See discussions, stats, and author profiles for this publication at: https://www.researchgate.

net/publication/344335657

Граница - у појму и простору

Chapter · June 2020

CITATIONS READS
0 71

1 author:

Jovan Babic
University of Belgrade
130 PUBLICATIONS   66 CITATIONS   

SEE PROFILE

Some of the authors of this publication are also working on these related projects:

Political Ethics View project

Bioethics View project

All content following this page was uploaded by Jovan Babic on 22 September 2020.

The user has requested enhancement of the downloaded file.

Граница – у појму и простору

Јован Бабић
Филозофски факултет, Београд

Апстракт: Филозофски, граница је свако одређење којим се нешто раздваја од нечега другог – дефиниција и
демаркација коју повлачи дефиниција. Границом у овом смислу се одређује домен могућности: шта је
уопште могуће, као нешто одређено и тиме различито од (свега) другог. Ту је затим појам границе као
домен допустивости, у техничком, моралном или неком другом практичком смислу– шта је на пример,
граница онога што се може јавно, или уопште, рећи. Коначно, имамо границу у простору – одређење неког
посебног простора омеђеног границом: приватни простор, службени простор, државни простор. У овом
последњем смислу посебно је важан појам територије. Територија је основ могућности конституције
услова важења законâ који дистингвирају оно што је легитимно од онога што није. Да би могла да се
успостави клаузула правоваљаности закона (могућност примене, укључујући и легитимну примену присиле и
санкција) потребна је дефинисана територија одређена границом. Важење закона је повезано са два услова
који оба подразумевају територију: пристанак и представљање – једино тако се закон може разлучити од
насиља.
Кључне речи: граница, разлика, демаркација, допустивост, територија, кретање, закон.

Филозофски, граница је свако одређење којим се нешто раздваја од нечега другог.

Али прецизно речено – раздвајање повлачи разграничење од свега и било чега другог, што
је логичка карактеристика одређења, онога што представља основу сваке дефиниције.
Дефиницијом се утврђује граница нечега, после те границе имамо нешто друго. У сазнању
о томе шта јесте имамо опис који одређује где се налази његова граница. У делању пак
ради се о преласку те границе, о прекорачењу, и о томе шта то значи и повлачи на
стварносном, практичном и вредносном плану. Чини се да зато граница представља
полазни појам, појам од кога се полази, па било да се ради, теоријски, о разграничењу или,
практички, о прекорачењу. Али ова разлика између теорије и праксе и сама представља
проблем: разграничење, дефиниција, упућује на дескрипцију, али момент разграничења
упућује преко границе, на оно шта је „тамо иза тога“: увек се подразумева да нешто, било
шта, што се дефинише није све, није све што постоји и није све што се дефинише. Ово
повлачи за филозофију један од њезиних главних проблема: да, насупрот свим нашим


Ауторизовано излагање са скупа „Шта је граница?“, Требиње 14 јун 2019. Објављено у књизи Филозофија
и слобода: Шта је граница?, Српско филозофско друштво, Требиње 2020, стр. 23-39.

1
надама (и дрским очекивањима) опис „свега“ и није могућ. Нема „тоталних“ дефиниција.
Дефиниција подразумева да нешто остаје „са друге стране“, и зато је граница увек ту, као
део дефиниције. Ако се томе дода да нема декрипције без (неке) аскрипције онда имамо
типичну гносеолошку ситуацију: прецизност истине подразумева објективност која опет
подразумева одсуство директне заинтересованости (осим инелектуалне радозналости за
„истину саму“, шта год да је то), али то да дескрипција повлачи аскрипцију значи да
разграничење „вуче“ у прекорачење, а то је бескрајно поље тачака на којима се граница
може „прећи“, уз огроман број критерија који то могу оправдати.
Овај однос између разграничења и прекорачења је старо питање односа између
афирмације и негације: свака тврдња, свака афирмација, већ у себи садржи негацију онога
што је друго и различито од тога што се тврди. Дефиниција је демаркација нечега у
целини свега, њоме се одређује разграничење између онога што није у односу на оно што
се дефиницијом одређује да јесте.
Чини се да, као полазни појам, граница означава домен могућности: шта је
(уопште) могуће као нешто одређено, и тиме различито од остатка целине свега. Тај
остатак се у неком смислу негира: Omnis determinatio est negatio. Ова тврдња се приписује
Спинози и, у различитом смислу, Хегелу. Разлика је можда кардинална. Док за Спинозу,
који не користи екплицитно ову тврдњу, и за кога је само целина свега истински стварна,
свако одређење указује на уклањање, па и лишеност, одсуство (те, истинске) стварности,
за Хегела је негација продуктивна, она својом активношћу на неки начин производи
стварност, без ње нема стварности, као да би престанак те активности негирања водило у у
колапс ништавила. Сигурно делује, а и јесте, упрошћено, али ова разлика између двојице
филозофа можда означава разлику у одређењу суштине стварности: једном је то оно што
је, као могуће, фиксно и непромењиво, док је код другога постојање заправо догађање,
нешто динамично и временито: када се ништа не догађа онда ничега и нема. Али ако
нешто није ништа друго осим онога што се о њему тврди (што је, чини се, смисао сваке
реченице којом се нешто каже) онда се тиме искључује све осим тог нечега што се не
искључује, па се разграничење, као неки простор границе, појављује као ничија земља,
простор у коме нема ничега. Са сличном структуром ћемо се суочити и код границе
између држава у простору (а онда можда, инфинитезимално, и у сваком другом
разграничењу) „ничије земље“ где никаквог закона нема као да ту нема ни територије, јер

