US - Osnovi Standardizacije I Metrologije

Un i v er z i t e t Singidunum
Predrag Popović
Vida Živković
OSNOVI
STANDARDIZACIJE
I METROLOGIJE
UNIVERZITET SINGIDUNUM

OSNOVI
STANDARDIZACIJE I
METROLOGIJE
Prvo izdanje
Beograd, 2011.
OSNOVI STANDARDIZACIJE I METROLOGIJE
Autori:

!"

# $%

$

Recenzenti:
&
%

'

(

#

)

!"

*+-&/+3-3!+*4+#*
(
#
%
56

!
'

7

8
%
Godina izdanja:
2011.

599

Štampa:

4
:$
+!(*;<=>?>@?=<A6?5=A?>
)C8;
D69AA !
+

E

& $%
% 8
$ F
$% % %

Osnovi standardizacije i metrologije
PREDGOVOR
U poslednje tri godine postavljen je novi pravni i institucionalni okvir infrastrukture

kvaliteta u Republici Srbiji. Temelji sistema nacionalne infrastrukture kvaliteta čine četiri
krucijalne komponente: standardizacija, metrologija, akreditacija i ocenjivanje
usaglašenosti, čije nadležnosti i funkcionisanje definiše paket zakona koji je u skladu sa
zahtevima Evropske Unije i Svetske trgovinske organizacije. Republika Srbija je u završnoj
fazi uređenja, jačanja i prilagođavanja evropskom tehničkom zakonodavstvu nacionalne
infrastrukture kvaliteta, što predstavlja značajan zadatak i iziskuje ogromne napore, jer je
to obiman i dugotrajan posao, koji zahteva uključenje svih zainteresovanih strana i
aktiviranje svih raspoloživih kapaciteta. Harmonizacija nacionalnog tehničkog
zakonodavstva sa pravnom tekovinom Evropske Unije i unapređenje nacionalne
infrastrukture kvaliteta omogućuje domaćim proizvođačima da u državi sprovedu potrebna
ocenjivanja usaglašenosti proizvoda, čime skraćuju vreme razvoja, smanjuju troškove i
postaju konkurentni na probirljivom tržištu. Istovremeno se sprečava ulazak nekvalitetne
robe na srpsko tržište.
Ova knjiga je sinteza saznanja, iskustava i stavova autora, zasnovanih na sopstvenim

istraživanjima, iskustvima u radu na poslovima izgradnje nacionalne infrastrukture
kvaliteta. Autori su nastojali da izložena materija omogući čitaocima da, na što
jednostavniji način, ovladaju oblastima od izuzetnog značaja za razvoj nacionalne
infrastrukture kvaliteta i integrativne procese naše države. Čitalac se upućuje na literaturu
koja se podrobnije bavi ovom širokom problematikom, zatim na ključne dokumente EU, kao
i na brojne informacije koje se mogu dobiti na internetu, što omogućava brzo i usmereno
upotpunjavanje i proširenje znanja.
Knjiga na pregledan način prezentuje osnovne principe tehničkog zakonodavstva Evropske

Unije, aktuelno stanje tehničkog zakonodavstva u Srbiji sa težištem na četiri osnovna
zakona iz domena infrastrukture kvaliteta i dve komponente infrastukture kvaliteta –
standardizaciju i metrologiju na međunarodnom i nacionalnom nivou. Oblikovana građa je
prilagođena potrebama studijskog programa Inženjerski menadžment na Fakultetu za
menadžment Univerziteta SINGIDUNUM u Beogradu. Predviđena je da bude osnovni
udžbenik predmeta Standardizacija i Metrologija. Takođe, knjiga može biti od pomoći
studentima master programa Inženjerski menadžment, kao i istraživačima i inženjerima pri
praktičnom radu u nizu poslova u privredi. Knjiga može da se koristi i na ostalim
visokoškolskim ustanovama za predmete koji imaju sličan sadržaj.
U okviru dvadesetčetiri poglavlja prezentuju se osnove standardizacije i metrologije, dve

od četiri ključnih komponenti infrastrukture kvaliteta. Prvi deo knjige, zaključno sa
dvanaestim poglavljem odnosi se na standardizaciju i obuhvata: istorijat i razvoj
standardizacije; osnovne pojmove koji se koriste u standardizaciji; sistem standardizacije,
III
osnovne principe i ciljeve standardizacije; klasifikaciju standarda na međunarodnom i

nacionalnom nivou; značaj i primenu standarda u procesu dokazivanja usaglašenosti
proizvoda; strukturu i delokrug međunarodnih, regionalnih (evropskih) i nacionalnih
organizacija za standardizaciju, sa posebnim osvrtom na srpsku standardizaciju i ulogu
Instituta za standardizaciju Srbije; evropske harmonizovene standarde koji se odnose na
direktive starog i novog pristupa; standarde iz oblasti sistema menadžmenta i ocenjivanja
usaglašenosti, kao i propise i standarde koji se odnose na motorna vozila i homologaciju.
Poglavlja od trinaest do dvadesetčetiri odnose se na matrologiju i obuhvataju: značaj i

podelu metrologije; termine i definicije koji se najčešće koriste u metrologiji; zakonodavstvo
Evropske Unije koje se odnosi na merila i direktive koje se odnose na merila; merne jedinice
koje se koriste na međunarodnom i nacionalnom nivou i Međunarodni sistem (SI) mernih
jedinica; detaljni opis etalona, merila, procesa merenja, sledivosti merenja i merne
nesigurnosti; strukturu i delokrug ključnih međunarodnih, regionalnih i nacionalnih
metroloških organizacija; organizaciju poslova metrologije u Srbiji sa posebnim osvrtom na
delokrug rada i aktivnosti Direkcije za mere i dragocene metale; uticaj merenja na kvalitet
sa primerima iz različitih oblasti primene metrologije, kao što su industrija, energetika,
bezbednost hrane, zdravstvo, zaštita životne sredine i zakonska metrologija.
Autori se ovim putem zahvaljuju velikom broju istraživača iz instituta, nacionalnih

organizacija za standardizaciju i metrologiju i fakulteta na višegodišnjo saradnjij, čiji su
rezultati doprineli kvalitetu predmetne materije.
Autori upućuju posebnu zahvalnost recenzentima dr Radivoju Mitroviću, redovnom

profesoru Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i dr Draganu Cvetkoviću,
vanrednom profesoru Fakulteta za inženjerski menadžment Univerziteta „Singidunum“ u
Beogradu, za podršku i korisne sugestije.
Beograd, septembar 2011. godine Autori
IV
SADRŽAJ
1. UVOD 1
2. INFRASTRUKTURA KVALITETA 5
2.1. Razvoj nacionalne infrastrukture kvaliteta 12
2.2. Osnovni pojmovi, definicije i skraćenice 15
3. OSNOVI STANDARDIZACIJE 21
3.1. Istorijat standardizacije 21
3.2. Opšti pojmovi i definicije 22
3.3. Sistem standardizacije 24
3.4. Ciljevi standardizacije 25
3.5. Osnovni principi standardizacije 25
3.6. Oblici standardizacije 26
3.7. Podela standarda 26
3.8. Opšti postupak izrade standarda 27
4. KLASIFIKACIJA STANDARDA 29
4.1. Međunarodna klasifikacija standarda 29
4.2. Nacionalna klasifikacija standarda 32
4.3. Pozivanje na standarde 34
5. ZNAČAJ I KORISTI OD PRIMENE STANDARDA 36
5.1. Standardi u procesu dokazivanja usaglašenosti proizvoda 37
6. MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU 40
6.1. MEĐUNARODNA ORGANIZACIJA ZA STANDARDIZACIJU – ISO 41
6.1.1. Organi i struktura ISO 42
6.1.2. Izrada međunarodnih standarda 46
6.1.3. Nalaženje ISO standarda 49
6.2. MEĐUNARODNA ELEKTROTEHNIČKA KOMISIJA – IEC 52
6.2.1. Organizacija rada 52
6.2.2. IEC publikacije 54
6.3. MEĐUNARODNA AGENCIJA ZA TELEKOMUNIKACIJE – ITU 56
6.4. DRUGE MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU 57
6.4.1. Organizaciona struktura Codex Alimentarius 57
6.4.2. Razvijanje Codex standarda 58
7. REGIONALNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU 60
7.1. EVROPSKI KOMITET ZA STANDARDIZACIJU – CEN 62
7.1.1. Delatnost i organizacija rada 62
7.1.2. Proces izrade EN standarda 64
7.1.3. Pretraga EN standarda 68
7.2. EVROPSKI KOMITET ZA STANDARDIZACIJU
U ELEKTROTEHNICI – CENELEC 70
7.2.1. Delatnost i rezultati CENELEC 70
7.2.2. Devet uslova za članstvo u CEN/CENELEC 72
V
7.3. EVROPSKI INSTITUT ZA STANDARDIZACIJU

U TELEKOMUNIKACIJAMA – ETSI 74
8. SARADNJA ORGANIZACIJA ZA STANDARDIZACIJU 75
9. NACIONALNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU 78
9.1. SRPSKA STANDARDIZACIJA 78
9.1.1. Nacionalna zakonska regulativa i pravila standardizacije 79
9.1.2. Organi i stručna tela Instituta za standardizaciju Srbije 82
9.1.3. Unutrašnja organizacija Instituta 78
9.1.4. Donošenja srpskih standarda i srodnih dokumenata 90
10. EVROPSKI STANDARDI DIREKTIVA NOVOG I GLOBALNOG PRISTUPA 100
10.1. Harmonizovani standardi 101
11. STANDARDI IZ OBLASTI SISTEMA MENADŽMENTA
I OCENJIVANJA USAGLAŠENOSTI 108
11.1. Tehnički komitet ISO/TC 176 108
11.2. Zajednički tehnički komitet ISO/IEC JTC 1 112
11.3. Tehnički komitet COPOLCO 114
11.4. Tehnički komitet CASCO 115
12. PROPISI IZ OBLASTI MOTORNIH VOZILA 119
12.1. Homologacija vozila 119
12.2. UN ECE Pravilnici 119
12.3. Direktive EU za vozila 123
12.4. Homologacija vozila u Srbiji 126
13. ZNAČAJ I PODELA METROLOGIJE 135
13.1. Značaj razvoja metrologije u pojedinim oblastima 135
13.2. Podela metrologije 137
13.3. Zakonodavstvo Evropske Unije za merila 139
13.4. Termini i definicije iz metrologije 140
14. MERNE JEDINICE 143
14.1. Osnovne jedinice SI 145
14.2. Definicije osnovnih jedinica SI 146
14.3. Izvedene jedinice SI 147
14.4. Druge izvedene jedinice SI 149
14.5. Decimalni umnošci i delovi mernih jedinica 153
14.6. Druge jedinice iz Uredbi o zakonskim mernim jedinicama 154
14.7. Pravila upotrebe i pisanja mernih jedinica fizičkih veličina 156
15. ETALONI 158
15.1. Podela etalona 160
15.2. Oblasti, podoblasti i važni etaloni 162
16. MERILA 167
16.1. Podela merila 167
16.2. Svojstva merila 172
16.2.1. Opšta svojstva merila 173
16.2.2. Uslovi rada merila 175
16.2.3. Tačnost i greške merila 176
VI
17. MERENJE 177

17.1. Metode merenja 178
17.2. Podela metoda merenja 180
17.3. Greške merenja 181
18. SLEDIVOST MERENJA 183
18.1. Značaj sledivosti 186
18.2. Nivoi u lancu sledivosti 188
18.3. Merna opremu za koju mora biti ostvarena sledivost 190
18.4. Načini ostvarivanja sledivosti 190
18.5. Etaloniranje – postupak kojim se ostvaruje sledivost 191
19. MERNA NESIGURNOST 193
19.1. Zahtevi standarda SRPS ISO/IEC 17025 194
19.2. Razlika između greške merenja i merne nesigurnosti 195
19.3. Pojam merne nesigurnosti 196
19.4. Određivanje merne nesigurnosti 198
19.5. Izvori (uzroci) nastajanja merne nensigurnosti 199
19.6. Procena merne nesigurnosti 203
19.7. Modelovanje merenja 204
19.8. Izračunavanje standardne merne nesigurnosti 205
19.9. Određivanje kombinovane standardne merne nesigurnosti 210
19.10. Budžet merne nesigurnosti 210
19.11. Određivanje proširene merne nesigurnosti 211
19.12. Sumarna procedura za procenu merne nesigurnosti 212
20. MEĐUNARODNE I REGIONALNE METROLOŠKE ORGANIZACIJE 214
20.1. METARSKA KONVENCIJA 214
20.1.1. Organi i struktura metarske konvencije 215
20.1.2. Priznavanje etalona i aranžmani o međusobnom priznavanju 220
20.2. MEĐUNARODNA ORGANIZACIJA
ZA ZAKONSKU MERTOLOGIJU – OIML 223
20.2.1. Organi međunarodne organizacije za zakonsku metrologiju 224
20.2.2. OIML dokumenti i aranžmani o međusobnom prihvatanju 226
20.3. MEĐUNARODNA METROLOŠKA SARADNJA 227
21. REGIONALNE METROLOŠKE ORGANIZACIJE 229
21.1. EVROPSKO UDRUŽENJE NACIONALNIH
METROLOŠKIH INSTITUTA – EURAMET 229
21.2. EVROPSKA SARADNJA U ZAKONSKOJ METROLOGIJI – WELMEC 231
21.3. DRUGE REGIONALNE ORGANIZACIJE 234
22. NACIONALNE METROLOŠKE ORGANIZACIJE 236
22.1. ORGANIZACIJA POSLOVA METROLOGIJE U SRBIJI 236
22.1.1. Istorija razvoja metrologije u Srbiji 241
22.1.2. Nacionalna zakonska regulativa i metrološki propisi 244
22.1.3. Nacionalne laboratorije Direkcije za mere i dragocene metale 248
22.1.4. Međunarodne aktivnosti Direkcija za mere i dragocene metale 264
VII
23. EVROPSKO TEHNIČKO ZAKONODAVSTVO IZ OBLASTI METROLOGIJE 267

23.1. OSNOVNE POSTAVKE DIREKTIVE O MERNIM INSTRUMENTIMA (MID) 268
23.1.1. Delokrug, struktura i sadržaj 269
23.1.2. Osnovni zahtevi 271
23.1.3. Osnovni podaci o merilima i mernim veličinama 274
24. UTICAJ MERENJA NA KVALITET 282
24.1. ZAHTEVI STANDARDA 283
24.1.1. Etaloniranje, verifikacija i metrološko potvrđivanje 287
24.1.2. Metrološki aspekti potvrđivanja kompetentnosti tela
za ocenjivanje usaglašenosti 290
24.2. UTICAJ MERENJA – PRIMERI 293
24.2.1. Prirodni gas – merenje zapremine i energetske vrednosti gasa 293
24.2.2. Dijaliza - tačna merenja poboljšavaju
kvalitet života i smanjuju troškove u zdravstvu 296
24.2.3. Đubrivo - godišnje uštede preciznim merenjima 297
24.2.4. Avio industrija - poboljšano praćenje termičke obrade
komponenata mlaznog motora aviona 297
24.2.5. Nano čestice - merenje nano čestica za zaštitu
životne sredine i zdravlja 298
LITERATURA 300
VIII
1. UVOD
Pedesetih godina prošlog veka, Sporazumom iz Rima (1957), osnovana je Evropska

ekonomska zajednica (EEZ) sa 6 država članica. Sporazumom o osnivanju tržište
zajednice definisano je kao područje bez unutrašnjih granica, na kojem je obezbeđen
slobodan protok robe, usluga, ljudi i kapitala, bez kontrole na granicama i bez
plaćanja carine. Međutim, za ovo je trebalo vremena da bi se uklonile sve prepreke
trgovini, što je postignuto 1992. godine Sporazumom o osnivanju Evropske Unije
(Mastriht) i uspostavljeno je jedinstveno tržište kako se i danas naziva. Jedinstveno
tržište je evropski ekonomski prostor u kome roba, usluge, kapital i radna snaga mogu
slobodno da se kreću. Slobodan protok roba, usluga, ljudi i kapitala (često se naziva
„četiri slobode“) je jedan od temeljnih postulata jedinstvenog unutrašnjeg tržišta
Evropske Unije (EU), koji omogućava potrošačima znatno veću ponudu i podstiče
konkurentnost. Proširenje Evropske Unije, do sada je bilo nekoliko puta, danas EU ima
27 država članica.
U postupku izgradnje jedinstvenog tržišta kao jedne od osnovnih vrednosti Evropske

Unije, smetnju su predstavljali različiti tehnički zahtevi za proizvode od strane pojedinih
država članica. Zbog toga je u okviru EU postignut dogovor o zajedničkom postavljanju
detaljnih tehničkih zahteva za pojedine grupe proizvoda. Ovakav način
harmonizovanog detaljnog regulisanja tehničkih zahteva za određene grupe proizvoda
naziva se tradicionalni ili Stari pristup tehničkom zakonodavstvu. Direktive Starog
pristupa – sektorsko zakonodavstvo karakteriše: usko područje primene, oslanjanje na
obavezne standarde ili tehničke zahteve, takođe, zahtevaju tipsko odobrenje nadležnih
organa i često se menjaju. Na ovaj način regulisani su zahtevi za motorna vozila i
prikolice, farmaceutske proizvode, hemikalije, kozmetiku, prehrambene proizvode,
tekstil i staklo. Za ove proizvode važi pravilo da kada proizvođač ispuni sve propisane
zahteve i dobije odobrenje tipa u jednoj državi članici (po pravilu od strane državne
uprave), on može da prodaje odobreni tip proizvoda i u svim drugim državama
članicama EU.
U poslednjih dvadesetak godina intenzivirana je izgradnja zajedničke pravne

regulative Evropske Unije pod nazivom Community acquis tzv. komunitarno pravo,
odnosno evropske pravne tekovine, koja uključuje sve ugovore i zakonodavstvo EU,
deklaracije i rezolucije, međunarodne sporazume EU i praksu Suda EU. Poseban
segment obimnog evropskog zakonodavstva predstavlja tehničko zakonodavstvo sa
harmonizovanim procedurama u okviru direktiva zasnovanih na Novom i Globalnom
pristupu, koje imaju značajnu ulogu u podršci slobodnom protoku roba na unutrašnjem
tržištu EU. Zajednička karakterisitka ovih komplementarnih pristupa je da oni
ograničavaju intervenciju države na bitna pitanja, a prepuštaju poslovnom svetu i
privredi da slobodno izaberu način na koji će ispuniti obaveze prema društvu. Novi
način harmonizovanja propisa ne ulazi u detaljan opis tehničkih zahteva, kao što je to
bio slučaj kod Starog pristupa (harmonizovano detaljno regulisanje tehničkih zahteva
1
za određene grupe proizvoda), već se ograničava na propisivanje opštih

bezbednosnih zahteva za pojedine grupe proizvoda na nivou EU, koje su države
članice obavezne da prenesu u svoje nacionalno zakonodavstvo. Pojam harmonizacija
znači međusobno usklađivanje zakonodavstava država članica radi uklanjanja
prepreka slobodnom kretanju radne snage, roba, usluga i kapitala. Harmonizacija se
sastoji u tome da se obezbedi da u svim pitanjima iz nadležnosti EU propisi država
članica nameću slične obaveze građanima svih tih država, a minimum obaveza u svakoj
državi članici. Harmonizacija može da znači i koordinaciju tehničkih propisa država
članica, tako da se proizvodima i uslugama može slobodno trgovati u celoj EU. To
znači da države EU međusobno prihvataju pravila o bezbednosti proizvoda, zaštiti
životne sredine i zaštiti zdravlja ljudi, odnosno zaštiti javnog interesa /3,10,19,23/.
Novi pristup tehničkom zakonodavstvu, zasnovan je na tri osnovna principa:
1. Uklanjanju novih barijera u trgovini,

2. Uzajamnom priznavanju i
3. Harmonizaciji tehničkih propisa.
Rezolucija o Novom pristupu tehničkoj harmonizaciji i standardizaciji koju je Savet EU

doneo 1985. godine, definiše ove principe na sledeći način:
¾ Zakonska harmonizacija je ograničena na osnovne (bitne) zahteve;

¾ Samo proizvodi koji ispunjavaju osnovne zahteve mogu da se plasiraju na
tržište i puste u upotrebu;
¾ Tehničke specifikacije o usaglašenosti proizvoda sa osnovnim zahtevima
direktiva, date su u harmonizovanim standardima;
¾ Primena harmonizovanih ili drugih standarda ostaje dobrovoljna, i proizvođač
uvek može da primeni druge tehničke specifikacije radi ispunjavanja zahteva;
¾ Za proizvode izrađene u skladu sa harmonizovanim standardima važi
pretpostavka o usaglašenosti sa odgovarajućim osnovnim zahtevima
odgovarajuće direktive;
¾ Proizvođači mogu da odaberu jedan od direktivom predviđenih postupaka za
ocenjivanje usaglašenosti.
Novi pristup predstavlja tehničko zakonodavstvo (direktive) u kojoj je sadržaj

ograničen na osnovne (bitne) zahteve koje proizvod, prilikom plasiranja na tržište EU,
mora da ispuni. Proizvodu koji je zakonito plasiran na tržište jedne države članice
treba da bude dozvoljeno plasiranje na tržište ostalih država članica EU. Direktive
Novog pristupa uspešno promovišu ove principe i njihova primena u poslednjih 20
godina efikasno sprečava uspostavljanje barijera u trgovini i obezbeđuje odgovarajući
nivo tehničke bezbednosti proizvoda na tržištu. Ključni element Novog pristupa je
razvoj i primena sistema ocenjivanja usaglašenosti koji predstavlja postupak kojim se
dokazuje da su ispunjeni specifični zahtevi koji se odnose na proizvod, proces, sistem,
osobu ili organizaciju. Aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti podrazumevaju ispitivanje
2
proizvoda, etaloniranje merne opreme, kontrolisanje i sertifikaciju proizvoda i

sertifikaciju organizacija i osoba.
Rezolucija Saveta Evrope iz 1989. godine kojom je definisan Globalni pristup
sertifikaciji i ispitivanju razrađuje osnovne principe i definiše elemetne Politike
ocenjivanja usaglašenosti Evropske unije (European Policy on Conformity Assessment), a
to su:
o U okviru pravnog sistema Evropske Unije razvijen je konzistentan pristup za

ocenjivanje usaglašenosti proizvoda u različitim fazama razvoja proizvoda kroz
uspostavljanje modula za ocenjivanje usaglašenosti i kriterijuma za primenu
modula, tj. procedura za njihovu primenu i nanošenje CE oznake na proizvod, kao
potvrde da je proizvod bezbedan po ljude i životnu sredinu. CE oznaka je jedini
znak koji simbolizuje usaglašenost sa svim obavezama koje su nametnute
proizvođačima za proizvode, kako je to zahtevano direktivama Novog pristupa.
o Uspostavljena je opšta upotreba evropskih standarda koji se odnose na
obezbeđenje kvaliteta, izvedenim iz serije standarda EN ISO 9000, kao i na
zahteve koje moraju da ispune tela za ocenjivanje usaglašenosti prema seriji EN
45000 (ISO 17000).
o Dokazivanje kompetentnosti tela za ocenjivanje usaglašenosti obavlja se
postupkom akreditacije koju sprovodi nacionalno akreditaciono telo, imenovano od
strane nadležnih državnih organa. Akreditacija je zvanično priznanje kojim
nacionalni organ za akreditaciju posle sprovedenog postupka akreditacije
(akreditovanja), potvrđuje da organizacija ispunjava utvrđene zahteve i da je
kompetentna za obavljanje poslova ocenjivanja usgalašenosti, što obuhvata
ispitivanje, kontrolisanje i sertifikaciju proizvoda, sistema i osoba.
o U okviru Evropske Unije se promoviše uzajamno priznavanje rezultata ispitvanja i
sertifikacije proizvoda u oblasti neobavezne sertifikacije proizvoda.
o Planiraju se i realiziju programi za smanjivanje razlika u postojećoj infrastrukturi
kvaliteta pojedinih država članica EU – sistem standardizacije, metrologije,
akreditacije i ocenjivanja usaglašenosti (laboratorije za ispitivanje, kontrolna i
sertifikaciona tela).
o Trgovina sa trećim zemljama (van Evropske Unije) zasniva se na sporazumima o
uzajamnom priznavanju dokumenata o usaglašenosti, kooperaciji i programima
tehničke pomoći.
Jednostavnije rečeno, Globalni prstup deli ocenjivanje usaglašenosti proizvoda na

nekoliko modula, u zavisnosti od faze u razvoju proizvoda (konstrukcija, prototip,
serijska proizvodnja), tipa ocenjivanja usaglašenosti (dokumentovane kontrole,
odobrenje tipa, obezbeđenje kvaliteta) i osobe koja vrši ocenjivanje usaglašenosti
(proizvođač – “prva strana”, notifikovano telo – treća strana”).
Preuzimanje i primena celokupnog zakonodavstva EU su najveći izazovi sa kojima su

suočene države koje su podnele zahtev za pristupanje u EU. Od juna 1993. godine, sa
sastanka u Kopenhagenu, lideri EU postavili su tri kriterijuma, koje svaka država
kandidat mora da zadovolji pre nego što pristupi Evropskoj Uniji, i to:
3
1. Mora da ima stabilne institucije koje garantuju demokratiju, vladavinu prava,

ljudska prava i poštovanje manjina;
2. Mora da ima zdravu tržišnu privredu i
3. Mora da preuzme u celini pravne tekovine (zakonodavstvo) i da se obaveže
da će slediti ciljeve EU.
Evropska Unija zadržava pravo da odluči da li je država kandidat zadovoljila ove

kriterijume i kada je EU spremna da prihvati novog člana. Države kandidati moraju da
ojačaju svoju državnu upravu, a nacionalno zakonodavstvo i odgovarajuću
infrastrukturu kvaliteta usaglase sa propisima i standardima EU, naročito u oblastima
zaštite životne sredine, transporta, energije i telekomunikacija.
Sve države koje su pristupile EU, pored ostalog, usaglasile su svoje zakonodavstvo sa
evropskom tehničkom regulativom, što je bio jedan od preduslova članstva, a
istovremeno i bitan faktor pristupa najvećem regionalnom tržištu na svetu. Republika
Srbija je potpisala i ratifikovala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) i time se
obavezala na preduzimanje konkretnih akcija radi ispunjenja uslova koji su postavljeni
za članstvo u EU. Jedan od uslova je harmonizacija tehničkih standarda i tehničkih
propisa, odnosno tehničkog zakonodavstva naše zemlje sa tehničkim zakonodavstvom
EU i uklanjanje protivrečnih propisa. Harmonizacija tehničkog zakonodavstva
podrazumeva i njegovo sprovođenje u praksi, za šta je neophodno značajno
unapređenje odgovarajuće infrastrukture kvaliteta.
4
2. INFRASTRUKTURA KVALITETA
Globalizacija ekonomije i povećanje svesti potrošača doprineli su stvaranju novog

termina INFRASTRUKTURA KVALITETA. Proizvođači i potrošači svakodnevno se sreću sa
komponentama infrastrukture kvaliteta, a da pri tome toga nisu uvek svesni, što je i
očekivano, jer delovanje ovih komponenti obično nije vidljivo. Naime, u pozadini je
visok nivo opštih regulatornih uslova i tehničkih mogućnosti. Regulativu za osnivanje,
razvoj i svrsishodno delovanje institucija infrastrukture kvaliteta čine zakoni i propisi.
Slika 1.
Utikač odgovara utičnici, u niz modela kamera/fotoaparata odgovaraju iste

memorijske kartice (ranije isti film), na televizoru proizvedenom ko-zna-gde možete da
gledate program bilo gde u svetu (Slika 1) itd.
Infrastruktura kvaliteta je mazivo koje omogućava da se točkovi sveta okreću nevidljivo

ali nezamenljivo (Slika 2).
Uspostavljanje i razvoj infrastrukture kvaliteta predstavlja deo tehničke saradnje u

oblasti propisa i standarda, sa aspekta bezbednosti, zdravlja i zaštite životne sredine,
koji se odnose na trgovinu i razmenu usluga. Države su obavezne da izgrade efikasne
institucije integrisane u nacionalnu mrežu, koja mora biti usklađena sa međunarodnim
zahtevima i propisima za proizvode i procese, što omogućava jačanje trgovinske
sposobnosti i stvaranje mogućnosti pristupa različitim tržištima.
Infrastruktura kvaliteta obuhvata više komponenti, koje su blisko povezane i formiraju

mrežu, čije su logičke veze zasnovane na tehničkoj hijerarhiji, a koje zajedno čine
koherentni sistem i obezbeđuju bezbedan i pouzdan proizvod. Po definiciji Svetske
trgovinske organizacije (STO) infrastruktura kvaliteta je skup državnih i/ili privatnih
5
organizacija, uređenih odrgovarajućom regulativom, čije se delatnosti odnose na

izradu i donošenje standarda i izdavanja dokaza o usaglašenosti sa njima u svrhu:
• poboljšavanja podobnosti proizvoda/usluga, procesa i sistema za njihovu

predviđenu namenu,
• sprečavanja prepreka u trgovini i olakšavanja tehnološke saradnje.
Slika 2.
Infrastruktura kvaliteta zasnovana je na pet temeljnih komponenti, koje čine tzv.

Evropsku kuću kvaliteta (Slika 3.), a to su:
o Standardizacija,
o Akreditacija,
o Metrologija,
o Ocenjivanje usaglašenosti (ispitivanje, etaloniranje, kontrolisanje i sertifikacija),
o Kvalitet.
Komponente infrastrukture kvaliteta su međusobno, uzročno-posledično, povezane i deo

su sistema koji nabavljaču, korisniku ili državnom organu pruža odgovarajući dokaz da
proizvod, proces ili sistem ispunjavaju obavezne ili dobrovoljne zahteve i/ili
očekivanja. Poslove ovih oblasti obavljaju odvojene institucije, a infrastruktura kvaliteta
je put na kome one deluju zajedno, probleme i pitanja zajednički razmatraju i rešavaju
da bi obezbedili pouzdan i bezbedan proizvod i uslugu. Metrologija, standardi,
ispitivanje i upravljanje kvalitetom su važni za proizvode i proizvodne procese, iako
6
potrošači nisu uvek svesni toga. Ipak potrošači često koriste oznake kvaliteta sa
sertifikata na proizvodima kao smernice kada donose odluke o kupovini.
Slika 3. Evropska kuća kvaliteta
Harmonizacija nacionalnog tehničkog zakonodavstva i izgradnja odgovarajućih

institucija infrastrukture kvaliteta je proces koji traje nekoliko godina i najobimniji
zadatak države i privrede u procesu pridruživanja EU. S obzirom da je uspostavljana
adekvatna normativna i institucionalna osnova i da smo na putu priznavanja rezultata
ocenjivanja usaglašenosti, najveći deo budućeg posla je pred privrednim
organizacijama, koje moraju da primene zahteve EU na svojim proizvodima, uz
odgovarajuće dokaze i isprave usaglašenosti - izveštaje o ispitivanju i sertifikate (Slika
4).
Standardizacija na međunarodnom nivou ima višestruku pozitivnu ulogu u razvoju i

primeni postupaka ocenjivanja usaglašenosti - sprečava nastanak barijera u trgovini i
olakšava primenu procedura ocenjivanja usglašenosti izdavanjem tzv. harmonizovanih
standarda i tehničkih propisa prihvaćenih od svih zainteresovanih strana. Ovakav
trend standardizacije uslovio je potrebu nezavisne i odgovorne provere stručnih i
tehničkih kapaciteta organizacija za ocenjivanje usaglašenosti koja obezbeđuje
poverenje u rad i rezultate ovih organizacija. Tako je akreditacija postala efektivno i
efikasno sredstvo za obezbeđenje kompetentnosti, nezavisnosti i integriteta
organizacija za ocenjivanje usaglašenosti, što stvara poverenje svih zainteresovanih
strana (korisnika, države) u rezultate ispitivanja, kontrolisanja i sertifikacije proizvoda.
7
Akreditacija. Dokazivanje kompetentnosti tela za ocenjivanje usaglašenosti obavlja se

postupkom akreditacije koji sprovodi nacionalno akreditaciono telo, najčešće državni
organ imenovan od strane Vlade ili skupštine. Akreditacija je zvanično priznanje kojim
nacionalni organ za akreditaciju posle sprovedenog postupka akreditacije
(akreditovanja), potvrđuje da organizacija ispunjava utvrđene zahteve i da je
kompetentna za obavljanje poslova ocenjivanja usglašenosti, što obuhvata ispitivanje,
kontrolisanje i sertifikaciju proizvoda. Kompetencija je pokazana sposobnost da se
primene znanja i veština. Akreditacija je način za uspostavljanje poverenja na tržištu
proizvoda i usluga. Akt o akreditaciji je zvanični dokument, ili više dokumenata, u kome
je navedeno da je akreditacija dodeljena za određenu oblast.
Slika 4. Odnos standardizacije, metrologije, akreditacije, ocenjivanja usaglašenosti i

privrede
Primena usklađenih postupaka akreditacije obezbeđuje slične nivoe kompetentnosti

tela za ocenjivanje usaglašenosti u državama članicama EU i dobijanje uporedivih
rezultata, a time doprinosi, da u okviru različitih međunarodnih i regionalnih sporazuma
dođe do međusobnog priznavanja izveštaja i sertifikata. Akreditacija, kao
harmonizovani postupak koji se sprovodi u skladu sa standardom ISO/IEC 17011,
predstavlja efikasan način potvrđivanja i praćenja kompetentnosti tela za ocenjivanje
8
usaglašenosti od strane nezavisne i nepristrasne institucije, koju predstavlja nacionalno

akreditaciono telo. Ovakav način ocenjivanja, potvrđivanja i praćenja kompetentnosti
od nepristrasne i nezavisne ''treće strane'', koja i sama podleže ocenjivanju i praćenju
međunarodnih i regionalnih organizacija (kolegijalno ocenjivanje - ''peer evaluation''),
doprinosi izgradnji jedinstvene svetske mreže akreditacionih tela i postizanju visokog
nivoa poverenja svih učesnika na globalnom tržištu. Povezivanjem sistema akreditacije
u Srbiji sa evropskim i svetskim sistemima akreditacije obezbediće se prepoznavanje i
prihvatanje rezultata ocenjivanja usaglašenosti sprovedenog u Srbiji.
Metrologija. Precizno i pouzdano merenje je važan element tehničkog zakonodavstva

na nacionalnom i međunarodnom nivou. Nacionalna tela za metrologiju uspostavljaju i
vode metrološki sistem države i odgovorni su za razvoj i održavanje nacionalnih mernih
etalona u oblasti fizičkih i hemijskih veličina. Osnovni zadatak ovog tela je razvoj
naučne metrologije koja obezbeđuje sledivost merenja do međunarodnog nivoa kroz
nacionalne referentne standarde i pružanje ekspertskih usluga korisnicima metrološkog
sistema. Međunarodni sistem merenja zasniva se na sistemu mernih jedinica SI (Systeme
International d'Unites) koji je usvojen 1960. godine kao praktični sistem mernih jedinica
od strane General Conference on Weights and Measures (CGPM), kao najvišeg
međunarodnog tela za pitanja mernih jedinica. Sistem - SI sadrži sedam osnovnih
jedinica metar (dužina), kilogram (masa), sekunda (vreme), amper (električna struja),
kelvin (termodinamička temperatura), mol (količina materije) i kandela (intenzitet
osvetljenja), koje su međusobno nezavisne.
Ocenjivanje usaglašenosti. Ocenjivanje usaglašenosti predstavlja pokazivanje da su

ispunjeni specifični zahtevi koji se odnose na proizvod, proces, sistem, osobu ili telo.
Takođe, ocenjivanje usaglašenosti predstavlja proveru da li određeni proizvod,
materijal, usluga, sistem, proces ili osoba zadovoljavaju zahteve relevantnog
standarda ili specifikacije. Aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti podrazumevaju
ispitivanje, etaloniranje, kontrolisanje i sertifikaciju. Aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti
preko prve strane obavljaju osoba ili organizacija koje daju objekat. Aktivnosti
ocenjivanja usaglašenosti preko druge strane obavlja osoba ili organizacija koja je
kao korisnik zainteresovana za objekat. Aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti preko
treće strane obavljaju osoba ili telo koji su nezavisni od osobe ili organizacije koja
daje objekat, kao i od korisnika zainteresovanog za taj objekat.
Potrošač želi da proizvod bude podržan sertifikatom, koji garantuje da proizvod

zadovoljava određene zahteve, definisane propisom ili standardom. Ovo zahteva od
proizvođača da ima uspostavljen i sertifikovan sistem menadžmenta kvalitetom i da na
osnovu sprovedenog ocenjivanja usaglašenosti, od strane kompetentnog tela, dokaže
preko sertifikata, da njegov proizvod zadovoljava određene zahteve. Da bi se
obezbedio sertifikat, za koga je priznato da je usklađen sa međunarodnim
standardima, sertifikacija mora da sledi postojeće standarde i da joj prethodi
laboratorijsko ispitivanje u skladu sa prihvaćenim međunarodnim standardima. Da bi se
rezultatima ispitivanja verovalo, odnosno da su pouzdana i slediva do SI jedinica,
merna i ispitna oprema mora biti pravilno etalonirana, koju obezbeđuje metrologija.
Potvrdu tehničke kompetentnosti telima za ocenjivanje usaglašenosti i garanciju
9
poverenja u ceo proces svim zaineresovanim stranama donosi akreditaciono telo putem
akreditacije.
Nadzor nad tržištem. Tehnička regulativa može postići svoje ciljeve samo ako je
efektivno stavljena na snagu, stoga tržišni nadzor je veoma važan deo infrastrukture
kvaliteta. Tržišni nadzor znači sprovedene aktivnosti i preduzete mere sa strane
državnih organa u cilju postizanja usaglašenosti proizvoda sa propisanim zahtevima,
odnosno sprečavanja da proizvodi ugroze zdravlje, bezbednost ili drugi oblik javnog
interesa. Svrha tržišnog nadzora je da osigura usaglašenost sa odredbama određenih
direktiva širom jedinstvenog evropskog tržišta. Takođe, tržišni nadzor je važan za
interes privrednih organizacija, jer pomaže u eliminaciji nepoštene konkurencije.
Države članice moraju imenovati ili osnovati organe koji će biti odgovorni za nadzor
tržišta. Ovi organi treba da imaju potrebne resurse i ovlašćenja za svoje nadzorne
aktivnosti, zatim da garantuju tehničku stručnost i profesionalni integritet svojih
zaposlenih i deluju na nezavisan i nediskriminišući način.
Tri ključne zainteresovane strane za infrastrukturu kvaliteta su:
1. Tržište, odnosno korisnici i krajnji potrošači sa svojim potrebama i očekivanjima.

2. Nadležni državni organi, koji obavljaju nadzor nad tržištem u pogledu
očuvanja bezbednosti, zaštite zdravlja i životne sredine i
3. Organizacije za međunarodnu ili regionalnu trgovinsku saradnju, koje postavljaju
svoje zahteve u vezi sa infrastrukturom kvaliteta u odgovarajućim
trgovinskim sporazumima sa Svetskom trgovinskom organizacijom (STO), Evropskom
Unijom (EU) i slobodnoj trgovini sa susednim zemljama u regionu (CEFTA).
U savremenom pristupu organizaciji tehničkog zakonodavstva države preovladava

shvatanje da je nivo kvaliteta proizvoda i usluga posledica stanja u kome se nalazi
nacionalna infrastruktura kvaliteta /18,26/. Sporazumi o bilateralnoj i multilateralnoj
saradnji sve više upućuju i zahtevaju priznatu tehničku osposobljenost kroz ekvivalentne
infrastrukture kvaliteta. Tako na primer, u Sporazumu o tehničkim barijerama u trgovini
(TBT) Svetske trgovinske organizacije jasno se navodi da nadležni državni organi, koji
su osnovani i imenovani od strane Vlade, treba da obezbede prihvatanje procedura
za ocenjivanje usaglašenosti proizvoda zasnovanih na odgovarajućoj tehničkoj
osposobljenosti i verifikovanoj usaglašenosti kroz akreditaciju. Ovaj zahtev ne može da
bude ispunjen ako se ne uspostavi međunarodno priznata infrastruktura kvaliteta.
Nacionalne mreže moraju biti usklađene sa međunarodnim zahtevima. Nacionalne
infrastrukture kvaliteta koje su međunarodno priznate predstavljaju jezgro nacionalne
politike kvaliteta i mogu se primeniti na sve proizvode i sve parametre procesa. Prema
tome infrastruktura kvaliteta daje suštinski doprinos ekonomskom i socijalnom razvoju
zemlje.
Povezanost elemenata infrastrukture kvaliteta prikazana je na Slici 5. /18/, gde je

standardizacija (1) centralni element sistema za dokazivanje usaglašenosti proizvoda.
Sve počinje sa standardima - standardizacijom kao procesom u kome oni nastaju.
Kada se proizvod izradi radi podmirivanja potreba kupaca, potrebno je da se ispita
10
(3) u odgovarajućoj laboratoriji, pre stavljanja na tržište. Ispitivanjem karakteristika

proizvoda utvrđuje se njhova usaglašenost sa standardizovanim vrednostima –
kriterijumima, prema relevantnom jednom ili više standarda. Dobijeni rezultati sadržani
su u laboratorijskom Izveštaju o ispitivanju. Nadležni državni organ – nadzor tržišta (5)
ili tržište često zahteva dokaz o usaglašenosti tipa proizvoda i/ili samog proizvođača -
proizvodnog sistema organizacije u kome nastaje proizvod. Dokazi se obezbeđuju kod
sertifikacionih tela, koja u postupku sertifikacije ocenjuju usaglašenost (3) u odnosu na
relevantne standarde. Tela za ocenjivanje usaglašenosti su neutralna i nepristrasna ''
treća strana'', kako u odnosu na proizvođača ili državni organ - naručioca sertifikacije,
tako i u odnosu na kupca sertifikovanog proizvoda, odnosno korisnika proizvoda
sertifikovanog proizvođača. Sertifikat je dokument kao dokaz usaglašenosti predmeta
sertifikacije sa relevantnim standardom. Za sertifikaciju su potrebna nezavisna i
kompetentna ispitivanja karakteristika proizvoda, koja obavljaju laboratorije za
ispitivanje. Metrologija (2) je osnova na kojoj laboratorije za ipitivanje obezbeđuju
odgovarajuću tačnost i pouzdanost svoje merne opreme, radi sticanja odgovarajućeg
poverenja naručioca u izveštaj o ispitivanju. I metrologija se zasniva na uspostavljanju i
održavanju tačnosti, pouzdanosti i sledljivosti rezultata postignutih mernom opremom,
na relevantnim metrološkim standardima. Putem akreditacije (4) se ocenjuje i potvrđuje
tehnička i kadrovska kompetentnost laboratorija za ispitivanje i sertifikacionih i
kontrolnih tela, opet prema odgovarajućim standardima za ocenjivanje u postupku
akreditacije. Time se, takođe, postiže odgovarajuće poverenje u dokumenta
laboratorija i sertifkiacionih i kontrolnih tela, sa dokazima o ocenjivanju usaglašenosti
sa relevantnim zahtevima.
Slika 5.
11
2.1. Razvoj nacionalne infrastrukture kvaliteta
U zemljama koje se nalaze u procesu tranzicije Vlada uspostavlja nacionalne funkcije

standardizacije, metrologije, akreditacije i nadzora tržišta, pri odgovarajućem
ministarstvu, najčešće je to ministarstvo za industriju, odnosno za ekonomiju. Ovo su
državne funkcije, koje se kod većine zemalja u razvoju pokazuju najdelotvornijima
kada ih finansira državni budžet. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja (MERR),
Sektor za infrastrukturu kvaliteta zadužen je za sva horizontalna pitanja u oblasti
slobode kretanja robe. Rad sektora je usmeren ka unapređenju pravnog i
institucionalnog okvira za standardizaciju, akreditaciju, metrologiju, propisivanje
tehničkih zahteva i ocenjivanje usaglašenosti sa propisanim tehničkim zahtevima.
Usluge ocenjivanja usaglašenosti prepuštene su privatnom, industrijskom sektoru, pod
uslovom da su propisno akreditovane radi osiguranja stalne tehničke i kadrovske
kompetentnosti. Tako su ove usluge izložene uticaju tržišta i u konkurenciji velike
ponude, dobre su šanse da se njihova cena, uz očuvanje kvaliteta, spusti na nivo
poželjan za, uglavnom, ''slabašne'' nacionalne ekonomije zemalja u razvoju
/10,18,19,21,23,26,27/. Prednosti ovog modela infrastrukture kvaliteta su:
¾ jasna razlika između aktivnosti koje se finansiraju iz budžeta (standardizacija,

metrologija, akreditacija i nadzor tržišta) i aktivnosti koje se obavljaju u tržišnim
uslovima (ocenjivanje usaglašenosti), pri čemu se eleminišu skriveni sukobi interesa,
¾ institucije infrastrukture kvaliteta mogu na efektivan način da se usredsrede na svoj
delokrug rada, a istovremeno budu povezane u okviru MERRa, odnosno kontaktne
tačke (enquiry point),
¾ privreda i društvo mogu imati značajan uticaj na razvoj strategija i politika
državnih organa, preko predstavnika u skupštinama, upravnim odborima i stručnim
savetima.
Razvoj i jačanje postojeće infrastrukture kvaliteta u Republici Srbiji, a time i proces

harmonizacije nacionalnog tehničkog zakonodavstva sa tehničkim zakonodavstvom EU
započet je 2005. godine. Značajniji rezultati na usklađivanju ključnih institucija i
zakonskom uređenju poslova ocenjivanja usaglašenosti, ostvareni su u 2009. i 2010.
godini, kada je donet paket zakona iz područja infrastrukture kvaliteta, i to:
1. Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti proizvoda (

„Službeni Glasnik RS”, br 36/09 od 15. maja 2009. godine)
2. Zakon o standardizaciji („Službeni Glasnik RS”, br 36/09 od 15. maja 2009.
godine)
3. Zakon o metrologiji („Službeni Glasnik RS”, br 30/10 od 05. maja 2010. godine)
4. Zakon o akreditaciji („Službeni Glasnik RS”, br 73/10 od 12. oktobra 2010.
godine)
Stupanjem na snagu ova četiri zakona sa Zakonom o opštoj bezbednosti proizvoda

(„Službeni Glasnik RS”, br 41/09 od 29. maja 2009. godine), koji uređuje opštu
bezbednost proizvoda, uspostavljen je novi pravni i institucionalni okvir infrastrukture
12
kvaliteta u Republici Srbiji. Ovi zakoni usaglašeni su sa Sporazumom o tehničkim

preprekama trgovini (TBT) Svetske trgovinske organizacije, tehničkim zakonodavstvom
u EU, koji uključuje i novousvojeni zakonodavni paket o plasmanu robe na tržištu EU,
akreditaciji i tržišnom nadzoru (stupio na snagu 2010. godine). Stupanjem na snagu
zakona iz područja infrastrukture kvaliteta sprovedena je i odgovarajuća
transformacija nacionalnih institucija, prvenstveno u organizovanju, delokrugu rada i u
skladu sa harmonizovanim zakonodavstvom u njihovim oblastima.
Osnovni cilj Zakona o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti

proizvoda (ZOTZ) /29/ je da se na tržište stavljaju - isporučuju proizvodi koji su
usaglašeni sa tehničkim i drugim zahtevima, a pre svega bezbednosnim zahtevima, sve
radi zaštite osnovnih vrednosti društva koji predstavljaju javni interes. Nova tehnička
regulativa obezbeđuje:
o Visok nivo zaštite života, zdravlja i bezbednosti ljudi, životinja i biljaka, zaštite
životne sredine, zaštite potrošača i drugih korisnika, zaštite imovine i zaštite ostalih
javnih interesa.
o Pravni okvir za propisivanje tehničkih zahteva kojima se neće stvarati nepotrebne
prepreke u trgovini.
Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti predstavlja

osnov za efikasno transponovanje evropskih tehničkih direktiva Novog i Starog
pristupa, ali ujedno i osnov za donošenje nacionalnih tehničkih propisa za proizvode
koji nisu obuhvaćeni harmonizovanim aktima na nivou EU. Zakon uređuje:
9 propisivanje tehničkih zahteva za proizvode,

9 donošenje tehničkih propisa,
9 ocenjivanje usaglašenosti proizvoda sa propisanim zahtevima,
9 imenovanje i ovlašćivanje tela za ocenjivanje usaglašenosti.
Stupanjem na snagu Zakona o standardizaciji /31/ obezbeđeni su uslovi za brže i

efikasnije usvajanje evropskih standarda. Standard je dokument utvrđen konsenzusom i
donet od priznatog tela, kojim se za opštu i vešekratnu upotrebu utvrđuju pravila,
smernice ili karakteristike za aktivnosti ili njihove rezultate radi postizanja optimalnog
nivoa utvrđenosti u određenoj oblasti. Standardi obezbeđuju željene karakteristike
proizvoda i usluga uključujući kvalitet, bezbednost, pouzdanost i efikasnost, takođe,
standardi:
- doporinose da razvoj, proizvodnja i plasman proizvoda i usluga bude efikasan,

siguran i jednostavan;
- obebeđuju tehničku osnovu za donošenje zakonskih propisa;
- obezbeđuju razmenu tehnologija, dobre proizvođačke prakse i inovacija;
- podstiču trgovinu između država;
- obezbeđuju sigurnost i bezbednost potrošača.
13
Zakon o standardizaciji izrađen je u skladu sa devet uslova Evropskog komiteta za

standardizaciju (CEN) i Evropskog komiteta za standardizaciju u oblasti elektrotehnike
(CENELEC), koje će Republika Srbija i Institut za standardizaciju Srbije morati da ispune
da bi ISS postao njihov punopravni član. U procesu pripreme Republike Srbije za
članstvo u EU i harmonizacije tehničkog zakonodavstva sa propisima EU, standardi
predstavljaju značajan instrument za ispunjenje osnovnih zahteva evropskog tehničkog
zakonodavstva. Države kandidati imaju izričitu obavezu da, u periodu priprema za
članstvo, usklade svoje tehničko zakonodavstvo sa tehničkim zakonodavstvom Evropske
Unije i prenesu u nacionalnu standardizaciju najmanje 80% od preko 24.500 evropskih
standarda, od toga 4.500 harmonizovanih standarda. Prema podacima Instituta za
standardizaciju Srbije do polovine 2011. godine preuzeto je preko 50% evropskih
standarda.
Zakon o akreditaciji /32/ unapređuje ulogu akreditacije u osavremenjavanju

nacionalnog tehničkog zakonodavstva, kojim će se izvršiti usaglašavanje sa pravilima
Sporazuma o tehničkim preprekama u trgovini (TBT) i sa zakonodavstvom EU. Zakon o
akreditaciji daje mogućnosti da Akreditaciono telo Srbije - ATS, kada ispuni ostale
postavljene uslove, stekne status punopravnog člana u Evropskoj kooperaciji za
akreditaciju (EA), što je jedan od preduslova za priključenje Republike Srbije Evropskoj
Uniji. EA je odgovorna za sistem kolegijalnog ocenjivanja i utvrđivanje ekvivalentnosti
pouzdanosti nacionalnih sistema akreditacije u skladu sa zahtevima standarda ISO/IEC
17000 i regulative EU.
Zakon o akreditaciji posredno će doprineti jačanju konkurentnosti srpske privrede i

olakšati plasman naših proizvoda i usluga, kako na domaćem, tako i na stranom tržištu.
Akreditacijom se utvrđuje kompetentnost organizacije za obavljanje poslova
ocenjivanja usaglašenosti, i to: ispitivanja, kontrolisanja, sertifikacije proizvoda i
procesa, sertifikacije sistema menadžmenta i sertifikacije stručnih lica. Akreditaciono
telo Srbije - ATS obavlja sledeće poslove:
9 utvrđuje kompetentnost organizacija za obavljanje poslova ocenjivanja

usaglašenosti,
9 učestvuje u radu evropskih i međunarodnih organizacija za akreditaciju,
9 vodi registar akreditovanih organizacija.
Zakon o metrologiji /30/ omogućava harmonizaciju propisa u oblasti zakonske

metrologije sa preporukama Međunarodne organizacije za zakonsku metrologiju
(OIML), kao i ispunjavanje zahteva za članstvo Srbije u STO i EU. Zakon omogućava
jedinstveno merenje u Republici Srbiji, kroz obezbeđivanje tačnih i usklađenih merila i
mernih jedinica sa međunarodno utvrđenim merilima i Međunarodnim sistemom jedinica
(SI), kao i obezbeđivanje sledivosti etalona Republike Srbije do međunarodnih etalona.
Sektor za infrastrukturu kvaliteta MERRa nadležan je za kreiranje strategije i politike u
oblasti metrologije, a Direkcija za mere i dragocene metale (DMDM) za njeno
sprovođenje, kao nacionalna metrološka institucija. Precizno i pouzdano merenje je
važan element tehničkog zakonodavstva na nacionalnom i međunarodnom nivou.
Nacionalna tela za metrologiju uspostavljaju i vode metrološki sistem države i
14
odgovorni su za razvoj i održavanje nacionalnih mernih etalona u oblasti fizičkih i

hemijskih veličina. Osnovni zadatak ovog tela je razvoj naučne metrologije koja
obezbeđuje sledivost merenja do međunarodnog nivoa kroz nacionalne referentne
standarde i pružanje ekspertskih usluga korisnicima metrološkog sistema.
2.2. Osnovni pojmovi, definicije i skraćenice
Navedeni su samo osnovni pojmovi termina, definicija i skraćenica iz oblasti tehničkog

zakonodavstva, a koji se koriste u ovom udžbeniku u cilju boljeg razumevanja i
ovladavanja predmetnom problematikom. Za dodatne termine i definicije posebno se
preporučuje „Englesko-srpski rečnik termina u evropskim direktivama Novog i
Globalnog pristupa“ /4/, kao i međunarodni standardi.
Akreditaciono telo ili sistem – Nadležno telo ili mreža sektorskih tela koja vrše
akreditaciju. Ovo telo mora proisteći iz Vlade.
Akreditacija je zvanično priznanje kojim nacionalni organ za akreditaciju posle
sprovedenog postupka akreditacije (akreditovanja), potvrđuje da organizacija
ispunjava utvrđene zahteve i da je kompetentna za obavljanje poslova ocenjivanja
usglašenosti.
Bezbednost – Nepostojanje neprihvatljivog rizika ili štete. U standardizaciji
bezbednost proizvoda je postizanje najpogodnijeg odnosa između brojnih faktora,
uključujući ljudsko ponašanje, radi smanjivanja rizika po ljude i imovinu do prihvatljivog
nivoa (nivo bezbednosti).
CE oznaka – CE oznaka je jedini znak koji simbolizuje usaglašenost sa svim
obavezama koje su nametnute proizvođačima za proizvode, kako je to zahtevano
direktivama, koje se primenjuju za postavljanje ove oznake.
CEN – Evropski komitet za standardizaciju je osnovan 1961. godine od strane tela za
nacionalne standarde u zemljama Evropske ekonomske zajednice i EFTA-e.
CEN doprinosi ciljevima Evropske unije i Evropskom ekonomskom prostoru pomoću
dobrovoljnih tehničkih standarda koji promovišu slobodnu trgovinu i bezbednost
radnika.
CENELEC – Evropski komitet za standardizaciju u elektrotehnici.
Kompetentnost je pokazana sposobnost da se primeni znanje i veština.
Kontrolno telo – Telo koje vrši kontrolisanje (inspekciju). Može da vrši proveru u toku
upotrebe (korišćenja) ili u toku proizvodnje kao što to čini ovlašćeno (prijavljeno) telo.
Konsenzus načelna saglasnost o bilo kom značajnom pitanju, postignuta tako da se
uzmu u obzir stanovišta svih zainteresovanih strana i da se usaglase svi suprotstavljeni
stavovi, pri čemu se pod konsenzusom ne podrazumeva jednoglasnost u donošenju
standarda
Infrastruktura kvaliteta obuhvata veći broj komponenti koje zajedno čine koherentni
sistem i obezbeđuju bezbedan i pouzdan proizvod.
Sertifikacija – Postupak kojim treća strana daje pisano uverenje da je proizvod, proces
ili usluga usaglašen sa određenim zahtevima.
Ocenjivanja usaglašenosti predstavlja postupak kojim se dokazuje da su ispunjeni
specifični zahtevi koji se odnose na proizvod, proces, sistem, osobu ili organizaciju.
15
Ocenjivanje usaglašenosti je svaka aktivnost kojom se posredno ili neposredno

utvrđuje da li su ispunjeni određeni zahtevi.
Telo za ocenjivanje usaglašenosti – Telo, različito od tela za akreditaciju, koje vrši
ocenjivanje usaglašenosti. To može biti laboratorija za kalibraciju, kontrolno telo
(inspekcija), telo sa sertifikaciju proizvoda, sertifikovanje sistema menadžmenta i telo
za sertifikovanje osoblja. Poseban termin – akreditaciono telo, treba razlikovati od
tela za ocenu usaglašenosti koja mogu biti akreditovana. Akreditaciono telo nije i telo
za ocenu usaglašenosti
Pretpostavka o usaglašenosti – Usaglašenost sa ključnim zahtevima za bezbednost i
odgovarajućim direktivama. Usaglašenost sa nacionalnim standardom koji prenosi
harmonizovani standard, čija je referenca bila objavljena, podrazumeva predpostavku
o usaglašenosti sa ključnim zahtevima u direktivama Novog pristupa koje se primenjuju.
Primena harmonizovanih standarda koji daju pretpostavku o usaglašenosti, ostaje
dobrovoljna u oblasti direktiva Novog pristupa. Tako, proizvod može biti direktno
proizveden na bazi ključnih zahteva.
Imenovanje (tela za usaglašenosti ili akreditacionih tela) – Imenovanje tela za ocenu
usaglašenosti od strane organa vlade (ili od strane akreditacionog tela), da deluje u
ime tog organa u odnosu na konkretne aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti.
Direktive – Direktive Novog pristupa približavaju zakone država članica radi
uklanjanja prepreka u trgovini. S obzirom da su direktive Novog pristupa direktive
potpune harmonizacije, države članice moraju ukloniti sve kontradiktorne zakone.
Nadalje, državama članicama, kao opšte pravilo, nije dozvoljeno da zadržavaju ili
uvode strožije mere od onih koje su predviđene u direktivi.
EA – Evropska saradnja za akreditaciju
EC deklaracija o usaglašenosti – Proizvođač ili ovlašćeni predstavnik koji je osnovan
na teritoriji Zajednice mora da sačini tekst EC deklaracije o usaglašenosti kao deo
procedure za ocenu usaglašenosti koja je predviđena za tu svrhu u direktivama Novog
pristupa. EC deklaracija o usaglašenosti treba da sadrži sve relevantne informacije
kojima će se identifikovati direktive na osnovu kojih je ona izdata, kao i informacije o
proizvođaču, ovlašćenom predstavniku, ovlašćenom (notifikovanom) telu ako se može
primeniti i kada je potrebno, pozivanje na harmonizovane standarde ili druga
normativna dokumenta.
EC sertifikat o ispitivanju (pregled) tipa – Modul B (Globalni pristup)
Prijavljeno telo mora da ustanovi i potvrdi da je uzorak reprezentativan za
posmatrane proizvode usaglašen sa svim odredbama međunarodnih propisa koji se na
njega primenjuju.
EFTA – Evropska asocijacija za slobodnu trgovinu je međunarodna organizacija koja
promoviše inegraciju slobodne trgovine i ekonomske integracije. Njena četiri člana su:
Island, Lihtenštajn, Norveška i Švajcarska.
ETSI – Evropski institut za standarde u telekomunikacijama
Evropska komisija – Politički nezavisna kolegijalna institucija koja otelotvoruje i štiti
opšte interese Evropske Unije. Njeno bitno isključivo pravo inicijative u oblasti
zakonodavstva čini je pogonskom snagom evropske integracije. Ona priprema i zatim
primenjuje zakonske instrumente koje usvajaju Savet i Evropska skupština u vezi sa
politikama EU. Komisija takođe ima pravo da sprovodi, upravlja i kontroliše. Ona je
16
odgovorna za planiranje i sprovođenje zajedničkih politika, izvršenje budžeta i

upravljanje programima EU.
Evropski standard – EN standard usvojen od strane CEN/CENELEC koji nosi sa sobom
obavezu da se primenjuje kao istovetni nacionalni standard, a isto tako da se povuku
sporni nacionalni standardi.
Evropska Unija – Rimski Sporazum iz 1957. koji je postavio temelje za Evropsku
Zajednicu (EZ) bio je glavni stub u procesu integracije Zapadne Evrope. Stremio je
stalnom približavanju i ujedinjenju naroda Evrope i postavio osnove zajedničkog tržišta
i ekonomsku i monetarnu uniju. Primena zajedničke trgovinske politike bila je istorijski
gledano, u centru prvobitnog plana, a dovela je do osnivanja Evropske unije 1992.
godine nadograđujući se na uspeh EZ. Evropski lideri su potpisali Sporazum u Mastrihtu
kojim je osnovana EU. Evropska Unija se sastoji od tri stuba: Evropske zajednice (prvi
stub), zajedničke spoljne i bezbednosne politike (drugi stub) i saradnje u oblasti
pravosuđa i unutrašnjih poslova (treći stub). Pitanja – koja potpadaju pod drugi i treći
stub vode institucije Zajednice (Evropski savet, Savet, Komisija, Skupština Evrope itd.)
ali se primenjuju postupci dogovaranja između vlada.
Globalni pristup – Rezolucija Saveta iz 1989.godine o Globalnom pristupu
sertifikacije i ispitivanju objavljuje sledeće vodeće principe politike Zajednice u oblasti
ocene usaglašenosti. U zakonodavstvu Evropske Unije stvoren je konzistentan pristup
razvojem modula za različite faze postupaka za ocenu usaglašenosti, uspostavljanjem
kriterijuma za upotrebu ovih procedura za imenovanje tela koja vrše te postupke i za
primenu CE označavanja. Uspostavljena je opšta upotreba evropskih standarda koji se
odnose na obezbeđenje kvaliteta (serija EN ISO 9000) i na zahteve koje moraju da
ispune tela za ocenjivanje usaglašenosti koja rade na obezbeđenju kaliteta (serije EN
45000). Uspostavljanje sistema za akreditaciju i korišćenje tehnika međusobne
komparacije promoviše se u državama članicama i na nivou EU. Razlike postojećih
infrastruktura kvaliteta (kao što su sistemi etaloniranja i metrologije, laboratorije za
ispitivanje, sertifikaciona i kontrolna tela i tela za akreditaciju) između država članica i
između induststrijskih sektora su minimizirane pomoću programa.
Globalizacija ekonomije je rezultat širenja protoka roba, usluga, kapitala, tehnologija
i ljudi u celom svetu, koju pokreće razvoj i širenje informaciono-komunikacionih
tehnologija i internet. Kada se poslovi razvijaju globalno, tada i propisi i standardi
moraju biti uspostavljeni globalno.
Harmonizacija (nacionalnih standarda) sprečavanje ili uklanjanje razlika u tehničkom
sadržaju standarda koji imaju isti predmet i područje primene, posebno onih razlika
koje mogu da predstavljaju prepreke trgovini.
Harmonizovani standardi – Harmonizovani standardi su evropski standardi koji su
usvojeni od strane evropskiih organizacija za standarde, pripremljeni u skladu sa
Opštim uputstvima dogovorenim između Komisije i evropskih organizacija za standarde
i prema odredbi koju je izdala Komisija, nakon konsultacija sa državama članicama.
Harmonizovani standardi, u smislu Novog pristupa, smatraće se važećim kada evropske
organizacije za standarde formalno podnose Komisiji – evropske standarde izrađene
ili identifikovane u skladu sa njihovim ovlašćenjem.
ILAC – Međunarodna saradnja laboratorija za akreditaciju
Međunarodni standard – Standard koji je usvojen od strane međunarodne
organizacije za standardizaciju / standarde i javno objavljen.
17
ISO – Međunarodna organizacija za standardizaciju je organizacija nadležna za

promociju razvoja međunarodnih standarda.
Ispitivanje – Tehnička operacija koja se sastoji od određivanja jedne ili više
karakteristika određenog proizvoda, procesa ili usluge prema određenom postupku.
MRA – Sporazumi o međusobnom priznavanju su sporazumi o međusobnom
priznavanju ocene usaglašenosti za propisima za regulisane proizvode. Putem ovakvih
sporazuma svakoj strani se daje ovlašćenje da vrši ispitivanje i sertifikaciju proizvoda
prema propisanim zahtevima druge strane, na sopstvenoj teritoriji pre izvoza.
Svaka strana priznaje rezultate ispitivanja; sertifikate i potvrde koje izdaju unapred
dogovorom određena tela za ocenu usaglašenosti druge strane, a proizvodi se mogu
izvoziti i plasirati na tržište druge strane bez preduzimanja dodatnih postupaka
MRA nastoje da olakšaju trgovanje, dok su zaštita i životna sredina stvar svake strane.
Svaka strana iz ovog sporazuma ima pravo da odredi sopstvenu zaštitu potrošača,
standarde koji se odnose na životnu sredinu ili da donese druge propise na bilo kom
nivou kako smatra da to treba, sve dok su oni u skladu sa međunarodnim obavezama.
Nadzor – Sistematsko ponavljanje aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti, kao osnov za
potvrđivanje valjanosti uverenja, koje je proisteklo kao rezultat sertifikacije.
NB – Ovlašćeno (prijavljeno) telo. Uloga ovlašćenog (prijavljenog) tela je da
obezbedi usluge za ocenu usaglašenosti prema uslovima uspostavljenim u direkivama
Novog pristupa kao podršku označavanju CE oznakom. To ustvari znači ocenu
usaglašenosti od strane proizvođača prema bitnim zahtevima navedenim u svakoj
direktivi. Ocena usaglašenosti može biti kontrola, obezbeđenje kvaliteta, pregled tipa
ili projekta ili kombinacija pomenutih aktivnosti. Ovlašćivanje (prijavljivanje) je proces u
kome država članica obaveštava Komisiju da telo ispunjava određene zahteve, kao što
su znanje, iskustvo, nezavisnost ili resursi za izvođenje poslova ocenjivanja
usaglašenosti. Komisija potom objavljuje u Službenom listu EU nazive prijavljenih tela.
Novi pristup – Direktive Novog pristupa se zasnivaju na sledećim principima:
Harmonizacija se ograničava na bitne zahteve. Samo proizvodi koji ispunjavaju bitne
zahteve mogu da se plasiraju na tržište i puste u eksploataciju.
Podrazumeva se da harmonizovani standardi, čiji su referentni brojevi objavljeni u
Službenom listu EU, a koji su preneti u nacionalne standarde, odgovaraju bitnim
zahtevima. Primena harmonizovanih standarda ili drugih tehničkih specifikacija je
dobrovoljna i proizvođači po slobodnoj volji biraju bilo koje tehničko rešenje koje
obezbeđuje usaglašenost sa ključnim zahtevima. Proizvođači mogu da biraju između
raznih postupaka ocene usaglašenosti koji stoje na raspolaganju.
Notifikacija (Ovlašćivanje, prijavljivanje) – Države članice prijavljuju Komisiji i telima
drugih država članica koja vrše prijavljivanje, prijavljeno telo, koje deluje na njihovoj
teritoriji. Član WTO (STO) mora da obavesti Savet STO za trgovinu uslugama o novim
zakonima i izmenama postojećih mera, tamo gde su izvršene konkretne izmene; druga
zemlja može da izjavi da su sprovedene izmene i da ih izloži u STO.
OJ (Službeni list EU) – Službeni list (Evropske Unije)
Proizvod – Rezultat procesa. Postoje četiri generičke (srodne) kategorije proizvoda i
to:
- usluge (npr. transport);
- softver (npr. kompjuterki program, rečnik),
- hardver (npr. motor, mehanički deo),
18
- procesni materijali (koji se koriste u procesu, mazivo i sl.).

Mnogi proizvodi obuhvataju elemente koji pripadaju raznim generičkim (srodnim)
proizvodnim kategorijama. Dominantni element određuje kategoriju proizvoda.
Rizik – Mogući stepen pojave opasnosti koja izaziva štetu i stepen ozbiljnosti štete.
SSP (Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju) – Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju
su oni o kojima se sve više pregovara sa zemljama zapadnog Balkana. Oni
omogućavaju odredbe šireg polja delovanja za politički dijalog, brojne oblasti za
saradnju, postepeno približavanje paketima zakona i propisa EU i stvaranje prostora
slobodne trgovine sa EU u oblasti roba i usluga.
Sistem menadžmenta kvalitetom – Sitem menadžmenta kojim se, sa stanovišta
kvaliteta, rukovodi i upravlja organizacijom.
Sistem ocenjivanja usaglašenosti – Sitem koga se treba pridržavati da bi se
pokazala usaglašenost sa bitnim zahtevima u svim tehničkim propisima koji se
primenjuju na konkretan proizvod.
Standard – Dokument, utvrđen konsenzusom i potvrđen od strane priznatog tela, koji
propisuje, za opštu i ponovljivu upotrebu, pravila, smernice ili karakteristike za
aktivnosti ili njihove rezultate koji imaju za cilj da postignu optimalan stepen uređenja u
datom kontekstu. Standardi treba da se zasnivaju na sigurnim rezultatima nauke,
tehnologije i iskustva i treba da imaju za cilj da promovišu optimalnu društvenu korist.
Stanje razvijenosti tehnike – Razvijeni stepen tehničke sposobnosti u datom vremenu
kada su u pitanju proizvodi, procesi i usluge koji se zasnivaju na relevantnim i
utvrđenim rezultatima nauke, tehnologije i iskustva.
Tehnički propis sadrži tehničke zahteve, neposredno, ili pozivanjem na standard,
tehničku specifikaciju ili uključuje sadržaje navedenih dokumenata.
TBT (Tehničke prepreke trgovini) – Tehničke prepreke trgovini (TBT) se odnose na
standarde proizvoda i usaglašenost. Njihov cilj je da obezbede da obavezni tehnički
propisi, dobrovoljni standardi i postupci za ocenjivanje usaglašenosti sa tehničkim
propisima i standardima ne stvaraju prepreke koje se mogu izbegavati.
Transparentnost – Ključni princip Evropske Unije i Svetske trgovinske organizacije: svi
propisi i zakoni koji utiču na trgovinu moraju se javno objaviti pre nego što stupe na
snagu.
Tržišni nadzor – Države članice EU su obavezne da preduzimaju potrebne mere da
budu sigurne da proizvodi koji se plasiraju na tržištu i puštaju u rad ne ugrožavaju
bezbednost i zdravlje osoba ili druge javne interese koji su obuhvaćeni direktivom,
kada su valjano instalirani, održavani i kada se koriste za određene namene.
Zainteresovana strana je organ državne uprave, privredno društvo, preduzetnik,
organizacija potrošača i drugo pravno ili fizičko lice koje pokazuje interes za
standardizaciju.
Usaglašenost – Ispunjenje specificiranih zahteva.
WTO (STO) – Svetska trgovinska organizacija zajedno sa knjigom pravila i
mehanizama za slobodno kretanje robe, osnovana je 1. januara 1995. godine. STO je
srž i osnova sistema međunarodnih propisa za svetsku trgovinu. Ona obezbeđuje forum
za multilateralne pregovore o trgovini, primeni i usaglašavanju, uključujući i postupke
za rešavanje sporova. Pošto se svetska privreda globalizuje, STO je najpozvaniji forum
za otklanjanje smetnji za trgovinu, stvaranje i sprovođenje globalnih propisa
usaglašavajući ih sa pravilima koja su postavila druga multilateralna tela. STO je
19
osnovana 1995. godine, ali multilateralni trgovinski sistem na kome se ona zasniva,
daleko je stariji. STO sada ima 144 članova i ona je jedino međunarodno telo koje
vodi politiku trgovine robom, uslugama i pravima o intelektualnoj svojini među svojim
članovima. O sporazumima pregovaraju vlade koje imaju cilj da obezbede
sveobuhvatni, pouzdani okvir za uvoznike i izvoznike širom sveta da rade na osnovu
poznatih pravila, pri čemu neće biti iznenadnih, nepredvidivih izmena u politici. Što je
više članova, utoliko će propisi STO biti efikasniji.
Na kraju ovog poglavlja, koje u opštim postavkama ukazuje na veoma široku

problematiku infrastrukture kvaliteta, posebno se naglašava da će ovi poslovi i oblasti
rada, u određenom stepenu detaljnosti, biti razmatrani u narednim poglavljima.
20
3. OSNOVI STANDARDIZACIJE
3.1. Istorijat standardizacije
Standardizacija kao sredstvo postizanja reda u određenoj oblasti, jeste disciplina koja
je stara koliko i svet. Standardizacija je činilac koji pomaže da se iskoristi materijalno
bogatstvo uma koje je nagomilano vekovima u raznim oblastima. Standardizacija
olakšava umni rad, unosi red, doprinosi stvaranju poverenja, uprošćava i unapređuje
poslovanje. Prirodne pojave kao što su kruženje planeta i sunca, rad pčela, mrava,
spajanje atoma vodonika i kiseonika u molekul vode jesu primeri standarda.
Počeci standardizacije:
¾ Stari Egipat, pre 5.000 godina: oblikuju se standardizovani kameni blokovi

određenih mera za izgradnju piramida; dimenzije cigle 410x200x120 mm.
¾ Stari Rim: izrađivane vodovodne cevi istih promera.
¾ Stara Grčka: kratak opis postupka izgradnje stubova, isklesan u kamenu – čuva se
u Briselu.
Povećanjem obima robne razmene i trgovine, javlja se problem postojanja različitih

standarda za iste proizvode u raznim zemljama kao ozbiljna prepreka trgovini. Prvi
industrijski standardi nastaju sa pojavom i razvojem serijske proizvodnje i industrije. Za
dalji razvoj standardizacije sa istorijske tačke gledišta posebno je značajno sledeće:
¾ U XIV i XV veku, u Veneciji, su građeni brodovi sa istovrsnim elementima opreme;

¾ U XVIII veku – početak vojne standardizacije od snabdevača vatrenim oružjem i
municijom;
¾ 1843. godine Bavarske železnice naručuju seriju lokomotiva iz tri fabrike uz
posebne zahteve;
¾ 1875. godine u Pruskoj su urađeni "Standardni nacrti za lokomotive, putničke i
teretne vagone“, dve godine kasnije izrađene su prve standardne lokomotive "tip
1b" za pruske železnice;
¾ 20. maja 1875. godine potpisana je Metarska konvencija;
¾ 1886. godine u Drezdenu je održana prva konferencija o standardizaciji;
¾ Polovinom XIX veka se javljaju pokušaji planske standardizacije za veličinu cigle, a
1887. godine je propisan standard za kvalitet i način ispitivanja cementa;
¾ U XIX veku – Vitfordov cevni navoj koji se i danas koristi, širina železničkog
koloseka i prvi interni standardi u pojedinim kompanijama. Nastaju standardni
proizvodi za razna područja, čak su mnoge fabrike počele da koriste iste delove
kod različitih proizvoda (zavrtnji, matice, klinovi, čepovi,…);
¾ Fabrike iste struke međusobno usklađuju interne standarde, a tadašnja velika
preduzeća počinju osnivanje biroa za standardizaciju;
21
¾ Krajem XIX veka u Cirihu je održan kongres na kome je doneta odluka o

međunarodnom prihvatanju standarda;
¾ Počinje osnivanje nacionalnih standardizacija, i to: Velika Britanija 1901. godine,
Holandija 1916. godine, Nemačka 1917. godine, SAD 1918. godine, Japan
1921. godine, SSSR 1925. godine itd.
Počeci osnivanja udruženja za standardizaciju su:
– Prvu međunarodnu organizaciju za standardizaciju osnovali su elektrotehničari

1906. godine – Međunarodna elektrotehnička komisija IEC.
– 1926. godine osnovan je Međunarodni savez za standardizaciju (ISA), prethodnica
današnje Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO).
Razvoj nacionalne organizacije za standardizaciju značajan je u sledećem:
9 1930. godine izdate su prve norme u okviru pojedinih struka (građevinarstvo,

železnica, pošta, vojska i druge);
9 1939. godine formiran je Komitet za normalizaciju u Kraljevini Jugoslaviji;
9 FNRJ osniva 1946. godine Biro za standardizaciju, a 1951. godine formira se
Savezna komisija za standardizaciju;
9 Prvi jugoslovenski standard JUS B.H0. 001:1952, Ugalj - Opšti uslovi;
9 1960. godine osniva se Jugoslovenski zavod za standardizaciju, a od 1991.
godine postaje Savezni zavod za standardizaciju;
9 1996. godine osniva se Jugoslovenska organizacija za standardizaciju i kvalitet
(JUSK);
9 1977. godine prema Zakonu o standardizaciji obavezna je primena JUS
standarda;
9 2007. godine osniva se Institut za standardizaciju Srbije;
9 Odluka o osnivanju Instituta za standardizaciju Srbije (“Službeni glasnik Srbije”,
broj 16/07);
9 Rešenje o označavanju standarda i srodnih dokumenata (SRPS) u Republici Srbiji
(“Službeni glasnik Srbije”, broj 27/07);
9 Zakon o standardizaciji (“Službeni glasnik Srbije”, broj 36/2009) stupio je na
snagu 2010. godine; ukida se obavezna primena standarda u mnogim oblastima i
prelazi se na usaglašenost sa zahtevima direktiva Evropske Unije.
3.2. Opšti pojmovi i definicije
Standardizacija je aktivnost na utvrđivanju odredaba za opštu i višekratnu upotrebu, u

odnosu na stvarne ili potencijalne probleme, u cilju postizanja optimalnog nivoa
uređenosti u datom kontekstu (definicije prema SRPS ISO/IEC Uputstvo 2:2007).
Posebno, ova aktivnost obuhvata proces formulisanja, izdavanja i primene standarda.

