da znate da ja cenim vašu pažnju i razumevanje.« I Saladin shvati da se ovaj
formalno zahvaljuje praznom prostoru, a očigledno veruje da tu još stoji
fizioterapeutkinja. »Ja nisam čovek koji zaboravlja ljubaznost. Jednog ću dana
možda biti u stanju da vam se za sve to odužim, ali za sada, molim vas da znate da
sam ja to zapamtio, i to s toplim osećanjima…« Čamča nije imao hrabrosti da
uzvikne ona nije ovde, starče, malopre je otišla odavde. Slušao ga je sa tugom u
srcu, sve dok slepac ne upita prazan vazduh: »Ja se nadam da ćete se i vi mene
sećati? Bar malo? Bar ponekad?« A zatim nastupi tišina; pa neki suv smeh; i
odjednom šum nečijeg teškog sedanja na krevet. I, konačno, posle nesnosne pauze,
začu se lažni patos: »Oh«, zavapi govorač za svoj račun, »oh, da li je ikad neko
ljudsko telo ovako patilo…!«
Mi stremimo ka visinama, ali nas naša priroda izdaje, pomislio je Čamča; mi
smo pajaci kojima fale krune i barjaci. Obuze ga gorčina. Nekad sam bio lakši,
srećniji, topliji. Crna voda mi je sad u venama.
I dalje ni glasa od Pamele. O, koji Pakao! Te noći, rekao je ljudožderu i vuku
da je i on sa njima, i to bez ostatka.

*
 Do velikog bekstva je došlo nekoliko noći docnije, kad su Saladinova pluća
bila gotovo oslobođena šlajma, zahvaljujući tretmanu gospođice Zumbulke Filips.
Ispostavilo se da je to bila dobro organizovana akcija prilično velikog obima, koja
je uključivala ne samo pacijente tog sanatorijuma nego i detence - kako ih je
ljudožder nazivao - one osobe držane iza žičane ograde obližnjeg Detencionog
(zatvorskog) centra. Pošto nije bio jedan od velikih stratega bekstva, Čamča je
jednostavno čekao pored svog kreveta, kako mu je bilo naloženo, dok mu
Zumbulka nije dala znak, a onda su njih dvoje istrčali iz tog košmarnog odeljenja u
bistrinu i svežinu noći s mesečinom, i prošli pored nekoliko osoba sa začepljenim
ustima: njihovih bivših čuvara. Bilo je tu mnogo sablasnih figura koje su trčale
kroz svetlu noć, i Čamča je brzo zapazio stvorenja koja nikad nije mogao ni da
zamisli - muškarce i žene koji su delimično bili i biljke ili džinovski insekti, ili bi
čak promakao i neko ko je bio delimično sazdan od cigala ili kamenja; bilo je tu i
ljudi sa rogom nosoroga umesto nosa i žena sa vratovima dugačkim kao u žirafe.
Monstrumi su brzo bežali, u tišini, ka kraju kompleksa zgrada Detencionog centra,
gde su ih ljudožder i ostali mutanti sa oštrim zubima čekali pored velikih rupa u
žičanoj ogradi koje su bili progrizli za begunce, te se oni tako nađoše napolju, u
slobodi, odlazeći svako na svoju stranu, bez nade, ali i bez srama. Saladin Čamča i
Zumbulka Filips trčali su jedno pored drugog, a njegova kopita su klip-klop-arala
na tvrdom pločniku: na istok, rekla mu je ona, dok je on slušao kako mu bat
sopstvenih koraka prigušuje one ranije šumove u ušima, na istok istok istok trčali
su oni, birajući sporedne drumove na svom putu ka Londonu-gradu.
 4

Džampi Džoši, zvani Živac, bio je postao ljubavnik Pamele Čamča, kako je
ona kasnije rekla, »pukim slučajem«, one noći kad je dobila vest o smrti svog
muža u eksploziji aviona Bostan, te je Džampija, tako, boja glasa njegovog starog
kolege s fakulteta, Saladina, koji se javio iz zagrobnog života usred te noći, i
izgovorio onih pet mudrih i jezgrovitih reči izvinite, oprostite molim, pogrešan
broj- i izgovorio ih, štaviše, manje od dva sata posle Džampijevog i Pamelinog
pravljenja - uz pomoć dve flaše viskija - one dvoleđne životinje - te ga je tako,
kažem, taj glas doveo u gadan škripac. »Ko je to bio?« Pamela se, onako iza sna,
sa noćnom maskom za zamračenje na licu, prevrnula na drugu stranu da to pita, a
on odluči da odgovori, »Ama, samo nečiji dah, tako reći; nema sekiracije«, što je
bilo sasvim u redu, sem što je sad on sam imao zbog nečeg da se sekira, sedeći
uspravno u krevetu, go kao od majke rođen i sisajući, za utehu, što je činio celog
života, palac na desnoj ruci.
On je bio mali čovek sa ramenima poput one žičane vešalice za kapute i sa
ogromnim kapacitetom za živciranje, što se jasno videlo po njegovom bledom licu
sa upalim očima; njegovoj proređujućoj kosi - još potpuno crnoj i kovrdžavoj -
koju je on tako često raščupavao svojim mahnitim rukama da se na njoj više nije
zapažao dodir češlja ili četke - već mu je štrčala na sve strane, i njenom vlasniku
davala izgled čoveka koji se tek probudio, kasno, pa je zato u velikoj žurbi; a
zatim i po njegovom umiljato visokom,stidljivom i samosažaljivom, ali i štucavom
i preterano uzbuđenom, kikotanju; i sve je to doprinelo da mu se ime, Jamshed -
(Džamšed) - preinači u Jumpy – Diampi- (nervčik, »Živac«) - kako su ga svi, pa
čak i novi poznanici, automatski zvali; svi, osim Pamele Čamča. Saladinova žena,
pomislio je, sišući palac grozničavo. - Ili udovica? — Ili, o pomozi mi Bože,
supruga, naposletku. Osećao je ljutnju prema Čamči. Povratak iz vodenog groba:
jedan tako operski događaj, u ovo vreme i u ovom veku, izgledao mu je gotovo
nepristojno, prosto kao neka nepoštena radnja.
Čim je bio čuo tu vest o tragediji, on je odjurio u Pamelinu kuću i nju tamo
zatekao suva oka i staloženu. Ona ga je odvela u svoju radnu sobu, dušu-dalu za
ljubitelje rusvaja, na čijim su zidovima akvareli ružičnjaka visili između plakata
sa stegnutim pesnicama na kojima je pisalo Partido Socialista, fotografijama
prijatelja i više zbijenih afričkih maski; i dok je on vrdao levo-desno preko poda
između pepeljara i novina Glas i feminističkih naučnofantastičnih romana, ona mu
je klot rekla: »Ono što me iznenađuje jeste to da, kad su mi tu vest saopštili - šta
da ti kažem? - da sam pomislila, pa, njegova smrt će zapravo stvoriti jednu
prilično malu rupu u mom životu.« Džampi-Živac, koji je bio na ivici plača i
prepun uspomena na svog druga, zaustavio se na svojim stazama preko sobe,
zamahao rukama kao krilima, izgledajući u svom velikom i bezobličnom crnom
kaputu kao neki vampir iznenada uhvaćen na groznoj dnevnoj svetlosti. Onda je
ugledao prazne flaše od viskija. Pamela mu je rekla da je nekoliko sati ranije bila
počela da pije, i da otada pije postojano i ritmično, s predanošću trkača na duge
staze. On je seo pored nje na njenu nisku, meku sofu-krevet, i ponudio da joj u
tome bude »pejsmejker« - trkač-podstrekač. »Kako ti kažeš«, rekla je i pružila mu
punu flašu.
I sad, sedeći uspravno u krevetu, s palcem u ustima umesto grlića flaše, dok su
mu njegova tajna i glavobolja podjednako bolno bubnjale u glavi (on nikad nije
bio ni pijanac ni zatvoren čovek), Džampi ponovo oseti kako mu naviru suze na
oči, i odluči da ustane i da se malo prošeta. Otišao je uz stepenice, gore, u sobu
koju je Saladin uporno nazivao svojim »skrovištem«, u prostranu potkrovnu odaju
sa velikim staklenim oknima na tavanici i prozorima koji su gledali dole na
ogroman gradski park sa lepim drvećem- hrastovima i tisovima, pa čak i
poslednjim brestovima koji su bili preživeli godine pomora drveća. Prvo brestovi,
a sad i mi, razmišljao je Džampi. Možda je to drveće neko upozorenje. Ali on
zatrese glavom da od sebe odagna te sitno-satne morbidnosti, i posadi se na jedan
kraj drugarevog pisaćeg stola od mahagonija. Jednom, na nekoj koleškoj zabavi,
baš se tako bio posadio na jedan sto mokar od prosutog vina i piva, pored neke
mršave devojke u crnoj čipkanoj mini-haljini, sa purpurnom boom od perja i
trepavicama sličnim srebrnim kacigama, nesposoban da stisne petlju i da joj se
obrati. Najzad se okrenuo prema njoj i promucao neku banalnost ili nešto slično;
ona ga je ošinula pogledom apsolutnog prezira i rekla bez pokretanja svojih crno-
lakovanih usana, konverzacija je mrtva, čoveće. On je bio prilično uzrujan, toliko
uzrujan da je prasnuo, reci mi, zašto su sve devojke u ovom gradu tako grube? a
ona mu je odgovorila, bez pauze za razmišljanje, zato što su skoro svi momci kao
ti. Nekoliko trenutaka kasnije, pojavio se Čamča, bazdeći na mentol, u beloj
indijskoj, dugačkoj haljini, »kurti«, u tom svima poznatom, prokletom »crtaću« o
misterijama Istoka, i cura je pet minuta kasnije otišla s njim. Baraba, pomisli
Živac-Džoši, dok mu se stara ogorčenost vraćala; Čamča nije imao stida, on je bio
spreman da bude sve ono što su oni želeli da kupe, onaj iz-dlana-vam-čitam-
sudbinu čaršavski haljetak Hare-Krišna darma-bum-vrline, u kojem nikad nećete
brata u mrtvom stanju zateći. I tu je on stao, baš kod te sintagme. Mrtvo stanje.
Suoči se s tim, Džamšede! Devojke se nikad nisu lepile za tebe, to je istina, a sve
ostalo je zavist. Pa, možda je to i tačno, on se složi napola, i opet: Možda je on i
mrtav, dodade; a onda, možda, opet, i nije.
Čamčina soba se doimala besanog upadača kao domišljato uređena odaja, ali
zato i tužna: karikatura sobe jednogglumca, puna potpisanih fotografija kolega,
letaka, uramljenih programa, snimaka sa proba, citata, nagrada, tomova memoara
filmskih zvezda - soba kupljena u radnji, na metar, imitacija života, maskina
maska. Ukrasne stvarčice: pepeljare u obliku klavira, porcelanski harlekini koji
vire iza knjiga na polici. I svugde - na zidovima, na filmskim plakatima, u toploj
svetlosti lampe koju drži bronzani Eros, u ogledalu u obliku srca, cedeći se naviše
kroz kao-krv-crveni tepih i kapljući sa tavanice - samo Saladinova potreba za
ljubavlju. U pozorištu se svi ljube i svako je svakom srce. Glumčev život
svakodnevno pruža patvorinu ljubavi; maska se mora zadovoljiti, ili barem utešiti
odjekom onog što ona traži. Očajanja je bilo u njemu, video je to Džampi; sve bi
on radio, navlačio bi na sebe svakakve šašave kostime, pretvarao bi se u svašta,
ako mu je to donosilo neku toplu reč. Taj Saladin, koji nikako nije bio bez uspeha
kod žena - vidi gore! Jadni švaler. Čak mu ni Pamela, sa svom njenom lepotom i
inteligencijom, nije bila dovoljna.
A bilo je jasno i da je on za Pamelu bivao sve dalje od dovoljnog. Negde pri
dnu druge flaše viskija, Pamela je naslonila glavu na njegovo rame i naćefleisano
mu rekla: »Ti ne mož’da shvatiš to olak-šanje biti s nekim s kim ne moram da se
svađam kad god kažem neko svoje miš-ljenje.« On je čekao; posle kraće pauze,
dođe još. »On i njegova kraljevska Porodica, prosto da ne veruješ. Pa kriket, pa
Parlament, pa Kraljica. Pa i ova palata nikad nije prestala da za njega bude jedna
poštanska razglednica - ,anzis’-karta! Nikad nisi mog’o da ga nateraš da vidi ono
što je stvarno stvarno.« Onda je zatvorila oči i dopustila da joj rnka, slučajno,
[10]
ostane na njegovoj. »On je bio pravi Saladin« , rekao je Živac. »Čovek koji je
imao da osvoji jednu svetu zemlju, njegovu Englesku, onu u koju je verovao. I ti si
bila deo nje.« Ona se, na to, otkotrljala od njega i prostrla na podu preko
magazina, lopti zgužvane hartije, nereda. »Deo nje? Ja sam bila krvava Britanija.
Toplo pivo, pita s mesom, zdrav razum i ja. Ali Džampi Dž., ja sam i stvarno
stvarna; stvarno sam stvarna.« Pružila je ruku ka njemu, ščepala ga i povukla
onamo gde su njena usta čekala, i poljubila ga u usta sa ne-pamelskim sočnim
usisavanjem. »Je l’ kapiraš šta mislim?« Da, on je to ukapirao.
»Trebalo je samo da ga čuješ šta je pričao o onom foklandskom ratu«, rekla
mu je docnije, odvajajući se od njega i od aktivnosti, i igrajući se sa jednim
čuperkom svoje kose. »,Pamela, pretpostavi da usred noći začuješ neke šumove
dole u kući i kreneš da vidiš šta je to, kad tamo, u dnevnoj sobi, stoji jedan
rmpalija s lovačkom puškom u rukama, pa ti kaže, Vraćaj se gore! - šta bi ti
uradila?’ Vratila bih se gore, rekla sam. Dakle, to ti je baš tako. Nametljivci,
upadači u tvoju rođenu kuću. E, neće ga, vala.« Džampi je zapazio da je stegla
pesnice i da su joj zglobovi na njima bili kao kost beli. »Ja sam mu na to rekla, ako
moraš da se služiš tim prokletim metaforama, onda ih postavi kako treba. To liči na
situaciju kad dva čoveka polažu pravo na neku kuću, a jedan se od njih dvojice
bespravno useli u nju, i onda se onaj drugi pojavi s lovačkom puškom u rukama.
Dakle, to ti je baš tako.« - »To je ono stvarno stvarno«, rekao je Džampi klimajući
glavom potvrdno. »Tačno«, pljesnula ga je po kolenu. »To je stvarno tačno, mister
Lafe bez Repa… to je stvarno istinski tako. U samoj stvari. Daj još jedno piće.«
Nagnula se ka muzičkom stubu i pritisnula dugme na »tejp-rikorderu«. Isuse,
pomislio je Džampi, urlatori? Daj mi malo mira. I pored svih njenih mudrih
stavova u životu, ova dama je još imala dosta da nauči o muzici. I eto ih- drn-zvrc-
drnke-drnke-bum-tras-mjuzik! A zatim, bez upozorenja, on je počeo da plače, sa
pravim suzama izazvanim falš-emocijama od disko-bit imitacije bola. Bio je to
Sto-trideset-sedmi psalm, »Superizliv duhovni«. Kralj David je dozivao kroz
vekove. Kako da pevamo pesmu Gospodnju u jednoj zemlji tuđinskoj?
»U školi sam morala da učim psalme«, rekla je Pamela Čamča, sedeći na
podu sa glavom naslonjenom na sofu-krevet, žmureći čvrsto. Pokraj reke
vavilonske, gde sedeli mi smo, ah ah i plakali smo… Zaustavila je traku, ponovo
legla na leđa i počela da recituje. »Ako zaboravim tebe, O Jerusalime, tvoje ime,
neka mi desna ruka zaboravi veštine; ako se tebe nikad ne setim ja, nek’ mi se jezik
za nepca zalepi, da! Da, ako Jerusalimovo ime velje ne ispuni svako moje
veselje.«
Kasnije, zaspala u krevetu, sanjala je o svojoj školi u konviktu, o jutrenjima i
večernjima, o pojanju psalama, kad je Živac-Džampi prosto uleteo u nju, protresao
je i probudio, vičući, »Ovo ništa ne valja. On nije mrtav. Saladin je krvavo živ-
živcat!«

Ona se odmah probudila, zaranjajući ruke u svoju gustu, talasastu, kaniranu

kosu, u kojoj su bile počele da se tek pojavljuju prve sede vlasi; kleknula je u
krevetu, gola, sa rukama u kosi, nesposobna da se pokrene, sve dok Džampi nije
prestao da govori, a zatim je, bez upozorenja, počela da ga bije, da ga pesnicama
udara po grudima, i amenima, pa čak i po licu, što je jače mogla. On je sedeo u
krevetu pored nje, smešan u njenoj nabranoj spavaćici, dok ga je ona tukla; bio je
opušten i dopuštao je da mu telo prima njene udarce, pokorno. Kad više nije mogla
da ga bije, telo joj je bilo znojavo, a on je pomislio da je možda slomila jednu
ruku. Sela je mirno pored njega, dašćući, i oboje su ćutali.
U sobu je ušlo njeno kuče sa zabrinutim izrazom, i utrpalo se između njih
dvoje da njoj pruži šapu i da joj lizne levu nogu. Džampi se oprezno pomerio u
stranu. »A ja mislio da su vam ga ukrali«, rekao je nešto kasnije. Pamela je
klimnula glavom za da, ali. »Lopovi su nas kontaktirali. Platila sam im otkupninu.
A on se sad odaziva na novo ime- Glen. To je o-kej; ja i onako nikad nisam mogla
da mu pravilno izgovaram ono staro - Šer Kan.«
Posle izvesnog vremena, Džampi je osetio potrebu da govori. »Ovo što si mi
sad uradila«, počeo je.
»Oh, bože. Izvini.«
»Ma, nema veze. Nešto slično sam i ja jednom uradio. Možda je to bila i
najpametnija stvar koju sam ikad uradio.« U leto, 1967. godine, on je
zastrašivanjem naterao »apolitičnog« dvadesetjednogodišnjeg Saladina da
učestvuje u antiratnim demonstracijama. »Jednom u tvom životu, mister-Snobe, ja
ću da te cimnem dole na moj nivo.« U grad je dolazio Harold Vilson, a zbog
podrške laburističke vlade američkoj intervenciji u Vijetnamu, spremao se
masovni protest. Čamča se pridružio, »iz radoznalosti«, rekao je. »Želim da vidim
kako se takozvani inteligentni ljudi pretvaraju u rulju.«
Tog dana je kiša lila kao iz kabla, čitav okean vode. Demonstranti na Markit
Skveru bili su mokri do gole kože. Džampi i Čamča, nošeni gomilom, našli su se
na fasadnom stepeništu gradske kuće; pogled s tribina, rekao je Čamča sa velikom
ironijom. Pored njih su stajala dva studenta prerušena u ruske atentatore, sa crnim
šeširima, u dugačkim kaputima i sa tamnim naočarima, noseći kutije za cipele,
pune paradajza umočenog u mastilo, na kojima je krupnim slovima pisalo - bombe.
Ubrzo posle dolaska Predsednika vlade, jedan od njih dvojice potapšao je jednog
policajca po ramenu i rekao. »Izvinite, molim. Kad g. Vilson samozvani Pre’sednik
vlade, stigne svojim dugačkim kolima, najlepše vas molimo da mu spuštite prozor
na autu, kako bi moj drugar mog’o da mu unutar bači bombe.« Policajac mu je
odgovorio. »Ho, ho, gospodine. Vrlo dobro. A sad da ja vami nešto recnem. Vi
možete da bačite jaja na njega, gospodine, jerbo ja nemam ništa sproću toga. A
možete da ga gađate i paradajzima, gospodine, baš k’o što ih i držite u toj kutiji,
crno ofarbanoj i sa etiketom bombe, jerbo ja nemam ništa ni sproću te radnje. Al’
ako vi na njega bačite nešto tvrdo, gospodine, ondak će moj kolega da vas upuca
svojim odgovarajućim pištoljem.« O bezazleni dani, kad je svet bio mlad… I kad
je automobil stigao, došlo je do talasanja mase, pa su se Čamča i Džampi
razdvojili. Zatim se Džampi pojavio - na krovu limuzine Harolda Vilsona, po
kojem je živahno skakao, praveći velika ulubljenja, skakao kao divljak u ritmu
skandiranja mase: U borbu do pobede - i otac i sin - živeo Ho Ši Min!
»Saladin je počeo da viče na mene da siđem, delimično zato što je u masi bilo
mnogo onih ,specijalaca’ koji su se okupljali oko limuzine, ali najviše zbog svoje
prokleto velike zbunjenosti prizorom.« Međutim, Džampi je i dalje đipao po
krovu, u sve veću visinu i sve jače bubanje po limu, mokar do gole kože, dok mu je
dugačka kosa letela na sve strane: Džampi-đipač, skačući u mitologiju tih davnih
godina. A Vilson i žena mu Marša, sedeli su zgureni na zadnjem sedištu i drhtali od
straha. Ho! Ho! Ho Ši Min! U poslednjem mogućem trenutku, Džampi je duboko
udahnuo vazduh i glavačke skočio u more mokrih i prijateljskih lica, i nestao.
Nikad ga nisu uhvatili: pijane svinje smrdljive. »Saladin nije hteo sa mnom da
govori više od nedelju dana«, sećao se Džampi. »A kad je progovorio, rekao je
samo, ,Nadam se da shvataš da su oni žandarmi mogli da te raznesu mecima, ali
nisu’.«
I dalje su sedeli jedno pored drugog na ivici kreveta. Džampi dirnu Pamelinu
ruku. »Samo hoću da kažem da znam kako se čovek u takvoj situaciji oseća. Bum,
tras. Neverovatno osećanje. Prosto, osećaš potrebu.«
»Oh, bože moj«, reče ona, okrećući se njemu. »Oh, bože moj, izvini, al’
stvarno sam osećala potrebu.«

Sutradan ujutro, čitav sat je izgubila da bi dobila vezu sa vazduhoplovnom

kompanijom, zbog velikog broja poziva oko katastrofe, a zatim još dvadeset pet
minuta u dokazivanju - ali on se javio telefonom, to je bio njegov glas - dok je na
drugom kraju žice neki ženski glas, profesionalno istreniran za opštenje s ljudskim
bićima u krizi, shvatao kako se ona oseća i saosećao sa njom u ovom strašnom
trenutku, i sve vreme bio veoma strpljiv, ali očigledno nije verovao ni u jednu reč
koju je ona izgovorila. Žao mi je, madam, ne želim da budem brutalna, ali avion
se raspao gore u vazduhu, na visini od devet hiljada metara. Pred kraj ovog
razgovora, Pamela Čamča, normalno žena koja je umela da se odlično savlađuje,
koja se zaključavala u kupatilo kad je htela da plače, vrisnula je preko telefona,
Tako vam Boga, ženo, hoćete li već jednom prestati sa tim vašim sitnim i dobrim
samarićanskim govorancijama, i da slušate šta vam ja govorim? Naposletku je
zalupila slušalicu, pa se okrenula Džampi-Džošiju, koji je, ugledavši izraz njenih
očiju, prosuo kafu koju joj je donosio, jer su udovi počeli da mu se tresu od straha.
»Puzavče jebeni«, psovala ga je. »On je još živ, je l’ da? I ja pretpostavljam da je
on sleteo sa neba na jebenim krilima, pa se sunovratio dole pravo u najbližu
telefonsku govornicu da u njoj presvuče svoj jebeni supermenski kostim i da se
javi svojoj ženici.«
Bili su u kuhinji i Džošiju pade u oči čitav jedan niz kuhinjskih noževa
prikačenih uz jednu namagnetisanu metalnu traku na zidu pored Pameline leve ruke.
On otvori usta da nešto kaže, ali mu ona ne dopusti. »Iznesi se pre nego što nešto
učinim«, reče ona. »Ne mogu da verujem da sam istrzala na jednog ovakvog tipa.
Ti, i tvoji glasovi na telefonu: trebalo je da znam, jebi-ga.«

Početkom sedamdesetih godina, Džampi je vodio jedan putujući disco-

ansambl koji je delovao iz stražnjeg dela njegovog žutog kombija. On ga je nazvao
Finov Palac u čast legendarnog uspavanog irskog diva Fina Mek Kula, još jednog
debila koji je sisao palac, kako je Čamča imao običaj da kaže. Jednog dana je
Saladin napravio grubu šalu sa Džampijem: pozvao ga je telefonom, govoreći
engleski sa blagim mediteranskim naglaskom, i zamolio ga za muzičke usluge Palca
na ostrvu Skorpiosu, u ime gđe Žakline Kenedi-Onazis, nudeći mu honorar od
deset hiljada dolara i besplatan prevoz do Grčke, privatnim avionom, za najviše
šest osoba. Bilo je to strašno učiniti jednom bezazlenom i poštenom čoveku kao što
je Džamšed Džoši. »Treba mi jedan sat da razmislim«, rekao je on, a zatim je pao
u duševnu agoniju. Kad se, sat kasnije, Saladin ponovo javio i čuo da Džampi
odbija ponudu gđe Onazis iz političkih razloga, on je shvatio da mu se prijatelj
vežba da postane svetac, i da nije bilo dobro njega zavitlavati. »GđaOnazis će
sigurno biti očajna kad to čuje«, zaključio je Saladin, a Džampi je brižno
odgovorio: »Molim vas da joj kažete da to nije ništa lično, jer ja se njoj u stvari
mnogo divim.«
Svi se mi već dugo poznajemo, pomislila je Pamela kad je Džampi otišao. I
možemo jedni druge da povređujemo uspomenama starim dve decenije.

O temi zabuna sa glasovima, razmišljala je ona dok je to popodne prebrzo

jurila drumom M4, vozeći svoj stari MG s čvrstim krovom, od kojeg je imala
izvesno zadovoljstvo koje je bilo, kako je to ona uvek veselo priznavala,
»ideološki sasvim nezdravo« - a što se te teme tiče, ja bih stvarno morao da budem
milostiviji.
 Pamela Čamča, rođena Lavlejs, imala je takav glas da je sve ostalo u njenom
životu na razne načine bilo u službi glasovne kompenzacije. Bio je to glas sazdan
od engleskog tvida, svilenih marama, voćnog pudinga, travnih hokejskih štapova,
krovnog rogoza, sapuna za omekšavanje kožnog remenja, kućnih zabava,
kaluđerica, porodičnih sedišta u crkvi, velikih pasa i ćiftinstva (sve to u zvucima
pravilnog engleskog izgovora!), ali uprkos svim njenim naporima da mu smanji
volumen, glas joj je bio bučan kao neki pijanac u smokingu koji u svom klubu
pravi nered. Tragedija njenih mlađih dana bila je u tome što su je, zahvaljujući tom
njenom glasu, neprestano jurili džentlmeni-farmeri, bitnici-debitanti i razni gradski
frajeri koje je ona iz dubine duše prezirala, dok su je oni zeleni i marširajući
mirovnjaci i menjači sveta u čijem se društvu intenzivno osećala kao kod kuće,
gledali sa dubokim podozrenjem koje se graničilo sa nezadovoljstvom. A kako bi
neko i mogao da bude na strani anđela kad zvuči kao no-goodnik čim otvori usta?
Ubrzavajući pored Ridinga, Pamela je škrgutala zubima. Jedan od razloga što je
bila odlučila da prizna da je to stavilo tačku na njen brak pre nego što se sudbina
postarala umesto nje, bio je u tome što se jednog jutra probudila i shvatila da
Čamča uopšte nije zaljubljen u nju nego u taj njen glas koji bazdi na jorkširski
puding i hrastov žir, u taj krepki, ružičasti glas one starinske Engleske iz snova, u
koju je on tako očajnički želeo da se useli. Bio je to brak ukrštenih ciljeva, u
kojem je svaka strana srljala upravo ka onom od čega je ona druga bežala.
Nema prezivelih. I usred noći, onaj idiot Džampi i njegov glupi lažni alarm!
Nju je to bilo tako potreslo da nije mogla da bude svesna onog potresa od odlaska
u krevet sa Džampijem i tucanja koje je bilo, pa, priznaj to, jedan prilično
zadovoljavajući fazon, poštedi me svoje nonšalancije, prekorevala je sebe, jer
kad si ti poslednji put imala toliku zabavu? Morala je mnogo štošta da obavi, i
evo ti nje, sad, kako to i obavlja bežeći što je brže mogla. Nekoliko dana
neumerenog uživanja u nekom skupom hotelu u prirodi, i svet može početi da joj
manje liči na neku jebenu rupu paklenu. Terapija luksuzom: okejokej, dopustila je -
znam: okrećem se visokom stilu života. Da ga jebeš; gledaj me samo kako furam!
Ako imaš nešto protiv, isprdi to iz svog dupeta. Iz guzice. Prkna.
Sto pedeset kilometara na sat pored Svindena, a vreme postade jezivo.
Odjednom - crni oblaci, munje, pljusak; ali i dalje je pritiskala gas. Nema
preživelih. Ljudi su uvek crkavali zbog nje, ostavljajući je sa ustima punim reči i
niko nije smeo da pljune na njih. Njen otac, naučnik-klasičar, koji je umeo da pravi
viceve na starogrčkom i od koga je ona nasledila taj Glas, svoju kulturnu baštinu i
prokletstvo; i njena majka koja je čeznula za njim dok je bio u ratu kao
pilot-»Kožna Čarapa« - krčilac vazdušnih puteva - te je tako morao da sto
jedanaest puta leti kući iz Nemačke, u sporom avionu, kroz noć u kojoj su njegovi
sopstveni blesci prosto osvetljavali put bombarderima - i koja se zaklinjala, kad
se on vraćao sa bukom ak-ak-flak-flak (protivavionskih granata) u ušima, da ga
nikad neće ostaviti - te ga je tako svukud pratila, u onu tromu šupljinu depresije iz
koje se on nikad nije stvarno izvukao - pa i u dugove, jer on nije imao lice za
poker, te je uzimao njen novac kad je izgubio svoj - i, konačno, i do vrha jedne
visoke zgrade, odakle su najzad oboje našli svoj put. Pamela im to nikad nije
oprostila, posebno zato što joj nisu pružili mogućnost da im kaže da od nje nemaju
oproštaja. Da bi se ponovo vratila sebi, krenula je da odbacuje sve ono njihovo
što je u njoj bilo ostalo. Njen um, na primer: odbila je da ide u koledž. A pošto
nije mogla da se otarasi svog glasa, ona ga je tako »naštelovala« da iskazuje ideje
koje bi njeni konzervativno-samoubilački roditelji anatemisali. Udala se za jednog
Indijca. A kako je on ispao mnogo sličan njima, htela je da ga ostavi. Bila je
odlučila da ode od njega. Kad, eto, opet je pređe jedna smrt.
Iznenada se našla na drumu sa čitavom kolonom kami-ona-hladnjača,
zaslepljena »sprejom« koji su joj na vetrobran štrcali njihovi točkovi, kad je
uletela u jednu ogromnu baru koja ju je čekala u jednom manjem udubljenju na
drumu i onda je njen MG počeo da akva-planira stravičnom brzinom, zastranjujući
sa »brze trake« i okrenuvši se prema suprotom pravcu, tako da je ispred sebe
ugledala farove hladnjača kako bulje u nju kao oči anđela-utamanjivača- Azrijela.
»Zavese«, pomislila je; ali kola joj se zaljuljaše i skliznuše sa puta jednog
mitološkog Džaganata (pod čije su se točkove u verskom zanosu nekad bacali
Hindusi), skrenuvši desno preko tri trake auto-puta koje su, kao nekim čudom, bile
prazne, pa se zaustaviše sa udarom, manjim no što bi se moglo očekivati, o metalnu
barijeru na desnoj ivici druma, pošto su se bila okrenula za još sto osamdeset
stepeni, ponovo prema zapadu, gde se, uprkos starovremskom satu, sunce probijalo
kroz olujne oblake.

Činjenica da smo još u životu nadoknađuje ono što nam je život učinio. Te
večeri, u jednoj hotelskoj trpezariji sa hrastovim lamperijama, dekorisanoj
srednjovekovnim zastavama, Pamela Čamča, u svojoj najblistavijoj večernjoj
haljini, jela je divljač i pila iz butelje vino Chateau Talbot proslavljajući jedan
nov početak, bekstvo iz čeljusti… zna se čijih - proslavljajući jedan taze-start - jer
da bi se ponovo rodio, morao bi najpre da si… dakle, maltene, i u svakom
slučaju. Pod požudnim pogledima Amerikanaca i trgovačkih putnika, ona je jela i
pila sama, i vratila se, pre ponoći, u princezinsku spavaću sobu u jednoj kamenoj
kuli, da bi se dugo čvarila u kadi i gledala stare filmove na televiziji. U toj otavi -
posle njenog očešavanja o skute Smrti - osećala je kako joj prošlost curi iz
sećanja: njena mladost, na primer, pod staranjem njenog opakog ujaka Harija
Hajema (Higham), koji je živeo u jednom dvorcu iz sedamnaestog veka, na
gospodskom imanju, nekad u posedu jednog daljnjeg rođaka, Metjua Hopkinsa,
Glavnog-lovca-na-veštice, koji je to zdanje nazvao Gremlins - Kuća vampirića -
očigledno sa smislom za makabristički, crni humor. Sećajući se g. sudije Hajema
sa namerom da ga zaboravi, mrmljala je odsutnom Džampiju da i ona ima svoju
vijetnamsku priču. Posle prvih velikih demonstracija na Grouv-’ner Skveru, gde su
mnogi demonstranti bacali klikere-staklence pod kopita jurišajućih konja s
jahačima policajcima, došlo je do presedana u britanskom krivičnom zakonu, sa
jednim novim paragrafom u kojem se kaže da su i staklenci smrtonosno oružje, pa
su mladići i devojke strpani u zatvor, pa čak i deportovani, zbog posedovanja
malih staklenih klikera. Predsednik sudskog veća u slučaju Grouv’nerskih
Staklenaca bio je taj isti Hari (Henri Higham, kasnije poznat kao Hang’em, tj.
Hang them - Obesite ih), a budući njegova sestričina, to je za ovu mladu ženu bio
još jedan teret, uz onaj koji je već nosila zbog svog glasanja za desno krilo. A sad,
topla u krevetu, u svom privremenom zamku, Pamela Čamča se oslobađala od tog
matorog demona, Zbogom, Hang’em, ja nemam više vremena za tebe; i od duhova
svojih roditelja; i pripremala se da se oslobodi i onog najnovijeg duha.
Pijuckajući konjak, Pamela je gledala vampire na televiziji i dopuštala sebi
da uživa u tome, to jest, u samoj sebi. No, da li je ona sebe izmislila u sopstvenoj
predstavi – imidžu - o sebi? Ja sam ono što sam, nazdravila je sebi Napoleon
brandyjem. Ja radim u Savetu za odnose u zajednici opštine Brikhol; kao delegat
zajednice, i u tom poslu sam perfektna, super, da sama takokažemosebi.Živeli!
Upravo smo izabrali našeg prvog crnog Predsedavajućeg - prvu crnu glavnu
Stolicu - a oni koji su glasali protiv njega bili su sami belci. A sad - na eks! Prošle
nedelje, jedan Azijat, uvaženi ulični trgovac, za koga su se zauzimali članovi
Parlamenta svih stranaka, deportovan je posle osamnaest godina boravka u
Britaniji, samo zato što je, petnaest godina ranije, poslao vlastima neki formular
sa četrdeset osam sati zakašnjenja. Čin-čin!Kuc-kuc-živeli! Iduće nedelje u
Brikholskom mesnom sudu, policija će nastojati da sredi jednu pedesetogodišnju
Nigerijku, pod optužbom da je napala organe vlasti, pošto su je prethodno
bezdušno premlatili. Skol! U zdravlje! Ovo je moja glava: vidiš? A svoj posao
nazivam: udaranjem glavom o cigleni zid zgrade Brikhola.
Saladin je bio mrtav a ona je bila živa.
 U to ime je i pila. Bilo je stvari koje sam čekala da ti kažem, Saladine. Nekih
velikih stvari: o jednoj novoj visokoj kancelarijskoj zgradi u Visokoj ulici
Brikhol, preko puta restorana McDonald’s; - gradili su je tako da bude savršeno
izolovana od svake spoljašnje buke, ali zidare je ta tišina toliko uznemiravala da
oni sad puštaju trake sa strašnom belom bukom na onom žutom sistemu. - Ti bi to
voleo da slušaš, ah? - A što se tiče one zaratustrinske žene koju znam, Bapsi, tako
se ona zove, koja je jedno vreme živela u Nemačkoj pa se zaljubilau
jednogTurčina. -Nevolja je bila u tome što im je jedini zajednički jezik bio
nemački; a sad je Bapsi zaboravila sve što je znala, dok je on učio, i sve više
savladavao taj jezik, i piše joj sve poetskija pisma na tom jeziku, dok ona jedva
može da mu odgovara jezikom nemačkih dečjih pesmica. - Ljubav umire zbog
neravnopravnosti jezika, šta ti misliš o tome? - Ljubav umire. To je naša tema, zar
ne? Saladine? Šta kažeš na to?
I, zatim, par sitnih stvari. Postoji jedan ubica na slobodi u mom kvartu,
specijalista za ubijanje starih žena; nemoj da brineš, ja sam bezbedna. One su
mnogo starije od mene.
I još jedna stvar: ja te napuštam. Sve je gotovo. Mi smo završili svoje.
Nikad nisam mogla da ti bilo šta kažem, stvarno nisam, čak ni najmanju stvar.
A i kad bih nešto rekla, ti bi od komarca pravio magarca, pa bi čitav sat kukao, kao
da bi to promenilo ono što si ti video u ogledalu, ono što ti je zategnutost tvojih
pantalona govorila. Ti si me prekidao pred svetom. Ljudi su to primećivali, videli
su šta ti mislišo meni. Ja sam ti to opraštala, i to je bila moja greška; ja sam videla
tvoje jezgro, to tako zastrašujuće pitanje da si morao da ga štitiš sa svom onom
tvojom pozom, onom nameštenom sigurnošću u sebe. Onom prazninom, zapravo.
Zbogom, Saladine. Ispila je svoju čašu i spustila je pored sebe. Kiša je
ponovo počela da dobuje u njene vitražne prozore; ona navuče zavese i ugasi
svetlost.
I ležeći tamo, i tonući u san, mislila je na onu poslednju stvar koju je htela da
kaže svom pokojnom mužu. »U krevetu«, nadolazile su joj reči, »ti si delovao kao
da se ne zanimaš za mene, za moje zadovoljstvo, za ono što mi je bilo potrebno -
nikad, u stvari. Pomišljala sam da tebi nije bila potrebna ljubavnica, već
sluškinja.« I hajd’ sad - počivaj u miru.
Sanjala ga je, sanjala njegovo lice koje joj je ispunjavalo san. »Stvari se
završavaju«, on joj je jednom rekao. »Ova civilizacija; stvari se skupljaju oko nje.
Bila je to i te kakva kultura, i sjajna i prljava, i kanibalska i hrišćanska, slava
ovoga sveta. Treba da je proslavljamo dok možemo; dok ne padne noć.«
 Ona se s njim nije složila, nije čak ni u snu, ali je znala, dok je sanjala, da
nema nikakvog smisla da mu to sad kaže.

Kad ga je Pamela Čamča izbacila iz svoje kuće, Džampi Džoši je otišao u

indijski Shaandaar Cafe, u Visokoj ulici Brikhol, i tamo seo, pokušavajući da
zaključi da li je on budala ili nije. Bilo je to ujutro, te je zato lokal bio gotovo
prazan, ne računajući jednu debelu damu koja je kupovala kutiju indijskih pita
barfi i đelebi, dvojicu konfekcijskih radnika koji su pili čalu-čaj i jednu Poljkinju
iz starog vremena kad su Jevreji vodili eksploatatorske radionice u blizini, koja je
ceo dan sedela u jednom uglu sa dve porcije indijskog povrća samose, jednim
purijem i čašom mleka, pokazujući svakom ko je ušao u lokal da ona tu sedi samo
zato što je ta hrana »najbolja posle jevrejskog košera, i da danas morate da
konzumirate ono što je najzdravije«. Džampi je seo sa svojom kafom za sto ispod
jedne grozne uljane slike neke golosise mitske ženske sa nekoliko glava na
ramenima i pramenjem oblaka preko bradavica, naslikane u prirodnoj veličini
ružičastom bojom sušenog lososa, neonski zelenom i zlatnom, a kako još nije bilo
navale gostiju na restoran, restorater g. Sufijan je zapazio da je Džampi u stanju
potištenosti.
»Hej, Sveti Džampi«, otpevuši on, »što mi, bolan, u lokal unosiš tmurno
vreme? Zar ova zemlja i onako nema dovoljno oblaka?«
Džampi pocrvene kad mu Sufijan u jednom skoku priđe sa svojom belom
kapicom posvećenosti na glavi, čiodom prikačenom na pravo mesto, kao i obično,
i sa bezbrknom bradom kaniranom u riđe, posle bradonjinog nedavnog hodočašća
u Meku. Muhamad Sufijan bio je krupan, trbušast čovek sa glomaznim dolakticama,
koliko bogobojažljiv toliko i nefanatičan vernik, a Džoši ga je smatrao za neku
vrstu svog starijeg rođaka. »Čuj, čiko«, reče mu on, dok je kafedžija stajao iznad
njega, »je l’ ti mene smatraš za pravog idiota, il’ tome slično?«
»Da 1’ ti ikad zarađuješ neke pare?« upita ga Sufijan.
»Ne ja, čiko.«
»Da l’ se ti baviš nekim poslom? - kao što je eksport-import, na primer.
Bespravno? Nekom radnjom na zabačenom ćošku?«
»Ja se nikad nisam razumeo u cifre.«
»I gde su tvoji članovi porodice?«
»Ja nemam porodicu, čiko. Postojim samo ja.«
 »E, onda se ti sigurno stalno moliš Bogu da te vodi kroz tvoju samoću?«
»Ti znaš mene, čiko. Ja se nikad ne molim Bogu.«
»Tu nema spora«, zaključi Sufijan. »Ti si još veća budala nego što znaš.«
»Hvala, čiko«, reče Džampi, dokrajčujući svoju kafu. »Mnogo si mi
pomogao.«
Znajući da njegovo blagonaklono peckanje samo razvedrava ovog drugog,
iako mu je lice izduženo, Sufijan doviknu preko svoje kafane jednom bledolikom,
plavookom Azijatu koji je upravo ulazio u svom kariranom picanskom mantilu sa
naročito širokim reverima. »Ej, Hanife Džonsone«, viknu on, dođi ’vamo da rešiš
jednu misteriju.« Džonson, jedan pametan advokat i uspešan momak iz najbližeg
susedstva, koji je imao kancelariju u samoj zgradi iznad Shaandaar-Cafea, jedva
se otkači od Sufijanove dve lepe ćerke i krenu ka Džampijevom stolu. »Da
objasniš ovom badži«, reče Sufijan. »Mnogo me muči. On ti ne pije, a o parama
misli kao o nekoj kugi; poseduje možda dve košulje i nema nikakvu nepokretnu
imovinu; četrdeset godina je star, nije oženjen, radi za malu paru u sportskim
centrima, gde predaje borilačke veštine i tome slično, živi od vazduha, ponaša se
k’o bogataš ili k’o neki lord, ni u šta ne veruje, nikuda ne ide ali se drži k’o da zna
neku tajnu. Sve to plus fakultetsko obrazovanje - i ti sad reši ovu zagonetku.«
Hanif Džonson udari Džampija po ramenu. »Njemu se pričinjavaju neki
glasovi«, reče on. Sufijan podiže ruke kao da je zapanjen. »Glasovi! Uf, baba! Ali
odakle mu ti glasovi dolaze? Preko telefona? Sa neba? Ili iz onog Sony-vokmena
skrivenog mu u kaputu?«
»Unutarnje glasove čuje on«, ozbiljno reče Hanif. »Tamo gore na njegovom
pisaćem stolu ima jedno parče papira sa nekim napisanim stihovima. I sa
naslovom: Krvava reka.«
Džampi-Živac opasno živnu i obori svoju praznu šolju. »Ubiću te«, vrisnu on
na Hanifa, koji brzo šmugnu preko lokala, zapevajući. »Pesnika imamo u sredini
našoj, Sufijane sahibe. Tretiraj ga s dužnim poštovanjem. Rukuj s njim pažljivo.
On kaže da je ulica reka a da smo mi njen tok; čovečanstvo je jedna reka krvi - to
je pesnikova poenta. A reka je, takođe, i svaki pojedinac«, i on prestade da priča,
pa poče da trči oko jednog stola za osam osoba na kraju lokala, dok ga je Džampi
jurio, crveneći žestoko i mlatarajući rukama. »Zar u telima našim ne teče reka
krvi?« Kao i onaj Rimljanin, lukavi kalcan Pavle što beše rekao, Čini mi se da
vidim kako se reka Tibar od krvi penuša. Obnovi tu metaforu, reče Džampi Džoši
samom sebi. Obrni je; napravi od nje stvar kojom ćemo svi moći da se koristimo.
»Ovo je kao silovanje«, vajkao se on Hanifu. »Prestani, tako ti Boga!«
»Glasovi koji se čuju dolaze spolja, ali«, razmišljao je kafedžija. »Jovanka
Orleanka, dabome. Ili onaj, kako mu beše ime, onaj sa pričljivom mačkom iz
engleske legende: Okreni-obrni - Dik Vitington. Ali sa takvim glasovima koje
čuje, čovek postaje velik, ili barem bogat. A ovaj, međutim, nije bogat nego je
siromašan.«
»Dosta«, viknu Džampi, podigavši obe ruke iznad glave, i cereći se, iako to u
stvari nije želeo. »Predajem se.«
Čitava tri dana posle toga, uprkos svim naporima g. Sufijana, gđe Sufijan,
njihovih kćerki Mišal i Anahite i advokata Hanifa Džonsona da ga povrate, Živac-
Džoši nije bio svoj, već je bio »više Sivac nego Živac«, kako reče Sufijan.
Odlazio je na svoj posao u omladinske klubove, u biroe filmskih zadruga kojima je
pripadao, i na ulice da deli letke, da prodaje neke novine i da visi k’o luster
napolju; ali korak mu je bio težak dok je išao svojim putem. A onda, četvrte večeri,
zazvonio je telefon iza šanka u Shaandaar Cafeu.
»Mister Džamšed Džoši«, zapeva Anahita Sufijan, izvodeći svoju imitaciju
engleskog izgovora one više društvene klase. »Molimo gospodina Džošija da priđe
aparatu. Jedan privatan poziv za gospodina.«
Njen otac baci jedan pogled na Džampijevo lice koje buknu od radosti, i tiho
promrmlja svojoj ženi: »Gospođo, glas koji ovaj momak sad voli da čuje uopšte
nije njegov unutarnji.«

Nemoguća stvar se desila Pameli i Džamšedu posle sedam dana uzajamnog

vršenja ljubavi sa neiscrpnim oduševljenjem, beskrajnom nežnošću i takvom
duhovnom svežinom da biste mogli pomisliti da je taj radni odnos tek sad
izmišljen. Sedam dana ostali su njih dvoje potpuno goli uz centralno grejanje
»narihtano« na maksimum, te su se ponašali kao da su tropski ljubavnici u nekoj
vedroj zemlji na jugu. Džamšed, koji je uvek bio trapav sa ženama, rekao je
Pameli da se tako divno nije osećao još od onog dana u svojoj osamnaestoj godini
života kad je konačno bio naučio da vozi bicikl. Ali onog časa kad je to izgovorio,
uplašio se da nije sve pokvario, da to poređenje velike ljubavi njegovog života sa
jednim rasklimatanim biciklom iz njegovih studentskih dana, ona ne shvati kao
uvredu, a uvreda je to neosporno i bila; ali ipak nije imao razloga da se sekira, jer
ga je Pamela poljubila u usta, zato što joj je rekao najlepšu stvar koju je jedan
muškarac ikad rekao jednoj ženi. U tom času je shvatio da on ne može da napravi
grešku, te je prvi put u životu počeo da se oseća istinski bezbedno, bezbedno kao
kuća, bezbedno kao ljudsko biće koje je voljeno; a tako se osećala i Pamela
Čamča.
Sedme noći, probudio ih je iz sna bez snova neki neosporan zvuk proizveden
od nekog koji je pokušavao da silom uđe u kuću. »Pod krevetom imam jedan
hokejski štap«, šapnula mu je prestravljena Pamela. »Daj mi ga«, zašištao je
Džampi koji je bio isto tako prestravljen. »Idem i ja s tobom«, reče mu Pamela u
drhtavici, a Džampi joj, tresući se od straha, reče: »Oh, ti nećeš«. Konačno su se
oboje šunjali niz stepenice, i ona i on u njenim plisiranim penjoarima, i svako sa
po jednom rukom na štapu za hokej, ali ni jedno dovoljno hrabro da ga upotrebi. A
šta ako je to neki čovek s puškom-dvocevkom, pomislila je Pamela, čovek s
puškom koji će im reći, Nosite se gore!… Stigli su do podnožja stepeništa. Neko je
upalio svetlost.
Pamela i Džampi vrisnuše u jedan glas, ispustiše onaj hokejski štap i
pobegoše uz stepenice što su brže mogli; dok je dole u holu, stojeći u jakoj
svetlosti pored ulaznih vrata sa staklenim oknom koje je razbila da bi iznutra
okrenula jabuku sa običnom bravom (Pamela je, obuzeta svojom strašću, bila
zaboravila da okrene sigurnosnu bravu) stajala je neka prilika iz košmara ili iz
nekog od onih jezivih TV-filmova koji se prikazuju posle ponoći, prilika
prekrivena blatom, ledom i krvlju, najdlakavije stvorenje koje ste ikad videli, sa
gnjatovima i kopitima džinovskog jarca, ljudskim torzom ispod jarećih dlaka,
ljudskim rukama i rogatom, mada ljudskom, glavom, umrljanom balegom i kalom, i
sa bradom koja je počela da mu raste. Sam i neprimećen, ovaj nemogući stvor baci
se potrbuške na pod i tu ostade da mirno leži.
Gore u samom vrhu kuće, što će reći, u Saladinovom »skrovištu«, gđa Pamela
Čamča se bolno previjala i grčila u zagrljaju svog ljubavnika, gorko plačući i
vrišteći u najvišim tonovima svoga glasa: »To nije istina, Moj muž je eksplodirao.
Nema preživelih. Je l’ me čuješ? Ja sam udovica Čamča čiji je suprug savršeno
mrtav.«
 5

G. Džibrila Farištu u vozu za London ponovo je bio uhvatio - kao da nekog

drugog ne bi uhvatio - strah da je Bog odlučio da ga kazni ludilom, zbog gubitka
vere. Sedeo je pored prozora u kupeu prve klase, za nepušače, leđima okrenut
lokomotivi (jer je neki drugi čovek, na žalost, već sedeo na mestu preko puta) i sve
više gužvajući svoj meki flanelski šešir »trilbi« na glavi uz naslon, sedeo je s
pesnicama duboko zavučenim u crvenu postavu gabardenskog mantila i paničio.
Strah od gubljenja razuma u jednom paradoksu, od preobraćanja od strane nečega
u čije postojanje on više nije verovao, od pretvaranja u svom ludilu u avatara
himeričnog arhanđela, bio je u njemu tako velik da mu je bilo nemoguće da se s
njim još dugo suočava; a i kako bi drukčije nego gubljenjem razuma on mogao da
objasni ona čuda, one metamorfoze i prikaze poslednjih dana? »To ti je s-neba-pa-
u-rebra«, mislio je i drhtao. »To je - A, ja sam izgubio glavu, ili - B, baba, neko je
otišao i promenio pravila.«
Međutim, ovaj železnički kupe sad je predstavljao utešnu čauru u kojoj,
srećom, nije bilo nikakvih čudesa: ručni nasloni su bili izlizani, svetiljka za čitanje
iznad njegovog levog ramena nije radila, ogledalo nestalo iz svog rama, ali je tu
bilo i nekih propisa: malih okruglih crveno-belih znakova da je pušenje
zabranjeno, pločica sa rečima upozorenja da se zloupotreba ručne kočnice
kažnjava, strelica koje su ukazivale na to dokle - i nikako preko toga!- smeju da se
otvaraju mali klizajući prozori. Džibril jeučinio posetu toaletu, pa mu je i tu jedan
mali niz zabrana i uputstava godio srcu. Do pojave konduktera s autoritetom
njegove spravice za polumesečasto bockanje karata, Džibril je već bio donekle
umiren tim manifestacijama zakona, pa je počeo da se šepuri i da izmišlja
racionalizacije. Najpre je imao sreće da izbegne smrt, zatim je imao neku vrstu
delirijuma, a sada, ponovo vraćen sebi, mogao je da očekuje da će pohvatati konce
svog starog života - to jest, svog starog novog života, novog života koji je bio
isplanirao pre –ovaj- prekida. Dok ga je voz vozio sve dalje od one zone sumraka
njegovog dolaska i onog kasnijeg tajanstvenog ropstva, noseći ga po srećnim
predviđanjima paralelnih metalnih pruga, on je osećao kako ga veliki grad vuče k
sebi i počinje da na njega deluje svojim činima, te mu se ponovo potvrđivao
njegov veliki dar za nadanje, njegov talenat za prigrljivanje obnavljanja, za
zaboravljanje prošlih nevolja, da bi budućnost mogla da mu se ukaže pred očima.
Đipio je sa svog sedišta i prebacio se na suprotnu stranu kupea, na jedno prazno
sedište, licem, simbolično, prema Londonu, iako se zbog toga odrekao mesta pored
prozora. Baš ga briga za prozore. Ceo je London sad bio tu, u njegovom duhovnom
oku. I on glasno izgovori njeno ime: »Aleluja.«
»Aleluja, brate«, potvrdi onaj jedini drugi putnik u kupeu. »Osana, spasi
bože, dobri moj gospodine, i amin.«

»Mada moram dodati, gospodine, da je moja vera strogo nesektaška«,

nastavio je nepoznati. »Da ste vi rekli ,La-ilaha’, ja bih vam rado i punim grlom
uzvratio sa ,ilalah’.«
Džibril je ukapirao da je njegov prelazak na drugu stranu kupea i njegovo
neoprezno izgovaranje neobičnog imena Eli-Aleluja, saputnik pogrešno protumačio
kao njegovu želju da započnu razgovor, društvenog reda radi, ali odmah i o
teološkim pitanjima. »Ja sam Džon Mazlama«, uzviknu čovek, izvadi svoju vizit-
kartu iz male lisnice od krokodilske kože i tutnu je Džibrilu u ruku. »Ja se, lično,
[11]
držim svoje sopstvene varijante univerzalne vere koju je izumeo car Akbar.
[12]
Bog je, rekao bih, nešto slično muzici sfera.«
Bilo je jasno da je g. Mazlama bio prepun reči koje su se u njemu tiskale da
grunu napolje, i da sad, pošto se on raspukao k’o zreo nar, Džibrilu nije bilo druge
do da sedi i sluša, da dopusti navalu bujice bombastičnih reči. A kako je čova bio
građen kao profesionalni bokser teže kategorije, Džibril je smatrao da ne bi bilo
savetno ljutiti ga. Farišta je u njegovim očima zapazio blesak Istinskog Vernika,
sjaj koji je i on sam, donedavno, viđao u sopstvenom ogledalu za brijanje.
»Meni u životu dobro ide, gospodine«, hvalisao se Mazlama svojim dobro
modulisanim oksfordskim otezanjem u govoru. »Za jednog tamnoputog čoveka,
izuzetno dobro, s obzirom na bitne karakteristike okolnosti u kojima mi ovde
živimo; nadam se da ćete to odobriti.« Jednim malim, brzim ali rečitim pokretom
svoje debele šunke-od-ruke, on pokaza na svoju luksuznu odeću - na svoje
perfektno skrojeno trodelno odelo, šiveno po meri, od štofa sa diskretnim prugama,
na zlatan lanac i sat u malom džepu prsluka, italijanske cipele, kicošku svilenu
kravatu, i na dugmiće sa dragim kamenčićima na uštirkanim belim manžetnama.
Iznad tog kostima engleskog milorda stajala je jedna stravično velika glava,
prekrivena gustom i zalizanom kosom i neverovatno raskošnim obrvama s novim
izdancima ispod kojih su mu svetlucale divljačne oči koje je Džibril već bio
zapazio sa opreznošću. »Prilično elegantno«, složi se Džibril, jer se od njega
očigledno očekivao neki odgovor. Mazlama klimnu glavom. »Ja sam uvek težio«,
priznade on, »ukrašavanju svoje figure.«
I, kako on to nazva - svoju prvu gomilu love napravio je pomoću svoje
produkcije reklamnog zveckanja, »one vraške muzike« koja žene navodi na
kupovinu donjeg veša i lipstika, a muškarce dovodi u iskušenje. Sad je on
posedovao radnje za prodaju ploča i kaseta širom grada, jedan tiobro uhodani
noćni klub zvani Vruć utisak, kao i jedan magacin pun blistavih muzičkih
instrumenata, koji je njegov poseban ponos i njegova velika radost. On je Indijac
iz Gvajane, »ali tamo više ništa nije ostalo, gospodine. Ljudi odlaze odande mnogo
brže nego što avioni mogu da lete«. On je uspeo, za kratko vreme, »milošću Boga
Svemogućeg. Ja sam čovek koji svake nedelje ide u crkvu; priznajem da imam
veliku slabost prema engleskim crkvenim himnama, a pevam ih tako da se krov na
crkvi diže«.
Njegova biografija se završavala jednim kratkim osvrtom na postojanje
njegove žene i, otprilike, jednog tuceta dece. Džibril mu je izrazio svoja čestitanja
i nadao se da će posle togazavladati tišina, ali sad Mazlamabaci svoju bombu. »Ne
morate da mi pričate o sebi«, reče on veselo. »Naravno, ja znam ko ste vi, iako se
uopšte ne bi moglo očekivati da jedna takva ličnost može da se vidi u vozu na liniji
Istbern- Viktorija.« On lukavo namignu, pa stavi kažiprst duž svog nosa. »Sve
ostaje u tajnosti. Ja poštujem čovekovu privatnost, kod mene tu nema dvojbe;
nikakve dvojbe.«
»Ja? Ko sam to ja?« Džibril je bio iznenađen do zaglupljenosti. Onaj drugi
klimnu glavom značajno, a obrve mu zamahaše kao meki paroščići. »To je ono
nagradno pitanje, po mom mišljenju. Ovo su problematična vremena, gospodine,
za jednog moralnog čoveka. Kad čovek nije siguran ila postoji, kako on može da
zna da li je dobar ili loš? Ali vi mene smatrate za nekog daveža. Ja odgovaram na
svoja pitanja verom u Ono, gospodine« - ovde Mazlama pokaza na plafon
železničkog kupea - »i vi svakako niste ni u najmanjoj konfuziji u pogledu svog
identiteta, jer vi ste onaj čuveni, i ako tako smem da kažem, legendarni g. Džibril
Farišta, filmski star i, žao mi je što i to moram reći, sve više zvezda piratskih
video-kaseta; moje dvanaestoro dece, jedna žena i ja, svi smo mi već dugo iskreni
obožavaoci vaših božanskih eroiko-filmova.« I on ščepa i protrese Džibrilovu
desnicu.
»A kako ja neosporno težim panteističkom gledanju na stvari«, zagrme
Mazlama dalje, »moje vlastite simpatije prema vašem delu proizlaze iz vaše
spremnosti da tumačite uloge božanstava svake moguće vrste. Vi ste, gospodine,
jedna koalicija svih duginih boja Nebeskog; vi ste jedna dvonožna Organizacija
Ujedinjenih nacija bogova! Vi ste, ukratko, budućnost. Dopustite mi da vas
pozdravim.« Počinjao je da odaje nesumnjiv dah pravog-pravcatog ludaka, ali
iako još nije bio rekao ili učinio ništa preko svoje duhovne posebnosti, Džibril je
počinjao da ga se plaši i da kratkim zabrinutim pogledima odmerava razdaljinu
između sebe i vrata kupea. »Ja naginjem, gospodine«, govorio je Mazlama,
»gledištu da je To, ma kakvo mu vi ime dali, ništa drugo do jedan kod; jedna cifra,
mister Farišta, iza koje Njegovo pravo ime stoji skriveno.«
Džibril je i dalje ćutao, a Mazlama, ne pokušavajući da sakrije svoje
razočarenje, osetio je obavezu da govori umesto njega. »A koje je to pravo ime,
kao da vas čujem kako pitate«, reče on, i tad je Džibril shvatio da je bio u pravu;
taj čovek je kompletan ludak, a njegova autobiografija vrlo verovatno jedna
izmišljotina kao i njegova »vera«. Fikcije se vrte oko njega gde god on kroči,
mislio je Džibril, fikcije pod maskama stvarnih ljudskih bića. »Navukao sam ga na
sebe«, optuživao se on. »Strahujući za sopstveno duševno zdravlje, ja sam
ostvario, iz bogzna koje mračne rupe, ovu svoju govorljivu i opasnu ćupu.«
»Vi ne znate to ime!« iznenada viknu Mazlama, skočivši na noge. »Šarlatan.
Pozer! Prevarant! Vi polažete pravo na to da ste filmski besmrtnik, avatar sto i
jednog boga, otelovljenje njihovo, a s njima blage veze s vezom nemate!
I kako je to moguće da ja, jedan siromašan pa uspešan momak iz Bartike na
reci Esekibo, mogu da znam takve stvari, a da ih Džibril Farišta ne zna? Bleferu!
Fuj na tebe!«
Džibril ustade, ali ovaj je ispunjavao gotovo ceo prostor za stajanje, te je
Džibril morao da se nezgrapno nakrivi na jednu stranu da bi izbegao Mazlamina
vetrenjačka krila od ruku, od kojih mu jedno zakači i odbaci njegov meki »trilbi«-
šeširić. I Mazlamina usta se odjednom otvoriše. Izgledao je kao da se smanjio za
desetak centimetara i, posle nekoliko ledenih trenutaka, on s treskom pade na
kolena.
Šta li on to radi tamo dole na podu kupea, upitao se Pžibril, da neće da mi
podigne šešir? Ali ludak je molio za oproštaj. »Ja nikad nisam sumnjao da ćeš ti
doći«, govorio je on. »Oprostite mi za moj trapavi bes.« Voz uđe u neki tunel, a
Džibril vide da su u mraku bili okruženi zlatnom svetlošću koja je izvirala iz neke
tačke neposredno iza njegove glave. U staklu na klizajućim vratima kupea, Džibril
ugleda odraz oreola oko svoje kose.
Mazlama se borio sa svojim pertlama na cipelama. »Ja sam celog svog života
znao, gospodine, da sam izabran«, govorio je to glasom isto toliko poniznim koliko
mu je onaj prethodni bio ugrožavajući. »To sam znao i kao dete u Bartiki.« On izu
svoju desnu cipelu i poče da zarozava čarapu. »Bio sam dobio«, reče, »jedan
znak.« Čarapu je svukao i otkrio jedno sasvim obično, ako ne i preterano veliko
slopalo. Onda mu je Džibril brojao prste, pa ponovo brojao od jedan do šest. »Isto
imam i na drugoj nozi«, ponosno ieče Mazlama. »Nijednog trenutka nisam sumnjao
u značenje tog fenomena.« On je bio samozvani pomoćnik boga, šesti prst na
stopalu Vaseljenskog Bića. Ima nešto mnogo zlo u duhovnom životu naše planete,
pomislio je Džibril Farišta. Mnogo demona u ljudima koji tvrde da veruju u Boga.
Voz iziđe iz tunela. Džibril donese odluku. »Ustani, šestoprsti Jovane«,
intonirao je na svoj najbolji Hindi-filmski način. »Ustani, Mazlama.«
Ovaj drugi se pokupi sa poda i stađe na noge, lomeći mke, oborene glave.
»Ono što ja želim da znam, gospodine«, promrmlja on, »jeste, šta će ovo da bude?
Uništenje ili spasenje? Zašto ste se vi vratili?«
Džibril brzo razmisli. »To traži presudu«, odgovori on. »Činjenice u ovom
slučaju moraju se prorešetati, a odgovarajući značaj mora se dati i onom za i onom
protiv. Ovde se ljudskom rodu sudi, a on je okrivljenik sa kvarnom prošlošću:
jorgan istorije, pokvareno jaje - mućak. Slučaj mora ila se pažljivo proceni.
Presuda se, za sada, suzdržava; biće izrečena i objavljena blagovremeno. A u
međuvremenu, moje prisustvo mora ostati u tajnosti, iz razloga bezbednosti od
vitalnog značaja.« On ponovo stavi svoj šešir na glavu, osećajući se zadovoljan
samim sobom.
Mazlama je pomamno klimao glavom. »Možete se osloniti na mene«, obećao
je. »Ja sam čovek koji poštuje privatan život drugih ljudi. I po drugi put - sve
ostaje u tajnosti!«
Džibril pobeže iz kupea toplo ispraćen žestokim ludakovim pojanjem
crkvenih himni. Kad je odjurio do suprotnog kraja vagona, Mazlamine slavopojke
su se još čule u daljini, ali sada prigušeno. »Aleluja! Aleluja!« Džibrilov novi
učenik se sad očigledno bio upustio u pevanje odabranih stavova iz Hendlovog
Mesije.
Međutim: on nije pošao za Džibrilom, a jedan vagon prve klase nalazio se,
srećom, i na kraju kompozicije voza. Njegov je enterijer bio u nekonvencionalnom
dizajnu, sa udobnim narandžastim naslonjačama, sve po četiri oko stolova, te se
Džibril smesti pored prozora, zureći u pravcu Londona, dok mu je u grudima
gruvalo a na glavi stajao njegov dobro nabijen šešir. Pokušavao je da se pomiri s
neospornom činjenicom da ima oreol, ali mu to nije uspelo, jer s obzirom na
poremećenost Džona Mazlame tamo iza njega i njegovog uzbuđenja, pri pomisli na
Aleluju Koun (Eli Sišarku) u Londonu ispred njega, teško mu je bilo da sredi
misli. A zatim, na njegovo očajanje, gđa Reha Merčant je ispred prozora letela na
svom Buhara-ćilimu uporedo sa vozom, očigledno neprobojna za snežnu mećavu
koja je napolju počinjala da besni i da od Engleske u prozoru pravi televizor sa
ekranom kako izgleda kad se dnevni program završi. Ona mu kratko mahnu i on
oseti kako mu nada opada. Kazna sa letećeg ćilima: on zatvori oči i usredsredi se
na pokušaj da izbegne drhtavicu.

»Ja znam šta je to duh ili sablast«, rekla je Eli Koun u učionici pred
tinejdžerkama, curama čija su lica blistala od unutrašnje blage svetlosti
obožavanja. »U visokim Himalajima čest je slučaj da planinari osete kako ih prate
duhovi onih koji nisu uspeli da se popnu do vrha, ili, što je još tužnije, ali i
dičnije, duhovi onih koji su uspeli da dosegnu vrh ali i da stradaju pri spuštanju niz
planinu.«
Napolju, u Fildsu, sneg se taložio na visokim, golim granama drveća i na
ravnim prostranstvima parka. Između niskih, crnih snežnih oblaka i grada belim
sagom prekrivenog, svetlost je prljavožute boje bila, oskudna, magličasta svetlost
koja je dušu zatupljivala i snove odstranjivala. Tamo gore, sećala se Eli, tamo
gore na osam-hiljada-metara visine, svetlost je bila tako bistra da se činilo da
resonira, da peva, da je poput muzike. A tu, na ravnoj zemlji, i svetlost je ravna,
pljosnata, i zemlji okrenuta. Tu ništa nije letelo, ševar je bio sparušen a ptice nisu
pevale. A mrak samo što nije pao.
»Gosp.« (nit’ je gospođa, niti je gospođica), »Gosp. Koun?« Devojačke ruke,
u vazduhu zanjihane, vratiše je natrag u učionicu. »Zar duhovi, nastavnice?« -
»Ma, je 1’ to odistinski?« - »Vi nas zavitlavate, je 1’ da?« Na licima im se videlo
kako se skepticizam sa divljenjem rve. Ona je znala to pitanje koje su devojke
stvarno želele da joj postave, a možda i nisu: pitanje o čudu zvanom njena koža.
Čula ih je ona kako su uzbuđeno šaputale kad je ušla u učionicu, »sstvarno, gle,
kako joj je prozračno bela, prosss-to da ne veruješ!« Aleluja Koun, čija je
ledenost mogla da izdrži toplotu sunca na visini od osam hiljada metara. Eli,
snežna moma, kraljica ledna. Predavačice, kako je to moguće da vam koža na
suncu nikad ne potamni? Kad se popela na Maunt Everest sa trijumfalnom
ekspedicijom Kolingvud, u novinama su ih nazivali Snežana i sedam patuljaka, i
ako ona nije bila diznijevska cakana cura - njene punačke usne su bile više blede
nego crvene-ko-ruža, njena kosa ledeno plava a ne crna, njene oči nisu bile
bezazleno razrogačene već sužene, iz navike, zbog bolno bleštavog snega. I,
neočekivano, u sećanju joj se pojavi lik Džibrila Farište: Džibril u nekom trenutku
tokom ona njihova tri i po dana, bučan na svoj uobičajeni nogom-u-pljucu-način
neobuzdavanja, »Bebice, nisi ti ledeni breg, ma šta se pričalo o tebi.
Ti si jedna strasna dama, bibi. Pališ k’o ljuta paprika.« Pri tom je duvao u
svoje tobož oprljene prste, i zatresao rukom da bi to i gestom naglasio: O, mnogo
peče. O, polij me vodom! Džibril Farišta. Ona se obuzda: Haj ho, gotovo. Vratimo
se poslu.
»Duhovi«, ponovila je odlučno. »Pri penjanju na Everest, pošto sam prošla
kroz ledenu buru, ugledala sam nekog čoveka koji je sedeo na jednoj ledenoj steni,
u ,lotos’-stavu, na glavi je nosio škotski bere sa ćubom, žmurio je i pevušio onu
staru mantru: om mani padme hum.« Ona je odmah pogodila - sudeći po njegovoj
staromodnoj odeći i čudnom ponašanju - da je to bio duh Morisa Vilsona, jogija
koji se, davne 1934. godine, bio pripremio za solo-pentranje uz Everest, gladujući
prethodno tri nedelje, da bi tako cementirao duboko jedinstvo svog tela i duše da
planina bude suviše slaba i nesposobna da ih jedno od drugog rastavi. Leteo je
jednim lakim avionom do najveće visine koju je ta letelica mogla da dosegne,
namerno je izazvao »kraksu« sletajući na jednu snežnu padinu, »nosem« aviona
naviše, i više se nikad nije vratio. Vilson je otvorio oči kad mu je Eli prišla, i lako
je klimnuo glavom u znak pozdrava. Do kraja dana je hodao pored nje, ili je
lebdeo u vazduhu dok se ona probijala uzbrdo. Jednog trenutka se bacio potrbuške
na sneg jedne oštre litice i klizio naviše kao da se tociljao uz neki antigravitacioni
tobogan. Eli je tad primetila da se ponašala sasvim prirodno, kao da je upravo bila
naletela na nekog starog poznanika, i to iz nekih razloga koje kasnije sebi nije
mogla da objasni.
Vilson je dobrim delom staze brbljao - »Izbegavaj danas veliko društvo, na
ovaj ili onaj način« - pa je, između ostalog, izrazio i svoju veliku ljutnju što mu je
telo pronašla ona Kineska ekspedicija, 1960. godine. »Ti mali žuti badžovani bili
su toliko drski i bezobrazni da mi filmskom kamerom snime leš.« Aleluja Koun
bila je zapanjena neizbledelim žuto-crnim tartanom njegovih škotskih kariranih, i
besprekornih, pantalona-»pumperica« do kolena. Sve je to ona ispričala
tinejdžerkama u Devojačkoj školi Brikhol Fildsa, koje su joj pisale mnoga pisma
moleći je da im održi predavanje, te nije mogla da ih odbije. »Vi to morate da nam
učinite«, stajalo je u njihovim pismima. »Vi čak ovde živite.« Kroz prozor te
učionice mogla je da vidi svoj stan preko puta parka, iako je padao gust sneg.
Ono što nije ispričala tom ženskom razredu, bilo je sledeće: kako joj je
Vilsonov duh opisao, strpljivo i podrobno, svoje pentranje kao i svoja posmrtna
otkrića; na primer, onaj lagani, zaobilazni, krajnje delikatni i nepromenljivo
neproduktivni ritual parenja jetija, koji on nedavno beše gledao na Južnom prilazu
- te je njoj sinulo da njena vizija tog čudaka iz 1934. godine, prvog čoveka koji je
pokušao da se sam popne na Maunt Everest, vizija neke vrste samog odvratnog
snežnog čoveka, nije bila puka slučajnost nego nešto kao putokaz, neka deklaracija
o njihovoj srodnosti. Možda i proročanstvo o njenoj budućnosti, jer je upravo tog
trenutka njen tajni san bio rođen, ta nemoguća stvar: san o osvajanju Everesta bez
ičije pomoći, bez uobičajene ekipe planinara i šerpa(s)a - vodiča. A bilo je
mogućno i to da je taj Moris Vilson anđeo njene smrti.
»Htela sam da govorim o duhovima«, rekla je, »jer većina planinara, kad siđu
sa onih vrhova i dođu dole, postaju zbunjeni i te priče isključuju iz svojih
izveštaja. Ali one zaista postoje, moram da priznam, iako sam ja osoba koja je
uvek nastojala da svoja stopala drži na čvrstom tlu.«
A to je bila prava smejurija. Ta njena stopala.Čak i pre njenog penjanja na
Everest bila je počela da pati od probada i sevanja u stopalima, pa je otišla kod
lekara opšte prakse, lekarke, zapravo, jedne nebezvezne žene po imenu dr Mistri,
koja je pacijentkinji rekla da ima oborene lukove stopala. »A kako se to obično
kaže - ravne tabane.« A ti njeni lukovi, uvek slabi, godinama su samo još više
slabili zbog nošenja onih patika »šunjalica« - snikerica, i ostale neprikladne
obuće. Dr Mistri nije mogla da joj da mnogo saveta: da stiska nožne prste, da
bosonoga trči uz stepenice i da nosi odgovarajuće cipele, i to je bilo sve. »Vi ste
još dosta mladi«, rekla joj je. »Ako vodite računa o sebi, živećete. Ako ne, bićete
bogalj u četrdesetoj.« Kad je Džibril čuo - do đavola! - da se ona popela na
Everest sa noževima u stopalima, počeo je da je naziva svojom »svilenom«. Bio je
pročitao jednu knjižurinu sa bajkama u kojoj je našao priču o morskoj sireni koja
je napustila okean i uzela ljudsko obličje za ljubav čoveka koga je volela. Imala je
stopala umesto peraja, ali svaki korak joj je pričinjavao paklene muke, kao da je
hodala po razbijenom staklu; a ipak je nastavila da hoda, napred, sve dalje od
mora, preko kopna. A ti si to učinila zbog jedne krvave planinčine, rekao je. Da li
bi ti to učinila zbog nekog čoveka?
Ona je svoju nožnu boljku krila od svojih drugova planinara, jer ju je Everest
privlačio iznad svega. Ali je tih dana i dalje osećala bolove, i to sve jače.
Slučajnost, urođena slabost, pokazala se kao njena nožna zamka. Kraj avanture,
pomislila je Eli; izdala me stopala. Slika »bandažiranja« stopala nije joj izbijala
iz glave. Prokleti Kinezi, mozgala je sa ehom Vilsonovog duha.
»Život je nekim ljudima lak k’o perce«, govorila je plačući u zagrljaju
Džibrila Farište. »Zašto njih ne izdaju proklete noge?« On ju je poljubio u čelo.
»Za tebe će život možda uvek biti borba«, rekao je. »Jer je ti tako prokleto uporno
tražiš.«
 Devojački razred u školi čekao je da čuje o njoj, i cure su postajale sve
nestrpljivije, slušajući sve te njene priče o fantomima. One su tražile onu priču,
priču o njoj samoj. Želele su da stoje na vrhu planine. Da li vi znate kakav je to
osećaj, htela je da ih pita, kad vam je ceo život usredsređen na taj jedan trenutak,
koji traje nekoliko sati? Da li vi znate kako je to kad vam je jedini pravac
nadole? »Ja sam bila u drugom paru sa šerpasom Pembom«, rekla je. Vreme je
bilo savršeno, perfektno. Tako bistro da ste imali osećanje da ste kadri da gledate
kroz nebo u sve ono što se izvan njega nalazi. Pembi sam rekla da je dosad onaj
prvi par sigurno već stigao do vrha. Uslovi se ne menjaju i mi možemo da idemo
gore. Pemba postade veoma ozbiljan - na njemu je to bila velika promena, jer je on
bio jedan od komendijaša naše ekspedicije. Ali on nikad nije bio stigao do samog
vrha. U toj fazi, ja nisam nameravala da idem bez maske za kiseonik, a kad sam
videla da i Pemba namerava da je stavi, pomislila sam, pa dobro, onda ću i ja. Ali,
dođe mi glup ćef, stvarno neprofesionalan; odjednom sam poželela da budem žena
koja sedi na vrhu te proklete planine, da budem ljudsko biće ane nekakva mašinaza
disanje. Pembami jerekao, EliBibi, nemojte to da radite, ali ja sam jednostavno
krenula gore. Ubrzo smo prošli pored onih koji su silazili s vrha i ja sam u
njihovim očima ugledala onu divnu stvar. Bili su tako opijeni tom visinom, tako
obuzeti uzbuđenjem, da čak nisu ni primetili da ja ne nosim pribor za kiseonik.
Budite oprezni, doviknuli su nam, čuvajte se anđela. Pemba je uspostavio dobar
ritam disanja, a ja sam ga podražavala - udisala kad je on udisao, izdisala kad je
on izdisao. Osećala sam kako mi se nešto diže sa vrha glave, pa sam se cerila,
cerila od uha do uha, a kad je Pemba pogledao u mom pravcu, videla sam da se i
on ceri. To je kod njega ličilo na grimasu, na grimasu od bola, ali to je ipak bio
izraz šašave radosti.« Ona je bila žena dovedena do transcendencije, do mirakla
duše, usled teškog fizičkog napora pri izvlačenju sebe uz visoku stenu ledenu. »U
tom trenutku«, rekla je devojkama, koje su se sve vreme verale zajedno s njom, »ja
sam u sve ono verovala: da svemir ima neki zvuk, da mu možete svući neki veo i
ugledati lice Božije, sve sve. Bacila sam pogled na Himalaje koji su se prostirali
dole ispod mene, ali i to je bilo lice Božije. Pemba mora da je nešto video na mom
izrazu što ga je uznemirilo, jer mi je doviknuo, Pazite, Eli Bibi, na ovu visinu.
Sećam se kako sam, nekako, lebdela iznad poslednje izbočene stene i sve tako do
vrha, a onda smo se našli tamo, na samom vrhu, odakle se tlo spuštalo sa svih
strana. Kakva svetlost! Svemir pročišćen u svetlost. Želela sam da sa sebe zderem
svu svoju odeću i dopustim da mi tu svetlost koža upije.« Nijedan glas se nije čuo
u učionici; sve su devojke zajedno s njom gole plesale na vrhu sveta. »I onda su
počele vizije - duge su se prevrtale i igrale na nebu, zračenje iz sunca je prosto
lilo nadole kao vodopad, a bilo je tu i anđela - nisu se šalili oni drugi. Ja sam ih
videla, a video ih je i šerpa-Pemba. Dotle smo već klečali. Njegove su zenice bile
potpuno bele, a sigurna sam da su i moje bile takve. Tamo smo mogli i da umremo,
uverena sam, snegom zaslepljeni i planinom zaluđeni, ali onda sam čula neki
prasak, oštar i jasan, kao pucanj iz puške. To me je trglo i izvuklo iz onog zanosa.
Morala sam da vičem na Pembu sve dok se i on nije trgnuo, pa smo onda krenuli
dole. Vreme se brzo menjalo; spremala se snežna bura. Vazduh je sad bio težak,
težina umesto one svetlosti, one lakoče. I čim smo uspeli da stignemo do mesta
sastanka, nas četvoro se nabismo u mali šator u Kampu broj šest, na osam hiljada
metara. Tamo gore se ne govori mnogo. Svi smo mi morali da se ponovo penjemo
na naše Evereste, opet i opet, cele noći. Ali ja sam jednog trenutka pitala: ,Kakav
je ono bio prasak? Da li je neko opalio pušku?’ Pogledali su me kao da sam
udarena. Ko bi takvu prokletu glupost uradio na toj visini, a ti, Eli, savršeno dobro
znaš da na ovu planinu niko ne nosi pušku. Oni su svakako bili u pravu, ali ja sam
čula prasak, svesna sam toga: bum - bum, pucanj i odjek. Toliko«, i naglo je
prestala da govori. »Kraj. Priče o mom životu.« Podigla je štap sa srebrnom
drškom i spremala se da pođe. Profesorka, gđa Beri, došla je napred i izgovorila
onih nekoliko uobičajenih reči. Ali devojke nije mogla da ućutka. »Pa, šta je to
bilo, Eli?« bile su uporne; a ona, odjednom sa likom deset godina starijim od
svojih trideset-tri, sleže ramenima. »Ne umem da vam kažem«, reče im ona.
»Možda je to bio duh Morisa Vilsona.«
Izišla je iz učionice, oslanjajući se teško na svoj štap.

Grad - pravi-pravcati London, daa, ništa manje! Sortu mu krvavu! - sav u

belom, kao oplakivač na sahrani. - Ali na čijoj krvavoj sahrani? - pitao se, besno,
Džibril Farišta- ne na mojoj, jer ja se krvavo nadam i krvavo verujem. Kad je voz
ulazio u stanicu Viktorija, on iskoči na peron ne čekajući da se voz potpuno
zaustavi, povredi članak nožni i prostre se potrbuške, koliko je dugačak, ispod
električnih kolica za prtljag i podsmeha prisutnih Londonaca, držeći, dok je padao,
svoj sve izgužvaniji šešir. Rehu Merčant nije nigde video, te, ugrabivši jedan
trenutak, protrča kao nezdrav kroz raspršenu gomilu sveta, i ugleda Rehu pored
ograde ispred šaltera za karte kako strpljivo lebdi na svom ćilimu, nevidljiva za
sve oči sem za njegove, jedan metar iznad poda.
»Šta hoćeš«, planu on, »šta ti imaš sa mnom?« - »Da te gledam kako padaš«,
ona mu smesta odgovori. »Osvrni se oko sebe«, dodade, »ja sam se već postarala
da izgledaš kao neka prilično velika budala.«
 Svet se sklanjao od Džibrila, tog divljaka u prevelikom mantilu i propaličkom
šeširu, ovaj čovek priča sam sa sobom, reče neki dečji glas, a majka mu odgovori,
psst, dušo, ružno je rugati se unesrećenim ljudima. Dobrodošli u London. Džibril
Farišta jurnu ka stepeništu koje je vodilo dole ka »Tjubu« - tunelu podzemne
železnice. Reha, na svom ćilimu, pustila ga je da ode.
Ali kad je u velikoj strci stigao na peron vozova što idu ka severnom delu
grada, linije Viktorija, on je ponovo ugleda. Ona je ovog puta bila kolor-
fotografija na jednom ogromnom transparentu iznad i preko pruge, koji je
reklamirao prednosti sistema direktne telefonske veze sa svetom. Šaljite svoj glas
na letećem ćilimu u Indiju, savetovala je ona. Tu nisu potrebni ni duhovi-đini niti
čarobne lampe. On glasno jauknu, i ponovo navede svoje saputnike da posumnjaju
u njegovo duševno zdravlje, pa pobeže preko, na peron vozova ka jugu grada, gde
je jedan voz upravo ulazio. Uskoči u njega, ali tu ga je čekala Reha Merčant,
gledajući ga pravo u lice, dok je sedela sa ćilimom u rolni preko svojih kolena.
Vrata voza se s treskom zalupiše iza njega.
Tog dana je Džibril Farišta bežao u svim pravcima po železničkom podzemlju
grada Londona, a Reha Merčant ga je nalazila gde god bi krenuo; bila je pored
njega na onom beskonačnom eskalatoru kod Oxford Circusa, a u prepunim
liftovima kod Tuffnel Parka trljala se uz njega otpozadi na način koji bi u svom
životu smatrala za više nego sramotan. Na izlazima MetropolitanLinea bacala je
fantome svoje dece sa golih krošnji kandžastog drveća, a kad je on izišao gore,
ispred zgrade Bank of England, da udahne malo vazduha, i ona se teatralno baci sa
vrha bančinog neoklasičnog zabata. Ali, iako nije imao predstavu o pravom obliku
tog najprotejskijeg i najkameleonskijeg od svih gradova, bio je uveren da se gradu
oblik menjao dok je on trčao u krug ispod njega, tako da su za njega stanice
podzemne železnice menjale pravce i išle jedna za drugom u prividno nasumičnom
sledu. Više puta, gušeći se, izlazio je on iz tog podzemnog sveta u kojem su zakoni
vremena i prostora bili prestali da deluju, i pokušavao da zaustavi neki taksi; ali
nijedan nije hteo da stane, te je on, tako, morao da se ponovo baca natrag u tu
paklenu zbrku, u taj lavirint bez izlaza, i da nastavlja svoje epsko bekstvo. I,
konačno, iscrpljen van svake nade, on se predao fatalnoj logici svog ludila i
samovoljno izišao napolje na mestu za koje je zaključio da mora biti poslednja,
besmislena stanica njegovog dugog i jalovog putovanja u traganju za himerom
obnove. Izišao je u tužnu ravnodušnost jednog đubrišta od ulice blizu okolnog
druma zagađenog zahuktalim kamionima. Mrak je već bio pao, dok je on nesigurno
hodao, koristeći se poslednjim rezervama svog optimizma, ka nekom nepoznatom
parku sablasnog izgleda zbog ekto-plazmatičnog kvaliteta svetlosti volframskih
lampi. Kad je padao na kolena u svojoj osami te zimske noći, ugledao je figuru
neke žene koja mu se sporo približavala preko snegom-pokrivenog travnjaka, i
naslutio da to mora biti božanska pravičnost, njegova Nemezis, Reha Merčant, koja
dolazi da mu udeli svoj poljubac smrti i da ga odvuče dole u podzemlje još dublje
od onog u kojem mu je već bila slomila duh ranjeni. Ništa ga više nije brinulo, i
pre no što mu je ta žena prišla, on je bio pao napred, na svoje dolaktice, a kaput
mu je landarao, landarao oko njega, dajući mu tako izgled ogromnog, crkavajućeg
kukca koji, iz nekog nejasnog razloga, nosi jedan prljav, sivi »trilbi«-šešir.
Kao iz neke velike daljine čuo je kako se toj ženi sa usana ote uzvik od
iznenadnog potresa, grcaj u kojem je bilo neke mešavine neverice, radosti i čudne
srdžbe; i baš pre nego što će ga sva čuvstva napustiti, on shvati da mu je
Reha, za sada, dopustila da dosegne iluziju bezbednog Neba, tako da mu njena
pobeda nad njim, kad do nje konačno dođe, bude slađa nego što jeste.
»Pa ti si živ«, reče žena, ponavljajuči te prve reči koje mu nikad ranije nije
rekla u lice. »Tebi je život vraćen. U tome je stvar.«
Osmehujući se, on zaspa pored ravnih tabana Aleluje-Eli, dok je sneg i dalje
padao.
IV AJŠA
 Sad su mu čak i one povremene vizije bile odlutale dalje; one poznaju grad
bolje nego on. A u otavi iza Roze i Rehe, svetovi snova njegovog arhanđelskog
drugogja počinju da mu izgledaju isto tako opipljivi kao i one promenljive
realnosti koje on nastanjuje kad je budan. Na primer, krenula su sledeća
priviđenja: jedan gradski blok s palatama holandskog stila u nekom kraju Londona,
koji će on kasnije identifikovati kao Kenzingten, kuda ga velikom brzinom letenja
goni san pored robnog magacina Barkers, pa pored male sive kuće sa duplim
izbočenim prozorima u prizemlju, gde je Tekeri pisao Vašar taštine, skvera sa
konviktom u koji uniformisane male učenice stalno ulaze i nikad ne izlaze, i pored
kuće u kojoj je kao starac živeo Taljeran, kad je, posle hiljadu i jedne kameleonske
prevrtljivosti u svojoj odanosti i načelima, uzeo na sebe spoljašnju formu
francuskog ambasadora u Londonu- i najzad stiže do jednog sedmospratnog bloka
na uglu sa balkonima od zeleno ofarbanog kovanog gvožđa sve do četvrtog sprata,
i sad ga san goni uz fasadu zgrade, i na četvrtom spratu san mu razmiče teške
zavese na prozoru dnevne sobe i, konačno, tu je i on gde sedi nepospan kao i
obično, široko otvorenih očiju u škiljavoj žutoj svetlosti, zureći u budućnost, s
bradom i turbanom - on, Imam.
A ko je on? On je izgnanik. A to ne sme da se brka sa onim što je obično
dopušteno, sa onim drugim rečima koje se razbacuju ovam’-te-onam’-te: emigrant,
ekspatriot, izbeglica, imigrant-useljenik, zaborav, lukavstvo. Izgnanstvo je san o
slavnom povratku. Izgnanstvo je vizija revolucije: Elba, ne Sv. Helena. To je
jedan beskonačan paradoks: gledaš ispred sebe gledajući iza sebe. Izgnanstvo je
lopta bačena visoko u vazduh. On visi tamo gore, zamrznut u vremenu, preveden u
fotografiju; lišen kretanja, nemogućno lebdeći iznad svoje rodne grude, on čeka
onaj neizbežni trenutak u kojem fotografija mora početi da se mrda, i da rodna
gruda povrati ono što je njeno. To su stvari na koje Imam misli i pojmovi koji su ga
pritisli. Njegova otadžbina je stan koji je izdat. To je jedna čekaonica, fotografija,
vazduh.
Punačke tapete na zidovima, maslinaste pruge na bledožutoj pozadini, malo su
izbledele, ali dovoljno da istaknu svetlije kvadrate i ovale koji ukazuju na mesta
na zidovima gde su nekad slike visile. Imam je dušmanin svih slika-i-prilika. Kad
se on tu uselio, slike su tiho skliznule sa zidova, pa su se išunjale iz sobe,
sklanjajući se pred gnevom njegovog prećutnog neodobravanja. Međutim, nekim
pitoresknim predstavama bilo je ipak dopušteno da ostanu ’di su. Na polici iznad
kamina, on drži malu kolekciju poštanskih razglednica s konvencionalnim
prizorima iz njegovog zavičaja, koje on naziva, prosto, dom: jedna planina koja se
izdiže iznad nekog grada; jedan živopisni prizor ispod nekog moćnog drveta u
nekom selu; jedna džamija. Ali u njegovoj spavaćoj sobi, na zidu prema
neudobnom poljskom krevetu na kojem on leži, visi jedna moćnija ikona- portret
jedne žene izuzetne snage, čuvene po svom profilu grčke statue i crnoj kosi koja je
dugačka kao i ona sama. Moćna žena, dušmanka njegova, ono drugo njegovo ja: on
je drži u svojoj blizini. Upravo onako kao što će ona, tamo daleko u palatama
svemoći svoje, čvrsto držati njegov portret ispod svog kraljevskog ogrtača ili će
ga skrivati u medaljonu pod svojim belim grlom. Ona je Carica, a njeno je ime -
koje drugo? - nego - Ajša. Na ovom ostrvu, izgnani Imam, a tamo u Domu - Ona.
Njih dvoje snuju jedno drugom - smrt.
Te zavese na prozoru, od debelog zlatnog somota, ceo dan stoje navučene, jer
da nisu, u apartman bi mogla da se ušunja ona zloća: stranstvo, Tuđina, ni-rod-ni-
pomozi-bog - nacija. Gruba činjenica da je on ovde a ne Tamo, na koju su sve
misli njegove usredsredene. U tim retkim prilikama kad Imam izlazi da udahne
malo kenzingtenskog vazduha, usred skvera u vidu osmorice mladića sa crnim
naočarima i nabubrelim odelima, on prekrsti ruke svoje na grudima i pogled svoj
uperi na njih, tako da se nijedan elemenat ili neka čestica ovog omraženog grada -
te pomijare grešnosti koja ga ponižava time što mu pruža utočište i tera ga da joj za
to bude zahvalan, uprkos njenoj pohoti, pohlepi i taštini - ne ugnezdi u oku
njegovom kao trunka vetrom nanesena. A kad napusti ovo mrsko mesto izgnanstva
svoga i trijumfalno se vrati u onaj drugi grad ispod planine na razglednici, to će
biti trenutak njegovog ponosa što je bio kadar da kaže da je potpuno zanemarivao
tu Sodomu u kojoj je bio prinuđen da čeka; što je bio slep za nju i zato neukaljan,
neizmenjen, čist.
A drugi razlog za navlačenje tih zavesa je, svakako, u tome da oko njega
postoje oči i uši, od kojih nisu sve prijateljske. Te narandžaste-ciglene-zgrade nisu
neutralne. Negde preko puta ulice biće onih zum-sočiva na kamerama, video-
uređaja, velikih - džambo-majks - mikrofona; a uvek i rizika od snajpera. Iznad,
ispod i pored Imama nalaze se bezbedni stanovi njegovih čuvara, koji bazaju
ulicama Kenzingtena prerušeni u žene pod velovima sa srebrnastim nosingerima;
ali to je ujedno i preterana opreznost. Paranoja je, za izgnanika, uslov za
preživljenje.
I ma tu i jedna priča koju je on čuo od jednog od svojih ljubimaca, američkog
preobraćenika, danas poznatog po imenu BilalX. U nekomnoćnom klubu u koji
Imam, po običaju, šalje svoje ljude da slušaju šta pričaju izvesne druge persone
koje pripadaju izvesnim protivničkim frakcijama, Bilal se upoznao sa nekim
mladićem iz Doma, takođe pevačem, recimo, i tako njih dvojica stupiše u
razgovor. Ispostavilo se da je taj Mahmud, po imenu, jedna mnogo uplašena osoba.
On se bio nedavno spanđao sa jednom gori, visokom crvenokosom ženskom sa
raskošnim telom, i onda je ispalo da je prethodni švaler te njegove drage Renate
bio jedan izopćeni šef SAVAK-a, terorističke organizacije iranskog Šaha. Badža
broj 1, Veliki pandžadramski budža glavom i bradom, a ne neki sitni sadista sa
darom za otkidanje noktiju sa nožnih prstiju ili za podmetanje plamena pod očne
kapke, već veliki haramzada lično i personalno. Sutradan pošto su se Mahmud i
Renata preselili u nov stan, Mahmud je dobio jedno pisamce: O-kej, govnojedu, ti
tucaš moju žensku, i ja samo hoću da ti kažem zdravo! Sledećeg dana, stiglo mu
je i drugo pismo. Uzgred budi rečeno, kurče, zaboravio sam da ti kažem da ti je
ovo nov broj telefona. I onda su Mahmud i Renata smesta zatražili da ih isključe iz
telefonskog imenika, ali im telefonska kompanija nije odmah dala nov broj
telefona. I kad je telefonski poziv došao dva dana kasnije, na isti onaj broj
naznačen u pismu, Mahmudu je istog trena sva kosa opala. A kad je on svoju kosu
ugledao na jastuku, sklopio je ruke ispred Renate i zavapio, »Bebice, ja te volim,
ali ti si i suviše vruća za mene, i zato te molim da odeš nekuda, daleko daleko od
mene«. Kad je Imam čuo tu priču, on je zavrteo glavom i rekao, Ko će sad
dodirnuti tu kurvu, uprkos njenom jebozovnom telu? Ona je na sebe navukla ljagu
goru od lepre; tako se ljudska bića sama sakate. Ali pravo naravoučenije ove priče
bila je potreba za večnom opreznošću. London je bio grad u kojem je bivši šef
SAVAK-a imao jake veze u telefonskoj kompaniji, dok je Šahov bivši šef kuhinje
sad vodio jedan dobro uveden restoran u Haun-zlou. Kakav gostoljubiv grad!
Kakvo pribežište! On prihvata sve tipove. Nek’ zavese ostanu navučene.
Stanovi od trećeg do petog sprata u toj stambenoj zgradi tipa palate, trenutno
su ceo Imamov zavičaj. Tu su mašinske puške i kratkotalasni radio-prijemnici i
otpremnici i sobe u kojima oštri mladi ljudi u građanskim odelima sede i užurbano
govore u nekoliko telefona. Tu nigde nema ni alkoholnih pića ni kartanja ni barbut-
kockanja, što bi moglo pasti u oči, a jedina žena je ona na slici što visi na jednom
zidu starčeve spavaće sobe. U tom surogatu svoje domovine koju ovaj nesanični
svetac smatra za svoju čekaonicu ili tranzitno leškarilište, centralno grejanje je
danonoćno »nahajcano« na maksimalno zračenje cvrkutave toplote, a prozori su
zatvoreni da »dihtuju«. Izgnanik mora, stoga, da simulira onu suvu vrelinu Doma,
svoje nekadašnje i buduće domovine gde je čak i Mesec vreo i kaplje kao taze
burek-čapati sa masnim sirom iz tepsije. Oh, taj žuđeni deo sveta gde su Mesec i
Sunce muškog roda dok im vreli i slatki zraci nose ženska imena. Noću, izgnanik
razmakne svoje zavese i tuđinska mesečina sklizne u sobu, a hladnoća njena
zabada mu se u oči kao jekser. On trepće, on škilji, pri tom. Razgaćen, namršten,
zlokoban i budan: to je Imam.
 Izgnanstvo je bezdušna zemlja. U izgnanstvu je kućni nameštaj ružan, skup, sav
kupljen u isto vreme i u istoj radnji, i to u velikoj žurbi: drečeće srebrnaste sofe sa
perajima kao kod starih auta - »bjuika«, »desotoa«, »olds-mobila« - zastakljeni
ormari za knjige u kojima ne stoje knjige već fascikle sa isečcima iz novina. U
izgnanstvu vas tuš u kupatilu kažnjava vrelom vodom kad god neko odvrne slavinu
u kuhinji iznad slivnika, te zato kad Imam ide da se kupa, cela njegova svita mora
da zna da ne sme da puni čajnik vodom ili da pere prljave sudove u kujni; a kad
Imam ide u klozet i povuče vodu, njegovi učenici đipaju u kupatilu, opareni, pod
tušem. U izgnanstvu nema kuvane hrane koja se kašikom jede; njegova telesna
garda sa crnim naočarima odlazi u varoš da kupuje suva jela za kući. U izgnanstvu,
sva nastojanja da tu pustite koren liče na izdaju: to je prihvatanje poraza.
Imam je središte točka koji se okreće.
Pokret zrači od njega, oko sata.
Njegov sin, Halid, ulazi u njegovu radnu sobu-svetinju, noseći čašu vode,
držeći je u desnoj ruci i podupirući je dlanom leve. Imam stalno pije vodu, jednu
čašu svakih pet minuta, da bi se održao u čistoti; a sama ta voda je u jednoj
američkoj spravi za filtriranje oslobađana od svih nečistoća pre nego što će je on
srknuti. Svi mladi ljudi oko njega znaju njegovu čuvenu Monografiju o Vodi, čija
čistoća, kako Imam veruje, komunicira sa onim koji je pije, komunicira svojom
proređenošću i jednostavnošću i pruža mu svoje asketske prijatnosti. »Carica«,
upozorava on, »pije vino.« Burgundac, roze i rajnsko belo, vina što se mešaju sa
onom otrovnom kvarnošću u njenom lepom i prljavom telu. Taj greh je dovoljan da
je za sva vremena osudi, bez ikakve nade da će se iskupiti. Slika na zidu njegove
spavaće sobe prikazuje caricu Ajšu kako sa obe ruke drži jednu ljudsku lobanju
punu tamnocrvene tečnosti. Carica pije krv, ali Imam je vodeni čovek. »Nije džabe
to što ljudi u našoj vreloj zemlji ukazuju poštovanje vodi«, objavljuje
Monografija. Voda je zaštitnica života. Nijedan civilizovan stvor ne može je odbiti
i drugom prepustiti. I neka stara baka, čak, kruta od teškog zapaljenja zglobova,
odmah će ustati sa stolice i prići česmi ako je neko detence zamoli - pani (vode),
nano, vodice! Čuvajte se svih onih što na vodu hule. Jer oni što je zagađuju, dušu
svoju razređuju.
Imam je često nalazio oduške svom besu u sećanju na pokojnog Agu Kana,
kao posledice teksta jednog intervjua koji mu je bio pokazan, u kojem je ta glava
Ismailaca bila zapažena kako pije odabrani šampanjac. O, gospodine, ovaj
šampanjac je za mene samo jedna vrsta afektiranja. Onog časa kad ga moje usne
dotaknu, on se pretvara u vodu. Zloduh! - Imam je tu sklon da zagrmi. Nevernik,
bogohulnik, prevarant! Takvima će se suditi u budućnosti, govori on svojim
ljudima. Voda će pobediti a krv će teći kao vino. Takva je čudotvorna priroda
budućnosti izgnanika: ono što je prvo izgovoreno u nemoći, u jednom pregrejanom
apartmanu, postaje sudbina čitavih nacija. A ko nije sanjao san da je kralj koji
kraljuje ceo jedan dan? - Ali Imam sanja o vremenu dužem od jednog dana; i on
oseća kako mu se iz vrhova prstiju izvlače paukove niti pomoću kojih će on vladati
kretanjima istorije.
Ne: ne istorije.
Čudniji je njegov san.

Njegov sin Halid što mu vodu donosi, klanja se pred svojim ocem kao
hodočasnik pred svetilištem, i raportira mu da je večeras dežurni stražar ispred
njegove sobe-svetinje Salman Farsi. Bilal je pored radio-otpremnika i na
dogovorenoj talasnoj dužini šalje dnevnu poruku u Dom(ovinu).
Imam je jedna ćutnja golema, i nepomičnost je on. On je kamen živ. Njegove
veličanstvene kvrgave šake, kao granit sive, teretno počivaju na naslonima za ruke
njegove velike stolice sa visokim »leđima«. Njegova glava, koja izgleda prevelika
za telo ispod nje, dubokomisleno se klati na iznenađujuće kržljavom vratu koji mu
se nazire kroz sivo-crnu bradu. Imamove oči su zamućene; usne mu se ne miču. On
je čista snaga, elementarno biće; on se kreće bez pokreta, dela bez delanja, govori
bez izgovaranja jednog jedinog glasa. On je mađioničar a istorija je njegov trik.
Ne, ne istorija: nešto čudnije.
Objašnjenje ovog zamršenog pitanja ima da se čuje, ovog trenutka, na
izvesnim tajnim radio-talasima, na kojima glas američkog preobraćenika Bilala
[13]
peva Imamovu svetu pesmu. Bilal je mujezin : njegov glas ulazi u jedan
amaterski radio-otpremnik ovde u Kenzingtenu i izlazi na površinu u sanjanom
Domu, preobražen u gromoglasni govor samog Imama. Počinjući sa ritualnim
grđenjem Carice, po spisku njenih zločina, ubistava, podmićivanja, polnih odnosa
sa reptilima, i tako dalje, on zatim zvonkim glasom prelazi na objavljivanje
Imamovog večernjeg poziva njegovom narodu da ustane protiv njene zle države.
»Mi ćemo dići revoluciju«, objavljuje Imam preko njega, »to je revolt ne samo
protiv jednog tiranina, nego i protiv istorije.« Jer izvan Ajše postoji jedna
dušmanka, a to je sama istorija. Istorija je vino-krv koje više ne sme da se pije.
Istorija-opijum, tvorevina i imovina Đavola, velikog Šejtana, najveća od svih laži
- napretka, nauke, prava - kojoj se Imam suprotstavlja. Istorija je skretanje sa Puta,
znanje je opsena, jer je sve znanje zaključeno onog dana kad je Al-Lah završio sa
svojim otkrovenjem Mahaundu. »Mi ćemo pocepati veo istorije.« Deklamuje Bilal
u naćuljene uši noći. »A kad se sve to bude raspetljalo, mi ćemo ugledatiRaj kako
pred nama stoji u svojoj slavi i svetlosti.« Imam je izabrao Bilala za ovaj zadatak
zbog lepote njegovog glasa, koji je u svojoj ranijoj inkarnaciji uspeo da se popne
na Everest američke hit-parade, ne samo jedanput već dvanaest puta, do samog
vrha. Glas mu je bogat i autoritativan, glas koji je navikao da bude slušan; dobro
odgojen, sjajno uvežban, glas američkog poverenja, oružje Zapada koje se
okrenulo protiv svojih tvoraca čija moć podržava Caricu i njenu tiraniju. U rane
dane, Bilal X se bunio protiv takvog opisa svog glasa. I on je pripadao jednom
potlačenom narodu, uporno je tvrdio, te je, prema tome, nepravedno izjednačavati
ga sa onim Jenki-imperijalistima. Imam mu je na to odgovorio, ali ne bez nežnosti:
Bilale, tvoje su patnje i naše. Ali biti podignut u kući moći, znači učiti se njenim
načinima rada, upijati ih u sebe baš kroz tu kožu koja je trpela to tlačenje. Upijati
navike moći, njen tembr, njen stav, njen način opštenja sa drugima. To je jedna
bolest, Bilale, koja inficira sve one koji joj se mnogo približe. Ako moćnici gaze
po tebi, tebe inficiraju tabani stopala njihovih.
Bilal nastavlja da se obraća mraku. »Smrt tiraniji carice Ajše, kalendara,
Amerike, vremena! Mi tražimo večnost i bezvremenost Gospoda Boga. Njegove
mirne vode a ne njeno tekuće vino točeno.« Spaljujte knjige i verujte Knjizi;
iscepajte hartiju i slušajte Reč, onako kako ju je anđeo Džibril otkrio Glasniku
Mahaundu i kako ju je objasnio vaš tumač i Imam. »Amiin«, reče Bilal
zaključujući večernje aktivnosti. A za to vreme, u svojoj sobi-svetinji, sam Imam
šalje jednu svoju poruku: i priziva, dočarava arhanđela, Džibrila.

On sebe vidi u snu: nema tu anđela za gledanje, već samo jednog čoveka u
običnom građanskom odelu, u polovnom i posmrtnom, »od-oca-je-ostanulo-sinu«-
odelu Henrija Dajamonda: u mantilu od gabardena i »trilbi«-šeširu iznad
preširokih pantalona na »hozntregerima«, u ribarskom vunenom džemperu i beloj
košulji sa falticama. Taj snoviđenski Džibril, toliko sličan onom budnostanjskom,
stoji tresuči se ko gospodsko kuče u sobi-svetinji Imama čije su oči ko oblaci bele.
Džibril govori svađalički, da bi sakrio svoj strah.
»Zašto ga tupiš sa tim arhanđelima? Ti su dani - trebalo bi da znaš - već
davno prošli.«
Imam zatvara oči, uzdiše. Ćilim ispušta dugačke dlakave niti kao brkove na
vreži koje se obavijaju oko Džibrila i čvrsto ga drže na mestu.
»Ja tebi nisam potreban«, naglašava Džibril. »Otkrovenje je završeno. Pusti
me da idem.«
Onaj drugi zatrese glavom, i govori, ali usne mu se ne miču, a ono što ulazi u
Džibrilove uši je Bilalov glas, mada se taj spiker nigde ne vidi, večeras je TO
veče, kaže glas, i ti moraš da me na krilima svojim do Jerusalima odbaciš.
Zatim taj apartman iščezava, i sad oni stoje na krovu pored rezervoara za
vodu, jer je Imam, kad hoće da se pokrene, kadar da ostane miran i da pokreće svet
oko sebe. Vetar mu se igra s bradom. Sad mu je još duža nego ranije; da nije tog
vetra koji mu bradu zahvata kao laku šifonsku maramu, ona bi mu dodirivala tlo
pored nogu; oči su mu crvene, a glas mu se njiše oko njega na nebu. Uzmi me i
odnesi, kaže on. Ali Džibril se buni, ja bih rekao da ti možeš i sam da se odneseš:
a Imam, jednim pokretom zapanjujuće hitrine, zavitla svoju bradu preko jednog
ramena, podiže svoje skute otkrivajući dve vretenaste noge sa gotovo čudovišnim
maljama, pa đipi visoko u vazduh noćni, zavrti se gore pa se spusti na Džibrilova
ramena za koja se hvata noktima dugačkim, u vidu kandži. Džibril oseća kako se
diže u nebo, noseći na sebi Starca od Mora, Imama kome kosa svakog časa postaje
sve duža i struji na sve strane, a obrve mu kao mornarske zastavice lepršaju na
vetru.
U kom li je pravcu taj njegov Jerusalim? - pita Džibril. A onda, bogme, to je
jedno klizavo, nepostojano ime, ono može da bude i ideja i mesto, u isto vreme: i
cilj i egzaltacija. Gde je taj Imamov Jerusalim? »Taj kurvin pad«, bestelesni glas
odjekuje u njegovim ušima. »Njena propast, krah kurvetine vavilonske.«
Oni »zumiraju« kroz noć. Mesec se zagreva, počinje da klobuča kao sir na
vreloj plotni; on, Džibril, gleda kako parčići tog sira odskaču s vremena na vreme
i otpadaju od celine, kapi Mesečeve koje šište i bubre na cvrčećem tiganju neba.
Zemlja se pojavljuje ispod njih, crvenkasta, sa pljosnatim krošnjama drveća; tu su
čak i stene spljoštene od vreline. Zatim stižu do jedne visoke planine gotovo
savršeno kupastog oblika, brega koji se vidi i na jednoj poštanskoj razglednici
tamo daleko na polici iznad jednog kamina; a u senci te planine, grad, koji se
prostire u njenom podnožju, kao neki molilac ponizni; a na donjim padinama brega
- jedna palata stoji, ona palata, njena kuća: Caričin dvorac koji su radio-poruke
razdvorile, razorile. To je ta radio-amaterska revolucija.
Džibril sa Imamom na sebi, kao na letećem ćilimu, spušta se niže, a u ovoj
sparnoj noći ulice izgledaju kao živa bića, kao da se izvijaju poput zmija; a ispred
palate Caričinog poraza čini se da izrasta neki nov breg, dok mi odozgo
posmatramo, baba, šta se to tamo događa? Na nebu visi Imamov glas: »Spusti se.
Pokazaću ti Ljubav.«
Sad su iznad samog krova i Džibril shvata da ulice zapravo vrve od sveta.
Ljudska bića su tako gusto zbijena na tim zmijolikim putevima da su se spojila u
jedno veliko biće sastavljeno od mnogih, nepopustljivo, zmijasto. Ljudi se kao
reka kreću polako stazama u sokake, sokacima u sporedne ulice, sporednim
ulicama u drumove, i svi pritiču u veliku aveniju dvanaest sokaka široku sa
drvoredima džinovskih eukaliptusa, koja vodi do kapija palate. Avenija je
zakrčena masom sveta; ona je centralni organ tog novog, mnogoglavog bića.
Sedamdeset osoba rame-uz-rame u tom beskonačnom redu, koračaju ozbiljno ka
Caričinim kapijama. A ispred kapija njena garda čeka postrojena u tri reda -
ležeći, klečeći i stojeći, sa mašinskim puškama na gotovs. Ljudi hodaju uzbrdo ka
puškama; sedamdeset po sedamdeset, i stižu na puškomet; mašinke štekću, ljudi
ginu, a zatim sledećih sedamdeset ide preko tela mrtvih, mašinke udare u novo
kikotanje, a brdo mrtvih raste. Oni novi, na redu, nadolaze. U mračnim
kapijamagrada, majke s pokrivenim glavama guraju svoje voljene sinove u paradu,
idi, budi žrtva, uradi što treba, pogini. »Je l’ vidiš kako me vole«, kaže bestelesni
glas. »Nema te tiranije na svetu koja može da se odupre snazi ove spore, hodajuće
ljubavi.«
»Ovo nije ljubav«, odgovara Džibril, plačući. »To je mržnja. Ona ih je bacila
u tvoj zagrljaj.« Ovo objašnjenje zvuči tanko, površno.
»Oni me vole«, kaže Imamov glas, »jer ja sam voda. Ja sam plodnost a ona je
truljenje. Oni me vole zbog moje navike da razbijam satove. Ljudska bića koja se
okreću od Boga gube ljubav, i sigurnost, a i osećanje Njegovog bezgraničnog
vremena koje obuhvata prošlost, sadašnjost i budućnost; bezvremeno vreme, koje
nema potrebu da se kreće. Mi žudimo za onim večnim, a večnost sam ja. Ta žena
nije ništa: tek jedno tik ili tak. Ona se svaki dan gleda u ogledalu i užas je obuzima
pri pomisli na starenje, na prolaženje vremena. I tako je ona zarobljenica svoje
sopstvene prirode; a uz to je i u lancima Vremena. Posle revolucije, više neće biti
satova; mi ćemo sve to porazbijati. Reč sat biće izbačena iz naših rečnika. Posle
revolucije više neće biti ni rođendana. Svi ćemo se ponovo roditi, i svi ćemo biti
istih nepromenljivih godina u očima Svevišnjeg Boga.«
I on sad zaćuti, jer je dole, ispod nas, nastupio veliki trenutak: ljudi su stigli
do pušaka. I one su, zatim, ućutkane, jer beskonačna zmija od ljudi, džinovski piton
dignutih masa obgrljuje gardu, davi je, i prigušuje smrtonosni kikot njihovog
oružja. Imam duboko uzdahne. »Gotovo.«
 Svetla u palati se gase dok narod ide ka njoj, i to onim istim korakom kao i
ranije. A zatim, iz zamračene palate začuje se jedan jeziv zvuk, isprva kao visoka,
piskavai prodorna jadikovka koja se zatim pretvara u nisko, duboko zavijanje, pa u
urlik, tako strašan da prodire u svaku pnkotinu grada, svojim besom. A posle toga,
zlatna kupola palate rasprskava se i otvara kao jaje, a iz nje, izrastajući u sjaju
crnila, pojavljuje se jedna mitološka prikaza sa ogromnim crnim krilima,
raspuštene kose, crne i dugačke kao što je Imamova dugačka i seda: Al-Lat, shvata
Džibril, koja brzo izbija iz Ajšine školjke.
»Ubijte je«, naređuje Imam.
Džibril ga spušta i postavlja na ceremonijalni balkon palate, gde on širi ruke
da obujmi radost narodnu, buku koja čak prigušuje urlanje boginje i šiklja uvis kao
pesma. A zatim i Džibril poleti uvis, nemajući drugog izbora, jer on je marioneta
koja ide u rat; a ona, gledajući ga kako dolazi, okreće se prema njemu, čučne u
vazduhu, i, ječeći stravično, odbacuje se na njega svom svojom silinom. Džibril
shvata da će Imam, boreći se preko zamenika kao i obično, da ga žrtvuje isto onako
rado kao što je žrtvovao čitavo ono brdo leševa pred kapijama palate, i da je on
samo jedan samoubilački vojnik u službi popovskog cilja. Ja sam slab, misli on, ja
nisam njoj ravan, ali i ona je oslabila zbog svog poraza. Imamova snaga pokreće
Džibrila, stavlja mu strele gromovne u ruke, i bitka počinje; on baca munje-koplja
u noge njene a ona mu kometama uzvraća u prepone njegove, pa mi ubijamo jedno
drugo, misli on, i mi ćemo poginuti, pa će se dva nova sazvežđa u svemiru
pojaviti: Al-Lat i Džibril. Kao iscrpljeni ratnici na leševima-prekrivenom bojnom
polju, njih dvoje se teturaju i kasape. I oboje brzo malaksavaju.
Ona pada.
Prevrće se i srlja nadole - Al-Lat, kraljica noći; pa tresne glavačke na zemlju
i glava joj se u paramparčad rasprskava;i sad leži ona dole - bezglavi crni anđeo
otfikarenih krila - leži pokraj jednih vratanaca u vrtu palate, sva zgužvana u
gomilu.- A Džibril, užasnut, okreće glavu od nje, i ugleda Imama, čudovišno
naraslog, kako potrbuške leži u prednjem dvorištu palate, razjapljenih usta iza
kapija njenih; i kako sve ljude koji kroz kapije prolaze, on proždire besomučno.
Telo Al-Late leži smežurano na travnjaku, a ispod njega samo jedna crna
mrlja; i sad svi časovnici u prestonici Doma počinju da izbijaju sate, da izbijaju
neprestano, one sate posle ponoći, pa preko dvadeset-četiri časa, i čak preko
hiljadu-i-jednog časa objavljujući kraj Vremena, sat koji je izvan merenja, trenutak
Izgnanikovog povratka, trenutak pobede vode nad vinom, čas početka Imamovog
Ne-Vremena.
 *

Kad se noćna priča menja, kad, bez upozorenja, zbivanja u Džahiliji i Jatribu
ustupaju pred borbom Imama sa Caricom, Džibril se kratko nada da je prokletstvo
završenoi da su mu snovi vraćeni onoj ćudljivosti običnog života; ali tad, kada i
nova priča upada u stari obrazac i kad se svaki put nastavlja, on ispada iz one
tačke u kojoj je priča bila prekinuta, i kako njegova sopstvena slika, prevedena u
avatara arhanđela, ponovo ulazi u taj okvir, tako i njegova nada umire, i on se
ponovo predaje onom što je neumoljivo. Stvari su dosegle tačku na kojoj mu neke
od njegovih noćnih saga izgledaju snošljivije od nekih drugih, te posle Imamove
apokalipse on gotovo oseća zadovoljstvo kad nova priča počinje, proširujući
njegov unutrašnji repertoar, jer to barem nagoveštava da božanstvo koje je on,
Džibril, bez uspeha pokušao da ubije, može da bude Bog Ijubavi kao i Bog osvete,
moći, dužnosti, pravila i mržnje; a to je takođe neka vrsta nostalgične priče, priče
o izgubljenom zavičaju; i to se oseća kao povratak u prošlost… Kakva je ovo
priča? Evo je odmah. Da počnemo od početka: u jutro njegovog četrdesetog
rođendana, u jednoj sobi punoj leptira, Mirza Said Ahtar posmatrao je svoju
usnulu ženu…

Tog sudbonosnog jutra, na svoj četrdeseti rođendan, zamindar

(zemljoposednik) Mirza (uvaženi) Said Ahtar stajao je i odozgo posmatrao svoju
usnulu ženu, i osećao kako mu se srce do pucanja ispunjava ljubavlju. On se, ovog
puta, bio rano probudio, ustavši pre zore, sa gorkim ukusom ružnog sna u ustima,
ponavljajućim snom o propasti sveta, pri čemu je ta katastrofa stalno bila njegova
greška. Prethodne noći je čitao Ničea - o »nemilosrdnom kraju te male, preterano
rasprostranjene vrste zvane Čovek« - pa je zaspao sa otvorenom knjigom palom
licem na njegove grudi. I budeći se zbog šuškanja leptirskih krila u njegovoj
hladnoj, senovitoj spavaćoj sobi, ljutio se na samog sebe što je bio tako lud u
svom izboru lektire pred spavanje. Ali sad je bio savršeno budan. Ustajući iz
postelje, tiho, uvukao je stopala u svoje čapal-šljape i leno krenuo preko veranda
svoje velike palate, i dalje u mraku zbog spuštenih zastora, dok su ga leptiri, kao
dvorani, lupkarali u leđa. Negde, u velikoj daljini, neko je svirao na flauti. Mirza
Said podiže navučene roletne od bambusai prikači gurtne. Vrtovi su mu bili
duboko zaronjeni u izmaglicu, kroz koju su se kovitlali oblaci od leptirova - jedna
magla je presecala drugu. Ovaj zabiti kraj je uvek bio čuven po svojim leptirima i
moljcima svih vrsta, po svojim čudnovatim lepidopterskim eskadrilama koje su
danonoćno ispunjavale vazduh, leptirima sa kameleonskim darom, čija su krilca
menjala boju kad bi se našla na svetlocrvenom cveću, žutim zavesama, peharima
od debelog ispucalog stakla ili na ćilibarskom prstenju. U zamindarevoj palati, a u
obližnjem selu, to leptirsko čudo bilo je ljudima postalo tako blisko da im je
izgledalo kao neka obična, svetovna stvar, mada su se leptiri bili vratili u taj kraj
tek devetnaest godina ranije - koliko su se sluškinje sećale. Oni su nekad bili
domaći duhovi, ili je to tako samo po legendi, duhovi jednog lokalnog sveca,
tačnije - jedne svetice poznate samo kao Bibiđi, koja je živela do svoje dvesta-
četrdeset-druge godine i čiji je grob, sve dok meštani nisu zaboravili gde se nalazi,
imao moć da leči impotenciju i uklanja bradavice. Posle Bibiđine smrti, sto-
dvadeset godina ranije, leptiri su nestali i otišli u istu onu legendarnu pokrajinu u
koju je otišla i sama Bibiđi, te kad su se ovamo vratili, tačno sto-i-jednu godinu
posle svog odlaska, to je izgledalo, isprva, kao predskazanje neke bliske, divne
stvari. Posle Bibiđine smrti - to treba odmah reći - selo je nastavilo da napreduje,
prinos krompira i dalje je bio velik, ali u mnogim srcima ostajala je velika
praznina, iako sadašnji seljani više nisu pamtili vreme stare svetice. I tako je
povratak leptirova podigao mnoge duhove, ali kad se očekivana čuda ipak nisu
dogodila, meštani su se postepeno povlačili u nedovoljnost života iz-dana-u-dan.
Naziv zamindareve palate –Peristan- možda je vukao svoje poreklo iz vilinskih
krila tih tajanstvenih stvorenja, dok je ime sela - Titlipur - svakako bilo njihova
posledica. Ali nazivi, čim njima počnu svi da se služe, ubrzo postaju obični zvuci,
a etimologija im se sahranjuje - kao i tolika druga svetska čuda - pod prahom
navike. Ljudi - stanovnici Titlipura, i njihove horde leptirova, muvali su se
međusobno sa nekom vrstom uzajamnog prezira. Seljani i zamindareva porodica
davno su bili napustili svaki pokušaj da leptire isključe iz svojih domova, te tako,
sad, kad god neko otvori putnički kovčeg, iz njega bi izleteli mnogi leptiri, kao sva
ona zla iz Pandorine kutije, menjajući svoje boje pri uzletanju; leptirova je bilo i
ispod poklopaca onih gornjih rezervoara u klozetima Peristana, u svakom ormaru,
pa čak i između stranica knjiga. Kad se ujutro probudite, nađete leptire kako
spavaju na vašim obrazima.
Svakodnevnost s vremenom postaje nevidljiva i Mirza Said već godinama
nije primećivao leptire. Međutim, u jutro njegovog četrdesetog rođendana, kad je
prva svetlost zore dotakla kuću a leptiri odmah počeli da blistaju, njemu je zastao
dah pred lepotom tog trenutka. Smesta je otrčao u spavaću sobu zenane - krila
palate rezervisanog za žene- gde je njegova žena Mišal spavala iza vela protiv
komaraca. Čarobni leptiri su se odmarali na njenim izloženim nožnim prstima, a
neki komarac je očigledno bio našao svoj put unutra, jer se na njenoj istaknutoj
ključnoj kosti video niz njegovih sitnih ujeda. Hteo je da podigne mrežicu, da se
uvuče unutra i ljubi te ujede sve dok sa njene kože ne iščeznu. O, kako su bili
zapaljeni! I kako će je svrbeti kad sc probudi! Ali i dalje je stajao po strani, jer je
više voleo da uživa u bezazlenosti njenog usnulog tela. Ona je imala meku,
crvenkastomrku kosu, belu belu belu kožu, a oči njene, iza zatvorenih kapaka, bile
su svilasto sive. Njen je otac bio jedan od direktora državne banke, te je stoga ona
bila neodoljiva prilika, provodadžisan brak koji je obnovio bogatstvo Mirzine
stare, propadajuće familije, pa zatim sazreo - s vremenom i uprkos nemogućnosti
da imaju decuti sklad prave ljubavi. Pun emocija, Mirza Said je gledao usnulu
Mišal i iz svoje svesti odagnao i poslednje krpice svog noćašnjeg košmara. »Kako
bi ovaj svet uopšte mogao da bude uništen«, rezonovao je on zadovoljno, za sebe,
»kad je u stanju da ti pruža takve trenutke savršenstva kao što je ova ljupka zora?«
Nastavljajući sa tim srećnim mislima, formulisao je jedan nemušti govor za
svoju usnulu ženu. »Mišal, ja sam četrdeset godina star ali sam zadovoljan kao
namirena beba od četrdeset dana. Sad ja shvatam da sam ovih godina našeg
zajedničkog života sve dublje i dublje tonuo u našu ljubav, i sad plivam, kao neka
riba, u tom toplom moru.« Koliko mu je ona samo dala, divio se on; koliko mu je
ona potrebna! Njihov brak je prevazišao puku senzualnost i prešao u takvu bliskost
da je razdvajanje bilo nezamislivo. »Stariti pored tebe«, rekao joj je dok je
spavala, »biće za mene, Mišal, privilegija.« Dopustio je sebi sentimentalnost da
otcukne u vazduh jedan poljubac u njenom pravcu, pa je onda na prstima izišao iz
sobe. Kad se ponovo našao napolju, na glavnoj verandi svojih privatnih kvartira
na gornjem spratu palate, bacio je pogled preko vrtova koji su sada izbijali na
videlo, jer je zora podizala maglu sa njih, i ugledao prizor koji će njegov duševni
mir zauvek razoriti, smrviti ga načisto bez ikakvih izgleda na oporavak, i to upravo
u trenutku u kojem je postao siguran u njegovu nepovredljivost i otpornost prema
pustošenju zle kobi.
Na travnjaku je čučala neka mlada žena sa ispruženim levim dlanom. Leptiri
su sletali na tu površinu, dok ih je ona desnom rukom podizala i trpala u usta.
Polako i metodično, doručkovala je ona ta pokorna krilca.
Usne, obrazi i brada bili su joj grozno umrljani mnoštvom raznih boja koje su
se od trenja skidale sa umirućih leptirova.
Kad je Mirza Said Ahtar video tu mladu ženu kako jede svoj paučinasto laki
doručak na njegovom travnjaku, osetio je tako moćnu navalu požude da se istog
časa postideo. »Ma, to je nemoguće«, prekorevao je samog sebe, »ja ipak nisam
životinja.« Mlada žena je nosila jedan šafranasto žut sari obavijen oko njene
golotinje, po »modi« siromašnih žena toga kraja, a kad se naginjala nad leptire,
sari joj se opuštao na dekolteu i visio napred razgolićujući joj male grudi za
pogled skamenjenog zamindara. Mirza Said raširi svoje ruke da se uhvati za
ogradu balkona, a devojka je pri tom morala zapaziti lako pomeranje jednog skuta
njegove bele kurte, jer je brzo podigla glavu i pogledala ga pravo u lice.
I nije odmah oborila pogled. A nije ni ustala i pobegla, što je on upola
očekivao.
Šta je ona uradila: pričekala je nekoliko trenutaka, kao da je želela da vidi da
li on ima nameru da nešto kaže. A kako je on i dalje ćutao, ona je jednostavno
nastavila da jede svoj čudni obrok, ne skidajući oka sa njegovog lica. A najčudniji
vid te stvari bio je u tome što su leptiri iz razbistravajućeg vazduha sve češće
sletali na njene ispružene dlanove i prosto se - izgledalo je - rado tiskali na njima
da bi odlazili u smrt. Ona ih je sa dva prsta hvatala za vrhove krilaca, zabacivala
glavu i hitro ih ubacivala u usta uz prihvatanje svojim malim jezikom. Kad je
jednom otvorila usta, tamne usne su joj bile prkosno razdvojene, a Mirza Said je
uzdrhtao kad je video kako jedan leptir leprša krilcima u toj mračnoj pećini svoje
smrti, a ipak ne pokušava da beži. Kad se zadovoljila što je on to video, ponovo je
sastavila usne i počela da žvaće. I ostali su tako: mlada seljanka dole, ispod njega,
a zemljoposednik gore, iznad nje, sve dok ona iznenada ne zakoluta očima u
njihovim dupljama i svom težinom pade na svoju levu stranu, trzajući se žestoko.
Posle nekoliko trenutaka ukočene panike, Mirza viknu, »Ohe, ukućani! Ohe,
diž’te se, hitna potreba!« I, istovremeno, on potrča ka raskošnom stepeništu od
mahagonija, donesenom u palatu iz Engleske, iz nekog nezamislivog Vorikšira,
nekog fantastičnog mesta, iz vlažnog i mračnog samostana, preko čijih se stepenika
kralj Čarlz I penjao pre nego što su mu odrubili glavu, u sedamnaestom veku
drugog sistema računanja vremena. I niz to stepenište jurio je sad Mirza Said
Ahtar, poslednji u svojoj lozi, trupkajući preko sablasnih otisaka obezglavljenih
stopala, na svom putu ka travnjaku.
Mlada žena je imala grčeve i valjala se po travnjaku, gnječeći svojim telom
leptire i bacakajući se na sve strane. Mirza Said joj je prvi prišao, mada sluge i
Mišal, probuđeni njegovim vikanjem, nisu bili daleko iza njega. On ščepa curu za
vilice i silom ih razmaknu, pa joj u usta ubaci jednu obližnju grančicu, koju ona
odmah zagrize i prepolovi. Krv joj je curila iz povređenih usta a on se bojao za
njen jezik, ali mučnina je baš tad napusti; ona se smiri i zaspa. Mišal ju je dala
odneti u svoju spavaću sobu, te je Mirza Said sada morao da bulji i u drugu
uspavanu lepoticu u tom krevetu, pa je i po drugi put bio potresen onim što mu se
učinilo da je i suviše bogato i duboko osećanje da bi se moglo nazvati sirovom
rečju- požuda. Nalazio je da mu je smesta pozlilo od njegovog sopstvenog
prljavog plana, ali je istovremeno bio i uznesen osećanjima koja su kolala u njemu,
svežim osećanjima čija ga je novina veoma uzbuđivala. Mišal priđe da bi stajala
pored svogmuža. »Dali je ti poznaješ?« upitaje Said, a onaklimnu glavom. »Da, to
je jedna devojka bez roditelja. Ona pravi male životinje od emajla i prodaje ih na
glavnom drumu. Još od malih nogu ima padavicu.« Mirza Said oseti
strahopoštovanje, i to ne prvi put, prema daru svoje žene za stvaranje veza sa
drugim ljudskim bićima. On sam jedva da je mogao da prepoznaje više od
nekoliko seljana, dok je ona znala i nadimke svih osoba, porekla porodica i
njihove prihode. Oni su joj pričali čak i svoje snove, mada je samo nekoliko njih
sanjalo više nego jedanput mesečno, jer su bili i suviše siromašni da bi mogli da
podnesu takav luksuz. I sad mu se vratiše ona nežna osećanja koja su ga obuzimala
u zoru, te je on obgrli oko ramena. Ona nasloni glavu na njegove grudi i reče mu
meko: »Srećan ti rođendan.« On je poljubi u teme. Stajali su zagrljeni i posmatrali
usnulu mladu ženu. Ajša: reče mu žena njeno ime.