2
се територија артикулише у постојању одређеног закона који на њој важи. Тамо где нема
аскрипције нема ни дескрипције, нема никакве релевантне стварности.
Али шта је стварност? За шта се може рећи да „јесте“? Оно за шта се то са највећом
извесношћу може рећи јесу могућности: оне постоје на неки начин нужно (иначе не би
биле могућности), па можемо можда рећи да су могућности, у једном стриктно
спинозистичком и акосмичном али свеједно неодољиво уверљивом смислу, нужно
стварне, да оне нужно постоје, односно да постје на начин нужности. Шта су могућности?
Као што им име каже могућности се односе на оно што је могуће, оно што би могло
бити. Поље могућности исцрпљује скуп свих могућих светова, а то је све оно што се
може замислити. Сасвим кратко и упрошћено можемо рећи да је то скуп свих могућности
које би неко свезнајуће биће, Бог, могао замислити (не нужно и да ће то учинити, ми овде
можемо оставити по страни све могуће анализе, теолошке и метафизичке, и ограничити се
само на оно што је једино битно за одређење скупа свих могућности): оно што се може
замислити је скуп замисли које било које биће које има моћ замишљања може замислити.
Бог је овде ознака за позицију са које се може замислити све што се може замислити. Не
следи да било које биће способно да замишља може да заиста замисли све (у том смислу
Бог је само логички конструкт али не и епистемолошки, који би обухватао скуп свих
фактичких замисли, било замисли одређеног „замишљача“, било неког њиховог броја или
свих њих укупно). Могућност замишљања не повлачи да ће се нешто што је могуће
замислити икада заиста замислити. Али ту имамо за нас важну ствар: домен могућег
замишљања за нас, за било кога од нас (а „нас“ треба, наравно, дефинисати: то могу бити
и друга бића осим људи, ако имају моћ замишљања), је бескрајно мањи од домена онога
што се уопште може замислити. Свако може замислити само оно што је у домену моћи
његове имагинације, а то не зависи само од његових сазнајних капацитета него и од
расположивог знања, расположивог времена, постојања и интензитета заинтересованости
итд.
Оно што је за одређење могућности битно јесте да су оне фиксне и непромењљиве.
То је тако зато што њихово „постојање“ не зависи од реалиације у времену: и ако се
никада не реализују, или чак и ако не могу да се реализују (у неком одређеном свету, на
пример нашем) могућности свеједно постоје, иначе нису могућности. У том смислу
могућности су фиксне, постојане и непромењиве тачке целине свега што постоји у овом

