Andre Panno

Andre Breton

0 NADREAUZMU
Razgovori na radiju [1913-1952]

^ C/1YX5EHH
r/lACHUK
 Andre Parino / Andre Breton
O NADREALIZM U
Razgovori na radiju [1913-1952]
 Biblioteka
Književne nauke, umetnost i kultuxa

Kolekcija
Pojmovnik

Osnivač i urednik
Gojko Tešić

Glavni i odgovorni urednik

Slobodan Gavrilović

Na korici
Man Raj, „Oko u ključaonici - Kompozicija 11“ (1928)
/

Andre Parino / Andre Breton

O nadrealizmu
Razgovori na radiju [1913-1952]

Prevela
Jelena Novaković

Prepevao
Branislav Prelević (prim, prev.)

C/iyXEEHM
r/lACHUK
i UBEP j
UTETCKA BMBilMOTEiCA
BET03AP MAPKOBHTi'-BECrHA/}

1c " je n o f
_M. 5p.

© Editions Gallimard, Paris, 1952 et 1969

Copyright © JP Sluibeni glasnik, 2010
 Ovo je korigovan i prerađen prevod Bretonovih razgo-
vora sa Parinoom o svom delu i nadrealizmu, koji obu-
hvataju period od 1913. do 1952. godine, a koji su vođeni
na francuskom radiju od marta do juna 1952. Iste godine
objavila ih je izdavačka kuća Galimar. Svakoj emisiji pret-
hodi po jedan Bretonov poetski ili prozni tekst koji odgo-
vara evociranom razdoblju (prim. prev.).
Polu Valeriju

Podsmešnu, bestidno ovenčanu cvetnom

Mladošću faun bi obujmio lako
Nimfu s hridi s dušom
Ne slikah je, ako,
Barem je ugledah na rubu plavetnom.

Na zlatnome čunu plovnog snoviđenja

- Šta ti nadu daje? Sta veru u žiće? -
U očima odsjaj uznesenja biće
Pod svežim azurom, svetlog romorenja...

- Pre neg’ raj kome su kretnje joj hrlile

Zanose je nagu boje beloputne
Koje još stvarnosti nisu pokorile:

Draži zore, kipa uzrujnosti slutne,

Budenje, priznanje straha i stid smerni,
Čedna bezazlenost molitve prećutne.**

(Zalagaonica, 1913)
 - Pre 1914. - Poslednje zvezde simbolizma. - Uticaj
Pola Valerija.

ANDRE PARINO: Andre Breton, u kome su se trenutku

kod vas ispoljili počeci novog senzibiliteta koji je najavlji-
vao nadrealizam? Posle kojih događaja?

ANDRE BRETON: Pa... znate, dosta je teško vrati-

ti se počecima sopstvenog senzibiliteta. Jasno vidimo šta
smo postali, koji su dogadaji ostavili traga, ali ono što
uvek izmiče, što ostaje manje-više skriveno, to je ono što
je moglo katalizovati te dogadaje, ono ,,nešto“ zbog čega
je duhovni život krenuo ovim ili onim tokom. Kao što su
upozorili neki okultisti, potrebna je svetlost ili vatra za iz-
vodenje nekih hemijskih postupaka, pa ipak, formula koja
objašnjava te postupke ne govori o toj vatri, o toj svetlosti
bez koje se ništa ne bi dogodilo. To je svakako nedostatak.
Mislim da je isto i u pogledu senzibiliteta.

Bez ikakve sumnje. Ali, sta vas je učinilo prijemčivim za

nove talase; šta vas je zapravo navelo, prvo da pišete, a za-
tim da se opredelite za nadrealizam f

Možda bi to mogla da objasni samo psihoanaliza koja

bi zašla veoma daleko u moje detinjstvo. Da bih vam od-
govorio, moram da posmatram sebe mnogo kasnije, reci-
mo po izlasku iz mladalačkog doba, to jest u vreme kada
sam već spoznao neke svoje sklonosti i otpore koji su mi
svojstveni. Taj trenutakmože se postaviti u 1913. godinu.
 1913... imali ste sedamnaest godina. Mislim da ste tada
išli na predavanja iz fizike, hemije i prirodnih nauka, koja
su vas upućivala na lekarsku profesiju?