Nakon što je devojče Ajša ušlo u pubertet i - zahvaljujući svojoj zanosnoj

lepoti i zamišljenom izrazu lica, okrenutom drugom svetu - postalo objekt čežnje
mnogih mladića, počelo je da se priča da ona očekuje svog dragog sa neba, jer
sebe smatra i suviše dobrom curom za smrtne ljude. Njeni odbijeni prosci su se
žalili da, praktično govoreći, ona nema prava da se ponaša tako probirački, pre
svega zato što je siroče, a zatim i stoga što je opsednuta demonom epilepsije koji
će sigurno odbaciti svakog nebeskog duha koji bi, inače, mogao da bude
zainteresovan za nju. Neki ogorčeni mladići su išli i tako daleko da su čak
nagoveštavali mogućnost da Ajša, zbog svojih mana koje je sprečavaju da ikad
nađe muža, može da počne i da uzima ljubavnike, kako ne bi uzalud traćila svoju
lepotu koja je, po pravdi boga, trebalo da bude data nekoj manje problematičnoj
osobi. Ali uprkos tim nastojanjima mladića Titlipura da je pretvore u svoju kurvu,
Ajša je ostala čedna a odbrana joj je bila pogled žestoko usredsređen na krpice
vazduha neposredno iznad njihovih levih ramena, koji su oni redovno brkali sa
prezirom. Onda su ljudi čuli za njenu novu naviku da guta leptire, pa su izmenili
svoje mišljenjeo njoj, sad ubeđeni da je udarena, i zato opasna za povaljivanje, jer
bi u tom slučaju đavoli mogli da uđu u njene švalere. Posle toga, pohotljivi momci
njenog sela ostavili su je na miru u njenoj kolibi, samu sa njenim životinjicama-
igračkama od emajla i njenom čudnom lepršavom ishranom. Međutim, jedan
mladić je imao naviku da sedi nešto dalje od vrata njene kolibe, i da oprezno gleda
u suprotnom pravcu, kao da je bio na straži, iako njoj više nije bila potrebna
nikakva zaštita. On je bio bivši »nedodirljivi« pripadnik niže kaste - iz obližnjeg
mesta Čatnapatne, preobraćen u islam i prekršten u Osmana. Ajša nikad nije
pokazivala da zapaža Osmanovo prisustvo, a niti je on to od nje očekivao. Lisnate
grane sela njihale su se na povetarcu iznad njihovih glava.
Selo Titlipur beše izraslo u senci jednog ogromnog banjan-drveta,
usamljenog kralja koji je svojim mnogostrukim korenjem vladao nad područjem od
pola milje u prečniku. A dosad je urastanje drveta u selo i sela u drvo bilo postalo
tako zapleteno da čovek nije mogao da pravi razliku između sela i drveta. Neki
delovi drveta i njegovih krošnji bili su postali dobro poznata skrovišta ljubavnika;
neki drugi su bili trkališta za piliće. Neki siromašniji seljaci sklepali su tu, u
uglovima između čvrstih grana, svoja skloništa od dasaka, i zapravo živeli u gustoj
krošnji drveta. Bilo je tu i grana koje su služile kao staze preko sela, i dečjih
ljuljaški napravljenih od »brada« starog drveta, a na mestima gde se drvo
naginjalo ka zemlji, njegovo je lišće obrazovalo krovove za mnoge čatrlje koje su
izgledale kao da vise na tom zelenom rastinju, podsećajući na gnezda zeba. Kad se
seoski savet - pančajat sastajao, njegovi su članovi sedeli na najmoćnijoj grani
drveta. Seljani su bili navikli da to drvo pominju po imenu samog sela, a selo,
prosto, kao »drvo«. Banjanovi ne-ljudski stanovnici - žuti mravi, veverice, sove -
uživali su poštovanje koje je bilo ukazivano i meštanima. Samo su leptiri bili
ignorisani, poput nada koje su se odavno pokazale kao jalove.
Bilo je to muslimansko selo, te je zato preobraćenik Osman došao ovamo sa
svojom komendijaškom opremomi svojim »klim-klim«-bikom pošto je u svom
očajanju bio prihvatio tu veru; nadajući se da će mu promena imena u jedno
muslimansko biti korisnija od onih ranijih prekrštavanja, na primer, kad su
»nedodirljivi« bili novim imenom nazvani »Božja deca«. Kao Božjem detetu,
njemu u Čatnapatni ne bi bilo dopušteno da izvlači vodu iz mesnog bunara, jer bi
dodir jednog izopćenika iz kaste zagadio vodu za piće… Bezemljaš i, kao Ajša,
siroče, Osman se izdržavao od svog komendijaškog posla. Na rogovima njegovog
bika stajali su jarko crveni fišeci od hartije, a preko njuške i stražnjice svetlucao
mu je šljokicama ukrašen pokrivač. On je išao od sela do sela i izvodio svoju
tačku, na svadbama i drugim proslavama, pri čemu je njegov bik bio i njegov
glavni partner i - sagovornik, koji je klimao glavom na njegova pitanja - jedan
klim za ne a dva za da.
»Je l’ da je ovo selo u koje smo došli jedno mnogo fino selo?« upitao bi ga
Osman. Klim, bik se nije slagao.
»Zar nije? O, baš jeste. Gle: zar ovi ljudi nisu dobri?«
 Klim.
»Šta kažeš?! Znači, ovo je selo puno grešnika?«
Klim, klim.
»Gospode! Pa, onda, da li će svi oni završiti u paklu?«
Klim, klim.
»Ali, pravedniče! Ima li neke nade za njih?«
Klim, klim - ima, bik bi ponudio spasenje. Uzbuđen, Osman se saginje,
prinosi uho njušci bika. »Reci, brzo. Šta bi oni trebalo da rade da bi se spasli?« U
tom trenutku bik otrgne rogom Osmanovu kapu sa glave i nosi je oko gomile
okupljenog sveta, očekujući da u nju ubacuju novac, dok bi sam Osman zadovoljno
klimao glavom: klim, klim.
Preobraćenik Osman i njegov klim-klim-bik bili su vrlo omiljeni u Titlipuru,
no mladić je želeo da čuje neku lepu reč samood jedne osobe, ali mu je ona nije
upućivala. On je njoj priznao da je njegov prelazak u islam bio uglavnom stvar
taktike. »Samo sam tako mogao da pijem vodicu, bibi, šta čovek drugo da radi?«
Nju je užasnula ta njegova ispovest, pa ga je obavestila da on nije nikakav
musliman, da mu se duša nalazi u opasnosti, a što se nje tiče, on može i da se vrati
u Čatnapatnu i tamo umre od žeđi. Crvenela je u licu dok je govorila sa
neobjašnjivo velikim razočaranjem u njega,i upravo mu je žestina tog njenog
razočaranja davala optimizam u njegovom daljem čučanju na desetak koračaji od
njene kuće, iz dana u dan, ali ona je nastavljala da se šepuri, dignuta nosa, u
prolazu pored njega, i jedva bi mu rekla dobro jutro ili nadam-se-da-si-dobro.
Jedanput nedeljno, titlipurske taljige natovarene krompirom kotrljale su se
četi’ri sata izbrazdanim uskim putem do Čatnapatne, koja se nalazila na mestu
spajanja tog pulića sa velikim glavnim drumom. U Čatnapatni je stajao visok i
blistav aluminijumski silos za krompir trgovaca - »grosista«, ali to nije imalo
nikakve veze sa Ajšinim redovnim odlaženjem u grad. Ona bi »stopirala« taljige s
krompiromdržeći čvrsto svoju boščicu od sargije u kojoj je nosila svojeigračke od
emajla za prodaju. Čatnapatna je bila poznata u tom području po svojim
drangulijama za decu, izrezbarenim drvenim igračkama i emajliranim figurinama.
Osman i njegov bik stajali su pri jednom kraju banjan-drveta i gledali je kako
poskakuje na vrhu džakova s krompirima, sve dok se, nestajući, nije pretvorila u
jednu tačku u daljini.
U Čatnapatni je otišla u firmu Šri Šrinivasa, vlasnika najveće fabrike igračaka
u mestu. Na zidovima zgrade bilo je aktualnih političkih grafita: Glasaj za Ruku!
Ili, učtivije: Molimo vas da glasate za CP(M). Iznad tih saveta i molbi stajala je
dostojanstvena firma sa objavom: Šrinivasova fabrika dečjih igračaka. Moto
naše tvrtke: Poštenje i kreativnost. Šrinivas je bio u svojoj radnji: jedna velika
pihtija od čoveka, glava mu ćelavo sunce, pedesetogodišnjak kome se njegova
celovečna prodaja igračaka nije bila zgadila. Njemu je Ajša mogla da zahvali za
svoja sredstva za život. On je bio toliko očaran njenom umetničkom izradom
emajliranih figurina od rezbarenog drveta, da je pristao da joj otkupljuje sve što je
bila kadra da napravi. Ali uprkos njegovoj uobičajenoj dobrodušnosti, lik mu se
smrači kad je Ajša razvezala svoju boščicu da mu pokaže dva tuceta figurina u
vidu mladića sa klovnovskim šeširom, u pratnji dekorisanog bika koji je mogao da
klima svojom šljokicama-posutom glavom. Shvatajući da je Ajša oprostila
Osmanu njegovo preobraćenje u drugu veru, Šri Šrinivas uzviknu: »Ovaj čovek je
izdajnik svoga roda, kao što ti je dobro poznato. Kakav je to čovek koji menja
svoje bogove kao svoje doti-pojase? Bogzna šta je to ušlo u tebe, kćeri, ali meni te
lutke ne trebaju.« Na zidu iznad njegovog pisaćeg stola visilo je uramljeno
svedočanstvo na kojem je kitnjastim štampanim slovima pisalo: Ovim se potvrđuje
da je MR SRIS. SRINIVAS ekspert za Geološku Istoriju Planete Zemlje, pošto je
AVIONOM ZA RAZGLEDANJE PRIRODNIH LEPOTA leteo kroz Veliki Kanjon.
Šrinivas zatvori oči i prekrsti ruke na stomaku - neosmehnuti Buda sa neospornim
autoritetom onoga koji je leteo. »Taj momak je đavo«, reče on zaključno, a Ajša
pokupi svoje lutkice, složi ih u boščicu od sargije i okrete se da pođe, bez
protivljenja. Šrinivasove oči se brzo otvoriše. »O, prokletinjo!« uzviknu on, »pa je
1’ ti hoćeš da mi stvaraš nevolje? Ti misliš da ja ne znam da su tebi potrebne pare?
Zašto si napravila ovu prokleto glupu stvar? I šta ćeš sad da radiš? Idi kući i
brzom brzinom napravi nekoliko P.P.-lutkica, pa ću ti ih otkupiti po najvišoj ceni
plus, jer ja sam velikodušan prema grešci.« Lični izum Mr Srinivasa bile su te
P.P.-lutke - lutke P(laniranja) P(orodice) - jedna društveno odgovorna varijanta
ruskog poimanja lutke. U jednoj odevenoj-i-obuvenoj indijskoj Abba (tata)-lutki
nalazila se druga - Amma (mama)-lutka u sariju, u njoj kćerčica, a u kćerčici
sinčić. Dvoje dece - dosta k’o ladne vode: to je bila poruka tih lutkica. »Napravi
ih brzo, brzo«, dovikivao je Srinivas Ajši koja je odlazila. »P.P.-lutke imaju sjajnu
prođu.« Ajša se okrenula i osmehnula. »Ne brinite za mene, Šrinivašđi«, reče ona i
ode.
Ajša, siroče, i sirotica, imala je devetnaest godina kad se zaputila natrag u
Titlipur po izbrazdanom krompirskom putiću, ali pre no što se, nekih četrdeset-
osam sati docnije, pojavila u svom selu, bila je stekla neku vrstu bezdobnosti, jer
joj je kosa postala bela kao sneg, dok joj je koža ponovo dobila onaj sjajni i
savršeni kvalitet kože novorođenčeta, a iako je bila potpuno gola, leptiri su se bili
spustili na njeno telo u tako gustim rojevima da je izgledala kao da na sebi nosi
haljinu od najfinijeg materijala u celom svemiru. Komendijaš Osman izvodio je
kraj puta svoje tačke sa klim-klim-bikom, jer, iako je bio do muke u stomaku
zabrinut zbog njenog tako dugog odsustva, i celu prošlu noć proveo u traganju za
njom, ipak je morao da zarađuje za život. Kad ju je ugledao, taj mladić koji nikad
nije poštovao Boga jer je bio rođen kao »nedodirljivi«, prenerazio se u nekom
svetom strahu i nije mogao da se usudi da priđe devojci u koju je bio tako
beznadežno zaljubljen.
Ona je otišla u svoju kolibu i spavala je ceo jedan dan i noć, bez buđenja.
Zatim je posetila seoskog kmeta - sarpanča, Muhamada Dina, i obavestila ga,
faktički, da joj se u jednoj viziji pojavio arhanđel Džibril i legao pored nje da se
odmori. »Uzvišenost je došla među nas«, obavestila je uplašenog sarpanča koji se
dotle više brinuo o porezu na kvote krompira nego o transcendenciji. »Od nas će
se sve tražiti, i sve će nam biti dato«, rekla mu je.
U drugom kraju »drveta«, sarpančeva žena Hadidža tešila je uplakanog
komendijanta, kome je bilo teško da se pomiri sa mišlju da je izgubio svoju
ljubljenu Ajšu u korist jednog višeg bića, jer kad jedan arhanđeo leži sa nekom
ženom, onda je ona zauvek izgubljena za ljude. Hadidža je bila stara i zaboravna, a
i često trapava kad bi pokušavala da nekom pokaže svoju naklonost, te je Osmanu
pružila hladnu utehu: »Sunce uvek zađe kad se ljudi plaše tigrova«, citirala je staru
izreku: loše vesti uvek dolaze istovremeno.
Ubrzo posle razglašavanja priče o tom čudu, devojka Ajša bila je pozvana u
veliku kuću, i sledećih dana satima je sedela nasamo sa zamindarevom ženom,
begumom Mišal Ahtar, čija je majka takođe bila došla u posetu i naprasno se
zaljubila u arhanđelovu sedokosu mladu ženu.

Snivač, kad sanja, želi (ali je nesposoban) da prigovara: ja nikad nisam ni

prst spustio na nju, i šta vi mislite da je ovo? Je l’ neka vrsta mokrog strndžanja u
snu? Nek’ me đavo nosi ako znam odakle je ta cura dobila tu svoju informaciju /
inspiraciju. Nije iz ove kujne, to je sigurno.
Ovako se to dogodilo: ona se pešice vraćala u svoje selo, a onda joj se
učinilo da se odjednom mnogo umorila, pa je s puta skrenula da legne u hlad
jednog drveta-tamarinda i da se odmori. Čim je zatvorila oči, on se našao pored
nje, usnuli Džibril u kaputu i šeširu, znojeći se na žezi. Ona ga je pogledala, ali on
nije znao da kaže šta je ona na njemu videla, možda krila, oreole, ili njegova dela.
Onda je on tamo ležao i shvatio da ne može da ustane; udovi su mu postali teži od
gvozdenih šipki i činilo mu se da će mu se telo pod sopstvenom težinom zabiti u
zemlju i razbiti. Kad je prestala da ga gleda, klimnula je glavom ozbiljno, kao da
je on nešto rekao, pa je onda svukla svoj bedni sari i gola se pružila pored njega.
Onda je on u snu zaspao, a napolju hladno kao da je neko isključio grejalicu; i kad
je ponovo video sebe u snu budnog, ona je stajala ispred njega sa onom svojom
raspuštenom sedom kosom i haljinom od leptirova: transformisana. I dalje je
klimala glavom, sa ushićenim izrazom lica, primajući poruku sa neke strane koju je
ona nazvala Džibril. Zatim ga je ostavila da leži tamo gde je ležao i vratila se u
selo da bi se trijumfalno pojavila.
I sad ja imam jednu ženu iz sna - snivač postaje dovoljno svestan da na to
pomisli. I šta, do đavola, da radim s njom? - Ali to ne zavisi od njega. Ajša i
beguma Mišal su zajedno u velikoj kući.

Mirza Said je još od svog rođendana bio pun strasnih želja, »kao da život
stvarno počinje u četrdesetoj«, divila mu se njegova žena. Brak im je sad postao
tako silovit da su sobarice morale triput dnevno da im menjaju krevetske čaršave.
Mišal se potajno nadala da će je ta rasplamsalost muževljevog libida dovesti do
začeća, jer je ona imala čvrsto gledište da je u tome jako važno oduševljenje, ma
šta suprotno govorili doktori, i da su sve one godine njenog jutarnjeg merenja
temperature, pre ustajanja iz kreveta, i ono beleženje rezultata na grafikonskoj
hartiji radi pravljenja šeme njene ovulacije, u stvari samo odvraćale bebe od
rođenja, delimično zato što je bilo teško biti podobno drčan i strastan kad ti se
nauka ufura u krevet pored tebe, a delimično i zato što nijedan fetus koji sebe ceni
i poštuje ne bi poželeo da se uvuče u utrobu tako mehanički programirane matere.
Mišal se još molila Bogu da joj da dete, mada o tome više nije govorila Saidu, da
bi ga poštedela osećanja da je on, u tom pogledu, omanuo kod nje. Žmureći, i
praveći se da spava, ona bi se obraćala Bogu da joj da neki znak; a kad bi Said
postajao žestoko ljubavnički nastrojen, i to tako često, ona se pitala da to, možda,
nije baš taj znak za koji se i molila. A posledica svega toga, njegov čudan zahtev
da odsad, kad god dodu da borave u Peristanu, ona treba da se drži one »stare
navike« - da se povlači u purdah - izolaciju - nije naišao na njen prezir koji je i
zasluživao. U gradu, gde su posedovali jednu veliku i gostoljubivu kuću, zamindar
i njegova žena bili su u društvu poznati kao veoma »moderan« i »živahan« bračni
par; skupljali su predmete savremene umetnosti, priređivali sjajne zabave -
sedeljke i stajanke - i pozivali prijatelje u kuću na maženje u mraku, na sofama, pri
gledanju mekih pornića na video-rikorderu. I prema tome, kad joj je Mirza Said
rekao, »Zar ne bi bilo, nekako, fino, Mišu, kad bismo naše ponašanje uskladili sa
ovom starinskom kućom«, ona je trebalo da mu se nasmeje u lice. Ali mu je,
umesto toga, odgovorila, »Kako ti želiš, Said«, jer joj je on time natuknuo, a ona
shvatila, da je to neka vrsta erotične igre. Čak joj je natuknuo i to da mu je strast
koju je osećao prema njoj bila postala tako jaka, da bi je on mogao svakog časa
pokazivati, te kad bi mu se ona u takvim trenucima nalazila pri ruci, to bi moglo da
sablažnjava poslugu; svakako da bi mu njeno prisustvo smetalo i da se
usredsreduje na bilo koji od svojih poslova a, s druge strane, u gradu, »mi ćemo i
dalje biti savršeno savremeni«. Iz toga je ona shvatila da je grad za Mirzu pun
distrakcija, te su, prema tome, njene šanse da zatrudni najveće upravo ovde, u
Titlipuru. I odlučila je da se ne pojavljuje. I tada je on pozvao ženinu majku da
dođe u posetu i ostane u palati, jer ako mu se žena skloni u zenanu i u tom ženskom
krilu palate zatvori, biće joj potrebno društvo. Gđa Kureiši je stigla gegajući se i
puna besa, rešena da svog zeta ukori i grdi sve dok on ne batali te svoje purdah-
ludorije, ali Mišal ju je zapanjila svojom molbom: »Nemoj, molim te.« Gđa
Kureiši, supruga direktora državne banke, i sama je bila svetski rafinirana osoba.
»U stvari, ti si od svog puberteta pa sve do svoje dvadesete godine bila
staromodna ćerka a ja hipi-mama. Ja sam mislila da si se ti izvukla iz te
žabokrečine, ali sad vidim da te je on ponovo gurnuo u nju.« Finansijerova supruga
je svog zeta uvek smatrala za prikrivenog stiskavca, i to njeno mišljenje je ostalo
nepromenjeno uprkos nedostatku i najmanjeg dokaza za to. Oglušujući se o zabranu
svoje kćerke, ona je potražila Mirzu Saida u otmenom vrtu palate i, gegajući se,
uletela njega, kao što je i htela, radi naglaska. »Kakvu to vrstu života ti vodiš?«
odlučno ga je upitala.
»Moja ćerka nije za zaključavanje, već za izvođenje napolje! Čemu sve tvoje
bogatstvo, ako i njega držiš pod katancem i ključem? Sine moj, otkatanči i ženu i
novčanik! Izvuci je napolje, obnovi svoju ljubav na nekom zabavnom izletu!«
Mirza Said je otvorio usta, nije našao odgovor, pa ih je opet zatvorio. Zasenjena
svojim sopstvenim govorništvom koje je sasvim iznenada izvuklo na videlo ideju o
korišćenju odmora, gđa Kureiši je zagrevala svoju temu. »Samo se spremite i
idite!« navaljivala je. »Idi, čoveče! Idi s njom nekuda, ako ne želiš da je držiš pod
ključem dok ti ona sama ne ode« - i pri tom bocnu nebo jednim zloslutnim prstom -
»zauvek?«
Kao neki krivac, Mirza Said obeća da će razmisliti o toj ideji.
»Šta čekaš?« uzviknu ona likujući. »Ti, mekušče veliki? Ti… ti Hamlete?«
 Napad njegove tašte na njega izazvao je u Mirzi Saidu jedan od onih napada
samoprekorevanja koji su ga mučili još od onog dana kad je ubedio Mišal da skine
devojački veo. I da bi se utešio, seo je da čita Tagorinu priču Chare-Baire o
jednom zamindaru koji ubedi svoju ženu da iziđe iz purdah-izolacije, posle čega
se ona spanđa s jednim političarem - podstrekačem i aktivistom u kampanji
[14]
Swadeshi, a zamindar ode Bogu na istinu. Taj roman ga je trenutno obodrio, a
zatim su mu se sumnje vratile. Da li je on bio iskren u svojim razlozima koje je
dao svojoj ženi ili je, prosto, tako nalazio način da sebi obezbedi odstupnicu i
široko polje za lov na leptirsku madonu, epileptičnu Ajšu? »Mani ga što je to
polje«, pomislio je sećajući se gđe Kureiši i njenog optužujućeg i napadačkog
pogleda, »i što je široko!« Prisustvo njegove tašte, raspravljao se on sam sa
sobom, predstavlja još jedan dokaz njegovog poštenja. I zar on nije pozitivno
ohrabrio svoju Mišal kad joj je rekao da pozove majku, iako je savršeno dobro
znao da ta matora debelguza gospa ne može da ga podnosi i da će ga sumnjičiti za
svako prokleto lukavstvo pod suncem? »Da li bih ja tako pomno tražio da ona
dođe, da sam planirao neku mućku?« pitao se on. Ali oni svadljivi glasovi u njemu
su nastavljali svoje: »Sva ova savremena seksologija, pa ovo tvoje obnovljeno
zanimanje za tvoju gospođu suprugu, samo je jedna prosta transferencija - želiš
jednu, tucaš drugu.I stvarno, ti žudiš za tom svojom seoskom kurvicom, želiš da ti
se ona namesti na jeste, i da se s tobom serbez kurva.«
Kompleks krivice imao je za posledicu to da se zamindar osećao kao
bezvredna osoba. Uvrede od strane njegove tašte počeše da mu, u njegovoj
nesrećnosti, izgledaju kao bukvalna istina. »Mekušče«, da, tako ga je ona zvala; i,
sedeći u svojoj radnoj sobi, okružen ormarima sa knjigama u kojima su crvi
zadovoljno žvakali sanskrtske tekstove neprocenjive vrednosti, kakvih nije bilo ni
u nacionalnim arhivima, kao i, manje uzneseno, dela Persija Vestermana,
G.A.Hentija i Dornforda Jetsa, priznao je Mirza Said - da, u fasu, ja sam mekušac.
Kuća je bila sedam-generacija-stara a to omekšavanje je sedam generacija i
trajalo. Hodao je kroz koridor u kojem su visili njegovi preci u tužnim, pozlaćenim
ramovima, i zamišljeno posmatrao ogledalo koje je bio obesio na poslednje
raspoloživo mesto, kao podsetnik na činjenicu da će i on jednog dana da se
popentra na taj zid. On je bio čovek bez oštrih uglova ili grubih rubova; njemu su
čak i laktovi bili prekriveni jastučićima od mesa. U ogledalu je video svoje retke
brčiće, neenergičnu bradu, modre usne. Obraze, nos, čelo: sve meko, meko, meko.
»Ko bi uopšte mogao nešto da vidi u tipu kao što sam ja?« jauknuo je, a kad je
shvatio da je bio toliko uzrujan da je glasno govorio, znao je da je zaljubljen, da je
kao pašče od ljubavi bolan, i da objekt njegove zaćorenosti nije više njegova
draga žena.
»Dakle, kakav si ti to proklet, varljiv i kvarljiv i samo-obmanjiv čovek!«
rekao je sebi i uzdahnuo: »Da se toliko promeniš, i to tako brzo. Ja zaslužujem da
me neko sredi za sva vremena, bez ikakve ceremonije.« Ali on nije bio onaj tip
čoveka koji je kadar da se nabije na sopstveni mač. Umesto toga, bazao je neko
vreme po hodnicima palate Peristan, te je to zdanje ubrzo bacilo na njega svoje
čfni i vratilo mu nešto slično starom dobrom raspoloženju.
A to zdanje, ta kuća: uprkos svom vilinskom imenu, bila je jedna prilično
prozaična zgrada, koja je ispala egzotična samo zato što se nalazila u pogrešnom
kraju. Sagradio ju je pre sedam generacija neki Peroun, engleski arhitekta koga su
mnogo cenile kolonijalne vlasti, a čiji je jedini stil gradnje bio onaj neoklasični
stil engleskih kantri-kuća, u unutrašnjosti Engleske. U to vreme su indijski
zemljoposednici - zamindari - bili ludi za evropskom arhitekturom. Saidov pra-
pra-pra-pra-pradeda angažovao je tog badžu pet minuta posle upoznavanja s njim
na jednom prijemu kod vicekralja Indije, da bi javno pokazao da nisu svi indijski
muslimani podržavali akcije indijskih mirutskih vojnika ili, pak, simpatisali one
kasnije ustanke, ne, ne, nikako; a zatim mu je dao carte blanche; te je sad Peristan,
tako, stajao tu, usred maltene tropskih krompirišta i pokraj velikog banjan-drveta,
prekrivanog bugenvilskom puzavicom, sa zmijama u kuhinjama i kosturima
leptirova u kredencima. Neko je rekao da mu ime vodi poreklo više od tog
engleskog arhitekte nego od nečijeg ćefa: bila je to obična kontrakcija naziva
Peroumstan.
Posle sedam generacija, zdanje je najzad počinjalo da izgleda kao da pripada
tom pejzažu sa volovskim kolima, palmama i visokim i bistrim nebom,
opterećenim zvezdama. Čak je i vitraž prema stepeništu kralja Čarlza
Obezglavljenog bio na neki neopisiv način - naturalizovan. Veoma je mali broj tih
starih zamindarskih kuća uspeo da se održi u današnjem izjednačiteljskom
pustošenju egalizatora, i u skladu s tim, nad Peristanom je lebdelo nešto od
plesnive muzejske atmosfere, iako se Mirza Said - ili možda baš zato - veoma
ponosio tim starim zdanjem, pa je potrošio velike pare da ga održava. On je
spavao ispod visokog baldahina od obrađenog i tankog mesinga, u krevetu sličnom
lađi, u kojem su spavala tri vicekralja Indije. U velikom salonu voleo je da sedi sa
svojom Mišal i gđom Kureiši u neuobičajenoj trostrukoj ljubavničkoj fotelji. Na
jednom kraju te sobe stajao je umotan, na trupcima, jedan kolosalan persijski ćilim
iz Širaza, čekajući na sjajan prijem koji bi bio vredan njegovog odmotavanja a
koji nikad nije bio priređen. U trpezariji su stajali glomazni stubovi sa kitnjastim
korintskim kapitelima; na glavnom, fasadnom stepeništu zdanja šetkali su se i živi i
kameni pauni, dok su u holu zveckali venecijanski lusteri. Originalne punke -
indijski veliki platneni ventilatori-mahalice - još su bile u ispravnom stanju: sve
gurtne na složenim koturima i čekrcima kretale su se kroz rupe u zidovima i
podovima, izlazeći iz male, zagušljive sobe u kojoj je sluga - punka-valah - sedeo
i povlačio taj mehanizam, u klopci ironije smrdljivog vazduha tog sobička bez
prozora, dok je isporučivao hladan lahor svim ostalim prostorijama kuće. I sluge
su tu bile unazađene za sedam generacija, pa su zato bile izgubile veštinu žaljenja
na teške uslove rada. Tu su i stari propisi važili: čak je i titlipurski prodavac
slatkiša bio obavezan da od zamindara traži dozvolu za prodaju svake nove
šećerleme koju bi izmislio. Život u Peristanu bio je onoliko lak koliko je bio težak
ispod drveta; ali čak i u takvom životu na jastucima s paperjem, može da dođe do
teških udaraca.

Kad je otkrio da mu žena najveći deo svog vremena provodi u četiri oka sa
Ajšom, Mirzu je obrvala neka nepodnošljiva razdraženost, neki ekcem duha koji ga
je dovodio do besa, jer mu nije bilo moguće da se češe. A žena mu, Mišal, nadala
se da će joj arhanđeo, Ajšin suprug, podariti bebu; ali kako ona to nije mogla da
kaže svom suprugu, postala je sumorna i zlovoljno je slegnula ramenima kad ju je
on upitao zašto traći toliko vreme sa najšašavijom seoskom devojkom. Mišalina
nova uzdržanost samo je pogoršala svrab duše Mirze Saida, a izazvala mu i
ljubomoru, mada on nije bio načisto s tim da li je ljubomoran na Ajšu ili na svoju
ženu Mišal. Sad je prvi put zapazio da gospodarica leptirova ima oči iste onakve
sive nijanse kao i njegova žena, a to ga je, iz nekog razloga, i ljutilo, kao da je to
bio dokaz da su se te dve žene zaverile protiv njega, pa je prošaputao, Bogzna
kakve su im to tajne; možda su one cvrkutale i ćaskale baš o njemu! Ta zenana-
rabota kao da je imala suprotno dejstvo od očekivanog; a čak je i ona matora
pihtija, gđa Kureiši, nasela na Ajšino blefiranje. Kakva trojka! pomislio je Mirza
Safd; kad ti se mambo-džambo-vračara ufura kroz vratanca, zdrav razum ti izleti
kroz pendžer.
A što se tiče Ajše: kad bi videla Mirzu-gospodara na balkonu, ili u vrtu, dok
[15]
je bazao čitajući urdu -poeziju, bila je puna poštovanja i stidljivosti; ali njeno
pristojno ponašanje, spojeno sa totalnim odsustvom i najmanje iskre erotskog
zanimanja za njega, vuklo je Saida sve dublje u bespomoćnost njegovog očajanja. I
tako se to desilo jednog dana: on je špijunirao Ajšu kad je ulazila u krilo zgrade
njegove žene i nekoliko minuta kasnije čuo kako se glas njegove tašte diže do
melodramatičnog krika, pa ga je ščepala neka mazgovska osvetoljubivost i
namerno je sačekao puna tri minuta pre nego što je krenuo u ispitivanje te stvari.
Kad je ušao, zatekao je gđu Kureiši kako čupa kose i jeca kao neka filmska
kraljica, dok su njegova Mišal i Ajša prekrštenih nogu sedele na krevetu jedna
prema drugoj, buljeći siva oka u sivo oko, dok se Mišalino lice nalazilo između
Ajšinih dlanova.
Ispostavilo se da je arhanđeo obavestio Ajšu da zamindareva žena umire od
raka, da su joj dojke pune malignih čvorića smrti i da će živeti još samo nekoliko
meseci. Mesto na kojem joj se pojavio rak govorilo je Mišali o surovosti Boga, jer
samo neko opako božanstvo može da smesti smrt u dojke žene čiji je jedini san da
njima doji nov život. Kad je Said ušao, Ajša je brzo šaputala Mišali: »Ne smeš
tako da misliš. Bog će te spasti. Ovo je proba vere.«
Gđa Kureiši je Mirzi Saidu saopštila tu lošu vest uz mnogo krikova i jauka, a
za zbunjenog zamindara to je bila ona poslednja kap. On izgubi živce i poče da
viče i dršće kao da će svakog tenutka krenuti da razbija i stvari i prisutna lica u
sobi.
»Do đavola sa tim tvojim vampirskim rakom«, vrisnuo je na Ajšu u svom
besu. »Došla si mi u kuću sa svojom šašavošću i tim anđelima i kap-po-kap sipala
otrov u uši moje porodice. Nosi se odavde zajedno sa svojim vizijama i
nevidljivim suprugom. Ovo je moderan svet, i tu postoje doktori medicine a ne
duhovi u poljima krompira koji će da nam kažu da smo bolesni. Džabe si digla tu
svoju krvavu halabuku. Čisti se odavde i da se više nikad nisi pojavila na mom
posedu.«
Ajša ga je saslušala, ne skidajući ni pogled ni ruke sa Mišal. Kad je Said
zaćutao da udahne vazduh, stežući i labaveći pesnice, ona meko reče njegovoj
ženi: »Od nas će se sve tražiti i sve će nam biti dato.« Kad je on čuo tu formulu,
koju su svi u selu počinjali da papagajski ponavljaju, kao da su tobož znali šta ona
znači, Mirza Said Ahtar zakratko polude, podiže ruku i tako udari Ajšu da je
onesvesti. Ona pade na pod, krvaveći iz usta usled jednog rasklimanog zuba od
njegove pesnice, i dok je ležala dole, gđa Kureiši je sipala uvrede na svog zeta.
»Oh, Bože, ja sam svoju ćerku stavila u ruke jednog ubice. Oh, Bože, pa on na
jednu ženu diže ruku. Hajde, udari i mene, vežbaj se. Oskvrnavitelju svetaca,
bogohulniče, đavole, nečastivi i nečisti.« Said bez reči iziđe iz sobe.
Sutradan, Mišal Ahtar je navaljivala da se vrate u grad radi njenog
kompletnog medicinskog ispitivanja. Said je zauzeo stav. »Ako ti želiš da se
upuštaš u sujeverje, onda idi, ali ne očekuj da ću ti se ja pridružiti. To je osam sati
vožnje u svakom pravcu; i zato, do đavola s tim.« Mišal je, to popodne, otišla sa
majkom i šoferom, a posledica je bila u tome da se Mirza Said nije našao tamo gde
je trebalo da se nađe, to jest pored svoje žene, kad su joj rezultati ispitivanja bili
saopšteni: pozitivne, neoperativne, i daleko uznapredovale kandže raka bile su
duboko zarivene u njen grudni koš. Nekoliko meseci, šest, ako bude imala sreće, a
pre toga, ubrzo, bolovi. Mišal se vratila u Peristan i otišla pravo u svoje odaje u
zenani, gde je svom mužu napisala jedno zvanično pisamce na ružičastoj hartiji,
obaveštavajući ga o doktorovoj dijagnozi. Kad je on pročitao njenu smrtnu
presudu, napisanu njenom vlastitom rukom, toliko je želeo da brizne u plač, ali oči
su mu i dalje bile uporno suve. On mnogo godina nije nalazio vremena za
razmišljanje o Vrhovnom Biću, ali sad mu se, kao dve kokice što odskoče na vatri,
vratiše u sećanje dve Ajšine fraze. Bog će te spasti. Sve će nam biti dato. Gorak,
sujeverni pojam, sinu mu u glavi: »To je neko prokletstvo«, pomislio je on. »Zato
što sam osećao požudu prema Ajši, ona mi je ubila ženu.«
Kad je otišao u zenanu, Mišal nije htela da ga vidi, ali njena majka, stojeći na
vratima i sprečavajući ga da uđe, uručila je Saidu drugo pisamce, sad na
mirišljavoj plavoj hartiji. »Želim da vidim Ajšu«, pisalo je tu. »Budi ljubazan da
mi to dopustiš.« Klimnuvši glavom, Mirza Sald dade svoj pristanak i odgmiza
natrag, u stidu.

U Mahaundu se uvek vodi neka borba; sa Imamom, sa ropstvom; ali sa ovom

curom - ništa. Džibril je inertan; on obično spava i u snu i u životu. Ona mu dolazi
ispod jednog drveta, ili u jedan prokop, čuje ono što on ne kaže, uzme ono što joj
treba, i ode. Šta on, na primer, zna o raku? Ne zna apsolutno ništa.
Svuda oko njega, misli on u polusnu i u polubudnom stanju, vuku se ljudi koji
čuju neke glasove, i reči ih zavode. Ali ne njegove reči; nikad njegov originalni
materijal. - Pa, čiji, onda? Ko to šapće u njihove uši, čineći ih kadrim da planine
pokreću, satove zaustavljaju, bolesti dijagnosticiraju?
On to ne može da ukapira.

*
 Onog dana kad se Mišal vratila u Titlipur, devojka Ajša, koju su ljudi
počinjali da nazivaju kahinom - vidovnjakinjom, i bajačicom, potpuno je nestala, i
nedelju dana se nije pojavljivala. Njen zlosrećni obožavalac, komendijaš Osman,
koji je išao za njom, na bezbednom rastojanju, onimn prašnjavim krompirskim
drumom za Čatnapatnu, pričao je seljanima kako je dunuo vetar i bacio mu prašinu
u oči; a kad ih je ponovo otvorio »nje, prosto, više nije bilo na vidiku«. Obično,
kad Osman i njegov bik počnu da pričaju svoje bombastične priče o duhovima-
đinima, čarobnim lampama i otvori-se-sezamima, seljani su bili tolerantni i samo
su ga peckali - dobro, Osmane, čuvaj to za one idiote u Čatnapatni; oni mogu da
nasedaju na te tvoje štosove, ali ovde, u Titlipuru, mi znamo znanje, a ti tvoji
dvorovi o kojima pričaš ne mogu da niču sami od sebe, već hiljadu-i-jedan radnik
mora da ih gradi, a niti mogu tek tako da iščezavaju ako ih isto toliko radnika ne
sruši. Međutim, ovog puta, niko se komendijašu nije smejao, jer kad se radilo o
Ajši, seljani su bili spremni da u sve poveruju. Postali su uvereni da je devojka
snežnobele kose bila prava naslednica one stare svetice Bibiđi - jer zar se leptiri
nisu ponovo pojavili u godini njenog rođenja i zar je nisu obujmljivali kao neki
plašt? Ajša je predstavljala opravdanje za njihovu dugo kiseljenu nadu, ali
raskiseljenu povratkom leptirova, i dokaz da su velike stvari još mogućne u ovom
životu, čak i za one najslabije i najsiromašnije ljude u zemlji.
»Nju je odneo anđeo«, rekla je, čudeći se i diveći se, sarpančeva žena
Hadidža, a Osman je briznuo u plač. »Nemoj, to je divna stvar«, i sama ne
shvatajući, objašnjavala mu je stara Hadidža. Seljani su peckali svog kmeta-
sarpanča: »Kako si ti uopšte mogao da postaneš glava našeg sela, kad imaš jednu
tako trapavu ženu, pitamo se mi?«
»Vi ste me izabrali«, natmureno im je odgovorio.
Sedmog dana posle njenog nestanka, Ajša je viđena kako ide ka selu, opet
gola ispod haljine od zlatnih leptira, dok joj je srebrna kosa lebdela, iza nje, na
vetriću. Otišla je pravo u kuću sarpanča Muhamada Dina i zatražila da se
titlipurski Savet-pančajat smesta sazove na hitan sastanak. »Mi sad doživljavamo
najveći događaj u istoriji ,drveta’«, poverila se ona njemu. Muhamad Din,
nesposoban da je odbije, odredio je vreme sastanka za to veče, posle sumraka.
Te večeri su članovi pančajata zauzeli svoja mesta na uobičajenoj grani
drveta, dok je Ajša, kain-vidovnjakinja stajala ispred njih, na tlu. »Letela sam s
anđelom u najveće visine«, rekla je. »Da, čak do onog lote-drveta na kraju
krajeva. A arhanđel, Džibril: on nam je doneo poruku koja je istovremeno i
naređenje. Od nas se sve traži, i sve će nam biti dato.«
 U životu sarpanča Muhamada Dina nije bilo ničeg što bi ga moglo pripremiti
za izbor onoga sa čime je sad imao da se suoči. »Šta to traži anđeo, Ajša, kćeri?«
upitao je, boreći se da smiri svoj glas.
»Anđelova je volja da svi mi - svaki čovek, svaka žena i svako dete - smesta
počnemo da se spremamo za jedno hodočašće. Naređeno nam je da iz ovog mesta
pešice odemo do Meke Šarif, da poljubimo Crni Kamen u Ka’abi u središtu
Harama, svete mošeje. Tamo moramo svakako otići.«
I sad pančajatska petorka poče uzbuđeno da diskutuje. Žetva je morala da se
razmotri i nemogućnost masovnog napuštanja njihovih domova. »To se ne može ni
zamisliti, dete«, reče joj sarpanč. »Dobro je poznato da Alah pošteđuje hadžiluka
one koji su istinski nesposobni da idu zbog siromaštva ili lošeg zdravlja.« Ali
Ajša je ćutala, a plemenske starešine nastaviše da se raspravljaju. A zatim je
izgledalo kao da je njeno ćutanje inficiralo sve ostale, te su i oni sami dosta dugo
ćutali - ćutanje u kojem je pitanje bilo rešeno - mada kako-i-zašto niko nije nikad
uspeo da shvati - jer niko nije nijednu reč izustio.
Najzad je progovorio komendijaš Osman, preobraćenik Osman, za koga
njegova nova vera nije bila ništa više od jednog gutljaja vode. »Pa, odavde do
mora ima skoro trista kilometara«, uzviknuo je on. »A ovde imamo i stare dame, i
babe. Kako uopšte možemo da idemo?«
»Bog će nam dati snage«, spokojno odgovori Ajša.
»Zar ti nije palo na pamet«, dreknu Osman, odbijajući da se preda, »da se
između nas i Meke nalazi jedan ogroman okean? Kako da ga pređemo? Mi nemamo
para za hadžijske brodove. Možda će anđeo da nam da krila, pa da preletimo?«
Mnogi seljani ljutito napadoše bogohulnika Osmana. »A sad, da si ućutao!«
ukori ga sarpanč Muhamad Din. »Ti nisi dugo u našoj veri a ni u našem selu.
Zatvori tu svoju pljucu i uči se našem načinu života.«
Ali Osman drsko odgovori: »Znači, vi tako dočekujete nove naseljenike. Ne
kao sebi ravne već kao ljude koji moraju da se ponašaju kako im se naredi.« Grupa
zajapurenih ljudi poče da se skuplja oko Osmana, ali pre no što je bilo šta drugo
moglo da se dogodi, vidovnjakinja –kahin- Ajša, potpuno izmeni atmosferu
odgovarajući na komendijaševa pitanja.
»Anđeo je i to objasnio«, tiho reče ona. »Hodaćemo trista kilometara, a kad
stignemo do morske obale, zakoračićemo u morsku penu i more će se za nas
otvoriti. Talasi će se razdvojiti, a mi ćemo onda preko okeanskog dna moći da
otpešačimo do Meke.«
 *

Sledećeg jutra, Mirza Said Ahtar se probudio u kući koja je bila u neobičnoj
tišini, a kad je pozvao poslugu, nije bilo odgovora. Tišina se rasprostirala i preko
polja krompira; ali ispod široko razastrtog krova od ogromne krošnje titlipurskog
drveta, sve je bilo u žurbi i buci. Pančajat je jednoglasno prihvatio naredbu
arhanđela Džibrila i seljani su se spremali za odlazak. Sarpanč je isprva hteo da
stolar Iza napravi nosiljke za stare i nemoćne, koje bi vukli volovi, ali tu ideju mu
je iz glave izbila njegova rođena žena, rekavši mu: »Pa, ti uopšte ne slušaš šta ti se
govori, sarpanče sahibdži! Zar anđeo nije rekao da svi moramo da idemo peške?
Prema tome, to je ono što moramo.« Jedino su najmanja deca bila pošteđena
pešačkog hodočašća, te je bilo odlučeno da ih odrasli nose na ramenima ili na
krkače, po rotaciji. Seljani su sakupili ujedno sve svoje namirnice - gomile
krompira, sočiva, pirinča, tikava, paprika, plavih patlidžana i drugog povrća, i
stavili ih na jednu gomilu pored velike pančajatske grane drveta. Teret te opskrbe
imao je da se podjednako rasporedi između hodača. I kuhinjski pribor bio je na
jednoj zajedničkoj gomili, kao i raznovrsna posteljina - dušeci, jorgani, čaršavi i
slično - koja se mogla naći. Morali su da povedu i tegleću marvu, sa nekoliko
taljiga natovarenih živinom, ali, uopšte uzevši, hodočasnici su se držali
sarpančevog uputstva da lične stvari svedu na minimum. Pripreme su bile počele
još pre svanuća, te kad je razdraženi Mirza Said došetao u selo, stvari su bile već
dobro uznapredovale. Zamindar je četrdeset i pet minuta usporavao pripreme,
držeći besne govore i tresući pojedine seljane za ramena, a zatim je, srećom, digao
ruke od svega i otišao, te je rad mogao da se nastavi ranijom brzom brzinom. Dok
je odlazio, Mirza se neprestano udarao u glavu i vređao ljude nadevajući im razna
imena, kao budale, glupaci, veoma ružne reči govorio, ali on je uvek bio
bezbožnik, onaj slabi kraj jake loze, i on je morao da bude ostavljen da se suoči sa
svojom sudbinom; sa čovekom njegovog kova nije moglo da se raspravlja.
Seljani su pre sumraka bili spremni za odlazak, a sarpanč je svima rekao da u
sitne sate ustanu za molitvu, kako bi odmah posle toga krenuli na put i tako izbegli
najveću vrućinu dana. Te noći, ležući na asuru pored stare Hadidže, on je
promrmljao: »Konačno. Ja sam uvek želeo da vidim Ka’abu, da je obiđem pre
nego što umrem.« Ona je pružila i uku preko svoje asure i uzela njegovu šaku. »I ja
sam se nadala da ću je videti, iako nisam u to verovala«, rekla mu je. »Zajedno
ćemo kroz vodu proći.«
Mirza Said, u besu nemoći zbog prizora koji je video - celog sela koje se
pakuje za put, hrupio je kod svoje žene, bez ikakve ceremonije. »Trebalo bi da
vidiš šta se događa, Mišu«, uzviknuo je, gestikulišući smešno. »Ceo Titlipur je
izgubio vezu s mozgom i kreće na put ka moru. Šta će biti s njihovim domovima, s
njihovim poljima? Sve će im propasti. Mora biti da su tu neki politički agitatori
umešali svoje prste. Neko je tu nekog podmitio. - Šta misliš, kad bih im ja ponudio
pare, da li bi ostali kod kuće, kao sve duševno zdrave osobe?« I grlo mu se osuši.
U sobi je bila Ajša.
»Kučko jedna«, nagrdi je on. Sedela je ukrštenih nogu na krevetu, dok su
Mišal i njena majka, čučeći na podu, udvajale svoje lične stvari i gledale da
ponesu što manje, ono što će im biti najneophodnije na hodočašću.
»Ti nećeš da ideš«, dreknu Mirza Said. »Ja ti to zabranjujem; sam đavo zna
kakvu je zarazu ova kurva bacila na seljake, al’ ti si moja žena i ja tebi ne
dopuštam da s njima pođeš u tu samoubilačku avanturu.«
»Dobro rečeno«, gorko se nasmeja Mišal. »Dobar izbor reči, Saide. Ti znaš
da ja više ne mogu da živim a pričaš o nekom samoubistvu. Saide, ovde se nešto
događa, a ti sa svojim uvezenim evropskim ateizmom ne znaš šta je to. A možda bi
i znao kad bi zavirio ispod svog engleskog odela i pokušao da odrediš gde ti se
nalazi srce.«
»To je neverovatno«, uzviknu Said. »Mišal, Mišu, jesi li to ti? Ti si se
iznenada pretvorila u ovaj bogoneugodni tip žene iz drevne prošlosti sveta.«
Gđa Kureiši reče: »Idi, sinko. Ovde nema mesta za nevernike. Anđeo je rekao
Ajši da će se Mišali ukloniti rak posle njenog hodočašća u Meku. Sve se traži i sve
će biti dato.«
Mirza Said Ahtar stavi dlanove na zid spavaće sobe svoje žene i pritisnu čelo
na njegovu gipsanu površinu. Posle duge pauze, on reče: »Ako se tu radi o
dodirivanju i celivanju ,crnog kamena’, hajdemo, onda, tako ti Boga, u grad, da
uzmemo avion. Za dva dana smo u Meki.«
Mišal odgovori: »Nama je naređeno da hodamo.«
Said izgubi kontrolu nad sobom. »Mišal? Mišal?« vrisnu on. »Naređeno?
Arhanđeli, Mišu? Džibril? Bog sa dugačkom bradom i anđeli s krilima? Raj i
Pakao, Mišal? Đavo sa šiljatim repom i razdeljenim kopitima? Dokle ćeš s tim
dospeti? Da li žene imaju dušu, šta ti kažeš? Ili drukčije: da li duša ima pol? Da li
je Bog crn ili beo? Kad se okean razdvoji, gde će ona suvišna voda da ode? Da li
će da stoji uspravno sa obe strane, kao zidovi? Mišal? Odgovori mi! Postoje li
čuda? Da li ti veruješ u Raj? Da li će meni gresi biti oprošteni?« On poče da
plače, i pade na kolena, sa čelom i dalje uz duvar. Njegova umiruća žena mu priđe
i zagrli ga s leđa. »Pa, idi, onda, u hadžiluk«, reče joj on, tmurno. »Ali uzmi bar
naš ,mercedes’-stejšnvagon. On ima er-kondišn’, a možeš poneti i ono sanduče s
ledom puno koka-kole.«
»Ne«, blago reče ona. »Mi ćemo hodati kao i svi ostali. Mi smo hodočasnici,
Saide. Ovo nije piknik na plaži.«
»Ne znam šta da radim«, reče Mirza Said Ahtar, plačući. »Mišu, ja to ne
umem sam da rešim.«
Ajša progovori sa kreveta. »Mirza sahib, pođite s nama«, reče mu ona.
»Gotovo je sa vašim idejama. Pođite i spasite dušu svoju.«
Said ustade, crvenih očiju. »Krvav si mi izlet predložila«, reče on opako gđi
Kureiši. »Kakav bumerang! Tvoj izlet će nas sve srediti za večna vremena, čitavih
sedam generacija ima da ode u tandariju - cela naša bulumenta.«
Mišal nasloni obraz na njegova leđa. »Pođi sa nama, Saide. Prosto, pođi.«
On se okrete Ajši. »Nema Boga«, reče on odlučno.
»Nema Boga osim Boga, a Muhamed je Njegov Prorok«, ona odgovori.
»Mistično iskustvo je subjektivno, to nije objektivna istina«, nastavljao je on.
»More se neće razdvojiti.«
»More će se razdvojiti na anđelovu zapovest«, odgovori Ajša.
»Ti ove ljude vodiš u sigurnu propast.«
»Ja ih vodim u Božija nedra.«
»Ja ne verujem u tebe«, Mirza Said je bio uporan. »Ali poći ću sa vama i na
svakom koraku ću nastojati da prekinem tu ludost.«
»Bog bira mnoga sredstva«, radosno reče Ajša, »mnoge staze kojima oni što
sumnjaju mogu stići do izvesnosti postojanja Njegovog.«
»Nosi se u pakao«, viknu Mirza Said Ahtar, i, rasterujući leptire, izjuri iz
sobe.

»Ko je luđi«, šaptao je komendijaš Osman u uho svom biku, dok ga je timario
u njegovoj maloj staji, »luda žena ili ludak koji ludu ženu voli?« Bik mu nije
odgovorio. »Možda je trebalo da ostanemo nedodirljivi«, nastavljao je Osman.
»Prinudni okean zvuči gore nego zabranjeni bunar.« A na to bik klimnu glavom
dvaput za da - klim klim.
V GRAD, VIDLJIV - ALI NEVIĐEN
 1

»Kad me neko pretvori u buljinu, pomoću kojih to čini ili kojeg ustuka mogu
da se ponovo pretvorim u sebe?« Mister Muhamad Sufijan gazda kafane
Shaandaar i vlasnik kuće sa sobama za izdavanje iznad svog lokala, mentor
raznih, prolaznih i raznobojnih stanara oba pola u smislu sve-je-to-brat-već-video,
najmanji doktrinar hadžiluka a najveći bestidnik među ljubiteljima video-
rikordera, bivši učitelj, samouki poznavalac klasičnih tekstova mnogih svetskih
kultura, izbačen iz službe u Daki zbog kulturnih razlika između njega i nekih
generala u one stare dane kad je Bangladeš bio samo Istočno Krilo, i zato je on,
njegovim sopstvenim rečima rečeno, »ne toliko jedan imig- koliko emig-rant« -
ali ne sa nastavkom »rant« nego »runt« (engl. runt — prcoljak) - njegova
poslednja dobrodušna aluzija na sopstveni mali rast, jer iako je bio krupan čovek
snažnih ruku i debeo u struku, nije imao više od sto pedeset centimetara visine od
poda do vrha glave - a sad je treptao na vratima svoje spavaće sobe - probuđen od
strane Džampi-Džošija, njegovim nervoznim ponoćnim kucanjem, kao da sve gori -
obrisao svoje naočare u poluramu skutom svoje spavaće kurte u bengali-stilu (sa
učkurom oko vrata), žmirkao kratkovidim očima, stavljao i skidao naočare,
otvarao oči, gladio svoju bezbrku kaniranu bradu, coktao, i tako reagovao na sad
već neosporne rogove na čelu uzdrhtalog badže koga je Džampi, činilo se, kao
čekrk uvukao u kuću, a on ga sad posmatrao s podsmehom - uz preporučljivu
mentalnu živahnost za čoveka tek trgnutog iz dremeža - sa improvizovanim
podsmehom ukradenim odLucija Apuleja od Madaure, marokanskog sveštenika,
120-180. n. e., približno, stanovnika kolonije jedne ranije imperije, od čoveka koji
je osporavao optužbe da je začarao neku bogatu udovicu ali je ipak priznao,
malčice perverzno, da je u jednoj ranoj fazi svoje karijere bio, čarolijom,
pretvoren (ne u buljinu, nego) u magarca. »Da, da«, nastavi Sufijan, koraknuvši u
hodnik i duvajući belu maglu zimskog daha u kupu od svojih šaka. »Jadni
nesrećnik, al’ nema smisla da se valja po blatu. Treba zauzeti konstruktivan stav.
Probudiću ženu.«
Čamča je bio zarastao u bradu i sav blatnjav. Nosio je ćebe kao togu ispod
kojeg mu je virio deformitet u vidu jarećih nogu s kopitima, dok se iznad njih
videla tužna komedija u vidu jakne od jagnjeće kože, koju je pozajmio od
Džampija, s podignutom kragnom tako da je njena postava od kovrdžavog
jagnjećeg krzna bila samo nekoliko centimetara ispod njegovih šiljatih jarećih
rogova. Izgledao je nesposoban da govori, troma tela, zamućena pogleda; iako je
Džampi pokušavao da ga obodri - »Hajde, digni glavu, je 1’ vidiš, začas ćemo
srediti stvar« - on, Saladin, bio je i dalje mlitaviji i pasivniji od - koga? - pa,
recimo, od svih satira. Sufijan je, u međuvremenu, nudio nova apulejska
saosećanja. »U slučaju onog magarca, za suprotnu metamorfozu bila je potrebna
lična intervencija boginje Izide«, reče on, blistajući. »Ali stara vremena važila su
za stare, konzervativne buzdovane. U vašem slučaju, mladi gospodine, prvi bi
korak mogao da bude jedan tanjir dobre vruće supe.«
U tom trenutku njegovi ljubazni tonovi sasvim potonuše u jedan drugi,
interventni, glas u visokom tonu operskog izražavanja straha; a nekoliko trenutaka
posle toga, njegova malenkost bi pritisnuta i gurnuta jednom ko-od-brega-
odvaljenom mesnatom figurom žene, koja izgleda nije mogla da se odluči da li da
ga odbaci sa svog puta ili da ga zadrži ispred sebe kao štit. Zgurena iza Sufijana,
ova nova osoba ispruži svoju uzdrhtalu ruku na čijem se kraju nalazio ustreptali,
zdepast i crveno lakirani kažiprst. »To što stoji tamo«, zaurla ona. »Šta nas je to
snašlo, naopako?!«
»To je Džošijev prijatelj«, blago reče Sufijan, pa nastavi, obračajuči se
Čamči, »izvinite, molim vas - za ovu neočekivanost et cet, je l’ da? Ali ipak,
dopustite mi da vam predstavim moju gospođu - moju begumu sahibu - Hind.«
»Kakav crni prijatelj? Kako to prijatelj?« uzviknu zgurena dama. »Ya Allah,
zar ti oči nisu pored nosa?«
Hodnik kuće, s patosanim podom i pocepanim cvetnim tapetama na zidovima -
počeo je da se puni sanjivim stanarima-»partajama«. Istaknute među njima bile su
dve cure - »tinejdžerke«, jedna s kosom koja joj je štrčala na sve strane, druga s
konjskim repom, a obe su uživale u ovoj prilici sa nadom da će pokazati šta su
naučile (od Džampija) u borilačkim veštinama karatea i vingčuna: Sufijanove
kćerke - Mišal (sedamnaest) i petnaestogodišnja Anahita, iskočiše iz svoje
spavaće sobe u borbenoj opremi- Brus Li-pižamama nemarno prebačenim preko
majica sa slikom nove Madone - ugledaše nesrećnog Saladina i zatresoše glavama
u svom oduševljenju sa razrogačenim očima.
»Radikalac«, reče Mišal s odobravanjem. A njena sestra klimnu glavom
potvrdno. »Krajnji. I to one jebene ,A’ kategorije.« Ali majka ih sad ne ukori zbog
rečnika; Hindine misli su bile na drugoj strani, te ona zakuka glasnije nego ikad
ranije: »Gledajte ovog mog muža. Kakav je on to hadžija? Ovde je, pred nama,
glavom i bradom, pravi-pravcati šejtan, koji nam je kroz vrata uš’o u kuću, a muž
mi kaže da mu ponudim vruću jahni-pileću čorbu, koju sam skuvala ja, sopstvenom
desnom rukom.«
 Sad bi za Džampi-Džošija bilo potpuno nekorisno da gospu Hind moli za
trpeljivost, da pokuša da objasni stvar i traži neku solidarnost. »Ako ovaj nije
pravi đavo na zemlji«, upozori gospođa uzburkanih grudi, ne očekujući nikakav
odgovor, »otkuda mu onda dolazi ovaj njegov pakleno smrdljivi dah? Je l’, možda,
iz miomirisnog Rajskog Naselja?«
»Ne dolazi mi iz Đulistana nego iz Bostana«, neočekivano reče Čamča. »Sa
leta AI-420.« Ali kad mu ču glas, gospa-Hind uplašeno ciknu i jurnu pored njega u
pravcu kuhinje.
»Mister«, reče Mišal Saladinu dok joj je majka bežala niz stepenice, »ko god
nju uplaši, ima da bude udešen za Vrbicu.«
»I da posle izgleda jako nezdravo«, složi se Anahita. »Dobrodošli u
društvance.«

Ova gospa-Hind, sada tako ušančena u uzvikivačko-podvriskujući stil govora,

bila je u svoje vreme - čudnoal’-istinito - jedna od najstidljivijih nevesta, duša
nežnosti, samo otelovljenje tolerantne, dobre naravi. Kao supruga erudite-učitelja
u Daki, bila je sa voljom prihvatila svoje dužnosti savršene životne saputnice,
prinosila svom suprugu čaj sa isiotom, dok je on noću dugo bio budan čitajući i
ocenjujući ispitne zadatke učenika, dodvoravala se upravitelju škole na
povremenim zajedničkim izletima učiteljskih porodica, trudila se da shvati romane
Bibutibušana Banerđija i metafiziku Rabindranata Tagore, u svom nastojanju da
bude što vrednija svog supruga koji je lako citirao znanja iz Rigvede kao i iz
Kuran-Šarifa, pa čak i iz vojnih zapisa Julija Cezara i Otkrovenja svetog Jovana
Jevanđeliste. U te dane ona se divila njegovoj pluralističkoj otvorenosti duha, pa
se trudila da u svojoj kuhinji ide uporedo s njegovim eklekticizmom, učeći da kuva
jela kao što su dobro začinjene dose i utapame južne Indije i meka ćufta
kašmirska. I postepeno je njeno usvajanje načela gastronomskog pluralizma
prerastalo u jednu veliku strast; i dok je svetovnjak Sufijan gutao mnogostruke
kulture potkontinenta - »a nemojmo se praviti da tu zapadnjačka kultura nije
prisutna, jer kako bi bilo moguće da posle tolikih vekova i ona ne bude deo našeg
nasleđa?« - njegova je supruga kuvala i klopala sve veće količine hrane baš tog
nasleđa. Dok je proždirala stravično začinjena jela Hajderabada i pretenciozne
jogurtske sosove utarpradeškog Laknaua, njeno telo je počelo da se menja, jer je
sva ta hrana morala da se negde smesti, i ona je počela da liči na jednu veliku
kotrljajuću masu svoje otadžbine, tog potkontinenta bez granica, jer hrana prelazi
sve granice koje ste voljni da spomenete.
Ali mister Muhamad Sufijan nije se gojio; nije dobio nijednu talu, nijednu
uncu više.
Njegovo odbijanje gojenja bilo je i početak nevolja. Kad ga je ona karala -
»Ti ne voliš moja jela? Za koga ja sve to spremam i zbog čega se naduvavam kao
balon?« - on joj je odgovorio, blago, gledajući gore na nju (bila je viša od njega)
preko vrha svojih naočara u poluramovima: »Uzdržavanje je takođe deo naše
tradicije, begumo. Uvek treba pojesti dva zalogaja manje od onog što nam glad
traži: samoodricanje, asketski put.« Kakav čovek! Ima odgovore na sva pitanja, ali
ne možeš ga navući na dobru svađu.
Uzdržavanje nije bilo za gospu Hind. A možda bi i bilo, da se Sufijan ikad
požalio; da je barem jedanput rekao, Ja sam verovao da sam se oženio jednom
ženom, ali ti si sad dovoljno velika za dve; da joj je nekad dao podstreka! - i onda
bi ona možda odustala od velikog ždranja - što da ne, razume se da bi odustala;
prema tome, to je njegova krivica, zato što nije agresivan, i kakav je sad pa to
muškarac koji nije znao da uvredi svoju debelu gospu - suprugu? - Uistinu, bilo bi
sasvim moguće i to da bi Hind omanula u obuzdavanju svog žderačkog orgijanja, i
uprkos eventualnim Sufijanovim psovkama i molbama da prestane; ali pošto on to
nije činio, ona je nastavljala da klopa, da mulja hranu, zadovoljna što celu krivicu
za svoju figuru može da sruči na njega.
A zapravo, ona je jednom bila počela da ga krivi za neke stvari, iznašla je
mnoge razloge zbog kojih bi mogla da mu se suprotstavi; a našla je i svoju
jezičinu, te je tako učiteljev skromni stančić svaki dan odjekivao od vike i grdnje
koju on, budući pravi mišić, nije bio u stanju da prenosi na svoje đake. A iznad
svega, grdila ga je i zbog njegovih i suviše uzvišenih principa zbog kojih joj on -
Hind mu je rekla da je toga svesna - nikad neće omogućiti da postane žena bogatog
čoveka; jer šta reći za čoveka koji je, videvši jednom da mu je banka slučajno
proknjižila dve plate za isti mesec, odmah pismeno upozorio banku na tu grešku i
vratio joj lovu? - i kakvi su tu bili izgledi za učitelja koji je, kad mu je prišao
najbogatiji od svih đačkih roditelja, klot odbio i samu pomisao da prihvati
uobičajenu novčanu naknadu za usluge pružene prilikom ocenjivanja ispitnih
zadataka njegovih malih đaka?
»Ali ja bih sve to mogla da ti oprostim«, mračno bi mu ona promrmljala, »da
nije bilo…« - ostavljajući neizgovoren drugi deo rečenice, koji je glasio, ona
tvoja dva prava zločina: onog tvog seksualnog i onog političkog zločina.
 Od početka njihovog braka, njih dvoje su retko činili onaj polni akt, i to, kad
su činili, činili su samo u mrklom mraku, i u takvoj tišini da se igla mogla čuti kad
padne na pod, i u maltene savršenoj nepokretnosti. Gospi Hindi pri tom nije ni na
pamet padalo da se gica ili vrcka, a kako je Sufijan delovao kao osoba koja kroz
sve to prolazi sa minimalnim mrdanjem, ona je to prihvatila- i uvek je prihvatala -
kao da su oboje bili istog mišljenja o toj stvari, to jest, da je to jedna prljava
rabotao kojoj ne treba ništa razgovarati - ne pominjati je ni u njegovoj ni u njenoj
diskusiji, ni pre ni posle radnje, niti skretati pažnju na tu stvar u samom toku
radnje. A kad su deca koristila svoje vreme za dolazak na svet, ona je to smatrala
za Božju kaznu, jer je samo On znao za ona rđava dela u njenom životu pre
njihovog rođenja; a kako su oba deteta ispala devojčice, ona za to nije htela da
optužuje Alaha, već je više volela da krivi ono slabićko seme koje je u njoj
posejao njen nemuževni muž, a to je bilo njeno mišljenje koje se nije libila da
izrazi sa jakim naglaskom i, na užas babice, baš u trenutku kad je rodila malu
Anahitu. »Još jedna devojčica«, dahtala je s gađenjem. »Pa, s obzirom na to ko mi
je napravio dete, treba da budem srećna što nisam rodila bubašvabu ili miša.«
Posle te druge ćerke, rekla je Sufijanu, »Što je dosta, dosta je«, pa mu je naredila
da svoj krevet prebaci u hodnik. On je bez reči prihvatio njeno odbijanje da ima
još dece; ali je ona onda otkrila da je taj bludnik mislio da opet može s vremena na
vreme da ulazi u njenu zamračenu sobu i nastavlja onaj svoj čudni ritual ćutanja i
gotovo-nemrdanja, kojem se ona bila prepuštala samo radi rasplođavanja. »Šta ti
misliš«, viknula je na njega kad je prvi put ponovo pokušao. »Da ja to radim da
bih se zabavljala?«
Kad mu je jednom ušlo u njegovu tvrdu ćupu da ona misli poslovno - jakako,
gospodine, nema tu više trte-mrte i zavitlavanja, ona je čestita žena, a ne neka
raspusna uspaljuša - on je počeo da kasno dolazi kući. Ona je, pogrešno, mislila da
on odlazi kod nekih prostitutki, a on se tada, u stvari, bio upetljao u politiku, ali ne
u neku staru politiku, o ne, nipošto! - mister Klikeraš se bio pridružio samim
đavolima, Komunističkoj partiji, ni manje ni više, jer to je odgovaralo njegovim
životnim načelima; prišao je demonima, goljama, ni blizu onim čestitim droljama. I
baš zbog tog njegovog pačanja u mistiku, ona je morala da se u tako kratkom roku
spakuje i da, tegleći svoje dve bebe, otputuju u Englesku; zbog tih njegovih
ideoloških mađija, morala je da izdrži sva ona lišavanja, preslišavanja i
ponižavanja u procesu imigriranja; i upravo je zbog tog njegovog dijabolizma
ostala zauvek zakucana u ovoj Engleskoj i više nikad neće videti svoje selo.
»Engleska je«, rekla mu je jednom, »tvoja osveta što sam te sprečila da na mom
telu izvodiš svoje sramne radnje.« On joj na to nije ništa odgovorio; ali ćutanje
znači odobravanje.
 I šta je bilo to što ih je prinudilo da žive u ovom Vilajetu njihovog izgnanstva,
u tom svrabu osvetoljublja njenog seksualno opterećenog muža? Šta? Da li
njegovo knjiško znanje? Njegovo Gitanjali - Osvetoljublje, Ekloge - pesme
Vergilijeve -ili, pak, ona drama Otelo, koju je on objašnjavao, po naški, da je to u
stvari Attalah ili Attaulah, sem što pisac nije umeo da mu ime pravilno napiše - i
kakav mi je pa to pisac?
Bilo je to: njena kujna. Kafana Šaandaar, hvaljena. »Izvrsna, sjajna,
gurmanska.« Svet je dolazio iz svih krajeva Londona da jede njene »samoze«, njen
bombajski cliaat, njen gulab jamans - gulaš pravo iz Raja. A šta je tu Sufijan
mogao da radi? Da naplaćuje ceh, da služi čaj, da irčka od stola do stola, i da se
ponaša kao konobar, i pored sveg svog obrazovanja. Oh, da, svakako, gostima se
sviđala njegova ličnost, on je uvek bio privlačan i prijatan lik, ali kad vodite neku
kloparnicu, gosti ne plaćaju za konverzaciju, na zbrzanom računu, već za klopu kao
što su jela đelebe, barfe ili Specijalitet dana. O, kako se život izmenio! Sad je Ona
bila gazdarica.
Pobeda!
A ipak, nije se mogla osporiti činjenica da je ona bila kuvarica i hraniteljka,
glavna graditeljka uspeha kafane Šaandaar, koja im je konačno omogućila da kupe
celu četvorospratnu zgradu iznad lokala i počnu da izdaju sobe- ona je bila ta
osoba oko koje je, kao loš dah, lebdela mijazma njegovog poraza. Dok je Sufijan i
dalje svetlucao, ona je delovala ugašeno, kao pregorela sijalica, kao zvezda koja
se gasi, kao umirući plamen. - Zašto? - Zašto, kad je Sufijan, lišen svog zvanja,
đaka i poštovanja, skakutao okolo kao jagnje, pa čak počeo i da se goji, da se širi
u gradu Londonu, kao što nikad nije radio tamo u zavičaju; i zašto se ona, kad je
moć prešla iz njegovih ruku u njene, držala - kako je njen muž rekao - kao prazna
vreća, tužna buca i žalosna kuca? Prosto: ne uprkos, već zbog. Sve ono što je ona
cenila bilo je poremećeno promenom; u tom procesu prevođenja - izgubljeno.
Njen govor: sada obavezan da emituje te tuđinske zvuke od kojih joj se jezik
zamara, i zar ona nema prava da zbog toga kuka? Njeno domaće ognjište: beše
nekad u Daki, gde su zajedno živeli u onom skromnom učiteljskom stanu, i šta im je
sad nešto bolje što su zahvaljujući svom preduzetničkom smislu, ušteđevini i
veštini kuvanja dobrih jela sa začinima, uspeli da kupe ovu četvorospratnicu sa
balkončićima? Gde je sad bio onaj grad koji je ona znala? Gde selo njene mladosti
sa zelenim rekama i potocima? I oni običaji oko kojih je ona izgradila svoj život
bili su sad izgubljeni, ili ih je, barem, bilo teško ponovo naći. Niko u ovom
Vilajetu nije imao vremena za one natenane-pažnje i ljubaznosti iz zavičaja, ili za
one mnoge izraze poštovanja vere. Osim toga: zar ona nije bila prinuđena da
podnosi muža bez ikakve vrednosti, dok je ranije mogla da se baškari u svom
devojačkom ponosu i dostojanstvu? Gde je to dostojanstvo kad moraš da radiš za
opstanak, za njegov opstanak, dok je ranije mogla da sedi kod kuće u mnogo
podobnijoj pompi?- A znala je ona - kako da nije mogla znati - svu onu tugu ispod
njegove dobrodušnosti, i da je to, takođe, bio jedan od njegovih poraza; i nikad se
nije ona ranije osećala tako nedovoljnom kao supruga, jer kakva je to Gospođa
koja nije kadra da razveseli svog muža, već mora da poštuje tu krivotvorenu sreću
i da se snalazi kako zna i ume da bi je očuvala, kao da je to ona prava stvar? - A
osim toga: došli su u jedan demonski grad u kojem svašta može da ti se desi, da ti
neko porazbija prozore u toku noći, bez ikakvog razloga, da te neke nevidljive ruke
obore na ulici, a u radnjama slušaš takve skaredne reči i psovke od kojih se osećaš
kao da će ti uši otpasti, ali kad se okreneš u pravcu iz kojeg te reči dolaze, vidiš
samo prazan vazduh i osmehnuta lica; i svaki dan čuješ da su nekog momka ili neku
devojku prebili duhovi. - Da, to je zemlja fantomskih zločesnika, kako drukčije da
to objasniš; najbolje je sedeti kod kuće, i ne izlaziti, sem kad moraš da odneseš
pismo na poštu; sedi lepo kod kuće, zaključaj vrata, očitaj svoje molitve, pa će oni
zli dusi (možda) stajati po strani. - A razlozi poraza? Baba, ko će ih sve nabrojati?
Nije ona bila samo žena jednog kafedžije i robinja kujne, već se nije mogla
osloniti ni na pripadnike svog rođenog naroda; bilo je tu njihovih ljudi koje je ona
smatrala dostojnim poštovanja, ali, koji su preko telefona davali razvod svojim
ženama kod kuće i odbegavali sa lakim, haramzadi, ženskama ili indijskim curama
koje su zavodili zbog miraza (neke stvari mogu da se ovamo donose i bez carine);
a najgore od svega, to je onaj otrov ovog đavoljeg ostrva što je inficirao njene
bebice-devojčice koje su ovde rasle odbijajući da govore maternjim jezikom, iako
razumeju svaku reč, čime su htele samo da povređuju svoje roditelje; i zašto bi
inače Mišal odsekla svoju dugačku kosu i pustila sve dugine boje u kratku; i svaki
dan je zato dolazilo do sukoba, svađa i njihove neposlušnosti - a što je i tu bilo
najgore, u njenim žalbama se nije moglo čuti ništa novo, i to vam je stvar koja leži
ženama kao što je ona, te tako ona više nije bila samo žena, samo ona Hind,
supruga učitelja Sufijana; bila je potonula u anonimnost, u bezlični pluralitet, u
stanje u kojem je bila samo jedna-od-žena-kao-što-je-ona. Bila je to istorijska
lekcija: žene-kao-što-je-ona nemaju druge do da pate, da se sećaju, i da umru.
I šta je ona radila: da bi porekla muževljevo slabićstvo, ona ga je uglavnom
tretirala kao nekog lorda, kao monarha, jer je u njenom izgubljenom svetu njena
slava počivala u njegovoj; a da bi porekla postojanje onih sablasti izvan kafane,
ona je ostajala u kući i druge slala u grad da nabavljaju namirnice i kućne potrebe,
kao i one beskonačne kasete Bengali- i Hindi-filmova za gledanje na video-
rikorderu, pomoću kojih je (uz sve veću gomilu indijskih filmskih časopisa) mogla
da bude u dodiru sa zbivanjima u »stvarnom svetu«, kao što je bio onaj bizarni
nestanak neuporedivog Džibrila Farište i kasnija tragična vest o njegovoj smrti u
avionskoj nesreći; a da bi svojim osećanjima poraza i krajnjeg očajanja dala neke
oduške, ona se izdirala na svoje ćerke. Od kojih je ona starija, da bi sačuvala svoj
integritet, otfikarila svoju dugu kosu, i dopustila da joj bradavice na grudima
bockaju njene provokativno tesne bluzice.
Dolazak jednog potpuno razvijenog đavola, rogatog čoveka-jarca, bio je, u
svetlu gore navedenog, nešto veoma slično onoj poslednjoj, ili, u svakom slučaju,
pretposlednjoj kapi u prepunoj čaši jeda.

Stanari-partaje Šaandaara okupili su se u noćnoj kujni na jedan

improvizovani krizni »samit«. Dok je Hind bacala svoje kletve u pileću čorbu,
Sufijan je smeštao Čamču uz sto, privlačeći, za upotrebu nesrećnog badže, jednu
aluminijumsku stolicu s plastičnim sedištem, i dajući svoj uvod u dnevni red
noćnog sastanka. Lamarkove teorije - drago mi je što čitaoca mogu da izvestim -
citirao je izgnani učitelj, govoreći svojim najboljim didaktičkim glasom. Kad je
Džampi ispripovedao neverovatnu priču o Čamčinom padu s neba - a sam glavni
junak bio i suviše duboko zagnjuren u pileću čorbu i svoj jad, da bi u svoje ime
mogao da govori - Sufijan se, cokćući, pozvao na poslednje izdanje Porekla vrsta.
»U kojem je delu čak i veliki Čarlz prihvatio pojam mutacije in extremis - što će
reći, pred samu smrt - radi osiguranja opstanka vrsta; te, prema tome, šta ako su
njegovi sledbenici - uvek veći darvinisti od samog Darvina! - posthumno odbacili
takvu lamarkovsku herezu, insistirajući na prirodnoj selekciji i samo na njoj -
međutim, ja sam obavezan da priznam da se takva teorija ne proširuje na opstanak
pojedinih vrsta već samo na vrste kao celinu; - a osim toga, s obzirom na prirodu
mutacije, problem je u tome da se shvati stvarna korisnost te promene.«
»Ma, nemoj reći«, Anahita Sufijan prekide ta razmišljanja, držeći jednu šaku
na svom obrazu i dižući oči ka nebu. »Udari tačku! Stvar je u tome, kako je ovaj
badža uspeo da se pretvori u ovakvu, u ovakvu« - zadivljeno - »nezdravu nakazu?«
A na to, sam đavo, podigavši pogled iz tanjira pileće čorbe, dreknu, »Ne,
nisam ja to. Ja nisam nakaza. Oh, ne, nisam sigurno.« Njegov glas koji je zvučao
kao da se diže iz bezdanog ambisa bola, dirnu i uplaši mlađu curu, koja se sjuri do
mesta na kojem je on sedeo, te žestoko milujući rame nesrećnog skota, reče da bi
ublažila stvar: »Razume se da nisi, izvini, ja, lično, svakako ne mislim da si ti
nakaza; ti samo tako izgledaš.«
 Saladin Čamča briznu u plač.
U međuvremenu je gđa Sufijan bila užasnuta prizorom u kojem je njena mlađa
ćerka stvarno držala ruke na tom stvoru, pa se okrete galeriji stanara-partaja u
pižamama i spavaćim košuljama, mašući svojom varjačom na njih i tražeći njihovu
podršku. »Kako podneti ovo? - Čast i bezbednost mladih devojaka ne može da se
sačuva. -I sve to u mojoj rođenoj kući, jedna takva stvar…!«
Mišal Sufijan izgubi strpljenje. »O, Isuse, mama!«
»Isuse?!«
»Je l’ vi mislite da je to kod njega nešto privremeno?« upita Mišal svoga oca
Sufijana i Džampija, okrenuvši leđa skandalizovanoj Hind. »Neka vrsta
opsednutosti zlim duhovima - i da l’ bismo mi mogli da ih malo, znate,
izegzorciziramo?« Slutnje, grobljanske aveti i košmari horor-filmova svetlucali su
u njenim očima, a njen otac, takođe ljubitelj video-kaseta sa filmovima strave i
užasa, poput nekog tinejdžera, izgledao je kao da ozbiljno razmatra tu mogućnost
isterivanja zlih duhova iz čoveka. »U romanu Der Steppenwolf (Stepski vuk)«,
poče on, ali Džampi ga prekide jer mu je već bilo svega dosta. »Osnovna je
stvar«, objavi on, »naći neki ideološki pogled na ovu situaciju.«
Ovo svakog ućutka.
»Objektivno«, reče Džampi uz jedan mali, samoomalovažavajući osmeh, »šta
se ovde dogodilo? Prvo: nepravedno hapšenje čoveka, zastrašivanje, nasilje.
Drugo: nezakonita detencija i neki nepoznati medicinski eksperimenti u bolnici«,
žagor odobravanja kao sećanje na nedavne intra-vaginalne inspekcije, Depo-
Provera skandale, nezakonite post-partum sterilizacije porodilja, i na ono, pre
toga, zaplenjivanje droge prošvercovane iz Trećeg sveta, podstaklo je sve prisutne
da osmisle govornikove nagoveštaje - jer ono u šta verujete zavisi od onog što ste
videli- ne samo od onog što je vidljivo, nego i u šta ste vi spremni da pogledate u
oči - ali, ipak, ovde je moralo da se nađe i nešto što bi objasnilo rogove i kopita; u
tim policijskim odeljenjima bolnica svašta može da vam se desi - »I treće«,
nastavljao je Džampi, »psihički slom, gubitak svesti o sebi, nesposobnost za
borbu. Mi smo sve to videli i ranije«.
Niko se nije protivio, čak ni gospa-Hind; ima nekih istina koje ne možete
odbiti. »Ideološki«, reče Džampi, »ja ne prihvatam njegov položaj žrtve. Svakako,
njega jesu žrtvovali, ali mi znamo da je svaka zloupotreba vlasti delimično i
krivica zloupotrebljavanih; naša pasivnost se s tim slaže, odobrava takve
zločine.« I pošto je Džampi tako, svojom kritikom doveo ceo skup u stanje
sramežljive pokornosti, zamolio je Sufijana da Čamči omogući useljenje u malu
sobu na tavanu u kojoj trenutno nije bilo partaja, a Sufijan je, sa svoje strane, zbog
osećanja solidarnosti i krivice, bio potpuno nesposoban da zatraži i jednu jedinu
paru za kiriju. Hind je, doduše, promrmljala: »Sad ja vidim da je ovaj svet lud,
kad jedan đavo može da postane moj gost na kvartiru«, ali ona je to rekla niz
bradu, i niko osim njene starije kćerke Mišal nije čuo te reči.
Sufijan, sledujućiprimer svoje mlađe kćerke, priđe mestu za stolom gde je
Čamča, umotan u svoje ćebe, gutao ogromne količine Hindine nenadmašne pileće
yahni-čorbe, malo čučnu i obgrli jednom rukom nesrećnika koji je još drhtao. »Za
tebe je ovo mesto najbolje«, reče on, kao da se obraća nekom maloumniku ili
malom detetu. »A i kud bi ti drugde mogao otići da ispravljaš svoje deformacije i
povratiš normalno zdravstveno stanje? Gde bi to drugde mogao nego ovde kod nas,
među tvojim zemljacima, u tvojoj sorti?«
Tek kad je Saladin Čamča ostao sam u tavanskoj sobi i na samom kraju svojih
moći, on je odgovorio na Sufijanovo retoričko pitanje. »Nisam ja od vaše sorte«,
razgovetno je rekao u noć. »Vi niste moj narod. Ja sam pola svog veka proveo
pokušavajući da pobegnem od vas.«

Srce mu je počelo da se loše ponaša, da se rita i spotiče, kao da je i ono samo

želelo da se preobrazi u neki nov, dijabolični oblik, da zameni složene
nepredvidljivosti tabla-improvizacijama sa svojim starim metronomskim
otkucajima. Ležeći nepospan na uskom krevetu, zakačinjući rogovima čaršave i
jastučnicu dok se bacakao i prevrtao, podnosio je tu obnovu koronarne
ekscentričnosti s nekom vrstom fatalističkog prihvatanja: kad se sve ostalo
izmenilo, zašto ne bi moglo i to? Bum-bara-tras-bum, radilo mu je srce, a torzo
mu se trzao. Čuvaj se ili ću ti stvarno namestiti igru. Bum-dum-badum. Da: to je
bio Pakao, u fasu. Grad London, transformisan u pakleni Džahanum, u Gehenu - u
Hinomsku dolinu stalno gorućeg đubreta - u Muspellheim.
Da li đavoli pate u Paklu? Zar to nisu oni s trozupcima?
Voda je počinjala postojano da kaplje kroz prozorče ispod strehe. Napolju, u
podmuklom gradu, topio se sneg, dajući ulicama nepouzdanu čvrstinu mokrog
kartona.
Spore mase beline klizile su niz strme, sive krovove od škriljca. Otisci guma
kamiona i hladnjača što isporučuju jutarnju robu nabirali su šljapkavicu. Prve
svetlosti novog dana; i hor zore je počinjao - čegrtanje brazdača drumova,
cvrkutanje, u daljini, alarmnih uređaja protiv provalnika, trubljenje monstruma na
točkovima koji se sudaraju na ćoškovima, duboko zujanje velikih maslinastih
žderača đubreta, vrišteći radio-glasovi iz ofarbane kutije u nekom kupleraju,
grmljavina kola boga Višne - onih džaganata pod koja se zaluđeni vernici bacaju -
kola što se sjuruju niz dugačku ali usku stazu. Ispod zemlje je tutnjalo sa
podrhtavanjem, što je ukazivalo na prolazak ogromnih podzemnih glista koje su
proždirale i preživale ljudska bića, a sa neba je dopiralo udaranje sekira i pištanje
onih viših, sjajnih ptica od metala.
Sunce se pojavilo, razmotavajući magloviti grad kao poklon-paket. Saladin
Čamča je spavao.
Ali san mu nije omogućavao i odmor, već ga je više vraćao onoj drugoj
noćnoj ulici kojom je, zajedno sa fizioterapeutkinjom Zumbulkom Filips, bežao ka
svojoj sudbini klip-kloparajući na nesigurnim kopitima, i podsećao na ono kako je
- dok je sužanjstvo odmicalo a grad se primicao- Zumbulkino lice i telo izgledalo
da se menja. Video je kako joj se ona dva prednja zuba-sekutića razmiču i kako im
razmak postaje sve veći, i kako joj se kosa zapliće i upliće u meduze, i zapažao
čudnu trougaonost njenog profila koji se strmo spuštao od ivice kose na čelu do
vrha njenog nosa, pa se zatim, u neprekidnoj liniji, drugim krakom nadovezivao na
vrat. U žutoj svetlosti je video kako joj koža iz časa u čas postaje sve tamnija, zubi
sve istaknutiji a telo sve izduženije kao na nekom dečjem crtežu. Istovremeno mu
je upućivala poglede sa sve izraženijim pozivom na bludničenje, pa mu je ščepala
šaku svojim tako koščatim i neizbežnim prstima da mu se činilo kao da ga je neki
kostur zgrabio i pokušavao da ga uvuče dole u grob; osećao je miris tek iskopane
zemlje, prezasićeni miris grude, u njenom dahu, na njenim usnama… i osećanja mu
se izmešaše. Kako je on uopšte mogao da je smatra za privlačnu ženu, pa i da je
želi, da čak ide dotle da je zamišlja ispod sebe, dok ga je ona jahala i udarcima
svojih pesnica mu isterivala sluz iz pluća, da zamišlja kako su njih dvoje
ljubavnici u žestokom grčenju na gomili?… Grad se gusto skupljao oko njih kao
šuma; zgrade su se usukavale i rasle upletene kao njena kosa. »Nikakva svetlost ne
može da prodre ovde«, šapnula mu je ona. »Crno je, sve je crno.« Krenula je kao
da hoće da legne i da njega povuče ka sebi, ka zemlji, ali on je uzviknuo, »Brzo u
onu crkvu«, i odjurio u neku sandučastu zgradu, tražeći više od jednog pribežišta.
Ali unutra, na klupama, sedelo je mnoštvo Zumbulki, i mladih i starih, Zumbulki
koje su nosile bezoblične plave kostime iz dva dela, lažne bisere i četvrtaste
šeširiće sa malim šlajerima, Zumbulki u devičanski belim spavaćicama - svi
mogući likovi Zumbulki koji se mogu zamisliti, i sve su glasno pevale, Sredi me,
Isuse; dok nisu ugledale Čamču, batalile svoje spiritualisanje - pevanje duhovnih
pesama - i počele da vrište na najnespiritualniji način, Satana, Jarac, Jarac, i
tome slično. I sad je bilo jasno da ga je Zumbulka sa kojom je ušao videla novim
očima, upravo onako kako je on nju video na ulici; da je i ona sad počinjala da
zapaža nešto od čega je osećala priličnu mučninu; a kad je on video gađenje na tom
njenom stravično ušiljenom i zamagljenom licu, prosto je sebi dopustio da se
ispuca. »Hubši« (Abisinke) psovao ih je, iz nekog razloga na svom odbačenom
maternjem jeziku. Mutikaše i divljakinje - tako ih je nazvao. »Ja vas žalim«, rekao
je. »Svakog jutra morate da se gledate u ogledalu u kome ćete videti mrkli mrak:
ljagu, dokaz da ste najniže među niskima.« One se sjatiše oko njega - sjati se taj
verski skup Zumbulki, dok je njegova Zumbulka sad bila izgubljena među njima,
neprepoznatljiva, ne više individua već žena-kao-i-ostale - i počeše da ga tako
stravično makljaju, da je on vrečao i meketao i trčao sve u krug, tražeći neku
pukotinu da pobegne iz te opsade; sve dok nije shvatio da je strah njegovih
napadačica veći od njihovog gneva, pa se onda uspravi koliko je dug, raširi ruke i
đavolski vrisnu na njih, a one utekoše tražeći neki zaklon i sve se zguriše iza
crkvenih klupa, dok je on sav krvav ali nepokunjen odlazio sa bojnog polja.
Snovi su na svoj način sređivali stvari; ali Čamča, nakratko budan, dok mu je
srce klizilo u novu navalu skraćivanja i preskakanja otkucaja, bio je gorko svestan
toga da njegov košmar nije daleko od istine; duh mu je, konačno, bio u pravu. -
Bilo je to poslednje viđenje sa Zumbulkom, pomislio je i ponovo utonuo u san. -
Ali pri tom oseti kako dršće u holu vlastite kuće dok se, na jednom višem planu,
Džampi Džoši žestoko raspravlja sa Pamelom. Sa mojom ženom.
A kad je sanjana Pamela, kao eho one stvarne, doslovno po sto i prvi put
odbila muža - ma, on nije živ, jer takve se stvari, tako često, ne - upravo je
Džamšed čestiti bio taj koji mu je, stavljajući na stranu ljubav i žudnju, pomogao.
Ostavljajući iza sebe uplakanu Pamelu - Nemoj slučajno da se usudiš da TO
vratiš ovamo, dovikivala mu je sa najvišeg sprata - iz Saladinovog »skrovišta« -
dok je Džampi, ututkavajući Čamču u svoju jaknu od jagnjeće kože i ćebe, kretao
sa iznurenkom prema kafani Šaandaar, obećavajući mu s praznom nežnošću, »Sve
će biti u redu. Videćeš. Sve će biti lepo«.
Kad se Saladin Čamča probudio, sećanje na te reči ispunjavalo ga je
gorčinom i ljutnjom. Gde li je sad Farišta - uhvatio je sebe kako misli na njega. Ta
baraba: kladim se da je njemu dobro. - Bila je to misao kojoj će se on još vraćati i
to sa izuzetnim ishodima; ali, trenutno, on je morao da prži jednu drugu ribu.
Ja sam inkarnacija zla, pomislio je on. Morao je da se s tim suoči. Ma kako
da se to desilo, stvar je neosporna. Ja nisam više ja, ili ne samo ja. Ja sam
otelovljenje greške, onog-što-svi-mrzimo - greha.
Zašto? Zašto baš ja?
Kakvo je zlo on učinio - kakvu je to grešnu stvar on mogao, ili hteo da učini?
 I zbog čega je on - tu misao nije mogao da izbegne - ovako kažnjavan? I,
samim tim, od koga? (Ja sam bio mutav.)
Zar se on nije uvek držao svoje predstave o onom što je dobro, zar nije
nastojao da postane ono čemu se najviše divio i posvećivao sa voljom na ivici
opsednutosti - da osvoji to englestvo? Zar nije marljivo radio i sve nevolje
izbegavao u svojoj borbi da postane nov? Časnost, probirljivost, umerenost,
obuzdanost, postojana marljivost, samopouzdanost, porodični život: čemu je sve to
doprinosilo ako ne jednom moralnom kodeksu? Da li je njegova greška to što
Pamela i on ne mogu da imaju decu? Da li je genetika, u ovom slučaju, stvar
njegove odgovornosti? Može li biti, u ovom izopačenom veku, da je on žrtva one
tri - tri suđaje, kako je sam bio odlučio da to svoje proganjanje nazove - upravo
zato što je stremio »Dobru?« - Zar da se u današnje vreme takvo stremljenje
smatra za pogrešno, pa čak i za zlo? - Zatim, kako su samo surove te tri Mojre—
boginje sudbe, da zloćudno podbodu taj isti svet, kojem se on tako odlučno
udvarao, da ga odbaci; o, kako je tužno biti odgurnut od kapija grada koji već
odavno smatraš za svoj! Koliko je to podla duhovna ograničenost, baciti ga natrag
u nedra njegovog naroda, koji je njemu već tako dugo dalek i tuđ! - I tu počeše da
mu naviru misli Zini Vakil, te ih je on, sa osećanjem krivice, nervozno potiskivao u
sebi, ponovo.
Srce ga je žestoko ritalo iznutra, i on sede u krevetu, presamićen, boreći se za
dah. Smiri se ili će zavesa pasti. Nema mesta ovakvim potresnim razmišljanjima:
nema više. Disao je duboko; ponovo legao na leđa; ispraznio svest. Onaj izdajnik
u njegovim grudima vratio se normalnom radu.
Dosta o tome, odlučno reče sebi Saladin Čamča. Dosta sam sebe smatrao za
grešnika. Prividi obmanjuju; korice nisu najbolji vodič u knjigu. Đavo, Jarac,
Šejtan? Nisam ja to.
Ne ja: neko drugi.
Ko?

Mišal i Anahita dođoše sa njegovim doručkom na poslužavniku i uzbuđenjem

na licima. Čamča navali, poče da proždire kukuruzne pahuljice u mleku i da uzima
velike gutljaje Nescafe-napitka, a za to vreme su cure, posle nekoliko trenutaka
ustručavanja, čavrljale prema njemu, u jedan glas, non-stop. »Daklem, ti si ovoj
velikoj gajbi namestio gadan zuj, nema da omane - svi šapuću i olajavaju.« - »Zar
nisi prekonoć izveo neku transformaciju u obrnutom smislu, il’ nešto slično?« -
»Ej, badžo, je 1’ ovo neki tvoj štos, ah? Reci. Mislim, da li ti je to neka šminka il’
nešto drugo pozorišno?« - »Hoću da kažem, Džampi reče da si ti neka glumčina,
pa mi je samo sinula lampica u smislu - znaš«, i tu mlada Anahita presuši, jer
Čamča, izbljunuvši kukuruzne pahuljice, besno zaurla: »Šminka? Pozorišno?
Štos?«
»Nema ljutnje, badžo«, zabrinuto reče Mišal u ime svoje sestre. »Nas dve
smo samo mislile, znaš šta ’oću da kažem, jer bilo bi grozno da nisi, al’ ti stvarno
jesi, u fasu jesi, te je to, prema tome, ol-rajt«, završi ona brzo, dok je Čamča
ponovo počeo da bulji u nju. - »Stvar je u tome«, Anahita nastavi, a zatim,
mucajući, »hoćemo reći, daklem, da, prosto mislimo, da je to super.« - »Ona misli
da si ti super«, ispravi je Mišal. »Mi mislimo da si ti, znaš« - »Sjajan«, dodade
Anahita i zablesnu besnog Čamču svojim osmehom. »Čaroban. Znaš. Najsuper«.
»Celu noć nismo oka sklopile«, reče Mišal. »Sinule su nam neke ideje«.
»Pa smo konstatovale«, Anahita je drhtala od uzbuđenja s tim u vezi, »pošto si
se ti pretvorio u - u to u šta si se pretvorio, - da bi, možda, pa, verovatno, u stvari,
iako ti to nisi pokušao, da bi moglo, da bi ti mogao…« I starija cura završi misao
mlađe: »Da bi mogao da razviješ - znaš - neke moći.«
»Mi smo tako mislile, u stvari«, dodade Anahita, slabodušno, gledajući kako
se oblaci navlače na Čamčino čelo. I, povlačeći se ka vratima, dodade: »A možda
i grešimo - pa, da. Grešimo - glat. Prijatan doručak.« - I Mišal, pre nego što
utekoše, izvadi iz džepa svoje crveno-crne karirane jakne jednu bočicu punu neke
zelene tečno-sti, spusti je na pod pokraj vrata, i ispuca sledeći baj-baj-metak:
»Oh, izvini, ali mama kaže da bi mogao ovo da upotrebljavaš, to je neka tečnost za
ispiranje pljuce, za tvoj dah.«

To što su se Mišal i Anahita divile njegovoj nakaznosti koje se on iz dubine

duše gnušao, uverilo ga je da »njegov narod« stvarno srlja u onako pogrešnom
pravcu kako je on dugo i podozrevao da će šašavo srljati. A činjenica da su mu
njih dve na njegovo ogorčenje - kad su mu u drugo tavansko jutro donele za
doručak indijska ćufta umesto paketa cerealija sa jednom srebrnastom igračkom u
vidu astronauta, a on nezahvalno jauknuo: »Zar ja sad moram da jedem ovu
tuđinsku hranu?« - odgovorile sa izrazima saosećanja, još je više pogoršala stvari.
»Seckana govna«, složi se Mišal sa njim. »Slaba vajda, mi nemamo engleske
delikates-kobasičice za doručak.« Svestan da je povredio njihovo gostoprimstvo,
pokušao je da im objasni da on sebe danas smatra za… ovaj… pa, za Britanca…
»A šta reći za nas?« Anahita je želela da zna. »Šta smo mi, po tvom mišljenju?«
- A Mišal mu se poveri: »Meni Bangladeš ništa ne znači, prosto ne igra za
mene. Samo kao neko mesto iz kog tata i mama stalno izdrndavaju nekakve
uspomene.« - A Anahita zaključno reče: »Ban-do-gla-v-deš« zadovoljno
klimnuvši glavom. - »Ja to tako zovem.«
Ali one nisu Britanke, želeo je da im kaže: nisu stvarno, ni u jednom vidu koji
bi njemu govorio da jesu. A ipak mu je stara izvesnost u tom pogledu danas
izmicala zajedno sa njegovim starim životom… »Gde je telefon?« zahtevao je da
mu kažu. »Moram da obavim neke razgovore.«
Telefon se nalazio u holu; Anahita je napala svoju »šparkasu« i pozajmila mu
nekoliko novčića. Glave umotane u pozajmljeni turban, tela skrivena u pozajmljene
pantalone (Džampijeve) i u Mišalinim cipelama, Čamča je birao brojeve prošlosti.
»Čamča«, reče glas Mimi Mamulijan. »Ti si mrtav.«
To se dogodilo dok je on bio odsutan: Mimi je bila pala u nesvest i izgubila
zube. »Osvest je to bila«, rekla mu je, govoreći grublje nego obično zbog
problema sa vilicom.
»A iz kog to razloga? Ne pitaj. Ko može da pita za razlog u današnje vreme?
Koji je broj tvog telefona?« dodala je kad se začuo signal pred prekid veze.
»Odmah ću te pozvati.« Ali prošlo je punih pet minuta pre nego što ga je pozvala.
»Morala sam da piškim. Je 1’ ti imaš neki razlog za ovo što si živ? Zašto se more
za tebe i onog drugog badžu razdvojilo a preko ostalih zatvorilo? Nemoj mi reći da
si ti vredniji od ostalih. To ljudi danas ne prihvataju, pa čak ni ti, Čamčo. Dakle,
šetala sam se Oksford-stritom, tražeći cipele od krokodilske kože, kad mi se to
desilo: iz čista mira, usred hodanja, pala sam napred, kao klada, prizemljila se
vrhom brade, a svi mi zubi poispadali na trotoar ispred dase koji je pec’o ženske.
Ljudi umeju da budu i pažljivi, Čamčo. Kad sam došla k svesti, našla sam svoje
zube na jednoj gomilici pored mog lica. Otvorila sam oči i ugledala te male
kopilane kako bulje u mene - zar to nije bilo simpatično? Prva stvar na koju sam
pomislila - hvala Bogu, tu su mi pare! Držala sam ih pozadi, pribodene, privatno,
razume se, veliki štos, bolji nego oni raniji. I zato jedno vreme nisam radila. Posao
pozajmljivanja glasa stoji loše, mogu ti reći, delimično zbog tvoje smrti a i zbog
mojih zuba - mi, prosto, nemamo osećanje odgovornosti. Standardi su pali, Čamčo.
Uključi televizor, slušaj radio, treba da čuješ samo kako su banalne one reklame za
picu, pa oni oglasi za pivo s Čermenovim akcentima iz glavne podele uloga,
Marsijanci jedu krompir u prahu i zvuče kao da su pali sa Meseca. Šupirali su nas
iz The Alien Showa.Želim ti da se brzo oporaviš. Uzgred, to i ti meni možeš da
poželiš.«
Znači, izgubio je posao, kao i ženu, dom i čvrstu vezu sa životom. »Loše mi
idu ne samo zubni suglasnici«, nastavljala je Mimi. »I oni praskavci me plaše do
zablesavljenosti. Stalno mislim da ću stare kosti opet rasuti po ulici. Godine,
Čamčo: sve ti je to ponižavanje. Rodiš se, pa te onda makljaju, dobijaš modrice po
celom telu, i konačno skikneš, pa te lopaticom smeste u urnu. Al’ nema veze, i ako
ne budem više radila, umreću udobno. Je 1’ znaš da sam sad sa Bilijem Batutom?
Tačno, kako bi’ i mogla s tobom, kad si ti tamo plivao. Daa, digla sam ruke od
čekanja na tebe, pa sam iz kolevke ukrala jednog od tvojih zemljaka. Možeš to da
primiš kao kompliment. A sad moram da kidam. Baš je bilo lepo razgovarati s
jednim mrtvacem, Čamčo. Sledeći put skači u vodu iz čamca. Ćao!«
Ja sam po svojoj prirodi unutarnji, sebi okrenut čovek- tiho on reče u telefon
s prekinutom vezom. Ja sam se na svoj način borio da nađem svoj put ka
uvažavanju viših stvari, ka jednoj maloj meri finese. U dobre dane sam osećao da
je to nadohvat moje ruke, negde u meni, negde u mom biću. Ali, to mi je izmaklo.
Zapleo sam se, u stvari, u svet i njegove zbrke, i ne mogu da se opirem. Groteska
me drži u ropstvu, kao što me je nekad držala svakodnevica. More me je odbacilo;
zemlja me vuče dole.
Suljao se niz neku sivu strminu a crna voda mu je podlokavala srce. Zašto je
to ponovno rođenje, tu drugu šansu pruženu Džibrilu Farišti i njemu samom, on, u
svom slučaju, osećao kao neprestano približavanje kraja? On je bio ponovo rođen
u saznanje smrti; i strah ga je hvatao od neizbežnosti promene, od nikad-istih-stvari
i bespuća-za-povratak. Kad izgubite prošlost, vi stojite goli pred prezrivim
Azrijelom, anđelom smrti. Izdrži ako možeš, rekao je sebi. Drži se jučerašnjica.
Ostavljaj tragove svojih noktiju na sivoj strmini, dok se suljaš.
Bili Batuta: to bezvredno govance. Pakistanski plejboj, pretvorio je jednu
beznačajnu turističku agenciju - Batutine ture - u flotu supertankera. U suštini,
varalica, čuven po svojim romansama sa glavnim glumicama hindi-ekrana, i, kako
se pričalo, po svojoj sklonosti prema belim ženama sa ogromnim grudima i
bogatom stražnjicom, sa kojima je »loše postupao«, eufemistički rečeno, i koje je
»lepo nagrađivao«. Šta je Mimi tražila kod rđavog Bilija - da li njegove seksualne
instrumente i njegov auto »maserati biturbo«? Za momke kao što je Batuta, bele
žene-nema-veze da li debele ili Jevrejke, glavno nek’ su bele - bile su samo za
tucanje i odbacivanje. Ono što neko mrzi kod belih - ljubav prema mrkom šećeru -
mora da mrzi i ono što ispada obratno, kod crnih. Bigoterija nije samo funkcija
moći.
 Sutradan uveče, Mimi je telefonirala iz Njujorka. Anahita ga je pozvala da
dode do telefona svojim najboljim prokleti-Jenki-tonom, i on se uvuče u svoju
maskaradu. Kad je stigao u hol, Mimi je već bila prekinula vezu, ali ga je ponovo
pozvala. »Niko nije lud da plaća za čekanje na prekookeanskoj vezi.« - »Mimi«,
reče on sa svojim patentiranim očajanjem u glasu, »nisi mi rekla da ćeš da
otputuješ.« - »A ti meni nisi dao ni svoju prokletu adresu«, odgovorila mu je.
»Znači, oboje imamo svoje tajne.« On je želeo da joj kaže, Vrati se kući, Mimi, jer
on će te šutnuti. »Predstavila sam ga svojoj familiji«, reče ona preterano šaljivo.
»Možeš da zamisliš. Jaser Arafat se upoznaje sa Beginovima. Nema veze. Svi
ćemo živeti.« On je hteo da kaže, Mimi, ti si sve što ja imam. Ali je uspeo samo da
je otpiša. »Hteo sam da te upozorim u vezi sa Bilijem«, bilo je sve što je rekao.
U njenom glasu - led. »Čuj me, Čamčo. Jednom ćemo ti i ja razgovarati o
tome, jer ti iza sveg tog sranja možda malo i mariš za mene. Zato shvati, molim te,
da sam ja inteligentna žena. Ja sam pročitala Finnegan’s Wake i upućena sam u
post-modernističku kritiku Zapada, što će reći da mi ovde imamo jedno društvo
sposobno samo za pravljenje pastiša: jedan spljošten svet. Kad ja (na televiziji)
izigravam glas boce sa penom za kupanje, ja svesno ulazim u taj Pljoslend,
shvatajući šta radim i zašto to radim. Naime, ja zarađujem lovu. A kao inteligentna
žena, sposobna da za petnaest minuta zabave izvodi besne gliste stoicizma i, duže,
štosove iz japanskih filmova, ja ti kažem, Čamčo, da sam savršeno svesna
reputacije momka Bilija. Nemoj ti mene da učiš šta je iskorišćavanje. Mi smo
znali za iskorišćavanje još kad ste vi - u množini - trčali okolo u haljecima od
štavljene kože. Pokušaj da se uživiš u jevrejsku sortu, da budeš žensko a ponekad i
ružno žensko. Molićeš Boga da te pretvori u crnca - da prostiš - u mrku rasu.«
»Znači, ti priznaješ da te on iskorišćava«, ubaci Čamča, ali ga zbrisa njena
bujica reči. »Kakve to ima jebene veze s vezom?« zapeva ona drhtavim glasom
ptičice iz jedne reklame za pitice. »Bili je smešan momak, pravi švindlerski
glumac - naturščik, jedan od onih velikih. A i ko zna koliko će ovo dugo trajati.
Pomenuću ti neke pojmove na kojima ja ne insistiram: rodoljublje, Bog i ljubav.
Apsolutno nepotrebne stvari na putovanju preko okeana. Meni se Bili svida zato
što on dobro zna scenario.«
»Mimi«, reče joj on, »meni se nešto desilo«, ali ona je i dalje prigovarala, pa
joj je to promaklo. Spustio je slušalicu, ne davši joj svoju adresu.
Nekoliko nedelja kasnije, ponovo ga je pozvala, ali dotle su već bila
uspostavljena pravila o kojima se nije govorilo; ona ga nije pitala, a on joj nije
rekao gde se nalazi, i oboma je bilo jasno da je jedan period njihovog života
završen, da su se razdvojili i da je došlo vreme za mahanje u smislu zbogom. On je
i dalje slušao priču o Mimi i Biliju: o njegovim planovima da pravi hindi-filmove
u Engleskoj i Americi, s tim da uvozi vrhunske zvezde kao što su Vinod Khanna i
Sridevi, da skakuću ispred Gradske kuće u Bradfordu i Gold’n Gejt mosta u San
Fransisku - »to ti je jedna vrsta izvrdavanja poreza, očigledno«, otpevuši Mimi
veselo. U stvari, za Bilija je počelo da biva vruće; Čamča beše video njegovo ime
u novinama i uz ime termine prevaranti i utaja poreza - Ali opsenar je uvek
opsenar, reče Mimi. »I tako mi on kaže, Je 1’ bi ti volela da imaš vizonsku bundu?
A ja kažem, Nemoj, Bili, da mi kupuješ stvari, a on meni, Ko govori o kupovanju?
Imaćeš vizonsku bundu. To je biznis.« Ponovo su bili u Njujorku i Bili je unajmio
jednu dugačku »mercedes«-limuzinu »i jednog dugačkog šofera«. Kad su ušli u
krznarsku radnju, izgledali su kao šeik od nafte i njegova kurva. Mimi je probala
bunde sa petocifrenom cenom, čekajući šta će Bili da kaže. Najzad on reče, Je 1’ ti
se sviđa ova? Divna je, Bili, i šapnula mu je, košta četrdeset hiljadadolara, ali on
je već ljubazno ćaskao sa gazdinom pomoćnicom: bio je petak, po podne, sve
banke zatvorene - da li bi mogao da plati čekom. »Ali oni sad već znaju da je on
šeik-naftaš, pa mu kažu da može; odlazimo sa bundom i on me uvodi u drugu
krznarsku radnju iza ćoška, pokaže na bundu i kaže, Ovu sam bundu malopre kupio
za četrdeset hiljada dolara, tu je i račun - daću vam je za trideset hiljada, treba mi
gotovina, keš-lova za dugačak vikend pred nama. - Mimi i Bili su zamoljeni da
malo pričekaju, dok druga radnja poziva telefonom prvu, gde sva alarmna zvona
zazvone u poslovođinoj glavi, i pet minuta kasnije stiže policija, hapsi Bilija zbog
izdavanja čeka bez pokrića, te on i Mimi provedu vikend u zatvoru. U ponedeljak
ujutru banke se otvaraju i ispostavlja se da Bili ima na svom računu tačno
četrdeset dve hiljade i sto sedamnaest dolara, što znači da mu je ček sve vreme bio
valjan i ispravan. Sad Bili obavesti krznara o svojoj nameri da ga tuži i da će
tražiti odštetu od dva miliona dolara za uvredu časti; taj sudski predmet se otvori i
odmah zatvori, jer se u roku od četrdeset i osam sati oni nagode, izvan suda, za
250.000 dolara, isplata na licu mesta. »Zar ga ti ne voliš?« upita Mimi Čamču.
»Momak je genije. Mislim, ovo mu je bilo superelegantno.«
Ja sam čovek - shvatao je Čamča - koji ne zna scenario, čovek koji živi u
jednom amoralnom, vitalnom, lopovskom svetu. Mišal i Anahita Sufijan, koje su se
prema njemu i dalje neobjašnjivo ophodile kao prema nekoj vrsti njihovog
drugara, uprkos svim njegovim nastojanjima da ih od toga odvrati, bile su
stvorenja koja su se divila kreaturama kao što su oni »mesečari« - i sumnjive
ženske i irski teroristi i lopovi u samouslugama i sitne secikese: uopšte, švindleri.
I on se ispravi: nisu se one divile njima, nije to. Ni jedna od njih dve ne bi ni
čiodu ukrala. Ali one su u takvim osobama videle predstavnike gestalta, onog
kako-je-to-bilo. On im je, eksperimentalno, ispričao priču o Biliju Batuti. Oči su
im sijale, i na kraju su zapljeskale rukama i oduševljeno se kikotale: nekažnjeno
nevaljalstvo im je izazivalo smeh. Tako je Čamča shvatio da su ljudi nekada
morali da pljeskaju i da se cerekaju na dela onih ranijih outlaw-ova -lica van
zakona, Dika Terpina, Neda Kelija, Fulane Devi i, svakako, onog drugog Bilija:
Vilijema Bonija, takođe Klinca.
»Krimi-idoli mladog ološa«, Mišal mu je pročitala misli a zatim, smejući se
na njegovo neodobravanje, to prevela na ovaj jezik naslova žute štampe, dok je
svoje dugačko i - Čamča shvati - stravično lepo telo, dovodila u slično
prenaglašenu pozu »pin-ap«-gerle. Bestidno napućenih usana i savršeno svesna da
ga je uskomešala, ona ljupko dodade: »Pusi-cuki, cuki-pusi?«
Njena mlada sestra, da ne bi bila nadmašena, pokuša da kopira Mišalinu pozu,
ali sa manje delotvornim rezultatom. Napuštajući taj pokušaj sa nešto mrzovolje,
ona natmureno reče. »Nezgoda je u tome što mi imamo dobre izglede. Porodični
biznis, nemamo braću, a Bogica nam je ujak. Ovde pada dobra lova, zar ne? I šta
onda.« Kuća Saandaar sa sobama za izdavanje bila je kategorisana kao »nastamba
sa krevetom i doručkom«, vrsta smeštaja kojoj su gradski opštinari bili sve
naklonjeniji zbog stambene krize u gradu, gde su porodice i od pet članova
stanovale u jednoj sobi; žmurili su na loše zdravstvene i bezbednosne uslove i
tražile od centralne vlade sredstva za »privremeno smeštanje« gradana. »Deset
funtaća za noć, po personi«, obavesti Anahita Čamču na njegovom tavanu. »Trista
pedeset komada po sobi nedeljno, i to sve češće. Šest izdatih gajbica, pa ti sad
vidi tamo. A sad kaliramo za trista funtaća mesečno na ovo gratis-tavanče, pa se
nadam da je sad tebi zbog toga jako neprijatno.« Za tu sumu, trže se Čamča, može
se zakupiti pristojan stan za prosečnu porodicu, u privatnom sektoru. Ali to ne bi
bilo klasifikovano kao privremeni smeštaj; tu nema fondova centralne vlade za
takva rešenja. Čemu bi se takođe suprotstavili lokalni političari angažovani u
borbi za »kresanje«. La lutte continue (borba se nastavlja); u međuvremenu,
gospa-Hind i njene ćerke gomilale su lovu, nesvetovni Sufijan je išao u hadžiluk, u
Meku, i vratio se kući da rastura prostu muđrost, ljubaznost i osmehe. A iza šestoro
vrata koja bi se odškrinula kad god bi Čamča nekom telefonirao ili išao u nužnik,
bilo je možda trideset privremenih ljudskih bića sa malo nade da će biti
proglašena za stalna.
Stvarni svet.
»Ipak ne moraš da izgledaš baš ovako tupo i svetački«, skrenu mu pažnju
Mišal Sufijan. »Pogledaj samo dokle su te doveli svi ti tvoji ispravni građani.«

