Увод

Двадесетих година деветнаестог века, у време када Пушкин ствара Евгенија

Оњегина, међу читалачком публиком у Русији били су изузетно популарни романи
Валтера Скота и његових многобројних подражавалаца. Особито омиљен био је и
Бајрон и уопште романтичарско стваралаштво које је пленило својом
необичношћу, узвишеним јунацима и необичним сликама. Владало је уверење да је
немогуће написати дело на руском језику које би у тој мери заинтригирало домаћу
публику.
Већ са појавом првих глава свог романа Пушкин доказује нетачност овог
становишта. Појава Евгенија Оњегина изазива опречне реакције међу читалачком
публиком, дело наилази на неједнак пријем, како код публике тако и код критике
свога времена, али врши пресудан утицај на потоњу књижевност чиме самог писца
сврстава у ред најутицајнијих стваралаца европске књижевности.
За коначно уобличење Евгенија Оњегина Пушкину је требало више од осам
година. Догађаје који чине фабулу романа Лотман 1 уоквирује периодом од шест
година. Почетак радње у роману, како сам Пушкин у предговору наводи, смештен
је на крај 1819. године те Лотман, упоредивши ту чињеницу са различитим
индикацијама са којима се у самом тексту сусрећемо, долази до низа основних
датума. Тако завршетак радње Лотман датира у март 1825. године а приближно
одређује и календарско трајање појединачних глава као и датирање најважнијих
догађаја у сижеу.
Сам текст романа налази се у органској вези са светом ван текста, практично
се одражавају један у другом.
За разумевање Евгенија Оњегина,`енциклопедије руског живота`, како га
Бјелински2 назива, неопходно је познавање реалија свакодневног живота које су
уткане у радњу дела чак и онда када се не помињу директно или се могу само

1
Ю. M. Лотман Роман А. С. Пушкина `Евгений Онегин`
2
В. Г. Бјелински Критички чланци

1
 назрети у виду кратких напомена које су савременицима биле јасне чим се
изусте. Саме напомене конкретизују поетски мотив и на тај начин га продубљују.
Пушкинов енциклопедизам приближава нам низ појава из свакодневице и
представља пресек читавог руског друштва из периода двадесетих година
деветнаестог века. Читајући Евгенија Оњегина упознајемо се са детаљима који
сликају морал тог времена, упознајемо се са свим слојевима друштва, од племићког
до сељачког. Роман даје живописну слику села и његових обичаја, доноси опис
Москве, Петрограда, балова и позоришта, система образовања, превозних
средстава. Даје и пресек различитих интелектуалних склоности људи тог времена,
како интелектуалаца образованих на Гетеу и Канту, тако и народних слојева
уроњених у фолклор и заокупљених бајањима и врачањима.
Необична је и сама форма романа о којој Пушкин први пут говори у писмима
Вјаземском. Наиме, у свом писму из 4-ог новембра 1923. године, Пушкин каже
следеће: `Ја не пишем роман, већ роман у стиховима - то је ђаволска разлика`.
Будући да се сам Пушкин залагао за `динамику речи` науштрб `динамике
семантичких обележја`, не чуди што се одлучио баш за овај облик изражавања.
Стих представља садржински најзгуснутији начин уметничког књижевног израза,
омогућава интензивније, разноврсније и сложеније везе међу мотивима који се не
морају, као што је то са прозним делима случај, претходно представљати до детаља
и у развијеном облику.3
Тињанов управо употребу стиха у писању романа наводи као јединицу која је
роман деформисала. Будући да је сам Пушкин инсистирао на суштинској разлици
између поетског и прозног језика који фигурирају као два оделита начина
уметничког изражавања и у којима важе различити закони, појава стиха у форми
која је карактеристична за прозни израз довела је до својеврсне деформације јунака

