Buduća istorija 2

Hajnlajn Robert
BUDUĆA ISTORIJA 2 Prevod: Ćurčin Vasa
Heinlein Robert FUTURE HISTORY, 1967.
Serija "Buduća istorija" (2)
POLARIS 1995. DILAJLA I SVEMIROPLOVAC

Naravno da smo imali problema da sagradimo Svemirsku stanicu Jedan - ali, problem su
predstavljali ljudi.
Ne znači, dabome, da je lako graditi stanicu dvadeset dve hiljade i trista milja u svemiru. Bio je to
građevinski poduhvat veći od Panamskog kanala ili piramida - ili, čak, i Saskehanskog energetskog stuba.
Međutim, 'Mali' Larsen ju je sagradio... Svaki posao kog se Mali prihvati biva obavljen.
Prvi put sam video Malog kako izigrava čuvara u poluprofesionalnom timu, probijajući se do
položaja openhajmerskog tehničara. Tokom nekoliko leta radio je za mene, dok nije diplomirao. Ostao je
potom na području konstrukcija, i konačno sam ja počeo da radim za njega.
Ukoliko ne bi bio zadovoljan inženjerskom postavkom, Mali ne bi ni takao posao. Stanica je
obilovala poslovima koji su zahtevali šestoruke majmune, umesto odraslih ljudi u svemirskim odelima. Mali je
odmah primećivao takve stvari; ni tona materijala nije odletela, sve dok mu nisu sasvim po volji bili grafikoni i
specifikacije.
Ipak, ljudi su nam zadavali najviše glavobolje. Imali smo nekolicinu oženjenih, ali ostatak su bili
mahniti klinci, privučeni visokom platom i avanturom. Neki među njima bili su otpušteni kosmonauti, a neki,
opet, specijalisti, kao električari i upravljači. Čak polovinu činili su bivši ronioci, navikli na rad u odećama protiv
pritiska. Bilo je i graditelja tunela, mornara, zavarivača, brodograditelja; bila su tu čak i dvojica cirkuskih
akrobata.
Četvoricu smo otpustili jer su pili na dužnosti; Mali je jednom tvrdoglavku morao slomiti ruku, pre
nego što ovaj prihvatio da bude otpušten. Ono što nas je međutim brinulo, bilo je: odakle im piće? Ispostavilo
se najzad da jedan brodograditelj beše napravio destilator, koristeći vakuum oko nas. Pravio je votku od
krompira pokupljenih iz zaliha. Mrzeo sam sebe što sam morao dopustiti da mu to prođe, ali, bio je previše
pametan.
Pošto smo se nalazili u slobodnom padu u dvadesetčetiričasovnoj kružnoj orbiti, sa svime oko nas
bez težine i u stalnom stanju lebdenja, čovek bi pomislio da je kockanje nemoguće. Međutim, radio-vezista
Piters beše smislio način da se to obavlja čeličnim kockicama i magnetskim poljem. Budući da je,
istovremeno, uklonio i svaku mogućnost slučajnosti, na kraju smo i njega otpustili.
Planirali smo da ga odbacimo nazad sledećim brodom sa zalihama, Polumesecom. Nalazio sam se
u kancelariji Malog, kada je brod počeo da se prilagođava našoj orbiti. Mali priđe prozoru. "Ćale", reče on
"pošalji po Pitersa i elegantno ga šutni. Ko je zamena?"
"Neki G. Bruks Meknaj", odgovorih ja.
Jedna linija pomoli se iz broda, ali Mali primeti: "Nemam utisak da su se uskladili." On zatraži od
veziste podatke o kretanju broda u odnosu na Stanicu. Kako mu se odgovor nije dopao, on im naloži da
pozovu Polumesec.
Mali sačeka dok se na ekranu nije ukazalo lice kapetana rakete. "Dobro jutro, kapetane. Zbog čega
ste izbacili liniju?"
"Zbog tovara, naravno. Mućnite malo te svoje usijane glave. Hoću da krenem pre nego što se senka
nadvije nad nas." Stanica je otprilike po sat i po svakog dana provodila u Zemljinoj senci; radili smo dve smene
od po jedanaest sati i pauzirali tokom mračnog perioda, da bismo izbegli trošenje svetala i zagrevanje odela.
Mali odmahnu glavom. "Ne dok ne podesite kurs i brzinu sa nama."
"Podesio sam!"
"Ne po pravilima, po mojim instrumentima."
"Imajte srca, Mali! Kratak sam sa gorivom za manevrisanje. Ako budem okretao čitav brod, samo
da bih obavio beznačajnu korekciju za nekoliko bednih tona tereta, toliko ću kasniti da ću morati da uključim
sekundarno polje. Možda ću čak morati da obavim i mrtvačko sletanje." U tim danima svi brodovi imali su krila
za sletanje.
"Čujte, kapetane", odvrati Mali oštro, "jedini cilj vaše vožnje jeste da podesite orbite za tih istih
nekoliko bednih tona. Baš me briga i ako na pogo-štapu sletite u Malu Ameriku. Prva isporuka ovde bila je
obavljena sa najpomnijom pažnjom, i tako će biti i sa svakom narednom. Pomerite ta svoja kolica na
predviđeno mesto."
"U redu, upravniče!" prihvati kapetan Šilds kruto.
"Ne ljutite se, Done", odvrati Mali blažim glasom. "Uzgred budi rečeno, imate li nekog putnika za
mene?"
"Oh, da, zaista!" Šilds se iskezi.
"Pa, držite ga kod sebe dok ne primimo tovar. Možda ćemo moći da sve obavimo pre senke."
Page 1
 Buduća istorija 2
"Lepo bogami! Konačno, zašto bih vam ja uvećavao neprilike?" Kapetan se isključi, ostavljajući mog
šefa zbunjenog.
Nismo imali vremena da razmišljamo o kapetanovim rečima. Šilds žiroskopima zarotira svoj brod,
za trenutak pokrenu motore, i ostavi ga da nakratko stoji nepokretan u svemiru - sve to sa vrlo malo goriva,
bez obzira na svoje gunđanje. Pošto sam uzeo svakog raspoloživog čoveka, uspeli smo da istovarimo teret
pre nego što smo ušli u Zemljinu senku. Bestežinsko stanje predstavlja gotovo neverovatnu olakšicu pri
rukovanju teretom; ispraznili smo Polumesec - ručno, samo da se zna - za pedeset četiri minuta.
Teret su sačinjavali prepuni tankovi sa kiseonikom, zajedno sa aluminijumskim ogledalima za
zaštitu, paneli za spoljašnji sloj - sendvičasti i od titanijumskih listova između kojih se nalazilo punjenje od
staklene vune - i sanduci džato jedinica za rotaciju stambenih četvrti. Kada je sve bilo istovareno i prebačeno
na našu teretnu liniju, poslao sam ljude nazad istom linijom - neću dopustiti ljudima da rade napolju bez linije,
bez obzira ko se kolikim srećkovićem smatrao. Potom sam javio Šildsu da nam pošalje putnika i da se gubi.
Taj omaleni tip izišao je iz brodske komore i zakačio se na brodsku liniju. Ponašajući se kao da je
navikao na svemir, on namesti noge i odbaci se, pravo duž istegnute linije, oslobađajući kuku. Ja požurih i
dadoh mu znak da me sledi. Omanji novi čovek i ja stigosmo zajedno do vazdušne komore.
Pored uobičajenog tovara dobili smo i tri G.E. kvikloka. Kviklok je neka vrsta 'čelične device' bez
bodlji; na sebe je stavlja čovek u svemirskoj odeći, pri čemu se sama pokreće, ostavljajući mu samo nekoliko
litara vazduha. Zaista, velika ušteda vremena pri smenjivanju smena. Ja sam uzeo jedan srednje veličine; Mali
je, naravno, uzeo veliki. Bez oklevanja, novajlija se uvukao u mali.
Došli smo do kancelarije Malog i on razveza i spusti svoju kacigu. "Pa dobro, Meknaje", reče on.
"Drago nam je što si nam se pridružio."
Novi radio-vezista i sam skide kacigu. Čuo sam nizak, prijatan glas kako odgovara: "Hvala vam."
Blenuo sam, ne govoreći ništa. Sa svog mesta lepo sam mogao videti da vezista nosi traku za kosu.
Mislio sam da će Mali eksplodirati. Nije morao da vidi traku za kosu; sa podignutom kacigom, bilo je
jasno da je novi 'čovek' žensko baš koliko i Miloska Venera. Mali nešto zamuca, a onda skide kombinezon i
pojuri ka ekranu. "Ćale!" povika on. "Uključi radio-stanicu. Zaustavi taj brod!"
Međutim, Polumesec je već bio samo vatrena lopta u daljini. Mali je izgledao izbezumljen. "Ćale",
dreknu on, "ko još zna za ovo?"
"Niko, koliko je meni poznato."
On malo razmisli. "Moramo je držati podalje. Da, tako je... Držaćemo je pod ključem i podalje od
ljudi sve dok sledeći brod ne stigne." Nije je ni pogledao.
"O čemu vi, kog vraga, govorite?" Glas Meknajove bio je sada nešto viši i ne tako prijatan.
Mali je pogleda. "O vama, o čemu drugom. Šta ste vi... slepi putnik?"
"Ne budite glupi! Ja sam G. B. Meknaj, elektronski inženjer. Zar nemate moje dokumente?"
Mali se okrenu ka meni. "Ćale, ovo je tvoja krivica. Kako si kog vr... izvinite me, gospođice. Kako si
im dozvolio da ti pošalju ženu? Zar nisi prethodno pročitao podatke o njoj?"
"Ja?" pobunih se istog časa. "Sad ti mene čuj, ti veliki tikvane! Kao što znaš, formulari ništa ne
govore o polu; Komisija za ravnopravno upošljavanje to ne dozvoljava, osim ukoliko nije bitno za posao."
"Hoćeš li da mi kažeš da to nije bitno za ovaj posao?"
"I nije, po klasifikacijama poslova. Ima dosta ženskih vezista na Zemlji."
"Ovo nije Zemlja." Očigledno, imao je nešto na umu. Razmišljao je o onim dvonožnim vukovima koji
su tamo napolju radili svoje poslove. A G. B. Meknaj bila je zaista lepa. Možda je osam meseci bez ikakve
žene uticalo na moje rasuđivanje, ali, u svakom slučaju, mogla je proći.
"Čuo sam čak i za ženske pilote raketa", dodadoh ja, uživanja radi.
"Ne interesuje me ni da si čuo za ženske arhanđele; neću trpeti žene ovde!"
"Samo trenutak!" Ako sam ja bio ozlojeđen, ona je bila ljuta kao ris. "Vi ste upravnik ovog zdanja, je
li tako?"
"Tako je", priznade Mali.
"U redu, onda, kako vi znate kog sam pola?"
"Pokušavate li da poreknete da ste žensko?"
"Ni slučajno! Ponosna sam na to. Ali, zvanično ne znate kog je pola G. Bruks Meknaj. Zato i koristim
G. umesto Glorija. Ne tražim nikakve ustupke."
Mali nešto progunđa. "Nećete ih ni dobiti. Ne znam kako ste se provukli, ali zapamtite Meknajeva, ili
Glorija, ili bilo šta - otpušteni ste. Vraćate se sledećim brodom. U međuvremenu, pokušaćemo da se ne
razglasi da imamo ženu na Stanici."
Video sam je kako broji do deset. "Mogu li nešto kažem", reče ona konačno, "ili se vaše izigravanje
kapetana Blaja i na to odnosi?"
"Recite šta imate?"
"Nisam se provukla. Ja sam u stalnoj ekipi Stanice, kao glavni komunikacioni inženjer. Sama sam
sebi uzela slobodu da se upoznam sa opremom, dok se još postavljala. Ubrzo ću i živeti ovde, i ne vidim
Page 2
 Buduća istorija 2
razloga da ne počnem odmah."
Mali odmahnu rukom. "Biće i muškaraca i žena ovde - jednog dana. Čak i dece. Međutim, trenutno
su ovde samo muškarci i tako će i ostati."
"Videćemo. U svakom slučaju, ne možete me otpustiti; radio-osoblje ne radi za vas." Bila je u pravu;
komunikatori i neki drugi specijalisti radili su za ugovorne strane, Five Companies Incorporated, u sastavu
Harriman Enterprises.
Mali šmrknu. "Možda vas ne mogu otpustiti; ali, mogu vas poslati kući. 'Poslato osoblje mora
zadovoljavati obe ugovorne strane'. Znači, i mene. Paragraf sedmi, tačka M: lično sam napisao tu tačku."
"Onda vam je poznato i to da ugovorna strana, ukoliko je osoblje odbijeno bez razloga, snosi
troškove zamene."
"RIzikovaću da vam platim kartu kući, ali, u svakom slučaju, nećete ostati ovde."
"Nerazumni ste!"
"Možda, ali ja odlučujem šta je dobro za posao. Radije bih imao prodavca droge nego ženu da se
mota oko mojih momaka!"
Ona zinu. Malom je bilo jasno da je preterao i stoga dodade: "Žao mi je gospođice. Ali, to vam je to.
Ostaćete ovde u tajnosti sve dok vas se ne budem mogao rešiti."
Pre nego što je ona mogla bilo šta da kaže, ja se ubacih. "Mali... pogledaj iza sebe!"
Jedan od ljudi buljio je kroz prozor, razrogačenih očiju. Još trojica ili četvorica dolebdeše i pridružiše
mu se.
Onda Mali pojuri do prozora i oni se razbežaše kao gregorci. Skoro su od straha ispali iz svojih
skafandera; mislio sam da će pesnicom probiti kvarcno staklo.
Kada se vratio, izgledao je kao išiban. "Gospođice", reče on, pokazujući prstom, "sačekajte me u
mojoj sobi." Kada je otišla on dodade: "Ćale, šta ćemo sada?"
"Mislio sam da si se već odlučio, Mali", odgovorih ja.
"I jesam", progunđa on džangrizavo. "Pozovi glavnog inspektora da dođe, hoćeš li?"
Ovo je pokazivalo koliko je bio očajan. Inspekcija je pripadala Harriman Enterprisesu, ne nama, i
Mali ih je smatrao čistom glavoboljom. Pored toga, Mali beše diplomirao na Openhajmerovom univerzitetu,
dok je Dalrimpl bio sa Masačusetskog instituta za tehnologiju.
On uđe, napadan i veseo. "Dobro jutro, upravniče. Dobro jutro, gospodine Viterspun. Kako vam
mogu pomoći?"
Sumorno, Mali mu ispriča čitavu priču. Dalrimpl se pokvareno smeškao. "U pravu je, stari moj.
Možeš je poslati nazad i, čak, izričito, tražiti mušku zamenu. Međutim, teško da možeš naći 'opravdan razlog'
za to, zar ne?"
"Do đavola. Dalrimpl, ne možemo imati ženu ovde!"
"Sporna tačka. Nepokrivena ugovorom, znaš."
"Da nam tvoja služba nije poslala onog prokletog kockara kao njenog prethodnika, ne bih sada bio
u ovoj frci!"
"Samo mirno. Misli na pritisak. Pretpostavimo da ostavimo opravdanje otvorenim i procenimo trošak.
To je pošteno, zar ne?"
"Pretpostavljam. Hvala."
"Nema na čemu. Ali, razmisli o ovom: kada si najurio Pitersa pre nego što si porazgovarao sa
novajlijom, sveo si nas na jednog operatora. Hamond ne može provoditi na dužnosti dvadeset četiri časa
dnevno."
"Može spavati u baraci. Alarm će ga probuditi."
"Ne mogu to prihvatiti. Glavna kancelarija i frekvencije brodova moraju se čuvati sve vreme.
Harriman Enterprises obezbedili su kvalifikovanog operatora; bojim se, dakle, da ćeš je bar neko vreme morati
da koristiš."
Mali je uvek bio spreman da se prikloni neizbežnom. "Ćale", reče on tiho, "uzeće prvu smenu. I,
gledaj da u tu smenu staviš i oženjene ljude."
Potom je pozva da uđe. "Idite do radio-barake i počnite da se privikavate, kako bi Hamond ubrzo
mogao da predahne. I, upamtite šta vam kaže. On je dobar čovek."
"Znam", odgovori ona oštro. "Ja sam ga obučavala."
Mali se ugrize za usnu. "Upravnik se ne intreresuje za trivijalnosti", oglasi se naglo inspektor. "Ja
sam Robert Dalrimpl, glavni inspektor. Verovatno vam nije predstavio ni svog pomoćnika... Gospodin
Viterspun."
"Zovite me Ćale", rekoh ja.
Ona se nasmeši. "Kako si, Ćale." Odjednom mi bi nekako toplo. Ona produži do Dalrimpla. "Čudno
da se nismo ranije sreli."
Mali se umeši. "Meknajeva, spavaćete u mojoj sobi..."
Ona izvi obrve, ali on nastavi besno: "Da, izbaciću sve svoje stvari... i to odmah. I, zapamtite i ovo:
Page 3
 Buduća istorija 2
kad niste na dužnosti, držite vrata zaključana."
"Nego šta ću!"
Mali pocrvene.

Bio sam prezauzet da bih mogao da posebno obraćam pažnju na Gloriju. Bilo je tereta koji je
trebalo spremiti; trebalo je postaviti nove tankove i zaštititi ih. To nam je ostavljalo i najmučniji zadatak od svih:
rotaciju stambenih četvrti. Čak ni najveći optimisti nisu predviđali intenzivan međuplanetarni saobraćaj za još
nekoliko godina; uprkos tome, Harriman Enterprises želeli su da useli neke stvari i da plaćaju najam, i pored
svih svojih ogromnih ulaganja.
IT&T beše iznajmio prostor za mikrotalasnu relejnu stanicu - nekoliko miliona godišnje samo za
televiziju. Meteorološki biro jedva je čekao da postavi hemisfernu integracionu stanicu; Palomarska
opservatorija imala je prostor (koji joj behu podarili Harriman Enterprises); Bezbednosna služba imala je neki
tajni projekat; Fermijeva fizička laboratorija i Institut Ketering imali su vlastiti prostor - desetak žitelja želelo je
da se useli odmah, ili malo brže od toga, čak i ako ne završimo smeštaj za turiste i putnike.
U njima su se nalazili vremenski bonusi za Five Companies Incorporated - kao i njihova pomoć.
Zato smo svi žurili da sredimo prostorije.
Ljudi koji nikad nisu bili u svemiru suočavaju se sa problemom da shvate - u svakom slučaju, ja sam
ga imao - da na orbiti nema osećaja težine, da ne postoji ni 'gore' ni 'dole'. Tu je Zemlja okrugla i lepa, samo
dvadesetak hiljada milja dalje, dovoljno blizu da je očešeš rukavom. Znaš da te privlači. Ali, ipak, ne osećaš
nikakvu težinu, apsolutno nikakvu. Lebdiš.
Lebdenje je fino za neke vrste posla, ali kada treba jesti, ili igrati karte, ili se okupati, dobro je da
osetiš težinu na nogama. Večera ti ostaje u stomaku i osećaš se prirodnije.
Videli ste slike Stanice - veliki cilindar, kao bas bubanj, sa džepovima sa strane. Zamislite sada
doboš kako se okreće unutar bas-bubnja; to su stambene četvrti, sa centrifugalnom silom koja izigrava
gravitaciju. Mogli smo okretati čitavu Stanicu - ali ne možeš priljubiti brod uz čigru.
Zato smo sagradili obrtni deo zarad udobnosti, kao i jedan spoljašnji, radni deo za pristajanje,
tankove, skladišta i slične stvari. S jednog na drugi prelazilo se preko čvorišta. Kada nam se Glorija pridružila,
unutrašnji deo bio je još zatvoren i pod pritiskom, ali ostatak je činio kostur nosača.
Ali, baš je bila lepa: velika mreža sjajnih šipki i veza naspram crnog neba i zvezda - titanijumski
omot 1403, lak, čvrst i nerđajući. Stanica je bila krhkija od broda, budući da nije morala da podnosi naprezanja
prilikom aktiviranja motora. To je značilo da nismo smeli da postavljamo rotaciju nasilnim sredstvima - i tu su
dolazile na red džato-jedinice.
'Džato' - Jet Assisted Take Off (Uzletanje pomoću mlaznog pogona) - raketne jedinice bile su
izmišljene da bi avionima dale dodatnu energiju. Sada ih koristimo kada god je potrebno kontrolisano
potiskivanje - recimo, da izvučemo neki kamion iz blata pri radu sa branom. Smestili smo četiri hiljade takvih
jedinica oko kostura stambenih četvrti, svaku jednako postavljenu. Bile su priključene i spremne da se
aktiviraju, kada se odjednom pojavi Mali sa zabrinutim izrazom lica. "Ćale", reče on, "mani sve ovo i završi
odeljak D-113."
"U redu", složih se ja. D-113 se nalazio u nerotirajućem delu.
"Sredi vazdušnu komoru i napuni je sa dvonedeljnim zalihama."
"Ali, to će promeniti raspored masa za rotiranje", primetih ja.
"Srediću je tokom sledećeg mračnog perioda. Onda ćemo pomeriti džatoe."
Kada je Dalrimpl čuo za to, došao je trkom. To je predstavljalo odlaganje osposobljavanja prostora
za iznajmljivanje. "U čemu je stvar?"
Mali je blenuo u njega. U poslednje vreme odnosi su im bili hladniji nego obično; Dalrimpl je tražio
razloge da viđa Gloriju. A da bi došao do njenog privremenog prebivališta, morao je da prođe kroz kancelariju
Malog, i Mali mu je konačno rekao da se gubi i da više ne dolazi. "Stvar je u tome", odgovori Mali lagano, "da
nam je potrebna sklonište za pse, u slučaju da kuća izgori."
"Šta ti to znači?"
"Recimo da pokrenemo džatoe i kostur se sruši? Hoćeš li da visiš u svemirskom odelu dok neki
brod ne naiđe?"
"To je glupost. Naprezanja su proračunata."
"To je rekao i onaj čovek kada mu se most srušio. Uradićemo ovo na moj način."
Dalrimpl odjuri.
Napori Malog da drži Gloriju ograđenom od svih bili su zaista jadni. Kao prvo, najvažniji posao
radio-tehničara bio je da popravlja voki-tokije na odelima, što se radilo dok su ljudi bili u smeni. Odjednom se
javio veliki broj takvih kvarova - najvećma za vreme njenog dežurstva. Napravio sam nekoliko premeštanja i od
nekolicine sam naplatio kvarove; nije baš ispravno da čovek namerno sam sebi uništi komunikacioni sistem.
Bilo je i drugih simptoma. Odjednom je brijanje postalo prava moda. Ljudi su počeli da nose košulje
i van dužnosti, dok se kupanje toliko povećalo da sam mislio da ću morati da sagradim još jedan destilator.
Page 4
 Buduća istorija 2
Došla je i smena kada je D-113 bio spreman i džatoi se počeli premeštati. Ne stidim se da kažem
da sam bio nervozan. Svi su bili isterani iz spavaonica i smešteni u odela. Okupili su se oko konstrukcije i stali
čekati.
Ljudi u svemirskim odelima svi izgledaju slično; koristili smo, stoga, brojeve i obojene trake za ruke.
Nadzornici su imali dve antene, jednu za frekvenciju grupe, drugu za frekvenciju nadzornika. Kod Malog i
mene druga antena išla je nazad do radio- barake, a odatle na sve frekvencije - emitovanje.
Nadzornici su potvrdili da im se ljudi nalaze van dometa vatrometa, i baš kada sam hteo da Malom
dam znak, jedna figura se pojavi, penjući se po šipkama, unutar opasne zone. Bez bezbednosne linije. Bez
trake oko miške. Sa samo jednom antenom.
Glorija, naravno. Mali je izvuče iz zone eksplozije i učvrsti je za sopstvenu bezbednosnu liniju. Čuo
sam mu glas, kako mi oštro odzvanja uj kacigi. "Ko vi mislite da ste? Upravnik pešačke zone?"
"A šta očekujete od mene?" čuh i njen glas. "Da odem i parkiram se na nekoj zvezdi?"
"Rekao sam vam da se držite podalje od ovoga. Ako ne umete da poštujete naređenja, staviću vas
iza brave."
Ja dođoh do njega, isključih radio i mi se dodirnusmo kacigama. "Šefe! Šefe!" upozorih ga ja.
"Emitujete!"
"Oh..." reče on, pa se isključi i dodirnu joj kacigu.
Još smo mogli da je čujemo; ona se nije bila isključila. "Ti, veliki majmune, izišla sam ovamo zato
što si poslao patrolu da sve istera napolje..." I, još: "Otkud ja da znam za pravilo o bezbednosnoj liniji? Držao
si me u kavezu." I konačno: "Videćemo!"
Odvukao sam ga i rekao glavnom električaru da preuzme stvar u svoje ruke. Potom smo, međutim,
zaboravili na svađu, jer smo ugledali najlepši vatromet ikad viđen, ogromni točak sv. Katarine, sa raketama
koje su eksplodirale svuda oko njega. Potpuno bešumno, u svemiru - ali neopisivo lepo.
Eksplozije prođoše i ostale su samo stambene četvrti, koje su se ravnomerno okretale - i Mali i ja
uzdahnusmo od olakšanja. Svi smo se vratili unutra da vidimo kako to izgleda imati težinu.
Izgledalo je čudno. Prošao sam kroz otvor i pošao niz merdevine, osećajući kako dobijam težinu
približavajući se obodu. Osetio sam laganu mučninu, kao prvi put kada sam osetio bestežinsko stanje. Jedva
sam mogao da hodam i listovi su me boleli.
Malo smo se isprobavali, a onda otišli u kancelariju i seli. Bilo je prijatno, taman koliko da se
osećamo ugodno; jedna trećina gravitacije oboda. Mali protrlja naslon stolice i iskezi se. "Daleko bolje od
čučanja u D-113."
"Kad već govorite o čučanju", upade Glorija ulazeći, "mogu li da popričam s vama, gospodine
Larsen?"
"Hm? Svakako. U stvari, baš sam hteo da vas potražim. Dugujem vam izvinjenje, gospođice
Meknaj. Bio sam..."
"Zaboravite na to", prekide ga ona. "Bili ste na ivici živaca. Ali, želim da znam sledeće: koliko dugo
nameravate da nastavite sa ovim idiotlukom od staranja o meni?"
On je pogleda. "Ne dugo. Samo dok vam ne stigne zamena."
"Pa? Ko drži prodavnicu ovde?"
"Brodograditelj po imenu MekEndrus. Ali, ne možete se njime koristiti. Vi ste član posade."
"Ne u poslu koji obavljam. Popričaću sa njim. Diskriminišete me i to u moje slobodno vreme."
"Možda, ali ustanovićete da imam prava na to. Zakonski, dok sam na ovoj dužnosti, ja sam kapetan
broda. Kapetan u svemiru raspolaže ogromnim pravom na diskriminaciju."
"Onda bi trebalo da ga malo obzirnije koristite!"
On se nasmeši. "Zar niste maločas rekli da baš to radim?"
Nismo čuli ništa od vlasnika prodavnice, ali je Glorija počela da radi šta joj se svidi. Idući put, kad je
bila van smene, pojavila se u bioskopu sa Dalrimplom. Mali je otišao na pola filma - bio je to, iskreno rečeno,
dobar film - Lizistrata ide u grad, emitovan direktno iz Njujorka.
Dok se vraćala sama, on je zaustavi, vodeći pri tom računa da i ja budem prisutan. "Hmmm...
Gospođice Meknaj..."
"Da?"
"Mislim da bi trebalo da znate, ovaj... Glavni inspektor Dalrimpl je oženjen čovek."
"Da li to nameravate da kažete da je moj odnos sa njim bio nedoličan?"
"Ne, ali..."
"Onda gledajte svoja posla!" I, pre nego što je mogao bilo šta da odgovori, ona dodade: "Može vas
zanimati da mi je pričao i o vašoj deci."
Mali zamuca. "Ali... ali, ja nisam ni oženjen!"
"Pa? To samo čini stvari još gorim, zar ne?" I ona odmagli.
Mali beše prestao da se trudi da je zadrži u njenoj sobi, ali joj je ipak naložio da ga obavesti kada
god izlazi. Zanimao se njenim praćenjem. Jedva sam se uzdržao da mu ne predložim da to zaduženje dodeli
Page 5
 Buduća istorija 2
Dalrimplu.
Međutim, bio sam iznenađen kada mi je rekao da izdam naređenje za njeno otpuštanje. U
međuvremenu bejah postao prilično uveren da će zaboraviti na to.
"Zbog kog prekršaja?" upitah ga.
"Neposlušnost!"
Ćutao sam. "Pa, neće da sluša naređenja", dodade on.
"Ona ispravno obavlja svoj posao. Daješ joj naređenja koja ne bi davao ni jednom od muškaraca - i
koja nijedan od njih ne bi prihvatio."

"Ne slažeš se sa mojim naređenjima?"

"Nije u tome stvar. Ne možeš to dokazati, Mali."
"Pa, optuži je da je žensko! To mogu dokazati."
Nisam ništa rekao. "Ćale", nastavi on preklinjućim tonom, "znaš kako to da napišeš. 'Bez ikakvih
ličnih netrpeljivosti prema gospođici Meknaj, ali smatra se da po pravilima...' I tako dalje, i tako dalje."
Napisao sam to i predao Hamondu, privatno. Radio-tehničari su zakleti na ćutanje, ali me nije
iznenadilo kada me je zaustavio O'Konor, jedan od naših najboljih metalaca. "Hej, Ćale, je'l istina da Matori
hoće da šutne Bruksi?"
"Bruksi?"
"Bruksi Meknaj... Kaže da je zovemo Bruks. Je'l to tačno?"
Priznao sam i produžio dalje, pitajući se da li je trebalo da ga slažem.
Potrebno je četiri sata, otprilike, da brod poleti sa Zemlje. Smena pre Polarne zvezde bila je na
redu... Sa Glorijinim otkazom dežurni mi je doneo i dva druga otkaza. Dva čoveka ništa nisu značila; prosek
nam je po brodu bio iznad toga. Sat kasnije, dobio me je preko nadgledničke frekvencije, i zamolio me da
dođem u njegovu kancelariju. Bio sam na obodu, ispitujući jedno zavarivanje; odbio sam ga. "Molim vas,
gospodine Viterspun", preklinjao je, "morate." Kada me jedan od momaka ne zove 'Ćale', to je moralo da
nešto znači. Otišao sam.
Ispred njegovih vrata bio je red kao za telefonsku govornicu; ja uđoh i zatvorih vrata. On mi predade
čitave dve hrpe otkaza. "Šta je, kog vraga, sada ovo?" upitah ga.
"Ima ih još na desetine, samo nisam stigao da ih sredim."
Nijedan otkaz nije imao naveden razlog... Samo 'po sopstvenom izboru'. "Čuj, Džimi - šta se to ovde
događa?"
"Zar ne možeš da prokljuviš, Ćale? Evo, i ja ću priložiti svoj."
Rekao sam mu šta mislim da je razlog i on priznade da je tako. Uzeo sam otkaze, pozvao Malog i
rekao mu da za ime Božje dođe u svoju kancelariju.
Mali je nervozno grickao usnu. "Ali, Ćale, ne mogu da stupe u štrajk. Ovo je neštrajkački ugovor, sa
potpisima svih značajnih sindikata."
"Ovo nije štrajk, Mali. Ne možeš sprečiti čoveka da podnese otkaz."
"Platiće svoja putovanja, kunem se!"
"Pogađaj ponovo. Većina njih su već dovoljno dugo radili za besplatno putovanje."
"Moraćemo brzo da unajmimo druge, inače nećemo stići da završimo o roku."
"Još gore od toga, Mali... Nećemo ni završiti. Do sledećeg mračnog perioda nećeš više imati ni ljude
zadužene za održavanje."
"Nikada mi grupa ljudi nije dala otkaz. Popričaću sa njima."
"Neće pomoći, Mali. Namerio si se na prejakog protivnika."
"I ti si protiv mene, Ćale?"
"Nikada nisam bio protiv tebe, Mali."
"Ćale", reče on, "možda misliš da sam tvrdoglav... Ali, u pravu sam. Ne možeš imati jednu ženu na
nekoliko stotina ljudi. To bi ih izludelo."
Nisam mu pomenuo da to ima isti uticaj i na njega; samo sam primetio: "Zar je baš toliko loše?"
"Naravno. Ne mogu dopustiti da posao propadne zbog jedne žene."
"Mali, jesi li skoro pogledao grafikone?"
"Nisam imao vremena... Šta je sa njima?"
Znao sam zašto nije imao vremena. "Teško ćeš dokazati da je Glorija smetala poslu. Ispred plana
smo."
"Stvarno?"
Dok je proučavao grafikone, stavih mu ruku na rame. "Gledaj, sine", rekoh ja, "seks se mota na
našoj planeti već dugo vremena. Na Zemlji, nikad ne beže od njega, pa ipak se obavi i poneki veliki posao.
Možda ćemo jednostavno morati da naučimo da živimo sa njim i ovde. U stvari, sam si našao rešenje pre
samo nekoliko trenutaka."
"Jesam li? Nisam primetio."
Page 6
 Buduća istorija 2
"Rekao si: 'Ne možeš imati jednu ženu na nekoliko stotina ljudi'. Shvataš?"
"A? Ne... Čekaj malo! Možda i shvatam."
"Jesi li ikad probao džiu-džicu? Ponekad pobeđuješ - ukoliko se opustiš."
"Da. Da!"
"Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se."
On pozva radio-baraku. "Neka vas Hemond odmeni, Meknajeva, i odmah dođite ovamo."
Uradio je to dosta lepo... Ustao je i održao govor - kako je pogrešio, kako mu je dugo trebalo to da
uvidi, kako se nada da nema ljutnje, i tako dalje. Naredio je kancelariji da ispita koliko se mesta može odmah
popuniti ženskom radnom snagom. "Ne zaboravi na oženjene parove", dobacio sam mu. "I ne zaboravi,
takođe, da zatražiš i neke starije žene."
"Učiniću to", složi se Mali. "Jesam li nešto propustio, Ćale?"
"Mislim da nisi. Moraćemo da napravimo još mesta, ali, ima vremena."
"U redu. Javiću im da odlože let Polarne zvezde i da nam nekoliko žena pošalju već u narednoj
isporuci."
"Sjajno!" Izgledala je zaista srećno.
On se ugrize za usnu. "Kao da imam osećaj da sam nešto zaboravio. Hmmm... da. Ćale, reci im da
nam, što pre, pošalju i jednog sveštenika. U novim okolnostima, mislim da će nam i te kako biti potreban." I ja
sam tako mislio.

SVEMIRSKI DŽOKEJ

Baš kada su polazili, telefon pozva njegovo ime. "Nemoj se javljati", zamoli ga ona. "Propustićemo
početak."
"Ko je to?" upita on. Ekran se osvetli i on prepoznade Olgu Pirs, i iza nje prostorije Trans-Lunar
Transita u Kolorado Springsu.
"Tražim gospodina Pembertona. Tražim... Oh, to si ti, Džejk. Na dužnosti si. Let 27, od
Supranjujorka do Svemirskog terminala. Poslaću helikopter da te pokupi za dvadeset minuta."
"Kako to?" usprotivi se on. "Četvrti sam na pozivnoj listi."
"Bio si četvrti. Sada si rezerva za Hiksa - a on je upravo pao na psihotestu."
"Hiks pao? Pa, to je idiotluk!"
"Dešava se i najboljima, matori. Budi spreman. Ćao."
Njegova žena gužvala je čipkanu maramicu od šesnaest dolara u bezobličnu masu. "Džejk, ovo je
besmisleno. Tokom ova tri meseca viđala sam te taman toliko da ne zaboravim kako izgledaš."
"Izvini, mala. Povedi Helen na predstavu."
"Oh, Džejk, baš me briga za predstavu; želela sam da te odvučem negde gde te ne mogu naći."
"Pozvali bi me i u pozorištu."
"Ne bi! Izbrisala sam podatak da si otišao."
"Filis! Šta hoćeš, da me otpuste?"
"Ne gledaj me tako." Čekala je, nadajući se da će on prvi progovoriti, žaleći što se odala, i pitajući
se kako da mu kaže da njena nepromišljenost nije bila uzrokovana razočaranjem, već neizdržljivom brigom za
njegovu bezbednost svaki put kada bi se otisnuo u svemir. "Ne moraš da prihvatiš taj let, dragi", nastavi ona
očajno. "Na Zemlji si manje od dozvoljenog vremena. Molim te, Džejk!"
On je već skidao smoking. "Rekao sam ti hiljadu puta: pilot ne napreduje izigravajući svemirskog
advokata sa knjižicom pravila. Brišući podatak o tome gde sam - Filis, zbog čega si to uradila? Pokušavaš li to
da me prizemljiš?"
"Ne, dragi... Ali, mislila sam da ovog puta..."
"Kada mi ponude let - ja ga prihvatam." On kruto iziđe iz sobe.
Vratio se posle desetak minuta, obučen za svemir i očigledno dobro raspoložen; zviždukao je
'...udvarač je pozvao Kejsi u pola četiri, on poljubi...' On prekide kad joj ugleda lice i napući usne. "Gde mi je
odelo?"
"Naći ću ti ga. Daj da ti spremim nešto da pojedeš."
"Znaš da ne mogu da podnesem puno ubrzanje sa natovarenim stomakom. A i čemu bacati
tridesetak dolara, samo da bi se podigao još jedan kilogram?"
U onome što je nosio - kratkim pantalonama, majici, sandalama i pojasu sa džepovima već beše
dosta uštedeo na težini; ona zausti da mu kaže kako težina sendviča i šolje kafe njima ništa ne znači, ali je to
mogao biti samo još jedan povod za svađu.
Nijedno od njih nije mnogo govorilo dok taksi nije sleteo na krov. On je poljubi i reče joj da ne izlazi
napolje. Poslušala ga je - dok nije čula kako helikopter poleće. Onda se popela na krov i gledala kako se gubi
u daljini.
Page 7
 Buduća istorija 2
Putnici su se žalili na nedostatak direktnog prevoza Zemlja-Mesec; međutim, iz samo jednog
razloga bilo je potrebno presedanje u tri različita tipa raketa i dve svemirske stanice da bi se napravio tričavi
skok od četvrt miliona milja: u pitanju je bio novac.
Komercijalni biro bio je za sadašnju trofaznu vožnju odavde do Meseca odredio cenu od šezdeset
dolara po kilogramu težine. Da li bi direktna vožnja biti jeftinija? Brod pravljen da poleti sa Zemlje, da izvrši
bezvazdušno sletanje na Mesec, da se odatle vrati i obavi atmosfersko sletanje, bio bi do te mere pretrpan
teškom, specijalnom opremom koja bi se koristila samo jednom u toku putovanja, da ni dve hiljade dolara po
kilogramu ne bi bilo isplativo! Zamislite kombinaciju parobroda, podzemne železnice i ekspresnog lifta...
Zato je Trans-Lunar za svoje fantastične letove sa Zemlje do naše satelitske stanice Supranjujork
koristio rakete opremljene za katapultiranje, kao i snabdevene krilima, kako bi se po povratku mogle
prizemljiti. Dugi srednji skok, odatle do Svemirskog terminala koji kruži oko Meseca, zahtevao je udobnost, ali
ne i opremu za sletanje. Leteći Holanđanin i Filip Nolan nikada nisu tamo sletali; čak su bili i sastavljeni u
svemiru - nalik krilatim raketama poput Nebeskog kepeca i Svica taman koliko je i Pulmanov voz bio sličan
padobranu.
Mesečev šišmiš i Gremlin bili su dobri samo za skok od Svemirskog terminala do Lune... Nisu imali
krila, ni čauraste ležajeve za ubrzavanje, niti izdvojene kontrole na svojim ogromnim mlaznicima.
Mesta presedanja morala su biti tek nešto malo više od tankova sa vazduhom. Naravno, Svemirski
terminal bio je pravi grad, sa prometom za Mars i Veneru, ali čak i danas Supranjujork je prilično primitivan,
jedva nešto više od benzinske stanice sa nekoliko restorana. Tek pre pet godina bio je opremljen sa
centrifugalnom gravitacijom za putnike sa slabim stomacima.
Pemberton se izmeri u prostorijama svemirske službe, i potom požuri do mesta gde je čekao njegov
Nebeski kepec, ugnežđen u katapultu. On skide svoje odelo, zadrhta dok ga je predavao čuvaru, i uđe unutra.
Smestio se u svoj ležaj i odmah zaspao; prevoz do Supranjujorka nije bio njegova briga - njegov posao bio je
duboki svemir.
Probudio se od trzaja katapulta i razdražujuće jurnjave uz Vrh Pajks. Kada je Nebeski kepec ušao u
slobodan let, odmah iznad Vrha, Pemberton zaustavi dah; ukoliko se raketni motori ne upale, pilot
zemlja-svemir mora pokušati da letelicu umiri kao jedrilicu i da je spusti na zemlju.
Rakete se pokrenuše na vreme, i Džejk se vrati snu.
Kada je Nebeski kepec sleteo u Supranjujork, Pemberton se uputi u stelarnu navigacionu sobu
Stanice i iskreno se obradova kada tu, na dužnosti, zateče stručnjaka za proračune Šortija Vajnstajna. Džejk
je verovao Šortijevim proračunima - sjajna stvar, kada tvoj brod, tvoji putnici i tvoja vlastita koža zavise od toga.
Pemberton je, da bi bio pilot, morao biti i natprosečan matematičar; njegov ograničeni talenat navodio ga je,
stoga, da ceni genijalnost onih koji su sračunavali orbite.
"Uspaljeni pilot Pemberton, Bič svemirskih staza... Zdravo!" Vajnstajn mu uruči list papira.
Džejk ga pogleda, sa začuđenim izrazom lica. "Hej, Šorti... Napravio si grešku."
"A? Nemoguće. Mejbel ne pravi greške." Vajnstajn pokaza na ogromni astrogacioni kompjuter koji
je zauzimao čitav suprotni zid.
"Ti si napravio grešku. Dao si mi suviše lak let... 'Vega, Antares, Regulus.' Nastavi da daješ pilotima
lake letove i tvoja gilda oteraće te odatle." Vajnstajn je izgledao blentavo, ali zadovoljno. "Vidim da do
poletanja imam još sedamnaest sati. Mogao sam uzeti i jutarnji let dovde." Džejkove misli se vratiše na Filis.
"Ujedinjene nacije otkazale su jutarnji let."
"Oh..." Džejk umuknu, znajući da je Vajnstajn u to bio upućen koliko i on. Možda bi pri tom letu
prošao preblizu rakete sa atomskom bombom, koja kruži oko planete kao policajac. Savet bezbednosti nije
odavao informacije o tajnama na kojima je počivao mir na planeti.
Pemberton sleže ramenima. "Pa, ako zaspim, pozovi me tri sata ranije."
"U redu. Do tada ću ti spremiti i traku."
Dok je on spavao, Leteći Holanđanin se beše elegantno uglavio na predviđeno mesto, pričvrstio
vazdušne komore za Stanicu i istovario putnike i teret iz Luna Sitija. Kada se probudio, brod se već punio
gorivom i putnici su se ukrcavali. Zastao je pored poštanskog odeljka, tražeći pismo od Filis. Ne našavši ga, on
reče sebi kako ga je sigurno poslala na Terminal. Potom ode do restorana, kupi faksimil 'Herald-Tribunea' i
mrgodno sede da uživa u stripovima i doručku.
Jedan čovek sede naspram njega i poče da ga gnjavi glupim pitanjima o raketama, pogrešno,
usput, protumačivši oznake na Pembertonovoj uniformi i nazivajući ga 'kapetanom'. Džejk na brzinu završi
doručak da bi pobegao od njega, pa pokupi traku svog automatskog pilota i pope se na Letećeg Holanđanina.
Posle raporta kapetanu, on ode u kontrolnu sobu, lebdeći i hvatajući se za držače. Privezao se
potom za pilotsko sedište i počeo sa proverom.
Kapetan Keli ulebde i smesti se u drugo sedište, dok je Pemberton završavao sa proverom
balističkog tragača. "Uzmi jedan kamel, Džejk."
"Uzeću kišni test." On nastavi sa proverom, dok ga je Keli posmatrao sa blagom netrpeljivošću. Kao
i kapetani na Misisipiju Marka Tvena - i iz istih razloga - i kapetan svemirskog broda svojata brod, posadu i
Page 8
 Buduća istorija 2
putnike; međutim, pilot je konačni, zakonski i neosporivi gazda toga kako će brod ići od početka do kraja
putovanja. Kapetan može odbiti predloženog pilota - ali, ništa više od toga. Keli napipa listić papira u svom
džepu i priseti se reči sa kojima mu ga je psihijatar kompanije predao.
"Dajem odobrenje ovom pilotu, ali, kapetane, niste dužni i da ga prihvatite."
"Pemberton je dobar momak. Šta nije u redu?"
Psihijatar je prebirao po onome što je zapazio, pretvarajući se da je glupavi turista koji uznemirava
stranca za doručkom. "Malo je više asocijalan nego što to njegovi raniji rezultati pokazuju. Ima nešto na umu.
Šta god da je, još je to u stanju da podnosi. Pazićemo na njega."
"Hoćete li i vi da pođete s njim kao pilot?" upitao ga je Keli.
"Ukoliko to želite."
"Nemojte se mučiti - ja ću ga preuzeti. Nema potrebe za komplikacijama."
Pemberton udenu Vajnstajnovu traku u pilota-robota, a onda se okrenu Keliju. "Kontrole u redu."
"Poleti kada budeš spreman." Keli oseti olakšanje kada ču samog sebe kako izgovara neopozivu
odluku.
Pemberton dade znak Stanici da ga pusti. Veliki pneumatski čekić pogura brod dok se ovaj nije
našao kako lebdi na pet stotina metara od Stanice, osiguran jednom jedinom linijom. Potom obrnu brod u
željenom smeru, brzo okrećući mehanizam u centru gravitacije broda. Brod se polako kretao u suprotnom
smeru, vođen dobrostivošću Njutnovog Trećeg zakona.
Sledeći upute sa trake, robotski pilot je premeštao prizme pilotskog periskopa sve dok se Vega,
Antares i Regulus nisu našli u jednoj liniji, što je značilo da je brod pravilno postavljen; Pemberton upravi brod
u tom smeru... lagano; greška od jednog ugaonog minuta mogla je značiti tri stotine kilometara greške na
odredištu.
Kada se tri slike poklopiše, on zaustavi mehanizam i zapamti koordinate. Potom proveri putanju
broda neposrednim osmatranjem svake od zadatih zvezda, kao što mornari koriste sekstant, ali sa
neuporedivo preciznijim instrumentima. Ovo mu nije ništa govorilo o tačnosti kursa koji je Vajnstajn odredio - to
je morao da prihvati kao Bibliju - ali je obezbeđivalo da se robot i traka ponašaju kao što beše predviđeno.
Zadovoljan, on isključi i zadnju liniju.
Još sedam minuta... Pemberton pritisnu prekidač koji je dozvoljavao robotskom pilotu da poleti
kada mu sat to saopšti. Čekao je, ruku postavljenih na ručne kontrole, spreman da preuzme komande ukoliko
robot omane, i oseti staro, neizbežno, bolesno uzbuđenje kako raste u njemu.
Čak i dok mu je adrenalin strujao kroz telo, izdužujući mu osećaj za vreme, pulsirajući mu u ušima,
mozak mu se stalno vraćao na Filis.
On priznade sam sebi da se to moralo desiti... Piloti ne bi trebalo da se žene. Ona, naravno, neće
gladovati ukoliko on zabrlja pri sletanju, ali devojka ne želi osiguranje; ona hoće muža... Još šest minuta.
Ukoliko bi ga prebacili na redovne letove, ona bi mogla živeti na Svemirskom terminalu.
Ma jok... Besposlene žene se iskvare na Svemirskom terminalu. Oh, ne bi Filis postala skitnica ili
opajdara; samo bi poludela.
Još pet minuta... Ni sam nije mnogo ljubio Svemirski terminal. Pa, ni svemir! 'Avantura
interplanetarnog putovanja'. Da, dobro je zvučalo u štampi, ali njemu je bilo poznato kako to izgleda u
stvarnosti. Posao. Monotonija. Bez promena. Razdoblja napornog rada, dosadna iščekivanja. Bez ikakvog
porodičnog života.
Zašto nije našao neki pošten posao i ostajao kod kuće preko noći?
Znao je! Zato što je bio svemirski džokej i prestar da se promeni.

Kakve šanse ima oženjeni tridesetogodišnjak, naviknut na velike pare, da promeni struku? (Četiri
minuta) Mogao bi, zar ne, isto tako pokušati da na otplatu prodaje helikoptere?
Možda bi mogao da kupi komad zemlje i... Saberi se, ortak! O obrađivanju zemlje znaš taman toliko
koliko i neka krava o kubnom korenu! Ne, sebi beše zacrtao sudbinu kada je tokom obuke odabrao rakete. Da
se odlučio za elektroniku ili prihvatio boračku stipendiju... Ali, sada je prekasno. Pravo iz vojne službe u
Harimanova lunarna istraživanja. To ga je prelomilo.
"Kako ide, doco?" Kelijev glas zvučao je oštro.
"Još dva minuta i nekoliko sekundi." Prokletstvo... Keli je znao da ne treba pričati sa pilotima tokom
odbrojavanja.
Poslednji put je pogledao kroz periskop. Antares kao da beše odlutao. On otkoči motor, nakrivi i
okrenu mehanizam, samo da bi ga divljački zaustavio trenutak ili dva kasnije. Slika je ponovo bila jedinstvena.
Nije mogao objasniti šta je upravo uradio: to je bila virtuoznost, precizno žongliranje, daleko s one strane
udžbenika i učionica.
Dvadeset sekundi... Na hronometru, kapljice svetlosti odbrojavale su sekunde dok se on naprezao,
spreman da ručno poleti, ili, pak, da se isključi i otkaže putovanje ukoliko mu razum bude tako naložio. Previše
oprezna odluka mogla bi navesti Lojd da mu otkaže osiguranje; neoprezna odluka bi ga, opet, koštala
Page 9
 Buduća istorija 2
dozvole, ili, čak, života... kao i druge.
Ali, sada nije mislio na tačke ugvora i dozvole, čak ni na živote. U stvari, nije mislio ni na šta; osećao
je, osećao svoj brod, kao da se njegovi živci protežu u svaki njegov delić. Pet sekundi... Bezbednosni prekidači
se isključuju. Četiri sekunda... tri sekunda... dva sekunda... jedan...
Pritiskao je u dugme za ručno ispaljivanje, kada ga je rika udarila.
Keli se opusti u pseudogravitaciji eksplozije i stade posmatrati. Pemberton je bio zauzet,
proveravajući brojače, pamteći vreme, proveravajući napredak na radaru čiji su se talasi odbijali o
Supranjujork. Vajnstajnove brojke, robotski pilot, sam brod - sve se uklapalo.
Za nekoliko minuta nastupiće odsudan trenutak kada će robot isključiti mlazne motore. Pemberton
spremi prst nad ručnim isključivačem, dok je istovremeno pazio na radarskop, brzinometar, periskop i
hronometar. Jednog trenutka jurili su na mlaznim motorima, a već sledećeg brod je bio u slobodnom padu,
napredujući ka Mesecu. Čovek i robot su se tako savršeno uklopili da ni Pemberton nije znao ko je isključio
motore.
On još jednom baci pogled na tablu, pa se odveza. "Može sad ona cigareta, kapetane? I možete
reći putnicima da se odvežu."

U svemiru nije bio potreban kopilot i većina pilota radije bi delila sa drugim četkicu za zube nego
kontrolnu kabinu. Pilot radi otprilike sat vremena - pri poletanju i još toliko pri kontaktu, i dangubi tokom
slobodnog leta, izuzev rutinskih provera i ispravki. Pemberton se spremio da provede sto četiri sata jedući,
čitajući, pišući pisma i spavajući - naročito spavajući.
Kada ga je alarm probudio, on proveri poziciju broda i onda stade da piše svojoj ženi. "Filis draga",
poče on, "ne krivim te što si uznemirena zbog mog odlaska. I ja sam bio razočaran. Ali, draga, drži se još
malo. Uskoro bi trebalo da budem prebačen na redovne letove. Za manje od deset godina moći ću u penziju,
a onda ćemo se uklopiti i u takve stvari kao što su bridž, golf i slično. Znam da je teško..."
Glas sa zvučnika ga prekinu. "Hej, Džejk... namesti službeno lice. Dovodim gosta u kontrolnu sobu."
"Kapetane, posetiocima nije dozvoljen pristup u kontrolnu kabinu."

"Hajde, Džejk. Ovaj tikvan ima pismo od matorog Harimana. 'Svaku moguću ljubaznost...' i tako
dalje."
Pemberton je brzo razmišljao. Mogao je odbiti - ali nije bilo smisla odbijati velikog šefa. "U redu,
kapetane. Samo nakratko."
Gost je bio muškarac, vedar, krupan - Džejk mu je već odredio težinsku kaznu od četrdeset
kilograma. Iza njega se nalazio njegov trinaestogodišnji parnjak, koji se progura kroz vrata i odmah pojuri ka
kontrolnoj tabli. Pemberton ga zgrabi za ruku i natera sebe da pristojno govori. "Samo se ne udaljavaj od
držača. Ne želim da se udariš o nešto."
"Puštaj me! Tata... reci mu da me pusti."
"Keli se umeša. "Mislim, sudijo, da je bolje da se ne udaljava od vas."
"Hmmmm... U redu. Juniore, uradi kao što kapetan kaže."
"Ma 'ajde, tata!"
"Sudijo Šaht, ovo je prvi pilot, Pemberton", reče Keli brzo. "On će vam pokazati sve ovde."
"Drago mi je što smo se upoznali. Lepo od vas i sve to."
"Šta bi vas interesovalo, sudijo?" upita Džejk pažljivo.
"Oh, tu i tamo. To je za dečka - njegovo prvo putovanje. Ja sam stari morski vuk - verovatno imam
više sati nego polovina vaše posade." On se nasmeja. Pemberton, međutim, ostade ozbiljan.
"Nema baš mnogo da se vidi u slobodnom letu."
"U redu. Samo ćemo se raskomotiti... Šta kažete, kapetane?"
"Hoću da sedim u kontrolnom sedištu", objavi Šaht junior.
Pemberton se trže, ali se Keli istog časa umeša. "Džejk, hoćeš li, molim te, objasniti dečaku
kontrolni sistem? Potom ćemo otići."
"Ne mora ništa da mi pokazuje. Znam sve o tome. Ja sam Mladi raketaš Amerike - vidiš moju
značku?" Dečko se progura do komandi.
Pemberton ga uhvati, posadi ga u pilotsku stolicu i priveza ga, pa potom isključi tablu.
"Šta to radiš?"
"Isključio sam energiju da bih ti mogao objasniti."
"Zar nećeš da upališ motore?"
"Neću." Džejk poče brzo da objašnjava upotrebu i namenu svakog dugmeta, brojača, prekidača,
merača i radara.
Junior se meškoljio. "A meteori?" upita on.
"Oh, oni... Pa, možda jedan susret u pola miliona putovanja Zemlja-Mesec. Meteori su retki."
"Pa šta? Recimo da si baksuz? U govnima si."
Page 10
 Buduća istorija 2
"Ne, nisam. Radar protiv sudara pokriva prostor poluprečnika sedam stotina pedeset kilometara.
Ukoliko bi, makar samo tri sekunda, bilo šta omelo ravnomerno kretanje, neposredan mehanizam aktivirao bi
motore. Najpre bi se oglasilo zvonu za uzbunu, kako bi se svako mogao uhvatiti za nešto čvrsto, i sekund
kasnije - bum! - i izvlačimo se."
"Zvuči mi zastarelo. Evo, pokazaću ti kako je to uradio komandir Kartrajt u Razbijačima kometa..."
"Ne diraj te kontrole!"
"Nisi ti vlasnik ovog broda. Moj tata kaže..."
"Hajde, Džejk!" Čuvši svoje ime, Pemberton se, kao riba, okrenu Keliju.
"Džejk, sudija Šaht bi voleo da zna..." Krajičkom oka Džejk ugleda dečaka kako poseže za tablom.
On se okrenu, povika - i ubrzanje ga ponese, dok su mu motori urlikali u ušima.
Iskusni piloti se obično odmah oporave, kao mačke, u neočekivanom prelazu iz bestežinskog stanja
u ubrzavanje. Ali, Džejk je posezao ka dečaku, umesto ka nekom osloncu. On pade nauznak i dole, izvivši se
u pokušaju da zaobiđe Šahta, udari glavom o ivicu otvorenih vrata i zaustavi se u narednoj prostoriji,
onesvešćen.

Keli ga je tresao. "Jesi li u redu, Džejk?"

On se uspravi u sedeći položaj. "Aha. Naravno." On postade svestan grmljavine, oplata koje su se
tresle. "Motori! Isključujte ih!"
On odgurnu Kelija, pojuri u kontrolnu kabinu i pritisnu dugme za isključivanje. U nagloj, šupljoj tišini
ponovo su bili bez težine.
Džejk se okrenu, odveza Šahta Juniora i gurnu ga Keliju. "Kapetane, molim vas uklonite ovu napast
iz moje kontrolne sobe."
"Puštaj me! Tata! On 'oće da me povredi!"
Stariji Šaht odmah se uplete. "Šta ovo treba da znači? Pustite mi sina!"
"Vaš dragi sin je uključio motore."
"Juniore... Jesi li to uradio?"
Dečko skrenu pogled. "Ne, tata. To... to je bio meteor."
Šaht je izgledao zbunjen. Pemberton šmrknu. "Malopre sam mu rekao kako radar može aktivirati
motore da bi izbegao mteor. On laže."
Šaht prođe kroz postupak koji je nazivao 'odlučivanje', a onda odgovori: "Junior nikad ne laže.
Stidite se! Odrastao čovek koji pokušava da prebaci krivicu na nedužnog dečaka. Prijaviću vas, gospodine.
Dođi, Juniore."
Džejk ga zgrabi za ruku. "Kapetane, hoću da se kontrole fotografišu radi otisaka prstiju pre nego što
ovaj čovek napusti sobu. To nije bio meteor; kontrole su bile isključene. Ovaj dečko ih je morao uključiti. Pored
toga, protivudarni radar aktivira alarm."
Šaht je izgledao oprezno. "Ovo je smešno. Samo sam prigovorio na uvredu nanetu mom sinu.
Nikakva šteta nije učinjena."
"Nikakva štete, a? A šta sa slomljenim rukama... Ili vratovima? Ili protraćenim gorivom, i onim koje
će biti protraćeno dok se vratimo u normalu. Znate li, gospodine 'Morski vuče', koliko će malo goriva biti kada
budemo pokušali da uskladimo orbite sa Svemirskim terminalima - ako ga uopšte budemo imali? Možda
ćemo morati da odbacimo teret da bismo spasli brod - teret čiji samo porez iznosi šezdeset hiljada dolara po
toni. Otisci će pokazati Komercijalnom birou koga da okrive za to."

Kada su ostali sami, Keli ga nervozno upita: "Nećeš, valjda, zaista morati da odbacuješ teret? Pa,
imaš rezervu za manevre."
"Možda nećemo stići ni do Terminala. Koliko dugo je jurila?"
Keli se počeša po glavi. "I ja sam bio ošamućen."
"Otvorićemo akcelograf i pogledati."
Keli se razvedri. "Pa naravno! Ako derište nije previše protraćilo, okrenućemo brod i vratiti se na istu
poziciju."
Džejk odmahnu glavom. "Zaboravio si na promenjeni odnos masa."
"Oh.... pa, da!" Keli je delovao postiđeno. Odnos masa... dok radi, brod je gubio masu goriva koje je
sagorevao. Sila je ostajala ista; masa na koju je uticala smanjivala se. Vratiti se na istu poziciju, kurs i brzinu,
postalo je komplikovan balistički problem. "Ipak, možeš to izvesti, zar ne?"
"Moraću. Ali, svakako bih želeo da mi je Vajnstajn ovde."
Keli ga napusti da proveri ostale putnike, i Džejk prionu na posao. Proverio je stanje astronomskim
osmatranjima i radarom. Radar mu je brzo dao sva tri faktora, ali sa malom preciznošću. Pogledi na Sunce,
Mesec i Zemlju odredili su mu položaj, ali ništa, u datom trenutku, nisu govorili o kursu i brzini - a nije mogao
da čeka da se načine drugi snimci.
Obično razmišljanje dalo mu je procenu situacije, uklapajući Vajnstajnova predviđanja sa
Page 11
 Buduća istorija 2
pretpostavljenim efektom prčkanja malog Šahta. Ovo se dosta dobro slagalo sa radarskim i vizuelnim
osmatranjima, ali još nije imao pojma da li može da se vrati na put i stigne na odredište; sada je bilo
neophodno izračunati koliko bi to trajalo i da li će preostalo gorivo biti dovoljno da promeni brzinu i uđe u orbitu.
U svemiru, ne možeš da stigneš na cilj ukoliko projuriš pored njega brzinom od nekoliko kilometara
u sekundu, ili, čak, puzeći nekoliko stotina na sat. Da uhvatiš jaje u tanjir, ne preteruj!
On poče nevoljno da računa kako to da izvede sa najmanjim utroškom goriva, ali njegov mali
Marčantov digitron nije bio ni prineti tonama IBM računara u Supranjujorku - a ni on nije bio Vajnstajn. Tri sata
kasnije, imao je nekakvo rešenje. On pozva Kelija. "Kapetane? Možete početi sa izbacivanjem. Najpre Šahta i
sina."
"Voleo bih. Nema izlaza, Džejk?"
"Ne mogu vam obećati da ću bezbedno prevesti brod bez odbacivanja tereta. Bolje uradite to sada,
pre nego što aktiviram motore. Jeftinije je."
Keli je oklevao; radije bi izgubio nogu. "Daj mi vremena da odaberem šta da odbacimo."
"U redu." Pemberton se tužno vrati svojim računicama, nadajući se da će pronaći neku spasonosnu
grešku, a onda malo bolje razmisli i pozva radio-kabinu. "Dajte mi Vajnstajna, u Supranjujorku."
"Van normalnog dometa."
"Znam to. Ovde je pilot. Bezbednosni prioritet - hitno je. Napravi uzani zrak i pazi na njega."
"Uh... u redu. Pokušaću."
Vajnstajn je bio neodlučan. "Do đavola, Džejk, ne mogu da pilotiram umesto tebe."
"Prokletstvo, možeš li mi rešiti ovaj problem!"
"Kakve svrhe ima tačnost i na sedam decimala, ukoliko su podaci bezvezni?"
"Da, da. Ali, ti znaš kakve instrumente imam; znaš i koliko dobro mogu da njima upravljam. Nađi mi
neko bolje rešenje."
"Pokušaću." Vajnstajn ga je nazvao posle četiri sata. "Džejk? Evo ga: planirao si da se vratiš nazad,
podesiš brzinu i onda još dodatno središ položaj. Uobičajeno, ali neisplativo. Umesto toga zadao sam Mejbel
da ti sve sračuna kao jedan manevar."
"Dobro!"
"Ne tako brzo. Ima uštede na gorivu, ali ne dovoljne. Nema izgleda da se vratiš na staro stanje i da
potom stigneš na Terminal bez odbacivanja."
Pemberton sačeka malo da mu se sve slegne, a onda reče: "Saopštiću to Keliju."
"Samo trenutak, Džejk. Probaj ovo. Počni iz početka."
"A?"
"Gledaj sve kao sasvim nov problem. Zaboravi na orbitu na tvojoj traci. Sa svojim sadašnjim
kursom, brzinom i pozicijom izračunaj najjeftiniji put do Terminala. Uzmi nove orijentire."
Pemberton se oseti glupo. "Nikad nisam pomišljao na to."
"Naravno da nisi. Sa malim brodskim kalkulatorom trebalo bi ti tri nedelje da sve rešiš. Spreman da
beležiš?"
"Sigurno."
"Evo ti podataka." Vajnstajn poče da ih ređa.
Kada su sve proverili, Džejk primeti: "To će me odbaciti donde?"
"Možda. Ako su podaci koje si mi dao tačni; ako možeš da slediš uputstva, kao i robot; ako možeš
da kreneš i napraviš kontakt, tako precizan da nema potrebe za dodatnim korekcijama, u tom slučaju možda i
možeš da stigneš kući. Svejedno, srećno." Drhtavi signal prenese njihove pozdrave.
Džejk pozva Kelija. "Ne odbacujte još ništa, kapetane. Neka se putnici privežu. Spremite se za
ubrzavanje. Još četrnaest minuta."
"U redu, pilote."

Pošto je novi polazak počeo i bio proveren, ponovo je imao vremena na pretek. Izvadio je svoje
nezavršeno pismo, pročitao ga i onda ga pocepao.

'Najdraža Filis', ponovo je počeo, 'mnogo sam razmišljao na ovom putovanju i došao do zaključka
da sam bio tvrdoglav. Šta radim ovde? Ja volim svoj dom. Volim da viđam svoju ženu.
Zbog čega rizikujem svoj vrat i tvoje mentalno zdravlje da prenosim đubre kroz svemir? Zbog čega
visim oko telefona da bi dadiljao tikvane na Mesec - budale koje ne bi mogle upravljati ni čamcem i koji bi
trebalo da ne izlaze iz kuće?
Novac, naravno. Plašio sam se da rizikujem promenu. Neću nikad naći drugi posao koji će biti i
upola ovako isplativ, ali, ako si ti u pitanju, prizemljiću se i počećemo ispočetka. Volim te, Džejk.'

Odložio ga je i legao da spava, sanjajući da je čitav odred Mladih raketaša upao u kontrolnu sobu.

Page 12
 Buduća istorija 2
Uvećana slika Meseca je kao turistička atrakcija samo za korak niže od svemirskog pogleda na
Zemlju; svejedno, Pemberton je zahtevao da se svi putnici vežu za vreme okretanja ka Terminalu. Sa
dragoceno malo goriva za manevar uklapanja, odbio je da uzalud okreće brod, samo da bi zadovoljio putnike.
Iza Meseca, pojavi se Terminal - samo na radaru, jer je brod išao unazad. Posle svakog kratkog
aktiviranja motora Pemberton bi uhvatio novu radarsku sliku, pa potom uporedio svoj prilaz sa onim koji je
isplanirao sa Vajnstajnovim računom - sa jednim okom na vremenu, drugim na ekranu, trećim na samom
skretanju, a četvrtim na dovodu goriva.
"Pa, Džejk?" upita Keli. "Stižemo li?"
"Otkud da znam? Budi spreman za izbacivanje." Dogovorili su se da od tereta izbace tečni kiseonik,
jer se mogao naprosto ispustiti u svemir, bez posebnih napora.
"Nemoj to govoriti, Džejk."
"Do đavola... I neću, osim ako ne budem morao." Prelazio je prstima preko kontrola, a onda mu
naglo ubrzanje istrgnu reči uz usta. Kada je prestalo, radio ga pozva.
"Leteći Holanđanin, pilot na vezi", povika Džejk u odgovor.
"Terminalska kontrola prijavljuje da vam manjka goriva."
"Tačno."
"Ne približavajte se. Uskladite brzinu tu gde ste. Poslaćemo prenosni brod sa gorivom, kao i da
pokupi putnike."
"Mislim da mogu ovo izvesti."
"Ne pokušavajte. Čekajte na gorivo."
"Prestanite da mi govorite kako da upravljam svojim brodom!" Pemberton isključi vezu, pa se
zagleda u tablu, odsutno zviždućući. Keli ga je pratio u sebi sa rečima: Kejsi reče vatrogascu: čoveče, bolje
požuri, jer će biti frke!
"Hoćeš li nekako uspeti da uđeš, Džejk?"
"Mmmmm... Ne, ne, do đavola. Ne mogu rizikovati da se zarijem u Terminal, ne sa putnicima na
brodu. Ali, neću da usklađujem brzinu na pedeset milja udaljenosti i čekam taksi."
Namerio je da se zaustavi tik izvan orbite Terminala, ciljajući instinktom, budući da mu Vajnstajnov
proračun više ništa nije značio. Dobro je išao, nije morao da troši dragoceno gorivo na ispravke putanje da ne
bi udario u Terminal. Kada je konačno bio siguran da će bezbedno proći, on još jednom zakoči. Onda, dok je
isključivao motore, oni zakašljaše i otkazaše.
Leteći Holanđanin lebdeo je u svemiru, pet stotina metara od Terminala, usaglašene brzine.
Džejk uključi radio. "Terminal? Čekajte moju liniju. Sad ću je izbaciti."

Ispunio je izveštaj, istuširao se i krenuo ka pošti da radiom pošalje svoje pismo, kada ga razglas
pozva u kancelariju šefa pilota. Opa, reče on u sebi, Šaht je povukao konce... Pitam se samo koliko deonica
poseduje ta volina? A tu je bila i druga stvar - natezanje sa Kontrolom.
On kruto pozdravi. "Prvi pilot Pemberton, gospodine."
Komodor Soums podiže pogled. "Pemberton... Ah, da. Imaš dve specijalizacije, svemir-svemir i
sletanje u bezvazdušnom prostoru."
Ne okolišimo, primeti Džejk u sebi, i reče naglas: "Nemam opravdanja za bilo šta na ovom
putovanju. Ukoliko komodor ne odobrava moj način upravljanja kontrolnom kabinom, podnosim ostavku."
"O čemu to pričaš?"
"Ja, pa... Zar nemate prigovor putnika na mene?"
"Ah, to!" Soums odmahnu rukom. "Da, bio je ovde. Ali, imam takođe i Kelijev izveštaj... kao i tvog
saradnika i specijalni iz Supranjujorka. Bilo je to sjajno pilotiranje, Pembertone."
"Hoćete da kažete da nema ukora Kompanije?"
"Kada nisam stao uz svoje pilote? Bio si savršeno u pravu; ja bih ga izbacio kroz vazdušnu komoru.
Ali, pređimo na posao: ti jesi na svemir-svemir tabli, ali bih želeo da pošaljem specijalca za Luna Siti. Hoćeš li
da preuzmeš to mesto, koliko da mi učiniš uslugu?"
Budući da je Pemberton oklevao, Soums nastavi: "Onaj kiseonik koji si spasao bio je za Projekat
kosmičkog istraživanja. Razneli su osigurače na severnom tunelu i izgubili tone materijala. Rad je obustavljen
- oko sto trideset hiljada dolara dnevno u prekoračenjima, dnevnicama i kaznama. Gremlin je ovde, ali, osim
tebe, nema pilota - dok ne stigne Šišmiš. Pa?"
"Ali... Čujte, komodore, ne možete rizikovati glave ljudi na mom sletanju. Zarđao sam... Potrebni su
mi odmor i pregled."
"Nema putnika, nema posade, nema kapetana - samo tvoja glava."
"Uzimam."
Dvadeset osam minuta kasnije, sa ružnim, moćnim oklopom Gremlina oko sebe, on pođe. Jedan
snažan potisak da mu ukloni orbitalnu brzinu i samo pusti brod da pada ka Mesecu, a onda nema više briga
dok ne dođe vreme da se 'spusti kao ptičica'.
Page 13
 Buduća istorija 2
Osećao se dobro - dok nije izvukao dva pisma, jedno koje nije stigao da pošalje i drugo od Filis,
preuzeto na Terminalu.
Pismo od Filis bilo je nežno - i izveštačeno. Nije pominjala njegov nagli odlazak; potpuno je
zanemarivala njegovu profesiju. Pismo je bilo uzor učtivosti, ali ga je zabrinjavalo.
On pocepa oba pisma i poče još jedno. U jednoj rečenici je napisao:

'... nikad to nisi otvoreno rekla, ali ti mrziš moj posao.

Moram da radim da bih nas izdržavao. I ti imaš posao. To je stari, stari posao koji žene rade već
dugo vremena - prelazeći ravnice u kolima s arnjevima, čekajući da se brodovi vrate iz Kine, ili bludeći oko
rudnika posle eksplozije - ljubeći muža za srećan put ili ga negujući kod kuće.
Udala si se za svemirca, tako da je deo tvog posla da moj prihvatiš. Mislim da to možeš uraditi, kada
jednom shvatiš. Bar se nadam, jer ovakvo stanje stvari ne može potrajati.
Veruj mi, volim te, Džejk.'

Premišljao se nad pismom dok nije došlo vreme da se brod nagne radi sletanja. Od dvadeset milja
visine do jedne, pustio je robota da koči i onda se prebacio na ručno, dok je brod još lagano kočio. Savršeno
bezvazdušno sletanje bilo bi suprotno od poletanja ratne rakete - slobodan pad, pa onda jedan dug period
rada motora koji bi se završio kada brod dodirne tle. U praksi, pilot mora da oseti svoju putanju, ali ne
presporo; ukoliko bi se previše opirao gravitaciji, brod bi mogao potrošiti svo gorivo na ovoj strani Venere.
Četrdeset sekundi kasnije, padajući malo manje od dve stotine deset kilometara na sat, on u
periskopima ugleda trista metara visoke kule. Na stotinu metara uključio je pet gravitacija za nešto više od
jednog sekunda, a onda ih isključio i završio sa jednom šestinom gravitacije - normalnom Mesečevom
gravitacijom. Pemberton se polako opusti, osećajući se zadovoljno.
Gremlin je lebdeo, dok su blistavi motori cepali tle Meseca, i onda se, bez potresa, dostojanstveno
spusti.