Da, ali treba priznati da je to samo alibi. U stvari, ono što

sam tražio bilo je drugde. Moje fizičko prisustvo u tim amfi-
teatarskim klupama ili za tim laboratorijskim stolovima ni-
kako ne podrazumeva isto duhovno prisustvo. Pa ipak, de­
mon koji me tada opseda nikako nije „književnf demon: ne
gorim od želje da pisem, da sebi stvorim, kako kažu, „ime u
književnosti". U tim godinama ja sam predmet nekog neod-
ređenog zova, osećam, među tim zidovima, nejasnu čežnju
prema svemu što se dogada napolju, tamo gde se silom pri-
lika ne nalazim, sa jakom zadnjom mišlju da tamo, po uli-
cama, treba da se odigra ono sto se istinski odnosi na mene,
ono što se samo mene tiče, ono što je duboko povezano sa
mojom sudbinom. To nije baš lako objasniti.

Zadržimo se ipak na tome. Utoliko što je, kako mi se či-

ni, ta sklonost svojstvena određenom načinu osećanja i de-
lanja koji nije samo vaš, a koji će se kasnije učvrstiti u nad-
realizmu, takav intelektualni stav ima određenu, usudiću
se da kažem, istorijsku vrednost...

Godine 1913. od Remboa poznajem samo nekoliko an-

tologijskih pesama. Još ne znam za njegovu čuvenu for-
mulu neprihvatanja: „Ruka s perom vredi koliko i ruka s
plugom! Kakav je to vek ruku! Ja nikada neću imati svoju
ruku“. Ipak, ne osećam ništa manju odvratnost prema sva-
koj „karijeri", uključujući i karijeru profesionalnog pisca.
„Užasavanje prema svim zanimanjima", isticaće Rembo...

Prema čemu u to vreme imate milosti?

Prema onome sasvim izuzetnom što je moglo biti stvo-

reno u poeziji i umetnosti (godinu dana ranije, Malarme,
Uismans, Gistav Moro). Ne možete zamisliti koliko mi je
 bilo stalo da se približim onim ljudima koji su tada na-
stavljali tu tradiciju. Prvi koga sam upoznao bio je Zan
Roajer. „Moja poezija, govorio je on, zatvorena je poput
krina", i doista, ta veličanstvena hermetidna poezija još
uvek u meni odjekuje. Žan Roajer je tada uređivao divni
dasopis La Phalange, koji je objavio moje prve stihove, pre
svega sonet posvecen Polu Valeriju i tekst u cast Fransisa
Vijele-Grifena.

Vaše izjave su utoliko zanimljivije što nadrealizam, kao

što je poznato, nije bio nežan prema simbolizmu, a vi ste
sami spalili ono što ste nekada obožavali!

Ne sasvim. Mislim da u to vreme književna svest ni iz-

daleka nije bila pala tako nisko kao danas. Postojala su u
najmanju ruku.posebna područja na kojima se, može se re­
di, nedvosmisleno negovao kult izražavanja. Tadašnji časo-
pis Vers et prose, ciji je urednik bio Pol For, mogao je s pra-
t AU\

vom nositi natpis: „U odbranu i slavu uzvišene književnosti

i lirizma u prozi i poezijf. Široka publika, naravno, nije bila
ukljudena, ali važno je da je obećanje bilo održano.
Današnja kritika veoma je nepravedna prema simboli­
zmu. Kažete mi da nadrealizam nije sebi postavio zadatak
da ga hvali: istorijski je bilo neizbežno da mu se suprot-
stavi, ali kritika nije morala da ga sledi. Trebalo je da ona
pronađe, da stavi na pravo mesto prenosni kaiš.