Značajne koristi od standardizacije su unapređenje pogodnosti proizvoda, procesa i
22
usluga za njihovu namenu, sprečavanje stvaranja prepreka u trgovini i olakšavanje

tehnološke saradnje.
Standardizacija je skup koordiniranih aktivnosti na donošenju standarda i srodnih
dokumenata. Definicije prema Zakonu o standardizaciji /31,38/ (“Službeni glasnik RS”,
broj 36/2009).
Standardizacija je posledica:
9 Potrebe uspostavljanja efikasne zaštite potrošača (zdravlje, bezbednost,

ekonomski interesi);
9 Stvaranja uslova za stabilno snabdevanje tržišta;
9 Obezbeđenja konkurentnosti na globalnom tržištu;
9 Zaštite okruženja.
Opšte definicije za pojam standard iz terminoloških rečnika su:
o Standard je ono što se smatra osnovom za poređenje od strane vlasti ili je opšte
priznato (Vebsterov rečnik).
o Standard je dokument koji ima za cilj da ujednači oblik, veličinu, kvalitet i način
ispitivanja nekog materijala ili proizvoda (Prosvetina enciklopedija).
o Standard je dokument kojim se jasno i nedvosmisleno definišu pravila koja
olakšavaju trgovinu i komunikaciju (Peter Greenwood, program menadžer British
Standards Institute – BSI).
o SINONIM za standard je latinska reč NORMA sa značenjem: pravilo, obrazac,
instrukcija.
Opšti pojmovi iz standarda SRPS ISO/IEC Guide 2:2007 su:
9 Standard je javno dostupan dokument, utvrđen konsenzusom i donet od priznatog

tela, kojim se za opštu i višekratnu upotrebu utvrđuju pravila, zahtevi,
karakteristike, uputstva, preporuke ili smernice za aktivnosti ili njihove rezultate
radi postizanja optimalnog nivoa uređenosti u određenoj oblasti u odnosu na
postojeće ili moguće probleme.
9 Konsenzus je načelna saglasnost o bilo kom značajnom pitanju, postignuta tako
da se uzmu u obzir stanovišta svih zainteresovanih strana i da se usaglase svi
suprotstavljeni stavovi, pri čemu se pod konsezusom ne podrazumeva jednoglasnost
u donošenju standarada.
9 Zainteresovana strana: Organ državne uprave, privredno društvo, preduzetnik,
organizacija potrošača, drugo pravno ili fizičko lice koje pokazuje interes za
standardizaciju.
Šta to, u stvari, znači pojam standard?
Standard je dokument koji sadrži karakteristike i zahteve za proizvod (tehničke

specifikacije), postupke proizvodnje ili metode ispitivanja i ocenjivanja usaglašenosti
proizvoda sa zahtevima.
23
Standardi nastaju i razvijaju se kao rezultat dostignuća u nauci i tehnici, kao i na

osnovu iskustva, dobre prakse, u svim oblastima.
Korišćenjem standarda u proizvodnji i pružanju usluga povećavaju se efikasnost i

efektivnost procesa i podiže kvalitet usluga, čime se istovremeno izlazi u susret
potrebama korisnika proizvoda i usluga i doprinosi podizanju nivoa njihovog
zadovoljstva.
Standardi predstavljaju ogroman i pozitivan doprinos većini aspekata našeg života, jer
omogućavaju poželjne karakteristike proizvoda i usluga, kao što su kvalitet, očuvanje
životne sredine, bezbednost, pouzdanost i ekonomičnost. Kada proizvodi i usluge
dostignu naša očekivanja, skloni smo da prihvatimo to kao zdravo za gotovo i nismo
svesni uloge standarda. Kada standardi nisu primenjeni brzo shvatimo, jer se ispostavi
da su proizvodi lošeg kvaliteta i da ne odgovaraju, nisu u skladu sa uređajem koji već
imamo, nepouzdani su ili opasni. Stoga možemo utvrditi da proizvodi, sistemi, mašine ili
uređaji rade dobro i bezbedno, jer su u skladu sa standardom.
3.3. Sistem standardizacije
Sistem standardizacije na nivou države obuhvata:
1. Nacionalnu organizaciju za standardizaciju;

2. Organizacionu celinu za standardizaciju u vojnoj strukturi;
3. Organizacionu celinu za standardizaciju u državnim organima;
4. Organizacionu celinu za standardizaciju u naučnoistraživačkim i proizvodnim
organizacijama.
Rad i razvoj sistema standardizacije zahteva određena finansijska sredstva, angažovanje

odgovarajućeg kadra, tehničku opremu, informacioni sistem itd. Osnovne grupe poslova
i zadataka u sistemu standardizacije su:
1. Istraživačko - razvojni poslovi i zadaci;

o unapređenje metoda i postupaka izrade standarda,
o organizacija rada i informatička podrška,
o stalna edukacija i usavršavanje kadrova.
2. Obezbeđenja rada sistema standardizacije;

o raspoloživi materijalni i kadrovski resursi za postizanje optimalnih
efekata,
o funkcionisanje organizacije (prihodi, troškovi, raspodela dohotka).
3. Razvoj, priprema, donošenje i objavljivanje standarda i srodnih dokumenata;

o međunarodna saradnja,
o praćenje i primena standarda.
24
3.4. Ciljevi standardizacije
Opšti ciljevi standardizacije su:

¾ obezbeđenje adekvatnosti/prikladnosti nekog proizvoda, procesa ili usluge da
u određenim uslovima služi svojoj nameni/izvršava predviđene funkcije,
¾ ograničavanje raznolikosti izborom optimalnog broja tipova ili veličina,
¾ obezbeđenje kompatibilnosti i zamenjivosti različitih proizvoda,
¾ poboljšanje bezbednosti proizvoda, zaštita zdravlja ljudi i zaštita životne
sredine,
¾ racionalno korišćenje prirodnih resursa i energije,
¾ unapređenje međunarodne trgovine, sprečavanjem ili otklanjanjem nepotrebnih
tehničkih prepreka.
Za ostvarenje navedenih ciljeva važno je pravovremeno uključenje u proces
standardizacije velikog broja stručnjaka različitih specijalnosti. Efekti koji se postižu
realizacijom ciljeva standardizacije posebno se mogu sagledati sa aspekta
ekonomičnosti, pri čijem određivanju treba imati u vidu da postoje:
9 nemerljive uštede sadržane u radnom vremenu, koje bi se utrošilo pri razvoju,
projektovanju i kontroli, ako ne bi bilo standardizacije;
9 merljive uštede, kao što je izrada standardizovanih delova, serijska
proizvodnja i slično /2/.
3.5. Osnovni principi standardizacije
Standardizacija je zasnovana na sledećim principima:

¾ dobrovoljno učešće svih zainteresovanih strana u postupku donošenja
standarda;
¾ dobrovoljna primena standarda;
¾ usaglašavanje stavova zainteresovanih strana u vezi sa tehničkim sadržajem
standarda postiže se konsenzusom;
¾ javnost i transparentnost postupka donošenja standarda;
¾ međusobna usklađenost standarda;
¾ ostvarivanje optimalne koristi za društvo u celini.
Pored osnovnih principa standardizacije za ostvarenje maksimalnih efekata u primeni
standardizacije od posebne je važnosti poštovanje još nekih načela standardizacije,
koja su međusobno povezana i uslovljena, pa ih treba primeniti u celosti /2/, a to su:
– Stalna težnja smanjenju asortimana proizvoda do logičkog minimuma, koji
može zadovoljiti potrebe i zahteve društva;
– Težiti smanjenju složenosti proizvoda;
– Postupak izrade i donošenja standarda mora započeti selekcijom, a završiti
razradom izabranog rešenja;
– Dokumenta standardizacije iz oblasti bezbednosti, zaštite zdravlja ljudi i
zaštite životne sredine moraju imati snagu propisa/zakona;
– Dokumenta nižeg nivoa moraju se usaglašavati sa dokumentima višeg nivoa;
25
– Dokumenti se moraju preispitati u određenim vremenskim intervalima i

revidirati po potrebi.
3.6. Oblici standardizacije
Jedan od osnovnih principa standardizacije je ostvarenje svojstva razmenljivosti

delova i sklopova proizvoda sa zadatom tačnošću. Tako se obezbeđuje mogućnost
montaže ili zamene pri popravci bez naknadne dorade ili podešavanja u proizvodu, a
da se održe/zadovolje zadati tehnički uslovi. Najčešći oblici standardizacije su:
1. Unifikacija,
2. Tipizacija,
3. Specifikacija.
Unifikacija podrazumeva korišćenje jednoobraznih elemenata u jednoj ili više različitih

konstrukcija čime se postiže smanjenje broja različitih elemenata, pojeftinjuje izrada,
uprošćava eksploatacija i održavanje. Prisutna su dva oblika unifikacije, i to:
1. Unutrašnja unifikacija – korišćenje jednoobraznih delova više puta u istom

proizvodu;
2. Spoljašnja unifikacija – korišćenje jednoobraznih delova više puta u više
proizvoda različite namene.
Tipizacija je savršeniji oblik standardizacije i predstavlja zadovoljenje zahteva tržišta

sa standardnim delovima kod kojih se menja ograničeni skup veličina. Podrazumeva
razradu i izbor najpovoljnijeg niza istovrsnih proizvoda, i bazirana je na optimalnim i
najuspešnijim rešenjima iz celokupnog opsega postojećih oblika, veličina i kvaliteta.
Specifikacija se sprovodi sa ciljem da se definišu materijali, poluproizvodi i proizvodi

na takav način da se jednoznačno utvrdi njihov identitet.
3.7. Podela standarda
Pod nivoom standardizacije podrazumeva se geografski, politički ili ekonomski stepen

uključenosti u aktivnosti standardizacije. Razlikuju se sledeći nivoi standardizacije, i to:
1. Međunarodni,
2. Regionalni,
3. Nacionalni,
– SRPS – srpski (prethodno SCS, JUS)
– DIN – nemački
– BS – engleski
– SN – švajcarski (prethodno VSM)
– GOST R – ruski
4. Lokalni (granski, interni).
26
1. Međunarodni standard je standard koji je donela međunarodna organizacija ISO

ili IEC i koji je dostupan javnosti, u slučaju da je standard donela neka druga
međunarodna organizacija, to se posebno označava.
2. Evropski standard je standard koji je doneo CEN ili CENELEC i koji podrazumeva
obavezu da se primenjuje kao identičan nacionalni standard i da se povuku svi
nacionalni standardi koji su sa njim u suprotnosti.
3. Evropski predstandard je standard koji je CEN ili CENELEC pripremio za
privremenu primenu, pri čemu se paralelno mogu primenjivati i nacionalni standardi
koji su sa njim u suprotnosti.
4. Srpski standard - SRPS: Standard koji je doneo Institut za standardizaciju Srbije
(ISS) kao nacionalno telo za standarde i koji je dostupan javnosti.
Srodni dokument: Dokument koji ne ispunjava uslove da bude donet kao srpski
standard, a koji je donela međunarodna ili evropska organizacija za standardizaciju ili
ISS, i koji je dostupan javnosti, i to:
a) Tehnička specifikacija (Technical Specification - TS): Dokument za koji postoji
mogućnost da u budućnosti sporazumom postane standard ali trenutno nema
odgovarajuću podršku da bi se odobrio kao standard ili je oblast/predmet još
uvek u fazi razvoja.
b) Tehnički izveštaj (Technical Report - TR): Dokument koji sadrži informativni
materijal, koji nije pogodan da bude objavljen kao standard ili specifikacija.
c) Uputstvo (Guide): Dokument kojim se daju pravila, smernice, saveti ili preporuke
koji se odnose na principe i politiku standardizacije.
d) Industrijski tehnički sporazum (Industry Technical Agreement - ITA): Normativni ili
informativni dokument u kojem se specificiraju parametri nekog novog proizvoda ili
usluge.
e) Specifikacija dostupna javnosti (Publicly Available Specification - PAS): Dokument
kao odgovor na neodložne potrebe tržišta, a koji predstavlja konsenzus eksperata
ili neke organizacije izvan ISO/IEC.
f) Ocena tehnološkog trenda (Technology Trend Assessment - TTA): Dokument kao
odgovor na potrebe za globalnom saradnjom u vezi sa pitanjima standardizacije
tokom ranih faza tehničkih inovacija i u kome se daje stanje razvijenosti tehnike ili
trendovi u novonastalim oblastima.
3.8. Opšti postupak izrade standarda
Opšti predmeti ili tipovi standarda mogu biti za:

o Proizvode (sirovine, materijali i gotovi proizvodi) kojim su specificirani zahtevi koje
treba da ispuni proizvod da bi se postigla njegova spremnost za namenu;
o Metode ispitivanja, ponekad dopunjen odredbama u vezi ispitivanja, kao što su
uzimanje uzoraka, korišćenje statističkih metoda, redosled ispitivanja itd;
o Definicije i razne apstraktne pojmove, odnosno termine;
o Tehnološku opremu, koja specificira zahteve koje treba da ispuni oprema da bi se
postigla njena spremnost za namenu;
o Proizvodne procese, koji specificira zahteve koje treba da ispuni proces da bi se
postigla njegova spremnost za namenu;
27
o Uslugu koja specificira zahteve koje treba da ispuni usluga da bi se postigla njena
spremnost za namenu;
o Obezbeđenje kvaliteta proizvoda i ocenjivanja usaglašenosti;
o Sisteme upravljanja za uslove u kojima se proizvod ili usluga realizuje.
Principi na kojim se bazira savremena standardizacija predstavljaju i opšti postupak

izrade standarda /8, 36,38/, i to:
1. Konsenzus
Osnovni princip standardizacije je konsenzus. To je opšti sporazum o bilo kom
značajnom pitanju postignut tako da se uzmu u obzir stanovišta svih
zainteresovanih strana i da se usaglase svi suprotstavljeni stavovi, pri čemu se
pod konsenzusom ne podrazumeva jednoglasnost.
2. Uključivanje svih zainteresovanih strana
Podrazumeva pravo na dobrovoljno učešće i doprinos svih zainteresovanih
strana u procesu izrade standarda i srodnih dokumenata. Zajednički interes
podrazumeva sprečavanje prevladavanja pojedinačnih interesa nad
zajedničkim interesom zainteresovanih strana.
3. Javnost rada
Postupak pripreme standarda mora da bude dostupan javnosti od početka i u
svim fazama. Javnost rada podrazumeva preglednost postupka
standardizacije i dostupnost javnosti standarda i srodnih dokumenata.
4. Stanje tehnike
Standard odražava stepen razvoja tehnike u datom trenutku i zasnovan je na
proverenim naučnim, tehničkim i iskustvenim saznanjima.
5. Koherentnost
Zbirka standarda mora da bude koherentna, standardi ne smeju da budu
protivrečni, a donošenjem novog standarda za dati predmet, stari standard se
povlači.
Sprečavanje nastanka prepreka u trgovini podrazumeva da standardi nisu
pripremljeni, doneti ili primenjeni sa ciljem stvaranja neopravdanih prepreka u
međunarodnoj trgovini. Kada je god moguće, poželjno je koristiti međunarodne
standarde ili njihove odgovarajuće delove kao osnovu za izradu nacionalnih
standarda.
Karakteristike standarda mogu se predstaviti na sledeći način:

1. Pokrivaju više disciplina,
2. Koherentnost i konzistentnost,
3. Rezultat zajednickog rada,
4. Stalno se usavršavaju,
5. Referentni status,
6. Međunarodna i nacionalna prepoznatljivost,
7. Dostupnost svima bez restrikcija.
28
4. KLASIFIKACIJA STANDARDA
Radi lakšeg nalaženja standarda, kao i organizacije odgovarajućih baza podataka

uvedena je klasifikacija standarda, i to:
– Međunarodna klasifikacija (ICS),

– Nacionalna (domaća) klasifikacija.
4.1. Međunarodna klasifikacija standarda
Cilj međunarodne klasifikacije standarda (ICS - International Classification for

Standards) je da se olakša razmena podataka i informacija na području
standardizacije /35/. Međunarodna klasifikacija standarda treba da služi kao osnov
za strukturu kataloga međunarodnih, regionalnih i nacionalnih standarda i drugih
normativnih dokumenata, kao i baza za njihovo naručivanje. Takođe, može poslužiti za
klasifikovanje standarda i normativnih dokumenata u bazama podataka, bibliotekama.
Međunarodna klasifikacija standarda treba da olakša usaglašavanje informacija i

sredstava za naručivanje standarda, kao što su katalozi, selektivne liste, bibliografije i
baze podataka na magnetnim i optičkim medijumima i da na taj način na svetskom
nivou promoviše široku upotrebu međunarodnih, regionalnih i nacionalnih standarda i
drugih normativnih dokumenata.
Prvo izdanje međunarodne klasifikacije standarda (ICS) objavio je ISO 1992. godine,
a sada je važeće šesto izdanje iz 2005. godine.
Prvo izdanje međunarodne klasifikacije standarda na srpskom jeziku objavljeno je

1995. godine, a drugo izdanje na srpskom jeziku objavljeno je 2009. godine (Slika 6).
Za potrebe ovog dokumenta, opšti termin "standard" primenjuje se na sve
međunarodne, regionalne i nacionalne normativne dokumente, kao što su standardi,
tehnički izveštaji, standardizovani profili, tehničke specifikacije, tehnički propisi,
uputstva, kodeksi prakse, ocene tehnoloških trendova, kao i na nacrte tih dokumenata.
Međunarodna klasifikacija standarda (ICS) sastoji se od 3 nivoa:
XX.YYY.ZZ
1. Nivo I (XX): 2 cifre za PODRUČJE standardizacije

2. Nivo II (YYY): 3 cifre za GRUPE u okviru istog područja
3. Nivo III (ZZ): 2 cifre za PODGRUPE u okviru iste grupe
29
Slika 6.
Nivo I: PODRUČJE standardizacije - sada ima ukupno 40 područja, kao što su na

primer drumska vozila, poljoprivreda, metalurgija. Svako područje ima dvocifrenu
odrednicu, na primer: 43 DRUMSKA VOZILA.
Slika 7. Deo liste ICS područja
30
Nivo II: GRUPE u okviru istog područja - sada ima ukupno 392 grupe u svih 40
područja. Odrednica svake grupe sastoji se od odrednice područja i od trocifrenog
broja odvojenog tačkom od broja područja, na primer: 43.040 Sistemi drumskih vozila.
Slika 8. Primer grupe u okviru istog područja
Nivo III: Od 392 grupe, njih 127 se dalje deli na 909 PODGRUPA. Odrednica
podgrupe sastoji se od odrednice grupe i od dvocifrenog broja odvojenog tačkom od
broja grupe, na primer: 43.040.20 Uređaji za osvetljavanje, signalizaciju i
upozoravanje.
Slika 9. Primer podgrupe u okviru iste grupe
31
Opšti principi međunarodne klasifikacije standarda su:
¾ Pri klasifikaciji nije neophodna popuna sva 3 nivoa;

¾ Preporučuje se korišćenje svih raspoloživih nivoa;
¾ Jedan standard može imati nekoliko ICS oznaka, odnosno može biti uključen u više
od jedne grupe ili podgrupe (preporuka: max 4) u zavisnosti od predmeta na koji
se odnosi;
¾ 01 je oznaka za podgrupu sa opštom tematikom;
¾ 99 je oznaka za podgrupu koja se odnosi na ostalo.
4.2. Nacionalna klasifikacija standarda
Nacionalna klasifikacija standarda /38/ zasnovana je na hijerarhijskoj strukturi koja se

sastoji od 3 nivoa:
X.YZ.VVV
o Nivo I - X: 1 mesto (slovo) za GRANU standardizacije;

o Nivo II - Y: 1 mesto (slovo) za GLAVNU GRUPU u okviru iste grane;
o Nivo III - Z: 1 mesto (cifra) za GRUPU u okviru iste glavne grupe;
o VVV: 3 cifre za BROJ standarda;
o Nacionalna klasifikacija standarda ima 16 GRANA standardizacije (A, B, ...);
o Svaka grana deli se na GLAVNE GRUPE (A, B, C, ...) i GRUPE (0, 1, 2, .., 9);
o BROJ standarda (1, 2, 3, ..., 999);
o Informacije o nacionalnoj klasifikaciji date su u Katalogu Instituta za
standardizaciju Srbije (ISS) na web adresi http://www.iss.rs/katalog.htm;
o Prilikom prenosa međunarodnih standarda (ISO, IEC) i regionalnih standarda (EN)
u nacionalnu standardizaciju, standardi zadržavaju svoju originalnu oznaku i
dobijaju prefiks SRPS (srpski standard).
Informisanje o standardima - glavne web adrese:

www.iso.org
www.iec.ch
www.cen.eu
www.cenelec.eu
www.iss.rs
32
Slika 10. Prikaz dela klasifikacije – grane i glavne grupe
Slika 11. Prikaz nekih standarda u okviru D.A grane i glavne grupe
33
Slika 12. Prikaz srpskih standarda razvrstanih po ICS klasifikaciji – nacionalne

oznake izvornih standarda i oznake prenesenih standarda
4.3. Pozivanje na standarde
Metode pozivanja na standarde u zakonodavstvu:
¾ Zakonodavac može da dozvoli da upotreba standarda ostane dobrovoljna ili da

standarde učini obaveznim,
¾ Ukoliko se standardi pozivaju, treba voditi računa da je standard odraz najnovijeg
“stanja razvijenosti tehnike”, a da bi standard stalno pratio tehnički razvoj, mora
redovno da se revidira. U skladu sa tim, zakonodavac koji koristi standarde kao
podršku zakonodavstvu treba da izabere onu zakonsku mogućnost koja mu
dozvoljava da izbegne obavezu da prilagođava ceo zakonski akt svaki put kad
se standard revidira.
Zakonadavac u Evropskoj Uniji uvodi dve vrste pozivanja na standarde:
1. Direktno (datirano i nedatirano)

2. Indirektno
Direktno pozivanje može da ustanovi primarni evropski zakonodavac, tako što se

specifični standard direktno citira u zakonskom tekstu. Direktnim pozivanjem, u mnogim
slučajevima, standard postaje obavezan, što stvara prepreke u trgovini. Direktna
34
pozivanja zahtevaju redovna prilagođavanja zakonskih akata u skladu sa tehničkim

razvojem. Postoje dva tipa:
a) Datirano u zakonskom aktu se navodi broj standarda i datum (prednost:

pravna i tehnička sigurnost);
b) Nedatirano u zakonskom aktu se navodi samo broj standarda, bez datuma
(prednost: pravni akt se ne menja u slučaju revizije standarda).
Indirektno pozivanje standarda koristi se u slučaju kada zakonodavac namerava da

dozvoli ili promoviše dobrovoljnu upotrebu standarda. Time se izbegavaju prepreke u
trgovini i omogućeno je lakše praćenje tehničkog razvoja. Revizija određenog
standarda ne zahteva odgovarajuće prilagođavanje osnovnog zakonskog akta.
35
5. ZNAČAJ I KORISTI OD PRIMENE STANDARDA
Uključivanje u proces standardizacije omogućuje preduzećima i pojedincima brojne

pogodnosti i koristi, posebno se izdvajaju sledeći aspekti:
1. Koristi od primene i upotrebe standarda;
2. Bolji pristup standardima;
– Lako dolaženje do standarda,
– Olakšana kupovina i pretraživanje na internetu,
– Bolja informisanost – ažurnost, brzina.
3. Jednostavnija upotreba;
– Tokom izrade standarda vodi se računa o jasnoći, jeziku,
– Uspešna implementacija standarda,
– Analiza da li je implementacija standarda pomogla da se ostvare ciljevi
poslovanja.
4. Poboljšano dobijanje povratnih informacija o standardima;
– Organizacije koje primenjuju standarde podstiču se da dostave povratne
informacije telima za standardizaciju u cilju unapređenja standarda
(upitnici, kontakti).
5. Veći uticaj na razvoj standarda;
– Uključenje u proces standardizacije je od vitalnog značaja, jer je to
mogućnost da se utiče na sadržaj standarda,
– To je i šansa da se dobiju informacije od stručnjaka i uspostave kontakti sa
zainteresovanim stranama,
– To je i prvi korak podizanja znanja i svesti o procesu standardizacije.
Glavne koristi od primene i upotrebe standarda su:

9 Smanjenje sredstava za razvoj novog proizvoda,
9 Unapređenje pogodnosti proizvoda, procesa i usluga za predviđene svrhe,
9 Sprečavanje prepreka u trgovini,
9 Olakšavanje tehnološke saradnje,
9 Promovisanje inovativnosti i povećanje produktivnosti,
9 Sticanje konkurentske prednosti, komparativna prednost na tržištu jer su
proizvodi u skladu sa standardima,
9 Povećanje efikasnosti i poboljšanje bezbednosti,
9 Lakše dokazivanje kvaliteta i usaglašenosti,
9 Smanjenje troškova i rizika poslovanja.
Koristi i prednosti od primene standarda su i:

9 Olakšano konstruisanje kao i komuniciranje i sporazumevanje konstruktora
među sobom i sa tehnolozima, proizvođačima i potrošačima,
9 Otklanjanje nesporazuma u trgovini, zaštita interesa potrošača i podizanje
opšteg standarda društva,
36
9 Olakšana razmenljivost sastavnih delova i sklopova proizvoda uvođenjem

tipizacije i unifikacije,
9 Olakšan izbor potrebnih materijala i sirovina,
9 Pogodan izbor brojnih vrednosti raznih parametara i tehničkih i drugih
karakteristika industrijskih proizvoda,
9 Utvrđivanje najboljih tipova i asortimana proizvoda,
9 Ekonomični izbor optimalnih tehnoloških procesa,
9 Izbor optimalnih principa proračuna i metoda konstruisanja i samih oblika
konstrukcija sa ciljem da se obezbedi funkcionalnost, sigurnost i racionalnost,
9 Povećanje ekonomičnosti konstruisanja i izrade uz poboljšanje zaštite na radu i
smanjenje zalihe gotovih proizvoda,
9 Poboljšanje kvaliteta i trajnosti proizvoda,
9 Omogućavaju razvoj, proizvodnju i snabdevanje proizvoda i usluga
efikasnijim, bezbednijim i čistijim,
9 Olakšavaju trgovinsku razmenu između zemalja i doprinose fer-pleju,
9 Upućuju na dobru praksu upravljanja/menadžmenta,
9 Rasejavaju/distribuiraju inovacije i nove tehnologije,
9 Olakšavaju život dajući rešenja za zajedničke probleme.
Standardi omogućuju tehnološku, ekonomsku i socijalnu korist, i to:
9 Za POSLOVNE subjekte – omogućuje prisustvo na tržištima širom sveta;

9 Za INOVATORE novih tehnologija – standardi sa aspekata terminologije,
kompatibilnosti i bezbednosti ubrzavaju prodor inovacija i njihovu primenu;
9 Za KUPCE – svetska kompatibilnost proizvoda omogućuje veću ponudu;
9 Za VLADE – standardi daju tehnološku osnovu za regulativu u vezi zdravlja,
bezbednosti i zaštite životne sredine;
9 Za TRGOVINU - olakšavaju trgovinsku razmenu između zemalja i doprinose
fer-pleju;
9 Za ZEMLJE U RAZVOJU – standardi su izvor usvojenih tehnologija (know-how) i
smernice gde treba ulagati i ne rasipati sredstva na tehnologije i resurse koji
su prevaziđeni;
9 Za KORISNIKE – usaglašenost proizvoda i usluga sa standardima obezbeđuje
njihov kvalitet, bezbednost i pouzdanost;
9 Za SVAKOGA – standardi u vezi bezbednosti saobraćaja, mašina, alata i
slično doprinose kvalitetu života uopšte;
9 Za PLANETU – standardi u vezi kvaliteta vazduha, vode, zemljišta, emisije
gasova i radijacije doprinose očuvanju i zaštiti životne sredine.
5.1. Standardi u procesu dokazivanja usaglašenosti proizvoda
Standardizacija je centralni element ''Sistema za dokazivanje usaglašenosti proizvoda''

(slika 5), koji je sastavljen od uzajamno povezanih elemenata infrastrukture kvaliteta.
Sve počinje sa standardima, odnosno standardizacijom kao procesom u kome oni
37
nastaju. Standard može biti nacionalni ili međunarodni, pa čak i kompanijski – interni
standard. Kada se proizvod izradi radi podmirivanja potreba kupaca, potrebno je da
se ispita u odgovarajućoj laboratoriji, pre stavljanja na tržište. Za to služi relevantni
standard ili više standarda. Ispitivanjem karakteristika proizvoda utvrđuje se njegova
usaglašenost sa standardizovanim vrednostima - kriterijumima, a dokaz o tome je u
obliku laboratorijskog Izveštaja o ispitivanju.
Ocenjivanje usaglašenosti predstavlja postupak kojim se dokazuje da su ispunjeni

specifični zahtevi koji se odnose na proizvod, proces, sistem, osobu ili organizaciju.
Naime, ocenjivanje usaglašenosti je svaka aktivnost kojom se posredno ili neposredno
utvrđuje da li su ispunjeni određeni zahtevi. Ocenjivanje usaglašenosti zasnovano je ili
na intervenciji „prve strane“ (proizvođač) ili „treće strane“ (nezavisna organizacija) i
odnosi se na fazu projektovanja, ili na fazu proizvodnje ili na obe faze. „Treća strana“
u postupku ocenjivanja usaglašenosti su Tela za ocenjivanje usaglašenosti, odnosno
laboratorije za ispitivanje, kontrolna i/ili sertifikaciona tela.
Česti su slučajevi kada tržište ili nadležni državni organ za nadzor tržišta zahteva
dokaz o usaglašenosti tipa proizvoda i/ili samog proizvođača, odnosno proizvodnog
sistema organizacije u kome nastaje proizvod. Dokazi se obezbeđuju kod
sertifikacionih tela, koja u procesu sertifikacije ocenjuju usaglašenost, opet u odnosu na
relevantne standarde. Ova tela su neutralna i nepristrasna, kako u odnosu na
proizvođača ili državni organ - naručioca sertifikacije tako i u odnosu na kupca
sertifikovanog proizvoda, odnosno korisnika proizvoda sertifikovanog proizvođača.
Takva tela se nazivaju ''sertifikaciona tela tipa treća strana''.
U procesu sertifikacije nastaje dokument kao dokaz usaglašenosti koji se naziva

Sertifikat ili Potvrda o usaglašenosti sa izjavom sertifikacionog tela o usaglašenosti
predmeta sertifikacije sa relevantnim standardom. Za sertifikaciju su potrebna
nezavisna i kompetentna ispitivanja karakteristika proizvoda, koja obavljaju
laboratorije za ispitivanje.
Metrologija je osnova na kojoj akreditovane laboratorije za ispitivanje obezbeđuju

odgovarajuću tačnost i pouzdanost svoje merne opreme, radi sticanja odgovarajućeg
poverenja naručioca u Izveštaj o ispitivanju. I metrologija se zasniva na uspostavljanju i
održavanju tačnosti, pouzdanosti i sledljivosti rezultata postignutih mernom opremom,
na relevantnim metrološkim standardima.
Putem akreditacije se ocenjuje i potvrđuje tehnička i kadrovska kompetentnost

laboratorija za ispitivanje i sertifikacionih i kontrolnih tela, opet prema odgovarajućim
standardima za ocenjivanje u postupku akreditacije, pri čemu se postiže:
9 Poverenje u dokumenta tela za ocenjivanje usaglašenosti (laboratorija,

sertifikaciona i kontrolna tela) sa dokazima o ocenjivanju usaglašenosti sa
relevantnim zahtevima.
9 Ispunjenje zahteva u standardima ili u tehničkim propisima, koji se pozivaju na
određene standarde kao na efektivnu i efikasnu pretpostavku o usaglašenosti.
38
Primena standarda je dobrovoljna. Usaglašenost sa standardima postaje obavezna

za proizvođača samo ako se na standard poziva:
1. Ugovor između prizvođača/isporučioca i kupca ili

2. Tehnički propis.
Tehničkim propisima država obezbeđuje očuvanje javnog interesa, odnosno očuvanje

bezbednosti i zdravlja potrošača, očuvanje biljnog i životinjskog sveta i životne sredine.
Savremeni pristupi u vezi sa tehničkim propisima, kao što su pravila Svetske trgovinske
organizacije (Sporazum TBT STO) ili Novi i Globalni pristup Evropske Unije, polaze od
naglašene preporuke da se za dokazivanje usaglašenosti sa obaveznim zahtevima u
tehničkim propisima standardi koriste kao ''pretpostavka usaglašenosti''. Tehnički
propisi se pozivaju na relevantan skup standarda, koji su ''pretpostavka usaglašenosti''
sa njihovim zahtevima.
Proizvođaču je dopušteno u samom tehničkom propisu da bira između nekoliko načina

za dokazivanje usaglašenosti svog proizvoda sa propisanim zahtevima, međutim,
standardi su najekonomičniji i najbrži način za to.
Osnovna dokumentacija koja prati neki proizvod obuhvata sledeće:
1. Standarde – glavni oblik regulacije kvaliteta.

2. Pravilnike o kvalitetu – osnovni sastav proizvoda, vrste i količina aditiva, uslovi i
postupci obrade, organoleptičke osobine, pakovanje, deklaracija, ...
3. Proizvođačka specifikacija - sastav proizvoda, tehnologija obrade, pakovanje i
slično.
4. Tehnički normativi – mere zaštite i sigurnosti pri upotrebi proizvoda, njihovom
skladištenju, transportu i čuvanju.
5. Sertifikati – dokument kojim se potvrđuje da je proizvod na propisani način ispitan
i da po osobinama odgovara zahtevima standarda ili drugog propisa - izdaje
ovlašćena institucija – sertifikaciono telo (“treća strana”).
6. Garantni listovi – obaveza proizvođača.
Šta bi bilo da standardi ne postoje? Odgovori su brojni, od kojih su najopštiji sledeći:
1. Loš kvalitet proizvoda i usluga;

2. Nekompatibilnost delova i usluga;
3. Nepostojanje garancije o bezbednosti proizvoda;
4. Nepostojanje obaveze zaštite životne sredine;
5. …
39
6. MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU
Pod nivoom standardizacije podrazumeva se geografski, politički ili ekonomski stepen

uključenosti u aktivnosti standardizacije. Razlikuju se sledeći nivoi standardizacije, i to:
1. Međunarodni,
2. Regionalni,
3. Nacionalni,
4. Lokalni (granski, interni).
Međunarodni nivo standardizacije čine međunarodne organizacije za standardizaciju u

kojoj mogu da učestvuju odgovarajuća tela za standardizaciju iz svih zemalja, i to:
1. Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO - International Organization

for Standardization);
2. Međunarodna elektrotehnička komisija (IEC - International Electrotechnical
Commission);
3. Međunarodna agencija za telekomunikacije (ITU - International Telecommunication
Union).
Međunarodni standard je standard koji je donela međunarodna organizacija za

standardizaciju i koji je dostupan javnosti.
Druga međunarodna tela i organizacije za standardizaciju su:
1. Međunarodna organizacija za hranu - Komisija za Codex Alimentarius (Codex

Alimentarius Commission, CAC, Codex) nastala od strane FAO (Food And
Agriculture Organization) - Svetske organizacije za hranu i poljoprivredu i WHO
(World Health Organization) - Svetske zdravstvene organizacije.
2. Ekonomska komisija za Evropu, pri Ujedinjenim Nacijama - UN ECE.
40
6.1. MEĐUNARODNA ORGANIZACIJA ZA STANDARDIZACIJU (ISO)
Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO), koja obuhvata mrežu nacionalnih

institucija za standardizaciju iz 163 zemlje-članice, najveći je izdavač međunarodnih
standarda. Sedište Centralnog sekretarijata ISO je u Ženevi i iz njega se koordinira
rad celokupnog ISO sistema. ISO je nevladina organizacija koja predstavlja most
između javnog i privatnog sektora. ISO omogućuje postizanje konsenzusa u cilju
dobijanja rešenja koje zadovoljava interese poslovnih subjekata i društva u celini.
Predstavnici 25 zemalja sakupili su se u Londonu 14. oktobra1946. godine, kada su

odlučili da se formira nova međunarodna organizacija sa ciljem da se olakša
međunarodna koordinacija i unifikacija industrijskih standarda, kako bi se olakšala
razmena proizvoda. Od 1970. godine 14. oktobar se obeležava kao Svetski dan
standardizacije. Poruka Svetskog dana standardizacije uvek ukazuje na značaj rešenja
koja standardi nude proizvođačima, projektantima, pružaocima usluga sa ciljem da se
svim korisnicima obezbedi veća dostupnost proizvoda i usluga. Svake godine dan se
obeležava uz novi slogan - poruku, kao na primer: STANDARDI ČINE SVET DOSTUPAN
SVIMA.
ISO je zvanično počeo sa radom 23. 02.1947. godine sa sedištem u Ženevi. Skraćenica
ISO potiče od grčke reči „isos“, koja znači „jednak“, a ne od engleskog naziva
„International Organization for Standardization“.
ISO je razvio i publikovao više od 18.500 međunarodnih standarda na različitim

osnovama (industrijske i komercijalne) i svake godine se objavi približno 1.100
standarda. Rad i upravljanje ISO zasniva se na strateškim planovima koji se donose
svakih pet godina, usvajanjem od strane punopravnih članica.
Danas je ISO najveća organizacija na svetu za razvoj standarda. Potpuni opseg u

tehničkom polju standardizacije korisnicima je dostupan online listing ISO standarda,
koji sadrži ISO Katalog objavljenih standarda i ISO Tehnički porgram standarda. Za
svaki standard u većini slučajeva, takođe, je dat kratak sadržaj. ISO međunarodni
standardi nisu ni na koji način obavezujući ni za Vladu niti za industriju. Vlada država i
državni organi imaju glavnu i krajnju odgovornost za postavljanje standarda.
Strategija Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO) temelji se na sledeća tri

pojma:
¾ Korist u razumevanju, pomaganju i predviđanju potreba tržišta;

¾ Partnerstvo kroz učešće strana na raznim nivoima ISO sitema;
¾ Optimizacija u smislu pokretanja šireg korišćenja informaciono-komunikacionih
tehnologija.
41
U skladu sa postavljenom strategijom ISO je definisao sledeće osnovne zadatke:
9 Izrada i izdavanje međunarodnih standarda i uticaj na njihovu primenu;

9 Organizovanje razmene informacija o radu svojih članica i tehničkih tela;
9 Saradnja sa drugim međunarodnim organizacijama.
Osnovni podaci Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO) su:
1. Troškovi rada ISO:

a. Članarina zemalja članica, koja je srazmerna utvrđenim ekonomskim
pokazateljima,
b. Prodaja standarda pokriva oko 30% budžeta,
c. Rad centrale ISO predstavlja petina ukupnih troškova rada, glavnina
odlazi za rad eksperata i tehničku pripremu standarda.
2. Članovi ISO:
a. Nacionalne institucije za standardizaciju ili slične organizacije koje su
najreprezentativnije u svojoj zemlji za oblast standardizacije,
b. Samo jedan predstavnik za svaku zemlju,
c. Pojedinci niti preduzeća ne mogu biti članovi, koja na drugi način
mogu da daju svoj doprinos pri izradi standarda.
3. Oblici članstva u ISO:
I. Punopravni članovi (Member bodies) su nacionalne organizacije za
standardizaciju, koji imaju puno pravo glasa u tehničkim komitetima,
politici ISO, itd.
II. Dopisni članovi (Correspodent members) iz zemalja sa nedovoljno
razvijenom standardizacijom, koji nemaju pravo glasa, ali su u toku sa
svim aktivnostima ISO.
III. Pridruženi/pretplatni (Subscriber members) članovi za zemlje sa manjim
ekonomijama, koji nemaju pravo glasa, plaćaju umanjene članarine i u
toku su sa svim aktivnostima ISO.
Zahtev za učlanjenje u ISO dostavlja nacionalna organizacija za standardizaciju

generalnom sekretaru. Odluku o učlanjenju u ISO donosi Savet ISO, s tom napomenom
da samo jedna institucija iz zemlje može biti član ISO.
Republika Srbija je među 163 zemlje-članice ISO u svojstvu punopravnog člana i

učestvuje u radu 470 tehničkih tela. Predstavnik Republike Srbije u Međunarodnoj
organizaciji za standardizaciju (ISO) je Institut za standardizaciju Srbije (ISS). Kada je
Institut za standardizaciju Srbije, kao punopravni član ISO, zainteresovan za rad nekog
od Tehničkih komiteta, ima pravo da delegira svoga predstavnika u taj komitet.
6.1.1. Organi i struktura ISO
Strukturu ISO (Slika 13.) čine organi:
42
• Generalna skupština (sastaje se jednom godišnje, analizira godišnje izveštaje o

radu i ispunjenje strateškog plana),
• Savet (organ uprave, sastaje se dvaput godišnje, sastav: predsednik, zamenik
predsednika, blagajnik i 18 članova po izboru, sve članice imaju pravo
izbora),
• Tehnički upravni odbor (izveštava Savet i odgovoran je za upravljanje
tehničkim poslovima, sastav: Predsednik i 9 lica koja imenuje Savet),
• Tehnički komiteti (delegati zainteresovanih strana),
• Generalni sekretarijat (administracija sa generalnim sekretarom, koji podnosi
izveštaj Savetu).
Komitet za
ocenjivanje
usaglašenosti
Komitet za
potrošače Savet
Komitet za Tehnički upravni
zemlje u razvoju odbor (nove aktivnosti,
preispitivanje standarda,
politika i nadzor)
Stalni komiteti
Ad hoc Tehničke
savetodavne grupe savetodavne
grupe
- TAG1 Zdravstvo
- TAG2 Metrologija
Slika 13. Organizaciona struktura ISO
Tehnički komiteti osnivaju se na inicijativu jedne ili više članica nekog stalnog komiteta.
Savet ISO donosi odluku o osnivanju tehničkog komiteta po utvrđenoj proceduri i daje
smernice za rad. Odluke tehničkih komiteta donose se većinom glasova članova koji
učestvuju u radu. Delatnost i rad ISO obavlja se kroz:
¾ Tehničke komitete (TC),

¾ Podkomitete (SC) i
¾ Radne grupe (WG).
43
Na kraju 2010. godine ISO je imao 3 274 tehničkih tela u ISO sistemu, uključujući 214
tehničkih komiteta (Slika 14). Fokus rada tehničkih komiteta je specijalizovan i poseban.
Pored toga, ISO ima tri opšte politike razvoja komiteta, koje obezbeđuju strateške
smernice za razvoj standarda u međusektorskom aspektu i jedan specijalizovani
komitet. Ovi komiteti potvrđuju da je poseban tehnički rad u skladu sa širim tržišnim
uslovima i interesom svih zainteresovanih strana, a to su:
1. Komitet za ocenjivanje usaglašenosti - CASCO (conformity assessment) ima sledeće

zadatke:
9 Da proučava načine za procene usaglašenosti sa proizvodom, procesima, uslugama

i menadžment sistemima kako bi zadovoljili standard ili druge tehničke
specifikacije;
9 Da pripremi međunarodna uputstva i standarde koji se odnose na praksu
ispitivanja, kontrolisanja i sertifikaciju proizvoda, procesa i usluga, kao i ocenu
menadžment sistema laboratorija za ispitivanje, kontrolnih tela, sertifikacionih tela,
akreditacionih tela i njihov rad i prihvatanje;
9 Da promoviše zajedničko priznanje i procenu nacionalnih i regionalnih sistema
ocene usaglašenosti, i odgovarajuću primenu međunarodnih standarda za
ispitivanje, kontrolisanje, sertifikaciju, procenu i odgovarajuću namenu.
2. Komitet za zaštitu potrošača - COPOLCO (consumer policy) ima sledeće zadatke:
9 Da proučava načine da pomogne potrošačima, kako bi imali korist od

standardizacije i uključe potrošače u razvoj međunarodne standardizacije;
9 Da obezbedi forum razmene informacija baziranih na iskustvu potrošača u cilju
razvoja i implementacije standarda;
9 Da da savete ISO sekretarijatu za nove potrebe i preispitane politike ili akcije u
okviru ISOa, koji se odnose na zahteve i potrebe potrošača.
3. Komitet za zemlje u razvoju - DEVCO (developing country matters) formiran je zbog

nedovoljnog prisustva nerazvijenih zemalja u aktivnostima standardizacije. Ovaj
komitet ima sledeće zadatke:
9 Da identifikuje potrebe i zahteve zemalja u razvoju u polju standardizacije i

infrastrukture kvaliteta i da pruži tehničku pomoć;
9 Da preporuči mere za pomoć zemljama u razvoju;
9 Da nadgleda implementaciju ISO akcionog plana za zemlje u razvoju;
9 Da obezbedi forum za diskusiju za sve aspekte standardizacije i sličnih aktivnosti u
zemlji u razvoju, kao i razmene iskustva razvijenih zemalja i zemalja u razvoju.
4. Komitet za referentne materijale - REMCO (committee on reference materials) je

specijalizovani komitet za razvoj ISO uputstva u vezi referentnih materijala, posebno
u odnosu na tehnologije, proizvodnju i korišćenje. Osnovni zadaci odnose se na
uspostavljanje definicija, kategorija i klasifikacije referentnih materijala.
44
ISO in figures for the year 2010 (at 31 December)

MEMBERS
163 national standards bodies, comprising
107 member bodies
45 correspondent members
11 subscriber members
TECHNICAL COMMITTEE STRUCTURE
3 274 technical bodies, comprising
214 technical committees
510 subcommittees
2 478 working groups and
72 ad hoc study groups
DEVELOPMENT OF INTERNATIONAL STANDARDS
18 536 International Standards and standards-type documents.
These standards represent a total output of:

762 653 pages in English and French (terminology is also often provided in other languages)
In 2010
1 313 International Standards and standards-type documents published
This output represents a total of

53 607 pages for 2010
Slika 14. Karakteristični podaci o radu ISO
45
6.1.2. Izrada međunarodnih standarda ISO
ISO odlučuje da razvije novi standard kada:

– Industrijski ili poslovni sektori dostave svoje predloge i zahteve nacionalnom telu za
standardizaciju, koji je član ISO,
– Zemlja-članica dostavi predlog u ISO.
Predlog se razmatra prema utvrđenoj proceduri i ukoliko se prihvati, prosleđuje se

odgovarajućem Tehničkom komitetu (TC), odnosno podkomitetu (SC) na izradu. Izrada
standarda vrši se prema odgovarajućoj pisanoj proceduri (Slika 15.) u okviru sledećih
faza izrade standarda (Slika 16.):
1. FAZA 1. Faza predloga (Proposal Stage - 10)

Usvajanje predloga glasanjem, određuje se rukovodilac projekta.
2. FAZA 2. Faza pripreme (Preparatory Stage - 20)

Radna grupa eksperata priprema radnu verziju (WD - working draft), koja se
dostavlja na razmatranje Tehničkom komitetu.
3. FAZA 3. Faza komiteta (Committee Stage - 30)

Usaglašavanje radne verzije, koja se usvaja konsenzusom na odgovarajućem
Tehničkom komitetu, izlaz je DIS verzija (Draft International Standard).
4. FAZA 4. Faza razmatranja (Enquiry Stage - 40)

DIS verzija se distribuira svim zemljama članicama na razmatranje i glasanje –
rok za primedbe 5 meseci. Konačna DIS verzija je FDIS verzija (Final draft
International Standard), koja se usvaja glasanjem, u suprotnom, prosleđuje se
na doradu u okviru faze 3.
5. FAZA 5. Faza odobravanja (Approval Stage - 50)

Konačna verzija FDIS se dostavlja svim zemljama članicama na ponovno
razmatranje i glasanje, rok je 2 meseca. FDIS verzija se usvaja glasanjem, u
suprotnom prosleđuje se na doradu. Ukoliko se tekst usvoji, eventualne
primedbe ostavljaju se za razmatranje prilikom prve revizije.
6. FAZA 6. Faza objavljivanja (Publication Stage - 60)

Jednom usvojena FDIS verzija, uz eventualne sitne uređivačke korekcije,
prerasta u konačni tekst standarda koji se dostavlja u glavni sekretarijat ISO
na objavljivanje.
7. REVIZIJE, POVLAČENJE (90, 95)

Svi ISO standardi se preispituju, najkasnije 3 godine, posle objavljivanja i
svakih 5 godina posle prvog preispitivanja od strane članica ISO. Glasovima
većine odlučuje se da li standard ostaje, vrši se revizija ili povlačenje.
46
Slika 15. Faze i aktivnosti tokom donošenja standarda -

detaljna tabela kodiranih statusa
47
Oblasti standarda na osnovu međunarodne

klasifikacije standarda (ICS)
Ukupno Broj strana
Poljoprivreda i proizvodnja hrane 1073 27442
Građevinarstvo 392 15308
Elektronika, informacione tehnologije i 3021 215828

telekomunikacije
Inženjerstvo 5131 223134
Opšte odredbe, infrastrukture i nauka 1641 68052
Zdravlje, bezbednost i životna sredina 754 31455
Materijali 4402 120913
Specijalne tehnologije 150 3739
Transport i distribucija robe 1972 56782
Ukupno 18536 762653
Slika 16. Podaci o ISO standardima po oblastima
Međunarodni standardi ISO (Slika 17) omogućuju:

– razvoj proizvoda i postizanje veće efikasnosti i bezbednosti za proizvode i
usluge,
– olakšavaju trgovinu između zemalja pod jednakim i pravednim uslovima,
– obezbeđuju Vladi tehničku bazu za zdravu, bezbedanu i ekološku regulativu i
ocenjivanje usaglašenosti,
– razmenjuju tehnološke prednosti i dobru menadžersku praksu,
– šire inovacije,
– zaštitu potrošača i korisnika proizvoda ili usluga,
– jednostavniji život, obezbeđujući rešenja za zajedničke probleme.
48
Slika 17. Pravila za izradu ISO standarda – naslovna strana i sadržaj
6.1.3. Nalaženje ISO standarda
Nalaženje ISO standarda – mogućnosti pretrage su prema:

1. ICS klasifikaciji,
2. Tehničkom komitetu/oblasti,
3. Oznaci – broju standarda.
49
Primer: Izabrano 01.040.13 - životna sredina, opšte, terminologija.
Slika 18. Nalaženje ISO standarda prema međunarodnoj klasifikaciji - ICS
Primer: izabran TC207 - upravljanje zaštitom životne sredine
Slika 19. Nalaženje ISO standarda prema Tehničkom komitetu - TC
50
Primer: unešen standard ISO 14001
Slika 20. Nalaženje ISO standarda prema oznaci/broju standarda
51
6.2. MEĐUNARODNA ELEKTROTEHNIČKA KOMISIJA (IEC)
Međunarodna elektrotehnička komisija – IEC (International Electrotechnical Commission)

osnovana je 26. juna 1906. godine, kao neprofitna, nevladina organizacija, koja
priprema i objavljuje međunarodne standarde u vezi električnih, elektronskih i ostalih
tehnologija koje su u vezi, uključujući energetiku, elektro-magnetiku, elektro-akustiku
(www.iec.ch). Kroz standarde IEC je prva promovisala SI međunarodni sistem
jedinica/mera (International System of Units).
Osnovni cilj delatnosti IEC je unapređenje međunarodne saradnje u svim pitanjima

standardizacije i pitanjima iz oblasti elektrotehnike u vezi sa standardizacijom, a time i
unapređenje međunarodnog razumevanja. IEC se finansira od članarine, izdavaštva i
drugih izvora koje odobri Savet, a zvanični jezici su engleski, francuski i ruski.
6.2.1. Organizacija rada
Strukturu IEC (Slika 21.) čine organi:
o Savet (sastav: predsednik, zamenik predsednika, blagajnik i generalni sekretar),

sastaje se najmanje jednom godišnje;
o Izvršni komitet (organ Saveta, imenuje Savet koji broji 12 lica) ;
o Odbori za standardizaciju, strategiju tržišta i ocenjivanje usaglašenosti;
o Tehnički komiteti (formira Savet, delegati nacionalnih organizacija za
standardizaciju);
o Tehnički savetodavni komiteti;
o Sektorski industrijski odbori;
o Specijalne radne grupe.
Članovi Međunarodne elektrotehničke komisije (IEC) su:
¾ Nacionalni komiteti, a ne države;

¾ Postoje dve vrste članstva:
¾ Punopravno članstvo (full member) ukupno 59 članica,
¾ Pridruženo članstvo (associate memeber) ukupno 22 članice.
Zahtev za učlanjenje u IEC dostavlja nacionalna organizacija, a odluku o učlanjenju

donosi Savet IEC. Prihvatanje IEC standarda u zemljama članicama je dobrovoljno,
bez obzira da li je zemlja članica IEC ili ne.
Predstavnik Republike Srbije u Međunarodnoj elektrotehničkoj komisiji (IEC) je Institut za

standardizaciju Srbije (ISS) u svojstvu punopravnog člana.
52
Slika 21. Organizaciona struktura IEC
Proces izrade standarda sličan je kao u ostalim telima za standardizaciju. Ključnu ulogu
u pripremi standarda imaju Tehnički komiteti (TC), koji okupljaju više od 10.000
eksperata. IEC trenutno ima oko 200 tehničkih komiteta (TC) i podkomiteta (SC).
Tehnički komiteti osnivaju se po sledećim uslovima i proceduri:
o Predlog dostavlja jedan ili više nacionalnih komiteta;

o Centralni biro konsultuje sve nacionalne komitete;
o Potrebno je da jedna trećina nacionalnih komiteta glasa za formiranje;
o Izvršni komitet, nakon analize i usvajanja predloga, dostavlja Savetu da
donese odluku o formiranju;
o Predsednika i sekretara novoformiranog tehničkog komiteta određuje Izvršni
komitet.
Tehnički komiteti rade po utvrđenoj proceduri, a za slučaj obimnog posla u cilju

efikasnosti mogu da formiraju podkomitete i radne grupe. Za početak izrade novog
dokumenta primenjuju se sledeći kriterijumi:
– evidentne su zakonske potrebe u više zemalja,

– u pitanju je osnovni standard,
– dokument iz ocenjivanja usaglašenosti,
– dokument je značajan za međunarodnu trgovinu,
– dokument je važan za razvoj.
53
6.2.2. IEC publikacije
Publikacije Međunarodne elektrotehničke komisije (IEC) su:
1. Međunarodni standardi (IS),

2. Tehničke specifikacije (TS),
3. Tehnički izveštaji (TR),
4. Uputstva,
5. Industrijski tehnički sporazumi (ITA),
6. Javno dostupne specifikacije (PAS),
7. Ocena tehnoloških trendova (TTA).
1. Međunarodni standardi (IS) – u skladu sa definicijom u IEC/ISO Uputstvu 2 - usvaja

se konsenzusom nacionalnih komiteta članica IEC.
2. Tehnička specifikacija (TS) – normativne prirode, usvaja se dvo-trećinskom većinom
u slučaju kada se podrška za IS nije dobila ili kada je oblast/predmet još uvek u
fazi razvoja.
3. Tehnički izveštaji (TR) – informativni dokument, više opisni nego normativan, usvaja
se prostom većinom.
4. Uputstva – daju pravila, savete ili preporuke u vezi IS.
5. Industrijski tehnički sporazumi (ITA) – normativni informativni dokument, specificira
parametre novog proizvoda ili usluge, ne priprema se u okviru IEC organizacije.
6. Javno dostupne specifikacije (PAS) – normativni dokument nastao konsenzusom
eksperata, usvojen prostom većinom, rezultat hitne potrebe tržišta/industrije.
7. Ocena tehnoloških trendova (TTA) – ističe određene tehnološke aspekte koji su
potencijalni predmeti buduće standardizacije.
Međunarodni standardi (IS) IEC:
1. Izrađuju se u skladu sa ISO/IEC direktivom, deo 1 i 2:

– Deo 1. Procedure za tehnički rad,
– Deo 2. Pravila za strukturu i pripremu međunarodnih standarda.
2. Označavaju se brojem u intervalu: 60000 – 79999:
– Stari standardi (pre 1997) dodali su 60000 pa je, na pimer IEC 27
postao IEC 60027.
3. Izrađuju se u tesnoj saradnji sa ISO, ITU, CEN i CENELEC:
– Zajednički standardi IEC TC 1 (informatika) i ISO dobijaju oznaku ISO/IEC,
kao i standardi iz oblasti ocenjivanja usaglašenosti,
– Ostali standardi razvijeni u saradnji sa ISO dobijaju broj serije 80000, na
pimer IEC 82045,
– Standardi serije 60000 dobijaju prefiks EN koji ukazuje da su
harmonizovani, na primer IEC 60034 postaje EN 60034.
IEC je razvio i publikovao značajna dokumenta u dokazivanju kvaliteta elektrotehničkih

proizvoda:
54
1) IECEE sistem za ispitivanje i sertifikaciju usaglašenosti sa zahtevima standarda

na bezbednost električnih uređaja i opreme, poznat je kao CB šema. CB
sertifikati pružaju dokaze da su uzorci određenog proizvoda uspešno prošli
ispitivanja, čime su zadovoljili zahteve relevantnih IEC standarda. Osnovni cilj
CB šeme je da smanji prepreke za međunarodnu trgovinu, a zasnovan je na
principu međusobnog priznavanja, odnosno prihvatanja CB sertifikata od
strane svojih članova.
2) IECQ sistem za ocenu kvaliteta za elektronske komponente ima iskustvo od 30
godina kao sertifikacioni program IEC za elektronske komponente, procese i
materijale. Od 2003. godine sporazumom između IEC i CENELEC koristi se
oznaka usaglašenosti. Danas se proces sertifikacije širi na električne i
elektronske komponente i proizvode koji su u skladu sa zahtevima za
ograničavanje opasnih materija.
Nalaženje IEC publikacija: Prvo se izabira uža oblast (Slika 22), a zatim dobija
kompletan spisak standarda, na primer za ispitivanje (testing).
Slika 22. Nalaženje IEC standarda
55
6.3. MEĐUNARODNA AGENCIJA ZA TELEKOMUNIKACIJE (ITU)
Međunarodna agencija za telekomunikacije ITU (International Telecommunication Union)

je specijalizovana agencija Ujedinjenih Nacija za informacione i telekomunikacione
tehnologije, uključujući informacije o regulativi i standardima (www.itu.int). ITU tesno
sarađuju sa ostalim međunarodnim i regionalnim organizacijama i telima. ITU
(International Telegraph Union) je osnovan u Parizu 1865. godine, a od 1947. godine
je agencija UN sa sedištem u Ženevi.
Međunarodna agencija za telekomunikacije - ITU ima oko 700 članica iz 192 države.
Republika Srbija ima pet predstavnika (Slika 23).
Slika 23. Predstavnici Srbije u ITU
Osnovna delatnost rada je harmonizacija telekomunikacionih podataka i razvoj

međunarodnih definicija, standarda i metodologija. ITU je organizaciono podeljen u
četiri sektora, i to:
1. Radiokumunikacije (ITU-R: Radiocommunication) - Upravljanje međunarodnim

radio-frekventnim spektrom i orbitama satelita.
2. Standardizaciju (ITU-T: Standardization) - Najstarija i najpoznatija oblast po
kojoj je poznat ITU. Trenutno je na snazi preko 3.000 preporuka/standarda
objavljenih od strane ITU-T u vezi telekomunikacionih mreža i njihove
međusobne komunikacije.
3. Razvoj (ITU-D: Development) - Potpomaže širenje informacionih i
komunikacionih tehnologija (ICT).
4. ITU TELECOM - Organizuje najznačajnije skupove u vezi ICT.
56
6.4. DRUGE MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU
Komisija za Codex Alimentarius (Codex Alimentarius Commission, CAC, Codex)

predstavlja specijalizovanu međunarodnu organizaciju za hranu koja je nastala 1963.
godine od strane FAO (Food And Agriculture Organization) - Svetske organizacije za
hranu i poljoprivredu i WHO (World Health Organization) - Svetske zdravstvene
organizacije. Osnovni cilj je donošenje standarda i srodnih dokumenata radi zaštite
zdravlja potrošača i omogućavanja nesmetane međunarodne trgovine hranom, kao i
promovisanje prehrambenih standarda. Republika Srbija je članica Codexa od 2006.
godine, a bivša država, SFRJ, bila je članica Codexa od njegovog prvog zasedanja.
Codex Alimentarius predstavlja međunarodni forum naučnika, eksperata, predstavnika

vladinih tela zemalja članica, predstavnika industrije i organizacija za zaštitu
potrošača, koji su okupljeni na zajedničkom zadatku razvijanja Codex standarda i
srodnih dokumenata namenjenih zaštiti potrošača. Trgovina hranom je u stalnom
porastu, što olakšava i širenje bolesti prouzrokovanih hranom, tako da je potreba za
harmonizovanim standardima i srodnim dokumentima, koji štite potrošače sve veća.
Codex Alimentarius omogućava razmenu informacija o bezbednosti i kvalitetu hrane na
međunarodnom i/ili regionalnom nivou.
Moderan sistem za bezbednost hrane u kome je glavni fokus na higijeni proizvodnih

procesa i prevenciji zasniva se na Codex dokumentima. Analiza rizika je sastavni i
nezaobilazni deo u procesu razvijanja Codex standarda i srodnih dokumenata. Naučnu
osnovu za izradu standarda i srodnih dokumenata Codex Alimentarius obezbeđuje
preko nezavisnih ekspertskih tela, kao što su zajednički FAO/WHO ekspertski komiteti.
Sporazum o primeni sanitarnih i fitosanitarnih mera (SPS sporazum) Svetske trgovinske
organizacije (WTO) priznaje Codex standarde i srodne dokumente kao referentne
dokumente u međunarodnoj trgovini hranom.
6.4.1. Organizaciona struktura Codex Alimentarius
Osnovni organi Codexa Alimentarius su Sekretarijat i Izvršni komitet, a pomoćni organi

su komiteti sa opštim predmetom rada, komiteti za specifične prehrambene proizvode,
ad hoc međuvladine radne grupe i FAO/WHO koordinacioni komiteti.
Izrada standarda i srodnih dokumenata praktično se odvija u odgovarajućim

komitetima i ad hoc međuvladinim radnim grupama. FAO/WHO koordinacioni komiteti
identifikuju probleme i potrebe regiona u pogledu međunarodnih i/ili regionalnih
Codex dokumenata, definišu potrebe regiona u pogledu kontrole hrane, stimulišu
jačanje infrastrukture za kontrolu hrane, promovišu razmenu informacija i primenu
Codex dokumenata u zemljama članicama i obezbeđuju tehničku i finansijsku pomoć
preko FAO i WHO.
57
Codex Alimentarius uspostavlja kontinuiranu saradnju sa zemljom članicom preko

nacionalne institucije ili organizacije tzv. „Codex tačke kontakta” (Codex Contact Point,
CCP). Codex tačka kontakta je obično smeštena u ministarstvu zdravlja, poljoprivrede,
nacionalnoj organizaciji za standardizaciju ili drugim ustanovama, o čemu odlučuje
vlada zemlje članice. Uloga „Codex tačke kontakta“u Republici Srbiji poverena je
Institutu za standardizaciju Srbije. Osnovne funkcije Codex tačke kontakta su:
– omogućavanje veze Codex sekretarijata i zemlje članice,

– koordiniranje svih relevantnih aktivnosti vezanih za Codex u zemlji,
– primanje svih Codex dokumenata, kao i njihova distribucija odgovarajućim
organizacijama i institucijama u zemlji,
– prosleđivanje nacionalnih stavova u vezi sa nacrtima Codex dokumenata koji su
značajni za zemlju,
– bliska saradnja sa nacionalnim Codex komitetom kada je on obrazovan,
– delovanje u smislu centra za razmenu informacija i koordiniranje,
– aktivnosti sa ostalim zemljama članicama Codexa,
– primanje poziva za zasedanje Codexa,
– održavanje biblioteke finalnih dokumenata Codexa i
– promotivne aktivnosti vezane za Codex u sopstvenoj zemlji.
6.4.2. Razvijanje Codex standarda
Procedure za pripremu Codex standarda su dobro definisane i transparentne tako da

se standardi donose na demokratski način uz uvažavanje obrazloženih primedbi i
zahteva zemalja članica. Izrada standarda i srodnih dokumenata uključuje sledeće
aktivnosti:
– podnošenje predloga zemlje članice ili Codex komiteta za izradu novog

standarda;
– donošenje odluke Komisije za Codex Alimentarius ili njenog Izvršnog komiteta da
se standard izradi i odluke o izboru ili obrazovanju (ponovnom aktiviranju)
pomoćnog tela koje će dalje biti odgovorno za upravljanje razvojem standarda;
– priprema predloga nacrta standarda i njegovo dostavljanje vladama zemalja
članica na razmatranje (konsultacije);
– razmatranje primedbi na predlog nacrta standarda, revizija predloga nacrta i
predstavljanje teksta nacrta standarda Komisiji;
– kada Komisija usvoji nacrt standarda, on se šalje vladama zemalja članica na
glasanje kroz višekratnu proceduru sastavljenu od pet ili osam etapa („koraka“)
posle koje usvojeni standard postaje Codex standard (za većinu standarda je
potrebno nekoliko godina da bi bili objavljeni);
– usvojeni Codex standardi i srodni dokumenti uključuju se u zbirku Codex standarda
i srodnih dokumenata, tzv. „Codex Alimentarius“ (doslovan prevod latinskog naziva
ove zbirke je „Zakon o hrani“). Trenutno Codex Alimentarius, između ostalih
dokumenata, čine: 204 standarda, 51 pravilo dobre prakse i 60 uputstava;
58
– svi Codex dokumenti dostupni su za besplatno korišćenje preko interneta (videti

link: http://www.codexalimentarius.net).
Codex Alimentarius donosi dve vrste standarda:
1) Codex standarde za specifične proizvode (Codex Commodity Standards) koji se

izrađuju za sve značajne prehrambene proizvode, bilo da su prerađeni,
poluprerađeni ili sirovi (na primer za prirodnu mineralnu vodu, pirinač, čokoladu,
kuhinjsku so, mango, kikiriki, maslac, fermentisane proizvode od mleka itd).
2) Opšte Codex standarde (Codex General Standards) koji se primenjuju na sve

prehrambene proizvode.
Pored standarda Codex Alimentarius donosi i srodne dokumente, odnosno uputstva,

pravila dobre prakse i preporuke (Recommended International Code of Practice). Primer
takvog srodnog dokumenta je „CAC/RCP 1-1969, Rev. 4-2003, Preporučena
međunarodna pravila dobre higijenske prakse – Opšti principi za higijenu hrane koji
uključuju sistem analize opasnosti i kritične kontrolne tačke“. Sistem je baziran kao
preventivni bezbedonosni sistem za identifikaciju, ocenjivanje i upravljanje rizicima koji
mogu da nastanu u toku proizvodnje ili pripreme životnih namirnica i predstavlja
skraćenicu HACCP od engleskog termina ''Hazard Analizes Critical Control Point'' -
Analiza rizika i kritične kontrolne tačke. HACCP sistem se odnosi na:
– proizvođače primarnih poljoprivrednih proizvoda,

– prehrambenu industriju,
– transport poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda,
– proizvođače ambalaže,
– trgovinu,
– organizacije koje se bave pripremom i dostavljanjem hrane,
– restorane i hotele i druge slične organizacije.
Primena HACCP sistema bazirana je na odgovarajućim zakonskim propisima u oblasti

poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda i primeni GMP (Dobra proizvođačka
praksa), GHP (Dobra higijenska praksa) i GLP (Dobra laboratorijska praksa).
Primena Codex standarda i srodnih dokumenata nije obavezna, a objavljeni Codex

dokumenti zemljama članicama služe kao polazna dokumentaciona osnova pri
donošenju nacionalne regulative za bezbednost hrane i/ili za uspostavljanje
nacionalnog sistema za kontrolu hrane.
Nacionalna regulativa Republike Srbije trenutno se ubrzano usklađuje sa regulativom

Evropske Unije. Imajući u vidu to da se EU pri izradi propisa i direktiva iz oblasti
bezbednosti i kvaliteta hrane u izvesnom stepenu oslanja na Codex dokumente, moglo
bi se reći da trenutno postoji indirektno usklađivanje tehničkih propisa Republike Srbije
sa Codex dokumentima.
59
7. REGIONALNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU
Regionalni nivo standardizacije čine regionalne organizacije za standardizaciju u kojoj

mogu da učestvuju odgovarajuća tela za standardizaciju zemalja jednog geografskog,
političkog ili ekonomskog područja sveta.
GOST (Государственный стандард) je evro-azijska, regionalna organizacija za

standardizaciju, nastala 1925. godine kao telo za standardizaciju u Sovjetskom
Savezu. Raspadom SSSRa GOST postaje regionalna organizacija za 12 zemalja:
Rusiju, Belorusiju, Ukrajinu, Moldaviju, Kazahstan, Azerbejdžan, Jermeniju, Kirgistan,
Uzbekistan, Tadžikaistan, Gruziju i Turkmenistan. GOST je publikovao više od 20.000
standarda.
Afrička organizacija za standardizaciju – ARSO (African Organisation for

Standardisation) je međudržavna organizacija formirana 1977. godine, koja okuplja
25 afričkih zemalja. Osnovni cilj je objavljivanje harmonizovanih afričkih standarda i
usvajanje međunarodnih standarda u cilju poboljšanja afričke konkurentnosti na
svetskom tržištu.
Američki nacionalni institut za standardizaciju – ANSI (American National Standards

Institute) počinje sa radom 1918. godine, kada je formiran od strane pet inženjerskih
udruženja i tri vladine organizacije. To je neprofitna organizacija koja nadgleda
razvoj standarda za proizvode, usluge, procese i sisteme u SAD i usklađuje američke
standarde sa međunarodnim standardima, tako da se američki proizvodi mogu koristiti
širom sveta.
Pan američka komisija za standarde – COPANT je neprofitno udruženje sa sedištem

u Buenos Ariesu, čiji je osnovni cilj razvoj tehničke standardizacije u zemljama Latinske
Amerike. COPANT je regionalna organizacija koja koordinira aktivnosti nacionalnih
instituta za standardizaciju i osigurava da se standardi jedinstveno primenjuju u
zemljama članicama i podstiče usaglašavanje na međunarodnom nivou.
Evropske organizacije za standardizaciju (ESO - European Standardization

Organizations): CEN, CENELEC I ETSI. Regionalni – evropski nivo standardizacije čine
organizacije za standardizaciju, i to:
1. Evropski komitet za standardizaciju (CEN - European Committee for

Standardization);
2. Evropski komitet za standardizaciju u elektrotehnici (CENELEC - European
Committee for Electrotechnical Standardization);
3. Evropski institut za standardizaciju u telekomunikacijama (ETSI - European
Telecommunications Standards Institute).
60
Evropski standard je standard koji je donela evropska organizacija za standardizaciju

i koji je dostupan javnosti.
Između CEN i ISO i CENELEC i IEC postoji podudarnost u pogledu predmeta

standardizacije iako je razlika u nivou standardizacije (regionalni i međunarodni). CEN,
CENELEC i ETSI su formirane od strane Evropske Unije, sa sedištem u Briselu, u cilju
ostvarenja jedinstvenog evropskog tržišta i kao odgovor na izazov ISO i IEC. Jedan od
osnovnih ciljeva formiranja Evropske Zajednice, sada Evropske Unije, je donošenje
standarda i propisa, čijom bi se jedinstvenom primenom obezbedio nesmetan protok
roba, usluga i kapitala u okviru zemalja-članica EU. Osnovni ciljevi i zadaci CEN i
CENELEC su:
9 Usklađivanje nacionalnih standarda članica i donošenje zajedničkih standarda i

srodnih dokumenata;
9 Primena evropskih standarda (EN) i harmonizovanih standarda (HD), kao
nacionalnih standarda članica;
9 Unapređenje međunarodne standardizacije, naročito u okviru ISO i IEC;
9 Primena međunarodnih standarda ISO i IEC kao regionalnih – evropskih, kad
god je to moguće;
9 Izrada izveštaja o usklađenosti standarda svojih članica;
9 Uvođenje službi za dodelu znaka usaglašenosti sa CEN i CENELEC
standardima.
Evropski komitet za standardizaciju
Evropski komitet za standardizaciju u

elektrotehnici
Evropski institut za standardizaciju u

telekomunikacijama
61
7.1. EVROPSKI KOMITET ZA STANDARDIZACIJU - CEN
Evropski komitet za standardizaciju - CEN (Comité Européen de Normalisation) je jedna

od tri evropske (regionalne) organizacije za standardizaciju (www.cen.eu), pored
CENELEC i ETSI.
CEN je neprofitna organizacija formirana 1973. godine i postavljena u skladu sa

pravom Belgije sa sedištem u Briselu. Glavni savetnici CEN u vezi zaštite opšteg
interesa su:
– Evropska komisija (EC - European Commission),
– Evropski sekretarijat asocijacija za slobodnu trgovinu,
– EFTA – (European Free Trade Association).
Evropska Unija prepoznaje standardizaciju kao preduslov za uključivanje u

međunarodne i regionalne tokove i osnovu za uklanjanje tehničkih prepreka u trgovini -
slobodan protok robe i usluga. Evropski komitet za standardizaciju (CEN) obezbeđuje
platformu za razvoj evropskih standarda i drugih tehničkih specifikacija i tako značajno
doprinosi uklanjanju trgovinskih barijera za evropsku industriju i potrošače. Njegova
misija je da pospešuje evropsku ekonomiju u globalnoj trgovini, pruža dobrobit za
evropske građane i životnu sredinu.
7.1.1. Delatnost i organizacija rada
Članovi CEN su nacionalna tela za standardizaciju zemalja članica Evropske Unije i

EFTA članica, ukupno iz 31 zemlje. Među 16 pridruženih članica CENa je i Republika
Srbija. CEN okuplja više od 60.000 eksperata iz raznih oblasti.
Delatnost rada CENa:
¾ Izrada evropskih standarda - EN (Européen Norme), koji su istovremeno i

nacionalni standardi zemalja članica. EN standarde osim CEN, izrađuju i
CENELEC i ETSI;
¾ Izrada tehničke dokumentacije, kao podrška standardima i njihovoj primeni (TS
- tehničke specifikacije, TR - tehnički izveštaji, smernice, itd).
Nacionalna tela za standardizaciju distribuiraju i prodaju usvojene evropske standarde

i povlače postojeće nacionalne standarde koji su u suprotnosti sa evropskim
standardima.
Spisak glavnih oblasti/sektora delatnosti CEN:

1) Vazdušni i svemirski sektor,
2) Hemija,
62
3) Građevinarstvo,
4) Proizvodi za široku potrošnju,
5) Energija i komunalije,
6) Životna sredina,
7) Hrana,
8) Zdravlje i bezbednost,
9) Zdravstvena zaštita,
10) Grejanje, ventilacija i klimatizacija,
11) Informaciono-komunikacione tehnologije,
12) Inovacije,
13) Bezbednost mašina,
14) Materijali,
15) Merenje,
16) Nanotehnologije,
17) Oprema pod pritiskom,
18) Bezbednost i odbrana,
19) Usluge,
20) Transport i pakovanje.
CEN je jedina priznata evropska organizacija u skladu sa Direktivom 98/34/EC za

planiranje, izradu nacrta i usvajanje evropskih standarda u svim oblastima ekonomskih
aktivnosti, sa izuzetkom elektrotehnologije (CENELEC) i telekomunikacija (ETSI). Ukupan
broj važećih dokumenata do danas je 14.134, prema podacima iz decembra 2010.
godine. Produkcija CEN standarda, tehničkih specifikacija i tehničkih izveštaja, prema
podacima iz 2010. godine, iznosi:
¾ 13.330 publikacija (EN, TS, TR,..);

¾ 12.262 evropskih standarda (EN);
¾ 2.500 evropskih standarda (EN) koji su identični sa ISO standardima;
¾ Od ukupnog broja evropskih standarda18.5% je harmonizovanih
standarda;
Statistički podaci ukazuju da je prosečno vreme za razvoj standarda 36 meseci, ne više

od 54 meseca, a u najboljem slučaju 16 meseci. Godišnja produkcija je oko 1.200
različitih dokumenata. CEN sistem standardizacije košta Evropsku Uniju oko
800.000.000 € godišnje.
Strukturu CEN (Slika 24 ) čine organi:
• Generalna skupština,
• Administrativni odbor,
• Tehnički odbor,
• Tehnički komiteti,
• Radne grupe i projektni timovi.
63
Slika 24. Organizaciona struktura CEN
CEN sada ima 1918 Tehničkih tela, od kojih:

- 299 aktivna CEN Tehnička komiteta,
- 26 aktivnih CEN Radionica,
- 57 CEN Tehničkih komiteta/Podkomiteta,
- 1411 CEN Radnih grupa,
- 13 CEN-CENELEC Tehničkih komiteta,
- 2 CEN-CENELEC Radnih grupa.
7.1.2. Proces izrade EN standarda
CEN EN standardi u principu raspoloživi su na tri zvanična jezika CEN (engleski,

francuski, nemački) i izrađuju se u skladu sa pravilima datim u odgovarajućem
CEN/CENELEC Internom uputstvu – deo 3:2009 (Rules for the structure and drafting of
CEN/CENELEC Publication). Pravila se odnose na strukturu, izradu i prikaz EN
standarda kao i njihov prenos na nacionalni nivo, a u cilju obezbeđenja identičnosti u
svim zemljama članicama.
64
Slika 25. Uputstvo za strukturu i izradu CEN/CENELEC publikacija

- naslovna strana i sadržaj
Proces izrade evropskih standarda(EN) sastoji se od nekoliko karakterističnih faza, i to:
1. Predlog
Sve zainteresovane strane mogu da dostave svoj predlog u CEN za izradu novog
standarda. Najčešće se predlog dostavlja preko odgovarajućeg nacionalnog tela za
standardizaciju.
2. Prihvatanje
Odgovarajući Tehnički komitet CEN donosi odluku o usvajanju primljenih predloga.
Usvojeni predlog projekta dodeljuje se odgovarajućoj radnoj grupi na realizaciju.
65
Obaveza je svih nacionalnih tela za standardizaciju da tog momenta obustave

eventualne radove koje su samostalno započeli/imali u vezi istog predmeta/oblasti.
3. Nacrt
Početnu – tzv. draft verziju EN standarda izrađuje grupa eksperata postavljenih od
strane radne grupe u okviru Tehničkog komiteta CEN.
4. Razmatranje
Pripremljena draft verzija šalje se na javnu raspravu. Eventualne primedbe i predloge
prikupljaju nacionalna tela za standardizaciju, i dostavljaju ih u odgovarajući Tehnički
komitet CEN na razmatranje.
5. Usvajanje
Konačna draft verzija, sa usvojenim primedbama iz faze razmatranja, dostavlja se na
glasanje u 31 zemlju članicu CEN sa pravom glasa i usvaja se odgovarajućom
procedurom.
6. Objavljivanje
Usvojeni standard automatski postaje nacionalni standard u svim zemljama članicama
CEN, gde se objavljuje u identičnoj formi kao nacionalni standard, a povlače se
eventualni nacionalni standardi koji su u suprotnosti.
7. Pregled/preispitivanje
Evropski standardi (EN) se preispituju najmanje svakih 5 godina, ili ranije, na zahtev
odgovarajućih tela CEN, čime se obezbeđuje adekvatnost i ažurnost standarda.
Rezultat preispitivanja je da standard ostaje, povlači se, dopunjuje amandmanima ili
prerađuje.
A
UK Predstavnici
NA
I Predstavnici
AČ
ROŠ ostalih
T Nacionalna CEN
PO Tehnički zemalja
organizacija
komitet
Organizacije
za vezu
IJE
PAN
M
KO
Izveštaji
NI
GA I
OR LAST
V
Slika 26. Faze u razvoju evropskih standarda
66
Evropski standard (EN) je dokument koji je usvojen od strane jedne od tri evropske
organizacije za standardizaciju: CEN, CENELEC ili ETSI. Evropski standardi su ključna
komponenta jedinstvenog evropskog tržišta, jer predstavljaju model specifikacije i/ili
tehničko rešenje u odnosu na koje se može trgovati. Evropski standardi se moraju
preuzeti na nacionalnom nivou, odnosno moraju da budu raspoloživi kao nacionalni
standardi na indentičan način i da se svi protivrečni nacionalni standardi moraju povući
u datom roku.
Savremeni standardi više se ne kreiraju isključivo iz tehničkih razloga, već su oni postali
platforme da se omogući veća društvena uključenost i angažman unutar tehnologije i
kodifikuju najbolju praksu. U CEN razvoju evropskih standarda (EN) upravlja se putem
principa konsenzusa, otvorenosti i transparentnosti. Konsenzus reflektuje ekonomske ili
društvene interese 31 zemlje članice CEN, koji se definišu preko njihovih nacionalnih
organizacija za standardizaciju (Slika 26). Privredne aktivnosti pokreću razvoj
standarda i svaki standard sastavljaju eksperti za datu oblast. U izgrađivanju
evropskog konsenzusa, pozivaju se predstavnici industrije, trgovine, javnih organa,
akademija i nevladinih organizacija da daju doprinos procesu standardizacije.
Harmonizovani standardi su evropski standardi koje izrađuju evropske organizacije

za standardizaciju CEN, CENELEC ili ETSI pod mandatom koji im daje Evropska
Komisija. Uopšte uzev, ovi standardi podržavaju osnovne zahteve direktiva zasnovane
na Novom i Globalnom pristupu i poštuju obaveze koje im je izdala Evropska Komisija,
nakon konsultovanja sa zemljama članicama.
Tehnička specifikacija (TS) je normativni dokument koji izrađuje i odobrava neki

Tehnički komitet. CEN/TS mogu da razvijaju Tehnički komiteti CEN kao pred-standard
koji sadrži tehničke zahteve za inovativnu tehnologiju ili kada je potrebno da
koegzistiraju različite alternative u predviđanju buduće harmonizacije, a koje nisu
dovoljne da bi se omogućila saglasnost o nekom evropskom standrdu (EN). TS nema
status EN standarda, ali može biti usvojen kao nacionalni standard.
Tehnički izveštaj (TR) je dokument koji obezbeđuje informacije o tehničkom sadržaju

rada na standardizaciji. Tehnički izveštaji se mogu pripremati kada se smatra hitnim ili
kada se savetuje da se pribave dodatne informacije nacionalnim članicama CENa,
Evropskoj Komisiji, Sekretarijatu EFTA ili drugim vladinim agencijama ili spoljnim telima.
Informacije koje se nalaze u nekom TRu se razlikuju od onih koje se normalno objavljuju
kao Evropski standard (EN).
Smernice su dokumenta koje zajednički objavljuje CEN ili CENELEC gde se daju
pravila, orijentacija, saveti ili preporuke koje se odnose na evropsku standardizaciju.
Smernice se mogu uspostaviti u pogledu:
– obezbeđivanja tehničke ili administrativne orijentacije u radu CENa i CENELECa;

– davanja saveta o tome kako se baviti pitanjima standardizacije;
67
– sakupljanja odluka nekog korporativnog tela CEN-CENELECa o specifičnim opštim

pitanjima za buduće jednako tretiranje takvih pitanja;
– obezbeđivanje informacija o usmeravanju po pitanjima ocene usaglašenosti
vezanim za aktivnosti standardizacije CENa i CENELECa.
7.1.3. Pretraga EN standarda
Nalaženje EN standarda – mogućnosti pretrage prema ključnoj reči (Slika 27) i

oznaci/broju standarda (Slika 28 ).
Slika 27. Pretraga EN standarda prema ključnoj reči: ergonomija
68
Slika 28. Pretraga standarda prema oznaci/broju standarda: 9001
69
7.2. EVROPSKI KOMITET ZA STANDARDIZACIJU U ELEKTROTEHNICI - CENELEC
Evropski komitet za standardizaciju u elektrotehnici - CENELEC (European Committee

for Electrotechnical Standardization) je neprofitna tehnička organizacija formirana
1961. godine za razvoj evropskih (EN) i harmonizovanih (HD) standarda u
elektrotehnici (www.cenelec.eu). Počeci standardizacije u elektrotehnici datiraju od
1906. godine, kada se u Londonu formira IEC – Međunarodna elektrotehnička komisija.
CENELEC oblikuje unutrašnje evropsko tržište putem visoko kvalitetnih elektrotehničkih

standarda koji:
¾ omogućavaju direktan pristup za najmanje 31 zemlju–članicu EU,

¾ garantuju bezbednost i zdravlje potrošača,
¾ ohrabruju tehnološki razvoj.
CENELEC je postavljenom strategijom snažno opredeljen da:
1) Zadovolji potrebe evropske industrije i svih zainteresovanih strana na tržištu u

oblastima standardizacije i ocenjivanja usaglašenosti na polju električne energije,
elektronike i sa tim vezanih tehnologija;
2) Radi na poboljšanju svih aspekata kvaliteta proizvoda, bezbednosti proizvoda,
kvaliteta usluga i bezbednosti usluga na polju električne energije, elektronike i sa
tim vezanih tehnologija, uključujući zaštitu životne sredine, pogodnost za pristupanje
i inovacije, i time da doprinosi dobrobiti društva;
3) Podržava Međunarodnu elektrotehničku komisiju (IEC) u postizanju njene misije: "Da
bude globalno poznat kao nosilac standarda i ocenjivanja usaglašenosti i sa tim
vezanih usluga potrebnih da se olakša međunarodna trgovina u oblastima
električne energije, elektronike i sa tim vezanih tehnologija“.
CENELEC okuplja nacionalne elektrotehničke komitete iz 31 zemlje-članica Evropske

Unije i EFTA i 11 pridruženih nacionalnih komiteta. Republiku Srbiju u svojstvu
pridrženog člana, od 2005. godine, predstavlja Institut za standardizaciju Srbije (ISS).
7.2.1. Delatnost i rezultati CENELEC
CENELEC razvija odgovarajuće standarde sa aspekta elektrotehnike u nizu oblasti,

prema evropskim direktivama zasnovanim na Novom i Globalnom pristupu EU, i to:
– 1999/5/EC Direktiva za radio i telekomunikacionu terminalnu opremu (RTTE),

– 2004/108/EC Direktiva za elektromagnetsku kompatibilnost,
– 2004/22/EC Direktiva za merne instrumente (MID),
– 2006/42/EC Direktiva za mašine (MD),
70
– 2006/95/EC Direktiva za električne uređaje niskog napona (LVD),

– 88/378/EEC Direktiva za bezbednost igračaka (TOYS),
– 89/686/EEC Direktiva za ličnu zaštitnu opremu (PPE),
– 90/384/EEC Direktiva za neautomatske vage (NAWI),
– 90/385/EEC Direktiva za aktivna implantabilna medicinska sredstva (AIMD),
– 93/42/EEC Direktiva za opšta medicinska sredstva (MDD),
– 94/25/EC Direktiva za plovila za rekreaciju,
– 94/9/EC Direktiva za opremu i zaštitne sisteme za upotrebu u potencijalno
eksplozivnoj atmosferi (ATEX),
– 97/23/EC Direktiva za opremu pod pritiskom (PED),
– 98/79/EC Direktiva za in vitro dijagnostička medicinska sredstva (IVD),
– 2001/16/EC Direktiva za interoperabilnost transevropske konvencionalne
železnice,
– 96/48/EC Direktiva za interoperabilnost transevropske „high speed” mreže.
Ukupni rezultati CENELEC na izradi i publikovanju standarda, na kraju 2010. godine,

iznose:
– 4.272 aktivna, evropska standarda (EN);
– 1.562 harmonizovana standarda (HD), oko 28%;
– 5.834 ukupno standarda, odnosno 198.643 stranica.
Tesna saradnja sa IEC na preuzimanju i izradi standarda CENELEC može se

konstatovati na osnovu sledećih podataka, na kraju 2010. godine, i to:
– 4.220 standarda identično sa IEC standardima (72,3%);

– 407 standarda zasnovano na IEC standardima (7%);
– 1.207 standarda čisto evropska (20,7%);
– 5.834 ukupno standarda (100%).
Proces izrade standarda je transparentan, zasnovan na konsenzusu i otvoren sistem koji

se oslanja na potpunu opredeljenost članica CENELECa da primenjuju evropske
standarde (EN) na nacionalnom nivou, što osigurava potpunu harmonizaciju
jedinstvenog unutrašnjeg tržišta i čini sistem evropske standardizacije jedinstvenim.
Evropski standardi (EN) se zasnivanju na konsenzusu, što odražava ekonomske i

društvene interese 31 zemlje članice CENELECa, definisane preko njihovih nacionalnih
elektrotehničkih komiteta. Oni se projektuju i kreiraju od strane svih zainteresovanih
strana kroz proces koji je transparentan, otvoren i koji se bazira na konsenzusu. Za
najveći broj standarda inicijativu daje industrija. Drugi projekti standardizacije mogu
da dolaze od potrošača, malih i srednjih preduzeća ili udruženja, ili od evropskih
zakonodavaca. Pored evropskih standarda, CENELEC izrađuje i druga referentna
dokumenta: Tehničke specifikacije i Tehničke izveštaje. Interna pravila CEN-CENELEC,
Deo 2, navodi da EN (Evropski standard) "nosi sa sobom obavezu da bude
71
implementiran na nacionalnom nivou, tako što će mu se dati status nacionalnog

standarda i putem povlačenja bilo kakvog protivrečnog nacionalnog standarda".
Harmonizovani standard (HD) je normativni dokument stavljen na raspolaganje od

strane CENELECa na tri zvanična jezika. Razrada nekog HD uključuje javni upit, iza
čega sledi odobravanje putem glasanja nacionalnih članica CENELEC i konačnu
ratifikaciju. Harmonizovani standard se najavljuje na nacionalnom nivou i svaki
protivrečni nacionalni standard se povlači. Pošto ispuni ove obaveze, članica je u
mogućnosti da održava ili izda nacionalni standard koji se bavi predmetom koji je u
delokrugu tog harmonizovanog standarda (HD), pod uslovom da je on ekvivalentan u
pogledu tehničkog sadržaja. Priprema, odobravanje i preispitavanje nekog
harmonizovanog standarda (HD) realizuje se istom procedurom koja se odnosi i na
evropski standard (EN).
7.2.2. Devet uslova za članstvo u CEN/CENELEC
Evropske organizacije za standardizaciju CEN i CENELEC postavljaju devet uslova za

ostvarivanje punopravnog članstva, koji se uglavnom odnose na nacionalnu
organizaciju za standardizaciju (NOS) države, koja je potencijalni kandidat ili
kandidat za pridruživanje u Evropsku Uniju, i to:
1. Sporazum države i EU u kome su definisane obaveze države u tranzicionom

periodu do pristupanja EU.
2. Usklađenost nacionalnog zakonodavstva sa evropskim – da je potpuno
primenjen zakonodavni okvir za dobrovoljnu standardizaciju, a postojeće
tehničko zakonodavstvo povučeno ili izmenjeno tako da evropski standardi
imaju istu ulogu kao i u EU. Takođe, da je Direktiva 98/34 o informisanju u
vezi tehničkih propisa i standarda u potpunosti implementirana ili najmanji deo
koji se odnosi na standardizaciju.
3. Status aplikanta – da je NOS nadležan za sve oblasti standardizacije koje
pokrivaju CEN/CENELEC i da su statutarna pravila NOS u potpunosti
usklađena sa pravilima dobrovoljne standardizacije.
4. Članarina – utvrđuje se na godišnjem nivou za svaku članicu posebno i plaća
se od 01. januara posle prijema u punopravno članstvo.
5. Nacionalni konsenzus – da NOS pruži dokaz sposobnosti za definisanje i
predstavljanje nacionalnog stanovišta zasnovanog na nacionalnom konsenzusu
u vezi sa tehničkim i formalnim pitanjima (u vezi više od 2.000 CEN projekata
godišnje, što zahteva sredstva, znanje i stručnost). Od NOS se očekuje da
znanjem doprinese radu CEN Tehničkih komiteta i ostalih tela u oblastima od
interesa za njihovu državu.
6. Telekomunikaciona i IT infrastruktura u NOSu mora da omogući njegovu
nesmetanu komunikaciju pri razmeni velikog broja podataka i dokumenata u
okviru evropskog sistema.
7. Primena evropskih standarda – obaveza da se na nacionalnom nivou primeni
bar 80% postojećih evropskih standarda, u skladu sa internim pravilima
CEN/CENELEC, kao i da mora da postoji plan NOS za preuzimanje preostalih
72
standarda i povlačenje nacionalne regulative koja je u suprotnosti sa

evropskom regulativom.
8. Informisanje i procedura mirovanja – NOS mora da učestvuje u proceduri
informisanja u vezi sa radom na nacionalnom nivou, kao i da sprovede
“mirovanje” nacionalnih projekata u odnosu na evropske projekte. NOS mora
da pruži dokaz da su ta pitanja propisana njegovim internim pravilima.
9. Autorska prava – NOS mora da pruži dokaz da u zemlji može pravilno da se
sprovede CEN/CENELEC Politika o autorskim pravima i pravima upotrebe
evropskih standarda, uzimajući u obzir postojeće nacionalno zakonodavstvo u
vezi zaštite intelektualne svojine.
73
7.3. EVROPSKI INSTITUT ZA STANDARDIZACIJU U TELEKOMUNIKACIJAMA - ETSI
Evropski institut za standardizaciju u telekomunikacijama - ETSI (European

Telecommunications Standards Institute) formiran je 1988. godine, tako što je izdvojen
iz CERTa (Evropski komitet za telefoniju i standardizaciju) u cilju brže produkcije
telekomunikacionih standarda, imajući u vidu savremenije i složenije informacione
tehnologije (www.etsi.eu).
ETSI je neprofitna organizacija, sa više od 700 članova iz 60 država sa svih pet

kontinenata. Republiku Srbiju u ETSI predstavlja RATEL (Republička agencija za
elektronske komunikacije).
Strukturu ETSI čine organi:

• Generalna skupština,
• Odbor – izvršni organ Generalne skupštine,
• Tehnička tela uključuju Tehničke komitete, Specijalne komitete, Partnerske
projekte,
• Tehnički komiteti (delegati zainteresovanih strana),
• Sekretarijat koji je podrška svim organima ETSI.
Oblici članstva u ETSI:

1. Punopravni članovi,
2. Pridruženi članovi ,
3. Posmatrači.
Godišnja članarina u ETSI utvrđuje se na osnovu veličine, prirode i ekonomskih

pokazatelja (minimalno 2.000 €/godišnje). Posebni uslovi su za mala i srednja
preduzeća, univerzitete, asocijacije korisnika, konsultantske organizacije i slično.
Publikacije Evropskog instituta za standardizaciju u telekomunikacijama su:

1. ETSI Tehničke specifikacije (TS),
2. ETSI Tehnički izveštaji (TR),
3. ETSI Standardi (ES),
4. ETSI Uputstva (EG),
5. Evropski standardi (EN),
6. ETSI Specijalni izveštaji (SR),
7. ETSI Grupne specifikacije (GS).
ETSI je objavio oko 23.000 različitih publikacija, od tog broja 4.510 ETSI standarda,
pri čemu je značajno istaći efikasnu izradu i besplatno preuzimanje standarda, uz
prethodnu registraciju i usvojena pravila korišćenja.
74
8. SARADNJA ORGANIZACIJA ZA STANDARDIZACIJU
Saradnja Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO) i Evropskog komiteta za

standardizaciju (CEN) ozvaničena je Bečkim sporazumom (Vienna Agreement), a
ogleda se u sledećem:
¾ Sporazum o tehničkoj saradnji između CEN i ISO, donešen 1991.godine.