3
апстрактном смислу могућности. Оне су константне и неуништиве, ма колико порив да се
„пониште“ иначе био неодољив. Често се то губи из вида. На пример, када је председник
САД Џорџ Буш Млађи објавио кретање у инвазију на Ирак, у пролеће 2003, он је казао да
„Америка креће у рат против рата“, и да је циљ да се искорени сама могућност рата.
Делује бескрајно привлачно. Али то наравно није могуће: ако је нешто могућност онда се
то не може укинути.
Ту се види да је основна граница, између онога што је могуће и онога што није
могуће фиксна и непромењива управо у оном смислу у коме говоре, на различите начине,
Спиноза и Хегел: било да одређење „ништи биће“ или га тек омогућава ова граница
између онога што јесте и онога што није није је прецизна – са једне стране су могућности
које су фиксне тачке универзалне и нужне логичке стварности а са друге оно што је
немогуће и зато се не може (ни) замислити. Не да ја то не могу замислити (има много не
само замисливих него и реализованих могућности које ја не могу замислити јер не знам за
њих или ми моји сазнајни капацитети то не омогућавају), или да нико жив не може
замислити већ да то чак ни Бог, као свезнајући сазнавалац, не може. Демаркација између
онога што се (уопште) може замислити и онога што не може да се замисли може и сама да
се изрази у облику дефиниције: то је разлика коју одређује принцип непротивречности.
Оно што је противречно не може се замислити нити може постојати.
Ово је основна граница као полазни појам. Све остале границе, односно све остале
дефиниције, немају ову аподиктичност и категоричност – оне су у принципу подложне
промени, у више смислова. Прво, наша сазнајна позиција у свету јесте погрешивост, и
могуће је да наше дефиниције буду погрешне (када се овоме дода друга основна значајка
наше позиције у свету, а то је рањивост, то нас поставља у заиста напорну – и одговорну –
позицију). Друго, повезано са првим, наше сазнање се мења и, по претпоставци, постаје
богатије и прецизније, па онда и наше дефиниције постају боље, дајући све боља
разграничења између онога што „јесте“ и онога што „није“ (у том, за задовољење наше
интелектуалне радозналости важном, виду). Треће, у практичком смислу наши ставови
(или ставови било којих субјеката, ако има оних који нису „наши“, тј. људски) се мењају, а
онда и смер, предмет и интензитет заинтересованости се мења па разграничење између
онога што нам „треба“ и „не треба“, до чега нам је стало и до чега није, шта желимо (и
покушавамо да хоћемо) и онога што не желимо се мења.

4
 Све те границе, и разграничења и прекорачења, су предмет сталне динамичке
промене. Оно што остаје непромењено су оне прве границе, границе између онога што се
може замислити и онога што не може. Томе се подвграва чак и природа, а онда и онај део
стварности који настаје на основу нашег капацитета да произведемо нешто чега иначе не
би било (капацитета слободе). Као што се слобода подвргава законима природе (и због
чега не можемо хтети све што можемо замислити и желети) тако се и природа подвргава
законима логике, међу којима принцип непротивречности одређује шта се може
замислити и шта може постојати а шта не може.

II

Ту је затим појам границе као домен допустивости, у техничком, моралном или

неком другом практичком смислу (шта је оно што не треба рећи, јавно или пред гостима,
или што не треба учинити или помислити, и где је граница која то дефинише).
Дефинициону функцију у конститусању ове границе има нека претходна одлука,
обично друштвена одлука. Може и појединац да себи постави границу у овом смислу: то
је нешто што себи не могу допустити, ту границу нећу прећи, али углавном се ради о
друштвено прихваћеним одлукама о границама које не треба да се пређу.
Та одлука не мора, и најчешће није, предмет никакве „делиберације“, као што и
већина других друштвених одлука то није. На пример одлука о, каткад кардиналној,
промени значења речи се „доноси“ сасвим спонтано па ипак док друштво као једна целина
то не одлучи промена не постоји. На пример реч „страшно“ или, у последње време,
„брутално“потпуно је променила своју вредносну поларност у многим контекстима са
негативне на (веома) позитивну, али одлука да се то значење промени је била нека врста
спонтаног друштвеног консензуса, онако како се мењају и обичаји, понекад након веома
дуга времена. Иако овакве промене нису резултат било какве „делиберације“, или вагања
разлога за и против, и дешавају се спонтано, јасно је да се ради о норми и критеријуму
чији модалитет постојања не може да се објасни никаквим природним процесима и који у
себи не садрже никакву природну нужност. Али то не значи да било шта што се замисли,
или пожели, аутоматски постаје норма или критеријум. За критеријум је од кључне