Štaje bilo uzorno kod onih pesnika, onihpisaca koji su ta­

da dostizali starosnu zrelost, i od kojih se većina već bila sre-
la nekih dvadeset pet godina ranije, na sastancima utorkom
kod Malarmea, mislim, u malom salonu u Rimskoj ulici?

(
Sa odstojanja, dini mi se da je to bilo držanie. Još jed-
uni.'TmFnista nisu stavljali iznad kvaliteta, otmenosti
izražavanja. Doduše, lepota koju su slavili vise nije ona
naša, i, ved u vreme u koje se vradam, pocinjala
ostavlja utisak žene s velom koja se gubi u daljin:
LjcninV
 zahvaljujud njima, mnoge suštinske vrednosti su sačuva-
ne, zaštićene od svake mrlje. To bi moralo biti dovoljno
£3$ im i danas skidamo kapu (ali vise je ne nosimo...).

Valja priznati da je to doba bilo mnogo manje žestoko

nego period koji te uslediti. Alijedna nova generacija većje
potiskivala simboliste, posto su se kubisti i futuristi butno
obznanili tokom prethodne četiri godine i posto se te 1913.
pojavilo jedno veoma značajno delo kao što su Alkoholi Gi-
joma Apolinera. Da lije to kod vas vet izazvalo ,,uzbunu“?

Sasvim slabo: u tmini koja je oko njih postajala sve gu-

šća, ali koju su oni voleli i koja im je sasvim dobro prista-
jala, i dalje sam poštovao, reč nije prejaka, te velike svedo-
ke jednog prohujalog doba, koji i dalje nisu činili nikakve
ustupke i koji su bez gordne gledali na beznačajno mesto
koje im je zvanična kritika davala. Može se doista red da
su oni bili iznad toga. Što se mene tice, beskrajno sam se
oduševljavao ponekim njihovim pesmama ili ponekim
njihovim stranicama, i, ako se događalo da vise godina
/cute, njihovo ćutanje je, kako da kažem, za mene imalo
^ stu vrednost kao i njihov glas. Dobro je to red danas ka-
da omladina nema milosti prema starijima, stalno se oseća
pozvanom da ide dalje, „da se umeša“ u svakoj prilici, pod
izgovorom da su se neki od starijih mnogo mešali, dok je
odgledno da bi pre trebalo da se ona - omladina - umeša.

Možda zato što vise ne znamo mnogo za vrlinu kao što

je ćutljivost koja vamje bila tako dragocena...

Možda. Meni se dnilo da su mi dali neprocenjiv po-

klon oni dji su me glasovi uzbudili, zasvagda proželi. Ono
što ih je jednom zauvek udnilo dostojanstvenim u mojim
očima, jeste to što su čak bili jedini koji su mi dali poklon
- ne poznajud me, i to u svetu koji mi je već izgledao ne-
obično osiromašen. Ako sam želeo nešto drugo s njihove
strane, to je mogao biti najviše neki znak zivota, koji bi bio
upućen lično meni u obliku odgovora na neko pismo ili
prihvatanja traženog sastanka. Izvesnih dana ništa mi nije
bilo tako važno kao to da dobijem jedno ili drugo od jed-
nog Vijele-Grifena, Renea Gila, jednog Sen-Pola Rua, jed-
nog Yalerija; bilo je to kao da su se oni radi mene odrekli
jednog dela svoje tajne: ona zbog toga nije bila umanjena,
naprotiv. Već odavno se više ne pišu pisma tonom njihovih
pisama, a čak i kada bismo bili u iskušenju da to učinimo,
uzdržali bismo se. Tu se uvukao nekakav stid: uneti i mr-
vicu večnog, pokazati i najmanju težnju ka sažetom izrazu,
danas bi izgledalo isto tako neumesno kao telefonom.