¾ Osnovni cilj sporazuma je izbegavanje dupliranja u vezi standardizacije na
međunarodnom i evropskom nivou, na dobrobit potpisnika sporazuma,
standardizacije i korisnika.
¾ Osnovni princip se prepoznaje kroz:
– Značaj međunardonih standarda,
– Specifičnost potreba na nivou Evropske Unije,
– Transfer rezultata iz CEN u ISO je poželjan, ali nije automatski,
– Kada očekivani rezultati nisu postignuti, strana koja nije zadovoljna
može da nastavi samostalno.
¾ Do sada je oko 2.500 evropskih standarda (EN) identično sa međunarodnim
standardima (ISO),
¾ Donete su i zajedničke preporuke za izradu standarda.
Saradnja međunarodnih organizacija ISO i IEC
Stvorene su zajedničke organizacije:
• ISO/IEC komitet za tehničko programiranje,

• ISO/IEC tehnički komitet za tehniku informacija,
• ISO/IEC stručni savetodavni odbor.
Ostvaren je zajednički rad ISO i IEC na standardizaciji u područjima za koje su

nadležne, i to:
9 ISO/CASCO – za ocenjivanje usaglašenosti,

9 ISO/DEVCO – za razvoj standardizacije u zemljama u razvoju,
9 ISO/STACO – za standardizaciju u načelu,
9 ISO/COPOLCO – za zaštitu potrošača,
9 ISO/INFO – za informisanje i usluge.
Posebno je intenzivan zajednički rad ostvaren na izradi standarda serije ISO 9000 -
sistema menadžmenta kvalitetom (QMS).
Saradnja između međunarodnih organizacija ISO, IEC i ITU ostvarena je u sledećem:
75
¾ Sporazumom o saradnji u oblasti zaštiti okoline,

¾ Zajedničkim pravilima pri prihvatanju standarda,
¾ Posebnoj saradnji na polju informacionih tehnologija i povezivanja otvorenih
sistema.
Saradnja između međunarodnih organizacija ISO/IEC i regionalnih (evropskih)

organizacija CEN/CENELEC ostvarena je u sledećem:
• Zajednička radna tela,

• Saradnja je značajno unapređena donošenjem serije standarda ISO 9000,
• IEC i CENELEC imaju u 80% slučaja isti predmet standardizacije,
• Drezdenski sporazum potpisan je između CENELEC i IEC.
Saradnja između evropskih organizacija CEN i CENELEC veoma je izražena u svim

oblastima, jer u suštini one predstavljaju jedinstvenu organizaciju za standardizaciju
CEN/CENELEC.
Doprinos saradnji daju nacionalne organizacije za standardizaciju, i to:
• Učešćem u radu komisija i radnih tela međunarodnih i regionalnih organizacija

za standardizaciju,
• Sistematizovanjem i isticanjem potreba za novim standardima,
• Bilateralnom saradnjom nacionalnih organizacija.
Svetska trgovinska organizacija - STO (World Trade Organization) donosi pravila

koja regulišu međunarodne trgovinske odnose. Pravila su usmerena, između ostalog, na
liberalizaciju trgovine i podsticanje daljeg razvoja trgovine. Jedinstveno tržište i
smanjenje trgovinskih barijera doprinosi privrednom razvoju i podizanju životnog
standarda.
Sporazum o tehničkim preprekama trgovini – TBT STO (The Agreement on Technical

Barriers to Trade) Svetske trgovinske organizacije) osigurava da tehnički propisi i
standardi uključujući i postupke ocenjivanja usaglašenosti ne predstavljaju nepotrebnu
prepreku u međunarodnoj trgovini. Takođe, ovaj sporazum omogućava preduzimanje
mera u cilju zaštite zdavlja i života ljudi, životinja i biljaka, zaštite životne sredine,
osiguranja kvaliteta i sprečavanja prevara. Osnovni principi delovanja obavezujući su
za potpisnice TBT sporazuma Svetske trgovinske organizacije (STO), i to:
9 Donošenje nacionalnih standarda i propisa ne sme na tržištu da dovede u

neravnopravan položaj proizvode iz drugih zemalja;
9 Osnov za izradu nacionalnih standarda i propisa moraju biti međunarodni
standardi;
9 Za predmete standardizacije za koje ne postoje međunarodni standardi,
zemlja inicijator je dužna da omogući drugim zemljama da daju svoje
primedbe na nacrt;
76
9 Zemlje su dužne da pomažu razvoj međunarodne standardizacije kako bi se

što pre zadovoljile potrebe za nesmetanim protokom roba i usluga;
9 Zahtevi koji se postavljaju za standarde obavezujući su i za postupke
ocenjivanja usaglašenosti;
9 Obaveza zemlje je da osnuje informaciono telo za pružanje informacija
drugim zemljama u vezi zahteva za ocenjivanje usaglašenosti;
9 Razvijene zemlje su obavezne da pružaju savetodavnu i drugu pomoć
zemljama u razvoju za ravnopravno ispunjavanje odredaba sporazuma.
Republika Srbija je zaključila sporazume o međusobnom priznavanju rezultata

ocenjivanja usaglašenosti sa više zemalja članica STO. Imajući u vidu intenzivan razvoj
nacionalne infrastrukture kvaliteta, u svim njenim komponentama, Republika Srbija radi
na ispunjavanju svih zahteva i očekuje da do kraja 2011. godine potpiše TBT STO
sporazum i na taj način postane član Svetske trgovinske organizacije.
Krajnji cilj saradnje organizacija za standardizaciju u sadašnjem vremenu može se

okarakterisati kao „san“, ali koji je u dogledno vreme i dostižan (Slika 29 ), a to je:
„Jedan harmonizovani standard za sve zemlje članice

svetskog sistema standardizacije,
jedno ispitivanje i jedan sertifikat“.
Slika 29.
77
9. NACIONALNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU
Razvoj standardizacije obeležen je osnivanjem niza nacionalnih organizacija za

standardizaciju, kao što su: DIN – Nemačka, BSI – Velika Britanija, GOST R – Rusija,
ANSI – SAD, itd. Nacionalna organizacija za standardizaciju je organizacija za
standardizaciju priznata na nacionalnom nivou za nacionalnog člana odgovarajuće
međunarodne ili regionalne organizacije za standardizaciju.
9.1. SRPSKA STANDARDIZACIJA
Začetak standardizacije u našoj zemlji datira od 1929. godine kada je osnovano

udruženje inženjera i tehničara Kraljevine Jugoslavije. Prema podacima Međunarodne
organizacije za standardizaciju – ISO, 1939. godine, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji,
postojao je institucionalizovan oblik nacionalne standardizacije, ali usled drugog
svetskog rata nije imao rezultate. Uredba o standardizaciji kojom se formira Savezna
komisija za standardizaciju doneta je 1946. godine. Od 1962. do 1978. godine
poslove standardizacije vrši Jugoslovenski zavod za standardizaciju, a od 1978. do
2003. godine Savezni zavod za standardizaciju. Veliki doprinos razvoju
standardizacije u našoj zemlji pružili su Društvo inženjera i tehničara i Jedinstvena
organizacija za standardizaciju i kvalitet (JUSK).
Institut za standardizaciju Srbije (ISS) je pravni sledbenik Zavoda za standardizaciju

(2003. do 2006. godine) /38/.
Prema Zakonu o standardizaciji/31/ („Službeni glasnik Republike Srbije”, broj

36/2009) i Odluci o izmenama i dopunama osnivačkog akta Instituta za
standardizaciju Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije ”, broj 88/2009 ), Institut za
standardizaciju Srbije (ISS) je jedino nacionalno telo za standardizaciju Republike
Srbije, ustanova koja ima status pravnog lica i posluje u skladu sa propisima kojima se
uređuje pravni položaj javnih službi. Osnivač Instituta je Vlada Republike Srbije.
U okviru svojih nadležnosti Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, koordinira

aktivnosti na identifikovanju potreba državnih organa u pogledu preuzimanja
evropskih standarda u srpsku standardizaciju u kontekstu njihovih zakonodavnih
aktivnosti, a radi definisanja godišnjih planova za donošenje srpskih standarda i
srodnih dokumenata, koordinira aktivnosti radi definisanja godišnjih programa
rada Instituta za standardizaciju Srbije i vrši nadzor nad radom ISS.
Pri utvrđivanju nacionalne politike i strategije razvoja standardizacije, u obzir se

uzimaju strateški interesi svih zainteresovanih strana u Srbiji, i to: privrede, naučno
obrazovnih institucija, ministarstava i drugih organa državne uprave, nevladinih
organizacija i građana.
78
Institut za standardizaciju Srbije implementira evropske i međunarodne standarde,

tj. preuzima ih kao srpske standarde i do sada je preuzeo preko 50% svih evropskih
standarda. Srpski standardi – SRPS i srodni dokumenti donose se i objavljuju u skladu
sa Zakonom o standardizaciji i pravilima Instituta, koja su usklađena sa pravilima
međunarodnih i evropskih organizacija za standardizaciju, kao i Kodeksom dobre
prakse za izradu, donošenje i primenu standarda iz Sporazuma o tehničkim preprekama
trgovini Svetske trgovinske organizacije (TBT STO).
9.1.1. Nacionalna zakonska regulativa i pravila standardizacije
Osnovne postavke Zakona o standardizaciji (Sl. glasnik RS, broj 36/09 od 15. 05.
2009.) su:
9 Zakon o standardizaciji obezbeđuje uslove za brže i efikasnije usvajanje evropskih

standarda.
9 Zakon definiše status Instituta za standardizaciju Srbije - ISS kao samostalne
neprofitne organizacije, van sistema državne uprave, u skladu sa pravilima
evropske standardizacije, čime su stvorene pretpostavke za punopravno članstvo
ISS u evropskim organizacijama za standarde.
9 Zakon ukida obavezu primene preko 8.000 standarda, čime je ispunjen jedan od
osnovnih zahteva Sporazuma TBT Svetske trgovinske organizacije koji se odnosi na
dobrovoljnu primenu svih standarda.
9 Paralelno sa ukidanjem obaveze primene standarda, a radi izbegavanja pravnih
praznina u pogledu bezbedonosnih zahteva za određene grupe proizvoda,
nadležno ministarstva su donela odgovarajući broj tehničkih propisa.
Stupanjem na snagu Zakona o standardizaciji /31/ obezbeđeni su uslovi za brže i

efikasnije usvajanje evropskih standarda. Definisan je status Instituta za standardizaciju
Srbije u skladu sa pravilima evropske standardizacije. Time su stvorene pretpostavke
za punopravno članstvo ISS u evropskim organizacijama za standardizaciju. Novi
zakon jasnije definiše razliku između "opšte standardizacije" i tzv. "granske
standardizacije". Zakon uređuje opštu standardizaciju koja pokriva najširi opseg
korisnika, ali ne i granske standarde koji se primenjuju u specifičnim oblastima
(železničkog, vazdušnog i rečnog saobraćaja, odbrana, itd). Zakon o standardizaciji,
takođe, uređuje ocenjivanje usaglašenosti sa standardima. Imajući u vidu da je primena
standarda dobrovoljna, postupak se razlikuje od ocenjivanja usaglašenosti sa
tehničkim propisima.
Zakon o standardizaciji izrađen je u skladu sa:
1. Evropskom Direktivom 98/34/EZ o proceduri za obezbeđenje informacija u oblasti

standarda i tehničkih propisa.
2. Dokumentima Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO) o organizovanju
i odgovornosti za funkcije u oblasti standardizacije njenih članica.
79
3. Kodeksom dobre prakse za izradu, donošenje i primenu standarda, odnosno

dodatkom Sporazuma o tehničkim preprekama trgovini (TBT) Svetske trgovinske
organizacije (STO).
4. Uslovima Evropskog komiteta za standardizaciju (CEN) i Evropskog komiteta za
standardizaciju u oblasti elektrotehnike (CENELEC), koje će Republika Srbija i
Institut za standardizaciju Srbije morati da ispune da bi ISS postao njihov
punopravni član.
5. Obavezama koje proističu iz članstva u međunarodnim organizacijama za
standardizaciju i telima UN koje se bave standardizacijom.
Srpska standardizacija se zasniva na sledećim načelima /38/:
1. Dobrovoljno učešće i doprinos svih zainteresovanih strana pri donošenju srpskih

standarda i srodnih dokumenata;
2. Konsenzus u odlučivanju zainteresovanih strana;
3. Sprečavanje prevladavanja pojedinačnih interesa nad zajedničkim interesom
zainteresovanih strana;
4. Preglednost postupka standardizacije i dostupnosti javnosti srpskih standarda i
srodnih dokumenata;
5. Međusobna usklađenost srpskih standarda i srodnih dokumenata;
6. Poštovanje stanja razvijenosti tehnike i pravila međunarodnih i evropskih
organizacija za standardizaciju i relevantnih međunarodnih ugovora;
7. Nediskriminatorski (jednak) odnos prema proizvodima koji se stavljaju na
srpsko tržište, bez obzira da li su domaćeg porekla, iz zemalja sa kojima je
država potpisala bilateralne ili multilateralne trgovinske sporazume ili iz bilo
koje druge države.
Ciljevi srpske standardizacije su:
1. Poboljšavanje zaštite života, zdravlja i bezbednosti ljudi, životinja i biljaka i

zaštite životne sredine.
2. Unapređivanje kvaliteta proizvoda, procesa i usluga, utvrđivanje njihove
namene, unificiranje, kompatibilnost i zamenljivost.
3. Obezbeđenje jedinstvene tehničke osnove.
4. Razvoj i unapređenje proizvodnje i prometa robe, izvođenja radova, vršenja
usluga kroz razvoj međunarodno usklađenih standarda i srodnih dokumenata
radi racionalnog korišćenja rada, materijala i energije.
5. Unapređenje međunarodne trgovine, sprečavanjem ili otklanjanjem
nepotrebnih tehničkih prepreka.
Ciljeve srpske standardizacije ostvaruje Institut za standardizaciju Srbije - ISS, osnovan

prema Zakonu o standardizaciji, kao samostalna neprofitna organizacija, koji u okviru
zakonom propisane delatnosti obavlja sledeće poslove:
1. Donosi, razvija, preispituje, menja, dopunjava i povlači srpske standarde i

srodne dokumente;
80
2. Obezbeđuje usaglašenost srpskih standarda i srodnih dokumenata sa

evropskim i međunarodnim standardima;
3. Vodi registar srpskih standarda i srodnih dokumenata u svim fazama razvoja;
4. Učestvuje u izradi i preispitivanju standarda i srodnih dokumenata koje donose
evropske i međunarodne organizacije za standardizaciju u oblastima za koje
postoje potrebe i interesi Srbije, a za koje se očekuje preispitivanje ili
donošenje srpskih standarda i srodnih dokumenata;
5. Sarađuje sa evropskim i međunarodnim organizacijama za standardizaciju i
nacionalnim telima za standardizaciju zemalja potpisnica odgovarajućih
sporazuma iz oblasti standardizacije;
6. Izvršava druge zadatke u skladu sa obavezama iz međunarodnih ugovora u
oblasti standardizacije koji obavezuju Srbiju;
7. Obezbeđuje javnu dostupnost srpskih standarda, srodnih dokumenata,
publikacija, kao i standarda i publikacija odgovarajućih evropskih i
međunarodnih organizacija i drugih zemalja i vrši njihovu prodaju.
Rad Instituta za standardizaciju Srbije i njegovih stručnih tela na poslovima donošenja

srpskih standarda (SRPS) i srodnih dokumenata usklađen je sa pravilima i
preporukama međunarodnih i evropskih organizacija za standardizaciju, a koja su
prvenstveno definisana kroz dokumenta:
9 Uputstvo SRPS ISO/IEC Guide 21-1: Regionalno ili nacionalno preuzimanje

međunarodnih standarda i drugih međunarodnih dokumenata – Deo 1:
Preuzimanje međunarodnih standarda (Regional or national adoption of
International Standards and other International Deliverables – Part 1: Adoption of
International Standards)
9 Uputstvo SRPS ISO/IEC Guide 21-2: Regionalno ili nacionalno preuzimanje
međunarodnih standarda i drugih međunarodnih dokumenata – Deo 2:
Preuzimanje međunarodnih dokumenata koji nisu međunarodni standardi (Regional
or national adoption of International Standards and other International
Deliverables - Part 2: Adoption of International Deliverables other than
International Standards)
9 CEN/CENELEC Internal Regulations - Part 2: Common Rules for Standards Work
9 CEN/CENELEC Internal Regulations - Part 3: Rules for the Structure and Drafting of
European Standards (PNE-Rules)
Na osnovu prethodno navedenih uputstava izrađena su Interna pravila standardizacije,

koja su namenjena:
– Zaposlenima u ISS,
– Članovima Komisija za standarde i srodne dokumente,
– Članovima Stručnih saveta,
– Svima onima koji posredno ili neposredno učestvuju u postupku donošenja
srpskih standarda i srodnih dokumenata.
81
Interna pravila standardizacije obuhvataju sledeće:
1. ISS – IPS 1 - deo 1: Donošenje, objavljivanje, održavanje, preispitivanje i

povlačenje srpskih standarda i srodnih dokumenata /36/.
2. ISS – IPS 2 - Deo 2: Obrazovanje i rad Komisija za standarde i srodne
dokumente /37/.
3. ISS – IPS 3 - Deo 3: Uobličavanje i pravila za strukturu srpskih standarda i
srodnih dokumenata.
4. ISS – IPS 4 - Deo 4: Nacionalni znak usaglašenosti sa srpskim standardima i
odobravanje njegove upotrebe.
IPS – deo 1: Donošenje, objavljivanje, održavanje, preispitivanje i povlačenje srpskih

standarda i srodnih dokumenata usklađen sa:
9 Zakonom o standardizaciji,
9 Odlukom o izmenama i dopunama osnivačkog akta ISS,
9 Pravilima međunarodnih i evropskih organizacija,
9 Kodeksom dobre prakse za izradu, donošenje i primenu standarda (sastavni
deo Sporazuma o tehničkim preprekama u trgovini Svetske trgovinske
organizacije - STO).
IPS – deo 1 odnosi se na:
1. Srpske standarde,
2. Tehničke specifikacije,
3. Tehničke izveštaje,
4. Uputstva.
Takođe, IPS – deo 1 odnosi se i na ostale publikacije koje objavljuje ISS, a rezultat su
rada evropskih i međunarodnih organizacija za standardizaciju, i to:
– Izveštaji,
– Predstandardi,
– Specifikacije,
– Sporazumi evropske ili međunarodne konferencije,
– Ocene tehnoloških trendova,
– Industrijski tehnički sporazumi.
9.1.2. Organi i stručna tela Instituta za standardizaciju Srbije
Organi Instituta za standardizaciju Srbije – ISS (Slika 30.) su:

– Skupština,
– Upravni odbor,
– Nadzorni odbor i
– Direktor.
82
Skupština je najviši organ, koju čine osnivač i članovi ISS. Privredna društva, preduzeća
i druga pravna lica, članovi Instituta, kao i osnivač, ućestvuju u radu skupštine preko
ovlašćenih predstavnika. Preduzetnici i fizička lica, članovi Instituta, neposredno
učestvuju u radu Skupštine.
Učlanjenje u Institut za standardizaciju Srbije – ISS je dobrovoljno. Član Instituta može

postati privredno društvo, preduzeće, drugo pravno lice ili preduzetnik koji su osnovani
po propisima Republike Srbije, kao i fizičko lice koje je državljanin Republike Srbije. U
Institutu postoje tri kategorije članova: redovni, počasni i zaslužni članovi.
Redovni članovi su zainteresovane strane koje su se učlanile u Institut po postupku

utvrđenom u Statutu i Pravilniku o članstvu ISS.
Počasni članovi su istaknuti pojedinci koje je Skupština Instituta imenovala za počasne

članove u skladu sa opštim aktom o predlaganju i imenovanju počasnih i zaslužnih
članova, imajući u vidu njihov naučno-istraživački rad, značajan stručni rad, posebnu
podršku ili drugi značajan doprinos u vezi sa nacionalnom, evropskom ili
međunarodnom standardizacijom, odnosno delatnošću Instituta.
Zaslužni članovi su istaknuti pojedinci i organizacije iz redova redovnih članova

Instituta, koje je Skupština Instituta imenovala za zaslužne članove u skladu sa opštim
aktom o predlaganju i imenovanju počasnih i zaslužnih članova.
Član Instituta ima pravo da neposredno ili preko ovlašćenog predstavnika učestvuje u
radu i upravljanju Institutom, odnosno da:
- učestvuje u radu sednica Skupštine Instituta i na njima raspravlja i glasa o

odlukama i aktima od značaja za rad Instituta i njegovih organa;
- predlaže, bira i bude biran za člana Upravnog odbora i Nadzornog odbora;
- predlaže, odnosno bude predložen za člana stručnog saveta;
- učestvuje u radu tehničkih radnih tela Instituta.
Upravni odbor je organ upravljanja poslovanjem Instituta, koji je za svoj rad odgoran
Skupštini. Predsednika i šest članova Upravnog odbora imenuje i razrešava osnivač.
Nadzorni odbor (predsednik i dva člana) je organ kontrole zakonitosti rada i
finansijskog poslovanja Instituta i za svoj rad odgovoran je Skupštini. Mandat članova
Upravnog i nadzornog odbora traje četiri godine.
Direktor Instituta predstavlja i zastupa Institut, kao pravno lice, rukovodi radom Instituta
i odgovoran je Upravnom odboru.
U skladu sa Zakonom o standardizaciji i Odlukom o izmenama i dopunama osnivačkog

akta Instituta za standardizaciju Srbije, u Institutu se obrazuju stručni saveti i komisije za
standarde i srodne dokumente, kao stručna tela Instituta.
83
Slika 30. Organi i stručna tela ISS
Stručni saveti se obrazuju radi usmeravanja stručnog rada komisija za standarde koje
su obrazovane za razne predmete u okviru pojedine šire oblasti standardizacije.
Stručni saveti predlažu usvajanje internih pravila standardizacije, pripremaju stručne
osnove za izradu godišnjih planova donošenja srpskih standarda i srodnih dokumenata,
predlažu obrazovanje i prestanak rada komisija za standarde radi realizacije tih
planova, uključujući izmene i dopune akata o obrazovanju pripadajućih komisija, i
obavljaju druge poslove u skladu sa Odlukom o izmenama i dopunama osnivačkog
akta Instituta, Statutom Instituta i poslovnikom o svom radu.
U Institutu se obrazuju tri stručna saveta, i to:
1. Stručni savet za oblasti standardizacije za koje su nadležni Međunarodna

organizacija za standardizaciju (ISO) i Evropski komitet za standardizaciju (CEN);
2. Stručni savet za oblasti standardizacije za koje su nadležni Međunarodna
elektrotehnička komisija (IEC), Međunarodna unija za telekomunikacije, Sektor za
standardizaciju telekomunikacija (ITU), Zajednički komitet za informacionu
tehnologiju (ISO/IEC JTC 1), Evropski komitet za standardizaciju u oblasti
elektrotehnike (CENELEC) i Evropski komitet za standarde u oblasti
telekomunikacija (ETSI);
84
3. Stručni savet za oblasti standardizacije za koje su nadležni međunarodni komitet

za opštu politiku ocenjivanja usaglašenosti ISO/CASCO - Committee on Conformity
Assessment i evropski tehnički komitet CEN/CLC/TC 1 (Kriterijumi za tela za
ocenjivanje usaglašenosti).
Predsednike i članove stručnih saveta imenuje upravni odbor Instituta iz redova

predstavnika članova Instituta, koji su priznati stručnjaci u oblasti, odnosno oblastima za
koje je stručni savet obrazovan. Stručni saveti za svoj rad odgovaraju upravnom
odboru Instituta. Obrazovanje, sastav, dužnosti i način rada i odlučivanja stručnih
saveta bliže su uređeni Odlukom o izmenama i dopunama osnivačkog akta Instituta,
statutom Instituta i poslovnikom o radu stručnih saveta.
Stručni rad Instituta u užim oblastima standardizacije odvija se u Komisijama za

standarde. Oblasti standardizacije za koje se obrazuju komisije za standarde određuju
se prema oblastima standardizacije za koje su obrazovani tehnički komiteti
međunarodnih i evropskih organizacija za standardizaciju. U slučaju opravdane
potrebe može se obrazovati komisija za standarde čija oblast rada obuhvata oblasti
rada dva ili više međunarodnih i/ili evropskih tehničkih komiteta, odnosno jednog ili
više potkomiteta koji su obrazovani u okviru istog međunarodnog i/ili evropskog
komiteta/37/.
Komisije za standarde planiraju, pripremaju, preispituju i održavaju srpske standarde i

srodne dokumente u oblastima standardizacije za koje su obrazovane, prate rad i
učestvuju u radu odgovarajućih tehničkih radnih tela međunarodnih i evropskih
organizacija za standardizaciju i obavljaju druge zadatke u vezi sa standardima i
standardizacijom. U okviru svojih nadležnosti, komisije za standarde, između ostalog:
9 utvrđuju program rada i godišnje planove u skladu sa stručnim osnovama koje

donosi nadležan stručni savet;
9 utvrđuju prioritete i metode preuzimanja evropskih i međunarodnih standarda i
srodnih dokumenata kao srpskih standarda, odnosno srodnih srpskih dokumenata;
9 pripremaju i utvrđuju nacrte srpskih standarda i srodnih dokumenata za javnu
raspravu, razmatraju primljene primedbe i predloge u toku javne rasprave o
nacrtima i utvrđuju definitivne tekstove nacrta srpskih standarda i srodnih
dokumenata;
9 predlažu direktoru Instituta donošenje, odnosno povlačenje srpskih standarda i
srodnih dokumenata u oblastima standardizacije za koje su obrazovane;
9 po potrebi, učestvuju u tumačenju standarda iz svoje nadležnosti;
9 po potrebi, razmatraju izvorne nacionalne standarde koje su nacionalna tela za
standarde drugih zemalja notifikovala kod Svetske trgovinske organizacije ili
Evropske komisije i u vezi sa njima predlažu potrebne akcije radi zaštite interesa
građana i privrede Republike Srbije;
9 učestvuju u donošenju evropskih standarda i srodnih dokumenata u skladu sa
internim pravilima evropskih organizacija za standardizaciju i pravima koja
proističu iz članstva Instituta u tim organizacijama;
85
9 učestvuju u donošenju međunarodnih standarda i srodnih dokumenata u skladu sa

direktivama međunarodnih organizacija za standardizaciju i pravima koja proističu
iz članstva Instituta u tim organizacijama;
9 formulišu nacionalni stav u odnosu na radne dokumente međunarodnih i evropskih
tehničkih komiteta kada je potrebno da Institut o njima glasa u postupku donošenja
odgovarajućih međunarodnih i evropskih standarda i srodnih dokumenata;
9 predlažu delegate koje učestvuju na zasedanjima međunarodnih i evropskih
tehničkih komiteta i utvrđuju nacionalne stavove koje one zastupaju na tim
zasedanjima, uz saglasnost Instituta;
9 promovišu značaj i primenu standarda i standardizacije;
9 predlažu projekte novih srpskih standarda i srodnih dokumenata, vrše periodično
preispitivanje, pripremaju izmene i predlažu povlačenje objavljenih standarda i
srodnih dokumenata koji su u njihovoj nadležnosti.
Prilikom obrazovanja komisije za standarde treba voditi računa da se utvrdi oblast

rada, kao i da nema preklapanja sa oblastima rada drugih komisija. Komisije za
standarde moraju uzeti u obzir svaki standard i srodni dokument odgovarajućeg
međunarodnog (ISO, IEC ili ISO/IEC JTC 1) i/ili evropskog tehničkog komiteta (CEN,
CENELEC ili ETSI) koji pripada oblasti rada komisije, kao i rad u vezi sa relevantnim
predmetima standardizacije u drugim komisijama za standarde.
Svaka komisija za standarde mora da pripremi program rada i godišnji plan

donošenja i preispitivanja srpskih standarda i srodnih dokumenata koji su u njenoj
nadležnosti, kao i da za njih pribavi saglasnost nadležnog stručnog saveta. Projekti
standarda i rokovi za njihovu realizaciju u ovim dokumentima moraju se preispitivati
najmanje jednom svake godine.Svaka komisija za standarde ima jedinstvenu oznaku,
naziv i oblast rada, i za svoj rad odgovara nadležnom stručnom savetu. Nadležni
stručni savet može da predloži: obrazovanje nove komisije za standarde, spajanje dve
postojeće komisije, razdvajanje postojeće komisije na dve ili više novih, izmenu ili
obnavljanje sastava komisije, mirovanje komisije, kao i prestanak rada komisije. Radi
izvršavanja posebnih aktivnosti i zadataka, svaka komisija za standarde može
obrazovati potkomisije i/ili radne grupe.
Zaključci i odluke stručnih tela za Institut imaju karakter preporuke.
Institut za standardizaciju Srbije predstavlja i širi interese Republike Srbije u mnogim

međunarodnim i evropskim organizacijama za standardizaciju /38/, kao što su:
• Međunarodna organizacija za standardizaciju - ISO u statusu punopravnog člana

od 1950. godine.
• Međunarodna elektrotehnička komisija - IEC u statusu punopravnog člana od
1953. godine.
• Evropski komitet za standardizaciju – CEN, kao pridruženi član od 01.01.2008.
godine, pre toga partnerska organizacija za standardizaciju od 01.01.2005. do
31.12.2007. godine, a dopisni član od 1998. do 2004. godine.
86
• Evropski komitet za standardizaciju u elektrotehnici – CENELEC, kao pridruženi član

od 01.10.2005. godine.
• Međunarodni IEC sistem za ispitivanje usaglašenosti i sertifikaciju IECEE, u okviru
kojeg funkcioniše šema priznavanja rezultata ispitivanja (IECEE/CB - Scheme), u
kojoj ima status punopravnog člana od 1990. godine.
• Sa Komisijom za Codex Alimentarius ima ulogu Codex tačke kontakta Srbije
(Codex Contact Point, CCP).
9.1.3. Unutrašnja organizacija Instituta
Unutrašnja organizacija ISS, nazivi radnih mesta, opis poslova, broj izvršilaca i posebni
uslovi za obavljanje poslova uređeni su Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i
sistematizaciji radnih mesta u Institutu, koji donosi Upravni odbor na predlog direktora
Instituta. Prema važećem pravilniku, poslovi iz delokruga Instituta obavljaju se u četiri
osnovne organizacione jedinice, i to:
1. Sektor za opšte oblasti standardizacije,

2. Sektor za elektrotehničku standardizaciju,
3. Sektor za informativno-izdavačku delatnost i
4. Sektor za zajedničke poslove;
kao i u Odeljenju za međunarodnu saradnju i evropske integracije,
Sektor za opšte oblasti standardizacije - poslovi iz delokruga ovog sektora obavljaju

se u osam unutrašnjih organizacionih jedinica, i to:
- Odeljenje za rudarstvo i metalurgiju,

- Odeljenje za mašinstvo,
- Odeljenje za hemijske tehnologije,
- Odeljenje za građevinarstvo,
- Odeljenje za saobraćaj, vozila i mehanizaciju,
- Odeljenje za poljoprivredu, prehrambenu i drvnu industriju i šumarstvo,
- Odeljenje za bezbednost, zaštitu i životnu sredinu,
- Odeljenje za opšte standarde.
Sektor za eletrotehničku standardizaciju - poslovi iz delokruga ovog sektora obavljaju

se u tri unutrašnje organizacione jedinice, i to:
- Odeljenje za elektroenergetiku,
- Odeljenje za elektroniku i telekomunikacije i
- Odeljenje za informacione tehnologije.
Sektor za informativno-izdavačku delatnost - poslovi iz delokruga ovog sektora

obavljaju se u četiri unutrašnje organizacione jedinice, i to:
87
- Odeljenje za jezičku redakciju publikacija,

- Odeljenje za grafičko-tehničku obradu publikacija i
- Informacioni centar i
- Odeljenje za razvoj i održavanje informacionog sistema.
Sektor za zajedničke poslove - poslovi iz delokruga ovog sektora obavljaju se u tri

unutrašnje organizacione jedinice, i to:
- Odeljenje za pravne, kadrovske i opšte poslove,

- Odeljenje za pravne poslove u oblasti standardizacije i
- Odeljenje za računovodstvene i finansijske poslove.
Rad Instituta za standardizaciju Srbije je otvoren za javnost preko objavljivanja

informacija i podataka o radu Instituta u „Službenom glasniku Srbije“, zatim posebnim
izdanjima i prezentacijom na internet stranici (www.iss.rs). Informacioni centar ISS pruža
sledeće usluge:
– prodaje srpskih, međunarodnih i nacionalnih standarda i srodnih dokumenata

drugih zemalja,
– davanje informacija o srpskim, nacionalnim, evropskim i međunarodnim
standardima,
– pretraživanje baza podataka za standarde na zahtev korisnika,
– tehničku pomoć u pristupanju informacionim centrima zemalja u okruženju.
Biblioteka Informacionog centra sadrži standarde, stručne časopise, knjige, biltene

raznih organizacija za standardizaciju. Informacioni centar Instituta pruža informacije
telefonom, e –poštom, faksom i u pisanoj formi.
Institut za standardizaciju Srbije prodaje srpske standarde, srodne dokumente i druge

publikacije, na osnovu pisanog zahteva dostavljenog poštom ili elektronskim putem.
Srpski standardi isporučuju se u štampanoj ili elektronskoj formi. Cenovnik srpskih
standarda utvrđen je Odlukom o visini naknada za standarde, srodne dokumente i
druge publikacije, od 2010. godine.
Na osnovu zaključenih ugovora o korišćenju autorskih prava, umnožavanju i distribuciji,

ISS prodaje međunarodne standarde i srodne dokumente (ISO i IEC) i nacionalne
standarde i srodne dokumente drugih zemalja (britanske – BSI, nemačke – DIN, ruske
GOST R). Pri prodaji ovih publikacija primenjuju se kataloške cene ISO, IEC i
nacionalnih organizacija za standardizaciju.
Evropske standarde i srodne dokumente, kao originalne publikacije, koje objavljuju

CEN i CENELEC u Briselu, Institut za standardizaciju Srbije ne prodaje, ali se mogu
dobiti na uvid u informacionom centru Instituta. Evropski standardi mogu se nabaviti
samo kao nacionalni standardi u čijoj se oznaci nalazi skraćenica EN, na primer:
88
standard DIN EN u Nemačkoj, BS EN u Velikoj Britaniji, SIST EN u Sloveniji, SRPS EN

preuzeti i objavljeni standardi u Srbiji, itd.
Iskoristite formular ispod da biste pronašli željeni standard.

Unesite parametre za pretragu (jedan ili više) u polja ispod.
Status: Sve Nacrt Objavljen Povučen
Unesite brojčani deo oznake

standarda.
Broj:
Primer 1: ISO 9001 Primer 2:
"ISO 9001" ili 9000
Unesite reč ili deo naslova

Naslov: standarda. Primer 1: kvalitet;
Primer 2: alarmni + sistemi
Unesite broj ili reč iz naziva

ICS: ICS-a koji tražite. Primer 1:
01.040.11; Primer 2: vazduh

komisije za standarde koju
KS:
tražite. Primer 1: H147; Primer
2: platforme

kataloska grupa koji tražite.
Grupa:
Primer 1: A.A1; Primer 2:
vazduh

direktive koju tražite. Primer 1:
Direktiva:
97/23/EC; Primer 2:
bezbednost
Unesite reč ili deo deskriptora

Deskriptori: standarda. Primer 1: kvalitet;
Primer 2: platforme;
Datum: Izdat: do
Slika 31. Formular za elektronsku pretragu standarda
89
9.1.4. Donošenje srpskih standarda i srodnih dokumenata
Srpski standard - standard koji je doneo Institut za standardizaciju Srbije (ISS) kao
nacionalno telo za standarde i koji je dostupan javnosti.
Ko je zainteresovana strana u postupku donošenja srpskih standarda?
9 Proizvođači/pružaoci usluga,
9 Uvoznici/izvoznici/trgovci,
9 Državni organi (izrada propisa, inspekcija),
9 Društvo, nevladine organizacije (zaštita potrošača, zdravlja ljudi i životne
sredine),
9 Naučne i obrazovne ustanove,
9 Tela za ocenjivanje usaglašenosti.
Pored standarda, Institut uz pomoć svojih stručnih tela samostalno razvija i objavljuje i
druge tipove standardizacijskih dokumenata, tzv. srodna dokumenta, kao što su
tehničke specifikacije, tehnički izveštaji i uputstva. Institut takođe objavljuje i srodna
dokumenta kao što su izveštaji, predstandardi, specifikacije dostupne javnosti,
sporazumi evropske konferencije, sporazumi međunarodne konferencije, ocene
tehnoloških trendova, industrijski tehnički sporazumi, a koja su rezultat rada evropskih i
međunarodnih organizacija za standardizaciju.
Osnovne karakteristike postupka donošenja standarda su:
¾ Aktivnosti standardizacije se prvenstveno sastoje od pripreme, oblikovanja i

izdavanja standarda, i omogućavanja primene standarda.
¾ Donošenje standarda počinje usvajanjem predloga za donošenje standarda a
završava se donošenjem akta o njegovom proglašenju.
¾ Predlog za donošenje standarda daju sve zainteresovane strane (privatni
sektor - proizvođači, potrošači i javni sektor - nadležni državni organi),
prilikom planiranja godišnjeg programa rada Insituta za standardizaciju Srbije
na donošenju standarda.
¾ Standard se utvrđuje konsenzusom i donosi ga direktor Instituta za
standardizaciju Srbije.
Srpski standardi se izrađuju i objavljuju uz poštovanje principa i pravila koje su

uspostavile međunarodne i evropske organizacije za standardizaciju. Institut za
standardizaciju Srbije prihvatio ih je u svojim internim pravilima, prilagodivši ih, s jedne
strane, mogućnostima datim u nacionalnoj regulativi, a sa druge, iskustvima i dobroj
praksi u oblasti nacionalne standardizacije.
Srpski standardi (i srodni dokumenti) mogu biti izvorni ili mogu nastati preuzimanjem na
osnovu međunarodnih, evropskih i drugih regionalnih standarda i srodnih dokumenata,
90
kao i nacionalnih standarda i srodnih dokumenata drugih zemalja u skladu sa

ugovorima potpisanim sa nacionalnim telima za standardizaciju tih zemalja.
Postoje tri načina preuzimanja stranih dokumenata kao nacionalnih dokumenata:
1) preuzimanje proglašavanjem,
2) preuzimanje preštampavanjem,
3) preuzimanje prevođenjem.
Preuzimanje proglašavanjem je najjednostavniji način preuzimanja koji podrazumeva

objavljivanje „saopštenja o proglašavanju”, kojim se strani dokument proglašava
nacionalnim dokumentom. Ovaj način preuzimanja ne može se primenjivati ukoliko
strani dokument nije dostupan na bilo koji način. Saopštenje o proglašavanju objavljuje
se kao nezavisan dokument i isporučuje uz strani dokument koji je proglašen
nacionalnim.
Preuzimanje preštampavanjem je način kada se strani dokument štampa kao

nacionalni dokument direktnom reprodukcijom objavljenog stranog dokumenta (npr.
fotografisanjem, skeniranjem ili iz elektronske datoteke).
Prilikom preuzimanja stranih dokumenata prevođenjem, Institut je odgovoran za verziju

na srpskom jeziku. Kada je nacionalni dokument prevod stranog dokumenta, on može
da se objavi kao jednojezično ili višejezično izdanje. U oba slučaja treba navesti koji je
jezik služio kao osnova prevoda. Višejezična izdanja mogu da sadrže izjave u vezi sa
validnošću originala ili prevoda.
Označavanje nacionalnih dokumenata. Srpski standardi i srodni dokumenti

označavaju se oznakom koja počinje skraćenicom SRPS. Izvorni srpski standardi i srodni
dokumenti označavaju se nacionalnom oznakom prema SRPS A.A0.004. Kod izvornih
srodnih dokumenata, posle skraćenice SRPS dodaje se i oznaka koja ukazuje na tip
izvornog srodnog dokumenta koji se donosi. Izmene izvornog srpskog standarda
označavaju se dodavanjem broja izmene posle nacionalne oznake.
Kada su srpski standardi i srodni dokumenti nastali identičnim preuzimanjem evropskog

ili međunarodnog standarda ili srodnog dokumenta, iza skraćenice SRPS dodaje se
oznaka preuzetog standarda odnosno srodnog dokumenta
Primeri oznaka srpskih standarda:
1) Izvorni srpski standardi:

– SRPS A.A0.004 – primer oznake standada,
– SRPS Z.B0.001/1 – izmena br.1,
– SRPS Z.B0.001/Ispr.1 – ispravka br.1,
– SRPS TS A.... – za Tehničku specifikaciju,
– SRPS TR – tehnički izveštaj,
– SRPS Uputstvo – uputstvo
91
2) Preuzeti srpski standardi:

– SRPS EN 15259,
– SRPS ISO 10003,
– SRPS CEN/TS 1793-4.
Tabela 1. Važeći srpski standardi i srodni dokumenti

VRSTA DOKUMENTA BROJ
Standardi i srodni dokumenti koji su neekvivalentni sa međunarodnim i 10962
evropskim
Standardi i srodni dokuementi koji su identični sa evropskim standardima (SRPS
EN) i identični sa međunarodnim i evropskim standardima (SRPS EN ISO) 6644
Standardi i srodni dokumenti koji su identični sa međunarodnim 1977
neelektrotehničkim standardima (SRPS ISO)
Standardi i srodni dokumenti koji su identični sa međunarodnim elektrotehničkim 458
standardima (SRPS IEC)
Standardi i srodni dokumenti koji su identični sa međunarodnim standardima u 111
oblasti informacionih tehnologija (SRPS ISO/IEC)
UKUPNO: 20152
Tabela 2. Faze donošenja izvornih standarda

NAZIV FAZE Oznaka Oznaka
faze dokumenta
Faza PROJEKTA 00 BRP
Faza PREDLOGA 10 NPP
Faza PREDNACRTA 20 pnaSRPS
Faza NACRTA 30 naSRPS
Faza JAVNE RASPRAVE 40 dnaSRPS
Faza DEFINITIVNOG TEKSTA NACRTA 50 odnaSRPS
Faza OBJAVLJIVANJA 60 SRPS
92
Na izradi srpskih standarda rade stručna tela Instituta - komisije za standarde i stručni
saveti /36,37/. Donošenje, objavljivanje, održavanje, preispitivanje i povlačenje
izvornog srpskog standarda i srodnog dokumenta obuhvata faze i aktivnosti (Tabele
).
1. Faza projekta (početak)

• Podnošenje predloga za novi projekat (00.00)
– Komisija za standarde
– Stručni savet (nadležan za oblast)
– Državni organi Republike Srbije
– Zainteresovani privredni subjekti
– Druge organizacije i zajednice
– Organizacije potrošača i korisnika usluga
• Ako podnosilac predloga nije Komisija za standarde ili Stručni savet, uz
predlog se dostavlja i obrazloženje
• Uz predlog se prilaže inicijalni tekst standarda
2. Faza predloga
• Predlog se dostavlja nadležnoj Komisiji za standarde (10.20)
• Ocenjuje se opravdanost predloga za novi projekat
– vodi se računa da li već postoji gotov međunarodni ili evropski
standard ili je započet rad na predloženu temu.
• Ako Komisiji za standarde proceni da postoji interes za donošenje srpskog
standarda, u Zapisniku se konstatuje da se predlog prihvata (10.99)
• Takođe se utvrđuje da li se dostavljeni inicijalni tekst može prihvatiti kao
standard ili srodni dokument.
3. Faza prednacrta
• Prihvaćeni predlog unosi se u Plan rada nadležne Komisije za standarde/
Godišnji plan donošenja srpskih standarda i srodnih dokumenata ISS (20.00)
• Obrazuje se Radna grupa čiji je zadatak priprema prednacrta izvornog
srpskog standarda prema odgovarajućim pravilima. U pripremu se eventualno
uključuju i drugi eksperti
• Radna grupa izrađuje usaglašen tekst prednacrta
• Prednacrt se dostavlja sekretaru Komisije za standarde, uz saglasnost
predsednika Komisije za standarde, dodeljuje se status nacrta (20.99) i
prosleđuje se na dalje razmatranje Komisiji za standarde
4. Faza nacrta
• Nacrt standarda razmatraju članovi Komisije za standarde, u cilju postizanja
konsenzusa u vezi tehničkog sadržaja (30.20)
• Sve primedbe moraju da budu obrazložene i da se Komisija izjasni o njima
• Ukoliko postoje sporna pitanja oko kojih ne može da se postigne konsenzus,
odluka se donosi 2/3 većinom svih članova
93
• Ukoliko se nacrt ne može odobriti, vraća se u prethodnu fazu

• Ukoliko je nacrt odobren, ide na javnu raspravu, što odobrava Rukovodilac
odeljenja za odgovarajuću oblast standardizacije (30.99)
5. Faza javne rasprave

• Obaveštenja da je nacrt izvornog srpskog standarda na javnoj raspravi daje
se u službenom glasilu ISS i na internet stranici (40.20), a sam tekst dostupan je
u Informacionom centru ISS.
• Primedbe na nacrt, sa pisanim obrazloženjem, dostavljaju se u ISS u roku od
60 dana (izuzetno, za bezbednost, oblast zaštite zdravlja i životne sredine, rok
može biti ne kraći od 30 dana).
• Komisija za standarde razmatra sve primedbe i izjašnjava se o njima, a
podnosiocu primedbe se dostavlja stav Komisije i obrazloženje.
• Ukoliko je priroda primedbi takva da Komisija ne može da prihvati tekst
nacrta, ili se odustaje od projekta (40.98) ili se standard preinačuje u srodni
dokument.
• Ukoliko nema primedbi ili su primedbe takve da se nacrt može prihvatiti kao
definitivan (40.99), prelazi se u sledeću fazu.
6. Faza definitivnog teksta nacrta

• Formalno odobravanje definitivnog teksta nacrta za objavljivanje (50.99)
• Rukovodilac odeljenja za odgovarajuću oblast standardizacije potvrđuje da je
definitivni tekst nacrta:
– obuhvaćen Godišnjim planom ISS, i
– pripremljen u skladu sa internim pravilima
7. Faza objavljivanja
• Jezička redaktura i grafičko uređivanje (60.00)
• Direktor ISS donosi Rešenje o donošenju izvornog srpskog standarda, i time je
standard odobren za objavljivanje
• Danom objavljivanja Rešenja u Službenom glasniku Republike Srbije, standard
postaje dostupan javnosti (60.60)
• Ukoliko se, po objavljivanju standarda, ukaže poteba da se otklone
štamparske i slične greške, objavljuje se ispravka standarda, a obaveštenje o
tome daje se u službenom glasilu ISS i na internet stranici.
8. Faza preispitivanja
• Komisija za standarde pokreće postupak preispitivanja najkasnije 5 godina
posle obavljivanja/prethodnog preispitivanja (90.20)
• Razmatra se da li još uvek postoji razlog za primenu standarda i da li su
njegove odredbe još uvek u skladu sa predviđenom upotrebom. Predlaže se:
– Potvrđivanje (90.93) – standard ostaje na snazi, nije potrebna
promena,
94
– Izmena (90.92) – potrebno menjanje, dodavanje ili brisanje, postupak

isti kao donošenje, rezultat ispravka,
– Revizija (90.92) – potrebne veće izmene sadržaja, rezultat novo
izdanje, broj standarda ostaje isti,
– Povlačenje (90.99) – standard više ne važi.
• Obaveštenje o rezultatima preispitivanja objavljuju se u službenom glasilu ISS i
na internet-stranici.
9. Faza povlačenja
• Izvorni srpski standard se povlači u slučaju:
– Objavljivanja novog izdanja/revizije tog standarda,
– Objavljivanja novog standarda sa istim predmetom,
– Obaveza koje proističu iz članstva ISS u evropskim organizacijama
CEN i CENELEC, kada je predmetni standard u suprotnosti sa
objavljenim evropskim standardima.
• Direktor ISS donosi Rešenje o povlačenju izvornog srpskog standarda
• Danom objavljivanja Rešenja u Službenom glasniku Republike Srbije, standrad
je povučen (95.99)
• Obaveštenje o povlačenju izvornog srpskog standarda objavljuje se u
službenom glasilu ISS i na internet-stranici.
Slika 32. Učesnici i ključne faze u razvoju standarda
95
Tabela 3. Donošenje, objavljivanje, održavanje, preispitivanje i povlačenje srpskog standarda

FAZE POTFAZE
90 Potfaze odlučivanja
00 20 60 92 93 98 99
Prijavljivanje Početak Završetak Vraćanje u Potvrđivanj Odustajanje Prihvatanje i
glavne glavne neku od ranijih e nastavak rada
aktivnosti aktivnosti faza
00 00.00 00.20 00.60 00.98 00.99
Faza Predlog za Razmatranje Donošenje Predlog Predlog novog
projekta novi projekat predloga odluke o pre- novog projekta se
podnet nogo projekta dlogu novog projekta se prihvata
projekta odbacuje
10 10.00 10.20 10.60 10.92 10.98 10.99
Faza Evidentiranje Počeak Završetak Predlog vra- Novi Novi projekat
predloga Predloga izjačnjavanja izjašnjavanja ćen podnosi- projekat se se prihvata
novog o predlogu o predlogu ocu radi bli- odbacuje
projekta žeg definis.
20 20.00 20.20 20.60 20.98 20.99
Faza Novi projekat Početak rada Završetak Projekat se Prednacrt srp-
pred- upisuje se u na prednacrtu rada na briše iz skog standa-
nacrta plan rada srpskog prednacrtu plana rada rda prihvata
komisije za standarda srpskog komisije za se kao nacrt
standarde standarda standarde srpskog
standarda
30 30.00 30.20 30.60 30.92 30.98 30.99
Faza Evidentiranje Početak Završetak Nacrt srpskog Projekat se Nacrt srpskog
nacrta nacrta rada/izjašnja- rada/izjašnja- standarda briše iz standarda
srpskog vanja o nacrtu vanja o nacrtu vraća se na plana rada odobrava se
standarda srpskog srpskog doradu komisije za za javnu
standarda standarda standarde raspravu
40 40.00 40.20 40.60 40.92 40.98 40.99
Faza Dopunjavanje Početak javne Završetak Razmatranje Projekat se Nacrt srpskog
javne i evidentiranje rasprave o javne primedaba na briše iz standarda
rasprave podataka o nacrtu srpskog rasprave nacrt srpskog plana rada prihvata se
nacrtu srpskog standarda (60 standarda komisije za kao definitivni
standarda dana) standarde tekst nacrta
srpskog
standarda
50 50.00 50.20 50.60 50.98 50.99
Faza Evidentiranje Početak Završetak Projekat se Definitivni tekst
defini- podataka o postupka postupka briše iz nacrta srpskog
tivnog definitivnom odobravanja odobravanja plana rada standarda
teska tekstu nacrta definitivnog definitivnog komisije za odobren za
nacrta srpskog teksta nacrta teksta nacrta standarde objavljivanje
standarda srpskog srpskog
standarda standarda
60 60.00 60.60
Faza Srpski standa- Srpski standa-
objavlji- rd u postupku rd dostupan
vanja objavljivanja javnosti
90 90.00 90.60 90.92 90.93 90.99
Faza Početak Završetak Odluka o Odluka o Predlog za
preispiti- postupka postupka izmeni ili potvrđivanj povlačenje
vanja preispitivanja preispitivanja reviziji u srpskog srpskog
srpskog srpskog srpskog standarda standarda
standarda standarda standarda
95 95.20 95.60 95.92 95.99
Faza Početak Završetak Odluka da se Povlačenje
povlače- izjašnjavanja izjašnjavanja srpski srpskog
nja o povrlačenju o povlačenju standard ne standarda
povlači
96
Tabela 4. Tipovi stranih dokumenata koji se preuzimaju kao srpski nacionalni dokumenti sa stepenom saglasnosti
„identičan“ /36/
Slovni deo oznake stranog Tip srpskog nacionalnog Slovni deo oznake srpskog
Tip stranog dokumenta
dokumenta dokumenta nacionalnog dokumenta
Evropski komitet za standardizaciju (CEN)
European Standard EN .......... Srpski standard SRPS EN
EN ISO .......... SRPS EN ISO ..........
Technical Specification SEN/TS .......... Tehnička specifikacija SRPS CEN/TS ..........
Technical Report CEN/TR .......... Tehnički izveštaj SRPS CEN/TR ..........
CEN Workshop CWA .......... Sporazum evropske SRPS CWA ..........

Agreement konferencije
Guide CEN Guide .......... Uputstvo SRPS CEN Guide ..........
CEN/CENELEC Guide .......... SRPS CEN/CENELEC Guide ....
Harmonization Document HD .......... Srpski standard SRPS HD ..........
European Prestandard ENV .......... Srpski predstandard SRPS ENV ..........
CEN Report CR .......... Izveštaj SRPS CR ..........
Evropski komitet za standardizaciju u oblasti elektrotehnike (CENELEC)

European Standard EN .......... Srspki standard SRPS EN ..........
Harmonization Document HD .......... Srpski standard SRPS HD ..........
European Prestandard ENV .......... Srpski predstandard SRPS ENV ..........
Tehnical Specification CLC/TS .......... Tehnička specifikacija SRPS CLC/TS ..........
Technical Report CLC/TR .......... Tehnički izveštaj SRPS CLC/TR ..........
CENELEC Guide CLC Guide .......... Uputstvo SRPS CLC Guide ..........
CENELEC Workshop CWA .......... Sporazum evropske SRPS CWA ..........

Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO)
International Standard ISO .......... Srpski standard SRPS ISO ..........
Publicly Available ISO/PAS .......... Specifikacija dostupna SRPS ISO/PAS ..........

Specification javnosti
Technical Specification ISO/TS .......... Tehnička specifikacija SRPS ISO/TS ..........
Technical Report ISO/TR .......... Tehnički izveštaj SRPS ISO/TR ..........
International Workshop IWA .......... Sporazum međunarodne SRPS IWA ..........

Guide ISO Guide .......... Uputstvo SRPS ISO Guide ..........
ISO/IEC Guide .......... SRPS ISO/IEC Guide ..........
Međunarodna elektrotehnička komisija (IEC)
International Standard IEC .......... Srpski standard SRPS IEC ..........
Publicly Available IEC/PAS .......... Specifikacija dostupna SRPS IEC/PAS ..........

Specification javnosti
Technical Specification IEC/TS .......... Tehnička specifikacija SRPS IEC/TS ..........
Technical Report IEC/TR .......... Tehnički izveštaj SRPS IEC/TR ..........
Guide IEC Guide .......... Uputstvo SRPS IEC Guide ..........
Industry Technical ITA .......... Industrijski tehnički SRPS ITA ..........

Agreement sporazum
Technology Trends TTA .......... Ocena tehnološkog SRPS TTA ..........
Assessment razvoja
97
Tabela 5. Srpski standardi – aktivnosti Instituta /36/
Dokument Definicija Aktivnosti Instituta

Standardi
SRPS Dokument, utvrđen - Javna rasprava
konsenzusom i odobren - Prihvata komisija za standarde Instituta
od priznatog tela, kojim - Odobrava direktor Instituta
se utvrđuju, za opštu i - Objavljuje se rešenje o donošenju
višekratnu upotrebu, standarda u „Službenom glasniku
pravila, smernice ili Republike Srbije“
karakteristike za - Povlače se nacionalni standardi u
aktivnosti ili njihove suprotnosti sa donetim srpskim
rezultate, radi standardom objavljivanjem rešenja o
postizanja optimalnog povlačenju standarda u „Službenom
nivoa uređenosti u glasniku Republike Srbije“
SRPS EN, datom kontekstu. - Prihvata komisija za standarde Instiituta
SRPS HD, - Odobrava direktor Instituta
SRPS EN - Objavljuje se rešenje o donošenju
ISO standarda u „Službenom glasniku
Republike Srbije“
- Povlače se nacionalni standardi u
suprotnosti sa evropskim standardom
objavljivanjem rešenja o povlačenju
standarda u „Službenom glasniku
Republike Srbije“
SRPS ISO, - Javna rasprava
SRPS IEC, - Prihvata komisija za standarde Instituta
SRPS - Odobrava direktor Instituta
ISO/IEC - Objavljuje se rešenje o donošenju
standarda u „Službenom glasniku
Republike Srbije“
- Povlače se nacionalni standardi u
suprotnosti sa međunarodnim
standardom objavljivanjem rešenja o
povlačenju standarda u „Službenom
glasniku Republike Srbije“
98
Tabela 6. Srpski srodni dokumenti – aktivnosti Instituta /36/
Dokument Definicija Aktivnosti Instituta

Srodni dokumenti
SRPS TS Dokument koji je objavio Institut, - Prihvata komisija za
SRPS CEN/TS, za koji postoji mogućnost da u standarde Instituta
SRPS CLC/TS budućnosti sporazumom postane - Odobrava direktor Instituta
nacionalni srpski standard, ali za - Objavljuje se rešenje o
SRPS ISO/TS, koji trenutno: donošenju tehničke
SRPS IEC/TS - ne može da se dobije specifikacije u „Službenom
zahtevana podrška da bi se glasniku Republike Srbije“
odobrio kao nacionalni sprski - Ne povlače se nacionalni
standard, standardi u suprotnosti sa
- postoji sumnja da je postignut tehničkom specifikacijom
konsenzus, nastalom preuzimanjem
- materija koju obrađuje još evropske ili međunarodne
uvek se tehnički razvoja, ili tehničke specifikacije
- postoji neki drugi razlog koji
sprečava da se on odmah
objavi kao međunarodni ili
evropski ili nacionalni srpski
standard.
SRPS TR Dokument koji sadrži informativni - Prihvata komisija za
SRPS CEN/TR, materijal (opšti pregled ili standarde Instituta
SRPS CLC/TR podatke o tehničkim - Odobrava direktor Instituta
dostignućima) i nije pogodan da - Objavljuje se rešenje o
SRPS ISO/TR, bude objavljen kao standard ili donošenju tehničkog izveštaja
SRPS IEC/TR tehnička specifikacija u „Službenom glasniku
Republike Srbije“
- Ne povlače se nacionalni
standardi u suprotnosti sa
tehničkim izveštajem nastalim
preuzimanjem evropskog ili
međunarodnog tehničkog
izveštaja
SRPS Uputstvo Dokument koji sadrži pravila, - Javna rasprava
SRPS CEN (ili smernice, savete ili preporuke - Stručni savet ili komisija za
CLC ili koji se odnose na principe i standarde prihvataju
CEN/CENELEC) politiku standardizacije, kao i uputstvo
Guide smernice za učesnike u postupku - Odobrava direktor Instituta
donošenja standarda i korisnike - Objavljuje se rešenje o
SRPS ISO (ili standarda donošenju uputstva u
IEC ili ISO/IEC) „Službenom glasniku
Guide Republike Srbije“
99
10. EVROPSKI STANDARDI DIREKTIVA NOVOG I GLOBALNOG PRISTUPA
U okviru prvog pogljavlja, ukratko, date su osnovne postavke tehničkog zakonodavstva

Evropske Unije, koja je razvila originalne i inovativne instrumente za uklanjanje
prepreka za slobodno kretanje roba, usluga i kapitala, odnosno harmonizovala
tehnička zakonodavstva država članica. Harmonizacija se sastoji u tome da se
obezbedi da u svim pitanjima iz nadležnosti EU propisi država članica nameću slične
obaveze građanima svih tih država, a minimum obaveza u svakoj državi članici.
Najvažnije mesto u okviru evropskog tehničkog zakonodavstva ima Novi pristup koji se
odnosi na propise za proizvode i Globalni pristup u vezi ocenjivanja usaglašenosti.
Zajednička karakterisitka ovih komplementarnih pristupa je da oni ograničavaju
intervenciju države na bitna pitanja, a prepuštaju poslovnom svetu i privredi da
slobodno izaberu način na koji će ispuniti obaveze prema društvu. Direktive zasnovane
na Novom i Globalnom pristupu odnose se na brojne tehničke proizvode kod kojih je
značajna tehnička bezbednost i visok nivo zaštite svega što je definisano kao javni
interes. Takvi proizvodi, koji su usaglašeni sa zahtevima odgovarajućih direktiva
označavaju se „CE“ oznakom („CE – Conformite Europeene“). „CE“ oznaka, dakle,
ukazuje da proizvod zadovoljava osnovne (bitne) zahteve u vezi zdravlja i
bezbednosti ljudi i zaštite okoline, koji su sadržani u odgovarajućim direktivama. „CE“
oznaka na proizvodu predstavlja i dokaz državnim institucijama, koje su odgovorne za
nadzor tržišta da je proizvod legalno na tržištu, što omogućava njegovo slobodno
kretanje u zemljama EU i EFTA, kao i eventualno povlačenje sa tržišta, u slučaju
utvrđivanja neusaglašenosti.
Primena Novog pristupa zahteva da standardi obezbede garantovani nivo zaštite u

odnosu na osnovne (bitne) zahteve uspostavljene direktivama, i da nacionalni organi
ispunjavaju svoje obaveze za osiguranje bezbednosti ili drugih interesa obuhvaćenih
direktivom. Direktiva 98/34/EC definiše evropske standarde (EN), kao tehničke
specifikacije koje usvajaju evropske organizacije za standardizaciju: CEN - Evropski
komitet za standardizaciju, CENELEC - Evropski komitet za standardizaciju u elektronici,
ETSI - Evropski institut za telekomunikacijske standarde za višekratnu ili stalnu primenu,
sa kojima usaglašenost nije obavezna. U skladu sa internim pravilima ovih organizacija,
evropski standardi se moraju preuzeti na nacionalnom nivou. Ovo prenošenje znači da
evropski standardi moraju da budu raspoloživi kao nacionalni standardi na identičan
način, i da se svi protivrečni nacionalni standardi moraju povući u datom roku.
Od približno 24.500 evropskih standarda (EN), koje su izdale evropske organizacije

za standardizaciju (CEN – 14.134, CENELEC – 5.834 i ETSI 4.510), najmanje 80%
treba da bude preuzeto u nacionalnu standardizaciju, a svi oprečni standardi povučeni.
Nacionalno telo za standardizaciju treba pre pristupanja EU da postane punopravni
član evropskih organizacija za standardizaciju.
100
10.1. Harmonizovani standardi
Harmonizovani standardi su standardi o istom predmetu, koje su odobrila različita tela

za standardizaciju, koji omogućavaju međusobnu zamenljivost proizvoda, procesa i
usluga ili uzajamno prihvatanje rezultata ispitivanja ili pruženih informacija u skladu sa
ovim standardima. Potrebno je posebno naglasiti sledeće:
– Harmonizovani standardi su evropski standardi, koje su usvojile evropske

organizacije za standardizaciju pripremljeni u skladu sa opštim smernicama
dogovorenim između Komisije i evropskih organizacija za standardizaciju, i oni
poštuju obaveze koje je izdala Komisija nakon konsultovanja sa državama
članicama.
– Smatra se da harmonizovani standardi u smislu Novog pristupa postoje kada
evropske organizacije za standardizaciju zvanično dostave Komisiji evropske
standarde izrađene ili utvrđene u skladu sa nalogom da budu objavljeni u
Službenom listu EU.
– Obezbeđuju pretpostavku o usaglašenosti sa osnovnim (bitnim) zahtevima
relevantnih direktiva Novog pristupa i zadržavaju status dobrovoljne primene.
Harmonizovani standardi nisu posebna kategorija evropskih standarda. Terminologija

koja se koristi u direktivama Novog pristupa je pravna kvalifikacija tehničkih
specifikacija koje postoje kao evropski standardi, ali kojoj je dato posebno značenje
ovim direktivama /3,4,10,14,23/. Harmonizovani standardi zadržavaju svoj status
dobrovoljne primene u okviru direktiva Novog pristupa, odnosno nisu pravno
obavezujući. Proizvođač se za primenu harmonizovanih standarda odlučuje
dobrovoljno. U slučaju da se za njih ne odluči, mora na neki drugi način dokazati
usaglašenost proizvoda sa osnovnim zahtevima (na primer pomoću tehničkih
specifikacija).
Komisija EU davanjem naloga zvanično zahteva od evropskih organizacija za

standardizaciju da evropske standarde stave na raspolaganje. Pre ovoga, Komisija se
konsultuje sa Komitetom koji je osnovan na osnovu Direktive 98/34/EC i, u nekim
slučajevima, sektorskim Komitetom osnovanim prema odgovarajućoj direktivi. Postizanje
konsenzusa unutar Komiteta podrazumeva opsežno konsultovanje sektorskih organa
uprave na nacionalnom nivou. Evropske organizacije za standardizaciju će zauzeti
zvaničan stav o nalogu Komisije u skladu sa njihovim internim propisima. Prihvatanjem
naloga, a zatim i programa rada ovih organizacija koji iz toga proističu, započinje
period mirovanja kao što je navedeno u njihovim internim propisima (tabela 7).
Tehnički sadržaj harmonizovanih standarda je u potpunosti u nadležnosti evropskih

organizacija za standardizaciju CEN, CENELEC i ETSI. Direktive Novog pristupa ne
predviđaju proceduru po kojoj bi organi vlasti verifikovali ili odobrili, bilo na nivou EU
ili na nacionalnom nivou, sadržaj harmonizovanih standarda, koji su usvojeni u skladu sa
procedurom procesa standardizacije. Evropske organizacije za standardizaciju nemaju
obavezu da izrade nove standarde kao harmonizovane standarde, već mogu koristiti
101
postojeće standarde za koje odluče, nakon analize i revizije, da zadovoljavaju

postavljene uslove, ili mogu da modifikuju postojeće nacionalne ili međunarodne
standarde i dostave ih Komisiji EU kao harmonizovane (EN) standarde.
Tabela 7. Procedura standardizacije prema Novom pristupu

1. Nalog Evropske Komisije se određuje, nakon konsultacija sa državama
članicama.
2. Nalog se prenosi na evropske organizacije za standardizaciju.
3. Evropske organizacije za standardizaciju prihvataju nalog.
4. Evropske organizacije za standardizaciju izrađuju (zajednički) program.
5. Tehnički komitet izrađuje nacrt standarda.
6. Evropske organizacije za standardizaciju i nacionalne organizacije za
standardizaciju organizuju javnu raspravu.
7. Tehnički komitet razmatra komentare.
8. Nacionalne organizacije za standardizaciju glasaju/Evropske organizacije
za standardizaciju ratifikuju.
9. Evropske organizacije za standardizaciju dostavljaju oznake standarda
Komisiji.
10. Komisija objavljuje oznake.
11. Nacionalne organizacije za standardizaciju preuzimaju evropski standard.
12. Nacionalni organi uprave objavljuju oznake nacionalnih standarda.
Važni su sledeći datumi u procesu donošenja EN harmonizovanih standarda:
9 DOP (datum ratifikacije) je datum kada Tehnički odbor potvrđuje da su rezultati

pismenog izjašnjavanja pozitivni.
9 DOA (datum objavljivanja) je fiksiran od strane Tehničkog odbora, šest meseci
kasnije od DOP-a. Objava postojanja novih CENELEC se sprovodi od strane svake
CENELEC članice u službenom glasilu nacionalne standardizacije ili u sličnoj
publikaciji na nacionalnom nivou.
9 DOP (datum publikovanja) je limitiran datum raspoloživosti koji odgovara novim
identičnim/harmonizovanim nacionalnim standardima.
9 DOW (datum povlačenja) je najkasniji datum za sve članice CENELEC-a da povuku
ili dopune bilo koji nacionalni standard koji sadrži zahteve koji su u konfliktu sa
zahtevima koji su dati u novim EN standardima.
Harmonizovan standard mora da ispunjava osnovne (bitne) zahteve relevantne

direktive. Evropski standard može da sadrži odredbe koje se odnose ne samo na bitne
zahteve, već i na druge odredbe. U takvom slučaju, ove odredbe treba jasno da se
odvoje od onih koje pokrivaju osnovne zahteve. Takođe, harmonizovan standard ne
pokriva obavezno sve osnovne zahteve relevantne direktive. To obavezuje
proizvođača da koristi druge relevantne tehničke specifikacije, kako bi ispunio sve
osnovne zahteve direktive.
102
Broj harmonizovanih standarda (Tabela 8), koji podržavaju određenu direktivu, je

različit i kreće se od čak više od hiljadu (Niskonaponska direktiva), a ne mora postojati
nijedan (Direktiva za grejače za toplu vodu - bojlere). Harmonizovani EN standardi
mogu biti korišćeni od:
1. Proizvođača u fazi projektovanja, proizvodnje, završnog kontrolisanja i

ocenjivanja usaglašenosti.
2. Ovlašćenog Tela za ocenjivanje usaglašenosti za sprovođenje procedure
ocenjivanja usaglašenosti proizvoda.
3. Organa za nadzor tržišta koji sprovodi aktivnosti nadzora tržišta.
Tabela 8. Direktive Novog pristupa i Globalnog pristupa

Evropske Unije kod kojih se zahteva nanošenje „CE“ oznake
Približan
broj
Skraćena
Naziv direktive Broj direktive harmonizo
oznaka
vanih
standarda
1. Niskonaponska oprema 2006/95/EC 1020 LVD
2. Jednostavni sudovi pod pritiskom 2009/105/EC 23 SPV
3. Igračke 88/378/EC 17
4. Građevinski proizvodi 89/106/EEC 351 CP
5. Elektromagnetna kompatibilnost 2004/108/EC 87 EMC
6. Mašine 2006/42/EC 700 MD
7. Lična zaštitna sredstva 89/686/EEC 300 PPE
8. Neautomatske vage 2009/23/EC 1 NWI
9. Aktivna medicinska pomagala za 90/385/EEC
ugrađivanje
49
10. Plinski uređaji 2009/142/EC 91 GA
11. Grejači za toplu vodu 92/42/EEC -
12. Civilna eksplozivna sredstva 93/15/EEC 57
13. Medicinski uređaji 93/42/EEC 190 MDD
14. Oprema za korišćenje u potencijalno
eksplozivnim atmosferama
86 ATEX
94/9/EC
15. Plovila za rekreaciju 94/25/EC 60
16. Liftovi 95/16/EC 15
17. Oprema pod pritiskom 97/23/EC 171 PED
18. «In vitro» dijagnostička medicinska 98/79/EC
pomagala
37
19. Radio i telekomunikaciona 1999/5/EC
terminalska oprema
230 RTTE
20. Žičare za prevoz lica 2000/9/EC 25
21. Merni instrumenti 2004/22/EC 15 MID
103
Harmonizovani standardi obezbeđuju pretpostavku o usaglašenosti sa osnovnim

zahtevima, ako je njihova oznaka objavljena u Službenom listu i ako su preneti na
nacionalni nivo. Cilj objavljivanja oznake u Službenom listu je da se odredi najraniji
datum kada pretpostavka o usaglašenosti stupa na snagu. Oznake (kao što su naslovi,
identifikacioni brojevi) harmonizovanih standarda objavljuju se u Službenom listu za
relevantnu direktivu. Ažurirana lista oznaka za svaku direktivu može se pronaći na
sledećoj Internet adresi:
http://
europa.eu.int/comm/dg03/directs/dg3b/newapproa/eurstd/harmstds/index.html
Usaglašenost sa nacionalnim standardom koji preuzima harmonizovani standard, čija je

oznaka objavljena, daje pretpostavku o usaglašenosti sa osnovnim zahtevima
primenjene direktive Novog pristupa koja je pokrivena takvim standardom. Države
članice moraju objaviti oznaku nacionalnog standarda koji preuzima harmonizovani
standard.
Primena harmonizovanih standarda se preporučuje proizvođačima, jer je njihovo

korišćenje osnova za pretpostavku o usaglašenosti, odnosno najlakši i najjednostavniji
metod za garanciju usaglašenosti proizvoda sa osnovnim zahtevima relevantne
direktive. Primena harmonizovanih standarda koji pružaju pretpostavku o usaglašenosti
ostaje dobrovoljna. Proizvođač može da odabere da li će se pozivati na
harmonizovane standarde. Međutim, ako proizvođač odluči da ne primeni
harmonizovani standard, on ima obavezu da dokaže da su njegovi proizvodi
usaglašeni sa osnovnim zahtevima korišćenjem drugih načina po svom izboru (na
primer, pomoću bilo kojih drugih postojećih tehničkih specifikacija).
Evropske organizacije za standardizaciju u skladu sa internim propisima, na osnovu

sopstvene incijative, donose odluku da se neki harmonizovani standard revidira.
Takođe, na osnovu direktnog zahteva Evropske Komisije, ili indirektno, na osnovu
inicijative neke države članice. Potreba za revizijom može da nastane iz promene
predmeta i područja primene direktive (proširenje na druge proizvode), iz činjenice da
Komisija ili neka država članica osporava sadržaj harmonizovanog standarda.
Osnovne razlike između EN standarda i harmonizovanih EN standarda su:
– Referentni brojevi harmonizovanih standarda su objavljeni u Službenom listu EU.

– Harmonizovani standardi moraju biti preneseni u nacionalne standarde – bez
ikakvih izmena.
– Primena harmonizovanih standarda daje pretpostavku o usaglašenosti sa suštinskim
zahtevima direktiva Novog pristupa.
Primer: Harmonizovani standardi Direktive za mašine (MD) 2006/42/EC
Direktiva za mašine MD 2006/42/EC oslanja se na preko 700 harmonizovanih

standarda, zajedno sa dopunama /23/. Za Tela za ocenjivanje usaglašenosti,
104
proizvođače i inspekcijski nadzor je veoma važno da znaju koji harmonizovani

standard može biti korišćen, kao osnova za ispunjenje osnovnih zahteva direktive.
Harmonizovani standardi obuhvaćeni Direktivom za mašine MD 2006/42/EC se po
sadržaju i značaju mogu podeliti u tri grupe – tipa (Slika 33):
1) Tip A: Osnovni standardi bezbednosti mašina,
2) Tip B: Grupni standardi bezbednosti,
3) Tip C: Standardi bezbednosti proizvoda.
A – Osnovni standardi bezbednosti mašina: Standardi tipa A definišu osnovne

pojmove i opšte principe za konstruisanje SRPS ISO EN 12100:2007, principe ocene
rizika SRPS EN 14121:2008.
B – Grupni standardi bezbednosti: Standardi tipa B mogu se podeliti u dve grupe

koje definišu:
¾ B1 – grupni standardi bezbednosti, na primer bezbednosna rastojanja(EN 294,
EN 811, EN 349), buka(EN 3744), vibracije, temperatura površine(EN 563)
¾ B2 – grupni standardi bezbednosti za slične ili iste bezbednosne uređaje različitih
mašina, npr. za delove za uključivanje sa obe ruke (EN 574), zasuni, svetlosna
signalizacija/fotoćelije (EN 61496-1), delovi za isključenje u nuždi (EN 418)
C – Standardi bezbednosti proizvoda: Standardi tipa C obuhvataju sve vidove

opasnosti i odnose se na konkretne mašine (hidraulične prese, mehaničke prese, mašine
za gumu i plastiku, mašine za pakovanje, mašine za proizvodnju obuće, testere itd.)
Prema Nacionalnom programu integracije Republike Srbije u Evropsku Uniju u vezi sa

transponovanjem direktiva Evropske Unije u nacionalno zakonodavstvo resorna
ministarstva Vlade Republike Srbije u obavezi su da transponuju direktive Novog
pristupa tj. da izrade odgovarajuće pravilnike ili zakone u skladu sa zakonodavno-
pravnom regulativom Srbije. Do septembra 2011. godine transponovano je pet
evropskih direktiva zasnovanih na Novom pristupu, odnosno objavljena su četiri
pravilnika i jedan zakon, kojima se utvrđuju tehnički i drugi zahtevi za proizvode.
Pravilnik o bezbednosti mašina je usklađen sa svim načelima i bitnim zahtevima iz

Direktive MD 2006/42/EZ Evropskog parlamenta i Saveta od 17. maja 2006. godine
o mašinama. Pravilnik o bezbednosti mašina, za sada, podržava 442 srpska
harmonizovana standarda (Slika 34), prema Spisku srpskih standarda iz oblasti mašina
(„Službeni glasnik RS”, broj 25/10). Pravni osnov za donošenje Pravilnika o
bezbednosti mašina sadržan je u članu 6. Zakona o tehničkim zahtevima za proizvode
i ocenjivanju usaglašenosti („Službeni glasnik RS”, broj 36/09) /29/, kojim je
propisano da tehnički propis priprema i donosi ministarstvo u okviru svog delokruga
nadležnosti. Pravilnik o bezbednosti mašina je objavljen 12. marta 2010. godine u
„Službenom glasniku RS”, broj 13/10, a stupio je na snagu 20. marta 2010. godine.
105
Slika 33 . Podela harmonizovanih standarda u oblasti bezbednosti mašina
106
SPISAK SRPSKIH STANDARDA IZ OBLASTI MAŠINA
R Oznaka Naslov srpskog Naslov srpskog Oznaka

B srpskog standarda standarda na referentnog
standarda engleskom jeziku harmonizovanog
evropskog
standarda
1 SRPS EN ISO Osnovne mere Basic human body EN ISO

7250:2005 ljudskog tela za measurements for 7250:1997
tehničko konstruisanje technological
design
2 SRPS EN ISO Bezbednost mašina- Safety of EN ISO 14122-
14122- Trajna sredstva za machinery- 1:2001
1:2006 prilaz mašini-Deo 1: Permanent means
Izbor nepokretnih of access to
sredstava za prilaz machinery-Part 1:
između dva nivoa Choice of fixed
means of access
between two levels
Radne platforme i of access to
staze machinery-Part 2:
Working platforms
and walkways
Stepenice, lestve sa of access to
stepenicama i zaštitne machinery-Part 3:
ograde Stairs, stepladders
and guard-rails
Slika 34. Deo spiska srpskih standarda iz oblasti mašina
107
11. STANDARDI IZ OBLASTI SISTEMA MENADŽMENTA I OCENJIVANJA

USAGLAŠENOSTI
ISO - Međunarodna organizacija za standardizaciju i IEC - Međunarodna

elektrotehnička komisija čine specijalizovani sistem za standardizaciju širom sveta.
Nacionalne organizacije za standardizaciju, koja su članovi ISO ili IEC, učestvuju u radu
na razvijanju međunarodnih standarda preko tehničkih komiteta koje su ISO i IEC,
svaki za sebe, osnovali da se bave pojedinim oblastima tehničke delatnosti. Tehnički
komiteti ISO i IEC sarađuju u oblastima od zajedničkog interesa. Druge međunarodne
organizacije, vladine i nevladine, sa kojima su ISO i IEC u vezi, takođe, učestvuju u
ovom radu.
11.1. Tehnički komitet ISO/TC 176
Tehnički komitet ISO/TC 176 Sistem menadžmenta kvalitetom i obezbeđenje kvaliteta

(Quality management and quality assurance) je najbrojniji i najpoznatiji ISO tehnički
komitet, koji okuplja 81 zemlju članicu i 20 zemalja u statusu posmatrača. Rad ovog
komiteta odnosi se na standarde sistema menadžmenta i odvija se preko tri
podkomiteta: SC1 – pojmovi i definicije, SC2 – sistemi kvaliteta i SC3 – tehnologija
podrške. Saradnja ISO i CEN ostvarena je tako što je Tehnički komitet CEN/IS C01:
Prehrambeni proizvodi, izradio je seriju standarda 22000, koju je prihvatio Tehnički
komitet ISO/TC 34: Poljoprivredni prehrambeni proizvodi.
Standardi za sisteme menadžmenta kvalitetom mogu se podeliti na sledeći način:
- Standardi koji utvrđuju zahteve (na primer ISO 9001, ISO 16949);
- Standardi koji daju dodatna uputstva (na primer ISO 9004, ISO 10012);
- Standardi koji daju dodatne informacije o sistemima menadžmenta kvalitetom
(na primer ISO 9000, ISO 10005);
- Standardi koji se odnose na merenje zadovoljstva korisnika (na primer ISO
10002, ISO 10003).
Spisak standarda za sisteme menadžmenta kvalitetom:
1. ISO 9001:2006, Quality management systems - Requirements (Sistem

menadžmenta kvalitetom – Zahtevi)
2. ISO 9000:2005, Quality management systems – Fundamentals and
vocabulary (Sistem menadžmenta kvalitetom – Osnove i rečnik)
3. ISO 22000:2005, Food safety management systems - Requirements for any
organization in the food chain (Sistemi menadžmenta bezbednošću hrane -
Zahtevi za svaku organizaciju u lancu hrane)
4. ISO 22005:2007, Traceability in the feed and food chain - General
principles and basic requirements for system design and implementation
108
(Sistemi menadžmenta bezbednošću hrane – Zahtevi za svaku organizaciju

hrane)
5. IWA 1, Sistem menadžmenta kvalitetom - Uputstvo za procese poboljšavanja u
zdravstvenim organizacijama
6. IWA 2:2003, Quality management systems - Guidelines for the application of
ISO 9001:2000 in education (Sistem menadžmenta kvalitetom - Uputstvo za
primenu ISO 9001 u obrazovanju)
7. ISO/TS 22003:2007, Food safety management systems - Requirements for
bodies providing audit and certification of food safety management systems
(Sistemi menadžmenta bezbednošću hrane – Zahtevi za tela koja obavljaju
proveru i sertifikaciju sistema menadžmenta bezbednošću hrane)
8. ISO/TS 22004:2005, Food safety management systems - Guidance on the
application of ISO 22000:2005 (Sistem menadžmenta bezbednošću hrane –
Uputstvo o primeni ISO 22000:2005)
9. ISO/PAS 28000:2005, Specification for security management systems for the
supply chain (Specifikacija za upravljanje bezbednošću sistemima u lancu
snabdevanja)
10. ISO/TS 19218-1:2011, Medical devices - Hierarchical coding structure for
adverse events - Part 1: Event-type codes (Medicinski uređaji - Hijerarhijska
struktura za kodiranje neželjenih događaja - Deo 1: Događaj tipa kodova)
11. ISO/TS 29001:2010, Petroleum, petrochemical and natural gas industries -
Sector-specific quality management systems - Requirements for product and
service supply organizations (Industrija nafte, petrohemije i prirodnog gasa –
Sistemi menadžmenta kvaliteta za sektor – Zahtevi za organizacije koje
isporučuju proizvod i usluge)
12. ISO/TS 10004:2010, Quality management - Customer satisfaction -
Guidelines for monitoring and measuring (Menadžment kvalitetom –
Zadovoljstvo korisnika – Uputstva za praćenja i merenja)
13. ISO 13485:2003/Cor 1:2009, (Sistem kvaliteta - Medicinski uređaji - Posebni
zahtevi za primenu ISO 9001)
14. IWA 4:2009, Quality management systems - Guidelines for the application of
ISO 9001:2008 in local government (Sistem menadžmenta kvalitetom -
Uputstvo za primenu ISO 9001 u lokalnoj upravi)
15. ISO/TS 16949:2009, Quality management systems - Particular requirements
for the application of ISO 9001:2008 for automotive production and relevant
service part organizations (Sistem menadžmenta kvalitetom - Posebni zahtevi
za primenu ISO 9001 za isporučioce proizvoda i usluga za automobilsku
industriju)
16. ISO Guide 34:2009, General requirements for the competence of reference
material producers (Opšti zahtevi za kompetentnost proizvođača referentnih
materijala)
17. ISO 9004:2009, Managing for the sustained success of an organization - A
quality management approach (Rukovođenje sa ciljem ostvarivanja održivog
uspeha organizacije – Pristup preko menadžmenta kvalitetom)
109
18. ISO 22006:2009, Quality management systems - Guidelines for the

application of ISO 9001:2008 to crop productio (Sistemi menadžmenta
kvalitetom - Uputstva za primenu ISO 9001:2008 u proizvodnji useva)
19. ISO 10001:2007, Quality management — Customer satisfaction —
Guidelines for codes of conduct for organizations (Menadžment kvalitetom –
Zadovoljstvo korisnika – Uputstva za kodekse ponašanja za organizacije)
Guidelines for complaints handling in organizations (Menadžment kvalitetom –
Zadovoljenje korisnika – Uputstvo za postupanje sa prigovorima u
organizacijama)
Guidelines for dispute resolution external to organizations (Menadžment
kvalitetom – Zadovoljstvo korisnika – Uputstvo za rešavanje sporova izvan
organizacije)
22. ISO 10005:2005, Quality management systems — Guidelines for quality
plans (Sistem menadžmenta kvalitetom – Uputstva za planove kvaliteta)
23. ISO 10006:2003, Quality management systems — Guidelines for quality
management in projects (Sistemi menadžmenta kvalitetom – Uputstvo za
menadžment kvaliteta u projektima)
24. ISO 10007:2003, Quality management systems — Guidelines for
configuration management (Sistem menadžmenta kvalitetom – Uputstvo za
upravljanje konfiguracijom)
25. ISO 10012:2003, Measurement management systems — Requirements for
measurement processes and measuring equipment (Sistem menadžmenta
merenjem – Zahtevi za procese merenje i mernom opremom)
26. ISO/TR 10013:2001, Guidelines for quality management system
documentation (Uputstva za dokumentaciju sistema menadžmenta kvalitetom)
27. ISO 10014:2006, Quality management — Guidelines for realizing financial
and economic benefits (Menadžment kvalitetom – Uputstva za upravljanje
ekonomijim kvaliteta)
28. ISO 10015:2002, Quality management — Guidelines for training
(Menadžment kvalitetom – Uputstvo za obuku)
29. ISO/TR 10017:2003, Guidance on statistical techniques for ISO 9001
(Uputstvo za primenu statističkih tehnika za ISO 9001)
30. ISO/TR 10019:2007, Uputstvo za izbor konsultanata za sistem menadžmenta
kvalitetom i korišćenje njihovih usluga
Tehnički komitet ISO/TC 207 Menadžment zaštitom životne sredine (Enviromental

management) obuhvata standardizaciju u oblasti sistema menadžmenta zaštitom
životne sredine i sredstvima koja omogućavaju podršku održivom razvoju.
Spisak standarda iz oblasti zaštite životne sredine:
1. ISO 14001:2004, Environmental management systems – Requirements with

guidance for use (Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine – Zahtevi sa
uputstvom za primenu)
110
2. ISO 14004:2004, Environmental management systems – General guidelines

on principles, systems and support techniques (Sistemi upravljanja zaštitom
životne sredine - Opšte smernice za principe, sisteme i postupke)
3. ISO 14005:2010, Environmental management systems - Guidelines for the
phased implementation of an environmental management system, including the
use of environmental performance evaluation (Sistemi upravljanja zaštitom
životne sredine - Uputstvo za faznu implementaciju sistema upravljanja zaštitom
životne sredine, uključujući i korišćenje procene zaštite životne sredine)
4. ISO 14006:2011, Environmental management systems - Guidelines for
incorporating ecodesign (Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine - Uputstva
za uvođenje ekoprojektovanja)
5. ISO 14015:2001, Environmental management – Environmental assessment of
sites and organizations - EASO (Upravljanje zaštitom životne sredine –
Ocenjivanje zaštite životne sredine lokacija i organizacija)
6. ISO 14020:1998, Environmental labels and declarations – General principles
(Oznake i deklaracije o zaštiti životne sredine – Opšti principi)
7. ISO 14021:1999, Environmental labels and declarations – Self-declared
environmental claims (Type II environmental labelling) (Oznake i deklaracije o
zaštiti životne sredine – Samodeklarišuće tvrdnje o zaštiti životne sredine
(označavanje o zaštiti životne sredine tipa II)
8. ISO 14024:1999, Environmental labels and declarations–Type I environmental
labelling- Principles and procedures (Oznake i deklaracije o zaštiti životne
sredine – Označavanje o zaštiti životne sredine tipa I – Principi i procedure)
9. ISO 14025:2007, Environmental labels and declarations – Type III
environmental declarations - Principles and procedures (Oznake i deklaracije o
zaštiti životne sredine - Deklaracija o zaštiti životne sredine tipa III - Principi i
procedure)
10. ISO 14031:1999, Environmental management – Environmental performanse
evaluation - Guidelines (Upravljanje zaštitom životne sredine - Vrednovanje
učinka zaštite životne sredine - Smernice)
11. ISO 14040:1997, Environmental management – Life cycle assessment -
Principles and framework (Upravljanje zaštitom životne sredine - Ocenjivanje
životnog ciklusa - Principi i okvir)
12. ISO 14041:1998, Environmental management – Life cycle assessment - Goal
and scope definition and inventory analysis (Upravljanje zaštitom životne
sredine - Ocenjivanje životnog ciklusa - Definisanje cilja i predmeta i analiza
inventara)
13. ISO 14042:2000, Environmental management – Life cycle assessment - Life
cycle impact assessment (Upravljanje zaštitom životne sredine - Ocenjivanje
životnog ciklusa - Ocenjivanje uticaja životnog ciklusa)
14. ISO 14043:2000, Environmental management – Life cycle assessment - Life
cycle interpretation (Upravljanje zaštitom životne sredine - Ocenjivanje životnog
ciklusa - Interpretacija životnog ciklusa)
15. ISO 14044:2006, Environmental management - Life cycle assessment -
Requirements and guidelines (Upravljanje zaštitom životne sredine –
Ocenjivanje životnog ciklusa – Zahtevi i uputstva za primenu)
111
16. ISO 14048:2002, Environmental management – Life cycle assessment - Data

documentation format (Upravljanje zaštitom životne sredine - Ocenjivanje
životnog ciklusa - Dokumentacioni format podataka)
17. ISO 14049:2000, Environmental management – Life cycle assessment -
Examples of application of ISO 14041 to goal and scope definition and
inventory analysis (Upravljanje zaštitom životne sredine - Ocenjivanje životnog
ciklusa - Primeri primene ISO 14041 u definisanju cilja i analize inventara
životnog ciklusa)
18. ISO 14050:2009, Environmental management – Vocabulary (Upravljanje
zaštitom životne sredine – Rečnik)
19. ISO 14061:1998, Information to assist forestry organizations in the use of
Environmental Management System standards ISO 14001 and ISO 14004
(Informacija kao pomoć šumarskim organizacijama u primeni standarda sistema
za upravljanje životnom sredinom ISO 14001 i ISO 14004)
20. ISO 14062:2002, Environmental management - Integrating environmental
aspects into product design and development (Upravljanje zaštitom životne
sredine - Uključivanje aspekata životne sredine u projektovanje i razvoj
proizvoda)
21. ISO 14064-1:2006, Greenhouse gases - Part 1: Specification with guidance at
the organization level for quantification and reporting of greenhouse gas
emissions and removals (Gasovi staklene bašte - Deo1: Specifikacija za
kvantitativno iskazivanje i izveštavanje o emisijama i uklanjanju gasova staklene
bašte, sa uputstvom za primenu na nivou organizacije)
22. ISO 14064-2:2006, Greenhouse gases - Part 2: Specification with guidance at
the project level for quantification, monitoring and reporting of greenhouse
gas emission reductions or removal enhancements (Gasovi staklene bašte -
Deo2: Specifikacija za kvantitativno iskazivanje, praćenje i izveštavanje o
smanjenjima emisije ili povećanjima uklanjanja gasova staklene bašte, sa
uputstvom za primenu na nivou projekta)
23. ISO 19011:2002, Guidelines for quality and/or environmental management
systems auditing (Uputstvo za proveru QMS/EMS)
11.2. Zajednički tehnički komitet ISO/IEC JTC 1
U oblasti informacionih tehnologija ISO i IEC uspostavili su zajednički tehnički komitet

ISO/IEC JTC 1 Informacione tehnologije. Standardi serije 20000 izrađeni su od strane
BSI (britanski standardi), a usvojeni po ubrzanom postupku od tehničkog komiteta
ISO/IEC JTC 1, uz saglasnost nacionalnih organizacija za standardizaciju.
Organizacije koje se bave uslugama u oblasti informacionih tehnologija (IT usluge)

mogu svoj poslovni sistem da urede prema zahtevima standarda ISO 20000, koji je
podešen problematici IT usluga. Potrebno je istaći da zahtevi ISO 20000 nisu
kontradiktorni zahtevima ISO 9000.
Mnoge kompanije, kao što su banke, osiguranja ili telekomunikacione kompanije imaju
izuzetno vredne i važne podatke i informacije o korisnicima, poslovima i
112
transaakcijama. Svi ti podaci treba da su raspoloživi u što je moguće kraćem roku, a

istovremeno i zaštićeni i obezbeđeni od krađe, zloupotreba, nesrećnih slučajeva i
slično. Upravo standard ISO 27001 predstavlja sistematičan odgovor za pretnje i
rizike u korišćenju IT tehnologija.
Spisak standarda iz oblasti Informacionih tehnologija:
1. ISO 9660:1988 Information processing - Volume and file structure of CD-ROM

for information interchange (Obrade informacija - Obim i struktura datoteka
CD-ROM-za razmenu informacija)
2. ISO/IEC 11581-1:2000 Information technology - User system interfaces and
symbols - Icon symbols and functions - Part 1: Icons - General (Informaciona
tehnologija - Uputstvo za sistem interfejsa i simboli - Ikonice simbola i funkcije -
Deo 1: ikone - Opšte)
3. ISO/IEC 17799:2000 Information technology - Code of practice for
information security management (Informaciona tehnologija – Preporuke dobre
prakse za upravljanje sigurnosti informacija)
4. ISO/IEC 20000-1:2005 Information technology - Service management - Part
1: Specification (Informaciona tehnologija – Upravljanje uslugama – Deo1:
Specifikacija)
5. ISO/IEC 27001:2005 Information technology - Security techniques -
Information security management systems – Requirements (Informaciona
tehnologija – Tehnike sigurnosti – Sistemi menadžmenta sigurnošću informacija –
Zahtevi)
6. ISO 18938:2008 Imaging materials - Optical discs - Care and handling for
extended storage (Snimanje materijala - Optički diskovi - Čuvanje i rukovanje
za prošireno skladište)
1: Service management system requirements (Informaciona tehnologija -
Upravljanje uslugama - Deo 1: Zahtevi sistema za upravljanje uslugama)
8. ISO 7779:2010 Acoustics - Measurement of airborne noise emitted by
information technology and telecommunications equipment (Akustika - Merenje
buke u vazduhu emituju informacione tehnologije i telekomunikacione opreme)
9. ISO/IEC TR 20000-5:2010 Information technology - Service management -
Part 5: Exemplar implementation plan for ISO/IEC 20000-1 (Informaciona
tehnologija - Upravljanje uslugama - Deo 5: Primer plana implementacije
standarda ISO / IEC 20000-1)
Part 4: Process reference model (Informaciona tehnologija - Upravljanje
uslugama - Deo 4: Model referentnog procesa)
Part 3: Guidance on scope definition and applicability of ISO/IEC 20000-1
(Informaciona tehnologija - Upravljanje uslugama - Deo 3: Smernice o obimu
definicije i primene ISO/IEC 20000-1)
113
12. ISO/IEC 2382-36:2008 Information technology - Vocabulary - Part 36:

Learning, education and training (Informaciona tehnologija - Rečnik - Deo 36:
Učenje, obrazovanje i obuka)
13. ISO/IEC TR 24714-1:2008 Information technology - Biometrics - Jurisdictional
and societal considerations for commercial applications - Part 1: General
guidance (Informaciona tehnologija - Biometrija - Pravosudni i društveni razlozi
za komercijalne primene - Deo 1: Opšte smernice)
2: Code of practice (Informaciona tehnologija – Upravljanje uslugama – Deo.2:
Preporuke dobre prakse)
15. ISO/IEC 13251:2004 Collection of graphical symbols for office equipment
(Prikupljanje grafičkih simbola za kancelarijsku opremu)
Computer programming (Informaciona tehnologija - Rečnik - Deo 7: računarsko
programiranje)
Representation of data (Informaciona tehnologija - Rečnik - Deo 5:
Predstavljanje podataka)
11.3. Tehnički komitet COPOLCO
Tehnički komitet za zaštitu potrošača - ISO COPOLCO je na zahtev tehničkog

rukovodstva ISO deset godina radio na donošenju standarda o društvenoj
odgovornosti. U izradi ovog standarda bili su uključeni stručnjaci iz više od 90 zemalja
i 40 međunarodnih i regionalnih organizacija. Ti stručnjaci su predstavljali šest različitih
interesnih grupa: potrošači, organi vlasti, industrija, radnici, nevladine organizacije i
ostali (najčešće konsultanti).
Standard ISO 26000:2011 Uputstvo za društvenu odgovornost, koji je identičan ISO

standardu, donet je 01.11.2010. godine, a u Republici Srbiji objavljen je
21.04.2011.godine. Standard ISO 26000 je urađen kao uputstvo i po njemu nije
moguće da se obavlja sertifikacija. Na ovaj način pružena je mogućnost
organizacijama, svih vrsta i veličina, da razmotre svoju ulogu u društvenoj odgovornosti
i da preduzmu mere kako bi postale društveno odgovorne.
U toku izrade standarda, nakon brojnih diskusija i usaglašavanja stavova,

konsenzusom je usvojena zvanična definicija pojma „društvena odgovornost“ koja glasi:
Društvena odgovornost je odgovornost organizacije za uticaje svojih odluka i aktivnosti

na društvo i životnu sredinu, kroz transparentno i etičko ponašanje tako da:
- doprinese održivom razvoju uključujući zdravlje i dobrobit društva;
- uzme u obzir očekivanja interesnih strana;
- je usklađena sa primenljivim zakonom i međunarodnim pravilima ponašanja i
- integrisana je u celoj organizaciji i primenjena u njenim odnosima.
Napomena 1: Aktivnosti obuhvataju proizvode, usluge i procese.
114
Napomena 2: Odnosi se tiču aktivnosti organizacije u njenoj sferi uticaja.
U samom tekstu standarda ISO 26000 naznačeno je da se pojam „društvena

odgovornost“ menja tokom vremena i da će definicija biti podložna preispitivanju i
promeni, ako bude potrebno. Naime, ranija predstava o društvenoj odgovornosti bila
je usmerena na davanja u dobrotvorne svrhe. Pre više od jednog veka pojavile su se
teme kao što su radna praksa i korektno poslovanje. Druge teme, kao što su ljudska
prava, zaštita životne sredine, zaštita potrošača, kao i borba protiv korupcije
pridodate su tokom vremena /28/.
Cilj standarda ISO 26000 je da pomogne organizacijama da učine više od onoga što
podrazumeva poštovanje zakona i propisa, istovremeno imajući u vidu da je
pridržavanje zakona suštinska obaveza svake organizacije i ključni deo njihove
društvene odgovornosti. Standard treba da unapredi opšte razumevanje u oblasti
društvene odgovornosti i da dopuni druge instrumente i inicijative u pogledu društvene
odgovornosti, a ne da ih zameni.
Spisak standarda iz oblasti društvene odgovornosti:
1. ISO 26000:2010 Guidance on social responsibility (Uputstvo o društvenoj

odgovornosti)
2. ISO/TR 22312:2011 Societal security - Technological capabilities (Društvena
bezbednost - Tehnološke mogućnosti)
3. ISO/IEC 31010:2009 Risk management - Risk assessment techniques
(Upravljanje rizikom – Tehnike procene rizika)
4. ISO Guide 73:2009 Risk management – Vocabulary (Upravljanje rizikom -
rečnik)
5. ISO 31000:2009 Risk management - Principles and guidelines (Menadžment
rizikom – Principi i uputstva)
6. ISO/PAS 22399:2007 Societal security - Guideline for incident preparedness
and operational continuity management (Društvena bezbednost – Smernica za
pripravnost na incidente i upravljanje kontinuitetom operacija)
7. ISO Guide 72:2001 Guidelines for the justification and development of
management system standards (Smernice za opravdanje i razvoj standarda
sistema menadžmenta)
11.4. Tehnički komitet CASCO
Za rad na razvijanju međunarodnih standarda i uputstava u oblasti ocenjivanja

usaglašenosti odgovoran je ISO Komitet za ocenjivanje usaglašenosti (CASCO -
Committee on conformity assessment). Nacrti međunarodnih standarda se izrađuju u
skladu sa pravilima datim u ISO/IEC Direktivi, Deo 2. Nacrti međunarodnih standarda
koje tehnički komiteti usvoje dostavljaju se telima članica na glasanje. Da bi se jedan
standard objavio kao međunarodni, potrebno je da za njega glasa najmanje 75%
tela članica koje učestvuju u glasanju.
115
Komitet za ocenjivanje usaglašenosti (CASCO) izradio je veći broj međunarodnih

standarda i uputstva, koji pokrivaju sledeće oblasti:
- Principi i terminologija,
- Zajednički elementi,
- Kodeks prakse ocenjivanja usaglašenosti,
- Pisanje specifičnih zahteva,
- Ispitivanje,
- Kontrolisanje (inspekcija),
- Deklaracije o usaglašenosti dobavljača,
- Sertifikacija,
- Proizvodi,
- Sistemi menadžmenta,
- Stručna lica,
- Akreditacija,
- Kolegijalno ocenjivanje,
- Međusobno priznavanje.
Spisak najznačajnijih standarda iz oblasti ocenjivanja usaglašenosti:
1. ISO/IEC 17000:2004, Conformity assessment - Vocabulary and general

principles (Ocenjivanje usaglašenosti – Rečnik i opšti principi)
2. ISO/PAS 17001:2005, Conformity assessment – Impartiality - Principles and
requirements (Ocenjivanje usaglašenosti – Nepristrasnost - Principi i zahtevi)
3. ISO/PAS 17002:2004, Conformity assessment – Confidentiality - Principles
and requirements (Ocenjivanje usaglašenosti – Poverljivost - Principi i zahtevi)
4. ISO/PAS 17003:2004, Conformity assessment – Complaints and appeals -
Principles and requirements (Ocenjivanje usaglašenosti - Prigovori i žalbe -
Principi i zahtevi)
5. ISO/PAS 17004:2005, Conformity assessment – Disclosure of information -
Principles and requirements (Ocenjivanje usaglašenosti - Otkrivanje informacija
- Principi i zahtevi)
6. ISO/IEC 17007:2009, Conformity assessment - Guidance for drafting
normative documents suitable for use for conformity assessment (Ocenjivanje
usaglašenosti - Uputstvo za izradu normativnih dokumenata pogodnih za
korišćenje ocenjivanja usaglašenosti)
7. ISO/IEC 17011:2004, Conformity assessment - General requirements for
accreditation bodies accrediting conformity assessment bodies (Ocenjivanje
usaglašenosti - Opšti zahtevi za akreditaciona tela koja akredituju tela za
ocenjivanje usaglašenosti)
8. ISO/IEC 17020:1998, General criteria for the operation of various types of
bodies performing inspection (Opšti kriterijumi za rad različitih vrsta tela koja
obavljaju kontrolisanje)
116
9. ISO/IEC DIS 17020:2011, Conformity assessment - General criteria for the

operation of various types of bodies performing inspection (Ocenjivanje
usaglašenosti - Opšti kriterijumi za rad različitih vrsta tela koja obavljaju
kontrolisanje)
10. ISO/IEC 17021:2011, Conformity assessment - Requirements for bodies
providing audit and certification of management systems (Ocenjivanje
usaglašenosti – Zahtevi za tela koja sprovode provere i sertifikaciju sistema
menadžmenta)
bodies operating certification of persons (Ocenjivanje usaglašenosti - Opšti
zahtevi za tela koja vrše sertifikaciju osoba)
12. ISO/IEC DIS 17024:2011, Conformity assessment - General requirements for
bodies operating certification of persons (Ocenjivanje usaglašenosti - Opšti
zahtevi za tela koja vrše sertifikaciju osoba)
13. ISO/IEC 17025:2005, General requirements for the competence of testing
and calibration laboratories (Opšti zahtevi za kompetentnost laboratorija za
ispitivanje i laboratorija za etaloniranje)
14. ISO/IEC 17030:2003, IDT, Conformity assessment – General requirements for
third-party marks of conformity (Opšti zahtevi za znak usaglašenosti preko
treće strane)
15. ISO/IEC 17040:2005, Conformity assessment - General requirements for peer
assessment of conformity assessment bodies and accreditation bodies
(Ocenjivanje usaglašenosti – Opšti zahtevi za kolegijalno ocenjivanje tela za
ocenjivanje usaglaštenosti i akreditacionih tela)
proficiency testing (Ocenjivanje usaglašenosti – Opšti zahtevi za ispitivanje
osposobljenosti)
17. ISO/IEC 17050-1:2004, Conformity assessment - Supplier's declaration of
conformity - Part 1: General requirements (Ocenjivanje usaglašenosti -
Deklaracija isporučioca o usaglašenosti, Deo 1: Opšti zahtevi)
18. ISO/IEC 17050-2:2004, Conformity assessment - Supplier's declaration of
conformity - Part 2: Supporting documentation (Ocenjivanje usaglašenosti -
Deklaracija isporučioca o usaglašenosti, Deo 2: Dokumentacija podrške)
19. ISO/IEC DIS 17065, Conformity assessment - Requirements for bodies
certifying products, processes and services (Ocenjivanje usaglašenosti - Zahtevi
za tela sertifikaciju proizvoda, procesa i usluga)
20. ISO/IEC WD 17067:2011, Conformity assessment - Fundamentals of product
certification (Ocenjivanje usaglašenosti - Osnovni principi sertifikacije
proizvoda)
21. ISO 15189:2007, Medical laboratories - Particular requirements for quality
and competence (Medicinske laboratorije - Posebni zahtevi za kvalitet i
kompetentnost)
22. ISO/TR 22869:2007, Medical laboratories - Guidance on laboratory
implementation of ISO 15189:2007 (Medicinske laboratorije - Uputstvo za
primenu ISO 15189:2007 u laboratorijama)
117
23. ISO/IEC Guide 28:2004, Conformity assessment - Guidance on a third-party

certification system for products (Ocenjivanje usaglašenosti - Uputstvo za sistem
sertifikacije proizvoda preko treće strane)
24. ISO/IEC Guide 37:1995, Instructions for use of products of consumer interest
(Uputstvo za upotrebu proizvoda od interesa za potrošače)
25. ISO/IEC Guide 53:2005, Conformity assessment - Guidance on the use of an
organizations quality management system in product certification (Ocenjivanje
usaglašenosti - Uputstvo za korišćenje sistema menadžmenta kvalitetom
organizacije pri sertifikaciji proizvoda)
26. ISO/IEC Guide 60:2004, Conformity assessment - Code of good practice
(Ocenjivanje usaglašenosti – Kodeks dobre prakse)
27. ISO/IEC Guide 68:2002, Arrangements for the recognition and acceptance of
conformity assessment results (Dogovori o priznavanju i prihvatanju rezultata
ocenjivanja usaglašenosti)
118
12. PROPISI IZ OBLASTI MOTORNIH VOZILA
12.1. Homologacija vozila
Homologacija je tehnički termin koji vodi poreklo od francuske reči "la homologation",
koja znači "utvrđivanje saglasnosti prema nečemu". Termin je izveden iz grčke reči
“homologeo” - “slagati se”, koji se koristi u engleskom jeziku da označi davanje
odobrenja od strane određenog službenog tela. To telo može biti sud, vlada, ili
akademsko ili profesionalno telo, koje se rukovodi nizom strogih pravila ili standarda u
odlučivanju da li takvo odobrenje treba odobriti. Sertifikovanje je drugi mogući sinonim
za reč homologacija, u različitim jezicima /20/.
Ujedinjene Nacije - Ekonomska komisija za Evropu – UNECE (United Nations Economic

Commission for Europe) je formirana 1947. godine, sa sedištem u Ženevi. To je jedna
od 5 regionalnih komisija Ujedinjenih Nacija. UNECE region obuhvata 56 zemalja u
Evropi, Severnoj Americi (SAD i Kanada), regionu Kavkaza (3 države) i Centralnoj Aziji
(5 država). Osnovni cilj UNECE je promocija sveopštih ekonomskih integracija.
Ekonomska komisija za Evropu, pri Ujedinjenim nacijama, donela je 20. marta 1958.
godine „Sporazum o usvajanju jednoobraznih tehničkih propisa za vozila sa točkovima,
opremu i delove koji mogu biti ugrađeni i/ili korišćeni na vozilima sa točkovima i uslovima
za uzajamno priznavanje dodeljenih homologacija na osnovu ovih propisa“.
Pod homologacijom se podrazumeva postupak utvrđivanja saobraznosti konstruktivno-

bezbedonosnih karakteristika i verifikacije nivoa razvojnih aktivnosti na vozilima,
opremi i delovima koji treba da se stave u promet saglasno zahtevima ECE Pravilnika
(ECE Regulations).
Osnovni postulati homologacije su:
¾ Definisanje minimalnih tehničko-bezbednosnih karakteristika vozila: aktivna i

pasivna bezbednost, zaštita životne sredine;
¾ Jedinstven način primene i uzajamnog priznavanja kod svih strana ugovornica;
¾ Osiguranja obavljanja kontrole saobraznosti;
¾ Olakšanje trgovine i prometa sa vozilima;
¾ Zaštita korisnika od nebezbednih proizvoda.
12.2. UN ECE Pravilnici
Sve aktivnosti na donošenju UN ECE Pravilnika odvijaju se u Svetskom forumu za

harmonizaciju pravilnika za vozila - WP.29 (World Forum for Harmonization of Vehicle
Regulations), koji se sastoji od 6 radnih grupa. Svetski forum za harmonizaciju
119
pravilnika za vozila (WP.29) je jedinstvena međunarodna organizacija u svojoj oblasti

delovanja. WP.29 je osnovana je 1952. godine u okviru Sektora za transport UN ECE i
nudi okvir za globalnu harmonizaciju tehničkih pravilnika za vozila, uključujući
međusobno priznavanje odobrenja tipa vozila, kao i jedinstvene uslove za periodične
tehničke preglede.
Osnovni moto je:
“Sertifikovano jednom, prihvaćeno bilo gde“.
Osnovni ciljevi foruma WP.29 su:
¾ Poboljšanje bezbednosti vozila;

¾ Zaštita životne sredine;
¾ Promocija energetske efikasnosti;
¾ Poboljšanje zaštite vozila.
UN ECE Pravilnici:
9 Obezbeđuju uniformnost bezbedonosnih karakteristika vozila, opreme i

delova,
9 Omogućavaju racionalno, sa stanovišta postojeće tehnologije, korišćenje
energije i zaštitu životne sredine,
9 Obezbeđuju smanjenje troškova proizvodnje,
9 Omogućavaju izbegavanje ponavljanja zakonski zahtevanih kontrola, čime se
otklanjaju barijere u trgovinskom poslovanju.
Karakteristične tačke jednog UN ECE Pravilnika su:
o Oblast primene,
o Definicije,
o Procedura podnošenja zahteva za homologaciju,
o Tehnički zahtevi sa graničnim vrednostima,
o Uzorkovanje,
o Kontrola saobraznosti serijske proizvodnje,
o Prelazne odredbe.
UN ECE Pravilnici obuhvataju sledeće kategorije vozila:
1. L - Mopedi, skuteri, motocikli, tricikli.

2. M – Putnički automobili, autobusi.
3. N – Teretna vozila.
4. O – Priključna vozila.
5. T – Traktori.
6. G – Terenska vozila.
120
UN ECE Pravilnici /20/ primarno obuhvataju sledeće oblasti:
1. Aktivna bezbednost - pod njom se podrazumevaju: svetlosni i svetlosno-

signalni uređaji, koji obuhvataju farove sa svim mogućim izvorima svetlosti,
poziciona svetla, svetla za maglu; sistem za kočenje; pneumatici; vučni uređaji;
uređaji za ograničenje maksimalne brzine; upravljački mehanizmi, itd.;
2. Pasivna bezbednost - sa stanovišta zaštite putnika u slučaju udesa u opštem
smislu, što obuhvata čvrstoću sedišta i priključaka, sigurnosne pojaseve, zaštitu
od udara sa prednje i bočne strane, naslone za glavu, branike, vazdušne
jastuke, zaštitne kacige, itd.
3. Zaštita životne sredine : aerozagađenje, dimnost, merenje potrošnje goriva,
vozila sa pogonom na tečni gas i na komprimovani prirodni gas, eletrična
vozila, merenje buke, zvučne signalne uređaje, prigušne sisteme, itd.;
4. Opšta bezbednost: neovlašćenu upotrebu vozila, zaštitu od požara, sigurnosna
stakla, prevoz opasnih materija, čvrstoću strukture autobusa, raspored nožnih
komandi, brzinomere, retrovizore, alarmne sisteme, zaštitu od podletanja pod
vozilo sa prednje, bočne i zadnje strane, itd.
Do 1995. godine Sporazumu o usvajanju jednoobraznih tehničkih propisa su mogle da

pristupe samo članice Ekonomske komisije za Evropu. Do sredine 2009. godine
Sporazum je verifikovalo 48 članica, od kojih su 9 vanevropske države. Mnoge države
koje nisu potpisnice Sporazuma unilateralno priznaju i primenjuju ECE Pravilnike kao
ekvivalente nacionalnim propisima, što je dovelo do toga da homologovana vozila
predstavljaju harmonizovani nivo kvaliteta na međunarodnom tržištu vozila, opreme i
delova.
Redosled po kome su države pristupile Sporazumu određuje i homologacionu oznaku

za svaku državu. Oznaka se sastoji od velikog slova “E” u krugu i broja (Slika 35),
koji predstavlja redosledni broj potpisivanja Sporazuma od strane određene članice,
kao na primer: E1 - Nemačka, E2 - Francuska, E10 – Jugoslavija (Srbija), E43 - Japan,
....
FNR Jugoslavija je 1962. godine pristupila Sporazumu rukovodeći se sledećim

ciljevima:
o povećanje aktivne i pasivne bezbednosti saobraćaja;

o zaštita životne sredine;
o stvaranje uslova za nesmetanu cirkulaciju proizvoda u međunarodnoj trgovini,
odnosno, za nesmetani izvoz domaćih proizvoda motorne industrije;
o sprečavanje uvoza nehomologovanih proizvoda, odnosno zaštita domaćeg
tržišta od nekvalitetnih uvoznih i domaćih proizvoda;
o aktivno uključivanje domaćih naučnih i razvojno-proizvodnih kapaciteta u
savremene trendove tehnološkog i normativnog karaktera, itd.
121
Republika Srbija je pravni naslednik homologacione oznake E10 – Srbija, a ostale

bivše jugoslovenske republike dobile su nove homologacione oznake: E25 – Hrvatska,
E26 – Slovenija, E31 – Bosna i Hercegovina, E40 – Makedonija i E56 – Crna Gora.
Trenutno postoji 126 UN ECE Pravilnika, od kojih je Srbija prihvatila 57, a notifikovala
još 32 pravilnika (Tabela 9). Ispunjavanje zahteva usvojenih ECE Pravilnika je obaveza
za sve domaće proizvode i proizvode iz uvoza na koje se određeni ECE Pravilnik
odnosi. Na internet stranici:
http://www.unece.org/trans/main/welcwp29.htm?expandable=99
dostupni su svi UN ECE Pravilnici sa svim dopunama (Slika 35).
Slika 35.
Homologacija se mora obaviti pre stavljanja u promet vozila, opreme i delova koji su
proizvedeni kod nas, odnosno pre njihovog uvoza.
Sprovođenje kompletne procedure vezane za homologaciju vozila, opreme i delova u

Republici Srbiji je u nadležnosti Agencije za bezbednost saobraćaja.
Pored „Sporazuma o usvajanju jednoobraznih tehničkih propisa za vozila sa točkovima,

opremu i delove koji mogu biti ugrađeni i/ili korišćeni na vozilima sa točkovima i uslovima
za uzajamno priznavanje dodeljenih homologacija na osnovu ovih propisa“ iz 1958.
godine, u nadležnosti WP.29 su još dva sporauma, i to:
¾ Sporazum o uspostavljanju globalnih tehničkih pravilnika za vozila sa

točkovima, opremu i delove koji mogu biti ugrađeni i/ili korišćeni na vozilima
sa točkovima (poznat kao Sporazum UNECE 1998) i
¾ Sporazum o usvajanju jednoobraznih uslova za periodične tehničke preglede
vozila na točkovima i uzajamnom priznavanju tih pregleda (iz 1997. godine).
122
Slika 36.
12.3. Direktive za vozila Evropske Unije
Ekvivalencija između ECC Direktiva EU Starog pristupa, po sektorima, za motorna

vozila e i UN ECE Pravilnika za motorna vozila E, ogleda se u sledećem:
1. Direktive za vozila EU definišu sistem odobravanja tipa vozila, kao celine, a

sistem homologacije UN ECE se zasniva na odobravanju podsistema, opreme i
delova vozila.
2. Odredbe direktiva za vozila EU su obavezujuće za sve države članice EU,
međutim, države potpisnice Sporazuma o usvajanju jednoobraznih tehničkih
propisa iz 1958. godine su slobodne u odlučivanju da li će primeniti
pojedinačni ECE Pravilnik.
3. Sprovođenje zakonodavstva u ovoj oblasti u svim državama članicama EU je u
nadležnosti ministarstva, koje donosi nacionalni sistem propisa iz oblasti
motornih vozila.
123
Evropska Unija je najveći svetski proizvođač motornih vozila, stoga je od posebne

važnosti za evropski prosperitet, jer predstavlja najvećeg evropskog investitora u
istraživanje i razvoj. Glavni ciljevi Evropske Komisije u pogledu automobilskog sektora
su:
1) Da se ojača konkurentnost automobilske industrije. Cilj je da se identifikuju

pitanja poslovne politike i pristupa pitanjima od posebnog značaja za
konkurentnost automobilske industrije Evropske Unije i da se predlože rešenja
koja uzimaju u obzir ekonomske i društvene ciljeve kao i ciljeve vezane za
životnu sredinu.
2) Da se kompletira, prilagodi i pojednostavi zakonodavni okvir unutrašnjeg
tržišta. Rad na poboljšanju unutrašnjeg tržišta se izgrađuje na uvođenju
sistema EC odobrenja tipa celog vozila, koji omogućava proizvođačima da imaju
odobren „tip" vozila u jednoj zemlji članici, a da zatim budu u mogućnosti da
plasiraju to vozilo na tržite u drugim zemljama članicama bez daljih ispitivanja.
3) Da se promoviše globalizacija tehničkog zakonodavnog okvira preko UN
ECE Pravilnika. Globalna tehnička harmonizacija je ključni faktor u jačanju
konkurentnosti evropske automobilske industrije širom sveta. Evropska Unija je
ugovorna strana u dva sporazuma Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za
Evropu (UNECE), i to: Sporazum iz 1958. godine i Globalni sporazum iz 1998.
godine.
Tehnička harmonizacija za motorna vozila i priključna vozila, koja se primenjuje na

nivou EU zasniva se na sistemu EC odobrenja tipa za celo vozilo (EC WVTA). Po ovom
sistemu, proizvođači mogu da pribave odobrenje za tip vozila u jednoj zemlji članici
ukoliko ono zadovoljava tehničke zahteve EU, a zatim da ga plasiraju na tržište širom
Evropske Unije, a da ne postoji potreba da se vrše dalja ispitivanja ili provere.
Registracija vozila mora biti garantovana uz posedovanje sertifikata o usaglašenosti.
Ukupna tehnička harmonizacija je već postignuta u mnogim kategorijama vozila (vozila
za lake i teške uslove eksploatacije, motocikli i traktori za poljoprivredu i šumarstvo), a
uskoro će se proširiti na druge kategorije vozila.
Dok sistem odobravanja tipa vozila omogućava evropskim proizvođačima vozila da u

potpunosti iskoriste povoljosti koje nudi unutrašnje tržište EU, tehnička harmonizacija
širom sveta u kontekstu Ekonomske komisije Ujedinjenih Nacija za Evropu (UN ECE)
obezbeđuje im ispunjenje zahteva za tržišta izvan granica Evropske Unije.
Šta je EC odobrenje tipa za celo vozilo (EC WVTA)?
EC WVTA je sistem odobravanja da projekat nekog vozila bude „odobrenog tipa“ za

prodaju, registraciju i ulazak u eksploataciju zemalja članica Evropske Unije, bez
potrebe za daljim ispitivanjima u svakoj zemlji. Rezultat ovog sistema je stvaranje
jednog tržišta, kojim će se osigurati zajednički standardi za vozila.
Od aprila 2009. godine zakonodavstvo je prošireno, tako da pokriva sva nova

drumska vozila kao što su autobusi, kamioni, prikolice, kamp prikolice i određena
124
vozila specijalne namene. Sistem EC odobrenje tipa celog vozila (EC WVTA) primenjuje
se na putnička vozila i na motocikle na obaveznoj osnovi od januara 1998. godine,
odnosno juna 2003. godine. Za nove tipove traktora u kategorijama T1-T2-T3, EC
WVTA je obavezan od 1. jula 2005. godine i svi novi traktori u ovim kategorijama
moraju biti usklađeni od 1. jula 2009. godine.
Trenutno primenjiva okvirna direktiva o odobrenju tipa za vozila, usvojena 2007.

godine, čini EC WVTA obaveznim za sve kategorije motornih vozila i priključna vozila.
Implementacija se sprovodi u skladu sa vremenskim rasporedom od 2009. do 2014.
godine, u zavisnosti od kategorije vozila. Direktiva obezbeđuje zemljama članicama EU
da preduzimaju odgovarajuće mere u dve faze:
I. Pre garantovanja odobrenja tipa, nadležni organ za odobravanja mora da

verifikuje da su preduzeti odgovarajući sporazumi da se osigura usaglašenost
proizvodnje od strane proizvođača. U većini slučajeva, smatra se da je ovo
postignuto ukoliko proizvođač demonstrira usaglašenost sa standardom EN ISO
9001;
II. Pošto izda odobrenje tipa za vozilo, nadležni organ za odobravanja mora da
verifikuje da proizvodna uređenost proizvođača prema sporazumima je
nepromenjena. Ova verifikacija se mora vršiti u skladu sa procedurama
izloženim u direktivi. Procedura se može izvršiti sa opremom i programima
kontrole proizvođača, ali može da bude proširena na ispitivanje odabranih
proizvodnih uzoraka.
Nadležni organ za odobravanja tipa vozila za svaku zemlju članicu mora da pošalje
organu odobravanja druge zemlje članice primerak sertifikata odobrenja tipa tog
vozila za svaki tip vozila koji je odobrila, odbila da odobri ili povukla. U pogledu
odobravanja tipa sistema, komponenata i zasebnih tehničkih jedinica vozila, mora se
dostaviti spisak datih odobrenja u intervalima od tri meseca.
Za vozila na koja se primenjuje odobrenje tipa EC za celo vozilo (EC-WVTA), svaka

zemlja članica će registrovati ili dozvoliti prodaju i ulazak u eksploataciju novih vozila
jedino ako uz njih ide validan Sertifikat o usaglašenosti (CoC). U skladu sa odredbama
direktive, proizvođač ima obavezu da kupcu vozila izda štampani primerak Sertifikata
o usaglašenosti (CoC). Sertifikat o usaglašenosti je, u osnovi, izjava od strane
proizvođača da je vozilo u skladu sa odgovarajućim EC WVTA. Zemlje članice ne
mogu da odbiju da registruju vozila, ako uz njih ide validan Sertifikat o usaglašenosti
(CoC), koji dokazuje usaglašenost sa zakonodavstvom Evropske Unije.
Pored zasebnih EC direktiva o odobrenju tipa, razvijaju se i propisi pod okriljem

revidiranog UN ECE Sporazuma iz 1958. godne. Postoji veoma snažna korelacija
između zakonodavstva Evropske Unije i propisa UN ECE, i smatra se da su propisi kojih
se Evropska Unija pridržava ekvivalentni njihovim odgovarajućim, zasebnim
direktivama za svrhu EC odobrenja tipa.
125
12.4. Homologacija vozila u Srbiji
U Republici Srbiji usvojeno je i primenjuje se 57 UN ECE pravilnika putem Naredbi o

obaveznoj homologaciji vozila, opreme i delova u skladu sa UN ECE Pravilnicima, a na
osnovu međunarodnog Sporazuma o usvajanju jednoobraznih tehničkih propisa za
vozila sa točkovima, opremu i delove koji mogu biti ugrađeni i/ili korišćeni na vozilima
sa točkovima i uslovima za uzajamno priznavanje dodeljenih homologacija na osnovu
tih propisa.
Agencija za bezbednost saobraćaja je notifikovana za sprovođenje Sporazuma iz `58.

godine, kod Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, kao državni organ nadležan za
sprovođenje Sporazuma. Agencija za bezbednost saobraćaja izdaje, međunarodno
priznata, Saopštenja o homologaciji tipa vozila, opreme i delova.
Kontrolom saobraznosti u Republici Srbiji su u prethodnom periodu bile obuhvaćene

sledeće kategorije vozila:
o od L1 do L5,
o od M1 do M3,
o od N1 do N3,
o od O3 i O4.
Procedura se odnosi na pravna i na fizička lica.
Tarifiranje vozila obavljaju carinske službe, koje praktično definišu za koja vozila je
potrebna kontrola saobraznosti, a za koja nije. Specijalna vozila nisu obuhvaćena ovim
postupkom.
Procedura postupka kontrole saobraznosti vozila i dokumentacije obuhvata sledeće:
1. Podnošenje zahteva Agenciji za bezbednost saobraćaja za izdavanje mišljenja.

2. Dostavljanje homologacione dokumentacije Agenciji za bezbednost saobraćaja.
3. Nalog Agencije za bezbednost saobraćaja ovlašćenoj laboratoriji za kontrolu
saobraznosti nakon, utvrđivanja valjanosti homologacione dokumentacije, sa
aspekta kontrole saobraznosti vozila i dokumentacije u Republici Srbiji.
4. Reprezent tipa vozila se dostavlja u ovlašćenu laboratoriju (Mašinski fakultet u
Beogradu i INN VINČA).
5. Ovlašćena laboratorija izrađuje Izveštaj o kontroli saobraznosti dokumentacije i
vozila – Izveštaj se izrađuje na osnovu dostavljene dokumentacije i na osnovu
pregleda reprezenta tipa vozila. Izveštaj o kontroli saobraznosti može imati tri
različita oblika:
- nova homologacija tipa,
- proširenje postojeće homologacije tipa i
- saglasnost nosioca dokumentacije za treće lice, koje je uvoznik konkretnog
vozila.
6. Agencija za bezbednost saobraćaja izdaje Mišljenje (Isprava o homologaciji), na
osnovu Izveštaja ovlašćene laboratorije
126
Tabela 9. Informativni pregled UN ECE Pravilnika donetih na osnovu međunarodnog

Sporazuma o homologaciji, koji se primenjuju u Republici Srbiji
Mesto za
Prav. Skraćeni naziv ECE homolo-
Oblast primene Napomene
br. pravilnika gacionu
oznaku
1/02 Farovi sa sijalicama R2 Uređaji za M, N, T Na faru ili ECE R.5

ili ECE R.8
ili ECE R.20
ili ECE R.98
ili ECE R.112
3/02 Katadiopteri Uređaji za sve Na
kategorije vozila katadiopteru
4/00 Svetla registarske Uređaji za Na uređaju
tablice M,N,O,T
5/02 Zaptiveni farovi (SB) Uređaji za T Na faru ili ECE R.1
ili ECE R.8
ili ECE R.20
ili ECE R.112
6/01 Pokazivači pravca Uređaji za L, M, N, Na uređaju
O, T
7/02 Poziciona, stop i Uređaji za Na uređaju
gabaritna svetla L,M,N,O,T
8/05 Farovi sa halogenim Uređaji za M, N, T Na faru ili ECE R.1
sijalicama ili ECE R.5
(H1, H2, H3, HB3, HB4 ili ECE R.20
i/ili H7) ili ECE R.98
ili ECE R.112
9/06 Buka motornih vozila na L2, L4, L5 Na homolog.
tri točka tablici
10/0 Elektromagnetna L, M, N, O Na uređaju i
3 kompatibilnost: uređaji i homolog.
vozila tablici
11/0 Čvrstoća brava i šarki M1, N1 Na homolog.
3 tablici
127
13/1 Kočenje M2, M3, N, O Na homolog.

1 tablici
13- Kočenje M1, N1 Na homolog.
H/00 tablici
14/0 Priključci sigurnosnih M, N Na homolog. Sa izuzetkom
7 pojaseva tablici M2, M3 klase
I, II ili A
15/0 Aerozagađenje vozila M1, N1 Na homolog. ili prema ECE
4 sa OTO motorima (i tablici R.83
DIZEL M1)
16/0 Sigurnosni pojasevi i L2, L4, L5, L6, L7, M, Na pojasu i Sa izuzetkom
6 ugradnja N, O, T homolog. M2, M3 klase
tablici I, II ili A
17/0 Čvrstoća sedišta i M1, N Na homolog. M2 i M3 klase
8 priključaka tablici II, III, B ako
nisu
obuhvaćena
kroz ECE
R.80/01
18/0 Zaštita od neovlašćene L2, L4, L5, L6, L7, M2, Na homolog.
3 upotrebe M3, N2, N3 tablici
19/0 Prednja svetla za maglu Uređaji za L3, L4, Na uređaju
3 L5, L7, M, N, T
20/0 Farovi sa halogenim Uređaji za M, N, T Na faru ili ECE R.1
3 sijalicama(H4) ili ECE R.5
ili ECE R.8
ili ECE R.98
ili ECE R.112
21/0 Unutrašnja opremljenost M1 Na homolog.
1 vozila tablici
22/0 Kacige i vizir Oprema za L Na kacigi i
5 viziru
23/0 Svetla za vožnju unazad Uređaji za Na uređaju
0 M,N,O,T
128
24/0 Dimnost: DIZEL motori i L, M, N Na homolog.

3 vozila sa DIZEL motorima tablici
25/0 Nasloni za glavu Oprema Na naslonu za
4 glavu
26/0 Isturenost spoljašnjih M1 Na homolog.
3 delova tablici
27/0 Predsignalni trouglovi Oprema Na opremi
3
28/0 Zvučni signalni uređaji i L3, L4, L5, M, N Na uređaju i
0 ugradnja homolog.
tablici
30/0 Pneumatici za putnička Oprema za M1, Na pneumatiku
2 vozila i njihove prikolice N1, O1, O2
35/0 Raspored nožnih M1 Na homolog.
0 komandi tablici
36/0 Konstrukcija autobusa M2, M3 Na homolog. > 22 putnika
3 velikog kapaciteta tablici
37/0 Sijalice sa užarenim Oprema za sve Na sijalici
3 vlaknom kategorije vozila
38/0 Zadnja svetla za maglu Uređaji za L3, L4, Na uređaju
0 L5, L7, M, N, O, T
39/0 Brzinomer L, M, N Na homolog.
0 tablici
40/0 Aerozagađenje L3, L4, L5 Na homolog.
1 motocikala tablici
41/0 Buka motocikala L3 Na homolog.
3 tablici
43/0 Sigurnosna stakla L, M, N, O, T Na staklu i
0 homolog.
tablici
Ugradnja sigurnosnih M, N, O
stakala
129
44/0 Uređaj za zaštitu dece u Oprema Na uređaju

4 vozilu
46/0 Retrovizori i ugradnja L, M, N Na uređaju i L sa
2 homolog. karoserijom
tablici
47/0 Aerozagađenje mopeda L1, L2 Na homolog.
0 tablici
48/0 Ugradnja svetlosno- M, N, O Na homolog.
5 signalnih uređaja tablici
49/0 Aerozagađenje: DIZEL M2, M3, N Na homolog. M1 > 3,5t
5B2 motori i OTO motori sa tablici
TNG ili KPG i vozila sa
takvim motorima
50/0 Mopedi i motocikli: sva Uređaji za L Na uređajima
0 svetla osim farova
51/0 Buka motornih vozila M, N Na homolog. Vozila ≥ 4
2 tablici točka
52/0 Konstrukcija autobusa M2, M3 Na homolog. ≤ 22 putnika
1 malog kapaciteta tablici
53/0 Ugradnja svetlosno- L3 Na homolog.
(motocikli)
54/0 Pneumatici za privredna Oprema za M2, Na pneumatiku
0 vozila i njihove prikolice M3, N, O3, O4
55/0 Vučni uređaji i ugradnja M, N, O Na uređaju i
1 homolog.
tablici
56/0 Farovi za mopede (samo Uređaji za L1, L2 Na faru ili ECE R.112
1 oboreno svetlo)
57/0 Farovi za motocikle Uređaji za L3, L4, Na faru ili ECE R.112
2 L5
130
58/0 Zaštita od podletanja N2, N3 , O3, O4 Na uređaju

2 (privredna i priključna i/ili
vozila) sa zadnje strane i homologaciono
ugradnja j tablici
59/0 Zamena prigušnih Oprema za M1, N1 Na opremi
0 sistema
61/0 Isturenost spoljašnjih N1, N2, N3 Na homolog.
0 delova u kabini tablici
63/0 Buka mopeda L1 Na homolog.
1 tablici
64/0 Specijalni rezervni točak Oprema za M1, N1 Na opremi
0
65/0 Specijalna svetla za Uređaj za L, M, N, Na uređaju
0 upozorenje O, T
66/0 Čvrstoća nadgradnje M2, M3 Na homolog. > 22 putnika
1 autobusa velikog tablici
kapaciteta
67/0 TNG: oprema i vozila M, N Na opremi i
1 homolog.
tablici
68/0 Merenje maksimalne M1, N1 Na homolog.
0 brzine vozila tablici
69/0 Obeležavanje sporih Oprema za M, N, Na opremi M, N, O <
1 vozila i njihovih prikolica O, T 40 km/h
70/0 Obeležavanje dugih i Oprema za M2, M3 Na opremi M2, M3
1 teških vozila , O, N3 O1, O2, O3
duže od 8m
ili / or ECE
R.104
71/0 Vidno polje vozača T Na homolog.
0 traktora tablici
73/0 Bočna zaštita N2, N3 , O3, O4 Na homolog.
0 tablici
131
74/0 Ugradnja svetlosno- L1 Na homolog.

(mopedi)
75/0 Pneumatici za mopede i Oprema za L Na pneumatiku
0 motocikle
77/0 Parkirna svetla M, N, T Na uređaju
0
78/0 Kočenje (mopedi i L Na homolog.
3 motocikli) tablici
79/0 Upravljački mehanizam M, N, O Na homolog.
1 tablici
80/0 Autobusi velikog M2, M3 Na homolog. klase II, III i B
1 kapaciteta: sedišta i tablici
vozila ili ECE R. 17
83/0 Aerozagađenje vozila - M, N Na homolog.
6 zavisno od goriva tablici
84/0 Merenje potrošnje M1, N1 Na homolog. N1 <2t
0 goriva tablici
ili ECE R.101
85/0 Merenje snage motora Motori za M i N Na homolog.
0 tablici
86/0 Ugradnja svetlosno- T Na homolog. najveća
0 signalnih uređaja za tablici brzina
traktore 6 - 40 km/h
89/0 Uređaj za ograničenje M3, N2 , N3 Na uređaju i
0 brzine i ugradnja u homolog.
vozilo tablici
90/0 Zamenljive kočne obloge Oprema za L, M, Na opremi
1 N, O
91/0 Bočna gabaritna svetla M, N, O, T Na opremi
0
92/0 Neoriginalni zamenljivi Oprema za L Na opremi
0 prigušni sistemi (RESS)
132
96/0 Izduvne emisije DIZEL T i za mašine

1 motora za ugradnju u van javnog
polj. i šumske traktore i saobrać
za mašine van javnog
saobraćaja
97/0 Alarmi sistemi (VAS) i M1, N1 Na homolog. N1 čija je
1 vozila tablici i opremi najveća
ukupna
masa<2t
98/0 Farovi sa gasnim Uređaji za M, N, Na faru ili ECE R.1
0 izvorom svetlosti L3 ili ECE R.8
ili ECE R.20
ili ECE R.112
99/0 Sijalice sa gasnim Oprema za sve Na sijalici
0 izvorom svetlosti kategorije vozila
MiN
100/ Električna vozila MiN Na homolog. > 25 km/h
00 tablici
101/ Merenje potrošnje M1, N1 Na homolog. ili ECE R.84
00 goriva i CO2 tablici
103/ Zamenljivi katalitički Oprema za M1, N1 Na opremi
00 konvertori
104/ Katadiopterske oznake Uređaji za M2, M3, Na
00 za duga i teška vozila N, O2, O3, O4 katadiopterue
105/ Prevoz opasnih materija N, O2, O3, O4 Na homolog. Samo vozila
04 ADR tablici za prevoz
prema ADR
106/ Pneumatici za Oprema za T Na
00 poljoprivredne i šumske pneumatikue
traktore i njihove
prikolice
108/ Obnovljivi pneumatici za Oprema za M1, Na pneumatiku
00 motorna vozila i njihove N1, O1, O2
prikolice
133
109/ Obnovljivi pneumatici za Oprema za M2, Na pneumatiku

00 privredna vozila i M3, N, O3, O4
njihove prikolice
110/ KPG: oprema i vozila M, N Na opremi i
00 homolog.
tablici
112/ Farovi sa sijalicama Uređaji za L,M, Na faru ili ECE R.1
00 N,T ili ECE R.5
ili ECE R.8
ili ECE R.20
ili ECE R.98
113/ Farovi sa sijalicama Uređaji za L,T Na faru
00
115/ Rezervni sistemi za TNG Oprema Na opremi
00 i KPG
116/ Zaštita od neovlašćene M1, N1 Na homolog.
00 upotrebe tablici
117/ Buka od pneumatikas Oprema za M1, Na pneumatiku
01 N1, O1, O2
120/ Merenje neto snage, T i za mašine
00 neto obrtnog momenta i van javnog
specifične potrošnje saobrać
motora sa sa unutrašnjim
sagorevanjem za
ugradnju u
poljoprivredne i šumske
traktore i za mašine van
javnog saobraćaja
134
13. ZNAČAJ I PODELA METROLOGIJE
Merenja se sprovode otkad postoji civilizacija. Pouzdana merenja čija funkcija

odgovara svrsi uvek su bila zahtev organizovanog društva. Ljudi ne prihvataju
pogrešne mere u trgovini i zahtevaju zaštitu svojih interesa. Danas u svim državama
sveta odgovorne vlasti postavljaju zadatak u definisanju mernih jedinica i etalona kao i
odgovarajućih zakonskih postupaka za njihovo praktično ostvarivanje, reprodukciju,
čuvanje i prenošenje vrednosti koju reprodukuju.
Razvoj industrije podstiče nove pravce u područjima merenja, što, između ostalog,
uključuje laserske sisteme, nano tehnologije, električna merenja, optičke metode,
jonizujuća zračenja i sl. Uspešan razvoj industrije zahteva tačna i pouzdana merenja,
koja se oslanjaju na sledivost do SI jedinica upotrebom odgovarajućih etalona.
Globalizacija trgovine zahteva pouzdana, uporediva i uzajamno prihvatljiva merenja,
ne samo u trgovini, industrijskim proizvodima i sirovinama, nego i u gotovo svim
aspektima međunarodne razmene, kao na primer, u trgovini prehrambenih proizvoda,
zdravstvenim proizvodima i medicinskim instrumentima, kao i velikom broju merenja koji
su deo procesa zaštite životne sredine itd. Proizvođači, korisnici i potrošači, danas
generalno, zahtevaju i traže poverenje u verodostojnost rezultata merenja, jer se sve
više smatra da odluke utemeljene na podacima koji se dobijaju merenjem, na mnogo
načina utiču na uspešnost privrede, visok nivo zdravlja, bezbednosti i kvaliteta života.
13.1. Značaj razvoja metrologije u pojedinim oblastima
Potrebe za pouzdanim, tačnim i uporedivim rezultatima merenja u hemiji,

biotehnologiji, mikrobiologiji i energetici zahtevaju nova istraživanja i uslovljavaju
razvoj novih oblasti metrologije. Sve aktuelnije postaju oblasti merenja u hemiji,
biofizici, metrologiji u oblasti medicine i slično. Javlja se sve veća potreba za različitim
sertifikovnim referentnim materijalima čija fizička, hemijska ili biohemijska svojstva
moraju biti određena sa odgovarajućom mernom nesigurnošću i sledivošću. Široka
primena informacionih tehnologija dovela je do razvoja novih mernih sistema kod kojih
se postupak merenja vodi primenom odgovarajućih softvera. Potreba za validacijom i
kontrolom takvih softvera, posebno onih koji su korišćeni u oblasti zakonske metrologije
takođe postaje neophodna.
Brz razvoj metoda u fizici i tehnici i potreba za pouzdanim merenjima sa poboljšanom

tačnošću doveli su do dodatnih i novih zahteva u oblasti metrologije. U područjima kao
što su dimenziona merenja, električna merenja, vreme i frekvencija, optička merenja i
merenja pritiska, potrebe za tačnošću poslednjih godina značajno se povećavaju. Tako,
na primer, u naftnoj i gasnoj industriji postigle bi se značajne koristi kada bi merenja
protoka naftnih derivata bila znatno preciznija i pouzdanija. Naime, greške u merenju
135
protoka gasa ili nafte od nekoliko hiljaditih delova merene veličine predstavljaju
gubitke od nekoliko stotina miliona dolara.
Metrološki zahtevi u hemiji postali su jasniji i vidljiviji nego što se to predviđalo pre
nekoliko godina. Naime, evidentan je porast međunarodne trgovine hemijskim
proizvodima, plinom i naftnim derivatima, farmaceutskim proizvodima i mernom i
ispitnom opremom, stoga je opravdan sve veći broj zakonskih zahteva, koji se odnose
na bezbednost i zaštitu životne sredine, što iziskuje međunarodno priznata slediva i
uporediva merenja.
Metrologija je nauka o merenju i njena primena (VIM 3)/33/.
Metrologija obuhvata sve teorijske i praktične aspekte merenja, bez obzira na mernu
nesigurnost i oblast primene. Metrologija se prvenstveno bavi:
o mernim jedinicama,
o razvojem, ostvarivanjem, održavanjem i unapređenjem etalona tih jedinica
(SI) i prenošenjem vrednosti koju oni reprodukuju radi obezbeđenja
sledivosti,
o merilima i
o merenjima, njihovom mernom nesigurnošću i pouzdanošću.
Metrologija potiče od grčkih reči: métron = mera i logía= nauka, studija. Nauka o
merenju nije rezervisana isključivo za naučnike, već je od životne važnosti za sve nas.
Metrologija je oslonac za pouzdano funkionisanje složene i najčešće nevidljive mreže,
usluge, dobavljača i komunikacija od kojih svi zavisimo. Mnoga merenja u fizici, hemiji,
medicini, industriji, zaštiti životne sredine i slično imaju direktan uticaj na kvalitet života,
kao što je dato u sledećim primerima :
- Veliki napredak u mikroelektronici ne bi bio moguć bez metrologije.
- Navigacioni satelitski sistemi i korelacija međunarodnih vremenskih nivoa
omogućavaju tačno lociranje, koje omogućuje svetsko umrežavanje
informacionih sistema i bezbedno sletanje aviona u lošim vremenskim uslovima.
- Zdravlje ljudi u mnogome zavisi od tačne dijagnoze gde je pouzdano merenje
sve važnije (na primer, pri merenju nivoa holesterola u krvi).
- Tačna i brza dijagnoza potrebna je za određivanje droga i alkohola u telu
čoveka (na primer analizatori izdaha).
- Ekonomski uspeh nacije zavisi od sposobnosti proizvođača i trgovine da
precizno naprave i ispitaju proizvode i komponente. Dobro merenje garantuje
pouzdanu montažu komponenata u sistem.
- Trgovina među državama često uključuje velike novčane transakcije. Tako na
primer mala greška u određivanju protoka prirodnog gasa ili nafte izvežene iz
jedne države u drugu može predstavljati veliki novčani iznos.
- Nivo poverenja potrošača i kupaca u trgovini zavisi od tačnog i pouzdanog
merenja (količina goriva koja se isporučuje na benzinskim pumpama).
Zavisno od fizičke veličine koju razmatra, metrologija se može podeliti na: metrologiju
dužine, metrologiju vremena, metrologiju temperature, metrologiju mase, metrologiju
električnih veličina i slično, ili prema oblasti primene na: tehničku metrologiju,
136
astronomsku metrologiju, medicinsku metrologiju i slično. Razvoj metrologije doprinosi i

utiče na razvoj nauke, tehnike i tehnologije, dok s druge strane, naučna dostignuća i
primena novih tehnologija oblikuje razvoj metrologije. Ekonomski značaj metrologije je
nesporan. Tako, na primer danas u Evropi merenja predstavljaju 6% bruto nacionalnog
proizvoda, tako da je metrologija postala prirodni i vitalni deo svakodnevnog života.
U savremenoj industriji troškovi koji nastaju merenjem čine 10% - 15% ukupnih troškova
proizvodnje. Dobra merenja, međutim, mogu znatno da povećaju kvalitet proizvoda.
Naučna dostignuća i brz razvoj novih tehnologija uslovili su veće potrebe za

pouzdanim, veoma tačnim i uporedivim merenjima, naročito u oblastima kao što su
industrijska proizvodnja, kvalitet i bezbednost hrane, medicina, farmacija, zaštita
životne sredine, bezbednosti i slično. Industrijski razvoj, proizvodnja novih izvora
energija i štednja energije kao i razvoj nanotehnologije i biotehnologije zahtevaju
nove, tačnije i dugovremenski stabilne referentne etalone. Napredak u fizici i
inženjerstvu dovodi do intenzivnijeg razvoja novih i boljih merila i etalona kao i metoda
merenja sa manjom mernom nesigurnošću. Globalizacija proizvodnje i pružanja usluga
na međunarodnom tržištu zahtevaju smanjenje zavisnosti od tehničkih barijera u trgovini
u skladu sa međunarodnim sporazumima, nacionalnom regulativom i harmonizovanim
standardima. S druge strane, naučni i tehnološki razvoj uskoro će omogućiti da se
većina definicija osnovnih jedinica Međunarodnog sistema jedinica (SI) redefiniše u
odnosu na vrednosti fundamentalnih konstanti prirode.
13.2. Podela metrologije
Metrologija se, u odnosu na njenu složenost i zahtevanu tačnost /1,12,21,22/ deli na :

1. Naučnu metrologiju koja se odnosi na organizaciju i razvoj etalona i njihovo
održavanje i predstavlja najviši nivo.
2. Industrijsku metrologiju koja se bavi merilima koja se upotrebljavaju u industriji, u
proizvodnim procesima i postupcima ispitivanja, čije adekvatno funkcionisanje
obezbedjuje kvalitet proizvoda, bolju konkurentnost i zadovoljstvo kupca.
3. Zakonsku metrologiju koja se bavi merenjima koja utiču na transparentnost
ekonomskih transakcija, posebno gde postoji zahtev za zakonskom kontrolom
merila.
Fundamentalna metrologija nema međunarodnu definiciju, ona obuhvata proučavanja

opštih pojmova metrologije najvišeg nivoa tačnosti u okviru pojedinih oblasti.
Fundamentalna metrologija može da se opiše kao grana naučne metrologije
vrhunskog nivoa.
Naučna metrologija obavlja naučna istraživanja radi unapređenja SI jedinica, bavi se

organizacijom, razvojem i održavanjem etalona pomoću kojih se praktično realizuju
vrednosti SI jedinica, razvija i unapređuje metode etaloniranja kojima se ta vrednost
prenosi sa etalona najvišeg nivoa do merila kako bi se ostvarila adekvatna sledivost
rezultata merenja.
137
Industrijska metrologija se bavi istraživanjima, razvojem i unapređenjem merila i

merenja koja se koriste i primenjuju u proizvodnim procesima i industriji, a utiču
značajno na kvalitet i pouzdanost proizvoda i usluga.
Praćenje kvaliteta proizvoda podrazumeva merenja, uz korišćenje adekvatnih merila.

Da bi kontrolisanje proizvoda bilo pouzdano i merenja, odnosno merila, moraju biti
podvrgnuta određenoj kontroli. Kvalitet merenja i merila ostvaruje se kroz metrološku
sledivost, odnosno prenošenjem tačne mere sa primarnih, međunarodnih ili nacionalnih
etalona, preko referentnih i radnih, do merila koja se neposredno koriste u procesu
merenja.
Potencijalni kupac, da bi stekao poverenje, pored dobrog proizvoda po niskoj ceni,

želi da se uveri i u njegov kvalitet i usaglašenost za određenim zahtevima, što se
potvrđuje pouzdanim izveštajima o etaloniranju, ispitivanjima i ocenama usaglašenosti.
Takvi izveštaji su rezultat kompetentno obavljenog etaloniranja, ispitivanja ili ocene
usaglašenosti. Međusobno priznavanje sertifikata i izveštaja o etaloniranju i ispitivanju
je značajan preduslov slobodnoj trgovini. Ono se bazira na poverenju u uporedivost
rezultata etaloniranja i ispitivanja. Ključni elementi strategije postizanja uporedivosti
ovih rezultata jesu: harmonizacija kriterijuma akreditacije, sledivost do SI jedinica,
jedinstveno izražavanje merne nesigurnosti, ispitivanje osposobljenosti, izbor i upotreba
referentnih materijala i validacija i harmonizacija metoda etaloniranja i ispitivanja.
Sledivost do SI jedinica je najfundamentalniji preduslov za postizanje uporedivosti

rezultata etaloniranja i ispitivanja, a etaloniranje je postupak kojim se sledivost
ostvaruje.
U svetskoj trgovini rastu značaj i potreba za pouzdanim merenjima i ispitivanjima čiji su

rezultati međusobno uporedivi i međunarodno priznati. Međusobna uporedivost i
uzajamno priznavanje rezultata ukida potrebu za višestrukim ponavljanjem istih
merenja ili ispitivanja na različitim mestima i u različitim laboratorijama, a osoblje i
resursi upotrebljeni za merenja čuvaju se i štede.
Plasiranje proizvoda na tržište donosi profit i omogućava opstanak preduzeća, pa je

evidentno da su razvijena metrologija i njen doprinos kvalitetu za proizvodna
preduzeća od velikog interesa.
U različitim državama naučnom i industrijskom metrologijom bave se Nacionalni

metrološki instituti (NMI).
Naučna metrologija je od strane BIPM podeljena na 9 tehničkih metroloških oblasti,a to

su:
1. Akustika
2. Vreme i frekvencija
3. Dužina
4. Elektricitet i magnetizam
5. Jonizujuće zračenje i radioaktivnost
138
6. Količina supstancije
7. Masa
8. Termometrija
9. Fotometrija i radiometrija
U okviru EURAMET postoje tri dodatne oblasti: protok, interdisciplinarna metrologija i

kvalitet (u oblasti etaloniranja koja obavljaju Nacionalni Metrološki Instituti –NMI).
Zakonska metrologija je grana metrologije koja se bavi merilima i merenjima kada je

potrebno da se osigura poštena i fer trgovina, i predstavlja osnov za poverenje
građanima u korektne rezultate merenja u zvaničnim komercijalnim transakcijama.
Navedeni ciljevi se postižu adekvatnom zakonskom kontrolom tih merila. Merila za koja
je obavezna zakonska kontrola kao i zahtevi koje ona moraju ispuniti da bi se koristila
u zakonskoj metrologiji, propisani su zakonskim propisima. Zakonska kontrola merila
koja se koriste u zakonskoj metrologiji obuhvataju sledeće aktivnosti: ocenjivanje
usaglašenosti merila sa propisanim zahtevima; ispitivanje i odobrenje tipa (sertifikacija)
merila; prvo, periodično i vanredno overavanje; metrološki nadzor i sl.
Delokrug zakonske metrologije regulisan je zakonima i propisima i može da bude

različit od zemlje do zemlje. Nadležna tela odgovorna za aktivnosti zakonske
metrologije ili za deo tih aktivnosti, obično se zovu službe zakonske metrologije.
Metrološko obezbeđenje obuhvata sve propise, tehnička sredstva i neophodne radnje
koje se koriste da se obezbedi verodostojnost rezultata merenja u zakonskoj
metrologiji.
13.3. Zakonodavstvo Evropske Unije za merila
U Evropskoj Uniji zakonska kontrola najvećeg broja merila koja se koriste u zakonskoj
metrologiji zasnovana je na direktivama (Starog i Novog pristupa), koje se odnose na
određene vrste merila.
Stupanjem na snagu direktive za neautomatske vage 90/384/EEC (NAWI) od 1993.

godine i direktive za merila 2004/22/EC (MID) od 2006. godine i mnoge direktive
Starog pristupa koje se odnose na merila, a prvenstveno direktiva 71/316/EEC, su
povučene. Direktiva za neautomatske vage (NAWI) uklanja tehničke prepreke u
trgovini, čime se stvara jedinstveno tržište i uređuje upotreba merila od trgovačkih
vaga do industrijskih vaga za komercijalne, zakonske i medicinske svrhe. Direktiva za
merila (MID) nastavlja proces uklanjanja tehničkih prepreka trgovini, čime se regulišu
stavljanje na tržište i upotreba sledećih merila: vodomeri, gasomeri i korektori
zapremine gasa, brojila aktivne električne energije, merila toplotne energije, merni
sistemi za neprekidno i dinamičko merenje količina tečnosti osim vode, automatske
vage, taksimetri, merila dužine opšte namene i ugostiteljske posude, merila dužine (žice
i kabla) i analizatori izduvnih gasova.
Kako područje zakonske metrologije nije isto u svim zemljama i države članice EU imaju
mogućnost da odluče za koju vrstu merila će propisati zahteve koji se odnose na
njihovu zakonsku kontrolu. Za merila koja se proizvode serijski, sprovodi se postupak
139
overavanja, kojim se potvrđuje da svako merilo ispunjava zahteve propisane u

proceduri odobrenja tipa.
Proizvođači merila iz država članica EU, koji na osnovu pomenutih direktiva, dobiju EC
odobrenje tipa i EC prvo overavanje, mogu svoja merila da stave na tržište i
upotrebljavaju u svim državama EU bez ponovnog ispitivanja i odobravanja.
Merenja su među prvim tehničkim aktivnostima u kojima je uspostavljena međunarodna

saradnja. Internacionalizacija je suštinska osobina merenja.
Osnov za rešavanje metroloških pitanja na međunarodnom nivou pružile su:

I. Metarska konvencija
II. Međunarodna organizacija za zakonsku metrologiju (OIML)
Metarska konvencija je međuvladina organizacija (Diplomatski ugovor, potpisan 1875.

godine u Parizu, tada od strane 17 država), koja uspostavlja Međunarodni biro za
tegove i mere (Bureau Internetional des Poids et Mesures – BIPM), kao i način
njegovog upravljanja i finansiranja. Takođe, ustanovljava organizacionu strukturu kroz
koju vlade zemalja članica deluju u vezi pitanja metrologije.
Međunarodna Konvencija o ustanovljenju Međunarodne organizacije za zakonsku

metrologiju (Organization Internacionale de Métrologie Légale - OIML) potpisna je
1955. godine, kao međuvladina ugovorna organizacija, koja je formirana sa ciljem da
na međunarodnom nivou obavi ono što ne obuhvata zadatke naučne metrologije u
okviru Metarske konvencije, a odnosi se na nacionalna zakonodavstva. Zakonska
metrologija pokriva obaveze koje se odnose na rezultate merenja, opremu za merenja
kao i zakonsku kontrolu od strane države.
13.4. Termini i definicije iz metrologije
Osnovni i opšti termini koji se koriste u metrologiji i njihove definicije dati su u

Međunarodnom rečniku metrologije - Osnovni i opšti pojmovi i pridruženi termini
(″International Vocabulary of Metrology – Basic and general concepts and associated
terms″, VIM , 3rd edition JCGM 200: 2008) /33/.
Termini koji se koriste i posebno termini specifični za zakonsku metrologiju definisani su

u Međunarodnom rečniku termina u zakonskoj metrologiji (International Vocabulary of
Terms in Legal Metrology , VML , OIML , 2000) /50/.
U ovom udžbeniku upotrebljeni najvažniji termini u metrologiji i njihove definicije

preuzeti su i u skladu su sa pomenutim rečnicima VIM i VML.
Termini u zakonskoj metrologiji, kao i u ovom udžbeniku, definisani su u Međunarodnom
rečniku termina u zakonskoj metrologiji (The International Vocabulary of Terms in Legal
Metrology – VIML, OIML, 2000)/50/ i u Zakonu o metrologiji /30/. Najčešće se
koriste sledeći termini:
140
Metrološko obezbeđenje u zakonskoj metrologiji su svi propisi, tehnička sredstva i

neophodne radnje koje se koriste da se osigura verodostojnost rezultata merenja u
zakonskoj metrologiji. Metrološko obezbeđenje u zakonskoj metrologiji postiže se
sprovođenjem zakonske metrološke kontrole koja obuhvata:
– zakonsku kontrolu merila,
– metrološki nadzor i
– metrološku ekspertizu.
Zakonska kontrola merila su sve zakonske aktivnosti kojima podležu merila koja se
koriste u zakonskoj metrologiji. Takve aktivnosti su, na primer, ocenjivanje usaglašenosti
merila sa propisanim zahtevima, ispitivanje i odobrenje tipa merila, overavanje i
žigosanje merila i slično. Vrste merila koje se koriste u zakonskoj metrologiji, odnosno
za koja je obavezna zakonska kontrola, propisane su odgovarajućim podzakonskim
aktom. U Srbiji takav akt je Pravilnik o vrstama merila za koja je obavezno overavanje
i vremenskim intervalima njihovog periodičnog overavanja ("Službeni glasnik RS", broj
49/2010).
Metrološki nadzor je kontrola sprovedena nad proizvodnjom, uvozom, ugradnjom,

upotrebom, održavanjem i popravkom merila, obavljena da bi se proverilo da li se
ona ispravno upotrebljavaju u skladu sa Zakonom o metrologiji i drugim propisima.
Metrološki nadzor obuhvata i proveru tačnosti količina naznačenih na i sadržanih u
prethodno upakovanim proizvodima.
Metrološka ekspertiza obuhvata sve radnje čiji je cilj proučavanje i dokazivanje , na

primer, veštačenje na sudu, stanja merila i određivanje njegovih metroloških svojstava,
između ostalog pozivanjem na odgovarajuće zakonske zahteve.
Ocenjivanje usaglašenosti merila je ispitivanje i procenjivanje merila da bi se utvrdilo da

li je pojedinačno merilo, partija ili proizvedena serija merila usaglašena sa svim
propisanim zahtevima koji se primenjuju na taj tip merila. Ocenjivanje usaglašenosti
pored metroloških zahteva obuhvata i ispitivanje i procenjivanje zahteva koji su u vezi
sa: bezbednošću; elektromagnetskom kompatibilnošću; identifikacijom softvera;
pogodnošću upotrebe; žigosanjem i drugo. Postupci odobrenja tipa merila ili
overavanja merila predstavljaju takođe ocenjivanje usaglašenosti merila sa propisanim
zahtevima. Zahtevi za merila su u Evropi propisani Direktivama (starog ili novog
pristupa) koje se odnose na merila, kao što su, na primer MID i NAWI. U Srbiji su
zahtevi za merila propisani u odgovarajućim Pravilnicima za specifične vrste merila.
Metrološke zahteve i način utvrđivanja ispunjenosti metroloških zahteva za određene
vrste merila, kao i metode merenja propisuje ministar nadležan za poslove metrologije.
Propisivanje metroloških zahteva zasniva se na sledećim načelima: da se primenjuju
zahtevi iz odgovarajućih dokumenata međunarodnih i evropskih organizacija i
institucija; da sadrže rok za obavezno periodično etaloniranje etalona sa kojim se
overavaju merila i pojedine metrološke zahteve za te etalone kada je to neophodno;
da se ne stvaraju nepotrebne prepreke trgovini i da se na merila iz zemlje s kojom je
141
potpisan odgovarajući međunarodni sporazum primenjuju isti postupci kao i na merila

domaćeg porekla ili merila poreklom iz bilo koje druge zemlje /17/.
Ispitivanje tipa (modela) merila je sistematsko proučavanje i ispitivanje svojstva jednog ili
više primeraka određenog tipa (modela) merila prema dokumentovanim zahtevima, čiji
su rezultati sadržani u izveštaju o ispitivanju, u cilju određivanja da li tip merila može
da bude odobren.
Odobrenje tipa merila je odluka o zakonskoj važnosti, zasnovana na izveštaju o

ispitivanju, da je tip merila usklađen sa odgovarajućim zakonskim zahtevima i da je
pogodan za upotrebu u propisanoj oblasti na takav način da se očekuju pouzdani
rezultati merenja u određenom vremenskom periodu. Termin „model“ merila
upotrebljava se u zakonskoj metrologiji sa istim značenjem kao i termin „tip” merila.
Odobrenje tipa merila može se doneti sa jednim ili više specifičnih ograničenja kao što
su: period važenja odobrenja tipa, broj merila obuhvaćenih odobrenjem, obaveza
obaveštavanja nadležnih organa o mestu ugradnje svakog merila, upotreba merila i
slično. Uobičajeni period važenja odobrenja tipa iznosi 10 godina. Ponekad se
odobrenje novog tipa merila, na primer, čiji je rad zasnovan na potpuno novom
tehničkom ili tehnološkom rešenju, donosi za određeni broj komada ili za jednu
prizvedenu seriju merila, kako bi se pratilo ponašanje ovog merila u upotrebi.
Ocenjivanje usaglašenosti merila sa odobrenim tipom je postupak koji se sprovodi da bi

se utvrdila njegova usaglašenost sa odobrenim tipom. Ovaj postupak se sprovodi pre
puštanja merila na tržište ili upotrebu ili tokom njegove upotrebe u periodu važenja
odobrenja tipa. Ovaj postupak najčešće obuhvata prvo overavanje merila, ako je
odgovarajućim propisom ono obavezno; proveru sistema menadžmenta kvalitetom
procesa proizvodnje merila kod proizvođača i slično.
Overavanje merila je postupak (različit od odobrenja tipa merila) koji obuhvata

pregled i označavanje (žigosanje) merila, odnosno izdavanje uverenja o overavanju
merila, čime se potvrđuje da je merilo u skladu sa odobrenim tipom merila, odnosno da
ispunjava propisane zakonske zahteve. Overavanje merila može biti prvo, redovno ili
vanredno.
Prvo overavanje je overavanje merila koje nije prethodno overavano. Merilo na prvo
overavanje podnosi domaći proizvođač, ovlašćeni uvoznik odnosno ovlašćeni
distributer.
Ponovno overavanje je svako overavanje merila nakon prethodnog overavanja kao što
su obavezno periodično overavanje i overavanje nakon popravke. Ponovno overavanje
merila može da se obavi pre isteka perioda važenja prethodnog overavanja bilo na
zahtev korisnika (vlasnika) merila ili kad proglašeno overavanje merila nije više
validno.
Obavezno periodično overavanje je ponovno overavanje merila, koje se periodično

obavlja u određenim rokovima po postupku koji je utvrđen propisima.
142
14. MERNE JEDINICE
Vrednost veličine obično se iskazuje kao proizvod broja i odgovarajuće merne jedinice.
Merna jedinica je stvarna skalarna veličina, usvojena i definisana dogovorom, sa kojom se

porede druge veličine iste vrste da bi se kvantitativno izrazio odnos te dve veličine kao
broj (VIM , t. 1.9).
Merne jedinice su određene dogovorom pridruženim nazivima i oznakama.
U većini zemalja sveta primenjuje se Međunarodni sistem jedinica - SI (Système

International d’Units). U nekim zemljama (Velika Britanija, SAD) primenjuje se tzv.
anglosaksonski sistem mera.
Međunarodni sistem jedinica - SI je koherentni sistem jedinica koji je usvojila i

preporučila Generalna konferencija za tegove i mere (CGPM) [VIM 1.12].
Međunarodni sistem jedinca - SI se sada sastoji od sedam osnovnih jedinica koje,
zajedno sa izvedenim jedinicama, čine koherentan sistem jedinica. Pored toga, neke
druge jedinice izvan sistema SI, prihvaćene su za upotrebu sa međunarodnim sistemom
jedinicama SI.
Istorijat mernih jedinica. Metrologija kao nauka javlja se u 18. veku. Osnovna ideja iz
koje je ponikao metarski sistem – sistem jedinica zasnovan na metru i kilogramu -
nastala je za vreme Francuske revolucije kada su napravljena prva dva referentna
etalona – za metar i kilogram, načinjena od platine, a zatim smeštena u Francuski
narodni arhiv u Parizu 1799. godine – po čemu su kasnije postali poznati pod nazivom
arhivski metar i arhivski kilogram.
Francuska narodna skupština je potom naložila Francuskoj akademiji nauka da izradi

jedan novi sistem jedinica koji bi se koristio u celom svetu, a 1946. godine, države
članice Metarske konvencije prihvatile su MKSA sistem:
- metar,
- kilogram,
- sekunda,
- amper.
1954. godine MKSA sistem je proširen uključivanjem jedinica kelvin i kandela. Tada je
sistem definitivno dobio naziv Međunarodni sistem jedinica, SI (le Systeme International
d’Unites). Sistem SI je uspostavljen 1960. godine na 11. Generalnoj konferenciji za
tegove i mere:
143
„Međunarodni sistem jedinica - SI, je koherentni sistem jedinica koji je usvojila i preporučila
Generalna konferencija za tegove i mere“
Slika 37. Etalonske kopije prametra i prakilograma iz Sevra
Na 14. Generalnoj konferenciji za tegove i mere iz 1971. godine SI je ponovo proširen

dodavanjem mola kao osnovne jedinice za količinu supstancije.
Međunarodni sistem jedinica - SI sadrži osnovne i izvedene jedinice i to je koherentan

sistem jedinica. Koherentan sistem mernih jedinica je sistem u kojem su sve izvedene
jedinice koherentne. Koherentna izvedena merna jedinica može da se izrazi kao
proizvod stepenovanih osnovnih jedinica sa faktorom proporcionalnosti jednakim jedan.
Primer:
– 1 h = 3600 s, čas nije koherentna izvedena jedinica jer faktor proporcionalnosti
nije 1 već 3600,
– Koherentne jedinice: jedinica za brzinu (m/s), jedinica za silu njutn (N = m· kg· s-2).
Definicija svake osnovne jedinice SI sistema pažljivo je sastavljena, tako da bude

jedinstvena i da obezbedi čvrstu teoretsku osnovu na kojoj se mogu sprovoditi
najtačnija i obnovljiva merenja. Ostvarenje definicije merne jedinice je postupak kojim
se definicija može upotrebljavati za uspostavljanje merne vrednosti i pridružene merne
nesigurnosti veličine iste vrste kao merna jedinica.
U brošuri ″ Međunarodni sistem jedinica – SI″, koju je izdao BIMP opisano je kako se
definicije nekih mernih jedinica praktično realizuju pomoću međunarodnih etalona ,
www.bipm.org/en/si/si_brochure/appendix2/.
Nacionalna zakonska regulativa o mernim jedinicama. Zakon o metrologiji

omogućava jedinstveno merenje u Republici Srbiji kroz obezbeđivanje tačnih i
usklađenih merila i mernih jedinica sa međunarodno utvrđenim principima i
144
Međunarodnim sistemom jedinica, kao i obezbeđivanje sledivosti etalona Republike

Srbije do međunarodnih etalona.
Prema Zakonu o metrologiji /30/ ( ″Službeni glasnik RS″ , br.30/2010), zakonske

merne jedinice koje se upotrebljavaju u Republici Srbiji su:
9 jedinice Međunarodnog sistema jedinica SI,

9 jedinice koje nisu obuhvaćene sistemom SI, a koje se mogu koristiti u skladu sa
ovim zakonom, koje je bliže propisala Vlada Srbije.
Uredba o određenim zakonskim mernim jedinicama i način njihove upotrebe/40/

(″Službeni list SCG″, br.43/2011) propisuje zakonske merne jedinice koje se mogu
koristiti i način njihove upotrebe.
Zakonske merne jedinice su merne jedinice čija je primena obavezna u Republici Srbiji i
koje se upotrebljavaju pri upotrebi merila , obavljanju merenja i pokazivanju veličina
koje se izražavaju u mernim jedinicama.
Pravila upotrebe i pisanja mernih jedinica i fizičkih veličina propisana su Zakonom o

metrologiji (″Službeni glasnik RS″, broj 30/2010) i Uredbom o određenim zakonskim
mernim jedinicama i način njihove upotrebe (″Službeni list SCG″, br.43/2011), a
dokumentovana u standardima ISO 80 000-1 :2009 do ISO 80 000-14: 2009.
Međunarodni sistem jedinica SI obuhvata :

- osnovne jedinice SI;
- izvedene jedinice SI (koje se iskazuju pomoću osnovnih jedinica, sa specijalnim
nazivima i oznakama čija je dimenzija jedinica);
- decimalne delove i umnoške SI jedinica.
14.1. Osnovne jedinice SI
Osnovna jedinica SI
Veličina
Naziv Oznaka
Dužina metar m
Masa kilogram kg
Vreme sekunda* s
električna struja amper A
termodinamička temperatura** kelvin K
količina supstancije mol mol
svetlosna jačina (jačina svetlosti) kandela cd
*Dozvoljena je i upotreba naziva "sekund".
** Osim termodinamičke temperature (oznaka T) izražene u kelvinima, upotrebljava
se i Celzijusova temperatura (oznaka t) izražena jedinicom koja ima poseban naziv i
oznaku.
145
Jedinica
Veličina
Naziv Oznaka
Celzijusova temperatura stepen Celzijusa °C
Celzijusova temperatura je definisana kao razlika dve termodinamičke temperature T i

T0 (t = T – T0), gde je T0 = 273,15 K. Temperaturni interval ili razlika temperatura
može da se izrazi u kelvinima ili stepenima Celzijusa.
Na osnovu Zakona o metrologiji i Uredbe o zakonskim mernim jedinicama u Republici

Srbiji je dozvoljena upotreba jedinica koje se koriste samo u specifičnim oblastima kao
i neke jedinice definisane na osnovu SI jedinica ali nisu njihovi decimalni delovi ni
umnošci i jedinice koje se koriste sa SI jedinica a čije su vrednosti dobijene
eksperimentalno.
14.2. Defenicije osnovnih jedinica SI
1. JEDINICA DUŽINE ( metar )

Jedinica dužine je metar.
Metar je dužina putanje koju u vakuumu pređe svetlost za vreme od 1/299 792
458 sekunde. (17e CGPM (1983), Résolution 1)
2. JEDINICA MASE (kilogram)

Jedinica mase je kilogram; on je jednak masi međunarodnog prototipa kilograma.
(3e CGPM (1901), stranica 70 u izveštaju konferencije)
3. JEDINICA VREMENA (sekunda)

Jedinica vremena je sekunda.
Sekunda je trajanje od 9 192 631 770 perioda zračenja koje odgovara prelazu
između dva hiperfina nivoa osnovnog stanja atoma cezijuma 133. (13e CGPM
(1967), Résolution 1)
4. JEDINICA ELEKTRIČNE STRUJE (amper)

Jedinica struje je amper.
Amper je stalna električna struja koja bi, kada bi se održavala u dva prava
paralelna provodnika, neograničene dužine i zanemarljivo malog kružnog
poprečnog preseka, koji se nalazi u vakuumu na međusobnom rastojanju od
jednog metra, prouzrokovala među tim provodnicima silu jednaku 2 x 10-7 njutna
po metru dužine. (CIPM (1946), Résolution 2 odobrena na 9e CGPM (1948))
146
5. JEDINICA TERMODINAMIČKE TEMPERATURE (kelvin)

Jedinica termodinamičke temperature je kelvin.
Kelvin je termodinamička temperatura koja je jednaka 1/273,16 termodinamičke
temperature trojne tačke vode.
(13e CGPM (1967), Résolution 4)
6. JEDINICA KOLIČINE SUPSTANCIJE (mol)

(1) Jedinica količine supstancije je mol.
Mol je količina gradiva (supstancije) sistema koji sadrži toliko elementarnih
jedinica koliko ima atoma u 0,012 kilograma ugljenika 12.
(2) Kada se upotrebljava mol, navode se elementarne jedinke koje mogu biti
atomi, molekuli, joni, elektroni i druge čestice ili određene skupine tih čestica.
(14e CGPM (1971), Résolution 3)
7. JEDINICA SVETLOSNE JAČINE (JAČINE SVETLOSTI) (kandela)

Jedinica svetlosne jačine (jačine svetlosti) je kandela.
Kandela je svetlosna jačina (jačina svetlosti), u određenom pravcu, izvora koji
emituje monohromatsko zračenje frekvencije 540 x 1012 herca i čija je jačina
zračenja u tom pravcu 1/683 vati po steradijanu. (16e CGPM (1979), Résolution 3)
14.3. Izvedene jedinice SI
Izvedene jedinice su jedinice koje su izvedene iz osnovnih jedinica SI u skladu sa

fizičkim zakonima koji povezuju osnovne veličine. Ove jedinice date su kao algebarski
izrazi u obliku proizvoda stepenovanih osnovnih jedinica SI. Neke izvedene jedinice
imaju posebne nazive i oznake (Tabela 10).
147
Tabela 10. Izvedene jedinice SI sa posebnim nazivima i oznakama

Izvedena jedinica SI Izraženo
Veličina drugim osnovnim
naziv oznaka
jedin. SI jedinicama SI
Frekvencija herc Hz s-1
Sila njutn N m · kg · s-2
pritisak, naprezanje paskal Pa N/m2 m-1 · kg · s-2
energija, rad, količina toplote džul J N·m m2 · kg · s-2
snaga (1), fluks zračenja vat NJ J/s m 2 · kg · s-3
naelektrisanje, količina
kulon C s·A
elektriciteta
električni potencijal, razlika
električnih potencijala, napon, volt V NJ/A m2 · kg · s-3 · A-1
elektromotorna sila
električna otpornost om NJ V/A m2 · kg · s-3 · A-2
električna kapacitivnost farad F C/V m-2 · kg-1 · s4 · A2
električna provodnost simens S A/V m-2 · kg-1 · s3 · A2
Magnetski fluks veber NJb Vs m2 · kg · s-2 · A-1
magnetska indukcija tesla T NJb/m2 kg · s-2 · A-1
Induktivnost henri H NJb A m · kg · s-2 · A-2
2
m2 · m-2 · cd =
svetlosni fluks lumen lm cd sr( c )
cd
m · m-4 · cd ·
-2
Osvetljenost luks lx lm/m2
sr= m-2 · cd
aktivnost radioaktivnog izvora bekerel Blj s-1
apsorbovana doza, specifična
grej Gy J/ g m2 · s-2
predata energija, kerma
ekvivalentna doza sivert Sv J/kg m2 · s-2
Katalitička aktivnost katal kat s-1 · mol
ugao u ravni(2) radijan(a) rad m · m-1=1(b)
prostorni ugao(2) steradijan(a) sr (v) m2 · m-2 =1(b)
(a) Radijan i steradijan se mogu upotrebljavati u izrazima za izvedene jedinice da bi
se pravila razlika između veličina različite prirode a iste dimenzije.
b) U praksi, simboli rad i sr se koriste gde to odgovara, ali izvedena jedinica “1” u
opštem slučaju se izostavlja u kombinaciji sa numeričkom vrednošću.
(c) U fotometriji, naziv streradijan i simbol sr se obično zadržavaju u izrazima za
jedinice.
148
Definicije jedinice ugla u ravni i jedinice prostornog ugla su :

JEDINICA UGLA U RAVNI (radijan)
Jedinica ugla u ravni je radijan. Radijan je ugao u ravni između dva poluprečnika
kruga koji na njegovom obimu isecaju luk dužine jednake poluprečniku (1 rad=1
m/m=1).
JEDINICA PROSTORNOG UGLA (steradijan)
Jedinica prostornog ugla je steradijan. Steradijan je prostorni ugao s temenom u
središtu lopte, koji na površini lopte zahvata površinu jednaku površini kvadrata
određenog poluprečnikom te lopte (1 sr=1 m2/m2=1).
14.4. Druge izvedene jedinice SI
Neke izvedene jedinice navedene su u dokumentu OIML D2- Legal units of

measurement, edition 2007.
Veći broj izvedenih jedinica, kao i nazivi i oznake fizičkih veličina na koje se one
odnose, naveden je u standardu ISO 80 000 :2009, Veličine i jedinice, koji se sastoji
iz sledećih delova:
Deo 0: Opšti principi
Deo 1: Prostor i vreme
Deo 2: Periodične i srodne pojave
Deo 3: Mehanika
Deo 4: Toplota
Deo 5: Elektricitet i magnetizam
Deo 6: Svetlost i srodna elektomagnetska zračenja
Deo 7: Akustika
Deo 8: Fizička hemija i molekularna fizika
Deo 9: Atomska i nuklearna fizika
Deo 10: Nuklearne reakcije i jonizujuća zračenja
Deo 11: Matematički znaci i simboli za upotrebu u fizičkim naukama i tehnologiji
Deo 12: Karakteristični brojevi
Deo 13: Fizika čvrstog stanja
Neke izvedene veličine i njihove jedinice SI navedene u standardu ISO 80 000 :2009
149
Veličina Jedinica Izraženo

osnovnim
naziv oznaka naziv oznaka jedinicama SI
DEO 1: Prostor i vreme
Površina A, (S) kvadratni metar m2 m2
Zapremina V kubni metar m3 m3
Brzina v metar u sekundi /s m · s-1
metar u sekundi na
Ubrzanje a m/s2 m · s-2
kvadrat
ugaona brzina ω radijan u sekundi rad/s s-1
radijan u sekundi na
ugaono ubrzanje α rad/s2 s-2
kvadrat
DEO 3: Mehanika
gustina (zapreminska kilogram po kubnom
r kg/m3 m-3 · kg
masa) metru
kilogram po
Površinska masa rA, (rS) kg/m2 m-2 · kg
kvadratnom metru
podužna masa rl kilogram po metru kg/m m-1 · kg
kubni metar po
Specifična zapremina n m3/kg m3 · kg-1
kilogramu
kilogram kvadratni
moment inercije I, J kg m2 m2 · kg
metar
kilogram metar u
količina kretanja p kg m/s m · kg · s-1
sekundi
moment sile M njutn metar Nm m2 · kg · s-2

Dinamička viskoznost h , (m ) paskal sekunda Pa s m-1 · kg · s-1
kvadratni metar u
kinematička viskoznost n m2/s m2 · s-1
sekundi
površinski napon g,s njutn po metru N/m kg · s-2
zapreminski protok ljV kubni metar u sekundi m3/s m3 · s-1
maseni protok ljm kilogram u sekundi kg/s kg · s-1
150
DEO 4: Toplota
koeficijent podužnog
al recipročni kelvin 1/K K-1
širenja
toplotna provodnost l vat po metar kelvinu NJ/(m K) m · kg · s-3 · K-1
entropija, toplotni
S, C džul po kelvinu J/K m2 · kg · s-2 · K-1
kapacitet
specifična
termodinamička u džul po kilogramu J/kg m2 · s-2
energija
specifična entropija,
džul po kilogram
specifični s, c J/(kg K) m2 · s-2 · K-1
kelvinu
toplotni kapacitet
DEO 5: Elektricitet i magnetizam
površinsko kulon po kvadratnom
s C/m2 m-2 · s · A
naelektrisanje metru
zapreminsko kulon po kubnom
r , (h) C/m3 m-3 · s · A
naelektrisanje metru
jačina električnog polja E volt po metru V/m m · kg · s-3 · A-1
permitivnost e farad po metru F/m m-3 · kg-1 · s4 · A2
permeabilnost m henri po metru H/m m · kg · s-2 · A-2
amper po
gustina električne struje J, (S) A/m2 m-2 · A
kvadratnom metru
podužna gustina
A, (a ) amper po metru A/m m-1 · A
električne struje
jačina magnetskog
H amper po metru A/m m-1 · A
polja
amper kvadratni
Magnetski momenat m A m2 m2 · A
metar
Specifična otpornost r om metar NJ m m3 · kg · s-3 · A-2
Specifična provodnost g ,s simens po metru S/ m-3 · kg-1 · s3 · A2
DEO 6: Svetlost i srodna elektromagnetska zračenja
jačina zračenja I vat po steradijanu NJ/sr m2 · kg · s-3 · sr-1
luminancija, sjaj kandela po
L cd/m2 m-2 · cd
(svetlosti) kvadratnom metru
151
vat po kvadratnom
Ekzitancija zračenja M NJ/m2 kg · s-3
metru
vat po kvadratnom
iradijancija, ozračenost E NJ/m2 kg · s-3
metru
količina svetlosti LJ lumen sekunda lm s s · cd
lumen po
svetlosna ekzitancija M lm/m2 m-2 · cd
kvadratnom metru
svetlosna ekspozicija H luks sekunda lx s m-2 · s · cd
gustina energije džul po kubnom
NJ J/m3 m-1 · kg · s-2
zračenja metru
DEO 8: Fizička hemija i molekularna fizika
molarna masa M kilogram po molu kg/mol kg · mol-1
koncentracija
cB mol po kubnom metru mol/m3 m-3 · ol
komponente B
m2 · kg · s-2 · K-1 ·
molarna entropija Sm džul po mol kelvinu J/(mol K)
mol-1
molarni toplotni m · kg · s-2 · K-1 ·
2
Cm džul po mol kelvinu J/(mol K)
kapacitet mol-1
molarna
termodinamička Um džul po molu J/mol m2 · kg · s-2 · mol-1
energija
DEO 10: Nuklearne reakcije i jonizujuća zračenja
ekspozicija X kulon po kilogramu C/kg kg-1 · s · A
jačina apsorbovane .
grej u sekundi Gy/s m2 · s-3
doze D
152
14.5. Decimalni umnošci i delovi mernih jedinica
Decimalni umnošci i decimalni delovi mernih jedinica obrazuju se stavljanjem

predmetaka, usvojenih na međunarodnom nivou, ispred mernih jedinica.
Naziv Oznaka Brojna vrednost
jota Y 1024
zeta Z 1021
eksa E 1018
peta P 1015
tera T 1012
giga G 109
mega M 106
kilo k 103
hekto h 102
deka da 101
deci d 10-1
centi c 10-2
mili m 10-3
mikro m 10-6
nano n 10-9
piko p 10-12
femto f 10-15
ato a 10-18
zepto z 10-21
jokto y 10-24
Nazivi i oznake decimalnih umnožaka i delova jedinice mase obrazuju se stavljanjem
predmetaka ispred naziva "gram" i njihovih oznaka ispred oznake "g".
Ako je izvedena jedinica izražena u obliku količnika, njeni decimalni umnošci ili delovi
se mogu odrediti pridodavanjem predmetka jedinici u brojiocu ili imeniocu, ili u oba.
Upotreba kombinovanih predmetaka, odnosno predmetaka obrazovanih stavljanjem
jednog uz drugi nekoliko gore navedenih predmetaka, nije dozvoljena, tj. ispred merne
jedinice može se upotrebiti samo jedan predmetak SI sistema.
153
Nazivi i oznake nekih decimalnih umnožaka i delova jedinica SI koji se posebno

dozvoljavaju:
Jedinica
Veličina
Naziv Oznaka Vrednost
zapremina litar l ili L* 1 l = 1 dm3 =10-3 m3
Masa tona t 1 t = 1 Mg =103 kg
pritisak bar bar 1 bar = 105 Pa
* Dve oznake "l" i "L" se ravnopravno mogu koristiti za jedinicu litar (Šesnaesta CGPM
(1979), odluka 6)
Međunarodno usvojeni nazivi predmetaka i njihovih oznaka mogu se upotrebljavati
zajedno sa jedinicama i oznakama iz prethodne tabele.
14.6. Druge jedinice iz Uredbe o zakonskim mernim jedinicama
Jedinice definisane na osnovu jedinica SI, ali nisu ni njihovi decimalni umnošci ni delovi
Jedinica
Veličina
obrt* 1 obrt = 2π rad
grad, gon gon 1 gon = (π/200) rad
Ugao u ravni
stepen (ugaoni) o 1o = (π/180) rad
minuta (ugaona) ' 1' = (π/10 800) rad
sekunda (ugaona) '' 1'' = (π/64 800) rad
minuta** min 1 min = 60 s
Vreme sat, čas h 1 h = 3 600 s
Dan d 1 d = 86 400 s
*Međunarodna oznaka ne postoji.
**dozvoljena je upotreba i naziva se "minut".
Decimalni umnošci i delovi jedino se mogu upotrebljavati uz nazive "grad" i "gon" I

oznaku "gon".
154
Jedinice koje se koriste sa jedinicama SI, a čije su vrednosti u jedinicama SI

dobijene eksperimentalno
Jedinica
Veličina
Naziv Oznaka Definicija
Elektronvolt je kinetička energija koju primi
energija elektronvolt eV elektron pri prolazu kroz polje potencijalne
razlike od 1 V u vakuumu.
unificirana jedinica Unificirana jedinica atomske mase jednaka je
masa u
atomske mase 1/12 mase atoma 12C
Decimalni umnošci i delovi mogu se upotrebljavati zajedno sa ovim dvema jedinicama i

njihovim oznakama.
Jedinice i nazivi čija je upotreba dozvoljena samo u specifičnim oblastima
Jedinica
Veličina
jačina optičkih sistema dioptrija 1 dioptrija = 1 m-1
1 karat = 2 · 10-4
masa dragog kamenja karat
kg
ar a 1 a = 100 m2
površina zemljišta
hektar ha 1 ha = 104 m2
dužinska masa tekstilnog vlakna i
teks tex 1 tex = 10-6 kg · m-1
konca
krvni pritisak i pritisak drugih milimetar živinog 1 mm Hg =
mmHg
telesnih tečnosti stuba 133,322 Pa
površina efektivnog preseka barn b 1 b = 10-28 m2
Decimalni umnošci i delovi mogu da se upotrebljavaju zajedno sa jedinicama i njihovim

oznakama iz ove tabele, izuzev jedinice milimetar živinog stuba i njene oznake.
155
14.7. Pravila upotebe i pisanja mernih jedinica fizičkih veličina
Oznake mernih jedinica pišu se iza numeričkih vrednosti u izrazima za veličinu,

ostavljajući razmak između numeričke vrednosti i oznake merne jedinice. Razmak se ne
ostavlja ispred jedinica za ugao u ravni (stepen, minuta i sekunda), koje se pišu kao
eksponent.
U novi red se ne sme preneti samo oznaka merne jedinice. Oznake mernih jedinica
mogu se upotrebiti i u zaglavljima tabela, i ako ne slede numeričku vrednost. Oznake
mernih jedinica, po pravilu, pišu se malim uspravnim slovima latinice i slovom grčke
azbuke, ali ako je oznaka jedinice izvedena iz ličnog imena, prvo slovo piše se velikim
slovom.
Nazivi mernih jedinica pišu se malim početnim slovom (osim na početku rečenice) čak i
za jedinice koje su dobile naziv po prezimenima čuvenih svetskih naučnika. Nazivi
mernih jedinica mogu se pisati i ćirilicom ili bilo kojim drugim pismom kojim je pisan
ostali deo teksta.
Oznake mernih jedinica pišu se bez tačke na kraju, izuzev pri normalnoj interpunkciji, tj.
na kraju rečenice. Oznake mernih jedinica ne menjaju se u množini ni po padežima.
Oznaka predmetka SI i oznaka merne jedinice pišu se zajedno.
Nazivi mernih jedinica podležu pravilima jezika - imaju i množinu i padežnu promenu.
Naziv predmetka SI i naziv merne jedinice pišu se zajedno kao jedna reč.
Proizvod dve merne jedinice obeležava se tačkom kao simbolom množenja. Tačka se
može izostaviti kad je oznaka merne jedinice takva da ne može nastati zabuna. Kada
jedna od dveju pomnoženih jedinica ima oznaku koja je ista kao i oznaka nekog
predmetka, mora se upotrebiti razmak, pravilan redosled (jedinica koja ima istu
oznaku kao i neki predmetak piše se na kraju), ili još bolje, tačka kao simbol množenja.
Ako se merna jedinica obrazuje međusobnim deljenjem dveju mernih jedinica, kao
simbol deljenja može se upotrebiti horizontalna crta (-) ili kosa crta (/), ali samo
jedanput, ili izložilac s negativnim znakom. Iza kose crte u istom redu ne sme da se
upotrebi znak množenja ili deljenja, osim kad se postave zagrade da bi se izbegla
dvosmislenost.
Uz oznaku merne jedinice ne daju se posebne oznake u cilju dodatnog podatka o

prirodi veličine ili o merenju koje se razmatra. Na primer: ako izraz treba da znači da
je dužina aluminijumske šipke 30 cm:
to se pravilno piše lAl = 30 cm, a pogrešno je l = 30 cmAI
156
Opseg vrednosti, više vrednosti, mere i tolerancije pišu se prema sledećim primerima:
Pravilno: Pogrešno:
25 °C ± 5 °C ili (25 ± 5) °C 25 ± 5 °C
2 kg, 3 kg i 4 kg 2, 3 i 4 kg
80 mm · 25 mm · 50 mm 80x25x50 mm
20 kg do 30 kg 20 - 30 kg
Izbegavati: 20 kg - 30 kg
Oznake veličina su, po pravilu, slova latinskog ili grčkog alfabeta, koja ponekad mogu
imati indeks. Ove oznake se pišu kurzivom (kosa slova, "italik"), bez obzira na tip slova
upotrebljen u ostatku teksta. Iza oznake veličine ne stavlja se tačka, izuzev pri
normalnoj interpunkciji, tj. na kraju rečenice. Indeks koji predstavlja oznaku veličine piše
se kurzivom. Svi ostali indeksi pišu se uspravnim slovima, odnosno brojevima.
Primeri: podužna električna otpornost (Rl), minimalna električna otpornost (Rmin),

zapremina prve posude (V1).
157
15. ETALONI
Etalon je realizacija definicije date veličine sa iskazanom vrednošću veličine

pridruženom mernom nesigurnošću , koji se koristi kao referenca.
Realizacija definicije date veličine se može obezbediti pomoću mernog sistema,

materijalizovane mere ili referentnog materijala, koji tada predstavljaju etalon (VIM, t.
5.1).
Primeri etalona :
1. Etalon mase od 1kg sa pridruženom standardnom mernom nesigurnošću od

3µg.
2. Cezijumov etalon frekvencije sa relativnom mernom nesigurnošću od 2x10-15.
3. Niz referentnih rastvora i kortizola u ljudskom serumu koji ima sertifikovanu
vrednost veličine sa mernom nesigurnošću za svaki rastvor.
4. Referentni materijal koji obezbeđuje vrednosti veličine sa mernom nesigurnošću
za masenu koncentraciju za svaki od deset različitih proteina.
5. Etalon otpornik od 100Ω sa pridruženom standardnom mernom nesigurnošću
od 1µΩ.
Etalon ustvari predstavlja praktičnu realizaciju jedinice određene veličine. Etalon treba
ostvariti tako da se pomoću njega jedinica reprodukuje sa odgovarajućom nesigurnošću
i lako, jednostavno i što tačnije prenosi na etalone nižeg reda sve do merila.
Etaloniranje (calibration, etalonnage) je operacija kojom se, u određenim uslovima,

uspostavlja odnos između vrednosti veličina sa mernom nesigurnošću koju obezbeđuje
etalon i odgovarajuća pokazivanja merila sa pridruženom mernom nesigurnošću, i u
drugom koraku, ova informacija se koristi za utvrđivanje odnosa za dobijanje rezultata
merenja iz ovog pokazivanja.
Rezultat etaloniranja omogućuje ili pripisivanje vrednosti merene veličine pokazivanjima

ili određivanje korekcije koje treba da se primene na pokazvanje. Etaloniranjem
granične planparalelne mere, na primer, dobijeno je da je izmerena srednja dužina
ispitivane mere, nazivne vrednosti 100 mm, manja od referentne vrednosti (vrednosti
koju reprodukuje etalon) za 0,1 μm. Ako je ta referentna vrednost jednaka 100,000
02 mm, onda odstupanje ispitivane granične mere od nazivne vrednosti iznosi -0,08 μm
(korekcija), a njena (pripisana) vrednost dobijena etaloniranjem iznosi 99,999 92 mm.
Rezultat etaloniranja može se dati u dokumentu koji se zove Uverenje o etaloniranju

(calibratio certifate, certificat d′etalonnage).
158
Svaki etalon mora imati odgovarajuću dokumentaciju, koja predstavlja njegovu ličnu
kartu, i mora se čuvati i održavati prema odgovarajućim pravilima. Čuvanje etalona
podrazumeva sve postupke koji se sprovode da bi se njegova metrološka svojstva
održala u odgovarajućim granicama. Ti postupci obuhvataju periodično etaloniranje,
skladištenje u pogodnim uslovima i pažljivu upotrebu. Tako se, na primer, etaloni
elektromotorne sile Vestonove ćelije smeštaju u odgovarajuća uljna kupatila, a granične
mere premazuju odgovarajućim zaštitnim sredstvom kada se ne upotrebljavaju.
Održavanje etalona čine postupci, koji često podrazumevaju odgovarajuće popravke,
zamene i izmene, kojima se obezbeđuju odgovarajuća metrološka svojstva etalona.
Etaloni se razvijaju i unapređuju u skladu sa razvojem definicije jedinice koju reprodukuju.