Tamošnja posada preuzela je potom stvar; jedno zapečaćeno vozilo prevezlo je nakon toga
Pembertona do ulaza u tunel. Unutar Luna Sitija, čuo je da ga traže i pre nego što je završio izveštaj. Kada je
preuzeo poziv, Soums mu se smešio sa ekrana. "Gledao sam spuštanje, Pembertone. Ne treba ti ponovna
obuka."
Džejk pocrvene. "Hvala vam, gospodine."
"Osim ako si zaljubljen u turu svemir-svemir, možeš mi poslužiti na redovnoj vožnji za Luna Siti.
Stanovanje ovde ili u Luna Sitiju? Prihvataš?"
Čuo je sebe kako izgovara: "Luna Siti. Prihvatam."

Pocepao je i treće pismo dok je išao u poštu Luna Sitija. Na telefonskom odeljku, razgovarao je sa
plavušom u plavom mesečevom odelu. "Dajte mi, molim vas, gospođu Džejk Pemberton, Predgrađe
šest-četiri-nula-tri, Dodž Siti, Kanzas."
Ona ga pogleda. "Vi piloti svakojako trošite novac."
"Ponekad su telefonski razgovori jeftini. Požuri, hoćeš?"

Filis je pokušala da smisli pismo koje je trebalo još odavno da napiše. Bilo je lakše napisati da se ne
žali na usamljenost, kao ni na nedostak zabave, ali da nije mogla da podnese stalnu brigu za njegovu
bezbednost. Ali, onda se našla nesposobnom da napiše logičan zaključak. Da li je bila spremna da ga sasvim
napusti, ukoliko ne odustane od svemira? Zaista, nije znala... A onda, vizifonski poziv dođe joj kao dobrodošao
prekid.
Ekran je za trenutak ostao prazan. "Međuplanetarni", reče bledi glas. "Iz Luna Sitija."
Strah joj se rodi u srcu. "Filis Pemberton na vezi."
Beskonačno čekanje... Znala je da je potrebno bar tri sekunda da radio-talasi prevale razdaljinu od
Meseca do Zemlje, ali se nije toga setila; a i da jeste, to je ne bi umirilo. Sve što je videla, bio je razrušen dom,
ona udovica i Džejk, voljeni Džejk, mrtav u svemiru.
"Gospođa Džejk Pemberton?"
"Da, da! Šta je bilo?" Još jedna pauza... Da li ga je poslala u svemir besnog, nepromišljenog, što je
uticalo na njegovo rasuđivanje? Da li je umro tamo napolju, sećajući se samo da je besnela što on mora da
ide na posao? Da li ga je izneverila kad mu je bila potrebna? Znala je da se Džejk nije mogao zavezati;
muškarci - odrasli muškarci, ne mamini dečaci - morali su da se oslobode majčinih veza. Zašto je onda ona
pokušala da ga priveže svojima? Imala je dovoljno pameti - vlastita majka beše je upozorila da to ne
pokušava.
Filis se stade moliti.
Onda drugi glas, glas koji ju je potresao od olakšanja: "Jesi to ti, dušo?"
Page 14
 Buduća istorija 2
"Da, dragi, da! Šta radiš na Mesecu?"
"Duga priča. Pri dolar po sekundu, malo će sačekati. Šta sam hteo da te pitam... Da, hoćeš da
dođeš u Luna Siti?"
Sad je bio red na Džejka da strahuje tokom neizbežne pauze do odgovora. Pitao se da li se Filis
premišlja, da li to ne može da se odluči. Najzad je ču kako odgovara: "Naravno, dragi. Kada da dođem?"
"Kada... Čekaj malo, zar nećeš ni da znaš zašto?"
Ona zausti da kaže kako nema veze, a onda reče: "Da, reci mi." Pauze je još uvek bilo, ali nijednom
od njih to nije smetalo. Ispričao joj je novosti i onda dodao: "Idi do Springsa i nađi Olgu Pirs da ti sredi crvenu
traku. Možeš sama da se spakuješ?"
Ona je brzo razmislila. Da je mislio da se vraća, ne bi ni pitao. "Ne. Mogu sama."
"Dobra devojka. Poslaću ti radiom dugo pismo, šta sve da poneseš. Volim te. Ćao."
"Oh, i ja tebe volim. Zdravo, dragi."
Pemberton izađe iz kabine zviždućući. Dobra devojka, ta Filis. Pravi prijatelj. Pitao se zbog čega je
uopšte sumnjao u nju.

REKVIJEM

Na visokom brdu na Samoi se nalazi grob. Na grobu su ispisane ove reči:

Pod prostranim i ozvezdanim nebom

Grob mi iskopajte i položite u nj
Zadovoljan življah i zadovoljan umreh
I sahranjen bejah svojom voljom!
Nek' ovo stih bude što ispisaćete ga za me:
'Ovde leži, gde je za životom žudio,
Domu se vratio mornar, domu sa sinjeg mora,
A brdo, za lovca će biti kuća večna.'

Ovi stihovi pojavljuju se na još jednom mestu - naškrabani na pločici otkinutoj sa kontejnera sa
kompresovanim vazduhom, i pričvršćenoj nožem za tle.

Sajam i nije bio baš nešto naročito, koliko to sajmovi mogu biti. Kasačke trke nisu obećavale puno
uzbuđenja, iako je nekolicina učesnika polagala pravo da vodi poreklo od besmrtnog Dena Peča. Šatori i
zakupljene kolibe jedva da su pokrivali cirkusko tle i priređivači su delovali obeshrabreno.
Šofer D.D. Harimana nije video nikakav razlog za zastajanje. Trebalo je da odu u Kanzas Siti na
sastanak direktora; to jest, Hariman je trebalo da to učini. Šofer je, međutim, imao svoje razloge za žurbu, u
koje je bio uključen i jedan klub u Osamnaestoj ulici. Međutim, gazda ne samo da se zaustavio, već se stao i
motati unaokolo.
Zastave i veliki platneni svod stajali su na ulazu u veliko ograđeno zemljište iza trkališta, i crvena i
zlatna slova su najavljivala:

Ovim putem do
MESEČEVE RAKETE!!!
Pogledajte je u pravom letu!
Javno prikazivanje letova
Dva puta dnevno
Ova je letelica ISTA kao i
ona koju je prvi čovek koristio
da stigne do MESECA!!!
I VI možete da se vozite u njoj!!
Samo pedeset dolara

Jedan dečak, star devet ili deset godina, motao se oko ulaza i zurio u poster.
"Je'l bi hteo da vidiš brod, sinko?"
Dečakove oči zasijaše. "Oh, da, gospodine. Još kako!"
"I ja bih. Dođi." Hariman plati dolar za dve ljubičaste karte koje su im dopuštale da uđu u ograđeni
deo i razgledaju raketu. Dečko uze svoju i potrča sa odlučnošću svojstvenom svojim godinama. Hariman
pogleda zdepaste, zakrivljene crte jajaste konstrukcije. Okom profesionalca, uočio je da brod ima jedan
mlazni motor sa odvojenim kontrolama oko središnje pregrade. On začkilji kroz naočare i pročita ime broda,
Page 15
 Buduća istorija 2
ispisano zlatnim slovima na karnevalsko crvenom telu. Bezbrižni. Platio je još četvrt dolara da uđe u kontrolnu
kabinu.
Kada su mu se oči prilagodile na polumrak što su ga stvarali veliki svetlosni filteri na otvorima, on
nežno pogleda komande na konzoli i polukružne brojčanike iznad njih. Svaki dragi uređaj nalazio se na svom
mestu. Poznavao ih je - bili su urezani u njegovom srcu.
Dok je razmišljao kraj table s instrumentima, sa toplim zadovoljstvom koje mu je strujalo kroz telo,
pilot uđe i dotače mu ruku.
"Izvinite gospodine. Moramo se spremiti za polazak."
"A?" zausti Hariman, a onda pogleda čoveka. Zgodan deran, sa dobrom lobanjom i snažnim
ramenima - odlučne oči i samozadovoljna usta, ali čvrsta brada. "Oh, izvinite, kapetane."
"U redu je."
"Ovaj, kapetane..."
"Mekintajer."
"Kapetane Mekintajer, da li biste povezli putnika sa sobom?" Starac ga čežnjivo pogleda.
"Pa, da, ukoliko želite. Pođite sa mnom." On odvede Harimana do šupe sa natpisom
KANCELARIJA, koja je stajala blizu ulaza. "Putnik za pregled, doktore."
Hariman je izgledao zaprepašćen, ali je ipak dozvolio lekaru da pređe stetoskopom preko njegovog
mršavog grudnog koša i da obavije gumenu traku oko njegove ruke. Međutim, odmah je skinu, pogleda
Mekintajera i odmahnu glavom.
"Ne može, doktore?"
"Tako je, kapetane."
Hariman pređe pogledom preko njihovih lica. "Sa srcem mi je sve u redu. To je samo šum."
Lekar izvi obrve. "Samo? Ipak, nije u pitanju samo vaše srce; u vašim godinama i kosti su vam
krhke, previše krhke da rizikujemo sa poletanjem."
"Izvinite, gospodine", dodade pilot, "ali Bejtsov vašar plaća doktora da proverava da slučajno ne
povedem nekog kome bi taj let mogao naškoditi."
Starčeva ramena se žalostivo slegoše. "I očekivao sam ovako nešto."
"Izvinite, gospodine." Mekintajer se okrenu da izađe, ali Hariman pođe za njim.
"Izvinite, kapetane..."
"Da?"
"Da li biste vi i vaš, ovaj, mašinac mogli da ručate sa mnom posle leta?"
Pilot ga zbunjeno pogleda. "Ne vidim zašto da ne. Hvala."

"Kapetane Mekintajer, teško mi je da shvatim zbog čega bi bilo ko odustao od vožnje

Zemlja-Mesec." Pečena piletina i vrući biskviti u privatnom odeljku restorana najboljeg hotela koji je gradić
Batler mogao da priušti, Henesi sa tri zvezdice i Korona-Korone behu stvorili prijatnu atmosferu u kojoj su tri
čoveka mogla nesmetano da razgovaraju.
"Pa, nije mi se dopadalo."
"Ajde, nemoj sada, Mek... I sam vrlo dobro znaš da te je Pravilo G dokrajčilo." Dok je govorio,
Mekintajerov mehaničar nasu sebi još jedan brendi.
Mekintajer je delovao rastuženo. "Pa, šta ako sam i popio nekoliko pića? Ali, mogao sam to
ispraviti... Samo, ona prokleta pravila odabira bila su mi se popela na vrh glave. Ko si ti da mi nešto pričaš?
Običan švercer!"
"Naravno da sam švercovao! Ko ne bi, sa svim tim prelepim kamenjem koje prosto čezne da se
vrati na Zemlju? Jednom sam imao dijamant veliki kao... Ali, da me nisu uhvatili sad bih bio u Luna Sitiju. A i ti
bi, ti pijana paljevino... sa momcima koji nam plaćaju pića, i devojkama koje se smeju i nabacuju..." On spusti
glavu i poče tiho da plače.
Mekintajer ga prodrma. "Pijan je."
"Nema veze." Hariman podiže ruku. "Reci mi, da li si stvarno zadovoljan što više nisi u poslu?"
Mekintajer se ugrize za usnu. "Nisam... U pravu je, naravno. Ovo šuparenje nije kao što izgleda na
prvi pogled. Selimo se po želji svakog tikvana duž čitave doline Misisipija... Spavamo u turističkim kampovima,
hranimo se u hamburgernicama. Polovinu vremena nam šerif zabranjuje da upotrebljavamo brod, a drugu
polovinu nam zabranjuje Društvo za sprečavanje Ovoga ili Onoga. To nije život za jednog raketaša."
"A da li bi ti pomoglo da se nađeš na Mesecu?"
"Pa... da. Ne bih, naravno, mogao da se vratim na liniju Zemlja-Mesec, ali da sam u Luna Sitiju
mogao bih se zaposliti na prevozu rude kod Kompanije - uvek su im potrebni raketaši za to, i ne bi im smetao
moj dosije. Ako ostanem čist, možda bi me, čak, vremenom vratili i na stari posao."
Hariman se poigra kašikom, a onda podiže pogled. "Da li biste vi, mlada gospodo, bili spremni za
jedan poslovni predlog?"
"Možda... Šta je u pitanju?"
Page 16
 Buduća istorija 2
"Vi ste vlasnici Bezbrižnog?"
"Da. To jest, Čarli i ja smo... uz nekoliko tužbi vezanih za njega. Ali, zbog čega to pitate?"
"Želim da ga iznajmim... Da me vas dvojica odvedete na Mesec!"
Mekintajer odmahnu glavom. "Ne mogu, gospodine Hariman. Stara krntija je zaribala. Ne može se
prebaciti na gorivo za odlepljivanje od tla. Čak ne koristimo ni standardnu smesu za nju - samo benzin i tečni
vazduh. Čarli provodi po čitav dan petljajući oko nje. Jednog dana će eksplodirati."
"Recite mi, gospodine Hariman", ubaci se Čarli, "u čemu je problem da dobijete dozvolu za
putovanje i odete Kompanijinim brodom?"
"Ne, sinko", odgovori starac, "ne mogu to da uradim. Znaš pod kojim uslovima su Ujedinjene nacije
dozvolile Kompaniji monopol nad eksploatacijom Meseca - da niko, ko nije u stanju da to fizički podnese, ne
kroči u svemir... Izvan statosfere, na Kompaniji je puna odgovornost za bezbednost i zdravlje svih građana.
Zvaničani razlog za to bio je da se izbegnu nepotrebne smrti tokom nekoliko prvih svemirskih putovanja."
"A vi ne možete da prođete fizički test?"
Hariman odmahnu glavom.
"Pa, do đavola... Ako već možete da priuštite sebi da nas unajmite, zbog čega ne podmitite
nekolicinu Kompanijinih doktora? To se radilo i ranije."
Hariman se setno nasmeši. "Znam, Čarli, ali neće moći kada sam ja u pitanju. Znate, malo sam
previše važan. Moje puno ime je Delos D. Hariman."
"Šta? Vi ste stari Di Di? Ali, sto mu gromova, pa vi posedujete veliki deo Kompanije... Praktično, vi
jeste Kompanija! Trebalo bi da možete raditi šta hoćete, bilo to po pravilima ili ne bilo."
"To, sinko, nije baš tako neuobičajeno mišljenje, ali je ipak netačno. Bogati ljudi nisu slobodniji od
ostalih, već manje - mnogo manje. Pokušao sam da uradim to što predlažeš, ali drugi direktori mi nisu
dozvolili. Plaše se da izgube svoje franšize. Već i sada ih poprilično košta... ovaj, održavanje političkih veza, da
bi ih i dalje sačuvali."
"Ma, neka sam... Je'l vidiš ti ovo, Mek? Tip sa mnogo love, i ne može da je potroši kako hoće."
Mekintajer ništa ne odgovori, čekajući da Hariman nastavi.
"Kapetane Mekintajer, da imate brod, da li biste me primili?"
Mekintajer protrlja bradu. "To je protivzakonito."
"Isplatilo bi vam se."
"Naravno da bi, gospodine Hariman. Naravno da hoćeš, Mek. Luna Siti! Oh, Bože!"
"Zbog čega tako očajnički želite da odete na Mesec, gospodine Hariman?"
"Kapetane, to je stvar za kojom sam žudio čitavog života... još od kada sam bio dečkić. Ne znam da
li vam to mogu objasniti. Vi, mladi, odrasli ste uz rakete baš kao što sam i ja odrastao uz avijaciju. Dosta sam
stariji od vas, najmanje pedeset godina. Kada sam bio klinac. gotovo da niko nije verovao da će čovek stići na
Mesec. Gledate već rakete čitavog svog života, a prva koja je stigla na Mesec bila je ona koja tamo beše
upućena pre nego što ste se zamomčili. Kada sam ja bio mladić, smejali su se toj zamisli.
Ipak, verovao sam... zaista verovao. Čitao sam Verna, i Velsa, i Smita, i verovao sam da bismo
mogli to da uradimo - da ćemo to i uraditi. Hteo sam da budem jedan od ljudi koji će hodati površinom
Meseca, da vidim njegovu drugu stranu i da pogledam Zemlju na nebu.
Odlazio sam bez ručka u školu da bih platio članarinu Američkom raketnom udruženju, zato što
sam hteo da verujem da doprinosim približavanju dana kada ćemo stići do Meseca. Već sam bio star čovek
kada je taj dan konačno osvanuo. Živeo sam možda duže nego što je trebalo, ali neću sebi dopustiti da
umrem... Neću! Sve dok ne stupim na Mesec."
Mekintajer ustade i ispruži ruku. "Nađite brod, gospodine Hariman. Voziću ga."
"To je pravi momak, naš Mek. Rekao sam vam da će pristati, gospodine Hariman."

Hariman je razmišljao i dremuckao tokom polučasovne vožnje na sever u Kanzas Siti, laganim,
nemirnim, staračkim snom. Događaji njegovog dugog života prolazili su mu kroz glavu u isprekidanim
snovima. Bilo je to... da, 1910. Mali dečak u toploj prolećnoj noći; 'Šta je to, tata?' 'To je Halejeva kometa,
sine'. 'A odakle dolazi?' 'Ne znam, sine. Odnekud sa neba, valjda'. 'Diiivna je, tata. Želeo bih da je dotaknem'.
'Bojim se da nećeš moći, sine'.
'Delose, je'l ti to hoćeš da mi kažeš da si sav novac koji smo uštedeli za kuću uložio u tu ludu
kompaniju za rakete?' 'Ali, Šarlota, molim te! Nije luda; to je pametan poslovni potez. Rakete će ubrzo ispuniti
nebo. Brodovi i vozovi biće prevaziđeni. Pogledaj šta se desilo ljudima koji su osetili da treba investirati u
Henrija Forda'. 'O svemu ovome smo već razgovarali!' 'Šarlota, doći će dan kada će se ljudi vinuti sa Zemlje i
posetiti Mesec, čak i planete. Ovo je tek početak'. 'Moraš li da vičeš?' 'Izvini, ali...' 'Dobijam glavobolju. Molim
te, pokušaj da budeš tih kada budeš legao u krevet'.
Nije otišao u krevet. Sedeo je na verandi čitave noći, gledajući pun Mesec kako prelazi preko neba.
Đavolski će da plati ujutro - neće s njim hteti ni reč da progovori. Ali, on će ostati pri svome. Odustao je od
mnogih stvari, ali neće i od ove. Noć je bila njegova. Ovu noć provešće sa svojim starim prijateljem. Gledao
Page 17
 Buduća istorija 2
mu je lice. Gde je bilo Mare Crisium? Čudno, nije mogao da ga nađe. Jasno ga je video kada je bio dečak.
Verovatno su mu bile potrebne nove naočare... Onaj stalni rad u kancelariji nije bio dobar za oči.
Ali, nije morao ni da ih vidi: znao je gde su sva - Mare Crisium, Mare Fecunditatis, Mare Tranquilitatis
- kako je to dobro zvučalo! Apenini, Karpati, stari Tiho sa svojim zagonetnim zracima.
Dve stotine četrdeset hiljada milja - deset obima Zemlje. Ljudi su, svakako, mogli da premoste toliku
razdaljinu. Pa, skoro da je mogao da ispruži ruku i da ga dotakne, tamo iza brestova.
Ali, nije se tu ništa moglo učiniti. Nije imao obrazovanja.

'Sine, hoću da porazgovaram nešto ozbiljno sa tobom'. 'Da, majko'. 'Znam da si se nadao da ćeš
otići na koledž iduće godine...' (Nadao! Živeo je za to. Na Čikaški univerzitet, da studira kod Moltona, a onda u
Jerks opservatoriju, da radi sa samim dr Frostom). '...i ja sam se, takođe, tome nadala. Ali, pošto ti je otac
umro, i devojke odrastaju, teško mi je da sastavim kraj sa krajem. Bio si dobar dečak, i naporno si radio da mi
pomogneš. Znam da ćeš razumeti'. 'Da, majko'.

Novosti! Novosti! STRATOSFERSKA RAKETA STIGLA DO PARIZA. Čitajte sveee o tome! Mršavi
čovečuljak sa naočarima zgrabi novine i požuri natrag u kancelariju. 'Pogledaj ovo, Džordže!' 'A? Hmmm,
zanimljivo, ali šta sa tim?' 'Zar ne uviđaš? Sledeće odredište je Mesec!' 'Bože, kakva si ti naivčina, Delose.
Tvoj problem je što čitaš previše šund magazina. Baš prošle nedelje sam zatekao svog klinca kako čita jedan
od njih, 'Astounding Stories', ili tako nekako, i dobro sam ga istabao. Tvoji matori trebalo je i tebi da učine
sličnu uslugu'. Hariman podiže svoja uska, sredovečna ramena. 'Tako će doći i do Meseca!' Njegov kolega se
nasmeja. 'Kako hoćeš. Ako beba hoće Mesec, tata mu ga donese. Ali, drži se ti tvojih popusta i potražnji; tu
leži novac'.
Velika kola vukla su se niz Paseo i onda skrenula u Bulevar Armor. Stari Hariman se nelagodno
promeškolji u snu i promrmlja sebi nešto u bradu.

"Ali, gospodine Hariman..." Mladić sa sveskom bio je krajnje zbunjen. Starac pročisti grlo.
"Čuo si me. Prodaj ih. Hoću da se svaka deonica koju posedujem pretvori u gotovinu što je brže
moguće: Skyways, Spaceways Provisioning Company, Artemis Mines, Luna City Recreations... sve redom."
"Ali, to će prezasititi tržište. Ne shvatate punu vrednost svojih deonica."
"Misliš da ne shvatam? Mogu sebi da to priuštim."
"A šta ćete sa deonicama koje ste predvideli za Opservatoriju Ričardson, kao i za Harimanove
stipendije?"
"A, da. Te nemoj prodati. Osnujte fondaciju. Trebalo je to još odavno uraditi. Reci mladom Kaminsu
da uzme sve papire. On zna šta želim."
Međukancelarijska veza se zasvetli. "Gospoda su ovde, gospodine Harimane."
"Pošaljite ih unutra. To je sve, Ešli. Kreni na posao." Ešli izađe i Mekintajer i Čarli stupiše unutra.
Hariman ustade i pođe ka njima da ih pozdravi.
"Uđite, momci, samo uđite. Drago mi je što vas vidim. Sedite. Uzmite cigaru."
"Dobro što smo vas našli, gospodine Hariman", reče Čarli. "U stvari, moglo bi se reći da ste nam
potrebni."
"Neki problemi, gospodo?" Hariman pređe pogledom sa jednog na drugog, i Mekintajer mu
odgovori.
"Još uvek mislite da nas unajmite za onaj posao, gospodine Hariman?"
"Mislim? Naravno. Nećete me vajda ostaviti na cedilu?"
"Nikako. Treba nam sada taj posao. Vidite, Bezbrižni sad leži u sred reke Osejdž, sa motorom
rascepljenim sve do rezervoara."
"Bože! Niste se povredili?"
"Ne, izuzev modrica. Iskočili smo."
Čarli se nasmeja. "Uhvatio sam ribu golim zubima."
Ubrzo pređoše na posao. "Vas dvojica ćete morati da mi kupite brod. Ne mogu to uraditi javno;
moje kolege će shvatiti šta nameravam i zaustaviti me. Obezbediću vam svu gotovinu koja vam je potrebna.
Idite i nađite neki brod koji se može prilagoditi putovanju. Izmislite neku dobru priču... Kao, kupujete ga za
nekog plejboja kao stratosfersku jahtu, ili da planirate da uspostavite turističku rutu Arktik-Antartik. Bilo šta, sve
dok niko ne postavi pitanje zbog čega se preuređuje za svemirsko putovanje.
Potom, pošto vam Ministarstvo transporta izda dozvolu za stratoletove, otići ćete do pustinje tamo
na zapadu - naći ću pogodno parče zemlje i kupiću ga - i tu ću vam se kasnije pridružiti. Instaliraćemo tankove
sa gorivom za slučaj opasnosti, promenićemo dovode, merače i sve što je potrebno, da brod opremimo za
skok. Kako vam se čini?"
Mekintajer se dvoumio. "Biće tu dosta posla. Čarli, šta misliš, da li možeš izvedeš tu zamenu bez
brodogradilišta i prodavnica?"
Page 18
 Buduća istorija 2
"Ja? Naravno da mogu - uz vašu pomoć. Samo mi dajte alate i materijal koje budem tražio, i ne
požurujte me previše. Naravno, neće biti luksuzno..."
"Niko ne traži luksuz. Samo mi treba brod koji neće eksplodirati kada počnem da baratam njime.
Izotopsko gorivo nije šala."
"Neće eksplodirati, Mek."
"To si tvrdio i za Bezbrižnog."
"Mek, nije lepo od tebe što to kažeš... Evo, recite vi, gospodine Hariman... Ona krntija bila je
najobičnije đubre, i svi to znamo. Ovo će, međutim, biti drugačije. Potrošićemo malo love i sredićemo vozilo.
Zar ne, gospodine Hariman?"
Hariman ga potapša po ramenu. "Naravno, Čarli. Uzmi sav novac koji ti treba. Neka te to ne
zabrinjava. A sada, da li vam odgovaraju dnevnice i bonusi koje sam vam predložio? Ne bih želeo da vam
zakidam."

"...kao što znate, moji klijenti su njegovi najbliži rođaci i na srcu im je njegov interes. Tvrdimo da
postupci gospodina Harimana u poslednjih nekoliko nedelja, kao što pokazuju priloženi dokazi, jasno ukazuju
da um, nekada briljantan u oblasti finansija, postaje senilan. Zato, sa najdubljim žaljenjem, molimo ovaj
poštovani sud da, ako tako odluči, proglasi gospodina Harimana nesposobnim i da dodeli staratelja da zaštiti
njegove finansijske interese kao i interese njegovih naslednika i opunomoćenika." Advokat sede, zadovoljan
sobom.
Kamins potom uze reč. "Ukoliko je moj cenjeni prijatelj konačno završio, ukazaću na činjenicu da je
svojim poslednjim rečima upravo sam srušio čitavu svoju konstrukciju...
Rekao je: '...kao i interese njegovih naslednika i opunomoćenika'. Očigledno je da tužioci smatraju
da bi moj klijent trebalo da vodi svoje poslove tako da svoje nećake i nećakinje, kao i njihove naslednike,
obezbedi da u nezarađenom bogatstvu žive do kraja svojih života. Supruga mog klijenta je preminula, i on
nema vlastite dece. Poznato je da je u prošlosti podario dragocenu pomoć svojim sestrama i njihovoj deci, i da
je osnovao fondove za godišnju pomoć onima među njima koji nemaju od čega da se izdržavaju.
Ali sada oni, kao lešinari - i gori od lešinara, jer mu ne daju ni zadovoljstvo da umre na miru - sada
oni hoće da spreče mog klijenta da uživa u svom bogatstvu kako mu najviše odgovara u preostalih nekoliko
godina života. Tačno je da je prodao svoje deonice; ali, zar je čudno da stariji čovek želi da se povuče? Istina
je i to da je pri likvidaciji izgubio jedan deo novca... Ali, 'vrednost stvari je u onome što one donose.' Povlači se,
i zahteva gotovinu. Čega tu ima čudnog?
Tačno je da je odbio da razgovara o svojim postupcima sa svojom dušebrižnom rodbinom. Ali, koji
zakon obavezuje čoveka da se o bilo čemu savetuje sa svojim nećacima?
Zbog toga, molimo ovaj sud da potvrdi pravo mog klijenta da radi šta hoće sa svojim novcem, da
odbije ovu tužbu i da vrati te lenštine na njihove poslove."
Sudija uze svoje naočare i pažljivo ih protrlja.
"Gospodine Kamins, ovaj sud ima visoko poštovanje prema individualnoj slobodi, i možete biti
uvereni da će bilo kakva akcija biti u interesu vašeg klijenta. Ali, stari ljudi postaju senilni, i u takvim slučajevima
moraju biti zaštićeni.
Razmotriću ovu stvar do sutra. Sud se raspušta."

Iz 'Kanzas Siti Stara':

EKSCENTRIČNI MILIONER NESTAO
'...i nije se pojavio na zakazanom saslušanju. Policija se, pretraživši mesta koja je Hariman obično
posećivao, vratila s izveštajem da nije viđen od proteklog dana. Sudska poternica je raspisana, i...'

Zalazak sunca u pustinji bolji je stimulans za apetit nego orkestar za ples. Čarli je ovo upravo
dokazivao mažući poslednji ostatak moče od šunke na komad hleba. Hariman dade svakom od mladića po
cigaru, pa i sam uze jednu.
"Moj doktor tvrdi da je ova trava loša za moje srce", reče on dok ju je palio, "ali, toliko se bolje
osećam otkako sam se vas dvojici pridružio ovde na ranču, da počinjem da sumnjam u njega." On ispusti
oblak plavosivkastog dima i nastavi. "Mislim da čovekovo zdravlje ne zavisi toliko od toga šta radi, već od toga
šta želi da radi. A ja upravo radim ono što želim."
"To je sve što čovek može da zahteva od života", složi se Mekintajer.
"Kako napreduje posao, momci?"
"Moj deo prilično dobro", odgovori Čarli. "Danas smo završili drugi test sa pritiskom na novim
tankovima i dovodima goriva. Zemaljski testovi su svi završeni, izuzev kalibracione probe. Ona nam neće uzeti
mnogo vremena - samo četiri sata da obavim provere, osim ukoliko ne naletim na neke greške. Kako je sa
tobom, Mek?"
Mekintajer uze da nabraja na prste. "Zalihe hrane i vode su ukrcane. Tri vakuum odela, rezerve i
Page 19
 Buduća istorija 2
paketi s alatom. Medicinske potrepštine. Bebica već ima svu standardnu opremu za let u stratosferi. Mesečeve
efemeride još nisu stigle."
"Kada ih očekuješ?"
"Svakog trenutka - već je trebalo da stignu. Ali, to nije toliko bitno. Sve priče o tome kako je teško da
se vozi odavde do Meseca predstavljaju čistu glupost, da se opseni prostota. Pa, možeš videti svoje odredište -
to nije kao okeanska navigacija. Daj mi sekstant i dobar radar i odvešću te gde hoćeš na Mesecu, bez
otvaranja almanaha ili zvezdane tabele, samo sa svojim poznavanjem relativnih brzina koje su tu od važnosti."
"Zaboravi na svoju veštinu, Kolumbo", dobaci mu Čarli, "priznaćemo ti da možeš da raspališ
šeširom o pod. Suština je u tome da si i sada spreman. Je'l tako?"
"Tako je."
"Pošto tako stoje stvari, ja bih mogao da noćas obavim one testove. Postajem nervozan - stvari su
išle previše glatko. Ako mi pomogneš, trebalo bi da budemo u krevetima do ponoći."
"U redu, kada završim cigaru."
Neko vreme su pušili u tišini, dok je svako razmišljao o predstojećem putovanju i šta mu ono znači.
Stari Hariman je pokušavao da potisne uzbuđenje koje ga je obuzimalo pri pomisli na brzo ostvarenje svojih
životnih snova.
"Gospodine Hariman..."
"A? Šta je, Čarli?"
"Kako se to čovek obogati, kao što ste vi to uradili?"
"Obogati? Nemam pojma; nikad nisam pokušavao da se obogatim, ili da postanem poznat, ili bilo
šta slično."
"A?"
"Ne, samo sam želeo da dugo živim i vidim kako se sve to dešava. Nisam bio čudak; bilo je dosta
dece kao ja - radio-zaluđenici, pravili smo teleskope, avione. Imali smo naučne klubove i laboratorije u
podrumima i naučnofantastična udruženja - tip klinaca koji smatraju da ima više avanture u jednom broju
'Electrical Experimentera' nego u svim knjigama koje je Dima napisao. Nismo težili ni da budemo neki od onih
obogaćenih heroja Horacija Aldžera, želeli smo samo da gradimo svemirske brodove. Pa, bar neki od nas su
to hteli."
"Hej, ćale, zvuči uzbudljivo."
"I bilo je uzbudljivo, Čarli. Ovo je bio divan, romantičan vek, i pored svih svojih loših strana. I
postajao je sve uzbudljiviji i divniji svake godine. Ne, nisam želeo da budem bogat; samo sam želeo da živim
dovoljno dugo da vidim kako ljudi dospevaju do zvezda, i, ako Bog bude dobar prema meni, da stignem do
Meseca." On pažjlivo otrese beli pepeo u tanjirić. "Da, bio je to dobar život. Nemam razloga da se žalim."

Mekintajer odmaknu stolicu. "Dođi, Čarli, ako si spreman."

"U redu."
Svi ustadoše. Hariman zausti nešto da kaže, a onda se uhvati za grudi, lica mrtvački bledog.
"Drži ga, Mek!"
"Gde mu je lek?"
"U džepu sakoa."
Spustili su ga na kauč, razbili malu staklenu kapsulu pod nosom. Stimulans koji je kapsula
oslobodila kao da mu je povratio malo boje u lice. Uradili su šta su mogli za njega, a onda stadoše da čekaju
da se probudi.
Čarli razbi nelagodnu tišinu. "Mek, nećemo nastaviti sa ovim."
"Zašto da ne?"
"To je ubistvo. On nikad neće podneti početno ubrzanje."
"Možda i neće, ali to je ono što on hoće. Čuo si ga."
"Ali, ne bi trebalo da mu to dopustimo."
"Zašto da ne? Nije tvoj posao, kao ni posao ove proklete paternalističke vlade, da zabraniš čoveku
da rizikuje svoj život radeći nešto što zaista želi."
"Svejedno, ne osećam se mirno zbog toga. On je tako sjajan matori."
"I šta bi ti uradio sa njim - poslao ga nazad u Kanzas Siti, da ga one matore harpije zatvore u
starački dom dok ne umre od prepuklog srca?"
"Nnnnne... ne to."
"Izlazi i spremi se za probe. Sad ću i ja."

Pustinjski džip sa debelim gumama narednog je jutra prošao kroz kapiju i zaustavio se pred kućom.
Krupan čovek, sa strogim, ali ljubaznim licem iziđe i obrati se Mekintajeru, koji mu beše pošao u susret.
"Da li ste vi Džejms Mekintajer?"
"Da, šta s tim?"
Page 20
 Buduća istorija 2
"Ja sam zamenik federalnog šerifa u ovim krajevima. Imam nalog za vaše hapšenje."
"Po kom osnovu?"
"Zavera za kršenje Akta o svemirskoj predohrani."
Čarli im se pridruži. "Šta je, Mek?"
Zamenik mu odgovori pitanjem: "Vi ste, pretpostavljam, Čarls Kamings... Imam ovde nalog i za vas.
Kao i jedan za čoveka po imenu Hariman i sudski nalog da zapečatim vaš svemirski brod."
"Mi nemamo svemirski brod."
"Šta držite u toj velikoj šupi?"
"Stratojahtu."
"A? Pa, dobro, zapečatiću nju, dok ne stigne svemirski brod. Gde je Hariman?"
"Unutra", odgovori Čarli pokazujući prstom, ne obazirući se na Mekintajerovo mrštenje.
Zamenik okrenu glavu. Čarli nije mogao promašiti značku ni za delić inča, jer se zamenik tiho sruši
na zemlju. Čarli stade iznad njega, trljajući zglavke na prstima i žaleći se.
"Do đavola, baš prst koji sam slomio na kuglanju. Uvek povredim taj prst."
"Ubaci ćaleta u kabinu", prekide ga Mek, "i veži ga za sedište."
"U redu, kapetane."

Traktorom su izvukli brod iz hangara, okrenuli ga i uputili se u pustinju da nađu mesto za poletanje.
Potom su se popeli unutra. Mekintajer je sa svog mesta sa komandama mogao da vidi zamenika šerifa.
Posmatrao ih je očajničkim pogledom.
Mekintajer priveza svoj sigurnosni pojas, namesti steznik i obrati se Čarliju preko kontakta sa
mašinskom sobom. "Sve spremno, Čarli?"
"Sve je spremno, kapetane. Ali, ne možeš još pokrenuti brod, Mek... Nema ime!"
"Nemam vremena za tvoja sujeverja!"
Harimanov iscrpljeni glas im se obrati. "Nazovite ga Mesečar... To je jedino prigodno ime!"
Mekintajer smesti glavu u postavljeni naslon, pritisnu dva dugmeta, potom brzo još tri, i Mesečar
polete.

"Kako ste, ćale?"

Čarli nervozno pogleda starčevo lice. Hariman obliza usne i uspe da progovori. "Dobro, gospodo.
Ne može biti bolje."
"Ubrzanje je završeno; posle ovoga više neće biti tako loše. Odvezaću vas da se možete malo
razmrdati. Ipak, mislim da bi vam bilo bolje da ostanete na ležaju." On povuče kaiševe i Hariman delom priguši
stenjanje.
"Šta je bilo, ćale?"
"Ništa. Ništa. Samo budi pažljiv sa tom stranom."
Čarli pređe prstima preko starčevog boka sa sigurnim, nežnim dodirom mehaničara. "Nećete me
preći, ćale. Ali, ne mogu mnogo da pomognem dok ne sletimo."
"Čarli..."
"Da, ćale?"
"Zar se ne mogu pomeriti do prozora? Želim da gledam Zemlju."
"Još nema ništa da se vidi; brod je zaklanja. Čim budemo okrenuli brod, pomeriću vas. Da vam
nešto predložim; daću vam pilulu za spavanje i probudiću vas kada bude došlo vreme."
"Ne!"
"A?"
"Želim da ostanem budan."
"Kako hoćete, ćale."
Čarli se majmunski dokotrlja do pramca broda i uhvati se za rukohvate pilotske stolice. Mekintajer
ga upitno pogleda.
"Da, živ je", potvrdi Čarli, "ali je u prilično lošem stanju."
"Koliko lošem?"
"Nekoliko slomljenih rebara, u svakom slučaju. Ne znam šta još. Ne znam da li će izdržati
putovanje, Mek. Srce mu odvratno kuca."
"Izdržaće, Čarli. Tvrd je on orah."
"Tvrd orah? Nežan je kao kanarinac."
"Ne mislim na to. Tvrd je orah u dubini - tamo gde je bitno."
"Svejedno, bolje bi ti bilo da brod krajnje nežno prizemljiš, ukoliko želiš da sletiš sa svim članovima
posade."
"I hoću. Napraviću čitav jedan krug oko Meseca i spustiti ga po evolventnoj putanji. Mislim da imamo
dovoljno goriva."
Page 21
 Buduća istorija 2

Sada su bili na slobodnoj orbiti; pošto je Mekintajer okrenuo brod, Čarli se vrati i pomeri Harimana,
zajedno sa ležajem, do bočnog prozora. Mekintajer umiri brod na normalnoj osi, tako da je zadnji deo bio
usmeren ka Suncu, i onda nakratko upali dva tangentno postavljena motora da bi se brod počeo lagano
okretati oko svoje ose, čime stvori blagu veštačku gravitaciju. Početno bestežinsko stanje u početku putovanja
beše kod starca izazvalo mučninu karakterističnu za slobodan let, i pilot je želeo da što je više moguće svog
putnika poštedi tegoba.
Međutim, Hariman nije bio zabrinut za stanje svog stomaka.
Bio je tu, kao što ga je bezbroj puta zamišljao. Mesec je kraljevski prošao pored prozora, veći nego
što ga ikada beše video, sa svim poznatim crtama jasnim kao dan. Potom, kako je brod nastavljao svoje
okretanje, Mesec ustupi mesto Zemlji - Zemlji baš kakvom ju je zamišljao, pojavljujući se kao dostojanstveni
mesec, mnogo puta veća nego što Mesec izgleda sa Zemlje, i požudnija, senzualnija nego što to srebrni
Mesec uopšte može biti. Blizu Atlantika zalazilo je Sunce - linija senke prelazila je preko Kube i skrivala sve
izuzev zapadne obale Južne Amerike. Uživao je u sočnom plavetnilu Pacifika, osetio tkivo mekog zelenila
kontinenata, divio se plavobelim polarnim kapama. Kanada i severni deo Sjedinjenih Država bili su zaklonjeni
oblakom - širokim pojasom niskog pritiska koji se protezao kontinentom. Odbljeskivao je još privlačnijim
belilom nego same polarne kape.
Kako se brod polako okretao, Zemlja bi nestala sa vidika i pojavile bi se zvezde - iste zvezde koje je
oduvek poznavao, ali postojane, svetlije i netrepereće nasuprot savršenog, živog crnila. Onda bi ponovo
Mesec ušao u vidik da mu zaokupi misli.
Bio je spokojno srećan na način koji većini ljudi ne uspe ni jednom u životu. Osećao se kao da je on
svaki čovek koji je ikada živeo, pogledao gore u zvezde i osetio žudnju.
Kako su dugi sati dolazili i odlazili on je gledao, dremao i sanjao. Najmanje jednom mora da je
zapao u dubok san, ili možda delirijum, jer se trgao iza sna, misleći da ga to njegova žena, Šarlota, poziva.
'Delose!' govorio je glas. 'Delose! Ulazi! Prehladićeš se na smrt na tom noćnom vazduhu'.
Jadna Šarlota! Bila mu je dobra žena, da, dobra žena. Bio je poprilično uveren da je njena jedina
briga dok je umirala bila da on neće moći da se dovoljno brine o sebi. Nije bila njena krivica što nije delila
njegov san, i njegove potrebe.

Čarli namesti ležaj tako da je Hariman mogao da gleda sa glavnog prozora dok su prolazili pored
mračne strane Meseca. Sa nostalgičnim uživanjem, našao je odrednice koje su mu postale poznate posle
hiljada fotografija, kao da se vraća u svoju domovinu. Mekintajer je lagano spuštao brod dok su se vraćali na
Zemljinu stranu, spremajući se da se prizemlji istočno od Mare Fecunditatisa, oko deset milja od Luna Sitija.
Kada se sve uzme u obzir, to uopšte nije bilo loše sletanje. Morao se prizemljiti bez navođenja sa
tla, i nije imao drugog pilota da pazi na radar. U želji da sve bude lagano, promašio je cilj nekih četrdesetak
kilometara, ali bilo je to najmirnije što je mogao da izvede. Ipak, i ono je bilo truckavo.
Pošto su sleteli i prašina se slegla, Čarli dođe u kontrolnu kabinu.
"Kako je naš putnik?" upita Mek.
"Videću, ali se ne bih ni u šta kladio. Ovo sletanje bilo je odvratno, Mek."
"Do đavola, uradio sam sve što sam mogao."
"Znam da jesi, kapetane. Zaboravi."
Međutim, putnik je bio živ i svestan, iako je krvario iz nosa i imao ružičastu penu na usnama.
Drhtavo je pokušavao da se izvuče iz svoje čaure. Pomogli su mu.
"Gde su vakuumska odela?" bila je njegova prva rečenica.
"Polako, gospodine Hariman. Ne možete još izaći tamo napolje. Moramo vam ukazati prvu pomoć."
"Dajte mi to odelo! Prva pomoć može sačekati."
Tiho su ga poslušali. Leva noga bila mu je praktično beskorisna, i morali su mu pomoći da prođe
kroz komoru, po jedan sa svake strane. Sa svojom neznatnom mesečevom težinom od samo deset
kilograma, zaista nije bio nikakav teret. Našli su mesto na oko pedesetak metara od broda, gde su ga mogli
podupreti o komad šljake i pustiti ga da gleda.
Mekintajer nasloni svoju kacigu na starca i progovori. "Ostavićemo vas ovde da uživate u pogledu,
dok se mi spremimo za put u grad. Ima četrdesetak milja, dosta je blizu, i moraćemo da nađemo rezervne
boce sa vazduhom, hranu i druge stvari. Brzo se vraćamo."
Hariman klimnu glavom i ništa ne odgovori, stisnuvši im rukavice iznenađujuće čvrstim stiskom.
Sedeo je veoma tih, trljajući ruke o tle Meseca i osećajući neverovatno lak pritisak svog tela na tlu.
Napokon mu je u srcu vladao mir. Povrede su prestale da ga bole. Nalazio se tamo gde je žudeo da bude -
pratio je svoju žudnju. Na zapadnom obzorju visila je Zemlja u poslednjoj četvrti, plavozeleni džinovski mesec.
Iznad njega, Sunce je sijalo sa crnog, zvezdanog neba. I ispod njega Mesec, samo tle Meseca. Bio je na
Mesecu!
Mirno je ležao dok ga je zadovoljstvo preplavljivalo kao plima i natapalo ga do samih kostiju.
Page 22
 Buduća istorija 2
Pažnja mu za trenutak skrenu, i još jednom mu se učini da ga neko zove po imenu. Glupost, pomisli
on, starim - um počinje da mi luta.

U kabini, Čarli i Mek nameštali su ramenice na nosila. "Evo. Ovo će poslužiti", primeti Mek. "Bolje da
dovedemo ćaleta ovamo; trebalo bi da krenemo."
"Ja ću ga doneti", odgovori Čarli. "Samo ću ga pokupiti i doneti ga. Ne teži ništa."
Čarli je bio odsutan dužen nego što je Mekintajer očekivao. Ali, vratio se sam. Mek sačeka da
zatvori komoru i skine kacigu. "Problemi?"

"Zaboravi na nosila, kapetane. Neće nam trebati."

Mek ga pogleda.
"Da, ozbiljan sam", nastavi Čarli. "Ćale je gotov. Uradio sam šta se moralo."
Mekintajer se povi bez reči i pokupi široke skije neophodne za prevladavanje finog peska. Čarli je
sledio njegov primer. Onda su prebacili boce sa vazduhom preko ramena i prošli kroz komoru.
Nisu se ni potrudili da zatvore spoljna vrata komore iza sebe.

DUGO BDENJE

Devet brodova poletelo je sa Mesečeve baze. Kada su se našli u svemiru, njih osam načinilo je
neku vrstu kupole oko najmanjeg. Zadržali su ovu formaciju tokom čitavog puta do Zemlje.
Mali brod nosio je obeležja admiralskog - ali na njemu nije bilo nikakvog živog bića. Nije to bio ni
putnički brod, već automatski, brod-robot namenjen za prenos radioaktivnog tovara. Na ovom putovanju,
međutim, nije nosio ništa izuzev olovnog kovčega - i Gajgerovog brojača koji se ni za trenutak nije smirivao.

Iz uvodnika
Posle deset godina,
film 38, 17. juna 2009,
Arhiv 'N. Y. Times'

1.
Džoni Dalkvist ispuhnu dim na Gajgerov brojač. Suvo se nasmešivši, on pokuša ponovo. Do sada
mu je već čitavo telo bilo radioaktivno. Čak i njegov dah, dim iz njegove cigarete, bili su dovoljni da Gajgerov
brojač pošizi.
Koliko je dugo bio ovde? Vreme ne znači mnogo na Mesecu. Dva dana? Tri? Nedelju dana? On
pusti mozak da mu se vrati u prošlost: poslednje tačno određeno vreme u njegovom umu bilo je kada ga
izvršni oficir beše pozvao, odmah posle doručka...

"Poručnik Dalkvist, javlja se izvršnom oficiru."

Pukovnik Tauers podiže pogled. "Ah, Džon Ezra. Sedi, Džoni. Cigaretu?"
Džoni sede, zbunjen ali polaskan. Cenio je pukovnika Tauersa - zbog njegove pameti, njegove
sposobnosti da se nametne i njegovog borbenog iskustva. Džoni nije imao nikakvog borbenog iskustva; bio je
angažovan po okončanju svog doktorata iz nuklearne fizike, i sada je bio mlađi oficir zadužen za bombe u
Mesečevoj bazi.
Pukovnik je želeo da porazgovaraju o politici, i Džoni je bio više nego začuđen. Konačno, Tauers
ipak pređe na stvar; nije bilo bezbedno (tako je rekao) da se nadzor nad svetom ostavi u rukama političara;
moć mora počivati u rukama naučno odabrane grupe. Kraće rečeno - u rukama Patrole.
Džoni je bio više zatečen nego iznenađen. Kao zamisao, Tauersovo razmišljanje delovalo je
razumno. Liga naroda beše se svojevremeno raspala; šta će sprečiti da se isto to dogodi i sa Ujedinjenim
nacijama, i da tako dođe do još jednog svetskog rata? "A znaš li, Džoni, koliko bi užasan bio jedan takav rat?"
Džoni se složi, i Tauers reče da mu je drago da Džoni shvata. Stariji oficir u čijoj su nadležnosti bile
bombe mogao bi i sam obaviti posao, ali bilo je bolje imati dvojicu specijalista.
Džoni se naglo uspravi. "Vi hoćete da nešto da uradite po tom pitanju?" Mislio je da izvršni oficir to
kaže tek razgovora radi.
Tauers se nasmeši. "Mi nismo političari; mi ne pričamo. Mi delujemo."
Džoni zviznu. "I kada to treba da počne?"
Tauers pritisnu dugme. Džoni je bio zapanjen čuvši svoj sopstveni glas, a onda ga prepoznade kao
deo snimljenog razgovora mlađih oficira u kantini. Politička svađa koje se sećao, i to sasvim dobro, i od koje
beše digao ruke... Međutim, nerviralo ga je uhođenje.
Tauers isključi snimak. "Mi već jesmo delovali", reče on. "Znamo ko je pouzdan, a ko nije. Uzmi
Page 23
 Buduća istorija 2
Kelija..." On pokaza na zvučnike. "Keli je politički nepouzdan. Primetio si da ga nije bilo na doručku?"
"A? Mislio sam da je na straži."
"Kelijevi stražarski dani su okončani. Oh, ne brini, nije povređen."
Džoni razmisli o tome. "Na kom sam ja spisku?" upita on. "Pouzdanih ili nepouzdanih?"
"Pored tvog imena stoji znak pitanja. Ipak, sve vreme sam tvrdio da se na tebe može računati." On
se velikodušno nasmeši. "Nećeš me valjda, Džoni, naterati da ispadnem lažov?"
Kako Dalkvist ništa ne odgovori, Tauers oštro upita: "Hajde sad... Šta misliš o tome? Zucni."
"Pa, ako mene pitate, mislim da ste uzeli preveliki zalogaj. Iako je istina da Mesečeva baza
kontroliše Zemlju, sama Mesečeva baza predstavlja za neki brod pravog glinenog goluba. Jedna bomba, i...
bum!"
Tauers uze jedan list papira i dodade ga Džoniju; na listu je stajalo: POKUPIO SAM TVOJ ČIST
VEŠ. ZAK. "To znači da je svaka bomba na Trigve Liju stavljena van opticaja. Imam slične izveštaje i sa
svakog drugog broda koji bi nas mogao ugroziti." On ustade. "Razmisli malo i potraži me posle ručka. Sada si
potreban majoru Morganu, da promeni kontrolne frekvencije na bombama."
"Kontrolne frekvencije?"
"Naravno. Ne želimo da se bombe aktiviraju pre nego što dođu do meta."
"Šta? Pa, rekli ste da vam je namera da sprečite rat."
Tauers odmahnu rukom. "Neće biti rata - samo psihološka demonstracija, jedan ili dva nevažna
grada. Malo krvi, da se spreči sveobuhvatni rat. Jednostavna aritmetika."
On položi ruku Džoniju na rame. "Nisi šonja, odnosno, to ne bi trebalo da bude oficir u čijoj su
nadležnosti bombe. Razmišljaj o tome kao o hirurškoj operaciji. I, razmišljaj i o svojoj porodici."
Džoni Dalkvist upravo beše o tome i razmišljao. "Molim vas, gospodine, želeo bih da vidim
komandanta."
Tauers se namršti. "Komandant je zauzet. Kao što ti je poznato, ja govorim u njegovo ime. Potraži
me ponovo... posle ručka."
Do komandanta se zaista nije moglo doći; komandant je bio mrtav. Međutim, Džoni to nije znao.

Dalkvist se vrati u kantinu, kupi cigarete, sede i poče da puši. Zatim ustade, ugasi pikavac i uputi se
ka zapadnoj vazdušnoj komori Baze. Tu navuče svoje svemirsko odelo i otide do vratara. "Otvori, Smiti."
Vojnik je izgledao iznenađen. "Ne mogu pustiti nikoga, gospodine, bez dopuštenja pukovnika
Tauersa. Zar ne znate za to?"
"Oh, da! Daj mi svoju knjigu naređenja." Dalkvist je uze, napisa sebi propusnicu i potpisa je sa 'po
naređenju pukovnika Tauersa'. "Pozovi, ukoliko želiš, izvršnog oficira i proveri", dodade on.
Vojnik pročita zapisano i vrati knjižicu u džep. "Ne treba, poručniče, vaša reč je dovoljna."
"Ne voliš da uznemiravaš izvršnog oficira, a? Pa, ne krivim te zbog toga." On uđe u komoru, zatvori
vrata, i sačeka da se ispumpa vazduh.
Na površini Meseca on zatrepta od svetlosti i požuri do terminala za rakete; kola su čekala. Ušao je,
navukao krov, i pritisnuo dugme za polazak. Raketna kola pojuriše ka brdima, proleteše kroz njih i izleteše u
ravnicu načičkanu raketnim projektilima, kao svećicama na torti. Brzo su potom uletela i u drugi tunel, prošavši
kroz još jedan niz brda. Kola zatim usporiše, što Džoniju gotovo izvrnu stomak, i zaustaviše se kod podzemne
oružarnice atomskih bombi.
Dok je izlazio, on uključi svoj toki-voki. Stražar u svemirskom odelu na ulazu salutira. "Dobro jutro,
Lopezu", dobaci mu Dalkvist i prođe pored njega ka vazdušnoj komori i otvori je.
Čuvar mu mahnu. "Hej! Niko tu ne sme da ulazi bez naloga izvršnog oficira!" On prebaci pušku u
drugu ruku, stade nešto da pretura po džepu i izvadi list hartije. "Pročitajte, poručniče."
Dalkvist odmahnu rukom. "Ja sam napisao to naređenje. Ti si ga pročitao - i pogrešno protumačio."
"Ne vidim po čemu, poručniče."
Dalkvist zgrabi hartiju, pogleda je i pokaza na jedan red. "Vidiš? 'Izuzev osoba koje posebno ovlasti
izvršni oficir'. Radi se o oficirima zaduženim za bombe, majoru Morganu i meni."
Stražar je izgledao zabrinut, i Dalkvist nastavi: "Do đavola, pogledaj šta znači 'posebno ovlašćene
osobe'... Nalazi se u knjižici sa stražarskim pravilima, pod 'Prostorija sa bombama, bezbednosni postupak'.
Nemoj mi reći da si je ostavio u spavaonici!"
"Oh, ne, gospodine! Ovde mi je." Stražar poseže u džep. Dalkvist mu vrati papir; stražar ga uze,
zastade, spusti oružje uz bok, premesti papir u levu ruku i zavuče desnu u džep.
Dalkvist zgrabi pušku, gurnu je između stražarevih nogu i povuče. Potom odbaci oružje i potrča u
komoru. Zatvorivši za sobom vrata, ugleda stražara kako se upinje da se osovi na noge. On zaključa spoljna
vrata i istog časa oseti peckanje na prstima: metak beše pogodio vrata.

On pohita ka unutrašnjim vratima, otvori ih, pa se vrati do spoljnih vrata i dohvati ručku, osetivši istog
časa kako se pomera. Stražar je pokušavao da je podigne, dok ju je poručnik spuštao, pomažući se pri tom
Page 24
 Buduća istorija 2
samo svojom malom mesečevom težom. Ručka se, pred njegovim očima, polako dizala.
Vazduh iz prostorije sa bombama pohrli u komoru. Dalkvist oseti kako se svemirska odeća opušta
na njemu, dok se pritisak u komori izjednačavao sa pritiskom u skafandru. On prestade da se napreže i pusti
stražara da podigne ručku. Nije više bilo važno; trinaest tona vazduha držalo je sada vrata čvrsto zatvorenim.
On potom zaglavi unutrašnja vrata prostorije, kako se ne bi mogla zatvoriti. Dokle god su ona bila
otvorena, komora nije mogla da funkcioniše, i niko nije mogao da kroči unutra.
Pred njim u prostoriji, po jedna za svaki raketni projektil, stajale su atomske bombe, poređane u
redove na dovoljnoj udaljenosti da se otkloni i najmanja mogućnost spontane lančane reakcije. Bile su to
najsmrtnosnije stvari u čitavom poznatom im svemiru; međutim, bile su to njegove bebice. Sada je sebe
postavio između njih i bilo koga ko bi mogao da ih zloupotrebi.
Međutim, sada, kada je već bio tu, nije imao nikakav plan kako da iskoristi svoju privremenu
prednost.
Zvučnik na zidu ožive. "Hej! Poručniče! Šta se dešava? Jeste li poludeli?" Dalkvist ništa ne
odgovori. Samo neka Lopez ostane zbunjen - duže će mu trebati da se odluči šta da radi. A Džoniju Dalkvistu
trebalo je što više minuta. Lopez nastavi da protestvuje, ali posle nekog vremena sasvim zamuknu.
Džoni je samo sledio slepu želju da ne dopusti da se bombe - njegove bombe! - iskoriste na
'nevažnim gradovima'. Ali, šta sada? Ipak, Tauers nije mogao da uđe kroz komoru. Džoni će sedeti tu sve dok
se sam pakao ne zamrzne.
Ne zavaravaj se, Džone Ezra! Tauers ipak može da uđe. Malo jakog eksploziva kod spoljnih vrata -
vazduh izleće napolje, naš dečko Džoni guši se od krvi iz svojih raspuklih pluća - i bombe će i dalje biti tu,
nedirnute. Bile su sazdane da podnesu putovanje od Meseca do Zemlje; vakuum im ne bi naneo baš nikakvu
štetu.
Džoni odluči da ostane u svom svemirskom odelu; eksplozivna dekompresija ne bi mu se baš
dopala. Njegov omiljeni način umiranja bio je od starosti.
Ili, mogli su možda da probuše rupu, ispuste vazduh i otvore vrata bez obijanja brave. Možda bi
Tauers, takođe, mogao izgraditi novu komoru, pokraj stare. To je, pomisli Džoni, ipak bilo malo verovatno;
coup d'Qtat zavisio je od brzine. Tauers će skoro sigurno pribeći najbržem načinu - eksplozivu. A Lopez
verovatno već sada zove Bazu. Petnaest minuta dok se Tauers obuče i dođe dovde, možda kratak dogovor -
onda bum! - i žurka je gotova.
Petnaest minuta...
Kroz petnaestak minuta bombe mogu ponovo pasti u ruke zaverenika; morao je, stoga, za
petnaestak minuta onesposobiti bombe.
Atomsku bombu čine samo dva ili više komada fisionih metala, kao što je plutonijum. Odvojeni, nisu
mnogo opasniji od paketića putera; ali, kada se spoje, eksplodiraju. Komplikacije leže u napravama, kolima i
spojevima koji ih spajaju u tačno određenom trenutku i mestu.
Ta elektronska kola, 'mozak' bombe, vrlo se lako onesposobljavaju; međutim, nju samu teško je
onesposobiti baš zbog njene jednostavnosti. Džoni stoga odluči da razbije 'mozgove' - i to brzo!
Jedini alat koji je imao pri ruci bio je onaj najjednostavniji, koji se koristio pri rukovanju bombama.
Izuzimajući Gajgerov brojač, zvučnike, televizijsku opremu za vezu sa Bazom i samih bombi, prostorija je bila
prazna. Bomba na kojoj se radilo bila bi odnošena negde drugde - ne zbog straha od eksplozije, već da se
smanji izlaganje ljudi radijaciji. Radioaktivni materijal u bombi bio je smešten u 'oblogu' - u ovim bombama, od
zlata. Zlato zaustavlja alfa, beta i veći deo smrtonosnog gama zračenja - ali ne i neutrone.
Nepredvidljivi, otrovni neutroni koje plutonijum zrači morali su se izliti, ili bi usledila lančana
reakcija... eksplozija! Prostorija je bila preplavljena nevidljivim, skoro neuočljivim zračenjem neutrona. Mesto
je bilo nezdravo, i pravila su zahtevala što je moguće kraće zadržavanje na njemu.
Gajgerov brojač je otkucavao 'pozadinsku' radijaciju, kosmičke zrake, tragove radioaktivnosti u
Mesečevoj kori, kao i sekundarnu radioaktivnost koju su neutroni stvarali u prostoriji. Slobodni neutroni imali su
tu gadnu osobinu da zaraze sve čega se dotaknu, čineći to radioaktivnim - bilo da se radilo o betonskom zidu
ili ljudskom telu. Prostorija će ubrzo morati da se napusti.
Dalkvist okrenu ručicu na Gajgerovom brojaču i instrument prestade da klikće. Bio je upotrebio
prigušivač da isključi buku 'pozadinske' radijacije na postojećem nivou, i to ga neprijatno podseti na opasnost
od daljeg boravka u prostoriji. On izvuče film za obeležavanje izloženosti radijaciji koji je sve osoblje nosilo;
odmah je reagovao i bio je sasvim čist kad je on ovamo ušao. Najosetljiviji deo, međutim, sada se već beše
blago zatamnio. Na polovini filma nalazila se crvena crta. Teoretski, ukoliko njegov vlasnik tokom nedelje dana
bude izložen dovoljnoj radijaciji da zatamni film do te crte - bio je, Džoni podseti samog sebe, čist mrtvak.
On skide sa sebe glomazno svemirsko odelo; sada mu je bila potrebna brzina. Obavi posao i predaj
se - bolje je da bude zatvorenik nego da boravi na ovako 'vrućem' mestu.
Dalkvist potom zgrabi čekić sa police na zidu i poče da radi, zastavši samo da isključi snimanje na
televizoru. Prva bomba ga je uznemiravala. Počeo je da razbija poklopac 'mozga', a onda zastade, ispunjen
neodlučnošću. Čitavog svog života divio se tom finom aparatu.
Page 25
 Buduća istorija 2
Ipak, on skupi snagu i zamahnu; staklo puče, i metal zaškripa. Raspoloženje mu se naglo promeni:
bio je počeo da u uništavanju oseća neku vrstu stidnog zadovoljstva. Nastavio je potom gotovo s
oduševljenjem, zamahujući, razbijajući, uništavajući!
Toliko se beše uneo u to da isprva nije ni čuo kako ga zovu. "Dalkviste! Odgovori mi! Da li si tu?"
On obrisa znoj i pogleda na televizijski ekran. Tauers, sa uznemirenim crtama na licu, posmatrao
ga je.
Džoni sa zaprepašćenjem ustanovi da beše onesposobio samo šest bombi. Da li će ga se dočepati,
pre nego što završi? Oh, ne! Morao je da završi. Smiri se, sinak, smiri se! "Da, pukovniče? Zvali ste me?"
"Naravno da jesam! Šta ovo treba da znači?"
"Žao mi je, pukovniče."
Tauersov izraz se malo opusti. "Uključi snimanje, Džoni, ne mogu da te vidim. Kakva je to buka?"
"Snimanje je uključeno", slaga Džoni. "Mora da ne radi. Ta buka... ovaj, da budem iskren,
pukovniče, sređivao sam stvari tako da niko ne može da ovamo uđe."
Tauers počeknu nekoliko trenutaka, a onda odlučno reče: "Pretpostaviću da si bolestan i poslaću te
medicinskom oficiru. Ali, hoću da iziđeš odatle, i to odmah. To je naređenje, Džoni."
"Ne mogu još, pukovniče", odgovori Džoni polako. "Došao sam ovamo da razmislim, i još nisam
završio. Rekli ste da vas potražim posle ručka."
"Mislio sam da ostaneš u svojoj sobi."
"Naravno, gospodine. Ipak, pomislio sam kako bi trebalo da budem na straži pored bombi, ukoliko
dođem do zaključka da grešite."
"Nije na tebi, Džoni, da odlučuješ. Ja sam ti nadređeni oficir. Zakleo si mi se na poslušnost."
"Jesam, gospodine." Ovo je predstavljalo gubljenje vremena; stari lisac možda već beše poslao
odred. "Ali, takođe sam se zakleo i da ću čuvati mir. Da li biste došli ovamo da porazgovaramo o tome? Ne
želim da uradim pogrešnu stvar."
Tauers se nasmeši. "Dobra ideja, Džoni. Samo tu čekaj. Siguran sam da ćeš ugledati svetlo." I on
se isključi.
"Tako", reče Džoni naglas. "Nadam se da si uveren da sam debil - ti ljigavi izrode!" On ponovo
dohvati čekić, spreman da iskoristi dodatne minute.
Odjednom je zastao; sinulo mu je da ne bilo dovoljno samo razneti 'mozgove'. Istina, nije bilo
rezervnih 'mozgova', ali, postojala je jedna dobro opremljena elektronska radnja. Morgan je mogao napraviti
kontrolna kola za bombe. Pa, mogao je to i on - ne baš elegantno, ali, funkcionisalo bi. Prokletstvo! Moraće da
uništi same bombe, i to u narednih desetak minuta.
Međutim, bombe su bile čvrsti komadi metala, u teškim oblogama, povezane velikim komadima
metala.
Do đavola!
Naravno, postojao je način. Poznavao je kontrolna kola - a takođe je znao i kako da ih obmane.
Uzmimo ovu bombu: ukoliko izvuče bezbednosnu oprugu, isključi blizinsko kolo, skrati kolo za odlaganje, i
ručno prekine kolo za aktiviranje - pa potom sve odvrne i posegne unutra, mogao bi, uz pomoć samo jedne
dugačke čvrste žice, da aktivira bombu.
Što bi i druge bombe i čitavu dolinu diglo u carstvo nebesko.
Kao i Džonija Dalkvista. U tome je, međutim, bio problem.
Sve ovo vreme radio je ono što beše smislio, do samog aktiviranja bombe. Spremna, bomba je
izgledala kao da preti, kao da se sprema da skoči. On ustade, znojeći se.
Pitao se da li ima hrabrosti. Nije želeo da zakaže i nadao se da neće. On poseže u jaknu i izvadi
sliku Edit i bebe. "Dušo", reče on, "ako se izvučem iz ovoga, neću više ni ulicu prelaziti na crveno." On poljubi
sliku i vrati je u džep. Ništa više nije mogao da učini, osim da čeka.
Šta je zadržavalo Tauersa? Džoni je hteo da bude siguran da je Tauers u dometu eksplozije. Kakav
fazon! Ja... sedim ovde, spreman da ga raznesem u paramparčad. Ideja mu se svide; a onda mu je sinula još
jedna: zašto da sebe raznese... živog?
Postojao je još jedan način da se aktivira bomba - 'mrtvačkom' kontrolom. Bilo je potrebno učiniti da
se poslednji korak, onaj koji pokreće eksploziju, ne obavi dokle god on drži ruku na prekidaču, ručki, ili bilo
čemu drugom. A onda, ako otvore vrata, ili ga upucaju, ili šta god već da urade - ode balon!
Još bolje, mogao ih je zadržavati pretnjama; ranije ili kasnije stići će pomoć - Džoni je bio siguran
da većina Patrole nije umešana u ovu smrdljivu zaveru - a onda, 'Johnny comes marching home'! Kakav
povratak! Daće otkaz i zaposliti se kao predavač.
Za sve to vreme, radio je. Električna veza. Ne, premalo vremena. Neka bude jednostavna,
mehanička. Zamislio je kako treba da izgleda, ali jedva da beše počeo da je pravi, kada ga zvučnik pozva:
"Džoni?"
"To ste vi, pukovniče?" Ruke su mu i dalje bile zauzete.
"Pusti me unutra."
Page 26
 Buduća istorija 2
"Pa sad, pukovniče, toga nije bilo u dogovoru." Gde sad da nađe nešto što će mu poslužiti kao
dugačka poluga?
"Ući ću samo ja, Džoni, dajem ti reč. Govorićemo licem u lice."
Njegovu reč! "Možemo da razgovaramo i preko zvučnika, pukovniče." Hej, evo ga... Poluga je
stajala na polici s alatima.
"Džoni, upozoravam te. Pusti me unutra ili ću dići vrata u vazduh."
Žica... Bila mu je potrebna žica, prilično dugačka i čvrsta. On iščupa antenu iz svog odela. "Ne biste
vi to učinili, pukovniče. Upropastili biste bombe."
"Vakuum ne može da naškodi bombama. Prestani da foliraš."
"Bolje to raspravite s majorom Morganom. Vakuum im neće naškoditi; ali, eksplozivna
dekompresija uništiće sva kola." Pukovnik nije bio specijalista za bombe, i nekoliko minuta je ćutao. Džoni
nastavi da radi.
"Dalkviste", nastavi Tauers, "bila ti je to prilično traljava laž. Proverio sam sa Morganom. Ukoliko ga
nemaš na sebi, imaš šezdeset sekundi da navučeš skafander. Razneću vrata."
"Ne, nećete", odvrati Džoni. "Da li ste ikada čuli za 'mrtvački' prekidač?" Sada još protivteža - i veza.
"A? Kako to misliš?"
"Namestio sam broj sedamnaest da ručno ekplodira. Ali, ubacio sam i jednu začkoljicu. Neće pući
dok ja držim kaiš koji mi je u ruci. Međutim, ukoliko mi se bilo šta dogodi - ona ide u vazduh! Vi se nalazite na
otprilike šesnaest metara od epicentra eksplozije. Razmislite malo."
Usledila je kratka tišina. "Ne verujem ti."
"Ne? Pitajte Morgana. On će mi verovati. Može i sam to da proveri preko televizijske kamere." Džoni
veza pojas svog svemirskog odela oko kraja poluge.
"Rekao si da snimanje ne radi."
"Lagao sam. Ovog puta ću vam dokazati. Neka me Morgan pozove."
Istog tretnutka na ekranu se pojavi Morganovo lice. "Poručniče Dalkvist?"
"Zdravo, Smrdljivko. Samo malo." On brižljivo zaveza poslednji čvor, dok je istovremeno držao kraj
poluge. Potom prebaci ruku na pojas, steže ga, sede na pod, ispruži ruku i uključi televizijsko snimanje.
"Možeš li me vidiš, Smrdljivko?"
"Vidim te", odgovori Morgan kruto. "Kakva ti je to besmislica?"
"Malo iznenađenje koje sam ti spremio." On mu objasni kako je sve uradio - koja kola je presekao,
koja je prespojio, kako može da izvede aktiviranje.
Morgan klimnu glavom. "Ipak, Dalkviste, blefiraš. Siguran sam da nisi isključio kolo K. Nemaš ti
muda da sebe digneš u vazduh."
Džoni se nasmeja. "Naravno da nemam. Ali, u tome i jeste sva čar. Ne može da eksplodira, sve dok
sam ja živ. Ako tvoj ljigavi šef, bivši pukovnik Tauers, raznese vrata, ja sam onda mrtav i bomba ode. Meni je
svejedno, ali njemu nije. Bolje mu to prenesi." On se isključi.
Tauers se ubrzo oglasi preko zvučnika. "Dalkviste?"
"Čujem vas."
"Nema potrebe da traćiš svoj život. Iziđi, i bićeš penzionisan sa punom platom. Možeš otići kući
svojoj porodici. Obećavam ti to."
Džoni se razbesne. "Nemojte mešati moju porodicu u ovo!"
"Misli na njih, čoveče."
"Umukni! Vrati se u svoju rupu. Nešto me svrbi i sve ove krntije mogu ti ekplodirati pravo u glavu."