Šta vasje navelo da uspostavite vezu baš sa tim pesnicima

a ne nekim drugim kod kojihje postojala ista tendencija?

S moje strane je to doista bio Slobodan izbor. Vijele-

Grifen, danas nepravedno zaboravljen, u simbolističkim i
postsimbolističkim krugovima smatran je vođom. Za me­
ne je bio onaj koji je jednu zbirku posvetio „Lepom izra-
žavanju u Francuskoj“. Njegov stih je najvedriji, najtečniji
stih toga vremena. Velika freska kao što je La Chevanchee
d’Yeldis preuzima i obnavlja temu iz Pesme morskih pusto-
lova Viktora Igoa, okrećući je ka unutrašnjem svetu (bio
sam veoma iznenađen kada sam, prilikom prve posete
Vijele-Grifenu u njegovom raskošnom stanu na keju u
Pasiju, otkrio bistu Viktora Igoa na radnom stolu). Zbirka
od dvadeset tri pesme kakva je La Partenza, kojom kaže
zbogom lepoj strani života, remek-delo je zanosnih izli-
va a u isto vreme i mere. A zatim? Od ona dva-tri velika
polaznika iz 1885, Vijele-Grifen je bio onaj koji je ostao
daleko od počasti, po strani od buke. U njemu sam video
protivsredstvo jednom Anriju de Renjeu.

A Rene Gil?

Voleo sam ga na način koji bih označio kao najsubver-

zivniji, ali i najuzdržaniji. Njegova dela sa tako čudnim
 naslovima, Dire des sangs, Dire du mieu, itd. u kojima se,
pri čitanju pogledom ,/ako teško naslućuje čak i najfrag-
mentarniji smisao (a to je možda i bolje, s obzirom na ne-
ke autorove pseudonaučne preokupacije), uvlačila su me
u neku vrstu verbalne tmine, istačkane retkim iskrama,
koja mi je smetala i u isto vreme me privlačila. Ako su se
red „tajnovit”, „nejasan11, mogle valjano primeniti na je-
dan jezik, to je svakakonjegov. Pa ipak, kada bi se Gilove
pesme čule u nekoj sali (prilikom nekog od onih „mati-
nea poezije“ kakvih je tada bilo), njihova muzička snaga
sve bi nadvladala. Gil je tada bio, možda sa Sen-Polom
Ruom koga sam tek kasnije upoznao, najkritikovaniji pe-
snik simbolizma. Dok je kritika za njega uvek imala samo
sarkazme i uvrede, ja sam smatrao veoma uzbudljivim što
je uprkos svima sačuvao, kako je govorio, ,,volju“ za ,,te-
škoni' i svetom umetnošću.
Ta 1913. godina označava otprilike kraj jedne linije, li-
nije senke koju piramida XIX veka može baciti na pira-
midu XX veka, koja tek počinje da se gradi. Istina, lepe
ćemo stvari doživeti već naredne godine! Ali, dotle, polje
istraživanja izgleda slobodno (četrdeset dve godine mira,
relativno blagostanje, opstajuća zabluda o napretku).
Međutim, na intelektualnom planu, kasnija svedočan-
stva pokušavaće da dokažu da je sve zbrkano...

Voleli bismo da znamo da lije, na tom prelazu izjednog

veka u drugi, po vašem mišljenju, postojao bar jedan čovek
koji bi mogao da učvrsti vezu?

Da, svakako, zvao se Pol Valeri i bio je jedini u svojoj vr-

sti. Za mene je dugo vremena predstavljao veliku zagonet-
ku. Znao sam gotovo napamet njegovo Veče sa Gospodinom
Testom koje se pojavilo 1896, tj. u godini u kojoj sam se ra­
dio, u časopisu Le Centaure, čiji je bio jedan od osnivača.
Neprestano sam dizao u nebesa to delo, tako da mi
se u nekim trenucima činilo da lik Gospodina Testa iz-
lazi iz svog okvira - Valerijeve novele - da bi došao da
preda mnom ponavlja svoje oštre napade. Tu ličnost još i
danas u svakoj prilici čujem kako gunđa kao niko drugi,
njoj uvek dajem za pravo. Za mene, Valeri je tu dostigao
vrhunski izraz: biće koje je on stvorio (bar tako pretposta-
vljam) odista je krenulo, pošlo mi u susret.