5
важности да мора да се примени да би постојао: само замишљени критеријум није
стваран.
Како критеријум постаје стваран? Одговор може бити једноставан ако се занемари
његова сложена позадина: критеријум постаје стваран чином прихватања: без актуалног
прихватања он нема стварности. Сложена позадина је у томе да тај чин мора бити
друштвени чин, и да функционише интерсубјективно (на индивидуалном плану ова
интерсубјективност фунционише у облику принципијелности: конкретно прихватање неке
одлуке као да је начелна и као да се односи на целокупно време постојања те индивидуе:
sub specie aeternitatis). Тек тада се ради о граници која не треба – али може! – да се пређе.
Граница домена допустивости у вредновању и поступању (па чак и када се ради о
употреби речи са специфичним значењима „на граници допустивости“, тј. на граници
њихове лексичке функционалности – по претпоставци ради наглашавања или појачавања
одређеног значења) је у потпуности „неприродна“, она не располаже инструментом
природне нужности, што се показује у томе да се захтев садржан у недопустивости – или
неком другом блажем вредносном одређењу којим се одређује да нешто не треба да се
уради, да је то неодговорно, неозбиљно, штетно итд. – увек може занемарити, намерно
или ненамерно. Она такође садржи извесну клаузулу важности (да би нешто било
недопустиво, неодговорно итд., мора имати довољан степен важности) па зато претендује
на образложеност. Без дубљег улажења у ово сложено питање можемо рећи да ова
претензија на образложеност садржи једну дубљу претензију: да се чином прихватања
премости разлика између прихватљивости и прихваћености. Оно што је прихваћено се
узима као репрезентант прихватљивости. „Прихватљиво“ означава домен могућих разлога
за нешто и скуп свих разлога који се уопште могу појавити као разлози за неку одлуку, и
онда, у коначници, њихову резултанту или коначни пресек, док „прихваћено“ означава
избор из тог скупа: када се једном направи избор и донесе одлука онда разлика између
прихватљивог и прихваћеног (привремено) нестаје и одређење тог одређеног скупа
изабраних разлога постаје граница прихватљивог, његова стварност. То је стварност
примењеног критеријума, наша вредносна (неприродна) стварност (природа је равнодушна
према вредностима, она је, у овом смислу, вредносно слепа).
Ту се суочавамо са једном важном ставком из домена слободе: одређивање норми
(које по инерцији теже да постану обичаји и да делују спонтано и саме по себи) и границâ

6
које се тако успостављају би требало да се, у оним доменим у којима је то могуће а
посебно у онима који су посебно важни, изведе тако да образложење претходи
прихватању, и да границе које се тако успостављају (границе које не треба прећи, које
означавају границу допустивости) буду квалитетно и одговорно, озбиљно, промишљене.
Насупрот томе стоји начин на који оне актуално постоје: спонтано и без потребе за
образлагањем, на основу претпоставке о очигледности да тако „треба“ (или „не треба“).
Очигледност функционише као тотална замена за разлоге, које онда не само да није
потребно него се ни не смеју наводити (јер би се покушајем навођења нарушио или
разорио институт очигледности и његова савршена функционалност). То јесте
економично, и у делатном и у сазнајном смислу тако се постиже максимум ефикасности.
Непосредност очигледности је много учинковитија од сваке критике или анализе, па и
пропаганде, а комфор, сазнајни и практички, изгледа неодољив. Имамо необичну позицију
филозофа који, као и мала деца, у свом испитивању „граница стварности“ воле да
постављају питања која се крећу близу и „око границе“ онога што се може и што се сме
рећи и учинити. То филозофију чини нужно субверзивном: испитивање природе и
структуре стварности је увек повезано са довођењем у питање успостављених веровања и
латентно води у искушење да се успостављене „границе“ пређу и завири „са друге
стране“. Значењска маневрисања око граница могућег и, још више, допуштеног тумачења
увек уводи у ризик да се каже или учини нешто што је забрањено (ма колико то било
потребно рећи, или учинити), али без овог својства свршености у артикулацији наших
веровања и ставова било би практички немогуће наставити било шта већ би се увек
морало почињати из почетка. То за последицу има статичност и „конзервативност“
наших, да тако кажем, очигледности, како оне функционишу у обичајима и
успостављеним веровањима: функционишу као предрасуде. Али предрасуде су наши
скривени устави, оне нам постављају границе које се не прелазе лако и, када је то
потребно, штите нас од њиховог олаког прелажења. Те границе су разноврсне, као што је
то и њихово одсуство, на местима на којима би требало да буду. И у једном и у другом
случају оне имају важне и далекосежне последице. А функционишу управо као што
границе и морају да функционишу, заустављањем, инхибицијом, запречавањем и
ограничењем када су присутне, односно (неоправданим) допуштењем, омогућавањем,
скривеном дозволом, или чак охрабрењем када су (неоправдано) одсутне.

