Хималајски масив 

или Хималаји (санскрит: हिमालय himalayah - снежно боравиште; од hima -

снег и aalaya - боравиште[1]) су планински венац у Азији, који раздваја Индијски подконтинент
од платоа Тибета. На Хималајима се налази највиши планински врх на Земљи Монт Еверест.
Такође, то је назив великог планинског система који укључује Каракорум, Хиндукуш, као и
друге, мање, венце који се протежу из Памирског чвора. Заједно, хималајски планински систем
је уједно највиши на планети и дом највиших светских врхова, међу којима су Монт Еверест
и К2. Како би се схватила огромна размера овог планинског венца, треба се присетити да
је Аконкагва у Андима са 6.962 m највиши врх ван Азије,[2] док хималајски систем обухвата
преко 100 планинских врхова изнад 7.200 м, односно свих 14 изнад 8.000 м. Геолошки гледано
овај планински венац је један од најмлађих планинских венаца на планети и састоји се
углавном од подигнутих седиментарних и метаморфних стена. Према модерној
теорији тектонике плоча, његово формирање је резултат континенталне
колизије или орогенезе дуж конвергентне границе између Индо-аустралијске
плоче и Евроазијске плоче. Аракан Јома висораван у Мјанмару и Андамани и Никобари острва
у Бенгалском заливу су исто тако формирани услед ове колизије.

Током периода горње креде, пре око 70 милиона година, Индо-аустралијска плоча се крећући
се ка северу (она се касније раздвојила у Индијску плочу и Аустралијску плочу[11]) померала за
око 15 cm годишње. Пре око 50 милиона година ова Индо-аустралијска плоча је својим брзим
померањем комплетно затворила океан Тетис, чије постојање је утврђено на
бази седиментарних стена наталожених на окенско дно и вулкана који су опасивали његове
ивице. Пошто су се ове плоче састојале од континенталне коре мале густине, дошло је
до навлачења и наборања у планинске ланце уместо субдуктирања мантла дуж океанских
жлебова.[10] Једна често цитирана чињеница која се користи за илустровање овог процеса је да
се врх Евереста састоји од морског кречњака из тог древног океана.[12]

У данашње време, Индијска плоча и даље наставља да се хоризонтално креће у Тибетански

плато, што присиљава плато да се подиже.[13] Индијска плоча се још увек креће око 67 mm
годишње, и током следећих 10 милиона година она ће прећи око 1.500 км у Азију. Око 20  mm
годишње Индијско-Азијске конвергенције бива апсорбовано путем навлачења дуж Хималајског
јужног фронта. Исход тога је да се Хималаји подижу за око 5  mm годишње, што их чини
геолошки активним. Кретање Индијске плоче у Азијску плочу чини овај
регион сеизмолошки активним, те долази до земљотреса с времена на време.

Током задњег леденог доба, постојао је повезани ледени ток глечера између Канченџунга на

истоку и Нанга Парбата на западу.[14][15] На западу, глечери су били спојени са мрежом ледених
токова у Каракоруму, а на северу они су били спојени са бившим Тибетанским унутрашњим
ледом. На југу, изливни глечери су се завршавали испод надморске висине од 1.000—2.000 m
(3.300—6.600 ft).[14][16] Док садашњи долински глечери Хималаја досежу највише 20 to 32 km (12
to 20 mi) дужине, неколико глечера главне долине је било 60 to 112 km (37 to 70 mi) дуго током
леденог доба.[14] Снежна линија ледењака (надморска висина где су акумулација
и аблација глечера балансирани) је била око 1.400—1.660 m (4.590—5.450 ft) нижа него што је
данас. Стога је клима била бар 70 to 83 °C (126 to 149 °F) хладнија него што је данас.