Da li ste bili tako osetljivi i prema njegovim ranijim pe-

smama?

U svakom slučaju, na drugi način. Ali verovatno su

one mome duhu postavile zamku istih elipsi. Kako su bi­
le rasute po raznim časopisima, bilo je teško sakupiti ih.
Ali, kad god mi je neka od njih dolazila do ruku, nisam
uspevao da iscrpim njenu tajanstvenost ili nejasnoću. Ra-
dilo se o izvesnoj veoma opasnoj sklonosti ka sanjarenju,
inače često erotičnom. Mislim na pesmu kakva je ,,Ana“
kada sam je prvi put pročitao, pa čak i kasnije:

Ana što se meša sa bledim čaršavom i ostavlja

Usnulu kosu na svojim sklopljenim očima
Ogleda svoje daleke ruke mlitavo okrenute
Na bezbojnoj koži otkrivenog stomaka...

Nema nikakve sumnje da sam druženjem sa Valerijem

stekao, u duhovnom smislu, izvesnu sklonost ka sabla-
žnjivom.

Po vama, njegovo dugotrajno ćutanjejoš višeje doprino-

silo njegovoj privlačnosti?

To je ono što ga je u mojim očima činilo, iz daljine,

najfascinantnijim... Pošto se pokazao u takvoj veličini,
izgledalo je, naime, da se najzad oprostio od književnog
života. Već petnaest godina nije bio ništa objavio. Govo-
rilo se da se sav predao neuobičajenim istraživanjima, u
kojima je matematika verovatno imala velikog udela. Za
mene je bilo veoma primamljivo - i na vrlo prijatan način
 zaluđujuće - da ih kako-tako naslućujem polazeći od
zahteva Gospodina Testa. Mislio sam da je u Valeriju Go-
spodin Test zauvek potisnuo pesnika, pa čak i „ljubitelja
pesama“, kako je nekada sebe rado određivao. U mojim
ocima, on je time stekao ugled kakav je mogao imati mit
koji se stvarao oko Remboa - mit o čoveku koji jednog
lepog dana okreće leđa svome delu kao da ono, posle do-
stizanja izvesnih vrhova, na neki način ,,odbacuje“ svoga
tvorca. Takvo ponašanje s njegove strane tim vrhovima
daje obeležje nečega što se ne može prevazići, nečega po-
malo vrtoglavog i, ponavljam, daje im fascinantnu moć.
Avantura u Hararu (pitanje koje ona postavlja) umnogo-
me je doprinela, i doprinosi i dalje, strastvenom intere-
sovanju koje gajimo prema Rembou. Po meni, Valeri se
tada ocrtavao u istoj toj svetlosti, kao što se u njoj kasnije
ocrtao Marsel Dišan, i samo on.

Da li biste mogli prizvati sećanje i oživeti svoje susrete sa

Polom Valerijem?