и читавог романа. Сливањем две стихије, њиховом узајамном борбом и

прожимањем настао је нови облик.4

3
Миодраг Сибиновић Пушкинов и српски `Евгеније Оњегин`
4
Формалисти о Пушкину

2
 Евгенија Оњегина Пушкин назива још и `слободним романом`. Скреће пажњу
на то да су у роман свесно уграђене противречности, да није писан по чврстом
плану и да је судбина главних јунака намерно остала недовршена.
Посматрајући узајамни однос Пушкина и романтичарске литературе која је
утицала на његово стваралаштво могуће је повући низ паралела али су присутне и
очигледне разлике. Себе је убрајао међу романтичаре, у значењу те речи које је
подразумевало песничко новаторство, те смело и слободно рушење преживелих
облика и традиција у књижевности. Овако схваћен термин `романтичар`
представља супротност појму `класицизам`.5
На први поглед, Евгеније Оњегин је написан у оквиру типичних романтичарских
преокупација, ако је судећи по основној идеји бекства из цивилизације и
спашавања човекове личности. Присутно је и романтичарско схватање народног
духа. У основи фабуле налази се љубавна прича а јунаци живе са схватањима која
их одвајају од средине која их окружује. Несхваћени су и, на неки начин, одбачени
од стране свог окружења са којим су у сталном сукобу.
Романтичарски је и Пушкинов ироничан однос према ликовима и њиховим
поступцима. И најзад, управо су се романтичари залагали против строге
подвојености жанрова и постојања било каквих правила која би ограничавала
песничку слободу.
Пушкина је, међутим, управо кршење правила одвело на пут превазилажења
свега оствареног у дотадашњој литератури, па и резултата до којих је дошао сам
романтизам. На себи својствен начин он је извршио трансформацију низа значајних
елемената романтичарске поетике а Евгеније Оњегин у погледу жанра, стила и
језика представља својеврсни књижевни преокрет.6
Ни сам Пушкинов избор да своје дело назове по пуном имену и презимену
главног јунака није био случајан. Он одређује жанровски карактер текста као и

карактер читалачког очекивања. Након Евгенија Оњегина, наслови тог типа

постају уобичајени у руској литератури. Име Евгеније носило је одређени
5
Формалисти о Пушкину
6
Миодраг Сибиновић Пушкинов и српски `Евгеније Оњегин`

3
`емотивни ореол` и означавало младог дворанина који искоришћава преимућства
стечена рођењем а за која нема никакву личну заслугу. Што се навођења презимена
тиче, до тада је било карактеристично да оно етимолошки указује на одређену
карактерну особину јунака. Избором презимена свог јунака које није у складу са
тим и увођењем реалних презимена у литературу Пушкин одступа од те традиције.7

Ликови у роману и песников однос према њима

Пушкин у Евгенију Оњегину наступа са позиције свезнајућег приповедача али

се јавља и као самосталан лик. Он, с једне стране, учествује у радњи, јунаке
одређује као своје пријатеље, у зависности од ситуације их воли или им се
подсмева а с друге стране, он је наратор који стоји изнад њих и унапред зна шта ће
се са њима догодити.
Јунаци романа су насловни лик Евгеније и млада Татјана Ларина. По месту
које у сижеу заузима, може им се придружити и лик гетингенског песника
Владимира Ленског али су споредни ликови у роману далеко мање развијени и
њихова карактеризација је знатно сиромашнија. Они представљају још једно оруђе
којим се песник служи како би што боље осветлио карактер својих јунака. Тако се
споредни ликови налазе у контрастним позицијама у односу на јунаке те добијамо
парове супротности као што су Оњегин – Ленски или Татјана – Олга. У узајамном
контрастирању они се међусобно осветљавају и ближе одређују.
Карактеризација ликова у роману је спољашња и унутрашња. Почетна
карактеризација дата је посредством социјалног статуса. Пушкин
описује средину у којој су поникли, дат нам је њихов узајамни однос са
непосредним окружењем, образовање које су стекли и њихове свакодневне навике.
Прва глава романа представља готово самосталну целину и доноси опис
типичног петроградског младића који попут бајроновских јунака пати од чамотиње
и неразумевања средине. Фрагмент из песме Вјаземског `Први снег`: Да доживи
7
Ю. M. Лотман Роман А. С. Пушкина `Евгений Онегин`