Tako, na primer, prvi etalon dužine bio je definisan, u starom Egiptu 3.000 godina pre
nove ere. Veruje se da je postojala jedinica dužine - egipatski kraljevski kubit,
registrovan u zapisima, kao prva jedinica i prvi poznati, zvanično usvojen, etalon
dužine. Dužina kubita je bila jednaka dužini podlaktice plus širina dlana tada
vladajućeg faraona. Kraljevski kubit (etalon) izrađen je od crnog granita "da izdrži
sva vremena". Kubit u obliku štapa, napravljen od drveta ili običnog kamena, bio je
oruđe (merilo) kojim su se koristile hiljade radnika pri zidanju hramova, grobova i
ostalih kraljevskih spomenika. Postojala je odluka vladajućeg faraona da se svaki taj
štap mora periodično porediti sa kraljevskim kubitom svakog punog meseca. Ako se to
ne uradi, sledila je stravična kazna:
„svako ko zaboravi ili zanemari svoju dužnost da svakog punog meseca etalonira etalon
dužine, biće kažnjen smrtnom kaznom“.
To jasno svedoči o značaju koji su Egipćani pridavali merenju i etalonoma. Periodičnim
poređenjem štapa kubita sa etalon kubitom, Egipćani su postigli visoku tačnost u
gradnji piramida. Tako su stranice piramide u Gizi, dugačke oko 230 m, izrađene,
prema današnjem saznanju, sa tačnošću od 0,05 % ove dužine, što približno iznosi 0,1
m. Kubit je imao 28 digita, dok je 4 digita činilo jedan dlan. Digit je crtama deljen
na manje delove, a najmanji deo digita bio je 1/16. Takav sistem mera je na neki
način preteča heksadecimalnog mernog sistema. Pretpostavlja se da su egipatski merni
sistem usvojili Grci, za vreme Aleksandra Makedonskog (322 g.pre n.e), a grčki
olimpijski kubit je bio nešto veći od egipatskog kubita.
Slika 38.
159
Mnoge rane civilizacije poznavale su neke merne jedinice i merne sprave. Kako je
čoveku oduvek bilo najvažnije da odredi svoj položaj u prostoru i vremenu, tako se
među prvim merenim veličinama nalaze dužina, vreme, zapremina i masa. Tražeći
pećinu za stanovanje, pokušavajući da nađe onu u kojoj bi uspravno stajao, čovek je
istovremeno koristio sopstveno telo kao jedinicu mere, etalon i merilo. Evidentno je da
su se, istorijski posmatrano, najpre koristili delovi ljudskog tela za definisanje jedinice
dužine. To nam potvrđuje i primer egipatskog kraljevskog kubita. U XII veku, je kralj
David I škotski doneo pravilo o inču (srednja mera palaca velikog, srednjeg i malog
čoveka), a kralj Henri I engleski donosi pravilo po kome se jard, rastojanje od vrha
njegovog nosa do kraja njegovog palca, proglašava jedinicom dužine.
Ako posmatramo svet izvan naše sopstvene skale (sopstvenog tela), dva ograničenja
geometrije postaju trenutno očita: jedno u velikoj, a drugo u veoma maloj oblasti
dimenzija (dimenzije univerzuma i dimenzije atoma). Dimenzije sopstvenog sveta tako
možemo pronaći u sredini između ta dva ograničenja, jer je dimenzija zemlje oko deset
miliona puta veća od dimenzija čoveka, dok su dimenzije atoma oko deset hiljada
miliona puta manje od njih. Između ovih granica egzistira naša geometrija.
Izborom metra za standardnu meru dužine, odabrali smo standard koji je istovremeno
mera na našoj sopstvenoj skali i sa zadovoljavajućom tačnošću posrednik između
najveće i najmanje dužine koju možemo direktno meriti (bez pomoći optičkih i
astronomskih operacija).
Danas je jedinica za dužinu METAR definisana kao:
„Dužina puta u vakuumu koji pređe svetlost tokom vremenskog intervala od

1/299.792.458 sekunde“.
Metar se ostvaruje na primarnom nivou preko talasne dužine stabilisanog helijum-

neonskog lasera na porama joda.
15.1. Podela etalona
Prema metrološkim karakteristikama i nameni, etaloni se mogu podelti na:
- Međunarodni etalon
- Nacionalni etalon
- Primarni etalon
- Sekundarni etalon
- Referentni etalon
- Radni etalon
U etalone spadaju i referentni materijali (RM) koji se koriste za etaloniranje, kao i

overeni referentni materijali (ORM).
160
Međunarodni etalon je etalon priznat međunarodnim sporazumom da na

međunarodnom nivou služi kao osnova za pripisivanje vrednosti određene veličine
drugim etalonima. Na primer, međunarodni etalon jedinice mase je teg od 1kg
napravljen od legure platine i iridijuma i pomoću njega se jedinica mase kilogram
(međunarodni prototip kilograma) ostvaruje po definiciji koju je usvojila CGPM.
Nacionalni etalon je etalon priznat od strane nacionalnih vlasti da služi u državi kao
osnova za dodeljivanje vrednosti veličine drugim etalonima iste veličine.
Primarni etalon je etalon koji je ustanovljen pomoću primarne referentne merne

procedure, ili kao predmet, određen dogovorom. Primarna referentna merna
procedura koristi se za dobijanje rezultata merenja bez upućivanja na drugi etalon iste
veličine. Primarni etaloni osnovnih i izvedenih jedinica SI ostvaruju se po definiciji koju
usvaja CGPM (Generalna konferencija za tegove i mere). Pravila kao i način
ostvarivanja ovih etalona preporučuje CIPM (Međunarodni komitet za mere i tegove),
na predlog odgovarajućeg međunarodnog Konsultativnog komiteta, koji se bavi
problematikom kojoj pripada predmetna jedinica. Tako je, na primer, već u samoj
definiciji jedinice mase definisano i kako se ona ostvaruje. Definicija jedinice mase
glasi: "Kilogram je masa međunarodnog etalona kilograma. Međunarodni etalon se čuva
u Međunarodnom birou za tegove i mere u Sevru." Dakle primarni etalon jedinice mase
je međunarodni prototip kilograma, napravljen još 1889. godine, koji se čuva u BIPM.
Masa sekundarnih etalona od 1 kg, od platine i iridijuma ili od nerđajućeg čelika
(nacionalnih etalona), poredi se sa masom prototipa pomoću vaga čija tačnost dostiže
najmanje 10-8.
Međunarodni prototip kilograma je predmet određen dogovorom da bude primarni

etalon.
Primeri nekih primarnih etalona su:
- primarni etalon količine supstancije koncentracije pripremljene rastvaranjem

poznate količine supstancije hemijske komponente u poznatu zapreminu
rastvora,
- primarni etalon pritiska koji se zasniva na odvojenim merenjima sile i površine,
- ćelija sa trojnom tačkom vode termodinamičke temperature.
Sekundarni etalon je etalon ostvaren pomoću etaloniranja u odnosu na primarni etalon

iste veličine.
Referentni etalon je etalon koji se koristi rutinski za etaloniranje ili overavanje merila
ili mernih sistema.
Radni etalon je etalon jedinice određene veličine čija su metrološka svojstva utvrđena
poređenjem sa sekundarnim etalonom, a služi za utvrđivanje metroloških svojstava
merila ili referentnih materijala.
161
Referentni materijal (RM) je materijal dovoljno homogen i stabilan u odnosu na

specifične vrednosti, koji je ustanovljen tako da odgovara nameravanoj upotrebi za
merenja ili ispitivanja nominalnih vrednosti. Referentni materijal može da bude čist ili
pomešan gas, tečnost ili čvrsto telo. Referentni materijali su na primer rastvori koji se
koriste u hemijskim analizama, čelične pločice napravljene od homogenog čelika
određene čistoće, voda za etaloniranje viskozimetara, razne gasne smeše i drugo.
Sertifikovani referentni materijal (CRM) je referentni materijal, praćen dokumentom

koje je izdalo nadležno telo, kod koga je jedna ili više vrednosti njegovih osobina
sertifikovana postupkom koji uspostavlja sledivost pomoću validnih procedura. CRM se
obično pripremaju u šaržama. Referentni materijal upotrebljava se za:
- etaloniranje, overavanje,
- proveru mernih metoda,
- utvrđivanje karakteristika merenja.
Prema Zakonu o metrologiji, etalon Republike Srbije (nacionalni etalon) je:

Etalon koji je odlukom direktora Direkcije priznat kao osnova za dodeljivanje vrednosti
veličine drugim etalonima određene veličine. To je etalon koji predstavlja realizaciju
definicije date veličine (sa navedenom vrednošću veličine i pridruženom mernom
nesigurnošću) tako da služi kao referenca, i da je slediv (Slika 39) do:
- međunarodnih etalona ili

- nacionalnih etalona drugih država sa odgovarajućim metrološkim
karakteristikama.
15.2. Oblasti, podoblasti i važni etaloni
Oblast: Etaloni za masu i srodne veličine

PODOBLAST VAŽNI ETALONI
Merenje mase Etaloni mase,
Etalonske vage,
Komparatori mase
Sila i pritisak Merne ćelije, uređaji sa klipom i tegovima,
Pretvarači sile, momenta i torzije,
Uređaji za pritisak sa vazdušnim/uljnim podmazivanjem klipova
u cilindru,
Uređaji za ispitivanje sile,
Kapacitivni manometri, jonizacioni manometri
Zapremina i gustina Stakleni areometri,
Viskoznost Laboratorijsko staklo,
Vibraciona merila gustine,
Stakleni kapilarni viskozimetri, rotacioni viskozimetri
162
Slika 39. Lanac sledljivosti
Oblast: Etaloni za elektricitet i magnetizam

Jednosmerne Kriogeni strujni komparatori,
električne veličine Džosefsonov i kvantni Holov efekat,
Zenerove referentne diode,
Potenciometarske metode,
Komparatorski mostovi
Naizmenične AC/DC konvertori,
električne veličine Kondenzatori, etalonski kalemovi, kompenzatori, vatmetri
Visokofrekvencijeske Termalni konvertori,
električne veličine Kalorimetri, bolometri
Velike struje i visoki Merni transformatori struje i napona,
naponi Referentni visokonaponski izvori
163
Oblast: Etaloni za dužinu

Talasne dužine i Stabilisani laseri, interferometri, laserski interferometrijski merni
interferometrija sistemi, interferometrijski komparatori
Dimenziona Granične planparalelne mere, merni lenjiri, koračna granična
metrologija merila, kontrolni prstenovi, čepovi, merni satovi, merni mikroskopi,
optički etaloni ravnosti, koordinatne merne mašine, laserski
mikrometri, mikrometarski dubinomeri, geodetska merila dužine
Merenje ugla Autokolimatori, podeoni stolovi, granična merila ugla, optički
poligoni, libele
Oblici Etaloni pravosti, ravnosti, paralelnosti, upravnosti, kružnosti,

cilindrričnosti
Kvalitet površine Etaloni visine i dubine žljebova, etzloni hrapavosti, uređaji za
merenje hrapavosti
Oblast: Etaloni za vreme i frekvenciju

Cezijumski atomski časovnik,

Merenje vremena
Uređaji za merenje vremnskog intervala
Atomski časovnik i fontana,
Kvarcni oscilatori, laseri,
Frekvencija
Elektronski brojači i sintisajzeri,
Optički češljevi
Oblast: Etaloni za termometriju

Kontaktna merenja Gasni termometri, Fiksne tačke ITS’90,

temperature Otporni termometri, termoparovi
Beskontaktna merenja Visokotemperaturna crna tela,

temperature Kriogeni radiometri, Pirometri, Si fotodiode
Merila tačke rose sa ogledalom ili elektronski Higrometri,

Vlažnost
Dvostruki pritisak / temperatura generatori vlažnosti
164
Oblast: Etaloni za jonizujuća zračenja i radioaktivnost

Apsorbovana doza – Kalorimetri,

medicinski proizvodi Jonizacione komore
Jonizacione komore,
Etalonski snopovi/polja zračenja,
Zaštita od zračenja
Proporcionalni i drugi brojači,
TEPC, Bonerovi neutronski spektrometri
Jonizacione komore sa jamom,
Radioaktivnost Overeni izvori zračenja, Gama i alfa spektroskopija,
4-pi gama detektori
Oblast: Etaloni za fotometriju i radiometriju

Kriogeni radiometri,
Optički detektori,
Optička radiometrija
Stabilisani laserski referentni izvori,
Referentni materijali
Detektori vidljivog područja,
Fotometrija Si fotodiode,
detektori kvantne efikasnosti
Kolorimetrija Spektrofotometar
Optička vlakna Referentni materijali
Oblast: Etaloni za protok

Etalonski urađaji sa zvonom,
Protok (zapremina) Rotacioni gasomeri,
gasova Turbinski gasomeri,
Transfer-etaloni protoka sa kritičnim diznama
Etaloni zapremine,
Protok vode Koriolisovi etaloni preko mase,
(zapremina, masa i Etaloni nivoa,
energija) Induktivni merači protoka,
Ultrazvučni merači protoka
Anemometrija Anemometri
165
Oblast: Etaloni – akustika, ultrazvuk i vibracije

Etalonski mikrofoni,
Akustička merenja u Membranske slušalice,
gasovima Kondenzatorski mikrofoni,
Kalibratori zvuka
Akcelerometri,
Ppretvarači sile,
Merenje ubrzanja
Vibratori,
Laserski interferometri
Akustička merenja u
Hidrofoni
tečnostima
Ultrazvuk Ultrazvučna merila snage, vage sile zračenja
Oblast: Etaloni – hemija

Overeni referentni materijali,

Hemija okoline maseni spektormetri,
Klinička hemija hromatografi,
gravimetrijski etaloni
Čisti materijali,
Hemija materijala
overeni referentni materijali
Prehrambena hemija
Biohemija Overeni referentni materijali
Mikrobiologija
Overeni referentni materijali,
Merenja pH
etalonske elektrode
166
16. MERILA
Merilo je uređaj koji se samostalno ili zajedno sa jednim ili više dopunskih uređaja, koristi za
merenja.
16.1. Podela merila
Postoje mnogi različiti termini koji se koriste za označavanje sredstava koja se

upotrebljavaju za merenje. Slično tome, postoje i mnoge podele ovih sredstava, koje se
zasnivaju na različitim osnovama. Tako postoje podele merila koje se, na primer,
baziraju na njihovoj složenosti i konstrukciji, na njihovom principu rada, prema veličini
koju mere ili nekoj od njihovih značajnih karakteristika.
Merilo može biti:
- pokazni merni instrument (merilo),

- materijalizovana mera,
- merni sistem,
- merni pretvarač.
Pod merilom se podrazumeva i element merila, njegova komponenta ili deo, merni
uređaj, kao i merna oprema.
Merilo (merni instrument) u užem smislu reči, je sredstvo namenjeno da prikaže jednu
ili više veličina u određenom mernom opsegu. Merilo služi da na odgovarajući način
pretvori merenu veličinu, ili neku drugu veličinu vezanu za nju, u pokazivanje ili
ekvivalentnu informaciju koju može da uoči posmatrač (dužina, ugao, boja, zvuk...).
Prema principu rada ili načinu dobijanja i prikazivanja merne informacije merila se
mogu podeliti na:
o merila sa direktnim očitavanjem,

o sabirna merila,
o integratorska merila,
o diferencijalna merila,
o registrujuća merila,
o analogna merila,
o digitalna merila i dr.
Merilo sa direktnim očitavanjem, ili pokazno merilo, direktno pokazuje merenu

vrednost, kao na primer: voltmetar, ampermetar, termometar, merni lenjir, merna boca.
167
Sabirno merilo određuje vrednost merene veličine sabiranjem parcijalnih vrednosti te

veličine koje se dobijaju istovremeno ili jedna za drugom iz jednog ili više izvora
(šinska vaga, vodomer, plinomer, sprava za merenje tečnih goriva...).
Slika 40. Vodomer za hladnu vodu- sabirno merilo
Ako sabirno merilo služi da meri neke iznose koji su stalni u istom nizu postupaka ili koji
su uvek umnošci određene vrednosti ono se naziva dozator. Dozator je dakle
neprekidno ili prekidno (kontinualno ili diskontinualno) sabirno merilo koje automatski i
periodično isporučuje unapred određene vrednosti merene veličine kod doziranja
proizvoda. Ako se dozira na primer masa proizvoda onda dozator može biti vaga sa
automatskim funkcionisanjem, dok pri doziranju tečnih proizvoda dozator može biti
odgovarajuće merilo zapremine.
Integratorsko merilo određuje vrednost merene veličine integracijom jedne veličine u

funkciji druge veličine (brojilo električne energije, brojilo toplotne energije, mašina za
merenje površine i slično). Integratorsko merilo koje na progresivan način pokazuje
vrednost merene veličine akumulirane u određenom vremenu naziva se brojilo.
Slika 41. Merilo toplotne energije - integratorsko merilo
168
Diferencijalno merilo služi za merenje malih razlika između vrednosti merene veličine i
poznate vrednosti te iste veličine koju reprodukuje etalon. Ova merila se često nazivaju
komparatori, kao što su na primer elektronski ili optički komparator za merenje dužine i
vaga sa polugom. Na slici 42. prikazano je diferencijalno merilo - komparator za
planparalelne granične mere.
Registrujuće merilo je ono koje obezbeđuje beleženje pokazivanja. Beleženje se može

ostvariti bilo štampanjem brojnih vrednosti ili crtanjem dijagrama. Registrovanje se
obavlja tako što se uzastopno na odgovarajuću podlogu upisuju vrednosti merene
veličine ili se upisivanje vrši u zavisnosti od neke druge veličine kao što su vreme,
temperatura ili neka druga veličina. Registrujuća merila su tahograf, barograf,
termohigrograf, registrujući voltmetar, registrujući manometar i slično.
Analogno (pokazno) merilo je merilo kome je izlazni signal ili pokazivanje neprekidna
funkcija merene veličine ili ulaznog signala. Analogna merila su često merila sa skalom i
pokretnom kazaljkom kao što su analogni vatmetar, merni sat za merenje dužine,
sekundomer, kao i neka druga.
Slika 42. Uređaj za pregled planparalelnih graničnih mera- komparator

(diferencijalno merilo)
Digitalno (pokazno) merilo je merilo koje obezbeđuje izlazni signal ili prikazivanje u
obliku brojeva (digitalni voltmetar, elektronski komparator, elektronski sekundomer i
slično).
Merila često dobijaju posebne nazive prema veličini koju mere ili mernoj jedinici, kao
na primer termometar, barometar, voltmetar, ultrazvučno merilo, mikrometar,
frekvencmetar i slično, ili prema njegovom pronalazaču ili konstruktoru, kao na primer
Gajger-Milerov brojač, Pitoova cev, Vestonove ćelije, Jozefsonov element, Holov
otpornik i slično.
Materijalizovana mera je sredstvo namenjeno da reprodukuje ili daje, stalno u toku

upotrebe, jednu ili više poznatih vrednosti date veličine. Primeri materijalizovanih mera
169
su: tegovi, granične planparalelne mere dužine, graduisano merilo zapremine (merne
boce), merne pipete, električni otpornik, merni valjak, induktivni kalem, referentni materijal i
slično.
Materijalizovana mera može da reprodukuje samo jednu vrednost veličine, više
različitih vrednosti jedne veličine ili može da omogući reprodukciju vrednosti veličine u
neprekidnom opsegu (graduisane materijalizovane mere). Kod materijalizovanih mera
sa više različitih vrednosti ne može se interpolacijom odrediti pokazivanje između
znakova koji određuju te vrednosti. Materijalizovane mere sa jednom vrednošću su na
primer tegovi od 10 mg, granične mere od 100 mm, otpornici sa jednom vrednošću
otpornosti (na primer 1 Ω), etalon sijalica koja emituje odredjenu vrednost jačine
svetlosti i slično.
Slika 43. Primeri materijalizovanih mera
Materijalizovane mere sa više različitih vrednosti su na primer granična merila-merni

čepovi sa dve vrednosti dužine za stranu "ide" i stranu "ne ide", etalon monohromatska
lampa, koja se koristi u interferometrima i reprodukuje nekoliko diskretnih vrednosti
talasnih dužina ili neki referentni materijal koji reprodukuje određene vrednosti nekog
fizičkog ili hemijskog svojstva materijala, kao što su na primer etalon pločice tvrdoće i
slično. Materijalizovane mere koje reprodukuju vrednost veličine u određenom opsegu
su na primer dekada otpornosti koja reprodukuje veliki broj diskretnih vrednosti
električne otpornosti u opsegu od 1 Ω do 1 MΩ na primer, merni lenjir sa podelom,
graduisana pipeta i slično. Neke materijalizovane mere, koje reprodukuju samo jednu
vrednost neke veličine, mere uz pomoć nekog drugog mernog uređaja, merila ili merne
opreme. Tako na primer pomoću tegova se meri masa samo uz pomoć vage, a pomoću
graničnih mera se meri dužina uz pomoć mernog uređaja koji se zove komparator.
Merni pretvarač je uređaj koji obezbedjuje određeni odnos između izlazne i ulazne
veličine. Naime, prema određenoj zakonitosti, pretvara merenu veličinu (ili već
pretvorenu veličinu) u drugu veličinu ili u drugu vrednost iste veličine. Primeri su
termopar, strujni transformator i slično.
Merni pretvarač je često element mernog lanca ili deo mernog sistema, ali predstavlja
celinu koja se može upotrebljavati i samostalno. Postoje različite podele mernih
pretvarača. Prema načinu na koji pretvaraju jednu veličinu u drugu mogu se podeliti na
170
analogne, analogno-digitalne i digitalno-analogne; prema veličini u koju vrše

pretvaranje (i prema fizičkom principu) na električne, optičke, optoelektronske i druge.
Slika 44. Piezoelektrični i elektromehanički merni pretvarač
Merni lanac predstavlja niz elemenata merila ili mernog sistema koji sačinjavaju
putanju mernog signala od ulaza do izlaza. Najveći broj merila sastoji se od mernog
lanca. Na primer elektroakustički merni lanac obuhvata sledeće elemente: mikrofon,
oslabljivač, filter, pojačivač i voltmetar. Elementi mernog lanca termoelektričnog
termometra su: termopar koji pretvara temperaturu u odgovarajuću elektromotornu silu,
pretvarač koji predstavlja zatvoreno električno kolo u kome pod uticajem ove
elektromotorne sile nastaje električna struja, elektro-magnetni sistem milivoltmetra koji
pretvara struju u moment sprega i opruga koja pretvara moment sprega u
odgovarajući ugao skretanja kazaljke.
Slika 45. Merni lanac električnog induktivnog komparatora
Merni sistem je skup jednog ili više mernih instrumenata i drugih uređaja, uključujući
reagense, sastavljen da generiše vrednosti merene veličine u specifičnim intervalima za
veličine specifičnih vrsta.
Merni sistem koji je stalno instaliran zove se merno postrojenje. Sistem može da
obuhvati i materijalizovanu meru, odnosno referentni materijal. Primeri mernih sistema
su sistem za etaloniranje medicinskih termometara, sistem za merenje provodljivosti
materijala, pruverisistemi za etaloniranje merila protoka i slično.
171
Slika 46. Pruver - merni sistem za etaloniranje merila protoka
Slika 47. Pokazivanje merila: vrednost koju daje merilo kao

rezultat ostvarenog mernog postupka
16.2. Svojstva merila
Pod osnovnim metrološkim svojsvima merila podrazumevaju se: merni opseg, klasa
tačnosti, odnosno granice dozvoljenih grešaka, referentni uslovi pri kojima merilo mora
da ispunjava propisane metrološke uslove, svojstva konstrukcije i svojstva materijala od
kojih je merilo izrađeno, ako od njih neposredno zavise veličine greške, druga
metrološka svojstva ili upotrebljivost merila, natpisi i oznake neophodni za
indentifikaciju merila kao i druga svojstva merila.
172
U opštem slučaju, za merila su najvažnija sledeća svojstva: nazivni opseg, raspon,

nazivna vrednost, merni opseg, konstanta merila, odziv, osetljivost, prag pokretljivosti,
rezolucija prikazivača, stabilnost, nazivni uslovi, granični uslovi, referentni uslovi,
tačnost, klasa tačnosti, greška (pokazivanja), najveća dozvoljena greška, greška nule,
dogovorom svedena greška i druga.
Izlazni signal mernog pretvarača

predstavlja njegovo „pokazivanje“
Slika 48.
16.2.1. Opšta svojstva merila
Nazivni opseg je opseg pokazivanja koji se dobija za dati položaj komandi merila.
Nazivni opseg se označava donjom i gornjom granicom; na primer nazivni opseg
medicinskog termometra je "35 0C do 40 0C", ili nazivni opseg mikrometra je "25 mm
do 50 mm". Ako je donja granica nula, nazivni opseg se obično naznači samo svojom
gornjom granicom; na primer nazivni opseg mikrometra od 0 mm do 25 mm izražava
se kao "25 mm" ili nazivni opseg ampermetra je 10 mA.
Raspon je moduo (apsolutna vrednost) razlike granica nazivnog opsega. Raspon

medicinskog termometra iz navedenog primera je ⎜40 0S - 35 0S ⎜ = 5 0S. Ako je
opseg merila, na primer, voltmetra od -10 V do +10 V, tada je njegov raspon ⎜10 V -
(-10 V) ⎜ = 20 V. Često se, u nekim oblastima ova razlika naziva opsegom.
Nazivna vrednost je zaokružena ili približna vrednost svojstva merila koja je data u
uputstvu za njegovu upotrebu i ona se obično pripisuje materijalizovanoj meri. Nazivna
vrednost granične mere, na primer iznosi 50 mm, vrednost 100 Ω naznačena na
otporniku je njegova nazivna vrednost, 0,1 mol/l je nazivna vrednost koncentracije
173
količine supstancije rastvora hlorovodonične kiseline ili 25 0C je nazivna vrednost

temperature koja predstavlja postavljenu tačku termostatskog kupatila.
Za razliku od nazivnog opsega, merni opseg predstavlja samo skup onih vrednosti
merene veličine za koje greška merila po pretpostavci leži unutar određenih granica
(granica dozvoljenih grešaka). Neka merila imaju više mernih opsega. Na primer
elektronski komparator graničnih planparalelnih mera može imati sledeće merne
opsege: ±300 μm, ±100 μm, ±30 μm, ±10 μm i ±3 μm; ili na primer jedno merilo
snage (energije) zračenja može imati sledeće merne opsege: za merenje snage dva
opsega, od 10 μNJ do 2 NJ, od 1 mNJ do 20 NJ i za merenje energije dva opsega
od 10 μJ do 2 J i od 1 mJ do 20 J, tako da se pomoću odgovarajućeg preklopnika
može izabrati jedan od njih.
Slika 49. Merilo sa više mernih opsega
Kod nekih merila merni opseg je jednak nazivnom opsegu, odnosno opsegu skale, dok
kod drugih merila predstavlja samo jedan njen deo. U merila prve vrste spadaju na
primer, areometri, merni lenjiri i medicinski termometri. Kod merila druge vrste samo u
delu nazivnog opsega je greška pokazivanja u granicama dozvoljenih grešaka, dok je
izvan ovog dela njena vrednost znatno veća (primer manometra sa Burdonovom cevi
ili elektronskog komparatora dužine).
Konstanto merilo predstavlja koeficijent kojim se množi direktno pokazivanje merila

da bi se dobila pokazana vrednost merene veličine ili veličine koja se koristi za
izračunavanje vrednosti merene veličine. Merila sa više opsega i sa jednim
prikazivačem imaju više konstanti merila koje odgovaraju, na primer, raznim
položajima mehanizma za selekciju (biraču opsega). Ako je konstanta merila jednaka
jedinici, ona uglavnom nije pokazana na merilu. Konstanta merila je čist broj, kada je
prikazivač (skala) merila izražena u jedinicama merene veličine. Na primer konstante
elektronskog komparatora dužine iz prethodnog primera su brojevi, dok kod brojila
električne energije (koji meri utrošak električne energije integracijom električne snage
po vremenu) konstanta predstavlja vrednost izraženu brojem i mernom jedinicom.
174
Odziv je odnos između ulaznog signala (pobude) i odgovarajućeg izlaznog signala

(odziva), za odredjene uslove. Odnos može da se izrazi u obliku matematičke
jednačine, tabele sa brojevima ili grafika. Kada se pobuda menja u funkciji vremena,
jedan od oblika svojstva odziva je prenosna funkcija (Laplasova transformacija odziva
podeljena Laplasovom transformacijom pobude).
Osetljivost je promena odziva merila podeljena odgovarajućom promenom pobude.

Osetljivost može da zavisi od vrednosti pobude.
Prag pokretljivosti predstavlja najveću promenu pobude koja ne izaziva uočljivu

promenu odziva merila, pri čemu je promena pobude spora i monotona. Prag
pokretljivosti može da zavisi, na primer, od šuma (unutrašnjeg ili spoljašnjeg) ili trenja.
On takođe može da zavisi od vrednosti pobuda.
Rezolucija prikazivača je najmanja razlika u pokazivanju prikazivača koja može jasno

da se uoči. Za digitalni pokazivač, to je promena pokazivanja kada se najmanja
značajna cifra promeni za jedan korak. Ovaj pojam takodje se primenjuje i na
registrujući uređaj.
Stabilnost je jedna od značajnijih karakteristika merila i ona predstavlja sposobnost

merila da očuva konstantnim svoja metrološka svojstva tokom vremena. Ako se
razmatra stabilnost merila u odnosu na drugu veličinu koja nije vreme (na primer
temperaturu), to treba da se izričito naglasi. Stabilnost može da se izrazi na različite
načine, na primer trajanjem vremena tokom koga se neko metrološko svojstvo promeni
za naznačeni iznos, promenom svojstva u toku naznačenog vremena, ili pomoću oba
ova podatka.
16.2.2. Uslovi rada merila
Nazivni uslovi su uslovi upotrebe merila za koje odredjena metrološka svojstva merila
po pretpostavci leže unutar datih granica. Nazivni uslovi rada uglavnom određuju
opsege ili vrednosti merene veličine i uticajnih veličina.
Granični uslovi su ekstremni (krajnji) uslovi koje merilo treba da izdrži bez oštećenja i
bez gubljenja svojih određenih metroloških svojstava za kasniju upotrebu u nazivnim
uslovima rada. Granični uslovi skladištenja mogu se razlikovati od graničnih uslova za
prevoz ili rad. Oni mogu da obuhvate granične vrednosti merene veličine i uticajnih
veličina.
Referentni uslovi su uslovi upotrebe propisani za ispitivanje mogućnosti merila ili za

međusobno poređenje rezultata merenja. Referentni uslovi uglavnom obuhvataju
referentne vrednosti ili referentne opsege za uticajne veličine koje deluju na merilo.
175
16.2.3. Tačnost i greške merila
Tačnost je sposobnost merila da daje odzive bliske pravoj vrednosti, i isto kao i tačnost
merenja predstavlja kvalitativan pojam.
Klasa tačnosti je klasa merila koja zadovoljavaju određene metrološke zahteve da se

greške održe u određenim granicama. Klasa tačnosti se obično označava brojem ili
oznakom usvojenom dogovorom, a zove se oznaka klase.
Greška (pokazivanja) jednaka je razlici između pokazivanja merila i prave vrednosti

odgovarajuće ulazne veličine. Kako prava vrednost ne može da se odredi, u praksi se
koristi dogovorena prava vrednost. Za materijalizovanu meru, pokazivanje je vrednost
koja joj je pripisana. Greška (pokazivanja) materijalizovane mere jednaka je razlici
između njene nazivne vrednosti i vrednosti koja joj je pripisana. Ako je greška merila
određena za referentne uslove onda se naziva sopstvenom greškom merila. Navodimo
sledeće primere:
1) greška ampermetra jednaka je - 0,5 mA ako je dogovorena prava vrednost
električne struje koja se meri 23 mA a pokazivanje ampermetra 22,5 mA;
2) greška laboratorijskog merila zapremine nazivne vrednosti 1 000 ml koja ima
pripisanu vrednost od 1 005 ml je -5 ml.
Najveće dozvoljene greške merila (granice dozvoljene greške merila) predstavljaju

ekstremne vrednosti greške dozvoljene odredbama, propisima i slično za dato merilo.
Greška nule jednaka je pokazanoj vrednosti na merilu, koja je različita od nule, kada je
vrednost merene veličine jadnaka nuli. Na primer kod elektromehaničkih vaga dozvoljena
greška nule je ± četvrtina podeljka.
176
17. MERENJE
U savremeno organizovanoj društvenoj zajednici život i rad ne mogu se zamisliti bez

merenja. Nema robe koja nije merena pre nego je dospela u razmenu niti prirodne
spoznaje koja ne počiva na merenim vrednostima. Industrijsku proizvodnju ne možemo
zamisliti bez merenja, a i kvalitet proizvoda se određuje merenjem. Zaštita čoveka
koja mu prete od okoline ili medicinska dijagnoza i terapija zasnovane su na
rezultatima merenja.
Cilj merenja je dobijanje pouzdanog iskaza o nepoznatim podacima objekta. Aktivnosti

merenja su, uglavnom, eksperimentalne prirode, a mogu uključiti i teorijska razmatranja
i proračune.
Merenje je proces kojim se eksperimentalno određuje jedna ili više vrednost veličine
koja se meri (VIM t. 2.1)
Merena veličina je veličina koju nameravamo da merimo. Može biti direktno ili
indirektno merena. (VIM t. 2.3)
Merenje je zapravo skup postupaka koji imaju za cilj određivanje vrednosti veličine.
Postupak (procedura) merenja je skup postupaka, posebno opisanih, koji se obavljaju

kod pojedinačnih merenja, saglasno datoj metodi. Dokument o postupku merenja treba
da sadrži dovoljno detalja kao što su potrebni etaloni, merna oprema i drugi merni
pribor, način na koji oni treba da budu povezani, uslovi pod kojima treba da se
obavljaju praktična merenja (referentne vrednosti ili referentni opsezi uticajnih
veličina), tako da operator može da obavi merenje bez potrebe za dodatnim
informacijama. Postupak merenja je detaljan opis merenja, koje se zasniva na jednom
ili više mernih principa i ostvaruje određenim metodom. Ovaj opis, zasnovan na modelu
merenja, sadrži sva izračunavanja koja su potrebna da bi se dobio podatak koji
predstavlja rezultat merenja.
Rezultat merenja predstavlja niz vrednosti pripisnih merenoj veličini zajedno sa bilo
kojom drugom relevantnom raspoloživom informacijom (VIM 3 t. 2.9). On je
aproksimacija ili procena vrednosti merene veličine i kompletan je samo ako sadrži
informaciju o mernoj nesigurnosti te procene. Rezultat merenja se generalono iskazuje
kao jedna vrednost merene veličine i pridružena merna nesigurnost.
Pri saopštavanju rezultata merenja treba jasno navesti da li se radi o pokazivanju
merila pri jednom merenju ili je rezultat merenja srednja vrednost većeg broja
pokazivanja merila. Rezultat merenja je merna informacija, podatak koji korisnik
(izvršilac merenja) ili automatizovani sistem dalje obrađuje, pamti (zapisuje) ili prenosi
drugom korisniku. Potpuno iskazivanje rezultata merenja treba da obuhvati i podatke o
mernoj nesigurnosti. Samo tada je rezultat merenja kompletan! Merna nesigurnost je
177
parametar, pridružen rezultatu merenja, koji karakteriše rasipanje vrednosti koje bi sa

razlogom mogle da se pripišu mernoj veličini.
Vrednost veličine je kvantitativan iznos veličine, uglavnom izražen u obliku proizvoda

brojne vrednosti i merne jedinice. Kvanitativni iznos veličine ili brojna vrednost veličine
jeste broj u vrednosti veličine. Veličine u opštem smislu su: dužina, masa, vreme,
temperatura, električna otpornost itd. Veličine u određenom smislu su: dužina date
šipke, dužina poprečnog preseka žice (prečnik), koncentracija količine etanola u datom
uzorku vina itd. Veličine koje mogu uzajamno da se porede po vrednosti nazivaju se
veličine iste vrste, kao na primer:
o rad, količina toplote, energija.
o debljina, obim, talasna dužina.
Izmerena vrednost se razlikuje od prave vrednosti posmatrane veličine. Tačnu vrednost

neke veličine ne poznajemo, već dogovorenu pravu vrednost veličine, koja u
određene svrhe može da zameni pravu vrednost veličine, jer je, po pravilu, dovoljno
bliska pravoj vrednosti, odnosno razlika je beznačajna. Prava vrednost veličine je
idealan pojam i ne može se tačno poznavati. Prava vrednost je vrednost dobijena
pomoću etalonskog merila i u praksi ne može da se odredi, zbog toga se u praksi
koristi dogovorena prava vrednost veličine. Prava vrednost je vrednost koja bi se
dobila savršenim merenjem. Prave vrednosti su po prirodi neodredive.
Uticajna veličina je veličina koja pri direktnom merenju ne utiče na veličinu koja se
meri, ali utiče na vezu između pokazivanja merila i rezultata merenja. Uticajna veličina
nije predmet merenja, a može da potiče od okoline ili od samog merila. Uticajna
veličina je veličina koja nije merena veličina, ali koja utiče na rezultat merenja. Primeri
uticajnih veličina su: temperatura mikrometra pri merenju dužine, frekvencija pri
merenju amplitude naizmeničnog električnog napona.
To je proces dobijanja informacija, koji se sastoji od:
9 poređenja merenih (nepoznatih) veličina sa referentnim (poznatim) veličinama

iste vrste,
9 izvršavanja neophodnih matematičkih operacija i
9 predstavljanja rezultata merenja u pogodnom obliku.
17.1. Metode merenja
Metoda merenja je redosled teorijskih i praktičnih postupaka koji se obavljaju prilikom

merenja.
Prema načinu dobijanja vrednosti merene veličine u mernom procesu, metode merenja
mogu da se podele na direktne i indirektne metode merenja.
178
Direktna metoda merenja je metoda merenja kojom se vrednost merene veličine

dobija direktno, a ne merenjem drugih veličina funkcionalno vezanih za nju i
odgovarajućim preračunavanjem dobijenih rezultata merenja.
Smatra se da je merena vrednost dobijena direktno čak i kada se rezultat merenja, na

osnovu pokazivanja merila, dobija iz odgovarajućih tabela ili grafika. Metoda
merenja ostaje direktna čak i ako je potrebno da se vrše dopunska merenja za
određivanje vrednosti uticajnih veličina da bi se izvršile odgovarajuće korekcije. Primeri
direktne metode merenja su: merenje mase na vagi sa direktnim očitavanjem ili na
ravnokrakoj vagi, merenje dužine pomoću lenjira sa podelom, merenje zapremine
očitavanjem nivoa i korišćenjem odgovarajućih tabela, merenje električne struje
ampermetrom.
Indirektna metoda merenja je metoda merenja kojom se vrednost merene veličine

dobija iz izmerenih vrednosti drugih veličina funkcionalno vezanih za nju. Primeri
indirektne metode merenja su: merenje zapreminske mase (gustine) tela koje se zasniva
na merenjima njegove mase i njegovih geometrijskih dimenzija, merenje električne
otpornosti merenjem električnog napona i električne struje, merenje specifične
otpornosti provodnika koje se zasniva na merenjima njegove otpornosti, dužine i
površine poprečnog preseka.
Osnovna metoda merenja, kao poseban oblik indirektne metode merenja, je metoda
merenja kojom se vrednost merene veličine dobija iz izmerenih vrednosti osnovnih
veličina koje ulaze u definiciju merene veličine. Ova metoda često se naziva i
"apsolutna metoda merenja". Kako osnovne veličine mogu da se mere sa vrlo visokom
tačnošću, to je i tačnost apsolutnih metoda merenja, po pravilu, najveća. Primeri
osnovne (apsolutne) metode merenja su: merenje gravitacionog ubrzanja Zemlje, koje
se zasniva na merenju dužine puta koju telo u slobodnom padu pređe u određenom
vremenskom intervalu, sva lasersko-interferometrijska merenja, merenje pritiska pomoću
manometra sa klipom, zasnovano na definiciji pritiska kao odnosa između sile i
površine na koju ta sila deluje.
17.2. Podela metoda merenja
U raznim oblastima savremene nauke, tehnike i tehnologije postoji veliki broj metoda
merenja i on se stalno uvećava u skladu sa naučno-tehničkim progresom. Razvoj novih
metoda podstaknut je neophodnošću merenja novih fizičkih, hemijskih, bioloških i drugih
veličina, zatim, težnjom ka proširenju granica merenja postojećih veličina, kao i
zahtevima za povećanjem tačnosti merenja, što je vezano i za razvoj novih tehnologija.
Metoda poređenja ili komparativna metoda zasnovana je na poređenju vrednosti

merene veličine sa poznatom vrednošću iste veličine ili sa poznatom vrednošću neke
druge veličine (ili više njih) koja je u funkcionalnoj zavisnosti sa merenom veličinom.
179
Nulta metoda je metoda merenja gde se razlika merene veličine i promenljive poznate
iste veličine dovodi na nulu. Pri postignutom uravnoteženju merni instrument - detektor
nule pokazuje nulu, i od njegove osetljivosti zavisi tačnost merenja. Tipični primeri nulte
metode su kompenzacione metode merenja električnih veličina, merenja pomoću mernih
mostova i merenje mase vagom sa stalnim položajem ravnoteže.
Diferencijalna metoda ili metoda razlike je metoda merenja gde se meri razlika
između merene veličine i iste veličine poznate vrednosti vrlo bliske vrednosti merene
veličine. Kako je ovu malu razliku najčešće moguće odrediti sa veoma malom greškom,
diferencijalna metoda spada u veoma tačne metode. Kao primer, može se navesti
merenje frekvencije heterodinskom metodom, kada se merena frekvencija upoređuje sa
nekom, njoj bliskom, tačno poznatom frekvencijom, a razlika frekvencija se očitava na
pogodan način, ili merenje prečnika klipa, kada se meri razlika između prečnika klipa i
etalon valjka. Kao poseban oblik diferencijalne metode mora se navesti metoda
koincidencije, gde se vrlo mala razlika koja se javlja pri poređenju merene veličine i
poznate vrednosti iste veličine određuje posmatranjem podudarnosti (koincidencije)
izvesnih znakova, repera ili signala. Takva metoda koristi se i kada se posmatrana
veličina održava unutar unapred definisanih graničnih vrednosti, s tim što se pri
koincidenciji posmatrane veličine i granične vrednosti pojavljuje signal odluke ili
upozorenja. Ovo se primenjuje u merno-regulacionim uređajima, uređajima centralnog
nadzora i zaštite prostora. Primeri ove metode su merenje dužine pomoću pomičnog
merila sa nonijusom, sva merenja zasnovana na stroboskopskom efektu i merenja
dužine korišćenjem efekta interferencije svetlosti.
Metoda zamene, odnosno, metoda supstitucije, predstavlja metodu merenja gde se

merena veličina zamenjuje istom veličinom poznate vrednosti, odabranom tako da obe
vrednosti na pokaznom uređaju merila izazivaju jednaka dejstva (daju isto
pokazivanje). Ova metoda se koristi pri merenju mase vagom i tegovima, kao i pri
merenju električne otpornosti, električne kapacitivnosti i induktivnosti.
Metoda direktnog poređenja predstavlja metodu merenja gde se merena veličina

neposredno poredi sa istom veličinom poznate vrednosti. Ovo je metoda koja se
najčeše koristi pri etaloniranjima gde se porede pokazivanja proveravanog etalona (ili
merila) i odgovarajućeg etalona višeg reda. Tipični primeri primene ove metode su
merenje zapremine graduisanom materijalizovanom merom zapremine i merenje
dužine lenjirom sa podelom.
17.3. Greške merenja
Greška merenja predstavlja razliku između vrednosti merene veličine i vrednosti

referentne veličine (VIM, t. 2.16).
Greška merenja predstavlja odstupanje mernog rezultata u odnosu na vrednost

veličine koja je uzeta za referentnu.
180
Greške mogu biti :

• sistemske i
• slučajne greške.
Greška merenja je razlika rezultata merenja i prave vrednosti veličine koja se meri.
Greška merenja (pokazivanja merila)= Rezultat merenja –Referentna vrednost

odgovarajuće ulazne veličine
e = xm − xt
Greška merenja se često, da bi se razlikovala od relativne greške, naziva još i
apsolutna greška merenja, pa se može napisati da je:
apsolutna greška = rezultat merenja – referentna vrednost.
Na primer, ako je rezultat merenja dužine granične mere 25,500 6 mm a dogovorena

referentna vrednost (nazivna dužina mere) 25,5 mm, onda je greška merenja tj.
apsolutna greška merenja jednaka:
(25,500 6 mm - 25,5 mm)= +0,000 6 mm = +0,6 μm.
Apsolutna vrednost greške je vrednost greške bez obzira na njen znak. Tako u
navedenom primeru apsolutna vrednost greške iznosi ⎜+0,6 μm⎜, odnosno 0,6 μm.
Treba praviti jasnu razliku između izraza "apsolutna greška" i izraza "apsolutna
vrednost greške".
Relativna greška jednaka je količniku greške (apsolutne greške) merenja i prave

vrednosti merene veličine, odnosno:
izmerena vrednost - prava vrednost xm − xt e

Relativna greška = , δ= =
prava vrednost xt xt
Sistematska greška je komponenta greške merenja koja pri ponavljanju merenja

ostaje konstantna ili se menja na predvidljiv način (VIM, t. 2.17)
Sistematska greška = srednja vrednost – referentna vrednost

- srednja vrednost = srednja vrednost beskonačnog broja merenja iste merene veličine,
obavljenih u istim uslovima ponovljivosti.
n
∑x i
eS = x − xt ; x = lim n → ∞ i =1
n
Odnosno, sistematska greška predstavlja razliku između srednje vrednosti koja bi se
dobila iz beskonačnog broja merenja iste merene veličine, obavljenih u uslovima
ponovljivosti i referentne vrednosti merene veličine. Referentna vrednost može biti
prava vrednost veličine, dogovorena vrednost ili vrednost etalona zanemarljive merne
181
nesigurnosti. Prava vrednost, kao i sistematska greška i njeni uzroci ne mogu biti u
potpunosti poznati. Sistematska greška u toku više merenja iste merene veličine u
uslovima ponovljivosti ostaje stalna i po znaku i po apsolutnoj vrednosti ili se menja
prema određenom zakonu sa promenom uslova, dakle ona je predvidiva.
Slučajna greška je komponenta greške merenja koja se pri ponavljanju merenja menja
na nepredvidiv način (VIM, t. 2.19).
Slučajna greška = rezultat merenja - srednja vrednost

- srednja vrednost = srednja vrednost beskonačnog broja merenja iste merene veličine,
obavljenih u istim uslovima ponovljivosti:
er = x − x
Slučajna greška predstavlja razliku između rezultata merenja i srednje vrednosti koja
bi se dobila iz beskonačnog broja merenja iste merene veličine, obavljenih u uslovima
ponovljivosti. Kako je u praksi moguće obaviti samo konačan broj merenja, stoga se
može odrediti samo procena slučajne greške, odnosno na osnovu niza ponovljenih
merenja u uslovima ponovljivosti utvrđuju se granice u kojima se sa datom
verovatnoćom nalazi ta greška. Slučajna greška se u toku ponovljenih merenja u
uslovima ponovljivosti, menja i po znaku i po apsolutnoj vrednosti nepravilno, na
nepredvidiv način pa se ona ne može koristiti za korekciju nekorigovanog rezultata
merenja.
Slučajna greška je jednaka razlici ukupne i sistematske greške i može se napisati:
slučajna greška = greška - sistematska greška.
Tačnost merenja je kvalitativni pojam i predstavlja bliskost slaganja rezultata merenja

i prave vrednosti merene veličine.
Preciznost je bliskost rezultata ponovljenih merenja iste merne veličine, izvršenih pod
istim uslovima merenja. Ona se naziva i ponovljivost merenja.
Napomena: Treba izbegavati upotrebu termina “preciznost” umesto “tačnost”.
TAČNOST PRECIZNOST
Slika 50.
182
18. SLEDIVOST MERENJA
Uzajamno priznavanje sertifikata, izveštaja o ispitivanju i drugih isprava vezanih za

ocenjivanje usaglašenosti je značajan preduslov za eliminisanje tehničkih barijera
trgovini i slobodan protok proizvoda i usluga. Ono se bazira na poverenju u
uporedivost rezultata merenja, etaloniranja i ispitivanja. Međusobna uporedivost i
uzajamno priznavanje rezultata ukida potrebu za višestrukim ponavljanjem istih
merenja ili ispitivanja na različitim mestima i u različitim laboratorijama, a resursi
upotrebljeni za merenja čuvaju se i štede.
Pouzdano i ispravno donošenje odluka u vezi sertifikacije procesa, proizvoda, pri

kontrolisanju, u razvoju i istraživanju, zaštiti životne sredine, uslova za bezbednost
proizvoda i slično, takođe, u najvećoj meri zavisi od poverenja u kvalitet i uporedivost
rezultata merenja.
Kvalitetan i uporediv rezultat merenja je rezultat čija je sledivost ostvarena na

odgovarajući način i čija je merna nesigurnost, sa kojom je dobijen, poznata i
primerena njegovoj nameni /6/.
Sledivost merenja je fundamentalni uslov za postizanje uporedivosti rezultata merenja.

Osnovno sredstvo u obezbeđivanju sledivosti merenja je etaloniranje (kalibracija) kojim
se određuju karakteristike merila, mernog sistema ili referentnog materijala
neposrednim poređenjem pokazivanja merila sa vrednosću etalona ili referentnog
materijala.
Sledivost je osobina rezultata merenja pomoću koje se on može dovesti u vezu sa

naznačenom referencom (definicija merne jedinice, referentni materijal, referentna
vrednost i slično) kroz dokumentovani neprekinuti lanac etaloniranja, gde svako
etaloniranje doprinosi ukupnoj mernoj nesigurnosti. (VIM3-JCGM 200, 2.41)
Sledivost do SI jedinice je sledivost gde je naznačena referenca definicija merne

jedinice kroz njenu praktičnu realizaciju (nacionalni ili međunarodni etalon). (VIM3-
JCGM 200, 2.43)
Sledivost, dakle, predstavlja proces koji omogućava poređenje rezultata merenja

(pokazivanja merila ili mere ili vrednosti veličine koju reprodukuje etalon), u jednom ili
više koraka, sa nacionalnim ili međunarodnim etalonom pomoću kojeg se praktično
ostvaruje vrednost odgovarajuće SI jedinice. Svaki korak u lancu sledivosti jeste
etaloniranje obavljeno sa određenom mernom nesigurnošću, a merne nesigurnosti svih
preduzetih koraka, odnosno etaloniranja, doprinose ukupnoj mernoj nesigurnosti
rezultata čiju sledivost ostvarujemo.
183
Lanac sledivosti predstavlja niz (sekvence) etaloniranja i etalona koji se koriste da bi se

rezultat merenja doveo u vezu sa referencom /33/ (VIM3-JCGM 200, 2.42). Lanac
sledivosti i institucije koje učestvuju u njegovoj realizaciji prikazani su na slici 51.
Lanac sledivosti je definisan preko hijerarhije etaloniranja. Hijerarhija etaloniranja

predstavlja niz (sekvence) etaloniranja, od reference do merila, gde rezultat svakog
narednog etaloniranja zavisi od rezultata prethodnog etaloniranja (VIM3-JCGM 200,
2.42). Na svakom nivou (sekvenci) lanca sledivosti, sprovodi se etaloniranje pomoću
odgovarajućeg etalona čija je vrednost prethodno određena etaloniranjem sa
etalonom višeg nivoa, koji se zapravo nalazi na višoj stepenici u lancu, odnosno
hijerarhiji etaloniranja.
Svako etaloniranje u lancu se obavlja sa određenom mernom nesigurnošću, a merne

nesigurnosti svih preduzetih etaloniranja doprinose ukupnoj mernoj nesigurnosti
rezultata čiju sledivost ostvarujemo. Merna nesigurnost raste u smeru od naznačene
reference do rezultata merenja. Lanac sledivosti je neprekinut lanac poređenja, pri
čemu svako poređenje ima utvrđenu mernu nesigurnost. To zapravo znači da vrednost
bilo kog etalona u lancu sledivosti je utvrđena sa određenom mernom nesigurnošću. U
lancu sledivosti, etalon najvišeg reda je onaj koji ima najmanju mernu nesigurnost. Svaki
dodatni niži nivo dovodi do porasta merne nesigurnosti.
U hemiji i biologiji sledivost se najčešće uspostavlja upotrebom sertifikovanih

referentnih materijala (CRM) i primenom referentnih procedura. Kada se sledivost
rezultata ispitivanja(merenja) ili etaloniranja ostvaruje pomoću referentnih materijala,
vrednost tog referentnog materijala mora biti slediva do nacionalnog ili
međunarodnog standarda, odnosno primarnog etalona odgovarajuće SI jedinice,
odnosno primarnog referentnog materijala. Komercijalni referentni materijali koji se
koriste za obezbeđenje sledivosti moraju biti proizvedeni u skladu sa ISO Guides 31,
34 i 35.
Referentni materijal (RM) je materijal ili supstancija čije su jedna ili više vrednosti
osobina dovoljno homogeni i dobro ustanovljeni da mogu da se koriste za etaloniranje
merila, procenu mernih metoda, ili za pripisivanje vrednosti materijalima. Referentni
materijal može da bude čist ili pomešan gas, tečnost ili čvrsto telo. Referentni materijali
su, na primer, rastvori koji se koriste u hemijskim analizama, čelične pločice napravljene
od homogenog čelika određene čistoće, voda za etaloniranje viskozimetara, razne
gasne smeše i drugo.
Sertifikovani referentni materijal (CRM) je referentni materijal, praćen sertifikatom, čija

su jedna ili više vrednosti osobina overene postupkom kojim se uspostavlja sledivost do
praktično ostvarene merne jedinice kojom se izražavaju vrednosti osobina, i za koga je
svaka overena vrednost praćena mernom nesigurnošću za naznačeni nivo poverenja.
Ovi materijali se uglavnom pripremaju u šaržama čije su vrednosti osobina određene, u
naznačenim granicama merne nesigurnosti, merenjima na reprezentativnim uzorcima
cele šarže. Sertifikovane osobine CRM ponekad se pogodno i pouzdano ostvaruju kad
je materijal ugrađen u posebno proizveden uređaj, na primer supstancija čija je trojna
184
tačka poznata u ćeliji za trojnu tačku vode, staklo poznate optičke gustine u propusnom
filteru i slično.
Neki CRM i RM imaju osobine koje se, zbog toga što se ne mogu dovesti u vezu za
nekom uspostavljenom hemijskom strukturom ili iz nekog drugog razloga, ne mogu
odrediti pomoću egzaktno definisanih fizičkih ili hemijskih metoda. U ovakve materijale
spadaju određeni biološki materijali kao što su vakcine, za koje je Svetska zdravstvena
organizacija (WHO) dodelila jedinicu.
Referentne procedure se mogu definisati kao procedure ispitivanja, merenja ili analize,
potpuno opisane i dokazano kontrolisane, namenjene ocenjivanju kvaliteta drugih
procedura za poslove poređenja, ili karakterizaciju referentnih materijala uključujući i
referentne predmete, ili određivanja referentnih vrednosti. Merna nesigurnost rezultata
referentnih procedura mora biti na odgovarajući način procenjena i mora da bude
pogodna za nameravanu upotrebu. U skladu sa ovom definicijom, referentne
procedure mogu se koristiti za:
o validaciju drugih mernih ili ispitnih procedura, koje se koriste u slične svrhe, a i za
određivanje njihovih nesigurnosti,
o određivanje referentnih vrednosti osobina materijala, koji mogu da budu sabrani u
priručnicima ili bazama podataka, ili referentnih vrednosti koje su ostvarene
referentnim materijalom ili referentnim predmetom.
Za slučaj da se sledivost ne može ostvariti do naznačene reference, jer takva referenca

ne postoji, osnova korišćena za etaloniranje mora biti zabeležena. To se onda može
ostvariti interkomparacijama i međulaboratorijskim poređenjima ili sopstvenom
dugoročno analiziranom metodom, koja je na neki način potvrđena i dokumentovana
da daje rezultate sa određenom zahtevanom mernom nesigurnošću.
Ključni elementi sledivosti su:
o Neprekidan lanac poređenja - etaloniranja koji vodi do naznačene reference,

odnosno do nacionalnog ili međunarodnog etalona. Ako je referentni materijal
referenca, onda se mora obezbediti njegova sledivost do odgovarajuće SI
jedinice, kad god je to moguće, ili do primarnog referentnog materijala;
o Merna nesigurnost - za svaki korak poređenja u lancu izračunava se u skladu sa
prihvaćenom metodom tako da se ukupna nesigurnost za ceo lanac može odrediti;
o Dokumentovanost - svaki korak se obavlja u skladu sa dokumentima i
procedurom, a rezultat se takođe dokumentuje;
o Kompetentnost - laboratorije koje obavljaju jedno ili više poređenja u lancu
sledivosti moraju pružiti dokaz o svojoj tehničkoj kompetentnosti, najčešće da
pokažu da su akreditovane;
o Veza sa SI jedinicama - lanac poređenja se završava fizičkom konstantom ili
primarnim etalonom kojim se praktično realizuje definicija SI jedinice;
o Ponovno etaloniranje - etaloniranje se mora ponavljati u odgovarajućim
periodima. Period etaloniranja definišu: stabilnost etalona i opreme, frekventnost
185
upotrebe, način upotrebe, čuvanja i održavanja, uslovi okoline, zahtevane merne

nesigurnosti i slično.
Slika 51. Lanac sledivosti
Vazno je istaći da je sledivost osobina rezultata merenja a ne mernog instrumenta ili

izveštaja o etaloniranju ili laboratorije koja je to etaloniranje sprovela. Neispravno je
reći da su etalon ili merilo sledivi, samo su rezultati merenja ili vrednosti etalona,
odnosno merila, sledivi. Organizacija, odnosno laboratorija ne moze biti slediva , niti je
ispravan iskaz da je rezultat merenja ili vrednost etalona slediva do organizacije
(laboratorije) koja je izvršila etaloniranje. Na primer, pogrešno je reći: ’’laboratorija
za ispitivanje Mašinskog fakulteta je slediva do nacionalnog etalona zapremine’’, već
treba reći: ’’referentni etalon laboratorije za ispitivanje Mašinskog fakulteta slediv je
do nacionalnog etalona zapremine’’; neispravan je iskaz: ’’slediv do DMDM’’, a
ispravan je iskaz: ’’rezultat merenja je slediv do nacionalnog etalona jedinice dužine
koji je razvijen i održava se u DMDM’’.
Primer lanca sledivosti za rezultate merenja mase pomoću precizne analitičke vage
prikazan je na slici 52.
18.1. Značaj sledivosti
Sledivošću se postiže kompatibilnost i uporedivost rezultata merenja, ispitivanja i

etaloniranja. Kada su rezultati dobijeni u različitim laboratorijama sledivi do iste
naznačene referentne vrednosti (nacionalni ili međunarodni etalon SI jedinice ili
primarnog referentnog materijala), mogu se tada međusobno porediti i kombinovati.
186
Na slici 53. prikazana su dva slučaja: slučaj A), gde su isti rezultati dobijeni u tri
različite laboratorije sledivi do tri različite reference; slučaj B), gde su isti rezultati
dobijeni u tri različite laboratorije sledivi do iste reference. Evidentno je da se u
drugom slučaju uporedivost rezultata ovih različitih laboratorija može ostvarirti. Tako
se rezultati y1, y2 i y3 ispitivanja dobijeni u ovim laboratorijama u slučaju B), upotrebom
istog referentnog etalona (CRM), izvedeni iz iste vrednosti (reference). Ovi rezultati su
izraženi istom mernom jedinicom kojom je izražena vrednost. Direktno poređenje ovih
rezultata postaje moguće i smisleno. Na sličan način vrednost reference se može izvesti
iz reference višeg nivoa i tako bi se obezbedilo poređenje do međunarodnog nivoa.
Slika 52. Lanac sledivost do SI jedinice-rezultat merenja mase
187
Slika 53. Uporedivost rezultata merenja
18.2. Nivoi u lancu sledivosti
Nivoi (sekvence) u lancu sledivosti su sledeći:
1. Međunarodni nivo koji predstavljaju primarni (međunarodni) etaloni pomoću kojih se

praktično ostvaruju merna jedinica SI sistema (the International System of Units) na
osnovu odluka Generalne konferencije za tegove i mere - Confėrence Gėnėrale
des Poids et Mesures (CGPM). Međunarodni biro za tegove i mere - Bureau
International des Points et Mesures (BIPM) je zadužen za koordinaciju razvoja i
kontrolu ostvarenja primarnih etalona i organizovanje interkomparacije na
najvišem nivou (key comparison). Međunarodni komitet za tegove i mere (CIPM),
ustanovio je Sporazum o uzajamnom priznavanju etalona i sertifikata o
etaloniranju na međunarodnom nivou (CIPM MRA). Nacionalni metrološki institut
Srbije (Direkcija za mere i dragocene metale – DMDM) je potpisnik ovog
međunarodnog sporazuma i na osnovu uspostavljene procedure ocenjivanja ima
publikovane određene mogućnosti merenja i etaloniranja (CMC) u bazi BIPM
(KCDB). Jednakost tih naših nacionalnih etalona, rezultati ovih merenja i sertifikati o
etaloniranju priznaju se svuda u svetu.
2. Nacionalni (državni) nivo - Nacionalni metrološki institut (NMI) predstavlja državnu

instituciju odgovornu za metrologiju u toj državi. U Srbiji ulogu Nacionalnog
metrološkog instituta - NMI ima Direkcija za mere i dragocene metale – DMDM.
188
Osnovni zadaci i obaveza DMDM su ostvarivanje i održavanje nacionalnih

(primarnih) i drugih etalona i uzoraka referentnih materijala i njihovo poređenje sa
odgovarajućim međunarodnim ili etalonima drugih država kao i donošenje
odgovarajućih propisa koji su harmonizovani sa međunarodnim, kako bi se
obezbedila sledivost do nacionalnog, odnosno međunarodnog nivoa, za merila na
celoj teritoriji države. Nacionalni metrološki instituti ostvarivanjem SI merne jedinice
pomoću primarnog etalona obezbeđuju međunarodnu jednakost tog primarnog
etalona. NMI su odgovorni za obezbeđenje sledivosti do SI jedinica za sve
korisnike, sa odgovarajućom mernom nesigurnošću. U Evropi, nacionalni metrološki
instituti sarađuju u okviru Evropske organizacije za saradnju u oblasti metrologije
(EURAMET). DMDM je punopravni član ove organizacije i aktivno učestvuje u
njenom radu.
3. Laboratorije za etaloniranje – akreditovane: Akreditaciona tela akredituju

laboratorije za etaloniranje primenjujući dobro uspostavljene kriterijume.
Međunarodni kriterijumi, koji se koriste u ovoj oblasti, dati su u standardu ISO/IEC
17025. Akreditovane laboratorije mogu da budu, u okviru firmi, i da se bave
internim etaloniranjem merila, pri čemu moraju obezbediti neutralnost i
nepristrasnost. Ovo je važno sa stanovišta da rezultati etaloniranja nisu uvek
adekvatni očekivanjima u okviru preduzeća, pa obzirom na to, moguće je ponekad
vršenje pritisaka koji bi mogli da utiču na validnost dobijenih rezultata. Takođe,
mogu da obavljaju etaloniranje etalona, merila i uzorka referentnih materijala
drugih firmi. Sa stanovišta klijenata, određena laboratorija za etaloniranje može
se nalaziti u sklopu konkurentske firme, tako da je potreba za nezavisnošću i
nepristrasnošću ovih laboratorija usvojena i kao kriterijum za akreditovanje. Treći
vid laboratorija su one laboratorije koje predstavljaju odvojenu instituciju i koje se
isključivo bave poslovima etaloniranja. Kada akreditovana laboratorija obavlja
etaloniranje za klijenta, mora obezbediti da merna nesigurnost tog etaloniranja
bude u skladu sa nameravanom upotrebom etaloniranog merila. Evropska
organizacija za saradnju akreditovanih laboratorija (EA) ima prvenstveni cilj, da
postavljanjem određenih pravila i uputstava, obezbedi prihvatljivost sertifikata o
etaloniranju koje izdaju akreditovane laboratorije jedne države i u drugim
državama EU, čija su Akreditaciona tela potpisnici Multilateralnog sporazuma (EA
MLA). Akreditaciono telo Srbije (ATS) svoje postupke akreditacije je uskladilo sa
međunarodno priznatim pravilima. Uključivanjem akreditacionog tela u svetske
tokove akreditacije, odnosno potpisivanjem multilateralnih i bilateralnih sporazuma
obezbediće se da rezultati etaloniranja, koji su dokumentovani sertifikatom o
etaloniranju, budu prihvaćeni i u drugim zemljama.
4. Organizacije (Industrija, Tela za ocenjivanje usaglašenosti, Instituti,.. ) i interno ''in-

house'' etaloniranje obezbeđuje da se merna i ispitna oprema, koja se koristi u
kompaniji, redovno etalonira u odnosu na sopstveni referentni etalon. Referentni
standard kompanije mora biti slediv do etalona akreditovane laboratorije ili do
etalona NMI. Ako kompanija, odnosno organizacija, obavlja sopstvena
etaloniranja, onda mora za taj proces demonstrirati ispunjenost zahteva datih u
standardu ISO/IEC 17025.
189
Metrološki instituti širom sveta imaju zadatak da obezbede metrološku infrastrukturu

koja se sastoji od odgovarajućih nacionalnih etalona i odgovarajućih etaloniranja.
Nacionalni etaloni različitih država se moraju međusobno porediti da bi se utvrdio
stepen njihove jednakosti. U okviru, skoro, svake države, uspostavljen je i sistem
akreditovanih laboratorija koji obezbeđuje da su laboratorije koje se bave
etaloniranjem ili ispitivanjem kompetentne a njihova oprema etalonirana i slediva do
nacionalnih etalona. Krajnji cilj je da etaloniranja, ispitivanja i ocene usaglašenosti
obavljene u jednoj zemlji budu prihvaćene i u drugima čime se postiže postojanost
merenja širom sveta. Poslednjih nekoliko godina u okviru metrološke delatnosti najveće
investicije su se odnosile na pregovaranja i primenu sporazuma o uzajamnom
priznavanju rezultata merenja i ispitivanja, kao što su: Sporazum o uzajamnom
priznavanju ustanovljen od Međunarodnog komiteta za tegove i mere (CIPM MRA-
Mutual Recognition Arrangement) i ILAC Multilateral Arrangement (Uzajamno
priznavanje u okviru Međunarodne saradnje akreditovanih laboratorija), čiji je cilj
stvaranje tehničkih osnova za šira priznavanja u okviru međunarodne trgovine,
privrede i regulatornih poslova.
18.3. Merna oprema za koju mora biti ostvarena sledivost
Sva oprema koja se koristi za etaloniranje, ispitivanje ili za merenje kojim se dokazuje
usklađenost sa zahtevima, uključujući i opremu za pomoćna merenja (na primer za
uslove okoline), a koja bitno utiče na tačnost i valjanost rezultata ocenjivanja
usaglašenosti, ispitivanja, etaloniranja, uzorkovanja i slično mora biti etalonirana tako
da se obezbedi odgovarajuća sledivost rezultata dobijenih pomoću nje.
Da bi se utvrdilo koja je oprema za koju mora biti ostvarena sledivost merenja

potrebno je ustanoviti doprinose, koji potiču od nesigurnosti etaloniranja opreme
ukupnoj mernoj nesigurnosti rezultata ispitivanja/etaloniranja ili merenja. Ako ti
doprinosi nisu zanemarljivi u odnosu na ostale, onda se takva oprema mora etalonirati,
odnosno za nju se mora obezbediti sledivost.
Zahtevi za ostvarivanje sledivosti definisani su u standardima: ISO/IEC 17025, ISO/IEC

17020, EN 45011 i drugi ili proističu iz pojedinačnih metoda i postupaka ocenjivanja
usaglašenosti.
18.4. Načini ostvarivanja sledivosti
Sledivost do SI jedinica može se ostvariti na sledeće načine:
¾ Etaloniranjem pomoću nacionalnih etalona Republike Srbije ili NMI druge države,
potpisnice MRA, koji su sledivi do međunarodnog primarnog etalona ili prirodne
konstante čija je vrednost izražena odgovarajućom jedinicom SI i preporučena od
Generalne konferencije za tegove i mere (CGPM) i Međunarodnog komiteta za
tegove i mere (CIPM). Na primer, za jedinicu dužine ta konstanta je brzina svetlosti
u vakuumu, za jedinicu električnog napona Džozefsonova konstanta ili za jedinicu
190
električne otpornosti Holova konstanta. Pomoću primarnog etalona SI jedinica

određene fizičke veličine se ostvaruje najtačnije i po definiciji, koju takođe
preporučuje i usvaja CGPM. Ako nacionalna metrološka laboratorija takav etalon
poseduje onda se etaloniranjem u odnosu na takav etalon direktno ostvaruje
sledivost do SI jedinice. U našoj zemlji takav primer je nacionalni etalon jedinice
dužine i ostvarivanje sledivosti za merila dužine;
¾ Etaloniranjem upotrebom overenih referentnih materijala, učestvovanjem u ključnim

i dopunskim poređenjima i drugim međulaboratorijskim merenjima, primenom
dogovorene dugoročno analizirane metode ili etalona prihvaćene od svih
zainteresovanih strana i koja daje rezultate sa određenom zahtevanom mernom
nesigurnošću. Ovaj način se koristi ako direktna sledivost do SI jedinica nije moguća
zbog nepostojanja određenih ealona ili metoda za to. Tamo gde se sledivost ne
može ostvariti do nacionalnih etalona, jer takvi etaloni ne postoje, osnova korišćena
za etaloniranje mora biti zabeležena.
18.5. Etaloniranje – postupak kojim se ostvaruje sledivost
Krajnji korisnik može da obezbedi sledivost do međunarodnog nivoa (međunarodne

reference) bilo neposredno, preko sopstvenog Nacionalnog metrološkog instituta, ili
posredno preko akreditovane laboratorije za etaloniranje. Kao rezultat različitih
sporazuma o međusobnom priznavanju, sledivost može biti obezbeđena i u NMI ili
laboratorijama izvan sopstvene države.
Adekvatno etaloniranje, u našoj zemlji, se može obaviti u DMDM i u akreditovanim

laboratorijama, ili u Nacionalnoj metrološkoj laboratoriji druge države potpisnice CIPM
MRA čije se mogućnosti merenja i etaloniranja (CMC) nalaze u bazi podataka BIPM-a,
BIPM KCDB (www.kcdb.bipm.fr), ili u akreditovanim laboratorijama druge države
potpisnice EA MLA (www.ilac.org).
BIPM održava bazu podataka ključnih poređenja (KCDB), koja sadrži dodatke A, B, C
i D:
1. Appendix A: MRA potpisnice - Lista NMI potpisnica sporazuma
2. Appendix B: Ključna i dopunska poređenja - Informacija CIPM (Comité International
des Poids et Mesures) i RMO (Regional Metrology Organization) o ključnim i
dopunska poređenja i rezultati.
3. Appendix C: Mogućnosti merenja i etaloniranja (CMCs) - Veličine za koje su uverenja
o etaloniranju i merenju priznate od strane instituta koje učestvuju u MRA.
4. Appendix D: Lista ključnih poređenja
Sertifikat (uverenje) izdato od NMI ili druge nacionalne imenovane Institucije čije se
mogućnosti nalaze u KCDB, sadrži prepoznatljiv iskaz o etaloniranju kao i logo CIPM
MRA. Ovaj iskaz može biti dat na jeziku države potpisnice.
191
Dokaz o ostvarenoj sledivosti može biti:
9 Uverenje o etaloniranju DMDM;

9 Uverenje o etaloniranju akreditovane laboratorije sa simbolom ATS;
9 Uverenje NMI potpisnice CIPM MRA i učesnice ključnih poređenja;
9 Uverenje o etaloniranju sa simbolom akreditacionog tela sa kojim je potpisan
sporazum o međusobnom priznavanju ili potpisnikom ILAC MLA ili EA MLA;
9 Dokaz o učešću u međulaboratorijskom poređenju (po utvrđenoj šemi i
organizovanog od strane kompetentne institucije);
9 Za specifičnu metodu, dokaz o njenoj prihvaćenosti i oceni.
192
19. MERNA NESIGURNOST
Koncept merne nesigurnosti, istorijski gledano, usvojen je početkom devedesetih godina

dvadesetog veka, i još uvek u nekim oblastima predstavlja novinu u izražavanju
rezultata merenja. Procena merne nesigurnosti nije ni pitanje rutine niti strogo
matematički fenomen, već zavisi od sveukupnog znanja o prirodi samog merenja, kao i
dobrog poznavanja predmeta merenja.
U prethodnoj metrološkoj praksi, a i danas u nekim jednostavnijim slučajevima, kao

mera kvaliteta rezultata merenja često se koristi greška merenja koja predstavlja
razliku između prave (stvarne) i izmerene vrednosti određene veličine. Prava vrednost,
bez obzira na neprekidan naučni i tehnološki napredak, ne može se odrediti, pa samim
tim ni greška merenja ne može biti poznata. Shodno tome je diskusija o greškama često
nesvrsishodna i u većini slučajeva kada se govori o greškama radi se zapravo o
nesigurnosti (mernoj nesigurnosti), te treba praviti jasnu razliku između ova dva
termina.
Poznavanje merne nesigurnosti rezultata merenja je od fundamentalne važnosti za

korisnike tih rezultata, jer obezbeđuje ocenu kvaliteta i poverenja u taj rezultat i
omogućava njihova međusobna poređenja. Rezultat merenja, odnosno vrednost merene
veličine, mora sadržati i procenu nesigurnosti sa kojom je ta vrednost izmerena,
odnosno vrednost merne nesigurnosti. Nepotpuno iskazani rezultat bez merne
nesigurnosti može da prouzrokuje nepoverenje u tu vrednost, pogrešna tumačenja i
neželjene posledice pri njegovoj upotrebi.
Globalizacija svetskog tržišta uslovila je uspostavljanje jedinstvenog postupka za

procenu i izražavanje merne nesigurnosti, kako bi rezultati merenja bili lako uporedivi i
po potrebi ponovljivi. Pri nekim merenjima često se u sopstvene rezultate merenja
ugrađuju rezultati merenja koji su dobijeni u nekim drugim laboratorijama i kojima su
pridružene neke njima svojstvene merne nesigurnosti. Zato mora postojati logičan i
jednostavan način na koji se preuzete nesigurnosti mogu kombinovati sa nesigurnostima
sopstvenih posmatranja da bi se dobila nesigurnost sopstvenog rezultata.
S obzirom na veliki broj različitih oblasti i metoda merenja i veoma različite primene
rezultata merenja, teško je preporučiti jedinstven oblik izražavanja merne nesigurnosti.
Međutim, jasna i jedinstvena opšta pravila i uputstva za njenu procenu i izražavanje,
zasnovana na uverljivim argumentima, generalno primenljiva i upotrebljiva u najvećem
broju slučajeva moguće je uspostaviti. Prvo takvo uputstvo objavila je Međunarodna
organizacija za standardizaciju (ISO) 1995. godine pod nazivom Uputstvo za
izražavanje merne nesigurnosti - ISO Guide to the expression of uncertainty in
measurement (GUM) /51/. Ovo uputstvo su pripremile i podržale njegov razvoj
sledeće međunarodne organizacije: BIPM (Međunarodni biro za tegove i mere), IEC
(Međunarodna elektrotehnička komisija), IFCC (Međunarodna federacija za kliničku
193
hemiju), ISO (Međunarodna organizacija za standardizaciju), IUPAC (Međunarodna

unija za čistu i primenjenu hemiju), IUPAP (Međunarodna unija za čistu i primenjenu
fiziku) i OlML (Međunarodna organizacija za zakonsku metrologiju). Uputstvo je, uz
male izmene, ponovo publikovno od strane BIPM, 2008. godine pod nazivom:
JCGM100:2008 - GUM Evaluation of measurement data - Guide to the expression of
uncertainty in measurement (ISO/IEC Guide 98-3). Ovaj dokument postaje
fundamentalni, referentni dokument za procenu i izražavanje merne nesigurnosti.
Zahtevani stepen strogosti i detaljnosti pri proceni merne nesigurnosti različit je u

zavisnosti od tehničkog područja i primene. Za neke slučajeve, na primer, dovoljno je
navesti samo reproduktivnost merenja. Uopšteno posmatrajući prihvatljivi nivo merne
nesigurnosti u osnovi treba odrediti shodno svrsi, kao i zahtevima korisnika. U nekim
slučajevima i velika merna nesigurnost se može smatrati prihvatljivom, ili pak određena
mala nesigurnost može biti ne zahtevana. Kako merna nesigurnost izražava interval u
kome se nalazi prava vrednost veličine koja se meri i koji se može proceniti ili
eksperimentalno odrediti uz određene uslove koji ograničavaju njenu vrednost, pri
njenoj proceni važno je imati u vidu svrhu i cilj njene primene.
Procena merne nesigurnosti značajna je i primenjuje se za:
- kontrolu kvaliteta i obezbeđenje kvaliteta u proizvodnji;