*
 »Tvoj univerzum se smanjuje.« Poslovnom čoveku, Halu Valansu, kreatoru
serije TheAliens Show i jedinom vlasniku svih rekvizita i ostalog, trebalo je tačno
sedamnaest sekundi da bi Čamči čestitao što je živ, pre nego što je počeo da mu
objašnjava zašto ta činjenica nije sprečila organizatore serije da se zahvale za
njegove usluge i da se oproste od njega. Valans je bio počeo svoju karijeru kao
reklamni agent i nikad nije mogao da se osvesti od tog udarca. Ali Čamča je ipak
uspevao da ostane na svojim nogama. Tokom svih tih godina provedenih u biznisu
pozajmljivanja glasa u reklamne svrhe, naučite ponešto i od tog lošeg jezika. U
načinu govora ljudi iz marketinga, univerzum je totalno potencijalno tržište
(market) za neki proizvod ili za neke usluge: univerzum čokolade, univerzum
mršavljenja. Dentalni univerzum obuhvata sve one koji imaju svoje zube; ostali
spadaju u kosmos veštačkih zubala. »Ja ti govorim«, dahtao je Valans u telefon
svojim najboljim Duboko-Grlenim glasom, »o etničkom univerzumu«.
Opet moj narod: Čamča, u svojoj maskaradi - u turbanui šljampavoj odeći -
visio je sad na telefonu u jednom hodniku, dok su oči privremenih žena i dece
svetlucale kroz jedva otvorena vrata njihovih soba; i pitao se šta su mu to njegovi
ljudi sad uradili. »No kapiš«, reče on, sećajući se da Valans voli italijanski - u
američkom argou - a ovaj je, uostalom, bio i autor onog slogana »brze« hrane
Getta pizza da action. Ali ovom prilikom Valans se nije šegačio. »Gleđaoci
nadziru šou«, dahtao je »a ti etnici ne giedaju etničke stvari. Ne žele ih, prosto,
Čamča. Oni traže onu jebenu Dinastiju, kao i svi ostali. Tvoj profil je pogrešan,
ako me shvataš: kad se ti pojavljuješ na ekranu - mislim na naš šou - to je prosto
jedna i suviše prokleto rasna pojava. The Aliens Show je jedna mnogo krupna
ideja da bi se povukla zbog te rasne dimenzije. A tebi ne moram da pričam o
mogućnostima prodaje i tome slično«.
Čamča je video sebe u malom naprslom ogledalu iznad telefonske kutije.
Ličio je sebi na napuštenog duha koji traži čarobnu lampu da bi se vratio u nju. »To
je jedno gledište«, odgovorio je Valansu, znajući da je svako raspravljanje s njim
beskorisno. Jer on je bio jedan od pionira u tom poslu i za svoj moto je uzeo savet
koji je ona Duboko-Grlasta dala Bobu Vudvortu: Idi za lovom. On je tu frazu dao
da mu se složi i odštampa krupnim »sanserif«-slogom i okačio je u svojoj
kancelariji iznad jednog fotosa iz filma Svi Predsednikovi ljudi: Hal Holbruk (još
jedan Hal!) na parkingu, stoji u senci. Idi za lovom: to je objašnjavalo - kako je on
voleo da kaže - njegovih pet žena; sve su bile nezavisne i bogate, i od svake je
izvukao dobru lovu prilikom brakorazvodnog parničenja. Trenutno je bio oženjen
jednim propalim ženskim detetom sa trećinom njegovih godina, kestenjastom
kosom do struka i avetinjskim izgledom koji bi je, četvrt veka ranije, činio velikom
lepoticom. »Ova nije nikakva ,klikerašica’; prihvatila me je zbog svega onoga što
imam, a kad to bude uzela, ona će da kidne«, jednom je to Valans rekao Čamči, u
srećnije dane. »Ama, do đavola. I ja sam ljudsko biće. Ovog puta je to - ljubav.«
Ali je, ipak, više - kidnapovanje dece iz kolevke. Ne možeš to izbeći u ova
vremena. Čamča, pored telefona, nije mogao da se seti imena tog ženskog deteta.
»Ti znaš moj moto«, govorio mu je Valans. »Da«, reče Čamča, neutralno. »To je
pravi put za proizvod.« A taj proizvod si li, barabo.
U vreme kad se on upoznao sa Halom Valansom (pre koliko godina? Pre pet,
možda i šest), za ručkom u White Toweru, taj čovek je već bio monstrum: čisti,
samokreirani imidž, jedan niz atributa debelo zalepljenih na njegovo telo koje se -
po Halovim sopstvenim rečima - »treniralo da bude Orson Vels«. Pušio je
apsurdne cigare, karikature dgara, ali nipošto one kubanske, zbog njegovog
beskompromisno kapitalističkog stava. Posedovao je jedan prsluk u vidu engleske
zastave a samu zastavu je stalno držao, razvijorenu, iznad svoje agencije kao i
iznad ulaza svoje kuće u Hajgejtu; imao je običaj da se oblači kao Moris Ševalije i
da pred svojim zapanjenim klijentima, na glavnim prezentacijama, peva sa žirado-
šeširom na glavi i štapom sa srebrnom drškom u ruci; tvrdio je da poseduje prvi
Loire chateau (zamak u dolini reke Loare) opremljen telex- i fax-mašinama; i da
se često »intimno« viđa i druži sa Predsednicom vlade koju je odmilja zvao »Mrs
Torture« (Gđa Torčer). Oličenje filistarskog trijumfalizma, srednjeatlantskog
akcenta, Hal je bio jedna od slavnih ličnosti stoleča, kreativna polovina gradske
najžestokije reklamne agencije Valans & Lang. I on je, kao Bili Batuta, voleo
velika kola sa velikim šoferom. Pričalo se da je jednom - dok ga je šofer velikom
brzinom vozio Korniš-lejnom na njegovom švalerskom putu da uspali i opali jednu
izuzetno blistavu manekenku, Finkinju, 180 cm visoku - došlo do saobraćajne
nezgode: niko nije bio povređen, ali kad se onaj drugi vozač sav besan pojavio iz
svog razlupanog auta, videlo se da je on čak veći od Halovog šofera. Kad se taj
kolos stuštio na ovoga, Hal je pritiskom na dugme spustio svoj prozor i, uz sladak
osmeh, rekao napadaču: »Ja vam ozbiljno savetujem da se okrenete i brzo odete
odavde; jer, gospodine, ako vi to ne učinite u roku od sledećih petnaest sekundi, ja
ću vas dati ubiti.« Ostali reklamni geniji bili su čuveni po svojim sledećim delima:
Meri Vels po svojim ružičastim Braniff-avionima, Dejvid Ogilvi po svojoj crnoj
piratskoj krpici preko jednog oka, a Džeri della Femina po paroli »ovo vam je od
onih divnih badža koji su vam priredili Perl Harbur«. A Valans, čija se agencija
bavila jeftinom i vedrom vulgarnošću, šundom i kičerajima, bio je u biznisu poznat
po tom (verovatno sumnjivom) iskazu »Ja ću vas dati ubiti«, po tom obliku fraze
koji je dokazivao, onim znalcima, da je badža pravi genije. Čamča je dugo
sumnjao da je on klot izmislio tu priču, sa savršeno ubedljivim komponentama -
strašna ženska s pogonom na sva četiri »točka«, skupa kola, Valans u ulozi
Blofelda, bez agenta 007 na sceni - i sebe stavio u centar »zbivanja«, znajući da će
to biti dobro za njegov biznis.
Hal je na taj ručak bio pozvao Čamču da mu se zahvali za ulogu u stravično
uspešnoj hit-kampanji za Slimbix dijetalnu hranu. Saladin je bio glas jednog
štoserskog »bljuzga« - razbijene viskozne kapi na podu - u crtaću:
Haj! Ja sam Kal, ja sam vam jedna tužna kalorija. I na tom ručku - četiri
vrste jela i mnogo šampanjca kao nagrada za ubedivanje ljudi da treba da glađuju.
Kako ćejadna kalorija u prašini il’ blatu da zaradi svoju platu? Jer ja sam zbog
Slimbixa za mršavljenje sad nezaposlena.Čamča tad nije znao šta može da
očekuje od Valansa. Ono što je od njega dobio, bilo je, barem, bez ukrasa. »Dobro
si obavio posao«, čestitao mu je Hal, »iako si osoba obojenog uverenja.« Pa je
nastavio, ne skidajući pogled s Čamčinog lica: »Da ti kažem neke činjenice. U toku
poslednja tri meseca, ponovo smo slikali plakat-reklamu kikiriki-butera, jer su
istraživanja na tržištu pokazala da je bolje da se u pozadini slike ne nalazi crnče.
Onda smo ponovo snimili na traku pesmicu o izvesnom građevinskom preduzeću,
jer se direktoru učinilo da pevač zvuči crnački, iako je taj bio beo kao salveta, pa
čak i uprkos tome što smo godinu dana ranije za istu pesmicu bili angažovali
jednog crnog momka koji, srećom po njega, nije patio od preterane crnačke
duševnosti. Jedna od glavnih vazduhoplovnih kompanija nas je obavestila da se ne
smemo koristiti crncima u njihovim reklamama, iako su crnci u stvari bili
nameštenici te kompanije. Jedan crni glumac mi dođe na audiciju, a na reveru mu
,bedž’ o rasnoj jednakosti - crna ruka koja se rukuje sa belom. Ja sam mu ovo
rekao: Nemoj, drugar, da misliš da ćeš kod mene imati poseban tretman. Shvataš?
Shvataš šta li govorim?« To je jedna prokleta audicija, shvatio je Saladin. »Ali ja
se nikad nisam osećao kao pripadnik neke rase«, odgovorio mu je. I možda je
Čamča baš zato, kad je Hal Valans osnovao svoju producentsku grupu, bio na
njegovom »A-spisku«; i možda je baš zato kasnije krenuo u ulogu Maksima Aliena.
Kad je serija o vanzemaljcima - The Alien Show - počela da traži podršku od
crnih radikala, oni su Čamči dali nadimak. Zbog svog obrazovanja u privatnoj
školi i bliskosti sa omrznutim Valansom, postao je poznat kao »Čiča-Toma mrke
boje«.
U Čamčinom odsustvu, na taj šou je očigledno bio povećan politički pritisak,
orkestriran od strane izvesnog doktora Uhurdu Simbe. »Kakvog to doktora, ja se
pitam«, reče Valans dubokogrleno u telefon. »Naši - ah - istraživači još nisu došli
sa nekim nalazima.« Masa štrajkača s transparentima i jednom neprijatnom
parolom, Pravo na odgovor. »Taj badža je građen kao neki jebeni tenk.« Čamča je
zamislio njih dvojicu, Valansa i Simbu, kao antiteze. Činilo se da su protesti bili
uspešni: Valans je »depolitizirao« šou time što je otpustio Čamču i umesto njega
ubacio jednog plavog tevtonskog rmpaliju, sa grudnim đinđuvama i krstom i
perikom, u protetički make-up i kompjuterizovane slike, pa je ispao »pola bata -
pola vata«- jedna sintetička verzija Ratgera Hauera iz Blade Runnera, sa hipi
rečnikom. I Jevreji su bili izbačeni: umesto Mimi, novi šou će imati jednu raskošnu
čivutsku lutku. »Poslao sam pisamce doktoru Simbi sa savetom: sad pljuni pa to
zalepi za svoju titulu doktora filozofije. Nije stigao nikakav odgovor. On će morati
još mnogo više da se guzi i upinje ako hoće da vlada ovom zemljicom.« »Ja volim
ovu jebenu zemlju«, objavi Hal Valans. »I zato ću da je prodajem celom prokletom
svetu - Japanu, Americi, jebenoj Argentini. I dupe ću njeno da prodajem. To je ono
što sam ja prodavao celog svog jebenog veka: jebenu naciju. Njenu zastavu.« On
nije čuo šta je govorio. Kad je došao na tu temu, bio je sav pomodreo i često je
plakao. Upravo je to radio u White Toweru, prilikom njihovog prvog susreta, dok
se do grla kljukao grčkim jelima. Čamča se sad setio i datuma: neposredno posle
Foklandskog rata. Ljudi su tada bili skloni zaklinjanju na vernost otadžbini, pa su
pevušili državnu himnu u autobusima. I tako, kad je Valans, iznad velike boce
konjaka, počeo sa - »Reći ću ti zašto ja volim ovu zemlju« - Čamča, i sam
pristalica Foklandskog rata, pomislio je da zna šta će ovaj sad da mu kaže. Ali
Valans je počeo da mu opisuje istraživački program jedne britanske aerosvemirske
kompanije, njegovog klijenta, koja je upravo bila revolucionisala konstruisanje
sistema za upravljanje svemirskim raketama posle proučavanja obrasca letenja
obične kućne muve. »Korekcije prilikom sletanja«, šapnuo je teatralno,
»tradicionalno se vrše na liniji leta: prilagodiš ugao malčice, naniže za dlaku, levo
ili desno još malčice. Naučnici koji proučavaju usporeni film o letu skromne
muve, medutim, otkrili su da te male gadure uvek, ali uvek, vrše korekcije pod
pravim uglom.« On je to demonstrirao jednom ispruženom rukom, sastavljenim
prstima šake i ravnim dlanom. »Bzzt! Bzzt!« sekući vazduh pod pravim uglom. Ti
skotovi u stvari lete vertikalno naviše i naniže ili pobočno. Mnogo akuratnije.
Mnogo ekonomičnije, u smislu potrošnje goriva. I sad probaš da to radiš s
avionom koji zavisi od strujanja vazduha od ,nosa’ do ,repa’, i šta se događa?
Tupljenje, čabar, avion se ukoči, ide u rikverc, i pada s neba na teritoriju tvojih
jebenih saveznika. Loša karma. Kapiraš. Shvataš o čemu ja govorim. I zato te
naučne badže izmozgaju mašinu sa strujanjem vazduha u tri pravca: od nosa do
repa, plus od ,leđa’ do ,stomaka’, plus od boka do boka. I - pun pogodak: raketla
koja leti kao prokleta muva i može da strefi novčić od pedeset penija koji se na
Zemlji kreće brzinom od sto milja na sat na razdaljini od tri milje. E, to je ono što
ja volim u ovoj zemlji: njen genije. Najveći izumitelji na svetu. To je divno: jesam
li u pravu ili jesam li u pravu?« Bio je stravično ozbiljan. Čamča mu je
odgovorio: »U pravu si.« - »Ti si prokleto u pravu da sam ja u pravu«, potvrdio je
on.
Poslednji put su se videli pred sam Čamčin let za Bombaj: nedeljni ručak u
Halovoj palati s razvijorenom zastavom, u Hajgejtu. Na zidovima lamperije od
ružinog drveta, terasa sa velikim kamenim vazama, pogled na pošumljen breg.
Valans se žalio zbog novog projekta koji će da ukenja scenografiju. Ručak je bio,
što se moglo i pretpostaviti, sa muški šovinističkim jelovnikom: rostbif, crni
jorkširski puding, choux de Bruxelles. Bebica, mala nitnfa od žene, nije bila sa
njima, već je jela dimljeno meso- ljutu pastrmu uvaljanu u raž, dok je igrala bilijar
u susednoj sobi. Sluge, grom-burgundac, još konjaka, cigare. Raj samoukog
čoveka, mislio je Čamča i poznade zavist u mislima svojim.
Posle ručka - iznenađenje. Valans ga je odveo u sobu u kojoj su stajala dva
klavikorda velike finoće izrade i lakoće. »Ja ih pravim«, otkrio mu je domaćin.
»Da se relaksiram. Bebica me tera da joj napravim i jednu jebenu gitaru.« Talenat
Hala Valansa za pravljenje »kabinet-štihova« bio je neosporan, ali, nekako, u
neskladu sa ostatkom njegove ličnosti. »Moj otac se bavio tim poslom«, priznao je
pod Čamčinim ispitivanjem, pa je Saladin shvatio da je imao tu privilegiju da
zaviri u jedini preostali deo Valansovog prvobitnog ja, onog Harolda - Hala -
izvedenog iz svog porekla i krvi a ne iz njegovog sopstvenog mahnitog mozga.
Kad su izišli iz tajne kamere s klavikordima, odjednom se ponovo pojavi
poznati Hal Valans. Naslonjen na balustradu svoje terase, on se poverio Čamči:
»Ono što čoveka tako zapanjuje kod nje, jeste obim stvari koje ona pokušava da
uradi.« Ona? Bebica? Čamča je bio zbunjen. »Govorim ti o znaš kome«, objasnio
mu je Valans, da mu pomogne. »O Torture. O Megi Kučki«. Oh! »Ona je radikalna,
to je jasno. Ono što ona hoće - ono što ona u stvari misli da- jebi-ga - može postići
- bukvalno je to da izmisli čitavu jednu prokletu novu srednju klasu u ovoj zemlji.
Da se otarasi onih starih namćorastih i nesposobnih kenjatora iz jebenog Sarija i
Hempšira, i da uvede te nove. Ljude bez porekla, bez istorije. Ljude koji to stvarno
žele i koji znaju da će sa njom moći da to i krvavo uspešno dobiju. Niko pre nje
nije nikad ni pokušao da čitavu jednu jebenu klasu zameni drugom, a zapanjujuća
je stvar to što bi ona u tome mogla i da uspe, ukoliko je oni ne pređu. Mislim, ona
stara klasa. Oni mrtvaci. Ti shvataš šta ti ja govorim?« - »Pa, mislim da shvatam«,
slagao ga je Čamča. »A tu se ne radi samo o biznismenima«, rekao je Valans
baljezgavo. »Radi se i o intelektualcima. Napolje svi pederi! Ufuravajte se vi
gladni momci sa lošim obrazovanjem! Novi profesori, novi slikari - cela
bulumenta. To ti je jedna krvava revolucija. Nove stvari dolaze u ovu zemlju koja
je nabijena jebenim starim leševima. Tu će imati šta da se vidi. A već se i sad
vidi.«
Bebica dotumara na terasu do njih dvojice da ih vidi; izgledala je kao da joj
je strašno dosadno. »Vreme ti je da ideš, Čamčo«, naredio mu je njen muž. »Mi
nedeljom po podne prilegnemo i gledamo pornografiju na videu. To ti je čitav
jedan nov svet, Saladine. Svak mora da mu se ponekad pridruži.«
Nema kompromisa. Ili si sa njima ili si mrtav. Ali to nije bio Čamčin način; ni
njegov, a ni način one Engleske koju je on obožavao i došao da osvoji. Trebalo je
da shvati tada i tamo: njemu je davano, njemu je već bilo dato - pošteno
upozorenje.
[16]
A sad preko telefona, coup de grace. »Nemaš ljutiš«, Valans mu
promrmlja u uho. »Vidimo se, ah? O-kej, važi.«
»Hal«, naterao je Čamča sebe da mu prigovori, »ja imam ugovor.«
Kao jarac pred klanje. Glas u njegovom uhu bio je sad iskreno veseo. »Ne
budi lud«, reče mu. »Razume se da ga nemaš. Pročitaj i ono što u njemu piše sitnim
slovima. Uzmi advokata da on pročita sitna slova. Izvedi me pred sud. Uradi ono
što moraš. To meni ništa ne smeta. Zar ne kapiraš? Ti pripadaš prošlosti.«
Signal: tut-tut.

Pošto ga je napustila jedna tuđinska i ostavila na pustom ostrvu druga

Engleska, g. Saladin Čamča u svojoj velikoj pogruženosti dobi vesti o jednom
svom starom drugaru koji je očigledno bolje prolazio u životu. Vrisak njegove
gazdarice - »Tini benche achen« - upozori ga da se nešto dešava. Hind se talasala
po hodnicima Šaandaara K(revet) i D(oručak) mašući, pokazalo se, poslednjim
brojem uvoznog indijskog magazina Cine-Blitz posvećenog filmskim ljubimcima.
Otvarala su se vrata; privremena bića su proturala glave napolje, sa zbunjenim i
uplašenim licima. Mišal Sufijan se pojavi iz svoje sobe, sa nekoliko metara
golotinje između gaćica joj ispod pupka i prslučeta na »bacačima«. Iz svoje
advokatske kancelarije koja mu se nalazila preko puta, u hodniku, iziđe Hanif
Džonson neprikladno obučen, u strogom odelu s prslukom; tresnu ga golotinja i on
pokri svoje lice šakama. »O Gospode, budi milostiv«, molio je. Mišal nije
obraćala pažnju na njega, već je viknula za svojom majkom: »Šta je? Ko je to
živ?«
 »Ne znam otkud ti ta bestidnost«, doviknu joj gospa-Hind kroz hodnik, »pokrij
tu svoju golotinju!«
»Odjebi se«, promrmlja Mišal niz bradu, bacajući buntovne poglede na
Hanifa Džonsona. »A šta da se kažeo onim njenim krofnama od sala što joj kipe iz
sarija na sve strane, volela bih da znam.« Na drugom kraju hodnika, gospa-Hind se
mogla videti u škiljavoj svetlosti kako mlatara Cine-Blitzom na stanare,
ponavljajući (gornju) frazu- on je živ - sa svim žarom onih Grka koji su posle
nestanka političara Lambrakisa, prekrili zemlju krečom-ispisanim Z. Zi: on je živ.
»Ko?« ponovo je oštro upitala Mišal.
»Džibril«, začu se piska privremene dece. »Farishta benche achen.«
Nestajući niz stepenice, gospa-Hind nije videla kad joj se starija kćerka vratila u
svoju sobu - ostavljajući vrata odškrinuta; a za njom je krenuo, kad se uverio da je
situacija čista, poznati advokat Hanif Džonson, u odelu i cipelama, advokat koji je
ovde držao kancelariju da bi bio u dodiru sa narodom, koji je takođe u centru
grada imao dobru klijentelu i praksu, koji je imao dobre veze sa lokalnim
članovima Laburističke stranke i koga je njihov sadašnji poslanik u Parlamentu
optuživao da kuje plan da mu zauzme mesto, na sledećim izborima.
Kad li je imao biti osamnaesti rođendan Mišal Sufijan? -Tek nekoliko nedelja
kasnije. A gde li je bila njena sestra, njena »cimerka«, drugarica, senka, njen eho i
njena suprotnost? Ona je bila: van kuće.
Ali da nastavimo:
U toj vesti iz Cine Blitza izneseno je da se jedna nova, londonska grupa
filmskih producenata, na čelu sa velikim »maherom« i moćnikom - »tajkunom«
Bilijem Batutom, mladim lovanom, čije je zanimanje za kinematografiju dobro
poznato, udružila sa cenjenim, nezavisnim indijskim producentom g. S.S.
Sisodijom radi proizvodnje jednog »kambek«-filma u čast povratka na ekran
legendarnog
Džibrila, sada ekskluzivno otkrivenog u životu pošto je po drugi put izbegao
kandže smrti. »Tačno je da sam bio ,bukiran’ za taj avion pod imenom Nađmudin«,
izjavio je filmski star. »Znam da su taj moj incognito policijska njuškala
identifikovala kao moje pravo ime, i da je to tamo kod kuće izazvalo veliki bol, te
se zato iskreno izvinjavam svojim obožavaocima. Znate, istina je u tome da sam ja,
milošću Božjom, nekako propustio taj let, ali kako sam u svakom slučaju želeo da
se jednom nađem na zemlji - izvinite, nisam imao nameru da se šalim sa onom
nesrećom - dopustio sam da priča o mom odlasku na onaj svet ostane bez
demantija, pa sam seo u drugi, kasniji avion. Kakvasreća: stvarno, morabiti da me
je čuvao neki anđeo.« Ali posle izvesnog vremena provedenog u razmišljanju, on
je zaključio da je s njegove strane bilo pogrešno da svoju publiku lišava, na tako
nefer i grub način, istine o sebi i svog prisustva na ekranu. »I zato sam s punim
angažovanjem i radošću prihvatio ovaj projekt.« Taj film je imao da bude - šta
drugo nego - teološki, ali jedne nove vrste; postavljen u ambijent jednog
izmišljenog, basnoslovnog grada od peska, a priča će se odnositi na susret jednog
proroka sa jednim arhanđelom; pa i na iskušenje proroka, kao i na njegov izbor
puta duhovne čistote a ne nekog niskog kompromisa. »To je film«, producent
Sisodija je obavestio Cine Blitz, »o tome kako novina ulazi u svet.«
- Ali, da to neće, možda, izgledati bogohulno, kao neki zločin nad… -
»Svakako da neće«, odlučno je odgovorio Bili Batuta. »Priča je priča, a činjenice
su činjenice. Naš cilj nije da stvaramo zbrku, kao u onom filmu Poruka u kojem,
kad god se Muhamed (neka je mir imenu njegovom!) čuje kako govori, vidite samo
glavu njegove kamile, koja nešto žvaće. To - izvinite što upozoravam - nije imalo
odgovarajući nivo. Mi pravimo film visoke estetike, visokog kvaliteta. Priču sa
moralnom porukom: kao što su one - kako se to zvaše? - basne.«
»Kao neki san«, rekao je g. Sisodija.
Kad su tu vest Čamči, na njegovom tavanu, donele Anahita i Mišal Sufijan, on
je tako zloćudno pobesneo dato njih dve nikad ranije nisu videle, tako je stravično
pomahnitao da mu se glas podigao u visinu samocepanja, kao da mu je grlo gajilo
noževe koji su mu krike sekli u froncle; od njegovog kužnog daha njih dve samo što
nisu eksplodirale i izletele iz sobe; podignutih ruku visoko i razigranih jarečih
nogu, on je najzad ličio na pravog đavola, čija je slika i prilika i bio postao.
»Lažovčino!« vrištao je na odsutnog Džibrila. »Izdajico, dezerteru, đubre!
Propustio si taj avion, je l’ da? - Pa, čija je to, onda, glava bila u mom krilu, pod
mojim rođenim rukama…? - I koga sam ja to, onda, milovao po kosi, ko mi je
pričao o svojim košmarima, i konačno počeo da pada s neba, pevajući?«
»De, de«, molila ga je preplašena Mišal. »O’ladi malo. Začas možeš da
navučeš mamu na vrat«.
Saladin se smiri i ponovo postade patetično pokunjeni jarac koji nikog nije
ugrožavao. »To nije istina«, jadikovao je. »Ono što se desilo, desilo nam se
obojici.«
»Dabome«, hrabrila ga je Anahita. »A i niko ne veruje tim filmskim
magazinima. Svašta pišu.«
Sestre se izvukoše iz sobe, zadržavajući dah i prepuštajući Čamču njegovom
jadu, ali i propustivši da zapaze nešto veoma vredno pažnje. No njih ne smemo za
to kriviti; groteskni prizor koji je Čamča maločas priredio, odvratio bi od toga i
najoštrije oko. A, pošteno govoreći, tu promenu ni sam Saladin nije zapazio.
 Šta se dogodilo? Ovo: tokom Čamčine kratke ali žestoke provale besa zbog
Džibrila, rogovi na njegovoj glavi (koji su,i to da kažemo, bili porasli nekoliko
centimetara dok se on izležavao na tavanu Šaandaara sa K. i D.), sada su se
nesumnjivo i očigledno, za dva-tri centimetra - smanjili.
U interesu najstrože tačnosti, treba dodati i to da, tamo niže na njegovom
transformisanom telu - u pozajmljenim pantalonama (delikatnost nam zabranjuje
iznošenje eksplicitnih detalja) - da mu se i nešto drugo - da samo tako kažemo -
takođe malčice smanjilo.
Bilo kako bilo, tek, izišlo je na videlo da je onaj optimizam izražen u
reportaži uvoznog filmskog magazina bio na pogrešnim osnovama, jer su nekoliko
dana kasnije gradske novine objavile vest o hapšenju Bilija Batute- u jednom
njujorškom »suši-baru«, japanskom ribljem restorančetu u centru grada - zajedno
sa njegovom drugaricom Mildred Mimi Mamulijan, za koju se kaže da je glumica,
četrdeset godina stara. Dalje se opisuje da je on pristupao mnogim društvenim
matronama, verskim »zanesenjakinjama i podrhtavkama« - članicama raznih
religioznih sekta - izvlačeći im »vrlo krupne« sume novca da bi otkupio svoju
slobodu od jedne sekte obožavalaca đavola. Kad si jednom bio prevarant, onda si
uvek prevarant: to bi Mimi Mamulijan bez sumnje opisala kao jednu njegovu divnu
žicu - žaoku. Probijajući se u srce američke religioznosti, moleći za svoje spasenje
- »kad svoju dušu prodate, ne možete očekivati da ćete je jeftino otkupiti« - tako je
Bili - navode istražni organi - sakupljao i »šestocifrene sume«. Svetska zajednica
vernika čeznula je u drugoj polovini osamdesetih, za neposrednim dodirom sa
nadzemaljskim, a Bili, tvrdeći da je podigao (i zato mora da ih se oslobodi)
paklene demone, i da je svestan toga da može da ih pobedi, tim pre što je taj Đavo,
koga im je on predstavio, tako demokratski reagovao na diktate Svemoćnog
Dolara. Ono što je Bili nudio matronama Zapadne strane njujorškog Menhetna za
njihove debele čekove, bila je potvrda: da, Đavo postoji; ja sam ga sopstvenim
očima video - Gospode, pa to je strašno! - a ako postoji Lucifer, onda mora
dapostojii arhanđel Gavrilo; ako je Oganj Pakla viđenkako bukti, onda negde,
iznad duge, svakako mora da blista Rajsko naselje. Navodi se i to da je Mimi
Mamulijan igrala značajnu ulogu u obmanjivanju, plačući i preklinjući što je
najbolje umela. Upropastila ih je njihova vlastita preterana samouverenost: dok su,
sedeći za barom japanskog ribljeg restorana »Takesuši«, urlali od smeha i
ismevanja naivnihi pričali masne viceve sa šefom kuhinje, videla ih je sa ulice
neka gđa Ejlin Struelpiter, koja je baš to popodne dala tom tada smušenom i
prestravljenom paru ček na pet hiljada dolara. Gđa Struelpiter nije bila bez uticaja
u Njujorškom policijskom odseku, te su momci u tamnoplavim uniformama stigli
pre nego što je Mimi pojela svoju porciju dobro začinjene presne ribe na japanski
način. Oboje su ćuteći izišli. Mimi je nosila, na novinskoj fotografiji,
pretpostavljao je Čamča, upravo onu vizonsku bundu od četrdeset hiljada dolara, a
na licu izraz koji je mogao da znači samo jedno:
Nek’ vas sve nosi đavo.
Posle toga, jedno vreme se ništa nije čulo o Farištinom filmu.

I bilo je i nije tako bilo … da je tokom sužanjstva Saladina Čamče u telu

đavola i na tavanu pansiona Šaandaar sa K. i D., produženog u sedmice i mesece,
bilo nemoguće ne zapažati da se njegovo stanje postojano pogoršavalo. Njegovi
rogovi (uprkos onom jednom, trenutnom i nezapaženom smanjivanju) bili su izrasli
i debljii duži, uvrćući se u fantastične arabeske, i ovenčavajući mu glavu turbanom
od sve tamnijeg rožnika. Bio je pustio dugačku, gustu bradu, zbunjujuću pojavu na
čoveku okrugla lica koji se nikad ranije nije mogao pohvaliti velikom kosmatošću;
i zaista, postajao je sve dlakaviji po celom telu, a iz osnove njegove kičme čak je
počeo da raste fini rep koji je iz dana u dan bivao sve duži, te ga je već bio
obavezao da odbaci nošenje pantalona; umesto u njih, on je sad taj svoj novi ud
ututkavao u vrećaste šalvare širokog kroja koje je za njega zdipila Anahita Sufijan
iz kolekcije njene majke. Patnje koje mu je stvarala njegova neprestana
metamorfoza u neku vrstu »flaširanog« duha-đina mogu se lako zamisliti. Čak mu
se i apetit menjao. Uvek probirljivi džandrljiv u pogledu hrane, sad je bio
zapanjen osećajem da mu nepca postaju sve grublja i da mu stoga svaka hrana
počinje da ima gotovo isti ukus, a s vremena na vreme bi hvatao sebe i kako
odsutno gricka svoje krevetske čaršave ili stare novine, pa bi se uz trzaj osvestio,
sa osećanjem krivice i stida zbog tog novog dokaza o svom napredovanju sve dalje
od čoveštva i ljudskog roda ka - dabome - prčevinstvu i rodu jarećem. Bile su mu
potrebne sve veće količine one osvežavajuće zelene tečnosti za ispiranje usta,
kako bi svoj dah mogao da održava u granicama snošljivosti. Jer stvarno mu je bio
ubistveno smrdljiv.
Njegovo prisustvo u kući stalno je predstavljalo trn i u oku i u boku gospe
Hind, u kojoj se tuga zbog gubitka prihoda od tavanske sobe mešala sa ostacima
njenog prvobitnog straha, mada je bila istina i to da su smirujući procesi
navikavanja vršili na nju svoj magijski uticaj, pomažući joj da Saladinovo stanje
vidi kao bolest čoveka-slona - elefantijazis, stvar od koje možeš da se groziš ali ne
moraš i da je se plašiš. »Nek se on meni sklanja s puta, pa ću i ja njemu«, rekla je
svojim ćerkama. »A vi, deco moga očajanja, zašto vi provodite svoje vreme u
sedenju tamo gore s jednom bolesnom osobom, dok vam mladost prolazi - kad bi
to neko mog’o da mi objasni; ali u ovom Vilajetu izgleda da je sve ono što sam
nekad znala jedna laž, kao što je ono shvatanje da mlade devojke treba da pomažu
svojim majkama, da misle na brak, da uče školu, a ne da sede s jarcima, koje smo
kod kuće, po našem starom običaju, klali za velike praznike.«
Ali njen muž je i dalje bio brižan i zabrinut, čak i posle nemilog događaja do
kojeg je došlo kad se popeo do tavana i natuknuo Saladinu da ženske glave možda
i ne greše mnogo kad kažu da bi - kako to reći - da bi opsednutost njegovog tela
mogla da se okonča posredstvom nekog učenog mule? Pri ovom spominjanju popa,
Čamča se prope na svoje noge podižući obe ruke iznad glave, a soba se, nekako,
ispuni gustim sumpornim dimom, dok je izvesna visokotonska vibrato-cika sa
nekom vrstom cepajućeg svojstva, kao šiljakprobijala Sufijanov sluh. Dim se dosta
brzo uklonio, jer je Čamča, naglo, širom otvorio prozor i grozničavo mlatarao
rukama kao lepezama po dimu, dok se Sufijanu izvinjavao u tonovima akutne
zbunjenosti: »Ja stvarno ne znam šta mi bi - ali ponekad se plašim da se ja to ne
menjam u nešto - u nešto što bi se moglo nazvati jako lošim.«
Sufijan, nežan čovek, kakav je uvek i bio, priđe mestu na kojem je Čamča
sedeo držeći se čvrsto za svoje rogove, potapša ga po ramenu i pokuša da ga
razvedri koliko je mogao. »Pitanje mutabilnosti suštine ličnosti«, poče on
nespretno, »već je dugo predmet visokoumnih diskusija. Na primer, veliki
Lukrecije nam kaže u De Rerum Natura (O prirodi stvari), sledeće: quodcumque
suis mutatum finibus exit, continuo hoc mors est illius quod fuit ante. Što u
prevodu, izvini za moju trapavost, glasi ,Što god svojim menjanjem prelazi svoje
granice’ - to jest, probija svoje nasipe - ili, možda, iskače iz svojih ograničenja -
tako reći, zanemaruje sopstvene zakone, ali to je i suviše slobodno, mislim… ,ta
stvar’, u svakom slučaju, smatra Lukrecije, ,radeći tako, donosi trenutnu smrt svom
starom ja’.« - »Međutim«, podiže se kažiprst bivšeg učitelja, »pesnik Ovidije, u
svojim Metamorfozama, ima dijametralno suprotno gledište. On tvrdi ovo: ,Kao
vosak meki’ - zagrejan, shvataš, možda i onaj za pečaćenje dokumenata il’ slično -
,sa utisnutim šarama novim, I svoj oblik menja i čini se da isti nije više, Al’, ipak,
isti je on, pa tako i duše naše, čak’ - Je l’ čujete, dobri gospodine? Naš duh! Naša
besmrtna suština! - ,Iste ostaju zauvek, ali usvajaju one U seobama svojim
promenljiva obličja stalno.’«
Sad je Sufijan skakutao, sa noge na nogu, pun uzbuđenja pod utiskom tih starih
reči. »Za mene je Ovidije uvek iznad Lukrecija«, izjavi on. »Vaša je duša, dobri
moj jadni dragi gospodine, ista. Samo je u svojoj seobi usvojila ovo trenutno
promenljivo obličje.«
 »To je prilično hladna uteha«, Čamča uspe da to kaže s prizvukom svoje stare
hladnoće u glasu. »Meni se isto hvata, prihvatio ja Lukrecija i zaključio da se neka
demonska i neizmenljiva mutacija odigrava u samom dnu moga bića, ili pošao za
Ovidijem i priznao da sve što se na meni sad pojavljuje nije ništa drugo do ono što
je tu već bilo.«
»Ja sam loše izneo svoje argumente«, Sufijan se jadno izvinjavao. »Samo sam
želeo da vas razuverim.«
»A kakva bi to mogla da bude uteha«, odgovori Čamča gorkom retorikom, dok
mu se ironija krunila pod teretom njegove nesreće, »za čoveka čiji je stari drug i
spasilac istovremeno i noćni ljubavnik njegove žene, te tako samo podstiče - što bi
vaše knjige starostavne nesumnjivo potvrdile - rašćenje njegovih rogonjskih
rogova?«

Stari prijatelj, Džampi Džoši, nije bio kadar nijednog trenutka u svojim
budnim jutarnjim časovima da se oslobodi saznanja da je, prvi put u svom životu,
koliko se sećao, izgubio volju da živi u skladu sa sopstvenim standardima
moralnosti. U sportskim centrima gde je predavao borilačke veštine sve većem
broju učenika, naglašavajući im duhovne aspekte tih disciplina, što je mnoge
veoma zabavljalo (»Ah, tako, Skakavče«, zezala bi ga jedna od njegovih glavnih
učenica, Mišal Sufijan, »kad te neka cestita fasisticka svinja zaskoci iz mraka, ti
mu najpre ponudi Budino ucenje, pa ga onda ritni u cestita muda«) - ispoljavao je
takav strasni intenzitet, da su se njegovi učenici, shvatajući da on to izražava neku
svoju unutarnju muku, počinjali da plaše. Kad ga je Mišal upitala o tome na kraju
jednog časa, posle kojeg su oboje imali modrice i dahtali, a u toku kojeg su se
učitelj i najbolja učenica bacali jedno na drugo kao najgladniji ljubavnici, on joj je
odbio to pitanje sa za-njega-nesvojstvenim nedostatkom otvorenosti. »Dašto-mi-ti-
da-što«, reče on. »Stara priča o trunu i balvanu.« Stajali su pored automata s
pićem i sendvičima. Mišal sleže ramenima. »O-kej«, reče ona. »Da ti se poverim,
ali da čuvaš tajnu.« On je pružio ruku da uzme svoju čašu sa »koka-kolom«:
»Kakvu tajnu?« Naivni Džampi. Mišal mu šapnu na uho: »Mene jedanpovaljuje.
Tvoj prijatelj: mister Hanif Džonson, Pravozastupnik.«
On je bio šokiran, a to je nju nerviralo. »Oh, povrati se. Pa, ja nisam
devojčurak od petnaest godina.« On joj odgovori, slabim glasom, »Kad bi to tvoja
majka…« i ponovo je uzruja. »Ako hoćeš da znaš«, zlovoljno, »ne brine mene
majka nego Anahita. Ona uvek traži sve ono što ja imam. A njoj je, uzgred, tek
petnaesta.« Džampi primeti da je oborio papirnu čašu i prosuo »kolu« po svojim
cipelama. »Pljuni to što imaš«, navaljivala je Mišal. »Ja sam priznala.Sad si ti na
redu.« Ali Džampi nije mogao ništa da kaže; i dalje je vrteo glavom zbog Hanifa.
»To će biti njegov kraj«, reče on. To je imalo efekta. Mišal diže nos u vazduh. »O,
kapiram«, reče ona. »Misliš da nisam dovoljno dobra za njega.« I preko ramena, u
odlasku: »Ej, Skakavče. Zar sveci nikad ne tucaju?«
Ne baš tako sveti sveci. Nije on bio svetačkog kova, ništa više nego Dejvid
Karadin u onim starim kung-fu-programima: kao Skakavac, kao Džampi, Zivac.
Svaki dan se on iscrpljivao pokušavajući da se kloni one velike kuće u Noting
Hilu, a svake večeri je završavao pred Pamelinim vratima, s palcem u ustima,
grickajući mu kožicu oko nokta, braneći se od psa i sopstvene krivice, i idući
pravo u njenu spavaću sobu, da ne gubi vreme. A tu bi oni pali jedno na drugo, i
usta bi im potražila ona mesta od kojih su bili izabrali, ili naučili, da počnu: najpre
njegove usne oko njenih bradavica, zatim njene usne duž njegovog donjeg palca.
Ona je bila počela da kod njega voli to njegovo nestrpljenje, jer je za njim
dolazilo takvo strpljenje kakvo ona nije nikad ranije doživela, strpljenje čoveka
koji nikad nije bio »privlačan« i zato spreman da ceni ono što mu je ponuđeno, ili
je, pak, ona tako mislila u početku; ali je zatim naučila da ceni njegovu svesnost i
brižnost prema njenim unutarnjim tenzijama, njegovo osećanje za teškoće kroz koje
je njeno vitko i nežno, koščato telo sa malim grudima prolazilo, nalazilo i konačno
se prepuštalo jednom ritmu, njegovom poznavanju takta. Volela je u njemu i
njegovo samosavlađivanje; volela, znajući da je to pogrešan razlog, i njegovu
spremnost da savlađuje i svoje skrupule, kako bi mogli da budu zajedno: volela i
žudnju njegovu prema njoj koja je gospodarila nad svim njegovim imperativima.
Volela je sve to tako da u toj ljubavi nije htela da vidi početak kraja.
Pri svršetku njihovog ljubavnog čina, ona je postajala bučna. »Jao!« vikala je,
a sva ona aristokratičnost njenog glasa gomilala se u besmislene slogove njene
izgubljenosti. »Uuhhh! Oj! Aaah.«
I dalje je mnogo pila - skoč, burbon, viski - i jedna pruga crvenila širila se
preko središta njenog lica. Pod uticajem alkohola, desno oko joj se suzilo za
polovinu otvora levog, i ona je, na njegov užas, počela da ga se gadi. Ali svaka
diskusija o njenom šljokanju bila je zabranjena: onaj jedini put kad je on to
pokušao da pokrene doveo ga je na ulicu sa cipelama koje je grčevito držao u
desnoj ruci i mantilom prebačenim preko leve. Ali on se i posle toga vraćao: a ona
mu je otvarala vrata i išla s njim gore kao da se ništa nije desilo. Pamelini tabui:
šale na račun njene prošlosti, pominjanje »pale junakinje« s flašom viskija u ruci, i
najmanja sugestija da je njen pokojni muž, glumac Saladin Čamča, još živ, i da živi
tamo u drugom kraju grada, u jednoj rupi sa krevetom i doručkom, u vidu neke
natprirodne životinje.
Tih dana, Džampi - koji je nju, isprva, neprestano davio zbog Saladina,
govoreći joj da treba da krene i da se razvede od njega, jer je to njeno izigravanje
udovice nepodnošljivo: a šta da se kaže o čovekovoj imovini, njegovom pravu na
jedan deo imanja, i tako dalje? Ona ga svakako ne bi pustila da živi u nemaštini? -
nije se više bunio zbog njenog nerazumnog ponašanja. »Ja sam dobila overenu
potvrdu o njegovoj smrti«, rekla mu je onom jedinom prilikom kad je bila voljna
da o tome bilo šta kaže. »A šta si ti dobio? Dobio si jednog jarca, jednu cirkusku
nakazu koja nema nikakve veze sa mnom.« I onda je i ovo, kao i njeno cuganje,
počelo da se namešta između njih. Džampijevi časovi borilačkih veština bili su
sve žestokiji kako su ti problemi postajali sve krupniji u njegovoj svesti.
A da bi ironija bila veća, dok je Pamela klot odbijala da se suoči s
činjenicama u vezi sa njenim otuđenim mužem, ona se kroz svoj posao u Komitetu
za ljudske odnose u opštini upetljala u ispitivanje istinitosti navoda da se među
službenicima lokalne policijske stanice širi sklonost prema magiji i čarobnjaštvu.
Razne policijske stanice su s vremena na vreme sticale reputaciju »otkačenih«
ustanova, »van kontrole« - kvartovi Noting Hil, Kentiš Taun, Izlinton.- Ali, magije
i čini?! Džampi je bio skeptičan. »Nevolja s tobom«, rekla mu je Pamela svojim
najoholijim puškomitraljeskim glasom, »jeste u tome što ti o normalnosti i dalje
misliš kao o nekom normalnom stanju. Oh, Bože: gledaj šta se događa u ovoj
zemlji. Onih nekoliko uvrnutih žandara što se skidaju goli i piju mokraću iz svojih
šlemova, nisu baš tako nakazne persone. Nazovi ih slobodnim zidarima radničke
klase, ako hoćeš. Meni svaki dan dolaze ljudi crne kože, prestravljeni do
upišavanja, i pričaju mi o afričkim vradžbinama, o raznim činima koje neko na njih
baca, o pilećim crevima, i o svemu sličnom. Ali ta prokleta kopilad uživa u tome.
Uplaši crnje njihovim sopstvenim uga-bugama i onda provedi s njima nekoliko
nestašnih noći, nestašnih preko svakog očekivanja. Neverovatno? Ama, kakvo
krvavo buđenje i prosvećivanje!« Izgledalo je da im je gonjenje veštica bilo u
familiji: od Matjua Hopkinsa do Pamele Lavlejs. U Pamelinom glasu, kad je
govorila na javnim skupovima, na lokalnom radiju, pa čak i u regionalnim
programima vesti na televiziji, mogao se čuti sav onaj žar i autoritet onog Starog
Glavnog-Lovca-na-Veštice, i samo zahvaljujuči tom njenom glasu Glorije
dvadesetog veka, njena kampanja nije bila trenutno ismejana do gašenja. Nova
metla je potrebna za izbacivanje veštica. Tako je bilo rečeno u jednom zvaničnom
istraživanju. Ali ono što je Džampija dovodilo do besa, bilo je Pamelino odbijanje
da svoje argumente u slučaju mističnih policajaca dovede u vezu sa slučajem
njenog soj)stvenog muža jer, posle svega, transformacija Saladina Čamče ticala se
upravo predstave o tome da se normalnost više ne sastoji (ako se ikad i sastojala)
od banalnih, »normalnih« elemenata. »To nema nikakve veze s tim«, klot je rekla
kad je on pokušao da joj se suprotstavi: nadmena, pomislio je, kao i svaki sudija
koji osuđuje ljude na vešanje.

Kad mu je Mišal Sufijan otkrila svoju nezakonitu seksualnu vezu sa Hanifom

Džonsonom, Džampi je na svom putu ka Pameli Čamča morao u sebi da prigušuje
nekoliko bigotskih misli, kao što je - da Hanifov otac nije bio belac, on to nikad
ne bi učinio; Hanif - besneo je Džampi - taj nezreli kopilan koji verovatno udara
recke na svoj kurac, da bi imao evidenciju o svojim osvajanjima ženskinja, taj isti
Džonson, sa aspiracijama da predstavlja svoj narod, koji ne može da sačeka da mu
ženske porastu pre nego što počne da ih tuca!… zar nije mogao da vidi da je Mišal
sa svojim sveznajućim telom, ipak samo, samo jedno derište?- Ne, nije ona to. - I
neka je proklet, onda, proklet zato (i tu se Džampi od samog sebe šokira) što joj je
on prvi.
Džampi na putu ka svojoj švalerki, pokušavao je da sebe uveri da je njegova
srdžba na Hanifa, njegovog prijatelja Hanifa, prvenstveno - kako da kaže? -
lingvistička. Hanif je odlično vladao jezicima - rečnicima koji su u njegovoj
profesiji bili važni: sociološkim, socijalističkim, crno-radikalnim, anti-anti-
antirasističkim, demagoškim, oratorskim, propovedničkim: rečnicima moći. Ali, ti,
barabo, preturaš po mojim fiokama i smeješ se mojim glupim pesmama. A pravi
jezički problem: kako jezik savijati, kako ga uobličavati, kako ga pustiti da bude
naša sloboda, kako ponovo svojatati njegove otrovne izvore, kako vladati rekom
reči, vremena, krvi: o svemu tome ti blage veze nemaš. Kako je teška ta borba, i
kako je neizbežan poraz. Niko neće da me izabere za bilo šta. Nema baze moći,
nema birača: samo borba s rečima. Ali on, Džampi, morao je takođe da prizna da
je njegova zavist prema Hanifu bila, kao i sve drugo, ukorenjena u Hanifovom
boljem vladanju jezikom žudnje. Mišal Sufijan je bila moćna ženska, izdužena,
cevasta lepotica, ali on, Džampi, nije znao to znanje, pa čak i da je razmišljao o
tome, on se nikad ne bi usudio da joj priđe. Jezik je hrabrost: sposobnost da se
shvati neka misao, da se ona iskaže., i da se tako učini istinitom.
Kad mu je Pamela Čamča otvorila vrata, on je od nje saznao da joj je kosa
prekonoć potpuno osedela, te je ona na tu neobjašnjivu nesreću reagovala tako što
se ošišala do glave, a zatim na glavu stavila jedan apsurdan turban boje crvenog
vina, koji nikako nije htela da skida.
 »Prosto se tako dogodilo«, rekla mu je. »Ne možeš da isključiš ni mogućnost
da su i na mene bačene neke čini.«
On se s tim nije složio. »Ili je to bila tvoja reakcija, iako zakasnela, na vest o
izmenjenom ali postojanom stanju u kojem se nalazi tvoj muž.«
Ona se izvi da ga pogleda u lice, nasred stepeništa koje je vodilo u spavaću
sobu. »Pa u tom slučaju«, likovala je, »zašto se to nije dogodilo i našem kučetu?«

On je te noći mogao da joj kaže da želi da njihovu vezu prekine, da mu

nastavljanje savest više ne dopušta - možda bi bio spreman i da se suoči s njenim
besom, i da živi s paradoksom da odluka istovremeno može da bude i savesna i
nemoralna (jer je surova, jednostrana, sebična); ali kad je ušao u spavaću sobu,
ona mu obema rukama ščepa lice i, gledajući ga pravo u oči da vidi kako će on da
primi tu novost, priznade mu da ga je lagala da je upotrebljavala kontraceptivna
sredstva. Bila je trudna. Ispostavilo se da je ona bolje od njega donosila
jednostrane odluke, te da je od njega prosto uzela dete koje Saladin Čamča nije
bio sposoban da joj podari. »Ja sam ga želela«, prkosno je uzviknula, i to tik uz
njega. »I sad ću da ga imam.«
Njena je sebičnost pretekla njegovu. A on je, pak, otkrio da oseća olakšanje;
oslobođen odgovornosti da pravi i slavi moralne izbore - jer kako da je sad
ostavi? - izbacio je takve ideje iz glave, pa joj je dopustio, nežno ali i sa
nesumnjivom predanošću, da ga gurne na krevet, na koji je on, nauznak, pao.

Da li se sporo-predrugojačavajući Saladin Čamča pretvarao u neku vrstu

naučnofantastičnog ili horor-video-tupadžiju mutavka, u neku nasumičnu mutaciju
koja je imala da ubrzo bude prirodno selekcionisana iz egzistencije- ili je on
evoluirao u nekog avatara Gospodara Pakla - ili kakav bio da bio slučaj, činjenica
je (a to će biti i u našem sadašnjem predmetu, da treba nastaviti obazrivo,
koračajući od jednog utvrđenog fakta do drugog, i ne donositi brze zaključke sve
dok nas naša žuta ciglena staza neospornih stvari ne dovede na nekoliko
centimetara udaljenosti od mesta našeg opredeljenja) da su ga dve kćerke hadži-
Sufijana uzele pod svoje okrilje, mareći za Zver kako samo Lepoticeumeju da
mare; i da je on sam, kako je vreme prolazilo, postao krajnje privržen njima
dvema. Jedno duže vreme su ga Mišal i Anahita potresale svojim pažnjama
zajedno i neodvojivo, kao pesnica i njena senka, kao pucanj i njegov odjek, dok je
mlađa stalno pokušavala da podražava svoju visoku, živahnu stariju sestru,
vežbajući karate-ritanje i strašne ving-čun-udarce dolakticom u laskavoj imitaciji
Mišalinog beskompromisnog stila. Međutim, on je u poslednje vreme bio zapazio
kako raste tužno neprijateljstvo između sestara. Jedne većeri, sa tavanskog
prozora, Mišal mu je ukazivala na neke ulične likove, kao - gle onog indijskog
drevnog Sika koji je u jednom rasističkom napadu bio tako šokiran da je potpuno
izgubio moć govora; kažu da skoro sedam godina nije reč progovorio, a pre toga je
bio jedan od nekoliko »crnih« gradskih mirovnih sudija… ali on danas ne izriče
nikakve kazne, i svuda ga prati njegova ćudljiva žena, koja svakom kaže, O, ne
obraćajte pažnju na njega, on odavno više nije u stanju ni da zucne; a tamo
preko, vidiš onog čoveka savršeno običnog izgleda- »tip računovođe« (Mišalin
izraz) - koji ide kući sa svojom aktentašnom i kutijom slatkiša; on je u našoj ulici
poznat po tome što ima naviku da u svojoj dnevnoj sobi pola sata svake večeri
pravi nov raspored nameštaja - poreda stolice jednu iza druge, u dva reda, i ide
između redova izigravajući konduktera autobusa koji putuje za Bangladeš;
opsesivna fantazija u kojoj su svi članovi njegove porodice obavezni da učestvuju,
i tačno pola sata kasnije on napušta igru, pa je sve vreme posle toga
najsumorniji čovek koga možeš sresti; a nakon nekoliko trenutaka, pakosno se
umeša petnaestogodišnja Anahita: »Ona time hoće da kaže da ti ovde nisi jedini
nesrećan slučaj, da u susedstvu ima nakaza kol’ko voliš i da samo treba da
gledaš.«
Mišal je imala naviku da mu priča o Ulici kao da je to bilo neko mitološko
bojište a ona, visoko, gore, na Čamčinom tavanskom prozoru, anđeo-reporter i
istrebljivač. Od nje je Čamča naučio bajke o novim indijskim plemenimaKuru i
Pandava, o belim rasistima i crnoj »samopomoći« ilio četama budnosti koje igraju
svoju ulogu u toj modernoj Mahabharati, ili, tačnije, u ovom Mahavileyetu. Tamo
gore, ispod železničkog mosta, Narodni front je znao da se maklja sa neustrašivim
radikalima Socijalističke radničke stranke, »svake nedelje od zatvaranja do
otvaranja radnji«, rekla je podrugljivo, »ostavljali su nam da raščišćavamo krš do
kraja usrane nedelje«. - U tom prolazu su ona Brikholska Trojica udešena za
vrbicu, ispitivana, nepošteno suđena; i u toj sporednoj ulici on je mogao da zamisli
prizor ubijanja onog Jamajkanca, Julisisa E. Lija, a u onom »pabu«, tamo, mrlju od
krvi na tepihu na kojem je Džatinger Sing Mehta izdahnuo. »Tačerizam ima svoj
uticaj«, govorila je, dok je Čamča, koji više nije imao ni volje ni reči za
raspravljanje sa njom o pravdi i zakonitosti, posmatrao Anahitu u kojoj je rastao
bes. - »Nema ovih dana više tih organizovanih bitki«, tumačila mu je Mišal.
»Naglasak je na malim poduhvatima i na kultu individue, zar ne? Drugim rečima,
pet-šest belih baraba učestvuju u kokanju nas, pa u svakoj čarki ubiju po jednog
individualca.« Tih dana su četice tumarale noćnim ulicama, spremne za
pogoršavanje stanja. »To je naše polje«, rekla je Mišal Sufijan o toj Ulici bez
ijedne vlati trave koja bi se mogla videti. »Nek samo dođu da ga zauzmu, ako
smeju.«
»Pogledaj je samo!« prasnu Anahita. »K’o neka prava dama, je 1’ da?
Takoprefinjena. I zamisli šta bi mama rekla kad bi znala.« - »Šta kad bi znala, ti
mala bal-?« Ali Anahitu nije mogla da uplaši: »O, da«, ona tobož jauknu. »Ali mi
znamo, nemoj da misliš da ne znamo - kako gospođica nedeljom pre podne odlazi
na onaj bit-šou sa pušenjem ,trave’, i izigrava neku damu u onim svojim
kurvinskim haljinama - i s kim se ona tamo vrcka i guzi u onom dnevnom disko-
lokalu ,Vruć vosak’ za koji ona misli da ja nikad nisam čula - i šta se događa na
onom bluz-dansu na koji je otfurala sa onim misterom Zna-Se-Kojim Nadrkankom
- baš mnogo dobra starija sestra!« i izvede svoj veliki »finiš«: »Ona će jednog
dana verovatno da crkne od onog kako-se-zvaše - neznanja.«Što će reći - a to
suČamča i Mišal dobro znali iz onih filmskih reklama sa ekspresionističkim
nadgrobnim spomenicima koji se dižu iz zemlje i mora - od SIDE. Nije bilo
sumnje da je na to mislila.
Mišal skoči na svoju sestru i poče da joj čupa kosu- a Anahita, i pored bola,
uspela je da izbaci još jedan štos, »Ja barem nisam, k’o neke kretenke, otfikarila
svoju dugu kosu, da mi glava liči na jastuče za igle«, a zatim su njih dve otišle,
ostavljajući Čamču da se čudi Anahitinom naprasnom prihvatanju ženske etike
njene majke. Nevolja se sprema, zaključio je on.
Nevolja je i došla: ubrzo.

Kad je bio sam, sve je više osećao kako ga neki teret postepeno pritiska, sve
dok ne bi izgubio svest, padajući na stranu kao igračka sa odvijenom oprugom, i u
tim prolaznim stazisima, zastoju sokova, koji su se završavali neposredno pred
dolazak posetilaca, njegovo bi telo ispuštalo zastrašujuće zvuke, zavijanje i
škripanje paklenih točkova, muklo dobošarenje i pucketanje satanskih kostiju. To
su bili periodi u kojima se on, malo-pomalo, razvijao. A kako se on razvijao, tako
su sve više kolale glasine o njegovom prisustvu; jer ne možete čuvati đavola
zatvorenog na tavanu i očekivati da ćete ga večno čuvati samo za sebe.
Kako se to pročulo, kad su ljudi koji su znali, sve vreme ćutali (Sufijanovi
zato što su se bojali da ne izgube posao, privremena bića zato što ih je njihov
osećaj prolaznosti onesposobio da trenutno delaju - a sve partaje zajedno zbog
straha od dolaska policije koja zapravo nikad nije mnogo oklevala da ulazi u takve
nastambe, da neočekivano hrupe, da se sudaraju sa sitnim nameštajem i da slučajno
zgaze poneku ruku nogu vrat): on je počeo da se pojavljuje u snovima meštana iz
susedstva. Mule u džamiji Masdžid koja je ranije bila sinagoga Mačzikel Ha-Dat,
a koja je, opet, bila zamenila hugenotsku kalvinističku crkvu - i dr Uhuru Simba,
čovek-breg sa afrikanskim kutijastim šeširićem i crveno-žuto-crnim pončom, koji
je vodio onaj uspeli protest protiv tv-serije The Alien Show a koga je Mišal
mrzela više nego ijednog crnca, zato što on ima običaj da drskim ženama udara
šljage preko usta - i njoj, na primer, na javnom mestu, na nekom skupu, pred mnogo
svedoka, ali to Doktoru ne smeta, ma, on je jedna šašava barapčina, šta drugo,
rekla je Čamči kad mu ga je jednog dana pokazala s tavanskog prozora, taj ti je na
sve spreman; bio je u stanju da me ubije, i to samo zato što sam svima pričala da
on nije nikakav Afrikanac, jer ja sam ga znala kad je bio običan frajer, Silvester
Roberts, tamo s kraja Nju Kros-džade; ama, kakav jebeni doktor, ako mene
pitaš; i sama Mišal, i Džampi, i Hanif, pa i onaj »kondukter autobusa«- svi su ga
oni sanjali kako izrasta na Ulici kao Apokalipsa i sagoreva grad kao »tost«. I u
svakom od hiljadu i jednog sna on, Saladin Čamča, sa divovskim udovima i
glavom sa rožnatim turbanom pevao je, glasom tako dijabolično groznim i grlenim
da je bilo nemoguće razumeti stihove, iako je ispalo da su ti snovi stravično ličili
na epizode neke serije, svaki kao nastavak onog prethodnog od prošle noći, i tako
dalje, iz noći u noć, dok jedne noći čak i onaj mutavko, Ćutljivi Čovek, koji nije
progovorio od one davne večeri u jednom indijskom restoranu kad mu je neki mlad
pijanac nabio vrh noža pod grlo, preteći mu da će ga zaklati, a zatim mu, još
šokantnije, pljunuo u tanjir s jelom - dok taj blagi džentlmen jedne noći nije
zaprepastio svoju ženu u krevetu sedeći uspravno u snu, izbacujući vrat napred kao
golub-gušan, lupkajući podlanice jednu o drugu pored svog desnog uha, i pevajući
gromoglasno neku pesmu koja je zvučala tako tudinski i statično da ona nije mogla
da razume ni jednu jedinu reč.
Veoma brzo, jer više ničemu nije potrebno mnogo vremena, imidž sanjanog
đavola počeo je da se hvata za ljude i da postaje popularan, treba reći, samo među
onima koje je Hal Valans opisao kao obojenu uverenost. I dok su ne-obojeni neo-
džordžijanci sanjali jednog sumporovitog neprijatelja koji pod svojom
zadimljenom petom razbija njihove savršeno obnovljene rezidencije, oni noćni
mrki-i-crni su u svojim snovima bodrili tog - kog-drugog-do-ipak-crnog-čoveka -
možda malčice uvrnutog zbog sudbe klase rase istorije, zbog svega toga, ali kad
mu se skineš s vrata, nezgodnog i ludog, da ga ipak bodro šutneš u dupence da bi
nastavio da radi svoju radnju.
U početku su ti snovi bili privatna stvar snivača, ali ubrzo su počeli da cure u
budne sate; a kad su azijski trgovci na malo i proizvođači dugmića-bedžića majica
potkošulja plakata, shvatili moć tog sna, onda je on iznenada počeo da se
pojavljuje svugde - na grudima mladih devojaka i u prozorima zaštićenim
rešetkama od bacanih cigala, on je bio i prkos i upozorenje. Naklonjenost Đavolu:
pevanje nove šanse za jedan bolji i srećniji život, na stari glas. Klinci na Ulici
počeli su da na glavama nose gumene đavolske rogove, onako kao što su nekoliko
godina ranije nosili ružičaste-i-zelene loptice koje su im se klatile na krajevima
krutih žica oko glave, kad su više voleli da izigravaju svemirska bića. Simbol u
vidu Čoveka-jarca s podignutom pesnicom u gestu moći, iznenada je počeo da se
pojavljuje na barjacima prilikom političkih demonstracija, Spasite Šestoricu,
Oslobodite Četvoricu, Jedite Heinz-57. Pleasechu meechu, pevali su radio-
aparati, hopeyu guessma nayym. Policijski zvaničnici u opštinskom odseku za
međuljudske odnose upozoravali su na »širenje kulta đavola medu mladim crncima
i Azijcima« kao na »žalosnu tendenciju« koja ovima služi za pobijanje navoda gđe
Pamele Čamča i lokalnih vlasti: »Ko su veštice danas?«- »Čamča«, uzbudeno je
rekla Mišal, »ti si postao heroj. Mislim, ljudi stvarno mogu da se poistovećuju s
tobom. To je imidž koji je belo društvo dugo odbacivalo kao mogućnost da ga mi
stvarno prihvatimo, znaš, da ga okupiramo, nastanimo, vratimo sebi i usvojimo.
Vreme je da razmislišo akciji.«
»Nosi se«, dreknu Saladin u svojoj pometenosti. »Ja to nisam želeo. Ja na to
uopšte nisam ni pomišljao.«
»Ali ti, ipak, prerastaš ovaj tavan«, odvrati mu Mišal, zlovoljno. »On će ti
uskoro biti tesan.«
Stvari su se svakako bližile svom vrhuncu.

»Prošle noči je još jedna stara dama rašporena« - objavi Hanif Džonson
imitirajući trinidadski naglasak koji je on dobro znao. »Za nju nema više nikakvo
sosijalno ošiguranje.« Anahita Sufijan, dežurna iza šanka Šaandaar kafea treskala
je šoljama i tanjirima. »Ne znam šta će ti to«, bunila se. »Poštedi me sebe«. Hanif
nije obraćao pažnju na nju, već je seo za sto pored Džampija, koji odsutno
promrmlja: »A šta oni kažu na to?« - Džampi-Džošija je mučilo saznanje da će
uskoro biti otac jednog deteta, ali Hanif ga trže kad ga je potapšao po leđima.
»Pojezija ti baš nešto i ne ide od šape, badžo, ah?« reče mu on sažaljivo. »Izgleda
mi da se ona tvoja reka krvi zgrušava.« Džampijev pogled mu promeni intonaciju.
»Pa, oni kažu ono što kažu«, odgovori mu on na pitanje. »Kažu, čuvajte se onih
obojenih što krstare kolima po fašem kraju. A ako je ta starica bila crna, čoveče,
onda će oni reći ono ,nema osnova za sumjanje da je motif bio rasistički! I mogu ti
reći«, nastavi on bez dosadašnjeg načina govora, »da mene ponekad stvarno uplaši
onaj nivo agresivnosti koji ključa ispod kože ovog grada. Nije to samo onaj
bakutanerski Trbosek. To svugde imaš. Kad je najveća gužva u gradu, slučajno
naletiš na otvorene novine nekog badže u vozu, i on ti rascopa njokalicu. Svi su
tako prokleto gnevni, rekao bih. Pa si čak i ti takav, stari prijatelju«, završi on sa
tim zapažanjem. Džampi ustade, izvini se, i iziđe iz lokala bez ikakvog
objašnjenja. Hanif raširi ruke i uputi Anahiti svoj najljupkiji osmeh: »I šta ja sad
da radim?«
Anahita mu se takođe slatko osmehnu: »Da li ti nekad pomisliš i na to da tebe
ljudi mnogo ne vole?«
Kad se saznalo da je Trbosek bakutanera ubio svoju novu žrtvu, sve češće su
se čule sugestije da bi se rešenje zagonetke ko je taj »ljudski zao duh« što vrši
gnusna ubistva starica - i uvek uredno ostavlja unutrašnje organe svojih žrtava, po
jedno pluće pored svakog uha a srce, iz očiglednih razloga, u ustima -
najverovatnije moglo naći posle ispitivanja novog okultizma među gradskim
crncima, koji vlastima stvara velike brige. U skladu s tim, učestala su i hapšenja i
ispitivanja »obojenih«, a bilo je i dosta racija, iznenadnih upada u nastambe »pod
sumnjom da su pribežišta podzemnih okultističkih ćelija«. A ono što se događalo,
iako to niko nije priznavao ili čak, u početku, razumevao, bilo je da je svako, pa
bio on crn mrk beo, počeo da o tom liku iz snova misli kao o istinskom stvoru, kao
o biću koje je prekoračilo granicu, izbegavši normalne nadzore, i sad slobodno
baza po gradu. Ilegalni doseljenik, kralj van zakona, grozni kriminalac ili junak
rase. Priče su kolale po gradu, u svim pravcima: neka fizioterapeutkinja je
ispričala jednu smešnu anegdotu nedeljnim novinama, u koju niko nije poverovao,
ali ljudi su na to rekli - nema vatre bez dima; bilo je to neizvesno stanje stvari; ali
neće proći mnogo, pa će i u Šaandaaru doći do racije koja će celu stvar poslati
dalje i od neba. Tu su se i sveštenici umešali, dodajući toj zbrci još jedan
nesiguran elemenat - vezu između pojma crn i greha zvanog bogohuljenje. A na
tavanu, Saladin Čamča je rastao.

*
 On se opredelio za Lukrecija, a ne za Ovidija. Za nestalnu dušu, za
promenljivost svega - i das Ich - do poslednje trunke njegovog ja. Biće koje
prolazi kroz život može postati toliko drukčije od sebe da postane drugo biće,
izdvojeno, odsečeno od prošlosti. Ponekad je mislio na Zini Vakil tamo na drugoj
planeti, u Bombaju, na dalekom, samom rubu galaksije: na Zini, na eklekticizam, na
hibridnost. Koliko je optimizma u tim idejama! Koliko izvesnosti na kojoj one
počivaju: izvesnost volje, izbora! Ali, Zini moja, život ti se prosto desi: kao neki
nesrećni sučaj. Ne: desi ti se kao posledica tvog stanja. Ne izbora, već - u
najboljem slučaju - procesa, a u najgorem, grozne, totalne promene. Novina: on je
tragao za nekom drukčijom vrstom, ali ovo je ono što je dobio.
I gorčinu i mržnju, sve te grube stvari. On će ući u tog novog sebe; on će biti
ono što je postao: bučan, smrdljiv, grozan, nenormalno velik, groteskan,
nečovečan, moćan.
Imao je osećaj da je u stanju da malim prstom obara crkvene tornjeve, snagom
koja raste u njemu, gnevom, gnevom, gnevom. Moćima svojim.
Tražio je nekog koga bi mogao da krivi. I on je, sam, sanjao; a u snovima
njegovim - neki oblik, neko lice što lebdi i sve mu se više približava, i dalje
sablasno, nejasno, ali jednog dana, uskoro, on će biti u stanju da to nazove
njegovim pravim imenom.
Ja sam, prihvatio je, ono što sam.
Pokoravanje.

Čaura u kojoj je on živeo u Šaandaaru sa K. i D. raspukla se one većeri kad

je Hanif Džonson uleteo vičući da je Uhuru Simba uhapšen zbog ubistva bakut-
Trboseka, a priča se da će i na njega da bace Crnu Magiju, i da će on da ispadne
onaj čarobnjački vudu-žrec i žrtveni jarac, a da je odmazda - makljanje, atak na
imovinu, uobičajene stvari- već počela. »Zaključajte vrata«, rekao je Hanif
Sufijanu i gospi Hind. »Sprema se gadna noć.«
Hanif je stajao nasred Cafea, uveren u snažan efekat vesti koju je doneo, te
kad mu je preko lokala gospa-Hind prišla i svom snagom ga pesnicom tresnula u
lice, on je na udarac bio toliko nespreman da se stvarno onesvestio, više od
iznenađenja nego od bola. Povratio ga je Džampi, pljusnuvši punu čašu vode na
njega, onako kako je bio naučio iz filmova, ali dotle je gospa-Hind već uveliko
bacala odozgo na ulicu pribor iz njegove advokatske kancelarije - pantljike za
pisaću mašinu i one crvene trake - jemstvenike, onu vrstu za overavanje zakonskih
dokumenata s pečatom, praveći tako karnevalske serpentine u vazduhu. Anahita
Sufijan, koja više nije mogla da podnosi pakleno žacanje ljubomore, bila je
ispričala gospi Hind o Mišalinoj vezi sa nadobudnim advokatom-političarem, a
posle toga gospa-Hind je izgubila glavu, sve one godine njenog ponižavanja
pokuljale su iz nje - zar nije bilo dovoljno to što se zaglavila u ovoj zemlji punoj
Jevreja i stranaca koji su je strpali u istu vreću sa crncima; zar nije bilo dovoljno
to što joj je mužslabić koji je, doduše, bio u hadžiluku ali u sopstvenoj kući nije
mario za pobožnost - a sad još i ovo da joj se desi! Krenula je s kasapskim nožem
na Mišal, a njena ćerka je reagovala jednom serijom karate-ritanja i bubotaka,
isključivo u samoodbrani, inače bi se to sigurno izvrglo u matero-ubistvo. - Hanifu
se vratila svest u ležećem položaju, a hadži-Sufijan ga je gledao odozgo, praveći
rukama, bespomoćno, male krugove oko svojih bokova i plačući kao dete,
nesposoban da nađe neku utehu u učenosti, jer dok je za većinu muslimana hadžiluk
u Meku bio veliki blagoslov, u njegovom je slučaju to počinjalo da se izmeće u
prokletstvo; »Odlazi«, reče on, »Hanife, prijatelju moj, odlazi« - ali Hanif nije
hteo da ode pre no što izgovori ono što je imao da kaže, »Ja sam i suviše dugo
držao zatvorenu pljucu«, uzviknuo je, »pred vama koji sebe nazivate moralnim
osobama, dok se bogatite na bedi i jadu Ijudi vaše sopstvene rase«, iz čega je
proizilazio jasan zaključak da hadži-Sufijan nikad nije znao koliku je kiriju
naplaćivala njegova žena, koja mu to nije saopštavala, zaklevši svoje ćerke da
čuvaju tu tajnu, pod pretnjom strašnog prokletstva, znajući muža kakav je, da bi on,
ako to otkrije, našao načina da ljudima vrati pare a svoju porodicu opet baci u
krajnje siromaštvo; dok bi on, taj žmirkavi porodični duh Šaandaara, posle toga
izgubio svaku ljubav prema životu. - A sad Mišal stiže u kafanu - O, da kakvog li
srama što se ovako predstavlja privatni život porodice, kao neka jeftina drama,
pred očima gostiju platežnih - mada je, istini za volju, poslednji gost, neka žena,
koja je popila čaj, sada bežala sa scene što je brže mogla. Mišal je nosila svoje
kofere. »I ja odlazim«, objavila je prisutnima. »Samo pokušajte da me sprečite.
Prošlo je tek jedanaest dana.«
Kad je gospa-Hind videla svoju stariju kćer na rubu odlaska iz njenog života
zauvek, shvatila je kolika je to cena držati Princa od Mraka pod svojim krovom.
Zamolila je svog muža da bude razuman, da i on shvati kako ih je njegova
dobrodušna velikodušnost dovela u taj pakao, i kako bi oni, samo kad bi ovaj đavo
Čamča mogao da se ukloni iz njihove kuće, ponovo bili ona stara srećna i vredna
porodica. Ali kad je ona završila, kuća iznad nje poče da tutnji i da se trese - buka
koja je najavljivala nešto što je silazilo niz stepenice, režući i - ili se bar tako
činilo - pevajući, glasom tako zloćudno hrapavim da je bilo nemoguće razumeti
reči.
Konačno je Mišal bila ta koja je krenula gore da ga presretne, Mišal s
Hanifom Džonsonom koji ju je držao za ruku, dok je izdajica Anahita posmatrala
prizor iz podnožja stepeništa. Čamča je bio porastao do visine od preko dva metra
i četrdeset centimetara, a iz nozdrva mu je kuljao dim u dve boje - žute iz leve i
crne iz desne nozdrve. Više nije nosio odelo. Malje po njegovom telu bile su sad i
guste i dugačke, rep mu je besno šibao vazduh, oči su mu bile bledo- ili
svetlucavo-crvene; a one privremene partaje u kući sa K. i D. uspeo je da tako
prestraši da su svi skočili iz svojih kreveta, u stanju velike neuravnoteženosti. Ali
Mišal nije bila toliko uplašena da ne bi mogla da govori. »Šta misliš kuda si to
krenuo?« upitala ga je. »Je l’ ti veruješ da ćeš ovakav kakav si i pet minuta opstati
napolju?« Čamča zastade, baci pogled niz svoje telo, ugleda veliku erekciju
između svojih prepona i sleže ramenima. »Ja razmišljam o akciji«, odgovori joj
on njenom frazom, mada se po tom njegovom glasu od vulkanske lave i grmljavine,
činilo da ta fraza više nije bila njena. »Ima jedna osoba koju bih želeo da nađem.«
»Obuzdaj svoje konje«, reče mu Mišal. »Mi ćemo već nešto smisliti.«

Šta može da se nađe ovde, jednu milju dalje od Šaandaara,- tu gde »bit« u
radu susreće džadu - u klubu »Vreli Vosak«, ranije zvanom »Crni-i-Mrki«? Pa
deder da ove zvezdama ispresecane noći bez mesečine pratimo te ljudske prilike -
neke kočoperne, upicanjene, laka hoda-iznad poda, druge, prava šunjala što senke
vole, i stidljivice - kako pritiču iz svih budžaka ovog kraja [naglo zaranjaju u
podzemlje kroz ova neobeležena vrata. Šta je to unutra? Svetla, fluidi, prah, tela
koja se drmaju i tresu, svako za sebe ili u parovima ili utroje, krećući se ka
mogućnostima. Ali šta su, onda, one druge prilike, nejasne u pali-gasi sjajnim
duginim bojama prostora, one figure ukoćene u svojim stavovima usred grupe
mahnitih igrača? Šta su ovi što hip-hopuju i hindi-popuju a ni za jedan centimetar
se ne pomeraju? - »Dobro mi izgledate, četo Vrelog Voska!« Naš domaćin govori:
bukač, zdravičar, disko-džokej non-parej - sjajni puvadžija Rozikasti, odelo mu se
crveni i svetluca u ritmu »bita«. - I zaista, on je izuzetna ličnost, albino, visok dva
metra i deset, kosa mu najbleđe ružičaste boje, beonjače mu iste, po liku pravi
Indijac, dignuta nosa, dugih tankih usana - lice sa onih slika na hamza-nama
tekstilu. Indijac koji nikad nije video Indiju, čovek-Istočne-Indije iz »Zapadne
Indije« (Srednje Amerike), beli crnac. Zvezda. Star.
 I dalje nepokretne figure »igraju« između »šimi«-plešućih cura i momaka,
trzajuće i đipajuće mladeži. Šta su te figure? Pa, voštane figure, i ništa drugo. - A
ko su oni?- Istorija. Vidite, ovde je Meri Sikol, koja je na Krimu uradila isto
onoliko koliko i ona druga čarobno-lampska Dama, ali, kako je ovde mračno, to
teško može da se vidi uz sveću u firentinskom čiraku; a tamo, preko, jedan Abdul
Karim, poznat i kao Munši, koga je kraljica Viktorija htela da unapredi, ali nije
mogla jer su ga sredili anticrnački popovi. Svi su oni ovde, i bez pokreta igraju u
svom vrelom vosku: crni komedijaš Septimija Severa, na desnoj strani; a tamo,
levo, berberin Džordža IV pleše sa robinjom Grejs Džons. Jukaso Gronioso,
afrički princ koji je bio prodan za šest lakata platna, igra na svoj drevni način sa
robinjinim sinom Ignacijusom Sančom, koji je 1782. godine bio prvi afrički pisac
objavljen u Engleskoj. - Doseljenici iz prošlosti - toliko ubedljivo preci ovih živih
igrača, kao da su ovi mladi njihovo meso i njihova krv - vrte se mirno, dok
Rozikasti bučno i gorljivo drži zdravicu sa bine, Ja-sad-osećam-indignaciju-kad-
oni-pominju-imigraciju-kad-oni-prave-insinuaciju-da-mi-nismo-deo-od-ovu-
naciju-a-mi-će-pravimo-proklamaciju-iznesemo-pravu-situaciju-kako-mi-
dajemo-njima-našu-kontribuaciju-još-od-Rimsku-Okupaciju, a s jedne druge
strane zakrčene prostorije, kupani jetko-zlom zelenom svetlošću, voštani nevaljalci
stoje zgureni i prave grimase: Mouzli, Pauel, Edvard Long, sve sami lokalni
avatari surovog trgovca robovima, Legrija. I sad počinje žamor u utrobi Kluba,
raste i pretvara se u jednu jedinu reč koju svi skandiraju. »Is-to-pi, is-to-pi, to-
pi!«- mušterije zahtevaju.
Rozikasti prihvata šlagvort od gomile, Dakle-vreme-za-topljenje-kad-svako-
krimi-stvorenje-ima-isto-mnenje-da-treba-jedno-pakleno-zapaljenje, posle čega
se on obraća gomili, raširenih ruku, uz nožni rit u skladu sa bit, pa je upita, Šta vas,
braćo, mori? Ko treba da gori? Izvikuju se imena, razna, koja se sudaraju, sve
dok se okupljeno društvo još jednom ne složi i počne da skandira samo jedno ime.
Rozikasti pljesne dlanom o dlan. Zavesa se razmiče iza njega, a pomoćnice u
blistavim ružičastim šorcevima i majicama guraju na binu jednu jezivu vitrinu na
točkićima: veličine čoveka, sa zastakljenim prednjim delom i iznutra osvetljenom -
mikrotalasnu pećnicu sa Vrelom Stolicom unutra, poznatu članovima Kluba kao:
Paklena Kujna. »U redu«, uzvikuje Rozikasti. »A sad jedan pravi kuvanjac i
pržanjac.«
Pomoćnice prilaze tablou s voštanim figurama omraženih ličnosti, bodu
ponuđenu žrtvu večeri, onu koja se najčešće odabira, ako govore istinu, bar triput
nedeljno. Na njoj trajna ondulacija, uredna frizura, biserna ogrlica, plavi kostim iz
dva dela. Megi-megi-megi, laje gomila. Gori-gori-gori. Tu voštanu lutku -strašilo
- smeštaju na Vruću Stolicu i privezuju. Rozikasti okreće prekidač, uključuje
struju. I, oh kako se ona ljupko topi, iznutra prema spoljašnjosti, pa se sprčkava u
bezobličnost. Zatim ona postaje jedna barica, a gomila odahne, u ekstazi: sređena.
»U ognju, ovog puta«, kaže im Rozikasti. Muzika ponovo prožima veče.

Kad je Rozikasti, disko-džokej okej, video šta se pod okriljem noći ufurava
odostrag u njegov veliki zatvoreni »kombi«, pošto su ga njegovi prijatelji Hanif i
Mišal ubedili da kola doveze na zadnji ulaz Šaandaara, srce mu se ispunilo
strahom od one »zapadnoindijske« obije-magije i čini; ali je u njemu bilo i one
ushićenosti kad je shvatio da je moćni junak mnogih njegovih snova jedna realnost
od krvi i mesa. Rozikasti je stajao na ulici preko puta, dršćući ispod gradske
svetiljke na banderi, mada noć nije bila naročito hladna, i stajao je tamo pola sata,
dok su mu Mišal i Hanif užurbano govorili, to treba da ode nekuda, a mi moramo
da mislimo na njegovu budućnost. Onda je on slegao ramenima, prešao preko do
svog kombija, ušao i upalio motor. Hanif je sedeo pored njega u kabini; Mišal se
vozila zajedno sa Saladinom, skrivenim od svakog pogleda spolja.
Bilo je skoro četiri sata ujutro kad su Čamču položili u krevet na podu
praznog i zatvorenog noćnog kluba. Rozikasti - čije je pravo ime bilo Sosanker,
koje on nikad nije koristio - iskopao je iz zadnje sobe dve vreće za spavanje, i one
su bile dovoljne. Hanif Džonson, poželevši laku noć tom stravičnom biću kojeg se
Hanifova ljubavnica Mišal, izgledalo je, uopšte nije bojala, pokušao je da s njim
ozbiljno razgovara. »Ti moraš da shvatiš koliko bi mogao da budeš važan za nas,
jer ovde su riziku izložene mnogo značajnije stvari nego što su tvoje lične
potrebe«, ali mutant Saladin samo otfrknu žuto i crno, a Hanif se brzo povuče. Kad
se našao sam s voštanim figurama, Čamča je bio u stanju da svoje misli ponovo
usredsredi na lik koji se konačno bio uobličio pred njegovim duhovnim okom, na
blistavi lik iza čije se glave, iz neke tačke na potiljku, širila svetlost u krug, na
mister-Perfetoa, tumača bogova, koji se uvek dočekivao na noge, kome su gresi
uvek opraštani, koji je uvek bio volien, hvaljen, obožavan… lik koji je Čamča
pokušavao da identifikuje u svojim snovima, lik Mr Džibrila Farište, transformisan
u simulakrum anđela toliko izvesno koliko je Čamča bio ogledalo samog đavola.
Ko Đavola da krivi, a ne Arhanđela, Džibrila?
Taj stvor u vrećama za spavanje otvori oči svoje; dim poče da izlazi iz pora
njegovih. Za njega je lice svake voštane figure bilo sada isto, Džibrilovo lice sa
onim udovičkim vrškom kose iznad sredine čela i izduženim, natmurenim, lepim
likom. I ova kreatura ogoli zube svoje i ispusti iz usta jedan dugačak, smrdljiv dah,
od kojeg se sve voštane figure rastopiše i u bare pretvoriše, ostavljajući na podu
svoje prazne kostime. Kreatura leže na leda, zadovoljna, i usredsredi misli na svog
dušmanina. Pri čemu ovaj stvor oseti u sebi neko neobjašnjivo stiskanje,
usisavanje i povlačenje; razdirali su ga strašni bolovi, kao da ga je nešto gnječilo
iznutra, pa je prodorno cvilio, ali niko se nije usuđivao, čak ni Mišal koja je
stajala sa Hanifom gore u stanu Rozikastog, iznad Kluba, da vidi šta se to dole
dešava. Bolovi su mu bivali sve jači, i taj stvor se bacao i treskao po platou za
igranje, jaučući tužno da tužnije ne može biti; sve dok, konačno, nije malo odahnuo
i zaspao.
Kad su se, nekoliko sati docnije, Mišal, Hanif i Rozikasti ipak usudili da uđu
u Klub, ugledali su prizor stravične pustoši - stolove jedan preko drugog nabacane,
izlomljene stolice, i, dakako, svaku voštanu figuru - dobru i zlu- Topsi i Legrija -
istopljene i, kao od šale, pretvorene u buter; a usred tog rusvaja, spavajući kao
novorođenče, ležao je - ne, uopšte ne neki mitološki ili onaj ikonografski Stvor s
rogovima i paklenim dahom - već niko drugi do mister Saladin Čamča, lično,
očigledno vraćen u svoje staro obličje, go kao od majke rođen ali s potpuno
ljudskim likom i telesnim proporcijama, humanizovan - kako drukčije zaključiti? -
strašnom koncentracijom svoje mržnje.
Otvorio je oči, a one su mu i dalje bile užagrene sa bledim beonjačama i
crvenim zenicama.
 2

Aleluja Koun, silazeći s Everesta, ugledala je jedan grad od leda, zapadno od

Kampa Šest, preko puta Grupe Štena, kako se presijava pod sunčevim zracima
ispod masiva Čo Oju. Skriveni Raj, Šangri-La, trenutno je pomislila; međutim, to
nije bila nikakva zelena dolina besmrtnosti već jedna metropola džinovskih
ledenih igala, tankih, oštrih i hladnih. Pažnju joj je odvratio šerpa-Pemba,
upozoravajući je da ne gubi koncentraciju, te grada više nije bilo kad je ponovo
pogledala u tom pravcu. Još se nalazila na osam hiljada metara visine, ali ju je
priviđenje nemogućeg grada bacilo natrag kroz vreme i prostor do one
bejzvoterske radne sobe sa starim i tamnim drvenim nameštajem i teškim
somotskim zavesama, sred koje joj je njen otac Oto Koun, istoričar umetnosti i
Pikabijin biograf, u njenoj četrnaestoj a njegovoj poslednjoj godini života,
govorioo »Najopasnijoj od svih laži kojom nas kljukaju u životu«, a to je, po
njegovom mišljenju, ideja o kontinuumu. »Ako neko ikad pokuša da ti kaže da je
ova, najlepša i najgrešnija planeta, nekako jednorodna, sastavljena samo od
skladnih elemenata koji se zbrajaju i međusobno slažu, odmah pozovi telefonom
krojača ludačkih košulja da mu uzme meru«, savetovao je kćerku, uspevajući da
stvori utisak kako je on posetio mnoge planete pre nego što je došao do tog svog
zaključka. »Svet je inkompatibilan, to nemoj nikad da zaboraviš: svet je gaga -
blesav, senilan. Duhovi, nacisti, sveci, i svi živi, u isto vreme; na jednom mestu-
sreća i blaženstvo, dok je tamo dole, na kraju druma- pakao. Ne možeš naći luđe
podneblje od ovog našeg.« Ledeni gradovi ne bi zbunili Ota. I on je, kao njegova
žena Alicija, Elina majka, bio poljski emigrant, jedan od preživelih u nekom
koncentracionom logoru za vreme rata, čije ime nikad nije bilo pomenuto u Elinom
detinjstvu. »On je želeo da se drži kao da mu se to nikad nije desilo«, kasnije je
rekla Alicija svojoj kćeri. »Bio je nerealan u mnogim pogledima. Ali dobar čovek;
najbolji kojeg sam znala.« Dok je govorila, osmehivala se nekim unutarnjim
osmehom, podnoseći Ota u sećanju, iako ga u toku života nije uvek uspevala da
podnosi, kad ju je često zaprepašćivao. Na primer: bio je razvio u sebi neku
mržnju prema komunizmu koja ga je dovodila do zbunjujućih krajnosti u ponašanju,
naroćito na Božić, kad je taj Jevrejin insistirao na proslavljanju, zajedno sa
svojom porodicom i drugima, onog što je on opisao kao »engleski obred«, kao
znak poštovanja prema njihovoj novoj »naciji-domaćinu« - a zatim je sve pokvario
(u očima njegove žene) kad je hrupio u salon - gde je celo društvo komotno sedelo
pored užarenog kamina, loženog drvenim oblicama, božićne jelke i brendija -
prerušen u Kineza sa opuštenim brcima i sličnim rekvizitima, pa je, uz kinesku
pantomimu, uzviknuo: »Tata-Božić je mrtav! Ja sam ga ubio! Ja sam Mao: niko
neće da dobije božićni poklon! Hi! Hi! Hi!« Sećajući se toga, Eli na Everestu se
trgnula uz grimasu - grimasu njene majke, shvatila je, prenesenu na njeno smrznuto
lice.
Inkompatibilnost životnih elemenata: u jednom šatoru, u Kampu Četiri, na
visini od 8.300 metara, ideja koja joj se ponekad činila kao demon njenog oca,
zvučala joj je banalno, bez smisla, bez atmosfere, zbog te visine. »Everest te
utišava«, poverila se Džibrilu Farišti u krevetu iznad kojeg je svileno padobransko
platno obrazovalo baldahin šupljih Himalaja. »Kad siđeš sa te planine, čini ti se
da ništa nije vredno govorenja, totalno ništa. Nalaziš da te ništavilo obmotava, kao
zvuk. Nebiće. Ali, naravno, ti ne možeš to da zadržiš na sebi. Svet ubrzo grune u
tebe. Ono što ti zapuši usta, mislim da je onaj prizor savršenstva pred kojim si se
nalazio: zašto govoriti kad nisi u stanju da imaš savršene misli, da izgovaraš
savršene rečenice? Osećaš se kao da je ono kroz šta si dotle prošao, bila prevara.
Ali to bledi; prihvataš misao da su izvesni kompromisi, zaključci, neophodni, ako
želiš da ideš dalje kroz život.« Njih dvoje su najveći deo vremena provodili u
krevetu, tokom prvih zajedničkih sedmica: izgledalo je da su im uzajamni apetiti
nezajažljivi - činili su ljubav šest do sedam puta dnevno. »Ti si mene otvorio«,
rekla mu je. »Ti, sa onom šunkom u ustima. Bilo je to upravo kao da si mi govorio,
kao da sam bila u stanju da ti čitam misli. Ne kao da«, ispravila se. »Ja sam ti ih
stvarno čitala, zar ne?« On je kilmnuo glavom: bila je to istina. »Ja sam ti čitala
misli, a iz mojih usta su izlazile prave reči«, divila se tome. »Prosto su tekle iz
mene. Pun pogodak: ljubav. U početku beše reč.«
Njena majka je fatalistički gledala na ovaj dramatični preokret u Elinom
životu, na povratak ljubavnika s onu stranu groba. »Reći ću ti pošteno šta sam
mislila kad si mi saopštila tu vest«, govorila je za ručkom, preko supe i jevrejskog
kreplacha, u Blumovom restoranu vajtčepelskom. »Pomislila sam, oh bože, velika
je to strast; jadna Eli, ona sad mora da prođe kroz sve to, nesrećno dete.« Alicijina
strategija bila je u strogom vladanju emocijama. Visoka, krupna žena sa senzualnim
usnama, ali, kako sama reče, »Ja nikad nisam bila galamdžika«. Bila je prema Eli
iskrena u pogledu svoje seksualne pasivnosti, te joj je otkrila da je Oto imao, »Da
kažem, drukčije sklonosti. Bio je slab prema velikoj strasti, ali je uvek bio
nesrećan što ja nisam mogla da se uzbudim«. Nju je tešilo saznanje što su sve one
žene kojima je njen mali, ćelavi, nestašni muž »pravio društvo« bile »njenog tipa«,
krupne i punačke, »sem što su bile smele i drske: radile su ono što je on želeo,
uzvikivale razne reči da ga podstiču, i pravile se da su maksimalno uzbuđene; one
su zapravo reagovale na njegovo oduševljavanje njima, verujem, a možda su same
bile oduševljene njegovom čekovnom knjižicom. On je bio stara škola i veoma
darežljiv čovek, široke ruke«.
Oto je Aleluju-Eli nazivao svojim »biserom koji nema cenu«, i maštao o
njenoj sjajnoj budućnosti, možda koncertne pijanistkinje, ili, ako to ne uspe, onda
nečije muze. »Iskreno govoreći, tvoja sestra me je razočarala«, rekao joj je tri
nedelje pre svoje smrti u onom svom kabinetu sa Velikim Knjigama i
pikabijamkim bric-a-brac, umetničkim stvarčicama - sa jednim punjenim
majmunčetom za kojeg je tvrdio da predstavlja »pravu skicu« njegovih zloglasnih
Portreta Sezana, Rembranta i Renoara, mnogobrojnim mehaničkim cakama -
izumčićima, zajedno sa seksualnim stimulatorima koji stvaraju male električne
šokove, i sa prvim izdanjem Zarijevog Ubu Roi (Kralja Ibija). »Elena pokazuje
želje tamo gde bi trebalo da pokaže misli.« On je poenglezio njeno ime - Jeljena u
Elajna - upravo kao što je bila njegova ideja da ime »Aleluja« skrati na Eli i
[17]
samog sebe »boudleriše« od Koena iz Varšave u Kouna. Muku su mu zadavali
odjeci prošlosti; nije čitao poljsku literaturu, okrećući leđa i Herbertu, i Milošu,
pa i »mlađim piscima« kao što je Baranczak, zato što je za njega taj jezik bio
nepopravljivo zagađen istorijom. »Ja sam sada Englez«, rekao bi on ponosno sa
svojim zadebljanim istočnoevropskim akcentom. »Šašavi srednjo-Ev! Sirotice iz
Lovuda! Baraberaj!« Uprkos njegovoj uzdržanosti, činilo se da je bio prilično
zadovoljan što je predstavljao člana-pantomimičara engleske džentrije. Ali s
pogledom unazad, izgledalo je verovatno da je on ipak bio savršeno svestan
krhkosti svoje izvođačke veštine, jer je teške zavese stalno držao navučene na
prozorima za svaki slučaj, da ga nepostojanost stvari ne navede da napolju ugleda
monstrume ili, pak, mesečeve pejzaže, umesto poznatog mu Moskovskog druma.
»On je bio potpuno prepušten asimilaciji«, reče Alicija dok je uzimala jedan
dobar zalogaj jevrejskog »cimisa«. »Kad je preinačio naša imena, ja sam mu
rekla, Oto, to nije obavezno, ovo nije Amerika, ovo je London W2 - Zapadni
distrikt; ali on je želeo da očisti svoju biografiju, da izbriše čak i svoje jevrejstvo,
izvini, ali ja to znam. Pa borba sa onim Odborom Predstavničkog doma! Sve vrlo
civilizovano, parlamentaran razgovor sve vreme, ali, ipak, tvrd orah.« Posle
njegove smrti, ona se odmah vratila svom starom prezimenu Koen, sinagogi,
prazniku Hanuki i Blumovom restoranu. »Nema više imitacije života«, žvakala je i
odjednom zamahnula viljuškom. »A onaj film! Mnogo mi se dopao. Lana Tarner, je
1’ tako? I Mahalija Džekson peva u crkvi. Sjajno.«
Oto Koun, čovek u sedamdesetim godinama života, skočio je u prazno okno
lifta i tako se ubio. A to je bila tema u koju Alicija, uvek spremna da diskutuje i o
najnez-godnijim tabu-temama, nije htela da dirne: kako to da čovek koji je uspeo
da preživi sve logore, živi posle toga još četrdeset godina i onda sam okonča
posao koji oni monstrumi nisu do kraja obavili? Da li veliko zlo mora na kraju da
likuje, bez obzira na to koliko mu se snažno čovek opire? Da li ono ostavlja u krvi
neku cepčicu leda koja se probija svojim putem kroz telo, dok se ne zarije u srce?
Ili, još gore: može li čovekova smrt da bude inkompatibilna sa njegovim životom?
Eli, čija je prva reakcija na vest o očevoj smrti bila pomama, saletala je majku
takvim pitanjima. A ona, kao mumija ispod širokog crnog šešira, rekla joj je samo:
»Ti si, draga moja, od svog oca nasledila nesposobnost za obuzdavanje.«
Posle Otove smrti Alicija je odbacila visok stil odevanja i držanja, što je
predstavljalo njenu žrtvu prinošenu na oltar njegove žudnje za integracijom, njeno
nastojanje da bude njegova sesil-bitonska grande dame. »Uf«, poverila se ona
svojoj Eli, »kakvo olakšanje, draga moja, biti bez ikakve forme i uštogljenosti, za
promenu.« Ona je sada svoju sedu kosu nosila namerno pokupljenu u punđu, a
haljine sa uvek istim, supermarketskim, naštampanim cvetnim dezenom, odbacila
šminkanje, dala si napraviti jedno bolno veštačko zubalo, sadila povrće tamo gde
je Oto bio insistirao da bude engleski cvetni vrt (lepe cvetne leje oko središnjeg,
simboličnog drveta, jednog »hibridnog čudovišta« - Labur-numa-zanoveti
nakalemljenog na metlicu-žutilicu), priređivala umesto večera ispunjenih mudrim
ćaskanjem, čitavu seriju ručkova s teškim jelima i »cušpajzima« i najmanje tri
stravična pudinga - na kojima su mađarski pesnici-disidenti pričali uvrnute viceve
o Gurđijevljevoj mistici, ili (ako se stvari nisu baš najbolje razvijale), gosti bi
posedali na jastuke na podu, sumorno buljili u svoje pretovarene tanjire, te bi
nešto vrlo slično totalnom ćutanju zavladalo jedno vreme koje je ličilo na večnost.
Eli se kasnije okrenula od tih nedeljnih popodnevnih rituala - pa je kunjala u
svojoj sobi sve dok nije dovoljno odrasla da sama izlazi, uz Alicijin spreman
pristanak - kao i od puta koji joj je odredio otac zbog čije je izdaje sopstvenog
čina preživljenja bila toliko ogorčena. Okrenula se akciji; i osetila da mora da se
penje uz planine.
Alicija Koen, koja je smatrala da je Elina promena kursa u životu savršeno
pojmljiva, pa čak i pohvalna, te je sve vreme navijala za nju, nije mogla (priznala
je to uz kafu) sasvim da shvati razloge svoje ćerke za njenu vezu sa Džibrilom
Farištom, indijskim filmskim glumcem povratnikom. »Kad te slušam kako govoriš,
draga moja, imam utisak da taj čovek nije u tvojoj ligi«, rekla je, upotrebivši frazu
za koju je verovala da odgovara frazi nije tvoj tip, a i sama bi se zgrozila kad bi
sebe čula kako je opisno izgovara kao neki rasni ili religijski prekor: ali upravo je
taj smisao njena ćerka shvatila. »Meni to savršeno odgovara«, odvrati joj Eli
živahno i ustade. »Stvar je u tome što ja čak i ne volim svoju ligu.«
 Bolela su je stopala, zbog čega je morala hramajući, umesto jureći, da iziđe iz
restorana. »Velika strast«, čula je kako joj majka iza leđa glasno obaveštava ceo
restoran. »Dar govora; a to znači da svaka cura može svašta da izbrblja.«

Neki vidovi njenog obrazovanja bili su neobjašnjivo zanemareni. Jedne

nedelje, ne tako dugo posle smrti njenog oca, kupovala je nedeljne novine na
kiosku, na ćošku, a prodavac je tom prilikom objavio: »Ova nedelja mi je
poslednja nedelja. Ja sam dvadeset tri godine na ovom ćošku, a sad su me oni
[18] [19]
Paki konačno izbacili iz mog posla.« Ona je čula reč p-a-h-i (pachy), pa
je imala bizarnu viziju kako slonovi tutnje Moskovskim drumom i pripljeskavaju
prodavce nedeljnih novina. »Šta je pahi?« šašavo se upitala a odgovor joj je bio
žacajući. »Mrki Jevrejin.« Nastavila je da dosta dugo razmišija o lokalnim T.B.K.
(trafikantima-bombondžijama-kolporterima) kao o pahidermima: kao o ljudima
izdvojenim od društva i izloženim prekoru zbog prirode njihove kože. Tu je priču i
Džibrilu ispričala. »Oh«, odgovorio je on, razbijački, »slonovski vic«. Nije on bio
lak čovek.
Ali on je bio tu, u njenom krevetu, on, taj veliki vulgarni badža prema kojem
se ona mogla otvarati onako kako se nikad ranije nije otvarala; on je bio kadar da
prodire kroz njen grudni koš i da joj srce miluje. Ona godinama nije s takvom
hitrinom uskakala u arenu seksa, i nikad joj pre toga jedna ovako brza veza nije
ostajala tako neukaljana njenim kajanjem ili gađenjem od same sebe. Njegovo
dugo ćutanje (mislila je da on neće da joj se javi, sve dok nije saznala da se
njegovo ime nalazilo na spisku putnika Bostana) bilo joj je veoma bolno, pa je
mislila da to inožda govori o njegovom drukčijem gledanju na njihov susret; ali da
je pogrešno procenila njegovu žudnju, njegovo potpuno predavanje njoj i ono
njegovo bezglavo liacanje na nju, bilo je apsolutno nemoguće. Zato je vest
o njegovoj smrti izazvala u njoj dvostruku reakciju: s jedne strane, osećala je neku
vrstu zahvalnosti u radosti odahnuća od saznanja da je on jurio preko sveta da je
iznenadi svojim dolaskom, da se odrekao celog svog dotadanjeg života da bi
počeo da stvara jedan nov život sa njom; dok je, s druge strane, osećala veliku
prazninu i bol što je lišena njega upravo u trenutku kad je saznala da je bila istinski
voljena. Kasnije je postala svesna još jedne svoje, manje plemenite, reakcije. Šta
je on mislio kad je planirao da bez i jedne reči upozorenja dođe na njena vrata,
pretpostavljajući da će ona raširenih ruku čekati na jedan ničim opterećen život, i
to, svakako, u nekom stanu dovoljno prostranom za njih dvoje? Bilo je to
ponašanje koje se i moglo očekivati od jednog razmaženog filmskog glumca koji,
sa svoje strane, očekuje da mu ispunjene želje padaju u krilo kao zrelo voće…
ukratko, ona se bila osećala uzurpiranom, ili, bar, potencijalno uzurpiranom. Ali
kad je sebe ukorila, potiskujući te misli tamo natrag u onu provaliju svesti kojoj su
i pripadale, jer je Džibril ipak bio skupo platio svoju uobraženost, ukoliko je to
bila uobraženost. Mrtav ljubavnik zaslužuje tu povlasticu, zvanu nedoumica.
A posle svega, evo ga sad gde leži tu, pokraj njenih nogu, bez svesti u snegu,
oduzimajući joj dah zbog njene svesti o totalnoj nemogućnosti da on bude tu, pored
nje, navodeći je trenutno da se upita da on možda nije još jedna u nizu vizualnih
aberacija - više je volela tu neutralnu frazu nego onu nabijenu značenjima, vizija -
kojima je bila prosto opsednuta baš od one njene odluke da batali boce sa
kiseonikom i osvoji vrh Čomolungmu samo snagom svojih lungs (pluća). Dok ga
je s velikim naporom podizala, prebacujući jednu njegovu mlitavu ruku preko svog
ramena i polunoseći ga ka svom stanu - more, kakvi »polu-«, da kažemo istinu -
bila je potpuno uverena da on nije bio nikakva himera, već teško meso, i krv.
Osećala je probade u stopalima sve do kuće, a ti bolovi su u njoj ponovo probudili
svu onu srdžbu koju je u sebi prigušivala dok je mislila da je on mrtav. I šta je sad
ona trebalo da radi sa tim živim lešom - bezveznjakom prostrtim na njenom
krevetu? Oh, Bože, pa ona je bila zaboravila kako se muškarac razbacuje po
krevetu, kako u toku noći zauzima vaš deo krevetske površine i kako vas noću
totalno razgolićuje kad sa vas svuče pokrivač. Ali i druga se osećanja ponovo
javiše i bitku dobiše; jer tu je on sad bio, spavao pod njenom zaštitom, napuštene
nade: ljubav, konačno.
Spavao je danonoćno, čitavu jednu sedmicu, budeći se samo da zadovolji one
minimalne zahteve gladi i higijene, ne govoreći gotovo ništa. Snovi su ga mučili:
bacao se po krevetu, a sa usana mu se povremeno otimale reči: Džahilija, Al-Lat,
Hind. U trenucima budnog stanja, činilo se da želi da se odupre snu, ali san je bio
jači, talasi snova su ga zapljuskivali, valjali se preko njega i davili ga, dok je on,
gotovo tužno, mahao slabačkom rukom. Nije mogla sama da prosudi kakva su to
traumatična zbivanja bila uzrok takvog njegovog ponašanja, i, osećajući malu
paniku zbog toga, pozvala je svoju majku telefonom. Alicija je došla da osmotri
usnulog Džibrila, napućila usne, i izjavila: »On je opsednut čovek.« I sve se više
povlačila u neku vrstu jevrejske folklorne dibbuq-erije Braće Singer (u smislu da
u Džibrilu bestija duh nekog mrtvaca), ali njen misticizam nikad nije mogao da
ozlojedi njenu pragmatičnu ćerku-planinarku. »Možda bi trebalo da mu se onom
pumpom za klistir ispumpaju uši«, preporuči Alicija. »To je izlaz koji ovakve
kreature najviše vole.« Eli je ispratila majku do vrata. »Mnogo ti hvala«, rekla je.
»Javiću ti šta je bilo.«
Sedmog dana, on se potpuno probudio, sa očima razrogačenim kao u lutke, i
istog trenutka ju je ščepao. Od grubosti njegovog pristupa, gotovo kao i od tog
neočekivanog gesta, ona se glasno nasmejala, ali i ovog puta je imala osećanje
prirodnosti, poštene radnje; i cerila se, »O-kej, ti si to tražio«, pa je iskliznula iz
svojih vrećastih, tamnocrvenih pantalona i široke jakne - nije volela odeću koja je
otkrivala obrise njenog tela - i to je bio početak njihovog seksualnog maratona,
posle kojeg su oboje bili bolni, zadovoljni i iscrpljeni, to jest, kad se to njihovo
rvanje najzad završilo.
On joj je rekao: pao je sa neba i ostao živ. Ona je duboko udahnula vazduh, i
verovala mu je, zbog verovanja njenog oca u mirijade kontradiktornih mogućnosti
života, a i zbog onog čemu ju je planina naučila. »O-kej«, rekla je, izdišući.
»Prihvatam. Samo nemoj to da pričaš mojoj majci, je l’ važi?« Univerzum je mesto
raznih čuda, a samo nam navika, anestezija svakodnevice, zamagljuje vid.
Nekoliko dana ranije, čitala je o tome kako zvezde na nebu, kao deo svog
prirodnog procesa sagorevanja, razbijaju svoj ugljenik pretvoren u dijamante. I
zamislila je tu sliku: kiša dijamanata pljušti iz zvezda u prazan prostor: i to je na
nju delovalo kao jedno od pravih čuda. Ako to može da se desi, onda može i ovo.
Bebe padaju kroz prozore sa milijarditog sprata i dole odskaču. Bila je jedna
takva scena u filmu Fransoa Trifoa L’Argent du Poche… Usredsredila je misli na
takve stvari. »Ponekad se i meni«, odlučila je da kaže, »dešavaju neobične stvari.«
Onda mu je ispričala ono što nijednom živom stvoru nije nikad pričala: o
svojim vizijama na Everestu, o anđelima u gradu od leda. »Ali nije to bilo samo na
Everestu«, rekla je, i, posle kraćeg oklevanja, nastavila. - Kad se vratila u London,
otišla je jednog dana u šetnju pored Temze, duž Imbenkmenta, da pokuša da i njega
i planinu izvuče iz svoje krvi. Bilo je rano jutro sa nekom sablasnom izmaglicom i
gustim snegom, od čega je sve bilo mutno i nejasno. I onda su se ledeni bregovi
pojavili krećući se dostojanstveno, u veličanstvenoj »koloni po jedan«. Magla je
oko njih bila gušća, te, zato, tek kad su doplovili do nje, mogla je da razazna
njihove oblike - verno umanjene konfiguracije onih deset najviših planina na svetu,
koje su se po veličini, jedna iza druge, dizale ka nebu, a njena planina, ona
planina, stajala je dominantno u pozadini. Pokušavala je da shvati kako su ti ledeni
bregovi uspeli da prođu ispod mostova na reci, kad je magla postajala sve gušća, a
zatim se, nekoliko trenutaka kasnije, potpuno digla, odnoseći ledene bregove sa
sobom. »Ali oni su bili pred mojim očima. Nanga Parbat, Daulagiri, Ksiksa-
bangma Feng.« On joj se nije suprotstavio. »Kad ti to kažeš, onda je sigurno bilo
tako«.
Ledeni breg je voda koja se bori da bude zemlja, kopno; a planine, posebno
Himalaji, posebno Mont Everest, jesu zemlja koja pokušava da se pretvori u nebo;
to je prizemljeni let, gruda, maltene, mutirana u vazduh, i postala, u pravom smislu
reči, uzvišena. Davno pre no što se ikad sa planinom srela, Eli je bila svesna
planininog nutrećeg prisustva u njenoj duši. Njen stan je bio pun Himalaja,
predstave Everesta od plute, plastike, keramike, kamena, akrilika i gline, koje su
se tiskale za svoje mesto u prostoru; tu je čak bio i jedan Everest izvajan samo od
leda, malecki ledeni breg koji je ona držala u zamrzivaču svog frižidera i vadila, s
vremena na vreme, da ga pokazuje svojim prijateljima. A zašto toliko mnogo
Everesta? Zato - nije moglo da bude drugog odgovora - što oni postoje. »Gle«,
rekla je, pružajući ruku, bez ustajanja iz kreveta, i podižući sa noćnog stočića
svoju najnoviju nabavku - jedan običan izrezbareni Everest u malo nagaravljenoj
sirovoj borovini. »Poklon od šerpasa, navodno iz ,Namče-bazara’.« Džibril ga je
uzeo, pa ga je okretao u rukama. Pemba joj ga je bio dao, stidljivo, na rastanku,
naglaša-vajući da je to poklon cele grupe šerpasa, iako je bilo očigledno da ga je
on sam izdeljao. Bio je to jedan detaljno obrađen model, sa svim lednicima i
Hilarijevim Pragom koji predstavlja poslednju prepreku na putu do vrha planine;
a ona staza kojom su njih dvoje išli do vrha bila je na toj skulpturici duboko
urezana u drvo. Džibril je, dok ju je obrtao u rukama, našao na njoj i jednu urezanu
malu poruku na mučno napisanom engleskom jeziku. Za Eli Bibi. Mi imali sreću.
Al’ da nemoj pokušamo opet.
Ono što Eli nije rekla Džibrilu bilo je to da ju je šerpa-Pembina zabrana
uplašila, uveravajući je da će, ako ikad ponovo kroči na tu boginju-planinu,
sigurno poginuti, jer smrtnim ljudima nije dopušteno da više od jedanput vide lik
božiji; ali planina je bila i dijabolična i transcendentna, ili, bolje - njen
dijabolizam i njena transcendentnost bili su jedno, te je ona i od samog
razmišljanja o Pembinoj zabrani duboko bolno osećala potrebu da je prekrši, i to
sa takvom patnjom da je glasno ječala, kao u seksualnoj ekstazi ili beznadežnosti.
»Himalaji su«, rekla je Džibrilu tako, da ne kaže šta joj je stvarno bilo u duši, »i
emocionalni i fizički vrhunci: kao opera. A to je upravo ono što ih čini tako
zastrašujućim. Ništa drugo osim onih najvrtoglavijih visina. A to ti je i jedan težak
trik za izvođenje.« Eli je imala svoj način prebacivanja sa konkretnog na
apstraktno, jedan trop, kao slučajnu »obrtaljku« značenja koja je slušaoca
ostavljala u nedoumici da li ona zna da pravi razliku između toga dvoga; ili, veoma
često, u nesigurnosti u pogledu pitanja da li bi se, najzad, moglo reći da takva
razlika uopšte postoji.
 Eli je držala u sebi saznanje da ona mora tu planinu da ukroti ili da umre, da
je uprkos svojim ravnim tabanima, koji isključuju svako ozbiljno planinarenje, i
dalje inficirana Everestom, i da je u srcu svog srca čuvala skriven jedan nemogući
plan, fatalnu viziju Morisa Vilsona, koju još niko nije bio dostigao. A to je: solo-
penjanje.
Šta nije otkrila: da je posle svog povratka u London videla Morisa Vilsona
kako sedi na krovu među dimnjacima- utvaru u škotskoj suknji i s ćubastim bereom
na glavi, koja joj je mahala. - A ni Džibril Farišta nije njoj ništa rekao o sablasti
Rehi Merčant koja ga je gonila. I pored njihove međusobne fizičke bliskosti,
između njih dvoje su stajala jedna zatvorena vrata: svako je u tajnosti držalo po
jednog svog opasnog duha. - A Džibril, čuvši o Elinim drugim vizijama, skrivao je
svoj nemir iza svojih neutralnih reči - kad ti to kažeš, onda znam - nemir zbog tog
novog dokaza da svet snova curi u svet njihovog budnog stanja, da prepreke koje
dele ta dva sveta pucaju i da se ta dva nebeska svoda mogu svakog časa spojiti -
što će reći da je kraj svega bio blizu. Jednog jutra, kad se probudila posle dobre
ispavanosti bez snova, Eli ga je zatekla utonulog u njen dugo-neotvarani primerak
Blejkovog dela Venčanje Neba i Pakla, u kojem je njena mlađa ličnost, ne
poštujući tada knjige, pravila mnoge zabeleške: crtice na marginama, podvlačenja
redova, znake usklika i pitanja. Videvši da se probudila, on poče da joj čita, sa
zlim cerenjem, jedan svoj izbor iz nekih pasusa knjige. »Iz izreka Pakla«, poče on.
Jarčeva prcačka zdušnost je Božija velikodušnost. Lice mu buknu od besa. »I,
štaviše«, nastavljao je. Drevno predanje da će oganj progutati ovaj svet pri kraju
šestohiljadite godine istinito je, kako sam čuo iz Pakla.« A zatim, malo niže na
istoj stranici: To će pasirati usled poboljšanja uživanja senzualnog. »Reci mi, ko
je ovo? Našao sam je između dve stranice.« Pružio joj je fotografiju jedne mrtve
žene: njene sestre, Elene, pokopane tu, u knjizi, i zaboravljene. Još jednog roba
navike na vizije: i žrtve te navike. »Mi ne pričamo mnogo o njoj.« Klečala je
neodevena na krevetu, a svetla joj kosa skrivala lice. »Vrati je tamo gde si je
našao.«
Nikakvoga Boga ne videh, niti ga čuh ja, u granicama mog opazanja
čuvstvenog; ali moja čula u svakoj stvari ono beskonačno otkriše. Nastavio je da
prelistava knjigu, pa je Elenu Koun premestio na stranicu pored slike
Preporođenog Čoveka koji sedi go, raskrečenih nogu na nekom bregu, sa suncem
koje baca svoje zrake iza njegove stražnjice. Uvek sam otkrivao kako Anđeli iz
taštine svoje pričajuo sebi kao o jedinim mudracima koji postoje. Eli podiže ruke
i šakama pokri lice. Džibril pokuša da je razvedri. »Na praznoj stranici si
napisala: ,Stvorenje sveta po nadbisk. Ašeru, 4004. pre Hrista. Približ. datum
Apokalipse… 1996.’ Prema tome, još ima vremena za poboljšanje senzualnog
uživanja.« Ona zatrese glavom: prestani! On prestade. »Pričaj mi«, reče on,
stavljajući knjigu na stranu.

Elena je u svojoj dvadesetoj na juriš osvojila London. Njeno divljačno telo

(180 cm) namigivalo je na svet kroz oklop od haljina od zlatnog lamea. Uvek ga je
nosila s neopreznom samouverenošću, proglašavajući svet njenom svojinom. Grad
je bio njeno sredstvo, ona je u njemu mogla da pliva kao riba u moru. Umrla je u
svojoj dvadeset-prvoj, udavljena u kadi punoj hladne vode, sa telom punim
psihotropnih droga. Može li se neko udaviti u svom elementu, pitala se Aleluja-Eli
davno. Ako riba može da se udavi u vodi, mogu li se, onda, ljudska bića udaviti u
vazduhu? Tih dana je Eli, u svojoj osamnaestoj,devetnaestoj, zavidela Eleni na
njenoj sigurnosti u sebe. Šta je bio njen elemenat? U kojem se to periodičnom
sistemu duha mogao taj njen naći? - A sada je dustabanlijka i himalajska veteranka
žalila za gubitkom tog duha. Kad jednom stekneš onaj visoki vidokrug, nije ti lako
da se vratiš u svoju kutiju, na usko ostrvo, u večnost antiklimaksa. Ali njena
stopala su izdajice i planina će je ubiti.
Mitološka Elena, devojka sa naslovne strane, zaštićena plastičnim koricama
modernih žurnala, bila je sigurna da je besmrtna. Kad ju je Aliluja-Eli jednom
posetila u njenoj gajbi, nakraj sveta, odbila je ponuđenu dozu narko-šećera,
promrmljavši nešto o oštećenju inozga, i osećajući se inferiorno, kao i obično,
pred Elenom. Lice njene sestre, sa prilično razdvojenim očima i oštrim vrhom
brade - snažnim efektom - izbuljilo se na nju podrugljivo. »Moždane ćelije neće da
fale«, rekla je Elena. »Uvek možeš da sačuvaš nekoliko.« Sposobnost za čuvanje
mozga bila je Elenin kapital. Ona je svoje moždane ćelije trošila kao novac,
tražeći svoje sopstvene »visine«, pokušavajući - u idiomu vremena rečeno - da
leti. Smrt, kao i život, došla joj je u šećernoj glazuri.
Pokušavala je da »popravi« izgled svoje mlađe sestre Aleluje. »Ej, ti si
mnogo zgodna cura, zašto se kriješ u tom grubom teksas-platnu? Mislim, oh bože,
dušo, pa ti ovde kod mene imaš sav potreban pribor.« Jedne večeri, ona je Aleluji-
Eli obukla haljinu maslinaste boje sa naborima i dubokim izrezima, koja joj je
jedva pokrivala gole slabine; pravi od mene šećerlemu, bila je Alelujina
puritanska misao, moja rođena sestra hoće da me stavi u izlog, hvala lepo. Otišle
su u neki kockarski klub pun ushićenih gospođičića i lordića, a Aleluja-Eli je brzo
pobegla odatle čim je Elena bila skrenula svoju pažnju na neku drugu stranu.
Nedelju dana kasnije, stideći se što je takva kukavica i što je odbila sestru u
njenom nastojanju da se zbliže, sedela je kao na iglama u gajbi nakraj sveta, i
poverila se Eleni da nije više nevina. Na što ju je starija sestra pljesnula šakom
preko usta i nazvala je starinskim imenima: protuvo, droljo, kurvo! »Elena Koun
nikad nije dopustila muškarcu da je prstom dotakne«, vikala je, otkrivajući svoju
sposobnost dao sebi misli u trećem licu, »pa čak ni noktom prokletim. Ja znam
koliko vredim, draga moja, ja znam kako misterija umire onog trenutka kad ti oni
uvuku svoju kiticu, a trebalo je da znam i da ćeš se ti u kurvetinu izmetnuti.
Pretpostavljam da ti je to učinio neki jebeni komunista«, rekla je mirnije. U tim
stvarima bila je nasledila očeve predrasude. A Aleluja nije, što je Eleni bilo
poznato.
Posle toga, nisu se često viđale, Elena je sve do svoje smrti ostala gradska
kraljica nevinosti - posmrtnim pregledom je potvrđeno da je bila virgo intacta -
dok je Aleluja-Eli prestala da nosi donji veš, prihvatala povremenu službu u
malim, gnevnim časopisima, a pošto je njena sestra bila nedodirljiva, ona je otišla
u drugu krajnost - svaki je njen seksualni čin bio jedan pljesak u njeno sestrinsko
tupo izbuljeno, bledousno lice. Tri abortusa za dve godine i kasno saznanje da su
je oni dani na pilulama protiv začeća što se raka tiče - svrstali u kategoriju osoba
sa najvećim rizikom.
O kraju svoje sestre saznala je iz novina na štandu jednog kioska, SMRT
MANEKENKE U KISELOJ VODI KADE. Ni kad umreš nisi pošteđena šegačenja,
bila je njena prva reakcija. Onda je videla da nije u stanju da plače.
»Mesecima sam je zatim gledala u modnim magazinima«, rekla je Džibrilu,
»jer ona je dosta dugo bila u tom glavnom kolu gerli sjajne, varljive
spoljašnjosti.« Elenino mrtvo telo je plesalo preko pustinja Maroka, samo u
prozračnim velovima; ili se moglo videti u Moru Senki na Mesecu gde je bilo
skoro golo, samo sa astronautskim šlemom na glavi i pet-šest svilenih mašnica
vezanih oko grudi i ispod stomačeta. Eli je imala običaj da crta brkove na tim
slikama, na užas prodavaca novina; cepala je iz modnih žurnala fotografije tela
svoje pokojne sestre koje je, posle njene smrti, delovalo kao »zombi«-nesmrt,
vudu-kultni animirani leš, pa je te stranice gužvala i bacala. Proganjana od
Eleninog duha iz tih časopisa, Aleluja-Eli je razmišljala o opasnosti pokušaja da
»leti«; kakvi su samo padovi u plamenu, kakvi pakleni makabr-prizori rezervisani
za takve ikarske tipove! Počela je da misli o Eleni kaoo duši na mukama, da veruje
da je to ropstvo u jednom nepokretnom svetu golišavih gerli na zidnim kalendarima
u kojem je nosila crno prsluče sa velikim plastičnim grudima, tri puta većim od
njenih prirodnih, da je to pseudo-erotsko zamešateljstvo sa reklamnim porukama
naštampanim preko njenog pupka bilo ništa manje nego Elenin lični pakao.
Aleluja-Eli je počinjala da vidi vrisak u očima svoje sestre, agoniju ljudskog biča
u večnoj klopci tih modnih prostora. Elenu su mučili i kinjili demoni, spaljivali je
u paklenom ognju, a ona nije mogla ni da se makne… posle izvesnog vremena,
Aleluja-Eli je morala da izbegava one radnje u kojima bi je njena sestra mogla
gledati sa žičanih stalaka za magazine. Bila je izgubila sposobnost za otvaranje
žurnala, i skrivala je sve Elenine slike koje je imala. »Zbogom, Jeli«, rekla je
uspomeni na svoju sestru, pomenuvši njeno staro ime iz njihovog detinjstva.
»Moram da se okrenem od tebe.«
»Ali ispala sam slična njoj, i posle svega.« Planine behu počele da joj pevaju
svoju pesmu; na što je i ona sama počela da rizikuje moždane ćelije u traganju za
uzbuđenjem. Ugledni lekari, stručnjaci za probleme planinara, često su dokazivali,
van svake razumne sumnje, da ljudska bića ne mogu bez boce kiseonika da dišu i
prežive iznad osam hiljada metara visine. Došlo bi do izliva krvi u oči, bez ikakve
nade za ozdravljenje, a i mozak bi počeo da puca, gubeći milijarde svojih ćelija,
ogroman broj ćelija, i to veoma brzo, sa posledicom stalnog oštećenja, poznatog
kao visinsko izopačenje, za kojim brzo đolazi smrt. Slepi leševi ostaju večno
zamrznuti na tim najvišim padinama. Ali Eli i šerpa-Pemba su se popeli i sišli da
ispričaju svoju priču. Ćelije iz »kutija za depozit« zamenile su gubitke na
»tekućem računu«. A ni oči joj se nisu raspukle. Zašto su naučnici pogrešili?
»Zbog predrasude, uglavnom«, rekla je Eli, uvijajući se oko Džibrila u krevetu
ispod baldahina od padobranske svile. »Oni ne mogu da odrede jačinu volje, pa
nju zato zanemaruju u svojim kalkulacijama. Ali tebe volja popne na Everest, volja
i gnev, a to može da iskrivi svaki prirodni zakon koji bi hteo da pomeneš, barem za
kratko vreme, ne isključujući Zemljinu težu. Ukoliko ne odbiješ da ideš na sreću,
naravno«.
A bilo je tu ipak i nekog oštećenja. Patila je ona od neobjašnjivog gubljenja
pamćenja: malih, nepredvidljivih stvari. Jednom, u ribarnici, zaboravila je reč
riba. Drugog jednog dana našla se u svom kupatilu, automatski je uzela četkicu za
zube, i nije znala šta s njom treba da radi. A jednog jutra, probudivši se pored
usnulog Džibrila, bila je na ivici odluke da ga prodrma i probudi da bi ga pitala,
»Ko si ti, do đavola? Kako si dospeo u moj krevet?« - ali joj se sećanje u
poslednjem trenutku vratilo. »Nadam se da je to kod mene privremeno«, rekla mu
je. Ali je za sebe zadržala, čak i sad, pojavljivanje duha Morisa Vilsona na
krovovima Fildsa, kako joj maše i kako je poziva k sebi.

