Етимологија

Најранији помен Срба (Серби) налази се код античких писаца међу којима су Тацит 50. године н.
е., затим Плиније Старији 77. године н. е. (Naturalis historia) те Клаудије Птоломеј (Geography, 2.
век н. е.) у конотацији са сарматским племеном Серби са северне стране Кавказа и на доњем току
реке Волге. Римски историчар Амијан Маркелин (325—391) у својим делима Карпате назива
именом Montes Serrorum (Српске планине) што хрватски писац Анже Жупанич сматра раним
поменом Срба (Serri). Вибијус Секвестер (4. век) у својим делима такође помиње Србе под
називом „Serbs”.[32] Прокопије из Цезареје (500—565) је користио назив Sporoi (Sorroi, Sorri) као
заједничко име за племена Анти и Склавијани. Међу разним историчарима постоји веровање да је
ово искривљени облик имена Срба.[32][33]

Драгоцено штиво о Србима и њиховом раном идентитету представља чувено, од стране Ватикана
забрањено историјско дело Орбинија. Дубровчанин наводи (1601) да се у „Историји Саске” зову
Сорабима, што је код Лаоника искривљено у Сорабри. Произилази да су исти народ Сораби, онај
део између река Сале и Лабе (Лужички Срби) и остали у горњој Мезији (Срби). А по списима
Цариградског сабора, Срби се називају Сирфима, док су ови сами себе називали Сарбљи или
Сербљи.[34] Њихове земље се у Илирији простиру од Смедерева, града на Дунаву, све до Ниша,
„где почиње Бугарска”. Најпознатија су места у Србији „престоница Стони Београд (Београд),
затим Призрен (родни град цара Јустинијана), па неосвојива тврђава Новагора и Црнагора (Ново
Брдо), где се налазе (почетком 17. века) пребогати турски рудници злата и сребра”.

У раном средњем веку Срби се помињу у писаним изворима као Σερβοι (Servoi), Sorabos, Surbi,
Sorabi.[35] De administrando imperio помиње државу Србију (Serbia) династије Властимировића
унутар које, потом, помиње српска племена под називом Срби (Serbs).[36][37] У средњовековним
грчким списима Срби се помиње као Σέρβιοι, Σέρβλοι, а у старим српским списима као srъbinъ,
srъblinъ. Очувало се у имену области Zribia (Мајсен) која се помиње код Козме Прашког. Код
Константина Порфирогенита име Σέρβιοι се односи на једно јужнословенско племе. Облик *sъrbъ
се доводи у везу са рус. пасерб (посинак), укр. присербитися (придружити се, прикључити се), са
староиндијским sarbh- „тући, сећи, убити”, лат. sero, „састављати” и грч. ειρω „низати”.[38]

Током позног средњовековног и раног нововековног раздобља, у изворима страног, претежно

западног порекла се појављују и неки специфични егзоними као називи за Србе. У том смислу, за
Србе се често користи назив Рашани (лат. Rasciani), а као колоквијални назив за Србе је веома
често употребљаван и назив Власи (лат. Valachi), поготово на просторима Хабзбуршке монархије.
[39]
Током 18. века, хабзбуршке државне власти су ради службеног именовања Срба почеле да
употребљавају и класични појам Илири (лат. Illyri), што се потом одразило и на именовање
одговарајућих државних тела која су била надлежна за решавање српских питања, а која су у
називу добила управо илирску одредницу (Илирска дворска депутација). Међутим, ови покушаји
вештачког преименовања нису успели да унесу забуну међу Србе, који су остали привржени свом
изворном народном имену.

По Св. епископу Николају Велимировићу: „Срб је једино национално име у Европи чије се значење
изгубило”. Он такође пише: „И српско име је тајна, скривена и дубока, као и сва судба српскога
народа”.[40]