4
хита, да осети жури чини неку врсту пролога прве главе и стоји у функцији
ближег одређења насловног јунака чији нам је опис дат у почетној глави.
Уводни стихови односно, Оњегинов монолог, уводе нас у радњу in medias
res након чега је ретроспективно дата социјална карактеризација јунака.8
Посредством описа Оњегиновог порекла, његовог образовања које служи
само за постизање успеха у популарним салонима и најзад описом једног његовог
обичног дана осветљава се личност Пушкиновог јунака и читалац се са њим ближе
упознаје.
За Оњегина је карактеристичан дубок презир према обичајима и навикама
средине у којој обитава. Себе перципира као несхваћеног у односу на дату средину.
Поседује свест о бесмислу живота који води али не и довољно снаге да свој живот
испуни смислом за којим трага. То трагање га и одводи у лутања али физички
прелазак из једног места у друго не доноси промене јер је његов унутрашњи свет
оно што га заправо гуши.
Оњегинов лик садржи неке аутобиографске елементе али песник своје `ја`
јасно одваја од лика јунака сврставајући овог у ред својих пријатеља и константно
истичући разлике између себе и свог јунака. Оњегин је свестан мана свог окружења
али никад до краја не успева да се одупре предрасудама које му је друштво
наметнуло. Тако, по мишљењу неких проучавалаца Пушкиновог романа, његова
потоња љубав према Татјани буди се тек кад је угледа окружену сјајем тог истог
друштва које упорно ниподаштава и презире а и сам двобој са Ленским не избегава
бојећи се исмевања и осуде тог истог друштва.
Карактер Оњегинове личности друштвено је условљен. Поједини теоретичари
сврстали су га, заједно са Печорином и Обломовом, у ред `сувишних људи`, оних
људи који не налазе могућност да развију своје склоности због тога што им то не
дозвољавају објективни услови у друштву на које, иначе, гледају критички. Тако и
Оњегин покушава да усмери своју пажњу час на књижевност час на економију али
ниједан предмет не успева да му дуже одржи пажњу јер озбиљно бављење науком
захтева озбиљан рад на који Оњегин током свог одрастања и специфичног
схватања образовања средине није навикао.
8
Ю. M. Лотман Роман А. С. Пушкина `Евгений Онегин`

5
 Лик Владимира Ленског писац уводи средином друге главе. Како је испрва
планирано, његов лик требало је да буде централни лик овог дела романа.
Замишљен као Оњегинов антипод, требало је да представља наивног идеалисту
који се јавља као антитеза рационалном скептику. 9
Карактеризација лика Ленског унеколико је развијенија ако узмемо у обзир
Пушкинов однос према осталим личностима које се, мимо јунака, јављају у роману
а његова судбина (тачније, страдање у двобоју) има велики утицај на даљи ток
радње. Ленски је прототип романтичарског песника, наиван је и неискварен. Као и
Оњегин, наилази на неразумевање околине и у сталном је сукобу са њом али не
захваљујући унутрашњим противречностима, што је са Евгенијем случај, већ због
константног идеализовања света и неспособности да реалност прихвати онаквом
каква јесте. Пријатељство Оњегина и Ленског резултат је, како то песник наводи,
чисте досаде, а њихови разговори су у ствари расправе о темама актуелним међу
интелектуалним круговима тог времена. Поезија Ленског збир је тема и мотива
карактеристичних за романтичарско песништво.
Занимљив је Оњегинов благ однос према младом песнику којим Пушкин као
да се труди да ублажи почетни скептицизам главног јунака који себе види као
јединицу док су сви остали нуле.
Ленски верује у постојање сродне душе коју види у лику Олге Ларине.
Посредством увођења Олгиног лика Пушкин нам први пут скреће пажњу на другу
централну личност у роману, њену старију сестру Татјану Ларину.

Татјана Ларина

Увођење лика Татјане Ларине у радњу романа брижљиво је припремано а

њено име је, како песник сам наводи, први пут дато некој личности из романа.
9
Ю. M. Лотман Роман А. С. Пушкина `Евгений Онегин`