*
 Ona je bila sposobna žena, raznovrsno »stvaralačka« na svoj način: značajna
profesionalna sportistkinja osamdesetih godina ovog veka, klijentkinja džinovske
propagandno-reklamne agencije MacMurray, koja je zastupala ogroman broj
velikih firmi i uživala kredite do guše. A sada se i ona sama pojavljivala u sektoru
reklamiranja i plasmana na tržištu njenog asortimana proizvoda namenjenih
turistima i više amaterima nego profesionalnim planinarima, da bi
maksimalizovala ono što bi Hal Valans nazvao univerzumom. Ona je bila zlatna
devojka sa krova sveta, ona što je preživela od »mojih dveju Tevtonki«, kako je
Oto Koun voleo da naziva svoje ćerke. Evo, Jeli, ja opet idem tvojim stopama.
Kad se jedna privlačna žena nađe u sportu kojim dominiraju, pa da, kosmati
muškarci, onda je to za prodaju, a imidž »kraljice leda« nikog ne povređuje. U
tome je novac, a sad, kako je dovoljno odrasla da svoje stare, vatrene iđeale može
da izmiri sa običnim sleganjem ramenima i smehom, bila je čak spremna i da se
pojavljuje na televiziji u onim razgovorima »za okruglim stolom«, da sa rizičnim
nagoveštajima parira onim nepromenljivim pitanjima o životu s muškarcima na
visini od oko šest hiljada metara. Te visokoprofilisane šale nervozno su se muvale
oko njenog sopstvenog viđenja svoje ličnosti kojeg se ona i dalje čvrsto držala:
predstave o sebi kao o prirodnoj usamljenici, najprivatnijoj ženi, ali koju su
zahtevi njenog poslovnog života raspolućivali. Prvu svađu s Džibrilom oko toga
imala je zato što je on, na svoj neuglađeni način, rekao: »Čini mi se da je stvar o-
kej kad bežiš od filmskih kamera sve dok znaš da te one jure. Ali šta kad one to
prestanu? Pretpostavljam da ćeš se onda okrenuti i kidnuti na drugu stranu.«
Kasnije, kad su se pomirili, ona ga je peckala zbog svog sve solidnijeg statusa
zvezde (jer je bila postala prva seksualno privlačna plavuša koja je osvojila Mont
Everest; buka je postajala sve veća; dobijala je pisma sa fotografijama strašnih
frajera, kao i pozivnice na prijeme u visokom društvu, ali i izvestan broj
uvredljivih pisama): »Sad bih ja mogla da odem na film, pošto si se ti povukao.
Ko zna? Možda ću i otići.« Na što joj je on odgovorio, šokirajući je snagom svojih
reči: »Samo preko mog prokletog leša«.
Uprkos svojoj pragmatičkoj spremnosti da se bućne u zagađene vode
stvarnosti i da pliva u pravcu glavne struje, ona nikad nije izgubila osećaj da neka
strašna nesreća vreba iza ćoška - bilo je to njeno nasleđe posle neočekivanih smrti
i oca i sestre. To bockanje vrata kosom sa zatiljka napravilo je od nje opreznu
planinarku, pravu »ziherašicu«, kako su je momci-planinari nazivali, a kako su
kolege kojima se divila gubili život na raznim planinama, tako se i njena opreznost
povećavala. Kad se planinarenjem nije bavila, ponekad je imala neopušten,
napregnut izraz lica, neku nervozu; stekla je neko teško odbranljivo držanje
tvrđave koja je ipak spremna da dočeka neizbežan napad. To je doprinosilo njenoj
reputaciji ledenog brega od žene; ljudi su se držali na odstojanju od nje, a kad je
ona to pominjala, rekla bi da je njena usamljenost cena njene povučenosti od sveta.
- Ali bilo je tu još protivrečnosti, jer je ona, ipak, tek nedavno bila odbacila
opreznost kad je odlučila da izvrši definitivan napad na Everest, bez kiseonika.
»Pored svih ostalih implikacija«, uveravala ju je agencija u svom formalnom
pismu-čestitki, »to vas humanizuje, to pokazuje da vi imate onu ma-do-đavola crtu,
a to je ujedno i jedna pozitivna nova dimenzija.« Oni su radili na tome. U
međuvremenu, Eli je razmišljala osmehujući se umorno na Džibrila, da bi ga
ohrabrila, dok je on klizio naniže ka njenim donjim dubinama, Ti si tu sad. Gotovo
pravi stranac, a ipak si se ufurao u mene. O, bože, pa ja sam te čak preko svog
praga prenela, maltene kao da to nema nikakve veze. Ne mogu da te krivim što si
prihvatio da te odvezem kuda si krenuo.
On nije imao kućno vaspitanje. Naviknut na poslugu, bacao je svoj veš i odela
na sve strane, ostavljao mrve i upotrebljene, mokre vrećice s čajem tamo gde bi
mu pale. Ili, još gore: on ih je bacao, zapravo puštao da padnu tamo odakle bi ih
trebalo dizati; savršeno, debelo nesvestan onog što čini, nastavljao je da sebi
dokazuje da on, siromašni dečko sa ulice, nema više nikakve potrebe da se
upristojava. Ali to nije bila jedina stvar koja je nju izluđivala. Ona bi nasula vino
u dve čaše; on bi brzo popio svoju, a kad bi ona pogledala na drugu stranu, ščepao
bi i njenu i popio, umirujući je s anđeoskim izrazom lica, ultranevinim, »Ima još
dosta, zar ne?« Pa onda njegovo loše ponašanje u kući. Voleo je da prdi. Žalio se -
stvarno se žalio, i to pošto ga je ona bukvalno pokupila iz snega u kojem je ležao! -
na teskobu u njenom stanu. »Kad god napravim dva koraka, ja udarim licem u zid.«
Bio je grub i prost prema svima koji su je pozivali telefonom, stvarno prost, ne
štrapacirajući se ni da sazna ko su ti ljudi: automatski onako kako su se filmske
zvezde u Bombaju ponašale kad im u blizini nije bio neki lakej da se javi i da ih
zaštiti od nasrtljivaca. Kad je Alicija pregrmela jednu takvu njegovu paljbu
uličnog prostakluka, rekla je (kad je njena ćerka najzad uzela slušalicu): »Izvini,
mila, što ti to kažem, ali taj tvoj momak je, po mom mišljenju, jedan sanduk«.
»Sanduk, mama?!« Ovo je iz Alicije izvuklo njen najuzvišeniji glas. Ona je
još bila sposobna za dostojanstveno držanje, imala je dara za to, uprkos svojoj
post-Oto stopostotnoj odluci da se maskira u običnu domaćicu koja s cegerom ide
na pijacu. »Da, sanduk«, izjavi ona ponovo, imajući u vidu činjenicu da je Džibril
bio uvoz iz Indije, »pun slanih kikirikija i majmunskih oraha.«
Eli se nije raspravljala sa svojom majkom, jer nikako nije bila sigurna da će
biti u stanju da nastavi da živi sa Džibrilom, iako je on preleteo pola Zemljine
kugle da je nađe, iako je sa neba pao. Neku dužu stazu bilo je teško predvideti;
čak joj je i ona srednja bila maglovita. Trenutno se bila koncentrisala na pokušaj
da upozna tog čoveka koji je, iz cuga pretpostavio da je on velika ljubav njenog
života, i to bez svake sumnje, što je moglo da znači ili da je u pravu ili da je
izgubio glavu. Bilo je tu mnogo teških trenutaka. Ona nije znala ono što je on znao -
šta bi ona mogla da uzima kao novo za gotovo: jednom je pokušala - pozivajući se
na onog Nabokovljevog zlosrećnog šahistu Lužina, koji je osetio da i u životu, kao
u šahu, ima nekih kombinacija koje će se neizbežno pojaviti da ga poraze - kao
njen način da mu po analogiji objasni svoj sopstveni (mada, u stvari, nešto
drukčiji) osećaj bliske katastrofe (koja nema veze s ponavljajućim obrascima
propasti, već sa neizbežnošću stvari), ali on ju je sredio svojim bolnim buljenjem
u nju koje joj je govorilo da on nikad nije čuo za tog pisca, a da ne govorimo o
onoj njegovoj Odbrani. Nasuprot tome, on ju je iznenadio svojim pitanjem, iz
vedra neba, »A zašto Pikabija?« Dodavši da je čudno, zar ne, za Ota Koena,
veterana stravičnih konclogora, da se upušta u svu onu neofašističku zaljubljenost u
mašine, u surovu moć, i slavljenje dehumanizacije. »Ko god je proveo neko vreme
sa mašinama«, dodao je on, »a to smo, bebice, svi mi, dobro zna ono prvo i pre
svega da kod kompjutera ili bicikla postoji samo jedna izvesna stvar - da se
kvare.« A gde je on to pronašao, počela je, ali je pri tom zamuckivala jer joj se
nije sviđao njen vlastiti pokroviteljski ton kojim je govorila, ali on joj je
odgovorio bez taštine. Kad je prvi put čuo za (fašistu) Marinetija, rekao je,
izvukao je pogrešan kraj štapa i mislio da je futurizam nešto u vezi s lutkarskim
pozorištem. »Sa marionetama, indijskim kathputlima, a ja sam u to vreme bio
drčan da se služim naprednim lutkarskim tehnikama na filmu, možda da bih
dočaravao demone ili druga natprirodna bića. I tako sam došao do jedne knjige.«
Došao do jedne knjige: Džibril, samouki čovek, izgovorio je to kao da joj udara
injekciju. Za devojku iz jedne kuće u kojoj se knjiga visoko poštovala - otac ih je
bio naučio da poljube svaku knjigu koja bi slučajno pala na pod - ona je na to
reagovala lošim odnosom prema knjigama, cepanjem stranica koje je volela ili
mrzela, piskaranjem ili žvrljanjem po njima da bi im pokazala ko je gazdarica u
kući, Džibrilov način nepoštovanja knjige, ali nevređajući način, njegovo
prihvatanje knjiga samo sa onim što one nude, bez njegovog kolenopriklonog ili
uništiteljskog stava, bilo je za nju nešto novo; i ona je to sa zadovoljstvom primila.
Ona je nešto naučila od njega. A on je, pri tom, delovao neprobojno za svaku
mudrost koju bi ona mogla poželeti da mu udeli, na primer, u vezi sa pravim
mestom na koje bi on morao da baca svoje prljave čarape. Kad je pokušala da mu
natukne da je on dao svoj udeo«, Džibril je potonuo u duboku, povređenu
natmurenost, očekujući da ga ona laskanjem vrati u vedro raspoloženje. A ona je,
uprkos svom gnušanju, shvatila da je za to, u svakom slučaju, bila voljna.
 Ono što je kod njega bilo najgore, probno je zaključila ona, bio je njegov
veliki dar da sebe smatra prezrenim, omalovaženim i napadnutim čovekom. Bilo je
gotovo nemoguće reći mu ma šta, bez obzira na to koliko razumno, ili nežno. »Idi,
idi da se malo provetriš«, on bi vrisnuo i povukao bi se u šator svog povređenog
ponosa. - A ono što je u njemu bilo najzavodljivije, bilo je ono kako je on
nagonski kapirao šta je ona želela, kako je, kad je hteo, mogao da postaje
podstrekač njenih najskrivenijih žudnji srca. Ishodi su bili u tome da im je seks bio
doslovno naelektrisan. Ona prva sitna varnica, pri njihovom uvodnom ljubljenju,
uopšte nije bila nešto kratko i skrajnuto. Ona je i dalje vrcala, a ponekad, dok su
ljubav činili, Eli je bila uverena da čuje kako elektricitet pucketa oko njih; s
vremena na vreme je osećala i kako joj se kosa diže na glavi. »Ovo me podseća na
onaj Pikabijin električni penis u radnoj sobi moga oca, što skače na pritisak
dugmeta«, rekla je Džibrilu i oboje su prsnuli u smeh. »Jesam li ja ljubav tvog
života?« brzo ga je upitala, a on je isto tako brzo odgovorio: »Naravno da jesi«.
Priznala mu je u samom početku da su priče o nezadobljivosti njene ličnosti,
pa čak i o njenoj frigidnosti, u stvari imale nekog osnova. »Kad je Jeli umrla, i ja
sam krenula na njenu stranu.« Ona ne bi više imala potrebe da joj ljubavnike
nabija na nos. »Osim toga, ja u stvari nisam više uživala u tome. Tada su se mnome
bavili uglavnom oni revolucionarni socijalisti što su sanjali o herojskim ženama
koje su videli na svojim tronedeljnim boravcima u Kubi. Nikad ih nisam ni
raznežila, svakako; oni su bili šašavo uplašeni za svoju ideološku čistotu, a i
zamoreni od borbe za svoje ideale. Vraćali su se kući pevušeći onu revolucionarnu
Guantanameru i pozivali me telefonom. I ona se onda opredelila. »Pomislila sam,
pusti te najbolje umove tvoje generacije da svoje monologe o vlasti radničke klase
govore iznad tela neke druge nesrećne žene. Ja sam izvan toga.« I krenula je da se
vere uz planine; imala je običaj da kaže kad je to počela, »jer sam znala da me oni
nikad neće pratiti uzbrdo. Ali kad sam malo razmislila - sranje. Ja to nisam radila
zbog njih; to sam radila zbog sebe, za svoju dušu«.
Svake večeri je jedan sat bosonoga trčala gore-dole po stepeništu, sve do
ulice, na prstima, zbog svojih ravnih tabana. Zatim bi se iscrpljena i razjarena
sručila na jednu gomilu jastuka, dok bi on bespomoćno lepršao oko nje, i na kraju
bi joj obično nalio neko žestoko piće: irski viski, pretežno. Bila je počela prilično
da pije da bi realnost svog problema sa nogama utopila u piću. (»Tako ti boga,
pusti ta svoja stopala na miru«, nadrealno joj je govorio preko telefona jedan glas
iz propagandne agencije. »Ako to procuri u javnost, onda je svefinito, zavesa,
sajonara, idi kući, laku noć!«) Dvadeset prve noći koju su proveli zajedno, pošto
se probila kroz maglu od pet duplih viskija, rekla mu je: »Zašto sam ja u stvari
otišla tamo gore? Nemoj da mi se smeješ: da bih pobegla od zla i dobra.« On joj
se nije nasmejao. »Da li su, po tvom mišljenju, planine iznad moralnosti?«
ozbiljno ga je upitala. »To je ono što sam naučila u revoluciji«, nastavila je. »Ovu
stvar: informacije se ponekad uk-ukidaju, u ovom dvadesetom veku, ne umem da ti
kažem kad; blisko je razumu, a to ti je deo informacija koje se ukid u-kidaju. Otada
mi živimo u jednoj bajci. Šhvataš me? Sve se dogadža pomoču mađije. A mi, vile i
vilenjaci, nemamo blago-jebene-veze šta se dogadža.
Prema tome, kako mi možemo da znamo je 1’ to dobro ili zlo? Mi čak ne
znamo ni šta je to to. I tako je ono što sam ja pomislila, u sledećem: možeš da
crkneš lupajući glavu da bi sve to raspetljao, ili da odeš na planinu i tamo sedneš,
jer to je mesto gde su i sve istine otišle, one su se prosto nadigle i kidnule iz tih
gradova gde je čak i ono po čemu gaziš jedan falšeraj, jedna laž, i istine su se tamo
gore sakrile u retkom, retkom vazduhu gde se laži ne usuđuju da dođu za njima, da
im mozgovi ne bi eksplodirali. Tamo gore je mnogo dobro- sve je ol-rajt! Ja sam
bila tamo. Pitaj me, ako ti nešto nije jašno.« Posle toga je zaspala; on ju je odneo u
krevet.
Kad je vest o njegovoj smrti u avionskoj nesreći bila stigla do nje, ona je
sebe mučila i kinjila izmišljajući ga: spekulacijama, čistim mišljenjem, tako reći, o
svom izgubljenom ljubavniku. On je bio prvi čovek sa kojim je ona spavala posle
više od pet godina: nije on bio mala ličnost u njenom životu. Ona se bila
odmetnula od svoje seksualnosti, instinkti su je upozoravali da bi inače mogla da
bude apsorbovana njome; da je to za nju bila, i da će uvek biti, velika tema, čitav
jedan crn kontinent za kartografisanje, a ona nije bila spremna da ide tim putem, da
bude takav istraživač, da na mapi obeležava te obale: ne, ne više, ili, možda, još
ne. Ali ipak se nije mogla osloboditi osećanja da je oštećena zanemarivanjem
Ljubavi, onog što bi moglo da liči na stanje u kojem je potpuno obuzeta onim
arhetipskim, sa velikim slovom, Đinom, duhom, žudnjom za njim, zamagljivanjem
granica njenog ja, raskopčavanjem sve dok se ne otvoriš od grla do prepona: samo
reči, jer ona nije znala tu stvar. Zamisli da je došao k meni, maštala je. Ja bih ga
mogla naučiti, malo-pomalo, ja bih ga mogla popeti do samog vrhunca. A kako sam
lišena planina zbog mojih slabačkih stopala, ja bih planinu u njemu videla:
osnovala bih kamp, njušila bih staze, savlađivala bih ledene bure, pukotine,
isturene stene. Napala bih sam vrh i videla anđele kako igraju. O, ali on je mrtav, i
na dnu mora počiva.
A onda ga je našla. - A možda je i on nju bio izumeo, malčice, izumeo ženu
vrednu bezglavog bekstva iz starog života u ljubav. - Ali u tome nema ničeg
izuzetnog. To se dosta često dogada; i, tako, dvoje izumitelja idu dalje, glačajući
grube rubove jedno drugom, prilagođavajući međusobno svoje izume, vajajući
maštu do jednog vida stvarnosti i učeći kako da budu zajedno: ili da ne budu. Ta
stvar ili »igra« ili ne igra. Ali pretpostaviti da su Džibril Farišta i Aleluja Koun
bili u stanju da se kreću tako poznatom stazom, značilo bi pogrešno misliti da je
njihova veza bila obična. Nije bila obična; imala je samo jednu crticu običnosti.
Bila je to veza sa ozbiljnim manama.
(»Moderan grad«, držao je Oto Koun predavanje sa svog ringišpilskog konja
svojoj porodici za stolom, koja se dosađivala, »je locus classicus inkompatibilnih
realiteta. Životi čiji posao nije da se međusobno mešaju, sede jedan pored drugog
u gradskom omnibusu. Jedan univerzum, na pešačkoj zebri, biva za trenutak
uhvaćen kako trepće kao zec u svetlosti automobilskih farova u kojoj će se naći
jedan potpuno stran i kontradiktoran kontinuum. I sve dotle dok je to sve, dok oni
samo prolaze kroz noć, tiskajući se na stanicama podzemnog ,Tjuba’, i skidajući
šešire u nekim hotelskim hodnicima - to nije tako loše. Ali ako se jedni s drugima
nađu! - onda je to uranijum i plutonijum, svak svakog razara - bum!« - »U samoj
stvari, najdraži moj«, suvo je rekla Alicija, »i ja se, sama, često osećam pomalo
inkompatibilno.«)
A te pukotine-mane u velikoj strasti Aleluje Koun i Džibrila Farište bile su u
sledećem: njen potajni strah od njene potajne žudnje, to jest, ljubavi; - zbog čega je
znala, iako budući žestoko naletela na nj’ da se povlači upravo od čoveka do čije
joj je ljubavi najviše stalo; - i što im je prisnost bivala dublja, to ga je ona jače
ritala; - te je on tako, budući doveden do tačke apsolutnog pouzdanja i zato
položivši sve svoje odbrambeno oružje, primio baš najjači udarac; - a to se doista
dogodilo Džibrilu Farišti, kad mu je ona, posle tri nedelje najekstatičnijeg
ljubočinstva za kakvo nijedno od njih dvoje nije nikad ranije znalo, bez ikakvog
uvijanja rekla da bi mu bilo bolje da nađe neko drugo mesto gde bi mogao da živi,
i to mu je rekla prilično oštro, jer ona,Eli, ovako, u svojoj kući nema dovoljno
životnog prostora, pa bi morala da se opet malo raskomoti, kao ranije;
- a tu su bile i njegova preterana posesivnost i ljubomora, čega je on, lično,
bio potpuno nesvestan zbog toga što on ranije nikad nije ženu smatrao za blago
koje treba čuvati od piratskih hordi koje bi, prirodno, pokušale da mu ga ukradu;
- i o čemu će ubrzo biti više reči;
- i ona fatalna pukotina, naime, opasno shvatanje Džibrila Farište - ili, ako
hoćete, luda ideja - da on istinski nije ništa manje nego jedan arhanđel u ljudskom
obličju, i to ne tek bilo kakav arhanđel, nego Anđeo Propovedi, od svih (pošto je
sad Šejtan bio pao) najuzvišeniji.

*
 Provodili su dane u takvoj izolaciji, umotani u ogrtače svojih žudnji, da
njegova divlja, neobuzdana ljubomora koja se, kako upozorava Jago, »stvarno ruga
mesu kojim se hrani«, nije odmah izišla na videlo. Prvi put se pokazala u
apsurdnom slučaju stripa u tri slike koji je Eli bila okačila među ostale crteže, sa
bledožutom pozadinom u okviru boje starog zlata, koji su joj visili na zidu pored
glavnih, ulaznih vrata njenog stana; sva tri crteža tog stripa nosila su istu poruku,
nažvrljanu u donjem desnom uglu žućkastog paspartua: Za A., u nadi, od Brunela.
Kad je Džibril video taj zapis, zahtevao je objašnjenje, pokazujući besno na taj
strip jednom potpuno ispruženom rukom, dok je onom drugom, slobodnom, čvrsto
držao krevetski čaršav oko sebe, da mu se ne razdrlji (nosio je tu neformalnu
odeću jer je bio odlučio da izvrši punu inspekciju stana, ne mogu ceo život
daprovodim na svojimpa čak ni na tvojim leđima, rekao je); Eli se na tu primedbu
nasmejala sa prizvukom praštanja. »Izgledaš kao Brut, sav si prožet željom za
ubijanjem i dostojanstvom«, peckala ga je. »Prava si slika Čoveka časnog.« A on
je nju šokirao svojim besnim uzvikom: »Da mi smesta kažeš ko ti je ova baraba!«
»Valjda to ne misliš ozbiljno«, ona je rekla. Džek Brunel je radio kao
animator, bio je u kasnim pedesetim godinama života i znao je njenog oca. Ona se
nikad nije ni najmanje zanimala za njega, ali je on imao običaj da joj se udvara na
taj prigušeni način, bez reči, šaljući joj, s vremena na vreme, te grafičke poklone.
»Zašto ih nisi bacila na đubre?« zaurlao je Džibril. A Eli, još potpuno ne
shvatajući opseg njegovog besa, nastavila je mirnim tonom. Čuvala je te crteže
zato što su joj se sviđali. Prvi u nizu bila je jedna lakrdijaška Punchov-ska
karikatura na kojoj Leonardo da Vinči stoji u svom ateljeu, okružen svojim
učenicima, i baca sliku Mona Lize, kao onaj »leteći tanjirić«-frizbi, preko sobe.
Zapamtite moje reči, kaže on u legendi ispod crteža, ljudi će jednog dana leteti do
Padove u spravama kao što je ova. U drugom ramu bila je jedna stranica iz Toffa
(»Kicoša«), šaljivog lista britanske omladine iz vremena drugog svetskog rata.
Smatran je za potrebu jednog doba u kojem su mnogi mališani morali da se
evakuišu iz bombardovanih gradova, da bi se toj deci, u stripovanoj verziji,
objašnjavala zbivanja u svetu odraslih. I zato je tu svake nedelje bilo stripova o
sukobima između domaćeg tima - Toffa Kicoša (stravičnog deteta s monoklom, u
propisnom žaketu Itonskog koledža i tanko-prugastim pantalonama) i dečka Berta
sa platnenom kapom i poderanim kolenima, s jedne strane - i nitkovskog
neprijatelja Hužasnog Hadolfa i njegovih gnusnih Narci-Partnera (bande
zlikovaca od kojih je svaki imao po jedan narci-par čeličnih kuka umesto ruku,
stopala kao kandže i zube što mogu ruku da progrizu). Britanski tim je uvek
pobeđivao. Džibril je podrugljivo prešao pogledom preko tog stripa. »Ma, ti si
krvava Angrezkinja. Ti stvarno ovako misliš; i tebi je taj rat stvarno ovako
izgledao.« Eli je odlučila da ne pominje svog oca, niti da ispriča Džibrilu da je
jedan od umetnika-crtača za Toff, otrovni antinacista iz Berlina, po imenu Volf, bio
jednog dana uhapšen radi internacije zajedno sa ostalim Nemcima u Britaniji, a da,
po Brunelovim rečima, njegove kolege nisu ni prstom mrdnule da ga spasu.
»Bezdušnost«, zamišljeno je rekao Džek. »A to je jedina stvar koja je crtaču
stripova potrebna. Kakav bi umetnik bio Dizni da nije imao dušu! To mu je bila
jedina mana.« Brunel je vodio mali animatorski studio zvani Producentska kuća
Strašilo (Čovek od slame) po onom liku iz Čarobnjaka iz Oza.
Treći ram je sadržavao poslednji crtež iz jednog od filmova velikog
japanskog animatora Jođi Kurija čije je jedinstveno cinično izražavanje savršeno
ilustrovalo Brunelovo nesentimentalno shvatanje umetnosti karikature i stripa. U
tom crtanom filmu, jedan čovek pada sa oblakodera; vatrogasna kola dojure na
scenu i nameste se ispod čoveka koji pada. Krov na kolima se povlači i iznutra
izrasta jedan veliki čelični šiljak, a na crtežu na Elinom zidu, čovek pada glavačke
na šiljak koji mu se zariva u mozak. »Bolesno«, izjavio je Džibril Farišta.
Pošto mu mnogi ovakvi pokloni nisu urodili očekivanim plodom, Brunel je
morao da iziđe iz svoje busije i da se lično pojavi. Jedne večeri se »nacrtao« u
Elinom stanu, nenajavljen i, što je bilo još gore, pod dobrim »gasom«, i iz svoje
ofucane akten-tašne izvadio bocu mrkog ruma. Do tri sata ujutro bio je popio sav
rum ali nije pokazivao nikakve znake da namerava da ide. Eli je demonstrativno
ustala i otišla u kupatilo da opere zube; kad se vratila, našla je animatora kako go
golcat stoji nasred tepiha u njenoj dnevnoj sobi, otkrivajući joj svoje iznenađujuće
lepo građeno telo prekriveno preterano velikom količinom gustih sedih malja. Kad
ju je ugledao, raširio je ruke i uzviknuo: »Uzmi me! Radi šta hoćeš!« Naterala ga
je, što je ljubaznije mogla, da se obuče, pa ga je zajedno s njegovom akten-tašnom
nežno otpremila iz svog stana. Nikad se nije vratio.
Eli je to ispričala Džibrilu vedro i uz kikotanje, što je govorilo da uopšte nije
bila pripremljena za buru koju je time izazvala. Međutim, bilo je moguće (odnosi
su im poslednjih dana bili prilično zategnuti) da je njeno bezazleno držanje bilo
malčice neiskreno, da se ona gotovo nadala da će on početi da se loše ponaša, te
da će za ono što bude usledilo on biti odgovoran, a ne ona… ali bilo kako bilo, tek
Džibril je prasnuo do neba, optužujući Eli da je lažno opisala kraj priče,
natuknuvši da jadni Brunel i dalje čeka pored svog telefona i da ona namerava da
ga pozove čim bude videla Fariština leđa. Bes i buncanje - ukratko, ljubomora na
prošlost, najgora vrsta od svih ljubomora. Kad ga je napad te strašne emocije
spopao, slušao je sebe kako improvizuje čitavu jednu seriju njenih ljubavnika,
zamišljajući ih kako čekaju iza svakog ćoška. Vikao je da je ona tu priču o Brunelu
upotrebila da bi se njemu narugala i da je to njeno svesno i surovo ugrožavanje
njegove ličnosti. »Ti želiš da muškarci kleče pred tobom«, vrištao je već uveliko
bez ikakvog samosavlađivanja. »A ja, ja ne klečim.«
»Dosta mi je«, reče ona. »Napolje!«
Gnev mu se udvostručio. Držeći svoju togu oko sebe, dostojanstveno je otišao
u spavaću sobu da se obuče; uvlačio se u jedino odelo koje je imao, uključujući
onaj gabardenski mantil sa crvenom postavom i sivi filcani trilbi-šešir don Enrikea
Dajamonda; Eli je stajala na vratima i gledala u njega. »Nemoj da misliš da ću se
vratiti«, viknuo je, znajući da mu je bes više nego dovoljan da bi ga izneo napolje,
ali ipak očekujući da ona počne da ga smiruje, da blago govori i da mu tako
omogući ostanak. Ali ona sleže ramenima i ode od njega, i upravo su se tada, u tom
trenutku njegovog najvećeg gneva, granice zemlje rastavile i on je čuo buku kao da
se neka brana raspukla i da su kroz pukotinu duhovi sveta snova preplavljivali
univerzum svakodnevice - Džibril Farišta je ugledao Boga.
Za Blejkovog Isaiju, Bog je bio, prosto, neka imanencija, bestelesna
indignacija; ali Džibrilova vizija Vrhovnog Bića nije bila nimalo apstraktna. On je
sad ugledao, na-krevetu-sedećeg čoveka otprilike njegovih godina, srednjeg rasta,
prilično krutog, s prosedom podrezanom bradom duž linije vilice. Ono što ga je
najviše uzdrmalo bilo je to da je ta prikaza očigledno ćelavila, kao da je patila od
peruti, a nosila je i naočare. To nije bio onaj Bog Svemoćni koga je on očekivao.
»Ko si ti?« upitao ga je s velikim zanimanjem. (Ono što ga sad nije zanimalo bila
je Aleluja Koun, koja se bila zaustavila na svom putu u sobu kad ga je čula kako on
počinje da priča sam sa sobom, i koja ga je sad posmatrala sa izrazom prave
upaničenosti.)
»Ja sam Uparvala«, odgovori prikaza. »Komšija sa najvišeg sprata.«
»Kako ja da znam da ti nisi Onaj Drugi«, lukavo ga upita Džibril, »onaj
Ničajvala, Badža iz Podzemlja?«
Smelo pitanje koje izazva oštar odgovor. Ovo Božanstvo je moglo da liči i na
nekog kratkovidog pisara, ali je Ono svakako znalo da mobiliše čitav onaj
tradicionalni aparat božanskog besa. Napolju, ispred prozora, skupljala se masa
oblaka; vetar i grmljavina su tresli sobu. Drveće je padalo u Fildsu. »Mi gubimo
strpljenje s tobom, Džibrile Farišta. Ti si u Nas dosta dugo sumnjao.« Džibril
obori glavu, razoren gnevom Božanstva. »Mi nismo obavezni da tebi
objašnjavamo prirodu Našu«, karanje se nastavljalo. »Da li smo Mi u obličjima
raznim, pluralni, da li predstavljamo jedinstvo-po-hibridizaciji takvih suprotnosti
kao što su Upar i Ničaj, ili da li smo Mi čisti, savršeni, ekstremni- neće se ovde
odlučivati.« Neuredni krevet na kojem je njegov Posetilac Svoju stražnjicu
odmarao (koja se, po Džibrilovom trenutnom zapažanju, blago sijala, kao i ostali
delovi Persone) bio je udostojen njegovog pogleda krajnjeg neodobravanja. »Stvar
je u tome, da više neće biti onog idi-mi-dođi-mi. Ti si želeo da vidiš jasne znake
Našeg postojanja, je 1’ tako? Mi smo poslali Otkrovenje da ti snove ispuni: u
kojima nije samo Naša nego i tvoja priroda razjašnjena. Ali ti si se borio protiv
toga, borio si se i protiv samog onog sna u kojem smo te Mi budili. Tvoj strah od
istine konačno Nas je obavezao da ti se Mi prikažemo u trenutku nekih tvojih ličnih
neprijatnosti, u rezidenciji ove žene, i u ove sitne sate. Došlo je vreme da se
upristojiš. Jesmo li mi tebe iščupali sa nebesa da se ovde ’vataš i džapaš sa
jednom (nesumnjivo zgodnom) dustabanlijskom plavušom? Ne. Tebe čeka posao.«
»Ja sam spreman«, reče Džibril skrušeno. »I upravo sam krenuo.«
»Čuj, Džibrile«, reče mu Eli Koun, »nek’ sve nosi đavo, zaboravimo svađu.
Slušaj: Ja te volim.«
Sad su u stanu bili samo njih dvoje. »Ja moram da idem«, tiho reče Džibril.
Ona se obesi o njegovu ruku.
»Stvarno, ja mislim da tebi nije dobro.« On se uspravi, dostojanstveno.
»Pošto si naredila moj exitus, ti više nemaš jurisdikciju nad mojim zdravljem.« I
on pobeže. Pokušavajući da pojuri za njim, Aleluja-Eli oseti tako jake probade u
stopalima da, nemajući drugog izbora, pade na pod, plaćući: kao glumica u nekoj
tragediji; ili kao Reha Merčant onog dana kad je Džibril otišao od nje poslednji
put. Ili, pak, kao lik u nekoj priči u kojoj nikad ni sanjala nije da se nalazi.

Burno vreme izazvano srdžbom Boga na Njegovog slugu ustupilo je mesto

vedroj, blagoj noći nad kojom je predsedavao debeli bledožuti mesec. Samo je
oboreno drveće ostalo da svedoči o moći sada-otišavšeg Bića. Džibril, sa
izgužvanim trilbijem nabijenim na glavu, pojasom-novčanikom čvrsto vezanim oko
struka, rukama duboko zavučenim u džepove mantila - desnom rukom dodirujući
tamo jednu broširanu knjigu - tiho se zahvaljivao bogu što je uspeo da pobegne.
Sada svestan svog sigurnog arhanđelskog statusa, izbacio je iz svojih misli svaku
grižu savesti zbog onog vremena njegovih sumnji, zamenjujući je jednom novom
odlukom: da ovu metropolu bezbožnih, ovaj doskorašnji ’Ad iliti Thamoud, vrati
poznavanju Boga, i da ga obaspe blagoslovima Propovedi, svete Reči. Osećao je
kako se od njega odvaja njegovo staro ja, pa ga je on otpustio i odrekao ga se
jednim kratkim sleganjem ramenima, ali je odlučio da za sada zadrži svoju ljudsku
ljusku. Ovo vreme nije bilo za rašćenje, sve dok ne dođe čas da on ispuni nebo od
horizonta do horizonta - mada će i to, svakako, doći uskoro.
Gradske ulice su se namotavale na njega, uvijajući se kao zmije. London je
ponovo bio postao nesiguran, otkrivajući svoju ćudljivu i napaćenu prirodu, svoju
agoniju grada koji je izgubio osećanje sebe, te se zato valjao u nemoći svoje
sebične gnevne sadašnjosti maski i parodija koja se gušila i grčila pod
nepodnošljivim i neodbačenim bremenom prošlosti, i zurio u turobnost svoje
osiromašene budućnosti. Lutao je njegovim ulicama cele te noći, i sledećeg dana, i
sledeće noći, i dalje, sve dok mu svetlost i tama nisu prestale da budu dve različite
pojave. Kao da mu hrana i odmor više nisu bili potrebni, osim neprestanog
kretanja kroz tu izmučenu metropolu čiji je sastav sada bio potpuno preobražen -
kuće u bogatim kvartovima bile su građene od očvrslog straha, državna zdanja
delimično od razmetljivosti, delimično od poruge, a stambene zgrade siromašnih,
od zbrke i pometnje i materijalnih snova. Kad gledate očima jednog anđela, vi
vidite suštinu a ne površinu, vidite truljenje duše sa plikovima i prištevima na koži
ljudi koji promiču ulicom, a vidite i velikodušnost izvesnih duhova koji počivaju
na njihovim ramenima u obličju ptica. Dok je bazao preobraženim gradom video je
šišmišje-krilate duhiće-vražiće kako sede na uglovima zgrada sagrađenih od
prevara, a u jednom magnovenju je ugledao i zle duhe kako se mlako cede kroz
razbijene pločice javnih pišaonica za gospodu. Kao što je nekad, u trinaestom veku
nemački kaluđer Rihalmus znao da zažmuri i da istog časa vidi čitave rojeve
demončića koji okružuju svakog čovekai svaku ženu na zemlji, igrajući kao čestice
prašine u zraku sunca, tako je sad i Džibril, otvorenih očiju na mesečini, kao i na
suncu, svugde otkrivao prisustvo svog protivnika, svog - da staroj reči vratimo
njeno prvobitno značenje- šejtana.
Davno pre Potopa, sećao se on - jer sad, pošto se vratio u ulogu arhanđela,
njemu se, malo-pomalo, očigledno obnavljao pun opseg arhanđelske memorije i
mudrosti - mnogi anđeli (na pamet su mu najpre pala imena: Semvaza i Azazel)
bili su škartirani sa Nebesa jer su strasno žudeli za kćerima ljudskim, koje su,
tako, posle određenog vremena rađale jednu opaku rasu divova. Počeo je da
shvata stepen opasnosti koje se spasao kad je otišao iz neposredne blizine Aleluje
Koun. O, najgrešnija stvorenja! O, vladarko moći vazdušnih! - Kad je Prorok - mir
imenu njegovom - prvi put primio Wahi, Otkrovenje, zar se on nije uplašio za
svoje duševno zdravlje? - A ko mu je pružao utehu i sigurnost, ono što mu je bilo
potrebno? - Pa, Hadidža, žena njegova. Ona je bila ta koja ga je ubedila da on nije
ludak koji bunca nego Božji Izaslanik. - A šta je Aleluja-Eli učinila za njega,
Džibrila? Ti nisi pri sebi. Ja mislim da tebi stvarno nije dobro. - O, ti, ženo što
nevolje donosiš, tvoriteljko sukoba i svađa, gorčine u duši! Sireno morska,
zavodnice, zloduhinjo u ljudskom obličju! Ono njeno snežno telo sa svetlom,
svetlom kosom: kako se ona samo koristila time da mu dušu zamagli, i kako je
njemu bilo teško, u slabosti mesa njegovog, da joj se odupre… uhvaćen u njenu
mrežu ljubavi i tako zapleten u stravično isprepletene niti njene, da nije bio u
stanju da bilo šta pojmi, bio je došao do ivice krajnjeg Pada. I kako je, onda,
blagotvorno na njega delovalo ono Nad-Biće! Sad je on shvatao da je izbor bio
jednostavan: ili paklena ljubav sa kćerima ljudskim, ili nebesko obožavanje Boga.
On je bio kadar da izabere ovo drugo; u pravi čas.
Iz desnog džepa svog mantila izvuče on brošuru koja se tu nalazila još od
njegovog odlaska iz Rozine kuće, pre jednog milenijuma: knjižicu-vodič po gradu,
koju je uspeo da sačuva - Pravi London, glavni grad Vilajeta, ceo, kao na tanjiru,
sa svim detaljima za njega, pukao k’o ravnica pred njegovim očima. Iskupiće on
taj grad - Geografski London, od početnog A do završnog Z.

Na jednom uličnom ćošku u kraju grada nekad poznatom po njegovim

stanovnicima - umetnicima, radikalimai ljudima koji su tražili prostitutke, a sada
prepuštenom reklamnim agentima i sitnim proizvođačima filmova - arhanđel
Džibril je slučajno naišao na jednu izgubljenu dušu. Bio je to neki mlad muškarac,
visokog rasta i izvanređne lepote, sa upadljivo kukastim nosem i podužom crnom
kosom s razdeljkom na sredini i briljantinom-zalizanom naniže; imao je zlatne
zube. Izgubljena duša je stajala na samoj ivici trotoara, leđima okrenuta kolovozu,
nagnuta malo napred i čvrsto držala u desnoj ruci nešto što je očigledno smatrala
dragocenim. Mladićevo je ponašanje bilo neobično: najpre bi strasno pogledao u
stvar koju je držao u ruci, a zatim bi se osvrtao oko sebe, trzajući glavom zdesna
ulevo i sleva udesno, zagledajući sa žestokom koncentracijom lica prolaznika.
Oklevajući da mu prebrzo priđe, Džibril je na prvom koraku ka njemu video da je
predmet koji je izgubljena duša stezala u ruci bila jedna mala pasoška fotografija.
Na drugom koraku on se našao pred samim nepoznatim mladićem i ponudio mu
svoju pomoć. Ovaj ga je sumnjičavo pogledao, pa mu je zatim stavio fotografiju
pod nos. »Ovaj čovek«, rekao je, bockajući sliku svojim dugačkim kažiprstom.
»Da li je ovaj čovek vama poznat?«
Kad je Džibril video fotografiju sa koje je buljio napolje jedan mlad čovek
izvanredne lepote, sa upadljivo kukastim nosem i podužom crnom kosom s
razdeljkom na sredinii briljantinom-zalizanom naniže, on je znao da su mu instinkti
bili tačni, da se tu, na uglu prometne ulice, gledajući svet ne bi li samu sebe
zapazila u prolazu, nalazila jedna Duša u traganju za svojim skrajnutim, negde
zaturenim, telom, neka sablast u očajničkoj nuždi, avetinja kojoj je potrebna njena
fizička navlaka - jer arhanđelima je poznato da duša (iliti egipatska ka) ne može da
opstane (kad je presečen onaj zlatni gajtan svetlosti koji je vezuje za telo) više od
jedne noći i jednog dana. »Ja mogu da ti pomognem«, obeća mu Džibril, a mlada
duša ga pogleda sa besnom nevericom. Džibril se naže napred, obuhvati lice ove
ka, obema rukama, i poljubi je čvrsto u usta, jer duh koga jedan arhanđeo poljubi,
smesta ponovo stiče svoj izgubljeni smisao za orijentaciju, i postavlja se na pravui
pravednu stazu. - Međutim, ova izgubljena duša pokaza iznenađujuću reakciju na
milostivost arhanđelskog poljuba. »Nosi se u pičku materinu!« viknu duša. »Ja sam
možda očajan, drugar, ali nisam baš toliko« - posle čega, pokazujući čvrstinu koja
je bila više nego neobična za jedan bestelesni duh, duša podiže baš onu svoju
stisnutu pesnicu sa fotografijom i zvučno tresnu Arhanđela Gospodnjeg po nosu; -
sa krvavom posledicom arhanđelove dezorijentacije.
Kad mu se vid razbistrio, one Izgubljene Duše više nije bilo na vidiku, već se,
lebdeći na svom ćilimu nekoliko stopa iznad trotoara, pojavi Reha Merčant,
rugajući se njegovom nezgodnom porazu. »Nisi baš naročito uspešno počeo«, rekla
mu je frknuvši kroz nos. »Arhandele, đubre jedno, đanabe Džibrile, ti si izgubio
glavu, čuj šta ti ja kažem. Ti si odigrao uloge mnogih krilatih tipova, za svoje
dobro. Da sam ja na tvom mestu, ja ipak ne bih verovala u sva ta tvoja Božanstva«,
dodala je konspirativnijim tonom, mada je Džibril podozrevao da su njene namerei
dalje satirične prirode. »Momak ti je sam dosta natuknuo, sprtljavši svoj odgovor
na tvoje Upar-Ničej - pitanje, onako kako je on umeo. Taj pojam razdvajanja
funkcija, svetlosti protiv mraka, zla protiv dobra, možda je dosta pošteno
postavljen u Islamu - O, deco Adamova, ne dajte da vas Đavo zavede, kao što
vam je roditelje iz Rajskog Vrta isterao, skinuvši sa njih odeću, kako bi im
pokazao sramotu njihovu- ali kad se malo natrag vratiš, vidiš da je to prilično
skorašnja izmišljotina. Jevrejski prorok Amos, u osmom veku pre Hrista, pita:
»Može li biti nekog zla u gradu a da ga Gospod počinio nije?« A isto tako i Jehova
Zebaot, kako ga citira onaj potonji Isaija, primećuje: »Ja stvaram svetlost, a
stvaram i mrak; ja stvaram mir duševni, ali i zlo; Ja, Gospodar svega toga.« A u
onom Letopisu, još u četvrtom veku pre Hrista, reč šejtan počinje da se
upotrebljava u značenju »biće«, a ne samo kao atribut Božiji.« Ovaj je govor bio
jedan od onih koje »stvarna« Reha prosto nikad ne bi bila u stanju da iskaže, jer je
ona poticala iz politeističke, mnogobožačke tradicije i nikad nije pokazivala ni
malčice zanimanja za komparativnu religiju ili, ako išta drugo, za one apokrifne
spise. Ali ova Reha koja ga proganja otkad je on pao iz Bostana, nije bila, znao je
to Džibril, stvarna, na bilo kakav objektivan, psihološki ili telesno konzistentan
način. - I šta je, onda, ona predstavljala? Bilo bi lako zamisliti je kao njegovu
sopstvenu predstavu - kao njegovu sopstvenu saučesnicu-protivnicu, kao njegovog
unutarnjeg demona. To bi moglo da objasni lakoću kojom se ona kretala kroz
misterije. - Ali kako je on sam došao do te spoznaje? Da li je on, u one prohujale
dane, to posedovao pa izgubio, kako ga je sad memorija obaveštavala? (U ovome
ga je mučio zakerajući pojam o njegovoj neakuratnosti, ali kad je pokušao da
usredsredi misli na »mračno doba«, što će reći, na onaj period u toku kojeg je on
neobjašnjivo počeo da ne veruje u svoje anđelstvo, sučelio se sa gustim slojem
oblaka, kroz koje je virio i žmirkao koliko je dugo mogao, ali nije bio kadar da
nazre nešto više od senki). - Ili, da li je bilo moguće da mu je materijal koji mu je
sad ispunjavao misli - onaj eho, da damo samo jedan primer, onog kako su njegovi
anđeli-narednici Juturijel, koji šejtanu pravo obličje dade, i Zefon, našli protivnika
gde kao žabac čuči pored Evinog uha u Raju, koristeći se svojim opsenama ,da bi
dopro do /Organa ćudi njene i da s njima skuje/ Kako čuje, iluzije, snove i
fantazme’ - zapravo usadio u glavu onaj isti dvosmisleni Stvor, onaj Odozgo-
Odozdo Badža, koji mu se usprotivio u budoaru Aleluje-Eli i probudio ga iz
njegovog dubokog sna na javi? - A onda je i Reha, verovatno, bila izaslanica toga
Boga, spoljašnja božanska antagonistkinja, a ne neka unutarnja, njegovim
osećanjem krivice stvorena senka; ona što je poslata da se s njim rve i da od njega
opet napravi celu ličnost.
Iz nosa mu je, posle udarca, curila krv i osećao je bolno štrecanje u njemu. On
nikad nije mogao da podnosi bol. »Uvek si bio plačipička«, u lice mu se Reha
nasmejala. Ali Šejtan je to bolje razumeo:

Živi li taj što svoj bol voli?

Ko ne bi, ako nađe put, pobeg’o iz pakla,
Iako je osuđen na nj? Nema sumnje
Da bi i ti sam pokušao smelo
Da bilo kuda kidneš, što dalje od bola,
Gde bi te čekala nada
Da patnju olakšanjem smeniš…

Nije mogao bolje reći. Čovek koji se nađe u Infernu, sve bi učinio - silovanje,
[20]
iznuđivanje, ubistvo, felo-de-se - što god bi mu pomoglo da otuda pobegne…
tapkao je nos maramicom, dok je Reha, i dalje prisutna, na svom letećem ćilimu, i
intuitivno opažajući njegov uzlazak (silazak?) u domen metafizičke spekulacije,
pokušavala da stvari vrati na prisniji teren. »Trebalo je da se mene držiš«, iznela
je svoje mišljenje. »Mogao si da me voliš, onako kako se voli. Ja sam umela da
volim. Nije svako sposoban za to; ja jesam, mislim - bila sam. Ne onako kao ona
egocentrična plava seks-bomba, koja potajno misli na rađanje dece, a neće da ti to
čak ni napomene. Ipak ne kao tvoj Bog; nije to sad onako kao u staro vreme, kad su
takve Osobe pokazivale pravo interesovanje«.
Ovo je tražilo raspravljanje iz više razloga. »Ti si bila udata, od početka do
kraja«, odgovorio je on. »Za Kuglagere. Ja sam ti bio cušpajz, uzgredno jelo. A ja,
koji sam tako dugo čekao da mi Se pojavi On, neću ni loše da govorim o Njemu,
post factum, posle Njegove prave pojave. Konačno, čemu sva ta priča o bebama?
Čini mi se da ti voliš da ideš u krajnosti.«
»Ti ne znaš šta je pakao«, odvrati mu ona, odbacujući masku svoje
neuzbudljivosti. »Ali, badžo, sigurno ćeš saznati. Da si bar jednom, u dve sekunde,
rekao, Odbaciću tu kuglagersku dosadu! - ali ti si samo ćutao. A sad ima da te
vidim tamo dole: u Hotelu ,Pakao’!«
»Nisi smela da napustiš svoju decu, nikad«, rekao je odlučno. »Jadni
mališani, njih si najpre bacila odozgo, pa si onda ti skočila.« Tu je ona prasnula.
»Ma, nemoj mi reći!? Ti se usuđuješ da mi to kažeš! Mister, ja ću ti zapržiti čorbu!
Ja ću ti ispržiti srce pa ću ti ga pojesti na tostu! - A što se tiče tvoje princeze
Snežane, ona misli da je dete samo majčina svojina, jer muškarci mogu da dođu,
muškarci mogu i da odu, ali ona večno ide dalje, zar ne? Ti si, izvini, samo seme, a
ona je bašta. Ko pita seme za dozvolu da se poseje? Šta ti znaš o tome, budalo
prokleta, klinče bombajski što si se upetljao u moderne ideje mamica!?«
»A ti«, on joj oštro odgovori. »Da li si ti, na primer, njihovog taticu pitala za
dozvolu da mu decu baciš sa krova?«
Ona iščeze u besu i žutom dimu, uz eksploziju od koje se on zatetura a šešir
mu odlete sa glave (ostao je da leži prevrnut na trotoaru pored njegovih nogu).
Ostavila je za sobom i neki smrad koji je izazivao na povraćanje, ali on je samo
grcao i podrigivao. Naprazno: u njemu nije bilo ni hrane ni tečnosti, jer mnogo
dana ništa nije ni okusio. Ah, ta besmrtnost, pomislio je: ah, to otmeno oslobođenje
od tiranije tela. Primetio je da ga dve individue radoznalo posmatraju - jedan
momak siledžijskog izgleda, sav u dugmićima i koži, sa mohikanskom frizurom u
duginim bojamai jednom cik-cak munjom od šminke niz nos, i neka pitoma
sredovečna žena povezana maramom. U redu stvar: iskoristi priliku! »Pokajte se!«
uzviknu on zaneseno. »Jer ja sam arhanđeo Gospoda Boga«.
 »Jadni pobačenko«, reče Mohikanac i baci jedan novčić u Farištin prevrnuti
šešir na trotoaru.
On ode dalje; ali ona ljubazna, žmirkava dama, naže se poverljivo prema
Džibrilu i pruži mu neki letak. »Tebe će ovo zanimati.« On odmah vide da je to
rasistički tekst kojim se zahteva repatrijacija crnih stanovnika zemlje. Ona je njega
držala, zaključi on, za belog anđela, Znači, anđeli nisu izuzeti iz tih kategorija,
shvati on s čuđenjem. »Gledaj na to ovako«? govorila je žena, ocenjujući njegovo
ćutanje kao nesigurnost - i, skliznuvši u preterano artikulisan i veoma glasan način
izlaganja, otkri mu da ga nije smatrala baš za crnčugu, već je pomislila da je on
neki levantinski anđeo ili, možda, kiparski ili grčki, kome je bilo potrebno da mu
se ona obrati svojim najbolje naštelovanim glasom za ucveljene. »A šta kad bi oni
došli tamo odakle si ti, pa preplavili tvoju zemlju?! Ah? Tebi se to sigurno ne bi
sviđalo.«

Tresnut po nosu, nagrđen od fantoma, sa udeljenom milostinjom umesto sa

ukazanim poštovanjem, svedok mnogih ponora u koje su propali stanovnici grada i
upornog zla koje se tu ispoljavalo, Džibril je sad bio odlučniji nego ikad da počne
da čini dobra dela i preduzme veliki posao oko ograničavanja vlasti njegovog
protivnika. Plan grada u njegovom džepu bio je istovremeno i njegov glavni plan
rada. Oslobađaće grad, skver po skver, počev od tačke Hokli Farm u
severozapadnom uglu na mapi, pa sve do Čans Vuda na jugoistoku; a posle toga će,
možda, proslaviti završetak svog rada jednim igranjcem partije golfa na onom
terenu pri samom rubu mape, sa odgovarajućim nazivom: Vildernis (Divljina,
Pustinja).
A negde na njegovom putu, čekaće ga njegov protivnik, lično. Sejtan, Iblis, ili
koje je već ime usvojio - a to ime je Džibrilu sad zapravo bilo navrh jezika - baš
kao što mu jei protivnikovo lice, pakosno, sa rogovima na glavi, bilo malo
pomereno iz žiže pamćenja… ma, dobro, ubrzo će se taj lik uobličiti, a i njegovo
ime će se vratiti u sećanje, Džibril je bio siguran, jer, zar mu moć nije
svakodnevno bivala sve veća, i zar nije on, Džibril, taj koji će, ponovo u svom
sjaju, još jednom baciti svog protivnika u Najmračniji Ambis? - To njegovo ime:
kako beše? Nešto na Č? Ču, Če, Čin, Čau. Nije važno. Sve u svoje vreme.

*
 Ali grad u svojoj pokvarenosti nije hteo da se potčinjava suverenstvu
kartografa, menjajući oblik po svojoj voljii zato onemogućujući Džibrilu da svom
istraživanju pristupa onako sistematski kako je želeo. U neke dane, on bi zašao iza
ugla na kraju grandiozne kolonade sagrađene od ljudskog mesa ispod kože koja je
krvavila od svake ogrebotine, pa bi se našao u nekoj na-mapi-neobeleženoj
pustolini na čijem bi rubu u daljini ugledao poznate zgrade, Renovo kube i onu
»automobilsku svećicu« od Telekom-Tornja, kako se osipaju na vetru kao kule od
peska. Zatim bi posrtao preko zbunjujućih bezimenih parkova i izlazio na zakrčene
ulice Vest Enda, na koje je, pred očima zapanjenih vozača, kiselina počela da
kaplje sa neba i da progoreva rupe na kolovozima. U tom pandemonijumu opsena,
Džibril je često slušao smeh: grad se rugao njegovoj nesposobnosti, očekujući da
mu se on preda, da prizna da je sve što tu postoji izvan njegovih moći da shvati, a
kamoli da menja. Glasno je psovao svog i-dalje-bezlikog protivnika, i molio Boga
da mu da još neki znak, strahujući da njegova snaga možda, odista, nikad neće biti
dovoljna za izvršenje njegovog zadatka. Kratko rečeno, on je postajao najjadniji i
najofucaniji od svih arhanđela; kosa mu je bila sva opuštenai masna, a na vrhu
brade rasli su mu čuperci u svim pravcima. I u tom žalosnom stanju on je stigao do
Anđela-Podzemne Železnice.
Mora biti da je to bilo u rano jutro, jer je osoblje te stanice, dok je on stajao i
posmatrao, odjednom iskrslo da otključa i podigne metalnu rešetku noći. On je
ušao, dole, za njima, vukući noge, oborene glave i sa rukama duboko zavučenim u
džepove (onu brošuru sa planom grada odavno je bacio); a kad je konačno podigao
glavu, ugledao je jedno lice sa grimasom na ivici plača.
»Dobro jutro«, usudio se da kaže, a mlada žena iza šaltera za prodaju bileta,
gorko mu odgovori, »Kakva vajda od toga, želela bi’ da znam«, i sad joj suze
stvarno potekoše, krupne, kuglaste i obilne. »De, de, dete moje«, reče on, a ona ga
nepoverljivo pogleda. »Vi niste sveštenik«, primeti ona. On joj odgovori, malčice
probno: »Ja sam anđeo, Gavrilo.« Ona se nasmeja isto onako naprasno kao što se i
zaplakala. »Jedini anđeli koji ovdi mogu da se vidu, jesu oni što za Božić visidu
na banderama. Za onu ’limunaciju. A oko vratova se anđeli klate samo onim
popovima iz Koncila.« On se nije dao. »Ja sam Džibril, Gavrilo«, ponovio je,
gledajući je pravo u oči. »Pozdravi me skrušeno.« I, na svoju vlastitu ushićeno
izrečenu zgranutost, Joj, pa ja prosto ne mogu da si poverujem da sad
ispražnjavam moju dušu naspram jedne protuve, nisam ja od te sorte, znate!-
poče da govori šalterska prodavačica voznih bileta, i nastavi.
 Zvala se Orfija Filips, dvadest godina stara, oba roditelja živa i zavisna od
nje, naročito sada pošto je njena luda sestra Zumbulka izgubila službu kao
fizioterapeutkinja »zbog neke ženske gluposti«. A u Orfijinom slučaju, razume se -
momak. Momak se zvao Jurija Mouzli. Ta stanica podzemne železnice nedavno je
bila instalirala dva sjajna nova lifta, a Orfija i Jurija su bili njihovi rukovaoci. Za
vreme najveće gužve u gradu, u jurišsate, kad su oba lifta radila, njih dvoje su
imali malo vremena za razgovor; ali u ostale, mirne sate, samo je jedan lift radio.
Orfija je onda bila na svom drugom radnom mestu cepačice bileta dole pored lifta,
i Juri je uspevao da sa njom provodi dobar deo radnog vremena, naslonjen na
dovratak svog blistavog lifta, čačkajuči zube srebrnom čačkalicom koju je njegov
čukundeda davno oslobodio od jednog tadašnjeg »bosa«- nadzornika na plantaži na
kojoj je kao rob radio. Bila je to prava ljubav. »Al’ ja sam ti uvek jedna golema
emocija«, jadala se Orfija Džibrilu. »Uvek trčim k’o ždrebe ispred rude.« Jedno
popodne, kad nije bilo sveta, ona je napustila svoje radno mesto i stala tik ispred
Jurija, dok je on bio tamo naslonjen i čačkao zube, a kad je video izraz u njenom
oku, on je iz usta odmah izvadio čačkalicu. Posle toga je dolazio na posao
hodajući kao na federima; i ona je bila na devetom nebu kad je silazila, dole, u
utrobu zemlje. Njihovi poljupci su bili sve duži i strasniji. Ponekad ga nije
odvajala od sebe čak i kad je zujalo pozivno zvonce za lift; Jurija je morao da je
gura i odvraća od sebe, uz vapaj, »O, o’ladi, curo, publika!« Jurija je imao
profesionalan odnos prema svom poslu. On joj je govorio kako s ponosom nosi
svoju železničarsku uniformu, i o svom zadovoljstvu što je javni radnik koji je sav
predan društvu. Ona je mislila da je on malčice razmetljiv, pa je želela da mu kaže,
»Juri, čoveče, pa ti si ovdi samo jedan liftboj«, ali osećajući da takav realizam on
ne bi lako primio, ona je za zubima zadržala svoj nezgodni jezik, ili, tačnije,
zavukla ga u njegova usta.
Njihovo grljenje u tunelu bilo je pravi rat, borba prsa-u-prsa. I sad je on
pokušavao da se izvuče, popravljajući svoju bluzu, dok mu je ona grickala uvo i
zavlačila ruku u njegove pantalone. »Jesi 1’ ti šašava«, rekao je on, ali ona ga je,
nastavljajući, upitala: »Pa, šta? Je I’ se ti to nešto ljutiš?«
I neko je morao da ih uhvati na delu: žalbu je uložila jedna ljubazna dama
povezana maramom, u kostimu od tvida. Srećom, ipak nisu izgubili službu. Orfija
je bila samo »prizemljena«, uklonjena sa donjeg izlaza iz lifta i ubačena gore u
»boks« za izdavanje bileta. A što je bilo još strašnije, na njeno bivše donje mesto
bila je postavljena stanična lepotica, Rošela Votkins. »Znam ja šta s’ tamo
dešava«, uzviknula je ona gnevno. »Vidim ja izraz na Rošelinom licu kad dođe
’vamo gore, pa popravlja frizuru i sve ostalo.« A u poslednje vreme, Jurija je
izbegavao Orfijin pogled.
 »Ja, prosto, ne mogu d’ukapiram kako si me ti navabio da ti pričam o mojim
naji’timnijim stvarima«, zaključila je, nesigurno. »Nisi ti nikakav anđeo. To stoji.«
Ali, ma koliko se trudila, nije mogla da se oslobodi Džibrilovog prodornog
pogleda. »Ja znam«, rekao joj je on, »šta je na tvojoj duši.«
Proturio je ruku kroz šalter i uhvatio je za njenu nemirnu šaku. - Da, to je bilo
to, njena silovita žudnja ga je ispunjavala i činila kadrim da joj tom istom žudnjom
uzvrati, stvarajući tako mogućnost za njeno delanje, i dopuštajući joj da pokaže
koje su joj najdublje želje; to je bilo ono čega se on sećao, taj kvalitet spajanja sa
osobom pred kojom se pojavi, te je tako ono što sledi samo rezultat njihovog
spoja. Najzad, pomislio je, arhangelske funkcije mu se vraćaju. - Unutra, u maloj
biletarnici, službenica Orfija Filips je žmurila, telo joj je bilo opušteno i
omlitavelo na njenoj stolici, usporenih pokreta i teško, a usne su joj se micale. -
Micale su se i njegove, u skladu sa njenim.- Taako. Sređena.
U tom trenutku, šef podzemne stanice, mali gnevni čova sa devet dugačkih
dlaka prebačenih od uva preko ćele i zalepljenih za nju, izlete kao zidno-satna
ptica kukavica, iz malih vrata svoje kabine. »Kakva ti je to igra?« viknu on na
Džibrila. »Nosi se odavde, dok nisam pozvao policiju.« Džibril je stajao gde je
bio. Šef stanice ugleda Orfiju kako se pojavljuje u svom transu, i poče da se dere
na nju. »Čuj, ti, Filips. Šta to znači?! Čim vidiš pantalone! Al’ ovo je da crkneš od
smeha. Ja to u svom životu još nisam - pa ti dremaš na poslu! Strašno!« Orfija
ustađe, obuče svoj kišni mantil, podiže svoj kišobrančić na rasklapanje i iziđe iz
boksa za bilete. »Šta?! Ostavljaš društvenu imovinu bez kontrole! Da si se smesta
vratila unutra, il’ ćeš d’ odletiš iz službe k’o piksla.« Orfija priđe spiralnom
stepeništu i poče da silazi ka donjim dubinama. Lišen svoje službenice, šef se brzo
okrete Džibrilu. »Kidaj!« reče mu on. »Iš, iš! Odmili natrag pod svoj kamen.«
»Ja čekam«, dostojanstveno mu odvrati Džibril, »auto da dođe po mene.«
Kad je stigla do podnožja stepenica, Orfija Filips obiđe okno lifta i ugleda
Juriju Mouzlija naslonjenog na boks za skupljanje bileta, onako kako se uvek
naslanjao, i Rošelu Votkins koja se zbog nečeg blesavo kikotala. Ali Orfija je znala
šta treba da radi. »Jesi 1’ ti ’Šelu već pustio da ti pipne čačkalicu, Juri?« otpevuši
ona. »Ona će mnogo da vole da je drži u ruci!«
Oboje se uspraviše, žacnuti. Jurija poče da praska: »Nemo’ ti sad da budeš
’vako prosta, Orfija!« - ali ga njen pogled prekide, i on, sanjivo, krenu ka njoj, klot
ostavljajući Rošelu samu. »Tako, Juri«, reče mu ona meko, ne skidajući ni za jedan
tren pogled s njegovog lica. »A sad pođi sa mnom. Dođi kod tvoje mamice.« Sad
kreni natraške do lifta pa ga samo usisaj dole do nas, a posle toga mi idemo
gore i - opalac! - napolje. - Ali ovde nešto zaškripa. On nije više hodao. Rošela
Votkins je stajala pored njega, mnogo blizu, do đavola, i on se bio zaustavio. »Kaži
joj Jurija«, reče Rošela, »da njene glupe obeja-čini ne igraju ovdi dole.« Jurija je
prebacivao jednu ruku preko ramena Rošele Votkins. Ne, ovo nije bilo ono što je
Orfija gore sanjala, ono osećanje iznenadne sigurnosti i samopouzdanja, posle
dodira Džibrilove ruke, da će se njen san kao od šale ostvariti, kao da su njih
dvoje bili na to usmereni; joj-bogo-moj, rekla je u sebi; šta se to sa njom sad
događa? I ona se baci na Rošelu. - »Skini je sa mene, Jurija«, vrisnu Rošela.
»Iscepaće mi uniformu i sve ostalo!« - I sad Jurija, uhvativši pomamno koprcavu
prodavačicu bileta za oba članka na rukama i držeći je čvrsto, saopšti joj novost:
»Ja sam njojzi predložio da se venčamo!« - Na što Orfija izgubi volju za dalju
borbu. Pletenice sa niskama perlica prestadoše da joj se kovitlaju i da zveckaju.
»Prema tome, ti za mene više ne igraš, Orfija Filips«, nastavi Jurija, malčice
zadihano. »I kako ova dama reče, neće te vadi ni obeja ni ostale vradžbine.«
Orfija, takode zadihana, sva razdrljena, sruči se na pod i leđa nasloni na lučni zid
tunela oko perona. Približavala im se buka voza koji je ulazio u stanicu podzemne
železnice; verenički par požuri na svoja radna mesta, doterujući uniforme, i
ostavljajući Orfiju tamo gde je sedela. »Curo«, doviknu joj Jurija Mouzli, kao u
znak oproštaja na rastanku, »ti si mnogo prokleto jeziva ženska za mene.« Rošela
Votkins posla Juriji jedan vazdušni poljubac iz svoje staklene kabine za
poništavanje bileta; a on je, naslonjen na svoj lift, čačkao zube. »Domaća hrana«,
obeća mu Rošela. »I nikakva iznenađenja.«
»Ti prljava protuvo«, vrisnu Orfija Filips na Džibrila pošto se popentrala uz
dvesta četrdeset i sedam stepenika svog poraza. »Ti nevaljala đavolja protuvo. Ko
te pit’o da se ’vako pačaš u moj život?«

Čak mi se i onaj oreol ugasio kao pregorela sijalica, a ja ne znam gde je

radnja da bih kupio novu. Džibril, na klupi u parkiću, meditirao je o dosadašnjoj
jalovosti svoga truda. I došao je do zaključka da se tu opet radi o nekom
bogohuljenju: ali ako daba (čabrić) ima pogrešnu oznaku i ode pogrešnoj
mušteriji, da li je za to kriv dabavala (raznosač čabrića sa ručkovima)? Ako
pozorišni specijalni efekti - pokretni pod, ili slično - omanu, ili kad na televiziji
vidiš kako onaj plavi obris svetluca oko letećeg badže, kako da kriviš glumca za
to? I-u-istom-smislu, ako se pokazalo da je njegovo anđelisanje nedovoljno, čija je
to, molim, greška? Lično njegova, ili, pak, neke druge Ličnosti?- Deca su se igrala
u vrtiću njegovih sumnji, sred cvetića-oblačića, ružinih grmova i očaja - žmurke,
šuge, lopova i žandara. Elovin Diovin, London. Pad anđela nije isto što i Sunovrat
Žene i Čoveka (iz Raja na Zemlju), razmišljao je Džibril. U slučaju ljudskih
persona, radilo se o moralnosti. Ono voće sa Drveta poznanja dobra i zla nisu
smeli da jedu, al’ oni su ga ipak jeli. Prvo žena, a posle, po njenom savetu, i
čovek, stekoše one verboten etičke standarde sa finim ukusom jabuke: zmija im je
donela jedan sistem vrednosti..
A to ih je osposobilo, između ostalog, da sude i o samom Božanstvu, i ubrzo
im omogućilo da postavljaju sva ona nezgodna pitanja: Čemu zlo? Čemu patnje?
Čemu smrt?- I tako ti oni odoše van. A Ono, pak, nije htelo da svojim slatkim
stvorenjima dopusti da budu iznad svog ljudskog položaja. - Deca su mu se
kikotavo smejala u lice: pojavilo se nešto čuuudno u našem kraaaju. Naoružani
svemirskim puškama, klinci su na njega »pucali« ponašajući se kao da »rasturaju«
neku običnu, ofucanu avetinju. »Sklanjaj se odavde«, naredila mu je jedna žena,
jedna dobro istimarena gospođa, bela, sa crvenom kosom i sa mnogo pega preko
nosa i jagodica; glas joj je bio pun gađenja. Da li me čuješ? Smesta! - Dok je ona
anđeoska »kraksa« zapravo bila laka stvar; prosto, stvar moći: direktna akcija
nebeske policije, kazna za buntovništvo, dobra i oštra, pour encourager les
autres. - Zatim, koliko je to Božanstvo bilo bez samopouzdanja, i Ono nije htelo da
dopusti da Njegova najfinija stvorenja saznaju razliku između pravog i krivog; i
Ono je vladalo održavajući svoju strahovladu, insistirajući na apsolutnoj
pokornosti čak i svojih najbližih saradnika, i šaljući sve otpadnike u svoje
bleštave sibire, u gulag-inferna, paklena… proveravao je sebe. Bile su to satanske
misli koje mu je u glavu utuvio Iblis-Belzebub-Šejtan. Ako ga je onaj Entitet i
dalje kažnjavao zbog njegovog ranijeg otpadništva od vere, ovo ipak nije način za
dobijanje oproštaja. On jednostavno mora da nastavi, sve dotle dok, očišćen, ne
oseti da mu se puna snaga vratila. Prazneći svoju svest, sedeo je u sumraku i
posmatrao decu (sada na izvesnom odstojanju) kako se igraju. Opa-cupa-plavo
nebo ko-je-pao-da-ga-nisi…? ne-zbog-toga-što-si-prljav ili-što-si—džukac-kera
- i onda ga je, jedan od klinaca, jedanaestogodišnjak ozbiljan, sa krupnim očima,
prostrelio pogledom i rekao: moja-mama-kaže ti-si-badžo kralj-pedera.
Pojavi mu se Reha Merčant, elegantna i s nakitom na sebi. »Eto, klinci te
grubo zavitlavaju svojim pesmicama, Anđelu Gospodnji«, podsmevala mu se ona.
»Pa čak ni na onu malu prodavačicu bileta nisi ostavio neki naročiti utisak. Čini mi
se, baba, da tebi i dalje ide loše.«

*
 Međutim, duh samoubilačke Rehe Merčant nije ovom prilikom bio došao
samo da bi mu se narugao. Na njegovo čuđenje, ona je tvrdila da mu je mnoge
nevolje upravo ona stvarala: »Ti uobražavaš da je za to zaduženo samo ono tvoje
Jedno Stvorenje?« uzviknula je. »Dakle, ljubavniče, dopusti mi da te urazumim.«
Njen kicoški engleski izgovor na bombajski način probode ga iznenadnom
nostalgijom za njegovim rodnim izgubljenim gradom, ali ona nije čekala da se on
ponovo staloži. »Seti se samo da sam ja umrla zbog tebe, kretenu; to mi daje neka
prava. Na primer, da ti totalno poremetim život, radi osvete. Čovek koji je kriv za
skok svoje ljubavnice u ponor, mora da pati; zar ti ne misliš tako? To je, uostalom,
pravilo. Dosad sam te prevrtala naopačke; a sad sam već sita toga. Ne zaboravi
kako sam ja umela lako da praštam! Tebi se to sviđalo, zar ne? I zato sam došla da
ti kažem da je kompromisno rešenje uvek mogućno. Da li hoćeš da razgovaramo o
tome, ili više voliš da se i dalje gubiš u ovom svom ludilu, postajući ne anđeo
nego jedna nokautirana protuva i predmet glupih šala?« Džibril je upita: »Kakav
kompromis?«
»A šta drugo?« odgovori ona, i stav joj se izmeni; Reha postade nežna i oči
joj zasvetlucaše. »Farišta moj, to je jedna tako mala stvar.«
Kad bi joj samo rekao da je voli:
Kad bi joj rekao samo to, jednom nedeljno, kad ona dođe da legne pored
njega; da joj svoju ljubav pokaže: Kad bi jedne noći, po njegovom izboru, bilo
moguće da iin bude onako kao što im je bilo kad se Kuglageraš nalazio na
službenom putu:
»Onda bih ja prekinula sa svim ovim ludostima grada kojima te kinjim; i ti ne
bi više bio opsednut tom šašavom idejom da menjaš, da otkupljuješ ovaj grad kao
nešto ostavljeno u zalagaonici; sve bi to bilo smireno, smireno; čak bi mogao i da
živiš sa onom svojom bledolikom mamicom i da budeš najveći filmski star na
svetu; kako bih ja inogla da budem ljubomorna, Džibrile, kad sam već mrtva, i ja
ne tražim od tebe da kažeš da ti isto toliko značim kao ona, ne, već da sam ti samo
drugorazredna ljubav, što bi meni odgovaralo, uzgredna ljubavnica; noga u drugoj
cipeli. Šta kažeš na to, Džibrile, tek tri male reči, šta kažeš?«
Daj mi vremena da razmislim.
»Pa ja od tebe čak ne tražim ništa novo, nešto sa čim se ti nisi već bio složio,
što već nisi činio, i u šta se nisi upuštao. Spavati s fantomom nije tako strašna
stvar. Šta da kažemo za ono muvanje tamo na podu, one noći, u kućici za čamce
gđe Dajamond? Prava (indijska) tamaša - spektakl, zar ne misliš da je tako?
Prema tome, ko ovde preteruje? Čuj: ja mogu da se preobratim u svako obličje
koje ti najviše voliš; to je jedna od prednosti stanja u kojem se ja nalazim. Da li
još želiš onu mamicu iz kamenog doba koju si povalio u onoj kućici za čamce?
Reci brzo! Da li ti treba verna slika one tvoje sopstvene umorne ledeno-bregaste,
muškobanjaste planinarke? Šta ti misliš, ko te je čekao posle smrti one stare dame?
On je cele te noći hodao gradskim ulicama, koje su i dalje bile nepromenljive,
banalne, kao vraćene pod prevlast prirodnih zakona; dok mu je Reha - lebdeći na
ćilimu kao neka artistkinja na bini, nešto iznad njegove glave- pravila serenadu
pevajući najlepše ljubavne pesme, prateći samu sebe na jednom starom
harmonijumu sa bokovima obloženim slonovačom, pevajući gazale Faiza Ahmeda
Faiza i druge pesme, sve do najlepše stare filmske muzike, kao što je ona prkosna
arija koju je pevala igračica Anarkali pred Velikim mogulom Akbarom u
klasičnom filmu Mogul-e-Azam iz pedesetih godina ovog veka - u kojem ona
zanosno izjavljuje svoju nemoguću, zabranjenu ljubav princu, Salimu - Pyaar kiya
to darna kya, što će reći, manje-više, zašto se bojati ljubavi? a Džibril, kome je
ona prišla u vrtu njegove sumnje, osećao je kako mu ta muzika strunama svojim
vezuje srce i vuče ga ka njoj, jer ono što je ona tražila od njega bilo je, ipak, baš
kao što je i rekla, tako malo.
Stigao je do reke; i još jedna klupa - male kamile od livenog gvožđa podupiru
sedište od drvenih lajsni, ispod obeliska Kleopatrina igla. Sedeći, on je žmurio.
Reha je pevala Faiza:
Ne traži od mene, mila moja,
da nam se vrati ljubav ranija…
O, kako si još ljupka, ljubavi moja,
al’ bespomoćan sam i ja;
jer i drugih tuga sem ljubavi
na ovom svetu ima,
kao i drugih ugodnih plima.
Ne traži od mene, najmilija
da nam se vrati ljubav ranija.

Džibril ugleda iza svojih zatvorenih očiju nekog čoveka: ne Faiza, već drugog
jednog pesnika, daleko odmaklog od svoje mladosti, slabog i nemoćnog. - Da, tako
se on zvao: Baal. Šta li on ovde radi? Šta on to ima da kaže u svoje ime? - Jer je
očigledno pokušavao da nešto kaže; a teško je bilo razumeti njegov govor, zbrkan i
zamućen… Bilo kojoj novojpredstavi, Mahaunda, postavljaju se dva pitanja.
Prvo se postavlja kadje slabo: KOJA SI TI VRSTA IDEJE? Jesi li ti od onih što
prave kompromise, što prave poslove, što se prilagođavajudruštvu, da bi se
zavukli u neku nišu, da bi preživeli; ili si bandoglava, krvavo nastrojena,
puškomitraljeska predstava proklete budale koja više voli da bude uništena nego
da se povija prema vetru? - Od one vrste koja će gotovo sigurno, devedeset-
devet-puta biti razbijena u paramparčad, ali koja će stoti put da izmeni ovaj
svet.
»A koje je drugo pitanje?« glasno upita Džibril.
Najpre odgovori na prvo.

Kad je Džibril otvorio oči, u zoru, video je da Reha više nije bila u stanju da
peva, utišana svojim očekivanjima i neizvesnošću. »To je trik. Nema Boga osim
Boga. Ti nisi ni Entitet ni njegov protivnik nego neka maukava maglica. Nema
kompromisa; ja neću da pravim poslove s maglama.« Onda je on video kako
smaragdi i brokat otpadaju sa njenog tela, a za njima i meso, sve dok samo kostur
nije ostao, posle čega se i kostur raspao i nestao; na kraju se začuo tužan, prodoran
krik, dok je to što je od Rehe još bilo ostalo, savladana besa, u suncu nestajalo.
I nije se vratilo: sem na - ili pri - kraju.
Uveren da je položio ispit, Džibril shvati da mu je jedan veliki teret pao sa
srca; duh mu je svakog trenutka bivao sve lakši, a kad se na nebu pojavilo sunce,
on je već doslovno bio lud od sreće. I sad to stvarno može da počne: zasvagda je
bila razbijena ona tiranija njegovih neprijatelja, Rehe Merčant, Aleluje Koun i
svih onih žena koje su želele da ga bace u lance želja i pesama; sad je on osećao
kako iz njega ponovo struji svetlost, iz nevidljive tačke na njegovom potiljku; a i
telesna težina je počela da mu se smanjuje.- Da, gubio je i poslednje tragove
ljudskog, dar letenja mu se vraćao, dok je postajao eteričan i bivao sazdavan od
blistavog vazduha. - Mogao je kao od šale, ovog časa, da se odbaci sa ograde, da
se vine iznad te stare sive reke i odjezdi; ili da skoči sa bilo kog od njenih
mostova a da ne dotakne ni vodu ni zemlju. Prema tome, bilo je vreme da se gradu
prikaže veliki prizor, jer kad grad ugleda arhanđela Gavrila kako u svoj svojoj
veličini stoji na zapadnom horizontu, kupan zracima izlazećeg sunca na istoku,
njegovi građani će se grozno uplašiti i zbog grehova svojih pokajati.
I on poče da uvećava ličnost svoju.
A zatim, gle čuda: nijedan od vozača u kolima koja su neprekidno prolazila
duž Imbenkmenta, pored Temze- mada je bila juriš-satna gungula - ni da pogleda
u njegovom pravcu ili da nekako pokaže da ga vidi! To je zapravo bio svet koji je
zaboravio kako se gleda. A nisu gledali i zato što je odnos između ljudi i anđela
jedan dvosmislen odnos - u kojem su anđeli - ili mala’ikahsi - ujedno i nadzornici
prirode i posrednici između Božanstva i ljudske rase; ali, istovremeno, kako Kuran
jasno kaže, anđelima rekosmo, potčinjavajte se Adamu, što je simbolizacija
ljudske sposobnosti za gospodarenjem, pomoću znanja, silama prirode koje
predstavljaju anđeli - tako ovde ignorisani i razjareni malak Džibril u stvari nije
mogao mnogo toga da uradi. Arhanđeli mogu da govore samo kad ljudi odluče da
ih slušaju. Kakav baraberaj! Zar on nije u samom početku upozorio onaj Nad-
Entitet na tu gomilu kriminalaca i grešnika? »Zar ti nećeš u zemlju pokopati one što
na zemlji zlodela čine i krv prolivaju?« pitao je on, a Biće mu je, kao i obično,
odgovorilo da Ono to zna bolje od njega. Dakle, tu su sad oni bili, pred njegovim
očima, ti gospodari zemlje, k’o tunjevina u konzervama na točkovima, sa glavama
punim zla i svojim novinama punim krvi, slepi kao slepi miševi.
Pa to je stvarno bilo neverovatno. Ovde im se prikazalo jedno nebesko biće,
samo zračenje, blesak lepote i dobrote, veće od Big Bena, kadro da Temzu
opkorači u stilu kolosa, a ovi mali mravi i dalje utonuli u muziku svojih radija u
kolima i u zagrižene svađe sa kolegama-vozačima. »Ja sam Gavrilo«, vikao je on
glasom koji je potresao sve zgrade na obali reke: ali to niko nije zapažao. Ni jedna
jedina osoba nije istrčala iz tih potresenih zdanja da izbegne zemljotres. Slepi,
gluvi i zaspali.
I on odluči da stvar sprovede na silu.
Reka saobraćaja je tekla pored njega. On duboko udahnu vazduh, podiže
jednu svoju divovsku nogu i zakorači u kolonu da se sučeli sa automobilima.

Džibrila Farištu su doneli natrag do Elinog kućnog praga; bio je sav u

modricama i sa mnogim posekotinama i ogrebotinama po rukama i licu; dobrim
drmusanjem bio je vraćen u svesno stanje trudom jednog sićušnog blistavog
đžentlmena koji je grozno mucao i sa nešto muke sebe predstavio kao filmskog
producenta S.S.Sisodiju, koji je »po-poznat po nadimku Vi-Viski, jer sam
naknaklonjen pipi-jancima; i ma-madam, evo moje viz-vizitkarte«. (Kad su se
malo bolje upoznali, Sisodija je bacio Eli u grčeve od smeha, kad je zasukao svoju
desnu nogavicu pantalona, otkrio koleno i, stavivši svoje ogromne filmadžijske
crne naočare na cevanicu, izjavio: »Moj au-autoportret.« Bio je u izvesnoj meri
dalekovid: »Ne trebaju mi nao-naočari kad gledam fi-filmove, ali stvarni ži-život
mi stalno dolazi u gro-gro-planu, pa moram da ih nosim«.) Bila je to Sisodijina
rentovana limuzina koja je udarila Džibrila, ali srećom nesreća u ritmu usporenog
filma, zahvaljujući saobraćajnoj gužvi; glumac je završio na haubi automobila,
izgovorivši onu najstariju repliku iz filmova: Gde sam ja to, a Sisodija, kad je
ugledao legendarno lice iščezlog poluboga pripljeskano uz vetrobran limuzine, nije
mogao a da mu ne odgovori: Vra-vratio si se tamo gde i pri-pripadaš, na filmski
eke-ke-kran. - »Nije mu nijedna ko-ko-kost slomljena«, rekao je Sisodija Aleluji-
Eli. »Pra-pravo ču-čudo. On je istu istu istupio pravo prda prda pred vovo-
vozilo.«
Itako, ti si se vratio, Eli je tiho pozdravila Džibrila. Rekla bih da ti je, posle
svakog tvog pada, ovde, prizemljenje.
»A zovu me još i Viski-sa-Sisodijom«, vraćao se filmski producent svojim
nadimcima. »Od šaša šale. A to je moj n-n-n najmiliji oto oto otrov.«
»Veoma ljubazno od vas što ste Džibrila doveli kući«, Eli se kasno setila da
mu kaže. »Dopustite nam da vam ponudimo neko piće.«
»O, da, da!« Sisodija radosno zapljeska rukama. »Da-da-danas je i za mene i
za za ceo hi-hi-hindi-film pravi pra-pra-praznik.«

»Možda nisi čula priču o onom paranoidnom šizofreničaru koji je, verujući da
je on imperator Napoleon Bonaparta, pristao da se podvrgne testu na aparatu za
otkrivanje laži?« Alicija Koen jedući »gefilte fiš« halapljivo, mahala je jednom od
Blumovih viljušaka ispod nosa svoje ćerke. »Postavili su mu pitanje: jeste li vi
Napoleon? A odgovor koji je on odlučno dao, uz šeretski osmeh, bio je: Nisam.
Oni gledaju u detektor, i taj aparat im sa svom pronicljivošću moderne nauke
pokazuje da ludak laže.« Opet Blejk, pomislila je Eli. Onda sam ja pitao: da li
čvrsto uverenje da je neka stvar takva-i-takva čini tu stvar takvom? On - tj.
Isaija - odgovori: svi pesnici veruju da čini. A u doba maštovitosti, to čvrsto
uverenje pokretalo je planine; ali mnogi ljudi nisu sposobni da stiču čvrsto
uverenje o bilo čemu »Je l’ ti mene slušaš, mlada ženo? Ja ovo ozbiljno mislim.
Taj gospodin koga držiš u svom krevetu: ne treba njemu tvoja noćna nega - izvini
što ću ti reći otvoreno, ali vidim da moram - već mu, iskreno rečeno, treba jedna
ćelija sa zidovima obloženim dušecima.«
»Ti bi ga tamo strpala i zaključala, zar ne?« Eli joj brzo odvrati. »Pa bi bacila
ključ. A možda bi ga i ušaltovala u struju visokog napona. Da mu spržiš đavole u
mozgu: čudno kako nam se predrasude nikad ne menjaju.«
 »Hmm«, premišljala je Alicija žvaćući, sa svojim najnejasnijim i
najnevinijim izrazom lica da bi svoju ćerku razbesnela. »Šta bi mu to škodilo? Da,
možda i malo voltaže, nekoliko špriceva one supice…«
»Što god je njemu potrebno, majko, on dobija. Odgovarajući lekarski nadzor,
dosta odmaranja i nešto što si možda zaboravila.« I ona iznenada presuši, jezik joj
se zaveza, ali je ipak uspela, gledajući u svoju netaknutu salatu, da sada sasvim
drukčijim, dubljim glasom, izgovori i tu poslednju reč. »Ljubav.«
»Ah, ta moć ljubavi.« Alicija potapša (smesta povučenu) ruku svoje ćerke.
»Ne, Aleluja, nisam ja to zaboravila. To je ono što si ti prvi put u svom divnom
životu tek počela da učiš. A koga si ti to izabrala?« Vratila se napadanju. »Jednog
što jede na ulici! ,Funtu-od-devedeset-devet-penija’! Glavu punu leptira! Mislim,
anđela, mila moja, ali ja nikad nisam čula nešto slično. Muškarci uvek traže neke
specijalne privilegije, a njemu je ovo prva koju zahteva.«
»Majko…« poče Eli, no Alicijino raspoloženje se ponovo promeni, ali ovog
puta, dok je govorila, Eli nije slušala njene reči, već je osluškivala onaj bol koji
su te reči i otkrivale i sakrivale, bol žene kojoj se najbrutalnija istorija desila, koja
je već bila izgubila muža i doživela da je jedna ćerka pretekne u onom što je ona
jednom, sa upečatljivim crnim humorom, nazvala prevremenim poslednjim
kupanjem. »Eli, dete moje«, rekla je Alicija Koen, »moraćemo ozbiljno da
povedemo računa o tebi.«
Razlog što je Eli na licu svoje majke bila u stanju da vidi bolan strah, bilo je
njeno nedavno zapažanje iste kombinacije osećanja u liku Džibrila Farište. Nakon
što ga je Sisodija vratio na njeno staranje, njoj je bilo jasno da je Džibril do same
svoje srži potresen; imao je izraz progonjenog čoveka, izbuljenih očiju u strahu od
kaštigovanja, što se njoj u samo srce zabadalo. On je hrabro podnosio činjenicu da
je duševno bolestan, te nije hteo ni da je umanjuje ni da svojoj boljci daje neko
lažno ime, ali njegova svest o njoj ga je, razumljivo, plašila. Taj ne-više (bar
trenutno) uzavreli grubijan koga je ona smatrala za svoju »veliku strast«, sad je
njoj bio, u toj njegovoj novo-povredljivoj inkarnaciji, draži nego ikad ranije. Bila
je sve odlučnija da ga vrati u normalno stanje, da bi opet bio duševno zdrav; da
sačeka da bura prođe, pa da savlada vrh. A on je, trenutno, bio najlakši i najmekši
bolesnik, doduše, malčice drogiran jakim lekovima koje su mu davali lekari
specijalisti iz bolnice Moudzli; spavao je satima i pokoravao se, u budnom stanju,
svim Elinim molbama, bez gunđanja. U trenucima živahnosti, on joj je opisivao
pozadinu svoje bolesti: one čudne nizove svojih snova, a pre njih onaj svoj gotovo
fatalni slom u Indiji. »Ja se više ne plašim spavanja«, rekao joj je. »Jer ono što mi
se sad u budnom stanju događa, mnogo je gore od onog što mi se događalo u
snovima.« Kad se najviše plašio, njegov strah ju je naveo da pomisli na onaj strah
jeretika od inkvizicije, u srednjem veku: »Sve bih dao samo da znam da mi se to
nikad više neće desiti«, rekao joj je, krotak kao jagnje.
Živi li taj što svoj bol voli? »Neće ti se desiti«, tešila ga je ona. »Imaš
najbolju moguću negu.« On ju je ispitivao o novcu, a kad je ona pokušala da
izbegne ta pitanja i skrene razgovor na drugu stranu, zahtevao je da mu izvadi ono
njegovo malo bogatstvo - novac koji je bio ćušnuo u svoj pojas-novčanik - i da
njime plati honorar psihijatrima. I dalje je bio potišten. »Nema veze to što kažeš«,
promumlao je u odgovor na njen veseli optimizam. »Ludilo je u meni, i do besa me
dovodi pomisao na to da ono može opet da izbije iz mene svakog časa, ovog časa,
i da će on ponovo da zavlada mnome.« Bio je počeo da svoju »obuzetost«, svog
»anđeoskog« sebe karakteriše kao neku drugu osobu: po beketovskoj formuli, Ne
ja. On. Njegov sopstveni mister Hajd. Eli je pokušala da se suprotstavi tim
njegovim opisima. »Nije to on, to si ti, a kad budeš ozdravio, ni ti nećeš više biti
ovaj ti.«
To nije pomoglo. Međutim, jedno vreme se činilo da mu lečenje pomaže.
Džibril je izgledao smireniji, sa više samopouzdanja; još je sanjao one snove u
nastavcima - još je noću govorio stihove na arapskom, na jeziku koji on nije znao:
tilk al-gharaniq al’ula wa inna shafa’ata-hunna la-turtaja, na primer, što se
pokazalo da znači - (Eli, trgnuta i probuđena njegovim govorenjem u snu, fonetski
je zapisala te reči, pa je sa tim parčetom papira otišla u Brikholsku džamiju, gde se
od njenog recitovanja jednom muli digla kosa na glavi ispod turbana) - sledeće:
»Ovo su uzvišene žene čije će posredovanje biti poželjno«- ali on je sad, izgleda,
bio kadar da taj noćni šou u nastavcima vidi kao nešto odvojeno od njegove
ličnosti, što su i Eli i psihijatri iz Moudzlija osećali kao Džibrilovu sposobnost da
postepeno rekonstruiše granični zid između sna i jave, i mislili da je on sad na putu
ka ozdravljenju; dok je u stvari. kako se ispostavilo, ta odvojenost bila isti onaj
fenomen kao i cepanje njegove svesti na dva bića, od kojih je on jedno herojski
pokušavao da potisne, ali koje je isto tako, karakterišući ga kao ono drugo, čuvao,
negovao i potajno jačao.
A što se tiče Eli, ona je, privremeno, bila izgubila ono svoje bodljikavo
osećanje da se nalazi u pogrešnoj sredini, Li njojstranoj priči, dok se starala o
Džibrilu i istraživala tajne njegovog mozga, kako je sama o sebi rekla - boreći se
da ga spase, da bi mogli da nastave onu njihovu veliku i uzbudljivu ljubavnu borbu
- jer oni će se verovatno svađati, i dalje, sve do groba, strpljivo je razmišljala;
biće oni i matora džangrizala što jedno drugo lupkaju uvijenim novinama na
večernjim verandama njihovog zajedničkog života - osećala je da mu je iz dana u
dan sve bliža; sa korenom puštenim, tako reći, u njegovu zemlju. Bilo je to nešto
posle onog dana kad je videla Morisa Vilsona kako sedi na krovu među
dimnjacima i maše joj, pozivajući je u njenu smrt.

Mister »Viski« Sisodija, ono blistavo i šarmom-nabijeno koleno sa crnim

naočarima, postao je redovni posetilac- tri, četiri posete nedeljno - u toku
Džibrilovog oporavljanja, dolazeći uvek sa kutijama punim raznoraznih ponuda.
Džibril je u svom »anđeoskom periodu« bukvalno postio do ivice smrti, a lekari su
zaključili da je to njegovo gladovanje dobrim delom doprinosilo njegovim
halucinacijama. »Dakle, mi ćemo sad da ga go-gojimo«, Sisodija je blago pljesnuo
šakama, i čim je bolesnikov stomak počeo da pozitivno reaguje, »Viski« ga je
nudio delikatesima: kineskim slatkim kukuruzom i pilećom supicom, bombajskim
bhel-purijem iz novog, šik ali nesrećno nazvanog restorana »Pagal Khana« »Luda
hrana« (ali taj naziv može da se prevede i kao Ludnica), koji je bio postao dosta
popularan među britanskim Azijcima, kao konkurencija čak i dobro uhodanom,
ranije-priznatom kafeu Šaandaar, iz kojeg je Sisodija, ne želeći da pokaže
nepriličnu pristrasnost, takode nabavljao jela - pileću paštetu, hladnu guščiju
džigericu, kolače - za sve alavijeg Džibrila. Donosio je i jela koja je svojom
rukom spravljao - fiš-paprikaš i mnoge druge Hindu-specijalitete, i tim jelima
usmeno dodavao priče o tome šta su kod njega na intimnim večerinkama jele
slavne ličnosti: Pavaroti je mnogo voleo »Viskijev« đuveč, a - O, pa onaj siroti
Džejms Mejsn je prosto obožavao njegove dobro začinjene račiće. Zatim se setio i
svojih drugih gostiju kao što su (samo imena) Vanesa, Amitab, Dastin, Šridevi, i
Kristofer (Riv). »Jedan susu super-star treba da zna kakvi su uk uk ukusi njegovih
koko kolega.« I sam je Sisodija bio nešto kao legenda, saznala je Eli od Džibrila.
Taj najklizaviji, zlatousti čovek u biznisu, proizveo je čitav jedan niz »kvalitetnih«
filmova sa malo para, gurajući napred već preko dvadeset godina svojim šarmom i
neprestanim muvanjem i mućkanjem. Ljudi angažovani u Sisodijinim projektima
izvlačili su svoje honorare tako teško da teže ne može biti, ali nekako mu to ipak
nisu zamerali. Jednom je ugušio čitavu pobunu svojih saradnika- zbog
neplaćanja, svakako - tako što je celu svoju ekipu poveo na grandiozan izlet sa
klopom i pićem u jednu od najbasnoslovnijih palata indijskih maharadža, na mesto
koje je normalno bilo nepristupačno svima, sem eliti visoka roda, kao što su
Gvaliori, Džajpuri i Kašmiri. Niko nije nikad saznao kako je on to izveo, ali posle
toga je većina članova njegove ekipe potpisala da će nastaviti da radi u
Sisodijinim poduhvatima, a pitanje plaćanja bilo je pokopano ispod
veličanstvenosti takvih njegovih gestova. »A kad ti je potreban, on je uvek tu«,
dodao je Džibril. »Kad je Čarulata, divna igračica-glumica, koju je on često
angažovao, morala da se leči od raka, odjednom su se, prekonoć, za nju našli oni
godinama neplaćani honorari.«
A ovih dana, zahvaljujući jednom nizu iznenađujuće uspešnih, »kasa-štih«-
filmskih hitova, pravljenih po starim pričama iz jednog Katha (upanišada)-Sarit-
Sagar izvoda - »Čitavog jednog okeana priča«, dužih od Hiljadu i jedne noći i
isto tako fantastikovanih - Sisodija nije više bio baziran samo u svom malom birou
u Bombaju, već je imao i svoje stanove u Londonu i Njujorku, i Oskare u svojim
klozetima. Priča se da on drži u svom buđelaru fotografiju hongkonškog producenta
kung-fua Ran Ran Soa, navodno njegovog idola, čije ime uopšte nije mogao da
izgovori. »Nekad kaže četiri puta Ran, a ponekad i čitavih šest puta«, rekao je
Džibril Eli, koja je bila srećna što ga vidi kako se smeje. »Ali, ne mogu da se
zakunem. To je samo priča među filmadžijama.«
Eli je Sisodiji bila veoma zahvalna zbog njegove pažnje prema Džibrilu.
Izgledalo je da čuveni producent ima neograničeno slobodno vreme, dok je Elin
dnevni spisak obaveza baš tada bivao sve veći. Bila je potpisala ugovor o
propagiranju jednog ogromnog lanca proizvođača zamrznutih namirnica čiji je
reklamni agent, g. Hal Valans, rekao Eli za jednim zajedničkim moćnim doručkom -
grejpfrut, tost, kafa, itd. - sve po »dorčesterskim« cenama - da njen profil koji
»sjedinjuje pozitivne parametre (za naše klijente) ,hladnoće’ i ,hladnog’, stoji
upravo na odgovarajućoj liniji. Neke filmske zvezde tu završe kao vampiri koji
odsisavaju pažnju gledalaca sa naziva proizvoda koje reklamiraju, ali ovo vaše
nastupanje deluje kao prava sinergija- sjedinjena akcija«. I tako je ona pred
kamerama presecala vrpce i otvarala nove tržnice sa zamrznutim namirnicama, a
bilo je tu i skupova trgovaca, gde je ona davala izjave za štampu, i reklamnih
spotova sa brdima od sladoleda pored nje; a osim toga, i redovnih sastanaka sa
dizajnerima i proizvođačima turističke i planinarske opreme s njenim
autogramima, u čitavim nizovima; i, naravno, prikladnih programa o njoj samoj,
znamenitoj planinarki. Upisala se i na mnogo hvaljeni kurs borilačkih veština g.
Džošija u lokalnom sportskom centru, ali je i nastavila da forsira svoje noge,
trčeći pet milja dnevno oko Fildsa, uprkos bolu sličnom hodanju po razbijenom
staklu. »Nema pop pop problema«, Sisodija bi je otpremao od kuće, mašući joj
veselo. Ja ću ses ses sedeti ovde sve dok se vi ne vrt vrt vratite. Biti sa Džibrilom,
za mene je pip pip privilegija.« Ostavljala ga je da zabavlja Farištu svojim
neiscrpnim anegdotama, gledištima i ćaskanjem o opštim stvarima, a kad se
vraćala kući, on bi i dalje bio živahan. Slušala je njihov razgovor o nekoliko
glavnih tema; naročito njegove mnoge izjave o Nevoljama sa Englezima. »Nevolja
sa Eng-englezima je u tome što se njihova isis-istorija događala tamo preko m-m-
m mora, te tako oni n-n-n ne znaju šta to znači.« - »Čiči čitava tajna neke večerinke
u Londonu je u tome da pozoveš više drugih gos gostiju nego Engleza. Kad su oni u
manj manjini, onda se lepo popo-našaju; inače si u nevolji.« - »Otidi samo u onu
kuku Kuću jeje Jeze i Užasa i videćeš šta neva ne valja kod Engleza. A oni to stva
stvarno vole - one lele leševe u kaka kadama punim kr-krvi, lude berbere, ece ece
tera. A novi novine im pune uvr uvr uvrnutog seksa i smrti. A sve-svetu pričaju
kako su oni uzdr uzdržani, upor uporni i tako dalje, a mi smo dovoljno glu glupi da
u to verujemo.« Džibril je slušao tu zbirku predrasuda, držeći se kao da sve to
odobrava, što je Eli duboko ozlojeđivalo. Zar su ta uopštavanja stvarno bila sve
što su oni videli u Engleskoj? »Nisu«, složio se Sisodija uz drzak osmeh. »Ali se
dobro ose ose osećam kad se ovako ispu ispu ispucam.«
Kad su psihijatri Moudzlija rešili da Džibrilu preporuče znatno smanjenje
doza lekova, Sisodija je već toliko bio postao nešto kao komad nameštaja pored
Džibrilovog kreveta, neka vrsta nezvaničnog, ekscentričnog i zabavnog rođaka-
besposličara, da su se Džibril i Eli zapanjili kad je on otvorio svoju klopku.

Sisodija je bio u dodiru sa svojim kolegama u Bombaju: sa onih sedam

producenata koje je Džibril bio ostavio u nezgodnom položaju kad se ukrcao u
Bostan, let 420 kompanije Air India. »Svi su odu-oduševljeni vešću da si ti
preživeo onu nesreću«, obavestio je on Džibrila. »Ali, naža nažalost, sad je iskr
iskr iskrslo pitanje tvog raski raskidanja ugovora.« I mnoga druga pravna i fizička
lica su takođe bila zainteresovana da preporođenog Farištu tuže sudu zbog velike
štete a radi odštete, posebno jedna starleta po imenu Pimpl Bilimorija, koja je
navela gubitak prihoda i profesionalnu štetu. »I sve to može da iznese mili mili
milione rupija«, reče Sisodija sa ožalošćenim izrazom lica. Eli je bila ljuta. »Vi
ste uskomešali to gnezdo stršljena«, rekla mu je. »Trebalo je da znam: bili ste i
suviše dobri da biste bili iskreni.«
Sisodija se uzbudi. »U pi pi pi - «
»Ovde je jedna dama«, upozori ga Džibril, i dalje malo ošamućen od droga;
ali Sisodija je vetrenjački mahao rukama, pokazujući da pokušava da protera reči
kroz svoje od uzbuđenja cvokotave zube. I najzad: »U pitanju je smanjenje štete.
Moja namera. Ne prevara, vi n-n-n ne smete tako da mis mis mislite.«
Po onome što je Sisodija sad govorio, niko tamo kod kuće u Bombaju nije
stvarno želeo da tuži Džibrila, da na sudu ubije koku koja zlatna jaja nosi. Sve
stranke priznaju da je sada nemoguće ponovo pokrenuti stare projekte: glumci,
režiseri, glavni članovi ekipa, pa čak i tonsko osoblje i miks-pultovi rade na
drugim projektima. Dalje, sve stranke priznaju da je Džibrilov povratak iz mrtvih
stvar komercijalne vrednosti, veće od gubitka na propalim filmovima; pitanje je
samo kako to najbolje iskoristiti, za dobro svih zainteresovanih. Njegov dolazak u
London govori o mogućnosti stvaranja međunarodnih veza, možda i prekomorskih
fondova, korišćenja neindijskih lokacija za snimanje, učešće i »stranih starova«,
itd.: ukratko, za Džibrila je bilo vreme da se iz svoje povučenosti pojavi i ponovo
stane pred kamere. »Ti nemaš drugog iz-iz-izbora«, objašnjavao je Sisodija
Džibrilu koji je sedeo uspravno u krevetu pokušavajući da razbistri glavu. »Ako to
odbiješ, oni će svi zajedno da krenu protiv tebe, i tu ti ni tvoja sere sere sereća
neće pomoći. Bankrotstvo, roro robija, čača čabar.«
Sisodija se svojom štoserskom pričom ufurao u krug ljudi od poverenja: sve
glavne budže su se složile da mu u ovom slučaju daju odrešene ruke i izvršnu vlast,
a on je napravio čitav jedan paket mera. Preduzetnik baziran u Britaniji, Bili
Batuta, voljan je da investira i u funtama sterlinga i u »zlatnim rupijama«, svoje
nerepatrijabilne profite od raznih britanskih filmskih distributera na indijskom
potkontinentu, koje je on preuzeo kao kompenzaciju za keš-lovu isplaćenu u
konvertibilnim valutama, uz dobar skonto. Svi indijski producenti daće svoje
doprinose, a gci Pimpl Bilimoriji, da bi ćutala, biće ponuđeno nekoliko epizodnih
uloga, bar dve plesačke numere. Snimanje bi obuhvatilo tri kontinenta - Evropu,
Indiju i obalu Severne Afrike. Džibrilovo ime ide iznad naslova filma i on dobija
tri odsto od producentskog neto-profita… »Deset odsto«, prekide ga Džibril, »ili
dva od bruto-prihoda.« Svest mu se očigledno razbistravala. Sisodija nije ni
trepnuo. »Deset ili dva«, složi se on. »A što se tiče prethodne reklamne
kampanje…«
»Ali koji je to projekt?« Eli Koun je htela da čuje. Mister »Viski« Sisodija
zablista osmehom od uva do uva. »Draga ma-madam«, reče on. »Džibril će da igra
arhanđela, Gavrila.«

Ponuda se odnosila na seriju filmova, kako istorijskih tako i savremenih, o

jednom događaju iz anđelove duge i sjajne karijere; najmanje-trilogija. »Ma
nemojte mi reći«, reče Eli, rugajući se tom malom, blistavom mogulu. Džibril u
Džahiliji, Džibril susreće Imama, Džibril i Devojka sa Leptirima. Sisodija nije
bio nimalo zbunjen, već je ponosito klimao glavom. »Sin sin sinopsisi, provizorna
scenarija i po po podela uloga već su nam uveliko u ru ru rukama.« Ovo je za Eli
bilo i suviše. »Cela ta stvar smrdi«, razbesne se ona i krenu ka njemu, a on se
povlačio; klecala su mu kolena, i pokušavao je da je umiri, uzmičući pred njom,
dok ona nije stvarno počela da ga juri po celom stanu, sudarajući se sa stvarima,
lupajući vratima. »To je iskorišćavanje njegove bolesti, to nema nikakve veze sa
njegovim sadašnjim potrebama, to je pokazivanje krajnjeg prezira prema njegovim
vlastitim željama. On se povukao; zar vi, ljudi, ne možete to da poštujete? On ne
želi da bude filmski star. I molim vas stanite već jednom. Neću vas pojesti.«
On prestade da beži, ali je, za svaki slučaj, ostao da stoji iza jedne sofe koja
ih je razdvajala. »Molim vas da saha saha sahavatite da je to imp imp imp«, vikao
je, a zamuckivanje mu je od uzbuđenja paralisalo jezik. Je l’ može mes mes mesec
da se povuče? A osim toga, izvinite, tamo je njegovih sed sed sedam potpisa na ug
ug ug. Na ugovorima.I to njega apso apso apsolutno vezuje. Sem ako ne odlučite
ili sve dok ne odlučite da ga pus pus pustite da ga vezuju tamo u papapa.« I, sav
znojav, odustade.
Gde tamo?«
»U Pagal Khani. U ludnici. To bi bio drugi izzz-laz.«
Eli podiže jednu tešku mesinganu mastionicu u obliku Mont Everesta,
spremajući se da je baci na njega. »Vi ste pravi tvor«, krenu ona, ali tada se
Džibril pojavio na vratima; stajao je, još prilično bled i mršav, sa upalim očima.
»Aleluja«, reče on, »čini mi se da ja to želim. Možda mi je potrebno da se vratim
svom poslu.«

»Džibril-sahib! Ne umem vam reći koliko se radujem. Zvezda je ponovo

rodena.« Bili Batuta je bio jedno iznenađenje: nije to više bila ona ajkula sa-
briljantinom-zalizanom-kosom-i-prstenjem-na-rukama iz tračerskih rubrika žute
štampe; sad je bio neupadljivo odeven u blejzer sa mesinganim dugmićima i blu
džins-pantalone, a umesto samouverenog petlićkog šepurenja koje je Eli očekivala
da vidi, držao se sa gotovo kolenopriklonom obazrivošću i poštovanjem. Bio je
pustio lepu bradicu sa kojom je zapanjujući ličio na Hristovu sliku sa Torinskog
pokrova. Dočekujući njih troje (Sisodija je Džibrila i Eli dovezao svojom
limuzinom, a šofer, Najdžel, u strogoj livreji, čovek poreklom sa ostrva Sv. Lucija
iz Kariba, sve vreme je pričao kako je svojim munjevitim refleksima spasavao
mnoge druge pešake od teških povreda i smrti, ubacujući u ta svoja sećanja i priču
o razgovorima biznismena preko automobilskog telefona u vezi sa nekim
tajanstvenim poslovima, gde se grdna lova pominjala), Bili je toplo stegao Elinu
ruku, a zatim pao na Džibrila i zagrlio ga u svojoj čistoj i zaraznoj razdraganosti.
Njegova partnerka Mimi Mamulijan bila je manje impresionirana susretom. »Sve
je sređeno«, objavila je. »Zabave, starlete, paparaci, razgovori na televiziji, razne
glasine, male aluzije na skandale: sve što jedna svetska figura zahteva. Cveće,
lična bezbednost, ugovori na milionske sume funti sterlinga. Osećajte se kao kod
kuće.«
To je u glavnim crtama tako zamišljeno, pomislila je Eli. Njeno početno
suprotstavljanje čitavom tom planu bilo je nadvladano Džibrilovim ličnim
zanimanjem za stvar, koje je, zatim, njegove lekare pobudilo da se s tim slože,
ocenjujući da će njegov povratak u poznatu mu sredinu - odlazak kući, na neki
način zaista biti blagotvoran. A na Sisodijinu krađu onih snoviđenskih priča koje je
slušao sedeći kraj Džibrilove postelje, moglo bi da se gleda kao na pružanje
mogućnosti da do izražaja dođe Džibrilova sklonost ka slučajnim srećnim
otkrićima: jer kad bi te priče jednom bile jasno postavljene u veštačkom,
izmišljenom svetu filma, to bi Džibrilu takođe trebalo da olakša njihovo viđenje
kao fantazije. Taj Berlinski Zid između njegovog sna i jave lepo bi mogao da se
brže rekonstruiše, kao ishod. Osnovna je stvar bila u tome da to vredi pokušati.
Stvari (pošto su stvari) nisu se razvijale sasvim onako kako je bilo planirano.
Eli je bila ljuta zbog preteranog mešanja Sisodije, Batute i Mimi u Džibrilov život.
Preuzeli su njegovu garderobu i svakodnevno staranje o njemu i preselili ga iz
Elinog stana, izjavivši da još nije vreme za neku Džibrilovu »stalnu vezu« - zbog
njegovog »imidža«. Posle Džibrilovog kraćeg boravka u »Ricu«, filmski glumac je
dobio tri sobe u Sisodijinom pećinastom ali dizajnerski šik stanu u jednom starom
bloku manjih palata blizu Grouvner Skvera - sve sam Art Deco dvadesetih godina
ovog veka, sa mermernim podovima i pastelnim tapetama na zidovima. Džibrilovo
pasivno prihvatanje tih promena bilo je ono što je Eli najviše dovodilo do besa, pa
je počinjala da shvata veličinu koraka koji je on bio napravio kad je iza sebe
ostavio ono što je očevidno predstavljalo njegovu drugu prirodu i došao da nju
juri. A sad - pošto je opet tonuo natrag u taj svet naoružanih telohranitelja i
sluškinja sa doručkom na poslužavniku uz kikotanje - da li će on sad da je šutne i
šupira onako dramatično kao što je ušao u njen život? Da li je ona doprinela toj
njegovoj seobi u suprotnom smeru, posle koje će je on možda ostaviti na cedilu?
Džibril je sad buljio na nju iz novina, magazina, televizora, sa jednim mnoštvom
raznoraznih žena obešenih o njegovu ruku, cereći se blesavo. Ona se grozila toga,
ali on je izbegavao da to zapaža. »Zbog čega si zabrinuta?« odbijao je njeno
gunđanje, dok je tonuo u jedno kožno kanabe veličine manjeg kamiona. »To su
samo prilike za fotografisanje: posao, i to je sve.«
A najgore od svega je bilo to što je on postao ljubomoran. Kad se oslobodio
teških droga, i kad je njegov rad (kao i njen) počeo da im nameće odvojen život,
Džibril je ponovo počeo da biva posesivan na onaj iracionalni način, kroz
nekontrolisanu sumnjičavost koja je onda izazvala onu njihovu smešnu svađu zbog
Brunelovih karikatura u stripu.Kad god bi se sastali, on bi je propuštao kroz svoj
mlin i podrobno ispitivao: gde je bila, kojeg je muškarca srela, šta je on radio, da
li ga je podsticala da joj se udvara? Ona se osećala kao da se guši. Njegova
duševna bolest, pa novi uticaji u njegovom životu, i sad još ovaj njegov noćni
trećerazredni postupak prema njoj: bilo je to za nju kao da je njen stvarni život -
onaj koji je ona živela, onaj koji joj je tu visio u neizvesnosti i za koji se borila -
bivao sahranjivan sve dublje ispod ove lavine nepravednosti. A šta je sa onim što
je MENIpotrebno, želela je da vrisne, kad ćuja moći da se jednom sredim?
Dovedena do same ivice samoobuzdavanja, pitala je, kao poslednje pribežište,
svoju majku za savet. U staroj radnoj sobi njenog oca, u kući na Moskovskom
drumu - koju je Alicija održavala upravo onako kako je to Oto voleo, sem što je
ona zavese držala razmaknute da pusti unutra onoliko svetlosti koliko je Engleska
mogla da joj pruži, a tu je sad bilo i vaza sa cvećem, na strateškim mestima -
Alicija joj je pokazala nešto više od svoje zamorenosti ovim svetom. »Dakle,
životni planovi jedne žene poremećeni životnim planovima jednog muškarca«,
rekla je ona, ali ne neljubazno. »Pa, onda, dobrodošla u svoj rod. Meni je čudno
što si ti izgubila samokontrolu.« I Eli je priznala: htela je da ga ostavi, ali je videla
da ne može. Ne samo zato što bi osećala krivicu zbog napuštanja jednog ozbiljno
bolesnog čoveka, već i zbog »velike strasti«, zbog one reči koja joj je i dalje
sušila usta i vezivala jezik kad je htela da je izgovori. »Ti želiš njegovo dete«,
ukaza joj Alicija na to. Eli buknu, isprva. »Ja želim svoje dete«, a zatim, smirivši
se naglo, ubrisa nos, klimnu glavom, bez reči, i samo što ne zaplaka.
»Vidim ja da ti želiš da ispitaš svoju glavicu«, tešila ju je Alicija. Otkad njih
dve nisu bile ovako zagrljene? A to će im možda biti i poslednji put… Alicija je
nežno grlila svoju ćerku, pa joj je rekla: »Nemoj više da plačeš. A sad da čuješ
jednu dobru vest. Tvoje stvari su možda u lošem stanju, ali je zato tvoja stara
majka u dobroj formi.«
Pojavio se jedan američki profesor univerziteta, izvesni Boniek, veliki budža
u genetičkom inženjerstvu. »Nemoj odmah da prasneš, draga moja, ti ništa ne znaš
o tome, nije to Frankenštajn i pravljenje svih onih monstruma, to ima mnoge
korisne primene«, reče Alicija sa očiglednom nervozom, a Eli, savlađujući svoje
iznenađenje i svoje sopstveno nezadovoljstvo sa crvenim očnim kapcima, prsnu u
oslobađajući smeh sa grcanjem i gušenjem; u čemu joj se i majka pridruži. »U
tvojim godinama«, prostenja Eli, »treba da se stidiš.« - »Ali ja, jok«, reče joj
buduća gđa Boniek. »Profesor, i to u Stanfordu, u Kaliforniji, pa mi on, tako,
donosi i sunce. Imam nameru da se tamo satima sunčam, da bih dobila lepu boju.«

Kad je otkrila (izveštaj koji je slučajno našla u fioci pisaćeg stola u palazzo-
Sisdija) da je Džibril uzeo detektiva da je prati, Eli je, konačno, sve prekinula.
Nažvrljala je pisamce - Ovo me ubija - koje je uvukla u izveštaj i zajedno s njim
stavila na pisaći sto; i otišla bez zbogom. Džibril je nije pozvao telefonom. On je
tih dana bio na probama svog velikog ponovnog nastupa pred publikom pri kraju
poslednje epizode uspešne scenske serije Song-and-Dance Shows sa
predstavljanjem indijskih filmskih zvezda, sa jednom od trupa Bili Batute u
pozorištu Erls Kort. Bilo je predviđeno da Džibril ne bude najavljen, već da se
pojavi kao glavno iznenađenje, koje treba da začas zaustavi i šou i dah gledalaca,
pa je zato već nedeljama probao i uvežbavao svoju igračku partiju zajedno s
ansamblom: takođe se ponovo upoznavao sa veštinom pevačkog otvaranja usta
naprazno uz »plejbek«-muziku. Glasine o identitetu Tajanstvenog Čoveka ili
Mračne Zvezde bile su pažljivo sračunate i lansirane od Batutinih promotera, a
Valansova reklamna agencija bila je angažovana za izmišljanje jednog niza
»podbadačkih« radio-reklama i kampanju plakatskog oglašavanja. Džibrilovo
pojavljivanje na bini Erls Korta - (trebalo je da bude spušten odozgo, iznad
binskog prostora, okružen oblacima od kartona i dimom) - bilo je zamišljeno kao
vrhunac engleskog segmenta njegovog ponovnog ulaska u super-starstvo; a
sledeća stanica - Bombaj. Napušten, kako je on to nazvao, od Aleluje Koun, on je
još jednom »odbio da puzi«; i bacio se na posao.
Sledeća stvar koja je otišla ukrivo bilo je hapšenje Bilija Batute u Njujorku
zbog njegovog prevarantskog satanskog štosa. Eli, čitajući o tome u nedeljnim
novinama, progutala je ponos i pozvala telefonom Džibrila u prostorijama za
probe, da ga upozori na opasnost njegovog kretanja u društvu tih patentiranih
kriminalnih elemenata. »Batuta je gangster«, odlučno mu je rekla. Ceo onaj njegov
stav bio je lažna predstava, falš-igra. On je hteo da bude glavna fora među bogatim
udovicama Menhetna, a nas je pretvorio u svoje probne gledaoce. Taj tipus s
bradicom! Pa onda onaj njegov šatro-koleški blejzer! Tako ti boga: kako smo
mogli da nasednemo na te njegove štosove?!« Ali Džibril je bio hladan i
rezervisan; ona ga je, po njegovom shvatanju, bila odbacila, šupirala, i on nije hteo
da prima savete od prebeglice. A osim toga, Sisodija i Batutina ekipa promotera su
ga uverili - on ih je pre toga dobro ispitao - da Bilijevi problemi ne mogu da utiču
na gala-premijeru (Filmmela je bio njen naziv) jer su finansijski aranžmani i dalje
bili solidni, novac za honorare i garancije već je bio izdvojen, a svi bombajski
starovi su potvrdili svoje učešće, i sarađivaće po planu. »Plaplanovi se brzo
ispunjavaju«, tvrdio je Sisodija. »Šoušou mora da ide dalje.«
A sledeća stvar koja je otišla ukrivo bila je u samom Džibrilu.