2.
Džoni se naglo uspravi. Bio je zadremao, ne puštajući kaiš, ali zadrhta i pri samoj pomisli na to.
Možda bi trebalo da neutrališe bombe i da se osloni na to da se neće usuditi da ga izvuku odatle?
Međutim, budući da mu je oko vrata već bilo stavljeno uže, moguće je da bi Tauers i rizikovao. Ukoliko to učini,
i bomba bude deaktivirana, Džoni će biti mrtav, dok će se Tauers dočepati bombi. Ne, i ovo je već bilo previše;
neće njegova devojčica odrastati pod diktatorom samo da bi on mogao malo da dremne.
Čuo je kako Gajgerov brojač otkucava i seti se da ga beše prigušio. Radioaktivnost u prostoriji mora
da se bila povećala, možda zbog razbijanja 'moždanih' kola - ona su sigurno bila radioaktivna; previše dugo
stajala su blizu plutonijuma. On izvuče film.
Zamračeni deo širio se prema crvenoj liniji.
On vrati film u džep i reče naglas, samom sebi: "Pa, druškane, bolje iziđi iz ove grobnice ili ćeš sijati
kao sijalica." Bila je to, naravno, samo stilska figura; zaraženo tkivo ne sija - jednostavno umire, lagano.
Televizijski ekran se osvetli i na njemu se ukaza Tauersovo lice. "Dalkviste? Želim da popričamo."
"Idi do đavola."
"Priznajem da si nas stavio u nezgodan položaj."
"Nezgodan, kako da ne... Zaustavio sam vas."
Page 27
 Buduća istorija 2
"Samo za trenutak... Već sams sredio da dobijem još bombi..."
"Lažove."
"... ali nas ti usporavaš. Imam predlog."
"Nisam zainteresovan."
"Čekaj. Kada se ovo završi, ja ću biti predsednik svetske vlade. Ukoliko budeš sarađivao, čak i sada,
bićeš moj zamenik."
Džoni mu reče šta može da uradi sa svojim predlogom.
"Ne budi glup", odvrati Tauers. "Šta dobijaš umiranjem?"
Džoni sleže ramenima. "Tauerse, kakav si ti prvoklasan smrdljivac. Pričao si mi o porodici. Radije
bih ih video mrtve, nego da žive pod nekakvim instant Napoleonom kao što si ti. A sada se gubi - moram o
nečemu da razmislim."
Tauers se isključi.
Džoni ponovo izvuče film. Nije izgledao tamniji, ali ga je neugodno podsećao da mu vreme ističe.
Bio je gladan i žedan - i nije mogao da zauvek ostane budan. Brodu sa Zemlje potrebno je četiri dana; nije
mogao da očekuje spas pre toga. Ali, on neće potrajati četiri dana - kada jednom crnilo pređe preko crvene
linije, biće mrtav.
Jedina šansa mu je bila da bombe nepopravljivo ošteti i da iziđe - pre nego se film još više zacrni.
Razmislivši kako da to izvede, on ponovo prionu na posao. Pomoću kanapa, okačio je teg na kaiš.
Ukoliko Tauers raznese vrata, mogao se samo nadati da će uspeti da povuče kaiš pre nego što umre.
Postojao je jednostavan, mada doduše naporan način da se bombe oštete, tako da Mesečeva baza
više ne može da ih dovede u red. Srce svake bombe predstavljale su dve polulopte plutonijuma, sa ravnim
stranama besprekorno uglačanima da se obezbedi savršen kontakt kada se budu spojili. Bilo šta manje od
toga sprečilo bi lančanu reakciju na kojoj se zasnivala atomska eksplozija.
Džoni poče da rastavlja jednu od bombi.
Morao je da razbije četiri navrtke, i da potom razbije i stakleni omot oko unutrašnjeg mehanizma.
Izuzev toga, bomba se lako rastavila. Konačno je pred sobom imao dve savršene, kao ogledala uglačane
polulopte.
Udarac čekićem - i jedna više nije bila savršena. Drugi udarac - i druga napuče kao staklo; bio je to
udarac baš po meri.
Satima kasnije, mrtav umoran, on se vrati napola aktiviranoj bombi. Nagnavši sebe da se smiri, on
je, uz krajnju pažnju, sasvim isključi. Ubrzo su i njene srebrnaste polulopte bile sasvim beskorisne. Više nije
bilo upotrebljive bombe u čitavoj prostoriji - ali ogromno bogatstvo u najvrednijem, najotrovnijem i
najsmrtonosnijem metalu na čitavom svetu ležalo je rasuto svuda unaokolo.
Džoni pogleda smrtonosne stvarčice. "Ulazi u odelo i izlazi odavde, sinko", reče on naglas samom
sebi. "Pitam se šta će Tauers reći?"
On pođe ka polici da ostavi čekić. Dok je prolazio, Gajgerov brojač divlje zareža.
Plutonijum ne utiče na Gajgerov brojač; ali, radijacija plutonijuma utiče. Džoni osmotri čekić, pa ga
približi Gajgerovom brojaču. Ovaj ponovo zavrišta.
Džoni brzo odbaci čekić od sebe i pođe ponovo ka skafandru. Dok je prolazio pored brojača, ovaj
ponovo zaklikta. Džoni se skameni.
Potom približi jednu ruku brojaču, i kliktanje pređe u ravnomerno predenje. Ne pomerajući se, on
poseže u džep i izvadi svoj film.
Bio je, svom dužinom, sasvim crn.

3.
Plutonijum unesen u telo brzo se kreće ka koštanoj srži. Ništa se ne može učiniti; žrtva je gotova.
Neutroni divljaju u telu, razarajući tkiva, pretvarajući atome u radioaktivne izotope, uništavajući i ubijajući.
Fatalna doza neverovatno je mala; desetina mase zrna kuhinjske soli više je nego dovoljna - doza dovoljno
mala da uđe kroz najmanju ogrebotinu. Tokom istorijskog 'Projekta Manhatan', trenutna amputacija smatrana
je jedinom mogućom merom prve pomoći.
Džoniju je sve to bilo poznato, ali ga to više nije uznemiravalo. Sedeo je na podu, pušio cigaretu iz
zaliha i razmišljao. Događaji tokom njegovog dugog bdenja prolazili su mu kroz glavu.
On ispuhnu oblačić dima na Gajgerov brojač i gorko se nasmeši kada ga začu kako glasnije klikće.
Do ovog trenutka čak mu i dah beše 'vreo' - ugljenik 14, pretpostavljao je, izbačen iz njegove krvi kao
ugljen-dioksid. Ali, to više nije bilo važno.
Više nije imalo smisla da se preda, niti da Tauersu priušti to zadovoljstvo; okončaće svoje bdenje na
licu mesta. Pored toga, držeći ih u uverenju da su bombe spremne da eksplodiraju, mogao ih je sprečiti da se
dokopaju sirovog materijala od kojih su bombe načinjene. To je moglo biti značajno na duge staze.
Prihvatio je, bez iznenađenja, činjenicu da uopšte nije bio nesrećan. Bilo je čari u potpunom
nedostatku briga. Ništa ga nije bolelo, nije mu bilo neudobno, više nije bio ni gladan. Telesno se još dobro
Page 28
 Buduća istorija 2
osećao i mozak mu je bio u redu. Bio je mrtav - znao je da je mrtav; ali, ipak, još neko vreme mogao je da
hoda, diše, gleda i oseća.

Nije se osećao ni samotno. Nije bio sam; njegovi sadruzi bili su sa njim - onaj dečko sa prstom u
brani, pukovnik Bouvi, previše bolestan da se pokrene, ali koji ipak traži da ga prenesu preko linije, umirući
kapetan Čezapika sa besmrtnim izazovom na usnama, Rodžer Jang koji zuri u maglu. Svi se oni behu okupili
u mračnoj prostoriji sa bombama.
I, naravno, bila je tu i Edit. Nje je jedino bio svestan. Džoni požele da može da joj jasnije vidi lice. Da
li je bila besna? Ili ponosna i srećna?
Ponosna i nesrećna... Sada je mogao da je bolje vidi, i da joj čak oseti ruku. Bio je vrlo miran.
Cigareta mu sagore do prstiju, i on povuče poslednji dim i baci je na Gajgerov brojač. Bila mu je
poslednja. Potom sakupi nekoliko pikavaca i smota još jednu, posluživši se komadićem papira koji nađe u
džepu. Pažljivo ju je pripalio i stao da čeka da se Edit ponovo pojavi. Bio je veoma srećan.

Još je bio naslonjen na bombu, sa poslednjom od cigareta odavno ugašenom pored sebe, kada
zvučnik ponovo ožive. "Džoni? Hej, Džoni! Da li me čuješ? Keli ovde. Lafajet je sleteo i Tauers je sebi razneo
mozak. Džoni? Odgovori mi."
Kada su otvorili spoljna vrata, prvi čovek koji je ušao nosio je ispred sebe, na kraju dugačkog štapa,
Gajgerov brojač. Zaustavio se na pragu i brzo se povukao. "Hej, šefe!" povika on. "Bolje donesite nešto
opreme... Ovaj, i jedan olovni kovčeg."

Četiri dana bilo je potrebno malom brodu i njegovoj pratnji da stigne do Zemlje. Četiri dana, dok su
svi žitelji Zemlje iščekivali njegov dolazak. Devedest i osam sati, svi komercijalni programi bili su skinuti sa
televizije; umesto njih išle su beskrajne tužbalice - 'Mrtvački ples' iz Saula, tema 'Valhale', 'Odlazak kući', kao i
Patrolina 'Sletna orbita'.
Devet brodova sletelo je u Luku Čikago. Vozilo bez vozača preuzelo je kovčeg iz malog broda; brod
je potom ponovo bio napunjen gorivom i ispaljen u orbitu, da više nikad ne bude korišćen za neke manje
veličanstvene svrhe.
Vozilo je potom bilo odvezeno do gradića u Ilinoisu gde poručnik Dalkvist beše rođen, dok su se
tužbalice nastavljale. Tu je položilo kovčeg na pijedestal, unutar prostora omeđenog linijom bezbednog
rastojanja. Svemirski marinci, spuštenog oružja i pognutih glava, stajali su oko njega i držali mu stražu; masa
beše ostala izvan kruga. I žaljenje se nastavljalo.
Kada je dovoljno vremena prošlo, dugo pošto su se hrpe cveća sasušile, olovni kovčeg bio je
obložen mermerom, i takvog ga možete videti i dan danji.

GOSPODO, IZVOLITE SESTI

Za kolonizovanje Meseca potrebni su i agorafobi i klaustrofobi. Ili, bolje rečeno, agorafili i klaustrofili,
jer je bolje da ljudi koji idu u svemir nemaju fobija. Ukoliko bilo šta na nekoj planeti, na planeti ili u prazninama
oko planeta može uplašiti čoveka, bolje mu je da ostane na Majčici Zemlji. Čovek koji želi da zarađuje za život
van terra firma mora biti spreman da bude zatvoren u skučenom svemirskom brodu, znajući da on može
postati njegov mrtvački kovčeg, ali ipak ne sme biti uznemiren prostranošću samog svemira. Kosmonauti - ljudi
koji rade u svemiru, piloti, kopiloti, astrogatori i slični - ljudi su koji vole nekoliko miliona milja prostora da
smeste svoj lakat.
S druge strane, kolonisti na Mesecu treba da budu ljudi koji se osećaju udobno rovareći po
podzemlju, poput gomile dosadnih rovaca.

Pri svojoj drugoj poseti Luna Sitiju, otišao sam do Opservatorije Ričardson da vidim Veliko oko i
pokupim priču koja će mi isplatiti odmor. Pokazao sam svoju karticu Novinskog esnafa, malo slatkorečivo
popričao, i na kraju me je blagajnik poveo u obilazak. Izišli smo kroz severni tunel, koji je tada bio bušen
prema mestu predviđenom za izgradnju koronaskopa.
Bilo je to dosadno putovanje - popeli smo se na skuter, promakli kroz krajnje bezličan tunel, sišli i
prošli kroz vazdušnu komoru, i seli na drugi skuter - samo da sve to ponovimo. Gospodin Nouls sve je to
ispunjavao reklamnim obećanjima. "Ovo je samo privremeno", objašnjavao je. "Kada probijemo drugi tunel,
ukrstićemo ih, izvaditi komore, staviti trotoar koji vodi na sever u ovaj i jedan koji vodi na jug u onaj tunel, tako
da će vam za putovanje biti potrebno manje od tri minuta. Baš kao i u Luna Sitiju - ili na Manhatanu."
"Zbog čega sada ne izvučete vazdušne komore?" upitah ga, dok smo ulazili u još jednu komoru...
već sedmu, kako mi se učinilo. "Do sada je pritisak bio potpuno isti, na obe strane."
Nouls me začuđeno pogleda. "Ne biste valjda iskoristili osobenosti ove planete samo da biste
Page 29
 Buduća istorija 2
smislili senzacionalističku priču?"
Ovo me razdraži. "Tek malčice", odgovorih mu ja. "Pouzdan sam vam kao i svaki novinar, ali
ukoliko nešto nije košer u ovom projektu, hajde da se vratimo i sve zaboravimo. Ne nameravam da pristanem
na cenzuru."
"Smirite se, Džek", odvrati on blago. Bilo je to prvi put da je upotrebio moje ime; zapazio sam to i
zapamtio. "Niko vas neće cenzurisati. Drago nam je da sarađujemo sa vama momcima, ali Mesec je već imao
suviše lošeg publiciteta - publiciteta koji ničim nije zaslužio."
Ništa mu nisam odgovorio.
"Svaki inženjerski posao nosi svoje opasnosti", nastavi on, "baš kao i svoje prednosti. Naši ljudi ne
dobijaju malariju i ne moraju da se čuvaju zmija. Mogu vam pokazati statistike, da vam dokažem kako je -
kada se sve uzme u obzir - bezbednije raditi u tunelima na Mesecu nego biti činovnik u Di Moinsu. Na primer,
na Mesecu, pošto je gravitacija niska, retko kad dolazi do lomljenja kostiju - dok činovnik iz Di Moinsa stavlja
svoj život na kocku svaki put kad izađe iz kade."
"U redu, u redu", prekidoh ga, "znači, mesto izgleda bezbedno. U čemu je caka?"
"Ono jeste bezbedno. U pitanju nisu Kompanijine statistike, kao ni Trgovinske komore Luna Sitija,
već londonskog Lojda."
"Ipak, držite nepotrebne vazdušne komore. Zbog čega?"
Oklevao je malo pre no što je odgovorio. "Potresi."
Potresi. Zemljotresi - mesecotresi, htedoh da kažem. Pogledao sam na zakrivljene zidove, koji su
jurili pokraj mene, i poželeo da se nalazim u Di Moinsu. Niko ne želi da bude živ sahranjen; ali, da se to čoveku
desi na Mesecu, ne bi imao šanse. Bez obzira koliko brzo te nađu, pluća bi ti bila rascepljena. Nema vazduha.
"Ne dešavaju se često", nastavi Nouls, "ali moramo biti spremni. Setite se, Zemlja je osamdeset
puta teža od Meseca, pa su plimski talasi ovde, pod uticajem Meseca, osamdeset puta veći nego na Zemlji."
"Samo malo", rekoh ja. "Nema nikakve vode na Mesecu. Kako onda može biti plime?"
"Nije potrebna voda da bi došlo do plimskih potresa. Ne brinite o tome - samo to prihvatite kao
činjenicu. Ono do čega dolazi jesu neusklađena naprezanja. Ona mogu prouzrokovati potrese."
Ja klimnuh glavom. "Shvatam. Pošto sve na Mesecu mora biti hermetički zatvoreno, morate paziti
na potrese. Ove komore su tu da bi smanjile gubitke." Počeo sam da sebe zamišljam kao jednog od takvih
gubitaka.
"I da i ne. Komore bi svakako smanjile nesreću, ukoliko bi do neke od njih došlo - ali, neće. Ovo
mesto je bezbedno. Prvenstveno nam dopuštaju da radimo na delu tunela bez pritiska, ne uznemiravajući
ostatak. Možete spojiti kompaktnu građevinu i pustiti je da podnese potres, ali građevina duga kao ovaj tunel
mora popustiti, ili će se stvoriti pukotina. Teško je napraviti elastičan spoj na Mesecu."
"Šta fali gumi?" upitah ja. Bio sam dovoljno nervozan da se svađam. "Imam kola kod kuće koja su
prešla dvesta hiljada milja, a gume nisam menjao još od kada su nameštene u Detroitu."
Nouls uzdahnu. "Trebalo je, Džek, da sa sobom povedem i nekog inženjera... Materijali koji
održavaju gumu mekom tope se u vakuumu i guma očvrsne. Isto važi i za elastičnu plastiku. Pride, kad ih
izložiš niskim temperaturama, postaju krhke kao ljuske od jaja."
Skuter se zaustavi dok je Nouls govorio i mi iziđosmo baš na vreme da vidimo šestoricu ljudi kako
izlaze iz naredne komore. Nosili su svemirska odela, ili, prikladnije, odela za pritisak, jer nisu imali boce sa
kiseonikom; disali su preko jednog creva, i nisu imali štitnike za sunce. Kacige su im bile zabačene i svaki od
njih beše proturio glavu kroz otvoreni zip na prednjem delu odeće, što im je davalo čudan dvoglavi izgled.
"Hej, Konski!" povika Nouls.
Jedan od ljudi se okrenu. Mora da je imao više od dva metra, i uprkos tome bio je debeo za svoju
visinu. Procenio sam ga na stotinu pedeset kilograma. "Oh, gospodin Nouls", reče on raspoloženo. "Nemojte
mi samo reći da sam dobio povišicu."
"I sada već zarađuješ previše novaca, Debeljko. Rukuj se sa Džekom Arnoldom. Džek, ovo je
Debeljko Konski - najbolji graditelj tunela na četiri planete."
"Samo četiri?" upita Konski, pa izvuče ruku iz odela i prihvati mi šaku. Rekoh mu da mi je drago što
sam ga upoznao i pokušah da izvukoh ruku pre no što će mi je smrviti.
"Džek Arnold želi da vidi kako povezujete tunele", nastavi Nouls. "Pođi s nama."
Konski se zagleda preko naših glava. "Pa, kad ste već to spomenuli, gospodine Nouls, upravo sam
završio smenu."
"Debeljko, ti si srebroljubac i nikakav domaćin", odvrati Nouls. U redu, imaš prekovremenu." Konski
se okrenu i poče da otvara komoru.
Tunel s one strane izgledao je vrlo sličan delu koji bejasmo napustili - izuzev što nije bilo tragova
skutera i što su mu svetla bila privremena, privezana na kablove. Pedesetak metara dalje, tunel je bio blokiran
pregradom sa kružnim vratima. Debeli čovek vide gde gledam. "To je pokretna pregrada", objasni on. "Iza nje
nema vazduha. Kopamo odmah ispred nje."
"Mogu li vidim gde ste kopali?"
Page 30
 Buduća istorija 2
"Ne, osim ukoliko se vratimo i vi navučete skafander."
Ja odmahnuh glavom. Bilo je možda desetak bešikolikih predmeta u tunelu, veličine i oblika dečjih
balona. Izgledali su kao da se kreću samo po određenoj težini vazduha; lebdeli su okolo bez namere da se
dignu ili smire. Konski odgurnu jednog od njih i odgovori mi pre nego što sam mogao da postavim pitanje.
"Ovaj deo tunela baš je danas stavljen pod pritisak", dobaci mi on. "Ovi baloni traže pukotine. Iznutra su lepljivi.
Pukotina ih usisa, oni puknu i supstanca biva uvučena i tako zapečati pukotinu."
"Je li to trajno rešenje?" želeo sam da znam.
"Jel' se šalite? Samo pokazuju ljudima gde da zavaruju."
"Pokaži mu elastičan spoj", umeša se Nouls.
"Evo jednog." Zaustavili smo se na pola tunela i Konski pokaza na prstenasti deo koji se protezao
duž čitavog valjkastog tunela. "Stavljamo elastičan spoj na svakih tridesetak metara. U pitanju je staklena
vuna, priljubljena uz dva čelična dela. To tunelu daje određenu elastičnost."
"Staklena vuna? Da napravi hermetički spoj?" pobunih se ja.
"Vuna ne zatvara; ona je tu radi snage. Imate deset slojeva vune, sa silikonskom mašću između
njih. Postepeno postaje sve lošija, od spolja ka unutra, ali, držaće pet godina pre nego što se bude morao
staviti još jedan sloj."
Upitao sam Konskija kako mu se dopada njegov posao, misleći da ću možda dobiti nekakvu priču.
On sleže ramenima. "U redu je. Ništa posebno. Samo jedna atmosfera. A ne kao kad sam radio pod
Hadsonom..."
"I dobijao deset puta manje nego ovde", dobaci Nouls.
"Gospodine Nouls, stvarno me rastužujete", usprotivi se Konski. "Nije stvar u novcu; nešto je drugo
u pitanju. Uzmite, na primer, Veneru. Isto ovoliko plaćaju i na Veneri, a čovek mora da ide na prstima. Blato je
toliko žitko da ga moraš zamrzavati. Tamo su potrebni pravi ljudi. Pola ovih ovde su rudari; krivljenje tunela na
smrt bi ih preplašilo."
"Reci mu onda, Debeljko, zbog čega si napustio Veneru."
Konski podiže nos. "Hoćemo li da ispitamo pokretni štit, gospodo?" upita on.
Još malo smo se tu motali i ja sam već bio spreman da krenem nazad. Nije bilo mnogo toga da se
vidi, i što sam više gledao to mesto sve manje mi se dopadalo. Konski je upravo otvarao vrata komore koja je
stajala na izlazu, kada se nešto dogodilo.
Našao sam se na rukama i kolenima i sve je bilo crno kao noć. Možda sam vrištao - ne sećam se.
Zvonilo mi je u ušima. Pokušao sam da ustanem, ali ipak reših da ostanem gde sam. Bilo je to najcrnje crnilo
koje ikada bejah ugledao, potpun mrak. Mislio sam da sam oslepio.
Svetlosni zrak iz baterije proseče mrak, nađe me i potom pođe dalje. "Šta je to bilo?" povikah ja.
"Šta se desilo? Je li to bio potres?"
"Prestanite da vičete", odgovori mi kao usput Konskijev glas. "Nije bio potres, već nekakva
eksplozija. Gospodine Nouls, jeste li u redu?"
"Valjda." Nouls udahnu punim plućima. "Šta se dogodilo?"
"Ne znam. Pogledajmo malo unaokolo." Konski ustade i pređe svetlosnim zrakom preko tunela, tiho
zviždućući. Osvetljenje je bilo od onih koja se moraju pumpati; podrhtavalo je.
"Izgleda čvrsto, ali čujem... Oh, Bože!" Svetlosni zrak iz baterije beše mu se zaustavio na delu
elastičnog spoja, blizu poda.
Baloni su se skupljali na ovoj tački. Tri su već bila tu; a i drugi su se polako približavali. Dok smo ga
posmatrali, jedan puče i pretvori se u lepljivu masu koja je označavala pukotinu.
Rupa usisa raspukli balon i poče da šišti. Još jedan pristiže, poskoči tu nekoliko puta, a onda i on
puče. Ovog puta rupi je bilo potrebno malo više vremena da proguta gumenu masu.
Konski mi dodade bateriju. "Pumpaj, momak." On izvuče desnu ruku iz odela i stavi golu šaku na
mesto gde je, u tom trenutku, pucao i treći balon.
"Kako ti se čini, Debeljko?" upita Nouls.
"Ne mogu da odredim. Izgleda da je u pitanju rupa veličine mog palca. Sisa kao luda."
"Kako je mogla da nastane tolika rupa?"
"Nemam pojma. Možda ju je nešto spolja načinilo."
"Jesi li je zatvorio?"
"Čini mi se. Idite natrag i očitajte merač. Džek, daj mu bateriju."
Nouls ode nazad do vazdušne komore, i ubrzo se odatle oglasi. "Pritisak stabilan!"
"Možete li očitati drugi?" upita Konski.
"Naravno. I on je stabilan."
"Koliko smo izgubili?"
"Ne više od pola kilograma... možda kilogram. Kakav je bio pritisak ranije?"
"Kao na Zemlji."
"U tom slučaju, izgubili smo osam stotina grama."
Page 31
 Buduća istorija 2
"Nije loše. Nastavite, gospodine Nouls. Odmah iza komore u narednom delu stoji jedna kutija sa
alatom. Donesite mi zakrpu broj tri, ili veću."
"U redu." Čuli smo otvaranje i zatvaranje vrata, ponovo ostavši u mrklom mraku. Mora da sam
načinio neki zvuk, jer mi Konski dobaci da držim glavu gore.
Odmah potom čusmo vrata i blagoslovena svetlost ponovo nas obasja. "Imate je?" upita Konski.
"Ne, Debeljko. Ne..." Noulsov glas je drhtao. "Nema vazduha na drugoj strani. Druga vrata nisu
htela da se otvore."
"Možda su zaglavljena?"
"Ne, proverio sam manometar. Nema pritiska u narednom delu."
Konski opet zviznu. "Izgleda da ćemo morati da sačekamo dok ne dođu po nas. U tom slučaju...
Držite svetlo na meni, gospodine Nouls. Džek, pomozi mi da se izvučem iz ovog odela."
"Šta nameravaš?"
"Ako već ne mogu ga dobijem zakrpu, gospodine Nouls, moraću sam da je napravim. Ovo odelo je
jedina pogodna stvar u blizini." Počeo sam da mu pomažem - bio je to nezgodan posao, jer je sve vreme
jednu ruku držao na pukotini.
"Možeš ugurati moju košulju u rupu", predloži Nouls.
"Isto tako, mogao bih i piti vodu viljuškom. Mora biti odelo; ništa drugo ovde neće izdržati pritisak."
Kada se oslobodio odeće, Konski mi reče da izravnam zadnji deo, i onda, kada je sklonio ruku, ja prilepih
odelo preko pukotine. Konski dostojanstveno sede na nju. "Evo", reče on zadovoljno, "zaglavili smo je. Sad
možemo samo da čekamo."
Već bejah zaustio da ga pitam zbog čega nije jednostavno seo na rupu, dok je još nosio odelo, a
onda se setih da je zadnji deo odeće nabran usled izolacionog materijala - bio mu je potreban ravan deo da se
prilepi na lepljivu masu balona.
"Daj da ti vidim ruku", zatraži Nouls.
"Nije ništa ozbiljno." Ipak, uprkos tome, Nouls je pogleda - kao i ja, s tim što me od toga spopade
muka. Imao je beleg na dlanu, kao stigmu: krvavu, otvorenu ranu. Nouls napravi kompresioni zavoj od svoje
maramice, i potom upotrebi moju da ga priveže.
"Hvala vam, gospodo", dobaci nam Konski. "Sada nam samo preostaje da utucamo malo
vremena", dodade on. "Šta velite na malo pinakla?"
"Sa tvojim kartama?" upita Nouls.
"Ali, gospodine Nouls! Dobro... nije važno. Ionako nije u redu da se šefovi kockaju... Ali, kada je već
reče o šefovima, shvatate li da je ovo rad pod izmenjenim pritiskom?"
"Razlika od osam stotina grama?"
"Siguran sam da će i sindikat isto tako gledati na stvari - pod datim okolnostima."
"A da ja sednem na pukotinu?"
"Bodovanje važi i za pomagače."
"U redu, bedo jedna - imaš trostruko."
"To već više liči na vašu dobrodušnu prirodu, gospodine Nouls. Nadam se da će ovo biti lepo, dugo
čekanje."
"Koliko misliš da će potrajati, Debeljko?"
"Pa, ne bi trebaloo duže od sata, čak i ako budu morali da dođu čak iz Ričardsona."
"Hmmm... Zbog čega misliš da će baš nas tražiti?"
"A? Zar vaša kancelarija ne zna gde ste?"
"Bojim se da ne zna... Rekao sam im da se danas neću vraćati."
Konski razmisli o tome. "Nisam poništio kartu za danas. Znaće da sam još unutra."
"Kako da ne... Sutra, kada se tvoja karta ne pojavi u mojoj kancelariji."
"Tu je i ona budala na kapiji. Znaće da su još trojica unutra."
"Ako se seti da kaže svojoj zameni. I ako i njega nije zahvatilo."

"Pa, valjda ste u pravu", složi se Konski zamišljeno. "Džek... Bolje da prestaneš da pumpaš tu
svetiljku. Samo trošiš kiseonik."
Sedeli smo tamo u tami dosta dugo vremena, razmišljajući šta se dogodilo. Konski je bio uveren da
je u pitanju eksplozija; Nouls je rekao da ga ovo podseća na vreme kada je video kako se raketa ruši pri
uzletanju. Kada je razgovor počeo da odumire, Konski nam ispriča još neke priče. I ja pokušah da ispričam
jednu, ali sam bio tako nervozan - tako uplašen - da nisam mogao da se setim ključnog dela. Hteo sam da
vrištim.
Posle podužeg ćutanja, Konski se ponovo oglasi. "Džek, daj, osvetli nas ponovo. Smislio sam
nešto."
"Šta to?" upita Nouls.
"Da imamo zakrpu, vi biste mogli obući moje odelo i otići po pomoć."
Page 32
 Buduća istorija 2
"Nema kiseonika za tvoje odelo."
"Zato sam spomenuo vas. Vi ste najmanji - u samom odelu će biti dosta kiseonika da vas provede
kroz susedni deo."
"Pa... u redu. Šta ćeš iskoristiti kao zakrpu?"
"Sedim na njoj."
"A?"
"Ovu veliku, široku, okruglu stvar na kojoj sedim. Skinuću pantalone. Ako stavim jednu od svojih
šunkica na tu rupu, garantujem vam da će biti čvrsto zatvorena."
"Ali... Ne, Debeljko, neće uspeti. Pogledaj šta se desilo tvojoj ruci. Prokrvario bi i iskrvario na smrt
pre nego što uspem da se vratim."
"Dajem vam dva prema jedan da neću - za pedeset, recimo."
"Ako dobijem, kako da uzmem nagradu?"
"Simpatični ste, gospodine Nouls. Ali, gledajte... Imam dva ili tri inča sala u postavi. Neću mnogo
krvariti - možda jedan znak jagode, ništa više."
Nouls odmahnu glavom. "Nije neophodno. Ukoliko budemo tihi, ovde ima vazduha za nekoliko
dana."
"Nije u pitanju vazduh, gospodine Nouls. Jeste primetili kako postaje hladnjikavo?"
Ja jesam primetio, ali nisam obraćao pažnju na to. U svoj ovoj nesreći, hladnoća je bila više nego
prikladna. Ali, sad sam se setio. Kada smo izgubili struju, izgubili smo i grejače. Biće sve hladnije i hladnije... i
hladnije.
Nouls takođe to uvide. "U redu, Debeljko. Počnimo s tim."
Ja sam seo na odelo, dok se Konski spremio. Pošto je skinuo pantalone, zgrabio je jedan od
balona, probušio ga i namazao lepljivu tvar na desni guz. Onda se okrenuo ka meni. "U redu, mali - diži se sa
gnezda." Brzo smo se zamenili, ne gubeći mnogo vazduha, iako je otvor besno šištao. "Udobno, momci, kao
dobra fotelja." On se nasmeši.
Nouls brzo obuče odelo i ode, odnoseći svetiljku sa sobom. Ponovo smo bili u mraku.
Posle nekog vremena, čuh Konskijev glas. "Postoji jedna igra, Džek, koju možemo igrati i u mraku.
Igraš li šah?"
"Pa, da... igram ga, da."
"Dobra igra. Igrao sam je u komori za dekompresiju kada sam radio pod rekom Hadson. Šta kažeš,
u dvadeset dolara, samo da bude zanimljivije?"
"A? Pa, u redu." Mogao je predložiti i hiljadu, bilo me je baš briga.
"Fino. Kraljev pešak na e3."
"Uh... Kraljev pešak na e6."
"Konvencionalan si, zar ne? Podsećaš me na devojku koju sam poznavao u Hobouknu..." Ono što
je potom ispričao nije imalo nikakve veze sa šahom, iako je pokazivalo da je ona, da se tako izrazim, bila
konvencionalna. "Kraljev lovac na c4. Podseti me da ti, takođe, ispričam o njenoj sestri. Izgleda da nije uvek
bila riđokosa, ali je želela da ljudi tako misle. Pa je... Oh, izvini. Igraj."
Pokušao sam da mislim, ali mi se vrtelo u glavi. "Kraljičin pešak na d6."
"Kraljica na f3. Svejedno, ona..." Nastavio je priču do detalja. Nije bila nova i sumnjam da mu se
ikad dogodila, ali me je oraspoložila. Čak sam se i nasmešio, onako u mraku. "Ti si na potezu", dodade on.
"Oh." Nisam mogao da se prisetim table. Odlučio sam da se spremim za rokadu, uvek bezbednu u
otvaranju. "Kraljičin skakač na c6."
"Kraljica jede tvog pešaka na f7 - šah i mat. Duguješ mi dvadeset dolara, Džek."
"A? Ne može biti!"
"Hoćeš da ti izređam poteze?" Izrecitovao ih je, do poslednjeg.
Uspeo sam da ih vizualizujem, a onda uzviknuh: "Ti, pokvarenjače! Matirao si me šuster-matom!"
On se nasmeja. "Trebalo je da paziš na moju kraljicu, umesto da misliš na riđokosu."
Glasno sam se nasmejao. "Znaš li još neke priče?"
"Naravno." Ispričao je još jednu. Međutim, kada sam ga podstakao da nastavi, on reče: "Mislim,
Džek, da ću se ipak malo odmoriti."
Ustadoh. "Jesi u redu, Debeljko?" Nije odgvorio; napipao sam ga u mraku. Lice mu je bilo hladno i
nije progovorio kada sam ga dotakao. Mogao sam, kad sam mu prislonio uvo na grudi, čuti kako mu srce tiho
otkucava, ali ruke i noge bile su mu kao led.
Morao sam da ga pomaknem; bio je zamrznut na mestu. Mogao sam osetim led, iako sam znao da
je to krv. Pokušao sam da ga oživim trljajući ga, ali šištanje pukotine me je prekinulo. Pocepao sam sopstvene
pantalone, preplašeno pronašao pravo mesto u mraku i seo, sa desnim guzom čvrsto pritisnutim na otvor.
Uhvatilo me kao pijavica, ledeno hladna. Onda je to bila vatra, koja se širila kroz čitavo moje telo.
Posle nekog vremena nisam više ništa mogao da osetim, izuzev tupog bola i hladnoće.
Odnekud se stvori svetlo. Zatreperilo je, pa se ugasilo. Čuo sam vrata kako lupaju i počeo da vičem.
Page 33
 Buduća istorija 2
"Noulse!" povikah iz sve snage. "Noulse!"
Svetlo ponovo zatreperi. "Dolazim, Džek..."
Počeo sam da buncam. "Oh, uspeli ste! Uspeli ste."
"Nisam uspeo, Džek. Nisam mogao da dođem do susednog dela. Kada sam se vratio do komore,
onesvestio sam se." On zastade. "Postoji jedan krater..." Svetiljka nestade i sa zveketom pade na pod.
"Pomozi mi, Džek", dobaci on ljutito. "Zar ne vidiš da mi treba pomoć? Pokušao sam da..."
Čuo sam ga kako posrće i pada. Pozvao sam ga, ali mi nije odgovorio.
Pokušao sam da ustanem, ali sam bio zaglavljen, čep u boci...

Probudio sam se ležeći na stomaku - sa čistim čaršavom ispod sebe. "Je'l ti bolje?" upita neki glas.
Bio je to Nouls, koji je stajao pokraj mog kreveta, obučen u mantil.
"Ali, ti si mrtav", dobacih mu ja.
"Ni najmanje." On se nasmeši. "Stigli su do nas na vreme."
"Šta se desilo?" Zurio sam u njega i dalje ne verujući svojim očima.
"Kao što smo i mislili - raketa. Poštanska raketa bez ljudske posade bila je izgubila kontrolu i udarila
u tunel."
"Gde je Debeljko?"
"Zdravo!"
Okrenuo sam glavu; bio je to Konski, spuštenog lica kao i ja.
"Duguješ mi dvadeset dolara", reče on veselo.
"Dugujem ti..." A onda ustanovih da mi suze teku, bez ikakvog vidljivog razloga. "U redu, dugujem ti
dvadeset dolara. Ali, moraćeš da dođeš u Di Moins da ih pokupiš."

CRNE JAME MESECA

Sledećeg jutra po našem dolasku na Mesec otišli smo do Raderforda. Tata i gospodin Latam -
gospodin Latam bio je čovek iz Harimanovog trusta koga tata beše došao da vidi u Luna Sitiju - ionako su
morali da se vide zbog posla. Naterao sam tatu da mi obeća da mogu da pođem s njim, jer mi je to izgledalo
kao jedina prilika da stupim na tle Meseca. Luna Siti je u redu, pretpostavljam, ali čikam vas da napravite
razliku između hodnika u Luna Sitiju i podnivoa Njujorka - izuzev što ste, naravno, na Mesecu lakši.
Kada je tata stigao u naš apartman u hotelu da kaže kako smo spremni da krenemo, ja sam bio na
podu igrajući se nožem sa mojim mlađim bratom. Mama je ležala i beše me zamolila da pripazim da derište
bude tiho. Imala je svemirsku mučninu još od kako smo poleteli sa Zemlje i pretpostavljao sam da se ne
oseća baš najbolje. Derište se petljalo sa svetlima, menjajući ih od 'sumraka' do 'pustinjskog sunca' i nazad.
Zgrabio sam ga i postavio ga na pod.
Naravno, ja se više ne igram nožem, ali na Mesecu je to sjajna igra. Nož praktično lebdi i sa njim
možete uraditi svakakve stvari. Izmislili smo i mnogo novih pravila.
"Promena u planu, draga", reče tata. "Odmah krećemo za Raderford. Hajde da se priberemo."
"Oh, Bože", odvrati mama, "bojim se da baš nisam za put. Idite ti i Diki. Bebica i ja provešćemo
jedan tih dan ovde."
Bebica je derište.
Mogao sam unapred da joj kažem da je to pogrešan pristup. Jer, skoro mi je iskopao oko nožem,
uzviknuvši: "Ko? Šta? I ja idem. Hajdemo!"
"Nemoj sada, Bebice", reče mu majka, "nemoj da sekiraš mamicu. Ići ćemo u bioskop, samo ti i ja."
Derište jeste sedam godina mlađe od mene, ali ga nemojte zvati 'bebice' ukoliko želite da išta sa
njim postignete. Počeo je da se dernja. "Rekli ste da i ja mogu da idem!" povika on.
"Ne, Bebice. Nisam ti to rekla. Ja..."
"Tata je rekao da mogu da idem!"
"Ričarde, jesi li ti rekao Bebici da može da ide?"
"Ovaj, ne, draga, ne sećam se. Možda sam..."
Mali se brzo umeša. "Rekao si da mogu da idem svuda gde i Diki! Obećao si mi obećao si mi
obećao si mi." Ponekad se mora popustiti derištu; drekom im je objašnjavao ko mu je šta rekao. Bilo kako bilo,
ispalo je tako da smo se, posle dvadesetak minuta, nas četvoro našli u raketnoj luci sa gospodinom Latamom,
penjući se u šatl za Raderford.

Putovanje traje oko desetak minuta i usput se ne vidi mnogo; samo kratak pogled na Zemlju dok je
raketa još blizu Luna Sitija, a potom čak ni to, jer su atomske centrale do kojih smo išli, naravno, sve na drugoj
strani Meseca. Sa nama je bilo još možda desetak turista i većina među njima osetili su mučninu čim smo
dospeli u bestežinsko stanje. Kao i mama. Neki ljudi se nikad neće navići na rakete.
Page 34
 Buduća istorija 2
Ipak, mama je ubrzo opet bila u redu, čim smo se prizemljili i ponovo se našli unutra. Raderford nije
nalik Luna Sitiju; umesto da prostru tunel do broda, poslali su kola da pričvrste komoru za raketu, nakon čega
smo išli kolima još oko milju do ulaza u podzemlje. To mi se dopalo, kao i derištu. Tata je morao poslovno da
ode sa gospodinom Latamom, ostavivši mamu, mene i derište da pođemo sa grupom turista na razgledanje
laboratorija.
Bilo je fino, ali ništa posebno. Koliko sam video, sve atomske centrale su iste; Raderford je isto tako
mogao da bude i glavna centrala pored Čikaga. Hoću da kažem da je sve skriveno od pogleda - pokriveno,
zaštićeno. Sve što vidiš su neki brojači, table sa instrumentim i ljudi koji ih posmatraju. Daljinske kontrole, kao
Ouk Ridž. Vodič priča o eksperimentima koji se odvijaju i prikazuje nekoliko filmova - i to je sve.
Dopao mi se naš vodič. Izgledao je kao Tom Džeremi u Svemirskim vojnicima. Pitao sam ga da li je
kosmonaut, ali me je on samo nekako čudno pogledao i odgovorio odrečno; bio je samo rendžer Kolonijalne
službe. Onda me je pitao gde sam išao u školu i da li sam član skauta. Dodao je još da je on vođa skauta
Trupe jedan, Raderford Siti, Patrola Šišmiš.
Ustanovio sam kasnije da postoji samo jedna patrola - pretpostavljam da baš nema mnogo skauta
na Mesecu.
Tata i gospodin Latam pridružili su nam se odmah pošto smo završili obilazak, dok je gospodin
Perin - to je naš vodič - najavljivao odlazak napolje. "Tura sa vodičem oko Raderforda" - govorio je kao da čita
- "uključuje boravak u svemirskim odelima na površini Meseca, bez doplata, obilazak Đavolovog groblja i
poprišta Velike nesreće iz 1984. Obilazak je po vlastitom izboru, ali, premda nema ničeg posebno opasnog u
njemu, i mada nikad nismo imali ni jednog povređenog, Komisija zahteva da potpišete posebne formulare po
kojima sami snosite odgovornost za svoju bezbednost. Obilazak traje oko jedan sat. Oni koji bi više voleli da
ostanu ovde, naći će filmove i osveženja u prodavnici."
Tata je trljao ruke. "Ovo je za mene", reče on. "Gospodine Latam, drago mi je što smo stigli na
vreme. Ovo ne bih propustio ni za šta na svetu."
"Uživaćete", složi se Latam, "kao i vi, gospođo Logan. Dolazim u iskušenje da i ja pođem."
"A zašto nećete?" upita tata.
"Želeo bih da sredim papire za vas i da ih direktor potpiše do vašeg povratka, pre nego što odete za
Luna Siti."
"Zašto da se umarate?" nagovarao ga je tata. "Ako čovekova reč ne valja, ugovor neće biti ništa
bolji. Možete mi sve to poslati u Njujork."
Latam odmahnu glavom. "Ne, zaista - bio sam na površini desetinama puta. Ipak, poći ću da vam
pomognem oko svemirskih odela."
"Oh, Bože", uzviknu mama. Mislila je da je bolje da ne pođe; nije bila sigurna da li može podneti
pomisao da je zatvorena u svemirskom odelu, a pored toga od neposrednog izlaganja suncu uvek bi dobijala
glavobolju.
"Ne budi šašava, draga", reče tata, "ovakva prilika pruža se samo jednom u životu." Latam joj
potom reče da postoje filteri na kacigama koji štite od preteranog sjaja. Mama uvek prigovara, a onda na kraju
pristane. Mislim da ženama nedostaje upornost. Eto, prethodne noći - zemaljske noći, mislim po vremenu
Luna Sitija - kupila je neku modernu mesečevu haljinu da je nosi tokom večere u hotelskom restoranu sa
pogledom na Zemlju, a onda se uplašila. Požalila se tati da je previše punačka da nosi takvu haljinu.
Pa, zaista joj se videlo podosta kože. Ali, tata je samo rekao: "Bez veze, draga. Izgledaš zanosno", i
tako je ona obukla tu haljinu i divno se provela, pogotovo kada je jedan pilot pokušao da je smuva.
Tako je bilo i ovog puta. Pošla je. Popeli smo se u sobu za presvlačenje i ja sam malo procunjao
unaokolo, dok ih je Perin sve uveo i dobio potpisane formulare. Vrata sa malenom 'špijunkom' nalazila su se
na ulazu u komoru koja je vodila na površinu, na čijem su drugom kraju, takođe sa malom 'špijunkom', stajala
spoljašnja vrata. Moglo se proviriti kroz okance i videti površina Meseca s druge strane - naizgled vrela, svetla i
nekako neverovatna i pored ćilibarskog stakla na prozorima. I tu su bili dvostruki redovi svemirskih odela,
delujući kao prazni ljudi. Malo sam njuškao unaokolo, dok Perin nije došao do naše grupe.
"Možemo srediti da ostavimo mališu kod starateljki u prodavnici", obrati se on mami, pa se saže i
pomazi derište po kosi. Ovaj pokuša da ga ugrize i on brzo skloni ruku.
"Hvala vam, gospodine Perkins", odvrati mama, "mislim da će to biti najbolje - mada bi možda
trebalo da ostanem s njim."
"Zovem se Perin", primeti on blago. "Neće biti neophodno. Starateljke će paziti na njega."
Zbog čega odrasli pred decom govore kao da ovi ne razumeju engleski? Mogli su ga naprosto
ugurati u kafeteriju. Ali, sada je derište znalo da ga otkačinju i gledalo je oko sebe krajnje ratoborno. "I ja
idem", reče on glasno. "Obećali ste mi."
"Bebice", pokuša mama da ga zaustavi. "Mamica ti nije rekla..." Ali, govorila je samoj sebi; derište
već beše uključilo zvučne efekte.
"Rekli ste mi da mogu da idem gde god i Diki ide; obećali ste mi to kada sam bio bolestan. Obećali
ste mi obećali ste mi..." I tako dalje, glas mu je sve vreme postajao sve piskaviji i glasniji.
Page 35
 Buduća istorija 2
Perinu je bilo neprijatno. "Ričarde", obrati se mama tati, "moraćeš da se objasniš sa svojim
detetom. Ipak, ti si mu to obećao."
"Ja, draga?" Tata je izgledao iznenađen. "Svejedno, ne vidim u čemu je problem. Recimo da smo
mu zaista obećali da može da ide svuda gde Diki ide - jednostavno ćemo ga povesti; to je sve."
Perin pročisti grlo. "Bojim se da neće moći. Mogu opremiti vašeg starijeg sina sa ženskim odelom;
visok je za svoje godine. Ali, jednostavno ne pravimo odela za malu decu."
Pa, svi smo se istog časa našli u frci. Derište može da nagovori mamu na bilo šta, a ona ima isti
takav uticaj na tatu. On onda pocrveni i počne meni da objašnjava pravila igre. Radi se o nekoj vrsti lančane
reakcije, sa mnom na kraju, bez ikoga na koga bih ja mogao da je dalje prenesem. Na kraju im je, ipak, sinulo
vrlo jednostavno rešenje... da ja ostanem i pazim na derište!
"Ali, tata, rekao si..." zaustih ja.
"Nije važno!" prekide me on. "Ne želim porodičnu raspravu na javnom mestu. Čuo si šta ti majka
kaže."
Bio sam očajan. "Čuj, tata", pokušah još jednom, vodeći računa da mi glas bude tih, "ako se vratim
na Zemlju a da nijednom nisam obukao svemirsko odelo i kročio na površinu, moraćeš da mi nađeš neku
drugu školu. Neću se vratiti u Lorensvil; bio bih glavna blamaža čitave škole."
"To ćemo srediti kada dođemo kući."
"Ali, tata, izričito si mi obećao..."
"Sada je dosta, mladiću. Stvar je završena."
Latam je stajao u blizini, slušajući sve, ali ćuteći. Sada je, međutim, izvijenih obrva pogledao tatu i
vrlo tiho mu rekao: "Ovaj, Ar Dži... Mislio sam da je vaša reč svetinja?"
Nije trebalo da to da čujem, i niko drugi i nije - što je bilo dobro, jer ne valja tati davati do znanja da
još neko zna da je pogeršio. Brzo sam promenio temu. "Čuj, tata, možda ipak svi možemo izići... Šta je s onim
odelom tamo?" Pokazao sam na red iza zaključane žičane ograde. Bilo je tu nekoliko desetina odela i na
samom kraju, skoro van vidika, visilo je malo odelo - čizme na njemu jedva su dopirale do pojasa susednog
skafandra.
"A?" razvedri se tata. "Vidi, baš odgovara! Gospodine Perin! Samo malo... Imao sam utisak da
nemate malih odela, a eno tamo jedno za koje mislim da će baš odgovarati."
Tata gotovo odmah poče da otvara rezu žičanih vrata, ali ga Perin zaustavi. "Ne možemo koristiti to
odelo, gospodine."
"A? Zbog čega?"
"Sva odela unutar žičane grade privatno su vlasništvo, i nisu za iznajmljivanje."
"Šta? Gluposti! Raderford je javno preduzeće. Želim to odelo za svoje dete."
"Ipak, ne možete ga dobiti."
"Razgovaraću sa upravnikom."
"Bojim se da ćete morati. To odelo napravljeno je specijalno za njegovu ćerku."
I baš to su i uradili. Latam je pozvao upravnika, tata je popričao sa njim, potom je upravnik popričao
sa Perinom, i na kraju ponovo sa tatom. Upravnik nije imao ništa protiv da pozajmi odelo - u svakom slučaju,
ne kada je tata bio u pitanju - ali, nije bio spreman da Perinu preporuči da izvede napolje dete ispod
dozvoljenog uzrasta.
Perin je bio tvrdoglav i ne krivim ga, ali tata mu je potkresao perje i ubrzo smo svi ulazili u svemirska
odela i uključivali naše voki-tokije. Perin je vršio prozivku preko radija i podsećao nas da smo svi na istoj vezi,
tako da bolje da pustimo njega da priča i da se uzdržavamo od komentara - jer, u suprotnom, niko neće moći
ništa da čuje. Potom smo se našli u vazdušnoj komori i on nas je upozorio da se držimo na okupu i da ne
pokušavamo da ustanovljavamo koliko brzo možemo da trčimo ili koliko visoko da skočimo. Srce mi je lupalo
u grudima.
Spoljna vrata komore se otvoriše i mi izađosmo na površinu Meseca. Bilo je čudesno baš koliko
sam i, valjda, mislio da će biti, ali sam bio tako uzbuđen da sam to jedva primećivao. Sunčev sjaj bilo je nešto
najblistavije što sam u životu video, i senke su bile tako mastiljavo crne da se u njima jedva moglo videti. Nije
se čulo ništa sem glasova preko radija, ali, čovek se mogao sagnuti i isključiti ih.
Prašina je bila meka i dizala se oko naših nogu kao dim, polako se spuštajući i usporeno se
taložeći. Ništa drugo se nije pokretalo. Bilo je to najmrtvije mesto koje se dalo zamisliti.
Ostali smo na stazi, držeći se zajedno, izuzev dva puta kada sam morao da potrčim za derištem
koje beše ustanovilo da može da skače po sedam metara. Poželeo sam da ga išamaram; ali, da li ste ikad
probali da šamarate nekog u svemirskom odelu? Nema svrhe.
Perin nam naloži da odmah stanemo i započe sa pričom. "Sada se nalazite na Đavolovom groblju.
Ovi šiljati vrhovi blizanci iza vas uzdižu se oko hiljadu šest stotina metara iznad ravni ove doline, premda nikad
nisu tačno izmereni. Vrhovi, ili spomenici, nazvani su po apokrifnim ili mitološkim likovima usled zamišljene
sličnosti ovog fantastičnog mesta sa džinovskim grobljem. Belzebub, Tor, Šiva, Kain, Set..." On zaokruži
rukom oko nas. "Lunolozi se ne slažu u pogledu porekla ovih čudnih oblika... Neki tvrde da tu vide i tragove
Page 36
 Buduća istorija 2
delovanja vazduha i vode, kao i vulkanske aktivnosti... Ako je to istina, ovi vrhovi mora da su stajali ovde
nezamislivo dugo vremena, jer danas, kao što možete videti, Mesec..." Bile su to iste one stvari o kojima se
moglo čitati svakog meseca u 'Spaceways Magazinu' - samo što smo mi sve to sada gledali uživo... I, verujte
mi, razlika je ogromna.
Vrhovi su me malo podsećali na kamenje ispod kućice u Božanskoj bašti u Kolorado Springsu,
kada smo bili tamo prošlog leta; samo, ovi su bili mnogo veći i, umesto plavog neba, ovde su bili samo crnilo i
tvrde, oštre zvezde iznad. Sablasno.
Još jedan rendžer beše pošao sa nama, sa kamerom. Perin pokuša još nešto da kaže, ali derište
poče da kmeči, pa sam morao da mu isključim radio pre nego što ga je neko čuo. Držao sam ga isključenim
dok Perin nije završio sa pričom.
Hteo je da se postavimo za slikanje, sa vrhovima i crnim nebom iza nas kao pozadinom. "Nagnite
glave unapred u kacigama, tako da vam se vide crte lica. Svako neka se lepo namesti. Eto!" dodade on kada
nas je onaj drugi tip uslikao. "Slike će biti gotove kada se vratite, po deset dolara po primerku."
Malo sam razmislio. Svakako mi je bila potrebna jedna za moju sobu u školi i jedna da je poklonim -
bilo kako bilo, bile su mi potrebne dve. Imao sam osamnaest dolara od rođendana; međutim, mogao sam
nagovoriti mamu da mi pokrije razliku. I tako sam naručio dve slike.
Popeli smo se uz dugačku kosinu i odjednom se pred nama ukazao krater - krater nesreće - sve što
beše preostalo od prve laboratorije. Krater se prostirao pred nama, trideset kilometara u prečniku, sa tlom
prekrivenim sjajnim, providnim zelenim staklom umesto prašine. Bio je tu i spomenik, i ja pročitah natpis koji je
stajao na njemu:

OVDE ISPOD VAS

LEŽE POSMRTNI OSTACI
Kurta Šefera
Morisa Fajnstajna
Tomasa Dulija
Hejzel Hajakave
Vašingtona Slejpija
Sema Hjustona Adamsa
KOJI SU POGINULI ZA ISTINU
KOJA LJUDE ČINI SLOBODNIM
Dana jedanestog, avgusta 1984.

Osetio sam se čudno, pa sam se vratio da slušam Perina. Tata i neki drugi ljudi postavljali su mu
pitanja. "Ne znaju tačno", odgovarao je. "Ništa nije ostalo. Sada mi, čim tamo dođu do instrumenata,
telemetrujemo sve podatke u Luna Siti; međutim, dogodilo se to pre nego što je uspostavljena vizuelna
komunikacija."
"Šta bi se desilo", upita neki čovek, "da se ova eksplozija dogodila na Zemlji?"
"Ne bih baš voleo da vam objašnjavam - zato su postavili laboratoriju ovde, na Mesecu." On
pogleda na sat. "Vreme je da krenemo, svi." Ljudi počeše da se kreću nazad ka stazi, kad začusmo mamin
povik.

"Beba! Gde je Bebica?"

Bio sam iznenađen, ali ne uplašen - još ne. Derište uvek trči unaokolo, čas tamo čas ovamo, ali se
ne udaljava mnogo, zato što uvek želi da ima nekoga koga može gnjaviti.
Moj otac obgrli svoju ženu jednom rukom i pozva me drugom. "Diče", povika on, glasom oštrim u
mojim slušalicama, "šta si uradio sa svojim bratom?"
"Ja?" upitah. "Ne gledaj u mene - poslednji put sam ga video kako drži mamu za ruku i ide sa njom
uz brdo."
"Ne vrdaj, Diče. Mama je, kada smo stigli, sela ovde da se odmori, i poslala ga je kod tebe."
"Pa, ako je to uradila, nije se pojavio kod mene." Na to mama poče svojski da vrišti. Svi su to,
naravno, mogli da čuju - morali su; postojala je samo jedna veza. Perin iskorači i isključi mamin odašiljač,
odjednom stvorivši iznenadnu tišinu.
"Pobrinite se za svoju ženu, gospodine Logane", naloži on tati, a onda dodade: "Kada ste poslednji
put videli svoje dete?"
Tata mu nije mogao pomoći; kada su probali ponovo da uključe mamu, morali su je odmah
isključili. Nije mogla da nam pomogne; samo nas je ogluvljivala. "Je li neko video malo dete koje je bilo sa
nama? Ne odgovarajte, osim ukoliko imate nešto korisno da kažete. Da li ga je neko video da odlazi?"
Ne, nije niko. Pretpostavljao sam da je verovatno zbrisao kada su svi gledali u krater i okrenuli mu
leđa. To sam i rekao Perinu. "Izgleda verovatno", složi se on. "Pažnja, svi! Idem da potražim dete. Ostanite
Page 37
 Buduća istorija 2
gde ste. Ne mrdajte se odavde. Neću se zadržati duže od deset minuta."
"Zašto svi ne pođemo?" Uvek je bilo znatiželjnih.
"Zato što", odgovori Perin, "sada imam samo jednog izgubljenog. Ne želim da ih bude desetoro."
Potom se udalji, velikim laganim skokovima kojima je prevaljivao po šesnaest metara odjednom.
Tata pođe za njim, ali odmah odustade, jer se mama iznenada presamiti, padajući na kolena i
lagano lebdeći ka tlu. Svi počeše da uglas govore. Neki idiot hteo je da joj skine kacigu, ali tata nije bio lud.
Isključio sam radio, da bih mogao čujem vlastite misli, i počeh da se obazirem unaokolo, ne napuštajući
gomilu, ali stojeći na ivici kratera i pokušavajući da vidim koliko mogu.
Posmatrao sam put kojim smo došli; nije bilo smisla gledati u krater - da je bio tu, video bi se kao
muva na tanjiru.
Spolja, međutim, krater je bio drugačiji; mogao si sakriti odred ljudi na dva metra od nas: bilo je tu
ukopanog kamenja, gromada velikih kao kuće prošaranih rupama od eksplozija, šiljaka, jaruga - bilo je
svačega. Svaki čas ugledao bih Perina, kako juri kao pas za zecom. Skoro je leteo. Kada bi stigao do neke
velike stene samo bi je preskočio, spuštajući glavu na vrhu putanje, da bi bolje video.
Onda je pošao ka nama i ja uključih svoj radio. Još uvek je bilo mnogo priče. "Moramo ga naći pre
zalaska sunca", govorio je neko, dok mu se neko drugi, opet, oglašavao u odgovor: "Ne budi blesav; sunce
neće zaći još nedelju dana. U pitanju je njegova zaliha vazduha, kažem ti. Ova odela traju samo četiri sata."
Ponovo se, potom, začu prvi glas: "Oh", pa odmah tiho dodade: "Kao riba izvan vode..." Tada sam se zaista
uplašio.
Ženski glas, zvučeći kao da se guši, odjednom zakrešta: "Jadno, jadno malo! Moramo ga naći dok
se ne uguši..." Glas mog oca, međutim, oštro je prekinu: "Prestanite tako da govorite!" Čuo sam kako neko
grca od plača. Mogla je to biti mama.
Perin skoro da stiže do nas, a onda dreknu: "Tišina, svi! Moram da pozovem Bazu!" Potom brzo
nastavi: "Perin zove kontrolu; Perin zove kontrolu!"
Odgovori mu neki ženski glas: "Šta je bilo, Perine?"
On joj na brzinu ispriča šta se desilo i dodade: "Pozovi Smajta da vrati ovu grupu unutra; ja ostajem.
Hoću svakog rendžera koji je u blizini i pošalji mi sve dobrovoljce koji imaju nekog iskustva na Mesecu. Daj
radio-orijentir prvima koji krenu."
Nismo dugo čekali, jer se sjatiše oko nas u rojevima, kao komarci. Mora da su trčali
šezdeset-sedamdeset kilometara na sat. Bio bi to divan prizor - da mi nije bilo muka.
Tata poče da se buni zbog vraćanja, ali ga Perin ućutka. "Da niste bili toliko zadrti, ne bismo bili u
nevolji. Da ste pazili na svog klinca, ne bi se izgubio. I ja imam decu, ali ih ne puštam da izlaze na površinu
Meseca, ukoliko su suviše mali da bi mogli paziti na sebe. Vratite se - ne mogu i o vama da se brinem."
Mislim da bi se tata možda i potukao sa njim da se mama ponovo nije onesvestila. Vratili smo se sa
grupom.

Sledećih nekoliko sati bilo je zaista užasno. Dopustili su nam da sednemo odmah pored kontrolne
sobe, odakle smo mogli da čujemo Perina kako preko radija upravlja potragom. U početku sam mislio da će
naći derište čim počnu da koriste radio-orijentir - da će mu uhvatiti šum ili tako nešto, čak i ako ništa ne bude
govorio - ali nismo bili toliko srećni; ništa nisu uhvatili. A ni tragači nisu ništa našli.
Sve je bilo još gore zbog toga što mama i tata nisu ni pokušavali da me okrive. Mama je tiho plakala
i tata ju je tešio, a onda me je pogledao sa čudnim izrazom na licu. Verujem da me nije ni video; međutim,
tada sam pomislio da mu je verovatno jedna stvar na umu: da se ništa od svega toga ne bi dogodilo da ja
nisam zahtevao da iziđem na površinu. "Nemoj me tako gledati, tata", rekoh mu ja. "Niko mi nije rekao da
pazim na njega. Mislio sam da je sa mamom."
Tata samo odmahnu glavom, ništa ne govoreći. Izgledao je umoran i nekako skupljen. Ali mama,
umesto da se razbesni na mene i da počne da viče, prestade da plače i čak joj pođe za rukom da se nasmeši.
"Dođi ovamo, Diki", reče ona i obgrli me drugom rukom. "Niko tebe ne krivi, Diki. Šta god da se desi, to nije bila
tvoja krivica. Zapamti to, Diki."
Pustio sam je da me poljubi i onda ostao da sedim s njima neko vreme; međutim, osećao sam se
još gore nego ranije. Stalno sam mislio na derište, tamo negde napolju, i na to kako mu se kiseonik smanjuje.
Možda to nije bila moja krivica, ali sam mogao da sprečim sve ovo i znao sam to. Nisam smeo da se oslonim
na mamu da ga pazi; ona nije dobra u takvim stvarima. Ona je tip osobe koja bi, da nije kako valja pričvršćena,
i rođenu glavu izgubila. Mama je dobra, shvatate, ali nije praktična.
Prilično bi teško podnela da se derište ne vrati. Kao i tata - kao i ja. Derište jeste užasno, ali bilo bi
mi neobično da mi se ne mota oko nogu. Počeo sam da razmišljam o onom poređenju... 'Kao riba izvan vode'.
Jednom sam slučajno razbio akvarijum, i još uvek se sećam kako su ribice izgledale. Nimalo lepo. Ako derište
treba tako da umre...
Naterao sam sebe da prestanem i odlučio da moram naći način da mu pomognem.
Malo kasnije, bio sam uveren da bih mogao da ga nađem, samo kad bi me pustili da pomognem u
Page 38
 Buduća istorija 2
potrazi. Ali neće, naravno.
Dr. Evans, upravnik, ponovo se pojavi - bili smo se sreli s njim kad smo prvi put ušli - pitajući da li
nam nekako može pomoći i kako je gospođi Logan... "Znate, ne bih dozvolio da se ovo desi ni za šta na
svetu", dodade on. "Radimo sve što možemo. Donose i neke detektore rude. Možda ga možemo naći na
osnovu metala u njegovom odelu."
Mama upita zbog čega ne dovedu pse-tragače, ali se dr Evans čak ni ne nasmeja. Tata predloži
helikoptere, a onda se ispravi, navodeći da misli na rakete. Evans mu, međutim, odgovori da je nemoguće
pažljivo pretražiti tle iz rakete.
Malo potom, odveo sam ga na stranu i pritisnuo ga da mi dopusti da se pridružim potrazi. Bio je
ljubazan ali ravnodušan, pa sam morao dobrano da se potrudim. "Zašto misliš da možeš da ga nađeš?" upita
me on. "Tamo napolju imamo najiskusnije tragače koji postoje. Bojim se, sinko, da bi se i ti izgubio, ili
povredio, ako bi pokušao da se držiš u korak sa njima. Ovde, ako jednom ostaneš bez orijentira, možeš se
beznadežno izgubiti."
"Ali čujte, doktore", rekoh mu. "Ja poznajem derište - mislim, svog mlađeg brata - bolje nego bilo ko
na svetu. Neću se izgubiti - to jest izgubiću se, ali na isti način kao i on. Možete poslati nekog da me prati."
On malo razmisli o tome. "Vredi pokušati", složi se on iznenada. "Idem sa tobom. Hajde da se
obučemo."

Brzo smo išli, koracima od deset metara - najviše što sam mogao, čak i sa Evansom koji me je
držao za pojas da se ne zanesem. Perin nas je očekivao. Malo se dvoumio oko mog plana. "Možda će stari
trik sa izgubljenom mazgom upaliti", priznade on, "ali, ipak, nastaviću i sa redovnom potragom. Evo, Kratki,
uzmi ovu bateriju. Trebaće ti u senkama."
Stajao sam na ivici kratera i pokušavao da zamislim da sam ja derište, da mi je dosadno i da sam
možda malo tužan zbog nedostatka pažnje. Šta bih u tom slučaju uradio?
Pošao sam skakućući niz padinu, ne idući nigde posebno, kao što bi derište uradilo. Onda sam
zastao i okrenuo se da vidim da li su me mama, tata ili Diki primetili. Pratili su me; Evans i Perin bili su u blizini.
Pretvarao sam se, međutim, da me niko ne gleda i produžio. Već sam bio prilično blizu prve gomile kamenja,
te se sakrih iza prve do koje sam stigao. Nije bila dovoljno velika da me sakrije, ali bi zaklonila derište.
Izgledalo mi je to kao nešto što bi on uradio; obožavao je da se igra žmurke - to ga je stavljalo u središte
pažnje.
Razmislih malo o tome. Kada je derište igralo tu igru, njegova zamisao o skrivanju bila je uvek da se
podvuče ispod nečega - kreveta, fotelje, automobila, ili, čak, sudopere. Obazreh se oko sebe. Bilo je tu i
previše pogodnih mesta; kamenje je bilo prepuno rupa od eksplozije i ispusta. Počeo sam da ih pretražujem.
Izgledalo je beznadežno; mora da je tu bilo stotinu takvih mesta.
Perin mi priđe dok sam izlazio iz četvrte uske rupe. "Ljudi su svetiljkama ispitali svaku od ovih rupa",
reče mi on. "Mislim da nema mnogo vajde, Kratki."
"U redu", rekoh ja, ali ipak nastavih. Znao sam da mogu doći do mesta gde odrasli čovek ne može;
samo sam se nadao da derište nije našlo mesto do koga ja ne mogu doći.
I tako se to nastavljalo... Postajalo mi je hladno i bio sam strašno umoran. Neposredna sunčeva
svetlost odaje toplotu i na Mesecu, ali čim uđeš u senku postaje hladno. U središtu, to stenje se nikad nije
zagrevalo. Odela koja su davali nama turistima bila su dosta dobro izolovana, ali dodatna izolacija nalazila se
u rukavicama, čizmama i na zadnjici - a ja sam najveći deo vremena provodio na stomaku, zavlačeći se u
uska mesta.
Bio sam toliko ukrućen da sam jedva mogao da se pokrećem i čitava prednja strana tela bila mi je
ledena. Pored toga, to mi je pružalo još nešto za brigu - šta je sa derištem? Da li je i njemu bilo hladno?
Da nisam razmišljao o tome kako su one ribe izgledale i kako će se, možda, derište smrznuti pre
nego što budem mogao da stignem do njega, mislim da bih odustao. Bio sam skoro gotov. Pored toga, bilo je
prilično jezivo u tim rupama - ne znaš na šta ćeš sve naići.
Evans me dotače po ruci dok sam izlazio iz jedne od rupa i dodirnu mi kacigu svojom, tako da sam
mu neposredno mogao čuti glas. "Mogao bi i da prekineš, sine. Ubijaš se, a nisi pokrio ni pedeset ari." Ja se,
međutim, ćutke otrgnuh.
Sledeće mesto bio je jedan mali ispust, ni stopu ispod tla. Osvetlio sam ga. Bio je prazan i izgledalo
je kao da nigde ne vodi; ali, onda primetih da negde skreće. Legao sam i uvukao se unutra. Skretanje se malo
proširilo i naglo spuštalo. Nisam smatrao da vredi ići dublje, jer derište ne bi mnogo otpuzalo u mraku; pa ipak,
odlučio sam krenem malo dalje i uperio svetlo prema dole.
Ugledah jednu čizmu kako viri.
I to je, otprilike, bilo sve. Skoro sam razbio kacigu izlazeći odatle, ali sam vukao derište iza sebe. Bio
je mlohav kao mačka i lice mu je bilo čudno. Perin i Evans prišli su čim su me ugledali, tapšući me po leđima i
vičući. "Je li mrtav, gospodine Perin?" upitao sam ga čim sam došao do daha. "Izgleda užasno."
Perin ga pregleda. "Ne... Vidim mu puls na vratu. Šok i izloženost opasnosti, da... Ali, ovo odelo
Page 39
 Buduća istorija 2
specijalno je pravljeno - brzo ćemo ga povratiti." On uze derište u naručje i ja pođoh za njim.
Deset minuta kasnije derište je bilo umotano u ćebad i pilo vruć kakao. I ja sam popio malo. Svi su
pričali istovremeno i mama je opet plakala, ali je izgledala normalno. I tata se opustio.
Pokušao je da napiše ček Perinu, ali ovaj ga spreči. "Ne treba mi nikakva nagrada; vaš dečak ga je
našao. Možete mi učiniti samo jednu uslugu..."
"Da?" Tata je bio med i mleko.
"Držite se podalje od Meseca. Ne spadate ovamo; niste tip pionira."
Tata to prihvati bez prigovora. "Već sam to obećao svojoj ženi", reče on ne skrećući pogled. "Ne
treba da brinete."
Pošao sam za Perinom kada je izišao i obratio mu se nasamo. "Gospodine Perin - samo sam želeo
da vam kažem da ću se vratiti ovamo... Naravno, ukoliko vam to ne smeta."
On se rukova sa mnom. "Znam da hoćeš, Kratki", odvrati on.

'DIVNO JE VRATITI SE!'

"Požuri, Alane!" Kući - ponovo na Zemlju! Srce joj je snažno lupalo.

"Samo trenutak." Ona se uzvrpolji, dok je njen muž proveravao prazan stan. Cene prtljaga na
relaciji Zemlja-Mesec prenošenje imovine činilo je besmislenim; izuzev torbe koju je nosio, sve behu pretvorili
u gotovinu. Zadovoljan, on joj se pridruži kod lifta; otišli su na sprat administracije i tamo zakucali na vrata sa
natpisom:
STAMBENO ODELJENJE LUNA SITIJA
Ana Stoun, upravnik.
Gospođica Stoun mrzovoljno primi njihove ključeve od stana. "Gospodin i gospođa Mekrej... Znači,
zaista nas napuštate?"
Džozefina se naroguši. "Niste valjda mislili da ćemo se predomisliti?"
Upravnica sleže ramenima. "Ne... Znala sam još pre tri godine da ćete se vratiti... Po vašim
žalbama."
"Po mojim žal... Gospođice Stoun, bila sam strpljiva koliko sam mogla - uz ove neverovatne
nepogodnosti, u ovoj zečjoj rupi pod pritiskom. Ne krivim vas lično, ali..."
"Smiri se, Džo!" upozori je muž.
Džozefina pocrvene. "Izvinite, gospođice Stoun."
"Nema veze. Samo drugačije gledamo na stvari. Ja sam bila ovde kada su Luna Siti predstavljale tri
hermetički zatvorene kvonset-kolibe, povezane tunelima kroz koje ste morali puzati na kolenima." Ona ispruži
ruku. "Nadam se da ćete uživati da ponovo budete rovaroši, iskreno se nadam. Nek vas prate vreli motori,
sreća i bezbedna sletanja."
U liftu, Džozefina proreža. "'Rovaroši', zaista! Samo zato što više volimo našu rodnu planetu, gde
čovek može udahnuti svež vazduh..."

"I ti koristiš taj izraz", primeti Alan.