7
 Навешћу неколико разноврсних примера као илустрацију.
Пример који користим на предавањима из Увода у етику односи се на наш однос
према женској гологрудости. Ако у свом предњем дворишту косим траву неког топлог
летњег суботњег јутра и потпуно скинем горњи део своје одеће комшија који се враћа
својој кући из шетње ће ме љубазно поздравити и можда стати на кратко да
поразговарамо. У свему што се дешава неће бити никаквог „прекорачења“ (а и ја ћу
искористити прилику да одахнем и да се мало социјализујем са суседима, и да успут
сазнам неки трач који ће ми мало омекшати осећај досаде који ме почео хватати). Али ако
ту, недалеко од мене, моја жена орезује своје руже и, зато што је топло, скине горњи део
своје одеће граница – граница обичајности, па било да је означавамо као границу
пристојности или допустивости – ће прорадити и комшија ће одједном почети да се
понаша сасвим другачије. Ако бисмо га питали да то образложи вероватно би се зачудио,
сматрајући да је очигледно зашто „то није исто“. [У Канади је пре неколико година
постојао покрет „Поносних дроља“ – Proud Sluts – који је покушао, безуспешно колико се
види, да ту очигледност „обезразложи“.] Граница са којом се ту суочавамо нигде није
записана ни прописана, никакав парламент или нека друга законодавна воља није донела
одлуку о њој, али она свеједно постоји, утолико ефективније уколико је, на први поглед,
невидиљивија.
Други пример који бих навео је војнички, а илустративан је по својој изузетној
прецизности у одређењу „допустивости“ и шта је коначно „прекорачење границе
допустивости“. У својој Историји [Калиопа, 71] Херодот каже да је у битки код Платеје,
којом се Хелада коначно ослободила Персијанаца, „најбољи од свих, по мом
[Херодотовом] мишљењу, показао се Аристодем, онај исти који се једини од три стотине
спасао код Термопила и због тога доживео толико увреда и понижења“, поред још тројице
(који се затим наводе по имену). Па ипак, када је након рата требало дати почасти
најбољима међу погинулима, Спартанци су одбили да међу њих уврсте и Аристодема, зато
што су закључили да је његово херојство последица његове „жеље да погине“ (због
срамоте што је „побегао“ са Термопила) – а то, таква жеља, је недопустиво за војника.
Спартанци су закључили да је Аристодем прекорачио границу допустивости за војника,
границу којом се војнику забрањује жеља да погине (јер је војникова дужност да преживи,
да преживи дан да би сутра могао да настави да се бори).

8
 Трећи пример који бих навео показује како одсуство границе може имати велике и
далекосежне негативне последице. На аутопуту Ниш-Београд, код Бубањ Потока, може се
видети знак да аутопут скреће на запад, на такозвану „обилазницу око Београда“. Све би
то било у реду да „обилазница“ заиста постоји, то јест да је обилазница оно што стоји на
знаку – такође аутопут, као и пут од Ниша до тог места. Али није: обилазница је само
један стари пут који нимало не личи на аутопут, и то није. Онај ко уредно следи знак биће
преварен, а може и да настрада због тога – због тога што је поверовао знаку који га је
лажно упутио. Можда још гори такав пример је представљала тзв. „зауставна трака“ на
„аутопуту Београд- Нови Сад“, док тај аутопут није заиста направљен: та је трака тамо
стајала деценијама и убила ко зна колико људи (да се не помиње колико тона бензина је
због ње расипнички непотребно потрошено): неко је једноставно изгубио осећај, или
заправо појам, времена и наредио да се нацрта зауставна трака – и онда да се уредно
обнавља! – јер ће једном ту да стварно буде једна страна стварног аутопута. Неко у
позицији да одлучује није имао осећај за границу допустивости у том чину: да не би
требало да чином своје одлуке друге људе уводи у непотребне трагичне ризике, да не би
требало да разара опште поверење у саобраћајне знакове (јер након таквог искуства ви не
знате који знак важи а који је само замишљен и ту залутао из неког другог, будућег или
непостојећег времена или потпуно из ванвремене сфере – из нечије имагинације). Да не би
требало понашати се неодговорно, независно од тога да ли ће се та неодговорнсот
детектовати и санкционисати или неће: у сваком случају то је прекорачење границе
одговорности. Овде је сâмо одсуство границе оно што је недопустиво.
Ово је посебно важно код нових пракси, нарочито оних које су не само уопштења
бивших изузетака (праксе које настају када нека скупа и/ли ризична делатност, оправдана
само као изузетак, постане довољно јефтина и довољно безбедна – пример може бити
абортус – да престане да функционише по логици изузетка и постане општа пракса) већ су
сасвим нови по врсти поступака које те праксе садрже. Ако у таквом случају граница
постане нешто друго од онога што треба да буде онда може доћи и до трагичних
неспоразума [о овоме в. пример са намерним рађањем глувонемог детета, описан у мом
тексту „Наука и стварност“]. У сваком случају изгледа потребно да образложење
претходи регулацији, тј. конституисању правила којима се поступци и праксе регулишу,
ма колико ургентност потребе да се донесе одлука, дефицит времена или неодољивост

9
неког могућег „решења“ могли гурати у супротном правцу [о овоме в. више у мом тексту
„Примењена етика“]. Одлуке о границама допустивог су одлуке о томе шта ће бити
правила и закони, и шта ће бити етаблирана очекивања неопходна не само за кооперацију
него и за координацију у укупном поступању. Те одлуке ће у новим сферама стварности
(клонирање, виртуелна стварност, роботика, неки облици еутаназије, итд.) потенцијално
променити појам света и критеријум важности, као и значења важних појмова (нпр.
појмова као што су сигурност, насиље, приватност, својина, мајка, отац, итд.), а могу
променити и границе саме стварности.