Sisodijina rešenost da publici dopusti samo da nagađa ko je ta Mračna

Zvezda, značila je da će Džibril morati da uđe, u burnusu sa kapuljačom, na zadnji
ulaz za glumce teatra Erls Kort. Tako da i njegov pol ostane u tajnosti. Dobio je
najveću glumačku garderobu - (na vratima se nalazila prikačena jedna crna
petokraka zvezda) - gde ga je, bez ikakve ceremonije, svojom rukom zaključao
kolenasti producent sa velikim crnim naočarima. U garderobi je Džibril našao svoj
anđelski kostim zajedno sa jednom napravom koja je, kad se pričvrsti oko glave,
palila sijalice na temenu i stvarala iluziju oreola; i lokalni televizor-monitor na
kojem je mogao da prati šou - a sad je na ekranu gledao scene koje su prethodile
njegovoj pojavi - Mitun i Kimi đipaju u disco-štimungu; Džajaprada i Reha (nema
veze: mega—zvezda a ne fantom na ćilimu) kraljevski se predaju intervjuisanju na
sceni, pri čemu Džaja otkriva njene poglede na poligamiju, dok Reha fantazira o
alternativnim životima- »Da sam rođena izvan Indije, ja bih sad bila slikarka u
Parizu«; Sridevi se oneređuje (piški) u svoj sari - i dolazi vreme da on zauzme
svoje mesto u »rimskim bornim dvokolicama« (pokretanim čekrkom) visoko gore
iznad bine. Tu mu se nalazio i jedan bežični telefon, preko kojeg ga je Sisodija
izvestio da je pozorište puno - »Sve vrste gledalaca«, likovao je, i nastavio da
iznosi Džibrilu svoju tehniku analiziranja te gomile sveta: Pakistanci se poznaju po
tome što su upicanjeni do guše, Indijci po neformalnoj odeći, a Bangladešani po
lošoj - »po svim onim pur pur-purnim i rozi rozikastim bojicama i zala zala zlatu
koje m-m-m mnogo vole« - mada je taj telefon inače bio miran; i, najzad, tu je
našao i jednu veliku kutiju, šareni paket od njegovog pažljivog producenta, iz
kojeg je ispala slika gce Pimpl Bilimorije s ljupkim osmehom i mnoštvom zlatnih
mašnica. Bioskop je bio u gradu.

*
 Neobično osećanje je počinjalo - to jest, ono mu se vratilo - kad se našao
gore u »dvokolicama« čekajući da ga spuste na binu. Zamišljao je sebe kako se
kreće putem na kojem će mu svakog trenutka biti ponuđen izbor - ta misao mu se
sama formirala u glavi bez ikakve njegove pomoći - izbor između dve realnosti,
između ovog sveta i onog drugog koji se takođe tu nalazio, vidljiv ali neviđen.
Osećao je da je spor, težak, udaljen od sopstvene svesti, i shvatio je da on nema ni
najmaglovitiju predstavu o tome koji bi put mogao da izabere, u koji bi svet mogao
da uđe. Lekari su imali pogrešan stav, sad je on to uvideo, kad su ga lečili od
šizofrenije; cepanje ličnosti nadvoje nije se odigravalo u njemu nego u vasioni.
Kad su dvokolice s njim počele da se spuštaju ka golemoj plimi huke i buke koja
je počinjala da buja ispod njega, on se preslišavao šta prvo treba da kaže, svoju
uvodnu repliku - Moje je ime Džibril Farišta, i ja sam se vratio - i tu svoju
repliku je čuo, tako reći, u stereo-zvuku jer je i ona pripadala i jednom i drugom
svetu, sa drugačijim značenjem u svakom; i sad ga osvetliše mlazevi svetlosti
reflektora, on visoko podiže ruke, vraćajući se ovenčan oblacima, - prepoznade ga
masa, prepoznadoše ga i njegove kolege-izvođači; ljudi su ustajali sa svojih
seđišta, svaki čovek, svaka žena i svako dete u gledalištu, pa su navalili na binu,
nezaustavljivi, kao more. - Prvi čovek koji se zaleteo u njega imao je vremena da
vrisne Sećate me se, Džibrile? Onog sa šest nožnih prstiju? Ja sam čuvao našu
tajnu; ali sam ipak govorio o dolasku Gospoda Boga, išao sam ispred vas, bio
sam glas koji viče u pustinji da će krivi postati pravi a hrapava mesta glatka -
ali onda ga je masa odvukla dalje, pa su se čuvari reda sjatili oko Džibrila, Pazite,
oni su se otkačili, vi smesta morate da - ali on nije odmah otišao već je još stajao
gledajući bizarne »ukrase« na glavama - gumene rogove - koje je nosila bar
polovina ljudi u gomili, da bi ličili na demone, kao da su ti rogovi bili simboli
njihove pripadnosti i prkosa; i čim je ugledao taj znak svog protivnika, osetio je
kako se vasiona račva i krenuo stazom ka levom krilu bine.
Zvanična verzija onog što se zatim dogodilo, verzija koju su prihvatila sva
sredstva informisanja, bila je da su Džibrila Farištu čekrkom podigli iz opasne
gužve na istim onim dvokolicama na kojima je bio i spušten, i iz kojih nije imao
vremena da iziđe; - i da mu je zato bilo lako da pobegne sa onog izolovanog i
skrovitog mesta visoko gore iznad rulje. Pokazalo se da je ova verzija bila
dovoljno otporna da preživi »otkriće« u listiću Glas (Voice) po kojem pomoćnik
šefa bine, zadužen za rukovanje čekrkom nije, i još jednom, nije pokretao čekrk
posle spuštanja dvokolica na binu; da su ta »rimska kolica« u stvari ostala na
daskama za sve vreme nereda koji su stvarali uzbuđeni obožavaoci filmskog
glumca; i da je velika lova data scenskom osoblju iza bine i binskim radnicima da
bi ih privoleli da se slože sa izmišljenom pričom, jer je ona, iako prava fikcija,
bila dovoljno stvarna da bi široka čitalačka publika, koja kupuje velike novine,
mogla u nju da poveruje. Međutim, glasine da je Džibril Farišta odlevitirao sa bine
Erls Korta i iščezao u nebeskom plavetnilu svojom sopstvenom energijom, brzo su
se širile među azijskim stanovnicima Londona, i bile pothranjivane mnogim
pričama o oreolu viđenom kako struji i treperi iz neke tačke na njegovom potiljku.
Danima posle drugog nestanka Džibrila Farište, ulični trgovci i torbari »noviteta«
u Brikholu, Vembliju i Brikstonu prodavali su isto onoliko veštačkih oreola-
igračaka (najpopularniji su bili zeleni fluorescentni obručići) koliko i onih
»rajfova« sa pričvršćenim parom gumenih rogova.

A on je lebdeo visoko iznad Londona! Haha, oni sad nisu više mogli ni da ga
dotaknu, oni đavoli što su se bili onako sručili na njega u onom pandemonijumu! -
Gledao je dole na grad i video Engleze. Nevolja sa Englezima je u tome što su oni
Englezi: proklete hladne ribe! mislio je on. - Žive pod vodom najvećim delom
godine, u dane koji imaju boju noći! - Dakle: tu je sad bio on, veliki Preobrazitelj,
a ovog puta, vala, ima da dođe do nekih preobraženja- prirodni zakoni su zakoni
preobražavanja prirode, a on je prava osoba koja će se time koristiti! - Jes’,
dapače: ovog puta, jasnost.
Pokazaće on njima - da! - svoju moć. - Tim nemoćnim Englezima! Zar oni
nikad nisu pomišljali na to da će im se istorija vratiti da ih proganja? - »Urođenik
je potlačena osoba koja neprestano sanja o tome da bude progonitelj« (Fanon).
Engleskinje ga više ne vezuju; ta konspiracija je otkrivena! - Pa, onda, nek’ se sve
magle nose! On će ovu zemlju iznova stvoriti. On je Arhanđeo, Gavrilo. -1 ja sam
se vratio!
Lice njegovog protivnika opet je visilo ispred njega, postajući sve oštrije, sve
jasnije. Okruglo lice sa sarkastičnim uvrnućem oko usana; ali njegovo mu je ime i
dalje izmicalo… ča, ča, kao čaj? Šah, krajj? Ili nešto kao (kraljevsko? čajno?)
plesanje, čajanka: Ča-ča-ča. - Tu negde, približno. - Pa onda sama priroda
njegovog protivnika: samog-sebe-mrzioca, falš-ega-stvaraoca, samouništitelja. I
opet Fanon? »Na taj način individua« - fanonovski urođenik - »prihvata
dezintegraciju kao Božju volju, klanja se pred doseljenikom i njegovom
bulumentom, i pomoću jedne vrste ponovnog uspostavljanja ravnoteže stiče
duševni mir k’o hladna stena.« - Daću ja njemu tu hladnu stenu! - Urođenik i
doseljenik, taj stari sukob koji se sad nastavlja na ovim vlažnim ulicama, sa
obrnutim kategorijama. - I sad mu pade na pamet da je on zauvek spojen sa svojim
protivnikom, da su u čvrstom zagrljaju, čas usta uz usta, čas glava uz rep - dupe-
glava, glava-dupe - kao ono kad su padali na zemlju: kad su se naseljavali. -
Stvari se nastavljaju onako kako su počele. - Da, bio je sve bliži tom imenu. -
Čiči? Sasa? - Moj drugi, moja ljubav…
… Ne! - Lebdeo je iznad zemlje perivoja i viknuo uplašivši ptice. - Nema
više tih dvosmislenosti koje stvara Engleska, tih biblijsko-satanskih zabuna! -
Jasnost, jasnost, po svaku cenu jasnost! - Ovaj Šejtan nije pali anđeo.- Zaboravi
one izmišljotine o »sinu jutra«; nije ovo dobri dečak koji je postao loš, već je to
čisto zlo. Istina je da on uopšte nije anđeo! - To stoji zapisano u Kuranu 18:50-
jasno kao dan. A koliko je još poštenija ova verzija! Koliko praktičnija,
prizemljenija, shvatljivija! - Ibis/Šejtan simboli mraka, Džibril simbol svetlosti. -
Napolje, napolje sa tim sentimentalnostima: spajanje, čvrsto vezivanje u jedno,
ljubav. Traži, nađi i uništi: to je sve.
… O ti najklizaviji, najđavolskiji od svih gradova!
- U kojem se ovakva kruta, stroga suprotstavljanja dave u beskonačnoj, sivoj
magli. - Koliko je On samo bio u pravu, na primer, što je iz sebe izagnao one
satansko-biblijske sumnje - one u vezi sa Božjom nevoljnošću da dopušta neslogu
među svojim anđelima-poručnicima - jer kako Ibis/Šejtan nije bio anđeo, tako ni
za Božanstvo nije bilo otpadnika koje bi trebalo suzbijati; i onih u vezi sa
zabranjenim voćem, i sa Božjim pretpostavljenim uskraćivanjem moralnog izbora
svojim stvorenjima; jer nigde u celoj Propovedi nije bilo tog Drveta (kako piše u
Bibliji) zvanog Koren Poznanja dobra i zla. To je, prosto, bilo neko drugo Drvo!
Kad je Šejtan iskušavao Rajski par, on je to drvo nazvao samo »Drvetom
besmrtnosti« - a pošto je on bio lažov, istina (otkrivena inverzijom) bila je u tome
da je to zabranjeno voće (jabuke nisu posebno naznačene) visilo na Drvetu Smrti,
ništa manje, na ubici ljudskih duša. - I šta je ostalo od tog Boga koji se plašio
moralnosti? Gde bi se On mogao naći? - Samo tamo duboko, dole, u engleskim
srcima. - Koja je on, Džibril, došao da preobrazi.
Abrakadabra! Ćiri-bu ćiri-ba!
Hokus pokus preparandus!
Ali odakle bi trebalo da počne? - Pa, onda, nevolja s Englezima je njihova
sopstvena nevolja:
Njihova:
Jednom rečju, Džibril svečano izjavi, njihova klima.
 Lebdeći na svom oblaku, Džibril Farišta je došao do zaključka da je moralna
maglovitost Engleza meteorološki prouzrokovana. »Kad dan nije topliji od noći«,
rasuđivao je on, »kad svetlost nije svetlija od mraka, kad zemlja nije suvlja od
mora, onda je jasno što ljudi ne mogu da prave razlike, te počinju da vide sve - od
političkih stranaka do religijskih uverenja - kao maltene-iste-stvari, ništa-za-
biranje, niti za-uzimanje-ili-davanje. Kakva ludorija! Jer istina je ekstremna, to je
tako a nije onako, to je on a nije ona; to je stvar pripadništva, a ne sport za
gledaoce. To je, ukratko, nešto uspaljeno. »Grade« viknu on, a glas mu se valjao
preko metropole kao grmljavina, »ja ću te zato tropikalizovati.«
Džibril je nabrajao koristi od njegovog nameravanog preobražavanja
Londona u tropski grad: Određenija definicija moralnosti, ustanovljenje sijeste -
odmora popodnevnog, razvoj živih i ekspanzivnih obrazaca ponašanja stanovnika,
viši kvalitet popularne muzike, nove ptice na drveću (veliki američki papagaji,
ćubaste papige, pauni), novo drveće ispod ptica (kokosove palme, tamarind,
ban’jan-smokva sa visećom bradom). Poboljšan život na ulicama, cveće vrištećih
boja (purpurno crveno, jarko crveno, neonski zeleno), dugorepi majmunćići u
krošnjama hrastova. Jedan nov, ogroman super market za prodaju kućnih er-
kondišning aparata, plafonskih ventilatora, zapaljivih serpentinica i sprejova
protiv komaraca. Industrija za preradu kokosovog vlakna i proizvodnju
kokosovog ulja. Povećana privlačnost Londona kao centra međunarodnih
konferencija, itd.; bolji kriketaši; veći naglasak na vladanje loptom među
profesionalnim fudbalerima, tradicionalno i bezdušno englesko zalaganje za
»visok radni učinak«, sada malo zastareo zbog vrućine. Religijska gorljivost,
političko vrenje, obnova zanimanja za inteligenciju. Likvidacija britanske
rezervisanosti; odbacivanja flaša sa vrelom vodom iz ledenih kreveta zauvek i
umesto njih, u uspaljene noći, vršenje lagane i miomirisne ljubavne radnje.
Pojava novih društvenih vrednosti: upadanje nenajavljenih prijatelja jedni
drugima u kuću, zatvaranje domova starih roditelja, naglasak na širenje
porodice. Začinjenija jela; upotreba i vode osim toaletnog papira u engleskim
klozetima; radosno trčanje u kompletnoj odeći bez mantila kroz prve monsunske
kiše.
Štete: kolera, tifus, legionarska bolest, bubašvabe, prašina, galama, kultura
neumerenosti.
Stojeći na horizontu i šireći ruke da ispuni nebo, Džibril uzviknu: »Neka bude
tako.«
Tri stvari se brzo đogodiše.
 Prva je bila u tome da su nezamislivo kolosalne, elementarne sile
transformacijskog procesa grunule iz njegovog tela (jer, zar on nije bio njihovo
otelovljenje?) i da je privremeno bio savladavan nekim toplim, vrtoglavim
opterećenjem, opojnim mućenjem svesti zbog čega je morao začas da zažmuri.
Druga je bila, čim je zažmurio, da se rogati jareći lik g. Saladina Čamče
pojavio na ekranu Džibrilove svesti, u oštrim i jasnim crtama, da bolje nisu mogle
biti; zajedno sa, kao titlom ispod lika, imenom njegovog protivnika.
A treća stvar bila je to da se Džibril Farišta, kad je otvorio oči, ponovo
našao, klonuo, pred vratima stanaAleluje Koun, moleći je za oproštaj i kukajući O
Bože, to se dogodilo, to se stvarno opet dogodilo.

Ona ga je smestila u krevet; on je osećao kako beži u san, roneći glavačke u

nj, daleko od pravog-pravcatog Londona i u pravcu Džahilije, jer mu je strah bio
prešao preko srušenog graničnog zida i počeo da se ušunjava u sate njegovog
budnog stanja.
»To je kod njega neki nagon za stalnim vraćanjem kući: ludo jurcanje od
jednog do drugog«, rekla je Alicija kad joj je ćerka preko telefona saopštila
najnoviju vest. »Ti bi morala da instaliraš neki signal, nešto kao u onim kolima
hitne pomoći.« Kao i obično, ona je svoju brigu skrivala iza svog crnog humora. I
konačno je rekla sledeće: »Ovog puta budi razumna, Aleluja, je l’ hoćeš? Sad ga,
blago meni, smesti u ludnicu.«
»Videćemo, majko. On je baš sad zaspao.«
»Znači li to da neće više da se budi?« odvratila je Alicija, a zatim se
obuzdala. »U redu, znam, to je tvoj život. Čuj, možda i ova promena vremena utiče
na njega? Kažu da će to mesecima potrajati: ,blokirana šema’, čula sam to na
televiziji, kiše nad Moskvom, dok je ovde zavladao neki tropski talas vrućine.
Zvala sam Bonieka u Stanfordu i rekla sam mu: sad i mi ovde u Londonu imamo
vašu klimu.«
VI POVRATAK U DŽAHILIJU
 Kad je pesnik Baal video kako se jedna suza boje krvi pojavljuje u uglu levog
oka statue Al-Late u Kući Crnog kamena, on je shvatio da je Prorok Mahaund na
putu svog povratka u Džahiliju, posle izgnanstva od četvrt veka. Žestoko je
podrigivao - bila je to napast godina njegovih, zadebljavanje jezika kao i debljanje
tela mu, postepeno zgrušavanje krvi, što je Baala, u njegovoj pedesetoj godini
života, bilo pretvorilo u figuru sasvim drukčiju od one njegove nekadašnje mlade i
živahne. Ponekad je imao osećanje da je i sam vazduh deblji nego ranije, da mu se
opire, te ga i posle kraćeg hodanja ostavlja u stanju zadihanosti, sa bolom u
ramenu i nekom nepravilnosti u grudima… a i Mahaund je sigurno bio drukčiji
nego ranije, dok se sad, u svom sjaju i svemoći vraćao u mesto iz kojeg je praznih
šaka, pa čak i bez žene, pobegao. Mahaund u svojoj šezdeset-petoj. Naša se imena
susreću, razdvajaju, i susreću ponovo, mislio je Baal, ali ljudi koji se sa svojim
imenima kreću po svetu, ne ostaju isti kao imena. Ostavio je kip Al-Late, izronio
na sunce i iza sebe čuo neki kratki prigušeni kikot. Okrenuo se, sa naporom; nikog
nije video. Samo jedan skut ogrtača koji je nestajao iza ugla. Ovih dana, Baal sa
izlizanim petama, često je izazivao kikot kod stranaca, na ulici. »Barabo!« viknuo
je on iz sveg glasa i skandalizirao druge poklonike u Kući. Baal, ostareli pesnik,
opet se nepristojno ponaša. On sleže ramenima i krenu svojoj kući.
Grad Džahilija nije više bio sazdan od peska. Sto će reći da su prohujale
godine, čarolije vetrova, dejstvo Meseca-skamenjivača, ljudska zaboravnost i
neizbežnost napretka očvrsli grad, te je on tako izgubio svoja stara, promenljiva,
provizorna svojstva opsene u kojoj su ljudi mogli da žive, i postao prozaično
mesto, svakodnevično i (kao i njegovi pesnici) siromašno. Mahaundova ruka beše
postala dugačka; njegova moć je opasavala Džahiliju, prekinula protok krvi
njegovog života, hodočasnika i karavana. Sada je bilo tužno pogledati vašare
Džahilije.
Čak je i sam Velikaš izgledao ofucano - u njegovoj sedoj kosi bilo je isto
onoliko pukotina i rupa kao i u njegovim zubima. Njegove naložnice su umirale od
starosti, a on više nije imao snage ili - kako se po prevrtljivim sokacima grada
govorkalo, potrebe - da ih zamenjuje mlađim ženskama. U neke dane je
zaboravljao da se obrije, što je samo pogoršavalo njegov izgled zapuštenosti i
poraženosti. Samo je Hind bila ista kao i ranije.
Ona je uvek uživala nešto slično ugledu veštice, koja je bila kadra da vam
izbaksuzira neku boleštinu kad biste propustili da se duboko poklonite pred njenom
nosiljkom dok prolazi ulicom, ugledu okultistkinje koja je imala moć da muškarce
preobražava u pustinjske zmije, kad bi ih se zasitila, a onda bi ih hvatala za repove
i bacala u kotao da ih zajedno sa kožom skuva za svoju večeru. A sad, pošto se
bila primakla šezdesetoj godini života, legendi o njenoj Crnoj Magiji dodavani su
novi dokazi zbog njenog izvanrednog i neprirodnog propusta da stari. Dok je sve
oko nje padalo u mrtvilo, dok su sve grupe plemena Ajkula postajale sredovečne i
čučale na uličnim ćoškovima igrajući karte i bacajući kockice, dok su stare vračare
s čvornovatim konopcima i »padavičarke« umirale od gladi u jarkovima, dok je
rasla jedna generacija čiji su konzervativizam i bespogovorno obožavanje
materijalnog sveta bili posledica njihovog suočavanja s problemom nezaposlenosti
i bede, dok je veličanstveni grad gubio svest o samom sebi i dok je čak i onom
kultu mrtvih opadala popularnost - na zadovoljstvo kamila Džahilije, čija je
nevoljnost da ih prebijenih nogu ostavljaju na grobovima gospodara bila sasvim
razumljiva… dok je, ukratko, Džahilija propadala, Hind je ostajala nenaborana,
telo joj je bilo čvrsto kao u svake mlade žene, kosa crna kao gavranovo perje, oči
svetlucave kao noževi, držanje i dalje oholo, a glas netrpeljiv prema svakom
suprotstavljanju. Hind je, a ne Simbel, sada vladala gradom; ili je to bar ona sama
nesumnjivo verovala.
Dok je Velikaš postajao rovit i sipljiv starac, Hind se bavila pisanjem
upozoravajućih i savetodavnih epistola ili Imla stanovnicima grada. One su bile
lepljene po zidovima u svim ulicama varoši. I tako je došlo do toga da Hind, a ne
Abu Simbela, Džahilijanci smatraju za otelovljenje grada, za njegovog živog
avatara, jer su oni u njenoj fizičkoj nepromenljivosti i nepokolebljivoj odlučnosti
njenih proklamacija videli sami sebe u mnogo prijatnijim bojama nego u ogledalu
Simbelovog osipajućeg lika. Hindini plakati sa objavama bili su uticajniji od bilo
kojih pesničkih stihova. Ona je i dalje bila seksualno halapljiva i proždrIjiva, te je
spavala sa svakim piscem u gradu (iako je mnogo vremena bilo prošlo od onda
kada je Baalu dopuštala da se uvlači u njen krevet); a sada je ona pisce
iskorišćavala, odbacivala i ostajala neobuzdana. Ni od mača ni od pera. Ona je
bila Hind, žena koja beše prišla džahilijanskoj armiji prerušena u muškarca,
koristeći se čarolijama za odbijanje svih kopalja i mačeva. i tražeći, pri tom, u
vrtlogu rata, ubicu svoje braće. Hind, koja je iskasapila Prorokovog strica, pa
zatim pojela i džigericu i srce tog starog Hamze.
Ko se njoj mogao opreti? Zbog njene večne mladosti koja je istovremeno bila
i njihova, zbog njene okrutnosti koja im je stvarala iluziju da su nepobedljivi; i
zbog njenih bikova, koji su predstavljali odbijanje, nepriznavanje prolaženja
vremena, istorije, starenja, koji su opevali gradski nepomračeni sjaj i prkosili
đubretu i nemoći njegovih ulica, koji su uporno isticali veličinu, vođstvo,
besmrtnost i Džahilijin status čuvara božanskog… zbog tih njenih pisanija narod
joj je opraštao promiskuitet, bio gluv na priče o grdnim smaragdima (u njenoj
težini) kao poklonu za njene rođendane, nije se obazirao na glasine o njenim
orgijama, smejao se pričama o njenoj ogromnoj garderobi, o petsto-i-osamdeset
spavaćica od zlatnih listića i četiri-stotine-i-dvadeset pari papuča ukrašenih
rubinima. Građani Džahilije vukli su se svojim sve opasnijim ulicama, u kojima su
ubistva zbog sitnih para bivala obična pojava, u kojima su stare žene bile silovane
i ritualno kasapljene, u kojima su nerede gladnih gušile Hindine lične policijske
snage - njeni Mantikorski korpusi; i uprkos svakom osvedočenju njihovih očiju,
stomaka i budelara, oni su verovali Hindinim šapatima u njihove uši: Vladaj,
Džahilijo, slavo ovog sveta.
Ali nisu svi, naravno, verovali. Nije, na primer, verovao Baal, koji je skretao
pogled sa javnih zbivanja i pisao pesme o nenagrađenoj ljubavi.
Žvaćući rotkvicu, Baal je došao svojoj kući, prošavši kroz mračnu kapiju u
naprslom zidu. Ušao je u malo, popišano dvorište nađubreno živinskim perjem,
korama od oljuštenog povrća i tragovima krvi. Tu nije bilo nijednog znaka
ljudskog života: samo muve, senke, strava. Tih dana je bilo potrebno biti na
oprezu. Jedna sekta ubica-hašašina lutala je kroz grad. Bogatim građanima bilo je
savetovano da svojim kućama prilaze kroz zadnja dvorišta, da bi proverili da li su
pod prismotrom sa ulice; kad bi sve bilo u redu, oni bi jurnuli na kapiju, pa bi je
zamandalili pre nego što bi se neki zločinac probio unutra. Baal se nije bavio
takvim merama opreznosti. On je nekad bio bogat, ali to mu se desilo četvrt veka
ranije. Sada nije više bilo potrebe za satirom - opšti strah od Mahaunda bio je
razorio tržište uvreda i viceva. A sa opadanjem kulta mrtvih, bilo je došlo i do
oštrog pada u porudžbinama epitafa i trijumfalnih oda osvete. Bila su teška
vremena.
Sanjajući o davno izgubljenim gozbama, Baal se penjao uz rasklimatane
drvene stepenice do svoje sobice na spratu. Sta je on imao što je moglo da mu se
ukrade. Ni noža on nije bio vredan. Otvarajući svoja vrata, krenuo je u sobičak i
tad ga je neko tako gurnuo da je on odleteo na suprotan zid i razbio nos. »Nemojte
me ubiti«, slepo je zacvilio. »O, Bože, nemojte me ubiti, imajte milosti, o.«
Neka druga ruka je zatvorila vrata. Baal je znao da će svaka njegova vriska
ostati između ta četiri zida, zatvorena u njegovoj mrtvoj-’ladnoj sobi. Niko ne bi
došao da mu pomogne; pa i on sam, kad bi čuo susedov vrisak, nabio bi svoj
krevet na vrata.
Upadačev ogrtač s kapuljačom potpuno mu je skrivao liee. Baal je brisao svoj
raskrvavljeni nos, klečeći na podu i tresući se od straha neobuzdano. »Ja nemam
para«, zakukao je. »Ja ništa nemam.« A sad došljak progovori: »Kad gladno pseto
traži hranu, ono je ne traži u štenari.«
 I posle tih reči, tajac; a zatim: »Baale. Od tebe nije mnogo ostalo. Ja sam se
nadao da ću naći više.«
Baal oseti neku čudnu mešavinu uvređenosti i straha. Da li je to bio neki
njegov duševno poremećeni obožavalac koji ima nameru da ga ubije zato što on,
Baal, nije više živeo u skladu sa svojim starim snažnim delima? Dršćući i dalje,
Baal pokuša sa omalovažavanjem samog sebe. »Susret s piscem obično donosi
razočaranje«, ponudi on. Onaj drugi nije obraćao pažnju na tu primedbu.
»Mahaund ilolazi«, reče on.
Ova klot-izjava ispuni Baala najdubljim osećanjem straha. »Kakve to ima
veze sa mnom?« uzviknu on. »Sta on lioće? Davno je to bilo - prošao je ceo jedan
ljudski vek otada - i više nego ljudski vek. Sta hoće on? Jesi li ti od - da li tebe on
šalje ovamo?«
»Njegovo pamćenje je dugo kao i njegovo lice«, reče nezvani gost,
odbacujući unazad svoju kapuljaču. »Ti i ja imamo nešto zajedničko. Obojica ga se
plašimo.«
»Ja tebe znam«, reče Baal.
»Da.«
»Po tvom načinu govora. Ti si stranac.«
»,Revolucija vodonoša, doseljenika i robova’«, citirao je stranac. »Tvoje
reči.«
»Ti si taj doseljenik«, setio se Baal. »Onaj Persijanac. Sulejman.« Persijanac
se osmehnu, ukrivo. »Salman«, ispravi ga on. »Nisam mudrac, ali sam
mirotvorac.«
»Ti si bio jedan od njegovih najbližih«, reče Baal smeteno.
»Što si jednom mađioničaru bliži«, gorko odgovori Salman, »to mu lakše
otkrivaš trik.«

A Džibril je snivao ovako:

U oazi Jatrib, sledbenici nove vere Potčinjavanja našli su se bez zemlje, i zato
su bili siromašni. Mnogo godina su se izdržavali hajdukovanjem, napadanjem na
mnoge bogate karavane kamila na putu za Džahiliju i iz nje. Mahaund nije imao
vremena za skrupule, rekao je Salman Baalu, niti za kakvu grižu savesti zbog
ciljeva i sredstava za njihovo postizanje. Vernici su živeli u bezakonju, ali tih
godina, Mahaund - ili možda treba reći arhanđel Džibril?- ili možda Al-Lah? - bio
je opsednut zakonom. I sred onog palmovog drveća u oazi, Džibril se pojavljivao
Proroku i deklamovao mu pravila, pravila, pravila, sve dotle dok vernici nisu
počeli da teško podnose i same izglede bilo kakvih novih otkrovenja, reče Salman;
pravila za svaku prokletu stvar - ako čovek prdne da treba lice da okrene prema
vetru, pa onda i pravilo o tome kojom rukom treba da pere svoju stražnjicu. Bilo je
to kao da nijedan vid ljudskog bitisanja nije smeo da ostane bez pravila, slobodan.
Otkrovenje - propovedanje - upućivalo je vernike i u to koliko smeju da jedu,
koliko duboko u san da tonu, i koji je položaj pri parenju sa ženom odobren od
božanstva, te su oni tako naučili da sodomiju i onaj klasični položaj arhanđel
dopušta, dok se među zabranjenim položajima nalaze svi oni pri kojima se žena
namešta na jeste, odozgore. Džibril je, dalje, naveo spisak dozvoljenih i
zabranjenih tema za razgovor i označio delove tela koji ne smeju da se češu bez
obzira na to koliko mogu da svrbe čoveka. Stavio je zabranu na konzumiranje
morskih račića, tih bizarnih vanzemaljskih stvorova koje nijedan vernik nikad nije
video, i zahtevao da se životinje polako ubijaju, krvavljenjem, tako da one
potpunim doživljavanjem svoje smrti mogu da shvate značaj svojih života, jer živa
bića samo u trenutku umiranja shvataju da im je život bio realan a ne neka vrsta
sna. Arhanđel Džibril je podrobno objasnio i način na koji čoveka treba sahraniti,
i kako njegovu imovinu treba deliti, te se Salman Persijanac pitao kakve je vrste
taj Bog koji toliko podseća na nekog biznismena. Bilo je to onda kad mu je sinula
misao koja mu je uništila veru, jer se setio da je i sam Mahaund, svakako, bio
biznismen, i to prokleto uspešan biznismen, čovek za koga su organizacija posla i
pravila bili prirodna stvar, te, prema tome, kakva je to samo bila sjajna pogodnost
za njega da se združi sa jednim tako poslovnim arhanđelom, koji mu je prenosio
upravljačke odluke tog korporativno visoko svesnog, mada ne i korporalnog,
telesnog, Boga!
Posle toga je Salman počeo da zapaža kako su anđelova otkrovenja težila da
budu korisna i dobro tempirana, tako da bi se anđeo - kad vernici osporavaju
Mahaundova gledišta o bilo čemu, počev od mogućnosti putovanja kroz svemir pa
do Večne Kuće Paklene - pojavio sa odgovorom, i on je uvek Mahaunda
podržavao, izjavljujući bez i najmanje senke sumnje da je nemoguće da čovek ikad
hoda po Mesecu, i, sa isto toliko sigurnosti, tvrdeći da je priroda prokletstva
prolazna: da će čak i najveći grešnici s vremenom biti očišćeni od greha u
paklenom ognju i zatim pušteni da nađu svoj put u miomirisne vrtove Đulistana i
Bostana. Bilo bi drukčije, žalio se Salman Baalu, da je Mahaund zauzeo svoj stav
posle primanja otkrovenja od Džibrila; ali nije, već je ljudima samo ostavio taj
zakon, koji će anđeo kasnije potvrditi; i tako sam ja tu počeo da njušim neki smrad,
pa sam pomislio da to mora biti vonj onih izmišljenih legendarnih nečistih
stvorova - kako se zvahu - morskih račića.
Taj riblji vonj počeo je da opseda Salmana, koji je među Mahaundovim
bliskim saradnicima imao najviše obrazovanje, zahvaljujući tada superiornom
školskom sistemu u Persiji. I upravo je zbog te svoje naprednosti u obrazovanju,
Salman bio postavljen za Mahaundovog zvaničnog pisara, te je tako njemu pripalo
da stavlja na hartiju ta beskonačno umnožavajuća pravila. Sva ta otkrovenja
podobna, rekao je on Baalu, i što sam duže radio taj posao, ispadalo je sve crnje i
gore. - Međutim, jedno vreme je morao da odloži svoje sumnje, jer je vojska
Džahilije marširala na Jatrib, rešena da poubija te muve što su peckale i
dodijavale njihovim karavanima i smetale im u poslu. Šta se zatim desilo dobro je
poznato, nema potrebe da to ponavljam, rekao je Salman, ali onda njegova
neskromnost provali i prinudi ga da Baalu ispriča kako je on, lično, spasao Jatrib
od sigurnog razaranja, kako je sačuvao Mahaundovu glavu svojom idejom o
kopanju jarka. Salman je nagovorio Proroka da naredi da se iskopa jedan ogroman
rov oko celog naselja oaze, koje nikakvim zidom nije bilo zaštićeno, i to tako širok
rov da čak ni legendarni arapski atovi čuvene džahilijanske konjice ne bi mogli da
ga preskoče. Jarak: sa šiljatim kočevima na dnu. Kad su Džahilijanci ugledali taj
nesportski prokop, njihov smisao za viteštvo i čast prinudio ih je da se drže kao da
jarak nije bio prokopan, pa su podboli svoje konje i u punom zaletu jurnuli na
naselje. Cvet armije Džahilije, kako ljudski tako i konjski, završio je nabijen na
kočeve Salmanove persijanske pokvarenosti.- Nikad ne veruj došljaku i ne kockaj
se s njim. - A šta je bilo posle poraza Džahilije? Salman se jadao Baalu: Pomislio
bi da sam ja bio heroj; ja nisam sujetan čovek, ali gde su bila javna priznanja i
počasti, gde Mahaundova zahvalnost, zašto arhanđel nije mene ni pomenuo u
svojim depešama? Ništa, ni slovca, kao da je i moja verna misao, moja ideja
o jarku, bila jedan jeftin trik, jedna tuđinska stvar, nečasna i nepoštena; kao da je
njihova muškost bila ugrožena tom stvari i kao da sam im ja povredio ponos time
što sam im sačuvao kožu. Ja sam držao jezik za zubima i ništa nisam rekao; ali
posle toga sam mnoge prijatelje izgubio, i mogu ti reći da te ljudi mrze kad im
učiniš nešto dobro.
Ali uprkos jatribskom jarku, vernici su u ratu sa Džahilijom izgubili dosta
ljudi. Oni su u svojim prepadima izgubili isto onoliko života koliko su i uništili. A
kad se rat završio, hej - razumiješ ti mene! - arhanđel Džibril je uputio preživele
muškarce da se žene sa udovicama, jerbo, kad bi se one ponovo udavale izvan
vere, bile bi izgubljene za religiju Potčinjavanja. O, kakav praktičan anđeo! -
podrugljivo je Salman rekao Baalu. Pre toga je on bio izvukao iz nabora svog
ogrtača jednu flašu školjke - palmove rakije - i sad su njih dvojica već dobro
cugali, dok je padao mrak. Salman je postajao sve brbljiviji kako se nivo žućkaste
tečnosti spuštao ka dnu boce; Baal se nije mogao setiti kad je poslednji put u
životu nekog čuo da izbacuje takvu buru i bujicu reči. O, ta faktička otkrovenja,
uzviknuo je Salman; čak nam je bilo rečeno da nema veze ako smo već oženjeni, i
da možemo istovremeno biti i u četiri braka, ako smo u stanju da ih finansijski
održavamo; dakle, mož’ misliti, i badže su stvarno krenule u te četvorostruke
radnje.

Ono što je Salmana konačno navelo da »raskrsti« s Mahaundom, bilo je

pitanje žena; i Satanskih stihova. Čuj, ja nisam ogovarač, Salman se pijano
poveravao Baalu, ali posle smrti njegove žene, Mahaund nije bio anđeo, shvataš
šta mislim. Međutim, on je u Jatribu našao ono što mu odgovara. Žene tamošnje:
one su uspele da mu za godinu dana crnu bradu pretvore u polubelu. Ono što je kod
našeg Proroka važno, dragi moj Baale, jeste to da on nije voleo da mu žene po
godinama odgovaraju; on je tražio i majku i ćerku; pomisli samo na njegovu prvu
ženu a zatim i na Ajšu: jedna i suviše matora a druga i suviše mlada za njega,
njegove dve ljubavi. On nije voleo da trza na neku žensku njegovih godina. Ali
žene u Jatribu su drukčije, ti to ne znaš, jer ovde, u Džahiliji, vi ste navikli da
svojim ženama naređujete kako da se vladaju, ali one naše neće to da trpe. Kad se
tamo čovek oženi, on živi sa roditeljima svoje supruge! Zamisli! Jezivo, je 1’ da? I
tokom celog braka njegova žena drži sopstveni šator. Ako želi da se otarasi svog
muža, ona okrene šator u suprotnom pravcu, te kad on dođe kod nje, badža naleti na
platneni zid šatora gde je ranije bio otvor, i to ti je ono, on je napolju, razveden, i
ništa pod milim bogom ne može da učini. Dakle, naše ženske su, tako, počinjale da
se pridržavaju tog stila života, i bog-sveti-zna kakve su im sve ideje bile u
glavama; kad, naprasno - trasl - i eto ti knjige pravila i propisa, i anđeo krenu da
popuje o tome šta žene ne smeju da rade, i on ti poče da ih tera natrag u poslušnost
kakvu je Prorok želeo, u krotkost i materinstvo, i da, kad idu, idu tri koraka iza
muža ili, kad sede kod kuće, da sede mudro i udaraju šminku na obraze. O, kako su
se žene samo smejale vernima! - kunem ti se - ali taj čovek je mađioničar, niko nije
mogao da se odupre njegovim čarima, da odoli njegovom šarmu; vernice su
uradile ono što im je on naredio. Pokrile su se: on im je, uostalom, nudio Raj.
»Bilo kako bilo«, reče Salman kad se rakija našla pri dnu boce, »tek, ja sam
najzad bio odlučio da ga stavim na probu.«
Jedne noći, persijski pisar je usnio san u kojem je lebdeo iznad Mahaunda
kod Prorokove pećine na Brdu Koun (na Bregu-Šišarki). Salman je to isprva
smatrao za svoje nostalgično sanjarenje o starim danima u Džahiliji, ali zatim ga je
uzdrmala pomisao da je to mesto, u snu, odakle je gledao dole, bilo ono
uobičajeno arhanđelovo mesto, i u tom trenutku sećanje na događaj sa Satanskim
stihovima vratilo mu se tako živo kao da se to juče dogodilo. »Možda ja u tom snu
nisam sanjao da sam Džibril«, reče Salman. »Možda sam bio Šejtan.« Svest o toj
mogućnosti dala mu je đavolsku ideju. Posle tog sna, kad je, sedeći pored
Prorokovih stopala, zapisivao pravila pravila pravila, počeo je, krišom, da menja
stvari.
»Sitnice, u početku. Kad je Mahaund recitovao stih u kojem se Bog opisuje
kao svečujući i sveznajući, ja bih napisao sveznajući i svemudri. U ovome je
stvar: Mahaund nije primećivao izmene. I tako sam ja zapravo pisao Knjigu iliti je
preinačavao, kvareći Božije reči svojim sopstvenim profanim jezikom. Ali, tako ti
Neba, ako moje oskudne reči nisu mogle da se razlikuju od Otkrovenja Božjeg
ličnog Izaslanika, šta je to onda trebalo da znači? Šta je to govorilo o kvalitetu
božanske poezije? Čuj, kunem ti se, bio sam potresen do same srži. Jedna je stvar
biti pametna baraba u polusumnji pred čudnim poslovima, ali je sasvim druga kad
vidiš da si ti tu u pravu. Čuj: ja sam izmenio svoj život zbog tog čoveka. Ostavio
sam svoju zemlju, prešao preko sveta, naselio se u narodu koji me je smatrao za
prljavu kukavicu koja se tu nešto trsi da ih spasava, i taj narod nikad nije cenio što
sam ja… ali manimo sad to.
Istina je u tome da je ono što sam ja očekivao, pošto sam napravio one sitne
izmene - svemudri umesto svečujući ono što sam želeo, bilo, da kad to ponovo
pročitam Proroku on kaže: Šta je to s tobom, Salmane, jesi li ti postao gluv? A da
se ja na to trgnem: uf, O Bože, malo sam pogrešio, kako sam to mogao! - pa da se
onda ispravim. Ali to se nije desilo; i onda sam ja pisao Otkrovenje i niko nije
ništa primećivao, a ja, opet, nisam imao hrabrosti da to priznam. Bio sam se
grozno ukenjao od straha, mogu ti reći. A osim toga, bio sam tužniji nego ikad. I
tako sam morao da nastavim to da radim. Mislio sam da mu je ta stvar jednom
promakla, svako može da pogreši. Zato sam sledeći put napravio veću izmenu. On
je rekao Hrišćanin a ja sam napisao Jevrejin. E, to će on sigurno da zapazi, kako
da ne zapazi? Ali kad sam mu pročitao to poglavlje, on je klimnuo glavom i
ljubazno mi se zahvalio, a ja sam, sa suzama u očima, izišao iz njegovog šatora.
Posle toga sam znao da su moji dani u Jatribu izbrojani; ali morao sam to i dalje da
radim. Morao sam. Nema takve gorčine kao što je ona u čoveku koji shvati da je
sve vreme verovao u jednu sablast. Znao sam da ću pasti, ali i da će on pasti
zajedno sa mnom. I tako sam nastavio sa svojim đavolijama, menjao stihove, sve
dok jednog dana, kad sam mu čitao svoje zabeleške, nisam video kako se on mršti i
trese glavom, kao da želi da razbistri svoju svest; a zatim je polako klimnuo u znak
odobravanja, ali ipak sa nešto sumnje. Ja sam znao da sam došao do same ivice, i
da će on, kad sledeći put preinačim Knjigu, postati svega svestan. Te noći sam
budan ležao, držeći njegovu sudbinu u svojim rukama, kao i svoju. Kad bih
dopustio da budem uništen, ja bih uništio i njega. Morao sam, te grozne noći, da
biram: ili smrt ili osudu na život bez igde ičega. I, kao što vidiš, ja sam izabrao:
život. Pre svanuća sam napustio Jatrib na svojoj kamili, i, posle mnogih nevolja o
kojima neću da te svojom pričom davim, vratio sam se ovamo, u Džahiliju. A sad
trijumfalno dolazi Mahaund; i tako ću ja, ipak, izgubiti život. A njegova moć je
postala i suviše velika, da bih ja sad mogao da ga svrgnem.«
Baal ga upita: »Zašto si ti tako siguran da će te on ubiti?«
Salman, Persijanac, odgovori: »Zbog njegove Reči protiv moje.«

Kad je Salman skliznuo u nesvest na podu, Baal je legao na svoju bockavu

slamaricu, na drvenom krevetu, osećajući čelični obruč bola oko čela i treperenje
upozorenja u srcu. Često je njega zamorenost životom bodrila da ne želi da stari,
ali, kao što Salman beše rekao, sanjati o nekoj stvari je sasvim drukčije od
suočavanja sa njenim činjeničnim stanjem. On je već neko vreme dosad bio
svestan toga da se svet sužava oko njega. Nije više mogao da se pravi da su mu oči
onakve kakve bi trebalo da budu, jer mu je njihovo gašenje guralo život u sve veću
senku i sve težu uhvatljivost. Uz sve to zamagljivanje i gubljenje detalja iz očnjeg
vida, nije bilo nikakvo čudo što mu se i poezija iscrpljivala. I uši su mu postajale
nepouzdane. Ako se to tako nastavi, on će uskoro, usled gubitka svih čula, biti od
svega otkačen… ali možda do toga ipak neće doći. Dolazio je Mahaund. Možda
on, Baal, nikad više neće poljubiti neku ženu. Mahaund, Mahaund. Zašto je ovaj
pijani brbljivac došao kod mene, pomislio je ljutito. Kakve ja imam veze s
njegovom izdajom? Svi znaju zašto sam ja pisao onu satiru, pre toliko godina; to i
on mora da zna. Kako je Velikaš samo pretio i kako se siledžijski ponašao! Nisam
ja odgovoran. Uostalom, ko je taj obesni i podrugljivi momak, to čudo-od-momka,
Baal, oštra jezika? Ja ga ne poznajem. Pogledajte me samo: težak sam, tup,
kratkovid, a uskoro ću biti i gluv. Koga ja ugrožavam? Nikog živog. I on poče da
drma Salmana: probudi se, ja ne želim da se s tobom družim, ti ćeš me uvaliti u
nevolje.
Persijanac je i dalje hrkao, sedeći raskrečenih nogu na podu i leđima
naslonjen na zid, dok mu je glava, kao kod lutke, visila na jednu stranu; a Baal,
mučen glavoboljom, pade natrag na svoj krevet sa slamaricom. Njegove pesme,
pomislio je, kakve li behu one? Kakva vrsta ideje - do đavola, čak nije mogao ni
pravilno da se seti one stare, da li Pokornost danas znači, da, tako nešto, a nije ni
čudo, posle toliko vremena, pa tamo nešto kao zrači, i onda bekstvo dileje od
ideje, i to je svakako kraj te pesme. Mahaunde, svakoj novoj ideji dva se pitanja
postavljaju. Kad je slabo: da li će biti kompromisa? Mi znamo odgovor na to
pitanje. A sad, Mahaunde, na tvom povratku u Džahiliju, vreme je i za drugo
pitanje: Kako se ti ponašaš kad pobeđuješ? Kad tvoji neprijatelji zavise od milosti
i nemilosti tvoje, a vlast ti je apsolutna: šta onda? Svi smo se mi promenili: svi
osim one Hind; a prema ovom što ovaj pijanac priča, Hind, izgleda, više liči na
ženu Jatriba nego Džahilije. I onda nije nikakvo čudo što vas dvoje niste jedno
drugom išli niz dlaku: ona nije mogla da ti bude ni majka ni ćerka.
Dok je tonuo u san, Baal je razmatrao svoju sopstvenu beskorisnost, svoju
bezuspešnu umetnost. Sad, pošto je već odavno napustio sve javne govornice,
pesme su mu bile pune nedostataka; bez mladosti, lepote, ljubavi, zdravlja,
bezazlenosti, cilja, snage, sigurnosti, nade. Nedostatka znanja. Nedostatka para.
Nedostatka žene zvane Hind. Figure su se okretale od njega u njegovim odama, i
što ih je on strasnije prizivao k sebi, one su se brže udaljavale od njega. Pejzaž
njegove poezije i dalje je bila pustinja, nestalne dine s perjanicama od belog peska
što su se lelujale na vetru i odletale dalje sa njihovih vrhova. Pitomi bregovi,
nezavršena putovanja, nestalnost šatora. Kako da napraviš mapu zemlje koja se
svaki dan rascvetavala u nove oblike? Zbog takvih pitanja jezik mu je postajao
preterano apstraktan, slike preterano fluidne, a metrika preterano neskladna. To ga
je vodilo u stvaranje himeričnih formi, lavoglavih jarcoguzih zmijorepnih
nemogućnosti čiji su oblici osećali prinudu da se menjaju u samom trenutku
uvođenja u poeziju, te se ono demotično probijalo u stihove klasične čistote, a
slike ljubavi bivale stalno degradirane upadanjem elemenata farse. Nikog ne
privlače takve stvari, pomislio je po hiljadu-i-prvi-put, a kad mu je nesvesnost
stigla, on zaključi, utešno: Niko se ne seća mene. Zaborav je bezbednost. Zatim mu
srce preskoči jedan otkucaj i on se potpuno razbudi, uplašen, hladan. Mahaunde,
možda ću ja da te pređem, da mi se ne osvetiš. Noć je proveo budan, slušajući
Salmanove okeanske, valjajuće talase hrkanja.

Džibril je sanjao logorske vatre:

Jedna čuvena i neočekivana ljudska figura hoda, jedne noći, između logorskih
vatri Mahaundove armije. Možda zbog mraka - ili, pak, zbog neverovatnosti
njegovog prisustva ovde - čini se da je Velikaš Džahilije ponovo stekao, u
poslednjem trenutku svoje moći, nešto od one snage iz svojih pređašnjih dana.
Došao je sam; i sad ga vode Halid, nekadašnji vodonoša, i bivši rob Bilal u
Mahaundov čador- glavni stan komande.
Zatim je Džibril sanjao o Velikaševom povratku kući:
Grad je pun glasina a ispred kuće gomila okupljenog sveta. Posle izvesnog
vremena, jasno se začuje od-besa-podignuti glas Hind. Zatim se na jednom
gornjem balkonu sama Hind pojavljuje i zahteva da joj gomila iskida muža na
parčiće. Velikaš se pojavljuje pored nje, i od svoje drage žene dobija bučne i
ponižavajuće cmok-poljupce u oba obraza. Hind je otkrila da uprkos svim svojim
nastojanjima nije uspela da Velikaša odvrati od predaje grada Mahaundu.
Štaviše: Abu Simbel je primio i tu veru.
Simbel je u svom porazu čak izgubio dosta od svoje nedavne slabosti i
kržljavosti. On dopušta svojoj ženi Hind da mu udari jednu vruću šljagu, a zatim se
mirno obraća gomili, i kaže: Mahaund je obećao da će pošteđeni biti svi oni koji
se budu našli između zidova Velikaševog doma. »Zato svi dođite ovamo, i
povedite i svoje porodice.«
Hind govori u ime gnevne gomile. »Budalo matora. Koliko građana može da
stane u jednu kuću, pa čak i u ovu našu? Ti si se sporazumeo da bi spasao svoju
glavu. Dabogda te iskasapili i bacili mravima.«
Ali Velikaš je i dalje blag. »Mahaund je takođe obećao da će bezbedni biti
svi oni koji budu u svojim kućama, iza zatvorenih vrata. Ako ne želite doći u moj
dom, onda otidite svojim kućama, i čekajte.«
I po treći put, njegova supruga pokušava da gomilu sveta okrene protiv njega;
ovo je jedna scena na balkonu mržnje umesto ljubavi. Nema nagodbe sa
Mahaundom, viče ona, njemu se ne može verovati, narod mora da odbaci Abu
Simbela i da se pripremi za borbu do poslednjeg čoveka, do poslednje žene. A i
ona je sama spremna da se bori rame uz rame sa njima i pogine za slobodu
Džahilije. »Zar hoćete da se samo prostrete pred tim lažnim prorokom, pred tim
Đavolom? Da li se poštenje može očekivati od čoveka koji se sprema da navali na
svoj rodni grad? Da li se kompromisu možemo nadati od onog koji je
beskompromisan, ili milosti od nemilostivog? Mi smo moćnici Džahilije, i naše će
boginje, u bitkama slavne, pobediti.« Ona im naređuje da se bore u ime Al-Late.
Ali narod počinje da se razilazi.
Muž i žena stoje na balkonu, a narod ih sad vidi u svoj njihovoj prostoti. Grad
je njih dvoje tako dugo smatrao za svoja ogledala; a kako su Džahilijanci, u
poslednje vreme Hindin lik pretpostavljali osedelom Velikašu, oni su sad
doživljavali velike šokove. Narod koji je bio ubeđen u svoju veličinu i
neranjivost, koji je verovao u jedan takav mit uprkos onom što sad svojim očima
vidi, jeste narod u vlasti neke vrste sna, ili ludila. Sad je njih Velikaš probudio iz
tog sna; stajali su pometeni i trljali oči, nemoćni da isprva poveruju u ono što vide
- pa, ako smo tako moćni, kako smo onda tako brzo i potpuno pali? - a zatim dolazi
do onog otrežnjenja koje im pokazuje da je njihova vera bila zasnovana na
oblacima, na onim Hindinim strasnim proklamacijama i gotovo ni na čemu drugom.
Oni je napuštaju, a sa njom, napuštaju i svaku nadu. Padajući u očajanje, stanovnici
Džahilije odlaze svojim kućama da se zaključaju iza vrata.
Ona vrišti, preklinje i raspušta kosu. »Dođite u Kuću crnog kamena! Dođite i
prinesite svoju žrtvu boginji Lat!« Ali oni su već otišli. A Hind i Velikaš stoje sami
na svom balkonu, dok se na celu Džahiliju spušta velika tišina; veliki muk počinje;
Hind se naslanja na zid svoje palate i zatvara oči.
To je kraj. Velikaš tiho promrmlja: »Nema nas mnogo koji imamo toliko
razloga kao ti da se plašimo Mahaunda. Ako si već bila u stanju da čovekovom
najmilijem stricu pojedeš iznutricu, presnu, bez soli i belog luka, nemoj da se
iznenadiš ako on tebe, zauzvrat, bude tretirao kao meso.« Onda je on ostavlja i
odlazi dole, na ulice odakle su čak i psi pobegli, da otključa gradske kapije.

Džibril je sanjao hram:

Pored otvorenih kapija Džahilije stajao je hram Uze. I reče Mahaund Halidu
koji ranije vodonoša bejaše a sad veći teret nosaše: »Idi i ono mesto zbriši.« I
Halid se, tako, sa jednom silom vojnom na hram stušti, jer se Mahaund gnušaše da
u grad uđe dok grozote takve kraj kapije stajaše.
Kad čuvar hrama, jedan iz plemena Ajkula, vide kako se Halid približava sa
jednim mnoštvom ratnika, on uze svoj mač i ode do kipa-idola boginje. Pošto se
poslednji put njojzi pomoli, on joj svoj mač oko vrata obesi, pa prozbori: »Ako si
istinska boginja, Uzo, odbrani i samu sebe i slugu tvojega od nadolazećeg
Mahaunda.« Onda Halid uđe u hram, a kako se boginja i ne pomače, čuvar hrama
reče: »Zaista, zaista znam sada da je Mahaundov Bog onaj pravi Bog, a ovaj
kamen samo kamen.« Zatim Halid razori hram i idola, pa se vrati Mahaundu u
čadoru njegovom. A Prorok ga upita: »Šta si video tamo?« Halid raširi ruke svoje.
»Ništa«, reče on. »Znači da ti nju uništio nisi«, uzviknu Prorok. »Idi opet tamo, i
svoj posao završi.« Tako se Halid u razoreni hram vrati, kad otuda jedna ogromna
žena, sva crna sem dugačkog joj crvenog jezika isplaženog, pojuri ka njemu, gola-
golcata, a crna joj se kosa sliva sa glave do članaka nožnih. Kad mu priđe bliže,
ona stade i svojim strašnim glasom od sumpora i ognja paklenog, izreče sledeće:
»Jesi li ti čuo za boginje Lat, i Manat, i Uzu, za Ovu Treću, i za One Ostale? One
su Ptice uzvišene…« Ali Halid je prekide, rekavši, »Uzo, to su stihovi Đavolski a
ti si Đavolova kći, stvorenje koje nije za obožavanje nego za osporavanje.« I tu on
svoj mač izvuče, pa je iseče i sa zemljom sastavi.
I on se zatim Mahaundu vrati u čadoru njegovom i ispriča mu šta je video. A
Prorok reče. »A sad u Džahiliju ući možemo«, i svi se digoše oni, u grad uđoše i
zaposedoše ga u Ime Najuzvišenijeg, Uništitelja Ljudi.

Koliko ima idola u Kući Crnog kamena? Ne zaboravite: tri stotine i šezdeset.
Bog Sunca, orao, duga. Kolos Hubal. Njih tri stotine i šezdeset očekuju Mahaunda,
znajući da neće biti pošteđeni. A i nisu: ali da ne gubimo vreme na tome. Kipovi
padaju; kamen se lomi; što je imalo da se uradi, urađeno je.
Posle raščišćavanja Kuće, Mahaund podiže svoj čador na starom vašarištu.
Narod se skuplja oko njegovog čadora i prigrljuje pobedničku veru. Potčinjavanje
Džahilije: i ovo je neminovna stvar, i nema potrebe da o tome pričamo naširoko i
nadugačko.
Dok se Džahilijanci klanjaju pred njim, mrmljajući životno spasonosne
rečenice, Nema drugog Boga sem Alaha, itd., Mahaund šapće Halidu. Neko nije
došao da klekne pred njega; neko, dugo očekivan. »Salman«, želi Prorok da zna.
»Da li je on pronađen?«
»Još nije. On se krije; ali naći ćemo ga, ubrzo.«
Ali tu je i jedno razonođenje. Jedna žena pod velom kleči pred njim. Ljubi mu
stopala. »Moraš prestati«, kaže joj on. »Samo se Bogu moraš ovako klanjati.« Ali
kakvo je ovo nogoljubljenje! Pa, to nigde nema! Od prsta do prsta, od zglobića do
zglobića, žena liže, ljubi, sisa. A Mahaund, uznemiren, porajcan, ponavlja:
»Prestani. To je pogrešno.« Ali sad žena prelazi na milovanje tabana, skuplja šake
ispod njegove pete… on se, u svojoj zbunjenosti, ritne i zakači joj grlo. Ona
padne, kašlje, i zatim se prostre po zemlji ispred njega i kaže odlučno: »Nema
drugog Boga sem Alaha, a Muhamed je Njegov Prorok.« Muhamed se smiruje,
izvinjava i pruža ruku ka njoj. »Tebi se ništa loše neće desiti«, uverava je on.
»Pošteđeni su svi oni koji se pokore.« Ali u njemu je neka čudna zbrka, i on sad
shvata taj bes, tu gorku ironiju u njenom navalnom, preterano senzualnom
obožavanju njegovih stopala. Žena zbacuje svoj veo: Hind.
»Abu Simbelova supruga«, ona jasno objavljuje, a okolo - muk. Mahaund
kaže. »Nisam zaboravio.«
 Ali, posle podužeg ćutanja, on klimne glavom. »Ti si se pokorila. I dobro si
došla u moje šatore.«

Sutradan, sred neprestanog preobraćanja građana, Salmana Persijanca

dovlače pred Proroka. Držeći ga jednom rukom za uho i sa nožem pod njegovim
grlom, Halid dovodi slinavog i kukavnog doseljenika Mahaundu. »Našao sam ga,
gde drugo nego kod jedne kurve koja je vrištala na njega jer nije imao para da joj
plati. Smrdi na alkohol.«
»Salmane iz Persije, osuđujem te…« Prorok počinje da mu izriče smrtnu
presudu, ali zarobljenik počinje da vrišti i bogoradi: La ilaha ilallah! La ilaha!«
Mahaund zatrese glavom. »Tvoje bogohuljenje, Salmane, ne može biti
oprošteno. Da li si ti mislio da ja to neću otkriti? One tvoje reči protiv Reči
Božjih? I da si ti to uradio!«
Pisar, kopač jarkova, čovek pod osudom: nesposoban da se uhvati ni za
najmanju krpicu dostojanstva, baljezga slini preklinje busa se u grudi ponižava se i
kaje. Halid kaže: »Ova kuknjava je nepodnošljiva, Izaslaniče. Mogu li da mu
odrubim glavu?« Posle čega kuknjava postaje još žešća. Salman se kune da će opet
biti odan, još malo preklinje za milost, a zatim, sa zračkom očajničke nade, čini
jednu ponudu. »Ja mogu da ti pokažem gde su tvoji neprijatelji.« Ovo mu
obezbeđuje nekoliko sekundi Mahaundove pažnje. Prorok malo nakrivi glavu. A
Halid povlači unazad glavu klečećeg Salmana, vukući ga za kosu: »Koji
neprijatelji?« I Salman kaže jedno ime. Na to se Mahaund duboko zavaljuje u
svoje jastuke, dok mu se sećanje vraća.
»Baal«, kaže on, i dvaput ponovi: »Baal, Baal.«
Na Halidovo veliko razočaranje, Salman Persijanac nije osuđen na smrt. Bilal
se zalaže za njega, a Prorok, odsutan, daje svoju saglasnost: da, da, pustimo
bedrnka da živi.
O velikodušnosti vere Pokornosti! I Hind je pošteđena;i Salman; a u Džahiliji
nijedna vrata nisu razvaljena, nijedan stari dušmanin nije izvučen napolje da bi mu
se zavrnula šija i rasporila utroba kao piletu u prašini. To je Mahaundov odgovor
na pitanje: Kako se ti ponašaš kad pobeđuješ? Ali jedno ime proganja Mahaunda,
skače oko njega, mlado, oštro, pokazuje na njega svojim dugačkim, obojenim
kažiprstom, pevajući pesme, stihove svoje, čiji surovi sjaj stvara bol u duši. Te
večeri, kad su ponizni otišli, Halid pita Mahaunda: »Ti još misliš na njega?«
Izaslanik klima glavom, ali neće da govori. Halid kaže: »Naterao sam Salmana da
me odvede u Baalovu sobu, u jednu šupu, zapravo, ali njega nema tamo, on se
negde krije.« Ponovo klimanje glavom, ali bez reči. Halid ga i dalje pritiska: »Je l’
hoćeš da ga iskopam? Ne bi mi mnogo trebalo. Šta ti hoćeš s njim da uradiš? Ovo?
Ili ovo?« Halidov prst šeta preko njegovog vrata a zatim se njime dobro ubode u
pupak. Mahaund gubi strpljenje: »Ti si budala«, vikne on na svog bivšeg
vodonošu, koji je sad njegov načelnik vojnog štaba. »Zar ti nikad ne možeš da
nešto smisliš bez moje pomoći?«
Halid se pokloni i iziđe. Mahaund utone u san: njegov stari dar, njegov način
otklanjanja lošeg raspoloženja.

Ali Halid, Mahaundov general, nije mogao da nađe Baala. Uprkos traganju
od-vrata-do-vrata, objavama, prevrtanju svakog kamena, pokazalo se da je pesnika
teško pronaći i ščepati. A Mahaundova usta su i dalje bila zatvorena, i nisu htela
da se otvore i puste njegove želje napolje. I konačno, ali ne i bez ozlojeđenosti,
Halid diže ruke od traganja. »Ali ako taj klipan samo jednom odnekud proviri, bilo
kad«, zaklinjao se on u Prorokovom čadoru mekote i senki, ja ću ga tako tanko
iseckati da ćeš moći da gledaš kroz svako njegovo parčence.«
Halidu se činilo da je Mahaund bio razočaran; ali u polumraku njegovog
čadora ipak nije mogao da bude siguran da je to baš tako.

Džahilija se prilagodila svom novom načinu života: pozivu na molitve pet

puta dnevno, uzdržavanju od alkohola, zaključavanju žena. I sama Hind se povukla
u svoje odaje… ali gde je bio Baal?
Džibril je sanjao zavesu:
Zavesa, Hijab, bila je naziv najpopularnijeg kupleraja u Džahiliji; jedne
ogromne palate među palmama-urmašicama, sa dvorištima punim žubora vode u
fontanama, zdanja sa sobama koje su bile međusobno povezane zbunjujućim
mozaikom različitih šara i lavirintom od izukrštanih hodnika, namerno dekorisanih
tako da liče jedan na drugi, svaki sa istim kaligrafskim pozivima na Ljubav, svaki
zastrt istim ćilimima, i u svakom po jedan veliki kameni ćup postavljen uza zid.
Klijenti Zavese nisu nikad mogli bez pomoći niti da ulaze u sobe svojih omiljenih
kurtizana niti da se iz njih vraćaju opet na ulicu. Na taj način su cure bile zaštićene
od upadanja neželjenih gostiju a biznisu je bilo osigurano plaćanje pre klijentovog
odlaska. Krupni kavkaski evnusi, smešno odeveni kao duhovi iz lampe, pratili su
posetioce do soba njihovog opredeljenja i natrag, a ponekad i pomoću
odmotavanja konca namotanog u klupko. Bio je to jedan meki besprozorski svet
draperija, kojim je vladala jedna klasična, bezimena Kupler-Mama, Madam
Zavese, čiji je grleni govor iz tajnosti njene naslonjače, zajedno s njom obavijene
crnim velom, godinama sticao nešto od orakularnog kvaliteta. Ni njeno osoblje ni
njeni klijenti nisu mogli a da se ne pokoravaju njenom sibilskom glasu koji je, na
neki način, bio bezbožnička antiteza Mahaundovih svetih govora u jednoj većoj
obavijenosti, u njegovom probojnijem čadoru, ne tako daleko od njenog. I tako je,
kad se namackani, prerušeni pesnik Baal prostro pred nju i zavapio za pomoć,
njena odluka da ga sakrije i da mu spase život, kao njen čin nostalgije za onim
nekad lepim, ljupkim i zlim mladićem, u Zavesi bila prihvaćena bez pogovora; a
kad su Halidovi stražari došli da pretraže zgradu, evnusi su ih poveli na vrtoglavo
putešestvije po nadzemnim katakombama protivrečnosti i nepomirljivih staza, sve
dotle dok se vojnici nisu ošamutili posle zavirivanja u trideset devet velikih
kamenih ćupova u kojima nisu našli ništa osim nekih melema i turšije, pa su gadno
psovali, nemajući pojma da je postojao i četrdeseti hodnik u koji nisu bili uvedeni,
i četrdeseti ćup u kojem je čučao sakriven, kao razbojnik, od-straha-dršćući i
svoju-pižamu-upišavajući pesnik koga su tražili.
Posle toga, Madam Kupler-Mama je naredila evnusima da pesnikovu kožu
farbaju sve dok mu nije postala modro-crna, kao i kosa, da ga obuku u široke
čakšire i da mu na glavu stave turban duha-đina, pa mu je onda naredila da završi
jedan kurs bodi-bildinga, jer bi njegova slaba kondicija, kakva mu je i bila,
svakako izazivala sumnje, ukoliko se ne bude brzo izjednačio sa kolegama-
evnusima.

Baalov boravak »iza Zavese« uopšte ga nije lišavao informacija o onom što
se događalo napolju; naprotiv: on je, u stvari, tokom svog službovanja u svojstvu
evnuha, »držao sveću« pred vratima soba zadovoljstva i slušao razna ogovaranja
iz usta mušterija. Potpuna indiskrecija klijentskih jezika, zbog njihovog veselog
prepuštanja maženju od strane kurvi i uverenosti da će im tajne biti čuvane, bilo je
ono što je prisluškujućem pesniku, kratkovidom i nagluvom, kao što je i bio,
pružalo bolji uvid u savremena zbivanja nego što bi ga imao da je i dalje bio
slobodan da baza novopuritanskim ulicama grada. Nagluvost mu je ponekad bila
problem; a to je značilo da je bilo i rupa u njegovom saznanju, jer su mušterije
često spuštale glas i šaputale; ali to je umanjivalo i onaj elemenat požude u
njegovom prisluškivanju, jer nije bio u stanju da čuje ono mrmljanje pri kurvanju,
sem, naravno, u trenucima u kojima su ushićeni klijenti ili njihove pretvorne
ljubavne saradnice dizali glasove do krika pravog ili veštačkog zadovoljstva.
Šta je Baal saznao u Zavesi:
Od razočaranog kasapina Ibrahima došla mu je vest da su, uprkos novoj
zabrani jedenja svinjetine, površni preobraćenici Džahilije zakrčivali zadnji ulaz u
njegovu kasapnicu da bi tajno kupovali to zabranjeno meso; »posao cveta«,
mrmljao je on dok se penjao na svoju izabranu damu, »cena svinjetine na crnoj
berzi raste; ali, do đavola, zbog tih novih pravila moj posao je postao opasan.
Svinja je nezgodna životinja, ti ne možeš nju da kolješ u tajnosti, a da ti ne skiči«,
a onda je i sam kasapin počeo da skiči- moglo se pretpostaviti - više od
zadovoljstva nego od bola. - A bakalin, Musa, poverio se jednoj drugoj dami iz
horizontalnog osoblja Zavese da je teško raskinuti sa starim navikama, i kad se
uveri da niko ne može da ga čuje, on i danas očita dve-tri molitve »mojoj celog-
mog-života-omiljenoj boginji Manat, a ponekad - šta ćeš - i boginji Al-Lat; nikad
ne možeš poraziti ta ženska božanstva, jer one imaju atribute sa kojima ona muška
ne mogu da se mere«, posle čega se i on bacio na zemaljske imitacije tih ženskih
božanskih atributa, i to sa jakom voljom. I tako je uvenuli, ali i dalje venući Baal u
svom ogorčenju saznao da nijedna vlast nije apsolutna, nijedna pobeda kompletna.
I, polako, poče kritikovanje Mahaunda.
Baal je bio počeo da se menja. Vest o uništenju velikog hrama Al-Late u
Taifu, koja mu je dopirala do ušiju naglašavana groktanjem prikrivenog
svinjoubice Ibrahima, bacila ga je u duboku tugu, jer je čak i na vrhuncu njegovog
mladalačkog cinizma, Baalova ljubav prema toj boginji bila istinska, možda
njegova jedina prava emocija, a boginjin pad mu je otkrio svu šupljinu života u
kojem je svoju jedinu pravu ljubav osećao prema jednoj gromadi kamena koja nije
mogla da se brani. Kad mu je prvi, oštri bol uminuo, Baal je postao uveren da ni
njegov kraj nije bio daleko. Izgubio je ono čudno osećanje bezbednosti kojim ga je
život u Zavesi bio zakratko nadahnuo; ali vraćena mu svesto njegovoj sopstvenoj
prolaznosti, o nesumnjivom otkriću za kojim je došla i svest o nesumnjivoj smrti,
nije ga, začudo, uplašila. Posle svog celog veka posvećenog kukavičluku, osećao
je, na svoje veliko iznenađenje, da ga je efekat približavanja smrti stvarno učinio
kadrim da okusi slast življenja, pa se čudio paradoksu što su mu se oči za tu istinu
otvorile upravo u toj kući skupih laži. A šta je bila istina? Bila je u tome da je Al-
Lat umrla - da nikad nije ni živela - ali to nije Mahaunda učinilo prorokom. Sve u
svemu, Baal je bio stigao do bezbožništva. Počeo je, posrćući, da se kreće u sferi
izvan ideje o bogovima, vođama i pravilima, i da shvata da je priča o njegovom
životu bila toliko pomešana sa onom Mahaundovom, i da je tu bila potrebna neka
velika odluka. Saznanje da će ta odluka, po svim izgledima, značiti njegovu smrt,
nije ga mnogo ni šokirala ni mučila; a kad je bakalin Musa jednoga dana gunđao o
dvanaest žena Prorokovih, jedno pravilo za njega a drugo za nas, Baal je shvatio
kakvu će formu morati da uzme za svoju konačnu konfrontaciju sa verom
Potčinjavanja.
Cure Zavese - o njima se po običaju govorilo kao o »curama«, dok je
najstarija žena u tom kupleraju bila već dobro zašla u svoje pedesete, dok je
najmlađa, u svojoj petnaestoj, bila iskusnija od mnogih pedesetogodišnjakinja- te
cure su bile zavolele tog trapavog Baala, a zapravo su uživale u posedovanju
jednog evnuha-ne-evnuha, te su ga u slobodno vreme delikatno podbrckivale,
izlažući svoja gola tela pred njim, šašoljeći ga sisama po ustima, obujmljujući ga
nogama oko struka, ljubeći se strasno jedna s drugom tik ispred njegovog lica, sve
dok prebledeli pisac ne bi postao beznadežno drčan; a onda bi se smejale
ukrućenosti njegove kite i rugale mu se dok ne bi pocrveneo od stida, uz
smanjivanje otoka; ili bi, samo ponekad, kad bi on odustao od svakog očekivanja
te radnje, delegirale neku iz svoje grupe da mu zadovolji, besplatno, požudu koju
su mu same izazvale. I tako je pesnik, kao kratkovidi, treptavi, pripitomljeni bik,
provodio svoje dane, sa glavom položenom u ženska krila, nutreći o smrti i osveti,
nesposoban da kaže da li je on najzadovoljniji ili najpropaliji čovek na svetu.
Bilo je to za vreme jedne od tih zezatorskih sedeljki, pri kraju radnog dana,
kad su cure bile same sa svojim evnusima i vinom, i kad je Baal čuo najmlađu
kako priča o svom klijentu, bakalinu Musi. »Taj tip!« rekla je. »Njemu su ušli
pundraci u dupe zbog Prorokovih žena. On je zbog njih toliko uspaljen, da prosto
poludi kad ih neko pomene. Kaže mi da sam ja, lično, po svom liku, pljunuta Ajša,
i da je ona miljenica Njegovog veličanstva, kako svi tvrde. Prema tome, molim.«
Pedesetogodišnja kurtizana ubaci. »Čuj, muškarci, ovih dana, pričaju samo o
tim ženskama u tom njegovom haremu. Nije nikakvo čudo što ih je Mahaund
smestio u neku diskreciju, al’ je zato samo pogoršao celu stvar. Ljudi fantaziraju
mnogo više nego što mogu da vide.«
Naročito u ovom gradu, pomislio je Baal; a iznad svega u našoj razuzdanoj
Džahiliji, gde su se žene, pre Mahaundovog dolaska sa njegovom knjigom pravila i
propisa, oblačile u sjajne haljine, i gde se pričalo samo o jebanju i lovi, lovi i
seksu, mada se o tome nije samo pričalo.
A najmlađoj kurvi je rekao: »Zašto ti ne bi istrzala na njega?«
»Na koga?«
 »Pa, na Musu. Ako njega Ajša toliko uzbuđuje, zašto ti ne bi mogla da
postaneš njegova privatna i personalna Ajša?«
»O, Bože«, odgovorila je cura. »Kad bi te oni čuli šta pričaš, stavili bi ti
muda u procep, pa bi ti ih izbućkali do butera.«

Koliko supruga? Dvanaest, i jedna stara gospođa, već odavno mrtva. Koliko
kurvi iza Zavese? Opet dvanaest; i, u tajnosti na svom crno-učadorenom prestolu,
drevna Madam, Kupler-Mama, koja još prkosi smrti. Gde nema vere, nema ni
bogohuljenja. Baal je otkrio Kupler-Mami svoju ideju; ona je razmislila pa mu je
sređeno rekla svojim glasom laringitične žabe. »To je vrlo opasno, ali bi moglo da
bude đavolski dobro za ovaj biznis. Radićemo oprezno; ali ćemo raditi.«

Ona petnaestogodišnja kurvica šapnula je nešto bakalinu na uho. A njemu oči

odmah počeše da sijaju. »Sve mi ispričaj«, molio je. »I o svom detinjstvu, i o
svojim najmilijiin igračkama i o svemu i svačemu o sebi; ispričaj mi i kako si
igrala i udarala u daire a Prorok došao da te gleda.« Ona mu je sve ispričala, a on
ju je pitao i kako je izgubila nevinost u dvanaestoj godini, pa mu je ona i to
ispričala, a posle toga, on joj je platio dvaput više nego što je obično morao, jer
»to mi je bilo najlepše vreme koje sam proveo u životu«. - »Moraćemo dobro da
pazimo na stanje njihovih srca«, rekla je Madam Baalu.

Kad se u Džahiliji pročulo da je svaka kurva Zavese poprimila istovetnost po

jedne od Mahaundovih supruga, prikriveno uzbuđenje gradskih muškaraca bilo je
duboko; ali oni su se ipak plašili tog otkrića, jer bi sigurno izgubili živote ako bi
Mahaund ili njegovi zastupnici ikad saznali za njihovo učestvovanje u takvoj
bezočnosti, a i zbog same njihove želje da se u Zavesi pružaju takve usluge i da se
one kriju od predstavnika vlasti. Tih dana, Mahaund se sa svojim suprugama bio
vratio u Jatrib, jer mu je više odgovarala klima hladne oaze na severu nego vrućina
Džahilije. Grad je bio prepušten staranju generala Halida od kojeg su stvari mogle
da se lako kriju. Mahaund je jedno vreme mislio da kaže Halidu da naredi da se
svi kupleraji u Džahiliji zatvore, ali Abu Simbel mu je savetovao da se ne upušta u
jedan tako nagli čin. »Džahilijanci su novi preobraćenici«, upozorio ga je on.
»Radi stvari polako.« A Mahaund, najpragmatičniji od svih Proroka, složio se sa
jednim prelaznim periodom. I tako, u Prorokovom odsustvu, muškarci Džahilije su
u gomilama navaljivali na Zavesu, koja je sad doživljavala tristo-postotno
povećanje produktivnosti rada u poslovanju. Iz očigledno političkih razloga, nije
bilo podobno da se stvaraju redovi na ulici, pa su se zato u mnoge dane te »zmije«
od ljudi vijugale u najdubljem dvorištu kupleraja, kružeći oko njegove u središte
postavljene Fontane ljubavi, dobrim delom kao što su hodočasnici kružili oko
prastarog Crnog kamena. Sve mušterije Zavese pojavljivale su se s maskama na
licima, a Baal, posmatrajući sa jednog visokog balkona sve te maskirane osobe,
bio je zadovoljan. Bilo je više načina od jednog da ljudi odbiju Potčinjavanje.
U sledećim mesecima, osoblje Zavese bilo je srdačno i toplo okrenuto
jednom novom zadatku. Petnaestogodišnja kurva »Ajša« bila je najomiljenija
ženska među platežnom publikom, baš kao što je i njena imenjakinja bila miljenica
Mahaundova, a kao Ajša koja je čedno živela u svojim odajama u okviru
haremskih kvartira velike džamije u Jatribu, i ova džahilijanska Ajša počinjala je
da biva ljubomorna na ostale žene zbog svog prvenstvenog statusa Najvoljenije.
Ljutila se kad bi neka od njenih »sestara« imala povećan broj posetilaca ili
dobijala izuzetno veliki bakšiš. Najstarija i najdeblja kurva, koja je uzela ime
»Sauđa«, pričala bi svojim posetiocima - a imala ih je mnogo, mnoge Džahilijance
koji su je tražili i zbog njenog materinskog i seksi-šarma - priču o tome kako se
Mahaund oženio i njome i Ajšom, istog dana, kad je Ajša bila još dete. »U nama
dvema«, rekla bi ona, uzbudujući time muškarce stravično, »on je našao dve
polovine svoje prve pokojne žene: i ćerku i majku.« Kurva »Hafsa« se razvila u
žensku vrelog temperamenta, kakva je bila i njena imenjakinja, a kad je njih
dvanaest kurvi ušlo u sam duh svojih uloga, njihovi savezi u kupleraju postali su
ogledalo političkih klika u haremu; »Ajša« i »Hafsa«, na primer, bile su u stalnom
malom suparničkom sukobu sa dve najoholije kurve, koje su ostale uvek smatrale
za malčice uobražene, a koje su za sebe izabrale najaristokratskije identitete- prva
je postala »Um Salamah od Mahzumita« a druga, najveći snob među njima,
»Ramla«, čija je imenjakinja, Mahaundova jedanaesta supruga, bila kćerka Abu
Simbelai Hind. A tu su još bile »Zaina bint Đaš«, »Đuvairija«, nazvana po nevesti
zarobljenoj u vojnom pohodu, pa ondai »Rehana Jevrejka«, »Safija« i »Maimuna«,
i, najerotičnija od svih kurvi, koja je znala velike majstorije, a nije htela da svoju
suparnicu »Ajšu« nauči: čarobna Egipćanka, »Marija Koptkinja«. Najčudnija od
svih bila je kurva koja je uzela ime »Zaina bint Huzaima«, znajući da je ta
Mahaundova supruga bila nedavno umrla. Nekrofilija njenih ljubavnika-
mrtvoskrnavitelja, koji su joj zabranjivali da napravi i najmanji pokret, bila je
jedan od neukusnijih vidova novog režima u Zavesi. Ali posao je posao, pa je i to
bila potreba koju su kurtizane zadovoljavale.
 Do pred kraj prve godine njihovih novih aktivnosti, kurve su, svih dvanaest
njih, bile postale tako vešte u svojim ulogama da su im njine ranije ličnosti počele
da blede. Baal, svakog meseca sve kratkovidiji i gluvlji, video je figure cura kako
prolaze pored njega, njihove obrise zamagljene a likove nekako udvojene, kao
senke preko senki. Cure su počele i o Baalu da stiču neke nove predstave. U to
vreme bio je običaj da kurva, kad ulazi u profesiju, uzima neku vrstu muža koji
neće moći da joj pravi nikakve nevolje - recimo, neku planinu ili fontanu ili, pak,
neki žbun - kako bi mogla da, za ljubav forme, usvoji status udate žene. U Zavesi je
bilo pravilo da se sve cure udaju za Ljubavnu Štrcaljku vodoskoka u centralnom
dvorištu, ali sad je neka vrsta pobune protiv toga počela da previre, i dođe dan
kad su sve prostitutke zajedno došle kod svoje Madam, Kupler-Mame, da joj
izjave da sad, pošto su sebe počele da smatraju za Prorokove supruge, imaju
potrebu za nekim mužem boljeg statusa nego što je jedna obična kamena štrcaljka,
koja je, uostalom, bila gotovo idolopoklonička; i da joj kažu da su odlučile da sve
postanu supruge onog poslužitelja, Baala. Madam je isprva pokušavala da ih
odvrati od toga, ali kad je shvatila da cure pri tome misle na posao, složila se sa
njihovim stavom i rekla im da pisca dovedu pred nju. Uz mnogo kikotanja i
ćuškanja, dvanaest kurtizana je dopratilo trapavog pesnikai uvelo ga u prestonu
odaju. Kad je Baal čuo šta s njim nameravaju, srce mu je počelo da gruva tako
nepravilno, da je izgubio ravnotežu i pao, a »Ajša« je vrisnula u strahu: »O Bože,
mi ćemo postati njegove udovice čak pre nego što mu postanemo supruge.«
Ali on se povratio: srce mu je nastavilo da kuca pravilno. I, nemajući drugog
izbora, on se složio sa ponudom tuceta žena. Zatim ih je sve sama Kupler-Mama
venčala; te u toj skrivenoj odaji izopačenosti, u toj antidžamiji, u tom lavirintu
bezbožnosti, Baal postade muž žena bivšeg biznismena, Mahaunda.
A sad mu supruge jasno predočiše da od njega očekuju da sa svakom,
ponaosob, izvrši svoje supružničke dužnosti, pa su u tu svrhu izradile jedan sistem
rotacije prema kojem je Baal mogao sa svakom od žena da provede po jedan dan,
po redu (u Zavesi su dan i noć bili izokrenuti - noć je bila za posao a dan za
odmor). Ali samo što je krenuo u ostvarivanje tog programa, one su organizovale
jedan miting na kojem mu je rečeno da mora da počne da se ponaša malo više kao
»pravi« muž, to jest, Mahaund. »Zašto da i ti ne promeniš svoje ime kao mi
ostale?« zahtevala je namćorasta »Hafsa«, ali na to Baal povuče granicu. »Jeste da
njime ne mogu baš mnogo da se dičim«, bio je uporan, »ali ja imam svoje ime.
Osim toga, ja ovde ne radim s klijentima.I zato nema poslovnih razloga da ga
menjam.« - »Pa, ipak«, sleže ramenima pohotljiva »Marija Koptkinja«, »menjao
gane menjao, mi hoćemo da ti počneš da se ponašaš kao on.«
 »Ja ne znam baš kako se on ponaša«, poče Baal da se buni, ali »Ajša«, koja je
stvarno bila najprivlačnija među njima, ili je bar on tako počeo da oseća u
poslednje vreme, napravi jednu mnogo ljupku grimasu i reče, »Zaista, mužu«-
udari mu ona čežnju. »To nije tako teška stvar. Mi samo želimo da se ti ponašaš,
znaš - kao gospodar.«
Ispostavilo se da su kurve Zavese bile najstaromodnijei najkonvencionalnije
žene u Džahiliji. Njihov rad, zbog kojeg su tako lako mogle da postanu cinične i
ostanu bez iluzija (a bile su, naravno, u položaju da stiču stravične predstave o
svojim posetiocima), pretvorio ih je, umesto toga, u sanjalice. Rastavljene od
spoljašnjeg sveta, začele su u sebi fantaziju o »običnom životu« u kojem nisu
želele ništa drugo nego da budu poslušne, i - dabome - potčinjene supruge-
pomoćnice čoveka koji je mudar, jak i koji ume da voli. Sto će reći: godine koje su
provele povlađujući fantazijama muškaraca konačno su pokvarile njihove
sopstvene snove, te su čak iz najvećih dubina svojih duša poželele da se preobrate
u onu najstariju mušku fantaziju od svih postojećih. Dodatak začina u vidu njihovog
delanja izvan Prorokovog kućnog života sve ih je bacio u stanje velikog uzbuđenja,
a zatupljeni Baal je otkrio šta znači imati dvanaest žena koje se takmiče za njegovu
naklonost, za blagotvornost njegovog osmeha, dok su mu prale noge i brisale ih
svojom kosom, dok su mu mirišljavim uljem mazale teloi plesale za njega, i na
hiljadu načina igrale uloge njegovih supruga u sanjanom braku za koji nikad nisu
verovale da će ga imati.
Bilo je to neodoljivo. On je počeo da u sebi nalazi dovoljno samopouzdanja
da im izdaje naređenja, da presuđuje u njihovim konfliktima, pa i da ih kažnjava
kad je bio ljut. Jednom, kad su ga svojom svađom iznervirale, on im je zabranio
pristup k sebi mesec dana. Ali kad je dvadeset-devetog dana te zabrane on sam
otišao da poseti »Ajšu«, ona ga je peckala zato što nije imao snage da ostane po
strani. »Taj mesec je imao samo dvadeset devet dana«, on joj je odgovorio.
Jednom ga je »Hafsa« uhvatila na gomili sa »Marijom Koptkinjom«, u »Hafsinim«
odajama i na »Ajšin« dan. On je preklinjao »Hafsu« da to ne kaže »Ajši«, u koju je
bio zaljubljen; ali ona joj je to ipak ispričala, te je Baal posle toga morao dosta
dugo da se kloni »Marije« sa belom kožom i kovrdžavom kosom. Ukratko, on je
bio pretvoren u plen zavodljivog iskušenja da postane tajno, profano ogledalo
Mahaunda; a ponovo je počeo i da piše.
Poezija koja je sad nastajala bila je ljupkija od svega što je dotad bio
napisao. Ponekad, kad je bio sa »Ajšom«, osećao je kako ga neka tromost
savlađuje, neki teret pritiska, te je morao da legne. »Čudno je to«, rekao joj je.
»Kao da vidim sebe pored stojećeg samog sebe. A tog što stoji pored mene mogu
da navedem da govori; onda ja ustajemi zapisujem njegove stihove.« Toj Baalovoj
umetničkoj tromosti divile su se njegove žene. Jednom, umoran, zadremao je u
fotelji u jednoj od soba »Ume Salamah od Mahzumita«. Kad se probudio, nekoliko
sati kasnije, telo ga je bolelo, vrat i ramena su mu bili puni čvorova, i on je izgrdio
»Umu Salameh«: »Zašto me nisi probudila?« Ona mu je na to odgovorila: »Bojala
sam se da ti ne prekinem stihove koji su ti možda nadolazili.« On je odmahnuo
glavom. »Nemoj da brineš zbog toga. Jedina žena u čijem mi društvu dolaze
stihovi jeste ,Ajša’, a ne ti.«

Dve godine i jedan dan od početka Baalovog života u Zavesi, jedan od

Ajšinih klijenata ga je prepoznao i pored njegove nagaravljene kože, širokih
čakšira i bodi-bildinških vežbi. Baal je bio stacioniran ispred Ajšine sobe kad se
taj klijenat pojavio, pokazao prstom pravo na njega i uzviknuo: »Dakle, tu si se ti
ufurao!« Ajša je dotrčala sa očima punim straha. Ali Baal reče: »Sve je u redu. On
neće da pravi nikakve nevolje.« Pa je Salmana Persijanca pozvao u svoju sobu i
otvorio bocu slatkog vina od neizmuljanog grožda koje su Džahilijanci bili počeli
da prave kad su videli da to ne zabranjuje ono što su odnedavno uvredljivo
nazivali Knjigom pravila.
»Došao sam zato što konačno napuštam ovaj pakleni grad«, reče Salman, »pa
sam želeo jedan trenutak zadovoljstva izvan njega, posle svih onih godina sranja.«
Pošto je Bilal intervenisao za njega u ime njihovog starog prijateljstva, doseljenik
iz Persije našao je posao kao sastavljač pisama i pisar-svaštar, sedeći prekrštenih
nogu pokraj kolovoza glavne ulice u finansijskom kvartu grada. Sunce mu je bilo
opalilo i uglačalo cinizam i očajanje na licu. »Ljudi pišu da bi pričali laži«, reče
on, pijući brzo. »Prema tome, jedan profesionalni lažov može lepo da živi. Moja
ljubavna pisma i poslovna prepiska postali su čuveni kao najbolji sastavi u gradu,
zbog mog dara za izmišljanje divnih obmana i lagarija koje se sastoje od sasvim
malog odstupanja od činjenica. Kao rezultat svega toga, uspeo sam da samo za dve
godine tog rada uštedim dovoljno za put kući. Ej, kući! U staru zemlju! Sutra
odlazim, čim svane.«
Kad se boca ispraznila, Salman ponovo poče da priča- što je Baal i očekivao
- o izvoru svih svojih nevolja,o Glasniku i njegovim glasovima. Pričao je Baalu o
jednoj svađi između Mahaunda i Ajše, ponavljajući govorkanje kao da je to bila
neizmenljiva činjenica. »Ta cura nije mogla da svari to što je njenom mužu
potrebno toliko drugih žena osim nje«, reče on. »On joj je rekao da se preko njih
stvaraju politički savezi, i tako dalje, ali nju nije mogao da pređe. Ko može nju da
krivi? I on, najzad, ode u - šta drugo? - nego u jedan od svojih transova, i eto ti ga
natrag sa porukom od arhanđela. Džibril mu je izrecitovao stihove propovedi,
dajući mu punu božansku podršku. Lično Božiju dozvolu da jebe onoliko žena
koliko želi. Prema tome: šta je jadna Ajša mogla protiv Božjih stihova? Znaš šta je
ona rekla? Ovo: ,Tvoj Bog se svakako uvek tu nacrta kad ti je potreban da ti
prigodno sređuje stvari’. Molim lepo! Da nije bilo Ajše, ko zna šta bi on uradio,
ali, pre svega, nijedna druga se ne bi usudila da mu to kaže.« Baal ga je bez
prekidanja pustio da priča dalje. Seksualnim aspektima Pokoravanja Persijanac se
dosta bavio: »Nezdrava stvar«, izjavi on. »Sva ta segregacija. Iz toga neće ništa
dobro da izađe.«
Naposletku je Baal počeo da rasuđuje, a Salman je bio zapanjen kad je video
da pesnik Mahaundu drži stranu: »Njegovo gledište je sasvim shvatljivo«,
rezonovao je Baal. »Ako mu porodice nude neveste a on ih odbije, onda on sebi
stvara neprijatelje - a osim toga, pošto je on čovek posebne vrste, ljudi mogu da
pomisle da on to odbija iz nekih posebnih razloga - a što se tiče izdvajanja i
zaključavanja tih žena, pa, kakva bi to bila sramota kad bi se nešto loše dogodilo
nekoj od njih! Čuj, kad bi ti ovde živeo, ti ne bi mogao da zamisliš da nešto manje
seksualne slobode nije baš tako loša stvar - za obične ljude, mislim.«
»Tvoj mozak je čabrirao«, klot mu reče Salman. »Dugo te sunce nije grejalo.
Ili taj tvoj kostim utiče na tebe da govoriš kao komendijaš.«
Baal je dotle bio već prilično naćefleisan, pa poče malo besno da uzvraća, ali
Salman podiže jednu nesigurnu ruku. »Neću da se džapam«, reče on. »Ček’, ček’
da ti nešto ispričam. Jednu vruću priču koja se priča u gradu. Uh-uh! I ima mnogo
veze s tim što ti govoriš.«
Salmanova priča: Ajša i Prorok otišli na put do jednog udaljenog sela, a kad
su se vraćali kući u Jatrib, njihova grupa je zastala da prekonoć logoruje na
dinama. Ali zora nije bila daleko. U poslednjem trenutku pred sam njihov polazak,
u svitanje, Ajša je osetila jednu prirodnu potrebu, pa je morala da otrči u jedno
udubljenje izmedu dva peščana brežuljka, gde im se izgubila iz vida. I dok je, tako,
bila odsutna, njeni nosači su podigli njenu nosiljku sa zavesicama i otišli dalje.
Ona je bila laka žena, i kako nosači nisu osećali neku veliku razliku u težini ionako
teške nosiljke, oni su pretpostavili da je ona unutra. Kad se olakšala, Ajša se
vratila i videla da je ostala potpuno sama u pustinji; i ko zna šta bi joj se desilo da
jedan mladić, neki Safuan, nije slučajno prolazio tuda na svojoj kamili… Safuan je
vratio Ajšu u Jatrib, živu, zdravu i bezbednu; i tad počeše jezici da laparaju, ništa
manje u haremu, gde su njene protivnice pomno koristile priliku da umanje Ajšinu
moć. Mladić i devojka satima bili sami u pustinji, i sve glasnije se govorkalo o
tome kako je Safuan stravično zgodan momak, dok je Prorok, uostalom, mnogo
stariji od te mlade žene, i zar nju zato nije mogao da privuče muškarac bliži njenim
godinama? Ma, pustite, molim vas! »Pravi skandal«, bio je Salmanov komentar,
izrečen sa zadovoljstvom.
»Šta će sad Mahaund da uradi?« želeo je Baal da zna.
»O, on je već nešto uradio«, odgovori Salman. »Isto ono što uvek radi. Video
se sa svojim ljubimcem, arhanđelom, i zatim svakog živog obavestio da je Džibril
oslobodio Ajšu svake optužbe.« Salman raširi ruke sa ovozemaljskom
rezignacijom. »A ovog puta, gospodine, ta dama nije imala ništa protiv prigodnosti
božanske stihovane poruke.«

Salman Persijanac je sutradan otputovao s jednim karavanom kamila ka

severu. Kad se sa Baalom opraštao u Zavesi, on je pesnika zagrlio, poljubio ga u
oba obraza i rekao: »Možda si ti u pravu. Možda je bolje držati se izvan belih
dana. Nadam se da ćeš tako i nastaviti.« Baal mu je na to odgovorio: »A ja se
nadam da ćeš se ti vratiti kući i da ćeš tamo naći nešto što može da se voli.«
Salmanovo lice je bilo bez ikakvog izraza. Otvorio je usta, ponovo ih zatvorio i
otišao.
»Ajša« je ušla u Baalovu sobu da sebi olakša. »Misliš da on neće odati tvoju
tajnu kad se napije?« upita, milujući ga po kosi. »On mnogo pije.«
Baal joj reče: »Ništa više neće biti kao pre.« Salmanova poseta ga je bila
probudila iz sna u koji je on polako tonuo tokom godina koje je proveo u Zavesi, i
on više nije mogao da mu se vrati.
»O biće, svakako«, reče »Ajša« odlučno. »Biće. Videćeš.«
Baal zavrte glavom i izreče jedino proročko zapažanje u svom životu.
»Desiće se nešto veliko«, predvide on. »Čovek ne može večno da se skriva pod
suknjama.«
Sutradan, Mahaund se vrati u Džahiliju i vojnici dođoše da obaveste Madam,
Kupler-Mamu Zavese, da je prelazni period završen. Kupleraji su morali da se
zatvore, i to bez odlaganja. Jer što je dosta - dosta je. Iza svojih zavesa, Madam je
zamolila vojnike da se na jedan sat povuku, za ljubav pristojnosti, da bi gosti
mogli da odu, i neiskusni oficir-komandir ćudoredne vojnopolicijske patrole
pristade. Madam posla svoje evnuhe da o tome obaveste cure i da klijente isprate
do zadnjih vrata zgrade. »Molim vas da im se izvinite zbog prekidanja«, naložila
je evnusima, »i recite im da zbog ovih okolnosti neće biti nikakve naplate.«
To su bile njene poslednje reči. Kad su uzbunjene cure, sve raždžakane
istovremeno, zakrčile prestonu sobu da čuju da li se ono najgore zaista desilo, ona
nije odgovarala na pitanja svojih preplašenih štićenica - jesmo li izgubile posao,
šta ćemo da jedemo, da li će nas odvesti u zatvor, šta će biti s nama - sve dok
»Ajša« ne skupi hrabrost da učini ono što se nijedna od njih nikad nije usudila ni
da pokuša. Kad je razmakla crne zastore, one ugledaše jednu mrtvu ženu koja je
mogla imati i pedeset i sto-dvadeset-pet godina, ne više od oko devedeset
centimetara visoku, sličnu nekoj velikoj lutki, sklupčanu u jednoj pletenoj
naslonjači sa jastucima, koja je još grčevito držala u ruci praznu bočicu otrova.
»Kad ste već počele«, reče Baal, ulazeći u sobu, »sad možete i sve ostale
zavese da skinete. Nema više smisla ne dopuštati suncu da ulazi.«

Mladi oficir-komandir ćudoredne vojno-policijske čete, Umar, dopustio je

sebi da pokaže prilično ćudljivu ljutnju kad je video da je rukovodilica tog
kupleraja počinila samoubojstvo. »Pa, molim lepo - ako ne možemo da obesimo
šeficu, nema nam druge nego da to obavimo sa njenim trudbenicama«, razdera se
on, i svojim ljudima naredi da »droce« smesta pohapse, što ljudi revnosno učiniše.
Žene digoše galamu, ritajući svoje hvatače, ali evnusi su stajali i samo posmatrali
šta se događa, a da ni mrdnuli nisu, jer im je Umar bio rekao: »Ja imam nalog da
ove pičke privedem zbog radi suđenja, ali nemam nikakva uputstva u vezi vas. I
zato, ako ne želite da izgubite glavu kao i muda, ne mešajte se u ovu stvar.« Evnusi
nisu ništa učinili da zaštite žene Zavese, dok su se vojnici rvali sa ženama i na
kraju ih oborili na pod; a među evnusima se nalazio i Baal, ofarbane kože i
poezije. I trenutak pre no što je najmlađa »pička« iliti »pukotina« »Ajša« bila
prigušena i ućutkana, ona zakuka: »Mužu, tako ti boga, pomozi nam, ako si muško!«
Ovo razonodi komandira ćudoredne čete. »Ko je od vas ovde njen muž?« upita on,
piljeći oštro u svako lice s turbanom. »Hajde, ofiraj se, badžo. Baš me interesira
kako ti i tvoja žena gledate na ovaj svet?«
Baal je buljio u beskonačnost da bi izbegao i »Ajšine« unezverene poglede i
Umarovo piljenje skupljenih očiju. Oficir se zaustavi ispred njega. »Jesi l’ ti taj?«
»Gospodine, shvatite, to je samo jedna prazna reč«, slaga Baal. »One vole da
se šale; mislim, ove cure se tako zezaju. Nazivaju nas svojim muževima jer mi,
mi…«
 Bez ikakvog upozorenja, Umar ga ščepa za genitalije i steže mu ih. »Jer vi ne
možete da budete«, reče on, »muževi, je l’ da? A ti ipak nisi ni tako loš.«
Kad mu se bol stišao, Baal vide da su žene otišle. A Umar, pred svoj odlazak,
dade evnusima savet. »Gubite se! Jerbo sutra mogu da dobijem nalog da i vas
ućorkiram. Malo je takvih k’o vi koji su tol’ko talični da dobiju dva dana fore.«
Kad su cure Zavese bile odvedene, evnusi su seli pored Fontane ljubavi i
gorko zaplakali. Ali Baal, pun stida, nije plakao.

Džibril je sanjao Baalovu smrt:

Dvanaest kurvi shvatiše, ubrzo posle hapšenja, da su toliko navikle na svoja
nova imena da nisu mogle da se sete starih. A bile su i suviše uplašene da bi
svojim tamničarima otkrile te usvojene nazive, pa im zato nisu rekle nijedno ime.
Posle dužih izdiranja i mnogih pretnji, tamničari su popustili i registrovali su ih
pod brojevima, kao Zavesa br. 1, Zavesa br. 2 i tako dalje. Njihovi bivši klijenti,
plašeći se posledica kad bi se otkrilo čime su kurve bile obuzete, takođe su ćutali,
pa je ta tajna verovatno mogla to i da ostane, da pesnik Baal nije počeo da lepi
svoje pesme po zidovima gradske tamnice.
Dva dana posle hapšenja, u tamnici je sve vrilo od prostitutki i podvodačica,
čiji se broj bio znatno uvećao za dve godine režima Potčinjavanja koji je u
Džahiliji bio uveo praksu izolovanja žena od spoljnog sveta. Izišlo je na videlo da
su mnogi Džahilijanci bili spremni da podržavaju gradski ološ u ruganju policiji
zbog ovih mera, a da ne govorimoo mogućem gonjenju po novom zakonu protiv
nemorala, pa su pod tamničkim prozorima pravili serenade tim nafrakanim
damama u koje su se bili zaljubili. Ali te žene unutra nisu bile ni najmanje
uzbuđene tim znacima njihove odanosti, pa svoje udvarače pred zamandaljenim
kapijama nisu ni ohrabrivale. Međutim, trećeg dana njihovog zatočeništva, u grupi
tih čežnjivo zaljubljenih budala pojavio se i jedan propali čova s turbanom i u
širokim čakširama, tamne kože sa svetlijim flekama. Mnogi prolaznici su se
kikotali kad bi ga videli, ali kad je on počeo da recituje svoje stihove, kikotanje je
naglo prestalo. Džahilijanci su uvek bili dobri poznavaoci umetnosti i poezije, pa
ih je lepota tih oda koje je recitovao taj čudni gospodičić zaustavila na njihovom
putu. Baal je recitovao svoje ljubavne pesme, a patnja izražena u njima utišala je
ostale stihotvorce, koji su Baalu dopustili da govori u ime svih njih. I sad su prvi
put na prozorima tamnice mogla da se vide lica uhapšenih kurvi, koje je tamo
privukla magija stihova. Kad je završio svoj recital, on je prišao tamnici da svoje
pesme prikači na zid. Stražari pred kapijom, očiju punih suza, nisu se ni makli da
ga zaustave.
Svake večeri posle toga, taj čudni badža bi se pojavljivao i recitovao neku
novu pesmu, i svaka je zvučala lepše nego prethodna. Možda je ta prezasićenost
lepotom poezije sprečavala sve prisutne da zapaze - sve do dvanaeste noći, kad je
on završio sa recitovanjem svoje dvanaeste pesme, od kojih je svaka bila
posvećena drugoj ženi - da su imena tih dvanaest »supruga« bila ista kao imena
one druge grupe od dvanaest pravih.
Ali dvanaestog dana, to je bilo zapaženo, velika gomila sveta koja je već bila
navikla da se tu okuplja da sluša Baala kako recituje, promeni raspoloženje.
Osećanja užasa i besa zameniše ona ranija, uzvišena, te gnevni ljudi okružiše
Baala, zahtevajući da im kaže razloge za nanošenje tih izokrenutih uvreda u stilu
bizantinizma. U tom trenutku, Baal skide svoj apsurdni turban. »Ja sam Baal«,
objavi on. Ja ne priznajem nijedan drugi sud osim suda moje muze; ili, tačnije,
mojih dvanaest muza.«
Stražari ga ščepaše.

General Halid je hteo da se nad Baalom smesta izvrši smrtna kazna, ali
Mahaund je zahtevao da se pesnik izvede pred sud odmah posle suđenja kurvama. I
tako, kad je Baalovih dvanaest žena, koje su se bile razvele od kamena da bi se za
Baala udale, osuđeno na smrt kamenovanjem za kaznu zbog nemoralnog života,
Baal je stajao licem u lice sa Prorokom - ogledalo pred likom, mrak pred
svetlošću. Halid, koji je sedeo sa Mahaundove desne strane, ponudio je Baalu
poslednju šansu da objasni svoja zlodela. Pesnik je ispričao priču o svom boravku
u Zavesi, govoreći najjednostavnijim jezikom, ne skrivajući ništa, čak ni onaj svoj
završni kukavičluk, zbog kojeg je sve ono što je od tada činio bilo njegov pokušaj
da to popravi. Ali sad se nešto neobično dogodilo. Gomila sveta koja se tiskala u
tom sudskom šatoru, znajući da je tu, ipak, čuveni satiričar Baal, u svoje vreme
najoštriji jezik i najpronicljiviji duh Džahilije, poče (bez obzira koliko se tome
opirala) da se smeje. Što je Baal iskrenije i prostije opisivao svoje brakove sa
dvanaest »Prorokovih žena«, to je neobuzdanija postajala razdraganost zapanjene
publike u sudnici. Pred kraj njegovog govora, dobri ljudi Džahilije već su uveliko
bukvalno plakali od smeha, nesposobni da se obuzdaju čak i kad su im vojnici
bičevima i jataganima zapretili da će ih pobiti na licu mesta.
»Ja se ne zavitlavam!« dreknuo je Baal na gomilu sveta, koja je u odgovor
vrištala od smeha, zapomagala i pljeskala se po butinama. »To nije šala!« Ha ha
ha. Dok se, najzad, sve ne utiša; Prorok je bio na nogama.
»U one davne dane, ti si se rugao propovedi«, reče Mahaund u tišini. »I onda
je ovaj narod uživao u tvom ruganju. A sad se vraćaš da sramotiš moju kuću, te
izgleda da si opet uspeo da iz ljudi izvučeš ono najgore.«
Baal reče: »Ja sam završio. A ti sad radi šta hoćeš.«
I tako je on bio osuđen da mu se odrubi glava, u roku od jednog sata; i dok su
ga vojnici grubo vukli iz šatre ka stratištu, on doviknu preko svog ramena: »Kurve
i pisci, Mahaunde. Mi smo onaj svet kome ti ne opraštaš.«
Mahaund mu odgovori: »Pisci i kurve. Ja tu ne vidim nikakvu razliku.«

Bila jednom jedna žena koja se nije menjala.

Posle Abu Simbelove izdaje - predaje Džahilije Mahatindu na tanjiru, i
njegove zamene ideje o visokom dostojanstvu grada sa Mahaundovom stvarnošću,
Hind je Mahaundu sisala prste na nogama, izrecitovala La-ilaha, a zatim se
povukla u visoku kulu svoje palate, gde je čula glas o uništenju hrama Al-Late u
Taifu, kao i svih kipova boginja za koje se znalo da postoje. Zaključala se u svoju
sobu u kuli sa jednom zbirkom drevnih knjiga napisanih pismom koje niko živi u
Džahiliji ne bi mogao da dešifruje; pa je dve godine i dva meseca tu ostala,
proučavajuči svoje mistične tekstove, u tajnosti, i ne tražeći ništa više nego da joj
se jedanput dnevno pred vratima ostavlja tanjir običnog jela i da joj se u isto
vreme prazni nokšir. Dve godine i dva meseca ona nije videla nijedno ljudsko
biće. Onda je, poslednjeg dana, pred zoru, ušla u spavaću sobu svog muža,
raskošno odevena i ukrašena nakitom koji joj je blistao oko ručnih i nožnih
članaka, na nožnim prstima, na ušima i oko vrata. »Probudi se!« naredila mu je,
razmičući zavese oko njegovog kreveta. »Ovo je dan za proslavu.«- On zapazi da
ona nije bila ni jedan dan starija otkako ju je poslednji put video; čak je izgledala
mlađa nego ikad, što je samo potvrđivalo glasine koje su nagoveštavale da je ona
svojim čarolijama navela vreme da za nju protiče unazad između četiri zida njene
sobe u kuli, gde se bila zatvorila. »Šta mi to imamo da proslavljamo?« upita bivši
Velikaš Džahilije, iskašljujući svoju jutarnju krv, kao i obično. Hind mu odgovori:
»Ja možda nisam u stanju da preokrenem tok istorije, ali je bar osveta slatka.«
Ni ceo sat posle toga, stiže vest da je Proroka, Mahaunda, oborila neka
opasna bolest, da on leži u Ajšinom krevetu i da mu u glavi buči kao da mu je puna
demona. Hind je mirno nastavila da pravi pripreme za banket, šaljući sluge u svaki
kutak grada da pozivaju goste. Ali, svakako, niko nije hteo na takav dan da dođe da
se gosti i veseli. Uveče je Hind sama sedela u velikoj sali svoga doma, među
zlatnim tanjirima i kristalnim čašama svoje osvete, srčući običnu teleću čorbicu,
okružena činijama sa osobitim, aromatičnim jelima svake moguće vrste, koja su se
pušila. Abu Simbel nije hteo da joj se pridruži, nazvavši njeno večeranje
bestidnim. »Ti si već pojela srce njegovog strica«, uzviknuo je Simbel, »a sad
hoćeš da pojedeš i njegovo.« Ona mu se u lice nasmejala. Kad su sluškinje počele
da plaču, ona je i njih oterala, pa je ostala da sedi sama za trpezom, u svom
samotnom veselju, dok su upaljene sveće bacale čudne senke na njeno despotsko,
beskompromisno lice.

Džibril je sanjao Mahaundovu smrt:

Jer kad je Mahaunda glava počela da boli više nego ikad ranije, on je znao da
mu je došao čas u kojem će mu biti ponuđeno da bira:
Kako nijedan prorok ne može umreti pre no što mu se pri kaže Raj, uz kasniji
nalog da bira između ovog i onog sveta: -
- tako, dok mu je glava počivala u krilu njegove voljene Ajše, on zatvori oči, i
učini mu se da ga život napušta; ali posle izvesnog vremena, on se povrati:
I on reče Ajši: »Izbor mi bi ponuđen i ja se odlučih
- izabrah Carstvo Nebesko - Kraljevstvo Božije.«
Onda ona zaplaka, znajući da on to govori o svojoj smrti; zatim njegov pogled
promače pored nje i kao da se zaustavi na nekoj drugoj pojavi u sobi, iako ona,
Ajša, kad se okrenula da pogleda u tom pravcu, vide samo kandilo koje je gorelo
na svom stalku:
»Ko je to tamo?« uzviknu Mahaund. »Jesi li to Ti, anđele Azrijele, što dušu
od tela rastavljaš?«
Ali Ajša ču neki jeziv, a sladak ženski glas, koji odgovori: »Ne, Izaslaniče
Al-Lahov, nije to Azrijel.«
I kandilo utrnu; a u mraku Mahaund upita: »Da li je ova moja bolest delo
tvoje, O boginjo Al-Lato?«
A ona reče: »To je osveta moja nad tobom, i ja sam sad zadovoljna. Nek se
kamili tvojoj noge prebiju, i nek je na grobu tvom ostave.«
Zatim nje nestade, a kandilo koje je bilo utuljeno ponovo buknu velikom i
toplom svetlošću, i Prorok promrmlja, »Hvala ti, ipak, Al-Lato, za taj dar«.
 I ne mnogo posle toga, on umre. Ajša iziđe i ode u susednu sobu, gde su
njegove ostale supruge i učenici, teških srca, čekali, te sad svi počeše da zdušno
jadikuju.
Ajša ubrisa oči svoje i reče: »Ako ovde ima nekog ko se Izaslaniku klanjao,
neka tuguje sada, jer Mahaund je mrtav; ali ako ovde ima nekog ko se Bogu
klanjao, neka se raduje, jer je On sigurno živ.«

Bio je to kraj sna.

VII ANĐEO AZRIJEL
 1

Sve je to uzavrelo do same ljubavi, razmišljao je Saladin Čamča u svom

skrovištu: ljubav, ta nepokorna ptica u Mejlahovom i Halevijevom libretu za operu
Karmen - jedna od onih uzornih ptica u kavezu, u Alegoričnom Avijarijumu, koje
je on skupljao u svojim lakšim danima, i u kojem su se medu krilatim metaforama
nalazile ptice kao što je bila ona Slatka (ptica mladosti), pa ona Žuta (srećnija od
mene), i ona omar-kajamovska-edvard-ficdžeraldska bespridevska Ptica vremena
(koja ima samo kratak put za let, ali koja, gle! ipak leti), i, najzad, ona Bestidna; ta
poslednja iz pisma Henrija Džejmsa Starijeg, njegovim sinovima… »Svaki čovek
koji je stigao do svojih intelektualnih ,tinejdžerskih’ godina, počinje da podozreva
da život nije farsa; da nije čak n i blaga komedija; da život, naprotiv, cveta i
donosi plod iz najvećih tragičnih dubina suštinske gladi u koju je pušteno korenje
njegovih subjekata. Prirodno nasleđe svakog čoveka koji je sposoban za duhovni
život jeste neukroćena štima u kojoj vuk zavija i bestidna noćna ptica krešti.« To
prihvatite, klinci! - A u jednoj posebnoj, susednoj vitrini Čamčine mlađe, srećnije
mašte, lepršao je sužanj iz nekog komada hit-paradne »babl-gam«-muzike, Sjajni
Vrdalamski Leptir, koji je delio l’amour sa onom oiseau rebelle.
Ljubav - zona u kojoj niko živi ko želi da pabirči ljudsko (a ne robotsko,
Skiner-androidno) telo iskustva, ne može da podnese i prestanak tih operacija -
ljubav nas nesumnjivo »prelazi«, a sasvim je mogućno da nam i na glavu fatalno
»nagazi«. Ali ona nas čak i unapred upozorava. »Ljubav je dete boemije (dok
traje, nek laje)« - peva Karmen, taj pojam Voljene žene, njen savršeni obrazac,
večiti i božanski, »a ako me voliš, čuvaj se«. Ne možete tražiti ništa poštenije od
toga. A što se njega, lično, ticalo, i Saladin je u svoje vreme voleo naširoko i
naveliko, a sad je (došavši do tog uverenja) patio zbog osvete Ljubavi nad
šašavim ljubavnikom. Od svega vezanog za svest čoveka on je najviše voleo onu
protejsku, neiscrpnu kulturu naroda engleskog govora; a beše rekao, kad se
udvarao Pameli, da je Otelo, »samo ta drama«, vredan celog opusa svih dramskih
pisaca na bilo kojem drugom jeziku, i mada je bio svestan te hiperbole, nije
smatrao da je to preterivanje veoma veliko. (Pamela je, svakako, stalno nastojala
da izdaje svoju klasu i rasu, i tako je, što se moglo i očekjvati, priznavala da je to
užasava, pa je Otela podupirala Šajlokom, i sa te dve drame udarala rasistu
Šekspira po glavi). Čamča se borio, kao i bengalski pisac Nirad Čoduri, pre njega
- mada bez onog piščevog vražjeg nagona kolonijalne inteligencije da bude viđen
kao enfant terrible - da bude vredan izazova predstavljenog frazom Civis
Britanicus sum. Imperije više nije bilo, ali on je i dalje znao da je »sve što je
dobro i živo u njemu« bilo »stvoreno i podsticano da živi« zahvaljujući njegovom
susretu sa ovim ostrvcem čuvstvenosti, okruženim hladnim osećanjem prisutnosti
mora. - A od onih materijalnih stvari, on je svoju ljubav dao ovom gradu, Londonu,
voleći ga više nego i svoj rodni i bilo koji drugi grad na svetu; mileći, penjao se
na njega, kradom, sa uzbuđenjem jahača, pretvarajući se u kameni kip kad bi grad
pogledao u njegovom pravcu, i maštajući o tome da bude onaj koji ga poseduje i
tako, u izvesnom smislu, sam postaje taj grad, kao u onoj staroj dečjoj igri kad
jedan mališan postane »car« - pa ga pitaju, »Care, care, koliko je sati?« - i
preuzme taj njemu dragi identitet; kao i u onom mitu Zlatne grane. London, čija
konglomeratska priroda odražava i njegovu sopstvenu, upravo kao što je i
londonska uzdržanost odražava; dok gradski napadni kameni ornamenti-gargameli
iz oluka, odražavaju sablasni bat rimskih koraka na njegovim ulicama - gakanje
divljih gusaka-selica. Londonsko gostoprimstvo - da! - uprkos zakonu
o useljavanju, i sopstvenom nedavnom iskustvu, Čamča je i dalje insistirao na
istini u vezi s tim: na nesavršenoj dobrodošlici, doduše i na bigoteriji nekih, ali,
ipak, na toj realnoj stvari, što je mogao da potvrdi (u jednom južnolondonskom
kvartu) i jedan »pab« u kojem se čuo samo ukrajinski jezik, kao i onaj godišnji
skup, u Vembliju, ono bacanje kamena sa velikog stadijuma okruženog
imperijalnim odjecima - Način Imperije, Zajednica Imperije - rukama više od
stotinu delegata koji su listom tragali za svojim poreklom tamo u davnini, u jednom
malom selu Goe, u toj portugalskoj koloniji na jugozapadnoj obali Indije. - »Mi
Londonci možemo da se ponosimo svojim gostoljubljem«, rekao je on, jednom,
Pameli, a ona ga je, kikoćući se bespomoćno, odvela da gleda jedan film Bastera
Kitona u kojem komičar, na kraju neke apsurdne železničke pruge, nailazi na
ubistven prijem onih koji su ga očekivali. U to vreme, njih dvoje su uživali u
takvom međusobnom suprotstavljanju, i posle žestokih diskusija završavali u
krevetu… I sad on vrati svoje lutajuće misli temi metropole. Tvrdoglavo je sebi
ponavljao: duga istorija Londona kao pribežišta mnogih, uloga koju je taj grad
igrao uprkos ritajućoj nezahvalnosti dece begunaca; a lišen svake retorike
šćućurenih, samočestitajućih masa doseljenika u »naciju imigranata« preko mora,
sam je bio daleko od savršeno srdačno raširenih ruku domaćina. Da li bi
Sjedinjene Američke Države sa svojim pitanjima jeste-li-sad-i-jeste-li-ikad-bili,
dopustili Ho Ši Minu da radi kao kuvar u njihovim hotelskim kuhinjama? Šta bi
njihov makkaransko-volterski zakon imao da kaže o onom potonjem Karlu Marksu
koji je, sa onom svojom gustom bradurinom, stajao pred gradskom kapijom,
čekajući da pređe londonsku žutu liniju? O Podesni Londone! Da li neko može
stvarno da bude toliki duhovni tupadžija a da ne voli londonski izbledeli sjaj i
njegova nova oklevanja, više nego one vruće izvesnosti onog novog
prekookeanskog Rima sa njegovim nacifikovanim arhitektonskim gigantizmom,
koji ugnjetava veličinom da bi se njegovi ljudski stanovnici osećali kao crvići?…
London, uprkos onim svojim sve ćešćim izraslinama kao što je Nat Vest toranj -
združeni logo istisnut u treću dimenziju - ipak je sačuvao ljudsku meru. Viva!
(Zindabad!)
Pamela je uvek zauzimala sarkastičan stav prema takvom uzbudenom
izražavanju. »To su muzejske vrednosti«, imala je običaj da mu kaže. »Posvećene i
obešene na počasna mesta, na zidovima.« Ona nikad nije imala vremena da se bavi
onim što odoleva vremenu. Sve menjaj! Sve rasparaj! A on joj je na to rekao:
»Ako uspeš, ti ćeš svakom sličnom tebi, za jednu ili dve generacije, onemogućiti
da ubrza korak.« Ona je slavila tu viziju sopstvene staromođnosti. Ako bude
završila kao ona punjena ptica dodo - relikvija, Izdajica Klase, iz osamdesetih
godina ovog veka - to će, rekla je, značiti neko poboljšanje ovog sveta. On ju je
zamolio da mu dopusti drukčije mišljenje, ali oni su se dotle već grlili i ljubili: što
je, svakako, bilo neko poboljšanje, te se on tako složio sa njenim mišljenjem.
(Jedne godine, vlada je bila uvela plaćanje karata za ulazak u muzeje, pa su
grupe gnevnih ljubitelja umetnosti demonstrirale parolama svoje nezadovoljstvo
pred tim hramovima kulture. Kad je Čamča to video, on je hteo da istakne jednu
svoju, šuprotnu parolu, i da im se, kao usamljeni govornik sa nekog uzvišenja,
suprotstavi. Zar ti Ijudi ne znaju kolika je vrednost onih eksponata tamo unutra? I ti
ljudi su se onda muvali, razdragano protestovali i svoja pluća trovali cigaretama
čija je jedna paklica bila skuplja od ulaznice za muzej protiv koje su se bunili; ono
što su oni demonstrirali svetu bilo je, zapravo, potcenjivanje njihovog kulturnog
nasleđa… Pamela je udarila nogom po podu. »Kako se usuđuješ da tako
govoriš?!« rekla mu je. Ona je imala tadašnje pravilno shvatanje: da su muzeji i
suviše vredni i da je besmisleno naplaćivati neku sitnu taksu za ulaz. Prema tome:
»Nemoj da se mešaš u to!« i on je, na svoje iznenađenje, odustao od svakog
mešanja u tu stvar. On nije mislio da kaže ono što je izgledalo da je mislio. On je
mislio da je on, možda, bio u stanju, pod pravim okolnostima, i svoj život da
žrtvuje za ono što se u muzejima nalazi. I zato on nije mogao ozbiljno da shvati to
protivljenje taksi od nekoliko penija. Međutim, bio je savršeno svestan toga da je
njegov stav bio nejasan i loše branjen.)
- A od svih ljudskih bića, Pamela, ja sam voleo samo tebe. -
Kultura, grad, supruga; i četvrta i poslednja ljubav njegova, o kojoj nikom
nije pričao: ljubav prema jednom snu. U stare dane, taj san mu se vračao otprilike
jednom mesečno; običan san, događao se u nekom gradskom parku, pored jedne
avenije sa drvoredom razvijenih brestova, čije su natkriljujuće krošnje pretvarale
aveniju u zeleni tunel u koji su nebo i sunce samo, ovde-onde, kapljali kroz
savršene nesavršenosti zastora od lišća. U toj šumovitoj tajnosti, Saladin je video
sebe, u društvu dečkića od oko pet godina starosti, koga je on učio da vozi bicikl.
Dečkić, klateći se uplašeno, u početku, činio je junačke napore da održava
ravnotežu, sa žestinom sina koji želi da mu otac bude ponosan na njega. Sanjani
Čamča trčao je pored svog izmaštanog sina i držao bicikl, da ne padne, stežući mu
rukom, grčevito, rešetkicu za pakete iznad zadnjeg točka. Zatim bi ga pustio, a
dečkić (ne znajući da nije više pridržavan) nastavljao je da vozi: ravnoteža je
dolazila kao dar letenja, i njih dvojica su klizili niz aveniju, Čamča trčeći, a
dečkić okrećući pedale sve upornije i upornije. »Uspeo si!« radosno je uzviknuo
Saladin, a isto tako oduševljeno dete vikalo je preko svog ramena: »Gledaj me!
Vidi, tata, kako sam brzo naučio da vozim! Je 1’ ti milo? Je l’ me sad voliš?« To je
bio san za plakanje; jer kad se probudio, više nije bilo ni bicikla ni deteta.
»Šta ćeš ti sad da radiš?« upitala ga je Mišal sred onog krša i loma u noćnom
klubu Vreli vosak, a on joj je i suviše bezbrižno odgovorio: »Ja? Mislim da se
vratim u život.« Lakše rečeno nego učinjeno; a to je, ipak, bio život koji mu je
ljubav prema sanjanom detetu nagradio bezdetnošću; njegovu ljubav prema ženi,
njenim otuđenjem od njega i njenom zatrudnelošću od njegovog starog prijatelja iz
studentskih dana; njegovu ljubav prema gradu koja ga je sa himalajskih visina
bacala u taj isti grad; i njegovu ljubav prema civilizaciji, koja ga je zađavolila,
ponizila, rastrgla na svom točku. Ne potpuno rastrgla, podsetio se on na sebe; bio
je on opet ceo, a tu je imao i primer Nikola Makijavelija za razmatranje (čoveka
kome je učinjena nepravda, čije je ime kao ono Muhamedovo-Mahonovo-
Mahaundovo sinonim zla; dok mu je, u stvari, njegov nepokolebljivi
republikanizam doneo mučilište i onaj točak za rastezanje na kojem je on ipak
preživeo - da li behu tri obrtaja? - dovoljno, u svakom slučaju, da mnogi ljudi
priznaju čak i to da su silovali svoje babe, i slično, samo da bi se rešili bolova; a
on, ipak, nije ništa priznao, nijedan zločin nije učinio dok je bio u službi
Firentinske republike, u tom i-suviše-kratkom prekidu vlasti porodice Mediči); kad
je Nikolo uspeo da preživi takve patnje i doživi da napiše onu možda ogorčenu a
možda i ciničnu parodiju udvoričke vladalačko-zrcalno-odrazne literature, tada u
velikoj modi, delo Il Principe, za kojim su došli sjajni Discorsi, onda on, Čamča,
svakako nema potrebe da sebi dopusti luksuz poraza. Dakle, to je uskrsnuće;
odvaljaj dalje taj ogromni kamen sa ulaza u pećinu mračnu, i - do đavola s
problemima legalnim!
 Mišal, Hanif Džonson i Ružičasti - u čijim su očima Čamčine metamorfoze
učinile ovog glumca herojem, preko kojeg je ona magija specijalnih efekata
fantastičnih filmova (Lavirint, Legenda, Hauard Čudak) ušla u Stvarnost - odvezli
su Saladina kombijem Ružičastog do Pameline kuće; ali ovog puta on je sedeo
stešnjen u vozačevoj kabini zajedno sa njih troje. Bilo je rano popodne; Džampi je
još morao biti u sportskom centru. »Srećno«, rekla mu je Mišal, ljubeći ga u obraz,
a Ružičasti ga je pitao da li bi trebalo da pričekaju. »Ne, hvala«, odgovorio je
Saladin. »Kad padneš sa neba, pa te napusti prijatelj, izdržiš brutalnost policije,
pretvoriš se u jarca, izgubiš i posao i ženu, spoznaš moć mržnje i ponovo stekneš
ljudski oblik, šta ti je drugo ostalo da učiniš nego - kako biste vi bez sumnje
izrazili frazom - da tražiš svoja prava?« Mahnuo im je na rastanku. »Sve
najbolje«, rekla mu je Mišal i oni su otišli.Na uglu ulice, klinci iz susedstva, sa
kojima on nikad nije bio u dobrim odnosima, igrali su fudbal pored bandere s
lampom. Jedan od njih, mangupčić od desetak godina sa izrazom zloće i prasećim
očima, »uperi« na Čamču zamišljeni videodaljinski upravljač i viknu: »Napred
marš!« Klinac je pripadao generaciji koja je verovala u preskakanje dosadnih,
neprijatnih, nezgodnih delića života, marširajući brzo napred od jednog do drugog
vrhunca punog akcije. Dobrodošao kući, pomisli Saladin, i pritisnu zvonce na
vratima.
Kad ga Pamela ugleda, ona se bukvalno uhvati za grlo i poče da ga steže.
»Nisam verovao da ljudi to još rade«, reče on. »Posle filma Dr Strangelove.«
Trudnoća joj se još nije videla; on ju je pitao kako to podnosi a ona je pocrvenela,
ali mu je ipak rekla da je sve u redu. »Dosad sve ide kako treba.« Bila je,
prirodno, izbačena iz koloseka; njena ponuda u kuhinji da skuva kafu došla je nešto
kasno (ona je bila »verna« svorn viskiju, koji je brzo pila uprkos detetu pod
srcem); ali Čamča se u stvari osećao pogruženo tokom celog tog susreta. Pamela
je jasno osećala da je ona ta koja treba da bude u lošem položaju. Ona je bila ta
koja je želela da prekine taj brak i koja se Čamče bar triput odrekla; ali i on je,
isto kao ona, bio sav spetljan i zbunjen, te je izgledalo kao da se njih dvoje
takmiče oko prava da budu u nemilosti. Razlog Čamčinog poraza - a on tu nije
stigao, setimo se, u ovakvoj zbunjenosti, već u svadljivom, ratobornom
raspoloženju - bio je u tome da je on shvatio- videvši Pamelu u njenoj i suviše
vedroj vedrini, sa licem poput maske svetice iza koje se ko-zna-kakvi crvići goste
na trulom mesu (bio je preplašen od dušmanskog nasilja onih slika koje su mu
izvirale u nesvesnom stanju), sa njenom obrijanom glavom ispod apsurdnog
turbana, njenim zaudaranjem na viski i onom tvrdoćom koja se bila uvukla u borice
oko njenih usana - da se sasvim jednostavno odljubio i da ne bi želeo da mu se
ona, pa sve i da hoće (što je bilo neverovatno mada ne i neshvatljivo) vrati. Onog
časa kad je postao svestan toga, počeo je da se, iz nekog razloga, oseća krivim, a
posledica je bila u tome što se narazgovornom planu našao u nepovoljnijem
položaju. I belodlaki pas je režao na njega. Čamča se seti da on, u stvari, nikad
nije mnogo mario za te kućne ljubimce.
»Pretpostavljam«, obrati se ona svojoj čaši, sedeći za starim stolom od
borovine, u prostranoj kuhinji, »da je to, što sam učinila, neoprostivo, ah?«
To malecko, amerikanizirano ah? bilo je jedna nova stvar kod nje: da li još
jedna iz onog niza šljaga koje je svesno udarala svom poreklu i vaspitanju? Ili je
to bila primila od Džampija, ili od nekog njegovog mladog poznanika-hipika, kao
zarazu? (I sad opet krenu onaj njegov režeći bes: ama, dole s tim! Pošto on nju više
nije želeo, to je sad bilo potpuno neprikladno ovoj situaciji.) »Mislim da ne bih
umeo da ti kažem šta sam ja u stanju da opraštam«, bio je njegov odgovor. »Kao da
mi reakcija na sve to nekako izmiče; čovek ili reaguje ili ne reaguje, ali ja verujem
da ću u dogledno vreme imati neko mišljenje. Zato, recimo da je porota otišla na
većanje.« Njoj se ovo nije sviđalo, jer je želela da on naširoko razglaba situaciju,
kako bi mogli natenane da piju njenu prokletu kafu. Pamela je uvek kuvala groznu
kafu: ali to sad nije bio njegov problem. »Ja se vraćam ovamo. Ponovo se
doseljavam«, reče on. »Kuća je velika i ima dosta soba. Uzeću svoj kabinet, moje
skrovište, i sobe ispod njega, zajedno sa onim zasebnim kupatilom, te ću tako biti
potpuno nezavisan. Kuhinjom ću se veoma retko koristiti, mislim. Pretpostavljam,
s obzirom na to da mi telo nije nikad bilo pronađeno, i da sam zvanično među
nestalima-verovatno-mrtvima, da nisi išla u sud da me izbrišeš iz venčanice; u
kojem slučaju neće dugo potrajati do mog vaskrsnuća, čim budem pokrenuo
Bentajna, Miligena i Selersovu.« (Odnosno, njihovog advokata, računovođu i
Čamčinog agenta.) Pamela ga je nemo slušala, a njeno držanje mu je govorilo da
ona nema nameru da mu iznosi neke protivargumente, i da je sve što on želi o-kej:
samo je govorom svog tela pokušavala da nešto ispravi. »A posle toga«, zaključi
on, »sve rasprodajemo i ti dobijaš razvod.« I on zbrisa iz kuhinje, izvodeći
pozorišni »izlazak« da bi izbegao njenu drhtavicu, i stiže do svog skrovišta upravo
pre njenog potresa. Pamela je, dole, možda plakala; a on nikad nije mogao lako da
podnosi ženski plač, mada je on sam bio jedan od glavnih drhtavaca-potresnika. A
sad mu se i srce nezgodno uznemiri: bum-bum-dum dumbara-bum-bum.
Da bi se ponovo rodio, najpre umreti moraš.