- usklađivanje sa zakonom i zakonskim regulativama;
- ocenjivanje usaglašenosti sa zahtevima;
- sprovođenje osnovnih istraživanja i primenu istraživanja u nauci i inženjerstvu;
- sprovođenje različitih ispitivanja;
- etaloniranja u okviru nacionalnog metrološkog sistema sa ciljem da se postigne
sledivost do nacionalnih, odnosno međunarodnih etalona;
- razvoj, održavanje i poređenje međunarodnih i nacionalnih referentnih etalona
uključujući i referentne materijale i
- akreditaciju laboratorija za etaloniranja i ispitivanja.
19.1. Zahtevi standarda SRPS ISO/IEC 17025
Zahtevi koji se odnose na mernu nesigurnost, a koje moraju ispuniti laboratorije za

etaloniranje i ispitivanje da bi dokazale svoju kompetentnost za obavljanje ovih
poslova, definisani su standardom SRPS ISO/IEC 17025:2006 Opšti zahtevi za
kompetentnost laboratorija za ispitivanje i laboratorija za etaloniranje u sledećim
tačkama:
5.4.6.1 Laboratorija za etaloniranje, ili laboratorija za ispitivanje koja etaloniranja

obavlja za sopstvene potrebe, mora da poseduje proceduru za procenu merne
nesigurnosti za sva etaloniranja i sve vrste etaloniranja.
5.4.6.2 Laboratorije za ispitivanje moraju da imaju i da primenjuju procedure za procenu

merne nesigurnosti. U određenim slučajevima, priroda metode ispitivanja može da spreči
strogi, metrološki i statistički opravdan proračun merne nesigurnosti. U ovim slučajevima,
194
laboratorija mora bar pokušati da identifikuje sve komponente nesigurnosti i da učini

procenu prihvatljivom, kao i obezbediti da način izveštavanja rezultata ne pruža
pogrešan utisak o nesigurnosti. Prihvatljiva procena mora da se zasniva na poznavanju
sprovođenja metode i opsega merenja, i mora da uključi, na primer, prethodno iskustvo
i podatke o validaciji /11/.
Nivo strogosti, neophodan pri proceni merne nesigurnosti, zavisi od faktora, kao što su:
o zahtevi metode ispitivanja;

o zahtevi klijenta;
o postojanje uskih granica u kojima se zasnivaju odluke o usaglašenosti sa
specifikacijom.
Ako je potpuno priznata metoda ispitivanja specificirala granice vrednosti glavnih

izvora merne nesigurnosti, kao i način prikazivanja izračunatih rezultata, smatra se da
je laboratorija zadovoljila ovaj zahtev ako sledi metodu ispitivanja i uputstva
izveštavanja.
5.4.6.3 Pri procenjivanju merne nesigurnosti, moraju se uračunati sve komponente

nesigurnosti značajne u datim okolnostima, koristeći pogodne metode analize. Izvori, koji
doprinose nesigurnosti, obuhvataju, pored ostalog: korišćene referentne etalone i
referentne materijale, primenjene metode i upotrebljenu opremu, uslove okoline,
osobine i stanje uzorka koji se ispituje ili etalonira, kao i izvršioca. Prilikom procene
merne nesigurnosti obično se ne uzima u obzir prognoza dugotrajnog ponašanja
uzorka koji se ispituje i/ili etalonira.
19.2. Razlika između greške merenja i merne nesigurnosti
Razlika između klasičnog i novog pristupa, odnosno između pojmova greške merenja i
merne nesigurnosti jasno se moraju razlikovati. Termini (pojmovi) ’’merena veličina’’,
’’greška’’ i ’’merna nesigurnost’’ često se pogrešno tumače. Klasičan pristup merenjima i
rezultatu merenja razmatra i koristi pojmove ’’prava vrednost’’ i ’’greška’’, koji su
zapravo neodredivi; dok novi pristup, koji se sada primenjuje, govori o najbolje
procenjenoj vrednosti merene veličine i nesigurnosti sa kojom je ona procenjena (merna
nesigurnost). Za razliku od klasičnog pristupa gde se rezultat prikazuje kao ’’prava
vrednost’’ i njena “greška“, koje su praktično neodredive veličine; koncept merne
nesigurnosti polazi od pretpostavke da, za datu merenu veličinu i za dati rezultat
njenog merenja, ne postoji samo jedna vrednost već niz vrednosti koje su raspodeljene
oko rezultata i koje se mogu uz različite stepene verodostojnosti pripisati merenoj
veličini.
Kako se merena veličina ne može potpuno opisati bez beskonačno mnogo informacija,
nemoguće je odrediti njenu stvarnu vrednost. Da bi se vrednost merene veličine što
sigurnije odredila, odnosno odredila sa manjom mernom nesigurnošću, neophodno je
merenu veličinu potpunije i bolje definisati i prikupiti sve, u datom trenutku, moguće
informacije o uticajima koji bitno mogu doprineti njenoj vrednosti. Međutim, nikada se
195
tačno ne može saznati vrednost merene veličine, samo se mogu saznati odgovarajuće
procenjene vrednosti čije nesigurnosti zavise od stepena definisanosti merene veličine.
Sama procenjena vrednost, i ako je korigovana, u sebi sadrži grešku koja potiče od
različitih efekata (slučajni efekti, nesigurnost određivanja korekcije, nepotpuno
poznavanje izvesnih fizičkih pojava i slično).
Primer: Pretpostavimo da treba izmeriti debljinu metalne ploče na određenoj

temperaturi. Uzorak na kome se obavljaju merenja prethodno se dovodi na zadatu
temperaturu, a njegova debljina na određenom mestu meri se mikrometrom. Debljina
materijala na tom mestu i pri toj temperaturi uz pritisak koji izaziva mikrometar je
realizovana veličina. U toku merenja mere se još i temperatura materijala i primenjeni
pritisak. Nekorigovani rezultat merenja se zatim koriguje u odnosu na sledeće
vrednosti: etaloniranje mikrometra, odstupanje temperature uzorka od određene
vrednosti i sabijanje uzorka zbog delovanja pritiska. Ovako korigovani rezultat se
može nazvati najboljom procenom ’’prave’’ vrednosti, odnosno ’’prava’’ vrednost u
smislu da ona predstavlja vrednost veličine za koju se veruje da potruno odgovara
definiciji merene veličine. Da smo mikrometrom merili debljinu na nekom drugom mestu
ploče, realizovana veličina bi bila različita i sa različitom ’’pravom’’ vrednošću. Kako
definicija ne precizira mesto na kome treba meriti debljinu i ova vrednost je dosledna
definiciji. Zbog nepotpune definicije, ’’prave’’ vrednosti u ovom primeru imaju
nesigurnosti koje se mogu proceniti na osnovu merenja koja se obavljaju na različitim
mestima ploče. U ovom primeru, na određivanje merene veličine, mnogi drugi elementi
utiču na nesigurnost dobijenog rezultata, kao što su barometarski pritisak, vlažnost koja
utiče na ponašanje materijala ploče, položaj ploče , način na koji se ploča drži i slično.
19.3. Pojam merne nesigurnosti
Reč ’’NESIGURNOST'' izražava sumnju, a merna nesigurnost izražava sumnju u valjanost

rezultata merenja. Ona je posledica nedostatka egzaktnog poznavanja vrednosti koja
se meri, kao i nepostojanja savršene metode i instrumenta kojim se ta vrednost može
izmeriti. Svako merenje, čak i najpažljivije, uvek sadrži neke granice sumnje, odnosno
rezultat takvog merenja sadrži određenu nesigurnost (mernu nesigurnost). Merna
nesigurnost je kvantifikacija SUMNJE u rezultat merenja /11,12,13,24/.
Rezultat merenja, i posle korigovanja za prepoznate sistematske efekte, je i dalje

samo procena merene vrednosti zbog: nesigurnosti koja potiče od slučajnih efekata
koji se ne mogu odrediti i korigovati i nesavršenosti korekcije za sistematske efekte.
Merna nesigurnost izražava i predstavlja meru za kvalitet iskazanog rezultata

merenja. Merna nesigurnost je kvantitativni pokazatelj kvaliteta rezultata merenja.
Ona daje odgovor na pitanje koliko dobro rezultat predstavlja vrednost merene
veličine, omogućava korisniku rezultata da oceni njegovu pouzdanost. Ona omogućava
poređenje rezultata merenja dobijenih iz različitih izvora, različitim metodama, u
različitim laboratorijama, i tako pomaže smanjivanju komunikacijskih barijera i
finansijskih troškova. Poznavanje merne nesigurnosti je značajno i presudno za ocenu
196
usaglašenosti, kada se rezultat poredi sa graničnim vrednostima definisanim

specifikacijom ili propisima. Zvanična definicija merne nesigurnosti glasi:
Merna nesigurnost je parametar, koji nije negativan, koji karakteriše disperziju (rasipanje)
vrednosti koje se pripisuju merenoj veličini a koji se bazira na upotrebljenim
informacijama.
Merna nesigurnost je parametar koji se pridružuje rezultatu merenja i koji karakteriše

rasipanje vrednosti koje se opravdano mogu pripisati merenoj veličini. Parametar može
biti, na primer, standardna devijacija ili njen dati umnožak ili poluširina intervala sa
naznačenim nivoom pouzdanosti. To znači da rezultat merenja ne predstavlja isključivo
jednu vrednost merene veličine, merna nesigurnost definiše interval koji obuhvata veliki
broj vrednosti, za koje se sa određenom verovatnoćom (verovatnoćom obuhvata) može
tvrditi da predstavljaju vrednost merene veličine.
Za izražavanje vrednosti merne nesigurnosti potrebna su najmanje dva broja:
- prvi definiše veličinu granica sumnje, odnosno interval u kome će se naći vrednost
merene veličine;
- drugi definiše nivo poverenja (verovatnoću obuhvata), odnosno koliko možemo biti
sigurni da će se vrednost merene veličine naći u tom intervalu.
Primer: Na slici aa. prikazan je rezultat merenja dužine lenjira koji je izražen na
sledeći način: izmerena vrednost dužine lenjira iznosi 50,0 cm ± 0,5 cm i iskazana je sa
nivoom poverenja od 95 %. To znači da možemo biti 95 posto sigurni da vrednost
dužine lenjira (koju smo merili) jeste jedna od vrednosti koja se nalazi između vrednosti
(u intervalu) od 49,5 cm i 50,5 cm. U ovom slučaju interval kome će se naći vrednost
merene dužine određuje vrednost merne nesigurnosti 0,5 cm, dok 50,0 cm predstavlja
najbolju procenu merene vrednosti, koja predstavlja srednju vrednost (aritmetičku
sredinu) niza ponovljenih merenja.
Slika 54. Rezultat merenja dužine lenjira
197
Šta nije merna nesigurnost, može se izraziti na sledeći način:
• Grube greške koje napravi operator,

• Tolerancije predstavljaju prihvatljive granice odabrane za proces proizvodnje
ili proizvod,
• Specifikacije proizvođača,
• Tačnost,
• Greška,
• Statističke analize.
19.4. Određivanje merne nesigurnosti
Merna nesigurnost, u principu, predstavlja kombinaciju više komponenti koje doprinose

njenoj ukupnoj vrednosti. Neke od njih se mogu oceniti iz statističke raspodele rezultata
serije ponovljenih merenja i iskazati pomoću eksperimentalne standardne devijacije.
Druge komponente, koje se takođe iskazuju standardnom devijacijom, ocenjuju se
metodama koje nisu statističke, na osnovu pretpostavljenih raspodela verovatnoće
zasnovanih na iskustvu ili drugim informacijama.
Merna nesigurnost može biti:
- standardna merna nesigurnost,

- kombinovana standardna merna nesigurnost i
- proširena merna nesigurnost.
Standardna merna nesigurnost je merna nesigurnost izražena kao standardna

devijacija.
Neke standardne merne nesigurnosti mogu se proceniti iz statističke raspodele

rezultata serije ponovljenih merenja i izražavaju se eksperimentalnom standardnom
devijacijom (ocena tipa A merne nesigurnosti). Ocena tipa A standardne merne
nesigurnosti je metoda ocenjivanja merne nesigurnosti statističkom analizom serija
rezultata ponovljenih merenja.
Druge komponente se mogu proceniti iz pretpostavljenih raspodela verovatnoće

zasnovanih na iskustvu ili drugim informacijama i mogu se takođe izraziti standardnom
devijacijom (ocena tipa B merne nesigurnosti). Ocena tipa B standardne merne
nesigurnosti je metoda ocenjivanja merne nesigurnosti načinima drugačijim od statističke
analize serija ponovljenih merenja.
Kombinovana standardna merna nesigurnost upotrebljava se za procenu merne

nesigurnosti u slučaju indirektnog merenja, kada je rezultat merenja dobijen na osnovu
merenja vrednosti više drugih (ulaznih) veličina, od kojih ta veličina zavisi.
Kombinovana standardna merna nesigurnost jednaka je pozitivnom kvadratnom korenu
sume članova, gde ti članovi predstavljaju standardne merne nesigurnosti svih
komponenti koje joj doprinose, odnosno, pozitivnom kvadratnom korenu sume varijansi
198
(kvadrat standardne devijacije) i/ili kovarijansi vrednosti tih veličina ponderisanih u

skladu sa tim kako rezultat merenja varira sa promenama tih veličina.
Proširena merna nesigurnost je poluširina simetričnog intervala obuhvata, centriranog

u odnosu na najbolju procenu veličine sa specifičnom verovatnoćom obuhvata. Dobija
se množenjem kombinovane standardne merne nesigurnosti sa faktorom obuhvata.
Interval obuhvata je interval vrednosti koje se mogu pripisati veličini sa iskazanom

visokom verovatnoćom (verovatnoća obuhvata). Ova verovatnoća se često naziva i nivo
poverenja. Da bi se određeni nivo poverenja pridružio ovom intervalu koji se definiše
pomoću proširene merne nesigurnosti, neophodno je znati kakva je raspodela koja
karakteriše rezultat merenja i kolika je kombinovana standardna merna nesigurnost
tog rezultata. Nivo poverenja, koji se može pripisati ovom intervalu, poznat je samo do
mere do koje su ovakve pretpostavke opravdane.
Faktor obuhvata je broj kojim se množi kombinovana standardna merna nesigurnost

da bi se dobila proširena merna nesigurnost. Tipične vrednosti faktora obuhvata, k,
nalaze se u opsegu od 2 do 3.
19.5. Izvori (uzroci) nastajanja merne nesigurnosti
Da bi se sprovela dobra procena merne nesigurnosti potrebno je poznavati sve ključne

izvore (uzroke) nastajanja merne nesigurnosti i njihove doprinose. Naravno, nije uvek
moguće odrediti sve uticaje, ali je iskustveno moguće proceniti one najbitnije čiji je
doprinos znatno veći od ostalih. Na slici 55. prikazani su najbitniji uzroci, koji su prisutni
u skoro svim procesima merenja i čiji se doprinos mernoj nesigurnosti može proceniti, a
to su:
¾ nepotpuna definisanost merene veličine,
¾ način uzorkovanja,
¾ način rukovanja uzorkom (transport, skladištenje, rukovanje i priprema za merenje),
¾ neadekvatno poznavanje efekata uslova okoline na merenje ili nesavršeno merenje
uslova okoline,
¾ obučenost osoblja koje sprovodi merenja,
¾ nesavršenost u postavci merenja, merne metode i merne procedure,
¾ nesavršenost etalona, referentnih materijala i merne opreme,
¾ neegzaktna vrednost konstanti ili drugih parametara dobijenih iz spoljašnjih izvora
i korišćenih pri izračunavanju rezultata,
¾ nesigurnost koja proističe iz korekcije rezultata merenja,
¾ aproksimacije i pretpostavke unete u proceduru i metodu merenja uključujući i
nesavršenost softvera za izračunavanje.
Faktori nastajanja merne nesigurnosti mogu razvrstati u sledeće uticajne celine:

a) osoblje,
b) metoda,
c) smeštaj i uslovi okoline,
199
d) oprema i
e) način postupanja sa predmetom merenja.
Slika 55. Izvori nastajanja merne nesigurnosti
Doprinosi svih navedenih faktora ukupnoj vrednosti merne nesigurnosti čine budžet
merne nesigurnosti koja se odnosi na određeno merenje. Procena ovih doprinosa i
ukupnog budžeta je moćno sredstvo u implementaciji standarda ISO/IEC 17025 i
analizi kvaliteta rezultata obavljenih merenja (etaloniranja i ispitivanja), što znači
ispunjenje zahteva definisanih u tačkama 4.2 i 5.9 standarda ISO/IEC 17025.
Na slici 56. prikazan je dijagram faktora koji utiču na krajnji rezultat i njegovu mernu
nesigurnost. Brojevi u zagradama predstavljaju tačke tehničkih zahteva standarda
ISO/IEC 17025 Opšti zahtevi za kompetentnost laboratorija za ispitivanje i laboratorija
za etaloniranje u kojima su definisani odgovarajući zahtevi, a koji predstavljaju uticajni
faktor i doprinos mernoj nesigurnosti.
200
Osoblje Smeštaj i uslovi okoline Metoda

(5.2) (5.3) (5.4)
Izbor metode
(5.4.2)
3 Validacija
(5.4.5) Rezultat +
merna nesigurnost
Sledivost Rukovanje
(5.6) (5.8)
O prema i softver Uzimanje uzoraka
(5.5.5 c) (5.7)
Oprema Uzorci
(5.5)
Slika 56. Faktori koji doprinose mernoj nesigurnosti
Osoblje (zahtevi standarda t. 4.1.5. i 5.2.)

4.1.5. Laboratorija mora da utvrdi odgovornosti, ovlašćenja i međusobne veze
celokupnog osoblja, da nad njima sprovodi nadzor i da tehničko rukovodstvo u
potpunosti odgovara za tehničke aktivnosti, uključujući i nabavku, ali i osoblje mora da
bude svesno značaja svojih aktivnosti i načina za ostvarenje predviđenih ciljeva.
5.2 Laboratorija mora da ima stručno i kompetentno osoblje, nad čijim radom će
permanentno vršiti nadzor.
Smeštaj i uslovi okoline (zahtev standarda t.5.3)

5.3.1 Moraju se dokumentovati tehnički zahtevi za uslove smeštaja i okoline, koji
mogu uticati na rezultat etaloniranja i ispitivanja.
5.3.2 Laboratorija mora da prati, kontroliše i zapisuje uslove okoline, u skladu sa
zahtevima odgovarajućih specifikacija, metoda i procedura, ako oni utiču na kvalitet
rezultata.
5.3.4 Mora se kontrolisati pristup i upotreba prostora koji utiču na kvalitet
etaloniranja i ispitivanja.
Metoda (zahtev standarda t.5.4)

5.4.1 Laboratorija mora da poseduje uputstva za upotrebu i rukovanje svom
odgovarajućom opremom, kao i za rukovanje i pripremu uzoraka, ili oboje, ukoliko bi
nepostojanje takvih uputstava ugrozilo rezultat.
5.4.2 Ako je neophodno, radi obezbeđenja dosledne primene, standardna metoda
se mora dopuniti dodatnim detaljima. Najčešći je slučaj da je standard prilično star i
da u sebi ne sadrži detalje izračunavanja merne nesigurnosti. Tada ga treba dopuniti
uputstvom za proračun merne nesigurnosti.
201
Oprema i sledivost (zahtevi standarda t. 4.6, 5.5 i 5.6)

4.6.1 Laboratorija mora da ima politiku i proceduru za izbor i nabavku usluga i
proizvoda koji utiču na kvalitet etaloniranja i ispitivanja.
4.6.2 Laboratorija mora obezbediti da se nabavljeni proizvodi , reagensi i potrošni
materijal, koji utiču na kvalitet etaloniranja i ispitivanja, ne koriste dok se ne izvrši
njihova kontrola ili drugačije potvrdi njihova usklađenost sa specifikacijama ili
zahtevima definisanim u odgovarajućim metodama.
4.6.3 Dokumenti o nabavci, za predmete koji utiču na kvalitet rezultata, moraju
sadržati podatke koji opisuju usluge i proizvode koje treba nabaviti.
4.6.4 Laboratorija mora vrednovati isporučioce za usluge i proizvode koji utiču na
kvalitet etaloniranja i ispitivanja.
5.5.2 Oprema i njen softver, koji se koriste za etaloniranje, ispitivanje ili uzimanje
uzoraka, moraju da omoguće postizanje zahtevane tačnosti i da budu u skladu sa
specifikacijama koje se odnose na pomenute procese.
5.5.4 Svaki pojedinačni deo opreme i njen softver, koji su značajni za dobijanje
rezultata, moraju se jedinstveno identifikovati.
5.5.5 Za svaki pojedinačni deo opreme i njen softver, koji su značajni za dobijanje
rezultata, moraju se voditi zapisi.
5.6.1 Sva oprema koja se koristi, uključujući opremu za pomoćna merenja, a koja
značajno utiče na tačnost i valjanost rezultata, mora da bude etalonirana pre puštanja
u upotrebu.
5.6.2.2.1 U laboratorijama za ispitivanje navedeni zahtev se primenjuje samo
za opremu za koju je ustanovljeno da je njen doprinos od etaloniranja ukupnoj mernoj
nesigurnosti značajan.
U ovom delu posebno treba istaći da doprinos ovih faktora ukupnoj mernoj nesigurnosti
značajno se razlikuje kod ispitivanja i etaloniranja. Zahtevi su znatno strožiji u slučaju
etaloniranja. Takođe, ova se različitost uočava i kod različitih tipova etaloniranja,
odnosno ispitivanja. Laboratorija mora ovo uzeti u obzir pri razvoju metoda i
procedura etaloniranja i ispitivanja, pri obuci i osposobljavanju osoblja i pri izboru
opreme koju će pri tome koristiti. Takođe, može koristiti za preispitivanje definisanih
ciljeva kvaliteta.
Uzimanje uzoraka i rukovanje uzorcima (zahtevi standarda t. 5.7. i 5.8)

5.7.1 Proces uzimanja uzoraka mora da ukaže na faktore koji se kontrolišu da bi
se osigurala vrednost rezultata.
Svi izvori nesigurnosti uzorkovanja se mogu svrstati u dve grupe (uzimanje uzoraka i
priprema uzoraka za ispitivanje). Na slici 57. prikazani su uzroci nesigurnosti
uzorkovanja.
Procena i analiza vrednosti doprinosa, ukupnoj nesigurnosti rezultata etaloniranja i

ispitivanja gore navedenih faktora, dobro je sredstvo za praćenja radi unapređenja
kvaliteta ovih procesa. Poznavanje vrednosti svakog od navedenih doprinosa
omogućava kontrolisanje primenjenih zahteva kao i upravljanje njima, što
podrazumeva na prvom mestu preduzimanje adekvatnih mera za smanjivanje tih
vrednosti u granicama realnih mogućnosti.
202
Strategija Način odlaganja Dimenzije objekta,

uzorkovanja uzetog uzorka krupnoća čestica i sl.
UZIMANJE
UZORKA
Načini (mlevenje,
rastvaranje,
Skladištenje Nesigurnost
sušenje, presovanje, ...)
Transport
uzorkovanja
Kondicioniranje
Pozicioniranje Rukovanje uzorcima

Oprema
Priprema uzorka
PRIPREMA UZORKA
Slika 57. Nesigurnost uzorkovanja
19.6. Procena merne nesigurnosti
Uputstvo za izražavanje merne nesigurnosti – GUM je fundamentalni referentni

dokument za procenu i izražavanje merne nesigurnosti. GUM predstavlja metodu koja
se može široko primeniti za procenjivanje i izražavanje nesigurnosti merenja. Ona daje
pre realnu nego "sigurnu" vrednost nesigurnosti zasnovanu na činjenici da ne postoji
bitna razlika između komponente nesigurnosti koja potiče od slučajnog efekta i one
koja potiče od korekcije za sistematske efekte.
Svrha Uputstva za izražavanje merne nesigurnosti (GUM) je da uspostavi jedinstvena

pravila za izražavanje merne nesigurnosti za potrebe metrologije, standardizacije,
etaloniranja i ispitivanja i drugo; da obezbedi potpunu informaciju o načinu na koji je
dobijena i iskazana nesigurnost i da obezbedi osnove za međunarodno upoređivanje
rezultata merenja.
Koncept na kome se bazira GUM metoda se sastoji u sledećem :
o Sve komponente merne nesigurnosti iskazuju se (kvantifikuju) standardnom

devijacijom;
o Sve pomerenosti (sistematski efekti) koriguju se tako da preostaje samo nesigurnost
korekcije;
o Intervali svih komponenata nesigurnosti su simetrični;
o Komponente su grupisane u dve glavne kategorije, zavisno od izvora podataka a
203
ne od tipa greške, i svaka komponenta je iskazana standardnom devijacijom.

Kategorije su: ocena tipa A (komponente procenjene statističkim metodama) i
ocena tipa B (komponente procenjene metodama koje nisu statističke, drugim
sredstvima ili u drugim laboratorijama)
o Pri izračunavanju krajnje vrednosti nesigurnosti ne pravi se razlika kako su
komponente klasifikovane i ocene tipa A i tipa B tretiraju se na isti način;
o Sve komponente merne nesigurnosti (standardne devijacije) kombinuju se kao
kvadratni koren sume kvadrata pojedinačnih nesigurnosti (standardnih
nesigurnosti), što zatim predstavlja standardnu devijaciju iskazane vrednosti,
uzimajući u obzir sve uzroke nastajanja merne nesigurnosti, odnosno one koji utiču
na rezultat merenja.
Procedura za procenu merne nesigurnosti, prema GUM metodi, sastoji se iz sledećih

celina (koraka):
¾ Identifikovati sve bitne komponente merne nesigurnosti (identifikovati sve izvore

koji bitno doprinose mernoj nesigurnosti), upotrebiti matematički model merenja, što
je najčešće i najteži deo procenjivanja, odnosno definisanje uzročno posledičnih
odnosa koji vezuju ulazne veličine sa merenom veličinom;
¾ Izračunati standardnu mernu nesigurnost svake komponente merne nesigurnosti
(svaka komponenta merne nesigurnosti izražava se pomoću standardne merne
nesigurnosti određene pomoću procene tipa A ili tipa B); prikupljanje svih potrebnih
informacija o svim ulaznim veličinama iz modela, uključujući i poznavanje njihovih
funkcija gustine verovatnoće. U najvećem broju slučajeva te informacije obuhvataju
najbolje očekivanje (srednju vrednost niza uzastopnih merenja) i standardnu mernu
nesigurnost pridruženu toj proceni, za svaku ulaznu veličinu;
¾ Izračunati kombinovanu standardnu mernu nesigurnost kombinovanjem pojedinačnih
komponenti merne nesigurnosti u skladu sa zakonom o prostiranju nesigurnosti i na
osnovu matematičkog modela merenja; ona se zapravo dobija kao kvadratni
koren sume kvadrata pojedinačnih komponenata merne nesigurnosti (standardnih
nesigurnosti), uzimajući u obzir sve uzroke nastajanja merne nesigurnosti, odnosno
one koji utiču na rezultat merenja;
¾ Izračunati proširenu mernu nesigurnost;
¾ Izraziti rezultat merenja koji se sastoji i najbolje procene vrednosti merene veličine i
kombinovane standardne (ili proširene) merne nesigurnosti .
19.7. Modelovanje merenja
Vrednost neke fizičke veličine može se meriti direktno ili indirektno.
U mnogim slučajevima, merena veličina Y se ne meri direktno već se određuje iz n

drugih (ulaznih) veličina X1, X2, ., Xn. Jednačina modela je analitički izraz (jednačina)
koji definiše odnos (zavisnost) između merene veličine (izlazne veličine), Y, i n
određenih ulaznih veličina, Xi (i=1, 2, ..., n):
204
Y = f (X1, X2, ..., Xn)

Primer: Direktno merena veličina
Za merenje dijametra cevi, d, pomoću mikrometra na 20 0C, jednačina modela

(merenja) može se iskazati sledećim analitičkim izrazom:
d = dsr + Δd(t) + Δdet

-gde su:
9 d rezultat merenja
9 dsr izmerena vrednost (aritmetička sredina niza pokazivanja mikrometra)
9 Δd(t) korekcija usled uticaja temperature
9 Δdet greška etaloniranja mikrometra
Primer: Indirektno merena veličina
Ako je napon V doveden na priključke temperaturno osetljivog otpornika otpornosti R0

na određenoj temperaturi t0 i sa linearnim temperaturnim koeficijentom otpornosti α,
snaga P (merena veličina) disipacije otpornika na temperaturi t je zavisna od V, R0, i
t0 prema jednačini:
P = f (V, R0, α, t) = V2/ R0 [1+ α( t- t0) ]
Ovaj matematički izraz predstavlja model merenja P ovom metodom. Drugim

metodama za merenje P odgovarali bi drugi modeli, odnosno drugi matematički izrazi.
Ulazne veličine X1, X2, ..., Xn od kojih zavisi izlazna veličina Y, mogu i same biti
merene veličine i zavisiti od drugih veličina, uključujući korekcije i faktore korekcije za
sistematske efekte, pa to nekad vodi komplikovanju funkcionalne zavisnosti f. Funkciju f,
interpretiraćemo u ovom kontekstu kao funkciju koja sadrži sve veličine, uključujući sve
korekcije i faktore korekcije, koje mogu značajno doprineti nesigurnosti rezultata
merenja. Tako u spomenutom primeru merenja snage otpornika, dodatno bi se mogle
uzeti u obzir, kao ulazne veličine, i: neujednačenost raspodele temperature na
otporniku, nelinearnost temperaturnog koeficijenta otpornosti ili uticaj barometarskog
pritiska na otpornost.
19.8. Izračunavanje standardne merne nesigurnosti
Standardna merna nesigurnost, ui, svake merene ulazne veličine, xi jednaka je

standardnoj devijaciji njenog merenja:
ui (xi) = s x,i
Dva načina za određivanje standardne devijacije procene ulazne veličine:
o direktno statističkim metodama (ponovljena opažanja-merenja), ocena tipa A;

o indirektno: iz sertifikata o kalibraciji, iz priručnika, iz specifikacije proizvođača, iz
iskustva i drugo, ocena tipa B.
205
Ocena tipa A
U najvećem broju slučajeva, najbolja procena očekivane vrednosti, odnosno merene

vrednosti koja se menja na slučajan način (slučajna promenjiva) i za koju je realizovano
n nezavisnih opažanja u istim uslovima merenja, jeste aritmetička sredina ili prosek n
pojedinačnih opažanja (merenja):
1 n
q= ∑qj
n j =1
Eksperimentalna (procenjena) varijansa pojedinačnog opažanja (merenja) je:
() ( )
2
1 n
s q =
2
∑ qj − q
n − 1 j =1
gde je n - 1 = ν broj stepeni slobode, a pozitivan kvadratni koren ove varijanse je
eksperimentalna standardna devijacija i karakteriše disperziju opaženih (izmerenih)
vrednosti.
Najbolja procena varijanse srednje vrednosti je eksperimentalna varijansa srednje

vrednosti, eksperimentalna standardna devijacija srednje vrednosti jednaka je
pozitivnom kvadratnom korenu eksperimentalne varijanse srednje vrednosti:
s 2 (q )
()
s2 q =
n
Standardna merna nesigurnost procenjene srednje vrednosti ulazne merene veličine
jednaka je eksperimentalnoj standardnoj devijaciji srednje vrednosti:
s 2 (q )
() ()
uq =sq =
n
Tako, za jednu ulaznu veličinu Xi određenu iz j nezavisnih ponovljenih merenja,

standardna nesigurnost u(xi) njene procene xi= X i je u(xi)=s ( X i ).
Standardna merna nesigurnost procenjene srednje vrednosti ulazne veličine jednaka je

eksperimentalnoj standardnoj devijaciji srednje vrednosti.
Ocene tipa B
Ova ocena se sastoji iz dva koraka:

1. određivanja distribucije (raspodele) veličine i
2. određivanja standardne devijacije.
206
Za procenu xj ulazne veličine, koja nije dobijena ponavljanjem opažanja, pridružena

procenama varijansa u2(xj), ili standardna nesigurnost u(xj) ocenjuje se na bazi pažljive
analize svih dostupnih informacija o promenljivoj Xj. Skup informacija može uključivati:
o podatke o prethodnim merenjima;

o iskustvo ili opšte znanje o ponašanju i svojstvima relevantnih materijala i merila;
o podatke iz proizvođačkih specifikacija;
o podatke iz uverenja o etaloniranju i iz drugih sertifikata;
o nesigurnosti koje se pripisuju referentnim podacima preuzetim iz priručnika.
Pravilna upotreba skupa raspoloživih informacija za ocenu tipa B podrazumeva

veštinu, iskustvo i opšta znanja koji se stiču praksom. Tako, ocena tipa B, standardne
nesigurnosti može biti prepoznata isto tako pouzdana kao i ocena tipa A, posebno kad
je ocena tipa A bazirana na relativno malom broju statistički nezavisnih opažanja. U
praksi merenja se najčešće sreću sledeće raspodele slučajno promenljivih veličina:
normalna raspodela, t-raspodela (studentova), pravougaona raspodela, trougaona
raspodela, trapezna raspodela, raspodela U-oblika i druge. Na slikama 58.a), b) i c),
prikazane su neke najkarakterističnije raspodele.
Slika 58. a) Normalna raspodela slučajne promenljive
Slika 58.b) Raspodela slučajne promenljive X dobijena na osnovu ponovljenih opažanja
207
Slika 58.c) Pravougaona ili ravnomerna raspodela
Primer: Ako su poznate donja i gornja granica a+ i a- , (podatak iz specifikacije

proizvođača, opseg temperature) i raspodela verovatnoće sa konstantnom gustinom
verovatnoće između tih granica (pravougaona), tada se procenjena vrednost xi može
odrediti kao:
1
xi = (a+ + a− )
2
Procenjena varijansa, odnosno standardna merna nesigurnost iznose:
1 a
u 2 ( xi ) = (a+ + a− ) = 1 a 2 u ( xi ) =
12 3 3
Primer: U Uverenju o etaloniranju etalona mase od nerđajućeg čelika, nazivne

vrednosti 1 kg stoji podatak:
1 000, 000 325 g, uz naznačenu nesigurnost ove vrednosti na nivou tri standardne
devijacije 240 μg. Standardna nesigurnost etalona mase je tada jednostanvo
u(ms)=240 μg /3=80 μg. Procena varijansa je u2(ms)=(80 μg)2=6,4x10-9g2.
Naznačenu nesigurnost za xi nije potrebno davati kao umnožak standardne devijacije

kao u prethodnom primeru. Umesto toga ona može biti ustanovljena kao naznačena
nesigurnost definisana na inervalu uzetom za 90%, 95% ili 99% nivoa poverenja.
Osim ako nije drugačije naznačeno, može se smatrati da se radi o normalnoj raspodeli.
U slučaju normalne raspodele, umnožak kojim je množena standardna devijacija se
može naći korišćenjem tablica normalne raspodele iz kojih se dobijaju odgovarajući
faktori: 1,64; 1,96 i 2,58 .
208
Tabela 11.: Vrednosti tp(ν) t-raspodele, za broj stepeni slobode ν, koji definiše
interval -tp(ν) do +tp(ν) koji obuhvata deo p raspodele
Broj Verovatnoća p u procentima

stepeni
slobode
68,27(a) 90 95 95,45 (a) 99 99,73(a)
ν
1 1,84 6,31 12,71 13,97 63,66 235,80
2 1,32 2,92 4,30 4,53 9,92 19,21
3 1,20 2,35 3,18 3,31 5,84 9,22
4 1,15 2,13 2,78 2,87 4,60 6,62
5 1,11 2,02 2,57 2,65 4,03 5,51
6 1,09 1,94 2,45 2,52 3,71 4,90

7 1,08 1,90 2,36 2,43 3,50 4,53
8 1,07 1,86 2,31 2,37 3,36 4,28
9 1,06 1,83 2,26 2,32 3,25 4,09
10 1,05 1,81 2,23 2,28 3,17 3,96
11 1,05 1,80 2,20 2,25 3,11 3,85

12 1,05 1,78 2,18 2,23 3,06 3,76
13 1,04 1,77 2,16 2,21 3,01 3,69
14 1,04 1,76 2,14 2,20 2,98 3,64
15 1,04 1,75 2,13 2,18 2,95 3,59
16 1,03 1,75 2,12 2,17 2,92 3,54

17 1,03 1,74 2,11 2,16 2,90 3,51
18 1,03 1,73 2,10 2,15 2,88 3,48
19 1,03 1,73 2,09 2,14 2,86 3,45
20 1,03 1,72 2,09 2,13 2,84 3,42
25 1,02 1,71 2,06 2,11 2,79 3,33

30 1,02 1,70 2,04 2,09 2,75 3,27
35 1,01 1,70 2,03 2,07 2,72 3,23
40 1,01 1,68 2,02 2,06 2,70 3,20
45 1,01 1,68 2,01 2,06 2,69 3,18
50 1,01 1,68 2,01 2,05 2,68 3,16

100 1,005 1,660 1,984 2,025 2,626 3,077
∞ 1,000 1,645 1,960 2,000 2,576 3,000
Za veličinu x opisanu normalnom raspodelom sa očekivanjem μx i standardnom

devijacijom σ, interval μx ± kσ obuhvata p = 68,27; 95,45 i 99,73 procenata
raspodele za k = 1, 2 i 3, respektivno.
209
19.9. Određivanje kombinovane standardne merne nesigurnosti
Kada su sve ulazne veličine statistički nezavisne onda su one nekorelisane ulazne
veličine.
Kombinovana standardna nesigurnost, u (y), se izračunava kao kvadratni koren sume

kvadrata pojedinačnih standardnih nesigurnosti doprinosa ukupnoj mernoj nesigurnosti:
N
u 2 ( y ) = ∑ ui ( y )
2
i =1
gde su ui (y) (i = 1,2,... N) doprinosi pojedinačnih standardnih mernih nesigurnosti
ulaznih veličina xi :
⎛ ∂f ⎞
u i ( y ) = ci ⋅ u ( xi ) = ⎜⎜ ⎟⎟ ⋅ u ( xi )
⎝ ∂xi ⎠
∂f
gde su ci = koeficijenti osetljivosti koji se pridružuju odgovarajućoj ulaznoj
∂xi
( )
veličini, a u i (y ) ≡ ci u x i . doprinosi pojedinačnih standardnih mernih nesigurnosti
ulaznih veličina xi, kombinovanoj standardnoj mernoj nesigurnosti izlazne veličine y.
Kombinovana standardna nesigurnost u 2 ( y ) , koja je data sa:
2
N
⎛ ∂f ⎞ 2
u ( y ) = ∑ ⎜⎜
2
⎟⎟ u ( xi )
i =1 ⎝ ∂x i ⎠
gde je f funkcija modela, odnosno jednačina modela merenja. Svako u(xi) predstavlja
standardnu nesigurnost procenjenu ocenom tipa A ili ocenom tipa B. Kombinovana
standardna nesigurnost u(y) je procenjena standardna devijacija i karakteriše
disperziju vrednosti koje se opravdano mogu propisati merenoj veličini Y .
19.10. Budžet merne nesigurnosti
Analiza merne nesigurnosti se ponekad naziva i budžetom merne nesigurnosti i

zapravo obuhvata listu svih izvora nesigurnosti sa pridruženim doprinosima standardnih
mernih nesigurnosti, koje potiču od tih izvora, ukupnoj mernoj nesigurnosti merene
veličine, kao i metode njihove procene.
Broj stepeni slobode, odnosno broj ponovljenih merenja se, takođe, navodi u budžetu.
Zbog jasnoće i pogodnosti, često se preporučuje da se budžet merne nesigurnosti,
odnosno analiza, prikaže u obliku pogodne tabele, kao na primer Tabela 11. U ovoj
tabeli sve veličine se označavaju odgovarajućim simbolom Xi. Za svaku treba navesti
njenu procenu xi, pridruženu standardnu mernu nesigurnost u(xi), koeficijent osetljivosti ci
210
a doprinosi mernoj nesigurnosti ui(y) za svaku se moraju specificirati. Za svaku procenu

se mora navesti i merna jedinica u kojoj je iskazana.
19.11. Određivanje proširene merne nesigurnosti
Standardna i kombinovana standardna merna nesigurnost daju interval kojim se

obuhvata samo 68,26 % raspodele veličine X. Međutim, u nekim komercijalnim,
industrijskim i propisanim primenama, kao i kada su u pitanju zdravstvo i bezbednost,
često je neophodno dati, kao meru nesigurnosti, interval oko rezultata merenja koji
obuhvata znatno veći deo raspodele vrednosti koje se razumno mogu pripisati tom
rezultatu merenja. Najčešće je to interval koji obuhvata 95% raspodele veličine.
Proširena merna nesigurnost, U, kojom se definiše taj interval, dobija se množenjem

kombinovane standardne merne nesigurnosti sa faktorom obuhvata k, i to:
⎡ ∂y ⎤
2
2(
U = ku ( y) = k u y) = k ∑ N ⎢ ⎥ u 2 ( xi )
i =1⎢ ∂x ⎥
⎣ i⎦
Rezultat merenja se tada može prikazati kao:
Y=y±U
što znači da je y najbolja procena merene veličine Y, a interval od - U do +U

predstavlja interval za koji se očekuje da obuhvata veliki deo raspodele vrednosti koje
se mogu pripisati Y. Ovaj se interval može prikazati i kao y -U ≤ Y ≤ y + U.
Termini interval poverenja i nivo poverenja, koji su definisani u statistici, mogu se

primenjivati samo na intervale koji se definišu pomoću U pod određenim uslovima
uključujući i onaj da su sve njene komponente dobijene ocenom tipa A. Nivo poverenja
tog intervala je ustvari deo p verovatnoće (verovatnoća obuhvata) raspodele koja
karakteriše rezultat i njegovu kombinovanu standardnu mernu nesigurnost. Dakle ako
kažemo da je nivo poverenja p = 95 %, onda zapravo tvrdimo da će interval ± U
obuhvatiti 95 % raspodele vrednosti. Kad god je pogodno, treba proceniti i iskazati
nivo poverenja p.
Faktor obuhvata k je brojčani faktor koji se koristi za množenje kombinovane

standardne nesigurnosti da bi se dobila proširena nesigurnost. Vrednost faktora
obuhvata k bira se na bazi nivoa poverenja koji se zahteva za interval od -U do +U,
pri čemu mora biti poznat oblik funkcije raspodele merene veličine. Najčešće vrednosti
za k su u opsegu od 2 do 3.
U tabeli su navedene vrednosti koeficijenta tp(ν) za studentovu (t - raspodelu) pomoću

kojih se određuje k za određeni nivo poverenja p i broj stepeni slobode ν. Kada je
211
raspodela približno normalna, a broj stepeni slobode dovoljno veliki, može se uzeti da
je k = 2 za nivo poverenja od 95,45 %, a k = 3 za nivo poverenja od 99,97 %.
Ukoliko raspodela nije poznata usvaja se pretpostavka da je ona normalna raspodela.
Kada se saopštava rezultat merenja i kada je mera nesigurnosti tog rezultata
proširena merna nesigurnost U = ku(y) onda je potrebno iskazati rezultat merenja
kao Y = y ± U , na primer:
m = (100, 021 47 ± 0, 000 79) g.
Vrste merne nesigurnosti:
1) Apsolutna merna nesigurnost izražava se mernom jedinicom izmerene veličine:
ms = 100.021 47 g, uc= 0.35 mg, 1σ
Relativna merna nesigurnost izražava se u %, i to:
uc,r (y) = uc(y)/|y|, y nije0
2 Gy (uc=3,5 %), 1σ
19.12. Sumarna procedura za procenu merne nesigurnosti
Koraci koji slede pri procenjivanju i izražavanju merne nesigurnosti u sažetom obliku su
prikazani na slici 59.
212
Izraziti matematički zavisnost merene veličine (izlazne veličine)

POČETAK Y od ulaznih veličina Xi
Y=f (X1 X2 ... XN)
Identifikovati i primeniti sve značajne korekcije
Sastaviti listu izvora mernih nesigurnosti (u formi analize

doprinosa ukupnoj mernoj nesigurnosti
Izračunati standardnu mernu nesigurnost, u(xi), (tip A) za sve merene

veličine koje su dobijene na osnovu niza ponovljenih merenja
Odreditiili izračunati standardnu mernu nesigurnost (tip B) za sve

veličine čije su vrednosti dobijene prethodnim merenjem, korekcije
uzete iz literature, ili usvojiti prethodno datu vrednost
Izračunati koeficijente osetljivosti, ci, za svaki pojedinačni

doprinos, a zatim standardnu nesigurnost (doprinos),
ui(y)=ci u(xi)
Izračunati kombinovanu mernu nesigurnost u(y)
Izračunati proširenu mernu nesigurnost U = k u(y)

uz prethodno određen faktor obuhvata k
Izraziti REZULTAT MERENJA

(najbolja procena merene veličine + merna nesigurnost)
KRAJ
Slika 59. Sumarna procedura za procenu merne nesigurnosti
213
20. MEĐUNARODNE METROLOŠKE ORGANIZACIJE
Merenja se nalaze među prvim tehničkim aktivnostima u kojima je uspostavljena

međunarodna saradnja. Internacionalizacija je suštinska osobina merenja. Među-
narodna infrastruktura iz oblasti metrologije obuhvata međunarodne organizacije i
regionalne organizacije i njihovu saradnju, a osnov te saradnje predstavljaju:
1. Metarska konvencija i Međunarodni biro za tegove i mere (BIMP) i

2. Konvencija o osnivanju Međunarodne organizacije za zakonsku
metrologiju (OIML)
20.1. METARSKA KONVENCIJA
Sredinom XIX veka potreba za univerzalnim decimalnim metarskim sistemom postaje

sve izraženija, a posebno za vreme održavanja prve svetske izložbe 1875. godine.
1875. je u Parizu održana diplomatska konferencija o metru na kojoj su predstavnici
Vlada 17 država potpisali diplomatski ugovor nazvan METARSKA KONVENCIJA.
Metarska konvencija je neznatno izmenjena 1921. godine. Konvencijom je ustanovljen

Međunarodni biro za tegove i mere (Bureau Internetional des Poids et Mesures – BIPM)
čiji je zadatak da obezbedi svetsko jedinstvo mera, da uspostavlja i čuva
međunarodne etalone, da vrši poređenja nacionalnih i međunarodnih etalona, da
osigurava koordinaciju u metodama merenja i da vrši i koordinira istraživanja u vezi sa
fizičkim konstantama koje imaju udela u ostvarivanju etalona.
Kneževina Srbija je pristupila Metarskoj konvenciji 21. septembra 1879. godine.

Pristupanjem Metarskoj konvenciji, Kneževina Srbija je preuzela obaveze da uvodi
Međunarodni sistem jedinica (SI), da ostvaruje nacionalne etalone u skladu sa
definicijama koje utvrđuje Generalna konferencija za tegove i mere (CGPM), kao
vrhovni upravni organ Konvencije, da periodično poredi srpske etalone sa
međunarodnim etalonima koje čuva Međunarodni biro za tegove i mere. Republika
Srbija nastavlja svoje izvorno članstvo u Metarskoj konvenciji od 1879. godine.
Predstavnici Vlada država članica sastaju se svake četiri godine na Generalnoj

konferenciji za tegove i mere, kada raspravljaju i razmatraju aktivnosti koje obavljaju
nacionalni metrološki instituti (NMI) i BIPM, i donose preporuke o novim fundamentalnim
metrološkim odrednicama i drugim temama od interesa za BIPM.
Metarska konvencija je potpisana 20. maja 1875. godine, i u tu čast je 20. maj
proglašen za Svetski dan metrologije.
214
20.1.1. Organi i struktura metarske konvencije
Organi Metarske Konvencije su:

1. Generalna konferencija za tegove i mere (CGPM),
2. Međunarodni komitet za tegove i mere (CIPM),
3. Međunarodni biro za tegove i mere (BIPM),
4. Konsultativni/savetodavni komiteti (CC),
5. Zajednički komiteti BIMPa i drugih organizacija sa posebnim ciljevima.
Organi Metarske konvencije predstavljaju vrh metrološke piramide i naučni i

koordinacioni centar svetske metrologije, i to:
– Delovanje Metarske konvencije kao svetskog centra oslanja se na naučno-

istraživačke i razvojne delove u nacionalnim metrološkim institucijama.
– Metarska konvencija ustanovljava organizacionu strukturu, kroz koju Vlade
zemalja članica deluju u vezi pitanja iz oblasti metrologije.
Generalna konferencija za tegove i mere (CGPM – Conference Generele des Poids et

Mesures) je međunarodna međuvladina konferencija, koju čine delegati država članica
Metarske konvencije, koji se sastaju svake četvrte godine da bi:
– Raspravljali i podsticali mere za širenje i usavršavanje Međunarodnog

sistema jedinica SI;
– Potvrđivali rezultate novih fundamentalnih metroloških odrednica i naučnih
rešenja od međunarodnog značaja;
– Odobravali i obnavljali sistem SI sa rezultatima fundamentalnih metroloških
istraživanja i
– Donosili odluke u vezi organizacije i razvoja BIPM.
Prva Generalna konferencija održana je 1889. godine.
Međunarodni komitet za tegove i mere (CIPM – Comite International des Poids et

Mesures) bira se na zasedanjima Generalne konferencije za tegove i mere. Sastoji se
od 18 članova – priznati naučnici iz oblasti metrologije u svetu. Delokrug rada CIPM:
– Uspostavlja saradnju nacionanih metroloških laboratorija u vezi sa pitanjima

koje utvrdi CGPM;
– Sarađuje sa drugim međunarodnim metrološkim organizacijama;
– Koordinira istraživačke radove u oblasti metrologije;
– Nadgleda održavanje međunarodnih prototipova i međunarodnih etalona;
– Upravlja i nadzire radove Međunarodnog biroa za mere i tegove – BIPM;
– Obavlja izvršne poslove između dve konferencije i priprema preporuke za
rezolucije Generalne konferencije za tegove i mere (CGPM).
215
Slika 60. Organi Metarske konvencije
Međunarodni biro za tegove i mere (BIPM). Sedište Međunarodnog biroa za tegove i

mere (BIPM) je u Sevru – Pariz, koji izvršava odluke Generalne konferencije i
Međunarodnog komiteta za mere i tegove i predstavlja svetski centar naučne
metrologije, čiji je progres povezan sa naučnim otkrićima, visokim razvojem tehnike i
međunarodne saradnje. BIPM obavlja naučni rad na najvišem nivou za određeni skup
fizičkih i hemijskih veličina i obezbeđuje svetsko jedinstvo merenja. Metarskom
konvencijom je dogovoreno da BIPM obavlja sledeće poslove:
– Poređenje i overavanje prototipova metra i kilograma,

– Čuvanje međunarodnih prototipova,
– Periodična poređenja nacionalnih etalona sa međunarodnim prototipovima i sa
njihovim kopijama, kao i periodična poređenja etalonskih termometara,
– Poređenja novih prototipova sa osnovnim nemetarskim etalonima tegova i
mera koji se upotrebljavaju u različitim zemljama,
– Etaloniranje i poređenje geodezijskih lenjira,
– Poređenje etalona i tačnih skala čije se overavanje zahteva bilo od strane
vlade ili naučnog društva ili naučnika kao pojedinaca.
216
Slika 61. Organizacija i koordinacija Metarske konvencije
Naučna metrologija je od strane BIPM podeljena na devet tehničkih oblasti:
1. Akustika
2. Vreme i frekvencija
3. Dužina
4. Elektricitet i magnetizam
5. Jonizujuće zračenje i radioaktivnost
217
6. Količina supstancije
7. Masa
8. Termometrija
9. Fotometrija i radiometrija
Cilj BIPM je svetska ujednačenost merenja, koji se postiže obezbeđenjem naučne i

tehničke osnove i saradnje sa drugim organizacijama koje imaju isti zadatak. Glavni
zadaci BIPM su:
1. Međunarodni sistem jedinica – SI;

1. Osnovni naučni i tehnički zadaci;
2. Tehnička pomoć NMI – nacionalnim metrološkim institutima;
3. Globalna usaglašenost metrologije;
4. Saradnja sa drugim organizacijama;
5. Informisanje i izdavačka delatnost.
Slika 62. Organizacija BIPM
Republika Srbija , odnosno Direkcija za mere i dragocene metale je član BIPM. Na slici
su prikazane zemlje članice BIMP, odnosno Metarske konvencije.
Konsultativni/savetodavni komiteti (CC) povezuju svetske stručnjake u specifičnim

oblastima kao savetnike na naučnim i tehničkim pitanjima. Njihov delokrug rada stalno
se prilagođava kako bi ispunili potrebe društva i NMI. Većina savetodavnih komiteta
ima više radnih grupa koje vrše sledeće aktivnosti:
– Razmatranje napretka u nauci, koji imaju uticaj na metrologiju,

– Rešavaju specijalističke probleme u okviru svoje oblasti,
– Istraživanje međunarodnih poređenja etalona,
– Podnose predloge i preporuke Međunarodnom komitetu za tegove i mere.
218
Slika 63. Države članice BIPM
Savetodavni komiteti formirani su za deset oblasti, i to:
1. CCAUV, za akustiku, ultrazvuk i vibracije,

2. CCQM, za količinu materije,
3. CCM, za masu i srodne veličine,
4. CCEM, za elektricitet i magnetizam,
5. CCPR, za fotometriju,
6. CCT, za termometriju,
7. CCL, za dužinu,
8. CCTF, za vreme i frekvenciju,
9. CCRI, za jonizujuće zračenje,
10. CCU, za jedinice.
Zajednički komiteti. Formiran je određen broj zajedničkih komiteta BIMPa i drugih

organizacija, i to:
- JCDCMAS,zajednički komitet za koordinaciju pomoći zemljama u razvoju u

oblastima metrologije, akreditacije i standardizacije,
- JCGM, zajednički komitet za izradu uputstava u metrologiju,
- JCRB, zajednički komitet regionalnih metroloških organizacija i BIMPa,
- JCTLM, zajednički komitet za sledivost u medicinskim laboratorijama.
219
20.1.2. Priznavanje etalona i aranžmani o međusobnom priznavanju
Poslednjih deset godina dvadesetog veka, kao posledica akreditacije laboratorija za

etaloniranje i uspotavljenih međunarodnih trgovinskih sporazuma, stvorena je potreba
da se razvije pouzdan sistem za poređenje nacionalnih etalona država. CIPM
Aranžman o međusobnom priznavanju (MRA - Mutual Recognition Arrangement) je
sporazum između nacionalnih metroloških instituta, potpisan 1999. godine na
Generalnoj konferenciji za tegove i mere od strane predstavnika nacionalnih
metroloških instituta (NMI). CIPM MRA - Aranžman o međusobnom priznavanju je
revidiran 2003. godine i ima dva dela, koji se odnose na:
1. Uspostavljanje stepena jednakosti nacionalnih etalona i

2. Međusobno priznavanje Uverenja o etaloniranju i merenju, koje izdaju
nacionalni metrološki instituti (NMI), učesnici aranžmana.
Ciljevi aranžmana CIPM MRA su:
• Da se uspostavi nivo jednakosti nacionalnih etalona koje održavaju NMI,

• Da obezbedi međusobno priznavanje Uverenja o etaloniranju i merenju koje
izdaju NMI,
• Da na taj način obezbedi Vladama i drugim institucijama sigurne tehničke
osnove za šire sporazume koji se odnose na međunarodnu trgovinu, finansije i
zakonodavne poslove.
Postavljeni ciljevi se postižu na sledeći način:
- Međunarodnim poređenjem merenja, koja se nazivaju ključnim poređenjima,

- Dopunskim međunarodnim poređenjima merenja,
- Sistemima kvaliteta i dokazima merodavnosti nacionalnih metroloških instituta.
KCDB (Key Comparison Database) - Baza podataka ključnih poređenja BPIM sadrži 4
dela, koji se smatraju dodacima aranžmana CPIM MRA, i to:
1. Dodatak A: Spisak nacionalnih metroloških instituta (NMI) i imenovanih instituta

učesnika,
2. Dodatak B: Rezultati ključnih i dopunskih poređenja,
3. Dodatak C: Mogućnosti etaloniranja i merenja NMI i imenovanih instituta i
4. Dodatak D: Spisak ključnih poređenja.
Krajnji rezultat CIPM Aranžmana o međusobnom priznavanju je:
- deklarisanje mernih mogućnosti svakog NMI,

- rezultati poređenja objavljeni u bazi podataka koju održava BIPM, a koja je
javno dostupna na internetu.
220
CIPM Aranžman o međusobnom priznavanju koordiniraju BIPM i Savetodavni komiteti.

CIPM MRA su u 2008. godini potpisali predstavnici 80 nacionalnih metroloških instituta
iz 48 države članica i 32 države - pridruženih članica Generalne konferencije za
tegove i mere, kao i tri međunarodne organizacije. Samo jedan nacionalni metrološki
institut (NMI) može da potpiše aranžman CIPM MRA, ali drugi instituti u toj zemlji, koji
čuvaju priznate nacionalne etalone, takođe, mogu da budu imenovani i učestvuju u
CIPM MRA preko NMI potpisnika. Trenutno se oko 90% svetske trgovine izvezene robe
odvija među državama učesnicama CPIM MRA.
Savezni zavod za mere i dragocene metale, sadašnja Direkcija za mere i dragocene

metale, kao nacionalni metrološki institut države članice Metarske konvencije, potpisao
je 5. decembra 2002. godine Aranžman o međusobnom priznavanju nacionalnih
etalona i uverenja o etaloniranju i merenju koja izdaju nacionalni metrološki instituti.
Direktori NMI potpisuju MRA, sa odobrenjem odgovarajućih organa u svojim
državama, i na taj način:
- prihvataju proces definisan u CIPM MRA za uspostavljanje baze podataka,

- priznaju rezultate ključnih i dopunskih poređenja - navedeno u bazi podataka,
- priznaju mogućnosti etaloniranja i merenja drugih NMI i imenovanih instituta, kako
je to navedeno u bazi podataka.
Učešće nacionalnih metroloških instituta (NMI) u CIPM MRA omogućava nacionalnim

akreditacionim telima i drugim zainteresovanim stranama da budu uvereni u
međunarodnu verodostojnost i prihvatanje merenja koje sprovode i distribuiraju NMI.
Takođe, obezbeđuje se osnova za međunarodno priznavanje merenja obavljenih u
akreditovanim laboratorijama za ispitivanje i etaloniranje, jer mogu dokazati
kompetentnu metrološku sledivost svojih merenja do NMI.
Slika 64. DMDM u bazi KCDB
221
Međunarodni biro za tegove i mere (BIPM) objavljuje mogućnosti merenja i

etaloniranja (CMC), nakon uspešno sprovedene procedure priznavanja, u svojoj bazi
podataka ključnih poređenja (BIMP KCDB), i održava ovu bazu.
BIPM vrši poređenje nacionalnih (primarnih) etalona sa odgovarajućim međunarodnim

etalonima u BIPM. Dobijeni rezultati su osnova za svrstavanje i ažuriranje
odgovarajućih podataka u bazi KCDB prema CIPM MRA. Primer pretrage
podataka/mogućnosti Direkcija za mere i dragocene metale (DMDM) u bazi KCDB dat
je na Slici 65.
Primer za srpske etalone mase

• Ako se, na primer, u bazi KCDB kao ključ pretrage izabere merilo za masu, pa
izabere Srbija, dobija se tabela, koja sadrži spisak merila mase koje poseduje
Direkcija za mere i dragocene metale, kao NMI.
(http://kcdb.bipm.org/appendixC/search.asp?reset=1&met=M)
• Navedena merila su odobrena maja 2010.godine, na Slici prikazan prvi list
tabele sa 5 merila, ukupno ih ima 10.
Slika 65.
222
20.2. MEĐUNARODNA ORGANIZACIJA ZA ZAKONSKU METROLOGIJU - OIML
Zakonska metrologija doprinosi privredi i društvu obezbeđenjem pouzdanosti i

poverenja u merenja u trgovini, zaštiti zdravlja, zaštiti životne sredine i primenu
zakona. Naime, to je grana metrologije koja osigurava poštenu trgovinu, posebno u
oblasti tegova i mera, i predstavlja osnov za poverenje korisnicima u korektne
rezultate merenja u zvaničnim i komercijalnim transakcijama. Navedeni ciljevi se postižu
proverom merila koja podležu zakonskoj kontroli.
Međunarodna Konvencija o ustanovljenju Međunarodne organizacije za zakonsku

metrologiju (Organization Internacionale de Métrologie Légale - OIML) potpisana je
1955. godine, kao međuvladina ugovorna organizacija. Organizacija je formirana sa
ciljem da na međunarodnom nivou obavi ono što prelazi zadatke naučne metrologije u
okviru Metarske konvencije, a odnosi se na nacionalna zakonodavstva. Zakonska
metrologija pokriva obaveze koje se odnose na rezultate merenja, opremu za merenja
kao i zakonsku kontrolu od strane države.
Definicija Zakonske metrologije (prema OIML Publikaciji): Zakonska metrologija se

sastoji od svih aktivnosti za koje su propisani zakonski zahtevi u vezi merenja, mernih
jedinica, mernih instrumenata i metoda merenja, gde se ove aktivnosti izvršavaju od
strane, ili u ime, vladinih organa, kako bi se osigurao odgovarajući nivo kredibiliteta
mernih rezultata u nacionalnom regulatornom okruženju.
Zakonska metrologija se primenjuje ne samo na strane u trgovini, već i na zaštitu

pojedinaca i društva kao celine (na primer, sprovođenje zakona; mere usmerene ka
zdravstvu i bezbednosti i slično). Zakonska metrologija generalno uključuje odredbe
koje se vezuju za jedinice mera, rezultate merenja (na primer, prethodno upakovani
proizvodi) i na merne instrumente. Ove odredbe pokrivaju zakonske obaveze koje se
odnose na rezultate merenja i na merne instrumente, kao i na zakonsku kontrolu koja se
vrši u ime vlade.
Cilj OIML je promocija procedura zakonske metrologije i njihova globalna

harmonizacija. OIML je razvio tehničku strukturu širom sveta koja obezbeđuje njenim
članicama metrološke smernice za razradu nacionalnih i regionalnih zahteva koji se
odnose na proizvodnju i korišćenje mernih instrumenata za zakonska merenja. Prema
brojkama koje je 2007. godine objavila Svetska banka, članice OIML-a ukupno
pokrivaju 86 % stanovništva sveta i 96 % njegove privrede. Novac utrošen na merenje,
uopšte na metrologiju, je veoma mali deo ukupnih nacionalnih izdataka, ali je njegov
uticaj izuzetno veliki za sve nas i svet u kome živimo. Naime, može se konstatovati da
metrologija utiče na svakodnevni život i da stvara veliku korist od uloženog novca.
OIML čini 57 država članica i 56 dopisnih država članica (posmatrači) sa sedištem u

Parizu. Republika Srbija je član OIML preko nacionalnog metrološkog instituta, odnosno
Direkcije za mere i dragocene metale. Države članice su se moralno obavezale da će
zakonsku metrologiju primenjivati u najvećoj mogućoj meri.
223
20.2.1. Organi međunarodne organizacije za zakonsku metrologiju
Međunarodna organizacija za zakonsku metrologiju (OIML) ima zadatak da:
– Obezbedi državama članicama metrološka uputstva za izradu nacionalnih

zahteva, koji se odnose na proizvodnju i upotrebu merila u oblasti zakonske
metrologije;
– Proučava probleme zakonske metrologije radi ujednačavanja metoda i
metroloških propisa;
– Ustanovi model zakona i propisa o njihovoj upotrebi;
– Izradi model službe za zakonsku metrologiju;
– Utvrdi karakteristike i uslove koje moraju da zadovolje merila da bi njihova
upotreba mogla da se odobri u državama članicama OIML i na međunarodnom
planu;
– Unapredi veze između organizacija za zakonsku metrologiju država članica;
– Obrazuje Centar za dokumentaciju i informacije o nacionalnim organizacijama
za zakonsku metrologiju i o merilima.
Organi OIML (http://www.oiml.org) su:
1. Međunarodna konferencija za zakonsku metrologiju,

2. Međunarodni komitet za zakonsku metrologiju (CIML),
3. Međunarodni biro za zakonsku metrologiju (BIML),
4. Tehnički komiteti (TC).
Međunarodna konferencija za zakonsku metrologiju je vrhovni organ Konvencije,

ima diplomatski status, i sledeći delokrug rada:
– Proučava pitanja koja se odnose na ciljeve OIML i po njima donosi odluke,

– Obezbeđuje sastav upravnih organa,
– Potvrđuje članove Tehničkih komiteta,
– Proučava i odobrava izveštaje koje joj podnose organi OIML.
Međunarodni komitet za zakonsku metrologiju (CIML) je radno telo Međunarodne

konferencije za zakonsku metrologiju sa sledećim zadacima:
– Sprovodi odluke Konferencije,
– Predlaže osnivanje i/ili ukidanje tehničkih komiteta i podkomiteta (SC) i utvrđuje
njihov program rada,
– Nadzire rad tehničkih komiteta,
– Određuje opšte prioritete i prioritete za pojedine projekte.
Međunarodni biro za zakonsku metrologiju (BIML) je izvršni organ OIML, sa sledećim

odgovornostima:
224
– Priprema Konferencije i sastanke tehničkih komiteta,

– Učestvuje u izdavanju međunarodnih preporuka i dokumenata,
– Održava vezu između tehničkih komiteta i podkomiteta (SC), kao i između
članova Komiteta (CIML) i država članica,
– Nadležan je za izvršavanje zadataka koji proističu iz ciljeva OIML,
– Izdaje glasilo OIML Builletin i dostavlja svim članicama.
Tehnički komiteti (TC) su sastavljeni od predstavnika država članica, odgovorni su za

izradu međunarodnih preporuka i dokumenata, na osnovu projekata koje im je dodelio
CIML, koje obezbeđuju članicama međunarodno dogovorenu osnovu za donošenje
nacionalne zakonske regulative za razne vrste merila. Glavni elementi međunarodnih
preporuka su:
• Delokrug, primena i terminologija,

• Metrološki zahtevi,
• Tehnički zahtevi,
• Metode i oprema za ispitivanje i overavanje usaglašenosti sa zahtevima,
• Obrazac izveštaja o ispitivanju.
Tehnički komiteti (18), odnosno 50 podkomiteta, deluju na osnovu projekata koje im je

dodelio CIML, i to:
1. TC 1 Terminologija,
2. TC 2 Merne jedinice,
3. TC 3 Metrološka kontrola,
4. TC 4 Etaloni i uređaji za etaloniranje i pregled,
5. TC 5 Elektronski instrumenti,
6. TC 6 Proizvodi pred pakovanjem,
7. TC 7 Merila za dužinu i srodne veličine,
8. TC 8 Merenje količina tečnosti,
9. TC 9 Instrumenti za merenje mase i gustine,
10. TC 10 Instrumenti za merenje pritiska, sile i srodnih veličina,
11. TC 11 Instrumenti za merenje temperature i srodnih veličina,
12. TC 12 Instrumenti za merenje električnih veličina,
13. TC 13 Merila za akustiku i vibracije,
14. TC 14 Merila koja se koriste u optici,
15. TC 15 Merila za jonizujuća zračenja,
16. TC 16 Instrumenti za merenje zagađenja,
17. TC 17 Instrumenti za fizičko-hemijska merenja,
18. TC 18 Medicinska merila.
Međunarodne konferencije održavaju se svake četiri godine, sa zadatkom da definišu

opštu politiku i predviđene troškove za OIML. Konferencijama prisustvuju delegacije
zemalja članica i posmatrača, kao i iz međunarodnih i nacionalnih institucija iz oblasti
metrologije. Između OIML i organizacija za standardizaciju, kao što su ISO i IEC,
225
uspostavljeni su sporazumi o saradnji u cilju izbegavanja protivrečnih zahteva. Pored

toga, OIML sarađuje sa oko 100 međunarodnih i regionalnih organizacija, čije su
aktivnosti povezane sa metrologijom, koja za cilj ima promovisanje kredibilnih praksi
merenja, odnosno merenja vrednih poverenja.
Međunarodni komitet za zakonsku metrologiju (CIML) sastaje se jednom godišnje u cilju

preispitivanja rada OIML. Svaka od zemalja članica ima po svog jednog predstavnika.
Komitet ima funkciju Upravnog odbora OIML.
Tehnički komiteti i podkomiteti okupljaju predstavnike zemalja članica OIML,

predstavnike međunarodnih organizacija za standardizaciju, udruženja proizvođača,
regionalnih tela i slično, a u cilju postizanja međunarodnoh konsenzusa po pitanjima
zakonske metrologije. Rad komiteta i podkomiteta koordinira Sekretarijat OIML.
Sekretarijat i rukovodstvo Međunarodnog biroa za zakonsku metrologiju (BIML)

organizuju rad OIML, tako što:
– Koordiniraju i informišu članove o tehničkim aktivnostima,
– Upravljaju finansijama,
– Održavaju vezu sa nacionalnim, regionalnim i međunarodnim organizacijama,
– Informišu članstvo i javnost putem OIML publikacija i web-sajta,
– Kvartalno izdaju Bilten OIML, koji se besplatno dostavlja članicama i ostalim
zainteresovanim (oko 1300 primeraka).
20.2.2. OIML dokumenti i aranžmani o međusobnom prihvatanju
OIML razvija modele propisa - međunarodne preporuke, koje obezbeđuju članicama

međunarodno dogovorenu osnovu za uspostavljanje nacionalnog zakonodavstva o
različitim kategorijama mernih instrumenata. Takođe, međunarodne preporuke OIML
predstavljaju međunarodne norme u smislu Sporazuma o tehničkim preprekama trgovini
Svetske trgovinske organizacije (TBT STO). OIML je posmatač u odboru TBT STO.
Imajući u vidu sve veću nacionalnu primenu smernica OIML-a, sve više proizvođača se
okreće međunarodnim preporukama OIML-a, kako bi osigurali da njihovi proizvodi
zadovoljavaju međunarodne specifikacije za metrologički učinak i ispitivanje. Osnovni
elementi međunarodne preporuke su: opseg, primena i terminologija, metrološki
zahtevi, tehnički zahtevi, metode i oprema za ispitivanje i verifikovanje usaglašenosti
sa zahtevima i oblik izveštaja sa ispitivanja. Nacrt preporuka i dokumenata OIML-a
razvijaju tehnički komiteti, koje formiraju države članice, kao i određene međunarodne
i regionalne institucije, koje učestvuju na bazi konsultacija.
Međunarodna organizacija za zakonsku metrologiju (OIML) uspostavljenim sistemom

uverenja (1991. godine) omogućuje proizvođačima merila da dobiju Uverenje i
Izveštaj o ispitivanju OIML, kao dokaz da tip merila odgovara zahtevima
međunarodnih preporuka OIML. Uverenja izdaju države članice OIML-a, koje su
osnovale jedno ili više tela za ispitivanje tipa merila, odnosno za izdavanje uverenja,
koje dobrovoljno prihvataju nacionalne metrološke organizacije.
226
OIML MAA - Aranžman o međusobnom prihvatanju (MAA- Mutual Acceptance

Arrangement) odnosi se na ispitivanja tipa merila i njegova svrha je da se uspostave
multilateralni sporazumi širom sveta, koji nude širi opseg od bilateralnih ili regionalnih
sporazuma. Implementacija OIML MAA je počela u januaru 2005. godine i predstavlja
strateško pitanje za organe izdavanja OIML-a, kao i za nacionalna tela za
odobravanje tipa merila.
Aranžman o međusobnom prihvatanju je okvirni dokument, međutim, za svaku oblast

potrebno je da se potpiše Deklaracija o međusobnom poverenju (DoMC - Declarations
of Mutual Confidence) za određene kategorije merila. Potpisivanjem DoMC-a, učesnici
će izjaviti poverenje u rezultate ispitivanja tipa merila, koje izdaju drugi učesnici.
Uverenja i Izveštaji o ispitivanju tipa, izdati pod određenim uslovima DoMC-a, nosiće
poseban logotip, koji odobrava BIML. Očekuje se da većina zemalja učestvuje u
potpisivanju OIML MAA, tako da OIML sertifikati i Izveštaji ispitivanja tipa izdati od
strane bilo kog učesnika budu prihvaćeni u što je moguće više zemalja. Proizvođači
merila imaju veće izglede da njihova vrednovanja tipa merila budu priznata širom
sveta u slučajevima kada su ova vrednovanja tipa izvršena od strane učesnika u
odgovarajućoj DoMC. Deklaracije uzajamnog poverenja (DoMC) će rezultovati u
osnivanju grupa organa izdavanja OIML, čiji su osposobljenost, nepristrasnost i kvalitet
ocenjeni i priznati od strane potpisnica ovih DoMC-a.
Najveći broj korisnika merenja nema visoke sposobnosti i veštine u merenju, tako da
samostalno nisu u mogućnosti vrednovati pouzdanost merne opreme i tačnosti
sprovedenih merenja. Publikacije, uređene baze podataka i tehnička pomoć OIML-a
omogućavaju korisnicima da steknu poverenje u rezultate merenja koje upotrebljavaju,
kao na primer lekari u analize medicinskih laboratorija za ispitivanje, ili za nesmetano
odvijanje unutrašnje i međunarodne trgovine, odnosno ukljanjanja troškova koji nastaju
usled višestrukih merenja i/ili sporova i slično.
20.3. MEĐUNARODNA METROLOŠKA SARADNJA
Metarska konvencija i Međunarodna organizacija za zakonsku metrologiju (OIML) su

glavne i vodeće međunarodne organizacije u oblasti metrologije. Međutim, postoje i
druge međunarodne organizacije koje se bave metrologijom i pitanjima u vezi
metrologije, kao što je Međunarodna konfederacija za mernu tehniku (IMEKO)
osnovana 1958. godine na Prvom međunarodnom kongresu za mernu tehniku u
Budimpešti. IMEKO je nevladina, međunarodna konfederacija nacionalnih naučnih i
tehničkih društava koja se bave mernom tehnikom i njenom primenom. Osnovni cilj je
razmena iskustava iz metrologije među naučnicima i inženjerima 38 država članica, što
se obavlja na kongresima IMEKO svake treće godine. Stalni organi IMEKO su:
- Generalna skupština, koja se sastoji od jedne ili dve delegacije iz svake države
članice i održava se jednom godišnje.
- Sekretarijat je izvršno telo Generalne skupštine i izvršava njene odluke uključujući i
rezolucije.
227
- Savetodavna komisija formuliše predloge politike i strategije IMEKO.

- Tehnička komisija analizira i podržava rad tehničkih komiteta.
- Komitet za planiranje odgovoran je za rezolucije i zapisnike zasedanja Generalne
skupštine.
- Tehnički komiteti (TC) organizuju simpozijume, konferencije, seminare sa specifičnim
temama, publikuju zbornike radova, priručnike, rečnike i studije.
Tehnički komiteti u okviru IMEKO su: TC1 - Edukacija i obuka u merenju i instrumentima;
TC2 – Fotonika; TC3 - Merenje sile, mase i obrtnog momenta; TC4 - Merenje električnih
veličina; TC5 - Problemi merenja; TC6 - Rečnik komiteta; TC7 – Nauka merenja; TC8 -
Sledljivosti u metrologiji; TC9 - Merenje protoka; TC10 - Tehnička dijagnostika; TC11 -
Metrološka infrastruktura; TC12 - Temperatura i toplotna merenja; TC13 - Merenja u
biologiji i medicini; TC14 - Merenje geometrijskih veličina; TC15 - Eksperimentalna
mehanika; TC16 – Merenje pritiska i vakuuma; TC17 - Merenja u robotici; TC18 -
Merenje funkcija čoveka; TC19 - Ekološka merenja; TC20 -Merenje energije; TC21 -
Matematički alati za merenje; TC22 - Merenje vibracija; TC23 - Metrologija u ishrani;
TC24 - Hemijska merenja.
Postoje i međunarodne nemetrološke organizacije iz raznih oblasti nauke i tehnike, koje

u okviru svoga rada razmatraju i metrološke probleme koji se odnose na njihovu
delatnost. Najznačajnije su:
• Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO);

• Međunarodna elektrotehnička komisija (IEC);
• Međunarodna geodetska konferencija (CGI);
• Međunarodna saradnja na akreditaciji laboratorija (ILAC);
• Međunarodna služba vremena (BIH);
• Međunarodna astronomska unija (IAU);
• Međunarodna unija za teorijsku i primenjenu fiziku (IUPAP), hemiju (IUPAC).
Tako na primer Međunarodna saradnja na akreditaciji laboratorija (ILAC) je

međunarodna saradnja između raznih šema za akreditaciju laboratorija za
ispitivanje/etaloniranje širom sveta. ILAC je uspostavio formalnu saradnju 1996.
godine, a 2011. godine 72 stalne članice potpisalo je ILAC MRA Aranžman o
međusobnom priznavanju. Takođe, ILAC ima 18 pridruženih članica, 20 članica
posmatrača i veći broj zainteresovanih strana. Kroz ocenjivanje akreditacionih tela
učesnika, povećalo se međunarodno prihvatanje rezultata ispitivanja, kao i uklanjanje
tehničkih prepreka trgovini prema preporukama i uz podršku Sporazuma o tehničkim
preprekama Svetske trgovinske organizacije (TBT STO).
228
21. REGIONALNE METROLOŠKE ORGANIZACIJE
21.1. EVROPSKO UDRUŽENJE NACIONALNIH METROLOŠKIH INSTITUTA -

EURAMET
Evropsko udruženje nacionalnih metroloških instituta - EURAMET (European

Collaboration in Measurement Standards) je od 2007. godine naslednik EUROMET-
Evropske saradnje na etalonima. EURAMET je regionalna metrološka organizacija, koja
za sada ima 37 članova nacionalnih metroloških instituta (NMI), koordinira njihovu
saradnju u oblastima kao što je istraživanje u metrologiji, pogodnost praćenja merenja
prema SI jedinicama, međunarodno priznavanje nacionalnih etalona. Kroz transfer
znanja i saradnju između svojih članica, EURAMET olakšava razvijanje infrastrukture
nacionalnih metrologija. NMI mogu da se pridruže EURAMETu kao članice ako
ispunjavaju sledeće uslove:
- Sledivost prema Međunarodnom sistemu jedinica (SI);

- Moraju učestvovati u međunarodnim poređenjima;
- Moraju učestvovati u istraživačkim metrološkim projektima.
Organizaciona struktura EURAMETa:
- Generalna skupština,
- Odbor direktora i
- 12 tehničkih komiteta koji pokrivaju 9 oblasti naučne metrologije (BIPM) i tri
dodatne oblasti: protok, interdisciplinarna metrologija i sistem kvaliteta.
Osnovni ciljevi EURAMET-a su promovisanje nauke i istraživanja i evropske saradnje u

oblasti metrologije, što se realizuje putem sledećih aktivnosti:
- Razvijanje i podrška istraživačkoj saradnji u Evropi u oblasti metrologije i etalona;

- Razvijanje, redovno ažuriranje i primena Evropskog metrološkog istraživačkog
programa (EMRP);
- Podrška članicama i pridruženim članicama prilikom njihovog prijavljivanja za
istraživačke fondove u cilju evropskih projekata saradnje;
- Koordinisanje zajedničkog korišćenja specijalnih sredstava;
- Tehnička saradnja sa metrološkim institutima izvan EURAMET-a i sa drugim
regionalnim i međunarodnim metrološkim organizacijama;
- Izvršavanje zadataka Regionalne metrološke organizacije (RMO) sa osnovnim
ciljem uzajamnog priznavanja širom sveta nacionalnih etalona i sertifikata za
etaloniranje i merenje;
- Promovisanje i koordinisanje transfera naučnog znanja i iskustava u oblasti
metrologije;
229
- Predstavljanje metrologije na evropskom nivou i promovisanje najbolje prakse

kreatorima politike i organima koji donose odluke u pogledu metrološke
infrastrukture i evropske saradnje;
- Saradnja sa evropskim i međunarodnim organizacijama koje su odgovorne za
infrastrukturu kvaliteta, a posebno putem učestvovanja u pripremi harmonizovanih
tehničkih dokumenata.
Slika 66. Struktura i koordinacija EURAMET-a
Osnovni ciljevi EURAMET-a, njegova struktura i organizacija njegovih tela, pravila u

vezi članstva i odnosi sa partnerskim organizacijama, utvrđeni su u Uredbama i
Pravilnikom o radu.
Tehnička saradnja u EUROMET organizovana je preko dvanaest tehničkih komiteta, i to:
1. TC-AUV Akustika, ultrazvuk i vibracije;

2. TC-EM Elektricitet I magnetizam;
3. TC-F Protok;
4. TC-IR Jonizujuće zračenje;
5. TC-L Dužina;
6. TC-M Masa i srodne veličine;
7. TC-MC Metrologija u hemiji;
230
8. TC-PR Fotometrija i radiometrija;

9. TC-T Termometrija;
10. TC-TF Vreme i frekvencija;
11. TC-IM Interdisciplinarna metrologija;
12. TC-Q Kvalitet.
Osnovni ciljevi i opseg rada tehničkih komiteta (TC) su naučna i tehnička saradnju u
odgovarajućim oblastima. Oblici saradnje obuhvataju: saradnju u istraživanju,
poređenjima etalona, pogodnosti za praćenje i konsultacije o sredstvima.
Tehnički komiteti su odgovorni za sprovođenje aktivnosti koje zahteva EURAMET, kao

regionalna metrološka organizacija (RMO), za ispunjavanje Aranžmana o međusobnom
priznavanju Međunarodnog komiteta za tegove i mere (CIPM-MRA).
Delegat neke EURAMET-ove članice ili pridruženih članica imenuju lice za kontakt u
svaki tehnički komitet (jedna osoba iz članice, koja je tehnički osposobljena). Tehnički
komiteti se sastaju jednom godišnje, a rad koordinira predsedavajući koga bira
Generalna skupština. Neki od TC-a su uspostavili potkomitete (SC), koji se bave
specifičnim pitanjima iz oblasti rada određenog tehničkog komiteta.
21.2. EVROPSKA SARADNJA U ZAKONSKOJ METROLOGIJI - WELMEC
Zakonska metrologija je celina tehničkih i administrativnih procedura koje su

ustanovljene u zakonu od strane javnih organa, kako bi se garantovao kvalitet merenja
izvršenih tokom komercijalnih transakcija i zvaničnih kontrola, a u odnosu na
zdravstvenu zaštitu, bezbednost, itd.
Evropska saradnja u zakonskoj metrologiji (European Cooperation in Legal Metrology)

osnovana je Memorandumom o razumevanju 1990. godine od strane 15 država
članica Evropske Unije i 3 države članice EFTA i vezi sa pripremom i sprovođenjem
direktiva zasnovanih na Novom pristupu, pod nazivom WELMEC (Western European
Legal Metrology Cooperation) Zapadno evropska saradnja u zakonskoj metrologiji.
U sadašnje vreme članovi WELMEC-a su nacionalni organi za zakonsku metrologiju u

državama članicama EU i EFTA, tj. ukupno 30 stalnih članica i 7 pridruženih članica,
koje su u procesu pridruživanja EU. WELMEC se bavi uspostavljanjem, održavanjem i
poboljšavanjem kanala za komuniciranje između svojih članica i pridruženih članica i
ima za cilj da razvije uzajamno poverenje kroz učešće u zajedničkim aktivnostima.
Osnovni cilj WELMEC-a je uspostavljanje harmonizovanog i doslednog pristupa u
evropskoj zakonskoj metrologiji, kao i :
- Razvijanje međusobnog poverenja između nacionalnih organa za zakonsku

metrologiju;
231
- Identifikacija posebnih karakteristika zakonske metrologije, koje treba da se

reflektuju u okviru evropske metrologije, sertifikacije i ispitivanja;
- Organizovanje razmene informacija;
- Promovisanje zakonske metrologije sa ciljem uklanjanja barijera za trgovinu u
oblasti mernih instrumenata;
- Promovisanje doslednosti tumačenja i primene normativnih dokumenata i
predlaganje aktivnosti radi olakšavanja implementacije;
- Održavanje radnih odnosa i saradnje sa drugim relevantnim telima, koja imaju
interesa za zakonsku metrologiju;
- Rasprave o trendovima i uspostavljanje kriterijuma za opseg zakonske metrologije
i održavanje kanala za neprekidne tokove znanja.
WELMEC savetuje Evropsku komisiju i Savet EU u vezi sa primenom i daljim razvojem

direktiva u oblasti zakonske metrologije (Direktiva za merila, Direktiva neautomatske
vage).
Komitet WELMEC se sastoji od delegata država članica, pridruženih članica i

posmatrača (EUROMET, EA, OIML) i drugih regionalnih organizacija zainteresovanih za
zakonsku metrologiju. Komitet se sastaje najmanje jednom godišnje, a podržavaju ga
radne grupe (Slika 67).
Radna grupa 2: Implementacija Direktive (2009/23/EC). Polazne referentne tačke:
- Razmatranje i obezbeđenje smernica o Direktivi 2009/23/EC i Direktivi

2004/22/EC u pogledu automatskih vaga za merenje težine (AWIs) i
multidimenzionalnih instrumenata, da bi se olakšali svi aspekti implementacije osim
inspekcije, stupanja na snagu i ponovne verifikacije.
- Razmatranje i obezbeđenje smernica o težinama, Direktiva 71/317/EEC i
74/148/EEC.
Radna grupa 5: Metrološki nadzor. Polazne referentne tačke:
- Uspostavljanje poverenja svih zainteresovanih strana za odredbe zakonske

metrologije, podržavajući saradnju između članica WELMEC-a, radi promovisanja
ekvivalentnih, efektivnih i dovoljnih nivoa metrološkog nadzora širom EU.
- Promovisanje i organizovanje razmene informacija i smernica o pitanjima
metrološkog nadzora, uključujući nadzor tržišta i inspekcije na terenu, među
članicama WELMEC-a.
- Obezbeđivanje sredstava za dijalog sa predstavnicima potrošača, trgovine,
industrije i ove komisije.
Radna grupa 6: Prethodno upakovani proizvodi. Polazne referentne tačke:
– Postizanje uniformne primene direktiva i propisa koji se odnose na: prethodno

upakovane proizvode, određene dimenzije, pakovanja i uzimanje uzoraka;
232
– Uspostavljanje platforme za razmenu informacija o svim pitanjima koja se odnose

na prodaje prethodno upakovanih proizvoda, koji se prodaju po količini (bilo po
evropskom ili nacionalnom zakonodavstvu);
– Ekspertsko davanje saveta Evropskoj Komisiji o aspektima koje je potrebno
razmotriti u novom i postojećem zakonodavstvu koji se odnose na prethodno
upakovane proizvode;
– Davanje mišljenja nadležnim ministarstvima, koji pakuju robu i uvoznicima o
različitim praktičnim pitanjima koja se odnose na prethodno upakovane proizvode;
– Izrada praktičnih smernica o oceni usaglašenosti prethodno upakovanih proizvoda
sa evropskim zakonodavstvom.
Radna grupa 7: Softver. Polazne referentne tačke:

Harmonizovanje postupaka odobravanja tipa i ekvivalentnih procedura ocenjivanja
usaglašenosti u odnosu na softver, koji je od kritične važnosti za metrološke
karakteristike mernog instrumenta, putem:
– razvijanja i ažuriranja odgovarajućih smernica za bilo koju stranu koja je uključena,

– razmatranje najnovijih i dolazećih tehnologija na osnovu evropskih direktiva -
Direktiva za merila (MID) i Direktiva 90/384/EEC i relevantnih međunarodnih
standarda i OIML preporuka.
Radna grupa 8: Direktiva za merila. Polazne referentne tačke:

Opšta primena MID-a, osim nadzora tržišta (opseg radne grupe 5) i razmena
informacija, a posebno u pogledu uspostavljanja dokumenata za smernice o:
– modulima ocenjivanja usaglašenosti,

– kriterijumima za imenovanje ovlašćenih tela,
– radu ovlašćenih tela.
Pored toga ova radna grupa razmatra definicije za MID i OIML (razjašnjenje tamo
gde se pojavljuju razlike između rečnika MID-a i OIML-a), kao i organizovanje
radionica za implementaciju MID-a.
Radna grupa 10: Merna oprema za tečnosti koje nisu voda. Polazne referentne tačke:
Harmonizovanje postupka ispitivanja za odobrenje tipa i početno verifikovanje u
pogledu mernih sistema za tečnosti, osim vode, putem razvijanja smernica za
tumačenje, ispitivanje i oblik izveštaja o ispitivanju u odnosu na OIML preporuke:
– R117 Merni sistemi za tečnosti, osim vode,

– R105 Direktni merni sistemi za protok mase za količine tečnosti,
– R81 Dinamički merni uređaji i sistemi za kriogene tečnosti,
– Direktiva za merne instrumente (MID).
Radna grupa 11: Komunalna merila. Polazne referentne tačke:
233
Podrška harmonizovanom evropskom pristupu pitanjima zakonske metrologije u

pogledu komunalnih merila, a posebno:
– Implementaciji, doslednoj primeni i tumačenju Direktive 2004/22/EC (MID -

Merila),
– Uvođenju novih mernih tehnika u okviru MID-a,
– Razvijanju predloga za pitanja vezana za opseg i područje primene MID-a.
Takođe, podrška drugim radnim grupama WELMEC-a i drugim organizacijama u

pogledu pitanja o komunalnim merilima.
Slika 67. Radne grupe WELMEC-a
21.3. DRUGE REGIONALNE ORGANIZACIJE
SIM - Međuamerički metrološki sistem, regionalna metrološka organizacija za države

Severne i Južne Amerike za naučnu i zakonsku metrologiju, organizovana je u pet
podregiona:
– NORAMET za Severnu Ameriku,

– CARIMET za Karibe,
234
– CAMET za Srednju Ameriku,

– ANDIMET za države uz Ande,
– SURAMET za ostale države Južne Amerike.
APMP – Azijskopacifički metrološki program regionalno metrološko udruženje, koje

kontinualno radi od 1977. godine.
APLMF – Azijskopacifički forum za zakonsku metrologiju, cilj je razvoj zakonske

metrologije i promocija slobodne i otvorene trgovine u regionu, kroz uklanjanje
tehničkih prepreka u oblasti zakonske metrologije.
AFRIMETS – Unutarafrički metrološki sistem, obuhvata naučnu, zakonsku i industrijsku

metrologiju i organizovan je kroz glavne članove: CEMACMET, EACMET, MAMET,
SADCMET, SADCMEL, SOAMET.
235
22. NACIONALNE METROLOŠKE ORGANIZACIJE
Međunarodne metrološke organizacije, a posebno one iz strukture organa Metarske

konvencije, predstavljaju vrh metrološke piramide, naučni i koordinacioni centar svetske
metrologije. Međutim, delovanje tog svetskog centra oslanja se na naučno-istraživačke
i razvojne radove koje sprovode nacionalne metrološke organizacije koje postoje u
mnogim državama sveta. Zadatak ovih organizacija je da realizuju i čuvaju nacionalne
etalone jedinica fizičkih veličina, da unapređuju merne metode i merne uređaje svih
nivoa, da organizuju interkomparacije etalona, da sarađuju u pripremi predloga
zakonodavnih akata, da kontrolišu sprovođenje zakona i uredbi koji se odnose na
metrologiju, i da u ime države učestvuju u radu međunarodnih metroloških organizacija.
Nacionalni metrološki institut, NMI, je institucija koja je odlukom imenovana da na

nacionalnom nivou razvija, održava i primenjuje nacionalne etalone jedne ili više
veličina. Najveći broj zemalja ima Nacionalni Metrološki Institut - NMI, koji je
odgovoran za razvoj i održavanje nacionalnih etalona u oblasti fizičkih i hemijskih
veličina. Bez obzira na to da li ovi etaloni imaju najveću moguću tačnost i preciznost
(primarni etaloni) ili su sledivi do etalona drugih država, kada su jednom proglašeni za
nacionalne etalone neke države oni reprezentuju njene mogućnosti. Neke države imaju
centralizovani metrološki sistem sa jednim nacionalnim metrološkim institutom, dok neke
imaju decentralizovanu organizaciju sa više instituta koji su odgovorni za nacionalne
etalone.
NMI predstavlja državu u međunarodnim odnosima sa nacionalnim metrološkim

institutima drugih država, u odnosima sa regionalnim metrološkim organizacijama i sa
BIPM. Nacionalni metrološki instituti predstavljaju kičmu ove međunarodne metrološke
organizacije. U mnogim zemljama nadležnosti naučne i zakonske metrologije poverene
su istoj organizaciji. Takva organizacija pored poslova razvoja i održavanja
nacionalnih etalona i obezbeđivanja sledivosti do nacionalnog, odnosno
međunarodnog nivoa, obavlja i poslove zakonske metrologije.
22.1. ORGANIZACIJA POSLOVA METROLOGIJE U SRBIJI
U Republici Srbiji, kao nacionalna metrološka organizacija, obrazovana je Direkcija za

mere i dragocene metale sa sedištem u Beogradu /39/ u čijem su sastavu i područne
organizacione jedinice u Beogradu, Nišu, Kruševcu, Novom Sadu, Subotici i Zrenjaninu.
Osnovni okvir za organizovanje sistema metrologije u Republici Srbiji predstavlja