"Ali, ja ga koristim za ljude koji nikad nisu napustili Zemlju."
"Oboje smo više nego jednom rekli kako bi bilo bolje da nikad nismo ni napuštali Zemlju. Mi smo,
Džo, rovaroši u srcu."
"Da, ali... Oh, Alane, odvratan si. Ovo mi je najsrećniji dan u životu. Zar se ne raduješ što se
vraćamo kući? Zar se ne raduješ?"
"Naravno. Biće divno vratiti se. Jahanje. Skijanje."
"I opera. Prava, živa, velika opera. Alane, jednostavno moramo provesti nedelju ili dve na
Manhatanu pre nego što odemo u prirodu."
"Mislio sam da želiš da osetiš kišu na licu."
"I to. Hoću sve i jedva čekam. Oh, dragi, osećam se kao da izlazim iz zatvora." Ona se priljubi uz
njega.
On je odgurnu kad se lift zaustavio. "Ne cmizdri."
"Alane, ti si životinja", reče ona sanjivo. "Tako sam srećna."
Ponovo su se zaustavili u bankarskom delu. Službenik u Gradskoj narodnoj banci beše već
pripremio prenos njihovog računa. "Idete kući, a? Samo potpišite ovde. I na vašem primerku. Zavidim vam.
Lov, pecanje."
"Serf je više moj stil. I jedrenje."
"Ja", dobaci Džo, "samo želim da vidim zeleno drveće i plavo nebo."
Službenik klimnu glavom. "Znam šta mislite. To je bilo tako davno i tako daleko. Pa, prijatno. Je'l
idete na tri meseca ili na šest?"
Page 40
 Buduća istorija 2
"Uopšte se ne vraćamo", odgovori Alan bezbojnim glasom. "Tri godine življenja poput riba u
akvarijumu sasvim je dovoljno."
"Zaista?" Službenik mu pruži papire, pa i sam bezizražajno dodade: "Pa... vreli motori."
"Hvala." Otišli su na prvi nivo ispod površine i uzeli međugradski trotoar do raketne luke. Trotoarski
tunel je na jednom mestu izbijao na površinu, postajući kupola pod pritiskom; prozor na zapadu gledao je na
površinu Meseca - i, iza brda, na Zemlju.
Pogled na nju, veliku, zelenu, buntovnu, naspram crnog mesečevog neba i jasnih, netreperećih
zvezda, brzo izazva suze u Džoinim očima. Dom... Ta divna planeta bila je njena! Alan je, međutim, pogleda
samo letimice, uočivši pri tom Grinvič. Linija zore beše dotakla Južnu Ameriku - mora da je bilo oko osam i
dvadeset; bolje da požure.
Sišli su sa trotoara pravo u naručja nekih svojih prijatelja, koji su čekali da ih isprate. "Hej! Gde ste
do sada? Gremlin poleće za sedam minuta."
"Ne idemo njime", odgovori Mekrej. "Nema šanse."
"Šta? Ne idete? Predomislili ste se?"
Džozefina se nasmeja. "Ne obraćaj pažnju na njega, Džek. Idemo ekspresom; zamenili smo
rezervacije. Tako, imamo još dvadeset minuta."
"Vidi, vidi! Par bogatih turista, a?"
"Oh, doplata nije bila velika, a nisam htela da pravim dva presedanja i provedem nedelju dana u
svemiru, kad možemo stići kući za samo dva dana." Ona značajno protrlja svoj obnaženi stomak.
"Nije u stanju, Džek, da podnese bestežinsko stanje", objasni njen muž.
"Pa, ni ja ne mogu - osećao sam mučninu sve vreme. Ipak, mislim da ti neće biti muka; već si se
navikla na Mesečevu gravitaciju."
"Možda", složi se ona, "ali, ipak, velika je razlika između jedne šestine gravitacije i odsustva
gravitacije."
Žena Džeka Krejla se umeša. "Džozefina Mekrej, nećeš valjda da rizikuješ život u brodu na atomski
pogon?"
"Zašto da ne, draga? Pa, ti radiš u atomskoj laboratoriji."
"Hmmmpf! U laboratoriji preduzimamo sve mere predostrožnosti. Komisija za transport nikad nije ni
trebalo da dozvoli uvođenje ekspresa. Možda sam staromodna, ali ja ću se vratiti kako sam i došla - u starim
dobrim raketama, preko Terminala i Supranjujorka."
"Nemoj je plašiti, Ema", prigovori Krejl. "Ispravili su greške na tim brodovima."
"Nisu dovoljno. Ja..."
"Nema veze", prekide je Alan. "Stvar je gotova, i mi još moramo da stignemo do poletališta
ekspresa. Zbogom svima! Hvala za ispraćaj. Bilo je sjajno poznavati vas. Ako se vratite u Božju zemlju,
potražite nas."

"Zbogom deco!"
"Zbogom Džo... Zbogom Alane."
"Pozdravite mi Brodvej!"
"Pišite kad stignete."
"Zbogom."
"Aloha - i vreli motori!"
Pokazali su svoje karte, ušli u vazdušnu komoru i popeli se u šatl između Lejporta i lansirne rampe.
"Držite se, narode", povika vozač šatla preko ramena, i Džo i Alan užurbano se smestiše u sedišta. Komora se
otvori; tunel ispred njih nije imao vazduha. Pet minuta kasnije, uspinjali su se tridesetak kilometara dalje, iza
brda koja su zaklanjala Luna Siti od radioaktivnih naleta ekspresnih brodova.

U Vrapcu su delili sobu sa porodicom misionara. Velečasni dr Simons osećao se obaveznim da

objasni zbog čega putuju u takvom luksuzu. "To je zbog deteta", reče im on, dok je njegova žena smeštala
malu devojčicu u malo akceleratorsko sedište smešteno, na razvlačenje, između sedišta roditelja. "Pošto
nikad nije bila u svemiru, nismo smeli da rizikujemo da posle toga danima bude bolesna." Na upozoravajuću
sirenu, svi se vezaše. Džo oseti kako joj srce lupa. Konačno... Posle toliko vremena!
Motori zabrujaše, potiskujući ih u sedišta. Džo nije imala pojma da se može osećati tako teškom.
Ovo je bilo gore, mnogo gore, nego prošli put. Beba je plakala za sve vreme ubrzavanja, u neizrecivom strahu
i neprijatnosti.
Posle nemerljivog protoka vremena, odjednom postadoše laki kao perce - brod beše ušao u
slobodan let. Kada joj se strašna neraskidiva težina podigla sa grudi, Džoino srce postade isto tako lako kao i
njeno telo. Alan otkopča pojas i uspravi se. "Kako si, mala?"
"Oh, dobro!" Džo se takođe odveza i pogleda ga u oči. Potom štucnu. "To jest, mislim da sam
dobro."
Page 41
 Buduća istorija 2
Pet minuta kasnije, u njoj više nije bilo nikakve sumnje; samo je želela da umre. Alan iziđe iz
prostorije i potraži brodskog hirurga, koji joj dade injekciju. Alan sačeka da droga počne da deluje, a onda ode
u bar da isproba svoj sopstveni recept za mučninu - Madersilov lek protiv morske bolesti, uz dodatak
šampanjca. Morao je, međutim, priznati da ova dva poznata 'leka' ne deluju na njemu - ili, možda, nije trebalo
da ih meša.
Mala Glorija Simons ne beše osetila nikakvu mučninu; čak, činilo joj se da je biti bez težine baš
zabavno, te se odbijala od poda, plafona i zidova kao probušeni balon. Džo na trenutak pomisli da zadavi dete,
ukoliko joj dolebdi nadohvat ruku - ali, nije imala snage.
Usporavanje, ma koliko ih činilo tromim, bilo je dobrodošlo osveženje posle mučnine - izuzev za
malu Gloriju. Ponovo je plakala, od straha i bola, dok je majka davala sve od sebe da joj objasni šta je
posredi. Njen otac se molio.
Posle dugo, dugo vremena, brod se lagano zatrese i začu se zvuk sirene. Džo uspe da podigne
glavu. "Šta je bilo? Neka nezgoda?"
"Mislim da nije. Izgleda da smo sleteli."
"Nemoguće! Još uvek kočimo - teška sam kao olovo."
Alan se setno osmehnu. "Kao i ja. Zemaljska gravitacija - sećaš se?"
Beba je nastavljala da plače.

Oprostili su se sa porodicom misionara, pošto je gospođa Simons odlučila da sačeka stjuardesu iz

letelice. Mekrejovi se isteturaše iz broda, oslanjajući se jedno na drugo. "Ovo ne može biti samo gravitacija",
prigovori Džo, nogu uhvaćenih u nevidljivom živom blatu. "Prošla sam kroz zemaljsko ubrzanje u Y-centrifugi
kod kuće - mislim, u Luna Sitiju. Osećamo slabost zbog svemirske bolesti."
Alan se uspravi. "To je to. Dva dana nismo nšta jeli."
"Alane... zar ni ti nisi ništa jeo?"
"Ne. Ne redovno, da se tako izrazim. Jesi li gladna?"
"Kao vuk."
"Šta kažeš na ručak kod 'Kina'?"
"Divno. Oh, Alane, kod kuće smo!" Suze ponovo počeše da joj teku.
Ponovo su ugledali Simonse, pošto su se spustili niz dolinu Hadson i stigli do Velike centralne
stanice. Dok su čekali da im dostave prtljag, Džo vide velečasnog kako teško izlazi iz narednog tunela, noseći
ćerku, sa ženom iza sebe. Pažljivo je spustio dete, i Glorija ostade nekoliko trenutaka da stoji, drhteći na
svojim punačkim nožicama, a onda se sruši na zemlju. Ležala je tako, tiho plačući.
Svemirac - pilot, po uniformi - zaustavi se i sa sažaljenjem pogleda dete. "Rođena je na Mesecu?"
upita on."
"Da, gospodine, jeste." Simonsova ljubaznost nadvladavala je sve muke.
"Pokupite je i nosite. Moraće ponovo da nauči da hoda." Pilot tužno odmahnu glavom i produži
dalje. Simons je izgledao još uznemireniji, a onda sede na zemlju pored deteta, ne obazirući se na prljavštinu.
Džo se oseti preslabom da im pomogne. Potražila je pogledom Alana, ali je on bio zauzet; torba im
beše stigla. Bila mu je pored nogu i on poče da je podiže, a onda se, odjednom, oseti glupo. Kao da je bila
prikovana za pod. Znao je šta je u njoj - rolne mikrofilmova i kolor-filma, nekoliko suvenira, pribori za ličnu
higijenu, razne nezamenljive stvari - sve zajedno, oko dvadeset pet kilograma. Nije moglo biti toliko teško
koliko je izgledalo.
Ali, jeste. Bio je zaboravio je šta je dvadeset pet kilograma na Zemlji.
"Treba li vam nosač, gospodine?" Čovek je bio sedokos i mršav, ali s lakoćom podiže torbu. Alan
pozva ženu: "Dođi, Džo", i stade da prati nosača, osećajući se budalasto. Nosač uspori, da se uskladi sa
Alanovim nesigurnim koracima.
"Tek ste stigli sa Meseca?" upita on.
"Da."
"Imate rezervaciju?"
"Ne, nemamo."
"Držite se mene. Imam prijatelja na recepciji 'Komodora'." Potom ih je odveo do Konkorsa, a odatle
i do hotela.
Bili su previše umorni da bi se uputili na ručak, i Alan je zatražio da im obed donesu u sobu. Posle
toga, Džo zaspa u vrućoj kupci i on ju je jedva izneo - dopadala joj se lakoća koju joj je voda pružala. Ipak,
uspeo je da je uveri da je ležaj od gumene pene isto tako dobar. Vrlo rano otišli su na spavanje.
Ona se probudi, odjednom uznemirena, oko četiri izjutra. "Alane! Alane!"
"A? Šta je bilo?" Ruka mu nađe prekidač za svetlo.
"Uh... izgleda, ništa. Sanjala sam da smo opet u brodu, i da su motori otkazali na pola puta. Alane,
zbog čega je ovde tako zagušljivo? Glavobolja me rastura."
"A? Ne može biti zagušljivo. Imamo rashladne uređaje..." On onjuši vazduh. "I ja, takođe, imam
Page 42
 Buduća istorija 2
glavobolju", priznade on.
"Pa, uradi nešto. Otvori prozor."
On izađe iz kreveta, zadrhta kada oseti hladan vazduh, i brzo se vrati pod pokrivače. Pitao se da li
može ponovo da zaspi uz huk grada koji je dopirao kroz prozor, kada se njegova žena ponovo oglasi.
"Alane?"
"Da. Šta je sad?"
"Dušo, hladno mi je. Mogu li da dođem kod tebe?"
"Naravno."

Sunce je prodiralo kroz prozor, toplo i blago. Kada mu je dotaklo oči, on se probudi i zateče svoju
ženu pored sebe, već budnu. Ona uzdahnu i promeškolji se. "Oh, dragi, pogledaj! Plavo nebo... Kod kuće
smo. Već sam zaboravila kako je divno."
"Divno je ponovo biti kod kuće, svakako. Kako se osećaš?"
"Mnogo bolje. A ti?"
"U redu, valjda." On zbaci pokrivač.
Džo zacvili i vrati ih. "Nemoj to da radiš!"
"A?"
"Mamin veliki dečko neka iziđe iz kreveta i zatvori prozor, dok mama ostane ovde ispod pokrivača."
"Pa... u redu." Lakše je hodao nego sinoć - ali je ipak prijalo vratiti se u krevet. Kad se ponovo našao
u njemu, on dohvati telefon i povika: "Posluga!"
"Izvolite", odgovri mu slatki kontraalt.
"Sok od narandže i kafa za dvoje - još jedna kafa - kajgana od šest jaja, i tost. Pošaljite i 'Times' i
'Evening Post'."
"Za deset minuta."
"Hvala." Pregradak za isporuku zazvoni dok se brijao. On se javi i posluži Džoi doručak u krevetu.
Kada su završili s jelom, on spusti novine i reče: "Možeš li da izvučeš nos iz tog časopisa?"
"Sa zadovoljstvom. Ta prokleta stvar je i prevelika i preteška."
"Zbog čega ne naručiš specijalno izdanje, da ti ga šalju iz Luna Sitija? Ne bi bilo više od osam do
devet puta skuplje."
"Ne budi lud. Šta ti je na umu?"
"Šta kažeš na to da iziđeš iz tog udobnog, malog gnezda i odeš sa mnom u prodavnicu po odeću?"
"Jok. Ne, ne izlazim napolje u mesečevom odelu."
"Plašiš se da ne bulje u tebe? Postaješ stidljiva u poznim godinama?"
"Ne, ne daj Bože... Samo odbijam da iziđem na spoljni vazduh u dvesto grama najlona i paru
sandala. Najpre hoću neku topliju odeću." Ona se još dublje uvuče ispod pokrivača.
"Savršena pionirka. Hoćeš li da ti pošaljem krojačicu?"
"Ne možemo to sebi priuštiti. Čuj... Ti ionako ideš, pa mi kupi bilo kakvu staru krpu, samo da je
topla."
Mekrej, međutim, ostade tvrdoglav. "Već sam jednom pokušao da ti kupujem stvari."
"Samo ovog puta, molim te. Idi do Saksa i uzmi neku haljinu za ulicu od plave žersejske vune,
veličina deset. I nekoliko hulahopki."
"Pa... u redu."
"Takvog te volim. Neću se žaliti. Imam spisak, dugačak kao tvoja ruka, ljudi koje sam obećala da
pozovem, vidim ili da ručam sa njima."
Najpre je otišao da nešto kupi za sebe; njegov šorts i majica izgledali su topli taman koliko i
slamnati šešir u snežnoj oluji. Nije bilo stvarno hladno i na suncu je čak bilo prilično toplo, ali se ipak činilo
hladnim čoveku naviklom na stalnih dvadeset jedan stepen. Sve vreme, pokušavao je da ostane pod zemljom,
ili, bar, pod zakriljenim delom Pete avenije.
Podozrevao je da ga je prodavac opremio odećom u kojoj je izgledao kao ludak. Ali, bila je topla. I
isto tako teška; doprinosila mu je bolu u grudima i terala ga da hoda još nesigurnije. Pitao se koliko će mu
dugo trebati da ponovo uzmogne da hoda normalno.
Prodavačica majčinskog izgleda postarala se za Džoinu narudžbinu i prodala mu je i toplu kapu za
nju. Pošao je natrag, savijajući se pod paketima i uzalud pokušavavši da uhvati zemaljski taksi. Svi su bili u
takvoj žurbi! Jednom umalo da ga obori jedan junoša. "Pazi malo, matori!" brecnu se on i odjuri, pre no što
mu je mogao odgovoriti.
Vratio se, sa stravičnim bolom i razmišljajući o toploj kadi. Nije je dobio; Džo je imala gošću.
"Gospođo Eplbi, moj muž... Alane, ovo je majka Eme Krejl."
"Oh, kako ste, doktore... Ili da kažem 'profesore'?"
"Nijedno..."
"Kada sam čula da ste u gradu, nisam mogla da čekam da čujem sve o mojoj jadnoj maloj. Kako
Page 43
 Buduća istorija 2
je? Je li mršava? Da li dobro izgleda? Te današnje devojke... Stalno sam joj govorila da mora malo da izlazi -
ja šetam u parku svakog dana - i pogledajte me. Poslala mi je sliku - tu mi je negde; bar mislim da mi je tu - i
uopšte ne izgleda dobro, mislim da je pothranjena. Ta sintetička hrana..."
"Ona ne jede sintetičku hranu, gospođo Eplbi."
"... mora biti neizdržljivo, sigurna sam... Da ne pominjem ukus. Šta ste rekli?"
"Vaša ćerka ne živi na sintetičkoj hrani", ponovi Alan. "Sveže voće i povrće stvari su kojih u Luna
Sitiju imamo na pretek... Fabrika za preradu vazduha, znate."
"Baš sam to govorila. Priznajem da baš ne shvatam kako dobijate hranu iz aparata za preradu
vazduha na Mesecu..."
"U Mesecu, gospođo Eplbi."
"... ali, sigurno da ne može biti zdravo. Naš kućni aparat za prečišćavanje vazduha uvek se kvari i
proizvodi najužasnije mirise - jednostavno nepodnošljivo, dragi moji - čovek bi pomislio da mogu napraviti
jednostavnu spravicu kao što je prečistač vazduha, tako da... Naravno ako još očekujete i da pravi sintetičku
hranu..."
"Gospođo Eplbi..."
"Da, doktore? Šta ste rekli? Nemojte se samo..."
"Gospođo Eplbi", nastavi Mekrej očajno, "fabrika za preradu vazduha u Luna Sitiju zapravo je
hidroponska farma, sa tankovima u kojima rastu biljke - znate, sav onaj zeleniš. Biljke uzimaju ugljen-dioksid
iz vazduha i vraćaju kiseonik."
"Ali... Jeste li sigurni, doktore? Sigurna sam da je Ema rekla..."

"Sasvim siguran."
"Pa... Ne pretvaram se ja da razumem takve stvari... Ja sam vam više umetnički tip. Jadni Herbert,
često je govorio - Herbert je bio Emin otac... Naprosto umotan u svoju nauku, iako sam se ja uvek starala da
sluša dobru muziku i čita prikaze najboljih knjiga. Bojim se da se Ema uputila njegovim stopama - želela bih
da se mane tog glupog posla kojim se bavi. Teško da je to posao za žensko, zar se ne slažete, gospođo
Mekrej? Svi ti atomi i neutomi i stvarčice koje lebde u vazduhu. Sve sam pročitala o njima u članku u 'Ssience
Made Simple', i..."
"Ona je prilično dobra u tome i izgleda da voli sve to."
"Pa da, pretpostavljam. To je najvažnije, biti zadovoljan onim što radiš, bez obzira koliko je to glupo.
Ipak, brinem se za njeno dete - odvojeno od civilizacije, bez ikog sličnog sebi da može da razgovara sa njim,
bez pozorišta, bez kulturnog života, bez društva..."
"Luna Siti raspolaže stereo zapisima svih uspešnih brodvejskih predstava." U Džoinom glasu mogla
se razabrati izvesna oštrina.
"Oh! Stvarno? Ipak, draga, nije u pitanju samo odlazak u pozorište; radi se i o finom društvu. Znate,
kada sam ja bila devojčica, moji roditelji..."
"Već je jedan sat...", primeti Alan naglas. "Draga, jesi li ručala?"
Gospođa Eplbi naglo ustade. "Oh, Bože! Moram da bežim. Moja dizajnerka - takav tiranin, ali
genije; moram vam dati njenu adresu. BIlo je očaravajuće, dragi moji, i ne mogu vam se dovoljno zahvaliti što
ste mi ispričali o mojoj jadnoj maloj. Zaista bih želela da je razumna kao vas dvoje; ona zna da sam uvek
spremna da je primim u kuću - kao i njenog muža. Pa, svratite ponekad da se vidimo. Volim da pričam sa
ljudima koji su bili na Mesecu..."
"U Mesecu."
"Osećam se bliže mojoj maloj. Zbogom, onda."
Pošto je zaključala vrata za svojom gošćom, Džo reče: "Alane, treba mi piće."
"Pridružiću ti se."

Džo je skratila svoju kupovinu; bilo je previše zamorno. Oko četiri sata vozili su se po Centralnom
parku, uživajući u jesenjem krajoliku uz lenjo kloparanje konjskih kopita. Helikopteri, golubovi, linija na nebu
gde beše prošla raketa za Antipod, činili su prizor idiličnim u svojoj lepoti i smirenosti. Džo proguta knedlu i
prošapta: "Alane, nije li divno?"
"Naravno. Sjajno je vratiti se kući. Hej, jesi li primetila da su ponovo raskopali 42. ulicu?"

Kada su se vratili u sobu, Džo se sruči na krevet, dok Alan skinu cipele. Seo je, masirajući stopala i
rekao: "Ići ću bosonog čitave večeri. Bože, kako me noge bole."
"I moje. Ali, dragi, idemo kod tvog oca."
"A? Oh, do đavola, zaboravio sam. Džo, šta te je spopalo? Pozovi ga i otkaži mu. Još smo polumrtvi
od putovanja."
"Ali, Alane, pozvao je gomilu tvojih prijatelja."
"Gluposti! Nemam nijednog pravog prijatelja u Njujorku. Pomeri odlazak tamo za iduću nedelju."
Page 44
 Buduća istorija 2
"'Iduću nedelju'... Hm-hmmm... Čuj, Alane, hajde da odmah odemo na selo." Džoini roditelji behu
im ostavili jedno gnezdašce u Konektikatu... jednu staru farmu.
"Mislio sam da želiš nekoliko nedelja pozorišta i koncerata. Otkud ta iznenadna promena?"
"Pokazaću ti." Ona ode do prozora, koji je još od podneva stajao otvoren. "Pogledaj ovaj prozor."
Ona ispisa njihove inicijale po prljavštini na prozorskoj dasci. "Alane, ovaj grad je prljav."
"Ne možeš očekivati da deset miliona ljudi ne podigne malo prašine."
"Ali, mi to udišemo punim plućima... Šta se desilo sa zakonima o kontroli smoga?"
"Ovo nije smog; to je obična gradska prljavština."
"Luna Siti nikad nije bio ovakav. Tamo sam mogla da nosim belu haljinu dok mi ne dosadi. Ovde ne
bi izdržala ni jedan jedini dan."
"Manhatan nema krov - kao ni filtere u svakom otvoru za ventilaciju."
"Pa, trebalo bi da ima. Ili se gušim ili se smrzavam."
"Mislio sam da jedva čekaš da osetiš kišu na licu?"
"Ne budi dosadan. Želim je u čistoj, zelenoj prirodi."
"U redu. Ionako nameravam da započnem sa pisanjem svoje knjige. Nazvaću tvog agenta za
nekretnine."
"Zvala sam ga jutros. Možemo se useliti kad hoćemo; počeo je da je sređuje čim je primio moje
pismo."

Bila je to večera 'na nogama' u kući njegovog oca, iako je Džo smesta sela i čekala da joj donesu
hranu. I Alan je želeo da sedne, ali ga je njegov položaj počasnog gosta prisiljavao da ostane na bolnim
nogama. Otac ga je odvukao do bifea. "Evo, sine, probaj ovu guščju džigericu. Trebalo bi da ti prija, posle
tolike dijete na zelenom siru."
Alan se složi da je dobra.
"Čuj, sine, trebalo bi da ispričaš ponešto ovim ljudima o svom boravku tamo."
"Bez govora, tata. Neka čitaju 'National Geographics'."
"Gluposti!" On se okrenu. "Tišina, svi! Alan će nam reći nešto o tome kako žive Mesečari."
Alan se ugrize za usnu. Naravno, građani Luna Stija koristili su taj izraz jedni za druge, ali ovde je
zvučao drugačije. "Pa, zaista nemam ništa da kažem. Nastavite da jedete."
"Ti pričaj, a mi ćemo jesti."
"Pričaj nam o Luda Sitiju."
"Jesi li video Čoveka-sa-Meseca?"
"Hajde, Alane, kako je to živeti na Mesecu?"
"Ne 'na Mesecu' - u Mesecu."
"U čemu je razlika?"
"Pa, ni u čemu, čini mi se." On zastade; zaista nije bilo načina da objasni zbog čega kolonisti sa
Meseca toliko naglašavaju da žive ispod površine satelita - ali ga je drugačije izražavanje nerviralo kao što
'Frisko' nervira čoveka iz San Franciska. "'U Mesecu' je izraz koji mi koristimo. Ne provodimo mnogo vremena
na površini, izuzev zaposlenih u Opservatoriji Ričardson, nadzornika i još nekih. Stambene četvrti, prirodno,
nalaze se ispod površine."
"Zašto 'prirodno'? Zar se plašite meteora?"
"Otprilike kao što se vi plašite munje. Idemo pod zemlju radi izolacije od toplote i hladnoće i radi
lakšeg hermetičkog zatvaranja. I jedno i drugo jeftinije je i lakše ispod površine. Tlo je pogodnije i međuslojevi
se ponašaju kao vakuum u termos boci. To je vakuum."
"Ali, gospodine Mekrej", upita ga jedna dama ozbiljnog izgleda, "zar vas ne bole uši kada živite pod
pritiskom?"
Alan prođe rukom kroz vazduh. "Pritisak je isti kao i ovde - sedam i po kilograma."
Ona se na čas zbuni, ali se odmah pribra. "Da, pretpostavljam da je tako, mada je malčice teško
zamisliti. Mislim da bih bila prestravljena da moram da živim u zapečaćenoj pećini. Šta ako dođe do
eksplozije?"
"Održavati pritisak od sedam i po kilograma nije problem; inženjeri rade sa hiljadama kilograma po
kvadratnom santimetru. U svakom slučaju, Luna Siti je izdeljen kao brod. Dovoljno je bezbedno. Holanđani
žive ispod brana; oko Misisipija imaju nasipe. Podzemne železnice, prekookeanski brodovi, avioni - sve su to
veštački načini življenja. Luna Siti se čini čudnim samo zato što je daleko."
Ona zadrhta. "Plaši me sve to."
Napadni čovečuljak se progura i stade ispred ostalih gostiju. "Gospodine Mekrej... Podrazumevajući
da je sve to lepo za nauku, zbog čega bi se, ipak, novac poreskih obveznika bacao na Mesečevu koloniju?"

"Odgovorili ste sami sebi", odvrati Alan lagano.

"Pa, onda, kako to opravdavate? To mi recite, gospodine!"
Page 45
 Buduća istorija 2
"Nije joj potrebno nikakvo opravdavanje; Mesečeva kolonija već se višestruko isplatila. Sve
mesečeve korporacije isplaćaju dividende. Artemis Mines, Spaceways, Spaceways Provisioning Corporation,
Diana Recreations, Electronics Research Company, Lunar Biological Labs, da ni ne pominjem čitav Raderford
- samo ih pogledajte. Priznajem da Cosmic Research Project malčice košta poreske obveznike, budući da se
radi o zajedničkom projektu Harimanove zadužbine i vlade."
"Znači, priznajete. U pitanju je princip."
Alana su noge baš gadno bolele. "Kakav princip? Tokom čitave istorije, istraživanja su se uvek
isplaćivala." On okrenu leđa čoveku i ode da nađe još malo guščje džigerice.
Neki čovek ga dotače po ruci, i Alan prepoznade u njemu svog starog školskog druga. "Alane, stari
moj, čestitam ti kako si sredio starog Bitla. Trebalo mu je to - mislim da je postao neka vrsta radikala."
Alan se nasmeši. "Nije trebalo da izgubim živce."
"Dobro si postupio. Čuj, Alane, sutra uveče izvešću nekolicinu svojih kolega koji žive van grada, na
dva ili tri vruća mesta u gradu. Dođite i vas dvoje."
"Hvala ti mnogo, ali idemo na selo."
"Oh, ne možete da propustite ovu zabavu. Nakon svega, bili ste zakopani na Mesecu; dugujete sebi
malo zabave, posle te mrtvačke monotonije."
Alan oseti kako mu se obrazi žare. "Svejedno ti hvala, ali... Da li si ikada video Zemaljsku sobu u
hotelu 'Mesečevo utočište'?"
"Ne, nisam. Mada, naravno, nameravam da odem kad skupim malo para."
"Pa, to je noćni klub po tvom ukusu. Jesi li nekad video igrača kako skače deset metara uvis i pravi
lagana salta pri padu? Da li si nekad probao mesečarski koktel? Ili video žonglera kako radi pri niskoj
gravitaciji?" Nije mu promaklo kako ga Džo posmatra sa drugog kraja sobe. "Ovaj... izvini, stari. Potreban sam
svojoj ženi." On se okrenu, i istovremeno dobaci preko ramena: "Uzgred budi rečeno, 'Mesečevo utočište' nije
samo za svemirce... Preporučuje ga i Dankan Hajns asocijacija."
Džo je bila veoma bleda. "Dragi, moraš me odvesti odavde. Gušim se. Zaista mi je loše."
"I meni to odgovara." Potom su se svima izvinili i otišli.

Džo se probudila sa kijavicom, pa su uzeli taksi direktno do njene poljske kuće. Ispod njih gomilali
su se niski oblaci, ali iznad njih vreme je bilo divno. Sunce i ravnomerni zvuk rotora povratiše im nešto od
radosti dolaska kući.
Alan prekide lenju tišinu. "Zaista, smešna stvar, Džo. Ne bi me mogla potplatiti da se vratim na
Mesec - ali, eto, sinoć sam primetio da svaki put kad otvorim usta branim Mesečare."
Ona klimnu glavom. "Znam. Stvarno, Alane, neki ljudi se ponašaju kao da je Zemlja ravna. Neki ne
veruju ni u šta, a neki su tako zadrti da je očigledno da ništa ne razumeju... I, što je najgore, ni sama ne znam
koji me soj više nervira."
Bilo je maglovito kad su se prizemljili, ali kuća je bila čista, agent beše potpalio vatru i napunio
frižider. Pijuckali su vruć punč i odmarali svoje umorne kosti deset minuta pošto je helikopter sleteo. "Ovo je",
primeti Alan, istežući se, "baš dobro. Zaista je divno vratiti se kući."
"Aha. Sve je fino, izuzev autoputa." Novi ekspresni i teretni autoput sada je prolazio na manje od
pedeset metara od njihove kuće. Mogli su da čuju velike dizelaše kako premašuju dozvoljenu brzinu.
"Zaboravi na autoput. Okreni mu leđa i gledaćeš pravo u šumu."
Bili su se već dovoljno navikli na Zemljinu težu da mogu da uživaju u kratkim šetnjama po šumi;
pogodovalo im je i dugo, toplo miholjsko leto; čistačica je bila efikasna i uzdržana. Alan beše počeo da radi na
rezultatima trogodišnjeg istraživanja koje je prethodilo knjizi. Džo mu je pomagala sa statistikama i ponovo
otkrivala radosti kuvanja; sanjarila je i odmarala se.
Na dan prvog mraza toalet se zapušio.
Seoski vodoinstalater bio je prisiljen da se pojavi narednog dana. U međuvremenu, služili su se
simpatičnom malom kućicom, ostatkom jednog drugog doba, koja je još stajala iza hrpe drva. Bila je prepuna
paukova, i sa čak previše dobrim provetravanjem.
Vodoinstalater nije delovao ohrabrujuće. "Potrebni su nova septička jama i novi odvod. Daćete mi
pare, pa ću vam jeftino nabaviti delove. Hiljadu petsto, hiljadu šesto dolara. Moram malo da se preračunam."
"U redu je", složi se Alan. "Možete li početi već danas?"
Čovek se nasmeja. "Vidim, gospodine, da ne znate koliko je teško naći materijal i radnu snagu ovih
dana. Ne, na proleće... Čim čim se zemlja odmrzne."
"Ali, čoveče, to je nemoguće! Cena nije važna. Samo vi to uradite."
Meštanin sleže ramenima. "Žao mi je što vam ne mogu pomoći. Do viđenja."
Kada je otišao, Džo eksplodira. "Alane, on ne želi da nam pomogne."
"Pa... možda. Probaću da dovedem nekog iz Norvoka, ili čak iz Njujorka. Ne možeš čitave zime
gacati kroz sneg do Čelične device."
"Nadam se da neću morati."
Page 46
 Buduća istorija 2
"Ne smeš. Već si imala jednu prehladu." On se odsutno zagleda u vatru. "Pretpostavljam da sam ja
za ovo kriv, kao i moj perverzni smisao za humor."
"Kako to misliš?"
"Pa, znaš kako nas stalno zezaju otkako se pročulo da smo kolonijalci. Nije mi mnogo smetalo, ali
nije mi ni prijalo. Sećaš se da sam prošle subote bio otišao do sela?"
"Da. I, šta se dogodilo?"
"Počeli su u berbernici. Najpre sam ih pustio, a onda mi je prekipelo. Počeo sam da im pričam o
Mesecu, najobičnije gluposti - glupave, stare stvari kao što su vakuumski crvi i skamenjeni vazduh. Prošlo je
dosta vremena pre nego što su shvatili da ih cimam - a kad su shvatili, niko se nije smejao. Naš prijatelj, ovaj
seljački vodoinstalater, bio je među njima. Žao mi je."
"Nema veze." Ona ga poljubi. "Ako budem morala da gacam kroz sneg, držaće mi raspoloženje
bar to što si im vratio milo za drago."

Vodoinstalater iz Norvoka jeste bio od koristi, ali kiša, a posle i susnežica, usporili su radove. Oboje
su nazebli. Devetog od tih jadnih dana, dok je radio za stolom, Alan ču Džo kako ulazi kroz zadnja vrata,
vraćajući se iz kupovine. On se vrati poslu, i tek onda primeti da mu nije ni rekla 'Zdravo'. Istog časa, on pođe
da vidi šta se dogodilo.
Zatekao ju je na kuhinjskoj stolici kako tiho plače. "Draga", obrati joj se on odmah, "dušo, šta se
desilo?"
Ona ga pogleda. "Mislila sam da ti ne kažem."
"Istresi nos. Onda obriši suze. Kako to misliš - 'mislila si da mi ne kažeš'? Šta se dogodilo?"
Ona poče, mašuši maramicom. "Kao prvo, prodavac mi je rekao da nema krpa; a onda, kada sam
mu ih pokazala, naprosto je rekao da su 'prodate'. Konačno, spomenuo je kako 'dovlačimo tuđ rad ovamo u
selo i uzimamo hleb iz usta poštenog sveta'."
Džo je na to eksplodirala i ponovila mu šta se Alanu desilo u berbernici sa lokalnim
pametnjakovićima. Prodavac se samo još ukrutio. "'Gospođo, rekao mi je, ne znam da li ste vi i vaš muž bili na
Mesecu ili niste, ali me to ni ne zanima. Ne brinem ja mnogo za takve stvari. U svakom slučaju, niste mi
potrebni kao mušterije'. Oh, Alane, tako sam nesrećna."
"Ne koliko će on biti! Gde mi je šešir?"
"Alane! Ne izlazi iz kuće... Neću da se svađaš."
"A ja neću dozvoliti da te on maltretira."
"Neće više. Oh, dragi, pokušala sam, ali ne mogu više ovde da ostanem. Nisu u pitanju samo
meštani, već i hladnoća i bubašvabe i stalna kijavica. Umorna sam i noge me bole sve vreme." I ona ponovo
poče da plače.
"Hajde, hajde! Otići ćemo, dušo. Otići ćemo na Floridu. Završiću knjigu dok se ti budeš sunčala."
"Oh, ne želim na Floridu. Hoću kući!"
"A? Misliš... Natrag, u Luna Siti?"
"Da. Oh, najdraži, znam da to ne želiš, ali ne mogu više ovo da izdržim. Nisu u pitanju samo
prljavština, hladnoća i kanalizacija kao iz stripova - već nerazumevanje. Nije bilo ništa bolje ni u Njujorku. Ovi
rovaroši naprosto ne znaju ništa."
On joj se nasmeši. "Samo nastavi, mala; radimo na istim talasima."

"Alane!"
On klimnu glavom. "Već sam odavno otkrio da sam Mesečar u duši - ali sam se plašio da ti to
kažem. I mene bole noge - i dosta mi je da se prema meni odnose kao prema nakazi. Pokušao sam da
budem tolerantan, ali ne mogu da podnesem rovaroše. Nedostaju mi ljudi sa stare, dobre Lune. Oni su bar
civilizovani."
Ona klimnu glavom. "Mislim da su to predrasude, ali i ja isto to osećam."
"To nisu predrasude. Budimo iskreni. Šta ti treba da dođeš do Luna Sitija?"
"Karta."
"Pametnice. Ne mislim kao turista; mislim da se zaposliš tamo. Znaš odgovor: pamet. Mnogo košta
da se čovek pošalje na Mesec, ali još više da tamo i ostane. Da bi se to isplatilo, on mora da zaista dosta vredi.
Visok stepen inteligencije, dobar psihološki dosije, superiorno obrazovanje - sve što čini osobu prijatnom,
lagodnom i zanimljivom za društvo. Mi smo razmaženi... Običnu ljudsku zadrtost koju rovaroši smatraju za
normalnu, mi sada ne možemo da podnosimo, zato što Mesečari jesu drugačiji. Činjenica da je Luna Siti
najudobnija životna sredina koju je čovek ikad stvorio tu nije važna - ljudi su važni. Hajdemo kući."
On ode do telefona - staromodnog, samo za govor, bez ekrana - i nazva njujorško odeljenje
Zadužbine. Dok je čekao, sa kruškolikom slušalicom naslonjenim na uvo, ona mu dobaci: "A šta ako nas
odbiju?"
"To me i zabrinjava." Znali su da mesečeve kompanije retko ponovo uzimaju službenike koji su
Page 47
 Buduća istorija 2
jednom dali otkaz; fizički test je, kako se govorkalo, drugi put bio mnogo teži.
"Alo... alo! Zadužbina? Mogu li da razgovaram s odeljenjem za regrutovanje? Alo... ne, ne mogu da
uključim svoj vizor; ova sprava je relikvija iz srednjeg veka. Ovde je Alan Mekrej, fizički hemičar, ugovor broj
1340729. I moja žena Džozefina Mekrej, broj 1340730. Želimo da se ponovo prijavimo. Da, rekoh da želimo
da se ponovo prijavimo... U redu, sačekaću."
"Moli se, dragi, moli se!"
"Molim se... Šta kažete! Moje mesto je još uvek upražnjeno? U redu, u redu! A šta je sa mojom
ženom?" Osluškivao je sa zabrinutim izrazom lica; Džo nije disala. Potom zakloni spravu rukom. "Hej, Džo...
Tvoje mesto je popunjeno. Žele da znaju da li bi uzela privremeni posao mlađeg računovođe?"
"Naravno!"
"Biće u redu. Kada možemo da iziđemo na ispit? U redu, hvala. Do viđenja." On spusti slušalicu i
okrenu se svojoj ženi. "Fizički i psihološki, čim to želimo; profesionalni nisu potrebni."
"Pa, šta čekamo?"
"Ništa." On nazva Norvočku helikoptersku službu. "Možete li da nas odbaciti do Manhatana? Pa, za
ime Boga, zar nemate radar? U redu, u redu, zbogom!" On šmrknu. "Svi taksiji su blokirani zbog lošeg
vremena. Nazvaću Njujork i pokušati da dobijem neki noviji taksi."
Devedeset minuta kasnije, sleteli su na krov Hariman Tauera.
Psiholog je bio veoma srdačan. "Mogli bismo da ovo završimo pre nego vas izlupaju po grudima.
Sedite. Pričajte mi o sebi." On ih sasluša, s vremena na vreme klimajući glavom. "Shvatam. Da li ste opravili
kanalizaciju?"
"Pa, radilo se na njoj."
"Jasni su mi vaši problemi sa stopalima, gospođo Mekrej; i mene lukovi muče ovde. To je vaš pravi
razlog, zar ne?"
"Oh, ne!"
"Pa, gospođo Mekrej..."
"Zaista nije - stvarno. Potrebni su mi ljudi sa kojima mogu da razgovaram, koji me razumeju. Sve
što mi nedostaje jeste moj tip ljudi. Želim da idem kući - i da bih tamo otišla, potreban mi je ovaj posao.
Smiriću se, znam da hoću."
Doktor je izgledao ozbiljan. "A šta je s vama, gospodine Mekrej?"
"Pa... otprilike, ista priča. Pokušavao sam da napišem knjigu, ali ne mogu da radim. Tugujem za
kućom. Želim da se vratim."
Feldman se iznenada nasmeši. "Neće biti teško."
"Mislite da smo primljeni? Ukoliko prođemo fizički?"
"Zaboravite na fizički - vaši ispiti dovoljno su skorašnji... Naravno, moraćete da odete u Arizonu, na
ponovno prilagođavanje i u karantin. Verovatno se pitate zbog čega je tako jednostavno, budući da bi trebalo
da bude teško. Prosto: nisu nam potrebni ljudi koje nazad privlači visoka zarada. Potrebni su nam ljudi koji će
biti srećni i koji će što je moguće duže ostati... Kraće rečeno, potrebni su nam ljudi koji o Luna Sitiju misle kao
o 'domu'. Sada kada ste 'opaljeni Mesečinom', želimo da se vratite." On ustade i ispruži ruku.
Kad su se te noći vratili u 'Komodor', Džo dobi ideju. "Alane... Šta misliš, da li bismo mogli da
dobijemo i svoj stari apartman?"
"Pa, ne znam. Mogli bismo da pošaljemo poruku Stounovoj."
"Pozovi je odmah, Alane. Možemo to sebi da priuštimo."
"U redu! Evo!"
Trebalo je oko deset minuta da se probije veza. Lice gospođice Stoun izgledalo je za nijansu vedrije
kada ih je prepoznala.
"Gospođice Stoun, dolazimo kući!"
Usledila je uobičajena pauza od tri sekunda. "Da, znam. Stiglo je preko trake pre dvadeset minuta."
"Oh... Čujte, da li je naš stari apartman još prazan?" Ponovo su morali da sačekaju.
"Zadržala sam ga... Znala sam da ćete se vratiti - iako sam očekivala da se to dogodi malo kasnije.
Dobro došli kući, Mesečari."
Kada se ekran ispraznio, Džo upita: "Šta je mislila, Alane, da time kaže?"
"Izgleda da smo primljeni, mala. Članovi Lože."
"Valjda... Oh, Alane, pogledaj!" Bila je došla do prozora; iza oblaka, upravo se beše pomolio
Mesec. Bio je tri dana star i Mare Fecunditatis - čuperak kose na potiljku Čoveka-sa-Meseca - bio je otkriven
duž linije praskozorja. Blizu desne ivice tog velikog, mračnog 'mora' nalazila se sitna tačka, vidljiva samo
njihovim unutrašnjim očima - Luna Siti.
Polumesec je visio, smiren i srebrnast, nad visokim zgradama. "Dragi, nije li prekrasno?"
"Naravno. Biće divno vratiti se kući. Ali, nemoj da dobiješ kijavicu."

Page 48
 Buduća istorija 2
'TAKOĐE ŠETAMO PSE'

"Opšte usluge - gospođica Kormet na vezi!" Obratila se ekranu s onom pravom ravnotežom između
prijateljske ljubaznosti i bezlične efikasnosti. Ekran za trenutak zatreperi, a onda se pretvori u stereo sliku
bogate udovice - debele, ljutite, pretoplo obučene i ulenjene.
"Oh, draga", oglasi se slika, "tako sam uznemirena. Pitam se da li mi možete pomoći."
"Uverena sam da možemo", zaprede gospođica Kormet dok je na brzinu procenjivala cenu ženine
odeće i nakita (narav-no, ukoliko su pravi - napravi ona mentalnu zabelešku) i zaključi da bi ovaj klijent mogao
biti isplativ. "A sada, upoznajte me sa svojim problemima. Najpre vaše ime, molim vas." Ona dodirnu dugme
na stolu u obliku potkovice - dugme označeno sa Kreditno odeljenje.
"Ali, sve je tako povezano", insistirala je slika. "Piter je otišao i slomio kuk." Kormet odmah pritisnu
dugme označeno sa Medicinsko odeljenje. "Rekla sam mu da je polo opasan. Nemate pojma, draga moja,
koliko jedna majka može da pati. I to baš sada. Tako mi je nezgodno..."
"Želite li da se pobrinemo za njega? Gde je on sada?"
"Da se pobrinete za njega? Oh, kakva glupost! Memorijalna bolnica će se za to postarati. Dovoljno
smo im već napoklanjali, sigurna sam. Brine me moja večernja zabava. Prinćipesa će se ljutiti."
Svetlo za odgovor iz Kreditnog odeljenja ljutito je treperilo, ali ga Kormet predupredi. "Oh, shvatam.
Sredićemo to za vas. Dajte nam ime, molim vas, vašu adresu i trenutni položaj."
"Ali, zar ne znate moje ime?"
"Mogu da pretpostavim", diplomatski izbeže da odgovori gospođica Kormet, "ali OPŠTE USLUGE
uvek poštuju privatnost svojih klijenata."
"Oh, da, naravno. Baš uviđavno od vas. Ja sam gospođa Pitera van Hogbejna Džonsona." Kormet
se uzdrži od reakcije. Nije bilo potrebe da se za ovu konsultuje Kreditno odeljenje. Uprkos tome, njen kredit
smesta zablješta: AAA - neograničen. "Ipak, ne vidim šta biste vi mogli da uradite", nastavi gospođa Džonson.
"Ne mogu da budem na dva mesta istovremeno."
"OPŠTE USLUGE baš vole teške zadatke", stade je uveravati Kormet. Pa... ukoliko biste me
upoznali sa pojedinostima..."
Izmamila je i iscedila iz nje srazmerno povezanu priču. Njen sin Piter III, pomalo zarđali Petar Pan,
čije su crte lica bile poznate Grejs Kormet tokom godina stereogravura, obučen u svaki zamisliv kostim koji bi
postao popularan među dokoličarskim bogatašima, bio je tako nepromišljen da odabere baš po podne pre
majčine najvažnije socijalne dužnosti da se sredi - i to ozbiljno. Pored toga, bio je i tako neosećajan da to uradi
pola kontinenta daleko od svoje mater.
Kormet postepeno shvati da se tehnika gđe Džonson za držanje svog sina pod svojim palcem
sastojala u tome da odjuri do njega u bolnicu i, usput, da mu odabere medicinske sestre. Međutim, njena
večernja zabava predstavljala je vrhunac nekoliko meseci pažljivog planiranja. I, šta sada da radi?
Kormet podseti sebe da su napredak OPŠTIH USLUGA, baš kao i njena nimalo zanemarljiva
primanja, u velikoj meri bili zasnovani na gluposti, nedostatku odlučnosti i lenjosti osoba kao što je ovaj blesavi
parazit - sve vreme, pri tom, objašnjavajući kako bi OPŠTE USLUGE zaista volele da njena zabava bude i
njen pun društveni uspeh; i tako, postaviće prenosni stereo ekran prirodne veličine u njenoj sobi za primanje,
da bi se mogla pozdraviti sa gostima i izviniti se dok bude išla kod svog sina. Gospođica Kormet takođe će se
postarati da nađe najprikladnijeg društvenog službenika i zaduži ga za samu zabavu - neko ko i sam poseduje
besprekoran položaj u društvu, ali čija povezanost sa OPŠTIM USLUGAMA nije nikome poznata. Uz pravilan
postupak, nesreća bi se mogla pretvoriti u pravi trijumf, donoseći gospođi Džonson ugled, istovremeno, i
veoma sposobne domaćice i brižne majke.
"Aviokola će biti pred vašim vratima za dvadeset minuta", dodade ona, dok je uključivala Transport,
"da vas odvedu do raketne luke. Jedan od naših mlađih ljudi takođe će doći da ga, dok se budete prebacivali
do luke, upoznate sa dodatnim pojedinostima. Imaćete zasebnu prostoriju, a i mesto za vašu pomoćnicu biće
rezervisano na letu u 16:45 za Njuark. Možete se sad sasvim opustiti. OPŠTE USLUGE će se pobrinuti za
sve."
"Oh, hvala ti, draga. Bila si mi od velike pomoći. Nemaš pojma kakve sve odgovornosti ima osoba
mog položaja."
Kormet zacokta sa profesionalnim razumevanjem, istovremeno razmišljajući kako bi se na ovoj
staroj moglo još nešto zaraditi. "Izgledate isceđeno, madam", primeti ona zabrinuto. "Šta kažete, da vam se na
putovanju pridruži jedna maserka? Da li vam je zdravlje osetljivo? Možda bi fizioterapeut bio još bolji."
"Zaista ste uviđavni!"
"Poslaću ih oboje", odluči gospođica Kormet, i isključi se, pomalo žaleći što nije predložila i
specijalni let raketom. Specijalne cene, nepomenute u glavnom cenovniku, određivale su se na osnovu
'bonusa'. U ovakvim slučajevima, 'bonus' je iznosio onoliko koliko je stranka mogla da plati.
Prebacila se na Izvršno odeljenje; mladić spremnih očiju ispuni ekran. "Spremi se za prenos, Stive",
reče mu ona. "Specijalne usluge, trostruko A. Počela sam sa osnovnim uslugama."
Page 49
 Buduća istorija 2
Momak izvi obrve. "Trostruko A - sa bonusima?"
"Bez sumnje. Izmuzi ovu matoru topovnjaču... ali, pažljivo. I, znaš... klijentkin sin je u bolnici. Proveri
mu medicinske sestre. Ukoliko makar jedna od njih ima i trunčicu seksualne privlačnosti - šutni je i nađi neku
nakazu."
"Ukapirao, mala. Počni sa prenosom."
Ona ponovo očisti ekran. 'Dostupni-za-usluge' sijaličica na njenoj kabini automatski se prebaci na
zeleno, ali, gotovo istog časa, ponovo se upali crvena sijaličica i jedna nova prilika pojavi se na njemom
ekranu.
Ovog puta nije bio nikakav glupan. Grejs Kormet ugleda dobro negovanog čoveka u srednjim
četrdesetim godinama, uskog struka, lukavih očiju, mišićavog ali gradskog držanja. Kapuljača njegove
službene jutarnje odeće bila je zabačena sa proračunatom nemarnošću. "OPŠTE USLUGE", oglasi se ona.
"Gospođica Kormet na vezi."
"Oh, gospođice Kormet", započe on, "moram da vidim vašeg šefa."
"Šefa centrale?"
"Ne, želim da vidim predsednika OPŠTIH USLUGA."
"Da li biste meni rekli šta želite? Možda vam i ja mogu pomoći."
"Izvinite, ali ne mogu da objašnjavam. Moram ga videti, i to smesta."
"OPŠTE USLUGE žale, ali gospodin Kler je vrlo zauzet čovek; nemoguće ga je videti bez
zakazanog sastanka i prethodnog objašnjenja."

"Da li snimate?"
"Naravno."
"Onda vas molim da prestanete."
Iznad konzole, tako da ga i klijent može videti, ona isključi aparat za snimanje. Ispod stola,
međutim, ponovo ga uključi. Od OPŠTIH USLUGA ponekad se tražilo da se upuste i u nezakonite radnje;
njeni poverljivi službenici nisu smeli da rizikuju. On izvuče nešto iz svoje odore i pokaza joj. Stereo efekat učini
da je izgledalo kao da se mašio nečeg izvan ekrana.
Obučeni izraz lica uspe da joj prikrije iznenađenje - bio je to znak planetarnog službenika - i boja
značke bila je zelena.
"Sve ću srediti", složi se ona.
"Vrlo dobro. Možete li me naći i sprovesti iz čekaonice? Za deset minuta?"
"Biću tamo, gospodine... gospodine..." Međutim, on se već beše isključio.
Grejs Kormet nazva šefa centrale i zatraži predah, a onda, sa svojom vezom isključenom, ona
izvuče traku sa tajnim snimkom maločašnjeg razgovora. Posmatrala ga je neko vreme, kao da se dvoumi, a
onda ga ubaci u otvor na vrhu svog stola gde snažno magnetsko polje izbrisa zapis sa mekog metala.
Neka devojka uđe u kabinu sa zadnje strane. Bila je plava i lepa, premda je delovala pomalo sporo i
tupavo. Međutim, nije bila nijedno od toga. "Jesi li u redu, Grejs", upita ona. "Imaš nešto da mi predaš?"
"Nemam. Tabla je čista."
"Šta ti je? Jesi li bolesna?"
"Nisam." Bez daljih objašnjenja Grejs napusti kabinu, prođe pored drugih kabina u kojima su se
nalazili operatori sređujući na hiljade specijalnih usluga, i uđe u veliku salu gde je radilo na stotine
katalog-operatora. Ovi nisu imali tako skupu opremu kao kabina koju Grejs upravo beše napustila. Jedna
ogromna knjižurina, primerak trenutnog cenovnika svih uobičajenih usluga OPŠTIH USLUGA, kao i obična
zvučna kamera, omogućavali su katalog-operatoru da ljudima obezbedi skoro sve što bi obična mušterija
mogla poželeti. Ukoliko je, ipak, poziv bio van mogućnosti odeljenja kataloga, bio je prebacivan 'aristokratima
snalažljivosti', kao što je bila Grejs.
Pošla je prečicom kroz prostoriju sa glavnom dokumentacijom, niz hodničić između desetina
mašina sa rupičastim karticama, i ušla u dvoranu na tom nivou. Pneumatski lift odbaci je potom do sprata na
kojem se nalazila predsednikova kancelarija. Predsednikova prijemna sekretarica je ne zaustavi, očigledno je
ni ne najavljujući. Međutim, Grejs ipak primeti da su devojčine ruke zauzete kucanjem nečega na računaru.
Operatori na centrali ne ušetavaju tek tako u kancelariju predsednika milijarderske korporacije.
Međutim, OPŠTE USLUGE nisu bile organizovane kao bilo koja druga poslovna firma na svetu. To jeste, sui
generis, bio posao kod kojeg je specijalna obuka predstavljala pogodnost koja se računala, kupovala i
prodavala; međutim, opšta snalažljivost i brz um bili su najvažniji. U hijerarhiji kompanije Džej Kler,
predsednik, bio je prvi, njegov pomoćnik, Sonders Frensis, stajao je kao drugi, dok je nekoliko desetina
operatora - od kojih je jedna bila i Grejs - koji su primali pozive na neograničenoj centrali, dolazili odmah posle
njih dvojice. Oni, zajedno sa terencima koji su se starali za najteže specijalne usluge - oni su, u stvari,
predstavljali jedinstvenu grupu, u kojoj su se smenjivali bez ikakve diskriminacije.
Posle njih dolazilo je na desetine hiljada službenika širom planete, od glavnog računovođe, šefa
pravnog odeljenja, glavnog nadzornika dokumentacije, pa preko lokalnih upravnika i katalog-operatora, sve do
Page 50
 Buduća istorija 2
poslednjih klasifikovanih zaposlenih - stenografa spremnih da uzmu zabeleške gde i kada im se kaže, žigoloa
spremnih da zauzmu prazno mesto za večerom i čoveka koji je iznajmljivao armadile i trenirao buve.
Grejs Kormet uđe u Klerovu kancelariju. Bila je to jedina prostorija u zgradi koja nije bila pretrpana
elektromehaničkim snimcima i komunikacionom opremom. Nije, zapravo, sadržala ništa, izuzev stola
(praznog), nekoliko stolica i stereo ekrana, koji je, kad se nije koristio, izgledao kao čuveni Krancov Plačući
Buda. Original se, u stvari, nalazio u donjem podrumu, tri stotine metara niže.
"Zdravo, Grejs", pozdravi je on, i pokaza joj komadić papira. "Reci mi kako ti se čini. Sejns kaže da
je bedno." Sonders Frensis pomeri svoj blagi, izbuljeni pogled sa šefa na Grejs Kormet, ali niti potvrdi, niti
ospori njegove reči.
Kormet pročita:

MOŽETE LI IH SEBI PRIUŠTITI?

Možete li sebi priuštiti OPŠTE USLUGE?
Možete li sebi priuštiti da ne koristite OPŠTE USLUGE?????
U ovim vremenima mlaznih brzina, možete li sebi priuštiti
da nastavite da trošite vreme sami kupujući i sami plaćajući račune,
i sami se brinući za svoje životno okruženje?
Mi ćemo se pobrinuti za vašu bebu i nahraniti vam mačku.
Mi ćemo vam platiti stanarinu i kupiti vam cipele.
Mi ćemo poslati pismo vašoj tašti i plaćati vam račune.
Nijedan posao nije za nas prevelik - nijedan nije ni premali...
i sve to neverovatno jeftino!
OPŠTE USLUGE
Nazovite pod H-I-T-N-O
P. S. TAKOĐE ŠETAMO PSE

"Pa?" upita Kler.

"Sejns je u pravu. Zaudara."
"Zašto?"
"Previše logično. Previše otvoreno. Nema privlačnosti."
"Kako ti zamišljaš oglas koji treba da zainteresuje marginalno tržište?"
Ona razmisli za trenutak, a onda uze od njega olovku i napisa:

DA LI ŽELITE DA NEKO BUDE UBIJEN?

(Onda ne zovite OPŠTE USLUGE)
Ali za bilo kakav drugi posao, nazovite pod H-I-T-N-O -
isplati se!
P. S. Takođe šetamo pse.

"Hmmm... pa, možda", složi se Kler oprezno. "Probaćemo ga. Sejnse, daj ovome publicitet B, dve
nedelje, za Severnu Ameriku, i izvesti me kako funkcioniše." Bez i najmanje promene na svom blagom licu,
Frensis sve zapisa svoju beležnicu. "A sada, kao što sam rekao..."
"Šefe", upade Grejs Kormet. "Zakazala sam vam sastanak za..." Ona baci pogled na svoj naprstni
sat. "Da, tačno za dva minuta i četrdeset sekundi. Vladin čovek."
"Usreći ga i šutni ga napolje. Zauzet sam."
"Zelena značka."
On brzo podiže pogled. Čak je i Frensis izgledao zainteresovan. "Pa?" upita Kler. "Imaš li snimak
svog razgovora sa njim?"
"Izbrisala sam ga."
"Jesi? Pa, možda si u pravu. Sviđaju mi se tvoje ideje. Uvedi ga."

Ona klimnu glavom i ode.

Našla je svog čoveka dok je upravo ulazio u javnu čekaonicu i provela ga pored šest kapija, čiji bi
stražari inače zahtevali da se upoznaju sa njegovim identitetom i prirodom posla zbog kojeg dolazi. Kada se
najzad smestio u Klerovoj kancelariji, on pogleda oko sebe. "Mogu li da sa vama razgovaram u četiri oka,
gospodine Kler?"
"Frensis je moja desna noga. Sa gospođicom Kormet već ste razgovarali."
"U redu." On ponovo izvuče zelenu značu i pokaza je. "Imena još nisu neophodna. Uveren sam u
vašu diskreciju."
Predsednik OPŠTIH USLUGA se nervozno uspravi. "Pređimo na posao. Vi ste Pjer Bomont, šef
Page 51
 Buduća istorija 2
Protokola. Da li to iz vlade traže da im se obavi neki posao?"
Na Bomonta ova promena ritma kao da ne ostavi nikakav utisak. "Znači, poznajete me. Vrlo dobro.
Preći ćemo na posao... Vladi je možda potrebno da se uradi jedan posao. U svakom slučaju, ne sme se
dopustiti da naš razgovor procuri..."
"Svi poslovi OPŠTIH USLUGA poverljive su prirode."
"Ovo nije poverljivo; ovo je tajno." On zastade.
"Razumem vas", složi se Kler. "Nastavite."
"Imate zanimljivu organizaciju ovde, gospodine Kler. Verujem da je vaša krilatica da ćete prihvatiti
bilo kakav posao - za određenu cenu."

"Ukoliko je legalan."
"Ah, da, naravno. Ipak, legalan je reč podložna tumačenjima. Divio sam se načinu na koji je vaša
kompanija sredila opremanje Druge plutonske ekspedicije. Neki od vaših metoda su, ovaj, zaista ingeniozni."
"Ukoliko imate neke primedbe na naše postupke, u tom će slučaju najbolje biti da ih prosledite
uobičajenim kanalima, do našeg pravnog odeljenja."
Bomont podiže ruku. "Oh, ne, gospodine Kler - molim vas! Pogrešno ste me shvatili. Nisam
kritikovao; samo sam se divio. Takva snalažljivost! Kakav biste vi bili diplomata!"
"Dosta tričarija. Šta želite?"
Bomont stisnu usne. "Pretpostavimo da treba da zabavite desetak predstavnika svake inteligentne
rase u ovom planetnom sistemu i da želite da svaki od njih bude potpuno srećan i zadovoljan. Da li biste to
mogli da obavite?"
Kler stade glasno razmišljati. "Vazdušni pritisak, vlažnost, gustina radijacije, atmosfera, hemija,
temperatura, kulturni uslovi - sve je to jednostavno. Ali, šta je sa gravitacijom? Mogli bismo koristiti centrifugu
za Jovijance, ali Marsovci i Titanci... Oni su već druga stvar. Nema načina da se smanji zemaljska gravitacija.
Ne, morali biste ih zabavljati u svemiru, ili na Mesecu. A to ih stavlja van naše nadležnosti; nikad ne činimo
usluge van stratosfere."
Bomont odmahnu glavom. "Neće biti izvan stratosfere. Možete uzeti zdravo za gotovo da to treba
da postignete na površini Zemlje."
"Zašto?"
"Da li je običaj OPŠTIH USLUGA da se raspituju zbog čega njihov klijent želi neki poseban tip
usluga?"
"Ne. Izvinite."
"U redu je. Ipak, potrebno vam je još podataka da biste mogli razumeti šta sve treba postići i zbog
čega to mora da bude tajna. Održaće se konferencija, na ovoj planeti, u bliskoj budućnosti - maksimalno
devedeset dana od danas. Dok se održavanje konferencija ne obnaroduje, ne sme se ni slučajno raščuti za
nju. Naime, ukoliko planovi za njeno održavanje dospeju do određenih krugova, biće potpuno besmisleno
uopšte i držati konferenciju. Preporučujem vam da razmišljate o konferenciji kao o okruglom stolu vodećih,
ovaj, naučnika sistema, slične veličine i forme kao što je bila sesija koju je Akademija održavala na Marsu
prošlog proleća. Vi treba da obavite sve pripreme za zabavu delegata, ali pri tom morate, dok ne dođe vreme,
da te pripreme krijete i od svoje sopstvene razgranate organizacije. Što se tiče pojedinosti..."
Međutim, Kler ga prekide. "Izgleda kao da podrazumevate da ćemo prihvatiti taj zadatak? Kao što
ste i sami objasnili, to bi nas moglo uplesti u jedan smešan promašaj. Međutim, OPŠTE USLUGE ne vole
promašaje. Vama je, kao i meni, poznato da ljudi sa mesta sa niskom gravitacijom ne mogu da na mestima sa
visokom gravitacijom provedu više od nekoliko sati, a da pri tom ozbiljno ne ugroze svoje zdravlje.
Međuplanetarni sastanci uvek se održavaju na planetama sa niskom gravitacijom, i tako će i biti."
"Da", odgovori Bomont strpljivo, "do sada je uvek bilo tako. Ali, shvatate li kakav je užasan
diplomatski hendikep za Zemlju i Veneru kada moraju da deluju u tim uslovima?"
"Ne shvatam."
"Nije ni neophodno. Politička psihologija nije vaša briga. Uzmite to zdravo za gotovo, kao i da je
vlada odlučna da se ova konferencija održi na Zemlji."
"Zašto ne na Mesecu?"
Bomont odmahnu glavom. "Nije isto. Iako je pod našom upravom, Luna Siti je ugovorna luka. To
psihološki ne predstavlja istu stvar."
Kler odmahnu glavom. "Gospodine Bomont, čini mi se da ne razumete pravu prirodu OPŠTIH
USLUGA, kao što ni ja ne razumem nijanse diplomatije. Mi ne pravimo čuda, te ih ni ne obećavamo... Mi smo
samo obični službenici nalik na one iz prethodnog veka, s tim što smo udruženi i što brže delujemo. Mi smo
danas ono što su nekad predstavljale sluge, ali nismo duhovi iz Aladinove lampe. Čak nemamo ni laboratorije,
u naučnom smislu te reči. Mi, jednostavno, do najveće mere iskorišćujemo napredak u modernim
komunikacijama i organizaciji, da uradimo ono što se može uraditi." On pokaza rukom na suprotan zid, na
kome je bio izrezbaren stari zaštitni znak profesije - škotski ovčar, koji vuče lanac i njuši stub. "To je suština
Page 52
 Buduća istorija 2
našeg posla. Mi šetamo pse za račun ljudi koji su prezaposleni da bi ih sami šetali. Šetajući pse, moj deda
provukao se kroz čitav koledž. I ja ih još šetam. Ne obećavam čuda, niti se bavim politikom."
Bomont pažljivo ukrsti šake. "Šetate pse uz nadoknadu... Ali, naravno - šetate i moje. Čini se da je
pet kredita za to prilično jeftino."
"I jeste. Ali, sto hiljada pasa, dva puta dnevno - i ubrzo stižete do velike brojke."
"'Brojka' za šetanje ovog 'psa' bila bi pozamašna."
"Koliko?" upita Frensis. Bio je to prvi znak njegove zainteresovanosti.
Bomont ga pogleda. "Dragi moj gospodine, iznos ovog, ovaj, okruglog stola, iznosio bi za ovu
planetu otprilike hiljadu milijardi kredita... Nećemo zaboraviti ni na usta onih koji sade žito, ako mi ne zamerate
na metafori."
"Koliko?"
"Da li bi trideset procenata, plus troškovi, bilo dovoljno?"
Frensis odmahnu glavom. "Može ispasti malo."
"Pa, svakako se neću cenjkati. Recimo da prepustim vama, gospodo - izvinite, gospođice Kormet! -
da odlučite koliko ta usluga vredi. Mislim da se mogu osloniti na vaš planetarni i rasni patriotizam da učinite to
normalnim i prikladnim."
Frensis ne reče ništa, ali je izgledao zadovoljan.
"Samo malo", usprotivi se Kler. "Nismo još prihvatili taj posao."
"Razgovarali smo o ceni", primeti Bomont.
Kler pređe pogledom sa Frensisa na Grejs Kormet, a onda se zagleda u svoje nokte. "Dajte mi
dvadeset četiri sata da vidim da li je to moguće", reče on konačno, "i reći ću vam da li ćemo vam šetati psa."
"Siguran sam", odgovori Bomont, "da hoćete." On namesti svoj ogrtač.

"U redu, pametnjakovići", reče Kler gorko, "uzeli ste ga."

"Želela sam samo da se vratim na teren", reče Grejs.
"Baci ljude na sve, s izuzetkom problema gravitacije", predloži Frensis. "To je jedina začkoljica.
Ostatak je rutina."
"Svakako", složi se Kler, "ali, dobro bi bilo da se ti potrudiš oko toga. Ako ne budeš mogao, u tom
slučaju bacili smo pare na neke veoma skupe pripreme, za koje nam niko neće platiti. Koga hoćeš? Grejs?"
"Valjda", odgovori Frensis. "Ume da broji do deset."
Grejs Kormet ga hladno pogleda. "Postoje trenuci, Sejnse Frensise, kada zažalim što sam se udala
za tebe."
"Držite svoje domaće stvari van moje kancelarije", upozori ih Kler. "Gde počinješ?"
"Hajde da vidimo ko zna najviše o gravitaciji", odluči Frensis. "Grejs, molim te, pozovi dr Kratvola na
ekran."
"Važi", reče ona, prilazeći stereo kontrolama. "U tome je lepota ovog posla. Ništa ne moraš da
znaš; samo moraš da znaš gde da saznaš ono što ti treba."
Dr Kratvol bio je deo stalne postave OPŠTIH USLUGA. Nije imao specifičnih dužnosti. Kompanija
beše uvidela da joj se isplati da mu otvori račun za naučne časopise i za prisustvovanje sastancima koje učeni
održavaju sa vremena na vreme. Kratvolu je nedostajala koncentracija naučnika istraživača; bio je diletant po
prirodi.
Povremeno su mu postavljali pitanja. Uvek bi se isplatilo.
"Oh, zdravo, draga moja!" Ljubazno lice dr Kratvola smešilo se s ekrana. "Čuj... Upravo sam naišao
na jednu veoma zanimljivu stvar u najnovijem broju časopisa 'Nature'. Baca sasvim drugačiju svetlost na
Braunlijevu teoriju..."
"Samo sekund, doco", prekide ga ona. "Žurim se."
"Da, draga?"
"Ko zna najviše o gravitaciji?"
"Na koji to način misliš? Da li hoćeš astrofizičara ili želiš da problem posmatraš sa stanovišta
teorijske mehanike? Čini mi se da bi Farkarson bio čovek za prvu varijantu."
"Hoću da znam kako funkcioniše."
"Teorija polja, a? U tom slučaju, ne treba ti Farkarson. On je pre svega opisni balističar. Radovi dr
Džulijana na tom polju su najautoritativniji, možda i definitivni."
"Gde ga možemo naći?"
"Oh, ne možete. Umro je, jadnik, prošle godine. Veliki gubitak."
Grejs se uzdrža da mu kaže koliki je to stvarno gubitak... "Ko je uskočio u njegove cipele?" upita
ona.
"Ko... šta? Ah, šalila si se! Kapiram. Potrebno ti je ime trenutno najboljeg čoveka na području teorije
polja. Pa, rekao bih da je to O'Nil."
"Gde je on?"
Page 53
 Buduća istorija 2
"Moraću da se raspitam. Poznajem ga pomalo... težak čovek."
"Molim te, proveri. U međuvremenu, ko bi nas mogao malo potkovati u svemu tome?"
"Zašto ne biste probali sa mladim Karsonom, u našem inženjerskom odeljenju? Svojevremeno se
interesovao za te stvari, pre nego što je počeo da radi kod nas. Inteligentan momak - često smo lepo pričali o
tome."
"Učiniću to, doco. Pozovi gazdinu kancelariju čim nađeš O'Nila. Brzo." Potom prekide vezu.

Karson se složi sa Kratvolovim mišljenjem, ali je izgledao neodlučan. "O'Nil je arogantan i

nezgodan za saradnju. Radio sam pod njim. Ipak, nema nikakve sumnje da o teoriji polja i strukturi svemira
zna više nego ijedan drugi živi čovek."
Karson potom bi uveden u uži krug, uz objašnjenje u čemu je problem, ali on priznade da ne vidi
nikakvo rešenje. "Možda samo mi sami pravimo ovo preteškim", napomenu Kler. "Imam nekih ideja. Zaustavi
me ako grešim, Karsone."
"Samo napred, gazda."
"Pa, gravitaciono ubrzanje stvara se blizinom masa... Jesam li u pravu? Normalna zemaljska
gravitacija stvara se blizinom Zemlje. Pa, kakav bi bio efekat da neku veliku masu smestimo iznad jedne
određene tačke nad Zemljinom površinom. Ne bi li, u tom slučaju, ona predstavljala protivtežu Zemljinoj
gravitaciji?"
"Teoretski, da. Ali, trebalo bi da to bude đavolski velika masa."
"Nema veze."
"Ne razumete, gazda. Da bi se u datoj tački potpuno poništilo delovanje Zemljine gravitacije, to bi
zahtevalo još jednu planetu Zemljine veličine - da u toj tački dođe u kontakt sa Zemljom. Naravno, pošto ne
želite da poništite gravitaciju, već samo da je smanjite, dobijate malu prednost ako koristite manju masu čije bi
gravitaciono središte bilo bliže datoj tački nego što bi to bio slučaj sa gravitacionim središtem Zemlje. Ali, ni to
ne bi bilo dovoljno. Dok gravitaciona sila slabi na kvadrat sa povećanjem rastojanja - u ovom slučaju
poluprečnika - privlačna sila koja proističe iz mase raste na kub sa povećanjem prečnika."
"I, do čega nas to dovodi?"
Karson izvadi logaritmar i uze da nekoliko trenutaka nešto sračunava, a onda podiže pogled. "Skoro
se bojim da vam odgovorim. Bio bi vam potreban jedan poveći asteroid, i to od olova, da bilo šta postignete."
"Asteroidima se i ranije manipulisalo."
"Da, ali šta će ga držati tamo gore? Ne, gazda, nema zamislivog izvora energije, ili načina da se on
primeni, koji bi vam omogućio da okačite veliki planetoid nad određenom tačkom iznad Zemljine površine i
zadržite ga tamo."
"Pa, bila je to lepa ideja, dok je trajala", primeti Kler turobno.

Grejsina glatke obrve behu se nabrale dok je pratila razgovor. Sada se, međutim, i ona umeša.
"Koliko sam shvatila, mogli biste efektivnije upotrebiti izuzetno tešku malu masu. Čini mi se da sam negde
čitala o stvarima čiji jedan kubni santimetar teži i čitave tone."
"Jezgro patuljastih zvezda", složi se Karson. "Sve što bi nam bilo potrebno za to, jeste brod
sposoban da za nekoliko dana pređe svetlosne godine, da na neki način iskopa središte zvezde - i nova
prostorno-vremenska teorija."
"Pa, dobro, onda zaboravi."
"Samo malo", umeša se Frensis. "Magnetizam je veoma sličan gravitaciji, zar ne?"
"Pa... jeste."
"Da li bi postojao neki način da namagnetišemo te tipove sa malih planeta? Možda ima nečeg
neobičnog u njihovoj telesnoj hemiji?"
"Zgodna ideja", složi se Karson, "ali, iako njihova unutrašnja građa jeste neobična, nije baš toliko
neobična. I dalje su u pitanju organska stvorenja."
"Valjda. Da golaći imaju krila bili bi golubovi."
Stereo ekran zatrepta, i dr Kratvol im saopšti da se O'Nil može naći u svom letnjikovcu u Portidžu, u
Viskonsinu. Nije ga zvao i ne bi to voleo, izuzev ako gazda to izričito zahteva.
Kler mu zahvali i okrenu se ostalima. "Samo gubimo vreme", reče on. "Posle toliko godina u ovom
poslu, trebalo bi da nešto smislimo, umesto što pokušavamo da rešimo tehnička pitanja. Ja nisam fizičar i baš
me briga kako gravitacija funkcioniše. To je O'Nilov posao. I Karsonov. Karsone, skoči do Viskonsina i zaposli
O'Nila."
"Ja?"
"Ti. Ti si terenac na ovom poslu - sa odgovarajućom platom. Idi do luke - tamo će te čekati raketa i
faksimil kredita. Trebalo bi da možeš da poletiš za sedam ili osam minuta."
Karson stade treptati. "A šta je sa mojim poslom ovde?"
"Inženjersko odeljenje biće upoznato sa tvojim odsustvom, kao i računovodstvo. Kreći."
Page 54
 Buduća istorija 2
Bez odgovora, Karson krenu ka vratima. Dok je došao do njih već je žurio.