6
 Будући да су многи проучаваоци Евгенија Оњегина, бавећи се ликовима, у
њима тражили карактеристичне црте личности из Пушкиновог непосредног
окружења питање прототипа није заобишло ни Татјанин лик. Ипак, није се дошло
до јединственог решења те су у Тањиним цртама пушкинисти проналазили црте
час једне, час друге Пушкинове савременице. Многи проучаваоци се ипак слажу да
се у лику Татјане-кнегиње находе црте грофице коју је Пушкин упознао живећи у
Коломни и коју помиње у Кућици у Коломни.10
Карактеризација Татјаниног лика дата је посредно и непосредно. Посредно
се са њом ближе упознајемо кроз низ међусобних односа са другим личностима из
романа, пре свега кроз однос јунакиње са породицом, дадиљом и најзад, самим
Евгенијем. .
Тања се и у окриљу своје најуже породице осећала као туђин и по много чему
се разликовала од родитеља и сестре. Пушкин њен лик уводи у радњу управо
контрастирајући га лику млађе сестре Олге коју описује као живахну, безбрижну
девојку која вам је испрва веома драга али чија појава брзо избледи. Татјана није
била обдарена ведрином која чини да се допаднете другима на први поглед, од
најранијег детињства разликовала се од остале деце држећи се по страни у дечијим
играма. Озбиљност у раном детињству као и избегавање дечијих игара одају нам
црте карактеристичне за романтичарске јунаке. Склона сањарењу, дочекивала је
зоре гледајући кроз прозор и уживала у слушању `страшних прича` током дугих
ноћи, што такође представља везу са романтизмом. 11
Опис породице у којој је стасала продубљује карактеризацију њеног лика.
Њена мајка је, као и она сама, показивала изразиту склоност ка Ричардсоновим
романима који су, премда популарни у осамнестом веку, још увек били радо
читани у руској провинцији и почетком деветнаестог. За разлику од своје мајке,
која је романе познавала само из прича своје московске рођаке Алине, Татјана је та
дела познавала до танчина.
Избор литературе којој је била наклоњена пре разилажења са Оњегином
показује друштвену условљеност њеног лика а управо та лектира, Ричардсонови

10
Ю. M. Лотман Роман А. С. Пушкина `Евгений Онегин`
11
Ibid.

7
љубавни романи и Русоове идеје о враћању природи и неизвештаченој љубави,
условила је неке њене поступке, пре свега писање писма Оњегину којим прави
велики искорак из друштвених норми свог времена.
Заљубивши се у Оњегина њена душа добија преко потребну храну и она се
још интензивније поистовећује са јунацима својих омиљених дела. Предајући глас
у роману својој јунакињи Пушкин најпре ступа у дијалог са њом обраћајући јој се у
другом лицу сажаљивим тоном, предсказујући јој пропаст управо од те љубави која
је обузима. У свом односу према Татјани Пушкин избегава иронију и чини се као
да јој је веома наклоњен. При описивању своје јунакиње песников тон је махом
сажаљив и благ.
Једну од битних релација за потпуније поимање Татјаниног лика представља
њен однос са дадиљом Филиповном. Два опречна становишта у вези са поимањем
љубави у роману дата су кроз разговор романтичне Тање и њене дадиље која је
проста, здраворазумска жена из народа којој је романтика страна те романтична
осећања тумачи као болест која је обузела Тању. Та два схватања Пушкин изводи
поигравајући се различитим значењима речи страсть у руском језику те стичемо
утисак да њих две разговарају на два различита језика, не разумевајући једна другу.
Татјана говорећи о љубави има на уму романтичну љубав коју осећа девојка према
свом изабранику али њена дадиља будући да је одрасла у различитом окружењу и
била удата већ са тринаест година то никако не успева да разуме.
Татјанина блискост са простом женом из народа сведочи и о блискости са
традицијом која је дубоко укорењена у лику Пушкинове јунакиње.
Та веза са традицијом се још више продубљује описима карактеристично
руске природе који су неодвојиви од лика Пушкинове јунакиње и који у вези са
њом постају више од обичних описа и додатно осветљавају црте њеног карактера.
Песник инсистира на Татјаниној вези са природом, са светом руске земље.
Често је описује поредећи је са различитим животињама, зецом, лептиром или
срном. Чак и њена заљубљеност стоји у нераскидивој вези са природним
циклусима. Она се буди као што пролеће буди зрно заспало у топлој, црној земљи. 12