*
 Kad je ostao sam, on se odjednom setio kako se on i Pamela jednom nisu
složili - mada su o svemu imali suprotna mišljenja - u gledanju na jednu kratku
priču koju su oboje bili pročitali, a čija je tema bila upravo priroda neoprostivog.
Zaboravio je i naslov priče i ime autora, ali sadržaja se živo sećao. Jedna žena i
jedan čovek bili su prisni prijatelji (nikad ljubavnici) tokom celog života- i
mladosti i zrelosti. Na njegov dvadeset-prvi rođendan (oboje su u to vreme bili
siromašni), ona mu je, u šali, poklonila jednu najstravičniju jeftinu staklenu vazu
koju je mogla da nađe, u bojama drečeće parodije na venecijansku ljupku vedrinu.
Dvadeset godina kasnije, kad su oboje postali uspešni i prosedi, ona ga je posetila
u njegovoj kući i počela da se s njim svađa zbog njegovog lošeg odnosa prema
jednom njihovom zajedničkom prijatelju. U toku svađe, njoj je pogled pao na staru
vazu, koju je on i dalje držao na počasnom mestu, na polici iznad kamina u dnevnoj
sobi, i bez prekidanja svoje tirade, ona je zbrisala vazu sa police i vaza se u
paramparčad razbila. Posle toga on više nikad nije hteo s njom da govori; kad je
umirala, pola veka kasnije, on je odbio da je poseti dok je ležala na samrtnoj
postelji, i da joj posle ode na sahranu, iako su mu prijatelji koje mu je bila poslala
rekli da ona od sveg srca želi da ga vidi. »Recite joj«, odgovorio je on njenim
emisarima, »da ona nikad nije znala koliko sam ja cenio ono što mi je razbila.«
Emisari su dokazivali, molili, besneli. Ako ona nije znala koliki je značaj on
pridavao toj tričariji, kako onda on može, po duši, da je za to krivi? I zar se ona
nije godinama posle toga trudila da dobije njegov oproštaj i da se to izgladi? Pa,
ona umire, tako ti boga! Zar ta stara, detinjasta ranica ne može, sad, na kraju, da se
zaleči. Pa oni sad gube svoje doživotno prijateljstvo, i zar ne mogu jedno drugom
da kažu zbogom? »Ne«, rekao je nepomirljivi čovek. - »Je l’ ti to stvarno samo
zbog te vaze? Ili kriješ neku drugu, mračniju stvar?« - »Zbog vaze«, odgovorio je
on, »zbog vaze, i ni zbog čega drugog.« Pamela je tog čoveka smatrala za sitnu
dušu i grubijana, ali Čamča je čak i tada cenio tu čudnu ljudsku privatnost, tu
neobjašnjivu unutarnjost zbivanja u čoveku. »Niko ne može jednu unutrašnju
povredu da ocenjuje«, rekao je on tada, »prema veličini površinske rane, ili prema
dubini rupe.«
Sunt lacrimae rerum (suze su za nesreću), kako bi bivši učitelj Sufijan rekao,
a Saladin je tokom mnogih sledećih dana imao dosta mogućnosti da razmišlja o
suzama u stvarima. On je isprva bio doslovno nepokretan u svom kabinetu-
skrovištu, dopuštajući toj sobi da se sopstvenim tempom, iza njega i oko njega,
ponovo razvija, i očekujući od nje da povrati nešto od onog solidnog, utešnog
kvaliteta nje same iz starih dana, kao što je bilo pre promene univerzuma. Dosta je
vremena provodio u gledanju televizije sa polovičnom pažnjom, menjajući kanale
prinudno, jer je i sam bio deo kulture daljinskog upravljanja svakodnevicom, kao i
onaj klinac prasećih očiju sa uličnog ćoška; i on je sam shvatao, ili je bar sticao
iluziju da shvata tog mešovitog video-monstruma kojeg je njegov pritisak na dugme
oživotvoravao… kakav je samo izravnjivač bio taj daljinsko-upravljački kibic-
sekač, taj prokrustovski krevet dvadesetog veka; on je kao satarom odsecao tešku
kategoriju i istezao laku, dok sve televizorove emisije - reklame, ubistva, kvizovi,
hiljadu-i-jedna zabava i isto toliko terora u stvarnosti i mašti - ne bi došle u istu
kategoriju, stekle istu težinu; i dok je pravi Prokrust, građanin-pripadnik onog što
bi se danas moglo nazvati celom-rukom-»opipljivom« kulturom, morao da
primenjuje i um i rs, on, Čamča, mogao je da sedi zavaljen u svojoj Parker-Knoll-
fotelji za-zavaljivanje-do-mile-volje i da samo prstima obavlja satarenje i
istezanje. Činilo mu se, dok je bazao preko tv-kanala, da je ta kutija puna
čudovišta i nakaza: bilo je tu živih produkata mutacije - mutanata - zvanih
»Mutići«, u seriji Dr Ko, bizarnih stvorova koji su izgledali kao da su bili ukršteni
sa raznim vrstama industrijskih mašina - sa glodalicama, dizalicama, škarama,
viljuškarima, čekićarama, testerama, i čiji su se surovi žreci-rukovodioci zvali
Mutilazijanci; dečiji tv-programi kao da su bili nastanjeni isključivo liumanoidnim
robotima i kreaturama sa preinačavajućim telima, dok su programi za odrasle
pružali neprestanu paradu ljudskih nusprodukata najnovijih shvatanja moderne
medicine i njenih saučesnika, savremenih boleština i rata. Neka bolnica, u Gijani,
očigledno čuva telo jednog lepo razvijenog morskog sirenka - pola čoveka, pola
muške ribe - kompletnog sa škrgama i krljušti. Likantropija, iliti ludo uobraženje
čoveka da se pretvorio u vuka - bila je u porastu tamo u škotskim brdima. Ozbiljno
se diskutovalo i o genetskoj mogućnosti stvaranja kentaura. Prikazana je i
operacija promene pola. - Setio se i jedne odvratne pesme koju mu je neodlučno
pokazao Džampi Džoši u kafeu Šaandaar sa K. i D. Njen naslov, »Pevam o
električnom telu«, potpuno je predstavljao pesmu. - Ali taj nervozni badža je ipak
bio kompletno telo, gorko je pomislio Saladin. On je Pameli napravio dete, bez
ikakve muke: u njegovim hromozomima nije bilo prelomljenih štapića… i ugledao
je sebe u jednoj reprizi »klasika« the Aliens Show. (U mnogo naprednoj kulturi
status klasika može da se stekne za samo šest meseci, a ponekad i prekonoć.)
Posledica sveg tog njegovog gledanja u tu kutiju bila je u njegovoj potrebi da
dobro zagrize u ono što mu je još bilo ostalo od predstave o normalnom, o
prosečnom kvalitetu stvarnog; ali tu su delovale i neke suprotne sile.
Delo Svet baštovana mu je pokazalo kako se može postići ono nešto, zvano
»himerični kalem« (slučajno isti onaj koji je bio ponos bašte Ota Kouna); i mada
je zbog svoje nepažnje zaboravio nazive ta dva drveta spojena u jedno - dud?
Laburnum-zanovet - metilica? - on se zbog samog tog drveta uspravio u fotelji i
zamislio. Ama, ono je tu negde bilo, opipljivo, himera sa korenjem, čvrsto usađena
u komad engleskog tla iz kojeg je živahno raslo: drvo, pomislio je on, kadro da
zauzme ono metaforično mesto drveta koje je njegov otac oborio u onoj dalekoj
bašti, u jednom drugom, nespojivom svetu. Ako je jedno takvo drvo mogućno,
onda je tu mogućan i on; onda i on može da bude u svezi, da svoje korenje pusti, da
preživi. Sred svih tih televizualnih slika hibridnih tragedija - nekorisnosti morskog
sirenka, promašaja plastične hirurgije, esperantu-sličnoj ispraznosti preterano
moderne umetnosti, koka-kolanskoj kolonizaciji naše planete - on je ipak posednik
tog dara. I to mu je bilo dovoljno. Ugasio je televizor.
Njegova mržnja prema Džibrilu se smanjivala. A ni oni rogovi, jareća kopita,
itd., nisu više pokazivali nikakve znake da će se ponovo pojaviti. Kao da je neko
lečenje bilo u toku. U stvari, kako su dani prolazili, ne samo Džibril već sve ono
što se Saladinu u poslednje vreme dešavalo a bilo nepomirljivo sa prozaičnošću
svakodnevnog života, počelo je da mu izgleda nekako beznačajno, upravo kao što i
oni najuporniji noćni košmari izblede kad ujutru ispljuskate lice hladnom vodom,
operete zube i popijete neko jako, vruće piće. I on je počeo da pravi izlete u
spoljni svet - da obilazi one profesionalne savetnike, advokate, računovođe i
agente, koje je Pamela imala običaj da naziva »nevaljalcima«, i dok je sedeo u tim
kancelarijama sa policama punim knjiga i fascikala, u kojima čuda, svakako, nikad
nisu mogla da se dešavaju, on je pričao o svom »slomu«- o »šoku u avionskoj
nesreći« - i tako dalje, objašnjavajući svoj nestanak kao da nikad nije padao sa
neba, pevajući himnu »Vladaj, Britanijo«, dok je Džibril urlao jednu ariju iz filma
Šri 420.
Svesno je Čamča nastojao da živi svojim prekinutim starim životom
delikatnih senzibilnosti, te je odlazio na koncerte, posećivao umetničke galerije i
išao u pozorište, a kako je njegovo reagovanje na sve to bilo prilično tupo, kako ti
njegovi izleti u umetnost i kulturu, začudo, nisu mogli da ga vrate u staro stanje
egzaltacije koje je on, zauzvrat, očekivao od svih velikih umetnosti - morao je sebe
da uverava da će mu se uzbuđenje ubrzo vratiti; jer on je prošao kroz »loša
iskustva«, te mu je potrebno malo vremena.
U svom skrovištu, sedeći u Parker-Knoll-fotelji, okružen svojim dragim
predmetima - porcelanskim pjeroima, Erosom što pridržava kuglu jedne antičke
lampe - čestitao je sebi što je onaj tip čoveka koji shvata da se mržnja ne može
dugo održavati. Možda je ljubav, ipak, trajnija od mržnje; iako se ljubav menja, od
nje ipak ostaje neki trag, neki trajan oblik. Prema Pameli, na primer, on je sad bio
siguran da ne oseća ništa drugo do najaltruističkiju naklonost. Mržnja je možda
nešto kao otisak prsta na glatkom staklu osetljive duše; običan trag masnoće, koji
sam iščili kad ga ostavimo na miru. A Džibril? Uh! On je bio zaboravljen; on više
nije postojao. Dakle; odreći se neprijateljstva, mržnje, znači postati slobodan.
Saladinov optimizam bivao je sve veći, ali birokratija koja je okruživala
njegov povratak u život bila je smetnja, veća nego što je on očekivao. Banke su
bile spore u deblokiranju njegovih tekućih računa; morao je da pozajmljuje novac
od Pamele. A ni posao mu nije lako dolazio. Njegova agentkinja, Šarlota Seiers,
objasnila mu je preko telefona: »Klijenti postaju čudni. Počinju da pričaju o
zombi-duhovima, osećaju se, nekako, nečisti: kao da pljačkaju neki grob.« Šarlota,
koja je i dalje zvučala kao da je tek prešla pedesetu, kao neko dezorganizovano i
malčice šašavo mlađo stvorenje iz najboljeg palanačkog »kadra«, odavala je
utisak da više saoseća sa klijentima i njihovim shvatanjem te stvari nego sa
Čamčom. »Pričekaj da to prođe«, savetovala mu je. »Doći će maca na vratanca.
Najzad, ti nisi nikakav Drakula, tako im boga.« Hvala, Šarlota.
Da: njegova opsednutost mržnjom prema Džibrilu, njegovo maštanje o
izvlačenju iz sebe neke surove i odgovarajuće osvete - to su bile stvari prošlosti,
vidovi jedne realnosti koji nisu bili u skladu sa njegovom strasnom željom da sebi
ponovo ostvari običan život. Čak ni one smutljivačke, buntovničke slike na
televiziji nisu mogle da ga skrenu sa tog puta. Ono što je on odbijao da prihvati,
bio je njegov i Džibrilov portret kao monstruoznih likova. Monstruoznih, zaista:
najapsurdnija ideja. U svetu postoje pravi monstrumi - diktatori koji vrše masovna
ubistva, nakaze koje siluju decu. Pa onaj što siluje starice - Bakut-Trbosek. (Ovde
je bio prinuđen da prizna da je uprkos njegovom starom, visokom poštovanju
Gradske policije, hapšenje Uhuru Simbe bila jedna preterano prokleta i
tupadžijska stvar.) Samo otvori neke bulevarske novine, bilo kog dana sedmice, pa
ćeš videti slike pošandrcalih irskih pedera kako nabijaju blato u usta sitne dece. A
Pamela je, naravno, imala svoje gledište da je i »monstrum« - šta? - pojam za
rasuđivanje, termin za takve osobe; saosećanje, rekla je, zahteva da na njih
gledamo kao na nesrećne slučajeve našeg vremena. A on joj je na to odgovorio da
saosećanje zahteva da na njihove žrtve gledamo kao na nesrećne slučajeve. »Ništa
od tebe«, rekla mu je svojim najpatricijskijim glasom. »Ti zapravo umeš da
razmišljaš samo u jeftinim debatnim kategorijama.«
I ostali monstrumi koji nisu ništa manje stvarni od onih zloduha iz bulevarskih
novina: novac, moć, seks, smrt, ljubav. Anđeli i đavoli - kome su oni potrebni?
»Čemu demoni, kad je sam čovek demon?« - pita onaj »poslednji demon«
(nobelovca Singera) sa svog tavana u Tiševicu. Na što je Čamčin smisao za
ravnotežu, njegov ima-tu-dosta-da-se-kaže-i-za-i-protiv-refleks, želeo da doda:
»A čemu anđeli, kad je čovek i anđeosko biće?« (Ako ovo nije istina, kako onda
objasniti, na primer, onaj Leonardov crtež? Da li je Mocart stvarno bio Belzebub
sa napuderisanom perikom?)- Ali, moralo je da se prizna, a to je bila njegova
prvobitna ideja, da okolnosti veka nisu zahtevale dijabolička objašnjenja.

Ja ništa ne govorim. Ne tražite od mene da stvari razjašnjavam na ovaj ili na

onaj način; vreme otkrovenja davno je prošlo. Pravila Stvorenja su prilično jasna:
postaviš stvari, napraviš ih ovako ili onako, pa ih onda pustiš da se same kotrljaju.
Gde ti je zadovoljstvo ako stalno tražiš neke nagoveštaje, menjanje pravila,
zakazivanje mečeva i tabaža? Dakle, ja sam dosad uspevao da prilično dobro
vladam samim sobom, i nemam nameru da sad kvarim stvari. Nemojte misliti da ja
nisam želeo da se mešam; o, jesam, mnogo puta. A jednom sam se, istina, stvarno
umešao. Sedeo sam na krevetu Aleluje Koun i razgovarao sa superstarom
Džibrilom. Uparvala ili Ničajvala, on je želeo da zna, a ja ga nisam prosvetlio; i
svakako nemam nameru da umesto toga blebećem sa ovim zbunjenim Čamčom.
Sad idem. Čovek hoće da spava.

Njegov ponovo rođeni, poletarski, varljivi optimizam, najteže se odražavao

noću; jer onaj drugi svet rogova i kopita, on, noću, nije mogao lako da osporava. A
tu se radilo i o one dve žene, koje su bile počele da ga proganjaju u snovima. Prva
- teško mu je to bilo da prizna, čak i samom sebi - bila je nijedna druga nego ona
dete-žena Šaandaara, njegova verna saveznica u ono vreme njegovih košmara koje
je on sad tako silno pokušavao da sakrije iza banalnosti i maglica, fanatika
borilačkih veština - ljubavnica Hanifa Džonsona, Mišal Sufijan.
Druga - koju beše ostavio u Bombaju sa nožem njegovog odlaska zarivenim u
njeno srce i koja sigurno još veruje da je on mrtav - bila je Zini Vakil.

Nervozu »nervčika«-Džampija Džošija kad je saznao da se Saladin Čamča

vratio, u ljudskom obličju, i ponovo zauzeo dva gornja sprata kuće u Noting Hilu,
bilo je stravično gledati, što je razdražilo i Pamelu više no što bi to i ona sama
mogla da opiše. Prve noći - bila je odlučila da mu to ne kaže dok se ne nađu u
bezbednosti kreveta- Džampi je, kad je čuo tu vest, đipio dobrih pola metra od
kreveta i stao na liht-plavi tepih, go kao od majke rođen, i počeo da se sav trese,
sa palcem zarivenim u usta.
»Vrati se u krevet i prestani da se ponašaš kao kreten«, naredila mu je, ali on
je žestoko tresao glavom, držeći sad palac napolju dovoljno dugo da bi mogao da
izblebeće: »Ali ako je on ovde! U ovoj kući! Kako onda ja mogu…?«- Na to je
ščepao svoju odeću, skupio je u jednu gužvu i izjurio iz sobe; Pamela je čula treske
i lomljavu, što joj je govorilo da su mu cipele, za kojima je on verovatno trčao,
padale niz stepenice. »Odlično«, vrištala je za njim. »Vrat slomio, dabogda,
kukavico!«
Međutim, nekoliko trenutaka docnije, Saladina je posetila figura otuđene mu
žene zajapurena purpur-lica i ćelave glave, koja gusto procedi kroz stisnute zube:
»Dž. Dž. stoji napolju, na ulici. Prokleta budala kaže da ne sme da uđe u kuću ako
ti ne kažeš da nemaš ništa protiv, da je to za tebe o-kej.« Videlo se da je, kao i
obično, cugala. Čamča, iznenađen, manje-više izvali: »A šta ti kažeš na to, je l’
ti želiš da on uđe?« što je Pamela protumačila kao njegov način utrljavanja soli
u otvorenu ranu. Buknuvši u licu još purpurnije, ona klimnu glavom u besu
poniženosti. Da!
I tako se desilo da je svoje prve noći kod kuće, Saladin Čamča morao da
iziđe iz kuće - »Ej, badžo! Pa ti stvarno dobro izgledaš!« pozdravi ga Džampi, uz
gest kao da želi da sastavi dlanove, da bi prikrio strah - i da ljubavnika svoje žene
ubedi da uđe i legne u krevet pored nje. Zatim se povukao gore, jer Džampi u
svojoj pogruženosti nije smeo da se vrati u kuću dok mu se Čamča ne skloni s puta.

»Kakav čovek!« plakao je Džampi pred Pamelom. »Pa on je princ, on je

svetac!«
»Upadaj u krevet«, reče mu Pamela Čamča, paralizovano, »da ne bih morala
ovo jebeno kuče da napujdam na tebe.«

Džampija je Čamčino prisustvo u kući i dalje zbunjivalo, jer ga je video (ili

mu se to samo pričinjavalo po njegovom ponašanju) kao neku zastrašujuću senku
koju treba stalno smirivati. Kad je Pameli spremao ručak ili večeru (on se
pokazao, na njeno iznenadenje i olakšanje, kao pravi »šef«-glavni kuvar indijskog
restorana), navaljivao je da i Čamču pozovu dole, u kuhinju, da im se pridruži; dok
je Saladin, malo oklevajući, nosio sebi jela, gore, na poslužavniku i objašnjavao
Pameli da bi, inače, bilo prostački i provokativno. »Je l’ ti vidiš šta on sve dopušta
pod sopstvenim krovom! Pa, on je gigant! A jedino što mi možemo, to je da se
prema njemu bar pristojno ponašamo.« A Pamela, u svom sve većem besu, morala
je da podnosi čitav niz takvih zbivanja i njihova naravoučenija. »Nikad ne bih
mogla ni da pomislim da si ti toliko konvencionalan«, rekla mu je gnevno, a
Džampi joj je odgovorio: »To je samo stvar poštovanja čoveka«.
I u ime tog poštovanja, Džampi je nosio Čamči čaj, novine i poštu; i nikad nije
propuštao, kad je dolazio u tu veliku kuću, da odlazi gore u posetu, bar na
dvadesetak minuta, na minimum koji je odgovarao njegovom osećanju pristojnosti,
dok ga je Pamela čekala i »drmala« čaše viskija, tri sprata niže. Džampi je
donosio Saladinu i male poklone: smirujuće ponude u vidu knjiga, starih
pozorišnih programa i raznih maski. Kad je Pamela pokušavala da se ponaša
odlučno, on joj se suprotstavljao svojom bezazlenom ali i tvrdoglavom upornošću:
»Mi ne možemo da se ponašamo kao da je taj čovek nevidljiv. On je ovde, zar ne?
Mi moramo da ga uključimo u naš život.« Pamela mu je kiselo odvratila: »Pa,
zašto ga, onda, ne zamoliš da siđe i da nam se pridruži u krevetu?« Na šta joj je
Džampi ozbiljno odgovorio: »Nisam bio siguran da bi se ti s tim složila.«
Uprkos svojoj nesposobnosti da se opusti i Čamčin boravak gore primi kao
novo za gotovo, nešto se u Džampi-Džošiju ipak smirilo kad je, na ovaj
neuobičajeni način, dobio blagoslov svog prethodnika. A budući kadar da pomiri
imperative ljubavi i prijateljstva, on se prilično razvedrio i osetio kako u njemu
raste osećanje očinstva. Jedne noći, usnio je san zbog kojeg je zaplakao, sledećeg
jutra, radujući se unapred: običan san - kao, on trči avenijom natkriljenom
krošnjama drvoreda, pomažući nekom dečkiću da vozi bicikl. - »Je l’ vidiš kako
lepo vozim? Je 1’ ti milo, tata?« vikao je uzbuđeni dečkić. »Gledaj kako vozim! le
l’ me sad voliš?«

Pamela i Džampi bili su angažovani u kampanji protestovanja protiv hapšenja

dr Uhuru Simbe zbog takozvanih Trbosekovih ubistava bakutanera. I zbog toga je
Džampi takođe odlazio gore da diskutuje sa Saladinom. »Citava je ta stvar
naduvana - zasnovana na nepouzdanim dokazima i insinuacijama. Hanif tvrdi da je
optužnica puna rupa k’o švajcarski sir. Prava nameštaljka iz čiste pakosti; jedino je
pitanje dokle nameravaju da idu. Oni će njega u fasu da nadlaju. Možda će se
pojaviti čak i svedoci koji će da tvrde da su ga videli kako secka babe. Zavisi
koliko žele da mu naude. Ja bih rekao, mnogo; on je jedno vreme bio veoma bučan
u gradu.« Čamča je preporučivao opreznost. Sećajući se kako je Mišal Sufijan sa
gnušanjem govorila o Simbi, on je rekao: »Badža je poznat - zar ne? - kao grubijan
prema ženama…« Džampi okrenu dlanove naviše. »U svom privatnom životu«,
priznao je on, »taj frajer je stvarno bio jedno veliko govno. Ali to ne znači da je on
čerečio stare građanke; ne moraš da budeš anđeo da bi bio nevin. Naravno, sem
ako nisi crn.« Čamča mu je to propustio. »Stvar je u tome što to nije ništa lično već
politički«, naglasio je Džampi, dodajući, kad je ustao da pođe, »da, sutra se
održava miting posvećen tome. Pamela i ja moramo da idemo; izvini, mislim, ako
želiš, to jest, ako budeš zainteresovan, možeš da pođeš sa nama, ako hoćeš.«
»Pozvao si ga da ide s nama?« Pamela nije mogla da poveruje. U posleđnje
vreme je često osećala mučninu, na povraćanje, ali to joj nije izmenilo
raspoloženje. »I ti si to uradio bez mog pitanja?« Džampi je izgledao
obeshrabreno. »Uostalom, nema veze.« Olakšala mu je. »Njega da upecaš za nešto
tako!«
Međutim, sutradan ujutro, Saladin se pojavio u holu, u finom smeđem odelu,
mantilu od kamilhara sa svilenom kragnom i sa prilično prikladnim smeđim
filcanim šeširom, malo oborenog oboda sa jedne strane. »Za gde si se ti to
spremio?« želela je da zna Pamela s turbanom, u kožnoj jakni od vojnih viškova i
grubim pantalonama koje su joj otkrivale početno debljanje trbuha. »Jeziš Askot-
džentlmen!?« - »Čini mi se da sam pozvan na neki miting«, odgovori Saladin na
svoj najneborbeniji način, a Pamela mu ćudljivo reče: »Moraćeš da se pripaziš«,
upozoravajući ga. »Ovako upicanjenog, mangupi će te sjebati s leđa, pa će da te
opelješe.«

Šta je njega odvuklo natrag u drugi svet, u taj podgrad čije je postojanje on
tako dugo osporavao? - Šta ga je, ili, holje - ko ga je prostom činjenicom o svom
(njenom) postojanju prinudi(l)o da se pojavi iz čaure svog skrovišta u kojem se
vraćao - ili je verovao da se vraća - u svog bivšeg sebe, i da se još jednom baci u
opasne (jer, na mapi neobeležene) vode ovoga sveta i njegove sopstvene ličnosti?
»Uspeću ja da se uklopim u taj miting«, bio je Džampi Džoši rekao Saladinu, »pre
mojih đaka-karatista.« Među kojima je čekala njegova glavna zvezda: dugačka
cura sa kosom u duginim bojama i, dodao je Džampi, tek što je navršila
osamnaestu. - Ne znajući da je i Džampi pomalo patio zbog iste grešne čežnje,
Saladin je prešao ceo grad da lii se našao u blizini cure Mišal Sufijan.

On je očekivao da će taj miting biti mali, okrenut tamo nekoj zadnjoj sobi,
punoj sumnjičavih tipova, koji gledaju i govore kao klonovi Malkolma X (Čamča
se setio jednog njemu smešnog vica na televiziji - »A sad čujte vic o Crncu koji je
svoje ime promenio u Mr X i tužio sudu redakciju News ofthe World [Vesti iz
sveta] zbog klevete« - i izazvao jednu od najgorih svađa u svom braku), i možda sa
nekoliko gnevnih žena; zamišljao je i stezanje pesnica i manifestacije
pravdoljubivosti. Ono što je našao bio je jedan veliki hol, u zdanju za skupove
prijatelja Brikhola, zakrčen od-zida—do-zida ljudima svih mogućih vrsta - starim,
krupnim ženama, uniformisanim đacima, Rastaskim i restoranskim radnicima,
osobljem malih kineskih supermarketa - supereta iz Plezli-strita, pristojno
odevenih gospodičića i razbarušenih mangupčića, belaca i crnaca; raspoloženje te
gomile sveta bilo je daleko od one vrste ortodoksne histerije koju je on zamišljao;
svi su bili mirni, zabrinuti i očigledno u očekivanju da čuju šta se može učiniti.
Pored Čamče je stajala neka mlada crnkinja koja ga je, njegovom odećom
razonođena, odmeravala od glave do pete; on joj je uzvratio pogled, a ona se
nasmejala: »O-kej, izvin’te, nema uvrede«. Nosila je jedan staklast, ispupčen
bedž, one vrste koja menja poruku kad se pomerite. Pod nekim uglovima pisalo je,
Uhuru za Simbu, a pod drugim, Slobodu za Lava. »To je zbog pravog značenja
imena koje je on za sebe izabr’o«, objasni mu ona bez potrebe. »Na afričkom.«-
»Na kojem jeziku?« želeo je Saladin da zna. Ona je slegla ramenima, pa se
okrenula da sluša govornike. Bilo je to afrički: rođeno, zvukom nje same, u
Luišemu ili Detfordu ili Nju Krosu, sve što je njoj bilo potrebno da čuje… Pamela
mu zašišta u uho. »Vidim da si najzad našao nekog prema kome se možeš osećati
superiorno.« Ona je još mogla da ga čita kao otvorenu knjigu.
Neku sitnu ženicu sedamdesetih godina vodioje ka podijumu na kraju hola
jedan vižljast čovek koji je, Čamča je bio gotovo siguran, stvarno ličio na nekog
lidera američkog crnačkog pokreta, zapravo na onog mladog Stoklija Karmajkla -
sa istim debelim naočarima - i koji se ponašao kao neka vrsta compere-a, kuma.
Ispalo je da je on Volkot Roberts, mlađi brat dr. Simbe, a da je ona sitna starica
njihova majka, Antoaneta. »Bogzna kako je nešto onako golemo kao Simba moglo
da iziđe iz nje«, šapnu Džampi, a Pamela ljutito frknu, zbog njenog osećanja
solidarnosti sa svim trudnim ženama, kako sa onim prošlim tako i sa sadašnjim.
Ali kad je Antoaneta Roberts progovorila, glas joj je, zahvaljujući samo njenim
plućima, bio dovoljno moćan da ispuni celu prostoriju. Želela je da govori o danu
suđenja njenom sinu, pred istražnim sudijom, i bila je, bogme, sjajna izvođačica u
toj predstavi. Glas joj je, po Čamčinom mišljenju, bio ono što se smatra za
obrazovan glas; govorila je sa BBC-akcentom osobe koja je učila englesku dikciju
iz emisija World Service, ali tu je bilo i jevanđelisanja i pakleno-ognjenih
propovedi. »Moj sin se našao u pritvoru«, rekla je ona utišanoj masi u holu.
»Gospode Bože, on je tu ćeliju svojim telom ispunio. Moj Silvester - vi mi nećete
zameriti ako upotrebim to ime koje sam mu dala, bez namere da umanjim značaj
njegovog ratničkog imena koje je on sam uzeo, ali ja to pominjem samo iz navike -
Silvester je grunuo naviše iz te ćelije kao Levijatan iz morskih talasa. Želim da
znate kako je on govorio: govorio je glasno i jasno. Govorio je gledajući svog
dušmanina pravo u oči, i da li, onda, njegov tužilac može da ga natera da obori
pogled? Nikad u mesecu Svetih nedelja. A želim i da znate šta je on rekao: ,Ja
stojim ovde’, izjavio je moj sin, ,zato što sam se odlučio da preuzmem staru i
časnu ulogu oholog crnčuge. Ja sam ovde zato što nisam voljan da izgledam
umerenjački razuman. Ja sam ovde zbog svoje nezahvalnosti.’ On je bio kolos
među patuljcima. ,Ne grešite’, rekao je on pred tim sudom, ,mi sino ovde zato da
menjamo stvari. Ja, sa ovog mesta, i smesta, dopuštam da se i mi sami menjamo:
mi Afrikanci, Karibljani, Indijci, Pakistanci, Bangladešani, Kiprani, Kinezi, mi
smo nešto drugo no što bismo bili da nismo prešli okeane, da naše majke i očevi
nisu prešli nebesa u potrazi za radom, ljudskim dostojanstvom i boljim životom za
decu svoju. Mi smo iznova napravljeni: ali ja kažem da ćemo mi biti i oni koji će
ovo društvo preinačiti, koji će ga reformisati od glave do pete. Mi ćemo biti oni
tesači mrtvog drveta i baštovani novog rastinja. Na nas je sad došao red.’ Želim da
znate to što je moj sin, Silvester Roberts - dr Uhuru Simba, rekao u palati pravde.
Mislite na to dok odlučujemoo tome šta moramo činiti.«
Njen sin Volkot pomagao joj je da siđe s podijuma sred aplaudiranja i
skandiranja; ona je mudro klimala glavom u pravcu buke. Zatim su držani manje
harizmatični govori. Hanif Džonson, Simbin advokat, dao je čitav niz sugestija- da
galerija za publiku u sudnici mora da bude prepuna, da se deliocima pravde mora
staviti na znanje da su pod prismotrom; oko zgrade suda moraju da kruže
demonstranti sa pisanim parolama; a treba i potražiti finansijsku pomoć. Čamča
promrmlja prema Džampiju: »Niko nije ni pomenuo njegovu seksualnu
agresivnost.« Džampi je slegnuo ramenima. »Neke od žena koje je on prepadao
upravo se nalaze u ovoj prostoriji. Na primer, Mišal, gle - eno je tamo, u ćošku
pored podijuma. Ali ovo nije ni mesto ni momenat za takve stvari. Simbino
bikovsko ludilo predstavlja - moglo bi se reći - nešto grešno u familiji. Ono što
nas kolje jeste nevolja sa Čovekom.« Pod drukčijim okolnostima, Saladin bi imao
mnogo toga da kaže u odgovor na takvu izjavu. - On bi se, na primer, usprotivio
tome da se slika čoveka-nasilnika tako lako odvaja od njega kad je optužen za
ubistvo. - A nije voleo ni upotrebu tih američkih, crnačkih termina, kao što je
»Man« - čovek u sasvim drukčijoj britanskoj situaciji, gde nije bilo robovske
prošlosti; to mu je zvučalo kao pokušaj da se pozajmljuje sjaj jedne druge,
opasnije borbe, stvar koju je takođe osećao kao rešenost organizatora mitinga da
govori budu naglašavani takvim, značenjima nabijenim pesmama kao što je ona Mi
ćemo nadvladati, pa čak i ona, tako im boga, Nkosi Sikelel’ i Afrika. Kao da su svi
ciljevi bili isti, sve istorije izmenljive, u smislu »ja-tebi-ti-meni«. - Ali on ništa od
toga nije rekao, jer je počinjalo da mu se vrti u glavi i da mu se čula teturaju, zato
što mu je prvi put u životu bilo dato jedno zatupljujuće predosećanje smrti.
Hanif Džonson je završavao svoj govor. Kao što je dr. Simba zapisao, novine
će ući u ovo društvo kolektivnim a ne individualnim akcijama. On je citirao ono
što je Čamča prepoznao kao jedan od Kamijevih najpopularnijih slogana. Prelazak
od reći na moralnu akciju, govorio je Hanif, ima jedno ime: postati human. - A
zatim se jedna slatka mlada britanska Azijatkinja, sa malčice-suviše-baburastim
nosićem i podlim bluz-glasićem unela u pesmu Boba Dilena, Žao mi je jadnog
doseljenika. Ali uz jedan falš i ubačen prizvuk: ta pesma je, tako, delovala
neprijateljski prema doseljenicima, mada je u njoj bilo stihova koji su udarali u
žice što govore o doseljenikovim vizijama koje se razbijaju kao staklo, o tome
kako on »krvavo« mora da »gradi svoj grad«. Džampi, sa svojim versifikatorskim
pokušajima da ponovo definiše staru rasističku sliku reke krvi, morao je da eeni
ovu recitaciju. - Saladin je te stvari doživljavao i promišljao kao da se nalazio
daleko od svega loga. - I šta se dogodilo? Ovo: kad mu je Džampi Džoši ukazao na
prisustvo Mišal Sufijan u zdanju za skupove prijatelja, Saladin Čamča, gledajući u
njenom pravcu, video je kako neka vatra bukti nasred njenog čela; i, istog Irenutka,
osetio je klepet, i ledenu senku, para džinovskih krila. - Doživeo je neku vrstu
zamagljivanja združenog sa duplom vizijom, te mu se činilo da istovremeno gleda
u dva sveta; jedan je bio jarko osvetljen - hol sa upozorenjem da je tu zabranjeno
pušenje - a drugi je svet bio svet fantoma, u kojem se Azrijel, anđeo-uništitelj,
obrušavao na njega dok je devojčino čelo i dalje buktalo vatrom zloslutnom. - Ona
je za mene smrt, eto šta mi ona znači, pomislio je Čamča u jednom od ta dva
sveta, dok je u drugom rekao sebi da ne bude lud; hol je bio pun ljudi koji su nosili
one šašave plemenske bedžove, u poslednje vreme tako popularne neonski zelene
oreole i đavolske rogove ofarbane fluorescentnom bojom; Mišal je verovatno
nosila neki komad »nakita« - drangulije svemirskog doba. - Ali njegovo drugo ja
opet prevlada, ona ne igra za tebe, reče mu ono, nama nisu otvorene sve
mogućnosti. Svet je ograničen; nade se prelivaju preko njegovih rubova. - Na što
mu srce pređe u svoju nepravilnu radnju, bababum, bumba, dabadum.
On je sad bio izveden napolje, uz uplašeno-brižno staranje živčanog
Džampija, mada je i sama Pamela bila zabrinuta za Čamčino zdravlje. »A, u stvari,
ja bi trebalo da budem slaba, sa ovim kolačićem u mojoj rerni«, rekla je sa grubim
ostatkom nežnosti. »Šta ti je trebalo da se onesvestiš?« zabrinuto ga je pitao
Džampi, pa mu odlučno predloži: »Bilo bi ti najbolje da sad pođeš sa mnom u
moju školu Liratea; da malo posediš tamo na miru, a ja ću te posle časa odvesti
kući.« - Ali Pamela je htela da zna da li mu je polreban doktor. Ne, nije mi
potreban, idem sa Džampijem, biće mi dobro. Unutra mi je bilo mnogo vruće.
Nisam imao vazduha. A i mnogo sam se toplo obukao. Glupost. Koještarija.
Tu se nalazio jedan ozbiljan bioskop, pored same Kuće prijatelja, i Čamča je
stajao naslonjen na zid sa jednim filmskim plakatom. Film se zvao Mefisto, priča o
jednom glumcu, zavedenom u saradnju s nacizmom. Na plakatu je bila slika tog
glumca - igrao ga je nemački star Klaus Marija Brandauer - odevenog kao
Mefistofeles, lice mu belo, telo mu u crnom ogrtaču, a ruke podignute uvis. Iznad
glave mu stoje stihovi iz Fausta:

- Pa, ko si ti, onda?

- Deo te moći, neshvaćene, pobro,
Koja uvek želi Zlo, a uvek čini Dobro

U Sportskom centru: teško se odlučio da pogleda u Mišalinom pravcu. (I ona

je bila napustila Simba-miting da bi na vreme stigla na čas.) - Iako ga je celog
obujmila svojom srdačnošću kad ga je ugledala, vratio si se, kladim se da si
došao da mene vidiš, baš lepo od tebe, on je jedva uspeo da prozbori dve-tri
prigodne reči, a još »jedvije« da je pita da li si ti, ono, nosila nešto blistavo
nasred svog… jer to joj se sad više nije videlo na čelu, dok je izbacivala noge u
stranu i izvijala svoje gipko, dugačko telo, sjajno u svom zategnutom crnom trikou.
- Sve dok se, osećajući hladnoću u njemu, nije udaljila, sva zbunjena, i povređena
ponosa.
»Naša druga zvezda nije se danas pojavila«, pomenuo je Džampi Saladinu
tokom pauze u vežbanju. »Gdica Aleluja Koun, ona što se popela na Everest. Imao
sam nameru da vas predstavim jedno drugom. Ona zna, mislim, ona je očigledno sa
- Džibrilom. Sa Džibrilom Farištom, onim glumcem, tvojim sapatnikom s kojim si,
zajedno, preživeo onu avionsku nesreću.«
Stvari počinju da me opsedaju sa svih strana. Džibril mu se približavao, kao
ono, kad se u iskoni, Indija odvojila od zemlje Gonduane, protokontinenta, i
plovila ka Lauraziji. (Njegovi procesi mišljenja, zapažao je odsutno, kretali su se
sa nekim prilično čudnim asocijacijama.) A kad su se sudarili, ta sila je podigla
Himalaje. - Šta je planina? Prepreka; transcendencija; iznad svega - posledica.
»Kud si pošao?« doviknuo mu je Džampi. »Pa, ja sam hteo da te odbacim. Je
l’ ti sad dobro?«
Odlično. Potrebna mi je šetnja, to je sve.
»O-kej, al’ samo ako si siguran.«
Siguran. Otidi što pre, da ne uhvatiš Mišalin tužan pogled.
…Na ulici. Hodaj brzo, što dalje od tog pogrešnog mesta, od tog Hada. - O
Bože: nema bekstva. Evo nekih izloga, neke radnje što prodaje muzičke
instrumente, trube saksofone oboe, kako se zove? - Lepi duvački, i tu, u izlogu,
jedan običan letak - najavljuje skori povratak- čiji? - da, tačno - povratak
arhanđela Džibrila, Gavrila. Njegov povratak i spasenije zemlje ove. Hodaj. Brzo
dalje odavde.
… Zaustavi onaj taksi. (Njegova odeća izaziva poštovanje šofera taksija.)
Izvolite, gospodine, da li vam smeta radio? Govori neki naučnik koga su ščepali
oni otmičari aviona, pa mu otfikarili pola jezika. Neki Amerikanac. Kaže da mu je
jezik kasnije ponovo napravljen od mesa koje su mu odsekli sa guzice - izvin’te što
govorim francuski. Ja baš ne bi’ mnogo vol’o da mi usta budu puna mog dupeta, al’
nesrećni badža nije im’o drugog izbora. Čudan frajer. Ima neke nezdrave ideje.
Judžin Damsdej, lično, diskutovao je na radiju, svojim novim guzičnim
jezikom, o vremenskim jazovima između raznih fosila. Đavo je pokušao da me
ućutka, ali dobri Bog i američka hirurgija su ga nadmudrili. Ti jazovi su bili
glavni punktovi kreacionista za prodaju pameti: ako je prirodna selekcija istina,
gde su, onda, sve one nasumične mutacije koje su postale deselekcionirane? Gde
su ona deca-monstrumi, deformisane bebe evolucije? Fosili ćute. Tu nema konja sa
po tri noge. Ma, nema smisla raspravljati se sa tim šašavim kurotresinama, reče
šofer. Ja se, lično, ne slažem sa Bogom. Da, nema smisla raspravljati se sa njima,
složi se jedan mali deo Čamčine svesti. Nema smisla natuknjivati da »fosilni
zapisi« nisu neka vrsta ormana sa savršeno sređenim fasciklama. A teorija
evolucije prešla je veliki put od Darvina do danas. Sad se dokazuje da se glavne
promene kod vrsta nisu događale slučajno, nasumice, kako se isprva zamišljalo,
nego u velikim, radikalnim skokovima. lstorija života nije neko idi-mi-dođi-mi
bumbarovo kretanje napred - ono samo napredovanje engleske srednje klase-
kako je viktorijanska misao želela da to bude, nego je to bila jedna žestoka,
dramatična stvar, kumulativne transformacije: po staroj formulaciji, više
revolucija nego evolucija.- Jao, dosta mi je ovoga, reče taksista. Judžin Damsdej
iščeze iz etera, i zameni ga disko-muzika. Ave atque vale.
Ono što je Saladin Čamča tog dana shvatio bilo je to da je on živeo u stanju
lažnog duševnog mira, da je ona promena u njemu bila i ostala promena za večna
vremena. Jedan nov, mračan svet bio se otvorio pred njim (ili: u njemu) kad je pao
s neba; bez obzira na to koliko se on pomno trudio da ponovo ostvari svoju staru
egzistenciju, ovo je bila činjenica, shvatio je on sada, činjenica koja se nije mogla
raščiniti. Činilo mu se da vidi ispred sebe jedan put koji se račvao, ulevo i udesno.
Zatvorivši oči i zavalivši se na zadnjem sedištu taksija, on izabra levu stazu.
 2

Temperatura je i dalje rasla: i kada je toplotni talas dostigao svoj najviši

stepen i na njemu se zadržao tako dugo da se ceo grad, sa svojim zđanjima, svojom
rekom i svojim stanovnicima, opasno približio tački ključanja - tad su mister Bili
Batuta i njegova družbenica Mimi Mamulijan skorašnji povratnici u metropolu
posle jednog perioda provedenog u gostima kod policije Njujorka - objavili da
priređuju prijem povodom svog »velikog izlaska«. Bilijevi poslovni prijatelji u
Menhetnu bili su sredili stvar tako da se laj slučaj raspravi pred jednim
naklonjenim sudijom; zahvaljujući svom ličnom šarmu, Bili je uspeo da ubedi sve
one bogate žene, »marke«, od kojih je izvukao onako lepe pare da bi svoju dušu
otkupio od đavola (ubedio je čak i gđu Struelpiter), da potpišu jednu peticiju za
blagu kaznu, u kojoj su gospe izrazile svoje uverenje da je mister Batuta iskreno
okajao svoj greh, i molile sud, u svetlu njegove zakletve da će odsad da bude
usredsređen samo na svoju zaista sjajnu preduzetničku karijeru (čiju društvenu
korist u smislu stvaranja bogatstva i obezbeđivanja zaposlenja mnogim ljudima -
natuknule su one - sud takođe treba da ima u vidu radi blažeg ocenjivanja njegovih
prestupa), kao i da će se svakako podvrgnuti kompletnom psihijatrijskom lcčenju
da bi savladao svoju slabost prema kriminalnim šalama - te da mu slavni sud
odmeri neku kaznu lakšu od robije, jer, po mišljenju dama, »u ovom slučaju bi sud
neke hrišćanskije vrste bio poučniji od lišavanja slobode«. Mimi, sudski ocenjena
samo kao Biliju potčinjena i ljubavljuzaluđena osoba, bila je kažnjena uslovno;
kazna za Bilija- deportacija iz zemlje i debela globa, ali i to je ispalo znatno blaže,
kad se sudija složio s molbom Bilijevog advokata-branioca da se njegovom
klijentu dozvoli da dobrovoljno napusti zemlju, da mu u pasošu ne bi stajala ta
stigma, taj udareni žig sramotne deportacije koji bi nanosio ogromnu štetu
njegovim poslovnim interesima. Dvadeset četiri časa posle izricanja presude, Bili
i Mimi su ponovo bili u Londonu, dižući galamu u hotelu »Krokford« i šaljući šik-
pozivnice potencijalnim zvanicama za prijem koji je imao da bude glavni
društveni događaj te neobično vrele i znojave sezone. Jedna od tih pozivnica našla
je svoj put, posredstvom g. S.S. Sisodije, do stana Aleluje Koun i Džibrila Farište;
druga je, sa nešto malo zakašnjenja, stigla u »skrovište« Saladina Čamče,
proturena ispod vrata od strane brižnog Džampija. (Mimi je Pamelu telefonom
pozvala na prijem, pa je, usput, sa svom svojom neposrednošću upitala: »Je l’ imaš
pojma gde ti se deo onaj tvoj muž?« - na što je Pamela odgovorila sa engleskom
nelagođnošću, yes er but [da, ovaj, ali…]. Mimi je celu priču izvukla iz nje za
nepunih pola sata, što nije bilo loše, i likujući zaključila: »Meni ovo zvuči kao da
se tvoj život samo poboljšava, Pam draga. Dovedi ih obojicu; ili koga ti ’oćeš od
njih dvojice. To će da bude pravi cirkus«.)
Mesto za održavanje tog prijema bilo je još jedan neobjašnjiv Sisodijin
trijumf: ogromna tonska sala jednog od filmskih studija Šeperton bila je dobijena u
tu svrhu, očigledno besplatno, da bi gosti mogli da uživaju u ogromnoj
scenografskoj (i režijskoj) rekonstrukciji dikensovskog Londona postavljenoj
svuda okolo, tj. još neuklonjenoj posle tek snimljenog filma: muzičke adaptacije
poslednjeg romana velikog pisca, sa novim naslovom Prijatelj!, za koji je
scenario i songove napisao proslavljeni genije muzičke scene, g. Džeremi Bentam,
i koja je doživela ogroman uspeh i u londonskom Vest Endu i na Brodveju, uprkos
nekim jezivim scenama; i tako je sad film Drugari, u biznisu poznat pod tim
naslovom, dobijao velike pohvale od strane finansijski moćnih filmskih
producenata. »Lju lju ljudi iz propa propa propagande«, govorio je Sisodija
Džibrilu preko telefona, »misle da će oooooovaj društveni doga doga - ovaj
prijem, biti najebi najebi - nabijen svetom i da će to da bu bu bude dobro za
njihovu propa propagandu i publi publi publicitet.«
I stiglo je to veče: veče stravične vrućine.

Šeperton! - Pamela i Džampi su već tu, doleteli na krilima Pamelinog

eMDžija (MG-a) dok Čamča, prezirući njiliovo društvo, stiže jednim od autobusa
koje su domaćini prijema stavili na raspolaganje onim gostima koji iz bilo kog
razloga više vole da budu voženi nego da voze. - A došao je i neko drugi - onaj sa
kojim je naš Saladin pao sa neba na zemlju - i on se sad ufurava u salu za prijem.
Čamča ulazi u arenu; i zapanji se. - Ovde je London izmenjen - ne, već
kondenzovan - u skladu sa zakonima filma. -Pa, ovojeprava Štukaturija na
Šperpločanip, pa gle i one tamo ganc-nove, uštogljene, mizanscenske statiste, tako
zapanjujuće blizu Portman Skvera, i onaj ugao u senci sa kafanicama za brzu klopu.
- I još crnje i gore: vidi samo one gomile đubreta koje skuplja čistač ulica na
Bofins Baueru, verovatno sasvim blizu Holouveja što se u ovoj smanjenoj
metropoli uzdiže iznad Fledžebijevih Fascinantnih soba za izdavanje u Elbaniju, u
samom centru Vest Enda! - Ali gosti nisu raspoloženi za gunđanje; taj ponovo
rođeni grad, čak i sa ispremeštanim kvartovima, zaustavlja dah posmatračima;
naročito u onom đelu ogromnog studija kroz koji krivuda reka, reka sa svojim
maglama i čamcem dvojnika Gafera Heksema, osečna Temza što teče ispod dva
mosta, jednog gvozdenog i drugog kamenog. - Po njenim kaldrmisanim obalama
sad veselo gaze gosti; a tamo odjekuje tužni, maglom zaglušeni bat koraka sa
zloslutnom notom. Žućkasto-beličasti dim od suvog leda diže se preko kulisa.
Društveni velikani, manekenke, filmske zvezde, velike budže raznih
korporacija, jedan par manjeg značaja iz kraljevske porodice, korisni
(upotrebljivi) političari i sličan ološ, znoje se i mešaju u tim krivotvorenim
ulicama sa mnogim ljudima i ženama isto tako znojavim kao i »pravi« gosti, isto
tako krivotvorenim kao taj grad: unajmljeni statisti u starinskim kostimima, kao i
jedan izbor vodećih glumaca iz tog filma! Čamča, koji, u trenutku kad ga je
ugledao, shvata da je taj susret bio sama svrha njegovog dolaska ovamo - činjenica
koju je on sve do ovog trena uspevao da drži daleko od sebe - Čamča jasno vidi
Džibrila u sve uskomešanijoj i bučnijoj gomili sveta.
Da: tamo, na Londonskom Mostu Kamenom, bez ikakve sumnje - Džibril! - A
ono mora da je njegova Aleluja, njegova Kraljica Leda, Koun! - Gle kako odsutan
izraz lica izgleda da ima, kako se malo naginje ulevo; i kako ona izgleda zaćorena
njime - kako ga svi obožavaju: jer on je među najvećim ličnostima ovog prijema,
Batuta mu je s leve strane, Sisodija i Eli sa desne, a svuda okolo mnoga lica koja
bi mogli da prepoznaju ljudi od Perua pa sve do Timbuktua! - Čamča se probija
kroz gomilu koja postaje sve gušća kako se on približava mostu; ali on je odlučan-
do Džibrila, on će do Džibrila doći! - i, odjednom, sa početnim praskom tasova,
začu se bučna muzika, jedna od besmrtnih, sjajnih melodija g. Bentama; muzikanti
prolaze a masa sveta se cepa na dva dela kao Crveno more ispod dece Izrailja, da
ih propuste. - Čamča, izgubivši ravnotežu, posrće unazad, guran gomilom koja se
deli i njega pričvrljuje uz jednu lažnu polubrvnaru - uz šta drugo do - Malu
prodavnicu retkosti; i, da bi se od mase zaštitio, on unatraške ulazi u tu radnjicu,
dok, napolju, velika raspevana horska gomila sisatih dama sa širokim kapama, u
nabranim bluzama, u pratnji jednog mnoštva gospodičića sa sulundarskim šeširima
na glavama, prolazi razdragano i bučno ulicom pored reke, pevajući koliko ih grla
nose.

Kakav li je čovek
Naš zajednički prika?
Kakve su mu namere?
Da l’ nam može biti dovek
Oslonac i dika?
itd. itd. itd.
 »Čudna je ta stvar«, neki ženski glas kaže iza njega, »ali kad smo igrali šou u
Teatru-Ce, među glumcima je došlo do prave provale strasne požude; nešto
neuporedivo u mom iskustvu. Glumci su počeli da gube šlagvorte zbog sprdanja i
zezanja u oba krila bine.«
Žena koja to govori - sad vidi on - mlada je, punačka i živahna, daleko od
neprivlačne, vlažna od vrućine, zajapurena od pića, i očigledno zahvaćena
groznicom te požudeo kojoj govori. - U toj »sobi« ima malo svetlosti, ali on ipak
vidi sevanje njenih očiju. »Imamo vremena«, nastavlja ona, praktično. »Kad se
ovaj hor završi, na redu je solo-partija g. Podsnapa. A zatim ona zauzima važan
stav agenta osiguravajućeg zavoda i baca se u svoju sopstvenu verziju
programirane mjuzikalske Podsnaperije:

Naš jezik je raskošan i bogat,

Za strance je mučan i rogat;
Nacija je naša miljenica Boga;
Da nas ugrozi neko - nema toga!…

Pa onda u reks-harisonovskom (My Fair Lady) rečitativu, obraća se nekom

nevidljivom strancu. »I kako vam se sviđa London? - (Stranac): Ajnormejmong rič
(bogat).- (Enormously) Inomesli (grdno) rič, kažemo mi. Naši engleski prilozi
nikad se ne završavaju sa mong. - A da li vi, Ser, nalazite mnoge dokaze o dejstvu
našeg, Britanskog Ustava, na ulicama ove Svetske Metropole - Londona, Londres-
a, Londona? - Rekao bih«, dodaje ona i dalje podsnapujući, »da kod Engleza
postoji jedno kombinacija od osobina od jedno skromnost, od jedno nezavisnost,
od jedno odgovornost, i od jedno mirno spavati, koje se uzalud treba tražiti kod
drugih nacija od ovaj svet.«
Dok je govorila ove replike, žena se primicala Čamči- otkopčavajući svoju
bluzu, istovremeno - a on, mungos pred njom-kobrom, stoji skamenjen, dok ona
izlaže svoju lepo uobličenu desnu sisu i, pružajući mu je, pokazuje mu kako je na
njoj crvenim flomasterom nacrtala - kao čin građanskog ponosa - ništa manje nego
mapu, plan grada Londona, a plavom hemijskom olovkom - reku. Metropola ga
zove k sebi; ali on, kriknuvši na pravi dikensovski način, okrene se prema izlazu iz
Male prodavnice retkosti i počne da se probija kroz gungulu u ludilo ulice.
Džibril gleda, sa Londonskog mosta, pravo u njega; njihovi pogledi - ili se to
Čamči tako čini - sad su se- susreli. Da: Džibril se podiže na prste i mahne mu
rukom, bez uzbuđenja.

Ono što sledi, jeste tragedija. - Ili, bar, odjek tragedije, punokrvne, originalne
i, kako se kaže, budući nepristupačne modernim ljudima i ženama. - Burleska za
naše uniženo, imitatorsko vreme, u kojem klovnovi iznova glume ono što su, nekad,
prvi odigrali heroji i vitezi. -Pa, onda, neka bude tako. - Pitanje koje se ovde
postavlja, i dalje je, kao i uvek, krupno: a to je - priroda zla, kako se zlo rađa,
zašto ono raste, kako ono jednostrano obuzima mnogostranu ljudsku dušu. Ili,
recimo, zagonetka zvana Jago.
Nije nepoznata stvar da tumači književnih, dramskih dela, poraženi
postupcima negativnog junaka, pripisuju njegov čin »zlobi bez motiva«. Zlo je zlo
i ono će činiti zlo, i to je to; gujin otrov je prava definicija guje. - Ali, ovakvo
sleganje ramenima, s prezrenjem, neće proći na ovoj paradi. Možda moj Čamča
nije nikakav Stari Venecijanac, ni moja Eli neka zadavljena Dezdemona, a niti
Farišta može da se meri sa onim Mavrom, ali oni će barem navući na sebe kostime
takvih tumačenja kakva će moje shvatanje stvari dopustiti. - I, tako, Džibril sad
maše Čamči u znak pozdrava; Čamča mu prilazi; zavesa se diže i otkriva scenu
koja se zamračuje.

Opažajmo, najpre, kako je ovaj Saladin osamljen, ovde; iako je bio stekao
samo jednu trzajuću družbenicu - naćefleisanu i sisno kartografski dezeniranu
tuđinku, on se sam probija kroz razmičuću gomilu sveta u kojoj sva lica izgledaju
(a nisu) prijatelji jedni drugima; dok tamo, na Londonskom mostu stoji Farišta,
opkoljen svojim obožavaocima, usred gomile sveta;
a pored Džibrila - poštujmo taj utisak koji je dobio Čamča, čovek koji je
voleo Englesku u vidu svoje izgubljene žene-Engleskinje - zlatno, bledo i glečerski
ledeno prisustvo Aleluje Koun; Čamča hvata jednu punu čašu s poslužavnika koji
nosi kelner u prolazu, brzo popije piće, uzima drugo; i čini mu se da u udaljenoj
Eli vidi sve ono što je izgubio;
a u drugim smislovima, takođe, Džibril brzo postaje za Saladina ceo zbir
njegovih poraza; i u tom trenutku pored Džibrila se nacrta još jedna izdajnica:
ovca u haljini jagnjeta, sa preko pedeset godina, trepćućj kao cura od osamnaest -
Čamčina agentkinja, grozna Sarlota Selers; a ti njega, Sarlota, nikad ne bi
uporedila sa onom transilvanijskom krvopijom (Drakulom), je l’ da?! - zakuka u
sebi ozlojeđeni posmatrač, Čamča; i ščepa još jednu čašu s poslužavnika; a na
njenom dnu ugleda sopstvenu anonimnost i slavu onog drugog, i veliku nepravdu u
toj razlici;
i, posebno, najposebnije - gorko razmišlja on - jer Džibril, osvajač Londona,
ne vidi nikakvu vrednost u tom svetu koji pada pred njegove noge! - pa, taj kopilan
se uvek podsmevao ovom gradu, pravom-pravcatom Londonu, Vilajetu, Englezima,
tim tupadžijama, kako on kaže, tim hladnim ribama, časti mi! - i dok se Čamča
nepopustljivo probija kroz gomilu ka njemu, čini mu se da vidi, baš sada, onaj isti
podsmeh na Farištinom licu, onaj prezir jednog izopačenog Podsnapa, za koga je
sve ono što je englesko vredno ismevanja umesto hvale; o Bože, kakva je surovost
u tome, da on, Saladin, čija je borba (kao nekad ona krstaška), čija je svrha bila
osvajanje ovog grada, mora da gleda kako taj grad kleči pred njegovim prezrivim
suparnikom! - a tu je i ovo: da Čamča žudi za tim da bude u Farištinim cipelama,
dok Džibrila Čamčina obuća uopšte ne zanima.
Šta je neoprostivo?
Gledajući Farištino lice, Čamča prvi put posle onog njihovog grubog rastanka
u holu kuće Roze Dajamond, i zapažajući istu onu čudnu prazninu u pogledu tog
drugog, seća se, veoma živo, one ranije praznine: Džibril je stajao na stepeništu ne
hoteći da bilo šta učini, dok su Čamču, rogatog i uzapćenog, odvlačili u noć; i
oseća kako mu se mržnja vraća, oseća kako ga mržnja ispunjava od-glave-do-pete
svežom žuči zelenom - zanemari izvinjenja, kriči ona u njemu, do đavola sa
mokrim krpama i šta-sam-drugo-mogaovima; ono što je neoprostivo jeste
neoprostivo.Ounutrašnjoj povredi ne mozeš da sudiš prema dubini spoljašnje
rane.
I tako: Džibril Farišta, izveden od Čamče pred sud, nalazi se na džombastijem
drumu nego što je bio onaj kojim su bili voženi Mimi i Bili u Njujorku, i proglašen
je krivim, za večna vremena, zbog one Neoprostive Stvari. Iz čega ono što sledi,
sledi. - Ali nama može biti dopušteno da malo spekulišemo o pravoj prirodi tog
Krajnjeg, tog Neokajivog Greha. - Da li je to, i može li to biti, prosto, ono njegovo
ćutanje na Rozinom stepeništu? - Ili, pak, tu postoji i neka dublja srdžba, grč zbog
kojeg je onaj Primarni Uzrok, odista, ništa više no jedna zamena, surogat- fasada?
- Jer, nisu li, njih dvojica, združeni protivnici, svaki senka onog drugog? - Jedan
koji nastoji da se preobrazi u stranstvo kojem se divi, a drugi koji više voli da,
prezrivo, preobražava; jedan, zlosrećan badža koji kao da je neprestano kažnjavan
zbog nepočinjenih zločina, i drugi, nazivan anđeoskim i od pojedinaca i od svih
zajedno, tip čoveka koji uspeva da se svega kloni. - Čamču možemo opisati kao
čoveka nešto manjeg od prirodne veličine; ali bučni, vulgarni Džibril je,
neosporno, znatno veći od prirodne veličine, što predstavlja nejednakost koja bi u
Čamči lako mogla da izazove neoprokrustovske žudnje: da sebe istegne i produži
fikareći Farištu do normalne veličine.
Šta je neoprostivo?
Šta, ako to nije ona uzdrhtala golotinja koja je potpuno poznata osobi kojoj
se ne veruje? - I zar Džibril nije video Saladina Čamču u situacijama - otmici
aviona, padu, hapšenju - u kojima se tajne svake ličnosti potpuno otkrivaju?
Pa, onda? - Da li se mi približavamo tome? Da li treba da kažemo čak i to da
su njih dvojica dve fundamentalno različite vrste ličnosti? Možemo li se složiti s
tim da Džibril, i pored svog scenskog imena i izvođenja na sceni, i uprkos
sloganima ponovnog rođenja, novih početaka, metamorfoza - želi da, umnogome,
ostane stalan- to jest spojen sa svojom prošlošću da bi i dalje rastao iz nje; da
on nije sam izabrao ni onu svoju gotovo fatalnu bolest ni onaj preobražavajući pad;
da se on, u stvari, iznad svega plaši izmenjenih stanja u kojima mu snovi cure u, i
nadvladavaju, njegovo burno ja, praveći od njega onog anđeoskog Gavrila-
Džibrila što on ne želi da bude; te je, tako, on i dalje ono njegovo ja koje, za našu
trenutnu svrhu, možemo opisati kao »istinsko«… dok je Saladin Čamča kreatura
odabranih nestalnosti, jedna voljna ponovna izmišljotina; dok njegova najradija
pobuna protiv istorije, prošlosti, pravi od njega ono što je, po našem izabranom
idiomu - »falš«? I zar ne bismo, onda, mogli da kažemo i to da taj falšeraj njegove
ličnosti omogućuje da se u Čamči stvaraju i dublji i gori falšeraji - nazovimo to
»zlom« - i da je to istina, da su to vrata koja su se u njemu otvorila usled onog
pada?- Dok se Džibril - po logici naše ustanovljene terminologije - ima smatrati
»dobrim« zbog želje da ostane, uprkos svim njegovim promenama, jedan, u dubini
duše, na jezik neprevodljiv čovek.
Ali, i opet ali: ovo zvuči - zar ne? - opasno kao neka intencionalistička
obmana (kao da cilj treba da opravda sredstva)? - Takve razlike, koje počivaju,
kao što moraju, na ideji o sebi kao o (idealno) homogenom, nehibridnom, »čistom«
ja - na krajnje fantastičnoj zamisli!- ne mogu, ne smeju da budu dovoljne. Ne!
Bolje da kažemo jednu oporiju stvar: da zlo možda nije tako duboko usađeno
ispod naše površine, kako volimo da mislimo i govorimo. - Da mi, u stvari, zlu
težimo prirodno, to jest, ne protiv naše prirode. - I da je Saladin Čamča krenuo da
uništi Džibrila Farištu jer se, najzad, pokazalo da je to tako lako učiniti; pošto je
istinska privlačnost zla u zavodljivoj lakoči kojom čovek može da krene tim
putem. (I spomenimo, u zaključku, kasniju nemogućnost povratka.)
 Ali Saladin Čamča insistira na jednoj prostijoj liniji. »Bila je to njegova
izdaja u kući Roze Dajamond; njegovo ćutanje, i ništa drugo.«
I on zakorači na krivotvoreni Londonski most. Sa mosta gde se nalazi mala
lutkarska, crveno-belo prugasta šatra g. Punch-a i one besne lutke Džudi što deveta
ostale lutke na bini - Čamča dovikuje Džibrilu: Tako se to radil Posle čega i
Džibril njemu dovikuje u znak pozdrava, ali mu reči oduševljenja blede zbog
neprikladne ravnodušnosti u glasu: »Ma jesi li to ti, Tupadžijo! Đavole prokleti.
Jesi, bogami,i to u prirodnoj veličini. Dođi ’vamo, Salad-baba, Čamčo, drugaru
stari.«

Ovo se desilo:
U trenutku kad se Saladin Čamča našao u blizini Eli Koun, pred kojom se
ukočio i malčice sledio od njenih očiju, osetio je kako se njegovo ponovo rođeno
neprijateljstvo prema Džibrilu proširuje na nju sa njenim ispod-nule idi-do-đavola
izrazom lica i držanjem osobe koja je u intimnim odnosima sa nekom velikom
tajnom svemira; a i sa nekom osobinom, na koju će on kasnije pomisliti kao na
pustoš, divljinu, na nešto tvrdo i rasuto, antidruštveno, rezervisano, na samu
suštinu njene ličnosti. Zašto ga je to kod nje toliko nerviralo? Zašto ju je, pre no
što je i otvorila usta, ocenio kao deo svog neprijatelja?
Možda zato što ju je želeo; a on je nju želeo tim više zbog onog što je smatrao
da predstavlja njenu unutarnju sigurnost; a kako on to nije imao, on joj je zavideo i
želeo da uništi to na čemu joj zavidi. Ako je ljubav žudnja da se liči na (ili čak da
se postane) voljeno biće, onda se mržnja- to mora da se kaže - rađa iz iste
ambicije, kad ona ne može da se ostvari.
Ovo se desilo: Čamča je izmislio jednu Eli i postao neprijatelj svoje
fikcije… ali ništa od toga nije pokazao. Osmehivao se, rukovao se, rekao da mu je
drago što su se upoznali; i onda je zagrlio Džibrila. Ja ga pratim da mu nešto
uzvratim. Eli, ništa ne sumnjajući, izvini se. Njih dvojica sigurno imaju dosta tema
za razgovor, rekla je; i, obećavši da će se brzo vratiti, ode: ide, kako reče, da
istražuje. Čamča je zapazio da je dva-tri koraka malo hramala; zatim se zaustavila,
pa odlučno otkoračala dalje. Među stvarima koje on nije znao o njoj, bio je njen
fizički bol.
Ne znajući ni da je taj Džibril koji stoji ispred njega, odsutna pogleda i
površan pri pozdravljanju, bio pod najpažljivijom lekarskom kontrolom; ili da je
redovno morao da uzima lekove koji su mu zatupljivali čula, zbog veoma realne
mogućnosti da mu se povrati ne-više-bezimena bolest, što će reći: paranoidna
šizofrenija; ili, pak, da je bio dugo držan po strani, na Elino odlučno insistiranje,
od lilmskog sveta u koji je ona bila počela ozbiljno da sumnja, još od onog
Džibrilovog poslednjeg urnebesa; ili, čak, da je njihovo prisustvo na ovoj batuta-
mamulijanskoj zabavi bila sivar kojoj se ona zdušno protivila, pristavši samo
posle stravične scene u kojoj je Džibril grmeo, govoreći da on ncće više da bude
zarobljenik i da je čvrsto odlučio da i dalje nastoji da se vrati u svoj »stvarni
život«; ili da se Eli u svom napornom staranju o svom poremećenom ljubavniku -
koji je bio u stanju da viđa šišmiške vražiće kako glavom nadole vise u frižideru -
ofucala i istanjila kao iznošena košulja, prinuđujući samu sebe da igra ulogu
bolničarke, »žrtvene jarice« i štake, što je, sve u svemu, zahtevalo od nje da radi
protiv svoje složene i ugrožene prirode;i ne znajući ništa od svega toga, ne
shvatajući da je i taj Džibril, na koga je on gledao i verovao da ga vidi kao
oličcnje deteta sreće, kao to što je od-furije-gonjenom Čamči tako upadljivo
nedostajalo, da je i taj isti Džibril bio isto tako kreacija njegove mašte, isto tako
jedna fikcija, kao i njegova izmišljena-omražena-Eli-žena, ta klasična-»crkni-
pukni«-plavuša iliti femme fatale dočarana njegovom zavidljivom, izmučenom,
orestovskom imaginacijom- Saladin je u svom neznanju ipak, sasvim slučajno,
prošao kroz pukotinu u Džibrilovom (istina, pomalo donkihotskom) oklopu, i
shvatio kako taj njegov Drugi može brzo da se uništi.
Džibrilovo banalno pitanje je napravilo taj otvor Ograničen sedativima na
obično ćaskanje, upita on Čamču, maglovito: »A kako je, reci mi, tvoja dobra
supruga?« Na što mu Čamča, razvezana jezika alkoholom, izbrblja: »Kako je?
Udešena za vrbicu. Napumpana - trudna. Jebeno noseća.« Poluuspavani Džibril
nije zapazio bes u njegovom govoru, pa se odsutno razvedrio i obgrlio Saladina
oko ramena. »Šabaš, mubarak - aferim«, čestitao mu je »našinski«. »Alal ti vera,
Tupadžijo, ti brzo radiš.«
»Čestitaj njenom švaleru a ne meni«, zadebljana jezika, gnevno reče Saladin.
»Čestitaj mom starom drugaru, Džampiju Džošiju. Priznajem, pojavio se pravi
badža. Izgleda mi da žene mnogo trzaju na njega. Bogzna zašto. Sve luduju za
njegovom prokletom decom, pa čak i ne čekaju na njegovu ličnu dozvolu.«
»A koja to, na primer, ne čeka?« dreknu Džibril, glave se okreću prema
njemu, a Čamča se trgne, iznenađen pitanjem. »Kako koja koja koja?« dreči i
Čamča i izaziva pijane kikote okoline. I sam se Saladin nasmeja: ali nezadovoljno.
»Reći ću ti koja, na primer. Moja žena, na primer, eto koja. Ona nije nikakva dama,
mister Farišta, Džibrile. Pamela, moja jok-damska supruga.«
 I baš u tom trenutku, kako to sreća ponekad hoće - dok je naćefleisani Saladin
bio potpuno nesvestan dejstva svojih reči na Džibrila - u čijoj su se glavi dve slike
eksplozivno mešale: prva, njegovo iznenadno sećanje na Rehu Merčant sa letećeg
ćilima, koja ga je upozoravala na Elinu potajnu želju da ima dete bez
obaveštavanja oca - ko pita seme za dozvolu da se poseje, i druga, zamišljeno telo
instruktora borilačkih veština spojeno u visokoritajućoj putenosti sa idom iste
gospođice Aleluje Koun - figura Džampija Džošija viđena kako prelazi most,
»Sautvek bridž« u stanju nekakve uzbuđenosti - a u stvari juri za Pamelom, od koje
je on bio odvojen u toku one iste horske navale dikensovskih pesama, koja je
Saladina bila gurnula na kartografske metropolitanske sise one mlade žene u Maloj
prodavnici retkosti. »Ovo je razgovor o đavolu«, naglasi Saladin.
»Takva ti je ta baraba.« I okrenu se on Džibrilu: ali Džibril beše negde nestao.
Vrati se Eli Koun, besna, mahnita. »Gde je on? Isuse! Pa, zar ja ne mogu ni
jedan jedini trenutak da ga ostavim samog? Zar nisi mogao da obratiš malo
proklete pažnje na njega?«
»Pa, u čemu je stvar?« Ali sad se i Eli već bila bacila ugužvu, te kad Čamča
ugleda Džibrila kako prelazi »Sautvek bridž«, ona se već nalazila daleko van
domašaja njegovog glasa. - A sad se tu pojavi i Pamela, i oštro ga upita: »Jesi li
video Džampija? - A on joj pokaza, »Eno ga tamo, u onom pravcu«, posle čega i
ona, bez ikakve pristojne reči, prosto, nestade; i sad se Džampi mogao videti kako
prelazi »Sautvek bridž« u suprotnom smeru: kovrdžava mu kosa čupavija nego
ikad ranije, ramena -vešalica-za-kapute - skupljena mu pod gornjim kaputom koji
nije hteo da skine, oči uznemirene u traganju za nekim, a palac mu pajki u ustima; a
malo kasnije, eto ti i Džibrila kako srlja preko imitacije onog mosta sazdanog od
gvožđa, ulući u Džampijevom smeru.
Ukratko, zbivanja behu počela da pomalo liče na farsu; ali dok je nekoliko
minuta docnije onaj glumac što igra ulogu »Gafera Heksama«, čamdžije koji
nadgleđa jedan deo dikensovske Temze u traganju za plovećim leševima, da bi ih
oslobađao od para i dugih vrednosti, pre no što ih preda policiji - veslao brzo niz
reku u studiju, sa svojom nakostrešenom i prljavom perikom na glavi, farsa se
završila; jer je u njegovom zloglasnom čamcu ležalo onesvešćeno telo Džampija
Džošija u njegovom vodom totalno natopljenom gornjem kaputu. »Gadno tresnut po
glavi«, uzviknu čamdžija, pokazujući na ogromnu čvorugu koja jei dalje bujala na
potiljku Džampijeve lobanje, »a kako sam ga našao onesvešćenog u vodi, pravo je
čudo što se nije udavio.«

*
 Nedelju dana posle toga, odazvavši se na žarki telefonski poziv Eli Koun,
koja ga je tražila i pronašla preko Sisodije, Batute i, konačno, Mimi, i to u na
izgled prilično raskravljenom stanju posle šoka, Saladin Čamča je sedeo na
zadnjem sedištu trogodišnjeg srebrnastog »stejšn vagona« Citroen-a, koji je
buduća Alicija Boniek bila poklonila svojoj kćeri pred svoj duži boravak u
Kaliforniji. Eli ga je dočekala na železničkoj stanici Karlajl, ponavljajući reči
svojih prethodnih telefonskih izvinjenja - »Ja nisam imala prava da s tobom onako
razgovaram; ti ništa nisi znaoo onom njegovom - o, bogu hvala što niko nije video
kad je čoveka napao, i izgleda da je cela ta stvar zataškana, ali jedan čovek, s leđa
tresnut veslom po glavi, mnogo nezgodno; a mi smo, zapravo, uzeli jednu kuću gore
na severu, ustupili nam je neki moji prijatelji koji su otputovali, jer prosto mi se
činilo da će najbolje biti da se sklonimo od sveta, i, moram da ti kažem, da on
stalno pita za tebe; i ja mislim da ti stvarno možeš da mu pomogneš, a, iskreno
govoreći, i meni će biti lakše uz tvoju pomoć«, što je Saladina malo opametilo, ali
i utopilo u veliku radoznalost - i sad je Škotska jurila pored Citroenovih prozora,
strašnom brzinom: jedan rub Hadrijanovog Zida, pa Gretna Grin, rajsko naselje -
mesto potajnog venčavanja odbeglih parova zaljubljenih, pa zatim duboka
unutrašnjost ka Južnoj Visiji; Eklfeksen, Lokebi, Bitok, Elvenfut. Čamča je bio
sklon razmišljanju o tome kako su sva ne-metropolitanska mesta neka udubljenja u
međuzvezdanom prostoru, a putovanja u njih puna opasnosti: jer sručiti se u te
praznine, sigurno bi moglo da znači umreti sam i neotkriven. Zabrinuto je zapazio
da je jedan od Citroen-ovih farova bio neispravan i bez svetla, da je na
instrumentu za pokazivanje nivoa benzina gorela crvena svetlost (pokazalo se da je
i to bilo neispravno), spuštao se sumrak a Eli je vozila kao da je drum A74 bio
silverstonska auto-strada usred bela i sunčana dana. »On ne može, bez kola, da ode
daleko, ali nikad se ne zna«, objasnila mu je, namrgođeno. »Pre tri dana je ukrao
ključeve od kola, pa su ga zaustavili dok je vozio uz jednosmeran izlaz sa druma
M6, vičući o prokletstvu. Pripremite se za osvetu Boziju, rekao je saobraćajnim
policajcima, jer ću ja uskoro pozvati svog poručnika, Azrijela. Oni su sve to
zapisali u svoju malu beležnicu.« A Čamča, i dalje puna srca svoje sopstvene
osvetničke žudnje, pravio se da je time šokiran i pokazivao svoje saosećanje. »A
Džampi?« pitao jc. Na to Eli podiže obe ruke sa volana i raširi ih u gestu ja-se-
predajem, dok su se kola stravično gegala na jednoj krivini druma. »Lekari kažu da
je ta Džibrilova posesivna ljubomora možda deo iste stvari i da to može da mu
prekine ludilo, kao ,kurcšlus’.«
Bilo joj je drago što s nekim može da razgovara; a Čamča joj je pružio svoje
naklonjene uši. Ako mu je onži verovala, to je bilo zato što mu je verovao i
Džibril; Čamča nije imao nameru da to poverenje kvari. On je jednom proigrao
moje poverenje; i pustimo ga sad, neko vreme, da se uzda u mene. Čamča je bio
početnik, lutkar-novak; bilo mu je potrebno da prouči marionetske konce, da vidi
šta je tu vezano za šta… »Ja sam tu nemoćna«, govorila je Eli. »Ja nekako
maglovito osećam da sam kriva zbog njega. Naš zajednički život ne ide kako treba,
i to je moja greška. Moja majka se uvek naljuti kad ja ovako govorim.«
Alicija, pred ulazak u avion što leti na zapad, grdila je svoju ćerku na Terminalu
br. 3. »Ja ne shvatam odakle tebi takve predstave«, vikala je među rančevima,
torbama i uplakanim azijskim mamama. »Mogla bi da kažeš i da život tvog oca nije
išao po planu. I da li, onda, njega treba kriviti za one koncentracione logore?
Proučavaj istoriju, Aleluja. Istorija je u ovom veku prestala da obraća pažnju na
stare psihološke orijentacije stvarnosti. Mislim da u ovo naše vreme čovekov
karakter ne određuje više njegovu sudbinu. Ekonomija mu je sudbina. Ideologija
mu je sudbina. Bombe su mu sudbina.Šta brine glad, gasnu komoru, granatu, kako
si ti proživela svoj život? Kriza dolazi, smrt dolazi, a tvoje patetično individualno
ja nema s tim ama baš nikakve veze, sem što mora da trpi posledice. A taj tvoj
Džibril: možda ti se on događa kao što ti se i istorija događa.« Bila se vratila, bez
prethodnog upozorenja, onom visokom stilu svoje garderobe koju je Oto Koun
najviše voleo da vidi na njoj, i kao da su joj, recimo, najbolje pristajali veliki crni
šeširi i nabrane haljine. »Uživaj u Kaliforniji, majko«, oštro joj je rekla Eli. »Nek’
je zadovoljna bar jedna od nas dve«, rekla je Alicija. »A zašto ne bih to mogla da
budem ja?« I pre nego što joj je ćerka mogla da odgovori, ona brisnu pored
barijere »samo-za-putnike«, mašući pasošem, avionskom ulaznicom i kartom, na
putu ka »duty free«-bocama Opijuma i Gordon-džina, izloženim za prodaju ispod
jednog aluminijumskog natpisa koji je glasio: NA RASTANKU RECITE ZDRAVO
I KUPITE PIĆE JEFTINOI PRAVO!
U poslednjoj svetlosti dana, drum je obilazio jedan niz bezdrvnih, vresom
obraslih bregova. Davno, u jednoj drugoj zemlji, u drugi sumrak, Čamča je
obilazio drugi jedan takav niz bregova iza kojih su se ukazale ruševine
Persepolisa. Medutim, onjesad putovao kajednoj ljudskoj ruševini; ne da joj se
divi već možda (jer odluka da se čini zlo nikad se ne donosi konačno, sve do
samog trenutka izvršenja; uvek postoji poslednja šansa za povlačenje) čak i da ga
vandalski opustoši. Da naškraba svoje ime na Džibrilovoj koži: Ovdi bijo Saladin.
»Zašto si ti sa njim?« upita on Eli, koja, na njegovo iznenađenje, pocrvene. »Zašto
sebe ne poštediš tih muka?«
»Ja tebe, zapravo, i ne znam, uopšte te ne poznajem, stvarno«, poče ona; zatim
malo zastade, pa odluči da kaže. »Ne ponosim se ovim odgovorom, ali on je
istinit«, reče ona. »To je seks. Nas dvoje smo u tome neverovatni, savršeni, ja ne
znam ništa slično. Ljubavnici snova. Čini mi se da on, prosto, zna. Da zna mene.«
Onda ućuta; noć joj je skrivala lice. Čamča opet oseti navalu gorčine. Sve sami
ljubavnici snova oko njega; a on »neosnovan«, čovek lišen snova, može samo da
ih posmatra. Srdito je škrgutao zubima i slučajno se malo ujeo za jezik.
Džibril i Eli su se bili zavukli u Djurisdir, u jedno tako malo selo da nije
imalo ni »pab«, i stanovali su u jednoj neposvećenoj, bivšoj crkvi (Freekirk), pa
preobraćenoj - taj kvazireligijski termin Čamči je čudno zazvučao - zapravo
adaptiranoj za stanovanje; adaptaciju je izvršio jedan arhilekta, Elin prijatelj, koji
se obogatio praveći takve metamorfoze svetog u profano. Ta zgrada je na Saladina
sumorno delovala, uprkos njenim belim zidovima i čupavom (apisonu od-zida-do-
zida. U vrtu je bilo nadgrobnih spomenika. Kao sklonište za čoveka koji pati od
paranoidne iluzije da je glavni anđeo Gospoda Boga, pomislio je Čamča, ovo
mesto ne bi moglo da bude njegov, lični, prvi izbor. Ta Freekirk je stajala malo
izdvojeno od desetak drugih kuća od kamena i crepova koje su sačinjavale to
seoce: osamljenih čak i u toj osamljenosti. Džibril je stajao na vratima - senka
ispred osvetljenog predsoblja - kad su se ‘kola zaustavila pred kućom. »Došao
si«, uzviknu on. »Baš dobro. Dobro došao u krvavu tamnicu.«
Džibril je zbog lekova koje je uzimao postao trapav. Dok su njih troje sedeli
oko kuhinjskog stola od sveže borovine, ispod centrifikovane lampe sa tegom, na
povlačenje gore-dole, dvaput je rukom zakačio svoju šolju s kafom (hvalio se da
više ne pije žestoka pića, dok je Eli, da bi Čamči pravila društvo, nalila dve dobre
»šarže« škotskog viskija u njihove čaše), i, psujući, posrtao po kuhinji tražeći
papirne salvete da upije prosutu kafu. »Kad mi ovakav način života dozlogrdi, ja
to jednostavno prekinem, a njoj ništa ne kažem«, priznade on. »Ali onda razna
sranja počinju da se dešavaju. Kunem ti se, Tupadžijo, ne mogu da podnosim
krvavu pomisao da to neće nikad prestati, i da su mi jedini izbor lekovi ili bube u
glavi. Ne mogu to krvavo prokletstvo da podnosim, pa to ti je. Kunem ti se, kad
pomislim na sve to, dođe mi, uh, ne znam, ne znam šta bih uradio.«
»Prestani da pričaš«, blago mu reče Eli. Ali on uzviknu: »Je l’ znaš,
Tupadžijo, da ja nju čak i udarim? Krvav pakao.
Jednog dana mi se učinilo da je ona neki od onih naših besnih-razemsa
(indijskih demona), pa sam kren’o da je gonim. Znaš li ti kako je to jako, ta moć
ludila?«
»Ja sam, srećom, pohađala one časove - bu! ups! uuuk!-samoodbrane«, isceri
se Eli. »On preteruje, da bi se vadio. A, u stvari, to se završilo tako što je on sam
lupao glavom o pod.« - »Da, baš ovde«, posramljeno priznađe Džibril. Kuhinjski
pod je bio od kamenih ploča. »Bolno«, usudi se Čamča da kaže. - »Jezivo si u
pravu«, zaurla Džibril, ali sad neobično veselo. »Bio sam nokautiran, načisto.«
Unutrašnjost Freekirk-a sastojala se od jedne prostrane (što bi preduzimači
nazvali »dupleks«) sobe za prijem na dva nivoa - bivšeg hola za verske skupove -
i druge, konvencionalnije polovine, sa kuhinjom i nusprostorijama dole, kao i
spavaćim sobama i kupatilom, gore. Pošto, iz nekog razloga, nije mogao da spava,
Čamča je u ponoć ustao i odbazao u veliku i ledenu - (toplotni talas je možda
i dalje harao na jugu Engleske, ali ovde, gde je vreme bilo jesenje i hladno, ni
privirio nije) - dnevnu sobu i tu bazao među sablasnim glasovima izagnanih
propovednika, dok su Džibril i Eli činili ljubav bučno i naveliko. Kao Pamela.
Pokušao je da misli na Mišal, na Zini Vakil, ali to mu nije pomoglo. Nabijajući
prste u uši, borio se protiv zvučnih efekata kopulacije Farište i Aleluje Koun.
Taj njihov spoj, pomislio je, veliki je rizik od samog početka: najpre, ono
Džibrilovo napuštanje karijere i jurnjava za Eli preko sveta, a sad i njena
beskompromisna rešenost da to sredi, da pobedi u njemu onu ludu, anđeosku
božanstvenost i obnovi onu njegovu ljudskost koju je volela. Za njih dvoje nema
kompromisa; oni idu na sve ili ništa. Dok se on, Saladin, opredelio za život pod
istim krovom sa svojom ženom i njenim švalerom. Šta je tu bilo bolje? Kapetan
Ahab se udavio, podsetio se; a dvoličnjak Išmiel je preživeo.

Sutradan ujutro Džibril naredi da pođu na izlet do »vrha« obližnjeg brda. Eli
je odbila da ide, mada je Čamči hilo jasno da je nju povratak na selo ispunjavao
radošću. »Ama, pusti prokletu dustabanlijku«, reče Džibril, ali s ljubavlju. »Idemo
nas dvojica. Pokazaćemo mi gradski prašinari ovoj osvajačici Everesta kako se
planinari. Ovo ti je baš život okrenut tumbe. Mi se veremo uz planinu, dok ona sedi
ovde i preko telefona vodi poslovne razgovore.« Saladinu je jedna misao stizala
drugu: on je sad shvatio onu čudnu nepriliku u šepertonskom studiju; a shvatio je i
to da će im ova mirna luka biti samo privremeno skrovište - da je Eli, dolaskom
ovamo, žrtvovala sopstveni život i da to ona neće moći da nastavlja u
beskonačnost. I šta sad on treba da uradi? Nešto? Ništa?- Ako osveta ima da se
izvrši, onda kada i kako? »Obuj ove cokule«, naredi mu Džibril. »Da li će ova
jebena kiša da pada ceo dan?« I pre nego što su stigli do piramide od kamenja na
vrhu Džibrilovog izabranog pravca pentranja, bili su već obavijeni finom
izmaglicom. »Mnogo lep pogled«, reče Džibril zadihano. »Gledaj: eno je tamo
dole kako sedi zavaljena kao Veliki Pandžadram.« Pokazivao je rukom dole na
Freekirk.Čamči je srce gruvalo u grudima i on se glupavo osećao. Moraće početi
da se ponaša kao čovek sa nekom srčanom manom. Jer, džaba mu to što bi bilo
slavno umreti od šloga na ovom nikakvom vrhu, ni zbog čega, u izmaglici! Onda je
Džibril izvadio svoj dogled i počeo da razgleda dolinu. Tamo nije bilo gotovo
nikog za gledanje - samo dva-tri čoveka, poneko kuče i nekoliko ovaca, i to je bilo
sve. Džibril je malo pratio te ljude svojim dogledom. »Dakle, sad, kad smo sami«,
on iznenađa reče, »mogu da ti kažem zašto smo, u stvari, pobegli u ovu prokletu
rupčagu. Zbog nje. Da, da; nemoj da te zavede moje ponašanje! Sve je to zbog
njene proklete lepote. Muškarci, Tupadžijo: jure je kao odvratne muve. Kunem ti
se! Ja ih vidim kako balavei kako hoće da je ščepaju. To nije pravo. Ona je veoma
privatna osoba, najprivatnija na svetu. Mi je moramo zaštititi od požude.«
Ove reči su Saladina iznenadile. O nesrećniče, pomislio je on, ti stvarno
gubiš svoju ludu glavu postepeno alibrzo. I odmah za tom mišlju, kao nekom
magijom, u svesti mu odjeknu rečenica: nemoj da uobražavaš da to znači da ću te
ja ostaviti na miru.

Dok su se Eli i Čamča vozili natrag ka Karlajlskoj železničkoj stanici, Čamča

pomenu opadanje stanovništva u unutrašnjosti zemlje. »Ovde nema posla«, reče
Eli. »I zato je prazno. A Džibril kaže da ne može da se navikne na pomisao da ceo
taj prazan prostor govori o siromaštvu: njemu to liči na luksuz, u poređenju sa
prenaseljenošću u Indiji.« - »A tvoj rad?« upita je Čamča. »Šta je sa njim?« Ona
se osmehnu na njega, već davno bez one fasade ledene cure. »Baš lepo od tebe što
me to pitaš. Ja stalno mislim o tome kako će jednog dana moj život biti u centru
pažnje, na prvom mestu. Ili, dobro, iako je meni teško da se poslužim prvim licem
množine: naš život. Je 1’ da to bolje zvuči?«
»Ne daj mu da te odvoji od tvojih stvari. Ni od Džampija, ni od svega drugog
što predstavlja tvoj svet.« Ovo je bio trenutak u kojem je njegova kampanja
stvarno počela; jer je zakoračio na taj glatki, zavodljivi put kojim se moglo kretati
samo na jedan način. »U pravu si«, rekla je Eli. »Gospode, kad bi on samo znao.
Njegov dragi Sisodija, na primer: ne juri on samo one visoke starlete, mada i njih
mnogo voli.« - »Pokušavao da ti se približi«, pretpostavi Čamča; i istovremeno
odloži taj podatak za moguću kasniju upotrebu. »On je totalno bestidan«, reče Eli
kroz smeh. »I to pred Džibrilovim nosem. Ne smeta njemu ni kad ga odbiješ: samo
se pokunji i promrmlja, ,Nema ljuljuljutnje’, i to ti je to. Možeš misliti šta bi bilo
kad bih to rekla Džibrilu?«
 Na železničkoj stanici Čamča požele sreću Eli. »Mi ćemo se za dve-tri
nedelje vratiti u London«, rekla mu je kroz prozor automobila. »Ja imam tamo neke
sastanke. A ti i Džibril bi onda mogli opet da se družite; njemu je ovo stvarno
dobro činilo.«
»Pozovi me kad god želiš«, mahnuo joj je na rastankui gledao za Citroen-om
dok ga nije izgubio iz vida.

To da je Eli Koun, treći vrh tog trougla fikcija - jer zar se Džibril i Eli nisu
zbližili dobrim delom izmišljajući, iz svojih ličnih potreba, jednu »Eli« i jednog
»Džibrila« za zaljubljivanje; i zar im Čamča nije sad nametao zahteve svog
sopstvenog izmučenog i razočaranog srca? - imala da Inide nesvesni, bezazleni
duh-pokretač Čamčine osvete, postalo je čak jasnije samom zavereniku, Saladinu,
kad je video da Džibril, sa kojim se bio našao da zajedno provedu jedno
ekvatorsko londonsko popodne, nije želeo ništa drugo do da mu u zbunjujućim
pojedinostima opisuje svoju bludnu ekstazu u krevetu sa Eli. Kakvi su to ljudi,
pitao se Saladin sa gađenjem, koji svoje najintimnije stvari nameću onima koji u
tome ne učestvuju? Dok mu je Džibril (sa izvesnim uživanjem) opisivao pozicije,
tajni rečnik požude, i ljubavne ugrize, šetali su se kroz park Brikhol Filds između
učenica i dece na rolšuama i očeva koji su loše bacali bumerange i one »frizbi«-
leteće tanjire svojim podsmešljivim sinovima, i probijali se kroz pripljeskano
meso sekretarica koje su se u pauzi za ručak kuvale na suncu; i Džibril prekide
svoju erotičnu rapsodiju da bi pomenuo, mahnito, da »Ja ponekad gledam ove
ružičaste ljude i žene i umesto njihove kože, Tupane, vidim ukvareno mesište; evo,
tu osećam smrad njihovog truljenja«, žestoko se lupkao po svojim nozdrvama, kao
da otkriva neku misteriju, »u svom nosu«. Zatim se vratio među Eline butine,
njenom zamagljenom pogledu, onoj savršenoj dolini pri završetku njenih leda i
onim malim kricima koje je volela da ispušta. Bio je to čovek u bliskoj opasnosti
da se iscepa na svojim šavovima. Ta njegova divlja energija i manična tačnost u
opisivanju erotičkih pojedinosti, govorile su Čamči da je on opet smanjivao doze
svojih droga, da se kovitlao naviše ka vrhuncu svog poremećenog »neba«, ka onom
stanju grozničave uzbuđenosti sličnom »mrtvom« pijanstvu, u jednom pogledu
(kako mu je pričala Eli), naime, da se Džibril ne seća ničeg što je govorio ili
radio, kad bi se, što je bilo neizbežno, vraćao dole, na zemlju. - I nastavljao je
dapriča, sada o neobičnoj dužini njenih bradavica na sisama,o tome kako ona ne
voli da joj se dira pupak, o preosetljivosti njenih nožnih prstiju. Čamča je rekao
sebi - bilo to ludilo ili ne, tek, ono što je ovaj razgovor o seksu otkrivao (jer on je
razgovarao i sa Eli, u Citroen-u) bila je slabost njihove takozvane »velike strasti«
- naziv koji je Eli samo u polušali upotrebila - jer, u frazi nema ničeg što bi značilo
bilo šta dobro; tu, jednostavno, nije postojao ni jedan drugi vid njihove zajednosti
zauzbuđeno opisivanje. - Međutim, on je, istovremeno, osećao kako u njemu
samom raste uzbuđenje. Počeo je da zamišlja sebe kako džedži ispred prozora
njene sobe, dok ona stoji tamo gola kao neka glumica na ekranu, a ruke nekog
muškarca je miluju na hiljadu načina, dovodeći je sve bliže ekstazi; pa je sebe
ugledao, kao da su te dve ruke njegove, i gotovo je osećao hladnoću njene kože,
njene reakcije i skoro čuo njene krike. - Savlađivao se. Zgadio se od sopstvene
žudnje. Eli je bila nedostižna; ovo je bio čist voajerizam, a on se tome neće
prepuštati. - Ali žudnje koje su Džibrilova otkrića izazvala u njemu, nije mogao da
se oslobodi.
Džibrilova seksualna opsesija, podseti se Čamča, zapravo olakšava stvar.
»Eli je svakako veoma privlačna žena«, promrmlja on probno, a Džibril ga na to,
zauzvrat, ošinu besnim pogledom. Ali odmah zatim, praveći se da se obuzdava,
obgrli Saladina jednom rukom i zagrme: Izvinjavam ti se, Tupadžijo, ja imam
mnogo gadnu narav kad se radi o njoj. Ali ti i ja! Mi smo bhai-bhai - drugari!
Prošli smo ono najgore i izišli sa osmehom; hajdemo sada iz ovog malog parka
koji nikuda ne vodi. Idemo u grad.«
Postoji trenutak pre zla; zatim trenutak zla; a onda vreme posle toga, kad
korakneš dalje i svaki ti sledeći korak biva sve lakši. »Važi, drugar«, odgovori mu
Čamča. »Baš mi je drago što si ovako lepo raspoložen.«
Jedan dečkić od šest ili sedam godina prođe pored njih na BMX-biciklu.
Okrenuvši se za njim, dok je odmicao, Čamča vide kako se dečkić lako vozi dalje
jednom avenijom natkriljenom krošnjama drveća duž nje, kroz koje je sunce
uspevalo da se ovde-onde provuče i kapne. Šok od otkrića lokacije iz njegovog
sna zbunio je, začas, Čamčui ostavio ga sa lošim ukusom u ustima: gorkim ukusom
od onog što je možda-i-bilo. Džibril zaustavi jedan taksi; i reče taksisti da ih
odveze do Trafalgar Skvera.
O, bio je on u sjajnom raspoloženju, tog dana, kudeći London i Engleze sa
dosta svoje stare živahnosti. Gde bi Čamča video privlačno izbledeli sjaj i
veličinu, Džibril bi video propast, robinzonovski grad, ostavljen na pustom ostrvu
svoje prošlosti, koji pokušava, da uz pomoć Petka- najniže klase - i dalje izgleda
pristojno. Pod buljenjem kamenih lavova na Skveru, Džibril je gonio golube,
vičući: »Časna reč, Tupko, ovi leteći bucovi ne bi jedan jedini dan opstali u našoj
domovini; da uzmemo jednog i da ga odnesemo kući za večeru.« Čamčina
poengležena duša grčila se od stida. Kasnije, na trgu Kovent Garden, on je za
Džibrilovo dobro pričao o onom danu kad je stara pijaca voća i povrća bila
preseljena odatle, od starog pozorišta, u kraj zvani Najn Elms (Devet brestova).
Vlasti su tada, zabrinute zbog pacova, zapečatile kanalizaciju i uništile desetine
hiljada pacova; ali još su stotine bile preživele. »Tog dana su izgladneli pacovi
vrveli na pločnicima trga«, sećao se on. »Svugde ih je bilo, jurili su niz Strend i
preko mosta Vaterlo, uletali i izletali iz dućana, u očajničkom traganju za hranom.«
Džibril je frknuo kroz nos. »Sad mi je jasno da je ovo brod koji tone«, uzviknuo je,
a Čamča je bio besan što mu je pružio mogućnost da se na ovaj način otvori. »Čak
su i krvavi parcovi pobegli.« A posle kraće stanke, reče: »I onda im je bio
potreban samo onaj šareni Hamelinski frulaš, zar ne? Da ih uz neku melodiju
odvede u propast, da se udave u reci.«
Kad nije vređao Engleze ili opisivao Elino telo od korena kose do onog
[21]
mekog trougla »ljubavnog mesta, prokletog yon i«, kao da je želeo da pravi
spiskove: kojih je deset knjiga Tupadžija najviše voleo, hteo je da zna; takođe,
koje filmove, filmske glumice i kakvu je hranu najviše voleo.
Čamča mu je davao konvencionalne kosmopolitske odgovore. Njegov spisak
filmova je uključivao Oklopnjaču Potemkin, Građanina Kejna, Otto e Mezzo,
(Osam i po), Sedam samuraja, Alfavil, El Angel Exterminador (Anđeo Uništitelj).
»Tebi je ispran mozak«, podsmehnu mu se Džibril. »Sve sama sranja zapadnjačke
kujne umetnosti.« Njegovih deset vrhunskih filmova bili su samo oni njihovi
»domaći« i to agresivno prostački. Majka Indija, Mr India, Shree Charsawbees:
nipošto filmovi Reja, ili Mrinala Sena, pa ni Aravindana ili Gataka. »Tvoja je
glava puna starudija«, obavestio je Saladina, »ti si zaboravio sve ono što je
vredno pamćenja.«
Njegovo sve veće uzbuđenje, njegovo brbljanje o tome kako je odlučio da
ovaj svet pretvori u jedan buket hit-parada, njegovo žestoko hodanje ulicama -
mora da su bili prešli tridesetak kilometara do kraja šetnje - govorilo je Čamči da
mu neće još mnogo trebati da bi ga gurnuo u provaliju. Čini mi se, Mimi, da sam
ispao i čovek od poverenja. Umetnost ubice je u tome da svoju žrtvu što bliže
privuče k sebi; da je što bolje prilagodi nožu. »Ja sam ogladneo«, objavi Džibril,
sa zapovedničkim tonom. »Odvedi me u neku od tvojih deset najmilijih
kloparnica.«
U taksiju, Džibril je bockao Čamču, koji mu nije rekao kuda idu. »Je 1’ u neki
francuski pajzl, ah? Ili u japanski sa živim ribama i hobotnicama. O bože, što se ja
oslanjam na tvoj ukus.«
 Zaustavili su se pred Šaandaar-kafeom.

Džampija nije bilo tamo.

A, očigledno, ni Mišal Sufijan da se džapa sa svojom majkom; Mišal i Hanif
su bili odsutni, ali Anahita i njena majka nisu Čamči uputili pozdrav koji bi se
mogao opisati kao topao. Samo im je hadži Sufijan poželeo dobrodošlicu:
»Dođite, dođite, sedite; lepo mi izgledaš.« Kafana je bila neobično prazna, a čak
ni Džibrilovo prisustvo nije izazvalo nikakvo komešanje. čamči je trebalo samo
nekoliko sekundi da shvati šta se tu zbivalo; ugledao je četvoricu belih momaka
koji su sedeli za jednim stolom u uglu i izgledali agresivno.
Mladi konobar, Bengalac (kojeg je gospa Hind morala da uzme posle odlaska
njene starije ćerke) priđe njihovom stolu i primi narudžbinu - avokado, sik-ćevap i
pirinač gledajući srdito u pravcu one nezgodne četvorice, koji su bili, što Saladin
sad zapazi, zaista veoma pijani. Konobar, Amin, bio je ljut na Sufijana isto toliko
koliko i na mlade pijance. »Nije smeo da ih pusti da sednu«, promrmljao je Ćamči
i Džibrilu. »A sad ja moram da ih služim. To odgovara gazdi; nije on na udaru, kao
što vidite, nego ja.«
Mladi pijanci su dobili svoje porudžbine u isto vreme kad i Čamča i Džibril.
Kad momci počeše da se žale na ukus jela, atmosfera u lokalu postade još
naelektrisanija.I oni, konačno, ustadoše od stola. »Mi ne jedemo ova govna, pička
vam materina!« razdera se vođa grupe, jedan mršav i kržljav momak sa sivkastom
kosom, bledim licem i pegama. »Ovo su govna. Jepte si vi svoju mater, pičke
pocepane.« Njegova tri drugara, kikoćući se i psujući, iziđoše iz kafane. Vođa
ostade još malo. »Je 1’ vama prija ova klopa?« vrisnu on na Čamču i Džibrila. »To
je jebeno sranje. Je 1’ to ono što vi jedete kod kuće, ah? Pičke.« Na Džibrilovom
licu lebdeo je izraz koji je razgovetno i jasno govorio: dakle, ovo je ono što su
Britanci, ta velika nacija osvajača, na kraju postali. On nije reagovao. Mali
govornik pacovskog lika pride njihovom stolu. »Ja sam vam postavio jedno jebeno
pitanje«, reče on. »Pitao sam: da li vama prija ova vaša jebeno-usrana večera?«
A Saladin Čamča, možda zbog ljutnje što se pred Džibrilom ne nalazi čovek koga
bi on maltene bio u stanju i da ubije - držeći se pasivno iza njegovih leđa,
kukavički - ču sebe kako odgovara: »Možda bi nam i prijala da vi niste tu.«
Momak-pacov, klateći se na nogama, svari tu informaciju, a zatim učini jednu
veoma iznenađujuću stvar. Duboko udahnuvši vazduh, naduva se 150 x 150cm, u
visinu i širinu, naže se napred i nekoliko puta obilno pljunu na njihova jela.
 »Znaš, baba, ako se ovaj restoran nalazi među tvojih najomiljenijih deset«,
reče Džibril u taksiju kojim su se vozili kući, »onda nemoj nikad da me vodiš na
mesta koja ti nisu toliko omiljena.«
»,Minnamin, Gut mag alkan, Pern dirstan’«, odgovori mu Čamča. »A to
znači, ,Dragi moj, od Boga si gladan, a od Đavola žedan’. Nabokov.«
»Opet on«, pobuni se Džibril. »Koji ti je taj stravičan jezik?«
»On ga je izmislio. To je ono što zemblanska dadilja kaže Kinboteu, kao
detetu. U Bledoj vatri.«
»Perndirstan«, ponovi Farišta. »Zvuči kao neka zemlja. Ipak se predajem.
Ali kako da čitaš čoveka koji piše na jeziku koji je on sam izmislio?«
Približavali su se mestu odakle su bili pošli, Elinom stanu koji je gledao na
Brikhol Filds. »Dramski pisac Strindberg«, reče Čamča odsutno, kao da je išao za
nekim svojim dubokim mislima, »posle dva nesrećna braka, oženio se čuvenom i
ljupkom dvadesetogodišnjom glumicom Harijetom Bose. U njegovoj drami San,
ona je igrala ulogu velikog đavola, Puka. Strindberg je i za nju pisao: na primer,
lik Eleonore u drami Uskrs. ,Anđeo mira’. Mladići su bili ludi za njom, a
Strindberg, da, postao je tako ljubomoran da zamalo nije poremetio pameću.
Pokušao je da je drži kod kuće, pod ključem, daleko od pogleda muškaraca. Ona je
želela da putuje; a on joj je donosio knjige putopisa. Bilo je to nešto kao ona
pesma starog lafa Klifa Ričarda: Ako je zaključam u kofer/to nema veze/doći će
neki šofer/pa će da mi je odveze.«
Fariština teška glava klimnu u znak priznanja te istine. Bio je pao u neku vrstu
sanjarenja. »I šta se dogodilo?« upita on kad su stigli pred kuću. »Ona ga je
ostavila«, reče Čamča, bezazleno. »Rekla je da nije mogla da ga pomiri sa
ljudskom rasom.«

Dok je iz »Tjuba« išla kući, Aleluja Koun je čitala majčino delirički

oduševljeno pismo iz Stanforda, Kalifornija. »Ako ti neko kaže da je sreća
nedostižna«, pisala je Alicija svojim krupnim, zavrznutim, zavaljenim, levorukim i
ukopisom, »ti mu ljubazno pokaži rukom u mom pravcu. Ja ću ga srediti. Ja sam
sreću našla dvaput u životu - prvi put sa tvojim ocem, kao što znaš, a drugi put sa
ovim nežnim, široko duševnim čovekom čije lice ima apsolutno istu boju kao
pomorandža koja ovde raste na sve strane. Duševno zadovoljstvo, Eli. Ono
nadmašuje uzbuđenje. Probaj ga, dopašće ti se.« Kad je sa pisma podigla glavu,
Eli je ugledala duh Morisa Vilsona kako sedi na vrhu krošnje jedne velike
bakaraste bukve, u svojoj uobičajenoj vunenoj odeći: škotski bere s ćubom,
karirani Pringle-džemper i široke pantalone »pumperice« - preterano natrontan
sred vrućine koja je vladala. »Sad nemam vremena za tebe«, rekla mu je, a on je
slegao ramenima. Ja mogu da čekam. Stopala su je opet bolela. Ona zaćuta i ode
dalje.
Saladin Čamča, stojeći sakriven iza te iste bakaraste Imkve sa koje je duh
Morisa Vilsona posmatrao Eli kako bolno hoda, ugledao je Džibrila Farištu kako
izleće iz kapije stambene zgrade, u kojoj je nestrpljivo čekao Eli da se vrati;
ugledao ga kako zakrvavljenih očiju besni. Demoni ljubomore sedeli su mu na
ramenima, a iz njega je strujala ista ona stara pesma jao-gde-je-ta-kurva šta-to-ona
kome-to-ona misli-da-zamazuje-oči jao-kako-se-usuduješ-da-me-tako-radiš
kurvokurvokurvo. Izgledalo je da je Strindberg uspeo da učini ono što Džampi
(sada odsutan) nije mogao.
Onaj posmatrač sa vrha krošnje iščeze; a ovaj drugi, zadovoljno klimnu
glavom i odšeta dalje jednom avenijom raskošnog, senovitog drveća.

Telefonski pozivi koji su sad počeli da uznemiravaju i Eli i Džibrila, najpre u

njihovom londonskom stanu, a zatim i mnogo dalje, u Damfrizu i Galoveju, kuda su
se preseljavali, nisu bili baš tako česti; a ipak se nije moglo reći ni da su bili retki.
Nije bilo ni mnogo glasova vrednih nekog poverenja, mada je i takvih bilo
prilično. Nisu to bili kratki pozivi onih što zloupotrebljavaju telefonsku mrežu da u
jednom dahu izvređaju i ispsuju čoveka, ali, opet, ti razgovori nisu trajali ni tako
dugo da bi ih onaj policijski »lovac«-prisluškivač mogao uspešno da prati i locira.
I, najzad, ni ta neprijatna epizoda nije dugo trajala - nešto manje od mesec dana,
posle čega su pozivači zauvek prestali da se javljaju; ali moglo bi da se napomene
da je to trajalo upravo onoliko dugo koliko je i bilo potrebno, to jest, sve dotle dok
Džibril Farišta nije bio naveden da Eli Koun učini ono što je ranije učinio
Saladinu - naime, onu Neoprostivu Stvar.
Treba reći da niko, ni Eli, ni Džibril, pa čak ni oni najmljeni živi
prisluškivači njihovih telefonskih razgovora, nikad nisu imali utisak da je te pozive
obavljala ista osoba; ali za Saladina Čamču, nekad čuvenog (mada samo u
krugovima znalaca) Čoveka sa Hiljadu Glasova, takvo obmanjivanje bilo je prosta
stvar, stvar bez ikakvog napora i rizika. Sve u svemu, on je morao da (od svog
hiljadu i jednog glasa) izabere ukupno trideset devet.
 Kad se Eli javljala na telefonske pozive, slušala je nepoznate ljude kako joj u
uho mrmljaju o njenim najintimnijim tajnama, tuđine koji su, izgleda, poznavali
najskrivenija udubljenja njenog tela, slušala bezlične muškarce koji su joj davali
dokaze o tome kako su, preko svog iskustva sa njom, saznali ono što ona najviše
voli od bezbrojnih vidova fizičke ljubavi; i kad su počela njena nastojanja da
utvrdi ko je to zove, osećala je sve veće poniženje, jer sad više nije bivala u stanju
da spusti slušalicu, već je morala da stoji i sluša, sva zajapurena, vrela lica i
ledene kičme, pokušavajući (bez uspeha) da zapravo produžava razgovor.
I Džibril je dobijao svoje porcije glasova: vrhunske bajronovske aristokrate
koji su se hvalili da su »osvajali Mont Everest« i oholo iskazivali besramne reči;
utešiteljske glasove najboljih prijatelja koji su se mešali sa sažaljevanjem uz
prizvuke ruganja - i to ti je jedno naravoučenije, ako si pametan, al’ kako možeš
da budeš tako glup, debilu jadni, zar ne vidiš kakva je ona, da voli sve one u
pantalonama, primi ovo od jednog svog iskrenog drugara. Ali jedan glas se
izdvajao od svih ostalih, uzvišen, duševan glas pesnika, jedan od prvih glasova
koje je Džibril tu čuo, i taj mu se zavukao najdublje pod kožu - glas koji je govorio
samo u stihovima, recitujući tra-la-la-pesmice čiji je podtekst bio naivnost, pa čak
i nevinost, pesmice koje su bile u tako velikom kontrastu sa drkadžijskom grubošću
većine ostalih pozivača, ali koje je Džibril ubrzo shvatio kao najpodmuklije i
opasnije od svih drugih.

Volim i kafu, volim i čaj,

Al’ šta mi ti radiš - volim naj!

Reci joj to, glas je zatim zamro, pa se prekinuo. Sledećeg dana, isti glas se
vratio sa drugim ritmičkim zveckanjem:

Volim buter, volim i tost,

Al’ ti si mi najdraži gost.

Predaj joj i ovu poruku - budi tako ljubazan. Bilo je nečeg demonskog,
zaključio je Džibril, nečeg duboko nemoralnog u toj pokvarenosti zaogrnutoj
kvazistihovima sa raznih ilustrovanih čestitki.

Rumena jabuka i torta sa šlagom –

 To je ime koje dajem svome dragom.

Ma, nosi se… u… zgađen i uplašen, Džibril tresnu slušalicu i uzdrhta. Posle
toga, stihoklepac se jedno vreme nije javljao; ali je Džibril počeo da očekuje
njegov glas, strahujući od njegove ponovne pojave, a možda i prihvativši, na nekoj
razini dubljoj od svesti, da će to pakleno, detinjasto zlo biti ono što će ga uništiti
zauvek.

Ali, O kako je sve to ispalo lako da lakše ne može biti! Kako je zlo bilo
udobno smešteno u tim mekim i gipkim glasnim žicama, u žicama majstora-lutkara
u marionetskom pozorištu! Kako je ono iskoračivalo i glatko hodalo po visokim
žicama telefonskog sistema, odražavajući na njima ravnotežu kao bosonogi
akrobata; kako je to zlo samouvereno izlazilo pred svoju žrtvu i bilo sigurno da će
izazvati onaj isti utisak koji izaziva lep čovek u savršeno skrojenom odelu! I kako
se samo obazrivo koristilo svojim raspoloživim vremenom, dajući sebi svakog
glasa sem onog koji će zadati coup de grace - jer je i Saladin shvatao posebnu
snagu onih loših stihova - dubokih glasova i piskavih glasova, sporih i brzih, tužnih
i veselih, agresijom-nabijenih i stidljivih. Oni su, jedan po jedan, kapljali u
Džibrilove uši, slabeći mu korene u stvarnom svetu i uvlačeći ga malo-pomalo u
svoju obmanljivu mrežu, te su tako, mic-po-mic, njihove bestidne, izmišljene žene
počele da prekrivaju onu stvarnu ženu kao neka lepljiva, zelena opna, dok je on,
uprkos svojim otporima, klizio sve dalje od nje; a onda je došao čas za male,
satanske stihove zbog kojih je Džibril pobesneo.

Ruže su crvene, ljubičice plave,

Al’ ništa slađe od tvoje lepe glave.

Prenesi dalje. Vraćao se glas, bezazlen kao uvek, stvarajući haotično

leptirsko treperenje u Džibrilovom grčećem stomaku. Posle ovoga, navaljivali su
gusti i brzi stihovi. U njima je moglo biti i one prljavštine iz školskih dvorišta.
 O Ramona, bela dona!
Sudar beše sred Londona:
Bio sam bez pantalona,
A ti - bez kombinezona;

ili, dva-tri puta, u ritmu skandiranja navijačkog podstrekača na utakmici:

Strašna ševa, vol -

ej! Huja, Huja! Zabiće ti gol,
ej, Aleluja!
To je kura!
Ura! Ura! Ura!

I naposletku, kad su se vratili u London, a Eli nije bila kod kuće, jer je
učestvovala u svečanom otvaranju jednog marketa zamrznutih namirnica u
Haunzlou, poslednji stihovi:

Ljubičice plave a ruže crvene,

Sad je ona u krevetu pored mene.