Zakon o metrologiji /30/ („Sl. Glasnik R. Srbije“, broj 30/10), koji uzima u obzir
dokumenta Međunarodne organizacije za zakonsku metrologiju (International
Organization of Legal Metrology – OIML D1 i OIML D9) i regulative Evropske Unije
koja se odnosi na metrologiju. Takođe, ovaj zakon preuzima pojmove i definicije
236
Međunarodnog rečnika termina u zakonskoj metrologiji, kao i pojmove i definicije

Međunarodnog rečnika osnovnih i opštih termina u metrologiji. Metrološki sistem u
Republici Srbiji uređen je u skladu sa međunarodnim i evropskim trendovima i njega
čine sledeći subjekti /16/:
– Ministarstvo nadležno za poslove metrologije, odnosno Ministarstvo ekonomije i

regionalnog razvoja (MERR);
– Direkcija za mere i dragocene metale (DMDM);
– Metrološki savet;
– Imenovana tela za ocenjivanje usaglašenosti;
– Ovlašćena tela za overavanje merila;
– Akreditovane laboratorije za etaloniranje.
Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja obavlja poslove koji se odnose na

strategiju razvoja metrologije, Direkcija za mere i dragocene metale (DMDM) obavlja
stručne i sa njima povezane izvršne poslove iz oblasti metrologije i ima ulogu
Nacionalnog metrološkog instituta (NMI). Metrološki savet predstavlja stručno
savetodavno telo koga čine istaknuti stručnjaci iz oblasti metrologije i predstavnici
zainteresovanih strana.
Radi davanja stručnih mišljenja i učestvovanja u realizaciji projektnih zadataka iz

oblasti metrologije Vlada Srbije osniva Metrološki savet, kao stručno savetodavno telo.
Metrološki savet ima sledeće nadležnosti: daje stručna mišljenja u pogledu razvoja
metrološkog sistema Republike Srbije; predlaže naučne i obrazovne aktivnosti u oblasti
metrologije; predlaže prioritete u naučnim istraživačko-razvojnim projektima u oblasti
metrologije. Metrološki savet na zahtev Ministarstva daje stručna obrazloženja,
odnosno mišljenja povodom objavljenih metroloških informacija koje su od javnog
interesa.
Privredni subjekti i druga pravna lica koja su u skladu sa Zakonom o metrologiji

ovlašćena, odnosno ovlašćena tela, obavljaju poslove overavanja merila iz oblasti
zakonske metrologije. Poslove ocenjivanja usaglašenosti merila sa propisanim
zahtevima obavljaju privredni subjekti i druga pravna lica (imenovana tela) koja su u
skladu sa Zakonom imenovana za obavljanje tih poslova.
Na osnovu Zakona o metrologiji Direkcija za mere i dragocene metale (DMDM) je

državna institucija koja obavlja stručne i sa njima povezane izvršne poslove u oblasti
metrologije /16,17,39/. DMDM obavlja sledeće poslove:
o stara se o sistemu zakonskih mernih jedinica u Republici Srbiji;

o razvija, ostvaruje, proglašava, čuva, održava i usavršava etalone Republike Srbije;
o obezbeđuje metrološku sledivost;
o predstavlja Republiku Srbiju u međunarodnim i regionalnim metrološkim
organizacijama i uspostavlja saradnju u oblasti metrologije;
o vrši metrološki nadzor;
237
o ocenjivanja usaglašenosti merila;

o odlučuje u upravnim postupcima iz oblasti metrologije;
o učestvuje u pripremi propisa iz oblasti metrologije;
o vodi registar merila koja podležu zakonskoj kontroli;
o obavlja poslove metrološke ekspertize;
o sprovodi ispitivanje prethodno upakovanih proizvoda, radi provere ispunjenosti
metroloških zahteva;
o obavlja poslove distribucije vremena;
o poslove u vezi sa kontrolom predmeta od dragocenih metala;
o održava i unapređuje sistem kvaliteta u Direkciji;
o obezbeđuje metrološke informacije i izdaje službeno glasilo.
Direkcija za mere i dragocene metale obavlja i poslove overavanja merila za čije

overavanje nema ovlašćenih tela, tako da se overavanje tih merila vrši na način koji
obezbeđuje nezavisnost i nepristrasnost. Uloga DMDM-a, kao nacionalnog metrološkog
instituta Republike Srbije, je da obavlja istraživanja radi unapređenja SI jedinica, da
primenjuje SI jedinice kroz ostvarenje novih i unapređenje postojećih nacionalnih
etalona i obezbedi njihovu sledivost do međunarodnog nivoa, da razvija i unapređuje
metode etaloniranja, da etalonira mernu opremu akreditovanim laboratorijama za
etaloniranje i drugim organizacijama i pruži im potrebnu tehničku pomoć, da ostvari
vezu sa regionalnim i međunarodnim metrološkim institucijama i da učestvuje u
odgovarajućim aranžmanima o međusobnom priznavanju. Direkcija za mere i
dragocene metale je, takođe, na osnovu Zakona o metrologiji, odgovorna za
obavljanje poslova iz domena zakonske metrologije, što obuhvata prvenstveno
ocenjivanje usaglašenosti merila sa metrološkim zahtevima, kao što su na primer
zahtevi propisani u direktivama MID i NAWI, odnosno odobrenje tipa i overavanje
merila, ispitivanje prethodno upakovanih proizvoda, metrološki nadzor i slično.
Direkcija za mere i dragocene metale, kao NMI Srbije i potpisnik CIPM MRA, preko
koga ove laboratorije ostvaruju sledivost svojih rezultata merenja, ima objavljene
mogućnosti etaloniranja i merenja u BIPM (Bureau International des Poids et Mesures –
Međunarodni biro za tegove i mere) na bazi ključnih poređenja i to iz sledećih oblasti:
fotometrije, radiometrije, dužine, ugla, električnih veličina, vremena i frekvencije, mase i
temperature.
Direkcija je nadležna i za sprovođenje Zakona o kontroli predmeta od dragocenih

metala, te obavlja stručne i izvršne poslove iz ove oblasti. Na osnovu Zakona o kontroli
predmeta od dragocenih metala i pripadajućih podzakonskih akata, Direkcija za mere
i dragocene metale, po zahtevu proizvođača predmeta od dragocenih metala,
uvoznika, vlasnika predmeta od dragocenih metala i drugih pravnih subjekata, obavlja
sledeće usluge:
o utvrđivanje uslova za donošenje rešenja o znaku proizvođača predmeta od

dragocenih metala (za samostalne zlatarske radnje i preduzeća);
o obnavljanje rešenja o znaku proizvođača po isteku zakonom određenog roka (za
samostalne zlatarske radnje i preduzeća);
238
o ispitivanje i žigosanje predmeta od dragocenih metala (za proizvođače, uvoznike i

predmete u ličnoj svojini);
o obavljanje kvantitativnih hemijskih analiza;
o veštačenje porekla i finoće predmeta od dragocenih metala;
o utvrđivanje uslova koje moraju ispunjavati radne prostorije i oprema za žigosanje
predmeta od dragocenih metala u poslovnim prostorijama proizvođača ili
uvoznika.
Direkcija je svoju organizacionu strukturu uskladila sa nadležnostima koje su joj date na

osnovu Zakona o metrologiji. Ključne organizacione celine Direkcija za mere i
dragocene metale /39/ su:
Sektor za razvoj metrologije;

Sektor za kontrolu i nadzor;
Grupa za sertifikaciju;
Odeljenje za pravne i opšte poslove;
Odeljenje za finansijsko-materijalne poslove;
Grupa za informacione tehnologije.
Sektor za razvoj metrologije obavlja poslove Nacinalnog metrološkog instituta (NMI)

koji se odnose na: razvoj, ostvarivanje, čuvanje, održavanje i usavršavanje etalona
Republike Srbije i obezbeđivanje njihove sledivosti do međunarodnog nivoa;
obezbeđivanje metrološke sledivosti sprovođenjem etaloniranja iz određenih oblasti
metrologije; sprovođenje metrološke ekspertize; ispitivanje tipa merila, kao i na
ispitivanja koja su u vezi sa ocenjivanjem usaglašenosti merila sa propisanim zahtevima
za ta merila; distribuciju vremena; organizovanje i sprovođenje međulaboratorijskih
poređenja u različitim oblastima metrologije; obezbeđivanje metroloških informacija iz
delokruga rada Sektora; učestvovanje u pripremi metroloških propisa i slično.
U Sektoru za razvoj metrologije, obrazuju se sledeće uže unutrašnje jedinice:
Odsek za električne veličine;

Grupa za optičke i fizičko-hemijske veličine;
Grupa za vreme i frekvenciju i distribuciju vremena;
Grupa za dimenzione veličine i akustiku;
Grupa za masu, silu i pritisak;
Grupa za zapreminu i protok;
Grupa za termometriju.
U Odseku za električne veličine obavljaju se poslovi koji se odnose na metrološke

oblasti električnih, magnetnih i srodnih veličina. U Grupi za optičke i fizičko-hemijske
veličine obavljaju se poslovi koji se odnose na metrološke oblasti: fotometrijskih,
radiometrijskih, kolorimetrijskih i srodnih veličina; fizičke hemije; referentnih materijala
koji se koriste u metrologiji. U Grupi za vreme i frekvenciju i distribuciju vremena
obavljaju se poslovi koji se odnose na metrološke oblasti: vremena, frekvencije i srodnih
veličina,distribuciju vremena i brzinu. U Grupi za dimenzione veličine i akustiku
239
obavljaju se poslovi koji se odnose na metrološke oblasti: dužine, ugla, zvuka i srodnih
veličina. U Grupi za masu, silu i pritisak obavljaju se poslovi koji se odnose na
metrološke oblasti mase, sile, pritiska i srodnih veličina. U Grupi za zapreminu i protok
obavljaju se poslovi koji se odnose na metrološke oblasti zapremine i protoka tečnosti i
gasova i srodnih veličina. U Grupi za termometriju obavljaju se poslovi koji se odnose
na metrološke oblasti temperature, vlažnosti vazduha i toplotne energije.
Sektor za kontrolu i nadzor obavlja poslove koji se odnose na oblast zakonske

metrologije a prvenstveno: pripremu stručnih osnova za izradu propisa iz oblasti
zakonske metrologije i dragocenih metala, kao i na učestvovanje u izradi tih propisa;
metrološki nadzor uključujući nadzor nad prethodno upakovanim proizvodima, kao i
nadzor nad stručnim radom ovlašćenih tela; sprovođenje metroloških ekspertiza i
poslove iz oblasti kontrole predmeta od dragocenih metala i dr. Sektor za kontrolu i
nadzor je takođe doživeo transformaciju. U skladu sa principom nepristrasnosti, funkcije
ovog sektora su razdvojene na funkciju overavanja i funkciju metrološkog nadzora koja
će, prvi put, sadržavati i nadzor nad prethodno upakovanim proizvodima. Poslovi
obaveznog overavanja merila, u skladu sa novim Zakonom o metrologiji, biće
uglavnom povereni, na osnovu odgovarajućeg postupka, ovlašćenim telima, odnosno
državnim ili privatnim organizacijama koje budu ispunile potrebne uslove za to.
Obavezan preduslov za ovakvo ovlašćenje jeste akreditacija za poslove overavanja u
skladu sa odgovarajućim referentnim standardom.
U Sektoru za kontrolu i nadzor obrazuju se sledeće uže unutrašnje jedinice:
Odeljenje za metrološki nadzor;

Odeljenje za dragocene metale;
Odsek za kontrolu i nadzor Beograd;
Odsek za kontrolu i nadzor Niš;
Odsek za kontrolu i nadzor Kruševac;
Odsek za kontrolu i nadzor Novi Sad;
Odsek za kontrolu i nadzor Subotica;
Odsek za kontrolu i nadzor Zrenjanin.
U Odeljenju za metrološki nadzor obavljaju se poslovi koji se odnose na: iniciranje

izmene i izrade propisa iz oblasti nadzora; nadzor nad primenom i sprovođenjem
Zakona o metrologiji i drugih propisa u oblasti metrologije; nadzor nad upotrebom
zakonskih mernih jedinica; nadzor nad proizvodnjom, prometom, uvozom, ugradnjom,
upotrebom, održavanjem i popravkom merila; ispitivanje količina u prethodno
upakovanim proizvodima; nadzor nad prethodno upakovanim proizvodima koji se
stavljaju na tržište ili su stavljeni na tržište, odnosno koji se skladište sa namerom
stavljanja na tržište; nadzor nad stručnim radom ovlašćenih tela; saradnju sa nadležnim
inspekcijiskim organima u vezi sa sprovođenjem metrološkog nadzora. Poslovi iz
delokruga Odeljenja obavljaju se za područne jedinice za područja Beograda, Niša,
Kruševca, Novog Sada, Subotice i Zrenjanina.
240
U Odeljenju za dragocene metale obavljaju se poslovi koji se odnose na: iniciranje

izrade i izmena propisa iz oblasti dragocenih metala; ispitivanje sastava i finoće
probnih igala od dragocenih metala; utvrđivanje ispunjenosti uslova za dobijanje
znaka proizvođača predmeta od dragocenih metala i donošenje rešenja o znaku
proizvođača predmeta od dragocenih metala; ispitivanje sastava i finoće predmeta
od dragocenih metala i vršenje analiza legura od kojih se izrađuju predmeti od
dragocenih metala; vršenje nadzora nad održavanjem propisanih uslova u poslovnim
prostorijama proizvođača ili uvoznika predmeta od dragocenih metala; nadzor nad
ispravnošću i žigosanjem predmeta od dragocenih metala u prometu; vođenje
evidencija i registara o overavanju merila i pregledu predmeta od dragocenih metala,
kao i drugi poslovi iz ove oblasti. Poslovi iz delokruga Odeljenja obavljaju se: u
sedištu; u područnoj jedinici za područje grada Niša i Kruševca, sa sedištem u Nišu; u
područnoj jedinici za područje grada Novog Sada, sa sedištem u Novom Sadu.
U Odseku za kontrolu i nadzor Beograd, Odseku za kontrolu i nadzor Niš, Odseku za

kontrolu i nadzor Kruševac, Odseku za kontrolu i nadzor Novi Sad, Odseku za kontrolu
i nadzor Subotica, Odseku za kontrolu i nadzor Zrenjanin, obavljaju se poslovi koji se
odnose na: iniciranje izmene i izrade propisa iz oblasti zakonske metrologije i
dragocenih metala; overavanje, odnosno pregled merila za čije overavanje nema
ovlašćenih tela; vođenja evidencije i registara overenih merila; sprovođenje metroloških
ekspertiza, kao i druge poslove iz ove oblasti.
U Grupi za sertifikaciju akreditovano sertifikaciono telo obavlja poslove koji se odnose

na: uspostavljanje i održavanje sistema sertifikovanja proizvoda iz nadležnosti DMDM;
odobrenje tipa određene vrste merila, ocenjivanje usaglašenosti i izdavanje sertifikata,
kao i poslove koji se odnose na sistem menadžmenta kvalitetom u Direkciji. Prvi put se u
organizacionoj strukturi Direkcije pojavljuje Grupa za sertifikaciju. Zadatak ove grupe
je da razvije procedure ocenjivanja usaglašenosti uzimajući u obzir sa jedne strane
potrebe i mogućnosti Srbije, a sa druge strane evropske metrološke zahteve. Prema
novom Zakonu o metrologiji Grupa za sertifikaciju treba da postane Imenovano telo za
ocenjivanje usaglašenosti (Notified Body) za neke vrste merila koja su obuhvaćena
direktivama MID i NAWI, prvenstveno za ona za koja postoje domaći proizvođači
(vage, brojila električne energije, taksimetri i slično).
22.1.1. Istorija razvoja metrologije u Srbiji
Savezni zavod za mere i dragocene metale je savezna organizacija zadužena da

izvršava državne funkcije u oblasti metrologije uključujući i kontrolu predmeta od
dragocenih metala u bivšoj Jugoslaviji. U isključivoj nadležnosti Saveznog zavoda za
mere i dragocene metale je ostvarivanje i čuvanje svih jugoslovenskih (primarnih)
etalona i ispitivanje tipa merila. Pored toga, Savezni zavod za mere i dragocene
metale je jedini ovlašćen da predlaže zakonske propise iz oblasti metrologije, kao i da
donosi metrološke uslove i metrološka uputstva za pregled merila kojima se
obezbeđuje merno jedinstvo u SR Jugoslaviji. Moglo bi se reći da je osnovan 1873.
godine kada je donet prvi Zakon o merama. Najvažnije godine u istorijatu Saveznog
zavoda za mere i dragocene metale su:
241
1873
Prvi Zakon o merama donela je Skupština Kraljevine Srbije 1. decembra 1873.
Tim zakonom uveden je decimalni metarski sistem mera zasnovan na francuskim
arhivskim pramerama metra i kilograma. Državna služba mera je ozakonjena
pri Ministarstvu finansija Kneževine Srbije, sa zadatkom da se stara o kontroli
mera. Na čelu te službe bio je glavni kontrolor, kao najviši tehnički organ za
mere, a pregled i žigosanje merila vršili su kontrolori u okruzima i srezovima.
1879
Srbija je vrlo brzo shvatila da se metarske mere ne mogu „uvesti u život“ bez
pramera prvog reda. Znajući da zemlje potpisnice Metarske konvencije mogu
da dođu do najtačnijih pramera dužine i mase, Kneževina Srbija je 30.
oktobra 1879. pristupila Metarskoj konvenciji.
1891
Na Prvoj generalnoj konferenciji za tegove i mere (CGPM) države članice su
pozvane da preuzmu prototipove metra i kilograma. Prototipovi koji su
raspoređeni Srbiji bili su Prototype du metre No 30 i Prototype du kilogramme
No 11. Kraljevina Srbija je preuzela od BIPM svoje prve pramere prvog reda
(prototipove) 16. avgusta 1891. godine. Metar No 30 se čuva u Direkciji za
mere i dragocene metale u Beogradu, ali nije više nacionalni etalon, jer je tu
ulogu preuzeo laser. Kilogram No 11 je 1925. godine zamenjen protipom
kilograma No 29, koji je izgubljen u toku Drugog svetskog rata, a novi (od
nerđajućeg čelika) No 33 je nabavljen 1956. godine.
1919
U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, 1919. godine, Uredbom o organizaciji
Ministarstva trgovine i industrije osnovan je Odsek za mere i merila koji je
imao svoja nadleštva: Kontrole mera u Beogradu i Skoplju, a po potrebi
mogao je da ustanovi i nove kontrole u pokrajinskim centrima.
1928
Narodna skupština Kraljevine SHS donela je 16. maja 1928. Zakon o merama,
njihovoj upotrebi u javnom saobraćaju i nadzoru nad njima, Zakon o
kontrolisanju izrađevina od zlata, srebra i platine i Zakon o Središnjoj upravi
za mere i dragocene metale, o kontrolama mera i dragocenih metala i o
kontrolama buradi. Kontrole mera i dragocenih metala su ustanovljene kao
područni organi Središne uprave za mere i dragocene metale.
1947
Središna uprava za mere i dragocene metale 1947. godine postaje Savezni
ured za mere i dragocene metale.
1955
Na međunarodnoj konferenciji u Parizu, 12. oktobra 1955. godine, potpisana
je Međunarodna konvencija o ustanovljenju Međunarodne organizacije za
242
zakonsku metrologiju, a među državama osnivačima – potpisnicima bila je i

FNR Jugoslavija.
1956
Zakonom o saveznim organima uprave, početkom 1956. godine, Savezni ured
za mere i dragocene metale postao je Uprava za mere i dragocene metale.
1961
Prvi Zakon o mernim jedinicama i merilima u posleratnoj Jugoslaviji donet je u
FNR Jugoslaviji 4. novembra 1961. godine. Zakonom je propisana upotreba
mernih jedinica Međunarodnog sistema jedinica (SI) koji je upravo donet na
11. Generalnoj konferenciji za tegove i mere (CGPM) iz 1960. godine.
Uvedena je obaveza kontrole mera u javnom saobraćaju.
1966
Prvi Zakon o kontroli predmeta od dragocenih metala donet je 6. jula 1966.
godine i stavljen je u nadležnost Upravi za mere i dragocene metale.
1967
Zakonom o saveznim organima uprave i saveznim organizacijama, iz maja
1967. godine, dotadašnja Uprava za mere i dragocene metale postaje
samostalna savezna organizacija pod nazivom Savezni zavod za mere i
dragocene metale.
1976-1998
U SFR Jugoslaviji su 1976. godine, a zatim i 1984. godine doneti novi zakoni o
mernim jedinicama i merilima, a u SR Jugoslaviji, su 2. novembra 1994. godine,
doneta dva zakona: Zakon o mernim jedinicama i merilima i Zakon o kontroli
predmeta od dragocenih metala. Zakon o mernim jedinicama i merilima iz
1994. usklađen je sa novim odlukama 19. Generalne konferencije za tegove i
mere iz 1991. godine o uvođenju novih predmetaka SI i njihovim oznakama.
Izmenama i dopunama Zakona o mernim jedinicama i merilima iz 1998.
godine uvodi se postupak akreditovanja laboratorija za pregled radnih
etalona, merila i uzoraka referentnih materijala.
2001-2003
Za dopisnog kanditata za članstvo u EUROMET-u primljen je Savezni zavod za
mere i dragocene metale 12. septembra 2001. godine. Savezni zavod za
mere i dragocene metale potpisao je Memorandum o sporazumu i postao član
Udruženja evropskih službi za analizu (IAAO) predmeta od dragocenih metala
12. juna 2002. godine. Aranžman o međusobnom priznavanju nacionalnih
etalona i uverenja o etaloniranju i merenju koja izdaju nacionalni metrološki
instituti (MRA) potpisao je Savezni zavod za mere i dragocene metale, kao
nacionalni metrološki institut države članice Metarske konvencije, 5. decembra
2002. godine. Član Evro-mediteranskog foruma za zakonsku metrologiju
(EMLMF) Savezni zavod za mere i dragocene metale potpisao je 16. januara
243
2003. godine. U državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, 4. februara 2003.

godine, Savezni zavod za mere i dragocene metale postaje Zavod za mere i
dragocene metale.
2005
Član EUROMET-a postao je Zavod za mere i dragocene metale 25. maja
2005. godine. U državnoj zajednici Srbija i Crna Gora 22. oktobra 2005.
godine donet je Zakon o metrologiji.
2006-2009
U Republici Srbiji Zavod za mere i dragocene metale od 5. juna 2006. godine
nastavlja da radi kao Zavod za mere i dragocene metale. Zavod za mere i
dragocene metale potpisao je Izjave o međusobnom poverenju (DoMCs) za R
60 Merne pretvarače i R 76 Neautomatske vage i postao učesnik u Aranžmanu
o međusobnom prihvatanju ispitivanja tipa Međunarodne organizacije za
zakonsku metrologiju (MAA) 7. septembra 2006. godine. Potpisivanjem Pravila
EURAMET r.u. u Berlinu Zavod za mere i dragocene metale postao je član
osnivač EURAMET e.V., 11. januara 2007. godine. Direkcija za mere i
dragocene metale je 15. maja 2007. godine preuzela poslove Zavoda za
mere i dragocene metale. Izjavu o međusobnom poverenju (DoMC) za R 49
Vodomeri za merenje hladne pijaće vode i tople vode kao učesnik u MAA
potpisala je Direkcija za mere i dragocene metale 7. novembra 2007. godine.
Srbija je 24. juna 2008. godine postala pridruženi član Evropske saradnje u
zakonskoj metrologiji (WELMEC).
2010
Usvojen je novi Zakon o metrologiji. Misija Ministarstva ekonomije i regionalnog
razvoja i Direkcije za mere i dragocene metale, posebno omogućena ovim
novim Zakonom o metrologiji iz 2010. godine, jeste doprinos ispunjenju
zahteva za pristup u članstvo Republike Srbije Svetskoj trgovisnkoj organizaciji
i Evropskoj Uniji.
22.1.2. Nacionalna zakonska regulativa i metrološki propisi
Oblast zakonske metrologije je definisana Zakonom o metrologiji („Službeni glasnik

RS“, br 30/10) i Pravilnikom o vrstama merila za koja je obavezno overavanje i
vremenskim intervalima njihovog periodičnog overavanja (Sl. Glasnik RS, 49/10). Ovim
Pravilnikom je propisano da obaveznom overavanju u Republici Srbiji podleže 38
različitih vrsta merila, od kojih je za 27 obavezno prethodno odobrenje tipa.
Odobrenje tipa merila je obavezno samo za one vrste merila za koje je propisano
Pravilnikom o vrstama merila za koja je obavezno overavanje i vremenskim intervalima
njihovog periodičnog overavanja. Direkcija za mere i dragocene metale vrši ispitivanje
tipa merila na zahtev domaćeg proizvođača, ovlašćenog uvoznika, odnosno
ovlašćenog distributera stranog proizvođača merila i na osnovu kojeg izdaje Uverenje
o odobrenju tipa merila kojim se potvrđuje da je taj tip merila usklađen sa propisanim
tehničkim i metrološkim zahtevima. Merila za koja je obavezno ispitivanje tipa mogu se
244
overavati samo ako je za to merilo izdato uverenje o odobrenju tipa merila. Prvom
overavanju podležu nova merila pre njihovog stavljanja na tržište dok periodičnom
overavanju podležu merila koja su u upotrebi.
Na osnovu Zakona o metrologiji („Službeni glasnik RS”, 30/10) doneti su sledeći opšti
podzakonski propisi:
1. Uredba o visini i načinu plaćanja naknada za sprovođenje overavanja merila,

metroloških ekspertiza, ispitivanja tipa merila, ispitivanje prethodno upakovanih
proizvoda i drugih poslova iz oblasti metrologije („Službeni glasnik RS”, broj
68/10)
2. Pravilnik o vrstama merila za koje je obavezno overavanje i vremenskim
intervalima njihovog periodičnog overavanja („Službeni glasnik RS”, broj 49/10)
3. Pravilnik o načinu priznavanja inostranih uverenja žigova i znakova usaglašenosti
(„Službeni glasnik RS”, broj 86/10)
4. Uredba o načinu vršenja metrološkog nadzora („Službeni glasnik RS”, broj
88/10)
5. Pravilnik o uslovima za obavljanje poslova overavanja merila („Službeni glasnik
RS“ 89/2010)
6. Pravilnik o načinu ovlašćivanja privrednih subjekata i drugih pravnih lica za
obavljanje poslova overavanja merila i o vođenju registra ovlašćenih tela
(„Službeni glasnik RS“ 89/2010).
Doneta je i Uredba o određenim zakonskim mernim jedinicama i načinu njihove

upotrebe („Službeni glasnik RS“ 43/2011), kojom je transponovana u naše tehničko
zakonodavstvo Direktivа o zakonskim mernim jedinicama („Directive 2009/3/EC of the
European Parliament and of the Council of 11 March 2009 amending Council Directive
80/181/EEC on the approximation of the laws of the Member States relating to units
of measurement“).
U toku 2011. i 2012. godine, u skladu sa Nacionalnim programom za integraciju

Republike Srbije u EU (NPI), planirano je donošenje sledećih podzakonskih propisa:
1. Pravilnik o sadržini obrasca i načinu vođenja evidencije ovlašćenih tela

2. Pravilnik o uslovima za priznavanje nacionalnih etalona za pojedine veličine
3. Pravilnik o načinu utvrđivanja ispunjenosti uslova za imenovanja, vođenje registra
imenovanih tela za ocenjivanje usaglašenosti merila, kao i prijavljivanje
imenovanih tela za ocenjivanje usaglašenosti merila odgovarajućoj
međunarodnoj organizaciji
4. Pravilnici o metrološkim zahtevima i načinu utvrđivanja ispunjenosti metroloških
zahteva za merila i metode merenja
5. Pravilnik o načinu ispitivanja merila za pojedine vrste merila
6. Pravilnik o načinu i uslovima overavanja merila, periodičnom overavanju i načinu
i rokovima čuvanja potrebne dokumentacije
245
7. Pravilnik o vrsti, obliku i načinu stavljanja državnih žigova koji se upotrebljavaju

pri overavanju merila, kao i oblik i sadržaj uverenja o overavanju merila i
uverenja o odobrenju tipa merila
8. Pravilnik o načinu vanrednog pregleda merila, sadržaja i roka čuvanja izveštaja
o pregledu merila
9. Pravilnik o sadržaju i obliku službene legitimacije i načinu vođenja evidencije
izdatih službenih legitimacija
10. Pravilnik o zahtevima, postupcima ocenjivanja usaglašenosti, označavanja,
isprava o usaglašenosti i ostala dokumenta
Za transponovanjе direktiva EU postoji zakonski okvir koji omogućava transponovanje

u odgovarajuće nacionalne propise koji će u potpunosti biti harmonizovani sa
direktivama EU, kao što je navedeno u obrascima Nacionalnog programa za
integraciju Republike Srbije u EU (NPI). Transponuju se direktive novog pristupa iz
oblasti metrologije i to: Direktiva o merilima – MID („Directive 2004/22/EC of the
European Parliament and of the Council of 31 March 2004 on measuring instruments“),
Direktiva za vage sa neautomatskim funkcionisanjem – NAWI (“Directive 2009/23/EC
of the European Parliament and of the Council of 23 April 2009 on non-automatic
weighing instruments“) i direktive Evropske Unije koje se odnose na prethodno
upakovane proizvode, i to: Direktiva 76/211/EC, Direktiva 2007/45/EEC i Direktiva
75/107/EEC. Donošenje podzakonskih akata kojima će se ove direktive transponovati
u naše metrološko zakonodavstvo biće obavljeno do kraja 2011. godine.
Direkcija za mere i dragocene metale, takođe, je planirala da se u toku 2011. i 2012.

godine sprovede usklađivanje svih metroloških propisa sa odgovarajućim OIML
preporukama i WELMEC uputstvima, za one vrste merila (38 iz Pravilnika) koje nisu
obuhvaćene direktivama Novog pristupa EU.
Prethodno upakovani proizvodi su nova oblast koja je propisana Zakonom o

metrologiji. Prethodno upakovani proizvodi mogu se staviti na tržište ili skladištiti sa
namerom stavljanja na tržište samo kada je njihova nazivna količina označena tačno,
jasno i nedvosmisleno i kada je njihova stvarna količina u okviru dozvoljenog
odstupanja od označene nazivne količine. Propisaće se postupak ispitivanja prethodno
upakovanih proizvoda radi provere ispunjenosti metroloških zahteva, zahtevi za
opremu koja se koristi u nadzoru količine prethodno upakovanih proizvoda, metrološki
zahtevi koje moraju da ispune količine prethodno upakovanih proizvoda, način
označavanja količina i dozvoljena odstupanja stvarnih količina od označenih nazivnih
količina. Pravilnici koji će propisati navedene postupke i metrološke zahteve biće
usklađeni sa odgovarajućim direktivama Evropske unije za prethodno upakovane
proizvode do 2012. godine:
1. Pravilnikom o postupku ispitivanja prethodno upakovanih proizvoda označenih

masom i zapreminom biće transponovan deo Council Directive 76/211/EEC of 20
January 1976 on the approximation of the laws of the Member States relating to
the making-up by weight or by volume of certain prepackaged products.
246
2. Pravilnikom o metrološkim zahtevima za prethodno upakovane proizvode

označene masom i zapreminom biće transponovan preostali deo direktive
76/211/EC i Directive 2007/45/EC of the European Parlamenr and of the
Council of 5 September 2007 laying down rules on nominal quantities for
prepacked products, repealing Council Directives 75/106/EEC and 80/232/EEC,
and amending Council Directive 76/211/EECdirektiva 2007/45/EC.
3. Pravilnikom o metrološkim zahtevima za merne boce i načinu ispitivanja mernih
boca biće transponovana Council Directive 75/107/EEC of 19 December 1974 on
the approximation of the laws of the Member States relating to bottles used as
measuring containers.
Implementacija direktiva EU za prethodno upakovane proizvode počeće nakon

njihovog transponovanja u navedene pravilnike. Direktiva koja se odnosi na vage sa
neautomatskim funkcionisanjem (NAWI) biće transponovana u novi pravilnik o
metrološkim uslovima za merila mase - vage sa neautomatskim funkcionisanjem do
kraja 2011. godine. Neautomatske vage su vrsta merila za koje je sada obavezno
odobrenje tipa, pa Direkcija za mere i dragocene metale vrši ispitivanje tipa merila na
osnovu kojeg izdaje rešenje o odobrenju tipa.
Direktiva o merilima (MID) biće transponovana u novi pravilnik o metrološkim uslovima

za merila do kraja 2011. godine. Implementacija ove direktive će početi nakon njenog
transponovanja u navedeni pravilnik. Merila obuhvaćena ovom direktivom se sada
nalaze u Pravilniku o vrstama merila za koja je obavezno overavanje i vremenskim
intervalima njihovog periodičnog overavanja (Sl. Glasnik RS, 49/10), pa će se, u toku
2011. i 2012., i za ove pojedinačne vste merila doneti novi propisi usklađeni sa
međunarodnim i evropskim zahtevima. Puna primena ovih direktiva očekuje se u 2012.
godine.
Nakon transponovanja navedenih direktiva (MID i NAWI), za merila koja su ovim

direktivama obuhvaćena, obavljaće se ocenjivanje usaglašenosti sa propisanim
zahtevima. Postupak ocenjivanja usaglašenosti biće usklađen sa mogućnošću da
proizvođač merila može izabrati, u skladu sa modulima koje su ovim direktivama
takođe propisani, jedan od navedene kombinacije modula: B + F ili B + D ili H1. To
znači, da pored kombinacije modula B i F (ispitivanje tipa i prvo overavanje merila),
ocenjivanje usaglašenosti će se sprovoditi prema modulu H1 (potpuno obezbeđenje
kvaliteta i ispitivanje prototipa) kao i kombinacije modula B + D (ispitivanje tipa i
obezbeđenje kvaliteta procesa proizvodnje merila).
Ocenjivanje usaglašenosti, na osnovu Zakona o metrologiji, sprovodiće imenovana tela

i Direkcija za mere i dragocene metale. U ovom smislu DMDM planira nadgradnju i
unapređenje svojih resursa (obuke kadra i razvoj postupaka i procedura ocenjivanja
usaglašenosti). Metrološki nadzor obuhvata nadzor nad proizvodnjom, prometom,
uvozom, ugradnjom, upotrebom, održavanjem i popravkom merila. Metrološki nadzor
se obavlja da bi se proverilo da li merila ispunjavaju propisane zahteve, odnosno da li
se koriste u skladu sa zakonom i drugim propisima iz oblasti metrologije, kao i
proverila tačnost količina naznačenih i sadržanih u prethodno upakovanim
247
proizvodima. Metrološki nadzor, odnosno nadzor nad tržištem merila, je veoma važna
aktivnost čija je primena regulisana Zakonom o metrologiji i donetim podzakonskim
aktom o vršenju nadzora. Metrološki nadzor nad merilima i prethodno upakovanim
proizvodima i nadzor nad upotrebom zakonskih mernih jedinica na osnovu Zakona o
metrologiji vrši Direkcija za mere i dragocene metale, preko lica ovlašćenih za vršenje
metrološkog nadzora. Redovan metrološki nadzor vrši se nad merilima koja se stavljaju
na tržište i koja se nalaze u upotrebi. Pri vršenju nadzora Direkcija za mere i
dragocene metale sarađuje sa tržišnom inspekcijom i drugim inspekcijskim organima
kao i sa carinskim organima. Zbog nedostatka pravilnika za sada se ne sprovodi tržišni
nadzor nad prethodno upakovanim proizvodima. Deo opreme potreban za vršenje
kontrolisanja tokom nadzora Direkcija za mere i dragocene metale je nabavila u toku
2010. Nakon usvajanja Uredbe o načinu vršenja metrološkog nadzora razrađene su i
procedure i metode vršenja metrološkog nadzora nad merilima i nad upakovanim
proizvodima.
22.1.3. Nacionalne laboratorije Direkcije za mere i dragocene metale
Sektor za razvoj metrologije čini sedam organizacionih jedinica koje obuhvataju

nacionalne laboratorije u kojima se obavlja razvoj, ostvarivanje, održavanje i
unapređivanje nacionalnih etalona Republike Srbije. U ovim laboratorijama se čuvaju i
primenjuju sledeći nacionalni etaloni: nacionalni (primarni) etalon jedinice dužine
ostvaren preko dva frekvencijski stabilisana helijum-neonska (He-Ne) lasera na talasnoj
dužini od 633 nm; nacionalni etalon ugla u ravni; nacionalni etalon zvučnog pritiska
ostvaren preko šest etalon mikrofona; nacionalni etalon mase koji predstavlja etalon
kilograma broj 33 napravljenog od čelika Nical D i dve garniture tegova klase
tačnosti E1 u mernom opsegu od 1 mg do 10 kg; nacionalni etalon jedinice pritiska
ostvaren pomoću klipnog manometra (pressure balance – deadweight tester) sa
tegovima u opsegu do 1 000 bar; nacionalni etaloni zapremine tečnosti – etalon
prelivne pipete od metala nazivnih zapremina 10 L, 50 L i 100 L i etalon prelivne
pipete od stakla nazivnih zapremina 1 L, 2 L, 5 L i 10 L; nacionalni (primarni) etalon
jedinice vremena i frekvencije čiji je najvažniji deo atomski cezijumski časovnik sa
mlazom, i nacionalnu vremensku skalu UTC(DMDM); nacionalni etalon jednosmernog
električnog napona (elektromotorne sile) – grupa etalon ćelija i grupa elektronskih
etalona ems; nacionalni etalon jedinice električne otpornosti koji čine četiri etalon
otpornika Thomas tipa nazivne vrednosti 1 Ω; nacionalni etaloni jedinica naizmeničnog
napona i struje (AC-DC transfer etalon i AC-DC termički konvertori); nacionalni etaloni
električne snage, faznog ugla, harmonika električne struje i napona i flikera; nacionalni
etalon jedinice električne energije-trofazni komparator; etalon strujni transformator sa
elektronskom kompenzacijom greške; nacionalni (primarni) etalon jedinice svetlosne
jačine i nacionalni etaloni svetlosnog fluksa, osvetljenosti, luminancije, temperature boje,
spektralne propustljivosti, spektralne osetljivosti i hromatskih koordinata; nacionalni
etalon gustine; nacionalni (primarni) etaloni u oblasti dozimetrije jonizujućih zračenja-
jedinice kerme u vazduhu i jedinice apsorbovane doze u vodi; nacionalni (primarni
etalon) termodinamičke temperature – grupa od tri ćelije trojne tačke vode i serija
fiksnih tačaka temperature (He, H2, Ne, O2, Ar, Hg, H2O, Ga, In, Sn, Zn, Al, Ag, Cu)
kojima se realizuje Međunarodna temperaturna skala (ITS-90). Pored nacionalnih
248
etalona u ovim laboratorijama su realizovane i premenjuju se najtačnije metode

etaloniranja za prenošenje vrednosti SI jedinica do krajnjih korisnika i uspostavljanje
veze sa međunarodnim etalonima.
U okviru laboratorije za metrologiju u hemiji postoji oprema kojom se realizuju

najtačnije instrumentalne analitičke metode: gasni hromatograf sa FID i ECD
detektorom (GC-FID, GC-ECD), gasni hromatograf sa masenim detektorom (GC-MS),
spektrofotometar UV-VIS kao i veliki broj overenih referentnih materijala koji čine
osnov za kvalitativne analize i ostvarivanje referentnih materijala sa širokom primenom
i mogućnošću organizovanja međulaboratirijskih poređenja za veliki broj laboratorija
iz različitih oblasti industrije a naročito prehrambene, zdravstva i zaštite životne
sredine. Sledivost rezultata merenja u oblasti metrologije u hemiji, prvenstveno za
laboratorije koje se bave analitičkim ispitivanjima za potrebe hemijske, prehrambene i
farmaceutske industrije, u oblasti medicine i zaštite životne sredine, ostvaruje se
pomoću sertifikovanih referentnih materijala (specifičnih za različite oblasti). Ovi
referentni materijali su proizvedeni od priznatih proizvodžača iz inostranstva (BAM,
MERKLE, NIST i drugo). Može se reći da ova oblast metrologije trenutno nije dovoljno
razvijena i njen intenzivniji razvoj biće obuhvaćen programom razvoja za narednih 5
godina.
Laboratorija za dimenzionu metrologiju
Glavni zadaci Laboratorije za dimenzionu metrologiju (LDM) su ostvarivanje i

održavanje nacionalnih etalona dužine i ugla, prenošenje vrednosti jedinice dužine i
ugla na etalone nižeg ranga, izvođenje etaloniranja i ispitivanja tipa
merila.Mogućnosti merenja i etaloniranja (CMCs) za dimenzionu metrologiju objavljene
su u bazi podataka Međunarodnog biroa za tegove i mere (Appendix C of the KCDB).
Nacionalni (primarni) etalon jedinice dužine (metra) je ostvaren preko dva frekvencijski
stabilisana helijum-neonska (He-Ne) lasera stabilisana na parama dvoatomskih
molekula izotopa joda 127 (127I2) na talasnoj dužini od 633 nm. Laseri su ostvareni
po definiciji tj. u skladu sa zahtevima međunarodne preporuke za praktičnu realizaciju
metra. Relativna nesigurnost reprodukovanja talasne dužine je 2,5.10-11. Stabilnost
rada ovih lasera se prati preko međunarodnih poređenja (interkomparacije).
Ovim laserima etaloniraju se drugi laseri talasne dužine 633 nm uključujući i laserske
interferometre za merenje dužine. Za merenje talasne dužine drugih lasera LDM je
razvila metodu izbijanja optičkih frekvencija (beat frequency method).
Za interferometrijsko merenje dužine graničnih planparalelnih mera najviše klase

tačnosti koristi se interferometar Kestersovog tipa (modifikacija Majkelsonovog
interferometra). Određivanje dužine granične mere se vrši pomoću dva stabilisana He-
Ne lasera: crvenog (633 nm) i zelenog (543 nm). Merni opseg etaloniranja je do 100
mm.
249
Za etaloniranje mera sa crtama (merni lenjiri i ostale mere sa crtama najviših klasa
tačnosti) LDM koristi laserski (talasna dužina 633 nm) interferometar Majkelsonovog
tipa i mernu klupu sa optičkim mikroskopom. Merni opseg etaloniranja je do 1000 mm.
Slika 68.
Slika 69.
Nacionalni etalon jedinice ugla u ravni je ostvaren preko 24-ugaonog optičkog

poligona. Ovaj poligon ostvaruje vrednost ugla na svakih 15° uključujući i sve moguće
250
kombinacije ovih vrednosti. Za prenošenje vrednosti jedinice ugla u ravni na etalone

nižeg ranga LDM koristi goniometar – uređaj mernog opsega 360° (puni krug).
Prilikom etaloniranja (poligoni, granične mere ugla) LDM koristi dve osnovne metode:
direktnu i metodu koja se bazira na zatvaranju punog kruga (circle closure principle),
odnosno metodu samoetaloniranja (self-calibration method).
Laboratorija za akustiku
U laboratoriji za zvuk ostvaruju se, čuvaju i održavaju nacionalni etaloni zvučnog

pritiska, prenose se vrednosti nacionalnih etalona na etalone nižeg ranga, izvode
etaloniranja i ispitivanja tipa merila nivoa zvuka. Nacionalni etaloni zvučnog pritiska
ostvareni su preko dve garniture od po tri laboratorijska etalon mikrofona tipa LS1P i
LS2P (prema IEC 61094-1). U ovoj laboratoriji se obavlja etaloniranje: laboratorijskih
etalon mikrofona (merenje osetljivosti na pritisak) pomoću apsolutne primarne
recipročne metode etaloniranja prema IEC61094-2 sa 2 akustička sprežnika i radni
etalon mikrofoni pomoću metode elektrostatičkog aktuatora prema IEC61094; merila
nivoa zvuka (merenje nivoa zvučnog pritiska) metodom poređenja korišćenjem
multifunkcijskog akustičkog kalibratora ili standardnom metodom etaloniranja prema
IEC 61672 ili IEC 60651.
Slika 70.
Laboratorija za masu
Osnovna delatnost Laboratorije za masu je ostvarivanje, čuvanje i održavanje

nacionalnog etalona mase, izvođenje etaloniranja i poređenja (interkomparacija), da
bi se obezbedila sledivost do međunarodnog etalona kilograma. Sledivost u oblasti
merenja mase ostvaruje se pomoću etalon kilograma broj 33 napravljenog od čelika
Nicral D i dve garniture tegova klase tačnosti E1 u mernom opsegu od 1 mg do 10 kg.
251
Tegovi se redovno etaloniraju u Međunarodnom birou za tegove i mere (BIPM) i

prepoznatljivim nacionalnim metrološkim institutima.
Slika 71.
U labratoriji se vrši: etaloniranje tegova klase tačnosti E2 u mernom opsegu od 1 mg

do 20 kg i tegova klase tačnosti F1 u mernom opsegu od 1 mg do 50 kg; etaloniranje
nestandardnih tegova koji nisu u skladu sa preporukom OIML R 111 u mernom opsegu
od 1 mg do 50 kg. Mogućnosti merenja i etaloniranja (SMSs) za merenje mase
objavljene su u bazi podataka Međunarodnog biroa za tegove i mere (Appendix C of
the KCDB - The BIPM key comparison database).
Osnovna delatnost Laboratorije za merila mase jeste ispitivanje tipa merila, i to: merila
mase klase I i II; - merila mase klase tačnosti III (trgovačke vage namenjene za direktni
obračun, platformske vage, vage za otpremu i prijem paketa, vage u zdravstvu...);
merila mase klase IIII (platformske vage za merenje osovinskog opterećenja, drumske i
železničke vage i druge); elektronskih mernih i pokaznih uređaja; elektromehaničkih
mernih pretvarača; vaga sa automatskim funkcionisanjem. Procedure po kojima se vrši
ispitivanje tipa navedenih merila su usaglašene sa zahtevima iz referentnih
dokumenata Međunarodne organizacije za zakonsku metrologiju (OIML), Evropske
saradnje u zakonskoj metrologiji (WELMEC) kao i nacionalnih metroloških propisa.
Laboratorija za pritisak
Laboratorija za pritisak razvija, ostvaruje, čuva, održava i usavršava nacionalni etalon

jedinice pritiska i obezbeđuje metrološku sledivost do međunarodnog nivoa. Nacionalni
etalon jedinice pritiska je realizovan pomoću klipnog manometra sa tegovima
Desgranges et Huot mernog opsega od 0 bar do 1000 bar, čija je proširena merna
nesigurnost U=3.10-5 pe + 13 Pa.
252
Sledivost je obezbeđena poređenjem sa francuskim nacionalnim etalonom u Laboratoire

National d`Essais (BNM-LNE). U laboratoriji se vrši etaloniranje: sekundarnih i radnih
etalona pritiska u mernom opsegu od 0 bar do 1000 bar sa radnim fluidom ulje,
sekundarnih i radnih etalona pritiska u mernom opsegu od –1 bar do 35 bar sa radnim
fluidom gas i ispitivanje tipa merila: manometri za merenje krvnog pritiska; -
manometri za merenje pritiska u pneumaticima, za merila koja se koriste u oblasti
zaštite zdravlja, opšte bezbednosti i bezbednosti saobraćaja.
Laboratorija za zapreminu tečnosti
U laboratoriji za zapreminu tečnosti etaloniranja se obavljaju pomoću gravimetrijske i

volumetrijske metode. Gravimetrijskom metodom sa sledivošću prema nacionalnom
etalonu jedinice mase, obavlja se etaloniranje: etalon posuda od stakla, u opsegu od 1
L do 10 L sa proširenom mernom nesigurnošću (k=2) od 0,01 %; etalon prelivnih pipeta
od metala, od 5 L do 100 L, sa m.n. od 0,004 %; etalon posude od metala, u opsegu
od 20 L do 100 L, sa m.n. 0,02 %; uređaja sa klipom- pipeta sa klipom, u opsegu od
0,001 ml do 10 ml, sa m.n. 0,1 %; bireta sa klipom, u opsegu od 1 ml do 100 ml, m.n.
(0,2 – 0,1) %; dispenzera u opsegu od 0,01 ml do 200 ml, m.n (0,7 – 0,2) %;
laboratorijskih merila zapremine od stakla - pipeta sa jednom crtom, u opsegu od 1 ml
do 200 ml i graduisanih mernih pipeta, u opsegu od 1 ml do 25 ml, m.n. 0,02 %;
bireta u opsegu od 1 ml do 100 ml;graduisanih mernih cilindara, u opsegu od 5 ml do
2000 ml; mernih tikvica sa jednom mernom crtom u opsegu od 1 ml do 2000 ml.
Slika 72.
253
Volumetrijskom metodom i sa nacionalnim etalonima zapremine, etalon prelivnim

pipetama od metala nazivnih zapremina 10 L, 50 L i 100 L i etalon prelivnim
pipetama od stakla nazivnih zapremina 1 L, 2 L, 5 L i 10 L (sledivi do NPL etalona
zapremine), obavlja se etaloniranje: etalon posuda od metala, u opsegu od 20 L do
1000 L; uređaja za ispitivanje vodomera u opsegu merenja do 200 L i u opsegu
merenja preko 200 L; etalon protočnih merila za vodu u opsegu merenja do
Qmax=1.500 L/min; etalon protočnih merila za tečnosti koje nisu voda u opsegu
merenja do Qmax=2,500 L/min; uređaja za ispitivanje protočnih merila ispitne petlje,
u opsegu nazivne zapremine do 40 m3.
Laboratorija za zapreminu gasa
Laboratorija vrši etaloniranje radnih etalona jedinice zapremine gasa - uređaja sa

zvonom za pregled gasomera, zapremine zvona do 50 dm3, volumetrijskom i
gravimetrijskom metodom, sa proširenom mernom nesigurnosti U k=2=0,01 %. Uređaji
za pregled gasomera sa etalon gasomerom sa tečnošću, opsega merenja protoka do
5.10-6 m3/s etaloniraju se volumetrijskom metodom sa ultrasoničnim mlaznicama, sa
proširenom mernom nesigurnošću U k=2=0,01 % i sa sledivošću do etalona SMU-
Nacionalni institut Slovačke. Laboratorija vrši i ispitivanje tipa gasomera i korektora
zapremine gasa.
Slika 73.
254
Laboratorija za vreme i frekvenciju i distribuciju vremena
Laboratorija za vreme i frekvenciju ostvaruje srpski etalon jedinice vremena i

frekvencije, sistem čiji je najvažniji deo atomski cezijumski časovnik sa mlazom, i
održava nacionalnu vremensku skalu UTC(DMDM). Vremenska skala UTC zasniva se na
Međunarodnom atomskom vremenu (TAI). TAI je skala koja se izračunava na osnovu
podataka poređenja više od 400 atomskih satova iz preko 60 laboratorija iz celog
sveta, a od januara 2006. i laboratorije DMDM. U tu svrhu vrše se svakodnevna
kontinuirana merenja - poređenja vremena časovnika DMDM sa vremenom časovnika
na satelitima sistema za globalno pozicioniranje (GPS), korišćenjem odgovarajućeg
(common-view) prijemnika GPS signala i mernog sistema. Ujedno, ovo predstavlja i
ključno poređenje za vreme i frekvenciju, sa oznakom CCCTF-K001.UTC. Rezultati
merenja se šalju Sekciji za vreme, frekvenciju i gravimetriju BIPM jednom nedeljno, a
objavljuju se u mesečnom biltenu Circular-T, do 15. u mesecu za prethodni mesec.
Publikacija se može preuzeti na web adresi: http://www.bipm.

Mogućnosti merenja i etaloniranja (SMSs) laboratorije za vreme i frekvenciju
objavljene su u bazi podataka Međunarodnog biroa za tegove i mere (BIPM)
http://kcdb.bipm.org/AppendixC
Ustanovljenjem zvanične nacionalne vremenske skale, usklađene sa međunarodnim

skalama TAI i UTC, stvoren je prvi preduslov za njenu distribuciju koja treba da
otpočne 2011. godine.
Slika 74.
Laboratorija DMDM se orijentisala na etaloniranja, pre svega, referentnih etalona

sekundarnih laboratorija, kao što su cezijumski etaloni (satovi) sa mlazom, rubidijumski
etaloni sa gasnom ćelijom, GPS disciplinovani oscilatori – transfer etaloni vremena i
frekvencije i kvarcni oscilatori visoke stabilnosti.
255
Laboratorija za jednosmerni električni napon i jednosmernu električnu struju
Nacionalni etalon jedinice elektromotorne sile je grupa etalon ćelija i grupa

elektronskih etalona ems održavanih na stabilnoj temperaturi u elektronskim vazdušnim
termostatima čije se vrednosti određuju na osnovu povremenog poređenja sa
međunarodnim etalonom u Međunarodnom birou za tegove i mere (BIPM). Međusobno
poređenje etalona u grupi kao i prenošenje vrednosti jedinice elektromotorne sile vrši
se pomoću automatizovanog mernog sistema zasnovanog na diferencijalnoj metodi,
realizacijom originalne programske aplikacije za kompletan proces poređenja etalona.
Ovom aplikacijom, takozvanim virtuelnim instrumentom, su obuhvaćeni svi postupci u
toku etaloniranja, čime je ceo proces prikupljanja podataka višestruko ubrzan i
omogućena primena odgovarajućih statističkih metoda.
Temperatura u laboratoriji, smeštenoj u Faradejevom kavezu, održava se neprekidno

na (23 ±1)°C. Sledivost u oblasti jednosmerne električne struje izvedena je preko
sledivosti etalona za jednosmerni električni napon i jednosmernu električnu otpornost. U
laboratoriji se obavlja etaloniranje etalona elektromotorne sile: etalon ćelija;
elektronskih etalona ems; voltmetara (multimetara); kalibratora jednosmernog
električnog napona (višefunkcijskih kalibratora).
Slika 75.
Etaloniraju se sledeći etaloni jednosmerne električne struje: ampermetara (multimetara)

i kalibratora jednosmerne električne struje (višefunkcijskih kalibratora). Mogućnosti
merenja i etaloniranja (CMCs) za elektromotornu silu, jednosmerni električni napon i
struju objavljene su u bazi podataka Međunarodnog biroa za tegove i mere (BIPM)
Appendix C.
256
Laboratorija za električnu otpornost
Nacionalni etalon jedinice električne otpornosti je grupni etalon koji čine četiri etalon
otpornika Tomasovog tipa nazivne vrednosti 1 Ω čija se vrednost određuje na osnovu
povremenog poređenja sa međunarodnim etalonom u Međunarodnom birou za tegove
i mere (BIPM). Međusobno poređenje etalon otpornika u grupi kao i prenošenje
vrednosti jedinice električne otpornosti vrši se pomoću komparatorskog mosta
jednosmerne struje. Etalon otpornici su, radi održavanja konstantne temperature
etaloniranja, smešteni u termostatirano uljno kupatilo. Referentna temperatura je 23
°C. Temperatura u laboratoriji, smeštenoj u Faradejevom kavezu, održava se
neprekidno na (23 ± 1)°C. U laboratoriji se obavlja etaloniranje referentnih etalona
električne otpornosti: etalon-otpornika; dekada električne otpornosti; ommetara
(multimetara); kalibratora električne otpornosti; mostova električne otpornosti.
Mogućnosti merenja i etaloniranja (SMSs) za električnu otpornost objavljene su u bazi

podataka Međunarodnog biroa za tegove i mere (BIPM) Appendix C of the KCDB.
Laboratorija za naizmenični električni napon i naizmeničnu električnu struju
Poslovi i zadaci ove laboratorije su: ostvarivanje, održavanje i prenošenje vrednosti

jedinice naizmeničnog električnog napona i naizmenične električne struje; razvoj
metoda za etaloniranje referentnih etalona naizmeničnog električnog napona i
naizmenične električne struje i etaloniranja u oblasti AC-DC transfera: AC-DC transfer
etalona; AC-DC termičkih konvertora; etaloniranje referentnih etalona naizmeničnog
električnog napona i naizmenične električne struje: voltmetara (multimetara);
kalibratora naizmeničnog električnog napona; kalibratora naizmenične električne
struje; ampermetara (multimetara).
Osnovu metrologije naizmeničnih električnih veličina predstavlja transfer etalon kojim se

ostvaruje veza između naizmeničnog i jednosmernog električnog napona. Laboratorija
za naizmenični električni napon i struju poseduje: AC-DC transfer etalone, višefunkcijski
kalibrator, kalibrator naizmeničnog električnog napona, termičke konvertore,
elektronske etalone naizmeničnog električnog napona za određene frekvencije,
transkonduktansni pojačavač, naponski pojačavač, delitelj za naizmenični električni
napon, digitalne nanovoltmetre, digitalne voltmetre i drugu opremu. Sledivost u oblasti
naizmeničnog električnog napona se ostvaruje preko AC-DC transfer etalona koji se
etalonira u Nacionalnom metrološkom institutu (METAS) u Švajcarskoj. Kompletna
laboratorija je smeštena u Faradejev kavez čime je postignuto slabljenje
elektromagnetnih smetnji za više od 100 dB, u opsegu od 0,14 MHz do 1000 MHz.
Temperatura u Laboratoriji se održava neprekidno na (23 ± 1) oC. Mogućnosti
merenja i etaloniranja (SMSs) za naizmenični električni napon i naizmeničnu električnu
struju objavljene su u bazi podataka Međunarodnog biroa za tegove i mere (BIPM)
Appendix C of the KCDB.
257
Laboratorija za električnu snagu i električnu energiju
Laboratorija za električnu snagu ostvaruje, održava i unapređuje nacionalni etalon

električne snage, faznog ugla, harmonika električne struje i napona i flikera.
U laboratoriji se etaloniraju: vatmetri, instrumenti za merenje aktivne, reaktivne i
prividne električne snage, instrumenti za merenje i generisanje faznog ugla, konvertori
električne snage, instrumenti za merenje harmonika električne struje i napona, i flikera u
električnoj mreži.
Mogućnosti merenja i etaloniranja (SMSs) za električnu snagu i fazni ugao objavljene su

u bazi podataka Međunarodnog biroa za tegove i mere (BIPM) Appendix C of the
KCDB.
U laboratoriji se vrši i ispitivanje tipa merila za ispitivanje električnih instalacija: merila

električne otpornosti uzemljenja, električne otpornosti izolacije, električne impedanse
petlje, električne otpornosti zaštitnog provodnika i provodnika za izjednačenje
potencijala i merila za ispitivanje zaštitnih uređaja diferencijalne električne struje.
Slika 76.
Laboratorija za električnu energiju se stara o nacionalnom etalonu jedinice električne

energije – trofaznom komparatoru, klase tačnosti 0,01. Laboratorija je opremljena
stacionarnim i prenosnim sistemom za etaloniranje i ispitivanje brojila električne
energije. Stacionarni sistem sadrži etalon električne energije klase tačnosti 0,02 i
trofazni izvor naizmeničnog električnog napona i struje. Prenosni sistem sadrži etalon
električne energije klase tačnosti 0,02 i trofazni izvor naizmeničnog električnog napo-
na i struje. Mogućnosti merenja i etaloniranja (CMCs) za električnu energiju objavljene
su u bazi podataka Međunarodnog biroa za tegove i mere (BIPM)
http://kcdb.bipm.org/AppendixC/EM/RS/EM_RS.pdf.
258
U ovoj laboratoriji se vrši ispitivanje tipa jednofaznih i trofaznih brojila aktivne i

reaktivne električne energije svih klasa tačnosti.
Laboratorija za odnos transformacije električne struje i električnog napona
Laboratorija poseduje: etalon strujni transformator sa elektronskom kompenzacijom

greške, kompenzovani strujni komparator, etalon naponske transformatore, etalone
električne kapacitivnosti, električne induktivnosti, RLC metar, kalibrator uređaja za
određivanje grešaka mernih transformatora, strujne i naponske terete i drugu opremu.
Sledivost u oblasti odnosa transformacije naizmeničnog električnog napona i
naizmenične električne struje se ostvaruje preko etalona koji se etaloniraju u
Nacionalnim metrološkim institutima: (PTB) Nemačka, (ČMI) Češka i (SP) Švedska.
Za etaloniranje etalona naizmeničnog električnog napona, odnosa transformacije

naizmeničnog električnog napona i naizmenične električne struje koriste se:
9 strujni etalon transformator sa elektronskom kompenzacijom greške primarne struje
od 1 A do 3000 A i sekundarne struje 1 A i 5 A;
9 naponski etalon transformatori, primarnog napona od 60 V do 120000/√3 V i
sekundarnog napona 100 V, 110 V, 100/√3 V, 110/√3 V, 120 V, 120/√3 V.
Mogućnosti etaloniranja električne kapacitivnosti su od 1 rF do 10000 nF u

frekvencijskom opsegu od 20 Hz do 2 MHz, a mogućnosti etaloniranja električne
induktivnosti su od 0,1 mH do 10000 mH, na 100 Hz i 1 kHz.
Laboratorija za fizičko-hemijska merenja
U laboratoriji za gustinu obavljaju se etaloniranja primenom etalona gustine tečnosti -

garniture areometara u opsegu gustine od 0,6000 g/cm3 do 1,1000 g/cm3 za
referentne temperature od 15 oC i 20 oC i garniture areometara u opsegu gustine od
1,1000 g/cm3 do 1,8400 g/cm3 za referentnu temperaturu od 20 oC.
U laboratoriji za gustinu koriste se I garniture areometara specijalne namene i to:

garnitura širometara u opsegu od 1,0000 g/cm3 do 1,1300 g/cm3 za referentnu
temperaturu oC; garnitura laktodenzimatara u opsegu od 1,0140 g/cm3 do 1,0400
g/cm3, za referentnu temperaturu od 20 oC; garnitura urinometara u opsegu od 1,000
g/cm3 do 1,060 g/cm3 i odgovarajući referentni rastvori za etaloniranje merila
gustine.
U Laboratoriji za koncentraciju obavljaju se merenja sadržaja vlage u žitaricama i

uljaricama primenom standardne metode sušenja, određivanje sadržaja alkohola u
alkoholnim rastvorima, određivanje sadržaja alkohola u izdahu i određivanje sadržaja
ugljen monoksida u izduvnim gasovima motora sa unutrašnjim sagorevanjem i sastava
produkata sagorevanja u ložištima.
259
Laboratorija poseduje odgovarajuće etalone i referentne materijale (referentne

rastvore i referentne gasne) koji se primenjuju za ova merenja i etaloniranja.
Slika 77.
U Laboratoriji se obavlja etaloniranje refraktometara za merenje indeksa prelamanja

tečnosti i čvrstih supstanci kao i određivanje sadržaja šećera u širi i voćnim sokovima.
Etalonsku bazu čini elektronski refraktometar.
Laboratorija za referentne materijale poseduje: gasni hromatograf sa FID i ECD

detektorom GC-FID, GC-ECD), gasni hromatograf sa masenim detektorom (GC-MS),
spektrofotometar UV-VIS kao i veliki broj overenih referentnih materijala koji čine
osnov za kvalitativne analize i ostvarivanje referentnih materijala sa širokom primenom
i mogućnošću organizovanja međulaboratirijskih poređenja za veliki broj laboratorija
iz različitih oblasti (industrije, zdravstva i zaštite životne sredine).
Laboratorija za fotometriju, radiometriju i spektrofotometriju
Laboratorija održava nacionalne etalone jedinica: svetlosne jačine; svetlosnog fluksa;

osvetljenosti; luminancije; temperature boje; spektralne osetljivosti detektora zračenja;
hromatskih koordinata i spektralne propustljivosti. U laboratoriji se etaloniranjem vrši
prenošenje jedinice navedenih veličina sa nacionalnih etalona do korisnika.
Mogućnosti merenja i etaloniranja Direkcije u oblasti svetlosnih veličina publikovane su

u bazi podataka Međunarodnog biroa za tegove i mere BIPM KCDB (
http://kcdb.bipm.org/AppendixC) čime je ostvareno međusobno priznavanje rezulata
u ovoj oblasti na međunarodnom nivou.
260
Slika 78.
Laboratorija za temperature, relativnu vlažnost i toplotu
Jedinica termodinamičke temperature kelvin, u Direkciji se realizuje u ćelijama trojne

tačke vode, ostvarivanjem termodinamičkog ravnotežnog sistema vodene pare, vode i
leda. U DMDM se ostvaruje, čuva i reprodukuje grupa od tri ćelije trojne tačke vode,
koje predstavljaju nacionalni (primarni) etalon kelvina.
U DMDM se takođe realizuje i čuva Međunarodna temperaturna skala ITS-90 pomoću

grupe fiksnih tačaka za realizuju u temperaturnom opsegu od –38,8344 oC (trojna
tačka žive) do 1084,62 oC (tačka očvršćavanja bakra), grupe fiksnih tačaka za
temperaturu 0,01 oC (trojna tačka vode) i primarnim etalonskim platinskim otpornim
termometrima - interpolacionim instrumentima u sledećim temperaturnim podopsezima
skale koju čine: trojna tačka žive, fiksna tačka galijuma, trojna tačka vode, fiksna tačka
cinka, fiksna tačka aluminijuma, fiksna tačka srebra, fiksna tačka bakra. U laboratoriji
za temperaturu, relativnu vlagu i toplotu metodom fiksnih tačaka moguće je etalonirati
standardne i visokotemperaturne platinske otporne termometre etalone i termoparove
od plemenitih metala - etalone jedinice temperature. Za uspostavljanje sledivosti
rezultata merenja temperature koristi se niz uređaja (temperaturna kupatila,
horizontalne i vertikalne električne peći sa izotermalnim blokovima i dr.) u kojima se
metodom poređenja etaloniraju otporni termometri, stakleni termometri punjeni
tečnošću i termoparovi.
U laboratoriji se obavljaju i poslovi ispitivanja tipa različitih vrsta termometara, merila

toplotne energije klasa 1 i 2, kao i računskih jedinica merila toplotne energije.
Laboratorija poseduje opremu za etaloniranje merila relativne vlažnosti kao što su
261
termohigrometri, uređaji za merenje tačke rose, termo-higrografi i druge vrste merila

relativne vlažnosti, čije se etaloniranje sve više zahteva u oblasti industrije lekova,
hrane, u drvnoj i tekstilnoj industriji, industriji papira i dr. U tu svrhu generator relativne
vlažnosti (dva pritiska i dve temperature) služi za etaloniranje merila relativne
vlažnosti metodom poređenja u temperaturnom opsegu od 0 oC do 70 oC i u opsegu
relativne vlažnosti od 10% RH do 98% RH.
Slika 79.
Objavljene merne mogućnosti etaloniranja u oblasti temperature mogu se naći na

internet stranici Međunarodnog biroa za tegove i mere (BIPM).
Laboratorija za dragocene metale
U laboratoriji za dragocene metale vrši se utvrđivanje sastava, porekla i finoće

predmeta od zlata, srebra i platine. Ispitivanje finoće legura i predmeta od
dragocenih metala vrši se kvantitativnom hemijskom analizom (destruktivna metoda) ili
nedestruktivnim metodama X-RaY spektrometrijskom metodom i probom na kamenu.
Izbor metoda ispitivanja zavisi od toga da li se ispituje legura, odnosno predmet od
dragocenih metala od koga se za ispitivanje može uzeti uzorak, ili se ispituje finalno
završen predmet od dragocenih metala koji se ispitivanjem ne sme oštetiti. U slučaju
potrebe, nedestruktivna metoda kombinuje se sa kvantitativnom hemijskom analizom.
Ispitivanje finoće kvantitativnom hemijskom analizom vrši se: metodom kupelacije za
zlato, predmete od zlata, predmete od zlata izrađene kovanjem, predmete od belog
zlata i predmete od belog zlata izrađene kovanjem; potenciometrijskom metodom ili
262
metodom po Volhardu za srebro, predmete od srebra i predmete od srebra izrađene

kovanjem.
Probom na kamenu ispituju se predmeti od zlata finoće 585/1000 i 750/1000,

predmeti od srebra i predmeti od platine. Za primenu ove metode ispitivanja koriste se
referentne probne igle određenog sastava i finoće. Direkcija za mere i dragocene
metale, odnosno laboratorija za dragocene metale, od 2002. godine učestvuje u
međunarodnim kružnim analizama za zlato i srebro, a od 2010. godine u
međunarodnim kružnim analizama za ispitivanje uzoraka dragocenih metala metodom
rengentske spektrometrije (tzv. XRF metoda).
Slika 80.
Slika 81.
263
22.1.4. Međunarodne aktivnosti Direkcija za mere i dragocene metale
Direkcija za mere i dragocene metale je, kao državna organizacija nadležna za

poslove metrologije, članica ključnih međunarodnih i evropskih organizacija za
metrologiju i potpisnik vaznih sporazuma o uzajamnom priznavanju i saradnji u oblasti
metrologije:
¾ Srbija je 24. juna 2008. godine postala pridruženi član Evropske saradnje u
zakonskoj metrologiji (WELMEC).
¾ Zavod za mere i dragocene metale je član-osnivač Evrameta r.u. (EURAMET e.V.) u
Berlinu 11. januara 2007. godine.
¾ Zavod za mere i dragocene metale je 7. septembra 2006. godine potpisao Izjave
o međusobnom poverenju (DoMC) za R 60 Merne pretvarače i R 76 Neautomatske
vage i postao učesnik u Aranžmanu o međusobnom prihvatanju ispitivanja tipa
Međunarodne organizacije za zakonsku metrologiju OIML (MLA).
¾ Zavod za mere i dragocene metale je 25. maja 2005. godine postao član
Evrometa (EUROMET).
¾ Savezni zavod za mere i dragocene metale je 16. januara 2003. godine potpisao
Protokol o sporazumu i postao član Evro-mediteranskog foruma za zakonsku
metrologiju (EMLMF).
¾ Savezni zavod za mere i dragocene metale je 5. decembra 2002. godine, kao
nacionalni metrološki institut države članice Metarske konvencije, potpisao
Aranžman o međusobnom priznavanju nacionalnih etalona i uverenja o etaloniranju
i merenju koja izdaju nacionalni metrološki instituti (CIPM -MRA) - the Mutual
Recognition Arrangement of the International Committee of Weights and Measures
(CIPM).
¾ Savezni zavod za mere i dragocene metale je 12. juna 2002. godine potpisao
Memorandum o sporazumu i postao član Udruženja evropskih službi za analizu
predmeta od dragocenih metala (International Association of Assay Offices-IAAO).
¾ Od 1955. godine Srbija (Jugoslavija) je potpisnica Međunarodne konvencije o
ustanovljenju Međunarodne organizacije za zakonsku metrologiju (OIML).
¾ 1879. godine Kneževina Srbija je primljena u članstvo Metarske konvencije.
Delegacija Republike Srbije učestvuje na zasedanjima generalne konferencije za

tegove i mere, koja se održavaju svake četvrte godine u Parizu. Srbija je član
Metarske konvencije od 1879. godine i kao član ima obavezu da uvodi Međunarodni
sistem jedinica (SI) i ostvaruje srpske etalone na osnovu definicija koje utvrđuje
Generalna konferencija za tegove i mere, kao vrhovni upravni organ ove Konvencije.
Direkcija (Zavod) za mere i dragocene metale potpisnik je Aranžmana o međusobnom
priznavanju nacionalnih etalona i uverenja o etaloniranju i merenju koja izdaju
nacionalni metrološki instituti (CIPM MRA). Svake godine u Međunarodnom birou za
tegove i mere održava se sastanak direktora nacionalnih metroloških instituta na kome
učestvuje direktor Direkcije za mere i dragocene metale.
264
U Međunarodnom birou za tegove i mere (BIPM) obavljaju se poređenja srpskih

(primarnih) etalona jedinica mase, elektromotorne sile i električne otpornosti sa
odgovarajućim međunarodnim etalonima u BIPM. Rezultati naših poređenja su osnova
za podatake o mogućnostima etaloniranja i merenja Direkcije za mere i dragocene
metale koji se kroz EURAMET i kroz Mešoviti komitet regionalnih metroloških
organizacija i Međunarodnog biroa za tegove i mere (JCRB) upisuju u bazu podataka
CIPM MRA Annex C BIPM.
Delegacija Republike Srbije redovno učestvuje na zasedanjima Međunarodne

konferencije za zakonsku metrologiju, koja se održavaju svake četvrte godine. Član
Međunarodnog komiteta za zakonsku metrologiju iz naše zemlje učestvuje na godišnjim
sastancima Međunarodnog komiteta za zakonsku metrologiju (CIML). Direkcija za mere
i dragocene metale potpisnik je Izjava o međusobnom poverenju (DoMCs) za više vrsta
merila kao učesnik Aranžmana o međusobnom prihvatanju ispitivanja tipa OIML (MAA).
Za nas su od posebne važnosti aktivnosti tehničkih komiteta i potkomiteta na izradi
nacrta preporuka koje služe kao model za izradu nacionalnih metroloških propisa.
Učešće naše zemlje u radu tehničkih komiteta i potkomiteta OIML obuhvata učešća na
sastancima i na dopisno dostavljanje mišljenja na poslate materijale, sa uticajem na
sadržaj preporuka, koje nas kasnije, obavezuju na primenu.
Direktor Direkcije za mere i dragocene metale učestvuje na godišnjim sastancima

generalne skupštine EURAMETa. Metrolozi Direkcije za mere i dragocene metale koji su
određeni za kontakt osobe za pojedine oblasti metrologije, učestvuju na godišnjim
sastancima: tehničkog komiteta za metrologiju u hemiji, tehničkog komiteta za kvalitet,
tehničkog komiteta za masu, tehničkog komiteta za vreme i frekvenciju, tehničkog
komiteta za protok, tehničkog komiteta za temperaturu, tehničkog komiteta za
fotometriju i radiometriju, tehničkog komiteta za interdisciplinarnu metrologiju,
tehničkog komiteta za akustiku, ultrazvuk i vibracije, tehničkog komiteta za jonizujuća
zračenja, i tehničkog komiteta za dužinu, potkomiteta za jednosmerni napon i kvantnu
metrologiju u oblasti elektriciteta i na sastanku za AC/DC pretvaranje napona na
niskim frekvencijama. Kroz tehničke komitete EURAMETa DMDM dostavlja svoje
dokumentovane mogućnosti etaloniranja i merenja za objavljivanje u bazi podataka
Međunarodnog biroa za tegove i mere na kojoj se zasniva MRA. Učešćem u projektima
ključnih i dopunskih poređenja nacionalnih etalona, koji se organizuju u okviru
EURAMETa, Direkcija poredi nacionalne etalone sa nacionalnim etalonima drugih
nacionalnih metroloških instituta Evropske unije.
Na 24. godišnjem sastanku Komiteta WELMEC, koji je održan 2008. godine, Srbija je
primljena u članstvo WELMEC kao pridruženi član. Direktor Direkcije učestvuje na
godišnjim sastancima WELMEC. Metrolozi Direkcije učestvuju na godišnjim sastancima
radnih grupa za pojedine oblasti metrologije. Članstvo u WELMEC omogućuje da
efikasno transponujemo evropske direktive u nacionalno zakonodavstvo i unosimo iste
obaveze koje imaju sve države članice EU, na način koji je u potpunosti harmonizovan
sa zakonodavstvom EU. U oblasti zakonske metrologije, sa radnim grupama, učestvuje
u donošenju direktiva i uputstava kojima se utvrđuju metode za ujednačavanje primene
direktiva tako da se one istovetno primenjuju širom EU.
265
Direkcija za mere i dragocene metale je član i Međunarodnog udruženja službi za

analizu (International Association of AssayOffices - IAAO), pa Odeljenje za dragocene
metale DMDM sarađuje sa drugim laboratorijama u Evropskoj uniji i svetu na ispitivanju
dragocenih metala. Saradnja se odnosi na razmenu tehničkih informacija,
usaglašavanje postupaka ispitivanja i žigosanja predmeta od dragocenih metala i
sistem kružnih analiza.
266
23. EVROPSKO TEHNIČKO ZAKONODAVSTVO IZ OBLASTI METROLOGIJE
U okviru prvog poglavlja, ukratko, date su osnovne postavke tehničkog zakonodavstva

Evropske Unije, koja je razvila originalne i inovativne instrumente za uklanjanje
prepreka za slobodno kretanje roba, usluga i kapitala, odnosno harmonizovala
tehnička zakonodavstva država članica. Evropska Unija svoje tehničko
zakonodavstvo zasniva na dvojakom pristupu: opštem šematizovanom pristupu
zasnovanom na direktivama Novog i Globalnog pristupa (New Approach, Global
Approach) i na sektorskom pristupu - oblasti u kojima su rešenja po pitanju
tehničkog zakonodavstva data u okviru sektorskog zakona i njemu pripadajućim
podzakonskim aktima. Prvi pristup se zasniva na bezbednosti proizvoda, odnosno
definisanju zahteva za zaštitu života, zdravlja, okoline i potrošača (bitni zahtevi),
sadržanih u direktivama Novog pristupa. Ispunjavanje suštinskih zahteva na
proizvodu pre stavljanja u promet mora dokazati proizvođač, sa ili bez notifikovane
organizacije za sertifikaciju. Harmonizovani standardi koji sadrže specifikacije koje se
odnose na proizvod nisu obavezni. Proizvod se označava „CE“ oznakom i mora biti
prihvaćen u svakoj državi članici. Neispunjavanje bitnih zahteva na proizvodu
stavljenom u promet mora biti sankcionisano prema odrednicama pravnog sistema
države članice EU.
U oblasti metrologije, u okviru direktiva zasnovanih na Novom i Globalnom pristupu,

postoje dve obavezne direktive, i to:
1. Neautomatske vage (Non-automatic weighing instruments – NAWI)

90/384/EEC
2. Direktiva o mernim instrumentima (Measuring Instruments Directive – MID)
2004/22/EC
Sa direktivom NAWI i MID proizvođač je odgovoran za stavljanje „CE“ oznake i

dopunske metrološke oznake na merilo zajedno sa identifikacionim brojem
Notifikovanog tela, čime se garantuje da je proces ocenjivanja usaglašenosti validan.
Pre stavlanja merila na tržište preduzimaju se preventivne mere, odnosno merila
prethodno podležu odobravanju tipa i overavanju. Proizvođači dobijaju odobrenje
tipa od kompetentnog ovlašćenog tela kada tip merila zadovolji sve odgovarajuće
zakonske zahteve. Za merila koja se proizvode serijski, overavanje potvrđuje da svako
merilo ispunjava sve zahteve propisane u proceduri odobravanja.
Odobrenje tipa je odluka od zakonske važnosti, zasnovana na izveštaju o

procenjivanju, da je tip merila usklađen sa odgovarajućim zakonskim zahtevima i da je
pogodan za upotrebu u propisanoj oblasti na takav način da se očekuje da daje
pouzdane rezultate merenja u određenom vremenskom periodu.
267
Priznavanje odobrenja tipa je zakonska odluka koju donosi jedna strana, ili
dobrovoljno ili na osnovu bilateralnog ili multilateralnog sporazuma, po kojoj se za tip
koji je odobrila druga strana priznaje da je usklađen sa odgovarajućim propisanim
zahtevima, bez izdavanja novog uverenja o odobrenju tipa .
Overavanje merila je postupak (različit od odobrenja tipa) koji obuhvata pregled i

žigosanje i/ili izdavanje uverenja o overavanju, koje konstatuje i potvrđuje da je
merilo usklađeno sa zakonskim zahtevima /49/.
Ocenjivanje usaglašenosti merila je ispitivanje i procenjivanje merila da bi se utvrdilo

da li je pojedinačno merilo, partija merila ili proizvedena serija merila usklađena ili ne
sa svim zakonskim zahtevima koji se primenjuju na ovaj tip merila.
Nadzor tržišta je mera inspekcijskog tipa kojom se utvrđuje da li merila, koja su

stavljena na tržište, zadovoljavaju zakonske zahteve. Obavezna zakonska kontrola
merila obuhvaćena je u svakoj državi članici EU. Znači država ima obavezu, preko
svojih organa, da spreči da merila koja podležu zakonskoj metrološkoj kontroli, a koja
nisu usaglašena sa primenljivim odredbama direktiva, budu stavljana na tržište i/ili
upotrebu.
Direktiva za prethodno upakovane proizvode nije direktiva sa obaveznom primenom,

međutim, oni koji pakuju i uvoze prethodno upakovane proizvode moraju da obezbede
da su njihova pakovanja tako upakovana da obezbeđuju usaglašenost sa zahtevima i
pravilima pakovanja.
23.1. OSNOVNE POSTAVKE DIREKTIVE O MERNIM INSTRUMENTIMA (MID)
Direktiva o mernim instrumentima (Measuring Instruments Directive – MID)

2004/22/EC Evropskog parlamenta i Saveta od 31. marta 2004. godine i njena
dopuna Direktiva 2009/137/EC od 10. novembra 2009. godine u odnosu na granice
dozvoljene greške u eksploataciji za posebne dodatke za merila MI-001 do MI-005,
predstavlja značajan napredak u opštem i istorijskom pogledu, jer se:
¾ postavljeni i dogovoreni zahtevi sprovode u regionalnom i nacionalnom

zakonodavstvu;
¾ uklanjaju prepreke u trgovini merilima u Evropi i uspostavljaju zajednički
zahtevi za jedinstveno evropsko tržište;
¾ povećava poverenje u merenja u korist trgovine i zaštite životne sredine.
Zakonodavna osnova i cilj Direktive o mernim instrumentima je jedinstveno tržište, tako

da ona reguliše samo propisana merila, kojim može da se pokrije 95% svih merila koja
se prodaju u Evropi do faze stavljanja na tržište i u upotrebu. Naknadna kontrola
merila u upotrebi nije pokrivena Direktivom. U svrhu ove direktive značajne su sledeće
definicije i pojmovi:
268
Merilo je svaki uređaj ili sistem sa funkcijom merenja.