12
Миодраг Сибиновић, Пушкинов и српски `Евгеније Оњегин`

8
Гоњена љубавном патњом она одлази у врт, пати у сагласју са земљом, тамом ноћи
и звуком славуја.
Писмо које Татјана обузета том љубављу пише Оњегину представља једну од
кључних тачака у развоју сижеа али и један од кључних момената за развој њеног
лика.
Припремајући читаоца Тањино писмо Пушкин наводи како је његова
јунакиња слабо познавала руски језик те да је писмо онакво какво га он у делу
наводи у ствари слаб превод са француског који је он сам сачинио. Ова његова
изјава изазвала је проотивречне реакције међу потоњим проучаваоцима дела. Неки
су у томе видели покушај мистификације самог писма и потребе за укорењеношћу
дела у реалном свету.
Слабо познавање матерњег језика је последица Татјаниног васпитања. У
детињству је научила молитве и одлазећи у цркву савладала је значење молитвених
текстова а познавала је и суштину језика међутим, пишући писмо, Татјана посеже
за француским језиком јер како и сам песник наводи:
`досад се није љубав дама
изливала код нас на руском;
још горди језик наш толико
поштанској прози није свико!`
Тања је разумела руски али није била вична да у писменом стилу изрази своје
мисли и није умела на руском да изрази своја танана осећања у форми писма за која
је у француском имала готове изразе.Оно је по композицији слично писму из
Русоове `Нове Елоизе` и могуће је повући низ фразеолошких паралела између
Татјаниног писма и писама Русоових јунака међутим то обиље општих места на
која се у писму може указати не умањује његову утентичност као ни искреност
осећања која је јунакиња у излила на папир.
Татјанино писмо представља велики искорак из оквира моралних норми
важећих у времену у ком је настало. Пославши га Оњегину, Тања је себе сврстала у
ред јунакиња својих омиљених романа али је за друштво коме припада такав испад
био незамислив. Оњегин јој писмо и враћа бринући се за њен углед и знајући да би
јој ако би то постало познато јавности такав поступак у великој мери нашкодио.

9
 Оно изражава и неискуство јунакиње као и незадрживу ерупцију њене жеље
да оствари свој девојачки сан. Сведочи и о њеној храбрости, храбрости која јој је
омогућила да се по цену да буде исмејана и осуђена издигне изнад моралних норми
свога времена. Пушкинова јунакиња се оваквим видом излива емоција оглушила не
само о моралне норме већ и о исконска правила љубавне игре мењајући својим
поступком укорењени став о односу између мушкарца и жене у коме је увек
мушкарац тај који чини први корак и одлучује о развоју ситуације. У овом случају,
Тања је покретач љубавне игре а она то свакако чини несвесно и и нстинктивно
што опет сведочи о дубокој спрези јунакиње и њеног бића које је у јакој вези са
природом и њеним законима.
Након што Оњегин прочита писмо долази до неочекиваног обрта. Евгеније
Татјану одбија. Његов одговор супротстављен је њеном писму одсуством било
каквих литерарних клишеа. То одбијање збуњује јунакињу која је, будући
неискусна и поводећи се оним што је из романа научила, навикла на добра и лоше
ликове. Са Оњегином ништа није ни црно ни бело, он стоји негде између
Грандисона и Ловласа. Образложење његовог одбијања дато нам је на неколико
начина. Испрва са тачке гледишта самог Оњегина кога је њено писмо тронуло и
успело да пробуди извесна осећања али су она угасла пре него што су се успела
развити. Татјана му је бесумње била драга, он се чак чудио Ленском што је од
двеју сестара одабрао баш Олгу за своју сродну душу али будући по природи
скептик и поражен горким животним искуством знао је да није способан да на њена
искрена осећања одговори у једнакој мери искрено. Све што је могао да учини јесте
да јој искрено образложи разлоге свог одбијања. У свом обраћању Татјани он јој
исповеда неспособност да себе замисли у окриљу топлог дома али оставља трачак
наде говорећи да када би то и било могуће свакако не би могао замислити бољу
невесту од ње.
Каже следеће:
` Ал нисам створен ја за срећу,
и душа моја њој је страна;
врлина ваших никад нећу
достојан бити ја, Татјана.`