Posle Karsonovog odlaska nisu imali ništa da rade sve dok im se on ne javi - to jest, ništa osim da
počnu da zbrajaju podatke o fizičkim i kulturnim pojedinostima triju drugih planeta i četiriju glavnih satelita,
karakterističnim po svom vlastitom gravitacionom ubrzanju. Zadatak, iako nov, nije predstavljao nikakvu
stvarnu poteškoću - ne OPŠTIM USLUGAMA. Negde su postojali ljudi koji su znali odgovore na sve te
probleme. Ogromna, labava organizacija OPŠTIH USLUGA bila je stavljena u pokret da ih pronađe, unajmi i
baci na posao. Bilo koji od operatora opšteg tipa, kao i značajan procenat katalog-operatora mogao bi na sebe
da preuzme takav zadatak i izvrši ga bez ikakvog većeg uzbuđenja i žurbe.
Frensis nazva jednog operatora opšteg tipa. Nije se čak ni mučio da odabere nekog, već je uzeo
prvog slobodnog čoveka čije je ime stajalo na tabli - svi su oni bili sposobni ljudi. Detaljno mu je objasnio
zadatak, i potom istog časa zaboravio na njega. Biće urađeno, i to na vreme. Mašine sa izbušenim karticama
će malo glasnije štektati, stereo ekrani će odbljeskivati i pametni mladi ljudi u svim krajevima Zemlje ostaviće
poslove koje su trenutno radili, da bi iskopali specijaliste koji će obaviti pravi posao.
On se ponovo okrenu Kleru. "Želeo bi da znam šta to Bomont smera", reče mu ovaj. "Konferencija
naučnika - fuj!"
"Mislio sam, Džej, da te politika ne zanima."
"I ne zanima me. Ne dajem ni prebijenu paru za politiku, međuplanetarnu ili bilo kakvu drugu, izuzev
ako nema veze sa poslom. Ali, da znam šta se sprema, možda bih mogao da izvučem veći deo."
"Pa", ubaci se Grejs, "mislim da možete pretpostaviti da svi buđelaroši sa svih planeta dolaze da
podele Galiju na tri dela."
"Da, ali ko treba da izvisi?"
"Mars, valjda."
"Izgleda verovatno. Sa koskom bačenom Venerijancima. U tom slučaju, mogli bismo da se malo
zainteresujemo za Panjupitersku trgovinsku korporaciju."
"Lakše, sinak, lakše", upozori ga Frensis. "Učini to i ljudi mogu početi da se interesuju. Ovo je tajni
posao."
"Valjda si u pravu. Ipak, drži oči širom otvorene. Trebalo bi da postoji neki način da izrežemo naš
komad pite, pre no što se sve ovo završi."
Telefon Grejs Kormet zazvoni i ona ga izvuče iz džepa. "Da?" upita ona.
"Izvesna gospođa Hogbejn Džonson želi da se čuje sa sa tobom."
"Ti se pobrini za nju. Nisam na dužnosti."
"Neće da razgovara ni sa kim, osim sa tobom."
"U redu. Stavi je na gazdin stereo, ali ostani na liniji. Ti ćeš se pobrinuti za nju, pošto sa njom
popričam."
Stereo oživi, otkrivajući debelo lice gđe Džonson, zarobljeno u sredini ravnog ekrana. "Oh,
gospođice Kormet", zavapi ona, "došlo je do neke strašne greške. Na ovom brodu nema stere-uređaja!"
"Biće postavljen u Sinsinatiju. Biće to za otprilike dvadeset minuta."
"Jeste li sigurni?"
"Sasvim sigruna."
"Oh, hvala vam! Pravo je olakšanje razgovarati sa vama. Da znate, razmišljam da vas postavim za
svoju ličnu sekretaricu."
"Hvala vam", odgovori Grejs bezbojnim glasom, "ali, pod ugovorom sam."
"Ah, baš glupavo i zamorno! Pa, možete ga raskinuti."
"Ne, žao mi je gđo Džonson. Zbogom." Ona isključi ekran i ponovo progovori u telefon. "Recite
računovodstvu da joj udvostruče račun. I neću više da pričam s njom." Ona prekide i besno gurnu malu
napravu u svoj džep. "Lična sekretarica!"

Večera beše prošla i Kler se vratio u svoj apartman trenutak pre nego što je Karson pozvao. Frensis
primi poziv u svojoj kancelariji.
"Jesi li uspeo nešto?" upita on, pošto se pojavi Karsonova slika.
"Prilično. Video sam O'Nila."
"Pa? Hoće li da radi za nas?"
"Misliš može li, zar ne?"
"Pa... Može li?"
"E, sad, to i jeste ono čudnovato... Mislio sam da je čitava stvar teorijski nemoguća. Ali, posle
razgovora sa njim, uveren sam da jeste moguća. O'Nil ima novi pristup teoriji polja - stvari koje nikad nije
objavio. Čovek je genije."
"Baš me briga", progunđa Frensis, "da li je genije ili mongoloidni idiot... Može li da postavi nekakav
smanjivač gravitacije?"
Page 55
 Buduća istorija 2
"Mislim da može. Zaista mislim da može."
"Fino. Jesi li ga unajmio?"
"Ne. U tome i jeste caka. Zato sam vas i pozvao. Stvari ovako stoje: slučajno sam ga zatekao u
dobrom raspoloženju, i zato što smo jednom ranije radili zajedno i zato što ga nisam tako često nervirao kao
ostali asistenti, pozvao me je da ostanem na večeri. Razgovarali smo o mnogo stvari (ne možete ga požurivati)
i izložio sam mu predlog. Bio je blago zainteresovan - za ideju, mislim, ne predlog - i raspravaljali smo, ili, pre,
raspravljao je svoju teoriju. Međutim, neće da radi na njoj."
"Zašto? Valjda zato što mu nisi ponudio dovoljno novaca? Pa, bolje da mu udovoljimo."
"Ne, gospodine Frensis, ne. Ne razumete. Ne interesuje ga novac. Bogat je i ima više nego što mu
treba za istraživanja, ili bilo šta drugo što mu padne na pamet. Međutim, u ovom trenutku zauzet je teorijom
talasne mehanike i ne želi da ga bilo šta od toga odvlači."
"Da li si ga naterao da shvati koliko je ovo važno?"
"I da i ne. Uglavnom, ne. Pokušao sam, ali jednostavno za njega nema ničeg što bi bilo važno,
izuzev onoga što on smatra važnim. To vam je neka vrsta inetelektualnog snobizma. Drugi ljudi naprosto nisu
važni."
"U redu", složi se Frensis. "Do sada si dobro postupao. Evo šta ćeš uraditi... Pošto se isključim,
nazovi Izvršno odeljenje i načini prepis svega čega se možeš setiti da je rekao o gravitacionoj teoriji. Naći
ćemo sledećeg najboljeg čoveka, dati mu sve to i videti da li mu to pruža neke ideje na kojima može dalje da
radi. U međuvermenu, postaviću ljude da rade na detaljima O'Nilove prošlosti. Mora da negde ima slabu
tačku; samo je treba naći. Možda drži ženu negde..."
"To je odavno prestalo da ga interesuje."
"... ili ima vanbračno dete, zagubljeno negde. Videćemo. Želim da ostaneš tu u Portidžu. Pošto ga
ne možeš unajmiti, možda ga možeš naterati da on tebe unajmi. Ti si naša veza, i hoću da na tome radiš.
Moramo da nađemo nešto što on želi, ili nešto čega se plaši."
"Ne plaši se ničega. Ubeđen sam u to."
"Onda želi nešto. Ako nije novac, ili žene, onda je nešto drugo. To je zakon prirode."
"Sumnjam", odgovori Karson. "Hej, čujte! Jesam li vam rekao šta mu je hobi?"
"Nisi. Koji?"
"Kineski porcelan. Posebno, iz perioda Ming. Ima, pretpostavljam, najveću kolekciju na svetu. Ali,
znam šta želi!"
"Pa, reci, čoveče, reci. Ne budi dramatičan."
"To je jedna kineska posudica, ili činijica, prečnika desetak i visoka pet santimetara. Ima kinesko
ime koje znači 'Cvet zaborava'."
"Hmmmm... Ne izgleda mi baš važno. Misliš da je baš toliko želi?"
"Znam da je želi. Ima njen čvrst kolorgraf u svojoj radnoj sobi, gde je može gledati. Ali ga boli da
priča o tome."
"Nađi ko je poseduje i gde je."
"Znam. Britanski muzej. Zato ne može da je kupi."
"I?" primeti Frensis. "Znači, možeš da zaboraviš na to. Nastavi."

Kler siđe u Frensisovu kancelariju i njih troje popričaše o tome. "Mislim da će nam za ovo biti
potreban Bomont", bile su njegove reči kada je čuo izveštaj. "Trebaće nam vlada, da izvučemo nešto iz
Britanskog muzeja." Frensis je delovao potišteno. "Pa... šta te grize? Šta fali ovome?"
"Znam", oglasi se Grejs. "Setio si se sporazuma pod kojim je Velika Britanija ušla u planetarnu
konfederaciju?"
"Nikad baš nisam stajao dobro sa istorijom."
"Svodi se na ovo: sumnjam da planetarna vlada može dotaći bilo šta što pripada Muzeju, a da
prethodno ne pita britanski parlament."
"Zašto da ne? Sporazum ili ne, planetarna vlada je suverena. To se potvrdilo i prilikom Brazilskog
incidenta."
"Da, naravno. Ali, ovo bi moglo da dovede do postavljanja pitanja u britanskom parlamentu, što bi
prouzrokovalo upravo ono što bi Bomont želeo da izbegne po svaku cenu - publicitet."
"U redu. Šta predlažeš?"
"Predlažem da Sejns i ja odemo do Engleske i vidimo koliko dobro čuvaju 'Cvet zaborava' - i ko ga
čuva i šta su njegove slabosti."
Klerove oči pređoše na Frensisa, koji je bledo gledao na način koji je označavao da se slaže sa
svojom životnom saputnicom. "Dobro", složi se Kler, "vaš je. Uzimate specijalni?"
"Ne, imamo vremena da stignemo na ponoćni iz Njujorka. Ćao."
"Ćao. Zovite me sutra."
Kada se Grejs sutradan pojavila na Klerovom ekranu, on je zapanjeno pogleda. "Bože, dete!"
Page 56
 Buduća istorija 2
uzviknu on. "Šta si to uradila sa kosom?"
"Našli smo tipa", objasni ona kratko. "Slabost su mu plavuše."
"I kožu si izbelila."
"Naravno. Kako vam se dopada?"
"Divna si - iako si mi se više dopadala ranije. Ali, šta Sejns kaže na to?"
"Ništa - to je samo posao. Ali, da pređemo na stvar, gazda. Nemam o mnogo čemu da vas
obavestim. Ovaj posao moraće da se radi levom rukom. Na običan način... Samo bi zemljotres izvukao nešto
iz te grobnice."
"Ne radi ništa što se potom ne može srediti!"
"Znate me, gazda. Neću vas uvaliti u nevolje. Ali, biće skupo."
"Naravno."
"To je sve za sada. Javiću se sutra."

Sutradan se opet pojavila kao brineta. "Šta ovo sad treba da znači?" upita Kler. "Maskarada?"
"Nisam ja bila tip plavuše na kakav on pada", objasni ona, "ali sam mu našla jednu koja mu se
dopadala."
"Da li je upalilo?"
"Mislim da će upaliti. Sejns sada radi na vernoj kopiji... Uz malo sreće, videćemo se sutra."

Pojavili su se narednog dana, naizgled praznih ruku. "Dakle?", upita Kler, "dakle?"
"Izoluj ovo mesto, Džeje", predloži mu Frensis. "Potom ćemo popričati."
Kler pritisnu prekidač svog interferencijskog štita, koji je njegovu kancelariju činio privatnijom i od
mrtvačkog sanduka. "Pa, šta je bilo?" upita on. "Jeste li ga našli?"
"Pokaži mu, Grejs."
Grejs se okrenu, petljajući za trenutak po svojoj odeći, pa se ponovo okrenu i stavi nežno predmet
na šefov sto.
Nije da je bila lepa - bila je prava lepotica. Njene tanane, jednostavne obline, bile su bez ikakvih
ukrasa - dekoracija bi je upropastila. Čovek je i nesvesno spuštao glas u njenom prisustvu, od straha da bi je
iznenadna buka razbila.
Kler ispruži ruku da je dotakne, a onda ponovo razmisli i povuče ruku. Međutim, nadvio je glavu nad
nju i napeto je posmatrao. Bilo je neobično teško da usredsredi pogled na... da uoči dno posude. Činilo se kao
da mu pogled tone sve dublje i dublje u nju, kao da se davi u bazenu prepunom svetlosti.
On trže glavu i zažmirka. "Bože", prošapta on, "Bože - nisam znao da postoje ovakve stvari."
On pogleda u Grejs, pa onda u Frensisa. Frensisu kao da su suze stajale u očima - ili se to, možda,
njegov vlastiti pogled beše zamutio?
"Čuj, Kler", oglasi se Frensis. "Čuj... Zar ne bismo mogli da je zadržimo i otkažemo čitavu stvar?"

"Nema više svrhe pričati o tome", zaključi Frensis umorno. "Kler, ne možemo je zadržati. Nije
trebalo to ni da ti pominjem. Pozovimo O'Nila."
"Mogli bismo možda sačekati još jedan dan, pre nego što bilo šta uradimo", reče Kler. Njegove oči
ponovo se vratiše na 'Cvet zaborava'.
Grejs odmahnu glavom. "Nema svrhe. Sutra će nam biti još teže. Znam to." I ona odlučno pristupi
stereu i pozva broj.
O'Nil je bio besan što ga uznemiravaju, i dvostruko više što su iskoristili hitan signal na njegovom
isključenom ekranu.
"Šta je ovo?" upita on. "Šta to radite, uznemiravate poštenog građanina koji se isključio? Hajde,
govorite - i dobro bi bilo da se radi o nečem važnom, ili ću vas, tako mi Boga, tužiti zbog ovoga!"
"Želimo, doktore, da obavite jedan mali posao za nas", poče Kler mirno.
"Šta!" O'Nil je izgledao suviše iznenađen da bi bio ljut. "Stojite tu i saopštavate mi da ste narušili
privatnost mog doma da biste zatražili da ja radim za vas?"
"Plata će vas sigurno zadovoljiti."
O'Nil kao da je brojao do deset, pre nego što je odgovorio. "Gospodine", reče on pažljivo birajući
reči, "postoje ljudi koji smatraju da mogu kupiti sve, ili svakoga. Priznajem vam da mnogo šta potvrđuje takvo
stanovište. Ali, ja nisam za prodaju... Pošto mi izgledate kao jedna od takvih osoba, potrudiću se da vam ovaj
razgovor učinim što skupljim. Čućete se sa mojim advokatima. Laku noć!"
"Samo trenutak", dobaci Kler brzo. "Koliko mi je poznato, interesuje vas kineski porcelan..."
"Pa šta?"
"Pokaži mu ga, Grejs." Grejs prinese 'Cvet zaborava' blizu ekrana, držeći ga pažljivo, kao svetinju.
O'Nil ništa ne reče. Samo se bio nagnuo unapred i zurio. Izgledao je kao da će skočiti kroz ekran.
"Gde ste ga nabavili?" upita on konačno.
Page 57
 Buduća istorija 2
"To nije važno."
"Kupiću ga od vas - za vašu cenu."
"Nije na prodaju. Ali, možete ga dobiti - ukoliko postignemo sporazum."
O'Nil ga pogleda. "Ukraden je."
"Grešite. Niti će neko biti zainteresovan da pokrene takvu tužbu. A sada, što se tiče posla..."
O'Nil skloni pogled sa činijice. "Šta želite da učinim za vas?"
Kler mu objasni problem. Kada je završio, O'Nil odmahnu glavom. "To je smešno", reče on.
"Imamo razloga da mislimo da je teoretski moguće."
"Oh, naravno! Teoretski je moguće i da se živi zauvek. Ali, nikom to još nije pošlo za rukom."
"Mislimo da možete to da uradite."
"Hvala vam, uprkos svemu. Samo malo!" O'Nil upre prst u njega sa ekrana. "Vi ste mi nabacili ono
malo kuče Karsona!"
"Postupao je po mojim naređenjima."
"Onda, gospodine, ne dopadaju mi se vaši maniri."
"Šta kažete na posao? I na ovo?" Kler pokaza na posudicu.
O'Nil je gledao u nju, grickajući brkove. "Pretpostavimo", reče on, konačno, "da načinim pošten
pokušaj, ulažući sve svoje sposobnosti, da učinim to što tražite... ali da ipak ne uspem."
Kler odmahnu glavom. "Plaćamo samo za rezultate. Oh, bićete plaćeni, naravno, ali ne ovim. Ovo
je bonus, kao dodatak vašoj plati - ukoliko uspete."
O'Nil je izgledao kao da će pristati, a onda odjednom reče: "Možda me obmanjujete kolorgrafom.
Ne mogu da vidim kroz ovaj prokleti ekran."

Kler sleže ramenima. "Dođite ovamo i uverite se."

"I hoću. Ostanite gde ste. Gde ste? Do đavola, gospodine, kako se uopšte zovete?"
Dojurio je kao oluja posle dva sata. "Prevarili ste me! 'Cvet zaborava' je još u Engleskoj. Proverio
sam. Ja... ja ću vas kazniti, gospodine, i to s ove dve svoje ruke."
"Pogledajte sami", odgovori Kler. On se pomeri u stranu, tako da više ne zaklanja O'Nilu pogled na
sto.
Pustili su ga da gleda. Poštovali su njegovu želju za mirom i pustili ga da gleda. Posle dugo
vremena, on se okrenu ka njima, ali ništa ne reče.
"Dakle?" upita Kler.
"Napraviću vam tu prokletu spravu", reče on promuklo. "Smislio sam kako na putu dovde."

Bomont je lično došao dan pre prve sednice konferencije. "Samo prijateljska poseta, gospodine
Kler", reče on. "Hteo sam da vam izrazim svoje lično divljenje zbog posla koji ste obavili. I da vam dam ovo."
'Ovo' je, kako se ispostavilo, bio ček Centralne banke na navedenu sumu. Kler ga prihvati, pogleda, klimnu
glavom i stavi na sto.
"Shodno tome", reče on, "pretpostavljam da je vlada zadovoljna našom uslugom."
"To je veoma blago rečeno", stade ga uveravati Bomont. "Da budem sasvim iskren, nisam verovao
da ćete uspeti da toliko uradite. Čini se, ipak, da ste na sve mislili. Kalistanska delegacija sada šetka unaokolo i
razgleda sve u jednom od onih malih vozila koje ste pripremili. Oduševljeni su. U poverenju, mislim da
možemo računati na njihove glasove tokom narednih sednica."
"Gravitacioni štitovi, znači, dobro rade, a?"
"Savršeno. Ušao sam u jedno od tih vozila za razgledanje, pre nego što smo im ga predali. Bio sam
lak kao ono perce iz poslovice. Čak, previše lak - skoro sam dobio svemirsku bolest." On se nasmeši. "Takođe
sam kročio i u jovijanske apartmane. Međutim, to je iskustvo bilo sasvim drugačije."
"Da, i trebalo je da bude", složi se Kler. "Dva i po puta veća težina od uobičajene u najmanju je ruku
neprijatna."
"Ovo je srećan kraj teškog problema. Moram da krenem. Oh, da, još jedna stvarčica - razgovarao
sam sa dr O'Nilom o mogućnosti da se vlada zainteresuje i za druge primene njegovog novog otkrića. Da
bismo pojednostavili stvari, bilo bi lepo da mi u ime OPŠTIH USLUGA predate prava na O'Nilov efekat."
Kler se zamišljeno zagleda u 'Plačućeg Budu', grickajući pri tom palac. "Ne", reče on lagano, "ne
mogu to da učinim. Bojim se da bi to bilo teško."
"Zašto da ne?" upita Bomont. "To bi nam prištedelo sudske sporove, kao i bespotrebni gubitak
vremena. Spremni smo da vam priznamo zasluge i platimo vam."
"Hmmm... Mislim da ne shvatate u potpunosti situaciju, gospodine Bomont. Postoji određen jaz
između našeg ugovora sa dr O'Nilom i vašeg ugovora sa nama. Vi ste od nas zatražili određene usluge i
određene uređaje kojima se one mogu ostvariti. Mi smo vam ih obezbedili - za odgovarajuću cenu. Gotovo. Ali,
naš ugovor sa dr O'Nilom učinio ga je našim punovremenim nameštenikom, sve dok je radio za nas. Svi
rezultati njegovog istraživanja, kao i patenti koji iz njih proisteknu, isključivo su vlasništvo OPŠTIH USLUGA."
Page 58
 Buduća istorija 2
"Stvarno?" upita Bomont. "Dr O'Nil na to drugačiji gleda."
"Dr O'Nil greši. Ozbiljno, gospodine Bomont... Zatražili ste od nas da vam napravimo katapult da
ubijete moljca. Ne očekujete, valjda, od nas kao poslovnih ljudi, da odbacimo katapult posle samo jednog
ispaljenog hica?"
"Ne, pretpostavljam da ne. Pa, šta predlažete?"
"Nameravamo da komercijalno iskoristimo gravitacioni modulator. Mislim da bismo mogli postići
prilično dobru cenu za određene adaptacije na Marsu."
"Da... Da, mislim da biste mogli. Ali, da budem vulgarno otvoren, bojim se da je to nemoguće. Od
prvorazrednog je javnog značaja da njegov razvoj bude ograničen samo na Zemljane. U stvari, vlada bi se
morala umešati i načiniti od toga svoj monopol."
"Jeste li razmislili kako da ućutkate O'Nila?"
"U svetlosti ove promene okolnosti, nismo. Kakvu vi ideju imate?"
"Imamo u vidu korporaciju u kojoj bi on držao većinu deonica i bio njen predsednik. Jedan od naših
sposobnih mladih ljudi bio bi predsednik odbora." Kler pri tom pomisli na Karsona. "Bilo bi, međutim, i dosta
deonica za prodaju", dodade on i pogleda Bomontovo lice.
Bomont se ni ne obazre na mamac. "Pretpostavljam da bi ta korporacija bila u dogovoru sa vladom
- svojom jedinom mušterijom?"
"Da, u tome je srž čitave ideje."
"Hmmmm... Da, izgleda izvodljivo. Možda je, ipak, bolje da popričam sa dr O'Nilom."
"Samo izvolite."
Bomont prizove O'Nila na ekran i poče tiho da priča sa njim. Ili, pravilnije, Bomont je bio tih. O'Nil
kao da je ispoljavao nameru da razori mikrofon. Kler posla po Frensisa i Grejs i objasni im šta se dogodilo.
Bomont se okrenu od ekrana. "Kler, doktor želi da razgovara sa vama."
O'Nil ga pogleda ledeno. "Kakve gluposti moram ovde da slušam, gospodine? Kako je to O'Nilov
efekat vaše vlasništvo?"
"Tako stoji u vašem ugovoru, doktore. Zar se ne sećate?"
"Ugovor! Nikad ga nisam ni pročitao. Ali, ovo vam kažem: izvešću vas na sud. Zavezaću vas kao
lutku, pre nego što dopustim da na takav način pravite od mene budalu."
"Samo trenutak, doktore, molim vas!" smiri ga Kler. "Ne želimo da vas iskorišćavamo običnom
pravnom sitnicom, i niko ne spori vaše interese. Da vam objasnim šta smo smislili..." On brzo prelete preko
plana. O'Nil je slušao, ali mu je izraz lica i dalje bio nemilosrdan.
"Nisam zainteresovan", odbrusi on. "Ukoliko se ja budem pitao, vlada može sve da preuzme. I,
postaraću se da tako i bude."
"Nisam pomenuo još jedan uslov", napomenu Kler.
"Ne mučite se."
"Moram. Ovo će biti samo džentlmenski sporazum, ali je neophodan. Vi imate starateljstvo nad
'Cvetom zaborava'."
O'Nil se odjednom nakostreši. "Kako to mislite, 'starateljstvo'. Ja ga posedujem. Razumete - moj
je."
"'Vaš je'", potvrdi Kler. "Svejedno, za uzvrat za ustupak kojim vam izlazimo u susret, i s obzirom na
vaš ugovor, tražimo nešto."
"Šta?" upita O'Nil. Pominjanje posudice beše poremetilo njegovo samopouzdanje.
"Vi je posedujete, i tako će i ostati. Ali, zahtevam da mi date reč da ćemo ja, gospodin Frensis i
gospođica Kormet, moći povremeno da dođemo do vas i da je gledamo... što češće uzmognemo."
O'Nil je izgledao zaprepašćen. "Hoćete da kažete da samo želite da je gledate?"
"To je sve."
"Jednostavno, da uživate u njoj."
O'Nil ga pogleda sa novim poštovanjem. "Nisam vas razumeo ranije, gospodine Kler, izvinjavam se.
A što se tiče one gluposti o korporaciji - uradite šta hoćete. Ne interesuje me. Vi i gospodin Frensis i gospođica
Kormet možete doći da vidite 'Cvet' kada god poželite. Imate moju reč."
"Hvala vam, dr O'Nil - u ime svih nas." On brzo isključi ekran, sačekavši tek toliko da ne bude
nepristojno.
I Bomont je gledao Klera sa novim poštovanjem. "Mislim", reče on, "da se idući put neću mešati u
vaše sređivanje detalja. Odlazim. Adieu, gospodo - i gospođice Kormet."
Kada su se vrata iza njega zatvorila, Grejs primeti: "I to je sređeno."
"Da", odvrati Kler. "'Prošetali' smo mu psa; O'Nil je dobio ono što je želeo; Bomont je dobio ono što
je želeo, i još više."
"Šta on stvarno želi?"
"Ne znam, ali podozrevam da priželjkuje da postane prvi predsednik Federacije sunčevog sistema,
kada i ako bude nečeg takvog. Sa kečevima koje smo mu stavili u rukav, možda će u tome i uspeti. Shvatate li
Page 59
 Buduća istorija 2
mogućnosti O'Nilovog efekta?"
"Otprilike", reče Frensis.
"Jeste li pomislili šta će učiniti u svemirskoj navigaciji? Ili kolike mogućnosti pruža kolonistima? Ili u
odnosu na rekreacione upotrebe? Samo u tome leži čitavo bogatstvo."
"Šta mi dobijamo od toga?"
"Šta mi dobijamo od toga? Novac, stari moj. Gomile i gomile novca. Uvek novac stoji u pozadini
davanja ljudima onoga što priželjkuju." On pogleda na zaštitni znak škotskog ovčara.
"Novac", ponovi Frensis. "Da, valjda."
"Bilo kako bilo", dodade Grejs, "uvek možemo da odemo i da gledamo 'Cvet'."

POTRAGA

"Da li će te čuti?"
"Ukoliko je na ovoj strani Meseca. Ukoliko je uspela da se iskobelja iz broda. Ukoliko joj radio na
skafandru nije oštećen. Ukoliko ga je uključila. Ukoliko je živa. Međutim, pošto je brod nem i pošto nema
radarskog signala, veoma je malo verovatno da su ona ili pilot preživeli."
"Moramo je naći! Pripravnost, Svemirska stanice. Baza Tiho, prijem."
Odgovor je kasnio otprilike tri sekunda, od Vašingtona do Meseca i nazad. "Mesečeva baza, ovde
komandujući general."
"Generale, uzmite sve raspoložive ljude tamo na Mesecu, i neka pođu i potraže Betsi!"
Pauza prouzrokovana brzinom svetlosti učini da odgovor zazvuči gunđavo. "Gospodine, imate li
pojma koliki je Mesec?"
"Nije važno! Betsi Barns je tamo negde - i zato neka je svaki čovek traži dok je ne nađu. Ako je
mrtva, bolje bi bilo da je i vaš dragoceni pilot mrtav!"
"Gospodine, Mesec je velik gotovo petnaest miliona kvadratnih milja. Ukoliko i upotrebim sve
raspoložive ljude, svaki od njih imao bi da pokrije otprilike hiljadu kvadratnih kilometara. Dao sam Betsi svog
najboljeg pilota. Neću da slušam kritike na njegov račun, budući da on sam nije u mogućnosti da na njih
odgovori. Ni od koga, gospodine! Muka mi je već da mi neko, ko ne poznaje uslove na Mesecu, uvek iznova
govori šta moji ljudi treba da rade. Moj savet - moj profesionalni savet, gospodine - jeste da pustite
Meridijansku stanicu da pokuša sa traganjem. Možda mogu da učine čudo."
Ubrzo dođe i isprekidani odgovor, "Vrlo dobro, generale! Razgovaraću sa vama kasnije.
Meridijanska stanica! Šta nameravate?"

Elizabet Barns, 'Slepa Betsi', pijanističko čudo od deteta, nalazila se na turneji na Mesecu. Pošto ih
je 'oborila s nogu' u Bazi Tiho, džip-raketom krenula je ka specijalnoj bazi na tamnoj strani Meseca, da zabavi i
tamošnje usamljene raketaše. Trebalo je da stigne tamo za jedan sat. Njen pilot bio joj je, pri tom, samo za
obezbeđenje; takvi brodovi, bez posade, svakodnevno su saobraćali između Baze Tiho i Mračne strane.
Posle poletanja, njen brod skrenuo je sa kursa i radari iz baze Tiho su ga izgubili. Ipak, bio je tu...
negde.
Ne u svemiru, jer bi slao radio-signale za pomoć, i te njegove signale sigurno bi uhvatili drugi
brodovi, svemirske stanice ili površinske baze. Srušio se - ili izvršio prinudno sletanje - negde na Mesečevim
prostranstvima.

"Meridijanska svemirska stanica, upravnik na vezi..." Pauza je bila neuočljiva; radio-stub između
Vašingtona i stanice samo trideset hiljada kilometara iznad iznosio je samo četvrtinu sekunda. "Podesili smo
stanice na zemaljskoj strani da signalima prekriju čitavu Mesečevu površinu. Druga emisija se odašilje sa
Mračne strane, iz stanice Njutn, na poziciji tri stabilna tela. Brodovi iz baze Tiho obilaze Mesečev rub - pojas
oko ivice do kojeg ne dospevaju radio-signali ni od nas ni od stanice Njutn. Ukoliko čujemo..."
"Da, da! A šta je sa radarskim pretraživanjem?"
"Gospodine, ovde na površini radaru jedna raketa izgleda kao milion drugih stvari iste veličine. Naša
jedina nada je da nam odgovore - ukoliko su u stanju. Radar ultravisoke rezolucije možda bi ih mogao uočiti,
za nekoliko meseci - ali odeće koje se nose u tim malim raketama imaju vazduha samo za šest sati. Molimo
se da nas čuju i da nam odgovore."
"A kada odgovore, usmerićete radio-orijentir na njih. Je li tako?"

"Ne, gospodine."
"Za ime Boga, zašto ne?"
"Gospodine, orijentir nije ni od kakve koristi u ovakvim poslovima. Samo bi nam ukazao da je signal
došao sa Meseca - što nam nije ni od kakve pomoći."
Page 60
 Buduća istorija 2
"Doktore, hoćete li da kažete da možete da čujete Betsi, i da pri tom ne znate gde je?"
"Slepi smo kao i ona. Nadamo se, ipak, da će uspeti da nas navede na sebe... ukoliko nas čuje."
"Kako?"
"Pomoću lasera. Snažnim, veoma uskim svetlosnim snopom. Čuće ga..."
"Čuti svetlosni zrak?"
"Da, gospodine. Mislili smo da pretražujemo radarom - ali nas to neće nikuda odvesti. Stoga ga
moduliramo, da ubacimo dodatni zrak na radio frekvenciju, a onda da njega prebacujemo na zvučnu
frekvenciju - pomoću koje je moguće hvatati zvuke klavira. Ukoliko nas bude čula, reći ćemo joj da sluša dok
mi pretražujemo Mesec i prelazimo čitavu klavirsku skalu..."
"I sve to dok devojčica umire?"
"Gospodine Predsedniče - umuknite!"
"Šta? Ko je to rekao?"
"Ja sam Betsin otac. Doveli su me iz Omahe. Molim vas, gospodine Predsedniče, ućutite i pustite ih
da rade. Oni svim srcem žele da mi vrate moju ćerku."
"Da, gospodine Barns", procedi Predsednik. "Nastavite, upravniče. Postupite kako god budete
smatrali da je potrebno."

U Meridijanskoj stanici upravnik obrisa lice. "Hvatate li nešto?"

"Ne, šefe... Ali, zar se ne može nešto učiniti sa onom stanicom u Riu? Sedi nam na našoj
frekvenciji!"
"Bacićemo ciglu na njih. Ili bombu. Džo, reci to Predsedniku."
"Čuo sam već, upravniče. Biće ućutkani!"

"Ššš! Tišina! Betsi... Da li me čuješ?" Operator pomeri nešto, napetog lica.

Iz zvučnika dopre devojčicin nežan, sladak glas: "...nekog da čujem! Baš dobro! Dođite što brže
možete - major je povređen."
Upravnik ščepa mikrofon. "Da, Betsi, požurićemo. Moraš nam pomoći. Znaš li gde si?"
"Negde na Mesecu, pretpostavljam. Nezgodno smo sleteli i baš sam htela da se zbog toga našalim
na račun majora, kada se brod prevrnuo. Odvezala sam se i pronašla majora Pitersa, ali se on ne pomera.
Ipak, nije mrtav - bar mislim da nije; odelo mu se naduvava kao i moje i čujem nešto kada prislonim svoju
kacigu na njegovu. Tek sada sam uspela da otvorim vrata..." Posle kraće stanke, ona dodade: "Ovo ne može
biti Mračna strana, inače bi trebalo da ovde bude noć. A ja sam na suncu, sigurna sam. Odelo mi je prilično
toplo."
"Betsi, moraš ostati napolju. Moraš ostati na mestu odakle nas možeš videti."
Ona se nasmeja. "Baš zgodno. Da gledam svojim ušima."
"Tako je. Videćeš nas, svojim ušima. Slušaj sada, Betsi. Pretraživaćemo Mesec pomoću svetlosnog
snopa, ali ćeš ga ti čuti kao klavirsku notu. Znaš, izdelili smo čitav Mesec na osamdeset osam klavirskih nota, i
kada čuješ jednu od njih, samo vikni 'Sad!' Potom nam kaži koju si notu čula. Možeš li to da izvedeš?"
"Naravno", odgovori ona samouvereno, "ukoliko je klavir naštimovan."
"Jeste. U redu, počinjemo..."
"Sad!"
"Koja je nota, Betsi?"
"Es, prva oktava iznad srednjeg C."
"Ova nota, Betsi?"
"Da, upravo sam vam rekla."
"Gde je to na mreži?" povika upravnik. "U Mare Nubium? Javite odmah generalu!" Zatim se ponovo
okrenu prema mikrofon. "Nalazimo te, Betsi, dušo! Sada ćemo samo pretražiti taj deo u kojem se nalaziš.
Promenićemo shemu. Hoćeš u međuvremenu da pričaš sa svojim tatom?"
"Vau! Mogu li, stvarno?"
"Da!"
Dvadeset minuta kasnije, on se ponovo ubaci i začu: "... naravno da ne, tata. Oh, bila sam malo
uplašena kada se brod srušio. Ali, ljudi se pobrinu za mene, uvek je tako bilo."
"Betsi?"
"Da, gospodine?"
"Spremi se da nam ponovo kažeš."

"Sad!" uzviknu ona, pa dodade, "To je čisto G, tri oktave dole."

"Ova nota?"
"Tačno."
"Nađite je na mreži i recite generalu da pošalje svoje brodove! To je najviše deset kvadratnih milja!
Page 61
 Buduća istorija 2
Vidi, Betsi - skoro da znamo gde si. Još ćemo fokusirati. Hoćeš da uđeš unutra da se osvežiš?"
"Nije mi vruće. Samo sam se malo oznojala."

Četrdeset minuta kasnije, začu se generalov povik. "Uočili su brod! Vide je kako im maše!"

ISKUŠENJE U SVEMIRU

Možda nikad nije ni trebalo da zakoračimo u svemir. Naša rasa ima dva osnovna, urođena straha;
od buke i od pada. Te užasne visine... Zbog čega bi bilo koji normalan čovek dopustio da ga smeste tamo gde
bi mogao padati... i padati... i padati? Ali, svi svemirci su ludi. To je svima poznato.
Doktori su bili veoma ljubazni, tako je, barem, pretpostavljao. "Pravi si srećković. Zapamti to, dragi
moj. Još si mlad i tvoja penzija lišava te svih briga o budućnosti. Imaš obe ruke i obe noge i u dobrom si
stanju."
"Dobrom stanju!" Glas mu je slučajno zazvučao prezirno.
"Da, zaista to mislim", nastavi ljubazno glavni psihijatar. "Od te tvoje male mane ne može biti
nikakve štete... osim što ne možeš ponovo u svemir. Ne mogu nazvati akrofobiju neurozom; strah od padanja
normalan je i uobičajen. Ti je samo imaš malo izraženiju od većine ljudi, ali to nije čudno, s obzirom na to kroz
šta si sve prošao."
Od podsećanja na to on ponovo zadrhta. Zatvorio je oči i video zvezde kako ponovo kruže ispod
njega. Padao je... padao u beskraj. Psihijatrov glas se probi do njega i izvuče ga. "Polako, stari moj! Pogledaj
oko sebe."
"Izvini."
"Nema veze. Sada mi reci, šta planiraš da radiš?"
"Nemam pojma. Valjda, da nađem neki posao."
"Kompanija će ti dati posao, znaš."
"On odmahnu glavom. "Ne želim da se motam oko svemirske luke." Nositi malu značku na košulji
koja bi pokazivala da je nekada bio čovek koga je trebalo oslovljavati kurtoaznom titulom kapetana, koristiti
pilotske privilegije na osnovu onoga što je nekad bio, čuti kako razgovori zamiru kad god se on približi nekoj
grupi, pitati se šta mu pričaju iza leđa - ne, hvala!
"Mislim da si pametan. Bolje da presečeš to, makar za kratko, dok se ne budeš osećao bolje."
"Misliš da ću prevazići ovo?"
Pshijatar napući usta. "Moguće je. To je vezano za okolnosti, znaš. Ne ostaje trauma."
"Ali, ipak, ti ne misliš tako?"
"Nisam to rekao. Stvarno ne znam. Još uvek veoma malo znamo o tome šta pokreće čoveka."
"Shvatam... Pa, mogao bih da krenem."
Psihijatar ustade i ispruži ruku. "Zovi me ako ti nešto bude trebalo. I, svakako, svrati da se vidimo."
"Hvala ti."
"Biće sve u redu. Znam to."
Međutim, psihijatar odmahnu glavom dok je pacijent izlazio. Čovek više nije hodao kao svemirac;
opuštenog, životinjskog samopouzdanja beše nestalo.
Samo jedan manji deo Velikog Njujorka bio natkriljen u tim danima; ostajao je pod zemljom sve dok
nije došao do dela u koji se beše uputio, a onda je potražio prolaz načičkan sobama za samce. Ubacio je
novčić u prorez prve koja je imala osvetljen znak PRAZNO, ubacio svoju torbu unutra i otišao. Monitor na
raskrsnici dao mu je adresu najbližeg biroa za zapošljavanje. Otišao je tamo, smestio se za sto za razgovore,
dao svoje otiske prstiju, i počeo da ispunjava formulare. Sve mu je ovo davalo čudan dQja-vu osećaj; nije
tražio posao još od prekadetskih dana.
Ostavio je prazninu za ime za kraj, a onda je počeo da okleva. Imao je već i više publiciteta nego što
mu je trebalo i nije želeo da ga prepoznaju; svakako nije želeo da razglabaju o njemu - i, iznad svega, nije
želeo da mu bilo ko govori da je heroj. Najzad upisa ime 'Vilijem Sonders' i ubaci formular u prorez.
Već beše dobrano načeo svoju treću cigaretu i upravo se spremao da zapali još jednu, kada se
ekran ispred njega konačno osvetli. Zatekao se oči u oči sa jednom lepom brinetom. "Gospodine Sonders",
oglasi se slika, "hoćete li, molim vas, da dođete do mene? Vrata sedamnaest."
Brineta je bila tu da mu lično ponudi stolicu i cigaretu. "Raskomotite se, gospodine Sonders. Ja sam
gospođica Džojs. Želela bih da popričamo o vašoj prijavi."
On sede i poče da čeka, ništa ne govoreći.
Videvši da on nema nameru da počne da priča, ona započe: "Pa, pre svega ovo ime koje ste nam
dali, 'Vilijem Sonders'... Mi, naravno, znamo ko ste, na osnovu otisaka vaših prstiju."
"Pretpostavljao sam."
"Naravno da znam i sve ono što svi znaju o vama, ali vaš postupak da sebe nazovete 'Vilijem
Page 62
 Buduća istorija 2
Sonders', gospodine..."
"Sonders."
"... gospodine Sonders, naveo me je da preturim dokumentaciju." Ona mu pokaza rolnu mikrofilma,
okrenutu tako da može pročitati svoje ime na njoj. "Sada znam mnogo više o vama - više nego što javnost zna
i više nego što ste smatrali potrebnim da stavite u svoju prijavu. To je dobar dosije, gospodine Sonders."
"Hvala vam."
"Ali, ne mogu ga upotrebiti da vas zaposlim. Ne mogu se čak ni osloniti na njega, ukoliko nastavite
da sebe nazivate 'Sonders'."
"Zovem se Sonders." Glas mu je pre bio bezbojan, nego nedvosmislen.
"Ne žurite, gospodine Sonders. Ima mnogo položaja na kojima se faktor prestiža može zakonski
upotrebiti da klijent dobije mnogo veću početnu platu nego..."
"Nisam zainteresovan za to."
Ona ga pogleda i odluči da odustane. "Kako želite. Ako hoćete da odete u recepciju B, možete
odmah početi sa kvalifikacionim testovima."

"Hvala vam."
"Ukoliko kasnije budete promenili mišljenje, biće mi drago da ponovo otvorim slučaj. Kroz ona vrata,
molim vas."
Tri dana kasnije radio je u jednoj maloj firmi specijalizovanoj za posebne komunikacione sisteme.
Posao mu je bio da kalibrira elektronsku opremu. Bio je to smirujući posao, dovoljno zahtevan da traži mozak,
ali ipak lak za čoveka njegove obuke i iskustva. Na kraju tromesečnog probnog perioda bio je unapren u
kategoriju pomoćnika.
Načinio je za sebe dobro uvedenu rutinu - posao, spavanje, hranjenje, poneko veče u gradskoj
biblioteci ili rad u Hrišćanskoj zajednici mladih ljudi - i nikad, ni pod kakvim okolnostima, ne izlazeći pod
otvoreno nebo ili na bilo kakvu visinu, čak ni na pozorišni balkon.
Pokušao je da iz glave isključi svoj protekli život, ali sećanja su mu još bila sveža; zatekao bi se
kako sanjari - blistavo ozvezdano, zamrznuto nebo Marsa, ili urlajući noćni život Venerberga. Ponovo bi
ugledao naduvenu, rumenu gromadu Jupitera kako se nadvija nad lukom Ganimeda, zaklanjajući nebo svojim
neverovatno velikim, spljoštenim, naduvenim oblikom.
Ili bi, za trenutak, ponovo mogao da oseti slatku tišinu dugih bdenja na samotnim prostranstvima
između planeta. Ali, takva prisećanja bila su opasna; zasecala su previše blizu ivice njegovog novog duševnog
mira. Bilo je lako skliznuti i zateći sebe kako se bori za život hvatajući se za zadnje uporište na čeličnim
bokovima Valkire, prstiju krutih i posustajućih, i ni sa čim ispod sebe izuzev bezdana svemira.
Potom bi se vratio na Zemlju, neobuzdano se tresući i sjurujući se u naslonjaču ili se smeštajući za
svoj radni sto.
Prvi put kada mu se to dogodilo na poslu, ugledao je kako ga jedan od njegovih kolega za istim
radnim stolom, Džo Tali, radoznalo posmatra. "U čemu je problem, Bile?" upita on. "Mamurluk?"
"Ništa", uspeo je nekako da odgovori. "Samo prehlada."
"Bolje uzmi pilulu. Dođi... Hajdemo na ručak."
Tali ga odvuče do lifta i tu se jedva uguraše unutra. Većina zaposlenih - čak i žena - više je volela
da se koristi padnim kanalom, ali Tali je uvek koristio lift. 'Sonders', naravno, nikada nije koristio kanal, i to je
kod njih dvojice stvorilo naviku da svakog dana ručaju zajedno. Znao je da je kanal bezbedan, i da se, ukoliko
slučajno nestane struje, bezbednosne mreže otvaraju na svakom spratu... Ipak, nije mogao da natera sebe da
iskorači preko ivice.
Tali je za javnost govorio da mu sletanje kanalom povređuje ravna tabana, ali se Sondersu poverio
da ne veruje automatizovanoj mašineriji. Sonders je sa razumevanjem klimao glavom, ali ništa nije govorio.
Postepeno se zbližio sa Talijem. Po prvi put otkako je započeo ovaj novi život, počeo je da, bez podozrenja,
oseća prijateljstvo prema drugom ljudskom biću. Počeo je, čak, i da priželjkuje da Taliju iznese istinu o sebi -
da je samo bio siguran da Džo ne bi krenuo da se prema njemu ponaša kao prema heroju. Kao klinac, bežeći
sa časova da posmatra poletanja, kada se motao oko svemirskih luka i pokušavao da uluči priliku da se uvuče
u brod, sanjao je da jednog dana postane 'heroj' - heroj svemirskih staza, koji se u trijumfu vraća sa nekog
neverovatnog i opasnog istraživanja. Ali, zabrinjavala ga je činjenica da je još uvek pred očima imao onu istu
sliku - kako bi heroj trebalo da izgleda i da se ponaša; ta slika nije podrazumevala i skrivanje od otvorenih
prozora, strah od prelaska preko otvorenog trga, i gotovo trenutnu oduzetost, do gubljenja moći govora, pri
svakoj pomisli na neograničene dubine svemira.
Tali ga je pozvao kući na večeru. Hteo je da ide, ali je odbio poziv kada je čuo gde Tali živi. Šelton
Houms, rekao mu je Tali, imenujući jedan od velikih kockastih okruga koji su ranije narušavali sklad drugih
stanova u Džersiju. "Dugo mi vremena treba da se odatle vratim", reče mu Sonders neodlučno, dok je u umu
pretresao puteve kojima bi mogao doći donde a da se ne izloži svemu onome čega se plašio.
"Nećeš morati da se vraćaš", uveravao ga je Tali. "Imamo slobodnu sobu. Hajde, dođi. Moja stara
Page 63
 Buduća istorija 2
sama kuva - zato je i držim."
"Pa, hvala", prihvati on najzad. "Hvala, Džo." Linija La Gvardija odvešće ga na četvrt milje od njega;
ukoliko ne bude mogao da nađe neki zaklonjen put, uzeće prizemni taksi i zasenčiće prozore.
Tali ga je sačekao u hodniku i šapatom se izvinio. "Mislio sam, Bile, da dovedem neku mladu damu
za tebe. Ali, tu mi je dever - prava vaška. Izvini."
"Ma, zaboravi, Džo. Drago mi je što sam uopšte ovde." To je zaista bila istina. Otkriće da je Bilov
stan na trideset petom spratu najpre ga je pokolebalo, ali je bio oduševljen kad je shvatio da nema nikakav
osećaj da je na visini. Svetla su bila uključena, prozori zatvoreni, pod ispod njega bio je čvrst kao kamen;
osećao se toplo i bezbedno. Gospođa Tali se zaista, na njegovo iznenađenje, pokazala kao dobra kuvarica -
imao je uobičajeno samačko nepoverenje prema amaterskom kuvanju. Dopustio je sebi da se oseća kao kod
kuće, bezbedno i prijatno; uspeo je čak i da prečuje najagresivnije i radikalne primedbe Džoovog rođaka.
Posle večere opustio se u mekoj fotelji, sa čašom piva u ruci i gledao video ekran. Na programu je
bila muzička komedija; smejao se više nego mesecima pre toga. Ubrzo komedija ustupi mesto religioznom
programu, Nacionalnom katedralskom horu; ostavio ga je, slušajući ga sa jednim uhom, dok je drugim
pridavao letimičnu pažnju razgovoru.
Hor već beše prešao više od pola 'Molitve za putnike' pre nego što je postao potpuno svestan šta
pevaju...

...počuj nas kad Ti se molimo,

Za one koje kob na moru čeka.
Svemoćni Vladaru sviju,
Koji moć ima nad velikim i malim,
Koji i zvezde vodi zakonom svojim,
I čije i najmanje delce divljenje budi;
Oh, podari milost i blagost Svoju
Onima koji hode svemirom.

Hteo je da je isključi, ali morao ju je čuti; nije je mogao prekinuti, iako mu je u srcu bila
nepodnošljiva žudnja za domom iz koga beše nepovratno prognan. Još kad je bio kadet, od te himne bi mu
zasuzile oči; sada je okrenuo lice od ostalih, pokušavajući da sakrije od njih kapi koje su mu curile niz lice i
kvasile mu obraze.
Kada se 'amin' završio, brzo se prebacio na neki drugi - bilo koji program - i ostao nagnut nad
aparatom pretvarajući se, dok je doterivao lice, da petlja nešto oko njega. Potom se okrenuo društvu, naizgled
opušten, iako mu se činilo da bi svako mogao primetiti tvrdi, bolni čvor u njegovim grudima.
Rođak je još pričao.
"Trebalo bi da ih anektiramo", govorio je on. "To bi valjalo uraditi. Sporazum triju planeta - kakva
gomila naduvenog sranja! Kakvog prava oni imaju da nam govore šta možemo a šta ne možemo da radimo
na Marsu?"
"Pa, Ede", primeti Tali blago, "to je njihova planeta, zar ne? Oni su tu bili prvi."
Ed odmahnu rukom. "Da li smo pitali Indijance da li nas hoće u Severnoj Americi? Niko nema prava
da zadržava nešto što ne zna kako da koristi. Uz pravilnu eksploataciju..."
"Ti to kao da nešto maštaš, Ede?"
"A? Ne bi to bilo maštanje da vlada nije sačinjena od gomile beskičmenih babetina. 'Prava
domorodaca' - kako da ne. Kakva prava ima gomila degenerika?"
Sonders poče upoređivati Eda Šulca sa Knat Sutom, jedinim Marsovcem koga je dobro poznavao.
Ljubazni Knat, već starac pre nego što se Ed rodio, a ipak smatran mladim u svom rodu. Knat... Knat je mogao
sedeti satima sa prijateljem ili poznanikom u koga je imao poverenja, ne govoreći ništa, bez potrebe da bilo šta
kaže. 'Srastanje' - tako su to oni nazivali - čitava rasa beše im toliko srasla da im nije ni bila potrebna vlada -
sve dok Zemljani nisu došli.
Sonders jednom beše zapitao svog prijatelja zbog čega tako malo radi i sa tako malim se
zadovoljava. Bilo je prošlo već više jednog sata, i Sonders je počinjao da žali zbog svoje ljubopitljivosti, kada
mu je Knat najzad odgovorio. "Moji preci radili su i ja se osećam umornim."
Sonders se uspravi i pogleda devera. "Ne, oni nisu degenerici."
"A? Pa, pretpostavljam da mu vi dođete kao neki... ekspert!"
"Marsovci nisu degenerici, samo su umorni", bio je istrajan Sonders.
Tali se nasmeši. Njegov rođak to vide i postade nabusit. "Otkud vama pravo da iznosite svoj stav?
Jeste li nekad bili na Marsu?"
Sonders odjednom shvati da je uklonio ono što ga je štitilo. "A da li ste vi tamo bili?" upita on
oprezno.
"To nema veze. Svi najbolji umovi se slažu..." Bil ga pusti da trtlja i nije mu ponovo protivrečio. Bilo
Page 64
 Buduća istorija 2
je olakšanje kada je Tali izneo da bi, pošto moraju rano da ustanu, možda bilo dobro da se počnu spremati za
počinak.
On požele laku noć gospođi Tali i zahvali joj na divnoj večeri, a onda pođe za Talijem u gostinsku
sobu. "Ovo je bio jedini način, Bile, da se otarasimo tog porodičnog prokletstva", izvini se on. "Muvaj se koliko
hoćeš." Tali priđe prozoru i otvori ga. "Lepo ćeš spavati ovde. Dovoljno smo visoko da dobijemo pravog svežeg
vazduha." On proturi glavu kroz prozor i nekoliko puta duboko udahnu. "Ništa kao prava stvar", nastavi on dok
se udaljavao od prozora. "Ja sam ti, u duši, seosko dete... Šta se dogodilo, Bile?"
"Ništa. Baš ništa."
"Učinilo mi se da si malo pobledeo. Pa, lepo spavaj. Već sam ti podesio krevet za buđenje u sedam;
to će nam ostaviti dovoljno vremena."
"Hvala ti, Džo. Laku noć." Čim je Tali izišao iz sobe, on steže zube i zatvori prozor. Znojeći se,
okrete se potom i ponovo uključi ventilaciju. Pošto je to učinio, sede na ivicu kreveta.
Sedeo je tako dugo vremena, paleći jednu cigaretu za drugom. Vrlo dobro je znao da njegov
duševni mir, za koji je verovao da ga beše uspostavio, zapravo ne postoji. Od njega nije ostalo ništa osim
sramote i dugog, dugog bola. Doći do toga da se mora povlačiti pred nekom bednom zadribendom kao što je
Ed Šulc - bilo bi bolje da se nikad nije ni izvukao iz Valkire.
Istog časa, on uze pet kapsula 'Prijatnih snova' iz svog džepa, proguta ih i ode u krevet. Ustao je
gotovo smesta, nateravši sebe da malčice otvori prozor, a onda, u znak nagodbe, namesti parametre na
krevetu tako da ne isključe svetla pošto bude zaspao.
Spavao je i sanjao neodredljivo dugo vremena. Bio je ponovo u svemiru - u stvari, nikad ne beše ni
pobegao od njega. Bio je srećan, sa punom srećom čoveka koji se probudio da bi ustanovio da je sve bilo
samo ružan san.
Plač poremeti njegov mir. Najpre ga je činio samo malo nervoznim, a onda se, na neki način, poče
osećati odgovornim - morao je učiniti nešto u vezi s tim. Do prelaska u stanje pada beše došlo u snu, ali je to
za njega bila stvarnost. Grabio je, ruke su mu klizale, skliznule - i ispod njega nije bilo ničega izuzev crne
praznine svemira...
Bio je budan i bez daha, na krevetu u gostinskoj sobi Džoa Talija; svetla su blistala svud oko njega.
Međutim, cvilenje se nastavljalo.
On zatrese glavom i stade da osluškuje. Bilo je stvarno. Sada je i shvatio šta je u pitanju - mačka,
mače, sudeći po zvuku.
On se uspravi u krevetu. Čak i da nije bilo tradicionalne pilotske ljubavi prema mačkama, pogledao
bi šta je u pitanju. Voleo je mačke zbog njih samih, ne zbog njihovih brodskih manira, prilagodljivosti na
promene gravitacije i koristi u održavanju broda čistog od drugih stvorenja koja idu svuda kud i čovek. Zato
ustade i stade gledati.
Brzo osvrtanje oko sebe potvrdi mu da mače nije u sobi, i uho ga potom navede na tačno mesto;
zvuk je dolazio pravo iza odškrinutog prozora. On se trže, zastade i pokuša da pribere misli.
Reče potom samom sebi da nije bilo nikakve potrebe da se bilo šta uradi; ako je zvuk dopirao kroz
prozor, mora da je to bilo zato što se mačka nalazila iza nekog obližnjeg prozora. Međutim, znao je da laže
samog sebe; zvuk je bio blizu. Na neki neverovatan način, mačka se bila našla odmah ispred prozora, trideset
pet spratova iznad ulice.
On sede i pokuša da upali cigaretu, ali se papir raspade pod njegovim prstima. Pustio je da
komadići padnu na pod, a onda je ustao i načinio šest nervoznih koraka ka prozoru, kao da ga vuku. Pao je na
kolena, zgrabio prozor, skroz ga otvorio i potom se samo držao za prozorsku dasku, čvrsto zatvorenih očiju.
Posle određenog vremena, daska kao da se malo smirila. On otvori oči, zirnu i ponovo ih zatvori.
Konačno ih je ponovo otvorio, pazeći da ne pogleda u zvezde, kao ni na ulicu dole. Donekle je očekivao da
zatekne mačku na terasi van sobe. Ali, nije bilo terase, nijednog mesta gde bi se mačka mogla očekivati.
Međutim, mjaukanje je sada bilo glasnije nego ranije. Izgledalo je kao da dolazi odmah ispod njega,
i on polako proturi glavu, još se držeći za dasku, i natera sebe da pogleda dole. Pod njim, oko metar i trideset
ispod ivice prozora, uska izbočina protezala se oko zgrade. Na njoj se nalazilo izmučeno i proganjano mače.
Pogledalo ga je, pa ponovo zamjaukalo.
Bilo je jedva moguće, pomisli on, da ga dohvati, držeći se za prozorsku dasku jednom rukom i
istežući drugu, a da ne ispadne kroz prozor - ukoliko bi, uopšte, mogao sebe naterati da to učini. Pomislio je da
pozove Talija, a onda malo bolje razmisli. Tali je bio kraći od njega, i imao je manji raspon ruku. A mače je
moralo biti spaseno baš sada, pre nego što budalica skoči ili padne.
Odlučio je da pokuša. Izbacio je ramena, uhvatio se levom rukom i posegao desnom. Onda je
otvorio je oči i video da se još uvek nalazi tridesetak centimetara od mačke. Ona radoznalo njušnu prema
njegovoj ruci.
On se još većma isteže, sve dok mu kosti nisu zapucketale. Mače spremno izmače njegovim
razmahanim prstima, zaustavivši se dobrih dva metra dalje. Tu se smirilo i počelo da liže svoje lice.
On se vrati unutra i sruši se, plačući, na pod ispod prozora. "Ne mogu to da izvedem", prošapta on.
Page 65
 Buduća istorija 2
"Naprosto, ne mogu. Ne opet..."

Raketni brod Valkira bio je dvesta četrdeset i devet dana udaljen od svemirskog terminala
Zemlja-Mesec i približavao se marsovskom terminalu na Dejmosu, spoljnom Marsovom satelitu. Vilijem Koul,
glavni oficir za komunikacije i rezervni pilot slatko je spavao kada ga je njegov pomoćnik probudio. "Hej! Bile!
Probudi se... U frci smo."
"A? Š'a je bilo?" Ali, već je posezao za čarpama. "U čemu je problem, Tome?"
Petnaest minuta kasnije bilo mu je jasno da njegov mlađi oficir nije preterivao; podnosio je raport
Starom: glavni pilotski radar je otkazao. Tom Sendberg beše to ustanovio posle rutinske kontrole, obavljene
čim se Mars našao u maksimalnom dometu radarskog pilota. Kapetan sleže ramenima. "Sredite ga - i budite
brzi. Potreban nam je."
Bil Koul, međutim, odmahnu glavom. "Sa njim je sve u redu, kapetane - iznutra. Međutim, ponaša
se kao da je antena potpuno nestala."
"To je nemoguće. Nismo ni imali meteorsku uzbunu."
"Moglo bi biti bilo šta, kapetane. Od zamora materijala, mogla je jednostavno otpasti. Moramo
zameniti antenu. Zaustavite okretanje broda i ja ću izaći da je popravim. Naći ću zamenu dok budete
isključivali okretanje."
Valkira je, za svoje vreme, bila luksuzan brod, i bila je načinjena pre no što je iko imao pojma kako
da stvori veštačko gravitaciono polje. Svejedno, imala je pseudogravitaciju, radi udobnosti svojih putnika.
Beskrajno se okretala oko svoje glavne ose, kao burence rafalnog oružja; tako nastalo ugaono ubrzanje -
pogrešno nazvano 'centrifugalnom silom' - održavalo je putnike stabilnim u krevetu, kao i na nogama.
Obrtanje je počinjalo čim bi se mlazni motori aktvirali na početku putovanja i zaustavilo bi se pred sletanje. To
nije bilo postizano magijom, već reakcijom na suprotno obrtanje točka postavljenog u unutrašnjosti.
Kapetan je izgledao uznemiren. "Počeo sam da skidam rotaciju, ali ne mogu toliko da čekam.
Prepravite astrovigacioni radar za pilotiranje."
Koul poče da objašnjava zbog čega se astrovigacionalni radar ne može prilagoditi kratkotalasnim
potrebama, a onda odluči da ni ne pokušava. "To se ne može izvesti, gospodine. Tehnički je nemoguće."
"Kada sam bio vaših godina, mogao sam prepraviti bilo šta! Pa, nađite mi odgovor. Ne mogu spustiti
ovaj brod na slepo. Ni za sam Harimanov orden."
Bil Koul zastade za trenutak pre no što je odgovorio. "Moraću da iziđem, kapetane, dok se još
okreće, i da obavim zamenu. Nema drugog načina."
Kapetan skrenu pogled sa njega, stisnutih vilica. "Spremite zamenu. I požurite."
Kada je stigao sa opremom koja mu je bila potrebna za popravku, Koul zateče kapetana već kod
vazdušne komore. Na njegovo iznenađenje, Stari je bio u skafandru. "Objasnite mi šta da radim", naredi on
Bilu.
"Ne izlazite valjda napolje, gospodine?" Kapetan, međutim, samo jednostavno klimnu glavom.
Bil pogleda kapetanov struk, ili gde se on ranije nalazio. Pa, Starom mora da je već bila trideset
peta. "Bojim se da vam to ne mogu jasno objasniti. Očekivao sam da ja sam obavim popravku."
"Nikad nisam tražio od čoveka da obavi neki posao koji ja ne bih bio spreman da uradim. Objasnite
mi."
"Izvinite, gospodine... Ali, možete li da se uspinjete jednom rukom?"
"Kakve to ima veze?"
"Pa, imamo četrdeset i osam putnika, gospodine, i..."
"Umuknite!"
Sendberg i on, obojica u svemirskim odelima, pomogoše potom Starom da se spusti niz rupu,
nakon čega su se unutrašnja vrata komore zatvorila i vazduh se ispumpao. Svemir iza komore predstavljao je
ogromnu, zvezdama prošaranu prazninu. Sa okretajem, još na brodu, svaki spoljni pravac bio je 'dole' - dole
milionima neizbrojanih milja. Zakačili su mu, naravno, bezbednosnu liniju - ali je svejedno dobio vrtoglavicu
kada je video kapetanovu glavu kako iščezava u crnoj rupi bez dna.
Linija se ravnomerno odmotavala nekoliko metara, a onda se zaustavi. Pošto je tako ostala nekoliko
minuta, Bil se naže i dotače svojom kacigom Sendbergovu. "Drži se iza mene. Idem da pogledam."
Proturio je glavu kroz komoru i pogledao oko sebe. Kapetan se beše zaustavio, viseći na rukama, ni
blizu antene. On se vrati unutra i okrenu. "Izlazim napolje."
Nije bio naročit štos, ustanovio je, da visi na rukama i odbacuje se do mesta gde se kapetan beše
zaglavio. Valkira je bila brod svemir-svemir, ne kao oni glatki picaneri koji se viđaju po zemaljskim lukama; bio
je prekriven hvatačima za ruke da bi majstori mogli lakše da vrše popravke na terminalima. Pošto je jednom
došao do njega, bilo je moguće, hvatajući se za istu čeličnu dršku za koju se i kapetan držao, da mu pomogne
u prebacivanju do prethodne drške. Pet minuta kasnije, Sendberg je provlačio Starog kroz otvor, sa Bilom za
sobom.
Odmah je počeo da skida opremu za popravke sa kapetanovog odela i da je prebacuje na svoje.
Page 66
 Buduća istorija 2
Spustio se potom natrag kroz rupu, i bio je već daleko odmakao pre no što se stariji čovek dovoljno oporavio
da bi mu pridikovao - ukoliko mu je to, uopšte, i bila namera.
Prebaciti se do mesta gde je trebalo zameniti antenu i nije bilo suviše teško, iako mu se pod
nogama prostirala večnost. Odeća ga je donekle sputavala - rukavice su bile glomazne - ali, bio se navikao na
svemirska odela. Bio je malo ošamućen od pomaganja kapetanu, ali, nije imao vremena da se zaustavi da o
tome razmišlja. Povećano okretanje pomalo ga je uznemiravalo; vazdušna komora bila je bliža osi rotacije
nego antena, i kako se udaljavao osećao se sve težim.
Pričvrstiti antenu koja bi trebalo da posluži kao zamena bila je, međutim, sasvim druga stvar. Nije
bila ni velika ni teška, ali bilo je nemoguće pričvrstiti je na mesto. Jedna ruka bila mu je potrebna da se drži,
jedna da drži antenu, i jedna za zavrtku. Bez obzira šta pokušavao, uvek mu je bila potrebna još jedna ruka.
Konačno je povukao svoju liniju da od Sendberga zatraži još neki namotaj. Potom ju je otkačio od
pojasa, radeći jednom rukom; dva puta provukao joj je jedan kraj kroz držač i privezao ga, ostavivši oko dva
slobodna metra na kraju. Taj kraj privezao je za drugi držač. Ishod je bila omča, improvizovano sedište vođe
palube, koje je trebalo da mu podnese težinu dok ne namesti antenu. Posao je potom krenuo prilično brzo.
Bio je skoro gotov. Bilo je još samo preostalo da se pričvrsti jedna zavrtka na suprotnoj strani od
one na kojoj je visio. Antena je već bila pričvršćena na dva mesta i kola su bila povezana. Odlučio je, stoga, da
to može da izvede i jednom rukom. Ostavio je svoju ljuljašku i odbacio se, kao majmun.
Zavrtka mu je ispala kada je završio sa zavrtanjem; skliznula mu je iz ruke i sada je padala. Gledao
ju je kako udaljava, sve dalje i dalje i dalje, dok nije postala tako mala da je više nije mogao uočiti. Vrtelo mu
se u glavi od gledanja, posmatrajući je kako odbljeskuje na suncu naspram dubokog crnila svemira. Bio je do
sada prezaposlen da pogleda dole, ispod sebe.
On zadrhta. "Dobro je da mi više nije potrebna", reče on samom sebi. "Bio bi to dug put do nje." I on
se poče vraćati.
A onda je ustanovio da ne može.
Bio se odbacio pored antene da dođe u svoj sadašnji položaj, koristeći hvatač na ljuljašci da bi se
pomerio desetak santimetara dalje. Sada je omča mirno visila, odmah izvan njegovog domašaja. Nije bilo
načina da se postupak obrne.
Visio je na obe ruke i govorio sebi da ne paniči - mora smisliti nešto. Da krene oko druge strane?
Ne, čelična koža Valkire tamo je bila glatka - nije bilo ručki na više od dva metra. Čak i da nije umoran - a
morao je priznati da postaje umoran i da mu je hladno - čak i da je bio odmoran, bio bi to nemoguć raspon za
svakoga ko nije šimpanza.
Pogledao je ispod sebe - i istog časa zažalio.
Ispod njega nije bilo ničega izuzev zvezda, dole i dole, do u beskraj. Zvezde, prolazeći pored njega
dok se brod okretao zajedno sa njim, praznina večnosti, crnila i hladnoće.
Primetio je da pokušava da se sav priljubi uz jednu, usku ručku, upinjući se da je dotakne nožnim
prstima. Bio je to uzaludan, iscrpljujuć pokušaj. Dovoljno je smirio paniku u sebi, da bi se zaustavio i opustio.
Bilo je lakše sa zatvorenim očima. Ipak, posle određenog vremena morao je da ih otvori i pogleda.
Veliki medved prošao je mimo njega, pa onda, odmah za njim, Orion. Pokušao je da prebroji minute po
brojevima rotacija koje je brod pravio, ali um mu je odbijao da jasno radi i, posle nekog vremena, morao je da
zatvori oči.
Ruke su mu postajale krute - i hladne. Pokušao je da ih odmori, smenjajući ih. Pustio je levu ruku,
osećajući kako mu iglice prolaze kroz nju, i nekoliko puta udario je njome o svoja bedra. Odmah je osetio kako
je vreme da prodrma i desnu ruku.
Međutim, nije više mogao da dosegne do drške levom rukom. Nije imao dovoljno snage da napravi
još jedan pokret; bio je sasvim istegnut i trebalo bi da se izdigne da bi se mogao uhvatiti levom rukom.
Više uopšte nije osećao desnu ruku.
Mogao je da je vidi kako klizi. Klizio je...
Iznenadno opuštanje saopšti mu da pada... i pada. Brod odjuri od njega.

Probudio se sa kapetanom nagnutim nad sobom. "Samo ostani miran, Bile."

"Gde..."
"Samo polako. Patrola sa Dejmosa bila je već blizu kada si se pustio. Našli su te na radaru, uskladili
orbite i pokupili te. Prvi put u istoriji, pretpostavljam. Sada budi miran. Bolestan si - visio si tamo, Bile, više od
dva sata."

Mjaukanje ponovo započe, jače nego ikad. On se podiže na kolena i pogleda kroz prozor. Mače je
još bilo na ispustu, s leve strane. Pažljivo je još malo proturio glavu, pazeći da ne gleda nikuda, osim u mače.
"Dođi, maco!" pozva je on. "Evo, mac-mac-mac! Dođi maco, dođi!"
Mače prestade da se liže, začuđenog izraza.
"Dođi, maco", blago je ponovio. Pustio je prozor desnom rukom i zamahao rukom u znak poziva.
Page 67
 Buduća istorija 2
Mače se približi na nekoliko santimetara i ponovo sede. "Evo, maco", molio je i istezao ruku koliko god je
mogao.
Pufnica se odmah povuče unazad.
On povuče ruku i malo razmisli. Ovo nikuda nije vodilo, zaključi on. Međutim, ukoliko iziđe kroz
prozor i stane na izbočinu, možda bi mogao da se drži jednom rukom i da ostane savršeno bezbedan. Znao je
to, znao je da će biti bezbedan - samo ako ne gleda dole!
Vratio se unutra, okrenuo se, i, sa velikim oprezom, držeći prozorsku ivicu sa obe ruke, pustio da
mu noge skliznu niz fasadu zgrade. Pažljivo je, pri tom, usredsredio oči na ugao kreveta.
Izbočina kao da se bila pomerila. Nije mogao da je nađe i gotovo da je bio siguran da je prošao
ispod nje, kada ju je dodirnuo jednom nogom - a onda je spustio obe noge na nju. Činilo se da je bila široka
dvadesetak santimetara. Duboko je udahnuo.
Otpuštajući svoju desnu ruku, okrenuo se ka mačetu. Činilo se da je bilo zainteresovano za njegove
postupke, ali, ipak, ne dovoljno da priđe da ih pobliže istraži. Ukoliko krene da puzi po izbočini, držeći se levom
rukom za ugao prozora, moći će da ga dohvati.
Pomerao je noge jednu po jednu, kao beba, radije nego jednu preko druge. Malo savijajući kolena, i
nagnuvši se, samo što je nije uhvatio, kad mače onjuši njegove prste i skoči unazad. Jedna sitna šapica
promaši ivicu; mače se zatetura, ali povrati ravnotežu. "Ti mali idiote!" progunđa on, "hoćeš li da prospeš svoj
mozak?"
"Ako ga i imaš", dodade odmah potom. Situacija je sada izgledala beznadežna; mače je bilo
predaleko da bi ga dohvatio držeći se za prozor, bez obzira koliko se istezao. Dozivao je mače, prilično
neuverljivo: "Maco, maco", a onda prestade da razmotri čitavu stvar.
Mogao je da se pusti.
Mogao se i odlučiti da čeka čitavu noć, u nadi da će mače odlučiti da dođe bliže. Ili bi mogao da ode
po njega.
Izbočina je bila dovoljno široka da izdrži njegovu težinu. Ukoliko se priljubi uz zid, i nije bilo nikakve
težine na levoj ruci. Polako je počeo da se pomera unapred, tako postepeno da se jedva moglo primetiti da se
kreće. Kada mu je prozorski okvir konačno bio van dometa, kada mu je leva ruka bila priljubljena uz glatki zid,
napravio je grešku i pogledao dole - dole, pored dugačkog zida i na svetleći pločnik daleko ispod.
Brzo je odvratio pogled i usmerio ga na jednu tačku na zidu, u ravni očiju i samo metar daleko. Bio
je tu!
A i mače. Polako je razdvojio noge, pomerajući desno stopalo napred, i savio kolena. Ispružio je
desnu ruku duž zida, dok nije bila iznad i malo iza mačeta.
Spustio ju je u iznenadnom luku, kao da hvata muvu. Našao se sa rukom ispunjenom grebućim,
grizućim krznom.
Tada se potpuno umirio, ni ne pokušavši da pregleda ranice koje mu je mače zadavalo. Ruku još
raširenih, tela priljubljenog uz zid, počeo je da se vraća. Nije mogao da vidi kuda ide, ni da okrene glavu, a da
pri tom ne izgubi malo ravnoteže. Put nazad izgledao je dug, duži nego dolazak, kada mu konačno jagodice
leve ruke napipaše prozorski okvir.
Ostatak puta prešao je za nekoliko sekundi; naslonio je obe ruke na prozorsku dasku, i onda
prebacio desno koleno. Malo se odmorio i duboko udahnuo. "Čoveče!" reče on glasno. "Baš je bilo blizu. Ti si
opasnost po saobraćaj, maco."
On spusti pogled na trotoar. Sigurno ima dosta do dole - i izgledalo je tvrdo.
Pogledao je gore ka zvezdama. Izgledale su veoma lepe i veoma sjajne. Namestio se u
prozorskom okviru, leđima se oslonivši na jednu stranu, stavivši noge na drugu, i nastavio da ih posmatra.
Mače se beše smestilo na njegovom stomaku i počelo da prede. Odsutno ga je pomazio i posegao
za cigaretom. Sutra će otići u luku i podvrgnuti se fizičkom i psihičkom testu, odluči on. Počešao je mačetove
uši. "Pufnice mala", reče on, "da li bi volela da pođeš sa mnom na jedno dugo, dugo putovanje?"