III

Коначно, имамо границу у простору– одређење неког посебног простора омеђеног

границом: приватни простор (квалитет слободе значајно зависи од постојања приватности,
укључујући и приватни простор, телесни, лични, животни), службени простор (службени
простор, као граница слободе кретања, је индикатор самог постојања службености као
границе дозвољеног кретања, понашања, говорења, итд – и услов постојања приватности:
није све свачије, тј. ничије), државни простор (оквир законске слободе). У овом
последњем смислу посебно је важан појам територије и државне границе (нешто чију смо
директну важност зорно доживели, као понижење, долазећи овде, у Требиње, из Београда,
некада главног града Југославије). Кад се крећемо у простору наилазимо на разна
ограничења и нека од тих ограничења ће функционисати као границе. Видећемо следеће
године да је траница конститутивно везана и за појам идентитета, личног (тело као
граница сопственог простора у најдиректнијем могућем смислу) или колективног
(колективи са идентитетом – они колективи који имају законодавну вољу, који могу
доносити одлуке као „једно тело“ – немају дефинисан хомоген простор као појединци и
њима је државна граница демаркација између „њиховог“ простора и „туђег“ простора – а
држава функционише као тело у коме ће њихова заонодавна воља да функционише као
израз – њихове - слободе).
Прескачући теме приватног и службеног простора [о приватности в. мој текст
„Приватност као услов квалитетне слободе“], ограничићу се на неколико опаски у вези са

10
државном границом. Државне границе су нешто што сви знамо из искуства. Оне имају
разна важна својства: на граници бивамо заустављени и немамо право да без дозволе
продужимо даље. Та необична ситуација је индикатор значаја простора у моралном,
политичком и правном смислу, и свакако заслужује посебну обраду. Простор се овде
артикулише као територија, део површине земаљске кугле на коме важи одређени закон,
као израз постојања државе која тај закон примењује као средство функционисања
заједничког живота на том простору.
Територија је основ могућности конституције условâ важења законâ који луче оно
што је легитимно од онога што није. Укупна слобода није ограничена простором, она је,
формално, ограничена могућношћу замишљања и, материјално, реалном могућношћу
претварања замисли као потенцијалних финалних узрока у ефицијентне узроке њиховим
лоцирањем у каузални след догађања. На плану догађања важе природни каузални закони
и у оквиру њих простор представља важан параметар. На плану делања међутим
неопходна је регулација (иначе не би била могућа ни координација а камоли кооперација у
поступању), што повлачи потребу дистингвирања дозвољеног (легитимног) од онога што
то није. А да би могла да се успостави клаузула правоваљаности закона (могућност његове
примене, укључујући и легитимну примену присиле и санкција) потребна је одређена
територија дефинисана границом. Локација је саставни део одређења правила
законитости, и то баш онај део који садржи услов примењивости: неко правило важи на
неком месту а на неком другом не важи (нпр. правило забране убиства не важи на
вешалима, али би убиство тог истог кажњеника на другом месту било пуко убиство),
слично као што нека правила важе у кући а ван куће важе друга. Да би закон могао да се
разлучи од насиља потребна су два услова – пристанак и представљање (могућност
транзиције идентитета са актера на његове представнике) – и оба та услова захтевају
територијалност за своју ефикасну примену.
Територија је услов функционисања закона као легалне норме. Закон у правном
смислу се разликује од „моралног закона“ управо по томе што захтева просторну
артикулацију, захтева постојање одређеног простора на коме тај закон важи, и границу иза
које не важи (било да „тамо“ важи неки други, нечији тући, закон, или да нема никаквог
закона па ни „нашег“ – већ је то простор који, као и ствари, „чека“ да буде „узет и
употребљен“).