10
 Своје одбацивање образлаже тврдњом да није достојан њене љубави и тим
његовим говором песник као да се труди да ублажи негативан утисак који је
неминовно морало изазивати његово одбијање код читалаца.
Између описа Татјанине разочараности и Оњегиновог самовања на селу
смештена је слика срећне љубави Олге и Ленског као контраст дубоком разочарењу
и изгубљеној срећи њихових антипода у роману.
Још једна карактеристика Тањиног лика јесте и сујеверје. Дубоко уроњена у
традицију и фолклор она је слепо веровала у знакове, предсказања, тумачење
снова, бајања. Отуда, битан за њену карактеризацију је и опис сна који је уснила
након разговора са Оњегином. Набијен симболичким значењем и предсказањима
он представља други битан моменат за продубљивање описа њеног лика.
Ново Татјанино осећање према Оњегину изражава се серијом фолклорних и
симболичних ситуација у њеном сну који чини `лирски центар` пете главе романа.
Критичари се слажу да је сан у потпуности заснован на русској фолклорној
матрици. Он представља целину у коју је уткана композициона схема
традиционалне свадбене песме заједно са симболима и ликовима везаним за
поједине бајке. Транспоновањем ових елемената у посве нову целину они добијају
и ново значење.
Њен сан још означава и следеће: Пушкинова Татјана је `руска душа` и она сања
руски сан.
На симболичком плану предсказује свадбу, прелазак преко реке симболизује
венчање али не искључиво са драгом особом. У њеном сну спајају се
романтачарски и традиционални елементи, пријатно и страшно, љубав и страдање.
У сну Татјану прогони и преноси преко реке медвед који у свадбеној поезији
представља појаву која предсказује брак. Он трчи за Татјаном, као да је гони а она
преплашена покушава да побегне од њега. Пушкин се у опису Татјаниног сна
поиграва са елементима опште симболике. Медвед је у њеном сну кум домаћина
шумског дома који је полудемон и оваплоћен је у лику Оњегина (кога она и у
писму назива кобним духом који је куша).

11
 Свадба описана у Татјанином сну у ствари је демонска свадба и читав обред је,
поредећи га са традиционалним онредом, изокренут. По традиционалном току
свадбеног обреда гости су у кући, заузели су своја места а млада ушавши тражи
одговор на питање чији је то дом. У свету сна све је окренуто наопачке, гости су
шумске `нечисте силе` а дом у који јунакиња закорачује је ђаволово станиште.
Уместо свадбених песама чују се звуци који подсећају на звуке са сахрана и читав
призор у нашој јунакињи изазива неописиву језу и страх. Ђаво и домаћин је сам
Оњегин који је и господар `нечистих сила`. Дом у који Тања у сну улази је
супротност правом дому или како га Лотман назива `антидом`. Она у сну покушава
да побегне од Оњегина али јој он то не допушта и ућуткавши демонске силе језиво
узвикне –`моје!`
Однекуд се у сну појављују и Олга и Ленски продубљујући тиме његов
пророчки карактер. Након кратке свађе Оњегин пробада Ленског ножем и Тања се
прене из сна препаднута тим језивим призором.
Догађаји описани у њеном сну антиципирају следећи кључни моменат за развој
сижеа – Оњегинов двобој са Ленским.
Њихов двобој, који ће по Ленског имати кобне последице и знатно утицати на
даљи ток радње, испровоциран је на балу који је приређен у дому Лариних поводом
Тањиног имендана. Сам бал очигледно кореспондира са сликама из Тањиног сна и
пророчке визије почињу да се реализују. Не могавши да обузда узбурканост своје
душе Оњегин као да не може ни да поднесе да гледа туђу срећу те гоњен Тањиним
тужним погледом одлучује да јој се освети тако што ће највише пажње на балу
посветити Олги што смртно увреди Ленског. Гоњен романтичарским осећањем
части млади песник га изазива на двобој а Оњегин бојећи се осуде друштва и
оптерећен његовим предрасудама не чини ништа како би тај бесмислени дуел
избегао.
Смрт Ленског покреће низ догађаја у животима главних јунака Пушкиновог
романа које ће касније резултирати њиховом променом и емоционалним
препородом и води нас ка трећем моменту који је од круцијалне важности за
карактеризацију Тањиног лика а то је Оњегинов одговор на њено писмо након
случајног сусрета у Москви.