ZELENI BREŽULJCI ZEMLJE

1.
Ovo je priča o Rajslingu, Slepom pevaču zvezdanih staza - ali ne zvanična verzija. Pevali ste
njegove reči u školi:

Molim se za još jedno sletanje, poslednje

Na kuglu koja mi je život podarila;
Da odmorim oči svoje na paperjastom nebu
I na hladnim, zelenim brežuljcima Zemlje.

Page 68
 Buduća istorija 2
Ili ste je možda pevali na francuskom, ili nemačkom. Ili na esperantu, dok se Terina zastava duginih
boja vijorila nad vašom glavom.
Jezik nema veze - sigurno je bio neki od zemaljskih jezika. Niko nikad nije preveo 'Zelene brežuljke'
na šuškavi venerijanski govor; nijedan Marsovac nikad ih nije grgotao i šaputao u suvim hodnicima. Ona je
naša. Mi sa Zemlje izvezli smo sve - od holivudskih sapunskih opera do sintetičke radioaktivnosti - ali ovo
pripada samo Teri, i njenim sinovima i kćerima, ma gde se nalazili.
Svi smo čuli mnoge priče o Rajslingu. Možda ste i vi jedan od mnogih koji su stekli diplome, ili slavu,
na stručnoj kritici njegovih objavljenih dela - Pesme zvezdanih staza, Veliki kanal i druge pesme, Visoko i
daleko, i Poleći!
Svejedno, čak i ako ste čitali njegove pesme i govorili njegove stihove, u školi i kroz čitav svoj život, u
najmanju ruku je verovatno - ukoliko niste i sami svemirac - da nikad niste čuli većinu Rajslingovih
neobjavljenih pesama, kao što su 'Otkako je nadglednik sreo moju rođaku', 'Ona riđokosa cura iz Venerberga',
'Pridrži svoje pantalone, kapetane' ili 'Svemirsko odelo za dvoje'.
A mi ih, opet, ne možemo citirati u jednom porodičnom časopisu.
Rajslingovu reputaciju brižljivo čuvaju staratelji njegove literarne zaostavštine, a i prava je sreća da
nikad nije bio intervjuisan. Pesme svemirskih puteva pojavile su se iste nedelje kada je umro; i kada su postale
bestseler, tračevi o njemu sklapani su na osnovu onoga čega su se ljudi sećali o njemu, uz dodatak živopisnih
priča njegovih izdavača.
Tako nastala tradicionalna slika Rajslinga otprilike je isto toliko autentična koliko i sekira Džordža
Vašingtona ili kolači kralja Alfreda.
U stvarnosti, nikada ga ne biste primili pod svoj krov; nije bio društveno prihvatljiv. Imao je stalne
opekotine od sunca, zbog kojih se sve vreme češao, što nimalo nije doprinosilo njegovoj neznatnoj lepoti.

Fan der Furtov portret, načinjen za izdanje njegovih radova u povodu Harimanove stogodišnjice,
prikazivao je izuzetno tragičnu figuru, svečana usta, i neuočljive oči prekrivene crnim svilenim povezom.
Nikada nije bio svečan! Usta su mu uvek bila otvorena: ili je pevušio, ili se smejao, ili jeo ili pio. Za povez je
uzimao bilo kakvu krpu, obično prljavu. Otkako beše izgubio vid, sve manje se starao o svom izgledu.

'Bukač' Rajsling bio je pilot druge klase, sa očima ništa slabijim od vaših, kada se prijavio za
povratno putovanje do jovijanskih asteroida u raketnom brodu Jastreb. Posada se u tim danima prijavljivala za
sve i svašta, i službenici Lojda bi vam se u lice nasmejali na samu pomisao o osiguravanju nekog svemirca. Za
Akt o svemiskoj predohrani niko još ne beše ni čuo, dok je Kompanija bila odgovorna samo za nadnice -
ukoliko je i to bio slučaj. Čak polovina brodova koji su išli dalje od Luna Sitija nikad se nisu vratili. Svemirci,
međutim, za to nisu hajali; oni su se po pravilu prijavljivali zbog para, i svaki od njih kladio bi se s vama da
može skočiti sa dvestotog sprata Hariman Tauera i bezbedno se prizemljiti - pod uslovom da pristanete na
odnos verovatnoće tri prema dva i dozvolite mu da nosi obuću sa gumenim đonovima.
Piloti su kao skupina bili najbezbrižniji, ali i najopasniji. U poređenju sa njima, radaristi i astrogatori
(u tim danima nije bilo nadglednika, baš kao ni stjuarda) bili su dobrodušni vegetarijanci. Piloti su previše znali.
Ostali su verovali u umeće kapetana da ih bezbedno prizemlji; pilotima je, međutim, bilo poznato koliko je to
umeće, naspram slepih i snažnih đavola koji su bili zatočeni u njihovim raketnim motorima, zapravo bilo
beskorisno.
Jastreb je bio prvi od Harimanovih brodova koji je sa hemijskog bio prebačen na atomsko gorivo - ili,
tačnije rečeno, prvi koji nije eksplodirao. Rajsling ga je dobro poznavao: bio je to onaj stari krš koji je vozio za
Luna Siti - od Supranjujorka do Lejporta i nazad - pre nego što su ga prepravili za letove u dubokom svemiru.
Radio je u njemu na Mesečevim turama, i sada se, na sveopšte iznenađenje, našao na njegovom prvom
putovanju u duboki svemir - do Drajvotera na Marsu i nazad.
Do trenutka kada se prijavio za ovo jovijansko putovanje trebalo je da već postane glavni inženjer;
međutim, posle pionirskog putovanja do Drajvotera bio je otpušten, stavljen na crnu listu i prizemljen u Luna
Sitiju - zbog toga što je, kada je trebalo da pazi na cevi, upravo ispisivao refren i još nekoliko stihova. Pesma je
bila neslavna - 'Pilot je otac svojoj posadi' - sa duhovitim, ali i neobjavljivim završnim kupletom.
Crna lista nije ga zabrinjavala. Dobio je, varajući na kocki, harmoniku od nekog kineskog barmena u
Luna Sitiju, i posle toga muvao se unaokolo i pevao rudarima za piće i napojnicu dok nagli manjak pilota nije
naveo agente Kompanije da mu pruže još jednu priliku. Vodio je računa da ostane 'čist' na Luna liniji tokom
godine ili dve dana, vratio se potom u duboki svemir, pomogao Venerbergu da stekne svoju zloglasnu
reputaciju, šetao se obalama Velikog kanala kada je druga kolonija osnovana u drevnoj Marsovskoj prestonici,
i smrzao prste i na rukama i na nogama na putovanju na Titan.
Stvari su se brzo odvijale u tim danima. Kad je jednom atomski pogon bio prihvaćen, množina
brodova koji su počeli saobraćati na liniji Mesec-Zemlja bila je ograničena samo brojem posade. Piloti su bili
retki; da bi se smanjila težina, zaštita je bila svedena na minimum, i tek nekoliko oženjenih ljudi vodilo je
računa da se ne izlože radijaciji. Budući da Rajsling nikada nije imao nameru da postane otac, svi poslovi bili
Page 69
 Buduća istorija 2
su uvek otvoreni za njega tokom tih zlatnih dana velikog buma. Putovao je sistemom uzduž i popreko, pevajući
popevku koja mu se vrzmala u glavi i prateći je na svojoj harmonici.
Komandant Jastreba dobro ga je poznavao; kapetan Hiks služio je kao astrogator na Rajslingovom
prvom putovanju. "Dobro došao kući, Bukaču", pozdravi ga Hiks. "Jesi li trezan, ili da ja umesto tebe potpišem
pristupnicu?"
"Ne može se, kapetane, čovek napiti na govnima koja ovde prodaju." Potpisao je i otišao dole,
noseći svoju harmoniku.
Deset minuta kasnije, vratio se. "Kapetane", reče on natmureno, "motor broj dva nije dobro
namešten. Kadmijumski ublaživači su smotani."
"Zašto meni to kažeš? Reci to svom šefu."
"I jesam, ali on kaže da će raditi. Greši."
Kapetan pokaza na knjigu sa pristupnicama. "Prebriši svoje ime i briši. Polećemo za trideset
minuta."
Rajsling ga pogleda, sleže ramenima i vrati se dole.
Dug je put do jovijanskih planetoida; letelica klase 'Orao' morala je tri smene da radi sa motorima
dok nije ušla u slobodnu putanju. Rajsling je imao drugu smenu. Tada se prigušivanje radilo ručno, sa
nonijusom za umnožavanje i ventilom za slučaj opasnosti. I kada je ventil pokazao crveno, pokušao je da ga
ispravi - bez uspeha.
Piloti ne čekaju; zato su piloti. Otvorio je vratanca za slučaj opasnosti i počeo da klještima pretura
po vreloj tvari. Svetla se ugasiše, ali on nastavi. Pilot mora da poznaje svoju kotlarnicu kao što jezik poznaje
svoja usta.
Za trenutak je, kada su se svetla isključila, uspeo da baci brz pogled preko vrha gornje pregrade.
Plavičast radioaktivni odsjaj nimalo mu nije pomagao; povukao je glavu i nastavio da radi na dodir.
Kada je završio, povikao je preko mikrofona: "Broj dva, aktiviraj motore! I, za ime sveta, daj malo
svetla!"
Bilo je svetla - napajanje za slučaj opasnosti - ali ne za njega. Plavičasta radioaktivna svetlost bila je
poslednja stvar koju je njegov optički nerv uspeo da primi.

2.
Dok Vreme i Svemir zakrivljuju se da načine ovaj zvezdama izbrazdani kraj,
Tihe suze nesretne radosti još rasprostiru svoj srebrnast sjaj;
Duž Velikog kanala i dalje u visine streme krhke Kule istine;
I njihova vilinska čar štiti ovo mesto prepuno lepote, tihe i fine.

Umorna je rasa koja je Kule sagradila, zaboravljene su njihove priče;

Davno su nestali bogovi koji su prolili suze što ove kristalne obale diče.
Lagano otkucava vremenom načeto srce Marsa ispod ovog ledenog neba;
Retki vazduh šapće bezglasno da sve što je živo i umreti treba...

Pa ipak, filigranski Vrhovi istine pevaju Lepotin madrigal

I ona sama večno će hoditi uz Veliki kanal!

Iz poeme Veliki kanal, sa dozvolom

Lux Transcriptions, Ltd., London i Luna Siti

Na povratku, spustili su Rajslinga na Mars kod Drajvotera; momci su dali priloge, dok je pilot odvojio
polovinu svoje plate. I to je bilo sve - kraj; još jedna svemirska protuva nije dospela da prekine, pre no što joj
sreća istekne. Mesec ili dva dana vrteo se s istraživačima i arheolozima u Koliko Daleko? i verovatno je tu
mogao ostati zauvek, u zamenu za svoje pesme i sviranje na harmonici. Međutim, svemirci umiru ukoliko
ostanu na jednom mestu; stoga je uzeo let do Drajvotera, i odatle otišao u Marsopolis.
Prestonica već dobrano beše počela da cveta; biljke za proizvodnju oivičavale su Veliki kanal sa
obe strane, prljajući svojim otpacima drevne vode. Ovo je bilo pre nego što je sporazumom triju planeta bilo
zabranjeno remećenje kulturnih relikvija u cilju komercijalizacije; polovina vitkih, vilinskih kula bila je srušena,
dok su druge bile izobličene da bi se adaptirale kao atmosferizovane zgrade za Zemljane.
Rajsling nikad nije video te promene i niko mu ih ne beše opisao; i kada je ponovo 'ugledao'
Marsopolis, zamislio ga je onakvim kakav je bio ranije, pre no što je posebnom odlukom bio određen za
trgovinu. Imao je dobro sećanje. Stajao je na obalskoj promenadi, odakle su drevni žitelji Marsa odlazili na
putovanja, i 'posmatrao' njenu lepotu kako se širi pred njegovim slepim očima - ledenoplave ravnice voda
neuzburkanih plimom i nedirnutih povetarcem, i mirni odraz oštrih, blistavih zvezda marsovskog neba, i iza
voda kitnjaste podupirače i lebdeće kule previše tanane za našu glomaznu, tešku planetu.
Page 70
 Buduća istorija 2
Rezultat je bila poema Veliki kanal.
Tanana promena u njegovom pogledu na svet, koja mu je sada omogućavala da vidi lepotu
Marsopolisa - onu negdašnju - počela je da mu menja čitav život. Sve žene postale su mu lepe. Znao ih je po
glasovima i njihov izgled vezivao za zvuke. Zao je čovek, zaista, onaj koji sa slepcem neće popričati blago i
prijateljski; rospije koje svojim muževima nisu davale mira, naglo su postajale ljubazne sa Rajslingom.
Svoj svet naselio je divnim ženama i zgodnim muškarcima. 'Prolazak tamne zvezde', 'Berenikina
kosa', 'Posmrtna pesma drvenog kolta' i njegove druge pesme o lutalicama, samotnim muškarcima u svemiru,
bile su neposredna posledica toga da njegova posmatranja ne behu umrljana nakinđurenom istinom. To mu je
ublažavalo pristup, preobražavalo njegove popevke u stihove, i, ponekad, čak i u poeziju.
Sada je imao vremena na pretek za razmišljanje, vremena da uobliči sve te divne reči, i da se bavi
strofom dok nije, baš kako treba, zazvučala u njegovoj glavi. Jednolični ritam 'Pesme motora'...

Kada je vidik čist, i izveštaji predati su svi,

Kada se komora zatvori, i svetla zeleno namignu ti,
Kada je pregled gotov, i vreme za molitvu dođe,
Kada kapetan glavom klimne, i ona munjevito pođe...

Počujte motore!
Čujte ih kako vam za leđima reže
Dok se oslobađate sile teže;
Osetite kako rebra vam grudni koš stežu,
I vrat kako vam se utiskuje u mrežu...
Osetite kako bol prožima vaš brod,
Kako se koprca u njemu nebeski rod.
Osetite kako poleće! Čujte ga kako struji...
Napeti čelik, evo, bruji,
Sa motorima svojim!

...pao mu je na pamet dok je i sam bio pilot, ali i kasnije dok je stopirao od Marsa do Venere i sedeo
na straži sa starim prijateljem.
U Venerbergu pevao je u barovima svoje nove pesme, ali i neke stare. Neko bi počeo da skuplja
priloge za njega; i zahvaljujući plemenitosti duha koji je živeo iza njegovih povezanih očiju, dobijao bi dva ili tri
puta više od prosečne bardovske nadnice.
Bio je to lak život. Nije bilo svemirske luke koja mu nije bila dom, i svaki brod bio je njegova privatna
kočija. Nijedan pilot nije odbijao da kao dodatni teret ponese i slepog Rajslinga i njegovu harmoniku;
prebacivao se iz Venerberga u Lejport ili Drajvoter ili Novi Šangaj, ili nazad, kako mu dune.
Nikad nije išao bliže Zemlji od svemirske stranice Supranjujork. Čak i kad je potpisivao ugovor za
Pesme zvezdanih staza, to je uradio u kabini letelice negde između Luna Sitija i Ganimeda. Horovic, njegov
prvobitni izdavač, bio se tu našao na drugom medenom mesecu i pri tom čuo Rajslinga kako peva na brodskoj
zabavi. Kada bi je čuo, Horovic je odmah znao šta je dobra stvar za objavljivanje; i stoga, pre no što je
dopustio Rajslingu da se udalji, nagnao ga je da sve svoje Pesme snimi na traku u komunikacionom odeljenju
broda. Sledeća tri ostvarenja bila su iz Rajslinga izvučena u Venerbergu, gde Horovic beše poslao svog
agenta da ovoga drži podnapitog dok nije otpevao sve čega se mogao setiti.
Poema Poleći! bez sumnje nije, bar u celosti, bila autentični Rajsling. Najvećim delom, to je
svakako bila, a i 'Pesma motora' bespogovorno je njegova. Međutim, većinu strofa behu posle njegove smrti
prikupili ljudi koji su ga poznavali tokom njegovih lutanja.
Zeleni brežuljci Zemlje razvijali su se dvadeset godina. Najranije verzije za koje znamo bile su
komponovane pre no što je Rajsling oslepeo, tokom pijanki sa nekim najamnim radnicima na Veneri. Stihovi
su se pretežno bavili onim što su radnici nameravali da rade kada se vrate na Zemlju - kada, i ako uspeju da
plate svoje dugove, i tako dobiju dozvolu da se vrate kućama. Neki stihovi bili su vulgarni, neki nisu, ali refren je
bio ono što beše prepoznatljivo kod Zelenih brežuljaka.
Nama je, međutim, tačno znano gde je nastao konačni oblik Zelenih brežuljaka - i kada.
Na Venerinom ostrvu Elis nalazio se brod koji je trebalo da načini direktan skok do Velikih jezera, u
Ilinoisu. Bio je to stari Soko, najmlađi iz klase 'Orao' i prvi brod na kome je bila primenjena nova, skuplja tarifa
Harimanovog trusta za ekspresnu vezu između zemaljskih gradova i bilo koje kolonije, sa samo nekoliko
predviđenih zastajanja.
Rajsling beše odlučio da se njime vrati na Zemlju. Možda mu se sopstvena pesma bila zavukla pod
kožu - ili je možda samo želeo da još jednom vidi svoj rodni Ozarks.
Kompanija više nije dozvoljavala slepe putnike; Rajslingu je to bilo poznato, ali mu nikad ni na
pamet nije palo da se to može odnositi na njega. Stario je - za svemirca - i već pomalo beše sviknut na svoje
Page 71
 Buduća istorija 2
privilegije. Ne, nije bio senilan - jednostavno, znao je da je jedan od stubova svemira, zajedno sa Halejevom
kometom, Prstenovima i Brusterovim grebenom. Prošetavši po odajama za posadu, otišao je dole i raskomotio
se na prvom praznom ležaju za akceleraciju.
Tu ga je zatekao i kapetan, dok je obavljao poslednju proveru broda. "Šta radite ovde?" upita ga on.
"Idem nazad na Zemlju, kapetane." Rajslingu nisu bile potrebne oči da primeti četiri širita na pilotu.
"Ne možeš se švercovati na ovom brodu; znaš pravila. Ustaj i briši odavde. Krećemo kroz nekoliko
trenutaka."
Kapetan je bio mlad; na dužnost je bio stupio posle Rajslingovog aktivnog perioda, ali je ovome bio
poznat taj tip - pet godina u Hariman Holu, sa samo kadetskim putovanjima umesto pravog iskustva u
dubokom svemiru. Dva čoveka nisu imala ništa zajedničko, ni u iskustvu ni u duhu; svemir se menjao.
"Ovaj, kapetane, ne biste valjda izbacili starca koji putuje kući."
Oficir je oklevao - nekolicina članova posade bila se zaustavila da sluša. "Ne mogu to da učinim. Akt
o svemirskoj predohrani, paragraf šesti, izričito kaže: 'Niko ne može ući u vozilo, osim ukoliko nije registrovani
član posade datog vozila, ili putnik istog broda koji je uredno platio sve troškove u skladu sa važećim
članovima ovog akta'. Ustaj i izlazi."
Rajsling ponovo leže, stavivši ruke pod glavu. "Ukoliko već moram da siđem, neka sam proklet ako
to sam učinim. Iznesite me."
Kapetan se ugrize za usnu. "Redaru!" povika on. "Izbacite ovog čoveka."
Brodski policajac pogleda u vis. "Ne mogu, kapetane. Iščašio sam rame." Ostali članovi posade,
prisutni pre samo nekoliko trenutaka, behu u međuvremenu nestali bez traga.
"Pa, dovedi svoje ljude!"
"U redu, gospodine." Brodski policajac se udalji.
Rajsling se ponovo oglasi. "Čujte, kapetane, hajde da se ne svađamo oko ovoga. Imate foru da me
povezete, ukoliko hoćete - klauzula o 'Svemircu u nevolji'."
"'Svemirac u nevolji', malo sutra! Ti nisi svemirac u nevolji; ti si mi svemirski pravnik. Znam ko si;
vucarao si se ovim sistemom godinama. Pa, nećeš u mom brodu. Ta klauzula predviđena je za ljude koji su
propustili svoje brodove, a ne da bi ti tumarao po čitavom svemiru."
"Pa, kapetane, možete li biti sigurni da nisam propustio svoj brod? Nisam se vraćao kući još od svog
poslednjeg putovanja kao redovnog člana posade. Zakon kaže da mi sleduje povratno putovanje."
"Ali, bilo je to pre više godina. Iskoristio si svoju priliku."
"Jesam li? Klauzula ni reč ne kaže o tome koliko brzo čovek mora da se vrati; samo kaže da ima
pravo na to. Idite i pogledajte, kapetane. Ukoliko sam pogrešio, ne samo što ću hodati na ove svoje dve noge,
već ću vas i preklinjati za oproštaj ispred čitave posade. Samo napred - pogledajte. Budite čovek."
Rajsling je mogao osetiti čovekov pogled, ali se ovaj samo okrenu i iskorači iz odeljka. Rajslingu je
bilo jasno da se svojim slepilom poslužio da kapetana stavi u nemoguć položaj, ali mu to nimalo nije smetalo -
uživao je u tome.
Deset minuta kasnije oglasila se sirena, čuo je naredbe na razglasu za uzletanje. Kada su mu meki
uzdasi komora i lagana promena pritiska u ušima saopštili da je uzletanje neminovno, ustao je i doteturao se
do energetske sobe, jer je hteo da bude blizu motora kada ovi prorade. Niko mu nije bio potreban kao vodič u
bilo kom brodu klase 'Orao'.
Problemi su počeli tokom prve smene. Rajsling je sedeo u nadglednikovoj stolici, prebirajući po
dirkama harmonike i pokušavajući da izvede novu verziju Zelenih brežuljaka.

Dajte mi da ponovo udišem prirodni vazduh

Gde nema ni nedostataka ni oskudice

A onda, trebalo je nešto... nešto... kao 'Zemljine porodice'... Ne, neće ispasti dobro. On pokuša
ponovo.

Neka me njeni slatki hladni povetarci izleče

Dok tumaraju njenim licem
Naše divne majčice planete,
Svežim, zelenim brežuljcima Zemlje.

Ovo je već bolje, pomisli on. "Kako ti se dopada, Arči?" upita on preko zaglušujuće buke.
"Prilično dobro. Hajde, otpevaj čitavu stvar." Arči Mekdugal, glavni motorista, bio mu je stari priljatelj,
i po svemiru i po barovima; bio je Rajslingov učenik pre mnogo godina i miliona milja.
Rajsling mu udovolji, pa reče: "Vi mladci ste meki. Sve radite automatski. Kada sam joj ja palio
motore, morao si da budeš na punom oprezu."
"Čovek još uvek mora da bude na oprezu." Počeli su da razgovaraju u tehničkim izrazima i
Page 72
 Buduća istorija 2
Mekdugal mu pokaza novi automatski prigušivač - zamenu za ručni nonijus koji je Rajsling nekada koristio.
Rajsling napipa kontrole i poče da postavlja pitanja, sve dok se nije upoznao sa novotarijama. Još uvek je
smatrao sebe za motoristu; verovao je, takođe, i da je njegovo trenutno trubadurstvo naprosto samo prelazni
period tokom jedne od svađa sa Kompanijom u koje je čovek lako mogao upasti.
"Vidim da još imaš instalisane stare ručne prigušivačke oplate", primeti on, prelazeći spretnim
prstima po opremi.
"Sve osim veza. Isključio sam ih, jer zaklanjaju brojčanike."
"Nije trebalo. Mogu ti zatrebati."
"Oh, ne znam. Mislim..." Rajsling nikada nije saznao šta je Mekdugal o tome mislio, jer u tom
trenutku otpočeše problemi. Mekdugal je bio pogođen u sred srede - radioaktivni zrak ga je na mestu spržio.
Rajsling oseti šta se desilo, i automatski refleksi starih navika smesta mu se vratiše. Udario je po
sigurnosnoj šipki i istovremeno uključio alarm. A onda se setio isključenih oplata. Morao je da pipa dok ih nije
našao, sve vreme pokušavajući da se drži što niže, da bi maksimalno iskoristio pregrade. Ništa osim veza nije
mu bilo zaklonjeno. To mesto bilo mu je osvetljeno koliko je to i bilo koje drugo moglo biti; znao je svaku
tačku, svaku kontrolu, baš kao što je znao i položaj dirki na svojoj harmonici.
"Energetsko! Energetsko! Čemu uzbuna?"
"Ostanite napolju!" povika Rajsling. "Ovde je 'vrelo'." Osećao je to na licu i u kostima, kao pustinjsko
sunce.
Veze je vratio na njihova mesta, pošto je usput opsovao nekoga - ko god to bio - ko nije stavio
zavrtku na njeno mesto. Potom je počeo da to obavlja rukama. Bio je to dug posao, i pipav. Odmah je
zaključio da će motori morati da se rasture, zajedno sa 'hrpom' i svim ostalim.
Ali, najpre se javio. "Kontrola!"
"Kontrola na vezi!"
"Rasturam broj tri - hitno je."
"Je li to Mekdugal?"
"Mekdugal je mrtav. Ovde Rajsling, na dužnosti. Spremite se da snimate."
Nije bilo odgovora; kapetan je možda bio zapanjen, ali nije se mogao mešati u opasnost u
energetskoj sobi. Imao je brod na savesti - putnike i posadu. Vrata su morala da ostanu zatvorena.
Mora da je bio još zapanjeniji kada je video šta je Rajsling poslao kao poruku. Bilo je to:
Trunemo u memli Venere,
Gadimo joj se daha ogavnog,
Gnusne su njene močvare,
Pune smrti za svakog putnika svog.
Dok je radio, Rajsling je nastavio da prebira po Sunčevom sistemu... "... Surovo, blistavo tlo
Lunino..." "... Saturnovi prstenovi na dugu nalik..." "... Zamrznute noći Titana..." - sve vreme otvarajući i
prosipajući gorivo iz motora. Završio je, napokon, sa izmenjenim refrenom...
Istražili svaki smo ugao svemira
I videli sve što u njemu se zbiva;
Odvedi nas, sada, nazad u domove ljudi
Na svežim, zelenim brežuljcima Zemlje.

... a onda se, skoro odsutno, priseti da se pozabavi prerađenim prvim stihom:
Nadvito nebo zove
Svemirce da se vrate svom zanatu.
Svi, spremni! Slobodan pad!
I svetla ispod nas čeznu.
Evo, dolaze sinovi Tere,
Nose ih rakete koje grme,
Uzleće rasa Zemljana,
Napolje, daleko, i uvek napred...
Brod je sada bio bezbedan i spreman da odhrama kući sa jednim motorom manje. Što se njega
ticalo, Rajsling nije bio tako siguran. Ta 'sunčanica' deluje ozbiljno, pomisli on. Nije mogao da vidi svetlu,
ružičastu izmaglicu u kojoj je radio, ali je znao da je tu. Nastavio je sa ispuštanjem vazduha kroz ventile,
trudeći se da smanji nivo radioaktivnosti na nešto što čovek u odeći može da izdrži. I dok je radio, poslao je još
jedan stih - bio je to poslednji autentični Rajsling:
Molim se za jedno sletanje, poslednje
Na kuglu koja mi je život podarila;
Da odmorim svoje oči na paperjastom nebu
I na hladnim, zelenim brežuljcima Zemlje.

Page 73
 Buduća istorija 2

IMPERIJALNA LOGIKA

"Ne budi sentimentalna budala, Seme!"

"Sentimentalna ili ne", bio je uporan Džons, "prepoznajem ropstvo kada ga vidim. A to je ono što se
dešava na Veneri."
Hamfri Vingejt šmrknu. "Pa, to je smešno. Radnici Kompanije su zaposleni, i rade pod zakonskim
ugovorima koje su dragovoljno potpisali."
Džons blago izvi obrve. "Pa šta? Kakav je to ugovor na osnovu kojeg čovek odlazi u zatvor ako da
otkaz?"
"To nije tačno. Svaki čovek može dati otkaz, uz uobičajenu najavu od dve nedelje... Bar bih ja to
trebalo da znam; ja..."
"Da, poznato mi je", složi se Džons umornim glasom. "Ti si pravnik. Ti znaš sve o ugovorima. Ali,
problem sa tobom, ti zadrta budalo, u tome je što vidiš samo pravničke fraze. Slobodni ugovori - gluposti! Ono
o čemu govorim su činjenice, ne fraze. Ne interesuje me šta stoji u ugovoru - ti ljudi su robovi!"
Vingejt isprazni čašu i spusti je. "Znači, ja sam zadrta budala, je li? Pa, reći ću ti šta si ti, Seme
Hjustone Džonse - ti si nedopečeni deran. Nikada nisi morao da radiš da bi se održao u životu i doživljavaš kao
pravi užas činjenicu što je neko na to prinuđen. Ne, sačekaj malo", dodade on, videvši da je Džons zaustio
nešto da kaže, "samo me saslušaj. Radnici Kompanije na Veneri daleko bolje stoje od većine ljudi njihove
klase ovde na Zemlji. Osigurani su im posao, hrana i mesto za spavanmje. Ako se razbole, imaju medicinsku
negu. Problem sa takvim ljudima u tome je što oni ne vole da rade..."
"A ko voli?"
"Ne budi duhovit. Problem je u tome što bi oni, da nisu pod čvrstim ugovorom, odbacili dobar posao
čim im on dosadi, u očekivanju, pri tom, da im Kompanija obezbedi besplatnu vožnju do Zemlje. Znaš, ovo
možda nije sinulo tvom finom, plemenitom umu, ali Kompanija ima obaveza i prema svojim deoničarima - tebi,
na primer! - i ne može dozvoliti da pravi interplanetarne turističke ture radi ljudi koji smatraju da im svet duguje
ugodan život."
"Tu me imaš, druškane", priznade Džons suvo se nasmešivši, "to da sam deoničar. Stidim se toga."
"Pa, zašto ne prodaš svoje deonice?"
Džons je izgledao zgađen. "Kakvo mi je pa to rešenje? Misliš li da, ukoliko prodam svoje deonice,
mogu izbeći odgovornost da znam za sve to?"
"Oh, do đavola", reče Vingejt. "Pij."
"Nego šta", složi se Džons. Ovo mu je bila prva noć na čvrstom tlu, posle trenažnog leta tokom
kojeg je bio rezervni oficir. Šteta, pomisli Vingejt, što u let nije bila uključena i Venera...

"Svi napolje! Svi napolje! Hajde, lenštine jedne! Izlaz'te odatle! Izlaz'te odatle i oblač'te se!" Hrapavi
čovekov glas probijao se kroz Vingejtovu bolnu glavu. On otvori oči, bi zaslepljen oštrom, belom svetlošću, i
brzo ih ponovo zatvori. Ali, glas nije hteo da ga pusti. "Deset minuta do doručka", nastavljao je da reži. "Dođite
da ga uzmete ili ćemo ga pobacati!"
Ponovo je otvorio oči, i sa zadivljujućom snagom volje naterao sebe da usredsredi pogled. Brojne
noge prolazile su mu pored očiju, većinom u farmerkama, iako su neke bile i gole - i odvratno dlakave. Zbrka
muških glasova, iz koje je mogao da razabere poneku reč, ali ne i rečenice, bila je praćena neizbežnim
metalastim, ali sveprožimajućim zvucima - šrrrg, šrrg, tump! Šrrrg, šrrg, tump! To 'tump', kojim se završavao
svaki ciklus, razaralo je njegovu bolnu glavu, ali ipak nije bio tako nepodnošljiv kao onaj drugi zvuk - gotovo
atonalno pištanje za koje nije mogao odrediti ni odakle dolazi, niti ga ukloniti.
Vazduh je bio ispunjen mirisima ljudskih bića - bilo ih je previše, u premalom prostoru. Nije tu bilo
ničega što bi se moglo prepoznatljivo odrediti kao smrad, a ni dovod kiseonika nije bio slab. Ipak, prostorija je
bila ispunjena toplim, pomalo mošusnim mirisom tela tek izišlih iz kreveta - tela ne prljavih, ali ni previše čistih.
Bilo je i neprijatno i nezgodno - u njegovom sadašnjem stanju skoro ga je teralo na povraćanje.
Počeo je da stiče i određeniju predstavu o svom okruženju; nalazio se u nekakvoj spavaonici. Bila je
prepuna muškaraca - muškaraca koji ustaju, hodaju unaokolo, oblače se. Ležao je na najnižem od četiri
kreveta na sprat. Kroz noge koje su se gomilale oko njega i prolazile mu pored lica, mogao je da vidi slične
krevete oko zidova i dalje od njih, od poda do plafona i poduprtih direcima.
Neko je seo na ivicu Vingejtovog kreveta, naslonivši svoju veliku zadnjicu na Vingejtova stopala.
Vingejt povuče noge od uljeza, i stranac se okrenu prema njemu. "Jesam te prignječio, druškane?
Izvini."Potom dodade, nimalo neljubazno: "Bolje izlazi odatle. Redar će te uhvatiti i naterati da nameštaš
krevete." On široko zevnu i poče da ustaje, očigledno izbrisavši iz uma Vingejta i njegove brige.
"Samo trenutak!" dobaci mu Vingejt brzo.
"A?"
"Gde sam ja to? U zatvoru?"
Page 74
 Buduća istorija 2
Stranac se sa odsutnom, ali dobroćudnom zainteresovanošću zagleda u Vingejtove zakrvavljene
oči i naduveno, neoprano lice. "Bože, mora da si dobrano propio svoju akontaciju."
"Akontaciju? O čemu to, kog đavola, pričaš?"
"Časna reč, ne znaš gde si?"
"Ne znam."
"Pa..." Izgledao je nevoljan da kaže istinu, koja je bila tako očigledna, dok ga Vingejtov izraz ne
uveri da stvarno želi da čuje. "Pa, nalaziš se na Večernjači, na putu za Veneru."

Nekoliko minuta kasnije, njegov novi poznanik ga dotače po ruci. "Nemoj to, druškane, toliko
uzimati srcu. Nema nikakvog razloga da brineš."
Vingejt skloni ruke sa lica i prisloni ih na slepoočnice. "Ovo nije stvarno", reče on, govoreći više sebi
nego drugima. "Ne može biti stvarno..."
"Prekini. Dođi na doručak."
"Ne mogu ništa da jedem."
"Gluposti. Znam kako se osećaš... I ja sam se nekoliko puta tako osećao. Hrana je pravi lek." Redar
im, međutim, prekide razgovor, došavši i gurnuvši Vingejtu svoju palicu u rebra.
"Š'a ti misliš da je ovo - bolnica, il' prva klasa? Diž' te krevete."
"Lakše, čoveče, lakše", poče ga smirivati Vingejtov novi poznanik, "naš druškan od jutros nije baš
sasvim pri sebi." Dok je to govorio, on svojom jednom, masivnom rukom osovi Vingejta na noge, a potom
drugom podiže krevete uza zid. Kuke uđoše u svoja ležišta, i krevet ostade uspravan, priljubljen uz zid.
"Biće još manje pri sebi ako nastavi da mi remeti pos'o", reče podoficir. Ali, ipak produži dalje.
Vingejt je stajao bosonog na podu, nepokretan i obuzet osećanjem bespomoćne neodlučnosti, pojačanom
činjenicom da je bio samo u donjem rublju. Njegov spasilac ga pogleda.
"Zaboravio si svoj jastuk. Evo..." On poseže u zadžepak što su ga tvorili najniži krevet i zid i izvuče
odatle jedan pljosnat zavežljaj pokriven providnom plastikom. Potom rascepi pečat i istrese sadržaj - jedno
radničko odelo od teškog teksas platna. Vingejt ga zahvalno obuče. "Možeš od dežurnog da dobiješ i par
papuča posle doručka", dodade njegov prijatelj. "Sada moramo da jedemo."
Kraj reda bio je već prošao pored prozorčeta kad su oni stigli, i ono je bilo zatvoreno. Vingejtov
sadrug zalupa po prozorčetu. "Otvarajte!"
Prozorče se otvori. "Nema repetea", reče jedno lice.
Vingejtov novi sadrug zaustavi rukom zatvaranje prozora. "Ne tražimo repete, kolega, želimo
obrok."
"Zašto se, kog vraga, ne možete pojaviti na vreme?" promrmlja poslužitelj kantine. Ipak, on izbaci
dve kartonske kutije sa obrocima na široku prozorsku dasku za uzimanje hrane. Veliki čovek pruži jedan paket
Vingejtu i sede na pod, leđima se oslonivši na pregradu kantine.
"Kako se zoveš, druškane?" upita on dok je otvarao svoju kutiju. "Ja sam Hartli - 'Vreća' Hartli."
"Ja sam Hamfri Vingejt."
"Okej, Hamp. Drago mi je. A sada, šta treba da znači sva ona predstava koju si izvodio?" On odlomi
nemoguće veliki zalogaj prženih jaja i stade da siše kafu iz svog kartonskog pakovanja.
"Pa", odgovori Vingejt, lica izobličenog brigom, "pretpostavljam da su me napili i potom regrutovali."
On pokuša da oponaša Hartlijev način pijenja, ali pri tom prosu mrku tečnost sebi po licu.
"Čuj... Ne radi se to tako", dobaci mu Hartli brzo. "Stavi cevčicu u usta, a onda stiskaj pakovanje
samo onoliko koliko ti je potrebno za gutljaj. Ovako." On mu prikaza kako to valja činiti. "Tvoja pretpostavka mi
ne deluje baš uverljivo. Kompaniji nisu potrebni vrbovani, kada postoji gomila ljudi koji stoje u redu da se
prijave. Šta se desilo? Zar ne možeš da se setiš?"
Vingejt pokuša. "Poslednja stvar koje se sećam", reče on najzad, "jeste svađa sa žiro-vozačem oko
plaćanja."
Hartli klimnu glavom. "Preći će te svaki put. Misliš li da te je onesvestio?"
"Pa... ne, mislim da nije. Izgleda da sam u redu, izuzev najgoreg mamurluka koji se da zamisliti."
"Biće ti bolje. Trebalo bi da ti je drago da je Večernjača, umesto trajektornog, brod visoke
gravitacije. U suprotnom, bila bi ti zaista muka, bez zezanja."
"Kako to misliš?"
"Pa to, da sve vreme, tokom čitavog puta, ubrzava i usporava... Mora, zato što nosi putnike u
kabinama. Da su nas poslali teretnjakom, bila bi to druga priča. Postave ih u pravi smer, i oni onda ostatak
puta prevaljuju u bestežinskom stanju. Čoveče, ne da novajlije pate!" On se nasmeja.
Vingejt nije bio u stanju da raspravlja o teškoćama svemirskih mučnina. "Ono što ne mogu da
shvatim", reče on, "jeste kako sam se uopšte našao ovde. Misliš li da su me mogli doneti ovamo greškom,
verujući da sam neko drugi?"
"Ne mogu ti to reći. Čuj, zar nećeš li da završiš doručak?"
"Pojeo sam koliko sam mogao." Hartli shvati ovu izjavu kao ponudu i brzo dovrši Vingejtov obrok.
Page 75
 Buduća istorija 2
Potom ustade, zgužva dve kartonske kutije u loptu, baci ih niz odvodnu cev i upita:
"Šta ćeš sada da radiš?"
"Šta ću da radim?" Odlučnost se pojavi na Vingejtovom licu. "Idem pravo do kapetana, da zatražim
od njega objašnjenje - eto šta ću uraditi!"
"Ja bih to malo sporije, Hamp", primeti Hartli nesigurno.
"Sporije, đavola!" On brzo ustade. "Jao! Moja glava!"
Redar ih uputi glavnom redaru, naprosto da bi ih se rešio. Hartli počeka malo sa Vingejtom ispred
sobe glavnog redara, da bi mu pravio društvo. "Bolje im sve ispričaj za što kraće vreme", posavetova ga on.
"Zašto?"
"Sletećemo na Mesec kroz nekoliko časova. Zastanak u Luna Sitiju radi uzimanja goriva za duboki
svemir biće tvoja poslednja šansa da izađeš, osim ukoliko ne nameravaš da pešačiš."
"Nisam se toga ni setio", složi se Vingejt oduševljeno. "Mislio sam da ću, u svakom slučaju, morati
da obavim čitav put do Venere i natrag."
"Ne bih ni time bio iznenađen, ali mogao bi da kroz nedelju ili dve dana uhvatiš Jutarnju zvezdu.
Ukoliko je zaista u pitanju njihova greška, moraće da te vrate."
"Mogu to srediti", reče Vingejt odmah. "Otići ću pravo u neku banku u Luna Sitiju, napisati kreditno
pismo mojoj banci i kupiti kartu za šatl Zemlja-Mesec."
Hartlijevo ponašanje se unekoliko promeni. On nikad u životu ne beše napisao kreditno pismo.
Možda jedan takav čovek i može da stane pred kapetana i pozove se na zakon.
Glavni redar saslušao je Vingejtovu priču s očiglednim nestrpljenjem, i prekinu ga u sred govora da
pogleda svoju listu radnika. Pošto je pronašao slovo V, pokazao je na jedan redak. Vingejt ga pročita sa
rastućim očajanjem: bilo je to njegovo ime, pravilno ispisano. "A sada izlazi", naredi službenik, "i prestani da mi
traćiš vreme."
Međutim, Vingejt se pobuni. "Vi nemate nikakva ovlašćenja u ovakvim stvarima - baš nikakva.
Zahtevam da me odvedete kapetanu."
"Ti..." Vingejt za trenutak pomisli da će ga čovek udariti, a onda ga prekinu.
"Pazite šta radite! Očigledno ste žrtva neke slučajne greške - ali vaš zakonski položaj, ukoliko ne
budete poštovali svemirski zakon pod kojim je ovo vozilo registrovano, postaće prilično klimav. Mislim da vaš
kapetan ne bi baš bio srećan da bude primoran da vaše postupke objašnjava na federalnom sudu."
Da je razljutio čoveka, bilo je očigledno. Međutim, čovek ne postaje glavni policijski službenik
velikog transportera ukoliko dovodi u rizik svoje pretpostavljene oficire. Vilica mu se stegla, ali je, ipak, ćutke
pritisnuo dugme. Mlađi redar se pojavi. "Odvedi ovog čoveka do blagajnika." On okrenu Vingejtu leđa i pozva
neki broj na brodskom interkomunikacionom sistemu.
Vingejt je uveden kod blagajnika, bivšeg agenta kompanije, posle samo kratkog čekanja. "Šta sve
ovo treba da znači?" upita oficir. "Ukoliko imaš neku pritužbu, zbog čega je, kao što to pravila nalažu, ne
izneseš na jutarnjem raportu?"
Vingejt objasni svoju situaciju što je jasnije, potpunije i ubedljivije umeo. "Kao što vidite", zaključi on,
"želim da siđem u Luna Sitiju. Nemam ni najmanju nameru da Kompaniju izložim bilo kakvoj sramoti zbog
nečega što je očigledno bila nenamerna greška - pogotovo što sam, moram priznati, slavio i možda, na neki
način, i sam doprineo grešci."
Blagajnik, koji je sve vreme nepristrasno slušao ovaj njegov resital, ništa ne odgovori, ali stade
nešto da pretura po ogromnoj gomili fascikli koja je stajala na jednom kraju stola; na kraju odabra jednu i
otvori je. Sadržala je gomilu papira međusobno spojenih pri vrhu. Mirno ih je proučavao nekoliko minuta, dok
je Vingejt stajao i čekao.
Dok je čitao, blagajnik je disao kao astmatičar, i, s vremena na vreme, zadobovao noktima po
ogoljenim zubima. Vingejt je imao utisak, u svom nimalo stabilnom psihičkom stanju, da će, ako čovek još
samo jednom prinese ruku ustima, početi da vrišti i razbacuje stvari oko sebe. U tom trenutku, međutim,
blagajnik dobaci Vingejtu preko stola jedan dosije. "Bolje pogledaj ovo", reče on.
Vingejt to i učini. Glavni papir predstavljao je ugovor, sačinjen u poslednjem trenutku, između
Hamfrija Vingejta i Kompanije za razvoj Venere, za šest godina rada na planeti Veneri.
"Ovo je vaš potpis?" upita ga blagajnik.
Vingejtova profesionalna obazrivost dobro mu posluži ovog puta. Pažljivo je proučio potpis, da bi
dobio u vremenu i malo se sabrao. "Pa", reče on konačno, "dopustiću da vrlo liči na moj potpis, ali neću tvrditi
to jeste - nisam stručnjak za rukopise."
Blagajnik odmahnu rukom, očigledno iznerviran. "Nemam vremena da se preganjam sa vama.
Proverimo otiske prstiju. Evo." On gurnu jastuče sa mastilom preko stola. Za trenutak Vingejt pomisli da se
osloni na svoja zakonska prava i da odbije, ali ne, to bi mu samo naškodilo. Nije imao ništa da izgubi; to nije
mogao biti njegov otisak na ugovoru. Osim, ukoliko... Bio je. Čak je i njegovo neizvežbano oko moglo videti da
se dva otiska slažu. U magnovenju, obuzdao je nalet panike. Ovo je verovatno bio košmar, prouzrokovan
sinoćnom raspravom sa Džonsom. Ili, ako je nekim mahnitim slučajem ovo i bilo stvarno, radilo se o
Page 76
 Buduća istorija 2
nameštaljki u kojoj je morao da pronađe neku rupu. Ljudi kao što je on nisu upadali u ovakve stvari: čitava
stvar bila je naprosto smešna. Pažljivo je birao reči.
"Poštovani gospodine, nemam nameru da raspravljam o položaju u kojem se nalazite. Na neki
način, obojica smo žrtve prilično bedne šale. Čini mi se nepotrebnim da vam objašnjavam da se čoveku koji je
lišen svesti, kao što ja mora da sam bio prošle noći, ne mogu uzeti otisci bez njegovog znanja. Na izgled, ovaj
ugovor je važeći i ja pretpostavljam da vi želite da ga poštujete. Ipak, njemu nedostaje jedan neizostavan
element svakog ugovora."
"A to je?"
"Razlog obe strane da uđu u ugovorni odnos. Nevažeći potpis i otisak koji nisam svojevoljno dao
mogu biti potvrđeni drugim stvarima. Ja sam uspešan pravnik, sa dobrom prošlošću, kao što će moj porezni
list pokazati. Ne deluje uverljivo - i nijednom sudu to neće biti - da sam dobrovoljno odustao od svog
uobičajenog života radi šest godina napornog rada sa mnogo nižim primanjima."
"Znači, ti si pravnik, a? Možda je i bilo prevare - na tvojoj strani. Kako to, onda, da se ovde
predstavljaš kao radio-tehničar?"
Vingejt je ponovo morao da se smiri na ovaj neočekivani napad s leđa. Zaista je bio radio-ekspert -
to mu je bio omiljeni hobi - ali, kako su oni za to znali? Umukni, reče on sebi. Ništa ne priznaj. "Čitava stvar
više je nego smešna", usprotivi se on. "Zahtevam da me odvedete do kapetana - mogu raskinuti ugovor za
deset minuta."
Blagajnik sačeka pre nego što odgovori. "Jesi li završio?"
"Jesam."
"Sjajno. Sada ti mene slušaj, gospodine svemirski advokatu. Ovaj ugovor sačinili su neki od
najblistavijih pravnih umova sa dve planete. Posebno su imali na umu bezvredne skitnice koje bi ga potpisale,
propile svoj novac i onda odlučile da ne žele da rade. Taj ugovor preživeo je sve vrste mogućih napada i
načinjen je tako da ga ni sam đavo ne može raskinuti.
I, još: ti sada ne pokušavaš da svoj sklepani zakon prodaš nekoj budali, već čoveku koji tačno zna
na čemu u pravnom smislu stoji. A što se tiče viđanja s kapetanom - ako misliš da glavni, komandujući oficir
jednog ovakvog vozila nema ništa pametnije da radi nego da sluša rhira-snove nekog samoimenovanog
advokata, bolje ti je da još jednom razmisliš! A sada, tornjaj se u svoje odeljenje!"
Vingejt zausti da nešto kaže, a onda malo razmisli, pa se okrenu da pođe. Ovo će zahtevati malo
razmišljanja. Blagajnik ga, međutim, zaustavi. "Čekaj. Evo ti tvoj primerak ugovora." On ga gurnu, i tanki beli
papiri zavrteše se na stolu. Vingejt ih pokupi i tiho iziđe.

Hartli ga je čekao u hodniku. "Pa. Hampe, kako je bilo?"

"Ne tako dobro. Ne, ne želim da pričam o tome. Moram da razmislim." Tiho su pošli putem kojim su
i došli do lestvica koje su vodile u donje nivoe. Jedna prilika pope se uz lestvice i pođe ka njima. Vingejt
nezainteresovano pogleda čoveka.
A onda ponovo pogleda, i odjednom mu se čitav besmisleni sled događaja uklopi i on izviknu s
olakšanjem. "Seme! Ti ćoravi matori... Trebalo je da u ovom prepoznam tvoje prste!" Sad mu je sve bilo
jasno; Sem je bio taj koji mu beše smestio lažno kidnapovanje. Verovatno je pilot bio Semov prijatelj - rezervni
oficir, možda - i njih dvojica su sve to skuvala. Bila je to guba šala; ali, bio je previše radostan da bi osećao
bes. Svejedno će mu Džons platiti za ovu nepodopštinu, nekako, na putu za Luna Siti.
A onda primeti da se Džons ne smeje.
Pored toga, bio je obučen - krajnje nerazumljivo - u istu plavu teksas odeću koju su nosili i drugi
radnici. "Hampe", upita on, "da li si još pijan?"
"Ja? Ne. Zbog če..."
"Zar ne shvataš da smo u nevolji?"
"Oh, do đavola, Seme, šala je šala, ali, prestani već jednom. Ukapirao sam, kažem ti. Ne ljutim se -
bio je to dobar štos."
"Štos, a?" upita Džons gorko. "Pretpostavljam da je bio samo štos kada si me nagovorio da se
prijavim?"
"Ja nagovorio tebe da se prijaviš?"
"Naravno. Bio si tako prokleto siguran da znaš o čemu govoriš. Tvrdio si da se možemo prijaviti,
provesti mesec dana na Veneri i vratiti se kući. Hteo si čak da se kladimo u to. I tako, otišli smo do luke i prijavili
se. Tada mi je to izgledalo kao dobra ideja - jedini način da sredimo svađu."
Vingejt tiho zviznu. "Pa, neka sam... Seme, ja se toga uopšte ne sećam. Mora da sam potpisao na
slepo, pre nego što sam izgubio svest."
"Da, valjda. Šteta, samo, što ranije nisi izgubio svest. Nije da te krivim; nisi me vukao. Svejedno, na
putu sam da ovo ispravim."
"Bolje sačekaj malo da čuješ šta se meni dogodilo... Oh, da... Seme, ovo je, ovaj, 'Vreća' Hartli.
Dobar čovek." Hartli je nesigurno čekao u blizini; sada je iskoračio i rukovao se.
Page 77
 Buduća istorija 2
Vingejt upozna Džonsa sa dosadašnjim događajima, i dodade: "Tako da ni tvoj prijem verovatno
neće biti srdačan. Mislim da sam uprskao stvar. Međutim, raskinućemo ugovor čim dobijemo priliku da nas
kako treba saslušaju."
"Kako to misliš?"
"Potpisali smo manje od dvanaest sati pre poletanja broda, a to je u suprotnosti s Aktom o
svemirskoj predohrani."
"Da... Da, shvatam na šta ciljaš. Mesec je sada u poslednjoj četvrti; morali su, znači, poleteti malo
posle ponoći, da bi iskoristili zemaljske struje. Pitam se samo kada smo se prijavili?"
Vingejt izvadi svoj primerak ugovora. Činovnikov pečat pokazivao je jedanaest i trideset dva.
"Strava!" uzviknu on. "Znao sam da će negde biti rupa. Ovaj ugovor je očigledno nevažeći. Brodski dnevnik će
mi to potvrditi."
Džons ga pogleda. "Pogledaj ponovo", dobaci mu on, i Vingejt to i učini. Pečat jeste pokazivao
jedanaest i trideset dva, ali pre podne, ne uveče.
"Ali, to je nemoguće", pobuni se on.
"Naravno. Ali je zvanično. Mislim da ćemo ustanoviti da je zvanična priča da smo se prijavili ujutro,
da smo dobili akontaciju, i imali još jednu, poslednju orgiju pre nego što smo dopremljeni na brod. Čini mi se,
čak, da se sećam da je bilo nekih problema sa oficirom da nas primi. Možda smo ga ubedili potkrepivši to
nekom sumicom - od akontacije."
"Ipak, nismo se prijavili pre podne. To nije istina i to mogu i da dokažem."
"Naravno da možeš... Ali, kako ćeš to dokazati, a da se prethodno ne vratiš na Zemlju?"

"Vidiš i sam kako stvari stoje", zaključi Džons posle nekoliko minuta besplodnog razgovora. "Nema
nikakvog smisla pokušavati sada da ovde raskinemo ugovor; samo će nas ismejati. Treba da nateramo novac
da govori, i to glasno. Jedini način na koji nas mogu skinuti u Luna Sitiju jeste da preko Kompanijine banke
tamo pošaljemo obveznice - u gotovini, i to na popriličnu sumu."
"Koliko pozamašnu?"
"Pa, pretpostavljam, najmanje dvadeset hiljada kredita."
"Ali, to nije pošteno - to je mnogo više od..."
"Hoćeš li, molim te, prestati da brineš o fer-pleju? Zar ne shvataš da su nas uhvatili na prljav štos?
To neće biti lova dodeljena na osnovu nekog sudskog postupka; mora biti dovoljno velika da nekog malog
činovnika Kompanije natera da učini nešto čega nema u pravilniku."
"Ali, ne mogu podići toliko love."
"Ne brini. Ja ću se pobrinuti za to."
Vingejt htede da se još raspravlja oko toga, ali odustade. Postoje trenuci kada je veoma zgodno
imati bogatog prijatelja.
"Moram da pošaljem radiogram svojoj sestri", nastavi Džons, "da to obavi..."
"Zbog čega sestri? Zbog čega ne porodičnoj firmi?"
"Zbog toga što nam je potrebno brzo delovanje, eto zbog čega. Pravnici koji se brinu o porodičnim
finansijama samo bi se natezali, nastojeći da dobiju potvrdu za ono što se zbilo. Potom bi poslali poruku
kapetanu, sa pitanjem da li je Sem Hjuston Džons na brodu, i ovaj bi odgovorio da nisam - što bi bilo tačno,
budući da sam ovde prijavljen kao Sem Džons. Prijavljujući se pod tim imenom, imao sam neku ćaknutu ideju
da je bolje da sačuvam ugled porodice."
"Ne možeš ih kriviti", pobuni se Vingejt, osećajući neku čudnu, esnafsku solidarnost sa svojim
kolegama. "Rade sa tuđim novcem."
"Ne krivim ih. Ali, potrebno mi je brzo delovanje, i sestra će uraditi ono što od nje budem tražio.
Sastaviću poruku tako da bude sigurna da sam ja u pitanju. Jedini problem je sada nagovoriti blagajnika da mi
dopusti da pošaljem radiogram."
Za ovo mu je trebalo dugo vremena. Hartli je čekao sa Vingejtom, da bi mu pravio društvo, ali i zato
što je bio zainteresovan za čudne događaje. Kada se Džons konačno pojavio, na licu mu je bio izraz krajnje
netrpeljivosti. Ugledavši ga, Vingejt oseti kako ga obuzima iznenadno, ledeno saznanje. "Nisi mogao da ga
pošalješ? Nije te pustio?"
"Oh, pustio me je... na kraju", priznade Džons, "ali taj blagajnik... Čoveče, što je taj tvrd!"
Čak i bez alarmnih zvona, Vingejt bi bio svestan da su sleteli u Luna Siti. Iznenadna promena od
visoke deakceleracijske gravitacije pri prelasku na nisku, na površini Meseca - od tek jedne šestine zemaljske
- odmah se ispoljila na njegovom napaćenom stomaku. Bilo je dobro da nije mnogo jeo. I Hartli i Džons
boravili su već u dubokom svemiru, i smatrali su promene ubrzanja koja su i dalje omogućavala gutanje kao
sasvim prihvatljive. Postoji, međutim, zanimljiv nedostatak sažaljenja onih koji su imuni na svemirsku mučninu
prema onima koji su joj podložni. Zašto bi prizor čoveka koji povraća, guši se, plače, stomaka stegnutog od
bola, bilo kome izgledao zabavan teško je shvatiti, ali tako jeste bilo. To ljudsku rasu deli u dve različite i
međusobno nerazumevajuće grupe - zabavljanje na jednoj, i bespomoćna ubilačka mržnja na drugoj strani.
Page 78
 Buduća istorija 2
Ni Hartli ni Džons nisu delili taj sveprisutni sadizam, koji se tako često ispoljavao u takvim prilikama -
na primer, neki pametnjaković koji predlaže slanu svinjetinu kao lek - ali, ne osećajući nikakvu neugodnost,
jednostavno nisu mogli sebi da predstave (zaboravivši svoje sopstvena neprijatna iskustva kada su i sami bili
novajlije) da Vingejt bukvalno pati od 'sudbine gore od smrti' - mnogo gore, jer se proteže kroz subjektivnu
beskonačnost izvrtanjem osećaja za vreme, koje je poznato samo onima koji boluju od svemirske ili morske
bolesti, kao i (kako nam je rečeno) pušačima hašiša.
U stvari, zaustavljanje na Mesecu potrajalo je manje od četiri sata. Pri kraju čekanja Vingejt se već
bio dovoljno smirio da se zainteresuje za iščekivani odgovor na Džonsovu poruku, posebno pošto ga je Džons
uverio da će posle toga pauzu moći da provede u Luna Sitiju, u hotelu opremljenom centrifugom.
Međutim, odgovor nije stizao. Džons je očekivao da ga dobije od sestre u roku od jednog sata,
možda čak i pre nego što Večernjača sleti na dokove Meseca. I dok su se sati rastezali, uspeo je da zbog
svojih stalnih zapitkivanja učini sebe izuzetno nepopularnim u radio-prostoriji. Prezauzeti službenik grubo ga
je, po sedamnaesti put oterao kada je čuo alarm koji prethodi uzletanju broda; vratio se i priznao Vingejtu da
mu je plan očigledno propao.
"Naravno, imamo još deset minuta", završio je bez mnogo nade. "Ukoliko poruka stigne pre nego
što podignu brod, kapetan nas još može u poslednjem trenutku prizemljiti. Vratićemo se i gnjaviti ih do
poslednjeg trenutka. Ali, to mi izgleda kao bedna šansa."
"Deset minuta..." ponovi Vingejt. "Ali, zar ne bismo mogli nekako da se izvučemo napolje i naprosto
pobegnemo?"
Džons je izgledao očajan. "Jesi li nekad pokušao da trčiš u potpunom vakuumu?"
Vingejt je imao vrlo malo vremena da se brine na putu od Luna Sitija do Venere. Naučio je dosta o
održavanju i čišćenju kupatila, i provodio je po deset časova dnevno usavršavajući svoja nova umeća. Redari
imaju dugo pamćenje.
Večernjača je izišla iz dometa zemaljske radio komunikacije ubrzo pošto je napustila Luna Siti;
ništa se nije moglo do čekati na dolazak u Adonis, luku severne polarne kolonije. Tamošnji radio Kompanije
bio je dovoljno jak da radi sve vreme osim tokom perioda od šezdeset dana najviše konjunkcije i nešto kraćeg
perioda sunčeve interferencije tokom najniže konjunkcije. "Verovatno će nas kada se prizemljimo čekati sa
otpusnicom", uveravao je Džons Vingejta, "i vratićemo se Večernjačom, ali ovog puta prvom klasom. Ili ćemo,
u najgorem slučaju, morati da čekamo na Jutarnju zvezdu. To i ne bi bilo tako loše, jer, kad dobijem malo
love, možemo je potrošiti u Venerbergu."
"Pretpostavljam da si već boravio tamo tokom svojih krstarenja", odvrati Vingejt, sa prizvukom
radoznalosti u glasu. On baš nije bio sibarit, ali bogata reputacija najgoreg, ili najboljeg - zavisno od tačke
gledišta - grada uživanja na sve tri planete bila je dovoljna da zagolica maštu i najmanjeg hedoniste.
"Nisam... šteta!" odgovori Džons. "Sve vreme bio sam zauzet popravkom broda. Međutim, neki od
mojih drugova su išli... čoveče!" Tiho je zviznuo i zatresao glavom.
Ali, pri dolasku ih niko nije čekao, a nije bilo ni nikakve poruke. Ponovo su visili u komunikacionoj
prostoriji, dok im oštro i zvanično nije bilo naloženo da se vrate u svoje odaje i da se spreme za iskrcavanje. "I,
požurite s tim!"
"Vidimo se u barakama, Hampe", bile su Džonsove poslednje reči pre nego što je požurio u
sopstvene odaje.

Redar zadužen za odeljenje u kome su se nalazili Hartli i Vingejt poređa svoje štićenike u
provizorne kolone od po dvoje i, kada mu je to naložilo metalno blejanje zvučnika, sprovede ih kroz centralni
prolaz i četiri platforme niže, do izlaza za putnike. Vrata su bila otvorena; prošli su kroz komoru i izišli iz broda -
ne na čist vazduh Venere, već u metalom obloženi tunel koji se, posle otprilike pedesetak metara, ulivao u
zgradu.
Vazduh u tunelu bio je još rezak od atomizovanog antiseptika kojim beše ispran, ali Vingejtu je,
posle memle stalno rekondicioniranog vazduha na brodu, svejedno bio svež i obodrujući. To je, uz površinsku
gravitaciju Venere, koja je činila pet šestina zemaljske, bilo sasvim dovoljno da spreči osećanje mučnine; ali,
istovremeno, smanjena gravitacija omogućavala je da čovek dobije osećanje lakoće i bodrosti. Sve se tako
uklopilo da je u njemu pobudilo iracionalni optimizam - idemo-da-ih-skenjamo razmišljanje.
Izlaz iz tunela vodio je u osrednje veliku prostoriju, bez prozora ali sjajno - premda ne i blještavo -
osvetljenu skrivenim svetlima. Bila je bez nameštaja.
"Odred - stoj!" povika redar i predade papire malom, činovnikolikom čoveku koji je stajao pored
vrata. Čovek pogleda papire, prebroja listove i potpisa jedan; zatim ga vrati mlađem brodskom oficiru, koji ga
prihvati i ode nazad kroz tunel.
Činovnikoliki čovek se okrenu pridošlicama. Na sebi je, primeti Vingejt, imao samo kratke
pantalonice - jedva nešto više od krpe - i čitavo telo, čak i stopala, bilo mu je ravnomerno pocrnelo. "A sada,
ljudi", obrati im se on blagim glasom, "skinite svu svoju odeću i stavite je u cev." On pokaza na napravu
smeštenu na jednom zidu.
Page 79
 Buduća istorija 2
"Zbog čega?" upita Vingejt. Ponašanje mu nije bilo izazovno, ali ipak nije uzeo da posluša čoveka.
"Hajde, hajde", odgovori mu čovek, još uvek blago ali sa primesom nestrpljivosti, "ne prepiri se. To
je za tvoje dobro. Ne možemo dozvoliti da se unese zaraza."
Vingejt razmotri odgovor i otkopča svoje odelo. Nekolicina koja je sačekala da vidi ishod, krenu
njegovim primerom. Odela, cipele, čarape, donje rublje - sve je otišlo u cev. "Pođite za mnom", naloži im
potom vodič.
U narednoj sobi golo stado suoči se sa četiri 'berberina' sa električnim brijačima i gumenim
rukavicama, koji odmah počeše da ih brijaju do glave. Ponovo se Vingejt oseti dužnim da reaguje, ali ipak
zaključi da nije vredno svađe. Pitao se samo da li se i od ženskih radnika tražilo da se podvrgnu takvim
drastičnim merama karantina. Bila bi prava sramota, činilo mu se, da se žrtvuje divna kosa kojoj je trebalo
dvadeset godina da izraste.
Sledeća prostorija bila je sa tuševima, i zavesa tople vode beše potpuno zaprečila prolaz kroz nju.
Vingejt uđe u prostoriju ne oklevajući, čak radosno, i stade uživati u prvom normalnom kupanju od kako je
napustio Zemlju. Imali su tečnog, zelenog sapuna na pretek, koji se, iako je bio jak i teškog mirisa, obilato
penio. Pet ili šest službenika, obučenih oskudno kao i njihov vodič, stajalo je na drugoj strani vodenog zida,
starajući se da čitava grupa ostane određeno vreme pod tuševima, kao i da se dobro istrlja. U nekim
slučajevima stavljali su pojedincima primedbe, starajući se da se sve dobro obavi. Svaki od njih nosio je crveni
krst na belom pojasu, koji je predstavljao potvrdu njihove službenosti.
Mlazevi toplog vazduha na izlaznom hodniku osušiše ih brzo i potpuno.
"Budite mirni." Vingejt ga posluša, i umorni bolnički službenik koji mu se beše obratio pređe preko
Vingejtove mišice sa tamponom hladnim na dodir, a onda ubode to mesto. "To je sve. Dalje." Vingejt se
pridruži redu za narednim stolom. Postupak je bio ponovljen i na drugoj ruci. Dok je došao do drugog kraja
prostorije, obe ruke sa spoljne strane bile su mu prekrivene malim crvenim ubodima - bilo ih je više od
dvadeset.
"Šta znači sve ovo?" upita on službenika na kraju reda, koji je brojao ubode i proveravao njegovo
ime na spisku.
"Kožni testovi... da vam se provere otpornost i imunitet."
"Otpornost - na šta?"
"Na bilo šta. Na zemaljske, kao i na veneranske bolesti. Većina veneranskih su fungoidne. Hajde,
zadržavate red." Kasnije je čuo malo više o tome. Trebalo je od dve do tri nedelje da se od zemaljskih
prilagodi na veneranske uslove. Dok se to rekondicioniranje ne obavi i uspostavi imunitet prema novim
opasnostima druge planete, za Zemljane je moglo biti smrtonosno izložiti kožu i, pogotovo, sluzokožu,
krvožednim, nevidljivim parazitima na površini Venere.
Neprekidna borba života protiv života koja je svugde glavna karakteristika življenja nastavljala sa sa
posebnom jačinom, pod uslovima povišenog metabolizma, u zagušljivim džunglama Venere. Bakteriofage
opšteg tipa, koje skoro da behu istrebile bolesti prouzrokovane patogenim mikroorganizmima na Zemlji, bilo je
ovde moguće malo prilagoditi, što ih je činilo dovoljno efikasnim i protiv analognih, ali različitih bolesti Venere.
Gladni fungusi bili su, međutim, druga stvar.
Zamislite najgora gljivična kožna oboljenja koja ste ikad videli - kosopasicu, perački svrab, atletsko
stopalo, kinesko truljenje, slanovodni svrab, sedmogodišnji svrab. Dodajte tome i svoju sopstvenu predstavu o
buđi, truljenju, krljušti, zlatačama koje se hrane otpacima. Potom sve to zamislite mnogo puta ubrzano, kako
uočljivo puze dok gledate - napadaju vaše očne jabučice, vaše pazuhe, meko vlažno tkivo unutar vaših usta,
na putu ka plućima.
Prva ekspedicija na Veneru bila je čitava izgubljena. Druga je raspolagala sa hirurgom sa dovoljno
pameti da ponese - premda se to tada činilo prevelikom količinom - salicilnu kiselinu i živosalicilate, kao i jedan
mali ultravioletni hladnjak. Vratilo ih se samo troje.
Ipak, trajna kolonizacija zasniva se na prilagođavanju okolini, ne na zaštiti od nje. Luna Siti
predstavljala je izuzetak koji je potvrđivao pravilo. Iako su 'Mesečari' bili u potpunoj zavisnosti od svojih
hermetički zatvorenih vazdušnih mehurova, Luna Siti nije bila samostalna kolonija; bila je to postaja, korisna
kao rudarska stanica, kao opservatorija, kao benzinska pumpa izvan najgušćeg dela Zemljinog gravitacionog
polja.
Venera je, međutim, bila kolonija. Kolonisti dišu Venerin vazduh, jedu njenu hranu, i izlažu svoju
kožu klimi i prirodnim opasnostima. Samo hladne polarne oblasti - po vremenskim uslovima približno jednake
amazonskoj džungli u vrele dane kišne sezone - bile su nastanjive za Zemljane; ali ovde su bosonogi gacali
po močvarnom tlu u istinskoj ekološkoj ravnoteži.

Vingejt je pojeo obrok koji mu je bio dat - zadovoljavajući, ali grubo poslužen i jednoličan, izuzev
slatkogorke dinje sa Venere, za čiju bi krišku u nekom od čikaških gurmanskih restorana platio cenu ravnu
jednonedeljnom budžetu za hranu prosečne porodice - i potom pronašao svoju spavaonicu. Zatim je pokušao
da pronađe Sema Hjustona Džonsa. Nije mu našao ni traga među ostalim radnicima, niti nekoga ko ga je
Page 80
 Buduća istorija 2
video. Jedan od stalnih službenika karantina posavetovao ga je da pita činovnika za stolom na ulazu - što je i
učinio, na udvorički način za koji već beše primetio da pali u kontaktima sa nižim činovnicima.
"Vratite se ujutro. Tada će biti istaknuti spiskovi."
"Hvala vam, gospodine. Izvinite što sam vas uznemiravao, ali ne mogu da ga nađem i plašim se da
se razboleo ili tako nešto. Možete li mi reći da li je na spisku bolesnih?"
"Pa, u redu... Samo trenutak." Činovnik je nešto petljao po svojim beleškama. "Hmmmm... Kažete
da je bio na Večernjači?"
"Da, gospodine."
"Pa, nije... Mmmmm, ne.. Oh, da, evo ga. Nije se iskrcao ovde."
"Šta kažete!?"
"Produžio je sa Večernjačom do Nju Oklanda, na Južnom polu. Upisan je kao mašinski pomoćnik.
Da ste mi to odmah rekli, znao bih da vam odgovorim. Svi metalci iz ove isporuke poslati su da rade na novoj
Južnoj elektrani."
Vingejtu je bilo potrebno nekoliko trenutaka da se sabere, taman dovoljno da promrmlja: "Hvala
vam na trudu, gospodine."
"U redu je. Nema problema." I službenik mu okrenu leđa.
Kolonija na Južnom polu! Promrmljao je to u sebi nekoliko puta. Kolonija na Južnom polu, i njegov
jedini prijatelj osamnaest hiljada kilometara daleko! Najzad se Vingejt oseti usamljenim, usamljenim i u klopci,
napušten. Tokom kratkog vremena između buđenja na brodu i nalaženja Džonsa na istom tom brodu, nije
imao vremena da u potpunosti sagleda svoju kob; nije još bio ni izgubio svoju aristokratsku aroganciju,
urođenu sigurnost da sve to ne može biti ozbiljno - takve stvari se ne događaju ljudima, ne ljudima koje je on
poznavao!
Ali, u međuvremenu beše izdržao takve napade na ljudsko dostojanstvo (glavni redar postarao se
za neke od njih), da više nije bio siguran u svoju suštinsku nedodirljivost od nepravednih ili grubih postupaka.
Ali sada, obrijan i okupan bez vlastite saglasnosti, lišen sve odeće i odeven u krpolike gaćice, udaljen
milionima milja od svog društvenog miljea, podložan naredbama ljudi kojima je bilo potpuno svejedno šta on
oseća i koji su imali zakonska ovlašćenja nad njegovom ličnošću i postupcima - i koji su ga, još, na najgori
način behu odsekli od jedinog ljudskog kontakta koji mu je davao podršku, snagu i nadu - konačno je sa
ledenom jasnoćom shvatio da se bilo šta može dogoditi upravo i njemu, njemu, Hamfriju Belmontu Vingejtu,
uspešnom advokatu i članu svih pravih klubova.