Sećam se kada sam prvi put došao kod njega, u ulicu

Vilžist br. 40, ne sluteći da će ona jednoga dana promeniti
ime i dobiti njegovo. Sobe su bile pretrpane lepim impre-
sionističkim slikama koje su zaklanjale ogledala. Najljuba-
znije me je primio taj čovek - on i niko drugi - čijeg lika,
penjući se uz stepenice, nisam mogao da se setim, i koji
me je posmatrao svojim divnim plavim očima, prozirnim
poput mora koje se povuklo, pod britkim kapkom. Sećam
se da me je odmah veoma zbunio, hvaleći sreću koju sam
imao da tada stanujem u Pantenu koji se za njega svodio na
proizvodnju mirisa pariskih ulica: govorio je da mi zavidi
što se krećem „medu suknjama kokota". Možda je sačuvao
onaj uismansovski duhovni sklop, ali fetišizam je u velikoj
meri bio u njegovom stilu. Kasnije su dosta hvalili šarm i
izuzetnu rečitost koju je pokazivao u razgovoru. Ono što je
bilo možda najzanimljivije jeste „duboko razarajući - čak
nihilistički" duh koji se tom prilikom naslućivao i koji je
sasvim opravdano ostavio jak utisak na T. S. Eliota.
 io je, verovatno, ono što mu je stvorilo most ka nadre-
^lizmu, most koii te oko 1921. postati nesiguran, a nekoliko
godina kasnije se i srušiti?

Tačno, ali ipak ostaje to da sam od Valerija mnogo na-

učio. Godinama je sa neumornom strpljivošću odgovarao
na sva moja pitanja. Učinio me je - uložio je sav mogući
trad da me učini - strogim prema sebi. Njemu dugujem
za trajno interesovanje za neke uzvišene discipline. Umeo
je inače da ostavi svu moguću slobodu, pod uslovom da
neki osnovni zahtevi ne budu iznevereni. Govorio mi je:
„Ja nikako nisam čovek koji nameće svoje ideje. Prozeliti-
zam je sasvim suprotan meni. Svako vidi ono što vidi...“
... Pa ipak, mit o kome sam govorio morao je biti najjači.
Ništa nije odolelo nezadovoljstvu, razočaranju, kada je izne-
nada počeo da postupa suprotno svome stavu, da objavljuje
nove stihove, doteruje ranije (uostalom nespretno), da po-
kušava - ali uzalud - da oživi Gospodina Testa. Neću da go-

r
vorim o toj spektakularnoj fazi u njegovom razvitku. Izabrao
sam dan kada je ušao u Francusku akademiju da se otarasim
njegovih pisama, za kojima je žudeo jedan knjižar. Doduše,
bio sam toliko slab da sačuvam njihove kopije, ali mi je dugo
vremena do originala bilo stalo kao do zenice svoga oka.

Protekle su godine. Pretpostavljam da je došlo do mno-

gih ukrštanja...

Da, simbolističko svetilište do kraja se srušilo. Drugi

prolaznici, manje-više značajni, manje-više poznati, imali
su vremena da se pojave, paneki od njih, čak ne oni naj-
manji, i da iščeznu.
Sve u svemu, oni su nosili poruku jednog sasvim dru-
gačijeg poretka koji je zahtevao da bude odmah ispitan i
po svojoj prirodi bio je usmeren napred, a ne vise nazad.
Kubizam i futurizam predstavljali su značajne blještave
pojave. Sasvim drugačija eksplozija bio je rat. Obuhvata-
jući (kao što je on voleo) razdoblje koje ih povezuje, za
mene u prvom redu stoji lik pesnika Gijoma Apolinera!
 Pa dobro, ako hoćete, posvetićemo našu drugu emisiju
okolnostima koje će vas otkriti samom sebi, u periodu od
1914. do 1919.'

II

Vaše nije pružao ruku ni da poželi dobar dan ni da ka-

že do viđenja. Stanovao je na trgu Befroa, u jednoj lepoj
sobi, sa jednom mladom ženom koju sam znao samo po
imenu: Lujza, a koju je on, kada sam dolazio, primoravao
da satima nepomično stoji i ćuti u jednom uglu. U pet sa­
ti, ona bi poslužila čaj, a kao jedini znak zahvalnosti, on
bi je poljubio u ruku. Ako mu je verovati, sa njom nije
imao nikakvih polnih odnosa i zadovoljavao se time da
spava kraj nje, u istom krevetu.
(Izgubljeni koraci: Prezriva ispovest)

- Rat 1914-1918. - Od Gijoma Apolinera do Žaka

Vašea. - Remboova magija. - Pred „zabludelostima
ljudskog duha“.