12
 Након смрти Ленског, Оњегин губи и оно мало мира који је успео да у себи
одржи и креће на лутања у нади да ће му то помоћи.
Татјана након сестрине удаје остаје посве сама на селу, посећује гроб младог
песника кога су сви већ готово заборавили. У њој се боре две опречне силе: љубав
према изабранику свога срца, која његовим одласком као да је појачана, и мржња
коју би требало да осећа према човеку који је одузео живот малдићу кога је
сматрала братом.
Покушавајући да га што боље разуме она одлази на његов посед и почиње да
чита књиге које су чиниле део његове омиљене лектире. Упознавање са
литературом која се знатно разликовала од оне на коју је до тада навикла доводи до
интелектуалног препорода и сазревања јунакиње.
Све ствари у Оњегиновом кабинету још одишу његовим духом и чине да се
Тања осећа као омађијана. Свет дела која је Оњегин читао мало по мало открива јој
свет његове душе и чини да га боље разуме те она тек у том тренутку постаје заиста
свесна карактера човека у кога се слепо заљубила.
Обревши се у Москви, где је мајка одводи са жељом да је коначно уда,
Татјана још дубље продире у Оњегинов свет постајући његов део. Слика
извештаченог московског друштва још јаче потцртава њену нераскидиву везу са
природом за којом чезне иако слути да се никада неће вратити својим пољима јер је
њен живот добио други ток. Као и у средини у којој је одрасла и у новој средини у
којој се игром судбине нашла, Тања одудара од свог окружења. Прихвативши
судбински додељену улогу она у себи ипак успева да живо сачува свет руске
природе који је обликовао њену личност.

` Fare thee well, and if for ever

Still for ever, fare the well.`

13
 Епиграф који уоквирује осму, последњу главу романа чине Бајронови
стихови из Поеме о растанку. Тумачење ових стихова изазвало је полемику међу
проучаваоцима дела. Једно од занимљивих тумачења дао је Бродски који сматра да
их је могуће разумети на неколико начина : као молбу за опроштај коју песник
упућује својим јунацима, као Тањин последњи поздрав Евгенију или као Оњегинов
последњи поздрав вољеној.
Кључни моменат осме главе је изненадни сусрет двоје јунака који је
иницирао Оњегиново писмо Татјани. Писмо је написано када је основни текст
романа већ био завршен. Увођење Оњегиновог писма било је неопходно како би се
установила симетрија основне љубавне фабуле романа.
Поредећи два писма критичари су увидели низ паралела дошавши до
закључка да је композиција два текста готово идентична. Оњегин и Татјана се
користе истоветним формулама али се смисао и функција тих формула знатно
разликују. Литерарне формуле у Татјанином писму настале су као резултат
подражавања стила јунакиња њених омиљених романа. Будући посве неискусна
она је своја осећања преточила у романескни свет и изразила их водећи се законима
који важе у љубавним романима а у којима није необично да јунакиње својим
изабраницима пишу писма (а што је посве опречно владајућим друштвеним
правилима). У складу са тим њено писмо је, као што је већ поменуто, написано на
француском.
Оњегиново, напротив, написано је на руском (или бар немамо директно
сведочење песника о другачијем стању ствари као у првом случају) и премда се
композиција двају писама наизглед не разликује пуно, оно што су у Татјанином
писму биле литерарне формуле код Оњегина је утемељено у реалности. Када Тања
говори о страху од презрења она то више говори опонашајући дату композицију
писама омиљених јунакиња. Код Оњегина је страх од презрења реално утемељен.
Он је свестан да је то реакција коју ће код ње вероватно изазвати и од тога унапред
стрепи.
Њихов однос на крају романа кореспондира са пређашњим али с том
разликом што су улоге замењене.Оњегиново писмо отвара следеће питање : откуда
та напрасна љубав и искрен излив емоција од стране изразитог скептика и