"Vingejt!"
"To si ti, Džek. Uđi, nemoj ih pustiti da čekaju." Vingejt se progura kroz vrata i nađe se u poprilično
ispunjenoj prostoriji. Tridesetak ljudi sedelo je pored zidova. Blizu vrata sedeo je službenik za stolom, zauzet
svojim papirima. Jedan živahni čovek stajao je u praznom prostoru između stolica, blizu niske platforme na
koju je bilo usmereno celokupno osvetljenje u prostoriji. Službenik na vratima podiže pogled. "Popnite se tu,
da vas svi mogu videti", reče mu on i pokaza olovkom na platformu.
Vingejt pođe napred i postupi kako se od njega tražilo, trepćući pod snažnim osvetljenjem. "Ugovor
broj 482-23-06", čitao je službenik, "radnik Hamfri Vingejt, šest godina, radio- tehničar, bez zvaničnog
ovlašćenja, plata 6-D, na raspolaganju za zaduženje." Tri nedelje im je trebalo da ga prilagode, tri nedelje bez
reči od Džonsa. Prošao je svoj test izlaganja novoj životnoj sredini bez infekcije, i sada je trebalo da uđe u
aktivni period svog rada. Živahni čovek progovori odmah posle poslednjih službenikovih reči:
"Pa, gospodo, molim vas - ovde imamo izuzetno obećavajućeg čoveka. Jedva se usuđujem da vam
saopštim rezultate koje je postigao na testovim inteligencije, prilagodljivosti i opšteg znanja. U stvari i neću,
osim što ću vam reći da je administracija stavila na njega zaštitnu ponudu od hiljadu kredita. Bila bi, međutim,
prava sramota iskoristiti takvog radnika u rutinskoj administraciji, kada su nam tako očajnički potrebni dobri
ljudi da otimaju blago iz divljine. Usuđujem se da predvidim da će ga srećni kupac, koji za sebe obezbedi
njegove usluge, postaviti za nadglednika u roku od mesec dana. Ali, pogledajte ga i sami, pričajte sa njim, i
uverite se i sami."
Službenik nešto prošapta nešto govorniku. Ovaj klimnu glavom i dodade: "Moram vas obavestiti,
gospodo, da je ovaj radnik u zakonskom roku od dve nedelje podneo zahtev za raskid ugovora - podložan,
naravno, naknadnom razmatranju." On se veselo nasmeja i izvi obrve, kao da se iza njegove napomene krije
neka sjajna šala. Niko, međutim, ne obrati pažnju na to obaveštenje; Vingejt je, do određene mere, shvatao
prirodu šale. Bio je najavio zahtev dan pošto je ustanovio da je Džons poslat u koloniju na Južnom polu,
ustanovivši, pri tom, da je teoretski slobodan da da otkaz i da umre od gladi na Veneri, izuzev ukoliko najpre
zaradi za svoju otkupninu, kao i da plati putovanje u oba smera.

Nekolicina ljudi okupi se oko platforme i stade ga zagledati, raspravljajući za to vreme o njemu.
"Nije baš previše mišićav."
"Nisam baš voljan da se cenkam za ove pametnjakoviće; samo prave probleme."
Page 81
 Buduća istorija 2
"Slažem se, ali, opet, glupavi radnik nije ni vredan držanja."
"Šta on, zapravo, može da radi? Idem da pogledam njegov dosije."
Prešli su potom za službenikov sto i pregledali rezultate mnoštva testova i ispita kroz koje Vingejt
beše prošao tokom svog karantina. To jest, svi oni, osim jednog tipa okruglih očiju, koji se, prišavši mu bliže i
naslonivši jednu nogu na platformu, tako da mu može sasvim približiti lice, obraćao sada Vingejtu poverljivim
tonom.
"Ne interesuju me ti papirići, momče. Pričaj mi o sebi."
"Nema mnogo šta da se kaže."
"Opusti se. Dopašće ti se moje mesto. Osećaćeš se kao kod kuće - imam besplatnu pijanku u
Venerbergu za svoje momke. Imaš li nekog iskustva u radu sa crnjama?"
"Nemam."
"Pa, domoroci i nisu crnje - to je samo stilska figura. Izgledaš, zaista, kao da bi mogao voditi grupu.
Imaš li bar u tome nekog iskustva?"
"Ne mnogo."
"Pa... možda si skroman. Volim ljude koji drže usta zatvorena. I moji momci me vole. Nikad ne
puštam svoje ljude da uzimaju mito."
"Naravno", dobaci jedan čovek koji se beše vratio do platforme, "čuvaš to za sebe, Rigzbi."
"Nemoj se mešati, Van Hajsene!"
Novopridošlica - krupan, sredovečan čovek - ni ne osvrnu se na Rigzbija i oslovi samog Vingejta.
"Dali ste najavu za otkaz. Zbog čega?"
"Čitava stvar je ogromna greška. Bio sam pijan."
"Nameravate li da u međuvremenu pošteno radite?"
Vingejt razmisli o ovome. "Da", odgovori on konačno. Krupni čovek klimnu glavom i odgega se do
stolice i sede, pažljivo nameštajući svoju krupnu zadnjicu i zatresavši stolicu.
Kada su se i ostali smestili, voditelj se raspoloženo oglasi. "A sada, gospodo, ukoliko ste spremni...
Da čujemo početnu ponudu za ovog radnika. Voleo bih da ga mogu uzeti za vlastitog pomoćnika... Boga mi,
bih! Pa... Da li to čujem ponudu?"
"Šesto."
"Molim vas, gospodo! Zar niste čuli da sam spomenuo početnu cenu od hiljadu?"
"Mislim da nisi ozbiljan. On je pospanko."
Agent Kompanije izvi obrve. "Žalim. Moraću da zatražim od radnika da siđe sa platforme."
Međutim, pre nego što je Vingejt dospeo to da učini, začu se jedan drugi glas. "Hiljadu."
"To je već bolje!" primeti agent. "Znao sam da nećete dopustiti da vam izmakne dobra prilika. Ipak,
brod ne može da leti sa samo jednim motorom... Da li to čujem hiljadu i sto? Hajde, gospodo, bez radnika se
ne možete se obogatiti... Da li to čujem..."
"Hiljadu i sto."
"Hiljadu i sto od gospodina Rigzbija! I to bi bilo džabe. Ipak, sumnjam da će se na tome završiti. Da
li to čujem hiljadu dvesta?"
Krupni čovek podiže palac. "Hiljadu dvesta od Van Hajsena. Vidim da sam pogrešio i da vam samo
traćim vreme; povećanja ponuda ne bi trebalo da iznosi manje od dve stotine. Da li to čujem hiljadu četiri
stotine? Da li to čujem hiljadu četiri stotine? Hiljadu dvesta prvi put... hiljadu dvesta drugi..."
"Hiljadu četiri stotine", dobaci Rigzbi mrzovoljno.
"Hiljadu sedam stotina", doviknu odmah Van Hajsen.
"Hiljadu osam stotina", prasnu Rigzbi.
"Neee..." primeti agent, "ne možete dizati manje od dve stotine, molim vas."
"U redu, do vraga, hiljadu devet stotina!"
"Čujem hiljadu devet stotina. To je tako nezgodan broj za pisanje; ko će ga zameniti sa dve hiljade i
sto?" Van Hajsenov palac ponovo skoči. "Dve hiljade i sto! Potreban je novac, da bi se zaradio novac. Šta to
čujem? Šta to čujem?" On zastade. "Prvi put dve hiljade i sto... drugi put dve hiljade i sto. Zar odustajete tako
lako, Rigzbi?"
"Van Hajsen je..." Ostatak je bio promrmljan previše nerazumljivo da bi se mogao čuti.
"Još jedna prilika, gospodo. Ide, ide, prošla je" On glasno pljesnu dlanovima. "Prodato Van Hajsenu
za dve hiljade i sto kredita. Moje čestitke, gospodine, na lukavoj pogodbi."
Vingejt pođe za svojim novim gospodarom do vrata na drugom kraju prostorije, ali ih u hodniku
zaustavi Rigzbi. "U redu, Vane, zabavio si se. Pokriću ti troškove za dve hiljade."
"Sklanjaj mi se sa puta."
"Ne budi budala. On nije dobra kupovina. Ne znaš kako da preznojiš čoveka - a ja to znam." Van
Hajsen ga ni ne pogleda i prođe mimo njega. Vingejt pođe za njim kroz topli zimski pljusak na parkiralište, gde
su čelični krokodili bili poređani u paralelne redove. Van Hajsen se zaustavi pored desetometarskog
Remingtona. "Uđi."
Page 82
 Buduća istorija 2
Dugo kutijasto telo kombija bilo je krcato zalihama koje Van Hajsen beše kupio u Bazi. Ispruženi na
tarpaulinu koji je prekrivao tovar bilo je šest ljudi. Jedan od njih se pomeri kada se Vingejt pope pored njega.
"Hampe! Oh, Hampe!"
Bio je to Hartli. Vingejt se osvrnu, i sam iznenaden svojom radošću. On zgrabi Hartlijevu ruku i
razmeni s njim prijateljske uvrede. "Momci", reče Hartli, "upoznajte Hampa Vingejta. Dobar čovek. Hampe,
upoznaj bandu. To pored tebe je Džimi. On vozi ovo biciklo."
Oslovljeni čovek vedro klimnu glavom Vingejtu i pređe na vozačko sedište. Na rukohvat od Van
Hajsena, koji svoju telesinu smesti u malu odvojenu kabinu, on povuče obe kontrolne ručke i krokodil poče
puzati, dok su mu gusenice klepetale i zvečale kroz blato.
Trojica od šestorice bili su već prekaljeni radnici, uključujući i Džimija, vozača. Bili su pošli da se
pobrinu za teret, za proizvode sa ranča koje je gazda doneo na tržnicu, kao i za zalihe koje je kupio. Pored
Vingejta i 'Vreće' Hartlija, Van Hajsen beše kupio još dva radnika. Vingejt ih prepozna kao ljude koje je
povremeno viđao na Večernjači i u stanicama za prilagođavanje i odabir. Izgledali su pomalo nesrećni, što je
Vingejt mogao potpuno da razume; međutim, ljudi sa ranča delovali su kao da uživaju. Činilo se kao da priliku
da odu do grada smatraju nekom vrstom izleta. Izležavali su se na tarpaulinu i provodili vreme pričajući i
upoznajući se sa novim kolegama.
Međutim, nisu postavljali lična pitanja. Nijednog radnika na Veneri nisu pitali šta je bio pre nego što
se zaposlio kod Kompanije, osim ukoliko on to sam ne bi rekao. Toga, naprosto, nije bilo.
Ubrzo pošto su napustili predgrađa Adonisa, kola skliznuše niz blatnjavi komad tla, zateturaše se
na niskoj obali i lagano pljusnuše u vodu. Van Hajsen podiže prozor pregrade koja je razdvajala kabinu od
ostatka vozila i povika: "Damkopfe! Koliko puta treba da ti kažem da paziš na ta ubrzavanja?"
"Izvinite, gazda", odgovori Džimi. "Omaklo mi se."
"Drži oči na tome, ili ću naći novog vozača!" On zalupi prozor. Džimi pogleda oko sebe i vragolasto
namignu ostalima. Imao je pune ruke posla; močvara po kojoj su išli izgledala je kao čvrsto tle, toliko je bila
zarasla u bujno rastinje. Krokodil je sada funkcionisao kao čamac, i široki obodi gusenica sada su služili kao
točkovi parobroda. Klinasti pramac potiskivao je grmlje i močvarnu travu u stranu, povremeno udarajući i
sravnjujući sa tlom poneko drvce. S vremena na vreme točkovi bi dotakli blato ili plićak i tada bi, privremeno,
vozilo ponovo poprimilo funkciju kopnenog transportera. Džimijeve nežne, nervozne ruke sve vreme su
prebirale po kontrolama, izbegavajući veliko drveće i stalno tražeći najlakši, najbliži put, dok je istovremeno
pazio i na teren i na kompas vozila.
Ubrzo razgovor zamre i jedan od rančera poče da peva. Imao je podnošljivi tenor i ubrzo mu se i
ostali pridružiše. Vingejt zateče sebe kako peva refrene čim ih čuje. Pevali su 'Platnu knjižicu' i 'Otkako je
nadglednik sreo moju rođaku', kao i žalostivu stvar koja se zvala 'Našli su ga u žbunju'. Ali, tome je potom
usledila i jedna vedra stvar, 'Noć kada je kiša stala', koja je naizgled imala beskrajan niz strofa koje su
opisivale različite neverovatne događaje što se tom prilikom behu odigrali. ('Nadzornik je platio rundu pića...')
Džimi je dobio aplauz i radosnu podršku u refrenima popevke nazvane 'Ona riđokosa iz
Venerberga', premda ju je Vingejt smatrao neoprostivo vulgarnom. Ipak, nije imao vremena da razmisli o
tome; usledila je pesma koja mu je sve drugo potisnula iz uma.
Tenor ju je započeo, lagano i meko. Drugi su pevali refrene dok se on odmarao - svi osim Vingejta;
on je sve vreme ostao tih i zamišljen. U tripletu druge strofe tenor popusti i ostali nastaviše umesto njega.

Oh, iščitaš papire i ispišeš ime svoje.

(Pođi! Pođi!)
Plate ti lovu, utope ti sram i to sve je.
(Jadan ti! Jadan ti!)
Spuste te na strvo Elis i bace u spavaonice vašima;
I tu shvatiš šta se dešava Šestašima...
Nisu platili za otkup i ponovo ih prijave!
(Za stalno! Za stalno!)
Al' ja ću uštedeti za otkup i brodsku kartu,
(Tako ti kažeš! Tako ti kažeš!)
I onda ćete me videti kako odlazim sledećim brodom.
(Videćemo i to! Videćemo i to!)
Čuli smo hiljadu i jednom puta te priče.
Ne kažemo da lažeš, al' da te vidimo, momče.
Vidimo se u Venerbergu, kad budeš plaćao za svoju žurku!
(Lagano izgovoreno) Jer nikad nećeš zaraditi otkup za ovu turu!
(Pođi! Pođi!)

Pesma ostavi Vingejta u stanju potištenosti; mlaki pljusak tu ništa nije pomogao, kao ni neprijatni
Page 83
 Buduća istorija 2
pejsaž - prekrivač blede magle koja predstavlja nepogrešivu veneransku zamenu za otvoreno nebo. Povukao
se u ugao i ćutao, sve dok, mnogo kasnije, Džimi ne povika: "Svetla ispred nas!"
Vingejt promoli glavu napolje i zainteresovano se zagleda u svoj novi dom.

Četiri nedelje i nijedna reč od Sema Hjustona Džonsa. Venera se jednom okrenula oko svoje ose,
dve nedelje duga 'zima' ustupila je mesto isto tako dugom 'letu' - koje se ni po čemu nije razlikovalo od 'zime',
izuzev što je kiša bila malo gušća i malo toplija - i sada je ponovo bila 'zima'. Pošto se Van Hajsenov ranč
nalazio u blizini pola, kao i većina pogodne površine Venere, nikad nije bio u tami. Miljama debeo, stalno
prisutni sloj oblaka prigušivao je svetlost niskog sunca tokom dugog dana, i, isto tako, zadržavao toplotu i
rasipao svetlost sunca koje se nalazilo odmah ispod obzorja, proizvodeći trajni sumrak tokom dvonedeljnih
perioda koji su zvanično činili 'noć' ili 'zimu'.
Četiri nedelje bez reči. Četiri nedelje bez sunca, bez meseca, bez zvezda, bez zore. Bez svežeg
jutarnjeg vazduha, bez napornog podnevnog sunca, bez dobrodošle večernje senke, bez ičega što bi moglo
razdvojiti jedan lepljivi sat od drugog, sem vodeničarske rutine spavanja, rada, hrane i ponovnog spavanja -
samo sve jača žudnja u njegovom srcu za svežim plavim nebom Tere.
Povinovao se ustaljenom običaju da novajlije treba da prirede čast za ostale radnike i potpisao je
švercerove račune da bi za tu priliku došao do 'vesele vode' - rhire - samo da bi ustanovio, kada je prvi put
potpisivao svoju čekovnu knjižicu, da ga je njegov prijateljski gest stajao još četiri meseca čekanja pre no što
bude mogao da zakonski napusti svoj 'posao'. Tada je odlučio da nikad više ne potpiše nikakav račun;
zanemario je i prilike za kratke predahe u Venerbergu, i obećao sebi da će sačuvati svaki mogući kredit za
svoju otkupninu i troškove prevoza.
A onda je ustanovio da blago alkoholno piće nije bilo ni porok ni luksuz, već neophodnost ljudskog
života na Veneri, baš kao i ultravioletni faktor prisutan u kolonijalnom sistemu osvetljenja. Ono nije proizvodilo
pijanstvo već lakoću srca, odsustvo briga i bez njega nije mogao zaspati. Tri noći samoiscrpljivanja i nervoze,
tri dana opijene beskorisnosti pod neprijateljskim pogledom nadglednika, i potom je konačno potpisao za svoju
bocu, zajedno sa ostalima, iako je bio maglovito svestan da mu je cena boce odnela više od pola dnevnog
mikroskopskog napretka ka slobodi.
Nije ni bio postavljen za radio-operatora. Van Hajsen je već imao operatora. Iako je u knjigama bio
vođen kao rezervni operator, Vingejt je otišao u močvare zajedno sa ostalima. Ponovno čitajući svoj ugovor,
naišao je na klazuzlu koja je dozvoljavala njegovom gazdi da to uradi, priznavši pri tom, jednom polovinom
svog uma - onom odvojenom, razboritom i pravnom polovinom - da je klauzula i razumna i ispravna, i da je
sasvim u redu.
Otišao je, dakle, u močvare. Naučio je kako da namami i natera sitne, blage ljude-amfibije da žanju
loptasto podvodno rastinje Hyacinthus veneris johnsoni - veneransko močvarno korenje - da podmiti njihove
matrijarhe na saradnju uz obećanje dodataka u vidu thigareka - bio je to izraz koji nije označavao samo
cigarete, već i duvan u bilo kojem obliku, glavni trgovački artikal u odnosima sa domorocima.
Smenjivali su se u šupama za tranžiranje i postepeno je naučio, iako nespretno i sporo, da odseče i
ukloni sunđerasti spoljni omotač od jezgra koje je jedino imalo komercijalnu vrednost i koje je moralo biti
izvučeno nedirnuto, bez ogrebotine ili nagnječenja. Sok iz mahuna ranjavao mu je ruke i zadah ga je terao na
kašalj i pekao mu oči, ali mu je taj rad ipak više prijao od rada u močvari, jer ga je dovodio u društvo radnica.
Žene su u tom poslu bile brže od muškaraca i njihove sitnije ruke bile su spretnije u izdvajanju vrednih,
osetljivih plodova. Muškarci su za ovaj posao bili korišćeni samo kada bi nagomilane biljke zahtevale dodatnu
pomoć.
Naučio je svoj novi zanat od majčinske starice koju su ostale žene oslovljavale sa Hejzel. Ona je
pričala dok je radila, njene izjedene stare ruke pomerale su se ravnomerno bez nekog očiglednog cilja ili
veštine. Mogao je da zatvori oči i da zamisli da je na Zemlji i ponovo dečak, koji visi u bakinoj kuhinji dok ona
ljušti grašak i priča. "Ne žuri se, dečko", reče mu Hejzel. "Radi svoj posao i postidi đavola. Veliki dan dolazi."
"Kakav veliki dan, Hejzel?"
"Dan kada će anđeli Gospodnji ustati i zbrisati sile zla. Dan kada će Princ Tame biti bačen u jamu i
kada će Prorok zavladati decom Neba. Zato, ne brini; nema veze da li si ovde ili kod kuće kad Veliki dan dođe;
jedino je važno da li si dostojan."
"Jeste li sigurni da ćemo dovoljno dugo poživeti da dočekamo taj dan?"
Ona pogleda oko sebe, pa se poverljivo naže prema njemu. "Veliki dan će uskoro doći. U ovom
trenutku, Prorok već hodi čitavom zemljom, prikupljajući svoje snage. Iz devičanske farmerske zemlje doline
Misisipija dolazi Čovek, znan u ovom svetu" - ona, pri tom, još većma spusti glas - "kao Nehemija Skader!"
Vingejt se ponada da mu se iznenađenje i zaprepašćenost nisu pokazali na licu. Setio se imena. Bio
je to onaj beznačajni, šumski jevanđelista, nevažna gnjavaža na Zemlji, predmet ponekog novinarskog trača,
ali nikako čovek od neke važnosti.
Nadzornik šupe za tranžiranje priđe njihovom stolu. "Hej ti, pazi na to što radiš! Već si zaostao."
Vingejt poteče da posluša, ali mu Hejzel priteče u pomoć.
Page 84
 Buduća istorija 2
"Ostavi ga na miru, Džo Tompsone. Treba vremena da se nauči posao."
"U redu, mama", odgovori nadzornik sa osmehom, "ali, samo neka radi. Važi?"
"Nema problema. Ti se brini za ostale. Ova klupa će imati svoju kvotu." Vingejt je dva dana
pokušavao da stigne kvotu. Hejzel mu je doturala delove onoga što sama beše uradila, i nadzornik je to znao;
ali nju je svako voleo, čak i nadzornici, za koje se pričalo da nikoga ne vole, čak ni same sebe.

Vingejt je stajao odmah ispred vrata muških spavaonica. Bilo je još petnaest minuta pre poziva za
zaključavanje; bio je izišao napolje u podsvesnom pokušaju da se liši sveprožimajućeg osećanja
klaustrofobije koje ga je pratilo tokom čitavog boravka na tom mestu. Pokušaj je, međutim, bio jalov; nije bilo
'otvorenog' prostora na Veneri, samo je žbunje zagušivalo proplanak, olovno maglovito nebo pritiskalo mu je
glavu i zagušljiva toplota sedela mu je na obnaženim grudima. Ipak, i to je bilo bolje od spavaonice, uprkos
dehidratorima.
Nije još bio uzeo svoju večernju porciju rhire i zbog toga se osećao nervoznim i utučenim; pa ipak,
ugrađeno samopoštovanje beše ga nateralo da uživa u nekoliko minuta jasnog razmišljanja, pre nego što se
prepusti obodrujućem soporifiku. Polako me hvata, pomisli on, i za nekoliko meseci grabiću svaku priliku da
odem u Venerberg, ili, još gore, da uzmem bračnu spavaonicu i osudim sebe i svoju decu na doživotno
zatočeništvo. Kada su radnice prvi put stigle, sa svojim tupim umovima i bezizražajnim licima, izgledale su mu
krajnje neprivlačne. Ovog trenutka, ogorčeno je pomislio, više nije bio tako probirljiv. Čak je bio počeo i da
vrska, kao i drugi radnici, u podsvesnom oponašanju amfibija.
Još ranije beše primetio da se radnici mogu grubo podeliti na dve kategorije - decu prirode i
slomljene ljude. Prvi su bili oni sa oskudnom maštom i jednostavnim životima. Sasvim je verovatno da ni na
Zemlji nisu znali ni za šta bolje; stoga u kolonijalnoj kulturi nisu videli ropstvo, već slobodu od odgovornosti,
sigurnost i povremenu pijanku. Drugi su bili slomljeni ljudi, izgnanici koji su nekada bili neko i nešto, ali su,
zahvaljujući nekoj karakternoj mani ili sticajem nesrećnih okolnosti, izgubili svoje mesto u društvu. Možda,
naprosto sudija beše rekao: "Kazna vam se poništava, pod uslovom da pođete u kolonije."
Sa posebnom uznemirenošću shvatio je da se njegov sopstveni status lagano razbistrava; postajao
je jedan od slomljenih. Njegova prošlost na Zemlji sve većma mu se maglila u umu; poslednja tri dana
odlagao je pisanje još jednog pisma Džonsu; čitavu poslednju smenu beše proveo razmišljajući o potrebi da
uzme odmor od nekoliko dana u Venerbergu. Suoči se sa tim, sine, suoči se, reče on sebi. Skrećeš, dopuštaš
da um počne da ti razmišlja robovski. Preneo si problem vađenja iz ove zbrke na Džonsa - ali, kako znaš da ti
on može pomoći? Što se toga tiče, mogao je biti i mrtav. Iz magle uma dođe mu jedna fraza koju je negde
pročitao - reči nekog istorijskog filozofa: 'Nijedan rob ne biva oslobođen, osim ukoliko se sam ne oslobodi'.
U redu, u redu - sredi se, stari moj. Raščisti se. Nema više rhire - ne, to ne bi bilo praktično; čovek
mora da spava. U redu, onda, nema rhire dok se svetla ne ugase; nastoj da ti um bude bistar tokom večeri i
planiraj. Drži oči širom otvorene, saznaj sve što možeš, neguj prijateljstva i pazi na priliku.
Kroz izmaglicu, video je kako se neka ljudska figura približava vratima prostorije. Kako se
približavala, on shvati da je u pitanju žena i pretpostavi da je neka od radnica. Međutim, kada se približila, on
uvide da je pogrešio: bila je to Aneke van Hajsen, gazdina ćerka.
Bila je krupna, previsoka plavuša nesretnih očiju. Video ju je mnogo puta, kako posmatra radnike
dok su se vraćali sa posla, ili kako luta, posve sama, na proplanku oko ranča. Nije bila odbojna, ali ni na bilo
koji način privlačna; njenom krupnom adolescentnom telu bilo je potrebno nešto više da ga dotera nego krpice
koje su svi kolonisti nosili kao maksimum podnošljive odeće.
Ona se zaustavi pred njim, i, otkopčavajući vrećicu na svom pojasu koji je služio kao zamena za
džepove, izvadi paketić cigareta. "Našla sam ih tamo pozadi... Da li si ih ti izgubio?"
Znao je da laže; nije ništa pokupila od trenutka kada ju je ugledao. Pored toga, cigarete su bile od
vrste koja se pušila na Zemlji i među gazdama; nijedan radnik nije ih mogao sebi priuštiti. Šta je smerala?
Postao je svestan napetosti na njenom licu i ubrzanog disanja i shvati, sav zbunjen, da ova devojka
pokušava da mu, posredno, da poklon. Zbog čega?
Vingejt nije bio posebno tašt na svoju fizičku privlačnost, ili šarm, niti je za to imao razloga. Međutim,
ono što nije shvatao bila je činjenica da je među ostalim radnicima štrčao kao fazan u kokošinjcu. Ipak, morao
je priznati da ga Aneke iz nekog razloga smatra privlačnim; nije bilo drugog objašnjenja za njenu
skarabudženu priču i njen patetični mali poklon.
Prvo na šta je pomislio bilo je da je otkači. Nije mu bilo potrebno ništa od nje, nije mu se dopadalo
narušavanje njegove privatnosti i bio je blago svestan da bi mu položaj mogao postati neprijatan, čak i opasan;
podrazumevao je, naime, kršenje ustaljenih običaja na kojima se zasnivao čitav društveni i ekonomski sistem.
Sa gledišta gazda, radnici su bili isto toliko neljudska bića kao i amfibije. Veza između jednog radnika i jedne
od žena iz sveta gazda vrlo bi lako mogla razbuditi onog starog sudiju - linč.
Uprkos tome, nije imao srca da bude grub prema njoj. Mogao je da uoči izraz tupavog obožavanja u
njenim očima; bila bi potrebna hladna bezosećajnost da se devojka odbaci. Pored toga, nije bilo ničeg
nametljivog ili napadnog u njenom stavu; u svojoj neveštosti, ponašanje joj je bilo naivno, skoro detinjasto.
Page 85
 Buduća istorija 2
Odjednom se setio svoje odlučnosti da se sprijatelji sa što više ljudi; ovde se nudilo prijateljstvo - istina, opasno
prijateljstvo - ali prijateljstvo koje bi se na kraju moglo pokazati korisnim.
Za trenutak ga preplavi talas stida što uopšte razmišlja o mogućoj koristi od ovog bespomoćnog
deteta; istog časa, međutim, potisnu to osećanje, podsećajući sebe da je neće povrediti. U svakom slučaju,
bila je tu i ona stara izreka o gnevu povređene žene.
"Pa, možda sam je i izgubio", odgovori on. "Moja omiljena vrsta", dodade on.
"Je li?" primeti ona srećno. "Pa, onda je uzmi, bez obzira je li tvoja."
"Hvala ti. Hoćeš li da popušiš jednu sa mnom? Ne, verovatno nećeš; tvoj otac ne bi želeo da se
ovde predugo zadržavaš."
"Oh, on je zauzet sa svojim računima. Proverila sam to pre nego što sam izišla", odgovori ona i ne
uviđajući da je otkrila svoju jadnu malu prevaru. "Ali, samo ti uzmi jednu, ja... ja retko pušim."
"Možda bi ti se više dopada lula od stive, onakva kakvu tvoj otac koristi."
Ona se nasmeja više nego što je bedna dosetka zasluživala. Posle toga, pričali su nešto nevezano -
kako je žetva bila uspešna, kako vreme kao da je malo hladnije nego prošle nedelje, i da čovek ne može
uživati ni u čem prijatnijem nego što je malo svežeg vazduha posle večere.
"Da li se ikada posle večere šetaš, radi održavanja kondicije?" upita ona.
Nije joj rekao kako dug dan u močvarama nudi više nego dovoljno mogućnosti za održavanje
kondicije; samo je priznao da zaista odlazi u šetnje.
"I ja", priznade ona. "Uglavnom pored vodenog tornja."
On je pogleda. "Je'l tako? Zapamtiću to." Signal za ulazak mu dade dobrodošlo opravdanje da se
izvuče; još tri minuta, pomisli on, i morao bih da joj zakažem sastanak.
Vingejt sutradan ustanovi da je bio određen za rad u močvarama, budući da gužva na tranžiranju
beše minula. Kombi se teturao i pljuskao čitavim putem oko dugačkog, krivudajućeg pojasa, ostavljajući po
jednog ili više Zemljana na svakoj nadzornoj stanici. Kola se behu svela na samo četiri putnika - Vingejta,
'Vreću', nadglednika i vozača Džimija - kada nadglednik dade znak da se zaustave. Ravne, svetlooke glave
amfibijskih domorodaca izroniše na tri strane iz vode, čim su se ovi zaustavili. "U redu, 'Vrećo'", naredi
nadglednik, "ovo je tvoj deo. Izlazi."
'Vreća' pogleda oko sebe. "Gde mi je skif?" Rančeri su koristili male duraluminijumske skifove sa
ravnim dnom u koje su stavljali dnevnu žetvu. Nijedan ne beše ostao u kombiju.
"Neće ti biti potreban. Ima da počistiš ovo polje za sadnju."
"U redu. Ipak... Ne vidim nikog unaokolo, i ne vidim čvrsto tlo." Skifovi su imali dvostruku primenu;
ukoliko je čovek radio bez dodira sa drugim Zemljanima i na izvesnoj udaljenosti od bezbednog, suvog tla, skif
mu je postajao čamac za spasavanje. Ukoliko se krokodil koji treba da ga pokupi pokvari, ili ukoliko iz bilo kog
drugog razloga oseti potrebu da sedne ili legne dok je na dužnosti, skif mu je i to omogućavao. Stariji radnici
pričali su mračne priče o ljudima koji su stajali u pola metra dubokoj vodi dvadeset četiri, četrdeset osam, pa i
sedamdeset dva sata, i potom se stravično udavili, od čistog premora.
"Ima suvog tla baš ovde." Nadglednik pokaza rukom u pravcu gomile drveća koja je ležala nekih
četvrt milje dalje.
"Možda", odgovori 'Vreća' obazrivo. "Hajde da vidimo." On pogleda u Džimija, koji se okrete ka
nadgledniku, očekujući njegovo naređenje.
"Prokletstvo! Ne raspravljaj se sa mnom! Izlazi!"
"Neću", pobuni se 'Vreća', "dok god ne vidim nešto bolje od pola metra mulja da se uglavim."
Mali vodeni ljudi sve vreme pratili su raspravu sa živim interesovanjem. Kvocali su i vrskali svojim
sopstvenim jezikom; oni koji su natucali ponešto engleskog su, po svemu sudeći, davali bučna i besumnje
naopaka objašnjenja događaja svojoj manje upućenoj braći. Kako se već pušio, nadglednik od ovoga načisto
pošizi.
"Poslednji put ti kažem - izlazi!"
"Pa..." odvrati 'Vreća', smeštajući svoje krupno telo udobnije na podne oplate, "milo mi je što smo i
sa tim završili."
Vingejt se nalazio odmah iza nadglednika, i to je verovatno spaslo 'Vreću' Hartlija da zadobije bar
ogrebotinu, pošto je, čim je ovaj izmahnuo da zada udarac, odmah uhvatio nadglednikovu ruku. Hartli se istog
časa umeša; i njih trojica stadoše se nekoliko sekundi gušati na podu vozila.
Hartli beše seo na nadglednikove grudi, dok je Vingejt izvadio pendrek iz stegnutih prstiju
nadglednikove desne ruke. "Dobro da si ga video da poseže za tim, Hampe", primeti 'Vreća', "ili bi mi sad
dobro došao aspirin."
"Da, verovatno", odgovori Vingejt i baci oružje što je dalje mogao u močvarnu pustoš. Nekolicina
amfibija pođe za njim i zaroni. "Mislim da sada možeš da ga pustiš."
Nadglednik im ništa ne reče dok je sa sebe otresao prašinu, ali se okrenu vozaču koji je sve vreme
ćutao na svom mestu. "Zašto mi, kog đavola, nisi pomogao?"
"Mislio sam, šefe, da se možete sami za sebe pobrinuti", odgovori Džimi neodređeno.
Page 86
 Buduća istorija 2
Vingejt i Hartli završiše smenu radeći kao pomoćnici već raspoređenih radnika. Nadglednik na njih
uopšte nije obraćao pažnju, izuzev kratkih naređenja koja su bila neophodna da ih smesti. Međutim, dok su se
pred večeru prali u stacionaru, stiglo je obaveštenje da se jave u Veliku kuću.
Kada su ušli u gazdinu kancelariju, zatekli su tu nadglednika sa svojim pretpostavljenim i više nego
samozadovoljnim smeškom na licu, dok je Van Hajsenov izraz bio zaista mračan.
"Šta to čujem za vas dvojicu?" prasnu on. "Odbijate da radite? Zaskačete mog nadglednika? Boga
mu, ima da vam pokažem par stvari!"
"Samo trenutak, gospodine Van Hajsen", poče Vingejt tiho - konačno na svome, u atmosferi
suđenja, "niko nije odbijao da radi. Hartli se jednostavno usprotivio da radi opasan posao bez normalnog
obezbeđenja. Što se tiče tuče, vaš nadglednik je napao nas; bila je to samoodbrana, i prestali smo čim smo ga
razoružali."
Nadglednik se saže nad Van Hajsenom i prošapta mu nešto na uvo, posle čega je gazda izgledao
još bešnji. "Uradili ste to dok su domoroci gledali. Domoroci! Znate li kolonijalni zakon? Za ovo bih vas mogao
poslati u rudnike."
"Ne... Vaš nadglednik je to učinio u prisustvu domorodaca. Naša uloga bila je sve vreme pasivna i
odbrambena..."
"Napad na mog nadglednika nazivate mirnim postupkom? Sada me slušajte... Vaša dužnost ovde
jeste da radite. Posao mog nadglednika jeste da vam kaže gde i kako da radite. Nije on takva budala da mi
protraći pare date za čoveka. On procenjuje koji je posao opasan, ne vi." Nadglednik ponovo nešto prošapta
šefu. Van Hajsen odmahnu glavom. Ovaj međutim nastavi, ali ga gazda prekide pokretom ruke, i okrenu se
dvojici radnika.
"Evo, svakom psu dozvoljavam samo da jednom ugrize, ali ne i dva puta. Za vas večeras nema
večere, ni rhire. Sutra, videćemo kako ćete se ponašati."
"Ali, gospodine Van Hajs..."
"To bi bilo sve. Vratite se u svoje prostorije."
Kada su se svetla isključila i pošto se smestio u krevet, Vingejt ustanovi da neko kraj njega beše
sakrio kutiju sa hranom. On je zahvalno pojede u mraku, pitajući se ko bi mogao biti taj njegov prijatelj. Hrana
je umirila zahteve njegovog stomaka, ali nije bila dovoljna, u nedostatku rhire, da mu omogući i miran san.
Ležao je tako, zureći u razdražujuće crnilo spavaonice i slušajući zbrku zvukova koje ljudi prave dok spavaju, i
razmišljajući o svom položaju. I ranije je bilo dovoljno loše, pa ipak manje ili više podnošljivo; sada će,
međutim, bio je u to siguran, nastati jedva zamisliv pakao, kakav može načiniti samo neki osvetoljubivi
nadglednik. Bio je spreman da poveruje, na osnovu priča koje beše čuo, kao i po onome što sam beše video,
da će biti stvarno gadno!
Razmišljao je o svojoj sudbi možda sat vremena, kada je osetio neku ruku kako ga dodiruje.
"Hampe! Hampe!" začu šapat, "iziđi. Nešto se dešava." Bio je to Džimi.
Pažljivo je napipao put kroz redove kreveta i izišao kroz vrata za Džimijem. 'Vreća' je već bio
napolju i sa njim još jedna prilika.
Bila je to Aneke van Hajsen. Pitao se kako je uspela da uđe u zaključani stacionar. Oči su joj bile
naduvene, kao da je plakala.
Džimi odmah poče da priča, obazrivim, spuštenim glasom. "Mala nam kaže da, po rasporedu, sutra
treba da vas odvezem u Adonis."
"Zbog čega?"
"Ne zna. Ali, plaši se da će vas prodati nekome, tamo na Jugu. Meni to, međutim, ne izgleda
verovatno. Stari nikada nikoga nije prodao nekome na Jugu - mada, opet, još mu niko ranije nije napao
nadglednika. Ne znam."
Protraćili su nekoliko minuta u besplodnom razgovoru, a onda, posle trenutka tišine, Vingejt upita
Džimija: "Znaš li gde drže ključeve kroka?"
"Ne. Zbog čega..."
"Mogu ti ih nabaviti", ponudi se Aneke hitro.
"Ne možeš da voziš kroka."
"Posmatrao sam te nekoliko nedelja."
"Pa, recimo da možeš", nastavi Džim i dalje se protiveći, "recimo da pođeš u kroku. Izgubio bi se
posle deset milja. Ukoliko te ne uhvate, na smrt ćeš izgladniti."
Vingejt sleže ramenima. "Bar me neće prodati tamo na Jug."
"Ni mene", dodade Hartli.
"Samo trenutak."
"Pa, ne vidim bolj..."
"Samo trenutak", ponovi Džimi nervozno. "Zar ne vidite da pokušavam da razmišljam?"
Ostalo troje ućutaše nekoliko dugih trenutaka, i, konačno, Džimi reče: "U redu. Mala, bolje idi i pusti
nas da pričamo. Što manje znaš o ovome, bolje za tebe." Aneke je izgledala povređena, ali je poslušala
Page 87
 Buduća istorija 2
utoliko što se udaljila da ne čuje šta pričaju. Trojica muškaraca razgovarala su nekoliko minuta, i najzad joj
Vingejt mahnu rukom, da im ponovo priđe.
"To je sve, Aneke", reče joj on na kraju. "Mnogo ti hvala za sve što si učinila. Našli smo rešenje." On
za časak zastade, a onda nespretno dodade: "Pa, laku noć."
Ona ga pogleda.
Vingejt se zapita šta da uradi ili kaže sledeće, i najzad je odvede iza ugla barake i ponovo joj poželi
laku noć. Vratio se vrlo brzo, delujući posramljeno. Vratili su se u barake.

Gazda Van Hajsen takođe je imao teškoća da zaspi. Mrzeo je da drži lekcije svojim ljudima. Do
đavola, zbog čega ne mogu da budu dobri momci i da ga ostave na miru? Bilo je tih dana dragoceno za
rančere da imaju malo mira. Više ga je koštala berba nego da ode i sve kupi u Adonisu - to jest, kada se plate
svi troškovi.
Pokušavajući da iz svesti izbriše neprijatnosti tog dana, usredsredio je posle večere pažnju na svoje
račune, ali mu je bilo teško da se koncentriše na brojke. Eto, taj Vingejt... Bio ga je kupio jer mu beše potreban
još jedan radnik, ali isto toliko i da ga spase od onog goniča robova, Rigzbija. Previše novca bilo mu je uloženo
u radnike, uprkos tome što su mu se nadglednici uvek žalili na nedostatak radne snage. Ili će morati da proda
neke od njih, ili da od banke ponovo zatraži da ga kreditira.
Ljudi više nisu vredeli ni koliko troškovi koji su na njih odlazili. Nije više bilo ljudi na Veneri kakvi su
dolazili kada je on bio dečak. On se ponovo nadvi nad svoje račune. Ukoliko cene na tržištu skoče samo malo,
banka bi trebalo da mu uzme malo manje nego prošle godine. Pa, možda će to srediti stvari.
Prekinula ga je poseta njegove ćerke. Uvek mu je bilo milo da vidi Aneke, ali ovog puta ono što je
imala da kaže, što je konačno istrtljala, samo ga je razljutilo. Obuzeta svojim vlastitim mislima, devojka nije
bila svesna da je povredila srce svog oca, bolom koji je bio opipljiv.
Ali, bar što se Vingejta tiče, to je sredilo stvar. Otarasiće se tog bundžije. Van Hajsen oterao svoju
ćerku u krevet sa grubošću koju nikad ranije nije ispoljavao kada je ona bila u pitanju.
Naravno, sve je to tvoja krivica, reče on samom sebi pošto je legao u krevet. Ranč na Veneri nije
bilo mesto da se podiže devojka bez majke. Njegova Aneke bila je već skoro odrasla žena; kako će naći muža
u ovoj pustari? Šta će s njom biti ako on umre? Ona to nije znala... ali, ništa joj ne bi ostalo, ništa, čak ni karta
za Zemlju. Ne, ona neće postati žena nekog radnika; ne, ne dok ima daha u ovom starom umornom telu.
Pa, Vingejt će morati da ode, a takođe i onaj koga su zvali 'Vreća'. Ali, neće ih prodati na Jug. Ne,
nikada to nije uradio ni jednom od svojih ljudi. On sa odvratnošću pomisli na ogromne, fabrikolike plantaže
nekoliko stotina milja udaljene od pola, gde je temperatura uvek bila dvadeset ili trideset stepeni viša nego u
njegovim močvarama, i gde je smrtnost među radnicima predstavljala standardnu stavku u proračunavanju
troškova. Ne, odvešće ih i zameniti u stanici; šta im se desi na aukciji neće biti njegova stvar. Ali, neće ih on
prodati tamo na Jug.
To mu je, opet, dalo ideju; malo se preračunao u glavi i procenio da bi za dva neistekla radna
ugovora mogao dobiti dovoljno para da plati Aneke kartu do Zemlje. Bio je prilično siguran da će je njegova
sestra primiti - bar je tako verovao, iako se ova uvek prepirala s njim zbog toga što se beše oženio Anekinom
majkom. Mogao je da joj s vremena na vreme pošalje nešto novaca. I možda bi mogla da postane sekretarica
ili da dobije neki drugi od onih finih poslova dostupnih devojkama na Zemlji.
Ali, kakav će to ranč biti bez Aneken?
Bio je tako zadubljen u svoje probleme da nije čuo kako njegova čerka izlazi iz svoje sobe napolje.
Vingejt i Hartli pokušali su da izgledaju iznenađeni kada posle prozivke behu ostavljeni da sačekaju.
Džimiju je bilo rečeno da se javi u Veliku kuću; i videli su ga nekoliko minuta kasnije, kako isteruje veliki
Remington iz garaže. Pokupio ih je i otkotrljao se do Velike kuće, i tu sačekao da se gazda pojavi. Van Hajsen
je ubrzo izišao i bez reči se popeo u svoju kabinu, ni ne osvrnuvši se ni na koga.
Krokodil krenu prema Adonisu, kotrljajući se ravnomernih petnaestak kilometara na čas. Vingejt i
'Vreća' razgovarali su tihim glasom, čekajući i pitajući se. Posle nekog vremena krok se zaustavi, i prozor
kabine se otvori. "Šta je bilo?" stade se raspitivati Van Hajsen. "Motor ti crkao?"
Džimi mu se nasmeši. "Ne, ja sam ga zaustavio."
"Zbog čega?"
"Bolje dođite ovamo i sami pogledajte."
"Svega mu i hoću!" Prozor se zatvori; istog trenutka Van Hajsen se ponovo pojavi, izvlačeći svoje
ogromno telo iz male kabine. "Pa, kakvo je ovo gluparenje?"
"Bolje izađite i počnite da pešačite, gazda. Ovo je kraj linije."
Van Hajsen kao da nije imao prikladan odgovor, ali izraz njegovog lica sve je govorio.
"Da, ozbiljno to mislim", nastavi Džimi. "Ovo je kraj puta za vas. Sve vreme išao sam po čvrstom tlu,
da biste mogli da se vratite pešice. Moći ćete da sledite trag koji sam napravio; sa tim svojim kilogramima,
trebalo bi da stignete za tri ili četiri sata."
Gazda pređe pogledom sa Džimija na ostale. Vingejt i 'Vreća' se malo uspraviše, neprijateljskih
Page 88
 Buduća istorija 2
očiju. "Bolje pođi, Debeljko", dobaci mu 'Vreća' blago, "pre nego što te izbacimo naglavačke."
Van Hajsen se pribi uz zid kroka, zgrabivši rukama rukohvat. "Neću izaći iz sopstvenog kroka", reče
on stegnutih zuba.
'Vreća' opljunu dlanove, pa protrlja ruke. "U redu, Hampe. Sam je tražio..."
"Samo trenutak." Vingejt se obrati Van Hajsenu: "Čujte, gospodine Van Hajsen - zaista ne želimo,
ukoliko to ne budemo morali, da vas izbacujemo. Ali, trojica smo i odlučili smo se. Bolje da mirno iziđite."
Lice starijeg čoveka bilo je prekriveno znojem, koji nije bio samo od sparnog vremena. Grudi su mu
se nadimale, izgledao je skoro spreman da im se suprostavi. A onda se nešto u njemu prelomi. Telo mu se
skupi, crte otpora na njegovom licu ustupiše mesto izmučenom izrazu koji nije bio prijatan za gledanje.
Trenutak kasnije polako je, bez reči, izišao u blato do kolena i stajao tamo, pognut, nogu lagano
povijenih u kolenima.

Kada su izgubili iz vidika mesto gde behu izbacili svog gazdu, Džimi okrenu kroka u novom pravcu.
"Misliš da će uspeti?" upita Vingejt.
"Ko?" upita Džimi. "Van Hajsen? Oh, naravno, uspeće - verovatno." Sada je bio veoma zauzet
vožnjom; krok je puzao niz padinu i zaronio u vodu. Posle nekoliko minuta močvarna trava ustupila je mesto
otvorenoj vodi, i Vingejt vide da se nalaze u širokom jezeru čije druge obale behu izgubljene u izmaglici. Džimi
podesi kurs prema kompasu.
Druga obala nije bila nište više od žala; skrivala je zarasli rukavac. Džimi ga je pratio neko vreme, a
onda je zaustavio krok i rekao pomalo nesigurnim glasom: "Ovo bi trebalo da je to mesto." On stade preturati
po tarpaulinu savijenom u jednom uglu praznog spremišta i izvuče odatle široko pljosnato veslo. Zatim,
proturivši ga napolje i nagnuvši se, uze da njime pljeska po vodi. Pljas!... Pljas, pljas... Pljas!
Potom stade da čeka.
Ravna glava jednog amfibijanca promoli se kroz vodu sa jedne strane i on pogleda Džimija svojim
svetlim, veselim očima. "Zdravo", dobaci mu Džimi.
Ovaj odgovori na svom jeziku. Džimi onda reče nešto na istom tom jeziku, istežući usta da
proizvede grube, kliktave suglasnike. Domorodac je slušao, a onda ponovo zaronio.
Amfibijac - ili, verovatnije, amfibijka - vrati se za nekoliko minuta, sa još jednim sebi srodnim
stvorenjem. "Thigarek?" upita novopridošlica sa nadom.
"Thigarek kada stignemo tamo, stara", odgovori Džimi. "Evo... popni se." On ispruži ruku, koju ona
prihvati i dostojanstveno se pope unutra, smestivši svoju neljudsku, ali ipak čudno dopadljivu malu figuru pored
vozačevog sedišta. Džimi ponovo pokrenu kola.
Koliko dugo ih je vodio njihov mali pilot VIngejt nije znao, pošto je sat na kontrolnom panelu bio
pokvaren, ali njegov stomak ga obavesti da je bilo predugo. Počeo je da pretura po kabini i iskopa paket
hrane, koji potom podeli sa 'Vrećom' i Džimijem. Ponudio je malo i domorotkinji, ali ona ga pomirisa i okrenu
glavu.
Ubrzo zatim usledi oštar, šištav zvuk i stub dima se uzdiže na desetak metara ispred njih. Džimi
istog trenutka zaustavi kroka. "Ne pucajte!" povika on. "Ovde smo samo mi pilići."
"Ko ste vi?" dopre do njih bestelesni glas.
"Putnici namernici."
"Iziđite da vas vidimo."
"U redu."
Domorotkinja munu Džimija u rebra. "Thigarek", podseti ga ona.
"A? Oh, naravno." On naspe duvana u malu vrećicu, dok ona ne odredi meru, i potom dodade još
jednu vrećicu u znak dobre volje. Ona uze komad kanapa iz svoje leve obrazne vrećice, zaveza svoju platu i
skliznu napolje. Videli su je kako pliva dalje, držeći svoju nagradu visoko izvan vode.
"Požurite i pokažite se!"
"Dolazimo!" Zakoračili su u vodu do pojasa, a onda počeli da idu napred, držeći ruke iznad glave.
Odred od četvorice ljudi iziđe iz skrovišta i pregleda ih, oružja spuštenog ali spremnog. Vođa pretraži njihove
džepove i posla jednog od svojih ljudi da pregleda krokodila.
"Imate obazrivu stražu", primeti Vingejt.
Vođa ga pogleda. "Da", reče on, "i ne... Mali ljudi su nam javili da dolazite. Oni vrede koliko i svi
psi-tragači koji su ikad srali na svetu."
Ponovo su pošli, sa jednim iz grupe kao vozačom. Njihovi pratioci nisu bili neprijatni, ali ni
raspoloženi za priču. "Čekajte dok se sretnete sa guvernerom", rekoše oni.
Ispostavilo se da njihovo odredište predstavlja širok pojas umereno visokog tla. VIngejt je bio
zadivljen brojem zgrada i brojnom populacijom. "Kako, za ime Boga, mogu ovakvo mesto čuvati tajnim?" upita
on Džimija.
"Da je Teksas pokriven maglom i ima samo populaciju Vokegana, u Ilinoisu, mogao bi tu sakriti
podosta stvari."
Page 89
 Buduća istorija 2
"Ali, zar se ne bi videlo na mapama?"
"Koliko dobro misliš da je Venera kartografisana? Ne budi lud."
Na osnovu nekoliko reči koje ranije beše razmenio sa Džimijem, Vingejt nije očekivao ništa više od
logora u kome odbegli radnici čuče u žbunju cedeći nepouzdani život iz zemlje. Ono što, međutim, behu
zatekli, bilo je mesto sa kulturom i vladom. Istina, bila je to gruba graničarska kultura i jednostavna vlada sa
nekoliko zakona i nepisanim ustavom, ali običajno pravo zaista je funkcionisalo i prekršioci su bivali kažnjavani
- sa ništa višim stepenom nepravde nego bilo gde drugde.
Hamfrija Vingejta iznenadilo je što odbegli robovi, propaliteti sa Zemlje, behu sposobni da razviju
tako složeno društvo. I njegove pretke, međutim, iznenađivala je činjenica da su preseljeni kriminalci iz Botani
Beja izgradili visoku civilizaciju u Australiji. Vingejt nije smatrao fenomen Botani Beja iznenađujućim: bila je to
istorija, a istorija nikad nije iznenađujuća - pošto se jednom odigra.
Uspeh kolonije Vingejtu učinio se jasnijim kada je više saznao o liku guvernera, koji je istovremeno
bio i generalisimus i sudija za manje i srednje prekršaje. (Kada su veliki prekršaji bili u pitanju, glasala je čitava
zajednica - što je bio postupak koji je Vingejt smatrao nepodnošljivo neprikladnim; međutim, po svemu sudeći,
zadovoljavao je čitavu zajednicu.) Kao sudija, guverner je donosio odluke sa ovlašnim poštovanjem prema
dokazima i zakonskoj teoriji, što je podsetilo Vingejta na priče koje beše slušao o legendarnom starom sudiji
Roju Binu, 'Jedinom zakonu zapadno od Pekosa'; ali, opet, ljudima se to dopadalo.
Veliki manjak žena u zajednici (muškarci su ih nadmašivali sa tri prema jedan) uzrokovao je
incidente koji su više nego bilo šta drugo zahtevali odluke guvernera. Ovde, morao je da prizna Vingejt, bila je
to situacija u kojoj bi tradicionalni običaji predstavljali samo izvor nevolja; stoga se divio grubom razumevanju
ljudske prirode sa kojim je guverner sređivao sukobljene snažne ljudske strasti i predlagao modus operandi za
zajednički život. Čoveku koji je uspevao da održava stalni mir u takvoj situaciji nije bilo potrebno pravno
obrazovanje.
Guvernerovo mesto bilo je izborno, i za savetnike je imao veće koje je takođe bilo izborno. U sebi,
Vingejt je bio mišljenja da bi se ovaj guverner izdigao na vrh u bilo kom društvu. Čovek je imao neograničenu
energiju, veliku ljubav prema životu - uvek je bio spreman na gromoglasan smeh - i hrabrost i sposobnost za
donošenje odluka. Bio je prirodan.
Trojici begunaca bilo je dato nekoliko nedelja da se prilagode i nađu neki posao u kojem mogu biti
korisni i sa kojim bi se mogli izdržavati. Džimi je ostao sa svojim krokom, sada konfiskovanim za potrebe
zajednice, ali kome je uvek bio potreban vozač. Bilo je i drugih krokera na raspolaganju, kojima bi se
verovatno dopao taj posao, ali postojalo je prećutno pravilo da vozilo, ukoliko to sam želi, vozi čovek koji ga je i
dobavio. 'Vreća' je našao posao u poljima, radeći posao veoma sličan onom koji je obavljao za Van Hajsena.
Vingejtu je čak poverio da ovde mora i više da radi; svejedno, više mu se dopadalo jer su uslovi bili, kako se
izrazio, 'labaviji'.
Vingejtu je bila muka od same pomisli da se vrati poljoprivrednom radu. Nije za to imao nikakvo
logično objašnjenje; jednostavno je mrzeo takav rad. Njegovo iskustvo kao radio-tehničara konačno mu je
dobro poslužilo. Zajednica je posedovala jedan sklepani, slab radio-prijemnik na kojem se stalno oluškivalo,
ali koji se, zbog opasnosti da budu otkriveni, retko kad koristio za odašiljanje poruka. Ranije logore za odbegle
robove policija Kompanije bila je zbrisala upravo zbog nepažljivog korišćenja radija. Stoga su se jedva
usuđivali da ga koriste, izuzev u slučaju krajnje opasnosti.
Ipak, radio im je bio neophodan. Džungla-telegraf, koji se održavao zahvaljujući pomalo nemarnoj
pomoći malih ljudi, omogućavao im je da održavaju kakav-takav kontakt sa ostalim zajednicama begunaca sa
kojima su bili u labavoj konfederaciji; međutim, nije bio naročito brz i sve osim najednostavnijih poruka bivalo je
do neprepoznatljivosti iskrivljavano.
Vingejt je bio određen da se stara o radiju kada je bilo ustanovljeno da raspolaže odgovarajućim
tehničkim znanjem. Prethodni operator beše nestao u negde u močvari. Njegov saradnik bio je jedan prijatan
stari čudak, poznat kao Dok; bio je u stanju da hvata signale, ali nije imao pojma o održavanju i popravkama.
Vingejt se stoga odmah bacio na posao da obavi potrebne popravke na zastareloj mašineriji. Problemi
prouzrokovani nedostatkom opreme i potreba za 'snalaženjem' učinili su ga srećnim do mere za koju nije znao
još od kako je bio dečak; međutim, ni sam nije bio toga svestan.
Posebno ga je obuzimao problem bezbednosti u radio-komunikaciji. Jedna ideja, potekla od nekih
pokušaja iz pionirskih dana radija, pri tome ga je posebno podstakla. Mehanizam kojim je raspolagao radio je,
kao i sve drugi, na osnovu modulacija frekvencija. Negde je, svojevremeno, bio video dijagram za potpuno
zastareli tip odašiljača, sa modulatorom amplituda. Nije to baš bilo mnogo za početak, ali je napravio kolo za
koje je verovao da će na taj način oscilirati i koje se moglo priključiti na postojeću opremu.
Zamolio je stoga guvernera za dozvolu da pokuša da to uradi. "Zašto da ne? Zašto da ne?" složio
se guverner. "Nemam ni najmanju ideju, sinak, o čemu to pričaš, ali ako misliš da možeš da načiniš radio koji
Kompanija nije u stanju da otkrije - samo napred. Ne moraš me pitati; to je tvoje golupče."
"Moraću da isključim stanični odašiljač."
"Zašto da ne?"
Page 90
 Buduća istorija 2
Problem je imao više začkoljica nego što je isprva mislio. Ipak, pokušavao je da ih ukloni, uz
nespretnu, ali prilježnu pomoć Doka. Prvi priključak mu nije uspeo; međutim, njegov četrdeset treći pokušaj,
pet nedelja kasnije, konačno je proradio. Smešten u žbunju nekoliko milja dalje, Dok mu je potvrdio da uspeo
da čuje emitovanje preko malog prijemnika napravljenog za tu priliku, dok Vingejt baš ništa nije hvatao na
običnom prijemniku koji je bio smešten u istoj sobi sa eksperimentalnim odašiljačem.
U međuvremenu, radio je na knjizi.
Ni sam nije mogao kaže zbog čega piše knjigu. Na Zemlji bi se to nazvalo političkim pamfletom
protiv kolonijalnog sistema. Ovde nije morao nikog da uverava u svoje teze, baš kao što nije gajio ni najmanju
nadu da će je ikad predstaviti čitalačkoj publici. Venera mu je bila dom. Znao je da nema izgleda da se ikada
vrati; jedini put bio je kroz Adonis, a tamo su, čekajući ga, ležale optužbe za polovinu svih prekršaja nanizanih
u pravilniku - raskidanje ugovora, krađu, kidnapovanje, napuštanje posla, zaveru, rušenje vlade. Ako ga se
policija Kompanije ikada dokopa, strpaće ga u zatvor i potom zaturiti ključ.
Ne, knjiga ne beše nastala zbog očekivanja da će biti objavljena, već zbog polupodsvesne potrebe
da sredi svoje misli. Bio je duboko propatio zbog potpunog poremećaja svih stavova sa kojima je živeo; i zarad
vlastitog mentalnog zdravlja morao je izgraditi nove. Bilo je posve prirodno za njegov uredni, iako pomalo
nemaštoviti um, da svoja razmišljanja i zaključke stavi na papir.
Pomalo snebivljivo ponudio je svoj rukopis Doku. Saznao je da Dokov nadimak potiče od njegovog
bivšeg zanimanja na Zemlji: bio je profesor ekonomije i filosofije na jednom od manjih univerziteta. Dok mu je
čak pružio i delimično objašnjenje kako se našao na Veneri. "Mala afera, u koju je bila uključena i jedna od
mojih učenica", poverio mu se on. "Moja žena nije na to gledala sa odobravanjem, kao ni uprava koledža. Već
dugo smatrali su moje stavove suviše radikalnim."
"Da li su i bili?"
"Za ime Boga, ne! Bio sam tvrdokorni konzervativac. Međutim, imao sam nesrećnu naviku da svoje
konzervativne principe izražavam realističnim, pre nego alegoričnim jezikom."
"Pretpostavljam da si sada radikal."
Dokove obrve se lagano izviše. "Nimalo. Radikalno i konzervativno predstavljaju izraze za
emocionalne stavove, ne za društvena posmatranja."
Dok je prihvatio rukopis, pročitao ga i vratio ga bez reči. Međutim, Vingejt je pokušao da mu iznudi
mišljenje. "Pa, dečače, ako baš insistiraš..."
"Da."
"... rekao bih da si upao u najuobičajeniju zamku svih koji se nose sa društvenim i ekonomskim
temama - u teoriju đavola."
"A?"
"Neke si stvari objasnio zlom koje jednostavno proističe iz gluposti. Kolonijalno ropstvo nije ništa
novo; to je neizbežni rezultat imperijalnog širenja, neposredna posledica zastarele finansijske strukture..."
"U knjizi sam istakao ulogu koje su odigrale banke..."
"Ne, ne i ne! Polaziš od toga da su bankari gadovi. Ali, nisu! Kao ni službenici Kompanije, ni gazde,
ni klase upravljača tamo na Zemlji. Ljudi su sputani onim što je neophodno i samo pokušavaju da racionalizuju
svoje postupke. Nije u pitanju čak ni pohlepa. Ropstvo je ekonomski neisplativo; neproduktivno je, ali ljudi
zabasaju u njega svaki put kada okolnosti tako odrede. Neki drugačiji finansijski sistem... ali, to je već druga
priča."
"Ja još uvek mislim da je koren svemu tome u ljudskoj izopačenosti", primeti Vingejt tvrdoglavo.
"Ne izopačenosti, već najobičnijoj gluposti. Ne mogu to da ti dokažem; moraćeš sam da shvatiš."
Uspeh 'tihog radija' naveo je guvernera da pošalje Vingejta na dugo putovanje po drugim logorima
slobodne federacije, da im pomogne da naprave novu opremu i da ih nauči kako da je koriste. Proveo je četiri
naporne i zadovoljavajuće nedelje i završio sa vrućim saznanjem da je učinio više da učvrsti položaj slobodnih
ljudi protiv njihovih neprijatelja nego što bi se moglo postići pobedom u surovoj borbi.
Kada se vratio u svoju zajednicu, zatekao je tu Sema Hjustona Džonsa kako ga čeka.

Vingejt potrča ka njemu. "Seme!" povika on. "Seme! Seme!" On mu zgrabi ruku, potapša ga po
leđima i njih dvojica potom razmeniše srdačne uvrede koje sentimentalni muškarci koriste u takvim prilikama
da sakriju svoju slabost. "Seme, ti stari probisvetu! Kada si stigao? Kako si pobegao? I kako si, kog đavola,
uspeo da dođeš čak sa Južnog pola? Jesi li bio premešten, pre nego što si pobegao?"
"Zdravo, Hampe", odvrati Sem. "A sada jedno po jedno, i ne tako brzo."
Međutim, Vingejt nastavi. "Nemaš pojma koliko mi je drago da ti vidim to ružno lice. Dobro je da si
došao ovamo - ovo je sjajno mesto. Imamo najperspektivniju državicu u čitavoj federaciji. Dopašće ti se. To su
sjajni..."
"Šta si ti to ovde?" upita ga Džons, podozrivo ga posmatrajući. "Predsednik lokalnog reklamnog
odeljenja?"
Vingejt ga pogleda, pa se nasmeja. "Kapiram. Ali, ozbiljno, dopašće ti se. Naravno, mnogo se
Page 91
 Buduća istorija 2
razlikuje od onoga na šta si navikao na Zemlji - ali, to je ionako prošlo. Ne vredi plakati nad prosutim mlekom,
a?"
"Samo trenutak. U zabludi si, Hampe. Slušaj... Ja nisam odbegli rob. Ovde sam da te vratim."
Vingejt otvori usta, zatvori ih i onda ih ponovo otvori. "Ali, Seme", promuca on, "to je nemoguće. Ne
znaš."
"Mislim da znam."
"Ipak, ne znaš. Meni nema povratka. Morao bih da iziđem na sud, i imaju me u šaci. Čak i da se
predam milosti suda i uspem da dobijem blagu presudu, proteklo bi dvadeset godina pre nego što bih postao
slobodan čovek. Ne, Same, nemoguće je. Ne znaš za šta me sve terete."
"Ne, a? Pa, znaj da me je poprilično koštalo da sve to počistim."
"A?"
"Znam kako si pobegao. Znam da si ukrao kroka i kidnapovao svog gazdu i nagovorio još dva
radnika da pođu sa tobom. Bili su mi potrebni sva moja sposobnost laskanja i podosta zelenih papirića da to
sredim. Hampe... Zbog čega nisi učinio nešto blaže - poput ubistva, silovanja ili pljačke poštanske štedionice?"
"Pa, ovaj, Seme - nisam to radio da bih ti pravio neprilike. U svojim računicama bio sam potpuno
zaboravio na tebe. Bio sam sam. Žao mi je zbog novca."
"Ma, zaboravi. Novac mi nije bitan. Imam ga na kilograme. Znaš to i sam: to ti sledi iz pažljivog
odabira roditelja. Samo sam te zezao - očigledno, ne naročito uspešno."
"U redu. Izvini." Vingejtov osmeh bio je malčice usiljen. Niko ne voli milostinju. "Ipak, reci mi šta se
dogodilo. Još sam u potpunom neznanju."
"Važi." Džons je bio isto toliko iznenađen i uznemiren što su ih razdvojili pri sletanju koliko i sam
Vingejt. Međutim, nije mogao ništa da uradi, sve dok mu nije stigla pomoć sa Zemlje. Proveo je duge nedelje
kao metalac na Južnom polu, čekajući i pitajući se zbog čega mu sestra nije odgovorila na poziv u pomoć.
Budući da je to bio jedini način koji je sebi mogao da priušti, pisao joj je pisma, kao dopunsko objašnjenje za
svoj prvi radiogram; međutim, dani su se otezali bez ikakvog odgovora.
Kada je poruka od nje najzad stigla, misterija je bila razjašnjena. Nije onom prilikom primila njegovu
poruku na Zemlji, naprosto stoga što se na njoj nije ni nalazila; i ona sama nalazila se tada na Večernjači - u
kabini prve klase, putujući, kako joj je bio običaj, u brodskoj kabini zavedena pod imenom svoje pomoćnice.
"Porodična navika izbegavanja publiciteta dovela nas je u škripac", objasnio je Džons. "Da nisam nazvao nju,
već porodične advokate, ili da je bila poznata kapetanu pod svojim pravim imenom, izvukli bismo se još prvog
dana."
Poruka joj nije bila dostavljena ni na Veneri, zato što je blistava planeta do tada već bila doprla do
tačke najveće udaljenosti od Zemlje - Venera se nalazila na suprotnoj strani od Sunca. Tokom šezdeset
zemaljskih dana, između dveju planete nije bilo nikakvog kontakta. Poruka je stajala, snimljena ali još
neodaslata, u rukama porodične firme, dok najzad nisu uspeli da je dobiju.
Kada ju je primila, pokrenula je pravi mali tornado. Džons je bio oslobođen, troškovi njegovog
ugovora plaćeni i poprilične pare bile su mu stavljene na raspolaganje na njegovo ime na Veneri - i sve to za
manje od dvadeset četiri sata. "I eto, to ti je to", zaključi Džons, "izuzev što, kada dođem kući, moram svojoj
starijoj sestri da objasnim kako sam se uvalio u ovu frku. Ima da me ubije."
Džons je potom uzeo raketu za Severni pol i odmah pošao za Vingejtovim tragom. "Da si izdržao
još jedan dan, pokupio bih te. Sreli smo tvog bivšeg gazdu na milju od kapije."
"Znači, matori pokvarenjak je uspeo. Drago mi je zbog toga."
"Lepo ste to uradili. Da nije, možda nikad ne bih uspeo da te iskopam. Bio je pri kraju snaga, i srce
mu je silno lupalo. Znaš li da je napuštanje drugog ljudskog stvora na ovoj planeti veliki prekršaj - sa
obaveznom smrtnom kaznom ukoliko žrtva umre?"
Vingejt potvrdno klimnu glavom. "Da, znam. Mada nisam nikad čuo da neki gazda ide u gasnu
komoru zbog toga, ukoliko je žrtva bio radnik. Ali, nema veze. Nastavi."
"Pa, bio je prilično besan. Ne krivim ga, iako ne krivim ni tebe. Niko ne želi da bude prodat na Jug, a
mislim da ste to očekivali. Pa, platio sam mu krok i otkupio od njega tvoj ugovor - pogledaj me, ja sam tvoj novi
vlasnik! - a otkupio sam i ugovore tvoje dvojice prijatelja. Još uvek nije bio zadovoljan. Konačno sam morao da
platim put u prvoj klasi njegovoj ćerki do Zemlje i da obećam da ću joj naći posao. Ona ti je jedna velika krava,
ali, moguće je da porodici zatreba još jedan službenik. U svakom slučaju, stari moj, ti si slobodan čovek.
Jedino pitanje je da li će nam guverner dopustiti da odemo odavde. Izgleda da neće biti lako."
"Ne, i u tome i jeste stvar. Što me podseti... Kako si uspeo da nađeš ovo mesto?"
"Malo detektivskog rada, predugo bi bilo da sada ulazim u to. Zato mi je toliko vremena i bilo
potrebno. Robovi ne vole da pričaju. U svakom slučaju, za sutra imamo zakazan sastanak sa guvernerom."

Vingejtu je trebalo dosta vremena da zaspi. Posle prvog izliva radosti počeo je da se dvoumi. Da li
je želeo da se vrati? Da se vrati zakonu, bavljenju formalnostima za stranku koja ga je najmila, besmislenim
društvenim aktivnostima, praznom, sterilnom, koještarijama ispunjenom životu debele i napredne klase u kojoj
Page 92
 Buduća istorija 2
se kretao i kojoj je služio - da li je zbilja to želeo, on koji se borio i radio sa muškarcima.
A onda se setio svoje knjige.
Možda bi je mogao objaviti. Možda bi mogao da razobliči ovaj sramotni, neljudski sistem koji
prodaje ljude u zakonsko ropstvo. Odjednom se posve razbudio. Postojala je stvar za njega! To je bio nejgov
posao - da se vrati na Zemlju i zastupa stavove kolonista. Možda, nakon svega, i postoji sudbina koja vodi
živote ljudi. On je bio pravi čovek za to, čovek iz pravog društvenog miljea, sa pravom obukom. Mogao bi se
oglasiti.
Zaspao je i sanjao o svežem, suvom povetarcu, o čistom plavom nebu. O mesečini...

'Vreća' i Džimi odlučili da ostanu, iako je Džons uspeo da sve sredi sa guvernerom. "Ovako stoje
stvari što se nas tiče", rekao je 'Vreća'. "Na Zemlji nema ničega za nas, jer, u suprotnom, ne bismo odatle ni
odlazili. A ti, opet, ne možeš da trošiš pare na izdržavanje par lenština. Ovo nije tako loše mesto. Biće nešto
od njega jednog dana. Ostaćemo i stariti zajedno s njim."
Odvezli su kroka koji je nosio Džonsa i Vingejta do Adonisa. Nije bilo opasnosti, jer je sada Džons, i
zvanično, bio njihov gazda. Ono što vlasti ne znaju, ne mogu ni da spreče. Krok se vratio u izbeglički logor
napunjen opremom koju je Džons uporno nazivao njihovom otkupninom. U stvari, prilika da se pošalje agent
da nabavi očajnički potrebne zalihe - čovek koji to može učiniti bezbedno, bez izazivanja sumnje Kompanijine
policije - bila je presudan faktor u guvernerovoj, do tada nečuvenoj, odluci da se rizikuje tajna zajednice.
Uopšte nije bio zainteresovan za Vingejtove planove o ukidanju trgovine robovima.
Opraštanje sa 'Vrećom' i Džimijem bilo je nešto što je Vingejt doživeo kao, istovremeno, i
zbunjujuće i tužno iskustvo.