Podsklop je hardverski uređaj, pomenut kao takav u posebnim prilozima ovog
pravilnika, koji nezavisno funkcioniše i čini merilo zajedno sa drugim podsklopovima sa
kojima je kompatibilan ili sa merilom sa kojim je kompatibilan.
Zakonska metrološka kontrola je kontrola poslova merenja predviđenih za polje
primene merila za potrebe javnog interesa, javnog zdravlja, javne bezbednosti,
javnog reda, zaštite životne sredine, propisivanja poreza i carina, zaštite potrošača i
pravične trgovine.
Proizvođač je fizičko ili pravno lice odgovorno za usaglašenost merila sa ovom
direktivom s ciljem da ga stavi u promet pod svojim imenom i/ili da ga stavi u upotrebu
za sopstvene potrebe.
Stavljanje u promet je stavljanje na raspolaganje po prvi put u EU merila namenjenog
krajnjem korisniku, bilo uz nadoknadu ili besplatno.
Stavljanje u upotrebu je prva upotreba merila namenjenog krajnjem korisniku za svrhe
za koje je bilo namenjeno.
Merena veličina je određena veličina koja se meri.
Uticajna veličina je veličina koja nije merena veličina, ali utiče na rezultat merenja.
Naznačeni radni uslovi su vrednosti merene veličine i uticajnih veličina koje čine
normalne radne uslove merila.
Smetnja je uticajna veličina čija je vrednost u granicama utvrđenim u odgovarajućem
zahtevu, ali izvan utvrđenih naznačenih radnih uslova merila. Uticajna veličina je
smetnja ako za tu uticajnu veličinu nisu utvrđeni naznačeni radni uslovi.
Kritična vrednost promene je vrednost pri kojoj se promena rezultata merenja smatra
nepoželjnom.
Materijalizovana mera je uređaj koji tokom upotrebe treba da trajno reprodukuje ili
obezbeđuje jednu ili više poznatih vrednosti date veličine.
23.1.1. Delokrug, struktura i sadržaj
Direktiva za merne instrumente - MID pokriva široku lepezu mernih instrumenata,

uključujući i komunalna merila. Završena je 31. marta 2004. godine, a objavljena je
30. aprila 2004. u Official Journal of the EU. Direktiva se u Evropskoj Uniji primenjuje
od 30. oktobra 2006. godine sa tranzicioniim periodom od 10 godina. Svi novi tipovi
mernih instrumenata stavljeni na tržište posle 30. oktobra 2006. moraju da ispune
zahteve MID direktive. Ostali merni instrumenti mogu da ostanu na tržištu sledećih 10
godina, tj. do 2016. godine.
Osnovni cilj Direktive za merne instrumente je ostvarenje jedinstvenog tržišta za sva

merila i da nema zakonskih prepreka u trgovini merilima. S obzirom da direktiva mora
da propiše metrološke zahteve za merila koja obuhvata, morao je da se definiše
spisak merila. Međutim, namera je bila da se izabere opseg najšire korišćenih i
propisivanih merila kojim može da se pokrije 95% svih merila koja se prodaju u Evropi.
Odredbe direktive MID primenjuju se na uređaje i sisteme sa funkcijom merenja, i to:
1. Vodomeri (MI-001)
269
2. Gasomeri i uređaji za preračunavanje zapremine (MI-002)

3. Brojila aktivne električne energije (MI-003)
4. Merila toplotne energije (MI-004)
5. Merni sistemi za neprekidno i dinamičko merenje količina tečnosti koje nisu
voda (MI-005)
6. Vage sa automatskim funkcionisanjem (MI-006)
7. Taksimetri (MI-007)
8. Materijalizovane mere (MI-008)
9. Merila dimenzije (MI-009)
10. Analizatori izduvnih gasova (MI-010)
Struktura Direktive za merne instrumente (MID) je, zaista, veoma jednostavna. Naime,
MID sadrži članove od 1 do 27, koji navode sve glavne operativne odredbe, kao i
brojne, veoma važne dodatke, koji propisuju:
o opšte i posebne bitne zahteve za merila,

o zahteve za Notifikovana tela imenovana za ocenjivanje usaglašenosti,
o zahteve za tehničku dokumentaciju i
o module ili postupke za ocenjivanje usaglašenosti.
Sadržaj MID direktive obuhvata:
1. Oblast primene,
2. Cilj,
3. Definicije,
4. Primenljivost na podsklopove,
5. Osnovne zahteve i ocenjivanje usaglašenosti,
6. Označavanje usaglašenosti,
7. Stavljanje na tržište i puštanje u upotrebu,
8. Ocenjivaje usaglašenosti,
9. Tehničku dokumentaciju,
10. Notifikaciju,
11. Kriterijume koje moraju da ispune imenovana tela,
12. Harminozovane standarde i normativne dokumente,
13. Stalni komitet,
14. Komitet za merne instrumente,
15. Funkcije Komiteta za merne instrumente,
16. Označavanje,
17. Nadgledanje tržišta i administrativnu saradnju,
18. Zaštitnu klauzulu,
19. Nepropisno označavanje,
20. Odluke u vezi odbijanja ili zabrane,
21. Završne odredbe (Povlačenje, Transponovanje, Stupanje na snagu, ...),
Prilog I: Osnovni zahtevi,
270
Prilog A – H1: Moduli za ocenjivanje usaglašenosti,

Prilog MI-001 – MI-010: Specifični zahtevi po vrstama instrumenata.
23.1.2. Osnovni zahtevi
Merilo mora da obezbeđuje visok nivo metrološke zaštite da bi svaka zainteresovana

strana imala poverenje i visok nivo pouzdanosti u rezultat merenja, takođe, mora biti
projektovano i proizvedeno sa visokim nivoom kvaliteta u pogledu tehnologije merenja
i bezbednosti podataka merenja.
Zahtevi koje merila moraju da zadovolje izloženi su u Prilogu 1 i dopunjeni su posebnim

zahtevima za određena merila u prilozima od MI-001 do MI-010, u kojima su
detaljnije izloženi određeni aspekti opštih zahteva. U rešenjima usvojenim radi
zadovoljenja tih zahteva uzimaju se u obzir namena merila i svaka zloupotreba koja se
može predvideti.
Prilog I: Osnovni (bitni) zahtevi za merila su:
1. Dozvoljene greške,
2. Reproduktivnost,
3. Ponovljivost,
4. Razlikovanje i osetljivost,
5. Trajnost,
6. Pouzdanost,
7. Podesnost,
8. Zaštita od oštećenja,
9. Informacije koje se stavljaju na merilo i obezbeđuju uz njega,
10. Pokazivanje rezultata,
11. Dalja obrada podataka radi zaključenja trgovinskog posla,
12. Ocenjivanje usaglašenosti.
Dozvoljene greške. Pod naznačenim radnim uslovima i bez smetnji, greška merenja ne
sme da bude veća od vrednosti najveće dozvoljene greške (NDG) utvrđene
odgovarajućim zahtevima za određena merila. Ako u prilozima za određena merila
nije drugačije navedeno, NDG se izražava kao dvostrana vrednost odstupanja od
prave vrednosti merenja.
Proizvođač određuje klimatska, mehanička i elektromagnetska okruženja u kojima je

merilo predviđeno za upotrebu, napajanje električnom energijom i druge uticajne
veličine za koje je verovatno da će uticati na njegovu tačnost, uzimajući u obzir zahteve
utvrđene odgovarajućim dodacima, odnosno prilozima za određena merila.
Reproduktivnost. Ako se ista merena veličina primeni na drugom mestu ili je primeni
drugi korisnik, pri čemu su svi drugi uslovi isti, rezultati uzastopnih merenja moraju biti u
271
velikoj meri saglasni. Razlika između rezultata merenja mora biti mala u poređenju sa
NDG.
Ponovljivost. Ako se ista merena veličina primeni pod istim uslovima merenja, rezultati
uzastopnih merenja moraju biti u velikoj meri saglasni. Razlika između rezultata
merenja mora biti mala u poređenju sa NDG.
Razlikovanje i osetljivost. Merilo mora biti dovoljno osetljivo i prag razlikovanja mora
biti dovoljno nizak za predviđeni posao merenja.
Trajnost. Merilo mora biti projektovano tako da održava odgovarajuću stabilnost

svojih metroloških karakteristika tokom vremenskog perioda koji proceni proizvođač,
pod uslovom da se pravilno montira, održava i koristi u skladu sa uputstvom
proizvođača kada se nalazi u uslovima okruženja za koje je predviđeno.
Pouzdanost. Merilo mora biti projektovano tako da koliko je moguće smanji efekat
nedostatka koji bi doveo do netačnog rezultata merenja, osim u slučaju da je
postojanje takvog nedostatka očigledno.
Podesnost. Merilo ne sme da ima nijednu odliku koja bi omogućila zloupotrebu, dok
mogućnosti za nenamernu pogrešnu upotrebu moraju da budu svedene na najmanju
meru. Merilo mora biti podesno za namenu, uzimajući u obzir praktične radne uslove, i
ne sme stavljati neopravdane zahteve pred korisnika da bi se dobio tačan rezultat
merenja. Merilo mora biti izdržljivo, a materijali od kojih je izrađeno moraju biti
podesni za uslove u kojima je predviđeno da se koristi.
Zaštita od oštećenja. Na metrološke karakteristike merila ne smeju ni na koji

nedozvoljen način uticati priključenje drugog uređaja na merilo, neka odlika
priključenog uređaja ili neki udaljeni uređaj koji komunicira sa merilom.
Hardverska komponenta koja je od presudnog značaja za metrološke karakteristike

mora biti projektovana tako da se može zaštititi. Predviđene mere zaštite moraju
obezbediti da postoji trag u slučaju intervencije. Softver koji je od presudnog značaja
za metrološke karakteristike mora biti identifikovan kao takav i mora se zaštititi.
Informacije koje se stavljaju na merilo i obezbeđuju uz njega. Na merilu se moraju

nalaziti sledeći natpisi:
¾ oznaka ili naziv proizvođača,

¾ informacije o tačnosti, kao i, gde je to primenljivo:
– informacije o uslovima upotrebe,
– merni kapacitet,
– merni opseg,
– identifikaciona oznaka,
– broj sertifikata o ispitivanju tipa EC ili sertifikata o ispitivanju projekta EC,
272
– informacije o tome da li su dodatni uređaji koji daju metrološke rezultate

usaglašeni sa odredbama ove direktive o zakonskoj metrološkoj kontroli.
Uz merilo moraju biti obezbeđene informacije o njegovom radu, osim u slučaju da to

nije neophodno zbog jednostavnosti merila. Informacije moraju biti lako razumljive i
kada je značajno, moraju obuhvatati:
– naznačene radne uslove,
– klase mehaničkog i elektromagnetskog okruženja,
– gornju i donju graničnu vrednost temperature, da li je kondenzacija moguća, da li
se koristi na otvorenom ili u zatvorenom prostoru,
– uputstva za montažu, održavanje, popravke, dozvoljena podešavanja,
– uputstva za pravilan rad i eventualne posebne uslove upotrebe,
– uslove kompatibilnosti sa interfejsima, podsklopovima ili merilima.
Pokazivanje rezultata. Pokazivanje rezultata mora biti na displeju ili u štampanom

obliku. Pokazivanje svih rezultata mora biti jasno i nedvosmisleno i uz njega moraju
postojati takve oznake i natpisi potrebni da bi se korisnik obavestio o značaju
rezultata. Pod normalnim uslovima upotrebe mora biti omogućeno lako očitavanje
prikazanog rezultata. Mogu se prikazati dodatna pokazivanja, pod uslovom da se ne
mogu pomešati sa metrološki kontrolisanim pokazivanjima.
Merilo za trgovinske poslove direktne prodaje mora biti projektovano tako da, kada
je montirano kao što je predviđeno, rezultat merenja prikazuje obema stranama u
poslu.
Dalja obrada podataka radi zaključenja trgovinskog posla. Merilo koje nije
komunalno beleži trajnim sredstvom rezultat merenja uz informacije da se identifikuje
konkretan posao, kada merenje nije ponovljivo i kada je merilo uobičajeno predviđeno
za upotrebu u odsustvu jedne od strana u trgovinskom poslu.
Ocenjivanje usaglašenosti. Merilo mora biti projektovano tako da omogućava

neposredno ocenjivanje usaglašenosti sa odgovarajućim zahtevima ovog pravilnika.
Ocenjivanje usaglašenosti merila sa relevantnim osnovnim zahtevima MID Direktive vrši
se prema jednoj od procedura ocenjivanja usaglašenosti, po izboru proizvođača.
Procedure za ocenjivanje usaglašenosti opisane su u Prilozima od A do H1 MID
Direktive. Proizvođač mora da obezbedi tehničku dokumentaciju za određene
instrumente ili grupe instrumenata.
Tehnička dokumentacija obuhvata opis projekta, proizvodnje i rukovanje merilom na

razumljiv način, i treba da omogući procenu usaglašenosti sa odgovarajućim zahtevima
MID Direktive. Tehnička dokumentacija mora biti dovoljno detaljna da bi obezbedila:
– definiciju metroloških karakteristika,
– reprodukciju metroloških performansi proizvedenih instrumenata kada se pravilno
podese koristeći odgovarajuća sredstva namene, i
– integritet instrumenta.
273
Tehnička dokumentacija sadrži:
(a) opšti opis instrumenta;

(b) konceptualne nacrte i proizvođačke crteže i planove komponenti, podsklopova,
električnih kola, itd;
(c) proizvodne procedure koje obezbeđuju konzistentnost proizvodnje;
(d) po potrebi, opis elektronskih uređaja sa crtežima, dijagramima, dijagrame toka
logičnih i opšte informacije u vezi softvera;
(e) opise i objašnjenja neophodna za razumevanje paragrafa (b), (c) i (d), uključujući i
upravljanje instrumentom;
(f) spisak standarda i/ili normativnih dokumenata koji su primenjeni u potpunosti ili
delimično;
(g) opise rešenja usvojenih u cilju zadovoljenja osnovnih zahteva, kada odgovarajući
harmonizovani standardi i/ili normativni dokumenti nisu primenjeni;
(h) rezultate proračuna, pregleda, itd;
(i) tamo gde je potrebno, odgovarajuće rezultate ispitivanja;
(j) Sertifikat o EC ispitivanju tipa ili Sertifikat o EC ispitivanju projekta instrumenta koji
sadrži elemente koji su identični onima koji su opisani u projektu.
Na kraju, potrebno je istaći da, merila moraju da ispune:
¾ osnovne zahteve izložene u Prilogu 1, i

¾ dopunske zahteve u relevantnim Prilozima MI-001 do MI-010 sa više detalja u
određenim aspektima opštih zahteva, koji se odnose na specifikacije pojedinih
vrsta instrumenata.
Merilo mora da zadovolji bitne zahteve utvrđene Prilogom I i odgovarajućim prilogom

za određeno merilo. Ako je to potrebno za pravilnu upotrebu merila, države članice
mogu zahtevati da informacije iz Priloga I ili iz odgovarajućih priloga za određena
merila budu obezbeđene na zvaničnom jeziku države članice u kojoj se merilo stavlja u
promet. Proizvođač donosi odluku koji će postupak ocenjivanja usaglašenosti da
izabere od onih koji su ponuđeni u odgovarajućem Prilogu.
23.1.3. Osnovni podaci o merilima i mernim veličinama
Osnovni podaci iz svih deset Priloga MID direktive, koji obuhvataju: nazive merila,
osnovne definicije i merne veličine prikazani su u ovoj tački. Na primeru vodomera
(Prilog MI 001) prikazani su posebni zahtevi za vodomere.
274
Prilog MI-001: Vodomeri
Na vodomere predviđene za merenje zapremine čiste, hladne ili zagrejane vode za

upotrebu u domaćinstvu, poslovnom prostoru i lakoj industriji primenjuju se odgovarajući
zahtevi Priloga I, posebni zahtevi ovog Priloga i postupci ocenjivanja usaglašenosti
navedeni u ovom dodatku.
Vodomer: Merilo projektovano da meri, memoriše i prikazuje zapreminu vode koja

prolazi kroz merni pretvarač u mernim uslovima.
Minimalni protok (Q1): Najmanji protok pri kome vodomer daje pokazivanja koja
zadovoljavaju zahteve u pogledu najvećih dozvoljenih grešaka (NDG).
Prelazni protok (Q2): Prelazni protok jeste vrednost protoka koja nastaje između
stalnog i minimalnog protoka, pri kome se opseg protoka deli na dve zone – „gornju
zonu“ i „donju zonu“. Svaka zona ima karakterističnu NDG.
Stalni protok (Q3): Najveći protok pri kome vodomer zadovoljavajuće radi u normalnim
uslovima upotrebe, tj. u uslovima ravnomernog ili isprekidanog protoka.
Protok preopterećenja (Q4): Protok preopterećenja je najveći protok pri kome vodomer
zadovoljavajuće radi tokom kratkog perioda bez pogoršanja rada.
Primer posebnih zahteva za vodomere:
¾ Nazivni uslovi rada

¾ Najveća dozvoljena greška (NDG)
¾ Dozvoljeni efekat smetnji
¾ Podesnost
¾ Merna jedinica
¾ Puštanje u rad
Nazivni uslovi rada: Proizvođač određuje naznačene uslove rada za merilo, naročito
opseg protoka za vodu. Vrednosti opsega protoka moraju zadovoljavati sledeće
uslove:
Q3 / Q1 ≥10; Q2 / Q1 = 1,6; Q4 / Q3 = 1,25
Za 5 godina od dana stupanja na snagu ove Direktive, odnos Q2 / Q1 može biti: 1,5;
2,5, 4 ili 6,3.
Vrednosti temperaturnog opsega moraju ispuniti sledeće uslove:
0.1°C do najmanje 30°C, ili 30°C do najmanje 90°C.
Vodomer može biti tako projektovan da radi u okviru oba opsega.
275
Opseg relativnog pritiska vode, opseg od 0.3 bar do min 10 bara za Q3.
Za napajanje električnom energijom: nazivna vrednost naizmeničnog napajanja i/ili

granične vrednosti napajanja jednosmernom strujom.
Najveća dozvoljena greška (NDG): Pozitivna ili negativna, za zapremine isporučene

pri protocima između prolaznog protoka (Q2) i protoka preopterećenja (Q4) iznosi:
• 2% za vodu temperature ≤ 30°C,

• 3% za vodu temperature > 30°C.
NDG, pozitivna ili negativna, za zapremine isporučene pri protocima između

minimalnog protoka (Q1) i prelaznog protoka (Q2) iznosi 5% za vodu bilo koje
temperature.
Dozvoljeni efekat smetnji:
A) Imunost na elektromagnetne smetnje,

B) Trajnost.
Podesnost: Mora postojati mogućnost da se vodomer instalira za rad u bilo kom

položaju, osim u slučaju da je jasno naznačeno drugačije. Proizvođač navodi da li je
vodomer projektovan za merenje povratnog protoka. Ista NDG važiće za protok u
uobičajenom smeru i povratni tok. Vodomeri koji nisu projektovani za merenje
povratnog protoka moraju ili da spreče povratni protok ili da izdrže slučajni povratni
protok bez pogoršanja ili promene metroloških svojstava.
Merna jedinica: Izmerena zapremina prikazuje se u kubnim metrima.
Puštanje u rad: Države članice EU obezbeđjuju da su zahtevi:
– opseg protoka za vodu,

– temperaturni opseg za vodu i
– relativni opseg pritiska vode
definisani od strane distributera ili osobe zakonski određenog za instalaciju merila,
tako da je vodomer pogodan za tačno merenje predviđene ili predvidljive potrošnje.
Ocenjivanje usaglašenosti: Proizvođač može da bira postupke ocenjivanja

usaglašenosti.
276
Prilog MI-002: Gasomeri i uređaji za preračunavanje zapremine
Gasomer : Merilo projektovano da meri, memoriše i prikazuje količinu goriva gasa

(zapreminu ili masu) koja prolazi kroz njega.
Uređaj za preračunavanje: Uređaj ugrađen na gasomer, koji automatski preračunava

količinu izmerenu u mernim uslovima u količinu u osnovnim uslovima.
Merne veličine:
Minimalni protok (Qmin): Najmanji protok pri kome gasomer daje pokazivanja koja
zadovoljavaju zahteve u pogledu najveće dozvoljene greške (NDG).
Maksimalni protok (Qmax): Najveći protok pri kome gasomer daje pokazivanja koja
zadovoljavaju zahteve u pogledu najvećih dozvoljenih grešaka (NDG).
Prelazni protok (Qt): Prelazni protok jeste protok koji nastaje između maksimalnog i
minimalnog protoka, pri kome se opseg protoka deli na dve zone – „gornju zonu“ i
„donju zonu“. Svaka zona ima karakterističnu NDG.
Protok preopterećenja (Qr): Protok preopterećenja je najveći protok pri kome gasomer
radi tokom kratkog perioda bez pogoršanja rada.
Prilog MI-003: Brojila aktivne električne energije
Brojilo aktivne električne energije jeste uređaj koji meri aktivnu električnu energiju
utrošenu u kolu.
Merne veličine:
I = električna struja koja teče kroz brojilo,
In = navedena referentna struja za koju je projektovano brojilo koje se priključuje
preko transformatora,
Ist = najmanja deklarisana vrednost I pri kojoj brojilo beleži aktivnu električnu energiju
pri faktoru snage od jedan (višefazna brojila sa simetričnim opterećenjem),
Imin = vrednost I iznad koje se greška nalazi u okvirima najvećih dozvoljenih grešaka
(NDG) - višefazna brojila sa simetričnim opterećenjem,
Itr = vrednost I iznad koje se greška nalazi u okvirima najmanje NDG koja odgovara
indeksu klase brojila,
Imax = najveća vrednost I za koju se greška nalazi u okvirima NDG,
U = napon napajanja brojila električnom energijom,
Un = navedeni referentni napon,
f = frekvencija napona napajanja brojila,
fn = navedena referentna frekvencija,
PF = faktor snage = cos φ = kosinus fazne razlike φ između I i U.
277
Prilog MI-004: Merila toplotne energije
Merilo toplotne energije je merilo projektovano za merenje toplotne energije koju

odaje tečnost pod nazivom tečnost za transport toplote u kolu za izmenu toplote.
Merilo toplotne energije je ili kompletno merilo ili kombinovano merilo koje se sastoji
od podsklopova, senzora protoka, para senzora temperature i računske jedinice, ili od
neke njihove kombinacije.
Merne veličine:
θ = temperatura tečnosti za transport toplote,
θ in = vrednost θ na ulazu u kolo za izmenu toplote,
θ out = vrednost θ na izlazu iz kola za izmenu toplote,
Δθ = temperaturna razlika θ in — θ out, pri čemu je Δθ ≥ θ,
θ max = gornja granična vrednost θ pri kojoj merilo toplotne energije pravilno
funkcioniše u okvirima NDG,
θ min = donja granična vrednost θ pri kojoj merilo toplotne energije pravilno
Δθmax = gornja granična vrednost Δθpri kojoj merilo toplotne energije pravilno
Δθmin = donja granična vrednost Δθpri kojoj merilo toplotne energije pravilno
q = protok tečnosti za transport toplote,
qs = najviša vrednost q dozvoljena u kratkim periodima pri kojoj merilo toplotne
energije pravilno funkcioniše,
qp = najviša trajno dozvoljena vrednost q pri kojoj merilo toplotne energije pravilno
funkcioniše,
qi = najniža dozvoljena vrednost q pri kojoj merilo toplotne energije pravilno
funkcioniše,
P = toplotna snaga izmene toplote,
Ps = gornja granična dozvoljena vrednost P pri kojoj merilo toplotne energije pravilno
funkcioniše.
Prilog MI-005: Merni sistemi za neprekidno i dinamičko merenje količina tečnosti

koje nisu voda
Merač: Merilo projektovano da u mernim uslovima neprekidno meri, memoriše i

prikazuje zapreminu tečnosti koja protiče kroz merni pretvarač u zatvorenom, sasvim
punom cevovodu.
Računski uređaj: Deo merača koji prima izlazne signale od mernog
pretvarača/mernih pretvarača i, možda, od pripadajućih merila i prikazuje rezultate
merenja.
Pripadajuće merilo: Merilo povezano sa računskim uređajem, koje služi za merenje
određenih veličina koje su karakteristike tečnosti, radi ispravke i/ili preračunavanja.
278
Uređaj za preračunavanje: Deo računskog uređaja koji, uzimajući u obzir

karakteristike tečnosti (temperaturu, gustinu itd.) izmerene pomoću pripadajućih merila
ili uskladištena u memoriji, automatski preračunava:
• zapreminu tečnosti izmerenu pod mernim uslovima u zapreminu pod osnovnim
uslovima i/ili u masu, ili
• masu tečnosti izmerenu pod mernim uslovima u zapreminu pod mernim uslovima i/ili
u zapreminu pod osnovnim uslovima.
Napomena: Uređaj za preračunavanje obuhvata odgovarajuća pripadajuća merila.
Prilog MI-006: Automatske vage
Automatska vaga: Vaga koja određuje masu proizvoda bez intervencije rukovaoca i
sledi prethodno zadati program automatskih procesa karakterističnih za vagu.
Automatska etiketirka: Automatska vaga koja određuje masu prethodno pripremljenih
odvojenih tereta (na primer, prethodno upakovanih proizvoda) ili pojedinačnih tereta
materijala u rasutom stanju.
Automatska kontrolna vaga: Automatska vaga za pojedinačno merenje koja
razvrstava artikle različite mase u dve ili više podgrupa, u zavisnosti od vrednosti
razlike između njihove mase i nazivne zadate vrednosti.
Etiketirka težine: Automatska etiketirka koja pojedinačne artikle obeležava etiketom
sa vrednošću težine.
Etiketirka težine i cene: Automatska etiketirka koja pojedinačne artikle obeležava
etiketom sa vrednošću težine i informacijama o ceni.
Automatska gravimetrijska dozirna vaga: Automatska vaga koja puni posude
prethodno utvrđenom i praktično konstantnom masom proizvoda u rasutom stanju.
Vaga sa sabiranjem diskontinualnih rezultata merenja: Automatska vaga koja
određuje masu proizvoda u rasutom stanju tako što ga deli u odvojene terete. Masa
svakog odvojenog tereta određuje se uzastopno i sabira. Svaki odvojeni teret se zatim
dodaje proizvodu u rasutom stanju.
Vaga sa sabiranjem kontinualnih rezultata merenja: Automatska vaga koja
kontinualno određuje masu proizvoda u rasutom stanju na transportnoj traci, bez
sistematske podele proizvoda i bez prekidanja kretanja transportne trake.
Šinska vaga sa mernim mostom: Automatska vaga koja ima prijemnik tereta u
šinama za kretanje šinskih vozila.
Prilog MI-007: Taksimetri
Taksimetar: Uređaj koji radi zajedno sa generatorom signala i zajedno s njim čini
merilo. Taj uređaj meri trajanje i izračunava rastojanje na osnovu signala koji šalje
generator signala rastojanja. Pored toga, on izračunava i prikazuje cenu koja se plaća
za vožnju na osnovu izračunatog rastojanja i/ili izmerenog trajanja vožnje.
279
Cena vožnje: Ukupan iznos novca koji se plaća za vožnju, a koji se zasniva na fiksnoj
naknadi za početak vožnje i/ili dužini i/ili trajanju vožnje. Cena vožnje ne obuhvata
Prilog koji se naplaćuje za posebne usluge.
Prelazna brzina: Vrednost brzine koja se dobija deljenjem vrednosti tarife prema
vremenu vrednošću tarife prema rastojanju.
Normalni režim računanja S (primena jedne tarife): Izračunavanje cene vožnje koja
se zasniva na primeni tarife prema vremenu kada je brzina manja od prelazne brzine i
primeni tarife prema rastojanju kada je brzina veća od prelazne brzine.
Normalni režim računanja D (primena dveju tarifa): Izračunavanje cene vožnje koja
se zasniva na istovremenoj primeni tarife prema vremenu i tarife prema rastojanju
tokom cele vožnje.
Radni položaj: Različiti položaji u kojima taksimetar ispunjava svoje različite funkcije.
Radni položaji razlikuju se sledećim pokazivanjima:
„slobodan“: – radni položaj u kojem je onemogućeno izračunavanje cene vožnje,
„zauzet“ – radni položaj u kojem se odvija izračunavanje cene vožnje na osnovu
eventualne naknade za početak vožnje i tarife za pređenu udaljenost
i/ili trajanje vožnje,
„zaustavljen“ – radni položaj u kojem se pokazuje cena vožnje za naplatu i
onemogućeno je bar izračunavanje cene vožnje na osnovu vremena.
Prilog MI-008: Materijalizovane mere
I) Materijalizovana mera dužine: Merilo koje ima oznake skale čija su rastojanja data
u zakonskim jedinicama dužine.
II) Ugostiteljska posuda: Posuda (poput čaše, bokala ili doze) dizajnirana tako da
određuje navedenu zapreminu tečnosti (osim farmaceutskog proizvoda) koja se
prodaje radi neposredne konzumacije.
Mera ograničena crtom: Ugostiteljska posuda sa crtom koja označava nazivni

kapacitet.
Mera ograničena svojom ivicom: Ugostiteljska posuda čija je unutrašnja zapremina
jednaka nazivnom kapacitetu.
Posredna mera: Ugostiteljska posuda iz koje je predviđeno da se tečnost sipa pre
konzumacije.
Kapacitet: Kapacitet je unutrašnja zapremina za mere ograničene svojom ivicom,
odnosno unutrašnja zapremina do oznake za punjenje za mere ograničene crtom.
280
Prilog MI-009: Merila dimenzija
Merilo dužine: Merilo dužine služi za određivanje dužine užastih materijala (na primer
tekstila, traka, kablova) za vreme kretanja proizvoda koji se meri pre namotavanja.
Merilo površine: Merilo površine služi za određivanje površine predmeta nepravilnog
oblika, poput kože.
Merila više dimenzija: Merilo više dimenzija služi za određivanje dužine ivice (dužine,
visine, širine) najmanjeg pravougaonog paralelopipeda opisanog oko proizvoda.
Prilog MI-010: Analizatori izduvnih gasova
Analizatori izduvnih gasova : Analizator izduvnih gasova je merilo koje služi za

određivanje zapreminskih udela navedenih komponenata izduvnog gasa motora vozila
sa varničnim paljenjem na nivou vlage uzorka koji se analizira. Te komponente gasa su
ugljen-monoksid (CO), ugljen-dioksid (CO2), kiseonik (O2) i ugljovodonici (HC).
Sadržaj ugljovodonika mora biti izražen kao koncentracija n-heksana (C6H14),

izmerena tehnikama apsorpcije u bliskom infracrvenom području.
Zapreminski udeli komponenata gasa izražavaju se u procentima (% vol) za CO, CO2 i

O2 i u milionitim delovima (ppm vol).
Pored toga, analizator izduvnih gasova izračunava vrednost lambda iz zapreminskih
udela komponenata izduvnog gasa.
Lambda: Lambda je vrednost bez dimenzije koja predstavlja efikasnost sagorevanja

motora pomoću odnosa vazduha i goriva u izduvnim gasovima. Određuje se pomoću
referentne standardizovane formule.
281
24. UTICAJ MERENJA NA KVALITET
U tehnički razvijenim zemljama, kao i u zemljama u razvoju sve više, proizvođaču

industrijskog proizvoda je jasna uloga, značaj i doprinos metrologije (industrijska
metrologija) kvalitetu i plasmanu tog proizvoda na tržište. Obaveze koje proističu iz
standarda i zakonske regulative obuhvataju i zahteve koji spadaju u domen
metrologije. Merenja su široko zastupljena u svim proizvodnim delatnostima, a naročito
u industriji, proizvodnji hrane, lekova, trgovini, zaštiti ljudi, imovine i okoline,
bezbednosti, saobraćaju i slično. Razvoj metrologije, s druge strane, predstavlja
preduslov za brži tehnički i tehnološki napredak proizvodnje i privrede.
Plasiranje proizvoda na tržište donosi profit i omogućava opstanak preduzeća, pa je

evidentno da su razvijena metrologija i njen doprinos kvalitetu za privredu i
proizvodna preduzeća od velikog interesa.
Globalizacija tržišta i privrede, čija je osnovna karakteristika slobodan protok

proizvoda i usluga, zahteva uklanjanje trgovačkih i tehničkih barijera. U svetskoj
trgovini rastu značaj i potreba za pouzdanim merenjima i ispitivanjima čiji su rezultati
međusobno uporedivi i međunarodno priznati. Međusobna uporedivost i uzajamno
priznavanje rezultata ukida potrebu za višestrukim ponavljanjem istih merenja ili
ispitivanja na različitim mestima, i u različitim laboratorijama, a osoblje i resursi
upotrebljeni za merenja čuvaju se i štede. Sa stanovišta metrologije, doprinos
uklanjanju tržišnih barijera postiže se prostom formulom ″jedno merenje obavljeno tako
da se može prihvatiti svuda u svetu″.
Međusobno priznavanje sertifikata i izveštaja o etaloniranju i ispitivanju je značajan

preduslov slobodnoj trgovini. Ono se bazira na poverenju u uporedivosti rezultata
ocenjivanja usaglašenosti proizvoda čija su osnova rezultati etaloniranja i ispitivanja.
Sledivost rezultata merenja do SI jedinica je najfundamentalniji preduslov za postizanje
uporedivosti rezultata etaloniranja i ispitivanja. Etaloniranje je postupak kojim se
sledivost ostvaruje.
Metrološki instituti širom sveta imaju zadatak da obezbede metrološku infrastrukturu

koja se sastoji od odgovarajućih nacionalnih etalona i odgovarajućih etaloniranja kao
osnove za obezbeđenje adekvatne sledivosti rezultata merenja do SI jedinica.
Nacionalni etaloni različitih država se moraju međusobno porediti da bi se utvrdio
stepen njihove jednakosti. Poslednjih nekoliko godina u okviru metrološke delatnosti
najveće investicije su se odnosile na pregovaranja i primenu sporazuma o uzajamnom
priznavanju rezultata merenja i ispitivanja, kao što su: Sporazum o uzajamnom
priznavanju ustanovljen od Međunarodnog komiteta za tegove i mere (CIPM MRA-
Mutual Recognition Arrangement) i ILAC Multilateral Arrangement (Uzajamno
priznavanje u okviru Međunarodne saradnje akreditovanih laboratorija), čiji je cilj
282
stvaranje tehničkih osnova za šira priznavanja u okviru međunarodne trgovine,

privrede i regulatornih poslova.
Korist i uticaj MRA u smanjenju tehničkih barijera u trgovini, uz vrlo umerenu procenu, u
okviru svetske trgovine mogla bi biti vredna oko 4 biliona evra ušteđenog novca, koji
bi se utrošio da uzajamnog poverenja i priznavanja rezultata nema.
24.1. ZAHTEVI STANDARDA
Upravljanje mernom opremom, koja se koristi za potvrđivanje usaglašenosti proizvoda

sa određenim zahtevima, i realizacija sistema njenog metrološkog potvrđivanja je
jedan od ključnih zahteva svih međunarodnih standarda koji propisuju zahteve za
ocenjivanje usaglašenosti i upravljanje različitim sistemima menadžmenta. Organizacije,
koje su sertifikovale (potvrdile) ili nameravaju da sertifikuju svoj sistem menadžmenta,
najčešće sistem menadžmenta kvalitetom, shodno navedenim standardima, neophodno
je da obezbede adekvatno upravljanje procesom merenja u skladu sa sopstvenim
potrebama i metrološkog potvrđivanja merne opreme.
Razlozi za ovu neophodnost su tehničke prirode proistekle iz zahteva standarda i

tehničkih propisa, zbog starenja i promena nastalih na mernoj opremi usled spoljašnjih
ili unutrašnjih uticaja, kao što su temperaturne promene, mehanički udari, frekventna
upotreba i slično. Ako do takvih promena dođe, rezultat merenja ili ispitivanja postaje
nepouzdan što se kao posledica odražava na kvalitet samog proizvoda. Ključni
element metrološkog potvrđivanja je etaloniranje (ili verifikacija) merne opreme.
Etaloniranjem se utvrđuju promene metroloških karakteristika merne opreme, ukoliko su
one nastale, a to zatim omogućava njihovo korigovanje i dobijanje pouzdanih
vrednosti.
Potreba za upravljanjem procesom merenja najpre je istaknuta u seriji standarda ISO

9000. U ovoj seriji standarda, takođe, naglašen je procesni pristup procesu merenja
kao i potreba za sistematskim praćenjem ovog procesa kroz izbor i praćenje kritičnih
parametara na osnovu kojih se može proceniti postojeći kvalitet i preduzele
odgovarajuće mere za njegovo unapređenje.
Zahteve standarda posmatraćemo u okviru dve karakteristične celine:
– Zahtevi za mernu opremu koja se koristi u postupku ocenjivanja usaglašenosti sa

propisanim zahtevima, odnosno za etaloniranje i ispitivanje u akreditovanim
organizacijama (laboratorijama) za etaloniranje, ispitivanje, kontrolisanje i
sertifikaciju proizvoda.
– Zahtevi za upravljanje mernom opremom za organizacije koje su sertifikovale ili
planiraju sertifikovanje sistema menadžmenta (QMS; EMS i drugo).
Prva grupa zahteva propisana je standardima koji se odnose na sisteme

menadžmenta, prvenstveno sistem menadmenta kvalitetom - SRPS/ISO 9001 i sistem
upravljanja zaštitom životne sredine - SRPS/ISO 14001, a za realizaciju ovih zahteva
283
se, kao uputstvo, primenjuje standard SRPS ISO 10012: Sistem menadžmenta merenjem
- Zahtevi za proces merenja i opremu za merenje.
Druga grupa zahteva data je, prvenstveno, u standardu SRPS ISO/IEC 17025 za
laboratorije koje obavljaju etaloniranja i ispitivanja, u standardu SRPS ISO/IEC
17020 za tela koja obavljaju kontrolisanje i u standardu SRPS EN 45011 (ili ISO
Guide 65) za organizacije koje rade na sertifikaciji proizvoda.
Zajednički imenitelj za obe grupe zahteva jeste metrološko potrvđivanje merne

opreme kroz postupak etaloniranja i/ili verifikacije i obezbeđenje sledivosti do SI
jedinica, kao preduslova za uzajamno priznavanje rezultata merenja, ispitivanja i
ocene usaglašenosti proizvoda i usluga.
Standard SRPS/ISO 9001, u tački 7.6 propisuje zahtev koji se odnosi na upravljanje
opremom za praćenje i merenje.
Na osnovu ovog zahteva, organizacija mora da utvrdi koja praćenja i merenja moraju
da se sprovode, kao i koja je oprema za praćenje i merenje neophodna da bi se
obezbedio dokaz o usaglašenosti proizvoda sa određenim zahtevima (SRPS/ISO
9001 t. 7.2.1). Organizacija mora da utvrdi procese koji obezbeđuju da praćenje i
merenje mogu da se izvrše i da se izvršavaju na način koji je usklađen sa zahtevima za
praćenje i merenje.
Gde god je potrebno osigurati validne rezultate, oprema za merenje mora:
a) da se etalonira ili verifikuje, ili i jedno i drugo, u specificiranim intervalima, ili

pre upotrebe, etalonima sledljivim do međunarodnih ili nacionalnih etalona;
ako takvi etaloni ne postoje, mora se zapisati osnova koja se koristila za
etaloniranje ili verifikaciju;
b) da se podešava ili ponovo podešava ako je potrebno;
c) da ima identifikaciju na osnovu koje se utvrđuje njen status etaloniranja;
d) da se zaštiti od podešavanja koja bi rezultat merenja učinila pogrešnim i
e) da se zaštiti od oštećenja ili kvara u toku rukovanja, održavanja i skladištenja.
Organizacija mora da oceni i zapiše validnost prethodnih rezultata merenja kada se

utvrdi da oprema nije usaglašena sa zahtevima. Organizacija mora da preduzme
odgovarajuće mere za tu opremu i za proizvod na koji je ona imala uticaja, u skladu
sa zahtevom za upravljanje neusaglašenim proizvodom (SRPS/ ISO 9001, t. 8.3).
Sistem upravljanja merenjima i opremom za praćenja i merenja u procesu proizvodnje

mora da obezbedi zadovoljavanje specificiranih metroloških zahteva. Metrološki
zahtevi za opremu za merenje proističu iz specificiranih zahteva za proizvod ili opremu
koja se etalonira i/ili verifikuje. Oprema za merenje može da bude potvrđena za
korišćenje u posebnom procesu merenja, a da ne bude potvrđena za korišćenje u
ostalim procesima merenja zbog različitih metroloških zahteva.
284
Pri planiranju procesa realizacije proizvoda organizacija mora da utvrdi, između

ostalog i zahtevane aktivnosti verifikacije, validacije, praćenja, merenja, kontrolisanja
i ispitivanja, koje su specifične za dati proizvod, kao i da specificira zahteve i
kriterijume za prihvatanje proizvoda, uključujući i zahteve koji se odnose na opremu za
praćenja i merenja.
Metrološki zahtevi za opremu mogu biti izraženi kao najveća dozvoljena greška,
dozvoljena nesigurnost, opseg, stabilnost, rezolucija, uslovi okoline ili drugo.
Primer:
Zahtev procesa: U procesnom reaktoru za kritičnu operaciju, pritisak se meri i prati u
opsegu od 200 kPa do 250 kPa.
Zahtev korisnika za opremu za merenje pritiska.

Metrološke karakteristike opreme za merenje pritiska-specifikacija:
– opseg merenja od 150 kPa do 300 kPa;
– najveća dozvoljena greška 2 kPa;
– merna nesigurnost 0,3 kPa (nisu obuhvaćeni efekti prouzrokovani vremenom) i
– pomakom ne veći od 0,1 kPa za specificirani vremenski period (jedna godina).
Korisnik poredi sa karakteristikama (eksplicitnim ili implicitnim) koje je specificirao

proizvođač opreme i bira opremu za merenje koja najbolje odgovara specificiranim
zahtevima. Korisnik može da odabere i pojedinačni manometar isporučioca, klase
tačnosti 0,5 % i sa opsegom od 0 kPa do 400 kPa (zadovoljava specifikaciju za datu
namenu).
Rezultat etaloniranja:
Etaloniranjem je utvrđena greška od 3 kPa za vrednost pritiska od 200 kPa, sa
mernom nesigurnošću etaloniranja od 0,3 kPa. Na osnovu ovih rezultata etaloniranja
manometar ne ispunjava jedan od zahteva iz specifikacije koji se odnosi na najveću
dozvoljenu grešku. Zato je sprovedeno podešavanje manometra.
Etaloniranje nakon podešavanja:

Pri ponovnom etaloniranju je utvrđena greška od 0,6 kPa sa nesigurnošću etaloniranja
od 0,3 kPa. Na osnovu rezultata etaloniranja nakon podešavanja manometar je sada
usklađen sa zahtevom za najveću dozvoljenu grešku i može biti potvrđen za korišćenje
pod pretpostavkom da je pribavljen dokaz koji prikazuje usklađenost sa zahtevom za
pomak (Uverenje o etaloniranju i Zapis o verifikacija o usklađenosti sa specifikacijom.
Napomena: Kako je manometar bio podvrgnut ponovnom potvrđivanju, korisnika
manometra treba obavestiti i o rezultatima prvog etaloniranja, jer je možda potrebno
sprovođenje odgovarajućih korektivnih mera, zbog ranije upotrebe ovog manometra
pri izradi proizvoda, koja može prouzvokovati neusaglašenost u njegovoj izradi za
period pre nego što je on bio van upotrebe (što je vezano za zahtev za upravljanje
neusaglašenim proizvodom).
285
Standard SRPS/ISO 14001, u tački 4.5.1 zahteva da se oprema koja se koristi za

monitoring karakteristika životne sredine mora etalonirati i održavati, a zapisi o tome
moraju čuvati u skladu sa internim postupcima organizacije.
Zahtevi za laboratorije za etaloniranje i ispitivanje, u pogledu obezbeđenja

sledivosti merne opreme, dati su u tačkama 5.6 i 5.5 standarda SRPS ISO/IEC
17025:2001.
Sva oprema, koju organizacija koristi za etaloniranje, ispitivanje ili za merenje kojim
se dokazuje usklađenost sa zahtevima, uključujući i opremu za pomoćna merenja (na
primer, za uslove okoline), a za koju se dokaže, i pri ocenjivanju potvrdi, da značajno
utiče na tačnost ili valjanost rezultata ispitivanja, etaloniranja ili uzorkovanja, mora da
bude etalonirana pre puštanja u upotrebu, a organizacija mora da uspostavi program
i proceduru za etaloniranje te opreme. Program treba da obuhvati izbor, korišćenje,
etaloniranje, proveravanje, kontrolisanje i održavanje etalona, referentnih materijala
koji se koriste kao etaloni, kao i opreme za merenje i ispitivanje, koja se koristi pri
ispitivanjima i etaloniranjima.
Za mernu opremu koja se koristi pri ispitivanju, u skladu sa obimom akreditacije, (tačka
5.6.2.2 SRPS ISO/IEC 17025) zahtev se odnosi samo na onu mernu i ispitnu opremu
kod koje je doprinos merne nesigurnosti etaloniranja ukupnoj nesigurnosti rezultata
ispitivanja dominantna ili značajna tako da se ne može zanemariti.
Zahtevi za mernu opremu koju kontrolno telo koristi pri kontrolisanju dati su u
tačkama 9.6, 9.7 i 9.10 standarda SRPS ISO/IEC 17020. Ovim zahtevima je
propisano da, kad god je to moguće, kontrolno telo, za svu opremu koju koristi za
ispitivanja u svrhu kontrolisanja ili za interna etaloniranja sopstvene opreme, mora da
obezbedi sledivost do nacionalnih ili međunarodnih etalona u skladu sa zahtevima iz
standarda SRPS ISO/IEC 17025 koji se odnose na laboratorije za ispitivanje i
etaloniranje.
Merna oprema koju organizacije koje rade na sertifikaciji proizvoda koriste za

ispitivanje, kontrolisanja ili interna etaloniranja sopstvene opreme (tačka 11.1
standarda SRPS EN 45011) mora da zadovolji uslove standarda SRPS ISO/IEC 17025
koji se odnose na ispitne laboratorije, odnosno standarda SRPS ISO/IEC 17020 koji se
odnose na kontrolne organizacije.
Mernu opremu, odnosno opremu koja se koristi za merenje, etaloniranje, ispitivanje,

kontrolisanje ili monitoring, čine sva merila, etaloni uključujući i referentne materijale,
pomoćna oprema, instalacije, materijali, reagensi i uputstva, uključujući i softver,
neophodna za sprovođenje specificiranog i određenog merenja, etaloniranja,
ispitivanja ili kontrolisanja.
Da bi adekvatno upravljale svojom mernom opremom i ostvarile njeno metrološko

potvrđivanje organizacije treba da: dobro poznaju i razumeju zahteve standarda,
poznaju Zakon o metrologiji i odgovarajuće podzakonske propise, proces akreditacije,
286
da poznaju infrastrukturu kvaliteta i razumeju njeno funkcionisanje, poznaju rad

međunarodnih i regionalnih organizacija za metrologiju i akreditaciju i politiku koju one
kreiraju i da razumeju procese uzajamnih priznavanja (MRA i MLA).
24.1.1. Etaloniranje, verifikacija i metrološko potvrđivanje
Pojmove koji se odnose na upravljanje mernom opremom i sa kojima smo se susreli u

prethodno citiranim zahtevima, kao što je vec rečeno definisani su u: Međunarodnom
rečniku osnovnih i opštih termina (VIM 3); standardu SRPS ISO 9000: Sistemi
menadžmenta kvalitetom, Osnove i rečnik, i standardu SRPS ISO/IEC 17000:
Ocenjivanje usaglašenosti - Rečnik i opšti principi.
Etaloniranje je postupak koji, u određenim uslovima, u prvom koraku uspostavlja odnos

između vrednosti veličine koju realizuje etalon sa određenom mernom nesigurnošću i
odgovarajućeg pokazivanja merila sa pridruženom mernom nesigurnošću, i u drugom
koraku koristi tu informaciju da uspostavi odnos za dobijanje rezultata merenja iz
pokazivanja (VIM 3, t. 2.39).
Rezultat etaloniranja može biti greška, odnosno korekcija koja treba da se primeni na
pokazivanje, vrednost merene veličine, dejsvo uticajnih veličina i slično.
Etaloniranje je osnovno sredstvo u obezbeđivanju sledivosti merne opreme (merila,

mernog sistema ili referentnog materijala).
Etaloniranjem se određuje karakteristika merne opreme (merila) njenim neposrednim

poređenjem sa etalonom, odnosno overenim referentnim materijalom.
Rezultati etaloniranja se daju u Uverenju o etaloniranju, a na merilu , u većini slučajeva,

nalepnica o etaloniranju. Rezultati etaloniranja treba da obuhvate i mernu nesigurnost.
Rezultati etaloniranja treba da se zapišu tako da može da se pokaže sledljivost
merenja i da rezultati merenja mogu da budu ponovljeni pod uslovima bliskim
prvobitnim uslovima.
Verifikacija je postupak potvrđivanja, pružanjem objektivnog dokaza, da određeni

predmet ispunjava specificirane zahteve (VIM3, t. 2.44, ili SRPS ISO 9000, t. 3.8.4).
Predmet verifikacije moze biti proces, postupak merenja, merilo, komponenta ili merni
sistem.
Specificirani zahtevi mogu biti zahtevi proizvođača za opremu za praćenja i merenja

proistekli iz zahteva za proizvodni proces ili proizvod, specifikacija proizvođača
određenog merila, zahtev iz propisa i slično.
Sa stanovišta metrološkog potvrđivanja, verifikacija je potrvđivanje, na osnovu

rezultata etaloniranja (objektivni dokaz), da su karakteristike opreme za praćenje i
merenje uskladjene sa utvrđenim, odnosno specificiranim metroloških zahtevima.
287
Primeri:
1. Verifikacija, potvrđivanje da je zahtevana (specificirana) merna nesigurnost
postignuta.
2. Potvrđivanje da je merilo odgovarajuće klase tačnosti kako je specificirao korisnik
merila.
3. Potvrđivanje da dati referentni materijal ima homogenost specificiranu u zahtevu
za standardnu proceduru merenja.
Umesto termina verifikacija merila kod nas se češće koristi termin overavanje merila, u
smislu zakonske metrologije, kao što je to definisano u VML, tačka 2.13, takođe, i u
slučaju ocenjivanja usaglašenosti prema standardu SRPS ISO/IEC 17000, t. 2.1.
Verifikacija merila je postupak koji je različit od odobrenja tipa, koji obuhvata
pregled (kontrolisanje) i označavanje i/ili izdavanje uverenja o overavanju, koje
konstatuje i potvrđuje da je merilo usklađeno sa zakonskim zahtevima.
Primer:
Da bi se izvrsila verifikacija, greška pokazivanja merila dobijena iz Uverenja o
etaloniranju, treba da se uporedi sa najvećom dozvoljenom greškom navedenom u
specifikaciji korisnika. Ako je greška manja od najveće dozvoljene greške, merilo je
usklađeno sa specifikacijom i može da bude potvrđeno za korišćenje. Ako je greška
veća, treba da se preduzme mera za uklanjanje neusaglašenosti ili treba da se
obavesti korisnik da oprema ne može da bude potvrđena.
Etaloniranje se ne sme mešati sa podešavanjem merila ili mernog sistema koje se često
pogrešno naziva samo-etaloniranje (self-calibration), niti sa verifikacijom, odnosno
overavanjem merila u zakonskoj metrologiji.
Podešavanje je postupak dovođenja merila u stanje funkcionisanja pogodnog za

njegovu upotrebu (adjusment). Etaloniranje je preduslov za podešavanje, a nakon
podešavanja mernog sistema, obično se mora izvršiti ponovno etaloniranje
(recalibration). Tip podešavanja mernog sistema su, na primer, podešavanje nule,
podešavanje ofseta ili podešavanje spana.
Razlika između etaloniranja merila i overavanja merila, koje se koristi u zakonskoj

metrologiji, je u tome što je overavanje za određenu vrstu merila propisano zakonom i
obavezno je, dok je etaloniranje dobrovoljno, osim ako su u pitanju organizacije koje
moraju ispuniti zahteve odgovarajućih standarda navedenih u ovom poglavlju. U tom
slučaju i etaloniranje, na osnovu spomenutih zahteva takođe postaje obavezno.
Zajedničko za ove postupke je to da se oba sprovode u cilju proveravanja tačnosti
merila, odnosno merne opreme.
Napomena: Često se u praksi i u literaturi umesto termina ″etaloniranja, verifikacije ili
pregleda″ koristi pogrešno termin ″baždarenje″. Baždarenje, za razliku od
etaloniranja, predstavlja postupak određivanja položaja oznaka skale merila
(eventualno samo nekih glavnih oznaka) u odnosu na odgovarajuće vrednosti merene
288
veličine. Jednostavnim jezikom rečeno, baždarenje je postupak kojim se stvara merilo

određene tačnosti, dok se etaloniranjem ta tačnost proverava .
Metrološko potvrđivanje je skup postupaka koji treba da obezbede da merna

oprema zadovoljava zahteve za njenu određenu upotrebu (opseg, rezolucija, tačnost,
stabilnost i drugo), što je dato u standardu SRPS/ISO 9000, 3.10.3. Metrološko
potvrđivanje, po pravilu, obuhvata: etaloniranje ili verifikaciju, podešavanje ili
popravku ako je neophodno, ponovno etaloniranje i označavanje ako je zahtevano.
Proces metrološkog potvrđivanja prikazan je na slici 82. Metrološko potvrđivanje nije

postignuto sve dok se ne dokaže i dokumentuje spremnost merne opreme za
predviđenu upotrebu.
merilo etalon
etaloniranje
poređenje uverenje/izveštaj o IZLAZ
pokazivanja etaloniranju(rezultat identifikacija etaloniranja
etaloniranja, greška merila)
ne IZLAZ
merilo da Metrološki
ispunjava zahtevi potvrđivanje nije
zahteve? postoje? potrebno
da
verifikacija ne
IZLAZ
ako su dokument o Identifikacija
podešavanj verifikaciji/potvrđivanju verifikacije
e ili
/potvrđivanja
popravka
ne
da
podešavanje ili
Slika X. Proces izveštaj
metrološkog o
potvrđivanja
popravka neusaglašenosti
revizija interval
potvrđivanja
korisnik
Slika 82.
289
Sistem metrološkog potvrđivanja podrazumeva sistematski pristup uspostavljanju i

održavanju metrološkog potvrđivanja počev od sagledavanja potreba, planiranja do
sprovođenja, označavanja i korektivnih mera, i on zapravo predstavlja upravljnje
mernom opremom. Dokumentovanje mora biti tako da se zna na koje delove opreme
se primenjuje sistem, čija je odgovornost i koje se akcije preduzimaju uz evidenciju o
postignutoj tačnosti. Ciljevi, na različitim organizacionim nivoima, mogu biti:
o da ni jedan proizvod ne bude odbačen zbog nekorektnog merenja;

o da ni jedan proces merenja ne bude van kontrole bez detekcije za više od jednog
dana;
o da sva potvrđivanja budu komletirana u dogovorenom roku;
o poboljšanje tehničke kompetentnosti zaposlenih;
o da nema upotrebe merila koja prethodno nisu potvrđena;
o da se smanji vreme otkaza merila, odnosno poveća vek trajanja i upotrebe merila.
24.1.2. Metrološki aspekti potvrđivanja kompetentnosti tela za ocenjivanje

usaglašenosti
Ključne metrološke aspekte potvrđivanja kompetentnosti tela za ocenjivanje

usaglašenosti čine prvenstveno: metoda merenja (dobro odabrana i validovana),
sledivost merenja i etaloniranje, merna nesigurnost, obezbeđenje kvaliteta rezultata
(kontrola kvaliteta, odnosno upotreba adekvatnih referentnih materijala i
međulaboratorijska poređenja, odnosno ispitivanja osposobljenosti). Ovi aspekti se
iskazuju kao zahtevi, a njihova ispunjenost obezbeđuje pouzdan i validan rezultat
merenja, odnosno ocenjivanja usaglašenosti.
Zahtevi koji se odnose na navedene metrološke aspekte (merenje, sledivost, merna

nesigurnost, ispitivanja osposobljenosti, upotreba referentnih materijala i sl.) značajne
za potvrđivanje kompetentnosti tela za ocenjivanje usaglašenosti, prvenstveno
laboratorija za ispitivanje i etaloniranje, definisani su u standardu ISO/IEC 17025. On
daje osnovne i opšte zahteve, zajedničke za sve oblasti i sektore tako da se u
postupcima akreditacije dodatno primenjuju i dodatna dokumenta koja daju dodatne
kriterijume i smernice koje se odnose na specifičnosti pojedinih sektora i oblasti
ispitivanja i merenja. Generalni zahtevi standarda ISO/IEC 17025 dopunjuju se
specifičnostima pojedinih metoda ispitivanja i merenja što postupak akreditacije čini
efektivnijim. Specifične mogućnosti merenja ocenjuju tehnički kompetentni i obučeni
ocenjivači i eksperti i procenjuju da li laboratorija ima potrebno znanje i veštine, i da li
je kompetentna za obavljanje specifičnih poslova, odnosno merenja. To znači da
ISO/IEC 17025 može biti nedovoljan jer ni jedan standard samostalno ne može pokriti
široki dijapazon različitih ispitivanja i merenja. Njegova suštinska namena je da
obezbedi čvrstu osnovu i okvire za ocenjivanje kompetentnosti svih mogućih
laboratorija, podržavajući na taj način isporuku doslednih sledivih, tačnih i međusobno
uporedivih rezultata merenja. Poglavlje 5 ovog standarda, koje se odnosi na tehničke
zahteve, obezbeđuje osnove za pouzdana i tačna merenja i odražava potrebu za
dobrom metrološkom praksom u oblasti ispitivanja i etaloniranja.
290
Drugi standardi iz oblasti ocenjivanja usaglašenosti, kao na primer, ISO/IEC 17020,

pozivaju se na ISO/IEC 17025, a metrološki aspekti i principi dati u ovom standardu
uzimaju se u obzir kada su zahtevi za merenja (ispitivanja i etaloniranja) uključeni u te
druge standarde.
Ovi metrološki aspekti, koji su ujedno i zahtevi kojima se potvrđuje kompetentnost tela
za ocenjivanje usaglašenosti, jesu pitanja koja povezuju akreditaciju i metrologiju. Ona
se mogu razjašnjavati i rešavati samo kroz trajnu komunikaciju i saradnju institucija koje
se bave tim poslovima, akreditacionih tela i metroloških instituta. Ključni zadatak
nacionalnog metrološkog instituta je da obezbede telima za ocenjivanje usaglašenosti
dobro razumevanje svih metroloških zahteva i njihovu praktičnu primenu. Zadatak
nacionalnog akreditacionog tela, sa druge strane, je da oceni da su ti zahtevi ispunjeni
i usaglašeni sa zahtevima standarda, odnosno potvrdi da je telo za ocenjivanje
usaglašenosti kompetentno za obavljanje specifičnih ispitivanja i merenja. Na slici 83.
je prikazana veza i uloga nacionalnih metroloških instituta - NMI i nacionalnih tela za
akreditaciju - NTA u potvrđivanju kompetentnosti tela za ocenjivanje usaglašenosti
kada su metrološki aspekti u pitanju.
METROLOGIJA
OBEZBEĐIVANJE
TOU (LABORATORIJE ZA ISPITIVANJE I

ETALONIRANJE)
VALIDNA MERENJA/ POUZDAN

REZULTAT MERENJA (OCENJIVANJA
USAGLAŠENOSTI)
METROLOŠKI ASPEKTI
SLEDIVOST i ETALONIRANJE
MERNA NESIGURNOST
VALIDACIJA METODE
QA-QC
OCENJIVANJE i POTVRĐIVANJE
KOMPETENTNOSTI
AKREDITACIJA
Slika 83. Uloga akreditacije i metrologiji u ocenjivanju usaglašenosti
Da bi se obezbedila zadovoljenost ovih aspekata i zahteva, akreditovana tela za

ocenjivanje usaglašenosti, prvenstveno laboratorije, takođe moraju imati blisku vezu sa
nacionalnim metrološkim institutom (NMI). Njegova uloga je da obezbedi uputstva za
291
ostvarenje sledivosti, sprovodi obuke u vezi sa navedenim metrološkim aspektima,

međulaboratorijska poređenja i slično.
U ovom poglavlju su istaknuti metrološki aspekti koje laboratorija za ispitivanja i

etaloniranja, prvenstveno, treba da zadovolje u postupku ocenjivanja da bi potvrdile
svoju kompetentnost.
Sledivost predstavlja proces koji omogućava poređenje rezultata merenja

(pokazivanja merila ili mere ili vrednosti veličine koju reprodukuje etalon), u jednom ili
više koraka, sa nacionalnim ili međunarodnim etalonom pomoću kojeg se praktično
ostvaruje vrednost odgovarajuće SI jedinice. Svaki korak u lancu jeste etaloniranje
obavljeno sa određenom mernom nesigurnošću, a merne nesigurnosti svih preduzetih
koraka, odnosno etaloniranja, doprinose ukupnoj mernoj nesigurnosti rezultata čiju
sledivost ostvarujemo.
Etaloniranjem se utvrđuje greška, odnosno korekcija koju treba primeniti na
pokazivanje ili vrednost merene veličine i njihove promene, ukoliko su nastale, a to
zatim omogućava njihovo korigovanje i dobijanje pouzdanih i tačnih vrednosti.
Sledivost merenja je fundamentalan preduslov za postizanje uporedivosti rezultata

ispitivanja i etaloniranja. Etaloniranjem i sledivošću se postižu kompatibilnost i
poredivost rezultata merenja, ispitivanja i kontrolisanja. Kada su rezultati dobijeni u
različitim laboratorijama sledivi do iste referentne vrednosti, oni se onda lako mogu
porediti i kombinovati.
U hemiji i biologiji sledivost se najčešće uspostavlja upotrebom sertifikovanih

referentnih materijala (CRM) i primenom referentnih procedura.
Krajnji korisnik može da obezbedi sledivost do najvišeg međunarodnog nivoa bilo

neposredno, preko sopstvenog Nacionalnog metrološkog instituta, ili posredno preko
laboratorije akreditovane za etaloniranje. Kao rezultat različitih sporazuma o
međusobnom priznavanju (CIPM MRA, ILAC MRA, EA MLA), sledivost može biti
obezbeđena i u laboratorijama izvan sopstvene države. Tamo gde se sledivost ne
može ostvariti do neke reference, jer takva referenca ne postoji, to se onda može
ostvariti interkomparacijama i međulaboratorijskim poređenjima ili sopstvenom
dugoročno analiziranom metodm koja je na neki način potvrđena (validovana) i
dokumentovana da daje rezultate sa određenom zahtevanom mernom nesigurnošću.
Da bi rezultati ispitivanja (merenja) mogli da se međusobno porede ili da se uporede

sa referentnom vrednošću datom u specifikaciji, standardu ili dobijenom u
međulaboratorijskim poređenjima, moraju imati procenjenu mernu nesigurnost koja je
iskazana tako da sadrži sve potrebne informacije za ovu svrhu. GUM (Uputstvo za
izražavanje merne nesigurnosti, BIPM-JCGM, izdanje 2008.), standard ISO/IEC
17025 i smernice EA i ILAC, su osnovni dokumenti koji daju opšta objašnjenja koje su to
potrebne informacije i kako se one mogu dobiti, ali za specifična ispitivanja, odnosno
merenja potrebna su dodatna, specifična objašnjenja. Ta su objašnjenja data u
specifičnim uputstvima i u čijoj izradi zajedniči učestvuju predstavnici akreditacionih i
292
metroloških institucija. Trenutno, još uvek veći deo ovog područja ostaje nepokriven
standardima i uputstvima koji olakšavaju rešavanje pitanja specifičnosti procene merne
nesigurnosti.
Zahtevani stepen strogosti i detaljnosti pri proceni merne nesigurnosti različit je za

različita tehnička područja i različite primene. Za neke slučajeve, na primer, dovoljno je
navesti samo reproduktivnost merenja, dok je za neka druga područja analiza
kompleksna zbog velikog broja faktora koji bitno utiču na nesigurnost merenja.
Pri procenjivanju merne nesigurnosti, moraju se uračunati sve komponente nesigurnosti

značajne u datim okolnostima, koristeći pogodne metode analize. Izvori, koji doprinose
nesigurnosti, obuhvataju, pored ostalog: korišćene referentne etalone i referentne
materijale, primenjene metode i upotrebljenu opremu, uslove okoline, osobine i stanje
uzorka koji se ispituje ili etalonira, kao i izvršioca. Ukoliko se efekti metroloških
karakteristika procene i izraze preko merne nesigurnosti, tada je moguće direktno
numeričko poređenje sa zahtevima.
Treba istaći, da nastojanje da se samo formalno ispune definisani zahtevi koji se

odnose na navedene metrološke aspekte nije dovoljno. Suštinski značajno je da postoji
dobro i stručno razumevanje procesa merenja i njegovih specifičnosti, znanje da se na
pravi način primene rezultati etaloniranja, adekvatno tumačenje rezultata i dobra
praksa. Jednom rečju, metrološka kultura i obrazovanje svih subjekata, tela za
ocenjivanje usaglašenosti, NMI-a i NAT-a, su od presudnog značaja.
24.2. UTICAJ MERENJA - P R I M E R I
24.2.1. P r i r o d n i g a s - merenje zapremine i energetske vrednosti gasa
Merenje vrednosti prirodnog gasa mora da bude jednoobrazno i pouzdano širom

Evrope da bi se zaštitili potrošači i fiskalni budžet. Evropska Unija (EU) ima oko 210
miliona potrošača prirodnog gasa, koji se snabdevaju iz 1,4 miliona kilometara
gasovoda. Godišnja potrošnja ovog značajnog energenta iznosi oko 500 milijardi
kubnih metara, vredna mnogo stotina milijardi evra.
Gas je skupa roba kojom se trguje širom Evrope (Slika 84) i koja podleže opo-
rezivanju, tako da je važno da potrošači, zemlje uvoznici/izvoznici i poreske vlasti
mogu da veruju da su merenja koja su obavljena poštena, nepromenljiva i pouzdana.
Plaćanje gasa se vrši prema zapremini i kalorijskoj vrednosti gasa, koja zavisi od
sastava gasa, odnosno njegove čistoće. Gasna hromatografija (instrumentalna metoda
koja se često koristi u metrologiji u hemiji) se koristi za merenja sastava gasa, a
merenja su kompleksna. Merenja se obavljaju na mnogim mestima na gasnoj mreži
dnevno, nedeljno, mesečno i godišnje upotrebom gasnih hromatografa. Kalorijske
vrednosti se izračunavaju automatski u gasnim hromatografima u skladu sa
međunarodnim tehničkim standardima.
293
Slika 84. Evropska mreža gasovoda prirodnog gasa
Etaloniranje gasnih hromatografa se sprovodi upotrebom referentnih gasova -

sertifikovanog referentnog materijala (CRM), koji je slediv do CRM koji je etalonirao
Nacionalni metrološki institut (NMI). U okviru CIPM Aranžmana o međusobnom
priznavanju (MRA), svi NMIs i Dis potpisnici ovog MRA obavezni su da podnesu svoje
mogućnosti etaloniranja i merenja i sistem kvaliteta na ocenjivanje i da učestvuju u
odgovarajućim ključnim poređenjima (rezultati ovih ključnih poređenja za prirodni gas
prikazani su na sledećoj slici). Slično akreditovane laboratorije obuhvaćene ILAC
Aranžmanima o međusobnom priznavanju (MRA), takođe učestvuju u njihovoj mreži
poređenja. CIPM i ILAC MRAs obezbeđuju mehanizam za međusobno priznavanje
uverenja o etaloniranju koja su izdali instituti učesnici na međunarodnom nivou. Oni
takođe obezbeđuju poverenje u sva merenja robe, u ovom slučaju prirodnog gasa,
kojima se trguje preko granica između različitih država.
Merenja zapremine (ili mase) utrošenog prirodnog gasa, na osnovu čega kupci i
korisnici koji za svoje potrebe koriste ovaj energent plaćaju njegov utrošak, obavlja se
pomoću gasomera i uređaja za računanje zapremine. Zahtevi EU i postupci za
ocenjivanje usaglašenosti gasomera propisani su Direktivom za merila 2004/22/EC
dodatak MI-002 (MID), dok je kontrola ovih merila koja se nalaze u upotrebi
294
propisana nacionalnim zakonodavstvom. U Srbiji, odgovarajućim Pravilnikom propisano

je da je za gasomere, koji spadaju u kategoriju merila koja se koriste u zakonskoj
metrologiji (to su komunalna merila), obavezna zakonska kontrola koja obuhvata
ispitivanje tipa i overavanje. Novi gasomeri se mogu staviti u upotrebu samo nakon
ispitivanja i ocenjivanja usaglašenosti tog novog tipa gasomera sa propisanim
zahtevima, odnosno nakon odobrenja tipa i prvog overavanja svakog proizvedenog
gasomera koji se stavlja u upotrebu. Gasomeri koji se nalaze u upotrebi regularno se
periodično ponovo overavaju svakih 5 godina. Ovi postupci, koje sprovode ovlašćena,
odnosno imenovana, nezavisna i nepristrasna tela obezbeđuju poverenje u rezultate
merenja, poštenu trgovinu i bolju zaštitu potrošača.
CCQM-K1.g, prirodni gas tipa iii

Stepeni jednakosti za metan pri nazivnoj vrednosti 824 mmol/mol
Slika 85. Rezultati ključnog CCQM-K1.g poređenja prirodnog gasa
Slika 86.
295
Obzirom da je interval od 5 godina dugačak, da bi se održalo poverenje u rezultate

merenja u tom periodu se obavlja metrološki nadzor i kontrola. U svrhu ovakvog
nadzora i kontrole gasomeri se često skidaju sa mesta ugradnje da bi se ispitali u
laboratorijama. Ovakve aktivnosti mogu prouzrokovati kvarove u mreži usled skidanja
i reinstalacije skinutih gasomera, prekide u isporuci prirodnog gasa i utrošak finansijskih
sredstava a što može i da prouzrokuje porast cene korišćenog prirodnog gasa.
Inteligentno daljinsko (softverski) upravljanje gasomerom može da smanji troškove
ovakvih aktivnosti, smanji nesigurnost merenja utroška prirodnog gasa, smanji broj
kvarova, osigura isti nivo njihove kontrole i prema tome bolju zaštitu i potrošača i
isporučioca.
Transponovanjem Direktive za merila 2004/22/EC u metrološko zakonodavstvo Srbije

omogućava priznavanje sertifikata i rezultata ocenjivanja usaglašenosti, odnosno
uverenja i ostalih znakova usaglašenosti, odnosno Sertifikata o odobrenju tipa i
overavanju gasomera koji se uvoze iz zemalja članica EU. To dodatno pojeftinjuje
troškove obavezne zakonske kontrole ovih merila i štedi novac za dodatne razvojne i
istraživačke aktivnosti u cilju poboljšanja ovih merenja.
24.2.2. D i j a l i z a, tačna merenja poboljšavaju kvalitet života i smanjuju

troškove u zdravstvu
Fundamentalna istraživanja u merenjima elektrolitičke provodljivosti imaju direktan

uticaj na kvalitet života kod pacijenata na hemodijalizi. U EU oko 250 000 pacijenata
se nalazi na lečenju dijalizom, koja obično traje četiri do pet sati, dva ili tri puta svake
nedelje i bez koje bi oni umrli. Lečenje je bolno za pacijente i skupo za sistem
zdravstva, a uslovi utiču na socijalni život pacijenta i sposobnost da nastave svoj posao,
zbog toga je važno da lečenje bude što efikasnije.
Slika 87.
296
Broj pacijenata sa hroničnom insuficijencijom bubrega raste za oko 7 % - 9 % godišnje,

što odgovara dupliranju svakih deset godina, dok se očekuje da broj ljudi kojima je
potrebna dijaliza raste za oko 4 % godišnje. Pri hemodijalizi se krv pacijentu pumpa
kroz mašinu za dijalizu koja uklanja neželjene produkte osmozom (Slika 87).
Proces se prati merenjem elektrolitičke provodljivosti slanog rastvora koji se takođe

pumpa kroz mašinu da bi se izdvojili neželjeni produkti. Što se tačnije meri
elektrolitička provodljivost, više se optimizira proces tako smanjujući trajanje lečenja, ali
i bol koji pacijent oseća za vreme dijalize.
Zato fundamentalna istraživanja u merenju elektrolitičke provodljivosti, čiji je cilj

poboljšanje kvaliteta merenja elektrolitičke provodljivosti, imaju direktan uticaj na
kvalitet života kod pacijenata na hemodijalizi i cenu njihovog lečenja.
24.2.3. Đ u b r i v o - godišnje uštede preciznim merenjima
Precizni raspršivači đubriva smanjuju uticaj na životnu sredinu i unapređuju

poljoprivrednu ekonomiju. Prekomerna potrošnja đubriva je skupa za poljoprivrednike i
povećava zagađenje životne sredine i nanosi štetu usled oticanja sa polja u potoke,
reke i susedno zemljište. Ova prekomerna potrošnja je obično nenamerna i dešava se
usled nedostatka preciznih raspršivača đubriva za razne tipove polja i đubriva.
Inovativna rešenja koja koriste metrologiju su značajno doprinela razvoju inteligentnih

raspršivača đubriva. Rešenje uključuje merenje mase raspršenog đubriva po hektaru, i
razvoj i validaciju metode merenja. Merenje količine đubriva koje teče iz raspršivača
se kombinuje sa određivanjem pozicije raspršivača na polju pomoću GPS sistema
(Global Positioning System). Količina koja se raspršuje može tada da se podesi za
različite zahteve za đubrivom na različitim mestima na polju. Različite potrebe za
đubrivom se procenjuju na osnovu godišnje izrade mapa prinosa požnjevenih polja u
prethodnim godinama.
Ova unapređenja posledično smanjuju nesigurnost raspršivanja đubriva po hektaru sa

5 % na 1 %. To možda ne izgleda mnogo, ali ako se uzme u obzir da je 15,6 miliona
tona komercijalnog poljoprivrednog đubriva potrošeno u 15 zemalja EU za vreme
2001. godine, upotreba novog raspršivača đubriva u to vreme je mogla da smanji
potrošnju đubriva sa 15,6 miliona tona na 14,9 miliona tona - smanjenje od 4,5 % i
ušteda od nekoliko stotina miliona evra. Raspršivač je doneo koristi poljoprivrednicima i
društvu uopšte: Poljoprivrednici ostvaruju veće profite nego ranije i istovremeno je
manja šteta za životnu sredinu.
24.2.4. A v i o i n d u s t r i j a - poboljšano praćenje termičke obrade

komponenata mlaznog motora aviona
Metrologija visokih temperatura trpi zbog manjka referentnih etalona za vrednosti

termodinamičke temperature preko 1100 °C, što pri merenju ovih vrednosti
297
temperatura u praksi dovodi do mnogo većih nesigurnosti od onih koje se rutinski mogu
postići na nižim temperaturama.
Mnogi industrijski procesi i uređaji rade na visokim temperaturama. Pošto energetska

efikasnost postaje značajnija i zbog uvođenja novih proizvodnih procesa koji zahtevaju
manje tolerancije u proizvodnji, porasla je potreba za tačnijim merenjima temperature.
Avionski motori rade najefikasnije i proizvode manje emisije kada rade na visokim
temperaturama, ali ovo zahteva termičku obradu njihovih komponenti na
temperaturama preko 1300 °C. Ako temperatura obrade odstupa suviše od optimalne
temperature, to može da bude neadekvatno i komponenta može da se polomi. Proces
obrade se kontroliše sa temperaturnim senzorima sa termoparom, koji se etaloniraju
koristeći materijale sa poznatim tačkama topljenja i očvršćavanja, poznate kao fiksne
tačke. Do sada je bilo teško naći pouzdane fiksne tačke sa malom nesigurnošću u
oblasti visokih temperatura.
Brojni NMI širom sveta rade zajedno na razvoju i karakterizaciji novih tipova
referentnih fiksnih tačaka koristeći materijal napravljen od smeše metala i grafita u
smesi poznatoj kao metal karbon eutektik. Koristeći različite materijale u fiksnim
tačkama očekuje se da mogu da se stvore nove referentne fiksne tačke do 2500 °C.
Ispitivanja na 1300 °C su već pokazala smanjenje nesigurnosti temperaturnih senzora
sa termoparom koji se koriste da se prate termičke obrade sa mernom nesigurnošću
manje od 1 °C, a NMI sada rade sa industrijom da dokažu ideju u podešavanju
industrijske termičke obrade.
24.2.5. Nano čestice - merenje nano čestica za zaštitu životne

sredine i zdravlja
Merenje nano čestica u vazduhu u životnoj sredini i radnom mestu može da pomogne
da se poboljša kvalitet vazduha i zdravlje. Uticaj nano čestica u vazduhu na ljudsko
zdravlje je oblast kojoj se sve više posvećuje pažnja. Nano čestice mogu da uđu u telo
udisanjem, ishranom ili apsorpcijom kroz kožu i poznato je da izazivaju respiratorne
probleme. Nano čestice mogu proisteći iz prirodnih i veštačkih izvora kao što su:
sagorevanje iz raznih industrijskih postrojenja, saobraćaj, proizvedeni materijali,
prašina, čađ i polenov prah.
Nedavne studije čestica u vazduhu koje obavljaju institucije nadležne za zaštitu životne
sredine i zdravstvene institucije ukazuju da oštećenje ljudskih gena može da se dovede
u vezu sa veličinom čestica i moguće, površinom čestica u vazduhu, a da toksičnost raste
sa smanjenjem veličine čestice.
Metrološka istraživanja se sprovode u sledeća tri pravca koji se odnose na:
1. Instrumente koji mogu da mere nano čestice dostupni su već nekoliko godina, ali
pouzdanost i jednakost merenja između različitih tipova merila kao i njihovih
karakteristika tek treba da se uspostavi. Sadašnja metrološka istraživanja
proveravaju karakteristike različitih merila i takođe teže da razreše neka osnovna
298
pitanja merenja nano čestica. Ključni parametri nano čestica koji se istražuju
uključuju brojnu gustinu (koncentraciju), veličinu čestica, površinu oblasti i sastav.
2. Preciznu sintezu nano čestica, sa stalnim podesivim i sledivim prečnikom i poznatom
brojnom koncentracijom. Takvi generatori čestica omogućuju etaloniranje uređaja
koji mere nano čestice, i studiju veštačke gasne faze u merenjima koncentracije
čestica mase (PM) (široko korišćenih za analizu ostataka sagorevanja iz motora).
3. Unapređene metode za karakterisanje i razumevanje ljudske interakcije sa nano
česticama. Ovo će omogućiti da nano čestice budu razvrstane po toksičnosti, što je
važan korak u uspostavljanju zakonodavstva za bezbednost nano čestica.
Cilj ovakvih istraživanja je odredjivanje količina nano čestica u atmosferi ili radnom
mestu, i njihov uticaj na ljudsko zdravlje. Ovo istraživanje će omogućiti buduće
zakonodavstvo u zdravstvu i bezbednosti, propise za zaštitu životne sredine i izradu
strogih novih standarda koji mogu da zaštite ljudsko zdravlje.
299
LITERATURA
1. Tasić D., Živković V.: „Osnovi metrologije“, Izdavač: Savezni zavod za mere i dragocene
metale, Beograd, 2000.
2. Paunković Z.: „Standardizacija i ocenjivanje usaglašenosti“, skripta, Izdavač: Viša
politehnička škola, Beograd, 2003.
3. Uzunović R., Dimitrijević D., Jakšić B. (redaktori): „Uputstvo za primenu direktiva zasnovanih
na Novom pristupu i na Globalnom pristupu“ (prevod), Danski tehnološki institut – DTI,
koordinator projekta „SCG-kvaltet“, Beograd, 2006.
4. Torben L. N., Jakšić B., Uzunović R., Dimitrijević D.: „Englesko-srpski rečnik termina u
evropskim direktivama Novog i Globalnog pristupa“‚ Danski tehnološki institut – DTI,
koordinator projekta «SCG-kvalitet», Beograd, 2006.
5. Popović P., Grahovac J., Kovačević LJ.: „Prilog za postavku integrisanog sistema
menadžmenta u oblasti IT usluga“, Kvalitet, broj 1-2, str. 66-69, Izdavač: Poslovna politika,
Beograd, 2008.
6. Živković V.: „Ostvarivanje prihvatljive sledivosti merenja u akreditovanim organizacijama“,
časopis Kvalitet, Nedelja kvaliteta, Beograd, 2007.
7. Popović P., Kovačević Lj.: “Tehničko zakonodavstvo u Srbiji – uticaj na privredu”, časopis
Kvalitet, godina XVIII, br.9-10, str.36-38, Beograd, 2008.
8. Stojčić K.: „Pojam standardizacije i nacionalno telo za standardizaciju“, (prezentacija),
Institut za standardizaciju srbije, Beograd, 2008.
9. Heleta M.: „Menadžment kvaliteta“, Izdavač: Univerzitet Singidunum, ISBN: 978-86-7912-
120-2, Beograd, 2008.
10. Popović P., Mitrović R. (urednici): "Ocenjivanje usaglašenosti proizvoda – razvoj
infrastrukture”, Broj koautora: 19, Nacionalna monografija, Izdavač: Institut za nuklearne
nauke VINČA, Broj strana: 432, ISBN: 978-86-7306-098-9; Beograd, februar 2009.
11. Živković V.: „Akreditacija i metrologija – metrološki aspekti potvrđivanja kompentencije
tela za ocenjivanje usaglašenosti“, Total Quality Management & Excellence, Vol. 37, No.1-
2, str. 215-220, Beograd, 2009.
12. Živković V.: „Upravljanje opremom za praćenje i merenje“, (prezentacija), Direkcije za
mere i dragocene metale, Beograd, 2009.
13. Živković V.: „Procena merne nesigurnosti i primena“, (prezentacija), Direkcija za mere i
dragocene metale, Beograd, 2009.
14. Zeljković V., Đapić M.: „Harmonizovani standardi po novoj mašinskoj direktivi
2006/42/EC“, Kvalitet, godina XIX, br. 5-6, str. 25-27, Izdavač: Poslovna politika,
Beograd, 2009.
15. Kokunešoski M., Popović P.: «Ocenjivanje usaglašenosti ambalaže prema nacionalnim
standardima i propisima», Total Quality Management & Excellence, Vol. 37, No. 4, str.
171-177, Beograd, 2009.
16. Živković V., Lastro B.: „Modelovanje nacionalnog metrološkog sistema u skladu sa evropskim
i međunarodnim pristupom“, Total Quality Management and Excelence, UDK 658.5, ISSN
1452-0680, Vol. 38, No. 1, str. 83-86, Beograd, 2010.
17. Dujović L.: „Nova zakonska rešenja u metrologiji u Republici Srbiji“, Total Quality
Management and Excelence, UDK 658.5, ISSN 1452-0680, Vol. 38, No. 1, str. 87-89,
Beograd, 2010.
18. Popović J.: „Inrastruktura kvaliteta u Republici Srbiji“, (prezentacija), Ministarstvo ekonomije
i regionalnog razvoja, Sektor za infrastrukturu kvaliteta, Beograd, 2010.
19. Fister V.: „Tehnička pomoć institucijama inrastrukture kvaliteta u Srbiji“, (prezentacija),
Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, Sektor za infrastrukturu kvaliteta, Beograd,
2010.
300
20. Popović V.: „Kontrola saobraznosti vozila i dokumentacije u Republici Srbiji – iskustva iz
prakse“, (prezentacija), Mašinski fakultet, Laboratorija CIAH, Beograd, 2010.
21. Krnjaić D.: „Standardi, ocenjivanje usaglašenosti i akreditacija“, (prezentacija),
Akreditaciono telo Srbije, Beograd, 2010.
22. Živković V.: „Nacionalni metrološki sistem Republike Srbije i uloga Direkcije za mere i
dragocene metale“, (prezentacija), Privredna komora Beograd i Novi Sad, 2010.
23. Popović P.: „Akreditacija i ocenjivanje usaglašenosti“, Izdavač: Univerzitet Singidunum, Broj
strana: 306, ISBN: 978-86-7912-289-6, Beograd, 2010.
24. Švarc Gajić J.: „Merna nesigurnost“, Izdavač: Tehnološki fakultet, Novi Sad, ISBN: 978-86-
80995-81-6, Novi sad, 2010.
25. Perović M., Šaranović M., Gurešić Ž.: „Uporedna iskustva razvoja informacionog sistema
nacionalnog tela za standardizaciju u odnosu na informacione sisteme međunarodnih i
evropskih institucija za standardizaciju“, Kvalitet, broj 7-8, str. 64-67, Izdavač: Poslovna
politika, Beograd, 2010.
26. Popović J.: „Sistem infrastrukture kvaliteta u Srbiji – novi pravni okvir i novi koncept
poslovanja“, Bilten Akreditacionog tela Srbije, broj 4, str. 8-13, Beograd, januar 2011.
27. Popović P., Mitrović R., Jelić M.: „Razvoj nacionalne infrastrukture kvaliteta“, UDK:
346.543.4.001.892, INDUSTRIJA, ISSN 0350-0373, Godina XXXIX, Broj: 3, str. 223-245,
Beograd, 2011.
28. Milovanov B.: „Kako je nastao standard ISO 26000:2011 Uputstvo o društvenoj
odgovornosti“, Kvalitet, broj 5-6, str. 6-10, Izdavač: Poslovna politika, Beograd, 2011.
29. Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti proizvoda („Službeni
glasnik RS”, br 36/09 od 15. maja 2009. godine)
30. Zakon o metrologiji („Službeni glasnik RS”, br 36/09 od 15. maja 2010. godine)
31. Zakon o standardizaciji („Službeni glasnik RS”, br 36/09 od 15. maja 2009. godine)
32. Zakon o akreditaciji ((„Službeni glasnik RS”, br /10)
33. Međunarodni rečnik u metrologiji - Osnovni i opšti pojmovi i pridruženi termini (VIM),
orginal: ″International Vocabulary of Metrology – Basic and general concepts and
associated terms (VIM)″, JCGM 200: 2008.
34. Sekretarijat EURAMET: „ Metrology – in short“, prevod: Metrologija – ukratko, treće
izdanje, Izdavač: Direkcija za mere i dragocene metale, ISBN 978-86-7287-036-7,
Beograd, septemar 2008.
35. International Classification for Standards, 2005. Sixth edition, ISO, prevod: Međunarodna
klasifikacija standarda, drugo izdanje, ISBN 978-86-7537-051-2, Izdavač: Institut za
standardizaciju Srbije (ISS), Beograd, 2009.
36. Interna pravila standardizacije – Deo 1: Donošenje, objavljivanje, održavanje,
preispitivanje i povlačenje srpskih standarda i srodnih dokumenata, Institut za
standardizaciju Srbije, Beograd, avgust 2010. godine
37. Interna pravila standardizacije – Deo 2: Obrazovanje i rad komisija za standarde i srodne
dokumente, Institut za standardizaciju Srbije, Beograd, maj 2011. godine
38. Institut za standardizaciju Srbije – osnovni podaci, aktivnosti i rezultati, Za izdavača: Ivan
Krstić (ISS), Beograd, 2010.
39. Direkcija za mere i dragocene metale, Za izdavača: Vida Živković (DMDM), Beograd,
2010.
40. Uredba o određenim zakonskim mernim jedinicama i način njihove upotrebe (″Službeni list
SCG″, br.43/2011)
41. Uredba o visini i načinu plaćanja naknada za sprovođenje overavanja merila, metroloških
ekspertiza, ispitivanja tipa merila, ispitivanja prethodno upakovanih proizvoda i drugih
poslova iz oblasti metrologije ("Službeni glasnik RS" 68/2010, "Službeni glasnik RS"
72/2010)
301
42. Uredba o načinu vršenja metrološkog nadzora ("Službeni glasnik RS" 88/2010)
43. Naredba o vrstama i oblicima žigova i drugih znakova koji se upotrebljavaju pri
overavanju merila ("Službeni list SCG" 25/2006)
44. Pravilnik o vrstama merila za koja je obavezno overavanje i vremenski intervali njihovog
periodičnog overavanja ("Službeni glasnik RS" 49/2010)
45. Pravilnik o načinu i uslovima overavanja merila ("Službeni list SCG" 24/2006, Službeni
glasnik RS" 21/2010)
46. Pravilnik o sadržini i obliku službene legitimacije lica ovlašćenog za vršenje metrološkog
nadzora ("Službeni glasnik RS" 17/2009)
47. Pravilnik o načinu priznavanja inostranih uverenja, žigova i znakova usaglašenosti
("Službeni glasnik RS" 86/2010)
48. Pravilnik o načinu ovlašćivanja privrednih subjekata i drugih pravnih lica za obavljanje
poslova overavanja merila i o vođenju registra ovlašćenih tela ("Službeni glasnik RS"
89/2010)
49. Pravilnik o uslovima za obavljanje poslova overavanja merila ("Službeni glasnik RS"
89/2010)
50. Međunarodni rečnik termina u zakonskoj metrologiji, orginal: ″International Vocabulary of
Terms in Legal Metrology″, (VIML), Edition 2000, Izdavač: Direkcija za mere i dragocene
metale, Beograd, aprila 2011. godine
51. Uputstvo za izražavanje merne nesigurnosti - ISO Guide to the expression of uncertainty in
measurement (GUM), 1995.
302
Internet adrese:
http://ec.europa.eu/enterprise/newapproach/legislation/guide/index.htm
http://eur-
lex.europa.eu/LexUriServ/site/en/oj/2006/l_374/l_37420061227en00100019.pdf
http://ec.europa.eu/enterprise/mechan_equipment/machinery/welcdir.htm
http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CELEX:31997L0023:EN:HTML
http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CELEX:31989L0686:EN:HTML
http://eur-
lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CONSLEG:1994L0062:20050405:EN:PDF
http://ec.europa.eu/enterprise/atex/direct/text94-9.htm
http://www.srbija.gov.rs/, Vlada Republike Srbije,
http://europa.eu.int/comm/enterprise/ Evropska Komisija
http://cenelec.org/ Evropski komitet za standardizaciju CENELEC
http://etsi.org/ Evropski institut za standardizaciju u oblasti telekomunikacija
http://europa.eu.int/comm/index en.htm, Pristup do politika EU,
http://europa.eu.int/comm/enterprise/newapproach/standardization/
http://europa.eu.int/comm/enterprise/newapproach/standardization/harmstds/reflist.html -
Spisak harmonizovanih standarda i tekst direktiva
http://www.merr.gov.rs Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja
http://www.iso.org Međunarodna organizacija za standardizaciju
http://www.bipm.org Međunarodni Biro za tegove im mere
http://www.oiml.org Međunarodna organizacija za zakonsku metrologiju
http://www.ilac.org Međunarodna organiozacija za akreditovane laboratorija
http://www.iaf.nu Međunarodni forum za akreditaciju
http://www.cen.eu Evropski Komitet za standardizaciju
http://www.cenelec.eu Evropski Komitet za standardizaciju u elektrotehnici
http://www.etsi.org Evropska organizacija za standarde
http://www.euramet.org Evropska asocijacija Nacionalnih metroloških instituta
http://www.welmec.org Evropska saradnja u zakonskoj metrologiji
http://www.iss.rs Institut za standardizaciju Srbije
http://www.dmdm.rs Direkcija za mere i dragocene metale
http://www.ats.rs Akreditaciono telo Srbije
303

US - Osnovi Standardizacije I Metrologije

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

US - Osnovi Standardizacije I Metrologije

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Un i v er z i t e t Singidunum

U poslednje tri godine postavljen je novi pravni i institucionalni okvir infrastrukture

Ova knjiga je sinteza saznanja, iskustava i stavova autora, zasnovanih na sopstvenim

Knjiga na pregledan način prezentuje osnovne principe tehničkog zakonodavstva Evropske

U okviru dvadesetčetiri poglavlja prezentuju se osnove standardizacije i metrologije, dve

osnovne principe i ciljeve standardizacije; klasifikaciju standarda na međunarodnom i

Poglavlja od trinaest do dvadesetčetiri odnose se na matrologiju i obuhvataju: značaj i

Autori se ovim putem zahvaljuju velikom broju istraživača iz instituta, nacionalnih

Autori upućuju posebnu zahvalnost recenzentima dr Radivoju Mitroviću, redovnom

Beograd, septembar 2011. godine Autori

7.3. EVROPSKI INSTITUT ZA STANDARDIZACIJU

17. MERENJE 177

23. EVROPSKO TEHNIČKO ZAKONODAVSTVO IZ OBLASTI METROLOGIJE 267

Pedesetih godina prošlog veka, Sporazumom iz Rima (1957), osnovana je Evropska

U postupku izgradnje jedinstvenog tržišta kao jedne od osnovnih vrednosti Evropske

U poslednjih dvadesetak godina intenzivirana je izgradnja zajedničke pravne

za određene grupe proizvoda), već se ograničava na propisivanje opštih

Novi pristup tehničkom zakonodavstvu, zasnovan je na tri osnovna principa:

1. Uklanjanju novih barijera u trgovini,

Rezolucija o Novom pristupu tehničkoj harmonizaciji i standardizaciji koju je Savet EU

¾ Zakonska harmonizacija je ograničena na osnovne (bitne) zahteve;

Novi pristup predstavlja tehničko zakonodavstvo (direktive) u kojoj je sadržaj

proizvoda, etaloniranje merne opreme, kontrolisanje i sertifikaciju proizvoda i

o U okviru pravnog sistema Evropske Unije razvijen je konzistentan pristup za

Jednostavnije rečeno, Globalni prstup deli ocenjivanje usaglašenosti proizvoda na

Preuzimanje i primena celokupnog zakonodavstva EU su najveći izazovi sa kojima su

1. Mora da ima stabilne institucije koje garantuju demokratiju, vladavinu prava,

Evropska Unija zadržava pravo da odluči da li je država kandidat zadovoljila ove

Globalizacija ekonomije i povećanje svesti potrošača doprineli su stvaranju novog

Utikač odgovara utičnici, u niz modela kamera/fotoaparata odgovaraju iste

Infrastruktura kvaliteta je mazivo koje omogućava da se točkovi sveta okreću nevidljivo

Uspostavljanje i razvoj infrastrukture kvaliteta predstavlja deo tehničke saradnje u

Infrastruktura kvaliteta obuhvata više komponenti, koje su blisko povezane i formiraju

organizacija, uređenih odrgovarajućom regulativom, čije se delatnosti odnose na

• poboljšavanja podobnosti proizvoda/usluga, procesa i sistema za njihovu

Infrastruktura kvaliteta zasnovana je na pet temeljnih komponenti, koje čine tzv.

Komponente infrastrukture kvaliteta su međusobno, uzročno-posledično, povezane i deo

Slika 3. Evropska kuća kvaliteta

Harmonizacija nacionalnog tehničkog zakonodavstva i izgradnja odgovarajućih

Standardizacija na međunarodnom nivou ima višestruku pozitivnu ulogu u razvoju i

Akreditacija. Dokazivanje kompetentnosti tela za ocenjivanje usaglašenosti obavlja se

Slika 4. Odnos standardizacije, metrologije, akreditacije, ocenjivanja usaglašenosti i

Primena usklađenih postupaka akreditacije obezbeđuje slične nivoe kompetentnosti

usaglašenosti od strane nezavisne i nepristrasne institucije, koju predstavlja nacionalno

Metrologija. Precizno i pouzdano merenje je važan element tehničkog zakonodavstva

Ocenjivanje usaglašenosti. Ocenjivanje usaglašenosti predstavlja pokazivanje da su

Potrošač želi da proizvod bude podržan sertifikatom, koji garantuje da proizvod

Tri ključne zainteresovane strane za infrastrukturu kvaliteta su:

1. Tržište, odnosno korisnici i krajnji potrošači sa svojim potrebama i očekivanjima.

U savremenom pristupu organizaciji tehničkog zakonodavstva države preovladava

Povezanost elemenata infrastrukture kvaliteta prikazana je na Slici 5. /18/, gde je

(3) u odgovarajućoj laboratoriji, pre stavljanja na tržište. Ispitivanjem karakteristika

2.1. Razvoj nacionalne infrastrukture kvaliteta

U zemljama koje se nalaze u procesu tranzicije Vlada uspostavlja nacionalne funkcije

¾ jasna razlika između aktivnosti koje se finansiraju iz budžeta (standardizacija,

Razvoj i jačanje postojeće infrastrukture kvaliteta u Republici Srbiji, a time i proces

1. Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti proizvoda (

Stupanjem na snagu ova četiri zakona sa Zakonom o opštoj bezbednosti proizvoda

kvaliteta u Republici Srbiji. Ovi zakoni usaglašeni su sa Sporazumom o tehničkim

Osnovni cilj Zakona o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti

Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti predstavlja

9 propisivanje tehničkih zahteva za proizvode,

Stupanjem na snagu Zakona o standardizaciji /31/ obezbeđeni su uslovi za brže i