14
противника брака? Тумачења су различита и за свако постоје јаки аргументи који
их могу како подржати тако и оспорити.
Татјана са којом се Оњегин среће у Москви на први поглед има веома мало
13
сличности са девојком коју је упознао на селу. При њиховом сусрету она ничим
не одаје какав то утисак на њу оставља. Остаје достојанствена и хладна, на тај
начин маестрално одигравши улогу коју су јој околности наметнуле.
Оњегин такође није онај исти на кога смо се навикли у претходним главама. Чак
се и тон песника према њему мења, више није ироничан и полушаљив већ је знатно
блажи и умеренији.
У образложењу његове љубави према Тањи опет се сусрећемо са
умножавањем тачака гледишта од којих тешко да се иједна може приписати самом
аутору. Из стихова сазнајемо да је Оњегин све време чувао њено писмо и носио га
са собом што показује да му је одувек била драга али оно што буди његова осећања
јесте смелост са којом је стала пред њега, смелост иза које се тек назире дрхтава
сеоска госпођица која му је једном давно написала то писмо. Оњегин бива занет
том новом Татјаном, високом, хладном кнегињом која се прави да га не примећује
и да његово присуство у непосредном окружењу не изазива у њој никаква осећања.
Буђење осећања код Оњегина могуће је тумачити као последицу његове
трагичне усамљености. Сам јунак у писму наводи како се горко преварио мислећи
да ће му слобода донети срећу за којом је трагао. Могуће да је његова љубав
резултат друштвене условљености коју му она доцније и пребацује коментаришући
његово писмо. Наиме, видевши Татјану како суверено влада светом који он презире
али од кога у великој мери и зависи, гајити осећања према њој постаје прикладније
у ситуацији у којој је она угледна дама. Дакле, промена њеног статуса може се
тумачити као нешто што је Оњегина заинтригирало а та слутња и самој Татјани не
дозвољава да поверује у искреност његових осећања.
Читаоцу није до краја јасно која Татјана буди осећања у јунаку, пређашња
или садашња, премда се одговор највероватније садржи у преливању њених двеју
13
Будући да је главу која описује Оњегинова путовања Пушкин објавио накнадно, Катењин је
сматрао да је тиме нарушена целина дела те да је тиме и прелаз са Татјане сеоске госпођице на
Татјану угледну даму исувише неочекиван и необразложен.

15
личности. Она више није неискусна девојчица, сва под његовим утицајем, већ
самосвесна горда дама каква вероватно никада не би ни постала да се њихова
љубав остварила на почетку. Вероватно је да промена оба јунака доприноси
смањењу разлика које су постојале између њих. Оњегин је у међувремену доживео
емотивну зрелост а Татјана се интелектуално развила те се тиме смањио и јаз који
их је на почетку раздвајао.
Када Оњегин на концу романа затекне Татјану како у сузама ишчитава
његово писмо читалац у тој сцени поново препознаје јунакињу каква је била пре
уласка у московско високо друштво. Јасно је да се њена осећања према Оњегину
нису променила али овога пута она се свесно придржава друштвених норми о које
се на почетку романа несвесно оглушила. Делом придржавајући се моралних норми
а делом и због тога што не верује у потпуности у искреност његових осећања,
Татјана Оњегина одбија. Као да је сада њена личност разједена оном истом
`оњегиновском скепсом` која је последица горког животног искуства. Друштвена
условљеност њихових живота иницирала је низ погрешних корака који су довели
до тога да срећни завршетак изостане чиме се затвара животни круг двоје људи
чија судбина на општем нивоу симболизује страдање оних који су се трудили да
свој век проживе не пристајући на компромисе који се тичу њихових уверења и
осећања.
За лик Татјане Ларине Пушкин је од првог објављивања свог романа стекао
највише признања. У интеракцији са другим ликовима романа, пре свега у њеном
односу са Оњегином и Ленским продубљује се и њихова карактеризација. Она ни у
једном тренутку свог живота не губи достојанство што је резултат њене исконске
везе са светом природе а управо та повезаност са сфером природног и руском
земљом, традицијом и обичајима национално обележје роману и претходи плејади
успешно обликованих ликова руске жене у потоњој руској књижевности

Коришћена литература

16
 1. А. С. Пушкин, Евгеније Оњегин, Издавачко предузеће
`Рад`, Београд, 1964.
2. Ю. M. Лотман, Роман А. С. Пушкина `Евгений Онегин`,
`Просвещение`, Леннинград, 1983.

3. Миодраг Сибиновић, Пушкинов и српски Евгеније Оњегин,

Издавачка задруга `Идеа`, Београд, 1999.

4. Формалисти о Пушкину, Терсит, Београд, 1994.

5. Михаил Бахтин, Аутор и јунак у естетској активности,

Светови, Нови Сад, 1995.

6. Борис Успенски, Поетика композиције. Семиотика иконе,

Нолит, Београд, 1979.

7. Борис Ејхенбаум, Књижевност, Нолит, Београд, 1972.

17