11
 Територија је такође услов важења закона као „свог закона“ на својој територији, у
свом простору. Али артикулација државне територије у овом смислу има два различита
вида, назвао сам их „краљевски“ и „царски“. Иако граница у оба случаја функционише као
место контроле и препрека, тачка на којој престаје слобода кретања (која иначе, под
одређеним условима, постоји унутар територије омеђене границом), сама територија се
артикулише различито. Краљевска територија је национална, а царска империјална.
Краљевски појам простора подразумева „наш простор“, где су они који ту живе „своји на
своме“ (мада то може укључивати и отети туђи простор), али сам простор не улази у
дефиницију државе већ то чини дескрипција колективног идентитета чија законодавна
воља чини тај простор неком врстом својине тог колектива: држава је тамо где је тај
колектив, где је народ. Ако се народ помери и држава се помера, територија нема
дефинициону улогу у томе (осим што је, да би закон могао заиста ефикасно да се примени
и да држава стварно постоји, потребан неки простор, као што породица има неки стан, као
свој приватни простор у коме живи). Сама граница ту озачава демаркацију суверенитета,
простора у коме се о својим стварима одлучује суверено, што омогућава све оне многе
параметре који могу да уђу у дескрипцију смисла и вредности живота: осећај
припадности, партиципације у континуитету живота као свог живота, завичајности, итд.
Колектив као форма живота је у овој артикулацији простора старији од државе и њеног
закона. Он живи свој живот тамо где има прилике да то чини.
Империјални појам простора је другачији, ту територија директно улази у
дефиницију државе: држава се простире на оној територији на којој се може, уз
минималну сагласност, спроводити закон те државе. Зато империје могу бити толико
велике колико могу да контролишу (у принципу могу да обухвате и цео свет, отуда њихов
глобалистички карактер). За постојање империја није неопходно постојање посебног
народа, нити колективни идентитет представља дефинициони фактор, и зато су империје
једнократне појаве, оне не могу да се обнове јер не могу да преживе деструкцију. Слобода
у империјама функционише другачије, једноставније и економичније, стављајући срећу и
благостање у фокус смисла и вредности живота и по правилу негирајући, или сводећи на
неку врсту декора, идентитетске параметре колектива који могу паралелно да живе један
поред другог. Колективи нису извор закона, већ је то територија, и зато границе и простор
немају дефинициону и својинску функцију. Али опет имамо границу, ма како лабаву, на

12
којој престаје да важи закон који важи до те тачке. Иза те тачке треба очекиватаи неку
другу тачку од које важи неки други закон.
Те тачке су место контроле а простор између њих ничији простор. У њему влада
ратно стање, у „ничијем простору“ ми смо без грађанских, правно гарантованих, права,
што се види и по томе да можемо бити враћени без образложења – а што је део
дефиниције рата као стања у коме не важе права, пре свега право кретања: нема права да
се настави кретање! Слобода кретања постоји само унутар државе (било своје или туђе)
али не и између држава.
Контрола на тој тачки коју зовемо граница је двострана али различита у зависности
од стране са које се долази. Са једне стране имамо излазак а са друге улазак. Иако се то не
види на први поглед ова контрола је битно различита: док је излазак ствар слободе (тј.
основног права на кретање) дотле је улазак нешто много сложеније и по правилу захтева
разне услове за своју реализацију. То значи да између ова два поступка не постоји
симетрија, као што се често узима, већ једна асиметрија, која у потпуности чува
карактеристике оних институција које граница штити и чије постојање репрезентује:
државе и стварности важења њених закона. Излазак може бити и вид „гласања ногама“ –
напушта се закон који се, на пример, не одобрава (и за чију промену нема услова), и тражи
неки други простор на коме важи неки други, по претпоставци прихватљивији, закон (или
простор на коме ће се артикулисати неки свој али нови закон). Излазак, наравно, као и
узалак, може бити и много шта друго. Већина оних који излазе, као и оних који улазе,
имају намеру да се врате. Али шта год да је излазак је, осим ако се бежи од закона, вид
слободе кретања и ствар слободне одлуке онога ко излази и за њега намера да се врати
није никакав услов. Није тако са уласком, ту намера враћања одједном постаје део
дефиниције нормалности тог поступка. Другим речима имаш право да одеш, али то не
повлачи да имаш право да дођеш. (Они који су прелазили америчку копнену границу
могли су то и непосредно доживети – тамо се не контролише излазак већ само улазак. То
је свакако израз квалитета политичке слободе у тој земљи и један од фактора њене
стабилности. Може бити да је један од многих разлога пропасти Совјетског Савеза, поред
недостатка имена [назив те земље није укључивао ниједну властиту именицу и није
реферисао ни на који одређени географски простор], било и несхватање и неприхватање