Gudbaj, naivčino!
I telefonski signal.

Kad se Aleluja Koun vratila kući, videla je da Džibrila više nema, pa je u

vandalizovanoj tišini svog stana odlučila da ga ovog puta ne primi natrag, bez
obzira na to u kakvom bi jadnom stanju ili udvoričkom držanju dopuzio, moleći je
za oproštaj i ljubav; jer pre nego što je otišao, on joj se slravično osvetio: razbio
je sve one male imitacije Himalaja koje je ona godinama skupljala, otopio onaj
ledeni Everest koji je držala u svom zamrzivaču, svukao i iscepao na froncle one
baldahinske planinske vrhove od padobranske svile iznad njenog kreveta, i na
parčiće iseckao (sekiricom koju je ona držala pored aparata protiv požara u
ostavi) onii u drvetu izrezbarenu uspomenu na osvajanje Čomolungme, koju joj je
dao šerpa-Pemba, i kao upozorenje i kao suvenir. Za Eli Bibi. Za mi imali sreću. I
za da ne pokušamo opet.
Širom je otvorila prozore i vrišteći sipala kletve na neđužni Filds ispod nje.
»Dabogda sporo umirao! U paklu goreo!«
A zatim je, plačući, pozvala telefonom Saladina Čamču da mu javi te loše
vesti.

Mister Džon Mazlama, vlasnik noćnog kluba »Vreli vosak«, lanca prodavnica
ploča pod istom firmom, i »Finih duvačkih instrumenata«, legendarne radnje u
kojoj ste mogli da kupite najfinije trube, klarinete, saksofone i trombone - koji se
mogu naći za duvanje u celom užem graduLondonu, bio je veoma zauzet čovek, te
je zato mogao da samo Božanskom Proviđenju uvek (posle toga) pripisuje srećnu
okolnost što se nalazio u svojoj duvačkoj radnji upravo kad je Božji Arhanđeo
ušetao u nju sa gromovima i munjama smeštenim kao lovorov venac oko njegovog
otmenog čela. Pošto je bio praktičan biznismen, g. Mazlama je do tog trenutka krio
od svojih nameštenika svoju vanrednu aktivnost u svojstvu glavnog glasnika
Nebeskog i Polubožanskog Bića u povratku, stavljajući plakate u izloge svojih
radnji kad bi bio siguran da ga niko ne gleda, propuštajući da potpisuje velike
oglase koje je davao u novine i časopise o svom ličnom velikom trošku, koji su
najavljivali skori Sjajni Dolazak Gospoda. Izdavao je i štampane izjave preko
Valansove propagandne agencije, zahtevajući da ga drže u strogoj anonimnosti.
»Naš klijent je u mogućnosti da izjavi« - tajanstveno je pisalo u tim
»materijalima« koji su jedno vreme jako zabavljali hroničare Flit Strita - »da je
sopstvenim očima video gorepomenuti Sjaj. Arhangel Gavrilo je u ovom trenutku
među nama, negde u samom Londonu - verovatno u Kamdenu, Brikholu, u kraju
Tauer Hamlets ili u Hakneju - i on će se uskoro otkriti, možda za koji dan ili za
koju nedelju.« Sve je to bilo nejasno trojici visokih i mlitavih trgovačkih
pomoćnika u radnji »Finih duvačkih instrumenata« (Mazlama nije hteo da prima u
službu ženske pomoćnice; »moje je geslo«, voleo je da kaže, »da mušterija ne
veruje ženskama da mu mogu pomoći oko njegovog roga«); i zato niko od njih
trojice nije mogao da veruje svojim očima kad je njihov ukrućeni gazda odjednom
izmenio svoju narav i sam jurnuo ka ovom divljem, neobrijanom strancu, kao da je
ta individua bila Gospod Bog - a Mazlama u svojim dvotonskim Iakovanim
cipelama, elegantnom odelu i sa nadole zalizanom robert-de-nirovskom kosom
iznad bujnih obrva, ipak nije izgledao kao neki poltron, ali eto šta je on sad činio,
srozao se do krajnosti, odgurnuo svoje pomoćnike u stranu, Ja ću sam da uslužim
gospodina, klanjajući se nezgrapno, idući korak napred, dva koraka nazad, možete
li verovati?- Bilo kako bilo, tek taj stranac izvuče ispod košulje svoj pojas-
buđelar nabijen parama i poče da vadi i broji krupne novčanice; pokaza rukom na
jednu trubu na visokoj polici, onu hoću, baš tako, a da je trubu jedva i pogledao, a
g. Mazlama se smesta popentra uz merdevine, Ja-ću-to-da-skinem rekao-sam-da-
ću-ja-da-uslužim-gospodina, a zatim istinski zapanjujuća stvar: on pokuša da
odbije plaćanje, on, Mazlama! - u stilu ne ne gospodine, ovo je besplatno,
gospodine - ali je stranac ipak platio, nabijajući novčanice u gornji mali džep
Mazlaminog sakoa, kao da je on neki mali hotelski momak - trebalo je to samo da
vidite - i na kraju svega, mušterija se okreće prema celoj radnji i viče koliko ga
grlo nosi, Ja sam Božja desna rukal - I zaista, da ne verujete, krvavi sudnji dan je
bio tu, negde, u blizini.
Mazlama je posle te izjave bio raspamećen, sav uzdrman, i stvarno je pao na
svoja stvarna kolena. - Zatim je stranac podigao trubu iznad svoje glave i
uzviknuo, Ja krstim ovu trubu imenom Azrijel, Poslednjom Trubom Božijom,
Uništiteljem Ljudi! - a mi smo samo stajali tamo, kažem vam, skamenjeni, jer se
oko jebene glave tog ludaka pojavio sjaj znate? - sjaj koji kao da je izvirao iz neke
tačke na njegovom potiljku.
Oreol.
Kažite šta god hoćete, ponavljala su trojica trgovačkih pomoćnika svakom ko
je hteo da ih, kasnije, sluša, kažite šta god hoćete, ali mi videsmo što videsmo.
 3

Smrt dr Uhuru Simbe, ranije zvanog Silvester Roberts, dok se nalazio u

pritvoru očekujući suđenje, opisao je neki policijski inspektor Stivn Kinč, inače
oficir za vezu Brikholske opštine, kao onaj jedini nenormalan slučaj koji se dogodi
na »milion normalnih«. Izgleda da je dr Simba imao neku stravičnu noćnu moru
zbog koje je tako prodorno vrištao u snu, da je odmah privukao pažnju dvojice
dežurnih policajaca. Ovi su džentlmeni pojurili ka njegovoj ćeliji i stigli upravo u
trenutku kad je taj i-dalje-spavajući kolos od čoveka bukvalno odleteo sa svog
malog kreveta uvis pod zlim uticajem sna i tresnuo na pod. Obojica policajaca su,
kažu, čuli jedno bučno »škljoc«; bio je to zvuk slamanja vrata dr Uhuru Simbe.
Smrt je bila trenutna.
Mrtvačeva sićušna majka, Antoaneta Roberts, u crnoj haljini i pod jeftinim
crnim šeširom, sa crnim velom prkosno odbačenim sa lica na leđa, stajala je
pozadi na kamionetu svog mlađeg sina i nije oklevala da se uhvati za reči
inspektora Kinča i da mu ih baci natrag u njegovo zadriglo lice s velikim
podvoljkom, lice evnuha sa šinterskim izrazom koje je svedočilo o poniženjima i
uvredama od strane njegovih kolega koje su ga zvale otrov-za-crnčuge i, još gore,
pečurka, što je značilo da je on uvek bio držan u mraku i da su ga ljudi s vremena
na vreme - kao, na primer, pod ovakvim tužnim okolnostima - zasipali govnima.
»Želim da shvatite«, obraćala se gđa Roberts prilično velikoj gomili ljudi koji su
se u gnevu bili okupili ispred policijske stanice u Visokoj ulici, »da se ovi ovde
kockaju sa našim životima. Oni ,secuju’ pare kladeći se na nas i naše šanse da
preživimo ili ne preživimo. Želim da svi razmislite o tome koliko nas oni poštuju
kao ljudska bića.« A Hanif Džonson, kao doskorašnji advokat pokojnog Uhuru
Simbe, takođe stojeći pozadi na kamionu Volkota Robertsa, ukazuje na činjenicu da
je njegov klijent, navodno, latalno pao sa donjeg od ona dva dvospratna kreveta u
njegovoj ćeliji; da je u ovom veku krajnje pretrpanosti zatvora, najblaže rečeno,
neobično da na onom gornjem nije bilo nikoga, iz čega proishodi da, osim
zatvorskih ćtivara, nije bilo drugog svedoka njegove smrti; i da noćna mora nije
mogla da bude jedino moguće objašnjenje vrištanja jednog crnog čoveka u rukama
zatvorskih vlasti. U svojim zaključnim primedbama, kasnije nazvanim od strane
mspektora Kinča »potpaljivačkim i neprofesionalnim«, Hanil je reči tog
opštinskog policajca za vezu vezao za one reči notornog rasiste Džona Kinzlija
Rida, koji je jednom, reagujući na vest o smrti nekog crnca, izgovorio parolu,
 »Jedan je skiknuo, ali još milion njih ima da skikne«. Gomila je gunđala i
ključala; bio je to jedan zao i vreo dan. »Ostanite ovako vrući«, uzviknuo je
Simbin brat Volkot prema gomili. »Neka se niko od vas ne ohladi. Održavajte svoj
bes.«
Kako je Simbi, u stvari, na neki način već bilo suđeno i kako ga je, po
njegovim rečima, već i osudila »štampa svih duginih boja - crvena kao crepovi,
žuta kao munja, plava kao stari filmovi, zelena kao sluz«, njegov kraj je delovao na
mnoge bele ljude kao surova pravda, kao božja odmazda nad monstruoznim
ubicom. Ali u jednom drugom sudu, tihom i crnom, on je bio dobio sasvim
drugačiju, povoljniju presudu, pa su se ta dva različita mišljenjao pokojniku, posle
njegove smrti, pokrenula, izišla na gradske ulice i tamo previrala sred neprestane
tropske vrućine. »Dugina štampa« bila je puna navodnih Simbinih podrški
Kazafiju, Homeiniju, Luisu Farahanu; dok su na ulicama Brikhola mladići i
devojke održavali svoju tihu vatru gneva, vatru-senku, ali onu koja je u stanju da
izbriše svetlost.
Dve noći kasnije, tamo iza Čeringtenske pivare u kraju Tauer Hamlets,
Bakutanerski Trbosek je ponovo udario sa paranjem i seckanjem. A sledeće noći,
druga jedna starica bila je ubijena u blizini igrališta u Viktorija-parku, Hekni; i
ponovo onaj Trbosekov jezivi »svojeručni potpis« - ritualno poređani unutrašnji
organi žrtve oko njenog tela, čiji tačan raspored nikad nije bio prikazan u štampi -
bio je onaj obavezni dodatak zločinu. Kad se inspektor Kinč, delujući malčice
dronjavo i kukavno, pojavio na televiziji da iznese neobičnu teoriju o
»prekopiranju« pravog ubice čiji je »rukopis« ovaj imitator nekako otkrio, iako se
to dugo skrivalo od javnosti, pa je tako preuzeo onu koprenu koja je bila spala sa
pokojnog Uhuru Simbe - a zatim je Starešina policijskog odseka smatrao za shodno
da, kao preventivnu meru, učetvorostruči broj policajaca-pozornika na ulicama
Brikhola, a pošto je tolike policijske snage odvojio u tu svrhu, pokazalo se da je
neophodno odložiti održavanje zakazanih fudbalskih utakmica u gradu za taj
vikend. I uistinu, strasti su se ponovo-uzbudile zbog starog dronjka od slučaja
Uhuru Simbe; Hanif Džonson je objavio svoju izjavu u smislu da je povećano
prisustvo policije »provokativno i palikućsko«, a u Šaandaar-kafeu i Pagal Hani
počele su da se skupljaju grupe mladih crnaca i Azijaca rešenih da se suprotstave
šunjajućim policijskim patrolnim kolima. U »Vrelom vosku« voštani lutak izabran
za topljenje nije bio niko drugi nego ona oznojena i već topljiva figura policajca
za vezu sa opštinom. A temperatura je i dalje neumoljivo rasla.
Sve češće su se događala razna nasilja: napadi na crnačke porodice koje su
živele na opštinskim parcelama, uznemiravanje i maltretiranje crne školske dece
na putu kući, izazivanje sukoba i nereda u »pabovima«. U kafani Pagal Hani,
jedan momak pacovskog lika i njegova trojica drugara pljuvali su po jelima
mnogih gostiju za stolovima; kao posledica nastale tuče posle toga, tri bengalska
konobara bila su optužena za fizički napad na njih i za nanošenje telesnih povreda;
mada Pljuvački kvartet nije bio priveden u policiju. Priče o brutalnosti policajaca,
o brzom ubacivanju crnih mladića u neregistrovane automobile i zatvorene
kamione koji su pripadali specijalnim policijskim patrolama, i o kasnijem
izbacivanju tih mladića, podjednako diskretno, sa modricama i ozledama po celom
telu, širile su se po gradskim kvartovima. Samozaštitne patrolne grupe mladih
Sika, Bengalaca i Afro-Karibljanaopisane od njihovih protivnika kao grupe
divljih pozornika - počele su da tumaraju tim delovima grada, i pešice i u starim
automobilima »zodijak«-fordaljkama i »kortinama«, rešene da se odlučno
suprotstave. Hanif Džonson je rekao svojoj ljubavnici-domaćici, Mišali Sufijan,
da će, po njegovom mišljenju, sledeće Trbosekovo ubistvo upaliti fitilj na
eksplozivu. »Taj ubica ne samo da se puva što je još na slobodi«, rekao je, »već se
i smeje zbog Simbine smrti, i to je ono što ljudi ne mogu da podnose.«
I jedne nesezonski vlažne noći, na tim tiho strujećim ulicama pred ključanje,
pojavi se Džibril Farišta, duvajući u svoju zlatnu trubu.

U osam sati te subotnje večeri, Pamela Čamča je stajala sa Džampi-Džošijem

- koji nije hteo da je pusti da ide sama pored kabinice za »brzu fotografiju« na
jednom uglu glavnog platoa stanice Justen, i osećala se smešno zaverenički. U
osam i petnaest prišao joj je jedan vižljast mladić koji joj je sad izgledao viši od
onog istog kojeg se sećala; ulući za njim bez reči, ona i Džampi uđoše u kabinu
njegovog izlupanog plavog kamioneta, kojim ih je on odvezao u neki stančić u kući
iznad jedne pivnice, na Rejlton Roudu, u Brikstonu, gde ih je taj mladić, Volkot
Roberts, upoznao sa svojom majkom, Antoanetom. Trojica prisutnih muškaraca, o
kojima je Pamela kasnije mislila da su Haićani, nisu joj, iz stereotipnih razloga,
bili predstavljeni. »Popijte po čašu ovog slatkog vinca«, naredi Antoaneta
Roberts. »A zdravo je i za bebu.«
Pošto je Volkot obavio formalnosti oko ukazivanja počasti i majci i gostima,
gđa Roberts, sićušna u ogromnoj ofucanoj fotelji (sa svojim iznenađujuće belim
nogama, tankim kao šibice, koje su joj izvirivale ispod crne haljine i završavale se
u neprikladnim roze-soknicama obrubljenim finim čipkicama, nožicama koje joj
zamalo nisu stizale do poda), pređe na posao. »Ova gospoda su bili kolege moga
sina«, reče ona. »Ispostavilo se da je verovatni razlog za ubistvo mog sina bio
njegov rad na jednom predmetu koji je, kako čujem, u sferi vašeg interesovanja.
Mi verujemo da je došlo vreme da se na tome radi zvaničnije, preko kanala koje
vi, gospođo, predstavljate.« I na to, jedan od trojice »Haićana« predade Pameli
jednu crvenu plastičnu fasciklu. »Tu vam se nalaze«, blago objasni gđa Roberts,
»mnogi podaci o postojanju skupova veštaca i veštica širom gradskih policijskih
ispostava.«
Volkot ustade. »Sad bi trebalo da se vratimo«, reče on odlučno. »Molim vas,
pođimo.« Pamela i Džampi ustadoše. Gđa Roberts klimnu glavom, zamišljeno,
odsutno, pucketajući zglobovima svojih šaka sa nabranom kožom. »Zbogom«, reče
Pamela, i zausti da izrazi konvencionalno sažaljenje. »Štedi reči, devojko«,
preseče je gđa Roberts. »Samo zabij glogov kolac u te vešce i veštice. Zabij im ga
u samo srce.«

Volkot Roberts ih je istovario u Noting Hilu, oko deset. Džampi je grozno

kašljao i žalio se na bolove u glavi koji su mu se često vraćali od one povrede
veslom u Šepertonu, ali kad mu je Pamela priznala da je uznemirena zbog činjenice
da trenutno poseduje samo jedan primerak tih eksplozivnih dokumenata u
plastičnoj fascikli, Džampi je ponovo navaljivao da je otprati do kancelarije
Brikholskog saveta za međuljudske odnose u opštini, gde je nameravala da
dokumente fotokopira i da ih izdeli nekolicini svojih pouzdanih prijatelja i kolega.
I tako su u deset i petnaest njih dvoje u Pamelinom dragom MG-iju jurili ka
istočnom delu grada, dok su se na nebu skupljali crni olujni oblaci. Pratio ih je
jedan plav, zatvoren kamion »mercedes«, kao što je bio pratio i Volkotov
kamionet, a da ga niko nije zapazio.
Petnaest minuta ranije, jedna patrolna grupa od sedmorice mladih krupnih
Sika zbijenih u jednom automobilu marke Vauxhall Cavalier, vozila se preko
kanalskog mosta Malaya Crescent u južnom kraju Brikhola. Čuvši nečiji vrisak na
obali kanala ispod mosta, zatekli su jednog lepuškastog, bledunjavog čoveka
srednjeg rasta i srednje građe, sa svetlom kosom koja mu je nemirno padala preko
čela i očiju lešnikove boje, kako skače na noge, sa skalpelom u ruci, i beži dalje
od tela jedne starice kojoj je plavkasta perika bila pala sa glave i kao meduza
plivala na površini kanala. Mladi Siki su lako stigli i savladali čoveka koji je
bežao.
 Do jedanaest uveče, vest o hvatanju masovnog ubice ušla je u svaku pukotinu
tog gradskog kvarta i bila propraćena mnogim glasinama: policija se ustezala da
optuži manijaka, članovi patrole Sika zadržani su radi ispitivanja - spremalo se
prikrivanje slučaja. Počelo je okupljanje na uličnim ćoškovima, a kako su se
»pabovi« praznili, tako je dolazilo do mnogih tuča. Uništavana je i tuđa imovina:
na nekoliko automobila rulja je porazbijala prozore, video-kasete ukrala i nekoliko
cigala zavrljačila. I u tom trenutku, u jedanaest-i-trideset, te subotnje noći, kad su
klubovi i »dansing-holovi« počeli da izbacuju svoje uzbuđene i visoko
naelektrisane goste, policijski šef kvarta, posle konsultacije sa višim vlastima,
izjavio je da je u centru Brikhola došlo do nereda, pa je pustio sa lanca sve
gradske policijske snage protiv »izgrednika«.
U tom istom trenutku, Saladin Čamča, koji je upravo vcčerao sa Eli Koun u
njenom stanu, čiji su prozori gledali na Brikhol Filds, držeći se dostojanstveno,
izišao je u noć, saosećajući sa masom i mrmljajući svoje ohrabrujuće, neiskrene
reči; onda je ugledao policijske »specijalce« sa šlemovima, plastičnim štitovima i
električnim palicama kako preko parka kreću ka njemu odlučnim, neumoljivim
korakom; video dolazak jednog roja nebeskih skakavaca-helikoptera koji su dole
bacali pljusak zrakova svojih reflektora; opazio napredovanje vodenih topova; i,
pokoravajući se neodoljivom primarnom refleksu, podvio rep i počeo da beži, ne
znajući da se kreće u pogrešnom pravcu, da punom brzinom trči ka Šaandaar-
kafeu.

Televizijske kamere stižu upravo u trenutku napada na klub »Vreli vosak«.

Ovo je slika koju vidi televizijska kamera: sa manje dara od ljudskog oka,
njeno noćno viđenje je ograničeno na ono što će bleštava klieg-svetlost da otkrije.
Jedan helikopter lebdi iznad tog noćnog kluba i ispišava dugačke zlatne mlazeve
svetlosne mokraće; kamera kapira tu sliku. Državna mašina pritiska svoje
neprijatelje. - A sad, eto i jedne kamere na nebu; neki urednik vesti odobrio
plaćanje troškova za fotografije iz vazduha, te iz drugog helikoptera jedna ekipa
izveštača slika odozgo. Niko se ne štrapacira da taj helikopter otera. Buka rotor-
elisa zaglušuje graju gomile. U ovom pogledu i slučaju, takođe, uređaj za video-
rikording je manje osetljiv nego ljudsko uho.
- Rez. - Neki čovek, osvetljen sunčanim topom, brzo govori u mikrofon. Iza
njega čitavo zamešateljstvo senki. Ali između reportera i zamešateljnog
»šatirunga« stoji jedan zid: »specijalci« sa šlemovima i štitovima. Reporter govori
ozbiljno; bombe-od-flaša-sa-benzinom plastični-meci povređeni-policajci
zaplenjeni-vodeni-topovi, ograničavajući se, svakako, na činjenice. Ali kamera
vidi ono što on ne kaže. Kamera je stvar koja se može lako razbiti ili zdipiti; ona je
zbog svoje krhkosti sklona probiračkoj drskosti. Kamera zahteva pravila, red,
tanku plavu liniju. Nastojeći da se sačuva, ona je stalno iza zaštitnog zida,
posmatrajući zemlje senki izdaleka i, svakako, odozgo: to jest, ona bira strane.
- Rez. - Sunčani topovi osvetljavaju jedno novo lice, uvučene brade u
podvoljak, zajapureno. To lice se zove- subtitlovane reči se pojavljuju preko
njegovog mantila: Inspektor Stivn Kinč. Kamera ga vidi onakvog kakav je sada:
dobričina na jednom nemogućem poslu. Jedan otac, čovek koji voli svoju dnevnu
kriglu piva. On govori: ne-mogu-se-tolerisati-nepodobni-krajevi-grada potrebna-
je-i-bolja-zaštita-policajaca je-l’-vidite-da-i-plastične-štitove-specijalaca-
zahvata-vatra. On pominje organizovani kriminal, političke agitatore, fabrike
bombi, droge. »Mi shvatamo da neki od tih klinaca možda osećaju izvesnu
nepravdu, ali mi nećemo i ne možemo dopustiti da budemo žrtveni jarci društva.«
Ohrabren reflektorima usmerenim na njega i strpljivim, nemim sočivima kamera,
on ide dalje. Ovi klinci nemaju pojma koliko su srećni, napominje on. Oni bi
trebali da se posavetuju sa svoji rođaci i prijatelji. Od Afrike, od Azije, od
Kariba: a to su sad mesta sa stvarnim problemima. To su mesta gde ljudi možda
defakto osećaju nepravde vredne uvažavanja. Ali ovde stvari ne stoje tako loše, ne
onako kao tamo; ovde nema klanja, nema torture, nema vojnih pučeva. Ovde ljudi
trebaju da cene ono što dobiju pre nego što to izgube. Naša je zemlja uvek bila
miroljubiva, kaže on. Naša vredna i marljiva ostrvska rasa.- A iza njega, kamera
vidi nosila, kola hitne pomoći, lica iskrivljena od bolova. - Ona vidi i kako se
neka čudna humanoidna obličja iznose iz utrobe kluba »Vreli vosak«, i prepoznaje
voštane figure moćnika. Inspektor Kinč objašnjava. Oni ih peku tamo u nekoj furuni
i to nazivaju svojom zabavom, što ja, lično, ne bih tako nazvao. - Kamera sa
gnušanjem slika te voštane figure. - Zar one nemaju nešto veštičje na sebi, nešto
ljudoždersko, nešto jako nezdravo? Zar se ovde nije praktikovala crna magija? -
Kamera gleda razbijene prozore. Ona vidi i nešto što gori u blizini: neki auto, neki
dućan. Ona ne može ni da pojmi ni da pokaže šta te stvari postižu svojim gorenjem.
Ovi ljudi spaljuju svoje sopstvene ulice.
- Rez. - Vidi se jedna jarko osvetljena radnja za prodaju video-uređaja. U
izlogu nekoliko televizora; kamera, ta najdeliričnija od svih narcistkinja, gleda
televiziju, i u jednom trenutku stvara utisak beskonačnog povlačenja čitavog niza
televizora koji se gube u daljini. - Rez. - Evo sad i jedne ozbiljne ljudske glave
koja se kupa u svetlosti: razgovor u studiju. Glava govori o kriminalcima. O Biliju
Kidu, Nedu Keliju: to su bili ljudi koji su se borili i za i protiv. Savremene
masovne ubice, osobe koje nemaju tu herojsku dimenziju nisu ništa drugo do
bolesna, oštećena ljudska bića, potpuno bleda kao ličnosti, dok im se zločini
odlikuju pažljivom procedurom i metodologijom - recimo ritualom - možda kao
posledica žudnje ne-entiteta da bude zapažen, da se uzdigne iz gomile i da, za
trenutak, bude zvezda. - Ili, pak, kao posledica premetnute žudnje za smrću: da se
ubijanjem voljenog bića uništi sopstvena stvarna ličnost, svoje ja. - A gde spada
Trbosek bakica? pita jedan postavljač pitanja. A gde, opet, Džek Trbosek? Pravi
kriminalac - insistira glava - jeste mračna pljunuta slika heroja. Je l’ to, možda,
važi i za ove izgrednike? čuje se provokacija. Zar vi ovim ne dolazite u opasnost
zavodljivog podsticanja i »opravdavanja« kriminala? - Glava odmahuje, glava
jadikuje nad materijalizmom savremene omladine. Provale u video-radnje nisu ono
o čemu glava govori.- Ali šta onda da kažemo o onim starinskim kriminalcima?
O Buču Kasidiju, Braći Džejms, Kapetanu Munlajtu, Kelijevom gangu? Zar nisu
svi oni pljačkali banke? - Rez.- Kasnije, te noći, kamera će se vratiti izlogu
radnje. U njemu više neće biti onih televizora.
- Iz vazduha, kamera posmatra ulaz u klub »Vreli vosak«. Policija je završila
sa iznošenjem voštanih figura
i sad izvodi napolje prava ljudska bića. Kamera se zadržava na uhapšenim
osobama: na jednom visokom albino-frajeru; i na jednom čoveku u finom odelu
koji liči na mračnu pljunutu sliku R. de Nira; zatim na jednoj mladoj curi od -
koliko? - četrnaest, petnaest godina? - pa na jednom sumornom mladiću od
dvadesetak. Njihova imena nisu titlovana; kamera ne poznaje ta lica. Međutim,
postepeno, činjenice izlaze na videlo. Klupski disk-džokej, Sjusanker Rem, poznat
kao »Ružičasti«, i vlasnik kluba g. Džon Mazlama, koji će biti optuženi zbog
»grosističke« operacije na tržištu droga - »trave«, »žutog šećera«, hašiša, kokaina.
Čovek uhapšen zajedno sa njima, jedan nameštenik u Mazlaminoj obližnjoj radnji
»Fini duvački«, u prodavnici »muzikalija«, registrovani je vlasnik jednog kombija
u kojem je otkrivena izvesna, nespecifikovana količina »opasnih droga«; kao i veći
broj »vrućih« video-rikordera. Ime one mlade cure je Anahita Sufijan; ona je
maloletna, kažu da mnogo pije i, naravno, ima seksualni odnos barem sa jednim od
trojice uhapšenih. Zatim se o njoj izveštava da je bežala iz škole i da se družila sa
poznatim kriminalnim tipovima: delinkventkinja, jasno kao dan. - Jedan nadahnuti
novinar kasnije će, više sati posle tog događaja, pružiti naciji ove »puslice« od
vesti, ali te vesti su već uveliko bile žestoko prepričavane na ulicama: Ružičasti! -
pa Vosak: oni su razorili taj lokal - sredili ga načisto! - Dakle, to je rat.
A to se događa - kao i mnoge druge stvari - na onim mestima koje kamera ne
može da vidi.
 *

Džibril:
Kreće se on kao kroz san, jer posle više dana lutanja po gradu bez hrane i
odmora, sa trubom nazvanom Azrijel bezbedno zavučenom u džep njegovog teškog
mantila, on više nije kadar da pravi razliku između hodanja i spavanja; on sad
shvata nešto od onog što sveprisutnost mora da znači, jer se on sad istovremeno
kreće kroz nekoliko priča: to je jedan Džibril koji jadikuje zbog nevernosti Aleluje
Koun; zatim jedan Džibril koji lebdi iznad samrtne postelje jednog Proroka, pa
jedan Džibril koji iz potaje prati napredovanje hodočasnika ka moru, očekujući
trenutak u kojem će se prikazati, i, najzad, jedan Džibril koji oseća, svaki dan sve
jače, volju svog protivnika koga on privlači sve bliže sebi i vuče u njihov
poslednji zagrljaj: tog prepredenog, prevarantskog protivnika koji je uzeo lik
njegovog prijatelja - Saladina, njegovog najiskrenijeg drugara, Džibrila, uljuljkao
u stanje opuštenosti, smanjene odbrambenosti. I tu je sad jedan Džibril koji hoda
ulicama Londona, pokušavajući da shvati Božiju volju.
Da li je on viđen da bude podstrekač gneva Božijeg?
Ili ljubavi Njegove?
Da li je on osveta ili oproštaj? Da li ta fatalna truba treba da ostane u
njegovom džepu ili on treba da je izvadi i dune u nju?
(Ja njemu ne dajem uputstva. I ja sam zainteresovan za njegov izbor - za ishod
njegovog rvačko-bokserskog meča. Lik protiv sudbine: makljaža u slobodnom
stilu. Dva pada, dva potčinjavanja ili će tu nokaut odlučiti.)
Sa rvanjem, u svim pričama o njemu, on samo nastavlja.

Ima trenutaka kad on pati zbog nje, zbog Aleluje, kad ga samo njeno ime
uzbuđuje; ali on se zatim seti onih đavolskih stihova i skrene svoje misli na drugu
stranu. Truba u njegovom džepu zahteva da se u nju duva; ali on se obuzdava. Još
nije vreme za to. Tražeći putokaze - šta da se radi? - on se šunja gradskim
ulicama.
Kroz jedan večernji kućni prozor u parteru on ugleda upaljeni televizor. Na
ekranu glava neke žene, neke čuvene »predstavljačice« koju intervjuiše jedna isto
tako čuvena, žmirkava irska »voditeljka«. - Šta bi za vas bila ona najgora stvar
koju biste mogli da zamislite? - Oh, mislim, zapravo, sigurna sam da bi to moglo
da bude, oh, da: biti sama na Badnje veče. Onda biste stvarno morali da se suočite
sa samom sobom - zar ne? - da se pogledate u neprijatnom ogledalu i upitate sebe,
da li je to sve što postoji? - A Džibril, sam, ne znajući koji je datum, hoda dalje. U
ogledalu, njegov protivnik mu se približava istom brzinom hodanja, maše mu i širi
ruke.
Grad mu šalje poruke. Ovde, kaže mu u jednoj, ovde je mesto gde je
holandski kralj bio odlučio da živi kad je došao pre više od tri veka. U to vreme,
ovo je bilo predgrađe, jedno selo, usred zelenih polja engleskih. Ali kad je taj
kralj došao tu, da sagradi kuću, londonski skverovi su iznikli sred poljane, crveno-
ciglena zdanja sa holandskim puškarnicama koja su se ka nebu dizala za dvorjane
njegove, da oni u njima borave. Nisu svi doseljenici nemoćni, šapuću još
postojeća zdanja. Nameću oni svoje potrebe svom novom tlu, ostvarujući svoje
sopstveno vezivanje sa novopronađenom zemljom koju iznova svojom zamišljaju.
Ali, pazi - grad upozorava. I odvezivanje mora da ima svoj dan. Dok je jahao
jednog dana kroz ovu zelenu, haštensku zemlju u kojoj je bio odlučio da živi - koju
je civilizovao - tog Vilijema Trećeg zbaci njegov konj, te on nezgodno padne na tu
nepokornu zemlju i slomi svoj kraljevski vrat.
U neke dane, Džibril se nade i među hodajućim leševima, sred velikih grupa
mrtvaca koji listom ne priznaju da su sređeni za sva vremena, sred leševa koji
buntovnički nastavIjaju da se ponašaju kao živi ljudi, te pazare po radnjama,
hvataju autobuse, flertuju sa ženskama, odlaze sa njima kući da se tucaju, i puše
cigarete. Ali vi ste mrtvi, viče on njima. Zombičine, vratite se u svoje grobove! A
oni ga ič ne »šljive«, uopšte ga ne »konstatuju«, pa mu se smeju ili se ponašaju
zbunjeno ili mu, pak, pesnicama prete. On zaćuti, pa odjuri dalje.
Grad postaje nejasan, amorfan. Postaje nemoguće opisivati ovaj svet.
Hodočašće, prorok, protivnik - sve se u jedno sliva, u magli nestaje, pa opet
ispliva. Baš kaoi ona: Eli-Aleluja, Al-Lat. Ona je ptica uzvišena. Mnogo, nmogo
željena. I sad se on seća: pričala mu je, davno, o Džampijevoj poeziji. On hoće da
napravi zbirku svojih pesama. Knjigu. Taj palac-sisajući umetnik sa svojim
infernalnim gledištima. Knjiga je proizvod pakta sa Đavolom i ona okrece tumbe
faustovski ugovor, rekao je on Eli. Dr Faustus je žrtvovao besmrtnost za
dvadesetak godina moći; pisac pristaje na uništenje svog života, i stiče (ali samo
ako ima sreće) možda ne besmrtnost, ali barem potomstvo. Kako god okreneš (to je
bila Džampijeva poenta), pobeđuje Đavo.
 Šta piše pesnik? Stihove. Šta zvecka i zvekeće u Džibrilovom mozgu? Stihovi.
Šta mu je slomilo srce? Stihovi i, opet, stihovi.
Truba, Azrijel, doziva iz džepa od mantila: Izvadi me! Dadada: Trubi! Do
đavola sa svim tim, u pakao nek se nosi čitava ta tužna zbrka: samo naduvaj
obraze i prp-tut-tut. Hajde, sad je vreme za zabavu i svirku!
O kakva je vrućina: zapara, teška, nepodnošljiva. Ovo nije Pravi London: nije
to ovaj ne-pravi grad. Pista Broj Jedan, Mahagoni, Alfavil. On luta kroz zbrku od
jezika.Babilon: kontrakcija od asirske reči »babilu«. »Božija kapija«. Babilondon.

Gde je sad ovo?

- Da. - On besciljno luta, jedne noći, iza katedrala Industrijske Revolucije,
po železničkim stanicama severnog Londona. Anonimni King’s Cross, pa motki-
slična groza od Kule St Pancras, i oni crveno-crni gasodršci što se naduvavaju i
izduvavaju kao divovska gvozdena pluća. Tamo gde je nekad u bici sa Rimljanima
pala kraljica Budika, Džibril Farišta se rve sa samim sobom.
Robna džada: - ali O kakva roba, kakvi sočni »proizvodi« od mesa gluvare po
kapijama ispod tungsten-lampi, kakvi se sve delikatesi nude na toj džadi! - klate
im se tašne, dok one dozivaju i pozivaju mušterije, vrckajući se u srebrnastim
suknjicama i mrežastim crnim čarapama, zategnutim: ta roba nije samo mlada (u
proseku trinaest do petnaest godina) nego i jeftina. Te cure imaju kratke, istovetne
istorije: sve one imaju bebe koje skrivaju negde, sve su one izbačene iz kuće od
svojih srditih, puritanskih roditelja, i nijedna nije bela. Podvodači sa noževima
uzimaju devedeset odsto od njihove zarade. Roba je, najzad, samo roba, a naročito
kad je đubre.
- Džibrila Farištu pozdravljaju iz senki i ispod lampi,i on, isprva, ubrzava
svoj korak. Kakve ovo ima veze sa mnom? Proklete pice na kilo. A zatim
usporava hod i zastaje, jer čuje nešto drugo kako ga poziva ispod lampi i iz senki,
neka potreba, neka molba bez reči, skrivena ispod glasića kurvi za deset funti. On
prestaje da korača i sad stoji u mestu. Zadržan je njihovim željama. Za čim? One
se sad kreću ka njemu, privučene njime kao ribe mamcima na nevidljivim udicama.
Dok mu se približavaju, hod im se menja, bokovi im se više ne njišu, lica im
počinju da otkrivaju prave godine, uprkos šminki. Kad mu se približe, one kleknu.
Šta mislite, ko sam ja? pita ih on, i želi da doda: Ja znam vaša imena. Sreo sam
vas jednom, ranije, na drugom mestu, iza zavese. Vas dvanaest, tada, kao i sada.
Ajša, Hafsa, Ramla, Sada, Zaina,Maimuna, Safija, Đuvairija, Um Salamah od
Mahzumita, Rehana Jevrejka, i divna Marija Koptkinja. One i dalje kleče, bez
reči. Šta je jedan arhanđeo drugo do lutka? Kutputli, marioneta. Vernici nas
savijaju po svojoj volji. Mi smo sile prirodne, a oni su naši gospodari. I
gospodarice. On oseća kako mu zbog žege otežavaju udovi, a u ušima mu zuji kao
što pčele zuje u letnja popodneva. Da se lako onesvestiš.
Ali on ne pada u nesvest.
On stoji među ženskom decom koja kleče i čekaju svoje podvodače.
I dok oni dolaze, on konačno vadi i na svoje usne pritiska svoju nemirnu
trubu: uništitelja, Azrijela.

Pošto mu je iz otvora zlatne trube pokuljala vatra i progutala podvodače koji

su mu prilazili - prvo ih obmotala čaurom od plamena, pa ih onda tako potpuno
sagorela da im ni cipele nisu ostale da cvrče na trotoaru - Džibril shvata stvar.
On nastavlja da hoda, ostavljajući iza sebe zahvalnost kurvi, i kreće se u
pravcu kvarta Brikhol, dok se Azrijel ponovo nalazi u njegovom širokom i
dubokom džepu. Stvari se razjašnjavaju.
On je arhanđel Džibril, anđeo Propovedi, i u njegovim se rukama nalazi moć
otkrovenja. On je kadar da prodire u duše muškaraca i žena, da im izvlači želje iz
najvećih dubina i da ih ostvaruje. On je gasilac žudnji, umirivač požude, ispunilac
snova. On je duh iz lampe a njegov gospodar je onaj džinovski orao Rok.
Kakve se žudnje, kakvi imperativi nalaze u ponoćnom zraku? On ih udiše. - I
klima glavom, da, neka bude tako.
Neka bude požar. Ovo je grad koji se jednom očistio u vatri, pročistio
izgorevši do temelja. Vatra, vatra sa neba. »Ovo je presuda koju je doneo Bog u
svom gnevu«, objavljuje Džibril Farišta razuzdanoj noći, »da se ljudima žudnje
srca ostvare i da ih one unište.«
Okružen je visokim stambenim zgradama - soliterima, od lošeg (jeftinog)
materijala. Crnčuga jede govna belog čoveka, kaže jedan neoriginalan zid. Zgrade
imaju svoja imena: »Isandluana«, »Rorkijeva hrpa«. Ali na delu je i jedan
revizionistički poduhvat - dva od četiri solitera dobila su nova imena, i sad se
[22]
zovu »Mandela« i »Toussaint L’Ouverture«. - Ti soliteri stoje na štulama, a u
betonskoj bezobličnosti ispod i između njih stalno zavijaju vetrovi i kovitlaju
razne otpatke: odbačene kuhinjske predmete, izduvane bicikletske gume, cepke od
razbijenih vrata, noge lutaka, đubre rasuto iz plastičnih kesa koje cepaju gladne
mačke i džukele, ambalažu od namirnica, kotrljajuće prazne konzerve, razbijene
izglede za dobijanje službe, napuštene nade, izgubljene iluzije, istrošene ljutnje,
nagomilane gorčine, ispovraćane strahove, i jedno zarđalo korito. On stoji bez
pokreta dok pored njega prolaze grupice stanara i u raznim pravcima odlaze. Neki
(ne svi) nose oružje. Motke, flaše, noževe. U svim grupama ima i bele i crne
mlađarije. On podiže svoju trubu, prinosi je ustimai počinje da svira.
Pupoljčići vatre skakuću po betonu naloženom hrpama odbačenih ličnih stvari
i snova. Tu je i jedna trula gomilica zavisti: ona gori zelenim plamenom u noći.
Vatre su u svim duginim bojama, a gorivo nije svakoj potrebno. On izduvava
plamene cvetiće iz svoje trube i oni poigravaju na betonu, i njima nije potreban ni
zapaljivi materijal niti korenje drveća. Ovde baci jedan rozikasti! Onde - šta bi
lepo pristajalo? znam: srebrnasta ruža. - A sad se plameni pupoljci rascvetavaju u
vatreno žbunje koje se kao puzavica penje uz solitere i sjedinjuje sa susednim
plamenovima, stvarajući živu ogradu od raznobojne vatre. Ovo je kao posmatranje
nekog sjajnog vrta sa rastinjem čiji se rast ubrzava mnogo hiljada puta, vrta koji se
rascvetava, razmahuje, koji obrasta, zarasta, pa se upliće, prepliće i neprobojan
postaje, vrta isprepletenih himera što se na svoj usijani način nadmeću sa trnjem
koje je obujmilo ceo dvorac Trnove Ružice iliti Uspavane Lepotice iz druge jedne,
davne, davne bajke.

Ali ovde nema lepotice koja unutra spava. Tu je Džibril Farišta koji hoda po
svetu vatre. U Visokoj ulici on vidi kuće od plamena sagrađene, sa zidovima od
vatre, a plamenovi kao navučene zavese na prozorima vise. - A tu su i ljudi i žene
sa kožom vatrenom koji tumaraju, trče ili se vi te oko njega u kaputima od
plamova. Ulica je u crvenom usijanju, istopljena, ulica je postala reka boje krvi. -
Sve, sve je u plamenu, dok on duva u svoju veselu trubu, dajući ljudima ono što
žele; kose i zubi gradana crvene se i dime, i staklo gori, a iznad glava ptice lete,
mašući svojim užarenim krilima.
Protivnik je vrlo blizu. Protivnik je magnet, on je virovo oko - neodoljiva
crna rupa vrtloga, čija sila gravitacije stvara vidokrug slučaja iz kojeg ni Džibril
ni svetlost ne mogu da pobegnu. Ovuda, dovikuje mu protivnik. Ovde sam ja,
preko puta.
Nikakva palata, već samo jedna kafana. A sobe iznad nje - pansion sa
krevetom i doručkom. Unutra, nigde nspavane princeze-lepotice, osim jedne
razočarane žene, snvladane dimom, koja tu leži u nesvesti, a pokraj nje, na podu
pored njihovog kreveta, takođe u nesvesti, njen muž, hadžija koji se vrati’o iz
Meke, bivši učitelj, Sufijan. – Dok u drugim sobama zapaljenog
Šaandaara,bezlična lica stoje na prozorima i, u svom jadu, tužno mašu za pomoć,
nesposobna (bez usta) da vrište.

Protivnik: evo ga gde udara!

Samo njegova silueta na zadnjoj plamenoj zavesi zapaljivog Šaandaar-kafea
- gle! - to je taj badža, glavom i bradom!
Azrijel, bez molbe, đipi u Farištinu ruku.

Čak i jedan arhanđeo može da doživi neko otkrovenje pred svojim očima, i
nakon što u magnovenju Džibril hvata pogled Saladina Čamče - u sledećem deliću
jednog beskrajnog trenutka, veo mu se cepa sa očnjeg vida - i on sad vidi sebe
kako se sa Čamčom šeta brikholskim parkom, izgubljen u svom uzbuđenom
pričanju kojim otkriva najintimnije tajne svog ljubočinstva sa Alelujom-Eli Koun -
iste one tajne koje su mu kasnije u telefon šaputali onoliki zli glasovi - a ispod svih
njih Džibril sada razaznaje objedinjujući talenat svog protivnika, kadrog da
podražava i one grlene i one piskave glasove, koji ga je i vređao, koji mu se i
dodvoravao, i navalno i stidljivo, koji je bio i prozaičan- da! - i poetski nastrojen.
- I sada, konačno, Džibril Farišta prvi put shvata da protivnik nije jednostavno
usvojio Čamčin lik za svoje prerušavanje; niti da je ovo neki slučaj paranormalnog
posedovanja tuđeg lika, krađe tela od strane nekog napadača iz Pakla; da zlo,
kratko rečeno, nije na Saladinovoj površini, već da ono izvire iz nekih dubina
njegove sopstvene, prave prirode, da se ono rasprostire kroz njegovu ličnost kao
rak, potirući sve ono što je u njemu bilo dobro, brišući njegov duh - i, delujući
tako, uz mnoga obmanjivačka pretvaranja i vrdanja, ponekad je izgledalo kao da se
povlači; dok je, u stvari pod iluzijom povlačenja, pod tom maskom, tako reći, zlo
nastavljalo da se opasno širi; i sad ga je, bez ikakve sumnje, celog ispunjavalo;
sad od Saladina nije ništa drugo bilo ostalo osim ovoga, osim ove crne vatre zla u
duši njegovoj, koja ga je gutala isto onako potpuno kao što ona druga, raznobojna
vatra sada proždire vrišteći grad. I zaista, ovo su »najstrašniji, najzlobniji,
najkrvaviji plamenovi, daleko od onog finog plamena obične vatre«.
Požar je jedan luk preko neba. Saladin Čamča, protivnik, koji je takođe
Tupadžija, mojstari drugar Čamč, nestao je u kapiji Šaandaar-kafeaa. To je ona
čeljust crne rupe; vidik se skuplja i zatvara oko nje, sve druge mogućnosti blede,
univerzum se skuplja u tu jedinu i neodoljivu tačku. Duvajući u trubu i izbacujući iz
nje vatreni prasak, Džibril se baca kroz otvorena vrata.
 *

Zgrada sa prostorijama Brikholskog saveta za opštinske međuljudske odnose

bila je jednospratni monstrum od purpurne cigle, s prozorima neprobojnim za
metak, bunkersko zidanje iz šezdesetih godina ovog veka, kad se takva arhitektura
smatrala prijatnom za oko. U tu zgradu nije bilo lako ući; na kapiji se nalazio
ugrađen aparat »interfon« i ona se otvarala prema uskom hodniku sa jedne strane
zgrade koji se završavao pred drugom kapijom, takođe zaključanom sigurnosnom
bravom. Bio je tu i alarmni uređaj protiv provalnika.
Taj alarm, kasnije je izišlo na videlo, neko je bio isključio, verovatno dve
određene osobe - jedan muškarac i jedna žena - koji su uspeli da uđu pomoću
ključa. Zvanično je nagovešteno da su te dve osobe učestvovale u aktu sabotaže, u
»internom poslu«, jer jedna od njih dvoje, sada initva, bila je zapravo službenica
organizacije čije su se kancelarije nalazile u toj zgradi. Razlozi za taj kriminalni
akt ostali su nejasni, a kako su zločinci nestali u požaru, nije bilo verovatno da će
se ikad razjasniti. Neki »njihov cilj« - to je bilo najverovatnije objašnjenje.
Tragičan slučaj; mrtva žena bila je u dobro poodmakloj trudnoći.
Inspektor Stivn Kinč podneo je izveštaj u kojem je naveo te činjenice i
jiaglasio da postoji neka »veza« između požara u Brikholskom savetu za OMO i
onog u pansionu Satmdaar-kafea, u kojem je drugi mrtvac, taj muškarac, bio
povremeni stanar. Mogućno je, kaže se dalje u izveštaju, da je taj čovek bio pravi
podmetač požara, a ta žena - koja mu je bila ljubavnica, iako udata za drugog
čoveka sa kojim je i dalje zajedno stanovala - ništa drugo nego njegova obmanuta
žrtva. Politički motivi - obe osobe su bile dobro poznate po svojim radikalnim
gledištima - ne bi se ovde mogli zanemariti, mada je voda u tim krajnje levim
grupicama sa kojima su se oni družili toliko mutna da je teško sieći neku jasnu
predstavu o kakvim se tu motivima radilo. Takođe je moguće da su ta dva zločina,
iako ih je počinio možda isti čovek, imala i dve različite motivacije. Možda je taj
čovek bio prosto najmljeni zločinac da zapali Šaandaar radi novca od osiguranja
od požara, po nalogu sada mrtvih vlasnika, a da je vatru podmetnuo Brikholskom
SOMO-u po nalogu svoje ljubavnice, verovatno zbog neke interne kancelarijske
krvne osvete?
Da je požar u Brikholskom SOMO-u bio čin zlonamerne paljevine, bilo je van
svake sumnje. Velike količine benzina bile su prosute po pisaćim stolovima,
papirima i zavesama. »Mnogi ljudi ne znaju kako se vatra od zapaljenog benzina
brzo širi«, izjavio je inspektor Kinč brzoškrabajućim novinarima. Leševi koji su
bili tako grozno ugljenisani, da su radi identifikacije morali da se podnose
zubarski izveštaji, nađeni su u sobi za fotokopiranje. »To je sve što mi imamo.« I
kraj.

Ja imam više.
A, ipak, imam i neka pitanja. - Na primer, o onom nezapaženom plavom
zatvorenom kamionu marke »mercedes«, koji je pratio kamionet Volkota Robertsa,
a zatim i »MG« Pamele Čamča. - O ljudima koji su izišli iz tog kamiona, sa licima
pod karnevalskim maskama, i koji su silom upali u Brikholske SOMO kancelarije
u trenutku kad je Pamela otključala spoljnju kapiju. - O tome šta se stvarno desilo
u tim kancelarijama, jer se kroz zidove od purpurne cigle i prozore otporne na
metak, ljudsko oko ne može lako probiti. - I, najzad, o tome gde je završila ona
crvena plastična fascikla sa dokumentima.
A vi, inspektore Kinč? Jeste li vi tamo?
Ne. On je otišao. On nema odgovore za mene.

Evo g. Saladina Čamče, u svom kaputu od kamilhara sa svilenom kragnom,

kako beži Visokom ulicom kao neki najobičniji lopov. - Isti onaj stravični g.
Čamča koji je upravo proveo veče u društvu smušene Aleluje Koun, a da pri tom
ne oseća nikakvu grižu savesti. - »Ja mu stopala gledam«, rekao je Otelo o Jagu,
»al’ basna je to.« A ni Čamča više nije basnoslovan; njegova ljudskost je dovoljan
vitl i objašnjenje njegovog postupka. On je uništio ono što nije on i ne može da
bude; on se okrenuo osveti, uzvraćajući izdajom zbog izdaje; a to je ućinio
koristeći se slabošću svog neprijatelja, ozleđujući mu nezaštićenu petu. - Ima
zadovoljenja u tome. - A ipak, evo ga Čamče kako beži. Svet je pun gneva i
slučajeva. Stvari vise u ravnoteži. Jedna zgrada gori.
Bum-ba, gruva mu srce. Dum-ba, bum-ba, da-dum.
I sad on ugleda Šaandaar, zahvaćen vatrom; i zakoči se u svom trku. Steže mu
se u grudima; ba-dum-ba! - i oseća bol u levoj ruci. On to ne zapaža; samo bulji u
zapaljenu zgradu.
I ugleda Džibrila Farištu.
Pa se okrene - i jurne unutra.
»Mišal! Sufijan! Hind!« viče zli g. Čamča. Prizemlje zgrade još nije
zahvaćeno požarom. On naglo otvara vrata prema stepeništu, a odatle ga vreli,
prljeći i kružni vetar odbacuje unazad. Zmajev duh, pomisli on. Odmorište na
stepeništu već gori; plamenovi ližu tavanicu. Nemoguće je probiti se gore.
»Ima li nekog?« vrišti Saladin. »Da li je neko živ gore?« Ali zmaj grmi
glasnije od njega.
Nešto ga nevidljivo ritne u grudi i on se obeznani i pada nauznak, na pod
kafea, između praznih stolova. Duum, peva mu srce. Na! Ovo. Pa ovo!
Iznad glave mu neka buka kao jurnjava miliona pacova, sablasnih glodara što
prate avetinjskog Frulaša. On podiže pogled: tavanica je zahvaćena vatrom. Oseća
da ne inože da ustane. I dok gleda gore, jedan deo tavanice se otkida i on vidi kako
komadeška zapaljene grede pada odozgo na njega. On prekršta ruke iznad glave u
slabačkoj zaštiti.
Greda ga zakucava za pod, lomeći mu obe ruke. Grudi ga neizmerno bole.
Svet iščezava. On teško diše. Ne može da govori. On je Čovek sa Hiljadu
Glasova, a nijedan mu nije ostao.
Džibril Farišta, držeći Azrijela, ulazi u Šaandaar-kafe.

Šta se događa kad pobeđujete?

Kad vam neprijatelji zavise od vaše milosti i nemilosti: kako ćete se vi onda
ponašati? Kompromis je iskušenje slabih; ovo je ispit jakih. »Tupadžijo«, Džibril
klima glavom na palog čoveka. »Ti si me stvarno zaluđivao, mister; ti si strašan
badža, časna reč.« - A Čamča, videći šta se nalazi u Džibrilovom pogledu, ne
može da ospori to što vidi. »Ššš«, počinje on, predajući se. Šta nameravaš da mi
uradiš? Vatra je sada svuda oko njih: cvrčanje zlatne kiše. »Zašto si mi ono
radio?« pita ga Džibril, a zatim odmah odbacuje svoje pitanje jednim kratkim
gestom. »Baš mi je glupo to pitanje. Bolje bi mi bilo da te pitam šta te je to opselo
i nateralo da hrupiš ovamo? Kakva glupost s tvoje strane! Je 1’ zbog ljudi, ah?
Tupadžijo? Zbog ovih kretena ovdašnjih? Samo zbog njih.«
A sad su čitava jezera vatre oko njih dvojice. Ubrzo će ih sa svih strana
opkoliti i ostaviti na pustom ostrvcu sred mora smrtonosnog. Čamča i po drugi put
oseti šut u grudi i od toga se žestoko trza na podu. Suočen sa tri vrste smrti- od
vatre, od »prirodnih uzroka« i od Džibrila - on se očajnički upire, pokušavajući da
govori, ali iz njega samo neko kreketanje izlazi. »Krrk. Urr. Oprr.« Oprosti mi.
»Ha. Imm.« Imaj milosti. Stolovi u kafeu bukte. Nove zapaljene grede padaju
odozgo. A Džibril izgleda kao da je pao u nekakav trans. On, mutno, ponavlja.
»Krvavo glupe stvari.«
Da li je mogućno da zlo ponekad nije potpuno, da njegova pobeda, bez obzira
na to koliko je nadmoćna, nije uvek apsolutna?
Razmislimo o ovom palom čoveku. On je nemilosrdno nastojao da razori
svest drugog ljudskog bića; a da bi to mogao da učini, iskoristio je jednu potpuno
nevinu ženu, i to bar delimično zbog svoje nemoguće i voajerističke žudnje za
njom. A ipak, taj isti čovek se izložio smrtnoj opasnosti u svom bezumnom
pokušaju da ljudska bića spasava.
Šta to znači?
Vatra je sad potpuno opkolila njih dvojicu a dim ispunjava ceo prostor. Tu
postoje prešnija pitanja koja traže odgovor nego što su bilo koja o ovim prokletim
budalama.
Kakav će izbor učiniti Farišta?
Da li on uopšte ima neki izbor?

Džibril pušta trubu da mu padne na pod; saginje se; oslobađa priklještenog

Saladina ispod grede; i podiže ga na svoje ruke. Čamča, sa slomljenim rebrima i
rukama, ječi slabašno i zvuči kao onaj kreacionista Damsdej pre nego što je dobio
nov jezik od najfinijeg ribića svoje stražnjice. »Iss. Kass! Isuviše je kasno. Rub
njegovog kaputa zahvata jedan mali liz vatre. Reski i jetki crni dim ispunjava svaki
prostor, gmiže mu kroz očne duplje iza očiju, zaglušuje mu uši, zapušava mu nos i
zagušuje mu pluća. - Ali, sad, Džibril Farišta počinje tiho da izdiše, i to je jedan
dugačak, neprekidan izdisaj koji neobično dugo traje, i dok mu dah šiša ka vratima,
on preseca dim i vatru kao nož; a Saladin Čamča, dašćući i gubeći svest, sa
mazgom koja baca čifte u njegovim grudima, kao da vidi - ali će se uvek docnije
pitati da li je to stvarno video - kako se vatra razdvaja pred njima kao da je
Crveno more postala, a isto tako i dim, kao neka razmaknuta zavesa ili razderani
veo; sve dok im se nije ukazala čista staza do izlaza; a na samim vratima Džibril
Farišta brzo izleće napolje, noseći na rukama Saladina po stazi oproštaja i
iznoseći ga u vreli vazduh noćni; te tako, ove noći, dok je grad u ratnom stanju,
noći teškoj od neprijateljstava i besa, tu dolazi do jedne male oslobađajuće
pobede ljubavi.

*
 Završeci.
Mišal Sufijan stoji ispred Šaandaara kad se njih dvojica pojavljuju, plače za
svojim roditeljima, a Hanif je teši.- Sad je red na Džibrila da klone; i dalje noseći
Saladina na svojim rukama, on pada u nesvest pred Mišalinim nogama.
Sad su Mišal i Hanif u kolima hitne pomoći pored dvojice ljudi bez svesti, i
dok se na Čamčinom nosu i ustima nalazi maska za kiseonik, Džibril, pateći ni od
čega goreg no što je iscrpljenost, govori u snu: to je neko buncanje o čarobnoj
trubi i vatri koju ona bljuje, kao muziku, iz svog otvora. - A Mišal, koja se seća
Čamče kao đavola, i zato sposobna da prihvata i razne druge mogućnosti, pita, u
čudu: »Da l’ ti misliš da je on?« - Ali Hanif je odlučan i čvrst. »Ni govora o tome.
Ovo je Džibril Farišta, glumac, zar ga nisi poznala? Taj nesrećnik sad samo vežba
neku scenu iz filma.« No Mišal ne popušta: »Ali, Hanife« - i to njega malo uzruja;
no ipak govori blago, da je ne povredi, jer je upravo izgubila roditelje, ali je on i
dalje uporan. »Ovo što se večeras dogodilo u Brikholu, to je jedan društveno-
politički fenomen. Nemojmo da upadamo u zamku nekog prokleto-glupog
misticizma. Mi sad razgovaramo o istoriji: o jednom događaju u istoriji Britanije.
O procesu promena.«
Džibrilov glas se odjednom menja, kao i njegova tema. On pominje
hodočasnike, i neku mrtvu bebu, i kaže, kao u filmu Deset Božjih zapovesti, pa
dodaje, i Palata koja propada, i jedno drvo; jer u otavi prečišćavajuće vatre on
sanja, poslednji put, jedan iz niza svojih snova; a Hanif kaže: »Čuj me, Mišu
draga. Zamisli da je ovo bilo kobajagi, i to je sve.« On je obgrli jednom rukom,
poljubi je u obraz, držeći je čvrsto. Ostani sa mnom. Svet je stvarnost. Mi
moramo da živimo u njemu; mi moramo da živimo ovde, da živimo dalje.
I upravo u tom trenutku, Džibril Farišta, još u snu, vikne koliko ga grlo nosi:
»Mišal! Vrati se! Ništa se ne događa! Mišal, imaj milosti; okreni se, vrati se,
vrati!«
VIII RAZDVAJANJE ARABIJSKOG MORA
 Šrinivas, trgovac dečjim igračkama, imao je običaj da s vremena na vreme
preti svojoj ženi i deci da će, jednog dana, kad mu materijalni svet postane bljutav,
sve bataliti, čak i svoje ime, i da će postati asketski sanyasi - prosjak lutalica od
sela do sela, samo sa jednom cimentom za prošnju i štapom. Gđa Šrinivas je imala
razumevanja za te njegove pretnje, znajući da njen pihtijasti i dobroćudni muž voli
da ga smatraju za pobožnog čoveka, ali i pomalo za avanturistu (zar on nije pre
mnogo godina, u Ameriki zahtevao onaj apsurdni i zastrašujući let avionom kroz
Veliki kanjon?); a ideja o tome da postane sveti čovek-prosjak zadovoljavala mu
je obe potrebe. A, ipak, kad bi ona videla njegovu veliku stražnjicu tako udobno
smeštenu u naslonjači na njihovoj prednjoj verandi kako bulji na ovaj svet krož
čvrstu žičanu mrežu - ili kad bi ga posmatrala kako se igra sa njihovom najmlađom
kćerkom, petogodišnjom Minu - ili kad bi zapažala kako, sa godinama, njegov
apetit - daleko iznad proporcija prosjačkih malih porcija- postaje sve gurmanskiji
i veći - gđa Šrinivas bi napućila usne, napravila bezbrižan izraz lica neke filmske
lepotice (mada je bila debela i razgegana kao i njen suprug) i onda bi zviždućući
ušla u kuću. Ali kad je zatekla njegovu fotelju praznu, sa čašom nedopijene
»lajm«-unade na jednom ručnom naslonu, bila je više nego iznenađena.
Istini za volju, sam Šrinivas nikad nije mogao tačno da objasni šta ga je
navelo da se liši svoje udobnosti na svojoj jutarnjoj verandi i da odšeta preko nje
da bi posmatrao dolazak seljana Titlipura. Mangupčići, koji su sve znali čitav sat
pre nego što se to desilo, vikali su na ulici da dolazi jedna neverovatna povorka
ljudi sa vrećama i prtljagom, koja se kreće »krompirskom džadom« ka velikom
glavnom drumu, predvođena jednom curom sa srebrnom kosom, sa rojevima
uzrujanih leptirova iznad njihovih glava, dok se na repu povorke Mirza Said Ahtar,
kao da mu je u grlu zastao knedlasti mango-plod, vozi u svom maslinastom
»mercedes-benc« stejšn-vagonu.
I pored svih mesnih silosa za krompir i čuvenih fabrika igračaka, Čatnapatna
ipak nije bila tako veliko mesto u kojem bi dolazak sto i pedeset osoba mogao da
prođe nezapaženo. Pred sam dolazak povorke, Srinivas je primio jednu delegaciju
svojih fabričkih radnika, koja ga je zamolila da im dopusti da prekinu rad za dva-
tri sata kako bi mogli da gledaju taj veliki događaj. Znajući da bi oni u svakom
slučaju prekinuli rad zbog toga, on se složio. Ali je on sam, neko vreme,
tvrdoglavo ostao da stoji na svojoj verandi, pokušavajući da se pravi kako to
leptirsko uzbuđenje nije počelo da se komeša i u njegovom velikom stomaku.
Docnije, on će priznati Mišali Ahtar: »Bilo je to neko predosećanje. Sta da se
kaže? Ja sam znao da svi vi niste došli ovamo samo radi okrepljenja na putu.« Ona
je bila došla ovde zbog mene.
 Titlipur je stigao u Čatnapatnu sa jednim užasom od vrištećih beba, drečeće
dece, raždžakanih odraslih, i gorkih šala onog Osmana sa svojim klim-klim bikom,
na koga je Šrinivas gledao kao na smrdljiv sir. Onda su mangupčići obavestili
kralja igračaka da se među tim putnicima nalaze i supruga i tašta zamindara Mirze
Saida, i da one idu peške kao oni seljaci, odevene u obične košulje-kurte i bez
ikakvog nakita. I u tom trenutku se Šrinivas sručio na drum do drumske kantine oko
koje su se titlipurski hodočasnici tiskali da dobiju jela od krompira kao što su
burte i parate. On se tu našao u istom času kad je stigao i čatnapatnanski policijski
»džip«. Inspektor je stajao na putničkom sedištu i kroz megafon vikao da će
preduzeti oštre mere protiv ovog »komunalnog« marša, ako se njegovi učesnici
smesta ne raziđu. Hindu-muslimanska rabota, pomislio je Šrinivas; loše, loše.
Policija je ovo hodočašće tretirala kao neku vrstu sektaške demonstracije, ali
kad je Mirza Said Ahtar istupio i rekao mu istinu, inspektor se zbunio. Sri
Šrinivas, brahman, očigledno nije bio čovek koji je ikad razmišljao o odlasku na
hodočašće u Meku, ali je ipak bio impresioniran. Probio se kroz gomilu da čuje šta
je govorio zamindar: »A cilj ovih dobrih ljudi je da pešice dođu do Arabijskog
mora, u svom jakom uverenju da će se ta voda razdvojiti za njih.« Glas Mirze
Saida zvučao je nemoćno, te nije delovao uverljivo na inspektora, šefa policijske
stanice u Čatnapatni. »Je l’ vi to ozbiljno mislite, gospodine?« Mirza Said reče:
»Ne ja. Ali oni svakako, oni i misle i veruju u to vraški ozbiljno. Ja nameravam da
ih odvratim od toga pre nego što se desi neka glupa nesreća.« Šef policije, sav u
kaiševima, sa brkovima i važnim držanjem, zatrese glavom. »Ali, vidite,
gospodine, kako ja da dopustim tolikom broju pojedinaca da se skupljaju na ulici?
Strasti mogu da se raspale; incidenti su mogućni.« Upravo tada gomila
hodočasnika se razdvoji a Šrinivas sad prvi put vide fantastičnu figuru devojke u
kompletnoj odeći od leptirova, sa snežno belom kosom koja joj se slivala sve do
nožnih članaka. I on viknu, »Ajša, jesi li to ti?« pa dodade, šašavo: »Pa, šta je
onda sa mojim lutkama za planiranje porodice?«
Niko nije obraćao pažnju na njegov ispad; svi su gledali Ajšu kako prilazi
naduvenom šefu policije. Ništa nije govorila već se smeškala klimajući glavom
priklono, a čovek je izgledao kao da postaje dvadeset godina mlađi, sve dok, na
način dečkića od desetak godina, ne reče, »O-kej o-kej, gospojce. Izvin’te, madam.
Bez uvrede. Pardonirajte me, molim.« To je bio kraj nevolja policije. Kasnije tog
dana, na popodnevnoj vrućini, jedna grupa gradskih mladića za koje se znalo da
imaju veze sa organizacijom Vishwa Hindu Parishad i pobornicima hindu
socreligijskog sistema, počela je da baca kamenice sa obližnjih krovova; na što ih
je šef policije za dva minuta pohagsio i smestio u ćuzu.
 »Kćeri Ajšo«, glasno reče Šrinivas u prazan vazduh, »kakav te je to vrag
spopao?«
Za vreme dnevne žege, hodočasnici su se odmarali u svakom hladu koji su
mogli da nađu. Šrinivas je bazao između njih u stanju neke vrste zaslepljenosti,
ispunjen emocijama, shvatajući da mu se život neobjašnjivo našao na jednoj
velikoj prekretnici. Oči su mu stalno tražile onaj preinačeni lik Ajše vidovnjačice,
koja se odmarala u hladu jedne smokve zajedno sa Mišal Ahtar i njenom majkom,
gđom Kureiši, i u Ajšu do-ušiju-zaljubljenim, zaćorenim Osmanom sa svojim
bikom. I najzad je Srinivas tu naleteo na zamindara Mirzu Saida, koji je ležao
prostrt na zadnjem sedištu svog »mercedes-benca«, budan - čovek na mukama.
Šrinivas mu se obrati sa poniznošću rođenoj u njegovoj začuđenosti. »Uzvišeni
gospodaru, vi ne verujete u tu devojku.«
»Šrinivas«, Mirza Said se pridiže i sede da bi mu odgovorio, »mi smo
moderni ljudi. Mi znamo, na primer, da starci umiru na dugim putovanjima, da Bog
ne leči od raka, i da se okeani ne razdvajaju. Mi moramo da sprečimo ovaj
idiotizam. Pođi sa mnom. Ima mnogo mesta u ovim velikim kolima. Možda bi ti
mogao da mi pomogneš da ih odvratimo od ovoga što su naumili; ova Ajša, ona je
tebi zahvalna, pa će možda i da te posluša.«
»Da pođem vašim kolima?« Šrinivas se osećao bespomoćno, kao da su ga
neke snažne ruke stezale za udove. »Ali, ja sam ovde zauzet svojim poslom,
znate.«
»Ovo je samoubilačka misija za mnoge naše ljude«, podsticao ga je Mirza
Said. »Potrebna mi je pomoć. Naravno, ja to mogu da platim.«
»Ne radi se o novcu«, ustuknu Šrinivas, povređen. »Oprostite, molim,
uzvišeni gospodaru. Moram da razmislim.«
»Zar ti ne shvataš?« viknu Mirza Said za njim. »Ti i ja nismo obični opštinski
ljudi. Hindu-muslimanski cile-mile drugari! Mi možemo da otvorimo svetovni
front protiv tih mračnih i besmislenih mambo-džambo vradžbina.«
Šrinivas se okrete prema njemu. »Ali ja nisam nevernik«, usprotivi se on.
»Sliku boginje Lakšmi stalno držim na zidu.«
»Boginja obilja je sjajna ikona na zidu jednog biznismena«, reće Mirza Said.
»Ali ona je i u mom srcu«, dodade Šrinivas. Na ovo Mirza Said izgubi
strpljenje. »Ali boginje, čoveče! Čak i sami tvoji filozofi priznaju da su to samo
apstraktni koncepti. Otelovljenja šakti - ženskog načela ili generativne moći koja
su po sebi apstraktni pojmovi: dinamička moć bogova.«
 Trgovac dečjim igračkama gledao je dole na Ajšu kako spava pod
pokrivačem od leptirova. »Ja nisam filozof, uzvišeni gospodaru«, reče on. Ali nije
rekao da mu je srce iz grudi odskočilo u usta, jer je video i shvatio da ta usnula
devojka i ona boginja na kalendaru što visi na zidu u njegovoj fabrici imaju
istovetno, potpuno isto lice.

Kad su hodočasnici napuštali gradić, Šrinivas im se pridružio, oglušujući se o

preklinjanje svoje nakostrešene žene koja je podigla malu Minii i tresla je ispred
muževljevog lica. On je objasnio Ajši da, i pored toga što ne namerava da poseti
Meku, ima neodoljivu želju da neko vreme hoda sa njom, možda čak i do mora.
Kad je zauzeo svoje mesto u koloni titlipurskih seljana i uhvatio korak sa
čovekom pored sebe, zapazio je sa mešavinom neshvatanja i straha kako bezrojni
rojevi leptirova lete iznad njihovih glava, kao neki gigantski amrel koji
hodočasnike štiti od sunca. Kao da su leptiri Titlipura bili preuzeli funkcije onog
njegovog ogromnog drveta. Sledećeg trenutka ori lako kriknu od straha,
iznenađenja i zadovoljstva, jer se nekoliko desetina tih kameleonskih, krilatih
stvorenja bilo spustilo na njegova ramena i smesta poprimilo istu nijansu crvene
boje njegove košulje. I on sad prepoznade čoveka pored sebe - sarpanča,
Muhamada Dina, koji nije hteo da hoda na čelu kolone. On i njegova žena Hadidža
zadovoljno su koračali napred uprkos svojim poodmaklim godinama, a kad je
Muhamad Din video da se leptirski blagoslov spustio na trgovca igračkama,
ispružio je ruku i čvrsto mu stegao šaku.

Bilo je sve jasnije da će ih kiše mimoići. Čitavi redovi mršave stoke selili su
se preko krajolika u potrazi za vodom. Ljubav je voda, neko beše krečom napisao
preko ciglenog zida jedne fabrike bicikala. Na drumu su sreli druge porodice
sklupčane na crkavajućim magarcima koje su se vukle ka jugu, u nadi da će tamo
naći vodu. »Ali ne krvavu slanu vodu«, vikao je Mirza Said titlipurskim
hodočasnicima. »I ne da bi je gledali kako se razdvaja! Oni žele da žive, a vi
ludaci želite da umrete.« Lešinari su se skupljali pored druma i posmatrali
hodočasnike kako prolaze.
 Prvih nekoliko nedelja hadžijskog hodanja ka Arabijskom moru, Mirza Said
je proveo u stanju stalne, histerične uzbunjenosti. Hodalo se uglavnom u rana jutra
i kasna popodneva, a Said bi u to vreme često iskakao iz svog »stejšn-vagona«
da bi umoljavao svoju umiruću ženu. »Osvesti se, Mišu. Ti si bolesna žena. Dođi i
bar malo lezi, pusti me da ti izmasiram noge.« Ali ona je to odbijala, a njena majka
ga je samo sikterisala. »Znaš, Saide, ti si u mnogo negativnom raspoloženju, i to
deprimirajuće deluje. Idi u svoj E.K. auto i pij onu koka-kolu, a nas pučane ostavi
na miru.« Posle prve nedelje vožnje, taj njegov Er-Kondicionirani auto izgubio je
svog vozača. Šofer Mirze Saida dao je ostavku i pridružio se hodočasnicima-
pešacima; zamindar je morao sam da sedne za volan. Posle toga, kad bi ga spopala
strepnja, on je zaustavljao i parkirao kola, pa je onda pomamno jurio tamo-amo
među hodočasnicima, preteći im, preklinjući ih da se zaustave, i nudeći im mito.
Bar je jednom dnevno psovao Ajšu u lice što mu je upropastila život, ali nikad nije
mogao dugo da je grdi, jer kad god bi je pogledao, on bi osetio kako mnogo žudi za
njom, pa bi se odmah postideo. Mišalina koža je od raka počinjala da dobija sivu
boju, a i gđa Kureiši je počinjala da se ofucava; njene građanske cipelice su se
razbucale, i ona je sad patila od stravičnih plikova na stopalima koji su ličili na
vodene balončiće. Ali kad joj je Said nudio komfor u svojim kolima, ona ga je i
dalje klot odbijala. Čini koje je Ajša bila bacila na hodočasnike i dalje su se
čvrsto držale.
A na kraju tih njegovih juriša u srce hadžiluka, Mirza Said, sav znojav i
ošamućen od žege i svog sve većeg očajanja, video bi da su hodači ostavili njegov
auto prilično daleko iza kolone, pa je morao da se sam tetura natrag do njega, da se
vraća sav utonuo u čamu. Jednog dana, kad se lako vratio do svog »stejšn-vagona«,
našao je jedan prazan kokosov orah bačen kroz prozor autobusa u prolazu, koji mu
je razbio ljuspasti vetrobran, sada sa izgledom paukove mreže pune dijamantskih
muva. Morao je da sve te parčiće stakla iznokautira napolje, dok su ti stakleni
dijamanti izgledali kao da mu se rugaju, padajući na drum i upadajući mu u kola, i
kao da mu govore o prolaznosti i bezvrednosti zemaljskog blaga; ali kako svetovan
čovek živi u svetu sivari, tako ni Mirza Said nije imao nameru da se razbije isto
tako lako kao njegov vetrobran. On bi noću odlazio da leži pored svoje žene na
ćebetu pod zvezdama, pokraj velikog glavnog druma. Kad joj je ispričao o nezgodi
s vetrobranom, ona mu je pružila hladnu utehu. »To je neki znak«, rekla je. »Ostavi
taj ,stejšn-vagon’ i konačno se pridruži nama ostalima.«
»Da napustim jedan ,mercedes-benc’?« kriknu Said, istinski užasnut.
»Pa šta?« odgovori mu Mišal svojim sivim, iscrpljenim glasom. »Ti stalno
govoriš o propasti. I šta tu može da izmeni jedan ,mercedes’?«
 »Ti to ne razumeš«, zakuka Said. »Mene niko ne razume.«

Džibril je sanjao sušu:

Zemlja postaje mrka pod beskišnim nebom. Leševi autobusa i drevnih
spomenika trunu u poljima pokraj useva. Mirza Said vidi kroz svoj razbijeni
vetrobran navalu propasti: divlji magarci se umorno tucaju i padaju mrtvi, dok
drveće, i dalje združeno, nasred druma, stoji na svojim korenima razgolićenim
usred erozije tla, sličnim ogromnim drvenim kandžama koje grebu zemlju da bi
došle do vode, a oskudni farmeri, obavezni da argatuju za državu kao manuelni
radnici, kopaju rezervoar pored glavnog druma, praznu cisternu za kišnicu, od kiše
koja neće da pada. Jadni život pokraj druma: jedna žena sa boščom na glavi ide ka
šatoru od štapa, krpa i kanapa, jedna devojka osuđena da svaki dan riba te ovaj
lonac, te onu šerpu, na svojoj krpici prljave i prašnjave zemlje. »Da li su ti životi
stvarno vredni kao ovi naši?« pita se Mirza Ahtar. »Kao ovaj moj? Kao Mišalin?
Kako su samo malo iskusili oni ovaj svet, kako malo imaju onog što dušu hrani!«
Jedan čovek sa platnenim pojasom oko prepona i opuštenim žutim turbanom na
glavi stajao je kao ptica na kamenu-ivičnjaku sa obeleženim miljama, nasađen na
njega sa jednom nogom na drugom kolenu, sa jednom rukom ispod drugog lakta,
pušeći krdžu. Dok je Mirza Said prolazio pored njega, on pljunu i pogodi
zamindara pravo u lice.
Putovanje poklonika sporo je napredovalo; tri sata hodanja ujutro, i još tri
posle žege, a hodali su korakom najsporijeg hodočasnika u koloni, te su stalno bili
u zakašnjenju; ometala ih je i povremena bolest dece; pa onda i nevolje sa
usputnim vlastima, pa je sa jednih volovskih kola otpao točak - i kretali su se
najviše tri kilometra dnevno, a do mora je trebalo preći oko dvesta pedeset
kilometara, što će reći, približno jedanaest nedelja putovanja. Prva smrt se
dogodila osamnaestog dana. Hadidža, netaktična stara gospa, koja je pola veka
bila zadovoljna i zadovoljavajuća supruga sarpanča Muhamada Dina, usnila je san
u kojem je videla arhanđela. »Džibrile«, šaputala je, »jesi li to ti, Gabrijel?«
»Ne«, odgovorila je prikaza. »To sam ja, Azrijel, onaj što se bavi onim
vašljivim poslom. Žao mi je što sam te razočarao.«
Sutradan ujutro je nastavila da hoda sa ostalima, ne govoreći svom mužu ništa
o viziji koju je imala. Dva sata kasnije, približili su se ruševini jedne od
mogulskih drumskih krčmi. koje su, u ta davna vremena, bile sagrađene na svakih
pet milja duž te glavne džade. Kad je Hadidža ugledala tu ruševinu, ona nije ništa
znala o njenoj prošlosti, ni o onim putnicima koje su razbojnici pljačkali na
spavanju, i slično, ali je dosta dobro shvatala njihovu sadašnjost.
 »Ja moram tu da uđem i legnem«, rekla je sarpanču koji se pobuni: »Ali, naše
putovanje!« - »Ne brini za to«, blago mu je rekla. »Stići ćeš ti njih kasnije.«
Legla je na krš stare ruševine sa glavom položenom na ledan gladak kamen
koji joj je našao sarpanč. Starac je plakao, ali to ništa nije pomoglo, jer je ona već
minut kasnije bila mrtva. On se trčeći vratio do kolone i pun gneva stao pred Ajšu.
»Uopšte nije trebalo da te ikad slušam«, rekao joj je. »A sad si mi i ženu ubila.«
Marš se prekide. Mirza Said Ahtar, videvši priliku za svoj nastup, bučno je
zahtevao da se Hadidža sahrani po svim muslimanskim propisima i u odgovarajući
grob. Ali Ajša se usprotivi. »Nama je arhanđeo naredio da odemo pravo do mora,
bez vraćanja ili skretanja.« A Mirza Said se ohrati hodočasnicima. »Ona je bila
žena vašeg voljenog sarpanča«, uzviknuo je. »Je 1’ vi hoćete da je bacite u neku
rupčagu pored druma?«
A kad su se titlipurski seljani složili da se Hadidža odmah sahrani, Said nije
mogao da veruje svojim ušima. Shvatio je da je njihova odlučnost bila veća nego
što je pretpostavljao: čak se i unesrećeni sarpanč pokorio. Hailidža je bila
sahranjena u jednom uglu jalove livade iza razrušene krčme iz prošlosti.
Ali, sutradan, Mirza Said je zapazio da je sarpanč duhovno odsutan od
hodajućih poklonika i da se, neutešan, samo vuče u koloni, zapravo nešto dalje od
ostalih, zastajkujući i njušeći cvetiće u bugenvilskom žbunju. Said iskoči iz
»mercedesa« i odjuri do Ajše, da napravi još jednu scenu. »Ti, čudovišna
devojko!« dreknu on na nju. »Čudovište bezdušno! Zašto si onu staricu dovela
dovde, da tu skonča?« Ona nije obraćala pažnju na njega, ali kad se on vraćao
svom »stejšn-vagonu«, pride mu sarpanč i reče: »Mi smo bili siromašni ljudi.
Znali smo da za nas nema nade da ikad odemo u Svetu Meku, sve dok nas ona nije
ubedila u suprotno. I ona nas je ubedila, a mi sad vidimo ishod njenog delovanja.«
Ajša, vidovnjakinja, pozvala je sarpanča na razgovor, ali mu nijednu reč utehe
nije pružila. »Očvrsni veru svoju«, rekla mu je s prizvukom karanja u glasu. »Onoj
što umre na velikom hodočašću, obezbeđeno je Rajsko naselje. Tvoja žena sad
sedi među anđelima, u cveću; i zašto bi ti morao da budeš u žalosti?«
Te večeri je sarpanč Muhamad Din prišao Mirzi Saidu dok je ovaj sedeo
pored male logorske vatre. »Izvini, uzvišeni gospodaru«, reče mu on, »ali da li bih
ja sad mogao, kao što si mi jednom ponudio, da se vozim tvojim automobilom?«
Potpuno nevoljan da se odrekne namisli za koju je njegova žena umrla, ali, pri
tom, i nesposoban da u sebi i dalje održava onu čvrstu veru koju je taj poduhvat
zahtevao, Muhamad Din uđe u »stejšn-vagon« skepticizma. »Moj prvi
preobraćenik«, radosno pomisli Mirza Said.
 *

Pred kraj četvrte nedelje, bekstvo sarpanča Muhamada Dina beše počelo da
ispoljava svoje posledice. Sedeo je na zadnjem sedištu »mercedesa« kao da je on
bio zamzidar a Mirza Said šofer, te su tako, malo-pomalo, onaj pravi kožni
»tapacirung« sedišta, pa »er-kondišn« u kolima, i ono ormanče sa viskijem i
sodom kao i oni nadugme pokretani spolja zrcalni prozori, počinjali da ga uče
visokom stilu života; digao je nos i poprimio naduveno držanje čoveka koji može
da gleda napolje a da ga pri tom drugi ne mogu da vide spolja. Mirza Said, na
šoferskom sedištu, osećao je kako mu se i oči i nos ispunjavaju prašinom koja je
kroz rupu na bivšem vetrobranu ulazila u kola, ali uprkos toj neudobnosti, osećao
se bolje nego ranije. I tako, sad, pred kraj svakog dana, jedna grupa hodočasnika
bi se okupljala oko »mercedes-benca« u kojem je sedela njegova sjajna zvezda, a
Mirza Said je pokušavao da te ljude urazumi, dok su gledali kako njihov sarpanč
Mohamad Din automatski podiže i spušta zadnji zrcalni prozor na kojem su,
naizmenično, čas mogli da se ogledaju, čas, kad je bio spušten, da gledaju njegov
lik. Sarpančevo prisustvo u »mercedesu« pridavalo je novu važnost rečima Mirze
Saida.
Ajša nije pokušavala da seljane tera dalje od automobila, i dotle je njena vera
u njih bila opravdana; nije bilo novih bekstava u logor nevernika. Said je zapažao
poglede koje je ona upućivala u njegovom pravcu; ali bila ona vizionarka ili ne,
Mirza Said je mogao da se kladi da su ti pogledi dolazili od jedne loše
raspoložene mlade devojke koja više nije bila sigurna da stvari drži čvrsto u
svojim rukama.
Onda je ona nestala.
Otišla je u toku jednog popodnevnog odmora i nije se ponovo pojavila čitav
jedan dan i pola sledećeg, a dotle je među hodočasnicima vladao pravi pakao - jer
ona je uvek bila kadra da njihova osećanja-usmerava u svom željenom pravcu,
priznao je to Said; a zatim se šetnim korakom vratila njima, idući preko prašnjavog
krajolika, dok joj je srebrnasta kosa, ovog puta, bila prošarana zlatnim
pramenovima, a i obrve su joj bile zlataste. Pozvala je seljane k sebi i rekla im da
je arhanđeo nezadovoljan zato što su Titlipurani puni sumnji zbog uspenja jedne
žrtve u Rajsko naselje. Upozorila ih je na to da on ozbiljno razmišljao povlačenju
svoje ponude da razdvoji more za njih, »tako da sve što će vam Arabijsko more
pružiti bude jedno obično kupanje u slanoj vodi, i, zatim, povratak vašim
napuštenim krompirištima - poljima na koja kiša nikad više pasti neće«. Seljani su
bili zapanjeni. »Ne, to nikako«, molili su oni. »Oprosti nam, Bibiđi.« Bilo je to
prvi put da su izgovorili ime one davne svetice, s namerom da opišu tu devojku
koja ih je tako samovlasno vodila da je počinjala da ih mnogo plaši i isto toliko
impresionira. Posle tog njenog govora, sarpanč i Mirza Said ostali su u »stejšn-
vagonu« usamljeni. »I drugu rundu dobio arhanđel«, pomislio je Mirza Said.

Pred kraj pete nedelje hodanja, zdravlje većine starijih hodočasnika počelo je
da se naglo pogoršava; zalihe namirnica su se znatno smanjile, do vode se teško
dolazilo, a dečji suzni kanali bili su suvi. Jata ptica-lešinara nikad nisu bila daleko
od njih.
Što su hodočasnici sve više iza sebe ostavljali seoske krajeve i sve se više
približavali naseljenijim područjima, tako su se povećavale i njihove nevolje.
Međugradski autobusi na drumu često nisu hteli da skreću da bi ih propustili, te su
ovi pešaci morali da skaču i da im se, vrišteći i padajući, sklanjaju sa puta.
Biciklisti, motociklisti i razne sitne dućandžije na »vespama« obasipali su ih
grdnjama. »Kreteni! Gedže! Muslimani!« Često su morali i celu noć da hodaju, jer
vlasti u ovom ili onom gradiću nisu htele da takvom ološu dopuste da spava na
njihovim trotoarima. I drugi su, neminovno, umirali.
Onda je onaj bik preobraćenika Osmana pokleknuo sred jedne gomile
okupljenih biciklista i kamilje balege u nekom bezimenom gradiću. »Diž’ se,
idiote«, vikao je on na bika, nemoćno. »Šta ti je, zašto mi baš sad crkavaš pred
ovako bogatom stranom publikom?« Bik je dvaput klimnuo glavom za »da« i
stvarno crkao.
Leptiri su prekrili mrcinu usvajajući sivu boju njene kože, rogova i zvončića
na njima. Neutešni Osman odjurio je do Ajše (koja je ovog puta, za ljubav
prividne gradske čednosti bila obukla jedan prljav sari, mada su oblaci od
leptirova, kao slova, i dalje lebdeli iznad nje). »Da li i bikovi odlaze u Raj?«
upitao je on Ajšu tužnim glasom; ona je slegla ramenima. »Bikovi nemaju dušu«,
hladno mu je odgovorila. »A mi hodamo zato da bismo svoje duše spasli.« Osman
ju je pogledao i shvatio da je više ne voli. »Ti si postala demon«, rekao joj je sa
gnušanjem.
»Ja nisam ništa«, odgovorila mu je Ajša. »Ja sam samo jedna božja
izaslanica.«
»Pa, reci mi, onda, zašto taj tvoj Bog tako rado uništava nevine«, besneo je
Osman. »Čega se on to plaši? Zar on nama toliko ne veruje, da mu je potrebno da
umiremo kako bismo mu dokazali da ga volimo?«
I kao odgovor na ovakvo bogohuljenje, Ajša je ljudima nametnula još strožu
disciplinu, zahtevajući da hodočasnici čitaju svih pet molitava dnevno, i naredivši
da petak bude dan posta. Do kraja šeste nedelje, ona je hopače bila naterala da još
četiri mrtva tela ostave tamo gde su pala: dva starca, jednu staricu i jednu
šestogodišnju devojčicu.
I hodočasnici su i dalje marširali, okrećući leđa mrtvima; ali, iza njih, Mirza
Said Ahtar je skupljao mrtvace da bi im omogućavao pristojnu sahranu. U tome su
mu pomagali sarpanč Muhamad Din i bivši nedodirljivi Osman. U takve dane, oni
bi dosta zaostajali iza kolone u hodu, ali »stejšn-vagonu« marke »mercedes-benc«
ne treba mnogo vremena da stigne nešto više od sto i četrdeset ljudi, žena i dece
koji umorno hodaju ka moru.

Broj mrtvih je rastao, a grupe pokolebanih hodočasnika su se iz noći u noć

povećavale oko »mercedesa«. Mirza Said je počeo da im priča priče. Govorio im
je o poljskim miševima i o tome kako je ona grčka čarobnica Kirka pretvarala
ljude u svinje; ispričao im je i priču o frulašu koji je decu jednog grada svojom
svirkom domamio u planinsku pećinu. Pošto im je tu priču ispričao na njihovom
jeziku, on je recitovao i stihove na engleskom, da bi oni čuli muziku te poezije,
iako nijednu reč nisu razumeli. »Hamelin-grad je u Brunzviku švapskom«, počeo je
on. »Blizu čuvenog grada Hanovera. Reka Vezer, duboka i široka, zapljuskuje mu
zidine sa južne strane…«
I sad je bio zadovoljan što devojku Ajšu vidi besnu, kako i dalje hoda, dok se
leptiri iza nje kao logorska vatra žare i stvaraju utisak da plamenovi izlaze iz
njenog tela sopstvenog.
»Oni što Đavolove stihove slušaju, recitovane Đavolovim jezikom«,
uzviknula je ona, »na kraju će i do Đavola otići.«
»Pa, to je, onda, stvar izbora«, odgovorio joj je Mirza Said, »između Đavola
i dubokog plavog mora.«

Osam nedelja je prošlo, a odnos između Mirze Saida i njegove žene Mišal bio
se tako pogoršao da njih dvoje više nisu mogli ni da razgovaraju. A dotle, uprkos
raku koji ju je bio pretvorio u sivilo slično pepelu spaljenog mrtvaca, Mišal je
bila postala Ajšina glavna poručnica i najodanija učenica. Sumnje ostalih hodača
samo su je učvrščivale u njenoj veri, a zbog tih sumnji ona je nesumnjivo
optuživala svog muža.
»A osim toga«, prekorevala ga je u njihovom poslednjem razgovoru, »u tebi
više nema nikakve topline. Prosto se bojim da ti priđem.«
»Nema topline?« jauknuo je on. »Kako možeš to da kažeš? Nema topline? A
zbog koga sam ja pojurio za ovim kretenskim hodočašćem? O kome da se staram?
Zbog koga, i koga ja volim? I zbog koga sam ja toliko zabrinut, toliko tužan i toliko
jadan? Nema topline? Jesi li ti neka tuđinka? Kako možeš tako da govoriš?!«
»Slušaj ti sebe kako govoriš«, reče mu ona glasom koji je bio počeo da joj se
gasi u neku vrstu dimljivosti, neprozirnosti. »Uvek gnev. Hladan gnev, kao da si
neka ledena tvrđava.«
»Nije to gnev«, viknu on. »To je strepnja, nezadovoljstvo, jad, povređenost,
bol. Gde ti to čuješ gnev?«
»Čujem ga«, reče ona. »Svako može da ga čuje, i na velikoj udaljenosti od
tebe.«
»Pođi sa mnom«, molio je. »Vodiću te u najbolje klinike Evrope, Kanade,
SAD. Veruj zapadnoj tehnologiji. Oni tamo čuda stvaraju. Ti si uvek volela i one
njihove praktične napravice.«
»Ja idem na hodočašće u Meku«, reče ona, pa se okrete i krenu.
»Glupa kučko prokleta«, zagrme on za njom. »Samo to što ćeš ti da umreš ne
znači da moraš i sve ove ljude da povučeš za sobom.« Ali je ona nastavljala da
ide, preko njihovog provizornog logora pored druma, ne okrenuvši se ni da ga
pogleda; i pošto je on sad ono što je Mišal rekla o njemu samo potvrdio, izgubivši
kontrolu nad samim sobom i rekavši ono što se ne govori, Said pade na kolena i
zaplaka. Posle ove svađe Mišal nije htela da spava pored njega. Ona i njena majka
su prostrle svoju posteljinu pokraj leptirima obavijene proročice koja im je
obećala Meku.
Mišal je preko dana neprestano delala među hodočasnicima, ohrabrujući ih,
učvršćujući ih u njihovoj veri i skupljajući ih pod svoje nežno okrilje. Ajša je bila
počela da se sve dublje povlači u ćutanje, a Mišal Ahtar je, sa svom svojom
predanošću cilju, postala vođa hodočasnika. Ali bila je među njima jedna osoba na
koju Mišal više nije mogla da utiče: gđa Kureiši, njena majka, supruga direktora
državne banke.
 Dolazak gospodina Kureišija, Mišalinog oca, bio je i-te-kakav događaj.
Hodočasnici su se bili zaustavili u hladu jednog drvoreda platana, skupljali suve
grančice i ribali šerpe i lonce, kad se limuzina u pratnji dva motocikla pojavila na
vidiku. Gđa Kureiši, koja je sad bila desetak kilograma lakša, smesta je, ciknuvši,
skočila na noge, pomamno pokušavajući da otare prljavštinu sa svoje odeće i uredi
kosu. Mišal je gledala majku kako slabo petlja prstima oko svog lipstika da bi
izvukla malo istopljenog karmina, pa je upitala: »Kakvi su to pundravci ušli u tebe,
mama? ’Ajde, opusti se.«
Njena majka mlitavo pokaza rukom u pravcu limuzine koja se približavala.
Nekoliko trenutaka posle toga, ozbiljna figura velikog bankara stajala je iznad njih.
»Da ovo nisam svojim očima video, ne bih verovao«, reče on. »Obavestili su me,
ali ja sam ih ismejao, uz pih-pih. I zato sam dosta vremena izgubio da ustanovim u
čemu je stvar. I da vi bez ijedne reči upozorenja nestanete iz Peristana: pa kakvo je
to prokletstvo?«
Gđa Kureiši je bespomoćno drhtala dole, ispod očiju svog muža, počinjući da
plače i osećajući žuljeve na nogama i umor koji se bio zavukao u svaku poru
njenog tela. »O Bože, ne znam, izvini«, reče mu ona. »Bog-sveti-zna šta nas je to
snašlo.«
»Zar ti ne znaš da sam ja na jednom osetljivom položaju?« vrisnu g. Kureiši.
»Tu je poverenje javnosti bitna stvar. I kakva je onda ta slika na kojoj se moja žena
vucara sa ološem?«
Mišal, obgrlivši svoju majku, reče ocu da prestane sa tim siledžijskim
prepadanjem. G. Ahtar sad prvi put vide da se na čelu njegove kćerke nalazi znak
smrti, pa trenutno splasnu kao unutrašnja guma automobila. Mišal ga obavesti da
ona boluje od raka i da joj je vidovnjakinja Ajša obećala da će se u Meki dogoditi
čudo i da će biti potpuno izlečena.
»Pa, onda mi dopusti da te avionom smesta prebacim u Meku«, zamoli je otac.
»Zašto da ideš peške kad možeš onim Airbus-om?«
Ali Mišal je bila nepokolebljiva. »Idi ti svojim putem«, rekla je ocu. »Samo
vernici mogu to da ostvare. Mama će se starati o meni.«
G. Kureiši, u svojoj limuzini, bespomoćno se pridruži Mirzi Saidu na kraju
povorke, pa je stalno slao jednog od svoje dvojice pratećih slugu na motociklima
da pitaju Mišal da li joj treba neka hrana, neki lek, limunada, bilo šta. Mišal je
odbijala sve njegove ponude, i posle tri dana - jer bankarstvo je bankarstvo - g.
Kureiši odjezdi ka gradu, ostavivši jednog od svojih motorizovanih »čaprasa« da
služi žene. »On će da vas sluša«, rekao im je. »I ne budite glupe. Olakšajte sebi
ovo što više možete.«
 Istog dana po odlasku g. Kureišija, čapras Gul Muhamad bacio je svoj
motocikl u jarak i prišao pokloničkom društvu »na pešaka«, vezavši maramicu u
čvor oko glave, da pokaže svoju odanost. Ajša nije ništa govorila, ali kad je videla
kako se motor-valah pridružuje hodočasnicima, ona se tako šeretski osmehnula da
je to Mirzu Saida podsetilo da je ona, ipak, ne samo lik iz snova, nego i mlada
devojka od-krvi-i-mesa.
Gđa Kureiši je počela da se žali. Kratki dodir sa njenim starim načinom
života slomio je njenu volju i odlučnost, i sad, pošto je već sve bilo kasno, krenula
je u stalno razmišljanje o prijemima, o mekim jastucima i čašama sveže i ledene
»lajm«unade sa sodom. I odjednom joj se učinilo krajnje nerazumnim da osoba
njenog odgoja treba da hoda bosa kao neka obična seljančura. I pojavila se pred
Mirzom Saidom, sa bojažljivim i posramljenim izrazom na licu.
»Sine Saide, da li ti mene samo mrziš?« dodvoravala mu se, a punačko joj se
lice pretvaralo u neku parodiju koketerije.
Saida je zapanjila ta njena grimasa. »Svakako da ne«, uspeo je nekako da
kaže.
»Ali, ipak, ti se mene gnušaš, znam, i znam da je moj dlj beznadežan«, rekla
mu je koketno.
»Mamađi«, Said proguta knedlu, »šta vi to govorite?«
»Tako govorim zato što sam ti se, ponekad, grubo obraćala.«
»Molim vas da to zaboravite«, reče Said zbunjen njenim iz.vodenjem, ali ona
nije htela. »Moraš da znaš da sam ja sve lo radila iz ljubavi, zar ne? Ljubav je«,
reče gđa Kureiši, »puna lepote i sjaja.«
»Ona na svetu sve pokreće«, složi se Mirza Said, pokušavajući da uđe u duh
konverzacije.
»Ljubav sve pobeđuje«, potvrdi gđa Kureiši. »Ona je pobedila i moju ljutnju.
Ja ti to moram pokazati tako što ću se vozati s tobom u tvojim kolima.
Mirza Said se nakloni. »Vaša su, Mamađi.«
»Pa onda zamoli onu dvojicu seljaka da odsad sede napred pored tebe. Dame
treba štititi, je 1’ tako?«
»Tako je«, odgovori on.

*
 Priča o selu koje je hodalo ka moru bila se proširila po celoj zemlji, a devete
nedelje hodočasnicima su dosađivali novinari, lokalni političari u potrazi za
biračima, biznismeni koji su se nudili za sponzore marša ukoliko ti pučani pristanu
samo da nose na sebi »sendvič«-table s reklamama za razne proizvode i usluge,
strani turisti u traganju za misterijama Istoka, nostalgični gandijevci, i ona vrsta
ljudskih lešinara koji idu na moto-trke da gledaju sudare i ostale karambole. Kad
su videli ono mnoštvo kameleonskih leptira i kako su oni istovremeno i haljina i
jedina čvrsta hrana devojke Ajše, ti posetioci su bili zapanjeni, pa su se povlačili
sa pomućenim očekivanjima, što će reći sa jednom rupom u svojim predstavama o
ovom svetu koji nisu mogli da bace na hartiju. Ajšine fotografije su se pojavljivale
u svim novinama, a hodočasnici su čak pronosili velike reklamne panoe na kojima
je leptirska lepota bila namalana u neprirodnim veličinama, sa parolama kao što je
Naša je odeća fina kao leptirova krila, i sličnim. Zatim ih stigoše alarmantnije
vesti. Izvesne ekstremističke verske grupacije objavile su saopštenja u kojima su
»Ajšin hadžiluk« optuživale kao pokušaj »hajdžekerske« otimačine pažnje javnosti
i »udaranje u tanke žice sentimenta zajednice«. Rasturani su leci - Mišal ih je
skupljala sa druma- u kojima se tvrdilo da je »padjatra, ili pešački hadžiluk,
drevna, preislamska tradicija nacionalne kulture, a ne uvezena svojina mogulskih
doseljenika«. Osim toga: »Krađa te tradicije od strane takozvane Ajše Bibiđi
svesno je i skandalozno sipanje ulja na vatru ionako osetljive situacije.«
»Neće biti nikakvih nevolja«, vidovnjakinja je prekinula svoje ćutanje da bi
to objavila.

Džibril je sanjao predgrađe:

Dok se Ajšin hadž približavao Sarangu, najudaljenijem predgrađu velike
metropole na Arabijskom moru ka kojem ih je ta devojka-vizionarka vodila,
novinari, političari i policijski službenici su podvostručili svoje posete. Policajci
su isprva pretili da će silom razbucati kolonu hodača; ali političari su savetovali
da se to ne čini, jer bi takav potez mnogo ličio na neku sektašku akciju, pa bi
mogao da izazove bes naroda od vrha do dna zemlje. I najzad su se šefovi policije
složili da dopuste marš, ali su ipak preteći gunđali zato što su »nemoćni da
hodočasnicima garantuju bezbedan prolaz«. Mišal Ahtar je rekla: »Idemo dalje.«
Predgrađe Sarang je za svoje relativno bogatstvo moglo da zahvali obližnjim
velikim naslagama uglja koje je eksploatisalo. Ispalo je da rudari Saranga, ljudi
koji su svoj vek provodili bušeći staze kroz utrobu zemlje - »razdvajajući« je, tako
reći - nisu mogli da svare predstavu o tome da jedna devojka može da učini istu
stvar, samo jednim pokretom ruke: da razdvoji more. Kadrovi izvesnih grupacija
komunalaca stupili su u akciju, podstrekujući rudare na nasilje, i kao rezultat
aktivnosti tih agenata-provokatora, stvarala se rulja sa transparentima i parolama:
NEĆEMOISLAMSKU PADJATRU! LEPTIRSKA VEŠTICE, IDI KUĆI!
Te noći, pred njihov ulazak u Sarang, Mirza Said je uputio još jedan jalov
apel hodočasnicima. »Odustanite«, preklinjao ih je uzalud. »Sutra ćemo svi biti
uništeni.« Ajša je nešto šapnula Mišali na uho, i ona progovori: »Bolje žrtva nego
kukavica. Ima li ovde nekih kukavica?«
Nije bilo nijedne. Šri Šrinivas, istraživač Velikog kanjona, vlasnik fabrike
igračaka Toy Univas, čiji je moto bio stvaralaštvo i pošteno junaštvo, držao je
stranu Mirzi Saidu. Kao verni posvećenik boginje Lakšmi, čiji je lik bio tako
zbunjujuće isti kao Ajšin, on je osećao da nije sposoban da učestvuje u
predstojećim neprijateljstvima ni na jednoj ni na drugoj strani. »Ja sam slab
čovek«, priznao je Saidu. »Ja sam uvek voleo gospođicu Ajšu, a čovek treba da se
bori za ono što voli; ali, šta da radim, meni je potreban neutralan status.« Šrinivas
je bio peti član otpadničkog društva u »mercedes-bencu«, te sad gđa Kureiši nije
imala drugog izbora nego da zadnje sedište deli sa jednim prostim čovekom.
Šrinivas ju je nesrećno pozdravio, i, videći kako ona osorno odskače na sedištu što
dalje od njega, pokušao je da gospođu umiri. »Molim vas da primite ovaj znak
mog poštovanja.« - I iz svog unutrašnjeg džepa izvadi jednu lutku za Planiranje
Porodice.
Te noći su dezerteri sedeli u »stejšn-vagonu«, dok su vernici molili pod
vedrim nebom. Bilo im je dopušteno da logoruju u dvorištu napuštenog stovarišta
robe koja se nekad transportovala velikim kamionima; oko logora je bila
postavljena straža vojne policije. Mirza Said nije mogao da spava. Razmišljao je
o nečemu što mu je Šrinivas rekao - o tome kako je on u duši gandijevac, »ali ja
sam i suviše slab da bih takve ideje primenjivao u praksi. Izvin’te, al’ to je istina.
Nisam ja stvoren za patnje, uzvišeni gospodine. Trebalo je da ostanem pored žene
i dečice i da odbacim taj svoj bolesni avanturizam zbog kojeg sam se sad našao na
ovakvom mestu«.
I u mojoj porodici - odgovorio je Mirza Said, u svojoj nesanici, zaspalom
trgovcu igračkama - ima jedna bolesna pojava od koje patimo: a to je naša
otuđenost, nesposobnost da se vezujemo za stvari, zbivanja, osećanja. Većinu ljudi
definiše i objašnjava njihov rad ili njihovo poreklo, i tome slično; dok smo mi
živeli preterano povučeno u sebe, u svoje glave. A tako je prokleto teško hvatati se
ukoštac sa stvarnošću.
 Drugim rečima, njemu je bilo teško da veruje da se sve ovo stvarno događalo;
ali događalo se.

Kad su Ajšini hodočasnici sledećeg jutra bili spremni za pokret, veliki oblaci
leptirova koji su sa njima putovali još od Titlipura, odjednom su se razišli i nestali
iz vida, otkrivši kako se na nebu skupljaju drugi, prozaičniji oblaci. Čak su i oni
leptiri koji su sačinjavali Ajšinu haljinu - te elitne trupe, tako reći - pobegli, te je
ona sad morala da vodi povorku odevena u svetovnost jednog starog pamučnog
sarija obrubljenog naštampanim lišćem. Nestanak čuda, koje kao da je potvrđivalo
vrednost njihovog hodočašća, potištalo je sve hodače; te, uprkos svim
podsticajima Mišal Ahtar, nisu bili u stanju da pevaju dok su se kretali napred,
lišeni leptirskog blagoslova, da se suoče sa svojom sudbinom.

Protivnici islamske padjatre, ulična rulja, priredili su Ajši »doček« u jednoj

ulici s mehaničarskim barakama za opravke bicikala. Blokirali su put hodočasnika
starim, neispravnim biciklima i čekali iza te barikade od slomljenih točkova,
iskrivljenih »guvernala« i zarđalih zvonaca, kad je Ajšin hadž ušao u severni
sektor ulice. Ajša je koračala ka rulji kao da rulje uopšte nema, a kad je stigla do
poslednjeg raskršća, izvan kojeg su je čekali noževi i tojage, začu se grmljavina
kao zvuk trube Strašnog suda i čitav okean kiše sruči se sa neba na zemlju. Suša je
prestala prekasno za spasavanje useva; docnije su mnogi hodočasnici verovali da
je Bog štedeo vodu upravo za ovu svrhu, puštajući je da se skuplja na nebu sve dok
se nije pretvorila u bezmerno more, žrtvujući godišnju žetvu da bi spasao
proročicu i njene ljude.
Zapanjujuća snaga pljuska pomela je i hodočasnike i njihove napadače. U
haosu poplave zagrmela je druga truba Strašnog suda. A to je, u stvari, bila sirena
»mercedes-benc«-stejšn-vagona Mirze Saida kojeg je on velikom brzinom vozio
kroz zagušljive sporedne prokope predgrađa, rušeći račvastim motkama poduprte
konopce sa vešom, piljarska kolica sa bundevama i tezgice sa jeftinim plastičnim
drangulijama, dok nije izleteo na sokak korpara koji je sekao ulicu krpača bicikala
na samoj severnoj strani barikade. Tu je ubrzao vožnju što je više mogao i jurnuo
ka raskršću, raspršujući pešake i korparske hoklice na sve strane. Do raskršća je
stigao u trenutku kad je more palo sa neba, i žestoko, u mestu ukočio auto. Šri
Šrinivas i Osman iskočiše napolje, zgrabiše Mišal Ahtar i proročicu Ajšu i
uguraše ih u »mercedes« u jednoj zbrci od nogu, pljuvačkii psovki. Said dade gas,
ubrza i šmugnu s poprišta pre nego što je iko uspeo da se oslobodi zaslepljujuće
vode u očima.
A u kolima: jedna besna gužva od izmešanih tela. Mišal Ahtar, sa dna gomile,
izbacivala je uvrede na svog muža: »Saboteru! Izdajico! Đubre! Mazgove!« - na
što joj je Said sarkastično odgovorio: »Mučeništvo je vrlo laka stvar, Mišal. Zar ti
ne želiš da gledaš kako se okean otvara, kao cvet?«
A gđa Kureiši, proturajući glavu između Osmanovih podignutih nogu, sva
zajapurena, dodade dašćući: »O-kej, Mišu, pusti to sad, prekini. Mi smo imali
dobru nameru.«

Džibril je sanjao poplavu:

Pred dolazak kiša, rudari Saranga su sa svojim pijucima u rukama čekali
hodočasnike, ali kad je barikada od bicikala bila zbrisana sa ulice, nisu mogli a da
ne pomisle da je Bog na Ajšinoj strani. Gradska kanalizacija je smesta popustila
pred nadmoćnom bujicom, te su rudari ubrzo stajali u blatnjavoj vodi koja im je
dosezala do struka. Neki od njih su pokušali da se pokrenu ka hodočasnicima, koji
su se takođe borili da se probijaju napred, svojim putem. Ali sad je pljusak sa
olujom udvostručio svoju silinu, a zatim se još dvaput pojačao, padajući sa neba u
vidu debelih kopalja, među kojima je bilo teško disati, jer kao da je voda gutala
zemlju a nebeski svod se sjedinjavao sa svodom zemaljskim.
Sanjajući, Džibril je osećao kako mu voda zamračuje očnji vid.

Kiša je, najzad, prestala a vodnjikavo sunce je bacalo svoje zrake dole na
venecijanski prizor pustoši. Drumovi Saranga sad su bili kanali, po kojima su
plivali svi mogući predmeti. Tamo gde su tako reći maločas prolazile
motorizovane rikše, taljige sa kamiljom zapregom i osobe na popravljenim
bicikletima, sada su na vodenoj površini plivale mnogobrojne raznovrsne stvari:
novine, cveće, drvene grivne, lubenice, kišobrani, papuče, crne naočari, korpe,
govna, bočice od lekova, karte za igranje, gaće, palačinke, lampe. Voda je imala
neku čudnu, crvenkastu boju, što je mokri narod navelo da uobrazi da ulicama teče
krv. Nije bilo ni traga od siledžijskih rudara ili Ajšinih hodočasnika. Jedno kuče je
plivalo preko poplavljenog raskršća pored srozane barikade od bicikala, a svuda
je okolo vladala ukvašena tišina poplave čija je voda podlokavala napuštene
autobuse, dok su deca buljila dole sa krovova raskačkanih straćara, i suviše
uplašena da bi sišla da se igraju.
Onda su se leptiri vratili.
Niotkuda, kao da su bili skriveni iza sunca; i da bi proslavili prestanak kiše,
svi su u sebe bili upili boju sunčevih zraka. Dolazak tog ogromnog saga svetlosti
sa neba pomeo je sve ljude Saranga, koji su se već teturali u otavi poplave;
strahujući od apokalipse, pobegli su od kuća, da se sakriju, i zalupili kapke na
prozorima. Međutim, na padini jednog obližnjeg brega, Mirza Said Ahtar i njegovo
društvo gledali su povratak čuda i svi su zajedno, čaki sam zamindar, bili ispunjeni
nekom vrstom straha.
Mirza Said je dotle ludački brzo vozio, i pored toga što je bio poluzaslepljen
kišom koja ga je zasipala kroz razbijeni vetrobran, sve dok nije, vozeći putem koji
je vodio naviše oko padine brega, zaustavio kola ispred kapije br. 1 Saranškog
ugljenokopa. Ulazi u okna jedva su se videli kroz kišu. »O, budalo«, grdila ga je
Mišal Ahtar slabim glasom. »One barabe nas samo čekaju tamo unutra, a ti nas
dovodiš pravo mečki na rupu. Mnogo pametno, Saide. Sjajno.«
Ali njih više nisu ugrožavali rudari. Upravo se tog dana dogodila nesreća u
rudniku: petnaest hiljada rudara bilo je živo zatrpano ispod brega Sarangi. Said,
Mišal, sarpanč Din, Osman, gđa Kureiši, Srinivas i Ajša stajali su iscrpljeni i
mokri do gole kože pored druma, dok su mnoga kola hitne pomoći, vatrogasci,
spasioci i šefovi rudnika u gomilama pristizali i, mnogo kasnije, odlazili vrteći
glavama. Sarpanč je stezao svoje ušne školjke izmedu palca i kažiprsta. »Život je
patnja«, reče on. »Život je bol i šteta, on je novčić bez vrednosti, vredi manje od
jednog zrna suvog grožđa ili groša.«
Osman od Mrtvog Bika, koji je, kao i sarpanč, u hodočašću bio izgubio
životnog saputnika, takođe je plakao. Gđa Kureiši je pokušala da stvari gleda sa
svetle strane: »Glavno je da smo mi o-kej«, ali to nije imalo nikakvog odziva.
Onda je Ajša zažmurila i izrecitovala pevušeći, glasom proročice, ove reči:
»Stigla ih je Božja kazna zbog loših namera prema nama.«
Mirza Said se naljuti. »Ovi rudari nisu bili na ovoj krvožednoj barikadi«,
uzviknu on. »Radili su pod prokletom zemljom.«
»Kopali su sopstvene grobove«, odgovori Ajša.
 *

Tada su ugledali leptire koji su se vraćali. Said je sa nevericom posmatrao taj

zlatni oblak, dok se isprva skupljao na nebu a zatim bacao krilate zrake lepršave
svetlosti u svim pravcima. Ajša je zahtevala da se vrate na ono raskršće. Said se
usprotivio. »Pa, tamo je sve poplavljeno. Mi samo možemo da se odvezemo dole,
niz suprotnu padinu brega, i da izbijemo na drugu stranu grada.« Ali Ajša i Mišal
su se već bile zaputile natrag; proročica je pridržavala onu drugu, pepeljastu ženu,
obgrlivši je oko struka.
»Mišal, tako ti boga«, uzviknu Mirza Said za svojom ženom. »Tako ti tvoje
ljubavi prema Njemu! Šta ću ja sa ovim autom bez tebe?«
Ali ona je nastavljala da ide niz brdo, ka poplavi, svom težinom oslonjena na
proročicu Ajšu, ne osvrćući se na svog muža.
I tako je Mirza Said Ahtar odlučio da napusti svoj dragi »mercedes-benc«-
stejšn-vagon parkiran blizu ulaza u potopljeni rudnik Saranga, i da se pridruži
hodočasnicima-pešacima koji su išli ka Arabijskom moru.
Ovo Sedmoro zablaćenih putnika stajalo je sad u vodi do bedara na raskršću
ulice bicikala i sokaka korpara. Malo-pomalo voda je počela da opada. »Shvati«,
dokazivao je Mirza Said. »Hodočašće je završeno. Bogzna gde su seljani, možda
su se podavili, a možda su i pobijeni - u svakom slučaju su izgubljeni. Nikog više,
osim nas, nema da ide za tobom.« Primakao je svoje čelo Ajšinom. »I zato
zaboravi to, sestro; ti si ugasila.«
»Gle!« reče Mišal.
Sa svih strana, iz malih krpačkih čatrlja, seljani Titlipura su se vraćali ka
mestu sa kojeg su se bili razbežali. Svi su bili, od nožnih članaka do grla, u
haljinama od zlatnih leptirova, a dugi redovi tih malih stvorenja sa krilcima leteli
su ispred njih, kao konopci koji su ih kao iz nekog bunara izvlačili napolje u
bezbednost. Stanovnici Saranga u strahu su ih posmatrali sa svojih prozora, a dok
su se vode odmazde povlačile, Ajšin hadž se ponovo obrazovao nasred druma.
»Ja ne verujem svojim očima«, reče Mirza Said.
Ali to je bila istina. Leptiri su svakog pojedinog člana hodočašća vukli i
vraćali na glavni drum. A i čudnijih je tvrdnji bilo kasnije: na primer, kad su se
leptiri skupljali na nekom naprslom zglobu, povreda bi se odmah zalečila, ili bi se
otvorena rana zatvorila kao nekom mađijom. Mnogi hodači su pričali da su
dolazili k sebi iz nesvesti osečajuči kako im leptiri lepršaju oko usana. Neki su čak
verovali da su bili mrtvi, da su se udavili, a da su ih leptiri vratili u život.
 »Ne budite glupi«, vrisnuo je Mirza Said. »Bura vas je spasla; ona je zbrisala
vaše dušmane, te zato nije nikakvo čudo što vas je samo nekoliko bilo povređeno.
Budite malo naučni, molim vas.«
»A ti, Saide, upotrebi svoje oči«, reče mu Mišal, ukazujući mu na prisustvo
preko stotinu ljudi, žena i dece obavijenih blistavim leptirima. »Šta tvoja nauka
kaže na ovo?«

Poslednjeg dana njihovog pokloničkog putovanja, ceo je grad bio okupljen

oko hodočasnika. Zvaničnici Gradske opštine sastali su se sa Mišal i Ajšom i
dogovorili kojim će putem kolona proći kroz taj veliki grad. Na tom putu bilo je
džamija u kojima su hodočasnici mogli da noće a da ne zakrčuju ulice. I uzbuđenje
u gradu bilo je veliko: svakog dana, kad su se hodočasnici zaustavljali pred
sledećim odmorištem, gledale su ih ogromne mase građana; neki su im se rugali i
bili neprijateljski raspoloženi, ali mnogi su im donosili slatkiše, lekove i razna
jela.
Mirza Said, iscrpljen i prljav, bio je u stanju duboke osujećenosti zbog svog
neuspeha da ubedi više od onih nekoliko hodočasnika da je bolje verovati razumu
nego čudesima. Ali čudesa su im prilično dobro činila, upozoravali su ga
titlipurski seljani, i to dosta razumno. »Da nije tih prokletih leptira«, gunđao je
Said pred sarpančem, »mi bismo imali neku šansu.«
»Ali oni nas od početka prate«, odgovorio mu je sarpanč, slegnuvši
ramenima.
Mišal Ahtar je očigledno bila blizu smrti; počinjala je da vonja na smrt i da
poprima belu boju kreča, koja je Saida veoma plašila. Ali Mišal mu nije dopuštala
da joj se približi.
I svoju je majku oterala, a kad joj je otac uzeo odsustvo od bankarstva da je
poseti prve noći boravka hodočasnika u jednoj gradskoj džamiji, ona mu je rekla
da se nosi odakle je došao. »Stvari su stigle do tačke«, izjavila je ona, »na kojoj
samo čisti mogu da budu sa čistima.« Kad je Mirza Said čuo kako njegova žena
govori kao proročica Ajša, on je izgubio gotovo svaku nadu.
Došao je petak, i Ajša se složila da hodočasnici ostanu jedan dan radi učešća
u Petačkim molitvama. Mirza Said, koji je bio zaboravio gotovo sve arapske
stihove kojima se nekad kljukao bubanjem, i koji se jedva sećao kad treba da
ispruži šake ispred sebe kao da drži knjigu, kad da se koleno priklanja, i kad da
pritisne čelo uz tlo, zbunjivao sei grešio tokom celog obreda sa sve većim
gađenjem od samog sebe. Međutim, na kraju molitvi, dogodilo se nešto što je Ajšin
hadž zakočilo na njegovom putu.
Dok su hodočasnici gledali kako skup vernika izlazi iz džamijske porte,
počelo je neko komešanje ispred glavne kapije. Mirza Said je otišao da vidi šta se
tamo događa. »Kakva je to halabuka?« pitao je dok se probijao kroz gomilu na
stepenicama mošeje; zatim je ugledao jednu kotaricu na prvom stepeniku. - I čuo
kako se iz kotarice razleže plač odojčeta.
Nahoče je bilo možda dve nedelje staro, očigledno vanbračno, a isto je tako
bilo jasno i da su mu izbori u životu bili veoma ograničeni. Gomila sveta se
nalazila u neodređenom raspoloženju, u zbunjenosti. Onda se imam džamije
pojavio gore, na stepeništu, pored proročice Ajše, čija se fama bila širila kroz ceo
grad.
Gomila sveta se razdvoji kao more. Imam se sažei kratko osmotri bebu; zatim
se uspravi i okrete prema gomili da joj se obrati.
»Ovo dete je rođeno u đavolskoj raboti«, reče on. »To je Đavolovo dete.«
Imam je bio mlad čovek.
Raspoloženje gomile pređe u ljutnju. A Mirza Ahtar uzviknu: »A ti, Ajša,
vidovnjakinjo? Šta ti kažeš na ovo?«
»Od nas će se sve tražiti«, odgovori ona.
A gomila, bez potrebe za jasnijim pozivom na akciju, kamenova bebu i usmrti
je.

Posle toga, Ajšini hodočasnici odbiše da idu dalje. Smrt nahočeta je stvorila
atmosferu pobune među umornim seljanima, od kojih niko ne beše podigao ili
bacio kamen na odojče. Mišal, sad već snežno bela, bila je zbog svoje bolesti i
suviše onemoćala da bi se suprotstavila hodačima; a Ajša je, kao i obično, odbila
svaku raspravu. »Ako vi okrenete leđa Bogu«, upozorila je seljane, »nemojte se
iznenaditi ako i On okrene leđa vama.«
Hodočasnici su čučali šćućureni u grupi, u jednom uglu te velike džamije,
koja je spolja bila ofarbana zelenom bojom a iznutra svetloplavom, i, kad je bilo
potrebno, osvetljavana je raznobojnim neonskim »cevastim svetiljkama«. Posle
Ajšinog upozorenja, oni su joj okrenuli leđai još su se više zbijali u grupu, iako je
vreme bilo toploi dosta vlažno. Mirza Said, videvši svoju šansu, odluči da Ajšu
još jednom neposredno izazove. »Reci mi«, upita je on ljubazno, »kako ti je to
anđeo dao sva ta obaveštenja? Ti nam nikad tačno ne kažeš šta ti je on rekao, već
nam samo daješ svoje tumačenje njegovih reči. Čemu takva posrednost? Zašto ga,
prosto, ne citiraš?«
»On se meni obraća«, odgovori Ajša, »u jasnoj i značajnoj formi.«
Mirza Said, pun jetke jačine svoje žudnje za njom,
i patnje zbog otuđenosti od svoje umiruće žene, kao i sećanja na sve one
kubure u toku marša, nanjuši u njenoj suzdržanosti slabost koju je dugo istraživao.
»Molio bih te da budeš određenija«, navaljivao je. »Jer, inače, zašto bi ti ljudi
verovali? Kakva je to forma u kojoj ti se on obraća?«
»Arhanđeo mi peva pesme«, priznade ona, »uz muziku popularnih hitova.«
Na to Mirza Said oduševljeno zapljeska rukama i poče da se glasno smeje sa
prizvukom osvete, a bikov momak Osman mu se pridruži, udarajući u svoj mali
bubanj, poskakujući oko čučećih seljana, pevajući poslednje filmske šlagere i
trepćući kao indijske igračice. »Ho đaj!« zapevao je. »Ovako Džibril uzvikuje, ho
đaj! Ho đaj!«
I hodočasnici počeše polako, jedan po jedan, da ustaju, da se pridružuju u igri
bubnjaru koji se vrteo u krug i da, tako, kroz igru izražavaju svoje razočarenje i
gnušanje zbog onog što se u porti džamije zbilo, sve dok nije dotrčao imam i
dreknuo na njih da prestanu sa tim bogohuljenjem.

