Путовање кроз ноћ

Проповед у недељи праштања

О. Пантелејмон Маноусакис

Драга браћо, коначно стигсмо до врата Великог поста. Вечерас почине период од
четрдесет дана жалости током којих треба да се припремимо, кроз чинове праштања и
милосрђа, молитве и поста, за славље невероватне мистерије Страдања и Васкрсења
нашег Господа.
На данашњој вечерњој, након појања Светлости тиха (Φῶς Ἰλαρόν), Царске двери на
олтару се затварају. Неће се отварати опет, већ ће бити затворене све док не чујемо
радостан глас на бденију Паскалне Недеље који нас зове да “дођемо и примимо
светлост“. Између ова два литургијска чина може се пронаћи сажет смисао Великог поста:
ово је време ”затворених врата”, време искључења, искључења, изгнанства – време таме,
боравак кроз дугу ноћ.
Замислите, драга браћо, човека који никада није осетио таму било које врсте, човека који
никада није видео залазак сунца. И сада покушајте да замислите, какву страх и грозоту је
осетио тај човек када се, по први пут, прво вече приближило. Залазак сунца је у његовим
очима чудесна појава и по први пут он бива упознат са тамом ноћи. Овај човек је био
Адам. Адам, док је био у рају, никада није познавао таму јер је увек био у присуству
правог Сунца, Творца светлости. Онда, међутим, када су се врата Раја затворила, он се
нашао избачен из тог благослова, прогнан у ону далеку земљу која је сада била његова
клетва и његово наслеђе. Њему се догодила нова ствар и заједно са духовном светлошћу
изгубио је и физичку светлост када је мрак пао.
Какав је то грозан страх, питам вас опет, могао да осети први Човек који је потонуо у
амбис те прве Ноћи? Да ли ће од сада тако свет увек изгледати? Да ли ће та ноћ бити за
њега вечно стање? Да и Не.
Да: У једну руку, човечанство од тада “хода у тами“ – наш цео људски живот, као што каже
поноћна молитва није ништа него дуга ноћ(«πᾶσαν τοῦ παρόντος βίου τὴν νύκτα»). То је
ова ноћ коју апостол Павле у Посланици Римљанима, коју смо данас чули, проглашава
“далеко поодмаклом“. “Ноћ поодмаче, а дан се приближи.“(Рим, 13:12).
Не: након те ноћи би уследио нови дан, а након тог дана нова ноћ.
Тајна традиција сачувала је за нас причу о другој Адамовој обмани. Не знајући да ће након
прве ноћи заиста уследити ново јутро, пошто није имао никакво обећање о новој зори,
Адам је сматрао да сунце никада неће понови изаћи. Налазећи се у стању крајњег очаја,
Сатана му прилази, обећавајући му да ће он повратити дневну светлост уколико Адам и
сви његови потомци буду његови поданици. Адам је пристао и тако је склопљен уговор,
написан на пергаменту или према другој варијанти – у камену, коју је Адам потписао
(χειρόγραφον) сопственом крвљу резањем своје дланове. Као знак да је Адамова раса
постала, заједно са њим, потписник уговора са Сатаном у вечности, сваки Адамов ”син” и
”ћерка” носе у својим длановима отиске тог потписа. То је онај уговор кога је наш Господ
поцеопао у комаде, као што можемо чути у дванаестом кондаку Акатиста:

Хотећи дати опроштај од старих дугова, Ослободилац свих људи Сам дође
онима који се беху удаљили од Његове благодати, и подеравши обвезницу
слуша од свих ово: Алилуја!
Χάριν δοῦναι θελήσας, ὀφληµάτων ἀρχαίων, ὁ πάντων χρεωλύτης ἀνθρώπων,
ἐπεδήµησε δι’ ἑαυτοῦ, πρὸς τοὺς ἀποδήµους τῆς αὐτοῦ χάριτος, καὶ σχίσας τὸ
χειρόγραφον, ἀκούει παρὰ πάντων οὕτως, Ἀλληλούϊα.

Хришћански живот остаје суспендован у таквој ноћи, признајући да је ноћ овог Света
пролазна, да је дан Христовог Доласка, чак иако, или нарочито зато долази ”као лопов у
ноћи”, захтевајући од нас сталнообнављајуће ишчекивање онога што следи. Све док свет
се поистовећује са ноћи о којој сам причао, ми, Хришћани, никада нећемо се осећати
удобно у овом свету; никада не можемо се “осећати као код своје куће“ када смо у
изгнанству. Ми смо (пролазници?)πάροικοι, али не (становници?) κάτοικοι света.1
Хришћанска отуђеност од света и све што свет значи, најбоље је представити и искусити
лроз држање прописаног поста. Људска природна жеља је да (човек) једе; међутим, када
себи ограничимо храну коју бисмо иначе могли јести, тако се супротстављамо тој жељи и
супротстављамо се природи која је одржава. Изјашњавамо се да нисмо истоврсни са
нашом палом природом, да има више у нама него у животињама, које желе да буду
нахрањене и одржане. Све у нашој природи је обавезно: можемо се уздржавати хране
или сна или било чега другог што природа захтева, али не предуго. Ја не бирам да једем,
ја морам. Природа исказује себе кроз такве потребе. Међитим, људско биће може и
треба, ако жели да остане човек, да превазиђе природне неопходно импулсе зарад
(постизања) слободе. Човек који једе, чини то јер не може другачије, али човек који пости
бира да тако чини изван своје воље. Нудим ове последње напомене о посту надајући се
да ће вам оне помоћи да видите да пост је чин слободе, а не присиле. Оно што смо
изгубили у Рају није ништа друго него баш ова слобода – ово постаје јасно када обратимо
пажњу на клетве које прате наш пад: мука при порођају за жене и тежак рад за
мушкарце(Пост, 3). Другим речима, човечанство је осуђено на живот присиле. Лек за наше
пало0 стање неће постојати све до нашег заједничког васкрсења. Тек под светлошћу
Христовог васкрсења ми видимо Његово тело ослобођено таквих природних намета:
1
У оригиналу стојр само речи на грчком
Његово је тело које се може јести, али и не мора се то чинити. Као предзнање те
есхатолошке слободе Црква нам нуди оно што бисмо могли назвати “вежбањем у
слободи“: дарови поста, чување бденија, целибата. Нека Господ Исус Христос свима нама
одобри да ћемо таквим даровима задобити и Његово царство. Амин.