13
ове асиметрије између изласка и уласка, што је ту земљу претворило у неку врсту
затвора).
Може се рећи да се у појму границе лепо види однос између слободе и њене
контроле: Политички суверенитет изнутра нужно садржи слободу одласка (иначе би
самоубиство било једино крајње утиочиште слободе): на једној територији постоји један
закон за све (као што и у једном телу постоји једна личност, „једна душа“ – без обзира на
дилеме, колебања, несигурност, погрешивост, неизвесност и могуће кајање због донесених
одлука – одсуство ове једности води у шизофренију, исто као и непостојање закона у
држави) и тај суверенитет се брани на граници контролом уласка оних који долазе.
Асиметрија је очигледна: излазак је део универзалног права на кретање, једно од основних
права, док то улазак није, за улазак је потребна дозвола. За дозволу су потребни одређени
услови. То су услови садржани у начелу универзалног хоспиталитета, који, као морални
принцип, следи из основне моралне дужности универзалног поштовања: морално је
обавезно поштовати моралне субјекте (себе и друге). Али из тога не следи да је све свачије
и да свака тачка у простору припада свима. Принцип универзалног хоспиталитета чува
разлику између „домаћина“ и „госта“, стављајући у своје средиште артикулацију појма
„гост“: тај принцип чува „госта“ дајући му нека права, и приписује неке дужности свима
другима. За нас је овде посебно значајно питање да ли у та права спада и право да „гости“
задрже своје законе и обичаје, и шта то значи: да ли уопште на истој територији могу
паралелно постојати два закона или исправан појам закона подразумева да је закон, да би
био закон, исти за све? Или, као у доктрини мултикултурализма, по којој различите
културе могу ко-егзистирати напоредо, свака са својим законом, па закон на једној
територији не би био једнак за све (нпр. неки би „имали право“ да имају више жена док
други не би имали то „право“, као што сада, где то није ствар права већ толеранције, неки
носе турбане а неки не, али би, ако би хтели, то сви могли).
Простор, као и друге „ствари“, припада додуше свима али само док га неко, нека
личност, не „узме“ као неку ствар (која се понаша као да је све време до тада стрпљиво
чекала да буде „узета“ и присвојена). Мој простор је мој у сасвим дословном смислу, ако
је заиста мој, и други нема право да га користи без мог питања [о овоме в. мој текст
„Својина – филозофска анализа: Аргумент“]. То значи да други имају право да дођу, али
као гости, са декларисаном намером да се врате, или са захтевом да остану али без

14
подразумевања да се том захтеву мора удовољити. Наравно, и они који долазе, као и они
који одлазе, могу имати различите мотиве, и сигурно немају сви намеру да се врате. Та
намера може бити веома добро поткрепљена и оправдана, а може бити и неоправдана. И
сплет интереса који су ту укључени, са свих страна, је различит, и prima facie оправдан
али не нужно и коначно оправдан: долазници могу доћи као туристи (који се увек
враћају), као гастарбајтери (са намером да се врате када остаре), као студенти (који могу
остати на позив), као избеглице (можда са жељом да се врате али без формиране намере о
томе), као освајачи (који могу доћи да отму и врате се, или да остану као господари). Али
шта год да је случај њима не припада право да дођу и остану без питања. То право, и то
као опште право, има један други скуп људских бића, али не имигранти: то су новорођени.
Имигранти немају оно што новорођени имају: право да без питања остану у простору у
који су дошли. Њима је за то потребна дозвола. Они морају да пређу границу, у смислу у
коме новорођени, иако они прелазе једну још кардиналнију границу, ништа не прелазе:
они морају да пређу из једног простора у други. Док за новорођене нема границе коју као
тачку контроле морају прећи, за све оне који су се крећу таква граница је у тачки у којој
престаје да се, у простору, протеже њихова држава (и у којој они улазе на простор нове,
туђе, државе). Независно од тога да ли се ради о краљевству или царству, националној
држави или империји.
[За више о неким од ових момената в. више мојих текстова: „Један свет“, „Светска
власт“, „Идентитети, границе, територије“, „Краљевства и царства“, и на линку
https://www.youtube.com/watch?v=ZhVUoHfKAUo].

Jovan Babić
Borders – reconsidered conceptually and spatially

From the philosophical point of view border, limit, boundary, or frontier (and also similar terms like edge, margin,
rim), all have different but still also a similar meaning, the meaning of dividing, demarcating, differentiating, or
distinguishing something from something else. In that sense every determination or line is referring to certain
difference, distinction, stipulation, or discrimination. For us, not only in ethics but also in social ontology, important
notion of permissibility is clearly within this range. – From the social and political point of view border is a line in
space doing the same work as anywhere else: demarcating what is on the one side of the line but not on its other
side. Furthermore, this is the condition for the constitution of laws, our main instrument in controlling future. Laws
require territoriality, they are essentially spatial, and borders are part of constitutive rules in establishing laws (and
states as the representative of a collective will which issues and administer them).
Key words: Border, difference, demarcation, permissibility, laws, territory.

15
 16

View publication stats