Pala je noć. Seljani Titlipura bili su okupljeni oko svog sarpanča, Muhamada
Dina; vodili su ozbiljan razgovoro povratku u Titlipur. Možda se nešto malo od
žetve još moglo spasti. Mišal Ahtar je ležala i umirala sa glavom u krilu svoje
majke, razdirana bolovima, i sa samo jednom suzom koja joj se pojavila iz levog
oka. A u jednom dalekom uglu porte ove zeleno-plave džamije sa cevastim
osvetljenjem u tehnikoloru, vizionarka i zamindar su sedeli sami i razgovarali.
Mesec - mlad, rogat, hladan - bacao je dole svoju bledu svetlost.
»Ti si vešt čovek«, reče mu Ajša. »Ti si umeo da iskoristiš svoju šansu.«
To je bilo onda kad joj je Mirza Said ponudio da se nagode. »Moja žena
umire«, reče on. »I ona mnogo želi da ode u Svetu Meku. Prema tome, ti i ja imamo
zajedničke interese.«
Ajša ga je slušala. Said je i dalje navaljivao: »Ajša, ja nisam loš čovek.
Čekaj da ti kažem, na mene su mnoge stvari u toku ovog hodanja ostavile snažan
utisak; veoma snažan utisak. Ti si ovim ljudima pružila jedan dubok duhovni
doživljaj, tu nema spora. Nemoj da misliš da nama modernim tipovima nedostaje
duhovna dimenzija.«
»Mene su ljudi napustili«, reče Ajša.
»Ljudi su zbunjeni«, odgovori joj Said. »Stvar je u tome, ako ti njih zbilja
odvedeš do mora i tamo se ništa ne dogodi, O Bože moj, onda se oni stvarno mogu
okrenuti protiv tebe. I evo pogodbe: ja sam to nagovestio Mišalinom tati i on se
složio da snosi polovinu troškova. Mi predlažemo da tebe i Mišal, i, recimo deset-
dvanaest! - seljana, pošaljemo avionom u Meku, u roku od četrdeset osam sati.
Mesta mogu da se rezervišu. Tebi prepuštamo da izabereš ljude koje smatraš
najpodobnijim za to putovanje. I, stvarno, ti ćeš tako izvesti čudo bar za neke ljude
umesto ni za koga. A po mom mišljenju, samo ovo hodočašće bilo je jedno čudo,
na neki način. Prema tome, ti ćeš mnogo učiniti.
Zaćutao je, očekujući njen odgovor.
»Moram da razmislim«, reče Ajša.
»Razmisli, razmisli«, Said ju je zadovoljno hrabrio. »Pitaj svog arhanđela.
Ako se on složi, onda će to biti pravedno.«

Mirza Said Ahtar je znao: kad Ajša objavi da je arhangel Džibril prihvatio
njegovu ponudu, njena će moć biti za svagda uništena, jer će seljani uočiti njeno
nepoštenje, kao i njeno očajanje. -I kako bi ona uopšte mogla da ga odbije?- Kakav
bi drugi izbor mogla da ima? »Osveta je slatka«, rekao je on sebi. I čim ta žena
bude izgubila svoj dobar glas i poverenje, on će svakako odvesti Mišal u Meku,
ako to ona i dalje bude želela.
Titlipurski leptiri nisu ulazili u džamiju. Oni su joj pokrivali spoljašnje
zidove i lukovičastu kupolu, svetleći zeleno u mraku.

Ajša u noći: šunja se među senkama, leže, pa ustaje i opet lunja. Ima neke
nesigurnosti u njoj; zatim ju je obrvala tromost, te je izgledala kao da se rastvara u
senke mošeje. Vratila se u zoru.
Posle jutarnje molitve upitala je hodočasnike da li bi mogla da im se obrati; i
oni, neodlučno, pristadoše.
 »Prošlu noć anđeo nije pevao«, rekla im je. »Umesto pesme, pričao mi je o
sumnji, i o tome kako se Đavo njome koristi. Ja mu rekoh, ali oni sumnjaju u mene,
šta da činim? On mi na to odgovori: samo dokaz može da ućutka sumnju.«
Oni su je sa punom pažnjom slušali. Zatim im je ispričala šta joj je Mirza
Said predložio noćas. »Rekao mi je da idem da pitam svog anđela, ali ja znam
bolje«, uzviknu ona.
»Kako bih ja mogla da izaberem neke ljude među vama? Ili svi zajedno, ili
niko.«
»Zašto bismo mi išli za tobom«, upita sarpanč, »posle smrti onih naših ljudi,
posle onog odojčeta, i svega ostalog?«
»Zato što ćete biti spaseni kad se more razdvoji. Ući ćete u Slavu i Sjaj Onog
Najuzvišenijeg.«
»Kakvo more?« dreknu Mirza Said. »Kako će se ono razdvojiti?«
»Pođite za mnom«, zaključi Ajša, »i sudite o meni po njegovom razdvajanju
ili nerazdvajanju.«

U njegovoj ponudi bilo je sadržano jedno staro pitanje: Kakva si ti vrsta

ideje? Koja predstava čoveka? A ona mu je, zauzvrat, ponudila jedan stari
odgovor. Bila sam iskušavana, ali sam obnovljena; ja sam beskompromisna;
apsolutna; čista.

Bila je plima kad su Ajša i njeni hodočasnici marširali jednom lepom stazom
pored hotela »Holiday Inn«, čiji su prozori bili načičkani švalerkama filmskih
starova, koje su slikale svojim novim Polaroid-kamerama - kad su hodočasnici
osećali pod nogama kako gradski asfalt postaje šljunak, pa prelazi u meki pesak -
kad su zatim hodali po đubretu od trulih kokosovih oraha bačenih praznih paklica
od cigareta konjske balege flaša koje se ne vraćaju kora od voća meduza i hartije -
i dalje do polumrkog peska ispod visokih i nagnutih kokosovih palmi i balkona
luksuznih zdanja sa apartmanima i pogledom na more - pa pored ekipa mladića čiji
su mišići bili tako dobro isklesani da su izgledali kao deformacije i koji su
skladno radili sva moguća gimnastička uvijanja izvijanja istezanja, kao neka
ubilačka armija baletskih igrača - i između dokoličara na plaži, raznih klubaša i
porodica koje su tu došle na vazduh ili da sklapaju poslovne ugovore ili, pak, da
kao čistači zarade koju paricu od skupljanja otpadaka iz peska - i, najzad, prvi put
u svojim životima ugledaše Arabijsko more.
Mirza Said je gledao Mišal, koju su pridržavala dvojica iz kolone seljana, jer
ona sad više nije imala snage ni da stoji sama. Ajša je bila pored nje, a Said je
imao predstavu da je proročica nekako bila izišla iz umiruće žene, da je sav onaj
Mišalin sjaj iskočio iz njenog tela i uzeo svoj mitološki oblik, ostavivši iza sebe
ljušturu da umre. Zatim se naljuti na samog sebe što je dopustio da Ajšina
natprirodnost i njega inficira.
Seljani Titlipura bili su pristali da pođu za Ajšom posle jednog dugog
razgovora u kojem ona, po njihovoj želji, nije učestvovala. Zdrav razum im je
govorio da bi bilo glupo da se sad vrate kad su čak dovde došli i kad se nalaze
pred svojim prvim ciljem; ali nove sumnje u njihovoj svesti podrivale su im snagu
u telu. Činilo im se kao da se pojavljuju iz neke Šangri-La-idilične utopije Ajšine
proizvodnje, jer pošto su sad prosto koračali iza nje za razliku od idenja za njom u
pravom smislu reči, činilo im se da na svakom koraku bivaju sve stariji i bolniji.
Dok nisu ugledali more, bili su jedna hroma, teturava, reumatična, grozničava,
crvenooka gomila, te se Mirza Said pitao kako će mnogi od njih uspeti da pređu
onih poslednjih nekoliko metara do ruba vode.
Leptiri su bili sa njima, visoko iznad njihovih glava.
»Šta sad, Ajšo?« doviknu joj Said, onespokojen strašnom mišlju da mu
voljena žena može umreti ovde pod kopitima konjića za iznajmljivanje i pred
očima prodavaca soka od šećerne trske. »Ti si sve nas dovela do ivice
iscrpljenosti, ali evo sad jedne neosporne činjenice - tu je more. Gde je sad onaj
tvoj anđeo?«
Ona se, uz pomoć seljana, pope na jednu praznu tezgu pored dućančeta sa
voćnim sokovima, i nije odgovorila Saidu dok se nije našla na svojoj novoj visini
sa koje je mogla da ga gleda odozgo. »Džibril kaže da je more slično dušama
našim. Kad ih otvorimo, možemo da se probijemo u mudrost. Ako možemo da
otvorimo naša srca, možemo otvoriti i more.«
»Razdvajanje je bilo velika nesreća ovde na kopnu«, reče joj on podrugljivo.
»Mnogo ih je poginulo, možda se sećaš. Ti misliš da će u vodi biti drukčije?«
»Pst!« neočekivano izusti Ajša. »Anđeo samo što nije došao.«

Ovde, na licu mesta, iznenađivalo je to što posle sve one pažnje koju su
hodočasnici na svom putu izazivali gomila okupljenog sveta na ovoj plaži nije bila
velika; ali vlasti su na vreme preduzele mnoge mere predostrožnosti - drumove
zatvorile, saobraćaj skrenule u drugim pravcima; te se tako na plaži našlo samo
oko dve stotine radoznalih zevača. I nema da brineš.
Ono što je bilo čudno bila je činjenica da gledaoci nisu videli leptire, ni šta
su oni sledeće uradili. Ali Mirza Said je jasno video kako ogroman blistavi oblak
odleće iznad mora; kako se zaustavlja; kako lebdi; i kako uzima obličje nekog
kolosalnog bića, svetlećeg kolosa celog sazdanog samo od sićušnih razmahanih
krilaca, koji se prostirao od horizonta do horizonta, ispunjavajući nebo.
»Anđeo!« doviknu Ajša hodočasnicima. »Sad vidite! On je sve vreme bio sa
nama. Da li mi sad verujete?« Mirza Said vide kako se apsolutna vera vraća
hodočasnicima. »Da«, uzviknuše oni kroz plač, moleći je za oproštaj. »Džibril!
Džibril! Ya Allah!«
Mirza Said učini i poslednji napor. »Oblaci dobijaju razne oblike«, uzviknu
on. »Oblike slonova, filmskih zvezda, svakojake. Gledajte, to se čak i sad menja.«
Ali na njega niko nije obraćao pažnju; oni su posmatrali, zapanjeno, kako leptiri
rone u more.
Seljani su vikali i igrali od radosti. »Razdvajanje! Razdvajanje!« klicali su.
Neki prisutni građani doviknuše Mirzi Saidu: »Hej, mister, zbog čega su se ovi
tako raspalili? Mi ne vidimo da se nešto događa.«
Ajša je bila krenula ka vodi, a Mišal su ona dvojica pomoćnika vukli pored
nje. Said jurnu do Mišal i poče da se bori sa tim seljanima. »Sklanjajte se od moje
žene! Smesta! Prokletinje! Ja sam vaš zamindar. Pustite je; skidajte svoje prljave
ruke sa nje!« Ali Mišal prošaputa: »Neće. Odlazi, Saide. Ti si zatvoren. More se
otvara samo za one koji su otvoreni.«
»Mišal!« vrisnu on, ali njena stopala su već bila mokra.
Čim je Ajša ušla u vodu, seljani su počeli da trče. Oni koji nisu mogli da trče
skakali su na leđa onih koji su to mogli. Držeći u rukama svoju malu decu,
titlipurske majke su srljale u more; unuci su na ramenima nosili svoje babe i jurili
u talase. U roku od nekoliko minuta celo je selo bilo u vodi, pljuskajući, padajući,
dižući se, krećući se postojano napred, ka horizontu, i uopšte se ne osvrćući natrag,
na obalu. I Mirza Said je bio u vodi. »Vrati se«, preklinjao je svoju ženu. »Ništa se
ne događa; vrati se.«
Na rubu vode stajali su gđa Kureiši, Osman, sarpanč Din i Šri Šrinivas.
Mišalina majka jecala je operski: »O dete moje, bebice moja. Na šta će ovo
izići?« Osman reče: »Kad im bude jasno da se čuda ne dešavaju, oni će se okrenuti
natrag.« - »A oni leptiri?« upita ga Šrinivas, gunđavo. »Šta su oni bili?
Slučajnost?«
 I postepeno im je bivalo jasno da se seljani ne vraćaju. »Pa, oni ubrzo neće
osećati dno pod nogama«, reče sarpanč. »Koliko njih ume da pliva?« jecajući
upita gđa Kureiši. »Da pliva?« uzviknu Šrinivas. »Otkad to seoski narod pliva?«
Sve četvoro je vikalo jedno na drugo kao da su ih kilometri razdvajali, skačući s
noge na nogu, a vlastita tela su ih vukla ka vodi, da uđu u nju, da nešto učine.
Izgledali su kao da igraju na vatri. Jedna četa policajaca na dužnosti, koja je bila
poslata na obalu radi nadziravanja okupljanja svetine, stigla je baš kad je Said
izlazio iz vode.
»Šta se to događa?« upita komandir. »Kakva je to uzbuna?«
»Zaustavite ih«, dahtao je Mirza Said, pokazujući prema moru.
»Jesu li oni neki zločinci?« upita policajac.
»Oni će stradati«, odgovori mu Said.
Bilo je prekasno. Seljani, čije su se glave videle kako se pojavljuju i nestaju
u daljini, behu stigli do ivice podvodnog pruda. I gotovo svi zajedno, bez nekog
vidljivog nastojanja da se spasu, nestadoše ispod vodene površine. I posle
nekoliko trenutaka, nijednog od Ajšinih hodočasnika nije više bilo na vidiku.
Niko se od njih više nije pojavio. Ni jedna jedina glava koja grca ili ruka
koja mlatara.
Said, Osman, Srinivas, sarpanč Din, pa čak i gđa Kureiši, jurnuše u vodu,
vrišteći: »Bože, imaj milosti!… Ljudi! U pomoć! Dođite svi! Spasavajte!…«

Ljudska bića, kad su u opasnosti od davljenja, bore se protiv vode. Našoj

ljudskoj prirodi je protivno da jednostavno hodamo krotko napred dok nas more ne
proguta. Ali Ajša, Mišal Ahtar i titlipurski seljani mirno su potonuli, nestali ispod
morskog nivoa, i više nikad nisu viđeni.
Gđu Kureiši su policajci izvukli na obalu; lice joj je bilo modro, pluća su joj
bilapuna vode, te joj je bio potreban onaj poljubac života. Osman, Srinivas i
sarpanč Din su izvučeni ubrzo posle nje. Samo je Mirza Said Ahtar nastavio da
roni, sve dalje i dalje ka pučini, ostajući pod vodom sve duže i duže; dok i njega
nisu spasli iz Arabijskog mora, iscrpljenog, bolesnog i klonulog. Hodočašće je
bilo završeno.

Mirza Said se probudio u jednom bolničkom odeljenju i pored svog kreveta

ugledao jednog čoveka iz Odseka za kriminalistička istraživanja (OKI). Vlasti su
razmatrale mogućnost gonjenja preživelih iz Ajšine ekspedicije zbog pokušaja
ilegalnog emigriranja, a detektivima je bilo naloženo da svakog ponaosob
saslušaju i naprave zapisnike pre nego što im se ukaže prilika da se nađu i
dogovore šta da kažu.
Ovo je bilo svedočenje titlipurskog sarpanča Muhamada Dina: »Baš kad sam
izgubio snagu i pomislio da ću se sigurno udaviti u toj vodi, svojim sam rođenim
očima video- video sam kako se more razdvaja, kao kosa koju češljate i pravite
razdeljak na sredini; a oni su svi bili tamo, daleko od mene, i još su se više
udaljavali. I ona je bila sa njima, moja žena, Hadidža, koju sam voleo.«
A ovo je izjava koju je dreser bika, momak Osman dao detektivima koji su
bili jako uzdrmani sarpančevim svedočenjem: »Isprva sam se mnogo plašio da se
ne udavim. A ipak sam tragao, tragao uglavnom za njom, za Ajšom, koju sam znao i
pre nego što se izmenila. I konačno sam video kako se to dogodilo, ta čudesna
stvar. Voda se otvorila, a njih sam ugledao kako hodaju po dnu okeana, među
ribama koje su crkavale.«
Šri Šrinivas se zaklinjao u boginju Lakšmi da je video razdvajanje Arabijskog
mora; i pre nego što su došli do gđe Kureiši, detektivi su bili krajnje uznemireni,
jer su znali da je bilo nemoguče da ti ljudi zajednički iskonstruišu tu priču.
Mišalina majka, supruga velikog bankara, ispričala je istu priču svojim rečima.
»Verovali ili ne«, emfatično je završila, »ali ono što su moje oči videle, moj jezik
ponavlja.«
Naježeni OKI-detektivi pokušaše i sa onim grubim, »trećim stepenom«
saslušavanja: »Slušaj ti, sarpanče, nemoj da sereš iz pljuce. Toliko je ljudi bilo
tamo i niko nije video te stvari. Tela udavljenih već plutaju ka obali, naduvena k’o
baloni i smrdljiva k’o strvine. Ako nastaviš da nas lažeš, mi ćemo te odvesti tamo
i nabićemo ti njušku u istinu.«
»Možete vi meni da pokažete što god vam volja«, rekao je sarpanč Muhamad
Din svojim ispitivačima. »Ali ja ipak videh ono što videh.«
»A vi?!« OKI-detektivi se sakupiše, kad se probudio, da i Mirzi Saidu Ahtaru
postave isto pitanje. »Šta ste vi videli na onoj plaži?«
»Kako smete da me to pitate?« pobuni se on. »Moja žena se udavila. Nemojte
da mi dolazite i da me treskate po glavi tim vašim pitanjima.«

Kad je saznao da je Mirza Said bio jedini preživeli iz Ajšinog hadža koji nije
posvedočio da su se talasi razmakli - Šri Srinivas je bio onaj koji mu je ispričao
šta su ostali videli, dodavši tužno: »Naša je sramota što nismo smatrani za vredne
da im se pridružimo. Pred nama su se, uzvišeni gospodine, talasi zalupili kao dveri
Rajskog naselja.« - Mirza Said se slomi i briznu u plač; plakao je čitavu sedmicu i
jedan dan, a suvi jecaji tresli su mu telo još dugo posle nestanka soli iz njegovih
suznih kanala.
Onda je otišao kući.

Platnene ventilatore (punke) Peristana behu pojeli moljci a biblioteku razorili

milioni gladnih crvića. Kad je Said otvarao slavine, iz njih su umesto vode curile
zmije, a razne bube su bile nastanjene u velikom krevetu sa četiri stuba i
baldahinom u kojem su vicekraljevi nekad spavali. Bilo je to kao da je vreme
ubrzano teklo u njegovom odsustvu, da su, nekako, vekovi a ne meseci prošli, te
kad je dotakao onaj ogromni umotani persijski tepih u balskoj dvorani, sag se
mrvio pod njegovom rukom, a kade su bile pune žaba sa crvenim očima. Noću mu
je vetar donosio zavijanje šakala. Veliko, uzvišeno drvo bilo je mrtvo, ili blizu
smrti, a polja spržena i suva kao pustinja; vrtovi Peristana, u kojima je on, davno,
prvi put video jednu divnu mladu devojku, odavno behu požuteli i poružneli.
Lešinari su bili jedine ptice na nebu.
Izvukao je stolicu za ljuljanje na verandu, seo u nju, i blago se uljuljkivao u
san.

Jednom, samo jednom je otišao da poseti drvo. Selo se vremenom drobilo,

krunilo i u prašinu pretvaralo; neki seljaci-bezemljaši i pljačkaši behu pokušavali
da prigrabe napuštenu zemlju, ali ih je suša oterala. Tu nije padala kiša. Mirza
Said se zatim vratio u Peristan i zakatančio zarđalu kapiju. Nije ga zanimala
sudbina njegovih preživelih sapatnika; prišao je telefonu i istrgao žicu iz zida.
Posle više dana koje nije brojao, sinulo mu je da sve vreme ništa nije jeo i da
zapravo umire zbog gladovanja; jer je osećao kako mu telo smrdi na aceton; ali
kako nije bio ni gladan ni žedan, odlučio je da se ne bakće oko traženja hrane. A i
zašto da je traži? Mnogo je bolje da se ljulja u ovoj stolici i da ne misli, ne misli,
ne misli.

Poslednje noći svog života, začuo je buku kao da neki div lomi šumu gazeći
po njoj, i osetio smrad sličan divovskom prdežu; i onda je shvatio da drvo gori.
Izvukao se iz svoje stolice i oteturao, ošamućen, dole do vrta da gleda vatru čiji su
plamenovi gutali istorije, memorije, genealogije, prečišćavali zemlju i kretali ka
njemu da ga oslobode; a kako je vetar širio požar ka njegovom posedu sa
palatom,o brzo će, brzo i na njega doći red. Gledao je kako se drvo rasprskava u
hiljadu komadića i kako mu stablo puca, kao srce; zatim se okrenuo i posrćući
krenuo ka onom mestu u vrtu na kojem je Ajšu prvi put video; i sad oseti kako ga
tromost savlađuje, teret neki veliki, i on leže dole na tlo prekriveno suvim prahom.
Pre no što su mu se oči zatvorile, on oseti kako mu se nešto češe o usne i ugleda
mali roj leptira koji su lepršali nastojeći da mu uđu u usta. Onda se more sruči na
njega, i on je sad bio pod vodom pored Ajše koja čudesno beše izišla iz tela
njegove žene… »Otvori se«, vikala je. »Širom se otvori!« Pipci svetlosti su joj
strujali iz pupka i on ih je oštricom šake, kao satarom, seckao, seckao. »Otvori
se«, vrisnula je. »Čak si dovde došao, pa sad učini i ostalo.« - Kako je mogao da
čuje njen glas? - Bili su pod vodom, izgubljeni u huci mora, ali on je nju ipak jasno
čuo, svi su je čuli, taj glas poput zvona. »Otvori se«, reče ona. On se zatvori.
Bio je tvrđava čija se kapija sa gvozdenim treskom zalupila. - Davio se. - I
ona se davila. Video je kako joj voda ispunjava usta, čuo kako počinje da klokoće
ulazeći joj u pluća. Onda nešto u njemu odbi to, napravi drukčiji izbor, i u tom
trenutku, kad mu srce prepuče, on se otvori.
Telo mu se rascepi nadvoje od adamove jabučice do prepona, te je ona tako
mogla da dopre duboko u njega, a sad je i ona bila otvorena, svi su bili otvoreni; i
u trenutku njihovog otvaranja, voda se razdvoji i oni krenuše ka Meki, hodajući
preko dna Arabijskog mora.
IX ČAROBNA LAMPA
 Osamnaest meseci posle svog srčanog napada, Saladin Čamča je ponovo seo
u avion odazivajući se tako na telegram sa vešću da mu se otac nalazi u
poslednjem stadijumu multipnog mijeloma, sistemskog raka koštane srži, koji je
»sto-posto fatalan«, kako je Čamči nesentimentalno rekla njegova lekarka opšte
prakse kad ju je pozvao telefonom da proveri. Između oca i sina nije bilo stvarnog
dodira još od onog davnog vremena kad je Čangez Čamčavala poslao Saladinu
pismo sa novcem od prodatog njegovog drveta, oraha koji je on tada oborio.
Saladin mu je bio poslao vrlo kratko pisamce sa obaveštenjem da je preživeo
nesreću Bostana, a očevo pismo bilo je još jezgrovitije: »Obaveštenje primljeno«.
Ali kad mu je stigao telegram sa tom lošom vešću - potpisala ga je njemu
nepoznata očeva druga žena, Nasrina II, a ton je bio prilično nelakiran: OTAC
ODLAZI BRZO + AKO ŽELIŠ DA GA VIDIŠ BOLJE ODMAH KRENI + N
ČAMČAVALA (GĐA) -sa iznenađenjem je otkrio da je i posle večno zamršenih
odnosa sa svojim ocem, posle mnogih »kurcšlusa« i »neopozovljivih razilaženja«,
ponovo bio u stanju da reaguje normalno i bez komplikacija. Jednostavno, i
prevashodno, osećao je da mora stići u Bombaj pre nego što Čangez ode iz njega
zauvek.
Najduži deo dana proveo je, prvo, stojeći u redu za vizu pred konzularnim
odsekom u zdanju zvanom India House, a zatim je pokušavao da jednog umornog
službenika ubedi da mu je viza hitno potrebna. Glupo je bio zaboravio da ponese
telegram, i zato mu je ovaj rekao da je »potrebandokaz. Znate, tako bi svako
mogao da dođe i kaže da mu je otac na samrti, zar ne? Da bi ubrzao stvar«. Čamča
se borio da savlada svoj bes, ali naposletku planu. »Da li vam ja ličim na nekog
kalistanskog sektaškog fanatika?« Službenik sleže ramenima. »Reći ću vam ko sam
ja«, riknu Čamča raspaljen tim gestom. »Ja sam onaj nesrećnik koga su teroristi
digli u vazduh, u vazduhu, koji je sa neba, sa visine od devet hiljada metara padao
zbog terorista, a sad zbog tih istih terorista moram da trpim uvrede mastiljara kao
što ste vi.« Njegova molba za vizu, koju je njegov neprijatelj dobro zavukao na
dno jedne velike gomile molbi, bila je rešena tek tri dana kasnije. Prvi avion, po
redu letenja, polazio je trideset šest sati posle toga: i to je bio jedan Air India 747,
sa nazivom Đulistan.
Đulistan i Bostan, rajski vrtovi-blizanci-jedan je eksplodirao, a sad je tu i
drugi koji… Idući jednim od kanala kroz koje putnici sa Terminala Tri kaplju u
avion, Čamča ugleda namalani naziv na trupu pored otvorenih vrata »boinga« 747,
i za dve-tri nijanse postade bleđi u licu. Potom začu indijsku stjuardesu u sariju
koja ga je pozdravljala dobrodošlicom ali sa nepogrešivo kanadskim akcentom, na
što on izgubi hrabrost pa poče da se vrti ka izlazu da pobegne, sa refleksom pravog
straha. I kad se tu zaustavio, licem prema mnoštvu razdražljivih putnika koji su
čekali da se ukrcaju, bio je svestan toga kako mora da im glupo izgleda, sa svojom
smeđom kožnom torbom u jednoj ruci, dve vreće na »zip« za odela u drugoj i sa
izbuljenim očima; ali nekoliko trenutaka nije mogao ni da se makne. Gomila sveta
je postajala nervozna; ako je ovo arterija, pomisli on i protiv svoje volje, onda
sam ja u njoj prokleti čep. »I ja sam nekad bio ku ku kukavica u av av avionu«,
reče jedan veseo glas. »Ali sad zana zana znam jedan dobar š-š-š štos. Kad av av
letelica uzleće, ja mama mama mašem rukama kao pticai av av aeroplan odleti
pravo u neje neje nebo.«

»Danas je glavna bobo boginja apsolutno Lakšmi«, Sisodija poverljivo otkri

preko čaše viskija čim su se bezbedno uzdigli. (I bio je od reči - žestoko je mahao
rukama dok je Đulistan jurio po pisti pred uzletanje, pa se posle zadovoljno vratio
na svoje sedište, blistajući čedno. »To uvek papa pali.« Obojica su putovali sedeći
na gornjem »deku« džambo-džeta 747, rezervisanom za nepušače u »biznis-klasi«,
a Sisodija se bio premestio na prazno sedište pored Čamče, kao vazduh koji
ispunjava vakuum.»Zovite me Viski«, zahtevao je. »Kojom se vi pro profesijom
bavite? Koko koliko zarađujete? Koliko ste već dudu dugo van zem zemlje? Je l’
znate neke žene u gradu, ili vam je tamo potrebna neka popo popo pomoć?«)
Čamča zatvori oči i usredsredi misli na svog oca. Najtužnija stvar bila je
činjenica, shvatio je on, da nije mogao da se seti ni jednog jedinog srećnog dana sa
Čangezom u toku celog svog života odraslog čoveka. A najugodnija stvar bilo je
otkriće da se, posle svega, na kraju, čoveku može oprostiti čak i onaj neoprostivi
zločin što je nečiji otac. Drži se! molio je ćuteći. Dolazim što brže mogu. »U ova
vivi visoko materijalistička vremena«, objašnjavao je Sisodija, »koja druga
boboginja ako ne boboginja bobogatstva i obilja? U Bombaju mladi biznismeni
pripriređuju hihi hindu religiozne ,puđa’-obrede uz kok kok koktel-partije, koji
traju cece celu noć. Kip boginje Lakšmi predsedava, sa is ispruženim rukama dok
joj se male sis sijalice duž njenih prs prstiju brzo pale-gase- shvatate - kao da pro
prosipa blabla blago iz svojih šaka.« Ispred bioskopskog ekrana, stjuardesa je
demonstrirala razne bezbednosne procedure. A u jednom uglu ekrana odvijala se
projekcija kratkog filma na kojem je neka muška figura prevodila njena verbalna
uputstva na jezik znakova. Bio je to napredak, priznao je Čamča. Film umesto
Ijudskih bića, jedno malo povećanje u sofisteriji (davanje znakova) i jedno veliko
povećanje cene prevoza. Visoka tehnologija tobož u službi bezbednosti putnika;
dok je u stvarnosti putovanje avionom svaki dan postajalo sve opasnije - svetska
flota putničkih aviona je starila i niko nije mogao da snosi izdatke za njeno
obnavljanje. Sa tih aviona je svaki dan ponešto otpadalo, ili je bar tako izgledalo,
a povećavao se i broj sudara aviona i onih za-dlaku-izbegnutih. Prema tome, taj
film je bio jedna vrsta laži, jer je on zapravo govorio: Gledajte dokle mi idemo
radi vaše bezbednosti! Mi vam pravimo čak i filmove o tome. Stil umesto suštine,
slika umesto stvarnosti… »Ja nameravam da fifi finansiram snimanje jednog veve
velikog filma o njoj«, reče Sisodija. »To je u najstrožoj tata tajnosti. Možda će
glavnu ulogu igrati znamenita Šridevi, nana nadam se. Pošto je Džibrilov povratak
čab čab čabrirao, ona je sad glavna fofo fora.«
Čamča je čuo da je Džibril Farišta zajebao stvar svojim povratkom na film.
Njegov prvi film Razdvajanje Arabijskog mora strašno je loše prošao; pravo
zglajznuće i čabar: specijalni efekti su delovali kao »domaća radinost«, cura u
glavnoj ulozi Ajše, neka Pimpl Bilimorija, bila je tužno neprikladna, a Džibrilov
sopstveni portret arhanđela na mnoge je kritičare delovao kao narcistički i
megalomanski. Vreme kad on nije mogao da greši bilo je prošlo; njegov drugi film,
Mahaund, sudario se sa svim mogućim verskim grebenjem i potonuo bez traga.
»Znate, on je sam izabrao da radi sa nekim drugim producentima«, jadikovao je
Sisodija. »Pohpoh pohlepnost filmske zve zvezde. Kod mene ti efef efekti uvek
dobro funkcionišu, a tu se i dobar uk ukus pod, podera, podrazumeva.« Saladin
Čamča zatvori oči i zavali se u sedištu. Popio je svoj viski suviše brzo zbog straha
od letenja, pa je počelo da mu se vrti u glavi. Sisodija se, izgleda, nije prisećao
svojih prošlih veza sa Džibrilom, što je Čamči odgovaralo. A veze i pripadaju
tamo: prošlosti. »Šš šš Šridevi kao Lakšmi«, pevušio je Sisodija, ali ne naročito
poverljivo. »Ma, to je čiči čisto zlato. Vi ste glu glu glumac. Vi treba da radite
tamo kod kuće. Javite mi se. Možda ćemo moći da napra napravimo neki posao. A
taj film: biće to čista plat plat platina.«
U Čamčinoj glavi se vrtelo. Kako reči dobijaju čudna značenja. Samo
nekoliko dana ranije, to tamo kod kuće zazvučalo bi mu lažno. Ali sad mu je otac
umirao a stare emocije su slale svoje pipke da ga ščepaju. Možda mu se jezik opet
uvrće, šaljući svoje akcente na Istok zajedno sa ostalim delovima njegovog bića.
Jedva se usudivao da otvara usta.
Skoro dvadeset godina ranije, kad je mladi Saladin, sa tek dobijenim novim
(umetničkim) imenom, noktima strugao sredstva za život sa margina londonskog
teatra, da bi održavao bezbedno rastojanje od svog oca, dok je Čangez, na svoj
način, uzmicao, povlačeći se i od sveta i postajući religiozan; dakle, tada, jednog
dana, sasvim neočekivano, otac je pisao sinu nudeći mu kuću. Ta očeva svojina
bila je jedna loše projektovana velika vila u stilu palate, na brdu Solanskom. »To
je moje prvo imanje u životu«, pisao je Čangez, »i sad je takođe prvo koje tebi
poklanjam.« A Saladinova prva reakcija bila je u njegovom viđenju te ponude kao
zamke, kao načina za njegovo vraćanje kući, u mreže moći njegovog oca; a kad je
doznao da je na to solansko imanje država već davno bila stavila zabranu zbog
neplaćenog poreza (tada još u naturi, u vidu određene količine crnog bibera u
zrnu), i da se u tom zdanju već godinama nalazila, pod kirijom, neka škola za
dečake, taj poklon se pokazao i kao obmana. Šta je Čamču bila briga da li će ta
škola da ga, prilikom njegovih eventualnih poseta, tretira kao nekog šefa države u
viziti i da ga postavlja na počasnu tribinu na dan školskog sleta i gimnastičkih
vežbi? Takve stvari su godile Čangezovoj neizmernoj sujeti, ali Čamči ništa od
toga nije bilo potrebno. A zapravo škola uopšte nije nameravala da se seli iz te
zgrade; taj poklon je zato bio nekoristan, a uz to bi stvarao i administrativne
glavobolje. Pisao je ocu da odbija njegovu ponudu. I to je bio poslednji put da je
Čangez Čamčavala pokušao da mu nešto da. Kuća se povukla pred bludnim sinom.
»Ja nikad ne zaboravljam lilica«, govorio je Sisodija. »Vi ste mimi Mimin
prijatelj. Onaj preživeli iz Bostana. Znao sam ja to već onog trenutka kad sam vas
vivi video onako upa upa upaničenog na ulazu. Nadam se da se više ne osećate m-
m-m-mnogo lolo loše.« Saladinu se srce steže i on odmahnu glavom, ne, dobro se
osećam, zaista. Sisodija, sijajući kao zategnuto koleno, ružno namignu na jednu
stjuardesu i naruči još viskija. »Kaka kakva šteta ono sa Džibrilom i njegovom
dada damom«, nastavljao je Sisodija. »Ka-kako joj samo lele lepo bebe beše ono
njeno ime, ala ala Aleluja. I kakakakav temperament u tog momka, i kokoliko je on
jedan ljubo ljubomoran titi tip. A to jako teško papa papa pada jednoj modernoj
dede devojci. Oni su se ras-kanta-kanta raskantali.« Saladin se ponovo povuče u
svoj lažni san. Ja sam se tek oporavio od prošlosti. Idi, ostavi me na miru.
On je formalno bio izjavio da se potpuno oporavio, zapravo tek pet nedelja
ranije, na svadbi Mišal Sufijan i Hanifa Džonsona. Posle smrti njenih roditelja u
požaru Šaandaara, Mišal je bila opsednuta strašnom, nelogičnom krivicom, zbog
čega joj se majka javljala u snu, koreći je: »Eh, da si mi samo pružila onaj aparat
za gašenje vatre koji sam ti tražila. Da si samo dunula malo jače. Ali ti nikad ne
slušaš šta ti ja govorim, a i pluća su ti toliko trula od tih cigareta da kad duneš ne
možeš ni sveću da ugasiš a kamoli kuću koja gori.« Pod strogim pogledom duha
svoje majke Mišal se odselila iz Hanifovog stana, unajmila sobu u nekoj kući sa
još tri žene, podnela molbu i dobila posao u sportskom centru da radi na starom,
upražnjenom mestu Džampija Džošija, i borila se sa osiguravajućim kompanijama
dok joj nisu isplatile novac od osiguranja kuće protiv požara. Tek kad je Šaandaar
bio renoviran i spreman za otvaranje pod njenim upravljanjem, duh Hinde Sufijan
se složio da je vreme da ode u zagrobni život; posle čega je Mišal telefonirala
Hanifu i upitala ga da li hoće da se njom oženi. On je bio toliko iznenađen da nije
mogao da joj odgovori, pa je pružio slušalicu jednom svom kolegi, koji joj je
objasnio da je g. Džonsonu maca pojela jezik, te je on prihvatio Mišalinu ponudu u
ime zanemelog advokata. I tako su se svi oporavljali od tragedije; čak je i Anahita,
koja je morala da živi kod jedne svoje ubistveno staromodne tetke, uspela da
izgleda zadovoljno na venčanju, možda zato što joj je Mišal bila obećala svoje
sopstvene sobe u renoviranom hotelu Šaandaar. Mišal je bila zamolila Saladina da
joj bude venčani kum, iz zahvalnosti za njegov pokušaj da spase život njenih
roditelja, i na njihovom putu k;i matičnom uredu, u kombiju Ružičastog (sve
optužbe protiv ovog disk-džokeja i njegovog gazde, Džona Mazlame, bile su
povučene zbog nedostatka dokaza), Čamča je rekao nevesti: »Danas se i ja osećam
kao da mi život počinje iznova; možda počinje i svima nama.« Što se, pak, njega
lično ticalo, on je izdržao »baj-pas«-operaciju i imao teškoće da se pomiri sa
onoliko smrtnih slučajeva kao i sa svojim noćnim košmarnim vizijama kako se
ponovo pretvara u neku vrstu paklenog demona s razdeljenim kopitima. A bio je,
neko vreme, i profesionalno osakaćen tako dubokim stidom da je - kad su klijenti
najzad počeli da ga ponovo pozivaju tražeći da im pozajmljuje neki od svojih
glasova za televizijske reklame, na primer, glas zamrznutog zrna graška ili neke
razigrane kobasice poput »čiča-gliše« sa tankim rukama i nogama - osećao kako
mu uspomena na one njegove telefonske kriminalne rabote izvire iz grla i davi
personifikacije na samom početku. Ali na Mišalinom venčanju, on se neočekivano
oseti slobodnim. Bila je to jedna moćna ceremonija, dobrim delom zato što tokom
cele proceđure mladi par nije mogao da se uzdrži, pa su se svaki čas ljubili, tako
da ih je matičarka (jedna prijatna mlada žena) morala da opominje da je ne
zadržavaju i da saslušaju njene prigodne reči pre zakazanog vremena za sledeće
venčanje (upozorila je i goste da tog dana ne piju mnogo ako nameravaju da voze
kola). Posle toga, ljubljenje se nastavilo u Šaandaaru, poljupci su im postepeno
bivali i duži i eksplicitniji, dok gosti, konačno, nisu počeli da se osećaju kao
osobe koje im se naturaju u njihovim intimnim trenucima privatnog života, pa su se
tiho izvukli, ostavljajući Hanifa i Mišal da uživaju u strasti koja ih je toliko bila
obuzela da čak nisu ni primetili kako im prijatelji odlaze; zaboravili su i na malu
grupu dece koja su se skupljala napolju ispred prozora Šaandaar-kafea da ih
gledaju. Čamča, poslednji gost koji je odlazio, učinio je mladencima uslugu time
što je spustio roletne, na veliko nezadovoljstvo dece; pa je odšetao dalje
rekonstruisanom Visokom ulicom, osećajući se tako lak na nogama da je u stvari,
malo smeteno, i poskakivao.
 Ništa nije večito, pomislio je iza zatvorenih očiju negdeiznad Male Azije.
Možda je nezadovoljstvo onaj kontinuum kroz koji se ljudski život kreće, a radost
samo jedan niz kratkih svetlica, ostrvaca na brzoj reci. Ili ako to nije
nezadovoljstvo, onda je bar melanholija… Ova njegova nutrenja prekide krepko
hrkanje iz sedišta. G. Sisodija je spavao, sa čašom za viski u ruci.
Producent je očigledno bio »hit« za stjuardese. Nestašno su trčkarale oko
njegove zaspale ličnosti, odvajale čašu od njegovih prstiju i premeštale je na neko
bezbedno mesto, pokrivale mu ćebetom donju polovinu tela i drhtavim glasovima
izražavale svoje divljenje iznad njegove rashrkane glave: »Zar nije cakan k’o neka
buca-kuca? Gledaj ga samo, pravi mali slatkiš, časna reč! Puslica!« Čamča se
iznenada seti kako su ga one dame iz visokog bombajskog društva tapkale po glavi
u toku onih malih »soarea« njegove majke, te se borio da zaustavi suze od
iznenađenja. Sisodija je zapravo izgledao malčice bestidno; bio je skinuo naočare
pre nego što je zaspao, a bez njih je imao neki čudno razgolićen izgled. On je
Čamči mnogo ličio na jedan ogroman Šivin lingam - na onaj falus, simbol koji se
nosi na obredu obožavanja hinduističkog boga Šive. Možda je to objašnjavalo
njegovu popularnost medu damama.
Prelistavajući magazine i novine koje su mu dale stjuardese, Saladin slučajno
zapazi da mu je jedan stari poznanik u nevolji. Hal Valansov prečišćeni i sanirani
Aliens Show gadno je krahirao u Sjedinjenim Državama i skinut je sa televizijskog
programa. A što je još gore, njegovu reklamnu agenciju i pridružene kompanije
progutao je neki američki gigant, i bilo je veliko pitanje da li se Hal može izvući iz
te platke, jer je posle pobede tog prekookeanskog zmaja pognuo glavu. Teško je
bilo žaliti Valansa, nezaposlenog i spalog na nešto preostalog kapitala, napuštenog
od svoje voljene gđe Torčer, prognanog u predvorje pakla rezervisano za pale
miljenike, zajedno sa upropašćenim preduzetnicima-novatorima u aeronautici,
finansijerima-sivim eminencijama i otpadničkim bivšim ministrima; ali Čamča,
leteći ka očevoj samrtnoj postelji, bio je u tako uzvišenom emocionalnom stanju da
je uspešno u svom grlu izazvao praštajuću knedlu čak i za grešnog Hala. Pored
čijeg bilijarskog stola, maglovito se pitao, ona njegova Bebica sad drži tak i
udara lopte?
U Indiji, rat između muškaraca i žena nije pokazivao nijedan znak smirivanja.
U listu Indian Express pročitao je belešku o najnovijem »samoubistvu neveste«.
Njen muž, Prađapati, iščezao i negde se krije. Na sledećoj strani, roditelji mladih
momaka i dalje traže a roditelji mladih devojaka ponosno nude neveste
»beličaste« kože. Čamča se seti ženinog prijatelja Bupena Gandija koji je sa
velikom gorčinom i besom govorio o takvim stvarima. »Kako da optužujemo druge
zbog predrasuda kad su i naše ruke tako prljave?« besedio je on. »Mnogi od vas
Indijaca u Britaniji govore o žrtvama raznih blefera. Dakle: ja nikad nisam bio
lamo, ja ne znam vašu situaciju, ali moje lično iskustvo mi govori da ja nikad
nisam mogao da se ugodno osećam kad me je neko opisivao kao žrtvu. U klasnom
smislu, očigledno, ja to nisam. A kulturološki govoreći, ovde imamo sve moguće
vrste bigoterije, sve one postupke vezane za tlačiteljske grupe. I dok su mnogi
Indijci nesumnjivo potlačeni, ja mislim da niko od nas nije ovlašćen da polaže
pravo na jedan tako sjajan položaj.«
»Nevolja sa Bupenovim radikalnim kritikama«, primetila je Zini, »jeste u
tome što reakcionari kao što je ovaj Salad-baba prosto uživaju da ih halapljivo
gutaju.«
Besneo je i skandal oko naoružanja; da li je indijska vlađa šljunula lovu
posrednicima, u vidu provizije, pa se zatim sakrila iza lepog paravana? Tu su
velike sume novca potrošene, a poverenje Predsedniku vlade je oslabilo; ali
Čamču ništa od toga nije moglo da uznemiri. On je buljio u jednu mutnu fotografiju,
na jednoj od unutrašnjih strana novina, na kojoj su se nejasno videli neki naduveni
oblici, u velikom broju, kako ih nosi reka. U jednom gradu na severu Indije došlo
je do pokolja muslimana i njihovi leševi su bili pobacani u vodu, gde su očekivali
akciju nekog dikensovskog čamdžije Gafera Heksama dvadesetog veka.Bilo je na
stotine naduvenih i smrdljivih tela; činilo mu se da se smrad diže i širi sa same te
strane novina. A u Kašmiru je jedan, nekad popularan, glavni sveštenik dobio za
vreme molitve cipele u glavu, kojima su ga gađale rasrđene grupe islamskih
fundamentalista zato što je »šurovao« sa Kongresom-I. Na sve strane:
komunalizam i sektaška zategnutost: kao da su sami bogovi krenuli u rat. U večitoj
borbi između lepote i surovosti ovoga sveta, surovost je svakodnevno
napredovala. Sisodijin glas upade u ove mrzovoljne misli. Producent se bio
probudio i ugledao jezivu fotografiju iz mesta Miruta koja je buljila u njega sa
Čamčinog isturenog avionskog stočiča. »Činjenica je«, reče on bez svoje
uobičajene dobroćudnosti, »da je religijska ve-vera koja ozakonjuje dup dup
duboke i uz-uzvišene ljudske težnje, danas u našoj dom-domovini sluškinja
najnižih nag nag nagona, a bobo Bog je kreatura zla.«
POZNATI ISTORIČARI ODGOVORNI ZA UBISTVA - naveo vladin
predstavnik na konferenciji za štampu, ali »napredni elementi« odbacili tu analizu.
GRADSKA POLICIJA ZAGAĐENA KOMUNALNIM AGITATORIMA,
protivargumenat nagoveštava. HINDU-NACIONALISTI POBESNELI I VRŠE
NASILJE. U jednom političkorn časopisu nalazila se fotografija oglasne table
istaknute ispred džamije Juma Masjid u Starom Delhiju. Imam, trbušast čovek
ciničnih očiju, koji se skoro svakog jutra može naći u svom »vrtu« - zapravo u
jednoj pustolini sa crvenom zemljom i tucanikom, u senci džamije, kako broji
rupije od priloga vernika, i od svake novčanice posebno pravi svitak, te tako
izgleda kao da drži punu šaku onih prostih, uvijenih cigareta od krdže i koji, lično,
nije bio tuđin u komunalističkoj politici - očigledno je bio rešen da onaj užas u
Mirutu okrene na dobro. Ugasimo vatru pod našim grudima, vapila je tabla.
Poklonimo se i odajmo poštu onima koje policijski meci pretvoriše u mučenike.
A zatim: A vaj! A vaj! A vaj! Probudi se, Predsedniče vlade! I najzad, poziv na
akciju: Krenućemo u bandh!- i datum tog štrajka u koji će krenuti.
»Teški dani«, nastavljao je Sisodija. »Ovi Del(h)i Del(h)i delikti zadaju gaga
gadne udarce fifi filmu kao i tele televiziji i privredi.« Zatim se razvedri kad
ugleda stjuardese kako prilaze putnicima. »Poveriću vam da sam čačača član kluba
na vis visokom nivou«, reče on veselo da ga čuju domaćice aviona. »A vi? Da li
treba da i vavav vama pripremim neko pić pić pićence?«
O, te disocijacije za koje je ljudska svest sposobna, divio se Saladin
sumorno. O, te protivurečne ličnosti koje se međusobno guraju i ćuškaju u ovoj
našoj vreći od žive kože. Nije nikakvo čudo što smo nesposobni da se dugo
usredsredujemo na neku stvar; nije čudo ni to što smo izumeli daljinski upravljač i
uređaj za skakanje sa kanala na kanal. Kad bismo te instrumente okrenuli prema
sebi, otkrili bismo više kanala nego što bi ijedan kablovski ili satelitski moćnik
ikad mogao i da sanja… I sam je primećivao kako mu misli skreću - uprkos tome
što je uporno nastojao da ih usredsredi na svog oca - ka pitanjima koja su se
odnosila na gđicu Zinat-Zini Vakil. On joj je unapred poslao telegram,
obaveštavajući je o svom dolasku; da li će ga dočekati na aerodromu? Šta bi
moglo i šta ne bi moglo da se desi između njih? Da li je on, ostavivši je, ne
vrativši joj se i izgubivši vezu sa njom, jedno vreme - učinio onu Neoprostivu
Stvar? Da li se ona - pomisli on uz šok što mu to nije ranije palo na pamet - udala?
Da li je u nekog zaljubljena? Za nekog vezana? A što se njega tiče: šta on stvarno
želi? Znaću kad je budem video, pomisli Saladin. Budućnost, čak i kad je ona
samo pitanjima obmotano svetlucanje, neće biti pomračena prošlošću; pa čak i kad
se smrt približava središtu bine, život nastavlja da se bori za ista prava.
Let je prošao bez ikakve nezgode.
Zinat-Zini Vakil nije čekala na aerodromu.
»Hajde, požurite«, mahnu mu Sisodija. »Moja koko kola čekaju, molim vas
dodopustite mi da vas odbacim.«

*
 Tridesetpet minuta docnije, Saladin Čamča bio je na Skandal Pointu, i sa
torbom i vrećama za odela stajao pred kapijom svog detinjstva, gledajući u uvozni
video-kontrolni sistem iznad ulaza. Na visokom zidu oko imanja, na jednom delu
blizu kapije bili su »sprej«-farbom napisani slogani protiv narkomanije: DO
ĐAVOLA, NE KOD BOGA/ODVEŠĆE TE TVOJA DROGA./BUDUĆNOST TI
JE CRNA, STOGA! Hrabro, lafe, bodrio je sebe; i, kako je pisalo, zazvonio je,
jednom, dugačko, da bi ga dobro čuli.

U bujnom vrtu, uznemiren mu pogled pade na panj oborenog oraha. Sad im

verovatno služi kao piknik-sto, pomislio je ogorčeno. Njegov je otac uvek imao
dara za melodramatične, samosažaljevajuće gestove, te da on tu ruča, na površini
koja nosi u sebi snagu za udaranje dobrih emocionalnih šljaga - uz, bez sumnje,
mnoge duboke uzdahe između velikih zalogaja - sasvim bi ličilo na njega. Da li će
on i do same svoje smrti da kampuje, pitao se Saladin. Kakvu li tek sad
razmetljivu igru sa glumatanjem i traženjem saosećanja od publike izvodi taj
matori kopilan!? Ko god se nalazi u blizini čoveka koji umire, potpuno zavisi od
njegove milosti i nemilosti. Udarci zadati sa samrtne postelje ostavljaju modrice
koje nikad ne prolaze.
Njegova maćeha iziđe iz mramorne palate čoveka na samrti da Čamču
pozdravi, i to učini bez i najmanjeg nagoveštaja neke zlobe. »Salahudine. Dobro je
što si došao. To će mu podići duh, a on sad baš sa svojim duhom mora da se bori,
jer mu je telo manje-više propalo.« Bila je možda šest ili sedam godina mlada
nego što bi sad bila Saladinova majka, ali izvađena iz istog pticolikog kalupa.
Njegov krupni, rasprostrivi otac bio je izvanredno dosledan, bar u tim stvarima.
»Koliko mu je još ostalo?« upita Saladin. Nasrina je bila isto onako trezvena kao i
u svom telegramu. »To može da se desi svaki dan.« Mijelom se bio proširio kroz
sve Čangezove »dugačke kosti« - rak je bio doneo svoj sopstveni rečnik u kuću; tu
se više nije govoriloo rukama i nogama - niti se na taj način mislilo. Kancerozne
ćelije bile su otkrivene i u njegovoj krvi oko kostiju. »Trebalo je to na vreme
otkriti«, reče Nasrina, a Saladin poče da oseća moć te stare dame, snagu volje
pomoću koje je ona vladala svojim osećanjima. »On je upadljivo slabio za ove
poslednje dve godine. A žalio se i na glavobolju i bolove u kostima, na primer, u
kolenima. Znaš kako ti je to: kod starog čoveka za sve kriviš njegove godine, pa i
ne pomišljaš na neku groznu, podmuklu bolest.« Zaustavila se, osećajući da treba
da obrati pažnju na svoj glas. Kasturba, bivša ajah, beše izišla da im se pridruži u
vrtu. lspostavilo se da je njen muž Valab umro skoro godinu dana ranije, od
starosti, u snu: nežnija smrt od one koja je sad razjedala telo njegovog poslodavca,
zavodnika njegove žene. Kasturba je i dalje nosila šarene sarije Nasrine Prve: za
danas je bila izabrala jedan od najvrtoglavijih sa crno-belim naštampanim op-art
dezenom. I ona se srdačno pozdravila sa Saladinom: zagrljaj-poljupci-suze. »A što
se mene tiče«, rekla je jecajući, »ja neću prestati da molim da se desi čudo, dok
god ima i najmanje daha u njegovim jadnim plućima.«
Nasrina Druga zagrli Kasturbu; glava svake od njih počivala je na ramenu one
druge. Bliskost između te dve žene bila je spontana i neuprljana srdžbom; kao da je
bliskost smrti sprala sve kavge i ljubomore života. Dve siare dame tešile su jedna
drugu, svaka ublažavajući bol onoj drugoj zbog bliskog gubitka najdragocenije
stvari: ljubavi. Ili, pre: voljenog čoveka. »Hajde«, Nasrina najzad reče Saladinu.
»On treba da te vidi, odmah.«
»Da li on zna?« upita Saladin. Nasrina odgovori neodređeno: »On je
inteligentan čovek. Stalno pita - kud ode sva ta krv? Kaže, postoje samo dve
bolesti kod kojih krv ovako nestaje. Jedna je tuberkuloza.« Ali Saladin je bio
uporan - zar on nikad nije izgovorio tu reč? Nasrina pognu glavu. Tu reč nikad nije
izgovorio ni Čangez niti iko u njegovom prisustvu. »Pa, treba li on to da zna?«
upita Čamča. »Zar čovek nema prava da se pripremi za svoju smrt?« I on zapazi
kako Nasrinine oči jednog trenutka zasijaše. Ko si ti da nam govoriš šta je naša
dužnost. Ti si sva prava žrtvovao. Zatim taj sjaj ugasnu, i dok je sad govorila, glas
joj je bio ravan, bezosećajan, nizak. »Možda je tačno to što kažeš.« Ali Kasturba
zavapi: »Ne! Kako da mu se to kaže, jadniku? To će mu slomiti srce.«
Rak je bio zgusnuo Čangezovu krv do te mere da ju je njegovo srce sa
najvećim mogućim naporom pumpalo i stvaralo cirkulaciju. Takođe mu je zagadio
krvotok stranim telima, pločastim ćelijama bez hemoglobina, koje su napadale
svaku krv koju je dobijao transfuzijom, iako je bila njegove grupe. Znači, ja čak ni
tako malo ne mogu da mu pomognem, shvatio je Saladin. Čangez bi lako mogao
da umre zbog tih uzgrednih posledica pre nego što ga sam rak dokrajči. Kad bi on
umro od raka, njegov kraj bi bio ili zbog zapaljenja pluća ili prestanka funkcije
bubrega; lekari, znajući da nikako ne mogu da mu pomognu, poslali su ga kući da tu
sačeka kraj. »Pošto je mijelom sistematska bolest, hemoterapija i zračenje se ne
primenjuju«, objašnjavala je Nasrina. »Jedini lek za to je melfalan koji u nekim
slučajevima može da produži život, čak i više godina. Međutim, rekli su nam da on
spada u kategoriju koja ne reaguje na melfalan-tablete.« Ali to nije njemu rečeno,
Saladinov unutrašnji glas bio je uporan. A to je greška, greška, greška. »Ipak se
dogodilo čudo«, uzviknu Kasturba. »Doktori su rekli da je to jedan od najbolnijih
rakova; ali tvoj otac nema bolove. Ako se moliš Bogu, onda ti on ponekad podari
milost.« I upravo je zbog tog ćudljivog odsustva bolova trebalo da prođe toliko
vremena da bi se utvrdila dijagnoza; rak se bar dve godine širio u Čangezovom
telu. »Sad bih morao da ga vidim«, blago reče Saladin, molećivim tonom. Dok su
razgovarali u vrtu, bio je prišao jedan sluga i odneo mu torbu i vreće sa odelima u
kuću; a sad je i on, konačno, pošao za svojim odelima.
Unutrašnjost kuće bila je nepromenjena - velikodušnost druge Nasrine u
poštovanju uspomene na prvu izgledala je neograničena, bar tokom tih dana,
poslednjih dana života njihovog zajedničkog supruga na ovom svetu - sem što je
Nasrina II bila doselila svoju zbirku punjenih ptica (pupavaca i retkih papagaja
pod staklenim zvonima i jednog velikog kraljevskog pingvina koji je stajao u
mermernom holu sa mozaikom, dok su mu na kljunu vrveli mali crveni mravi) i
zastakljene drvene kutije sa leptirima pribodenim čiodama. Saladin je prolazio
pored te šarolike galerije mrtvih krilaca idući ka radnoj sobi svoga oca - Čangez
je zahtevao da mu se isprazni spavaća soba na spratu i njegov krevet prebaci dole
u njegov kutak osamljenosti, kabinet sa drvenim lamperijama, pun trulećih knjiga,
kako ukućani ne bi morali da ceo dan trče gore-dole radi staranjao njemu - i najzad
priđe vratima smrti.
Rano u svom životu Čangez Čamčavala je stekao zbunjujuću veštinu da spava
sa potpuno otvorenim očima, »da uvek budem na oprezu«, kako je voleo da kaže.
Ali, sad, kad je Saladin tiho ušao u sobu, utisak koji su stvarale te otvorene sive
oči, slepo iskolačene prema tavanici, bio je zaista uznemirujući. Saladin je jednog
trenutka pomislio da je stigao prekasno; da je Čangez umro dok je on ćaskao u
vrtu. Onda se čovek u postelji nekoliko puta kratko nakašljao, okrenuo glavu i
ispružio jednu nesigurnu ruku. Saladin je prišao svom ocu i sagnuo glavu ispod
starčevog illana koji ga je milovao.

Ljubav prema ocu, probuđena posle dugih ljutih decenija, bila je vedro,
spokojno i divno osećanje; obnavljajuća, životvorna stvar, hteo je Saladin da kaže,
ali nije rekao, jer mu je to zvučalo vampirski; kao da on, isisavanjem tog novog
života iz svog oca, tvori u Čangezovom telu mesto za smrt. Ali, iako o tome nije
govorio, Saladin se iz sata u sat osećao sve bliži mnogim svojim starim odbačenim
»ja«, mnogim alternativnim Saladinima - ili, tačnije, Salahudinima - koji su se
otcepljivali od njega dok je pravio različite izbore u životu, ali koji su očigledno
nastavili da egzistiraju, možda u paralelnim svetovima teorije kvanta. Rak je bio
oljuštio Čangeza Čamčavalu doslovno do kostiju; obrazi su mu bili upali u
udubljenja lobanje, a pod stražnjicom je morao da drži jastuk od sunđeraste gume
zbog atrofije tkiva. Ali, oljuštio muje i mane, sve ono što je u njemu bilo oholo i
samovoljno, tiransko i surovo, te se ispod ljuske ponovo pojavio onaj vragolasti,
dragi i blistavi čovek, da ga svi vide. Eh, kam’ da je celog svog života bio ova
osoba, Saladin (kome je počeo da se dopada zvuk njegovog punog,
nepoengleženog imena, prvi put za dvadeset godina) uhvatio je sebe kako to sad
uzalud priželjkuje. Baš je bilo bolno naći oca a pri tom nemati drugog izbora sem
da mu kažeš zbogom.
Tog jutra, kad se vratio kući, Salahudina Čamčavalu je otac zamolio da ga
obrije. »Ove moje stare žene ne znaju dobro da rukuju tom mašinicom.« Čangezu
je koža visila na licu, sva meka i zbrčkana, a dlačice brade (kad je Saladin praznio
električni aparat za brijanje) bile su mu kao pepeo. Salahudin nije mogao da se seti
kad je poslednji put ovako dodirivao očevo lice, zatežući mu kožu nežno dok je
prelazio zaobljenim aparatom preko nje, a zatim je milovao da se uveri kako je sad
glatka. Kad je završio, nastavio je da još nekoliko trenutaka povlači prstima duž
Čangezovih obraza. »Pogle starca«, reče Nasrina Kasturbi, kad su ušle u sobu, »ne
može da odvoji oči od svog sina.« Čangez Čamčavala razvuče usne u iscrpljeni
osmeh i otkri usta puna polomljenih zuba sa patrljcima istačkanim kapljicama
pljuvačke i mrvicama od hleba.
Otac mu je ponovo zaspao, pošto su ga Kasturba i Nasrina naterale da popije
malo vode, i izbuljio oči naviše u — u šta? - On je svojim otvorenim, usnulim
očima mogao istovremeno da se zagleda u tri sveta: u stvarni svet svog kabineta, u
svet snoviđenja, kao i u onaj onostrani, zagrobni, koji mu se približavao (ili je bar
Saladin u jednom trenutku sanjarenja uhvatio sebe kako to zamišlja); zatim je sin
otišao u Čangezovu staru spavaću sobu da se odmori. Groteskne glave od obojene
terakote kezile su se, sa zidova, dole na njega: rogati demon; prezrivi Arapin sa
sokolom na ramenu; ćelavko s prevrnutim očima i isplaženim jezikom u paničnom
strahu od ogromne crne muve koja mu stoji na obrvi. Pošto dugo nije mogao da
zaspi ispod tih figura - koje je celog života znao, a i mrzeo, jer je bio počeo da ih
vidi kao Čangezove portrete - naposletku je prešao u drugu, neutralnu sobu.
Probudivši se pred veče, on ode dole i ispred Čangezove sobe ugleda obe
starice kako se dogovaraju oko pojedinosti u vezi s njegovim lekovima. Osim
melfalan-tableta koje je ređovno uzimao, bilo mu je prepisano i mnoštvo lekova u
pokušaju da se suzbiju opasne prateće posledice oboljenja od raka: anemija,
veliko naprezanje srčanog mišića, i tako dalje. Izosorbid dinitrat, po dve tablete,
četiri puta dnevno; furosemid, po jednu tabletu, tri puta dnevno; prednisolon, po
šest tableta, dvaput dnevno… »Ja ću to«, reče on staricama kojima laknu. »To je
bar jedna stvar koju ja mogu da učinim.« Agarol za njegov zatvor, spironolakton
za ko-će-ti-ga-znati šta, pa onda neki zilorik, alopurinol: i on se iznenada šašavo
seti jednog prikaza antičkog teatra u kojem je engleski kritičar Kenit Tajnen
zamislio likove sa mnogosložnim imenima u Marloovom Tamerlanu Velikom kao
jednu »hordu pilula i čudotvornih lekova koji se međusobno kolju i desetkuju«:

Čikaš li me ti to, Barbiturate drski?

Gospon badžo, tvoja baba - stara Nembutal Upiškila j’ krušku i mrtva je ona
sad.
Šljokice-zvezde plakaće za Nembutalom…
Zar to nije više nego hrabro biti kralj
Aureomicine i Formaldehide! –
Zar to nije više nego hrabro biti kralj
Iprojahati, O, slavno kroz Amfetamin?

Stvari koje vam sećanje zna da izbljuje! Ali možda ovaj farmaceutski
Tamerlan i nije bio baš tako loša eulogija za palog monarha koji je ležao ovde u
svom crvoknjižnom kabinetu, buljeći u tri sveta. »Hajde, aba«, veselo je umarširao
kod svog baba. »Vreme za spasavanje tvog života.«
I dalje na svom mestu, na jednoj polici u Čangezovom kabinetu, stajala je
izvesna bakarnomesingana lampa, koja je, navodno, imala moć da ispunjava želje,
ali je dosad (jer nikad ne beše protrljana) bila neisprobana. Sada malo potamnela,
gledala je dole na svog umirućeg vlasnika; a nju je zapažao njegov jedini sin; koji
je jednog trenutka bio u velikom iskušenju da je skine sa police, triput protrlja, i
naredi duhu-đinu da izvede neku volšebnu čaroliju… ali, Salahudin je ipak pusti
da stoji gde je bila. Ovde nije bilo mesta za đine, zloduhe ili demone; duhovima i
fantastičnim prikazama pristup je bio zabranjen; mogle su da ulaze samo pilule
nemoćne. »Evo tvog apotekara«, otpevuši Salahudin, zveckajući bočicama i budeći
svog oca iz sna. »Lekovi«, Čangez napravi dečju grimasu gađenja. »Ih, bah, uf.«

*
 Te noći, Salahudin je naterao Nasrinu i Kasturbu da spavaju udobno, u svojim
krevetima, dok je on bdeo nad Čangezom sa jednog dušeka na podu. Pošto je uzeo
svoju ponoćnu dozu izosorbida, umirući čovek je spavao tri sata, a zatim je osetio
potrebu da ide u toalet. Salahudin ga je jednostavno podigao na noge, i bio je
zapanjen Čangezovom lakoćom. On je uvek bio težak čovek, ali sad je bio živi
obrok ćelijama raka koje su napredovale… u toaletu, Čangez odbi svaku pomoć.
»Neće on da ti dopusti da mu pomogneš pri jednoj stvari«, Kasturba se onomad
požalila sa toplinom u glasu. »Jer on ti je mnogo stidljiv čovek.« Kad se vraćao ka
svom krevetu, lako se oslonio na Salahudinovu ruku i dustabanlijski vukao noge u
svojim starim, iznošenim kućnim papučama, a ona retka preostala kosa štrčala mu
je na glavi pod komičnim uglovima, dok je glavu držao pticoliko nagnutu napred,
na svom žgoljavom i krhkom vratu. Salahudin odjednom požele da starca podigne
na svoje ruke, da ga ljuljuška i da mu peva neke nežne, utešne pesme. Umesto toga,
on, u ovom najneprikladnijem trenutku za to, izbrblja svoju molbu za pomirenje.
»Aba, ja sam došao ovamo zato što nisam želeo da ti i ja više budemo u lošim
odnosima…« Jebeni idiote. Nek te Đavo zacrni, budalo sa licem boje pavlake. I
ti to da kaieš usred noći! A ako on dosad nije naslućivao da umire, onda će mu
ovaj tvoj govor pored njegove samrtničke postelje sigurno ukazati na to. Čangez
je nastavljao da vuče noge pored njega; i samo malo jače steže sina za ruku. »To
više nije važno«, reče on. »To je zaboravljeno, pa ma šta to bilo.«
Sutradan ujutro, Nasrina i Kasturba su se pojavile u čistim sarijima, delujući
odmorno i žaleći se. »Oka nismo sklopile noćas, strašno nam je bilo što smo
morale da spavamo tako daleko od njega.« Pale su na Čangeza i tako su ga nežno
milovale i mazile, da se Salahudin osećao kao onda na svadbi Mišal Sufijan, kad
mu se činilo da ljude špijunira u njihovim intimnim trenucima. Tiho je izišao iz
sobe, dok se troje ljubavnika grlilo i ljubilo plačući.
Smrt, ta velika činjenica, plela je svoju volšebnu mrežu oko kuće na Skandal
Pointu. Salahudin se predavao tom saznanju, kao i svi ostali, pa čak i Čangez koji
se tog drugog dana osmehivao onim svojim starim zakrivljenim smeškom, onim
koji je govorio Znam ja šta se dešava, poći ću ja sa njom, i nemojte misliti da
možete da me obmanjujete. Nasrina i Kasturba su se predano bavile njime,
trčkarale su oko njega, četkajući mu kosu, milujući ga i nagovarajući ga da jede i
pije. Jezik mu je debljao u ustima, smetajući mu malo pri govoru a mnogo pri
gutanju; odbijao je da jede sve što je bilo vlaknasto i žilavo, pa čak i pileće grudi
koje je celog života voleo da jede. Samo kašiku supice, pire od krompira,
zalogajčić pogačice. Hranu za bebe. Kad je sedeo u krevetu, Salahudin se smeštao
iza njega; Čangez se naslanjao na telo svog sina, i tako je jeo.
 »Otvorite kuću«, naredio je Čangez tog jutra. »Hoću ovde da gledam neka
nasmejana lica, a ne ta vaša tri smrknuta.« I tako, posle dugog vremena, ljudi
počeše da dolaze: i mladi i stari, poluzaboravljeni rođaci, rođake, teče, tetke;
nekoliko drugara iz starih dana narodnjačkog pokreta, elegantni džentlmeni-
pokeraši sa sedom kosom i monoklima; nameštenici raznih fondacija i filantropskih
organizacija koje je Čangez osnovao pre mnogo godina; konkurentski proizvođači
poljoprivrednih prskalica i veštačkog dubriva. Prava vreća puna svega i svačega,
pomislio je Salahudin; ali se i divio tome kako su se svi sjajno ponašali pred
čovekom na samrti: mladi su mu intimno pričalio svom životu, kao da su ga
hrabrili stavom da je život nepobediv, pružajući mu, tako, vrednu utehu da je i on
član te velike povorke ljudske rase - dok su stari evocirali uspomene iz prošlosti.
Te je on tako saznao da ništa nije bilo zaboravljeno, ništa izgubljeno; da je on,
uprkos svim godinama njegove samonametnute povučenosti, i dalje bio spojen sa
svetom. Smrt je tako izvlačila na videlo ono što je u ljudima najbolje; dobro je
bilo videti - shvatio je Salahudin - kako i ovo pokazuje kakva su ljudska bića:
pažljiva, draga, pa Čak i otmena. Mi smo još kadri da se uzdižemo, pomislio je u
svečanom raspoloženju; uprkos svemu, mi još možemo da transcendiramo. Jedna
ljupka mlada žena - Salahudinu pade na pamet da je ona verovatno njegova nećaka,
pa se postide što joj ne zna ime- slikala je svojim PolaroidomČangeza u društvu sa
njegovim posetiocima, a bolesni čovek je bezmerno uživao, praveći razne
prigodne grimase, pa i ljubeći mnoge ponuđene obraze, sa nekim sjajem u očima
koji je Salahudin sebi tumačio kao nostalgiju. »Pa ovo je kao na nekom
rođendanu«, pomislio je. Ili: kao na Finigenovom bdenju. Mrtvac odbija da legne i
dopusti živima da se lepo zabavljaju.
»Moramo da mu kažemo«, zahtevao je Salahudin kad su posetioci otišli.
Nasrina je oborila glavu; i klimnula njome potvrdno. Kasturba je briznula u plač.
Odlučili su da mu kažu sutradan ujutro, pozvavši prethodno lekara-
specijalistu da bi odgovarao na pitanja koja bi Čangez mogao da postavi.
Specijalista, po imenu Panikar (Panikkar, ime koje bi Englezi pogrešno izgovarali,
uz kikotanje, pomislio je Salahudin, kao i ono muslimansko Fakhar), stigao je u
deset, blistajući od samouvažavanja. »Trebalo bi da mu ja to kažem«, reče on,
uzimajući vlast u svoje ruke. »Većina pacijenata se stidi da pokaže strah pred
voljenim ukućanima.« »Đavola ćete vi da mu kažete!« reče Salahudin sa žestinom
koja ovoga trže i jako iznenadi. »Pa, u tom slučaju«, Panikar sleže ramenima, kao
spremajući se da ide; što je rešilo stvar u njegovu korist, jer sada Nasrina i
Kasturba saleteše Salahudina: »Nemojte da se svađate« - »Molim te«. Salahudin,
pobeđen, sprovede doktora u očevu sobu i zalupi vrata za njim.
 »Ja imam rak«, Čangez Čamčavala reče Nasrini, Kasturbi i Salahudinu kad je
Panikar otišao. Govorio je razgovetno, izgovarajući tu reč s prkosnom, preteranom
pažnjom. »I mnogo je uzeo maha. Nisam iznenađen. Panikaru sam kazao: ,Pa ja
sam vam to već prvog dana rekao. Kud bi inače sva ona krv mogla da ode?‘« -
Izvan kabineta, Kasturba reče Salahudinu: »Kad si ti došao, njemu su oči
zablistale. A tek juče, sa svim onim ljudima, kako je bio srećan. Ali sad mu je
pogled ugašen. On sad neće da se bori.«
Tog dana, po podne, Salahudin se našao sam pored svog oca dok su se dve
žene malo odmarale. Otkrio je da je- uprkos svojoj ranijoj odlučnosti da se sve
iznese na videlo i izgovori ona reč - sada smeten i neodređen, i da ne zna kako da
razgovara sa ocem. Ali Čangez je imao nešto da kaže.
»Želim da znaš«, reče on svom sinu, »da ja nemam nikakav problem zbog ove
stvari. Čovek mora od nečeg da umre, i ovo nije onako kao što bi bilo kad bih
umirao mlad. Ja nemam iluzija; znam da posle ovoga neću nikuda otići. To je kraj.
I to je o-kej. Jedina stvar koje se plašim jeste bol, jer kad čoveka nešto boli, on
izgubi svoje dostojanstvo. Ne bih voleo da mi se to desi.« Najpre svim srcem
ponovo zavoliš svog oca, pa onda naučiš i da mu se diviš. »Lekari kažu da ti
spadaš u one najređe slučajeve, jedan u milion«, odgovori mu on iskreno. »Izgleda
da si zato pošteđen bolova.« Na ovo se u Čangezu nešto opusti, a Saladin shvati
koliko je stari bio uplašen i koliko mu je bilo potrebno da mu se to kaže…
»Basta«, mrzovoljno reče Čangez Čamčavala. »Onda sam spreman. A, uzgred, da
ti kažem: najzad dobijaš lampu.«
Sat kasnije počeo mu je proliv: retko, crno curkanje. Nasrina je, sva očajna,
nekoliko puta pozivala telefonom Odeljenje hitne pomoći bolnice »Brič Kendi« ali
Panikar nije bio tamo. »Odmah prestanite da mu dajete agarol«, naredio je dežurni
lekar i umesto toga preporučio imodijum. To nije pomagalo. U sedam uveče, rizik
od dehidracije bivao je sve veći, a Čangez je postao suviše slab da bi mogao da
sedi u krevetu radi uzimanja hrane. On zapravo više nije osećao potrebu za jelom,
ali Kasturba je uspela da mu kašikom unese u usta nekoliko kapi retkog griza u
mleku s pasiranom kajsijom. »O-ho-ho«, izusti on ironično, uz svoj krivi osmeh.
Zaspao je, ali do jedan po ponoći morao je tri puta da ustaje i da se vraća u
krevet. »Tako vam boga«, vikao je Salahudin u slušalicu, »dajte mi onda Panikarov
kućni broj telefona.« Ali to je bilo protiv bolničkih propisa. »Morate sami da
procenite«, reče dežurna lekarka, »kad je vreme da ga dopremimo ovamo.« Kučka,
reče u sebi Salahuđin Čamčavala. »Mnogo vam hvala.«
 Oko tri sata, Čangez je bio toliko slab da ga je Salahudin manje-više nosio do
toaleta. »Isterajte kola iz garaže«, viknu on na Nasrinu i Kasturbu. »Idemo u
bolnicu. Smesta.« Dokaz o Čangezovom padu bilo je to što je on sad prvi i
poslednji put dopustio sinu da mu pomogne u toaletu. »Crno govno je loša stvar«,
reče on dašćući, i gušeći se skoro. Pluća su mu bila stravično zapušena; dah mu je
podsećao na mehuriće koji se probijaju kroz lepak. »Neki rak je spor, ali ja mislim
da je ovaj vrlo brz. Sve crnje i gore, i sve brže.« A Salahudin, apostol istine,
izgovori utešne laži: Ne brini, aba. Biće ti dobro. Čangez Čamčavala zatrese
glavom. »Ja odlazim, sine«, reče on. Grudi počeše da mu se nadimaju; Salahudin
brzo zgrabi jedan plastični bokal i podmetnu ga pod Čangezova usta. Umirući
čovek povrati više od pola litra sluzi pomešane sa krvlju: a posle toga bio je
nemoćan i da govori. Salahudin je ovog puta stvarno morao da ga nosi - do zadnjeg
sedišta »mercedesa«, gde je sedeo između Nasrine i Kasturbe, dok je Salahudin
najvećom brzinom vozio ka bolnici »Brič Kendi«, koja se nalazila pola milje dalje
na drumu. »Je l’ da otvorim prozor, aba?« upita on jednog trenutka, a Čangez
odmahnu glavom i promrmlja: »Ne«. Mnogo kasnije, Salahudin je shvatio da je to
bila poslednja reč njegovog oca.
Odeljenje hitne pomoći. Stopala u trku, bolničarke i bolničari, invalidska
kolica, Čangeza istovaruju na krevet, zavese. Jedan mlad lekar radi ono što je
moralo da se radi, veoma brzo ali bez utiska da se žuri. On mi je simpatičan,
pomisli Salahudin. Zatim ga lekar pogleda pravo u oči i reče: »Ne verujem da će
se izvući.« Kao udarac pesnicom u stomak. Salahudin uvide da se držao jalove
nade, oni će ga srediti i mi ćemo ga odvesti kući; ali ovo nije »to«, te je njegova
trenutna reakcija na doktorove reči bio bes. Vi ste sad mehaničar. Nemojte mi reći
da kola ne mogu da krenu; popravite tu prokletu stvar.Čangez se očigledno davio
u sopstvenim plućima. »Ne ide ovako sa grudnim košem - ova kurta mu je do guše
zakopčana; možemo li…« Cepajte je. Radite sve što morate. Kapljanje, pip-pip…
pip - na ekranu, slabljenje otkucaja srca, bespomoćnost. Mladi lekar mrmlja:
»Bogami, još malo, i…« na što Salahudin učini jednu grubu stvar. Okrete se
Nasrini i Kasturbi i reče im: »Brzo dođite. Dođite ovamo i recite mu zbogom.« -
»Šta to znači, zaboga!« prasnu lekar… žene nisu plakale, ali priđoše Čangezu i
svaka ga uze za jednu ruku. Salahudin je crveneo od stida. On nikad neće saznati
da li je njegov otac čuo tu smrtnu presudu koja je kanula sa usana njegovog sina.
Salahudin sad nađe bolje reči: vraćao mu se njegov stari jezik, urdu
muslimanski, posle duge potisnutosti. Svi smo pored tebe, aba. Svi te mnogo
volimo. Čangez nije mogao da govori, ali to je bio - zar nije? - da, mora da je bio -
jedan mali znak prepoznavanja: kao da je klimnuo glavom. On me je čuo. A zatim
Čangez Čamčavala iznenada napusti svoje lice; još je bio živ, ali beše otišao na
neku drugu stranu, okrenuo se unutarnjosti, da pogleda u nešto što bi se tamo moglo
videti. On me uči kako se umire, pomisli Salahudin. On ne skreće svojpogled, već
gleda smrt pravo u lice. Nijednog trenutka, dok je umirao, Čangez Čamčavala nije
izgovorio ime Božije.
»Molim vas«, reče lekar, »idite sad dalje od zavese i pustite nas da radimo
svoj posao.« Salahudin povuče dve žene nekoliko koraka dalje; a sad, kad je
zavesa skrila Čangeza od njihovih očiju, one zaplakaše. »On se zakleo da me nikad
neće ostaviti«, jecala je Nasrina, njeno gvozdeno savlađivanje konačno je bilo
slomljeno, »a ipak je otišao.« Salahudin priđe zavesi i proviri kroz pukotinu; i
vide kako u telo njegovog oca pumpaju struju, dok se na ekranu monitora naglo
pojavljivala jedna zelena zupčasta linija pulsa; vide kako lekar i sestre udaraju po
grudima njegovog oca; vide poraz.
Poslednja stvar koju je ugledao na licu svog oca, pred sam kraj intervencije
medicinske ekipe i beskorisnih napora, bio je blesak tako dubokog straha da je
Salahudin osetio jezu do samih kostiju. Šta li je to otac video? Šta li je to bilo što
ga je čekalo, što nas sve čeka, i ulilo toliki strah u oči jednog hrabrog čoveka? - I
sad, pošto je sve bilo završeno, on se vrati i stade pored Čangezovog kreveta; i
vide da su krajevi usana njegovog oca izvijeni naviše, u osmeh.
On pomilova te drage mu obraze. Danas ga nisam obrijao. Umro je sa
strnjikom na licu. O, kako mu je to lice već bilo hladno; ali mozak, mozak je
zadržao nešto topline. Nabili su mu vatu u nozdrve. Ali šta ako je to bila greška?
Šta ako on želi da diše? Nasrina Čamčavala je stajala pored njega. »Hajde da ti
oca vratimo kući.«

Čangeza Čamčavalu su vratili kući mrtvačkim kolima, položenog na

aluminijumsku ploču na podu, između dve žene koje su ga volele, dok ih je
Salahudin pratio u »mercedesu«. Ljudi iz kola uneli su ga u njegov kabinet i tu
ostavili da počiva; Nasrina je uključila er-kondišner na najjače. Bila je to,
uostalom, smrt u tropskom delu sveta, a i sunce je trebalo ubrzo da izgreje.
Šta li je on to video? - neprestano je Salahudin mislioo tome. Zašto onaj
strah? I otkud onaj poslednji osmeh?
Svet je ponovo dolazio. Teče, tetke, rođake, rođaci, prijatelji uzeše stvar u
svoje ruke, pripremajući sve što je bilo potrebno. Nasrina i Kasturba sedele su na
belim čaršavima prostrtim preko poda sobe u kojoj su, jednom davno, Saladin i
Zini posetili onu neman, Čangeza; žene su sedele zajedno sa njih dve i oplakivale
umrlog, a mnoge među njima su i stalno recitovale prigodnu versku »kalmu«, uz
pomoć brojanica. Salahudina je to nerviralo; ali nije imao snage da im kaže da
prestanu. - Onda je došao i mula i sašio Čangezov mrtvački pokrov, te je sad bilo
vreme da se telo okupa; i mada se tu nalazilo dosta muškaraca koji su mogli da to
obave i bez njegove pomoći, Salahudin im se nametnu. Ako on može da gleda
njegovoj smrti u oči, onda to mogu i ja. - I dok su mu oca kupali, okretali su mu
telo čas na ovu čas na onu stranu, po mulinim komandama; a kad mu je ugledao
mokro telo, puno modrica, i ožiljak od operacije slepog creva, dugačak i mrk,
Salahudin se setio onog jedinog drugog puta u svom životu kad je svog fizički
stidljivog oca video golog: Salahudin je tada imao devet godina i greškom je ušao
u kupatilo gde se Čangez tuširao, te je prizor očevog penisa za njega bio šok koji
nikad nije zaboravio. Taj debeli, zgureni organ, kao neka batina. O, koja snaga u
tome; i ništavnost njegovog sopstvenog… »Neće da mu se zatvore oči«, žalio se
mula. »To je trebalo ranije da učinite.« Bio je to jedan zdepast, pragmatičan badža,
taj mula sa bradom bez brkova. On se prema mrtvom telu odnosio kao prema nekoj
najobičnijoj stvari, kojoj je potrebno pranje kao automobilu, ili prozoru ili činiji.
»Ti si iz Londona? Iz samog Londona? - Živeo sam ja tamo mnogo godina. Bio sam
vratar u hotelu ,Kleridž‘.« Oh? Stvarno? Baš zanimljivo. Taj je čovek želeo da s
njim ćaska! Salahudin je bio zapanjen. Pa ovo je moj otac, zar ti to ne shvataš?
»A ova odeća«, upita mula, pokazujući na Čangezovu poslednju kurta-pidžamu,
onu koju su mu u bolnici razderali na grudima radi lakše manipulacije. »Da li vam
treba?« Ne, ne. Uzmite je. Molim. »Baš ljubazno. Hvala.« Krpice od crnog platna
nabili su u Čangezova usta i zavukli mu ih ispod očnih kapaka. »Ovo platno je bilo
u Meki«, reče mula. Vadite ga! »Ne razumem. To je sveta tkanina.« Jeste li me
čuli: vadite, vadite! »Nek se Bog smiluje duši tvojoj!«
I onda:
Odar, posut cvećem, kao kolevka neke ogromne bebe.
Telo, umotano u beli čaršav, a svuda po njemu strugotine od sandalovog
drveta, da lepo miriše.
Još cveća, i jedan zelen prekrivač sa zlatom vezenim stihovima iz Kurana.
Mrtvački automobil, sa odrom u njemu, čeka dozvolu udovica da bi krenuo.
Poslednji oproštaji, od žena.
Groblje. Muški oplakivači zaleću se da podignu odar na svoja ramena a jedan
svom težinom hrupi na Salahudinovu nogu i odvaljuje mu parče nokta na nožnom
prstu.
Među oplakivačima jedan odaljeni stari Čangezov prijatelj, tu je uprkos
zapaljenju oba plućna krila; i drugi jedan stari gospodin, on plače, suza mu suzu
stiže, a i sam će već koliko sutra umreti; i još mnogi drugi razni ljudi, hodajući
zapisi o životu jednog mrtvog čoveka.
Grob. Salahudin silazi u raku, stoji na njenom kraju gde će ležati glava, a
grobar na drugom, gde će ležati noge mrtvaca. Čangeza Čamčavalu spuštaju u raku.
Glava moga oca, svom težinom, u mojim rukama. Spustio sam je na zemlju; da tu
počiva.
Svet je - neko je napisao - mesto čiju realnost dokazujemo našim umiranjem u
njemu.

Čekala ga je da se vrati sa groblja: ona - bakarno-mesingana lampa, njegovo

obnovljeno nasledstvo. On uđe u Čangezov kabinet i zatvori vrata. Pored kreveta,
na podu, ležale su njegove stare papuče: postao je, kao što je i predskazao, »jedan
par ispražnjenih cipela«. Na posteljini se još video otisak tela njegovog oca; soba
je bila ispunjena teškim mirisima: sandalovog drveta, kamfora, karanfilića. On
skide lampu sa police i sede za Čangezov pisaći sto. Izvadivši iz džepa maramicu,
živahno protrlja lampu: jedanput, dvaput, triput.
Odmah se sva svetla upališe.
U sobu uđe Zinat-Zini Vakil.
»O bože, izvini, možda si ti želeo da se sva ugase, ali sa ovim spuštenim
roletnama ovde je baš bilo sumorno.« Mašući rukama, govoreći glasno svojim
divnim kreketavim glasom, upletene kose - najzad jednom - u debelu kiku do
struka, stajala je tu ona, njegov i samo njegov duh-đin. »Toliko mi je krivo što
nisam došla ranije, jer sam baš htela da te povredim, i zamisli koji sam trenutak
izabrala, ali nema veze, kenjatoru samozadovoljni - ipak mi je drago što te vidim,
siroče jedno, gusanu bez roditelja.«
Bila je ista, kao uvek, ogrezla u život do guše, baveći se jednom
kombinacijom povremenih predavanja o umetnosti, koja je držala na univerzitetu,
svoje lekarske prakse i političkih aktivnosti. »Bila sam u onoj prokletoj bolnici
kad si ti tamo došao, je l’ znaš? Baš sam tamo bila, ali pojma nisam imala o tvom
tati sve dok se cela ta stvar nije okončala, pa ni onda nisam došla da te zagrlim,
baš sam kučka, je l’ da? - ali ako ti sad hoćeš da me izbaciš, nema ljutnje.« Ona je
bila velikodušna žena, velikodušnija od svih koje je znao. Znaćeš kad je budeš
video, tako je obećao sebi, i to se pokazalo kao istina. »Ja te volim«, čuo je sebe
kako joj to kaže, zaustavljajući je zahuktalu na njenom koloseku. »O-kej, neću te
držati za reč«, izjavi ona, najzad; izgledala je veoma zadovoljno. »Ravnoteža tvoje
svesti očigledno je poremećena. Srećan si što nisi u jednoj od naših velikih javnih
bolnica; oni tamo ludake smeštaju pored narkosa, a u tim odeljenjima je tako veliki
promet droga da jadne šizike završavaju sa lošim navikama. - Uostalom, ako mi to
budeš rekao i posle četrdeset dana, čuvaj se, jer ću to, onda, možda i ozbiljno da
shvatim. A sad bi to kod tebe moglo da bude neko oboljenje.«
Neporaženom (a, izgledalo je, i nevezanom) Salahudinu, Zinin ponovni ulazak
u njegov život završavao je proces obnavljanja, regeneracije, što je predstavljalo
krajnje začuđujući i paradoksalan produkt fatalne bolesti njegovog oca. Njegov
stari engleski način života sa svojim bizarnostima i zloćudnostima - sada mu je
izgledao veoma dalek od njega, pa čak i stran, kao i njegovo potkušeno pozorišno
ime. »Bilo ti je krajnje vreme«, složi se Zini kad joj je rekao da se vratio svom
pravom imenu, Salahudin. »Sad, konačno, možeš prestati da se baviš glumom.«
Da, to je ličilo na početak jedne nove faze, u kojoj će mu svet biti solidan i realan,
i u kojem krupna figura jednog roditelja više neće stajati između njega i
neminovnosti groba. Život siročeta, kao što je bio Muhamedov; kao svačiji. Život
osvetljen jednom čudnom smrti koja zrači, koja nastavlja da sija pred njegovim
duhovnim okom, kao neka vrsta čarobne lampe.
Ja tako moram da mislim na sebe, kao da ću odsad neprestano živeti u
prvom trenutku budućnosti, odlučio je nekoliko dana kasnije, u Zininom stanu, u
uličici Sofija Koledž, dok se u njenom krevetu oporavljao od obostranog
oduševljenja tokom ljubavnih aktivnosti uz veliku halapljivost i rad zubića. (Ona
ga je bila stidljivo pozvala kući, kao da je skidala veo posle dugog skrivanja iza
njega.) Ali nije baš tako lako otresti se istorije; on je ipak živeo u sadašnjem
trenutku prošlosti, a njegov stari život se spremao da ga ponovo zapljusne sa svih
strana, i da upotpuni svoj završni čin.

Postao je svestan toga da je on sad bogat čovek. Po odredbama Čangezovog

testamenta, ogromno bogatstvo pokojnog industrijskog i finansijskog moćnika i
bezbroj unosnih poslovnih interesa imali su da budu pod nadzorom eminentnih
staratelja, a prihodi da se dele na tri ravne časti, između Čangezove druge žene
Nasrine, Kasturbe, koju je u tom dokumentu pomenuo kao »u svakom istinskom
pogledu, moje treće«, i njegovog sina, Salahudina. Međutim, posle smrti tih dveju
žena, starateljstvo može da prestane kad to Salahudin bude hteo: ukratko, on je
naslednik cele mase. »Pod uslovom«, Čangez Čamčavala je nestašno uglavio, »da
taj lupež prihvati moj poklon koji je ranije prezrivo odbio, tj. rekviriranu školsku
zgradu koja se nalazi u Solanu, Himaćal Pradeš.« Čangez je mogao da poseče onaj
orah, ali nikad nije ni pomislio da Salahudina isključi iz svog amaneta. - Međutim,
kuće u Pali Hilu i Skandal Pointu bile su izuzete iz svih odredbi. Prva je odmah
prešla u vlasništvo Nasrine Čamčavale; a druga je, takođe sa neposrednim
dejstvom, pripala samo Kasturbi-bai, koja je brzo objavila da tu staru kuću
prodaje zavodu za razvoj grada. To imanje je vredelo više desetina miliona rupija,
ali Kasturba je bila potpuno nesentimentalna prema nepokretnom imanju.
Salahudin se žestoko bunio protiv toga, ali ona ga je nemilosrdno nokautirala. »Ja
sam ceo svoj vek provela ovde«, obavestila ga je. »I zato o tome mogu samo ja da
odlučujem.« Nasrina Čamčavala bila je potpuno ravnodušna, ne mareći za sudbinu
stare kuće. »Jedan uspon više, jedan komad starog Bombaja manje«, i slegla je
ramenima. »Kakva je tu razlika? Gradovi se menjaju.« Ona se već pripremala da
se preseli natrag u Pali Hil, skidajući kutije sa svojim leptirima sa zidova i
skupljajući svoje punjene ptice iz hola. »Ma, pusti«, rekla mu je Zini Vakil. »Ti
ionako ne bi mogao da živiš u tom muzeju.«
Ona je svakako bila u pravu; tek što je bio odlučio da se okrene budućnosti,
počeo je da gluvari okolo i da žali za krajem svog detinjstva. »Idem da se nađem s
Džordžom i Bupenom, sećaš ih se«, rekla mu je. »Sto i ti ne bi pošao sa mnom? Ti
moraš da počneš da se šaltuješ u grad.« Džordž Miranda je upravo bio završio
jedan dokumentarni filmo komunalizmu za koji je intervjuisao Hinduse i muslimane
svih boja. Fundamentalisti obeju religija smesta su našli razloge za zabranu
prikazivanja tog filma, i, mada su bombajski sudovi odbili taj zahtev, slučaj je
otišao na Vrhovni sud. Džordž, sa još većom bradom, proređenijom kosom i
pupaviji nego ranije, koliko se Salahudin sećao, pio je rum u šljokarnici Dobi
Talao i svojim pesimističkim pesnicama udarao po stolu. »Taj ti je Vrhovni sud
stekao onu šah-banovsku slavu«, vikao je, aludirajući na taj zloglasni slučaj u
kojem je, pod pritiskom islamskih ekstremista, Sud presudio da je plaćanje
alimentacije suprotno volji Alaha, te je tako zakone Indije učinio reakcionarnijim
od, na primer, onih pakistanskih. »Prema tome, ja nemam mnogo nade. Žalostivno
je uvrtao voštane krajeve svojih brkova. Njegova nova cura, jedna visoka i mršava
Bengalka s potkresanom kosom koja je Salahudina malo podsećala na Mišal
Sufijan, izabra ovaj trenutak da napadne Bupena Gandija što je objavio zbirku
pesama o svojoj poseti »gradiću sa hramovima« Gagarija u planinama Zapadnih
Gata. Te pesme je kritikovala hinduistička desnica; jedan eminentan južnoindijski
profesor obznanio je da je Bupen »izgubio pravo da se naziva indijskim
pesnikom«, ali po mišljenju te mlade žene, Švatilehe, Bupen je bio zaveden
religijom u opasnu dvosmislenost. Ozbiljnom Bupenu se seda kosa razmahivala a
okruglo lice mu je blistalo, dok se branio. »Ja tu kažem da su bogovi od kamena
koji se odvaljuje sa planina jedina žetva Gagarija. Govorim o krdima legendi sa
svetim kravljim klepetušama koje im zvekeću dok pasu na obroncima bregova. Te
slike nisu dvosmislene.« Švatileha nije bila uverena u to. »Naš položaj, danas,
mora da se opisuje kristalno jasno. Sve metafore mogu pogrešno da se tumače.«
Ponudila je svoju teoriju. Društvo je orkestrirano onim što je ona nazivala velikim
naracijama: istorijom, ekonomikom, etikom. U Indiji, razvoj korumpiranog i
zatvorenog državnog aparata »isključio je narodne mase iz etičkog projekta«. Kao
posledica toga, mase su zadovoljenje svoje potrebe za etikom potražilei našle u
onoj najstarijoj od svih naracija, to jest, u religijskoj veri. »Ali tim naracijama
manipulišu teokratija i razni politički elementi na jedan potpuno retrogradan
način.« A Bupen reče: »Ne možemo osporiti sveprisutnost vere. Ako svojim
pisanjem tu veru unapred osudujemo da je na neki način obmana ili laž, nismo li mi
onda krivi zbog elitizma, zbog toga što masama namećemo svoj pogled na svet?«
Švatileha je bila puna prezira. »U Indiji se danas konfrontiraju dve borbene
linije«, uzviknu ona. »Svetovno protiv religijskog, svetlost protiv mraka. Bolje bi
ti bilo da vidiš na kojoj si strani.«
Bupen ljutito ustade da ide. Zini ga je smirivala: »Mi ne možemo podneti
raskole. Nas čeka planiranje.« On ponovo sede, a Švatileha ga poljubi u obraz.
»Izvini« reče mu. »Mnogo sam fakultetski obrazovana, tako mi Džordž uvek kaže.
Meni se, u stvari, sviđaju tvoje pesme. Ja sam samo raspravljala jedan slučaj.« A
Bupen, umekšan, napravi gest kao da hoće da je udari po nosu; i kriza prođe.
Oni su se sastali, Salahudin je sad shvatio, da diskutujuo svom učešću u
jednoj značajnoj političkoj demonstraciji: u obrazovanju jednog ljudskog lanca
koji treba da se proteže od »Indijske kapije« pa sve do najudaljenijih severnih
predgrađa grada, u znak podrške »nacionalnoj integraciji«.
Komunistička partija Indije (marksista) bila je nedavno organizovala upravo
jedan takav ljudski lanac u Kerali, i to sa velikim uspehom. »Ali«, Džordž
Miranda primeti, »to će ovde, u Bombaju, da bude potpuno drukčija stvar. U
Kerali je KP(m) na vlasti. A ovde, sa ovim barabama što vlađaju gradom, možemo
očekivati sve vrste maltretiranja- od policijske opstrukcije pa do gadnih napada
rulje na delove lanca, naročito kad bude prolazio, kao što će i morati, kroz Senine
tvrđave, u Mazagaonu, i tako dalje.« Alii pored tih opasnosti, objasnila je Zini
Salahudinu, takve javne demonstracije su bitna stvar. Dok su nasilja u gradu sve
češća - onaj pokolj u Mirutu bio je samo najnovija nesreća u čitavom nizu
zlikovačkih incidenata - nužno je da se silama dezintegracije ne dopusti da rade šta
hoće. »Moramo pokazati da i suprotne sile deluju.« Salahudin je bio malo
ošamućen od brzine kojom mu je život, ponovo, bio počeo da se menja. Zar to ja
učestvujem u jednom događaju KP(m)?! Čuda nikad neće prestati da se
dešavaju; mora biti da sam stvarno zaljubljen.
Kad su rešili sva pitanja - koliko će prijatelja svako od njih moći da povede
sa sobom, gde će se sakupiti, šta treba poneti od hrane, pića i pribora za prvu
pomoć - opustili su se, popili onaj jeftini mrki rum i neobavezno ćaskali; i tada
Salahudin prvi put ču glasine o čudnom ponašanju filmskog stara, Džibrila Farište,
koje su bile počele da kolaju po gradu, i oseti kako ga njegov stari život ubode kao
skriveni trn; ču kako mu prošlost, kao zvuk trube iz daljine, odzvanja u ušima.

Ovaj Džibril Farišta, koji se vratio u Bombaj da pokupi konce svoje filmske
karijere, nije bio, po opštem mišljenju, onaj stari, neodoljivi Džibril. »Badža je,
izgleda, sav rašrafljen i na dobrom putu da izvrši samoubistvo«, izjavi Džordž
Miranda koji je znao sve filmadžijske tračeve. »Ko zna zašto? Kažu da je zbog
neke nesrećne ljubavi malčice poremetio pameću.« Salahudin je držao jezik za
zubima, ali je osećao da mu lice gori. Eli Koun je, posle požara u Brikholu, odbila
da primi Džibrila natrag. U onoj stvari opraštanja za grehe, razmišljao je
Salahudin, niko se nije setio da se posavetuje sa potpuno nedužnom i veoma
povređenom Alelujom; mi smo njen život, još jednom, pretvorili u periferiju
našeg. Nije čudo što ona još skače od besa. U njihovom poslednjem i nešto
nategnutom razgovoru preko telefona, Džibril je rekao Salahudinu da se vraća u
Bombaj »u nadi da više nikad neću morati da je vidim - ni nju ni tebe - a, vala, ni
ovaj prokleti, hladni grad, u onom što mi je još ostalo od života«. A sad je on bio
tu, i, po svemu sudeći, ponovo brodolomnik koji je ovog puta naleteo na hridi
svoje otadžbine. »On pravi neke grozne filmove«, nastavi Džordž. »Ali sad je
morao da u njih ulaže svoju lovu. Posle dva čabriranja, producenti su pobegli
glavom bez obzira. A ako mu i ovaj hovi potone, on će bankrotirati, propašće,
načisto.« Džibril je sada snimao modernu verziju ranije filmovane priče iz velikog
epa Ramajana, u kojoj su junaci i junakinje kod njega postali pokvareni i zli,
umesto moralno čisti i nepodložni grehu. Kod njega je Rama bludnik i pijanica a
Sita lakoumna ženska; dok je Ravana, kralj-demon, opisan kao dostojanstven i
čestit čovek. »Ravanu igra Džibril«, objasni Džordž obuzet užasom. »Izgleda kao
da on svesno pokušava da se definitivno konfrontira sa verskim sektašima - znajući
dobro da ne može da ih pobedi - da bi ga oni razbili u param-parčad.« Nekoliko
glumaca koji su u tom filmu dobili uloge već je okrenulo leđa kameri i napustilo
snimanje, a neki su dali i jezive intervjue u kojima optužuju Džibrila za
»bogohuljenje«, »satanizam« i druge prestupe. Njegova poslednja švalerka, Pimpl
Bilimorija, pojavila se na naslovnoj strani Cine-Blitz-a, sa izjavom: »Bilo je to
nešto kao ljubljenje s Đavolom.« Džibrilov stari problem pakleno smrdljivog daha
iz usta.
Njegovo čudno ponašanje izazivalo je više zlih jezika nego njegov izbor tema
za film. »U neke dane on je sušta ljubaznost i vedrina«, reče Džordž. »A u druge,
dolazi na posao kao gospod bog svemogući i stvarno traži od ljudi da pred njim
padaju na kolena. Ja, lično, ne verujem da će taj film biti završen sve dotle dok, i
ukoliko, on ne sredi svoje duševno zdravlje koje je, ja to stvarno osećam,
poremećeno. Prvo ona njegova bolest, pa ona eksplozija aviona, i sad ta njegova
nesrećna ljubav: shvatate čovekov problem.« A bilo je i gorih glasina: Džibrilova
poreska afera nalazila se pod istragom; posetili su ga i policijski inspektori da mu
postave pitanja u vezi sa smrti Rehe Merčant, a Rehin muž, kralj kuglagera,
zapretio je »da će tom kopilanu sve koske polomiti«, te je Džibril nekoliko dana
morao da se kreće u pratnji svojih telohranitelja kad god se koristio liftom u zgradi
Everest Vilaz; a što je bilo od svega najgore, čula su se govorkanja i o tome da on
noću posećuje gradsku četvrt sa crvenim lampama gde je, kako je natuknuto, često
zalazio u izvesne »ustanove« na zloglasnom drumu Foras, sve dok ga »mame« nisu
izbacile zato što je ozleđivao žene. »Kažu da su neke od njih zadobile i teške
povrede«, reče Džordž. »I da je morao da šljune veliku lovu da bi se to zataškalo.
Ne znam. Svet svašta priča. A onoj Pimpl, svakako, odmah je skočila numera.
Čovek koji mrzi žene. Ona od svega toga pravi sebi imidž zvezde - fatalne žene
filma. Ali kod Farište stvarno ima nečeg mnogo grešnog. Čujem da ga ti poznaješ«,
završi Džordž, gledajući Salahudina, koji buknu.
»Ne tako dobro. Samo zbog one avionske nesreće i, slično.« Bio je zbunjen.
Izgledalo je da Džibril nije uspeo da pobegne od svojih unutarnjih demona. On,
Salahudin, beše verovao - naivno, sad se to pokazalo - da su događaji u
brikholskom požaru, kad mu je Džibril spasao život, na neki način obojicu očistili,
isterali iz njih one đavole da izgore u onoj proždirućoj vatri; da je, u stvari, ljubav
pokazala svoju humanizujuću moć, veliku kao i moć mržnje; da ljude vrlina može
da preobražava isto kao i porok. Ali ništa nije večito; nijedno izlečenje, izgleđa,
nije potpuno.
»Filmska industrija je puna šizika«, Švatileha je govorila Džordžu. »Pogledaj
samo sebe, mister.« Ali Bupen se uozbilji. »Ja sam Džibrila uvek video kao
pozitivnu silu«, reče on. »Glumac iz jedne manjine koji igra uloge likova iz mnogih
religija, i svi ga prihvataju. Ako je on pao u nemilost, to je rđav znak.«
Dva dana kasnije, Salahudin Čamča pročita u nedeljnim novinama da je jedan
međunarodni tim planinara, na svom putu da se popne na Skriveni vrh, stigao u
Bombaj; a kad vide da se u tom timu nalazi i čuvena »Kraljica Everesta«, gđica
Aleluja Koun, imao je čudan osećaj da je progonjen, neko čuvstvo da senke
njegove uobrazilje izlaze u svet stvarnosti, da sudbina stiče sporu, fatalnu logiku
sna. »Sad znam šta je utvara«, pomisli on. »Nezavršen posao, eto šta je.«

Elina prisutnost u Bombaju počela je, tokom sledeća dva dana, da ga sve više
opseda. Svest ga je nagonila da neke stvari dovodi u čudne međusobne veze; na
primer, očigledan oporavak Elinih stopala sa prekidom njenih ljubavnih odnosa sa
Džibrilom: kao da je on nju sakatio svojom ljubomornom ljubavlju. Salahudinova
racionalna svest je znala da je njen problem sa ravnim tabanima u stvari prethodio
njenoj vezi sa Džibrilom, ali bilo ga je obuzelo neko čudno sanjalačko
raspoloženje, te je izgleda bio neprobojan za logiku. Sta je ona stvarno radila
ovde? Zašto je u stvari došla? Postajao je uveren da je tu, negde, po strani,
pohranjen čekao neki strašan udes.
Zini, zauzeta svojim lekarskim poslovima, predavanjima u koledžu i radom na
organizovanju demonstracije ljudskim lancem, nije, trenutno, imala vremena za
Salahudina i njegova morbidna raspoloženja, pa je u njegovom introvertnom
ćutanju pogrešno videla izraz sumnji - zbog njegovog povratka u Bombaj, zbog
njegovog uvlačenja u političku aktivnost one vrste koja mu je uvek bila odvratna, a
i zbog nje same. Da bi sakrila svoj strah, ona mu se obrati u formi lekcije. »Ako si
ozbiljno mislio da se otarasiš svog tuđinstva, Salad-baba, onda nemoj umesto toga
da propadaš u neku vrstu podruma pakla bez temelja. Važi? Svi smo ovde. Stojimo
licem okrenuti prema tebi. Ovog bi puta stvarno trebalo da pokušaš da se kao
odrastao čovek upoznaš sa ovom sredinom. Pokušaj da prigrliš ovaj grad, ovakav
kakav on jeste, a ne tamo neke svoje uspomene iz detinjstva zbog kojih si i setan i
bolan. Privuci ga k sebi. Taj stvarno postojeći grad. Shvati njegove mane kao
svoje. Postani njegovo biće; pripadaj.« On klimnu glavom, odsutno; a ona, misleći
da se on sprema da je ponovo ostavi, besno izlete iz kuće, što njega ostavi u stanju
krajnje zbunjenosti.
Da li da pozove Eli telefonom? Da li joj je Džibril pričao o onim glasovima?
Da li bi trebalo da pokuša da se vidi sa Džibrliom?
 Nešto je na putu da se dogodi, upozoravao ga je njegov unutrašnji glas. I to
će se dogoditi, a ti ne možeš ništa učiniti da tu prokletu stvar sprečiš. O, da: to
je nešto loše.

I to se dogodilo na dan demonstracije, koja je, uprkos svim procenama,

predstavljala prilično lep uspeh. Čulo se da je došlo do nekoliko sitnijih čarki u
okrugu Mazagaon, ali, uopšte uzevši, događaj je mirno protekao. Posmatrači
KPI(m) izveštavali su o jednom neprekinutom lancu od Ijudi i žena koji su se
držali za ruke s kraja na kraj grada, a Salahudin, koji je stajao između Zini i
Bupena na drumu Muhamad Ali, nije mogao da ospori snagu tog prizora. Mnogi
ljudi u lancu su plakali. Naredbu da se svi uhvate za ruke dali su organizatori -
istaknuta među njima bila je Švatileha, koja je stajala u jednom »džipu« u pokretu,
sa megafonom u ruci - tačno u osam ujutro; jedan sat kasnije, kad je bučna i
haotična saobraćajna gužva dostigla vrhunac, gomila sveta je počela da se rastura.
Međutim, uprkos činjenici da su hiljade građana učestvovale u događaju, uprkos
miroljubivoj prirodi i pozitivnoj poruci, formiranje ljudskog lanca nije prenosila
Durdaršan televizija niti jeo njemu bilo reči u njenim vestima. A ni Sveindijski
Radio nije emitovao nikakav izveštaj o tome. Većina listova (subvencioniranih od
vlade) takođe nije pomenula događaj… samo su jedan dnevni list na engleskom
jeziku i jedne nedeljne novine objavili beleške o ljudskom lancu; i to je bilo sve.
Zini, sećajući se odnosa prema lancu u Kerali, previđala je to prigušujuće ćutanje,
kako je rekla Salahudinu dok su se pešice vraćali kući. »To je jedan komunistički
šou«, objašnjavala je. »Prema tome, ovo je, zvanično, jedan nedogađaj.«
Šta su to ščepali oni krupni naslovi u večernjim novinama?
Šta li je to vrištalo na čitaoce tako velikim masnim slovima sa naslovne
strane, dok za vest o ljudskom lancu nije bilo dopušteno više od jednog šapata
»petitom«?
KRALJICA EVERESTA I FILMSKl MOGUL STRADALI
DVOSTRUKA TRAGEDIJA NA MALABAR HILU
DŽIBRIL FARIŠTA NESTAO
NOVE ŽRTVE PROKLETSTVA EVEREST VILAZA
Telo uglednog filmskog producenta, S. S. Sisodije našla je kućna pomoćnica
kako leži na tepihu nasred dnevne sobe u apartmanu slavnog glumca g. Džibrila
Farište, sa probodenim srcem. Gđica Aieluja Koun, pri onom što se veruje da je
»povezani incident«, poginula je survavši se sa krova oblakodera, sa kojeg je pre
dve godine gđa Reha Merčant bacila svoju decu i sama skočila dole na beton.
Jutarnje novine bile su manje dvosmislene u pogledu Farištine najnovije
uloge. FARIŠTA POD SUMNJOM NESTAO.
»Ja se vraćam u Skandal Point«, reče Salahudin Zini, koja, pogrešno tumačeći
ovo njegovo povlačenje u unutrašnju komoru duha, planu. »Mister, bolje bi ti bilo
da se jednom odlučiš.« Odlazeći nije znao kako da je razuveri; kako da joj objasni
svoje nadvlađujuće osećanje krivice, osećanje odgovornosti: kako da joj kaže da
su ta ubistva bila crno cveće niklo iz semena koje on beše davno posejao? »Samo
mi je potrebno da razmislim«, reče slabim glasom, potvrđujući njene sumnje.
»Samo dan, dva.«
»Salad-baba«, reče mu ona oporo. »Moram da ti to kažem, čoveče. Sjajno si
tempirao stvar.«

Uveče tog dana, posle njegovog učestvovanja u ljudskom lancu, Salahudin

Čamčavala je gledao kroz prozor svoje spavaće sobe iz detinjstva u noćne šare
Arabijskog mora, kad je Kasturba žurno zakucala na njegova vrata. »Jedan čovek
želi da vas vidi«, reče ona gotovo šišteći, očigledno uplašena. Salahudin nije
nikog video da prolazi kroz kapiju. »Ušao je kroz ulaz za poslugu«, odgovori mu
Kasturba na njegovo ispitivanje. »I, baba, čujte, to je onaj Džibril. Džibril Farišta,
o kome piše u novinama da…« glas joj se prekide i ona poče razdraženo da gricka
nokte na levoj ruci.
»Gde je on?«
»Šta sam mogla, bilo me je strah«, zavapi Kasturba. »Pustila sam ga u…
kabinet vašeg oca, on, samo, čeka tamo. Al’ možda bi bilo bolje da vi ne idete kod
njega. Je 1’ da pozovem policiju? O, Bože, kakva nevolja!«
Ne. Ne zovi. Idem da vidim šta hoće.
Džibril je sedeo na Čangezovom krevetu i u rukama držao staru lampu. Nosio
je prljavu belu kurtu-pidžamui izgledao kao čovek koji je loše spavao. Oči su mu
bile van fokusa, ugašene, mrtve. »Tupadžijo«, reče on umorno, pokazujući mu sa
lampom u ruci u pravcu jedne fotelje. »Osećaj se kao kod kuće.«
»Ti strašno izgledaš«, usudi se Salahudin da mu kaže, što kod ovog drugog
izazva neki odsutan, ciničan, neuobičajen osmeh. »Sedi i kušuj, Tupadžijo«, reče
Džibril Farišta. »Došao sam da ti ispričam jednu priču.«
 Znači, to si ti bio, shvatio je Salahudin. Ti si to stvarno učinio: ubio si
oboje. Ali Džibril je već žmurio; onda je sastavio vrhove svojih prstiju i počeo da
priča svoju priču- koja je takođe bila kraj mnogih priča - ovako:

Kan ma kan
Fi qadim azzaman

I bilo je i nije bilo tako u vreme koje zaboravi svako

Pa, u svakom slučaju tako nekako Nisam siguran jer kad su došli u posetu ja
nisam bioja nikako to uopšte nisam bio ja neki dani su teški kako da ti kažem na šta
bolest liči na nešto ovako ali nisam siguran Uvek jedan deo mene stoji napolju
vrišti nemoj molim te nemoj ali to ništa ne vredi znaš kad ta bolest dođe
Ja sam anđeo bogom prokleti anđeo od boga ali ovih dana to ti je osvetnički
anđeo
Džibril osvetnik uvek osveta zašto Nisam siguran da je nešto ovako da je
zločin ljudski
Naročito žene ali ne isključivo ljudi moraju da plaćaju Tako nešto
I tako je on nju doveo ništa loše nije mislio sad ja to znam on je samo hteo da
nas dvoje budemo zajedno kaka kaka kako ne vidite reče on da vas oh oh ona nije
prešla ni go go go govora o tome a vi ste reče on još lulu ludi za
njomto svi znaju a on je samo želeo da ona
i ja budemo budemo
Ali ja sam čuo stihove
Shvataš li Tupadžijo
s ti hove
Jabuka rumena a torta žuta tra la la kruta Ljubičica plava a runolist rutav seti
me se kad budem mrtav mrtav mrtav
Tu vrstu stvari
Nisam mogao da ih isteram iz svoje ćupe a ona se pred mojim očima
promenila nazivao sam je svakako kurvo i tome slično a on, znao sam ja sve
o njemu
Sisodijakurvar ima muda odnekuda ja sam znao šta su njih dvoje hteli da rade
 Smeju mi se u mojoj rođenoj kući tako nešto
Volim buter volim tost
Stihovi Tupadžijo šta ti misliš ko sastavi te proklete stvari
I tako ja prizvah dole gnev Božiji uperih svoj prst njega pogodih pravo u srce
ali ona kučka pomislih kučka hladna ko led
Stoji i čeka samo čeka a onda ne znam nisam siguran nismo bili sami
Tako nekako
Reha je bila tamo lebdela je na svom ćilimu ti se sećaš nje Tupadžijo
Sećaš se Rehe na ćilimu video si je kad smo padali a osim nje još jedna
osoba neki šašav badža škotski tip u suknjici
Nisam mu uhvatio ime
Ona ih je videla ili ih nije videla nisam siguran samo je stajala tamo
To je bila Rehina ideja odvedi je gore na terasu na vrh Everesta ti si već
jednom bila tamo jedini put je nizbrdo dole
Ja sad uperim prst na nju odemo gore
Nisam je ja gurnuo
Reha je nju gurnula
Ne bih je ja gurnuo
Tupadžijo
Shvati me Tupadžijo
Pakleno krvavo
Voleo sam ja tu devojku.

Salahudin je razmišljao o tome kako je Sisodija, sa svojim izvanrednim

darom za srećne slučajne susrete (Džibril uskače u londonski saobraćaj, sam
Salahudin paniči pred otvorenim vratima aviona, a sad, izgleda, i Aleluja Koun u
holu svog hotela) najzad, ipak, slučajno naleteo na smrt; a razmišljao je i o Eli,
padaču sa manje sreće od njega, koja je (umesto svog toliko dugo željenog solo-
uspona na Everest) ostvarila to sramotno fatalno spuštanje- i o tome kako će on sad
umreti zbog svojih stihova, ali nije bio u stanju da tu smrtnu presudu smatra za
nepravdu.
 Začu se kucanje na vratima. Otvorite, molim. Policija. Kasturba ih je ipak
pozvala.
Džibril skide poklopac sa čarobne lampe Čangeza Čamčavale i pusti ga da
zveckajući padne na pod.
On je bio sakrio revolver u nju, shvati Salahudin. »Pazite!« uzviknu on.
»Ovde je jedan naoružan čovek.« Kucanje prestade, a sad Džibril protrlja rukom
bok čarobne lampe: jedanput, dvaput i treći put.
Revolver iskoči i nađe se u njegovoj drugoj ruci.
I pojavi se jedan stravičan duh-đin monstruoznog rasta, seti se Salahudin.
»Kakvu želju imaš? Ja sam rob onoga ko drži ovu lampu.« Kako oružje
ograničava čoveka, pomisli Salahudin, osećajući se čudno odvojen od zbivanja. -
Kao Džibril kad ga bolest spopadne. - Da, zaista; oružje je granica najuža. - Jer
kako je izbor sad bio mali: Džibril naoružan čovek a on nenaoružan; o, kako se
svemir skupio! Pravi duhovi-đini iz one davne starine imali su moć da otvaraju
dveri Beskonačnog, da sve stvari čine mogućim, da sva čudesa budu ostvarljiva; u
poređenju s tim, kako je samo bio banalan ovaj moderni vampir, ovaj degradirani
potomak moćnih predaka, ovaj slabašni rob lampe dvadesetog veka!
»Ja sam ti davno rekao«, tiho izusti Džibril Farišta, »da ako pomislim da me
bolest neće nikad ostaviti na miru, da će se uvek vraćati, neću biti u stanju da je
podnosim.«
I zatim vrlo brzo, pre nego što je Salahudin i prstom mogao da makne, Džibril
zavuče cev revolvera u svoja usta; i povuče oroz; i postade slobodan.

Stajao je kraj prozora svog detinjstva i gledao napolje na Arabijsko more.

Mesec je bio skoro pun; mesečina se protezala od stena Skandal Pointa pa sve
tamo dalje do dalekog horizonta, i stvarala iluziju srebrne staze, kao razdeljak na
sjajnoj morskoj kosi, kao drum što vodi ka zemljama čudnovatim. Odmahnuo je
glavom; nije više mogao da veruje u bajke. Detinjstvo beše prošlo, a pogled sa
ovog prozora nije bio ništa drugo do jedan stari i sentimentalni eho. Do đavola s
tim! Neka dođu buldožeri. Ako staro odbija da umre, mlado se neće roditi.
»Hajde, požuri«, začu on glas Zinat-Zini Vakil pored svog ramena. Izgledalo
je da je on uprkos svojim rđavim delima, svojoj slabosti, krivici - uprkos svojoj
ljudskoj prirodi - dobijao sad još jednu šansu. Nije bilo objašnjenja za čovekovu
sreću u životu, to je bilo jasno. Sreća je, prosto, bila tu, i hvatala ga za lakat.
»Idemo kod mene«, ponudi Zini. »Šta ćemo, kog đavola, ovde?«
»Idem«, on joj odgovori i okrete se od onog prizora napolju.
[1]
Allat – boginja (Allah – bog) kod muslimana, pre Muhameda. – Prim. prev.

[2]
Gibreel – Džibril, Gabrijel, Gavril, Gavrilo. – Prim. prev.

[3]
queues - engl., redovi u kojima se stoji za hranu ili bioskopske karte. - Prim.
prev.

[4]
Purana - vrsta staroindijskih epsko-didaktičkih književnih dela koja sadrže
mitološke priče o stvaranju, propasti i obnovi sveta, podvige bogova i junaka,
propise o verskim običajima i praznovanjima, odeljke o pravima i dužnostima
pojedinih kasta, filozofska razmatranja itd. - Prim. prev.

[5]
Boginje iz perioda mnogobožačkog islama. - Prim. prev.

[6]
Aluzija na »poslovnog čoveka« Muhameda, pre nego što je postao prorok. -
Prim. prev.

[7]
Engl. izgovor koji podseća na ime Muhamed, mada te dve (ovde spojene)
ovako napisane reči postoje u engl. jeziku i, grubo prevedene, znače »skovana
grimasa«. - Prim. prev.

[8]
Mahaund - arhaični naziv za Muhameda; arapski: Muhammad (hvaljeni,
slavljeni, dostojan slave); škotski: Satana, od pobrkane asocijacije na Muhameda
kao »lažnog proroka«. - Prim. prev.

[9]
William the Conqueror - Vilijem Osvajač. - Prim prev.

[10]
Egipatski sultan (1174-1193), osvojio Jerusalim; suprotstavljao se krstašima. -
Prim. prev.

[11]
Mogul, car Hindustana. - Prim. prev.
[12]
Muzika ili Harmonija sfera, po Platonu i pitagorejcima: nebeska muzika koja
nastaje kretanjem nebeskih tela u vasioni. - Prim. prev.

[13]
Mujezin (ar. miezin) - hodža koji sa munare poziva verne na molitvu. Prim.
prev.

[14]
Swadeshi (svadeši) - u Indiji, politička akcija bojkotovanja strane robe i
podsticanja domaće proizvodnje. - Prim. prev.

[15]
Urdu -jezik muslimana u Indiji. - Prim. prev.

[16]
Završni, smrtni udarac. - Prim. prev.

[17]
Engl. gl. izveden iz imena dr Tomasa Boudlera, koji je 1818. objavio jedno
pročišćeno izdanje Šekspirovih dela, s namerom da iz njih ukloni sve ono što
»vređa«. - Prim. prev.

[18]
Pakistanci u Engleskoj. - Prim. prev.

[19]
Grčki - debeo, odebljao; a pahidermi - debelokošci, slonovi, svinje i dr. -
Prim. prev.

[20]
Samoubistvo. - Prim. prev.

[21]
yoni - (sans.) u Hindu-mitologiji, falusni simbol obožavanja vrhovne ženske
stvaralačke sile prirode. - Prim. prev.

[22]
Toussaint L’Ouverture, Pierre Dominique (1743-1803), haićanski crnac,
oslobodilac i general. - Prim. prev.