Prve dve nedelje posle sletanja na Zemlju i Vingejt i Džons su bili prezauzeti da bi se mnogo viđali.
Vingejt je na povratnom putovanju doterao svoj rukopis i vreme je sada provodio viseći u čekaonicama
izdavača. Samo jedan je pokazao imalo interesovanja; svi ostali behu ga odbili.
"Žao mi je, stari", rekao je on Vingejtu. "Voleo bi da objavim vašu knjigu, i pored njene kontroverzne
prirode, da postoje i najmanji izgledi za uspeh. Ali, ne postoje. Da budem iskren, nema nikakvu literarnu
vrednost. Radije bih pročitao neki telefonski imenik."
"Mislim da vas razumem", odgovorio je Vingejt smrknuto. "Velika izdavačka kuća ne može sebi
priuštiti da odštampa nešto što može uvrediti nadležne vlasti."
Izdavač izvadi cigaru iz usta i pogleda mlađeg čoveka pre nego što je odgovorio. "Pretpostavljam da
bi trebalo da se uvredim", reče on tiho, "ali neću. To je rasprostranjena zabluda. Nadležne vlasti, kako ih
zovete, ne vrše nikakvu cenzuru u ovoj zemlji. Mi objavljujemo ono što će publika kupovati. Zbog toga i jesmo
u ovom poslu.
Hteo sam da vam predložim, ukoliko ste spremni da me saslušate, kako da vašu knjigu učinimo
traženom. Treba vam saradnik - neko ko zna kako se piše i ko će sve to malo doterati."
Džons ga je nazvao istog dana kada je Vingejt dobio natrag svoj prepravljeni rukopis od svog
neimenovanog saradnika. "Samo slušaj ovo, Seme", pozva ga on. "Vidi šta je ta prljava mrcina uradila s
mojom knjigom. Samo slučaj... '... Ponovo sam čuo prasak nadglednikovog biča. Krhko telo mog sadruga
povilo se pod udarcem. Zakašljao se, i povučen težinom lanaca polako je skliznuo pod vodu koja nam je
dopirala do pojasa'. Pa, Seme, da li si ikad čuo takvo baljezganje? I, čuj samo naslov: Bio sam rob na Veneri.
Zvuči kao jedan od onih časopisa sa srceparatelnim ispovestima."
Džons klimnu glavom, bez reči. "I čuj ovo", nastavi Vingejt, "'... smešteni kao stoka u obore, golih
tela koja su se presijavala od znoja, žene-robinje stiskale su se i sklanjale od...' Do đavola, ne mogu više!"
"Pa, nisu nosile ništa osim gaćica."
"Da, da - ali to nema veze sa ovim. Veneranska odeća predstavlja neophodno prilagođavanje
vremenskim uslovima. Nema nikakvog opravdanja da se bilo ko tome podsmeva. Pretvorio je moju knjigu u
prokletu pornografiju. I još je imao obraza da brani svoj postupak. Tvrdi da socijalni pamflet zavisi od
ekstravagantnosti jezika."
"Pa, možda tu i ima nečega. Guliverova putovanja svakako imaju nekih golicljivih delova, a scene
bičevanja u Čiča Tominoj kolibi nisu nešto što bih dao detetu da čita. Da ni ne pominjem Plodove gneva."
"Pa, neka sam proklet ako pribegnem tom jeftinom senzacionalizmu. Imam jednu savršeno jasnu
situaciju, koju svako može razumeti."
"Imaš?" Džons izvadi lulu iz usta. "Pitao sam se koliko će ti trebati da ti se otvore oči. U čemu je
problem? To nije ništa novo; dešavalo se i na starom Jugu, dešavalo se u Kaliforniji, u Meksiku, u Australiji, u
Južnoj Africi. Zašto? Zato što u bilo kojoj privatnoj preduzetničkoj privredi u razvoju, koja nema novčani sistem
prilagođen njenim potrebama, korišćenje kapitala matične zemlje da bi se kolonija razvila neizbežno za ishod
ima zadovoljavajuće nadnice kod kuće i robovski rad u kolonijama. Bogati se još više bogate, dok siromašnji
još većma osiromašuju; i sva dobra volja na svetu takozvane vladajuće klase neće to promeniti, zato što
osnovni problem zahteva naučnu analizu i matematički um. Misliš li da te stvari možeš da objasniš širokoj
Page 93
 Buduća istorija 2
publici?"
"Mogu da pokušam."
"Gde sam ja dospeo kada sam pokušao da ti to objasnim - pre nego što si se i sam uverio? A ti si
pametan, hombre. Ne, Hampe, te stvari preteško je objasnti ljudima - previše su apstraktne da bi ih uopšte
interesovale. Pre neki dan si se obratio ženskom klubu, zar ne?"
"Da."
"Pa, kako si prošao?"
"Ovaj... predsednica kluba pozvala me je na stranu i zamolila me da svoj govor skratim na deset
minuta... Predsednica njihove nacionalne organizacije trebalo je da im dođe, i naprosto su bili u vremenskoj
stisci."
"Hmmm... Vidiš i sam na kolikoj su ceni tvoje socijalne poruke. Ali, nema veze. Deset minuta je
sasvim dovoljno da se stvar objasni osobi koja je sposobna da razume o čemu joj govoriš. I, jesi li nekoga
pridobio?"
"Ja... Nisam baš siguran."
"Naravno da nisi siguran. Možda su te tapšali po ramenima, ali, koliko njih je došlo posle toga da
potpiše čekove? Ne, Hampe, ljubazna razložnost nikuda te u tom poslu neće odvesti. Da bi te saslušali, moraš
biti demagog, ili harizmatični politički propovednik kao onaj tip, Nehemija Skader. Mi veselo idemo u pakao i to
se neće zaustaviti sve dok se ne srušimo."
"Ali... Oh, do đavola! Šta onda možemo da učinimo?"
"Baš ništa. Stvari će se još dosta pogoršavati pre nego što krenu na bolje. Hajde da nešto
popijemo."

NAPAST SA ZEMLJE

Zovem se Holi Džons i petnaest mi je godina. Vrlo sam inteligentna, ali se to ne vidi, zato što
izgledam kao nedopečeni anđeo. Bljutavo.
Rođena sam baš ovde u Luna Sitiju, što je činjenica koja, po svemu sudeći, uvek začudi Zemljane.
U stvari, ja sam treća generacija; moji deda i baka bili su pioniri na Položaju Jedan, gde je i Spomenik. Ja sa
roditeljima živim u Artemidinim apartmanima, novoj zajednici u Petici, dvesta pedeset metara ispod i u blizini
Gradske većnice. Ali, uglavnom nisam tamo; previše sam zauzeta.
Pre podne pohađam Srednju tehničku školu, a po podne ili učim ili idem na letenje sa Džefom
Hardestijem - on mi je partner - ili, ako ima turističkih brodova, vodim rovaroše. Danas u podne sleteo je
Gripsholm, pa sam odmah, neposredno iz škole, otišla u American Express.
Prvi talas turista već je curkao iz karantina, ali ja se nisam probijala napred pošto je Dorkasu,
upravniku, dobro poznato da sam najbolja. Vodič sam samo privremeno (u stvari sam dizajner svemirskih
brodova), ali, ako se bavite nekim poslom, treba i da ga kako valja obavljate.
Dorkas me primeti. "Holi! Dođi ovamo, molim te. Gospođice Brentvud, Holi Džons će vam biti vodič."
"Holi", ponovi ona. "Baš dopadljivo ime. Jesi li stvarno vodič, draga?"
Podnosim rovaroše - neki od mojih najboljih prijatelja su sa Zemlje. Kao što tata kaže, roditi se na
Mesecu je sreća, ne osuda, a većina Zemljana zaglibljena je na svojoj planeti. Na kraju krajeva, i Isus,
Gautama Buda i Ajnštajn - svi su oni bili rovaroši.
Ali, mogu biti i tako dosadni! Da srednjoškolke nisu radile kao vodiči, ko bi? "Tako piše na mojoj
dozvoli", rekla sam odsečno i pogledala je kao što je i ona mene gledala.
Njeno lice delovalo mi je nekako poznato, i ja pomislih da sam joj možda videla sliku u onim
magazinima sa otmenim svetom koji izlaze na Zemlji - da je jedna od onih bogatih plejgerli kojih sada ima u
tolikom broju. Bila je skoro odvratno divna... svilenkasta koža, meka, talasasta, srebrnastoplava kosa, osnovne
mere otprilike 87-60-86, i još podosta stvari koje su činile da se osećam kao devojčica sa kutije šibica, nizak
poverljiv glas i, još, sve što je neophodno da neko običnije žensko stvorenjce odmah pomisli na ugovor sa
Đavolom. Ipak, nisam bila zavidna; ona je bila rovaroš, a rovaroši se ne računaju.
"Svi gradski vodiči su devojke", objasni Dorkas. "Holi je veoma sposobna."
"Oh, uverena sam u to", odgovori ona brzo i zakorači u turističku rutinu broj jedan: iznenađenje da
joj je vodič potreban makar samo da nađe svoj hotel, zaprepašćenje zbog odsustva taksija, kao i nosača, i
izvijene obrve na pomisao da dva ženska čeljadeta idu same kroz 'podzemni grad'.
Dorkas je nesumnjivo bio strpljiv čovek. "Gospođice Brentvud", objasni on, "Luna Siti je jedini
metropolis u sunčevom sistemu gde je žena zaista bezbedna - nema mračnih sokaka, napuštenih susedstava,
ni kriminalnih prepada."
Nisam slušala; samo sam dala svoju tarifnu karticu Dorkasu da je pečatira i pokupila torbe svoje
gošće. Vodiči ne bi trebalo da nose torbe i većina turista naprosto je oduševljena kada ustanovi da njihov
prtljag od petnaest teži samo dva i po kilograma. Međutim, želela sam da je pokrenem.
Page 94
 Buduća istorija 2
Nalazile smo se u spoljnom tunelu i jednom nogom već bejah stala na pokretnu traku, kada se ona
zaustavi. "Oh, zaboravila sam! Želim plan grada."
"Nema ga."
"Stvarno?"
"Postoji samo jedan. Zato vam i jeste potreban vodič."
"Ali, zbog čega ih ne načine? Ili bi vas to lišilo posla?"
Shvatate? "Mislite li da je vođenje posetilaca izmišljeno zbog toga? Gospođice Brentvud, radna
snaga ovde je tako retka da bi, da mogu, unajmili i majmune."
"U tom slučaju, zbog čega ne štampate mape?"
"Zato što Luna Siti nije ravan kao..." Skoro da sam izlanula 'kao rovaroški gradovi', ali sam se na
vreme zaustavila.
"... kao gradovi na Zemlji", nastavih ja. "Sve što ste od njega videli iz svemira bio je meteorski štit.
Ispod njega širi se i miljama se račva u desetine atmosferizovanih zona."
"Da, znam, ali zbog čega ne kartografišete svaki nivo?"
Rovaroši uvek kažu: 'Da, znam, ali...'
"Mogu vam pokazati jedinu gradsku mapu. To je stereo tank visok sedam metara, ali i tako možete
jasno uočiti samo velike stvari kao što su Dvorana planinskog kralja, hidroponične farme i Pećina šišmiša."
"Pećina šišmiša", ponovi ona. "Tamo oni lete, zar ne?"
"Da, tamo mi letimo."
"Oh, želela bih to da vidim!"
"U redu. Prvo to... ili mapa grada?"
Ona odluči da najpre ode u hotel. Uobičajeni put do 'Ciriha' je da se prođe gore i zapadno kroz
Grejov tunel, pored Marsovske ambasade, pa da se siđe kod Mormonskog hrama i uzme kapsula do Bulevara
Dajana. Ali, meni su poznate sve prečice; sišle smo stoga na Gornjem Mejsi-Gimbelu, da bismo se potom
spustile kanalom za njihovo osoblje. Mislila sam da će uživati u tome.
Ali kada sam joj rekla da zgrabi držač koji je stajao pored nje, ona pogleda niz kanal pa ustuknu.
"Mora da se šališ."
Gotovo da sam bila spremna da je odvedem normalnim putem, kada je jedna naša susetka stigla
niz kanal. "Dobar dan, gospođo Grinberg", pozdravih je ja. "Zdravo, Holi", odvrati ona. " Kako su tvoji?"
Suzi Grinberg bila je više nego punačka. Visila je držeći se jednom rukom, stiskajući drugom malog
Dejvida i čitajući 'Daily Lunatic' dok je padala. Brentvudova se izbeči, ugrize se za usnu i upita: "Kako da to
izvedem?"
"Oh, koristite obe ruke", odgovorih joj ja. "Ja ću poneti torbe." Povezala sam potom ručke svojom
maramicom, pa krenula prva.
Drhtala je kad smo stigli na dno. "Bože, Holi, kako to podnosiš? Zar ti ne nedostaje kuća?"
Turističko pitanje broj šest... "Bila sam jednom na Zemlji", odgovorih ja i ostadoh na tome. Pre dve
godine majka me je nagovorila da posetim ujnu u Omahi i baš mi je bilo odvratno - toplo i hladno i prljavo i
imala sam groznicu. Bila sam teška čitavu tonu, sve me je bolelo, i, povrh svega, ujna me je stalno nagovarala
da izađem napolje i da se malo razmrdam - kada je sve što sam želela bilo da se uvučem u kadu i tiho
crknem. I imala sam polensku groznicu - ne umreš od toga, ali poželiš da umreš.
Trebalo je da idem u ženski internat, ali sam pozvala tatu i rekla mu da sam očajna i da mi dozvoli
da se vratim kući. Ono što rovaroši ne razumeju jeste da oni žive u divljaštvu. Ali, rovaroši su rovaroši i
Mesečari su Mesečari, i jedni s drugima nikada se neće moći složiti.
Kao i svi najbolji hoteli, i 'Cirih' se nalazi u Jedinici, na zapadnoj strani, tako da posetioci mogu imati
pogled na Zemlju. Pomogla sam Brentvudovoj da se prijavi kod roborecepcionara i pronašla joj sobu; imala je
svoj prozor. Odmah je pošla ka njemu, i stala zuriti u Zemlju, uzvikujući Ooh! i Ahh!
Pogledala sam pored nje i videla da je nekoliko minuta posle jedan po podne; sumrak je prelazio
tačno preko vrha Indije - bilo je dovoljno rano da se nađe još neki klijent. "Da li je ovo sve?"
Umesto da mi odgovori, ona ispali zadivljenim glasom: "Oh, Holi, zar ovo nije najlepši prizor koji si
ikad videla?"
"Lep je, da", složih se. Pogled na tu stranu bio jednoličan, izuzev Zemlje koja je visila na nebu - ali,
Zemlja je uvek ono prvo što turisti pogledaju, iako tek što su je napustili. Ipak, Zemlja je lepa. Promene
vremena uvek su zanimljive - ukoliko se vas ne dotiču. Da li ste ikada bili u prilici da preživite leto u Omahi?
"Božanstveno je", prošapta ona.
"Svakako", složih se ja. "Ali, hoćete li da idemo negde? Ili ćete mi potpisati karticu?"
"Šta? Izvini, sanjarila sam. Ne, ne odmah - u stvari, da! Holi, hoću da idem tamo! Moram! Imamo li
vremena? Koliko će još biti dan?"
"A? Ima još dva dana do zalaska sunca."
Izgledala je zapanjena. "Baš zanimljivo. Holi, možeš li nam nabaviti svemirska odela? Moram da
odem tamo napolje."
Page 95
 Buduća istorija 2
Nisam se trgla - bila sam navikla na turiste. Pretpostavljam da njima mesečevo odelo i izgleda isto
kao svemirsko. Stoga sam jednostavno rekla: "Mi, devojke, nemamo dozvolu za izlazak napolje. Ali, mogu
nazvati prijatelja."
Džef Hardesti je moj partner u dizajniranju svemirskih brodova, pa mu povremeno nabacujem
poslove. Džef ima osamnaest godina i već je u Institutu Godard, ali se ja svojski trudim da ga stignem da
bismo što pre mogli da otvorimo kancelariju naše firme - Džons & Hardesti, inženjeri svemirskih brodova. Vrlo
sam bistra kada je matematika u pitanju - što je, ujedno, sve u svemirskom inženjeringu - pa ću prilično brzo
položiti preostale ispite. U međuvremenu, i ovako dizajniramo brodove.
Nisam ovo rekla Brentvudovoj, pošto turisti misle da je nemoguće da devojka mojih godina dizajnira
svemirske brodove.
Džef je sredio svoje časove tako da može da bude vodič utorkom i četvrtkom; obično čeka kod
Zapadne gradske komore i uči između klijenata. Dobila sam ga na čuvarev telefon. Džef se nasmeši i reče:
"Zdravo, Perce."
"Zdravo, Preopterećeni. Imaš li vremena za klijenta?"
"Pa, trebalo je da vodim jednu porodicu, ali kasne."
"Otkači ih. Gospođice Brentvud... uđite u vozilo, molim vas. Ovo je gospodin Hardesti."
Džef razrogači oči i ja se odjednom osetih neprijatno. Do tada mi ni na pamet nije palo da bi Džefa
mogla privući jedna rovaroškinja... iako je opšte poznato da su muškarci u takvim stvarima robovi svoje
telesne hemije. Bilo mi je jasno da je izuzetno lepa, ali, opet, činilo se nezamislivim da bi Džefa mogla opčiniti
bilo kakva rovaroškinja, bez obzira koliko lepa bila. Pa, oni ni ne govore našim jezikom!
Nisam zaljubljena u Džefa; jednostavno smo partneri. Ali, sve što se tiče firme Džons & Hardesti tiče
se i mene.
Kada smo ga našli u Zapadnoj komori, skoro se sapleo o svoj jezik u odvratnom iskazivanju
adolescentne nedozrelosti. Stidela sam ga se i, po prvi put, bila uplašena. Zašto su muškarci tako detinjasti?
Brentvudovoj, međutim, kao da nije smetalo njegovo ponašanje. Džef je bio prava ljudina; kada se
obuče za izlazak napolje, izgleda kao Ledeni džin iz Nibenlunškog prstena; ona mu se nasmeši i zahvali mu
se što je prihvatio da izmeni svoj plan. Na to on dobi još glupaviji izgled i odgovori da mu je bilo zadovoljstvo.
Ja držim svoj skafander u Zapadnoj komori, tako da Džef, kad mu nabacim klijenta, može i mene
pozvati da pođem u šetnju. Ovog puta, pošto je platinasta napast stupila na scenu, jedva da me je i pogledao.
Ipak, pomogla sam joj da odabere skafander i odvela je u svlačionicu i našla joj se pri ruci pri oblačenju. Te
odeće na iznajmljivanje treba pažljivo namestiti, inače će vas, kada se nađete u vakuumu, početi da žulja na
nezgodnim mestima... Pored toga, ima i nekih stvari koje jedna devojka mora objasniti drugoj.
Kada sam izišla iz svlačionice sa njom, ne obukavši svoj skafander, Džef me čak nije ni upitao zbog
čega ga nisam navukla - samo ju je dograbio za ruku i pošao ka komori. Morala sam da potrčim za njima, da
bi mi potpisala tarifnu karticu.
Dani koji su usledili bili su najduži u mom životu. Džefa sam videla samo jednom... na pokretnoj
traci na Bulevaru Dajana. Ona je bila sa njim.
Iako sam ga videla samo jednom, znala sam šta se dešava. Bežao je sa časova i tri noći uzastopce
odvodio ju je u Zemaljsku sobu u Dankan Hajnsu. Nije me se ticalo! Nadala sam se samo da će imati više
sreće od mene da ga nauči da igra... Džef je bio slobodan građanin i ukoliko je želeo da od sebe pravi potpunu
budalu odbacujući školu i ne spavajući zbog jedne istapacirane rovaroškinje, bila je to njegova stvar.
Međutim, nije trebalo da zanemaruje poslove naše firme.
Firma Džons & Hardesti bila je u neverovatnom zaostatku u poslu, jer smo dizajnirali svemirski brod
Prometej. Na tom projektu robovali smo skoro godinu dana, leteći samo dvaput nedeljno da bismo posvećivali
vreme projektu - a to nije mala žrtva.
Naravno, danas ne možete sagraditi svemirski brod - zbog elektrane. Međutim, tata misli da će
uskoro doći do tehnološkog proboja i da će se graditi pokretne elektrane - to jest, zvezdani brodovi. Tata bi to
trebalo da zna - on je glavni inženjer Lune za svemirske puteve i predavač Fermijeve fondacije na
Godardovom institutu. I tako smo Džef i ja dizajnirali samodovoljni međuzvezdani brod zasnivajući sve na toj
pretpostavci: odaje za ljudstvo, oprema, medicinsko odeljenje, laboratorije - sve.
Tata misli da je sve to samo vežba, ali mama malo bolje zna - ona je matematički hemičar za
General Syntetics na Luni i skoro je pametna koliko i ja. Ona, naprosto, shvata da Džons & Hardesti planira da
bude spreman sa potpunom dovršenim projektom dok se drugi dizajneri budu još batrgali.
Zato sam i bila tako besna na Džefa što troši vreme na to stvorenje. Svaki raspoloživi trenutak
koristili bismo za rad. Džef bi se pojavio posle ručka, pa bismo završili domaće zadatke i potom prešli na pravi
posao - na Prometeja - proveravajući jedno drugom proračune, žestoko se svađajući oko pojedinosti i divno se
provodeći. Ali, istog tog dana kada sam ga upoznala sa Arijel Brentvud, nije se pojavio. Pošto su mi se časovi
završili, pitala sam se da li da počnem sama ili da ga sačekam - unosili smo velike promene u zaštitu
elektrane - kada me je njegova majka nazvala. "Džef me je zamolio, dušo, da te nazovem. Ruča sa klijentom i
ne može da dođe."
Page 96
 Buduća istorija 2
Gospođa Hardesti me je posmatrala, i ja sam se gradila začuđenom i samo rekla: "Džef je mislio da
ga očekujem? Mora da je pobrkao svoje sastanke." Mislim da mi nije poverovala; složila se nekako i suviše
brzo.
Čitave te nedelje, i protiv svoje volje, polako sam postajala sve sigurnija da Džons & Hardesti
propada. Džef više nije otkazivao naše sastanke - kako da čovek otkazuje sastanke koje nije ni zakazao? - ali,
četvrtkom po podne uvek smo odlazili na letenje - osim ako neko od nas nije vodio klijente. Nije ni zbog toga
zvao. Oh, znam gde je bio tog četvrtka; bio ju je odveo na klizanje u Fingalovu pećinu.
Ostala sam kod kuće i radila na Prometeju, proračunavajući mase i momente hidroponika i zalihe,
uzimajući pri tom u obzir i promenu štitova. Ali, pravila sam greške i dva puta sam morala da pogledam
logaritme umesto da ih se setim... Bila sam se toliko navikla da se oko svega prepirem sa Džefom, da
jednostavno nisam mogla da se usredsredim.

Bacila sam pogled na logo na listu papira koji sam prepravljala. DŽONS & HARDESTI, pisalo je na
njemu, kao i na svim ostalim, i ja rekoh samoj sebi: "Holi Džons, prestani da se izmotavaš; ovo je verovatno
kraj. Znala si da će se Džef jednog dana zaljubiti u neku."
"Naravno... ali ne u neku rovarošku."
"Ipak, učinio je baš to. Kakav si ti to inženjer, ukoliko nisi u stanju da se suočiš sa činjenicama? Ona
je lepa i bogata - njen otac će mu naći posao na Zemlji. Čuješ li me? Na Zemlji! Zato, bolje nađi novog
partnera... ili kreni sama u posao."
Izbrisala sam ono DŽONS & HARDESTI i napisala DŽONS & KOMPANIJA i potom pogledala...
Zatim sam počela i to da brišem - ali, samo sam sve zamazala; kanula mi je suza. Smešno!
Narednog četvrtka i tata i mama bili su kod kuće na ručku, što je bilo neobično jer tata uglavnom
ruča u Luci. Tata više ni ne primećuje ljude, osim ukoliko mu se ne učini da liče na svemirske brodove, ali baš
tog dana odabrao je da uoči da sam jela samo salatu i da ni nju nisam završila. "Tvom tanjiru nedostaje
otprilike osam stotina kalorija", primeti on, zagledajući u njega. "Ne možeš leteti bez goriva... Je'l ti dobro?"
"Sasvim dobro, hvala na pitanju", dostojanstveno sam odgovorila.
"Mmmm... Sada, kad razmislim, kunjaš već nekoliko dana. Možda bi ti koristio jedan pregled." On
pogleda mamu.
"Ne treba mi pregled!" Nisam kunjala, zar žena nema pravo da ne cvrkuće sve vreme?
Ali, budući da mrzim da me doktori pregledaju, dodala sam: "Danas sam malo jela zato što po
podne idem na letenje. Ali, ukoliko insistirate, naručiću pečenje i krompire, i umesto na letenje otići ću na
spavanje!"
"Smiri se, bombonice", odgovori on dobrodušno. "Nisam mislio da te gnjavim. Pregrizi nešto kada
završiš... i pozdravi mi Džefa."
"U redu", odgovorila sam jednostavno i zamolila ih da se udaljim; bila sam ponižena pretpostavkom
da ne mogu da letim bez gospodina Džefersona Hardestija, ali nisam želela o tome da raspravljam.
Tata je doviknuo za mnom: "Nemoj da kasniš na večeru", ali ga je mama opomenula: "Ma,
Džekobe..." a onda se meni obratila: "Leti dok se ne umoriš, dušo; nisi se mnogo opuštala poslednjih dana.
Ostaviću ti večeru u grejaču. Ima li nešto što ti se posebno jede?"
"Ne, šta god naručite za sebe." Nisam bila zainteresovana za hranu, što nije ličilo na mene. Dok
sam išla ka Pećini šišmiša, pitala sam se da nisam nešto zakačila. Ali, obrazi mi nisu goreli i stomak me nije
boleo, uprkos tome što nisam bila gladna.
A onda me preplavi jedna užasavajuća pomisao. Da li je moguće da sam ljubomorna? Ja?
Bilo je nezamislivo. Ja nisam romantična; ja sam karijerista. Džef mi je bio partner i ortak, i pod
mojim vođstvom mogao je postati veliki dizajner svemirskih brodova. Međutim, naš odnos bio je jasan...
uzajamno poštovanje sposobnosti, bez ikakvih romantičnih gluposti. Žena od karijere ne može sebi priuštiti
takve stvari - treba samo pogledati vreme koje je mama otkidala od svog posla da bi ga utrošila na mene!
Ne, nisam mogla biti ljubomorna; bila sam samo strašno zabrinuta što se moj partner spetljao s
jednom rovaroškom. Džef nije mnogo vešt sa ženama i, pored toga, nikad nije bio na Zemlji, pa je gajio iluzije
o njoj. Ako ga namami na Zemlju, Džons & Hardesti je bio gotov.
I, nekako, Džons & kompanija nije predstavljala zamenu; moguće je, najzad, da Prometej nikad ni
ne bude sagrađen.
Nalazila sam se u Pećini šišmiša kada sam došla do ovog onespokojavajućeg zaključka. Nije mi se
letelo, ali sam ipak otišla u svlačionicu i svejedno uzela svoja krila.
Većina stvari koje su napisane o Pećini šišmiša odaju pogrešan utisak. To je skladišni tank vazduha
za grad, kao u svim kolonijama - mesto gde pumpe, duboko dole, isporučuju koliko je god vazduha potrebno.
Mi, međutim, sasvim slučajno imamo jedan dovoljno velik da se u njemu može leteti. Ali, on nikad nije bio
sagrađen, ili nešto slično; radilo se o velikom vulkanskom mehuru, tri kilometra u prečniku - i da se nekada
davno raspukao, danas bi to bio krater.
Turisti ponekad žale nas Mesečare što nemamo mogućnosti da plivamo. Pa, pokušala sam u
Page 97
 Buduća istorija 2
Omahi, ali mi je voda ušla u nos i na smrt sam se preplašila. Voda je za piće, ne za igranje; ja biram letenje.
Čula sam kako rovaroši kažu - oh, da, 'leteli' su mnogo puta. Ali to nije letenje. Radila sam to o čemu pričaju,
između Belih peščara i Omahe. Osećala sam se odvratno i bilo mi je muka. Te stvari nisu bezbedne.
Ostavila sam cipele i suknju u svlačionici i stavila peraja na noge, pa sam ušla u krila i našla nekog
da mi pričvrsti naramenice. Moja krila nisu bili fabrički izrađeni kondori; bili su to storer-galebovi, specijalno
napravljeni za moje dimenzije i moj raspored težine. Prilično sam koštala tatu što se krila tiče, tako često
izrastajući iz njih, ali ova poslednja bila sam kupila od vlastite zarade.
Zaista su bila divna! Od titanijumske legure, lake i čvrste poput ptičjih kostiju, sa kompenzatorima
naprezanja na zglavcima i ramenima, sa ručnim podešavanjem alule i automatskim uređajem za lepršanje
ukoliko dođe do kolebanje usled gubitka brzine. Kostur krila bio je presvučen stirenskom folijom, koja se
gotovo i ne razlikuje od pravog perja, sa pojedinačnim badrljicama za lopatično i primarno ili letno perje. Takva
krila skoro da sama lete.
Skupila sam krila i otišla u komoru. Dok je ova kružila, otvorila sam svoje levo krilo i namestila alula
kontrolu - poslednji put kada sam letela bila sam uočila njihovu sklonost da me zanesu. Međutim, alula se
pravilno otvorila i ja sam zaključila da onom prilikom mora da sam predugo držala upravljač, što nije bila
retkost kada je storer-galeb bio u pitanju; veoma su osetljiva. Potom se svetiljčica na vratima oglasi zelenom
bojom i ja skupih krila i požurih napolje, pogledavši usput na barometar. Osam kilograma - za dva više od
zemaljskog morskog nivoa i skoro dvaput više od onog što ga koristimo u gradu; čak bi i noj mogao leteti u
tome. Propela sam se i osetila sažaljenje prema svim rovarošima, sputanim šestostrukom normalnom
težinom, koji nikad, nikad, nikad neće moći da lete.
Nisam ni ja mogla, na Zemlji. Moja krila ovde opterećena su sa manje od dvadeset kilograma na
kvadratni metar, budući da zajedno s njima težim manje od devet kilograma. Na Zemlji bi to iznosilo preko
pedeset kilograma, i mogla bih koliko hoću laparati krilima, a da nikada ne poletim.
Osećala sam se tako dobro, da sam zaboravila na Džefa i njegove slabosti. Raširila sam krila,
potrčala nekoliko koraka, pa podvila krila da primim podiznu silu - i, sklupčavši noge, našla sam se u vazduhu.
Lagano sam upravljala nogama i pustila da otklizim ka glavnom dovodu vazduha u sredini tla -
Bebinim lestvama. Zovemo ih tako jer tu, na struji, možete jahati pravcem do tavanice, pola milje gore, a da ni
ne pomerite krila. Kada sam osetila da sam je dosegnula, nagnula sam se udesno, podešavajući desna letna
pera, napravila neznatnu ispravku i počela u krugovima da jedrim prema krovu, suprotno od kretanja kazaljke
na satu.
Pedesetak metara više, osvrnula sam se oko sebe. Pećina je bila skoro prazna; u vazduhu nije bilo
više od dve stotine letača, i još stotinak bilo ih je na tlu - dovoljno prostora za razne virtuoznosti. Zato sam, čim
sam se našla na dve stotine metara, izišla iz uzlazne struje i počela da izmahujem krilima. Jedrenje ne
predstavlja nikakav napor, ali letenje ume da bude i te kako teško. Pri jedrenju, na svakoj ruci nosim po pet
bednih kilograma - pa, na Zemlji se mora više raditi i kada se leži na krevetu. Sila koja te održava u vazduhu
ne zahteva nikakav napor; dobijate je zahvaljujući obliku krila, sve dok vazduh struji pored njih.
Čak i bez uzlazne struje, sve što vodoravno jedrenje zahteva jeste lagano pomicanje prstiju da bi se
održala brzina; ali, i krhka starica mogla bi to raditi. Sila dolazi od različitih vazdušnih pritisaka, ali je vi ne
morate razumeti; samo malo mrdate i vazduh vas drži, kao da ležite na sasvim bezbednom krevetu. To je kao
kad veslate čamcem... odnosno, bar tako su mi rekli; nikada nisam bila u čamcu. Imala sam za to priliku u
Nebraski, ali, ipak, nisam baš toliko lakomislena.
Ali kada stvarno letite, pomičete i laktove, kao i ruke, i dodajete snagu ramenim mišićama. Time se
ne menja samo nagib spoljnih badrljica letnih pera (kao kod jedrenja), već se privlače i primarna i sekundarna
pera, sve do njihovog spajanja sa kosturom prilikom svakog novog zamaha. To vas više ne podiže, već vas
tera napred, dok težinu tela nose lopatična pera pod pazuhom.
Tako letite brže, ili se uzdižete, ili oboje, kontrolišući svoj napadni ugao nogama - mislim, repnim
površinama, ili perajima, koje nosite na nogama.
Oh, Bože, ovo zvuči komplikovano, ali nije - samo to radite. Letite baš onako kako to i ptice čine. I
ptići mogu to da nauče, a oni nisu naročito bistri. U svakom slučaju, kada jednom naučite, lako je kao disanje...
i zabavnije nego što možete i da zamislite!
Popela sam se do tavanice snažnim zamasima, povećavajući ugao penjanja i podešavajući
polukrilca tako da što više iskoristim podiznu silu i izbegnem pad struje - penjući se pod uglom koji bi zadivio
mnoge letače. Mala sam, ali i mišićava, i letim još od šeste godine. Kada sam se jednom prilikom našla na
vrhu, uzela sam da jedrim i gledam okolo. Na tlu, blizu južng zida, turisti su pokušavali da jedre krilima -
ukoliko te stvari možete nazvati 'krilima'. Duž zapadnog zida, galerija za posetioce bila je prepuna izbečenih
turista. Upitala sam se da li su Džef i njegova Kirka tu negde i odlučila da siđem i proverim.
Tako sam ušla u strmo poniranje i obrušila se ka galeriji, izravnala se i vrlo brzo proletela duž nje.
Nisam primetila Džefa i njegovu rovarošicu, ali kako nisam gledala kuda idem prestigla sam jednog drugog
letača, skoro se sudarivši sa njim. Opazila sam ga taman na vreme da usporim i pođem na niže, i padala sam
petnaest metara pre nego što sam ponovo uspostavila kontrolu. Nijedno od nas nije bilo u opasnosti, pošto je
Page 98
 Buduća istorija 2
galerija bila na visini od šezdesetak metara, ali ispala sam glupava i bila je moja krivica; prekršila sam
bezbednosno pravilo.
Pravila su malobrojna, ali neophodna; prvo je da narandžasta krila uvek imaju prednost - to su
početnici. Ovaj letač nije imao narandžasta krila, ali ja sam ga prestizala. Letač ispod - ili onaj kojeg prestižete
- ili koji je bliži zidu - ili koji se okreće suprotno smeru kazaljke na satu - tim redom - ima prednost.
Osećala sam se glupavo, pitajući se da li me je ko video, pa sam otišla skroz gore; uverivši se da je
sve čisto, strmoglavila sam se kao soko prema galeriji, skupljenih krila i podignutog repa, tako da sam padala
poput kamena.
Zaustavila sam se pred samom galerijom, spuštajući i šireći svoj rep tako snažno da sam osetila
kako mi se nožni mišići grče; zagrabila sam vazduh s oba krila. Izravnala sam se u izuzetno brzom jedrenju
duž galerije. Primetila sam kako im oči iskaču i zadovoljno pomislila: Eto! To će im pokazati!
Kad, odjednom, neko umalo da se sudario sa mnom! Neko je oštro usporio tik iza mene i vazdušni
talas me je skoro izbacio iz ravnoteže. Zagrabila sam vazduh, prekinula pad, upotrebila nekoliko probranih reči
i pogledala da vidim ko me je to prepao. Poznavala sam crno-zlatnu šaru na krilima - bila je to Meri
Malenberg, moja najbolja prijateljica. Okrenula se ka meni, upravljajući jednim krilom. "Zdravo, Holi. Jesam li
te uplašila?"
"Nisi! Ali, bolje bi ti bilo da budeš pažljivija; nadzornik će te prizemljiti na mesec dana."
"Malo sutra! Otišao je na kafu."
Odletela sam, još iznervirana i počela da se uzdižem. Meri me pozva, ali se ja ni ne osvrnuh,
misleći: Meri, draga, ima da te nadletim i oteram iz vazduha zauvek.
Ovo je bilo glupavo, pošto Meri leti svaki dan i ima ramena i grudne mišiće poput kakve Mis
Herkules. Do trenutka kada me je stigla, ja sam se već bila smirila i nas dve letele smo jedna pored druge, još
uvek se penjući. "Da sednemo?" doviknu mi ona.
"Važi", složih se. Sa Meri je uvek prijatno pričati, a i predah bi mi dobro došao. Okrenule smo se ka
našem uobičajenom sedištu, plafonskom nosaču svetiljki - nije bio predviđen za tu svrhu, ali nadzornik ionako
skoro nikad ne zalazi ovamo.
Meri je letela ispred mene, a onda je zakočila i umirila se u savršenom sletanju. Ja sam se malo
zanela, ali je Meri ispružila krilo i smirila me. Nije lako sleteti na nosač, pogotovo kada dolazite pod uglom. Pre
dve godine, dečak koji tek beše izišao iz narandžastih krila, probao je to... Udario je o nosač tako snažno, da
je izbio levo polukrilo i letna pera - lepršao je i koprcao se šezdeset metara i srušio se. Mogao se spasti - može
se bezbedno sleteti sa oštećenim krilom ako otpuštate vazduh drugim krilom i prihvatite struju. Ali, taj jadni
dečak nije znao kako da to izvede; slomio je vrat, mrtav kao Ikar. Od tada nisam koristila to ka mesto za
predah.
Skupile smo krila i Meri poče: "Džef te traži", reče ona sa podmuklim osmehom.
Čitav stomak mi je poskočio, ali sam samo hladno odgovorila: "Pa? Nisam ni znala da je ovde."
"Naravno. Eno ga tamo dole", dodade ona, pokazujući levim krilom. "Vidiš ga?"
Džef nosi crveno-srebrne šare, ali ona je pokazivala na turistički deo, milju daleko. "Ne, ne vidim
ga."
"Tamo je." Ona me pogleda ispod oka. "Ali, da sam na tvom mestu, ne bih ga potražila."
"Zašto da ne? Odnosno, kad smo već kod toga, zbog čega bih ga uopšte potražila?" Meri ponekad
baš ume da bude dosadna.
"Je li? Pa, dovoljno je da samo zvizne pa da pojuriš. Ali, danas opet vuče sa sobom onu zemaljsku
sirenu; može ti biti neprijatno."
"Meri, o čemu ti to pričaš?"
"A? Ne zezaj me, Holi Džons; znaš dobro šta mislim."
"Sigurna sam da ne znam", odgovorila sam sa hladnim dostojanstvom.

"Hm! Onda si jedina osoba u Luna Sitiju koja to ne zna. Svi znaju da si luda za Džefom; i svi znaju
da te je ova istisnula... i da prosto crkavaš od ljubomore."
Meri mi je najdraža prijateljica, ali ću jednog dana od nje napraviti prostirku. "Meri, pa to je naprosto
smešno! Kako ti na pamet može pasti tako nešto?"
"Čuj, draga, ne moraš se pretvarati. Uz tebe sam." I ona me potapša po ramenu svojim krilcima.
Ja je, međutim, gurnuh unazad. Padala je tridesetak metara, ispravila se, napravila krug, popela se i
ponovo došla do mene, još se cereći. To mi je dalo malo vremena da smislim šta da joj kažem.
"Meri Malenberg, kao prvo, nisam luda ni za kim, posebno ne za Džefom Hardestijem. On i ja smo
samo prijatelji. Tako da je besmisleno govoriti da sam 'ljubomorna'. Kao drugo, Brentvudova je dama i ne ide
unaokolo 'istiskujući' ikoga, a najmanje mene. Kao treće, ona je jednostavno turistkinja koju Džef vodi - posao,
ništa više."
"Naravno, naravno", složi se Meri mirno. "Pogrešila sam. Ipak..." Ona sleže krilima i umuknu.
"'Ipak' - šta? Meri, ne govori u zagonetkama."
Page 99
 Buduća istorija 2
"Hmmm... Pa, pitala sam se kako znaš da govorim o Arijel Brentvud - pošto ti nisam ničim
nagovestila da mislim na nju."
"Pa, pomenula si joj ime."
"Nisam."
Izbezumljeno sam razmišljala. "Ovaj, možda i nisi. Ali, savršeno je jednostavno. Brentvudova je
klijent koga sam sama predala Džefu, pa sam pretpostavila da je ona turistkinja na koju si mislila."
"Tako, znači? Ne sećam se da sam rekla da je turistkinja. Ali, pošto je ona samo turistkinja koju vas
dvoje delite, zbog čega je ti ne vodiš ovde unutra, a Džef napolju? Mislila sam da vi vodiči imate u tom smislu
neku vrstu dogovora?"
"A? Ako ju je i vodio po gradu, nisam to primetila..."
"Jedina si koja nije to primetila."
"... i, ni ne interesuje me; to je stvar komiteta za žalbe. Ipak, Džef ne može da dobije naknadu za
unutrašnje vođenje."
"Oh, naravno! Ne naknadu koju može da unovči. Pa, Holi, pošto vidim da grešim, zašto mu ne
pomogneš oko nje? Želi da nauči jedrenje."

Biti na smetnji tom paru bila mi je poslednja stvar na umu. "Ako je gospodinu Hardestiju potrebna
moja pomoć, pa, zatražiće je. U međuvremenu ću gledati svoja posla... što je razonoda koju i tebi najtoplije
preporučujem!"
"Smiri se, ortak", odgovori ona, nimalo se ne uzbuđujući. "Samo sam ti činila uslugu."
"Hvala, nije mi potrebna."
"Pa, krenuću... Moram da vežbam za gimkanu." Ona se naže unapred i polete. Ali, nije vežbala
akrobacije; pošla je pravo ka turističkom delu.
Posmatrala sam je dok mi nije nestala s vidika, a onda sam izvukla levu ruku iz proreza i izvadila
maramicu - težak manevar kada nosite krila, ali od svetla mi behu zasuzile oči. Obrisala sam ih, istresla nos,
strpala maramicu natrag i vratila ruku na mesto, a onda sam pre poletanja proverila sve - palčeve, kao i prste
na rukama i nogama.
Ali, nisam poletela. Samo sam sedela tamo, opuštenih krila, razmišljajući. Morala sam da priznam
da je Meri delimično bila u pravu; Džef je potpuno skrenuo sa uma... zbog rovaroške. Znači, ranije ili kasnije
zaista će otići na Zemlju i to će biti kraj Džons & Hardestija.

A onda sam se podsetila da sam planirala da, kao i tata, budem dizajner svemirskih brodova, dugo
pre nego što sam se udružila sa Džefom. Nisam zavisila ni od koga; mogla sam se održati i sama, kao
Jovanka Orleanka ili Liza Majtner.
Osećala sam se bolje... sa hladnim, nepokolebljivim ponosom, kao Lucifer u Izgubljenom raju.
Prepoznala sam crveno i srebrno na Džefovim krilima dok je još bio u daljini, i istog časa pomislih
da se tiho udaljim. Ali, Džef me je mogao preteći, ukoliko bi to hteo, pa sam konačno odlučila da ostanem.
Holi, ne budi budala, rekla sam samoj sebi. Nema razloga da bežiš... budi samo hladno učtiva.
Sleteo je pored mene, ali nije skupio krila. "Zdravo, Decimalko."
"Ćao, Nulo. Jesi li skoro nekog pokrao?"
"Samo Gradsku banku, ali su me naterali da sve vratim." Potom se uozbiljio i dodao: "Holi, da li si
ljuta na mene?"
"Pa, Džefe, odakle ti ta glupa ideja?"
"Ovaj... Pa, mislim na nešto što je Brbljiva Meri rekla."
"Ona? Ne obraćaj pažnju šta ona priča. Pola toga je pogrešno, a drugu polovinu ni ona ne misli
ozbiljno."
"Da, kratak spoj između ušiju. Znači, nisi ljuta?"
"Naravno da nisam. Zbog čega bih bila?"
"Nemam pojma. Nisam nekoliko dana dolazio da radimo na brodu... Ali, bio sam strašno zauzet."
"Ma, zaboravi. I sama sam bila zauzeta."
"Ovaj, fino. Čuj, Greščice, učini mi uslugu. Pomozi mi sa prijateljicom - to jest, sa klijentkinjom - pa, i
prijateljica mi je. Želi da nauči da jedri."
Pretvarala sam se da razmišljam o tome. "Da li je poznajem?"
"Oh, da. U stvari, ti si nas upoznala. Arijel Brentvud."
"Brentvud? Džefe, ima tako mnogo turista. Daj da razmislim. Visoka devojka? Plavuša? Veoma
lepa?"
Nasmešio se kao idiot i skoro sam ga gurnula. "Da, to je Arijel!"
"Sećam je se... Očekivala je da joj nosim torbe. Ali, Džefe, pomoć ti nije potrebna. Delovala je vrlo
pametno. Sa dobrim osećajem za ravnotežu."
"Oh, da, svakako, sve to. Pa, u stvari, hteo bih da se vas dve upoznate. Ona je... pa, ona je divna,
Page 100
 Buduća istorija 2
Holi. Mislim, kao osoba. Dopašće ti se kada je bolje upoznaš. Uh... Pa, ovo mi je izgledalo kao zgodna prilika."
Zavrtelo mi se u glavi. "Svakako, lepo Džefe, ali sumnjam da ona želi da se upozna sa mnom. Ja
sam samo sluškinja koju je najmila - znaš rovaroše."
"Ali, ona nije kao ostali rovaroši. I zaista želi da te bolje upozna - ona mi je to rekla!"
Pošto si joj ti rekao da ti to kaže! promrmljala sam. Ali, bila sam dovela sebe u ćorsokak. Da nisam
sputana dobrim vaspitanjem, rekla bih: 'Beži bre, šupljoglavi. Ne interesuju me tvoje rovaroške devojke'.
Međutim, samo sam rekla: "U redu, Džefe", i potom raširila krila i prešla u jedrenje.
Tako sam počela da učim Arijel Brentvud da 'leti'. Čujte, ta takozvana krila koja daju turistima imaju
pet i po kvadratnih metara površine za podizanje, nikakve kontrole osim grube sprave za privlačenje letnih
pera i ugrađenog poprečnog stabilizatora, koji je činio krila stabilnim poput stola, i nekoliko beznačajnih
uzglobljenih elemenata koji čoveku daju utisak da 'leti' mašući rukama. Rep je bio krut i tako zakošen da se
dočekate na noge ukoliko slučajno izgubite brzinu (što je gotovo nemoguće). Turista mora samo da potrči
nekoliko metara, da digne noge (to ionako ne može izbeći) i da klizi prepuštajući se slojevima vazduha. Posle
toga može da priča svojim unucima da je leteo, zaista leteo, 'baš kao ptica'.
I majmun bi mogao naučiti da tako 'leti'.
Podvrgla sam se poniženju navlačenja jedne takve skalamerije na sebe, rekavši Arijel da me
posmatra dok sam ulazila u Bebine lestve; pustila sam ih da me podignu trideset metara, da joj pokažem kako
se stvarno njima može 'leteti'. Onda sam ih se zahvalno otarasila, obukla Arijel u veći par i navukla na sebe
svoje divne storer-galebove. Oterala sam Džefa (dva instruktora je suviše), ali kada ju je video kako poleće,
obrušio se i sleteo pored nas.
Ja podigoh pogled. "Opet ti."
"Zdravo, Arijel. Zdravo, Lampice. Čuj, previše si joj stegla naramenice."
"Ćut', ćut'", odbrusih mu ja. "Samo jedan instruktor, sećaš se? Ako hoćeš da pomogneš, skidaj ta
kicoška krila i obuci jedrenjake... Tako ćeš mi najbolje pomoći da joj objasnim šta ne treba da radi. Ako nećeš,
beži gore i ostani tamo; nisu nam potrebni nikakvi salonski piloti."
Džef se durio kao balavac, ali me je Arijel podržala. "Uradi kao što učiteljica kaže, Džefe. Budi
dobar dečko."
Nije hteo da obuče jedrenjake, ali se nije ni držao podalje. Kružio je oko nas, gledajući i primajući
ukore od nadzornika zbog pretrpavanja turističke zone.
Priznajem da je Arijel bila dobar učenik. Nije se čak ni naljutila kada sam joj rekla da je prekrupna u
kukovima, da bi mogla precizno da balansira; samo mi je odgovorila da imam najmanju stražnjicu od svih
prisutnih i da mi na tome zavidi. Zato sam prestala da pokušavam da je uvredim, primetivši da mi se skoro i
dopada, dok god sam mislila samo na predavanje. Svojski se trudila i brzo je učila - dobri refleksi i (i pored
mojih zajedanja) dobro balansiranje. To sam joj i rekla, na šta mi je ona snebivljivo odgovorila da je išla u
baletsku školu.
Oko sredine popodneva upitala je: "Da li bih možda mogla da probam i sa krilima?"
"A? Ovaj, Arijel, mislim da ne bi trebalo."
"Zašto da ne?"
Tu me je uhvatila. Već je bila uradila sve što se može uraditi sa tim nepodnošljivim jedrenjacima.
Ukoliko želi da nauči još nešto, mora imati prava krila. "Arijel, opasno je. To nije kao ovo što si do sada radila,
veruj mi. Možes se povrediti, čak i poginuti."
"Da li bi ti bila odgovorna?"
"Ne bih. Pre nego što si ušla ovamo, potpisala si da svu odgovornost preuzimaš na sebe."
"U tom slučaju, volela bih da pokušam."
Ugrizla sam se za usnu. Da se polomila bez moje pomoći, ne bih ni suzu ispustila - ali da je pustim
da radi nešto tako opasno dok je moj učenik... pa, to mi je zaudaralo na Davida Koperfilda i Uraju Hipa. "Arijel,
ne mogu da te sprečim... ali, trebalo bi da skinem krila i da se ne mešam u to."
Sada je bio red na nju da se ugrize za usnu. "Ako tako smatraš, ne mogu od tebe zahtevati da me
dalje podučavaš. Ali, još uvek to želim. Možda će mi Džef pomoći."
"Verovatno hoće", izlanuh se ja, "ako je takva budala kakva mislim da jeste!"
Izraz lica joj se promeni, ali ništa ne reče jer se u tom trenutku Džef spustio pored nas dve. "U čemu
je stvar?"
Obe smo pokušale da mu objasnimo, i samo uspele da ga zbunimo; shvatio je da sam ja to
predložila, pa se počeo izdirati na mene. Jesam li ja luda? Da li to pokušavam da povredim Arijel? Zar nemam
mozga?
"Umukni!" povikah ja, a onda dodadoh, tiho ali odlučno: "Džefersone Hardesti, želeo si da
podučavam tvoju devojku, i ja sam pristala. Ali, nemoj mi tek tako upadati u posao i misliti da možeš sa mnom
tako razgovarati. Sada se gubi! Odleti. Hvataj vazduh!"
On se nadu i lagano odgovori: "Apsolutno ti to zabranjujem."
Tišina je trajala dok izbrojite do pet, i to polako, a onda Arijel reče: "Dođi, Holi. Hajde da nađemo
Page 101
 Buduća istorija 2
neka krila za mene."
"Važi, Arijel."
Ali, prava krila se ne iznajmljuju. Letači imaju svoja sopstvena; moraju da ih imaju. Međutim, postoje
i polovna za prodaju - deca ih prerastu, ili se ljudi prebace na ručno pravljena, ili iz nekog trećeg razloga.
Zatekla sam gospodina Šulca koji je imao ključ i saopštila mu da Arijel namerava da kupi jedan par, ali da je ja
ne puštam bez probanja. Nakon preturanja po četrdesetak parova, našla sam jedna iz kojih Džoni Kveveras
beše izrastao, ali za koja sam znala da su u redu. Svejedno sam ih pažljivo ispitala. Ja jedva da sam mogla
dotaći kontrole na prstima, ali Arijel su odgovarali.
Dok sam joj pomagala da uđe u rep, rekoh joj: "Arijel? I dalje smatram da je ovo loša zamisao."
"Znam. Ali, ne možemo dozvoliti muškarcima da misle kako nas poseduju."
"Pretpostavljam da ne."
"Poseduju nas, naravno. Ali, ne smemo im dozvoliti da postanu toga svesni." Ispitivala je repne
kontrole. "Nožni palčevi ih šire?"
"Da. Ali, nemoj to raditi. Samo drži stopala skupljena i prste ispružene. Čuj, Arijel, ti još nisi
spremna. Danas ćeš samo jedriti, kao što si i do sada radila. Obećavaš?"
Pogledala me u oči. "Radiću tačno kao što mi kažeš... Neću ni poleteti dok mi ti to ne odobriš."
"U redu. Spremna?"
"Spremna sam."
"U redu. Oh! Prešla sam se. Nisu narandžasta."
"Zar to ima veze?"
"Nego šta." Usledila je zamorna prepirka, jer gospodin Šulc nije hteo da ih preboji samo zbog
isprobavanja. Arijel je to razrešila kupujući ih, a onda smo morale da malo sačekamo dok se boja ne osuši.
Vratili smo se do turističkog dela i tu sam je pustila da jedri, upozoravajući je da drži obe alule
otvorene, sa palčevima za jače podizanje pri manjim brzinama, sve vreme jedva pomerajući prste. Lepo joj je
išla i samo se jednom zanela pri sletanju. Džef se muvao unaokolo, praveći osmice iznad nas, ali nismo
obraćale pažnju na njega. Odmah sam je naučila da se okreće u širokim, glatkim lukovima - možete se
okretati u tim odvratnim jedrilicama, ali potrebna je veština; namenjene su samo za pravolinijsko jedrenje.
Konačno sam sletela pored nje i upitala je: "Pa, je'l ti dosta?"
"Nikad mi neće biti dosta! Ali, prestaću ako ti tako kažeš."
"Umorna?"
"Ne." Pogledala je preko krila prema Bebinim lestvama; desetak letača uspinjalo se uz njih,
nepokretnih krila, lenjo se propinjući. "Želela bih da samo jednom to izvedem. Mora da je divno."
Razmislila sam o tome. "U stvari, što si više, to si bezbednija."
"Pa onda, zašto da ne?"
"Mmmmm... da, bezbednija pod uslovom da znaš šta radiš. Uzdizanje uz tu struju je obično
jedrenje, kakvo si do sada izvodila. Samo se umiriš i pustiš da te podigne osam stotina metara. Potom isto
tako siđeš, kružeći oko zida u blagom jedrenju. Ali, možeš doći u iskušenje da uradiš nešto što još ne umeš -
da mašeš krilima, ili da pokušaš neki nestašluk."
Ona odmahnu glavom. "Neću raditi ništa što me nisi naučila."
Još uvek sam bila zabrinuta. "Čuj, do gore ima osam stotina metara, ali moraš preći osam
kilometara da stigneš tamo i još više da se spustiš. Hoće li tvoje ruke to izdržati?"
"Sigurna sam da hoće."
"Pa... Možeš da počneš kad god hoćeš; ne moraš da ideš do kraja. S vremena na vreme stegni i
opusti mišiće, da ne dobiješ grč. Samo nemoj mahati krilima."
"Neću."
"U redu." Raširila sam svoja krila. "Prati me."
Odvela sam je u struju, malo se nagla udesno, i onda ponovo na levo, da počnem da se penjem
suprotno od kazaljke na satu, sve vreme se lagano krećući, da bi mogla da me prati. Kada smo se jednom
našle na željenom mestu, ja povikah: "Budi mirna!" i iznenada se odvojih, popeh i zauzeh mesto deset metara
iznad i iza nje. "Arijel?"
"Da, Holi?"
"Biću iznad tebe. Nemoj kriviti vrat; ne moraš da me gledaš, ja moram da gledam tebe. Dobro ti
ide."
"Divno mi je!"
"Mrdaj se malo. Nemoj se ukrutiti. Ima dosta do vrha. Možeš brže leteti, ako hoćeš."
"Razumem, kapetane!"
"Nisi umorna?"
"Bože, ne! Devojko, živim!" Ona se nasmeja. "A mama mi je govorila da nikad neću biti anđeo!"
Nisam joj ništa odgovorila, jer su jedna crveno-srebrna krila pojurila ka meni, naglo ukočila i umirila
se u međuprostoru između mene i Arijel. Džefovo lice bilo je crveno skoro kao i njegova krila. "Kog to vraga
Page 102
 Buduća istorija 2
mislite da radite?"
"Narandžasta krila!" povikah ja. "Beži!"
"Silazite odatle! Obe!"
"Sklanjaj se od mog učenika. Znaš pravila."
"Arijel!" povika Džef. "Skreni iz kruga i pođi dole. Biću uz tebe."
"Džefe Hardesti", dobacila sam mu besno, "dajem ti tri sekunda da se skloniš - a onda te
prijavljujem zbog kršenja Prvog pravila. Treći put - narandžasta krila!"
Džef proreža nešto, nakrivi desno krilo i izlete iz formacije. Idiot, skrenuo je na metar i po od
Arijelinog krila. Trebalo je da ga prijavim zbog toga; ni sav dostupan prostor nije dovoljan početnicima.
"U redu, Arijel?" upitah ponovo.
"U redu je, Holi. Žao mi je što je Džef ljut."
"Preboleće već nekako. Reci mi ako se osećaš umornom."
"Nisam. Hoću da idem skroz do gore. Koliko smo visoko?"
"Sto pedeset metara, možda."
Džef je neko vreme leteo ispod nas, a onda se popeo i nadletao nas... verovatno iz istoga razloga
kao i ja: da bolje vidi. Odgovaralo mi je da je nas oboje pazimo, dok god se nije mešao; počela sam, naime,
da se brinem da Arijel ne shvata da će put dole biti isto tako dug i naporan kao i put gore. Nadala sam da će,
ukoliko ustreba, pozvati mamicu. Znala sam da mogu da jedrim dok ne umrem od gladi. Ali, početnik se
umori.
Džef je sve vreme ostajao iznad nas, leteći napred i nazad - previše je dinamičan da dugo lebdi u
mestu - dok smo Arijel i ja nastavile da se propinjemo, polako se približavajući vrhu. Konačno mi je, na pola
puta, sinulo da bih možda ja mogla da počnem da zovem mamicu; nisam morala da čekam da se Arijel umori.
Stoga je pozvah: "Arijel? Jesi li sada umorna?"
"Nisam."
"Pa, ja jesam. Možemo li da se spustimo? Molim te?"
Nije se protivila, samo je upitala: "U redu. Šta treba da radim?"
"Nagni se na desnu stranu i iziđi iz kruga." Imala sam na umu da se udalji otprilike stotinu ili dvesta
metara i obleti pećinu nadole, umesto nagore. Pogledala sam uvis, tražeći Džefa. Konačno sam ga uočila,
malo dalje i mnogo više, ali usmerenog prema nama. "Džefe!" povikah ja. "Vidimo se na tlu." Možda me nije
čuo, ali je mogao videti i ako ne čuje; vratih pogled na Arijel.
Nisam mogla da je vidim.
A onda sam je ugledala, tridesetak metara ispod - kako izmahuje krilima i pada, ne održavajući
kontrolu.
Nisam znala kako se to dogodilo. Možda se previše nagnula, izgubila ravnotežu i počela da se
koprca. Ali, nisam ni pokušavala da shvatim; bila sam jednostavno ispunjena užasom. Kao da sam sat
vremena bila zaleđena tamo, posmatrajući je.
Ipak, ispostavilo se da sam zavrištala: "Džefe! Džefe!" i ustremila se nadole.
Ali, kao da nisam ni padala, nisam mogla da je sustignem. Bila sam potpuno uvukla krila - ali, nisam
mogla da padam; bila je daleko kao i ranije.
Naravno, počne se polako; naša niska gravitacija predstavlja jedinu stvar koja ljudsko letenje čini
mogućim. Čak i kamen pada bednih metar u prvom sekundu. Ali, taj prvi sekund činio mi se beskrajnim.
A onda sam shvatila da i sama padam. Mogla sam da osetim vazduh kako juri pored mene - pa
ipak, nisam joj se približavala. Njeno koprcanje mora da je beše malo usporilo, dok sam ja bila u namernom
padu, sklopljenih krila i podignutih iznad glave, padajući što je brže bilo moguće. Imala sam suludu ideju da ću
je, ukoliko je stignem, moći urazumiti, nagovoriti je da se strmoglavi i onda u luku ispravi. Ali, nisam mogla da
je stignem.
Ovaj košmar trajao je satima.
U stvari, nismo imali mesta da padamo više od dvadesetak sekundi; toliko je potrebno da se pređe
trista metara. Ali, dvadeset sekundi može biti strašno dugo... dovoljno dugo da zažalim zbog svake gluposti
koju sam ikada uradila ili izrekla, dovoljno dugo da se pomolim za nas obe... i da u srcu kažem zbogom
Džefu. Dovoljno dugo da vidim tle kako juri ka nama i shvatim da ćemo se, ukoliko je ubrzo ne preteknem,
obe stropoštati.
Pogledala sam gore... Džef je jurio ka nama, ali je bio predaleko. Smesta sam pogledala dole...
prestizala sam je... prolazila sam je - bila sam ispod nje!
A onda sam stala kočiti sa svime što sam imala, skoro cepajući krila. Grabila sam vazduh, držala ga
i počela da mašem ni ne ulazeći u ravnomeran let. Zamahnula sam jednom, dva puta, tri put... i udarila je
odozdo, obe nas usporavajući.
A onda nas je pod udario.

Osećala sam se krhkom i sanjivo zadovoljnom. Ležala sam na leđima u nekoj zamračenoj sobi.
Page 103
 Buduća istorija 2
Mislim da je mama bila sa mnom, a znam da je i tata bio tu. Nos me svrbeo i ja pokušah da ga počešem, ali
me ruke nisu slušale. Ponovo sam zaspala.
Probudila sam se naglo, osetivši da sam gladna. Nalazila sam se u bolničkom krevetu i ruke još
uvek nisu htele da me slušaju, što nije bilo iznenađujuće jer su se obe nalazile u gipsu. Sestra uđe sa
poslužavnikom. "Gladna?" upita ona.
"Pregladna", priznadoh.
"Sad ćemo to srediti." I ona me poče hraniti kao bebu.
Izbegla sam treću kašiku i upitala: "Šta mi se desilo sa rukama?"
"Pssst", odvrati ona i poturi mi kašiku.
Ali, jedan simpatični doktor došao je kasnije i odgovorio na moje pitanje. "Ništa ozbiljno. Tri
jednostavna preloma. S obzirom na tvoje godine, brzo će se zaceliti. Ali, budući da nam se dopadaš, zadržali
smo te da vidimo da nema nekih unutrašnjih ozleda."
"Nemam unutrašnje povrede", rekoh mu. "U svakom slučaju, ništa me ne boli."
"Rekao sam ti da je to samo izgovor."
"Ovaj, doktore?"
"Da?"
"Hoću li moći ponovo da letim?" Čekala sam, preplašena.
"Naravno. Video sam u ljude u gorem stanju od tebe kako ustaju i idu na tri runde."
"Oh. Pa, hvala. Doktore? Šta se desilo drugoj devojci? Je li... da li je...?"
"Brentvudova? Ovde je."
"Baš ovde", potvrdi Arijel sa vrata. "Mogu li da uđem?"
Vilica mi se razjapi i ja rekoh: "Da. Naravno. Samo napred."
"Ne ostajte dugo", upozori je doktor i ode. "Pa", ponudih je ja, "sedi."
"Hvala." Ona poče da skakuće umesto da hoda, i ja videh da joj je jedna noga u zavojima. Sela je
na ivicu kreveta.
"Povredila si stopalo."
Ona sleže ramenima. "Ništa naročito. Uganuće i pokidan ligament. Dva slomljena rebra. Ali, bila bih
mrtva. Znaš zbog čega nisam?"
Nisam odgovorila. Ona mi dodirnu gips. "Zbog ovoga. Ti si mi ublažila pad i ja sam pala na tebe.
Spasla si mi život, a ja sam ti slomila obe ruke."
"Ne moraš mi zahvaljivati. Učinila bih to za bilo koga."
"Verujem ti i ne zahvaljujem ti se. Ne možeš se zahvaliti osobi koja ti je spasla život. Samo sam
želela da znaš da mi je to poznato."
Nisam na to imala nikakav odgovor, pa sam je upitala: "Gde je Džef? Je li u redu?"
"Sad će doći. Džef nije povređen.... iako sam iznenađena što nije slomio oba članka. Sleteo je
pored nas tako naglo da se to naprosto moralo dogoditi. Ali, Holi... Najdraža Holi... Svratila sam da nas dve
možemo da popričamo o njemu pre nego što stigne."
Brzo sam promenila temu. Šta god da su mi dali pravilo me pospanom i bilo mi je fino, ali još uvek
me je bio stid. "Arijel, šta se dogodilo? Fino si išla - a onda si se odjednom našla u neprilici."
Izgledala je pokunjeno. "Moja krivica. Rekla si da idemo dole, pa sam i pogledala dole. Stvarno
pogledala, mislim. Pre toga, sve misli su mi bile usmerene na to kako da se popnem do tavanice; nisam mislila
koliko je tle daleko. A onda sam pogledala dole... i zavrtelo mi se u glavi. Uspaničila sam se i izgubila
kontrolu." Ona sleže ramenima. "Bila si u pravu. Nisam bila spremna."
Razmislila sam o tome i klimnula glavom. "Shvatam. Ali, ne brini - kada mi se ruke srede, ponovo
ću te voditi."
Ona mi dodirnu stopalo. "Draga Holi... Ne, neću više leteti; vraćam se tamo gde mi je mesto."
"Na Zemlju?"
"Da. Odlazim Bili Mičelom, u sredu."
"Oh, šteta."
Ona se blago namršti. "Zaista? Holi, ti me ne voliš, je li tako?"
Bila sam blesavo zatečena. Šta se na to može reći? Pogotovo kada je istina? "Pa..." počela sam
lagano, "nije da te ne volim. Samo te ne poznajem dovoljno."
Ona klimnu glavom. "Ni ja tebe ne poznajem baš dobro... iako sam te i te kako upoznala za samo
nekoliko sekundi. Ali, Holi... molim te da me saslušaš... Nemoj se naljutiti. Reč je o Džefu. Nije se ponašao
baš lepo poslednjih nekoliko dana - dok sam ja bila tu, mislim. Ali, ne budi ljuta na njega. Ja odlazim i sve će
opet biti isto."
To je sve otvorilo i više nisam mogla da vrdam, jer bi u tom slučaju ona pretpostavila niz stvari koje
nisu bile istinite. Pa sam morala da joj objasnim... kako sam ja osoba usredsređena na karijeru... Ukoliko i
jesam izgledala uznemirena, bilo je to samo zbog raspada firme Džons & Hardesti, čak i pre nego što je
makar završila svoj prvi svemirski brod... Kako nisam zaljubljena u Džefa, već ga jednostavno cenim kao
Page 104
 Buduća istorija 2
prijatelja i saradnika... Ali, ako Džons & Hardesti ne može da opstane, Džons & kompanija će to moći. "I vidiš,
Arijel nije neophodno da raskineš sa Džefom. Ako osećaš da mi nešto duguješ, zaboravi na to. Nije potrebno."
Ona zatrepta i ja sa zaprepašćenjem primetih da pokušava da zadrži suze. "Holi, Holi... Ništa ne
shvataš."
"Shvatam. Nisam dete."
"Ne, ti si odrasla žena... ali, nisi shvatila." Ona podiže prst. "Pod jedan - Džef me ne voli."
"Ne verujem."
"Pod dva... ja njega ne volim."
"Ni to ti ne verujem."
"I, pod tri... Ti tvrdiš da ga ne voliš - ali, ostavićemo to za kasnije. Holi, jesam li lepa?"
Menjanje tema jeste ženska osobina, ali ja nikad nisam naučila da to brzo radim. "A?"
"Pitala sam te: 'Da li sam lepa?'"
"Dobro znaš da jesi!"
"Da. Mogu malo da pevam i igram, ali ne bih mnogo uloga dobijala da nisam lepa, zato što nisam
ništa bolja od neke trećerazredne glumice. Zato moram da budem lepa. Koliko sam stara?"
Uspela sam da se ne trgnem. "A? Pa, starija nego što Džef misli da jesi. Imaš dvadeset jednu,
najmanje. Možda dvadeset dve."
Ona uzdahnu. "Holi, mogla bih ti biti majka."
"A? Ni to ti ne verujem."
"Drago mi je da se ne primećuje. Ali baš zato, iako je Džef srce, nikad ne bih mogla da se zaljubim
u njega. Ipak, šta ja osećam za njega nema veze; važno je da on voli tebe."
"Šta? To je najgluplja stvar koju si ikada rekla! Oh, da, draga sam mu - ili sam to bila. Ali, to je sve."
Sve sam to izrekla u jednom dahu. "I to je sve što želim. Pa, da samo čuješ kako on razgovara sa mnom."
"Čula sam. Ali, mladići u njegovim godinama naprosto ne mogu da kažu šta misle; sramota ih je."
"Ali..."
"Sačekaj, Holi. Videla sam nešto što ti nisi, jer si bila u nesvesti. Kada smo nas dve tresnule, znaš
šta se dogodilo?"
"Ovaj, ne."
"Džef je stigao kao anđeo osvete, delić sekunda posle nas. Pokidao je krila pri sletanju,
oslobađajući ruke. Nije me ni pogledao. Samo me je preskočio, pokupio te i držao u naručju, sve vreme
ridajući kao lud."
"To je uradio?"
"Da, to."
Razmislila sam malo o tome. Možda me je, nakon svega, ta gromada i volela.
"I, vidiš, Holi", nastavi Arijel, "čak i ako ga ne voliš, moraš biti pažljiva prema njemu, zato što on voli
tebe i što ga možeš strašno povrediti."
Pokušala sam da mislim. Romansa je još uvek bilo nešto čega bi jedna poslovna žena trebalo da
se kloni... Ali, ako Džef zaista tako oseća - pa... da li bih se baš sukobila sa svojim idealima ukoliko se udam
za njega, da bih ga usrećila? Da bi firma radila? Možda, naravno?
Ali ako to učinim, to više ne bi bila firma Džons & Hardesti; bila bi Hardesti & Hardesti.
Arijel je još uvek pričala. "... možda ćeš se čak i zaljubiti u njega. Dešava se, dušo, i ako se to desi,
može ti biti žao što si ga oterala. Neka druga će ga zgrabiti; on je strašno sladak."
"Ali..." Umuknula sam, jer sam čula Džefov korak - uvek ga prepoznajem. Zaustavio se na vratima i
pogledao nas, zabrinut.
"Zdravo, Arijel."
"Zdravo, Džefe."
"Zdravo, Razlomku." Pogledao me je. "Bože, kako si se sredila."
"Ni ti baš nisi savršen. Čujem da si dobio ravna tabana."
"Za stalno. Kako pereš zube sa tim stvarima na rukama?"
"Ne perem ih."
Arijel skliznu sa kreveta, oslonjena na jednu nogu. "Moram da bežim. Vidimo se kasnije, deco."
"Zdravo, Arijel."
"Zbogom, Arijel. Ovaj... hvala ti."
Džef zatvori vrata iza nje pošto je odskakutala, priđe krevetu i grubo mi se obrati: "Budi mirna."
A onda me zagrli obema rukama i poljubi.
Pa, nisam ga mogla zaustaviti, zar ne? Sa obe slomljene ruke? Pored toga bilo je u skladu sa
novom politikom firme. Ostala sam bez reči zato što me Džef nikada ne ljubi, izuzev za rođendan, ali to se ne
računa. Pokušala sam da mu uzvratim poljubac, čisto da bi znao da mi se dopao.
Ne znam šta su mi to davali, ali uši su počele da mi zvone i ponovo mi se zavrtelo u glavi.
Onda je bio nadamnom. "Derište jedno", dobaci mi on smrknuto, "mnogo si me rastužila."
Page 105
 Buduća istorija 2
"Ni ti nisi nešto, ravnoglavi", odgovorih dostojanstveno.
"Verovatno nisam." On me tužno pogleda. "Zašto plačeš?"
Nisam ni primetila. A onda sam se setila. "Oh, Džefe - uništila sam svoja lepa krila!"
"Nabavićemo ti nova. Ovaj, spremi se. Ponoviću ono."
"U redu." I, ponovio je.
Mislim da Hardesti & Hardesti zvuči bolje i da ima više ritma nego Džons & Hardesti.
Stvarno, bolje zvuči.

Page 106