ANDRE PARINO: Doha koje ćemo oživeti u ovoj drugoj

emisiji zahvata razdoblje između 1914. i 1919. Prvi znača-
jan element ovogperioda: Vase duhovno stanje na početku
rata. Možete li nam poveriti neke uspomene?

ANDRE BRETON: Zašto da ne? S torbom na leđima...,

znate za tu Uismansovu novelu, jedno od remek-dela na-
turalizma, koja se nalazi u Medanskim večerima. E, pa,
dovoljno je to malo pomeriti, malo podići sa zemlje, pa
da se stvori predstava o raspoloženju nekih mladih ljudi,
među kojima sam bio i ja, a koje je rat 1914. otrgao od
svih njihovih stremljenja da bi ih gurnuo u baruštinu od
krvi, gluposti i blata.

Bili steju stavu pobune.lMožete li nam tačno odrediti va­

se duhovno stanje?
 Što se mene tiče, pošto je prošao prvi trenutak zapanje-
nosti - nekoliko meseci artiljerijske „klase“ - počeo sam da
posmatram šta se zbiva oko mene, pogledom koji je bio vi­
se nego ispitivački. Sasvim blizu, u samom „taboru“, najo-
sedjiviji su potajno pronašli izvesno utočište: jedan je ispu-
njavao svoje retko slobodno vreme crtanjem novih modela
haljina; dtajud o kaznama koje je dobijao zbog potpune
nesposobnosti za vojničke zadatke, prinosio bi nozdrva-
ma flašicu sa uljem od ambre; drugi, čim bio čuo reč „mir-
no“ ili „stoj“, zagnjurio bi se u Poslanice Korinćanima. Čak
i manje-više prikriveni početni porazi, mračne perspektive
ratovanja u rovu, neizvestan ishod sukoba, imali su za po-
sledicu duševno stanje (treba upotrebiti baš te reči) u kome
je mirenje sa sudbinom teško nalazilo mesta.

Na kom ste izvoru vi kao pesnik napajali svoj duh?

Moja prva osmišljena reakcija bila je da se okrenem

onima za koje sam verovao da su kadri da unesu izvesnu
svetlost u taj osinjak, to jest prvo onima koji su do tada
govorili glasno, ili nadaleko, i koji su se opravdano mogli
smatrati najsposobnijima da „ovladaju situacijonT. Kakva
su razočaranja odmah usledila! Ko bi danas imao hrabro-
sti da ponovo dta danke koje su tada mogli napisati je­
dan Bares ili jedan Bergson? Tu nije bilo ničega što bi se
uzdiglo iznad nivoa izražavanja plaćeničke štampe, što bi
moglo da me navede da strpljivo podnosim svoju sudbi-
nu. Nacionalizam nikada nije bio moja jaka strana. Ako
je, na tom planu, neko bio izvor moje misli, to je - on je
to i danas - Žan-Žak iz Rasprave o poreklu nejednakosti i
Društvenog ugovora. Tada već nije bilo glasa koji bi je mo-
gao usmeriti u drugom pravcu. Ruso. Čak mislim da je na
toj grani - za mene prvoj koja je izrasl ado čovekove visi-
ne čovekove visine - poezija mogla da procveta.
Kako da u takvim uslovima ne budem u iskušenju da
zatražim pomoć od pesnika: šta su oni mislili o toj stra-
šnoj pustolovini? Šta je bilo sa vrednostima koje su za
 njih nadmašivale sve druge? Na primer, tokom prethod-
nih godina, govorilo se samo o razbijanju svih utvrđenih
okvira, o proglašavanju najveće slobode izražavanja: šta će
se sa svim tim dogoditi u vreme kada su na svim ustima
brnjice, ako ne i povezi na svim očima?... Neću govoriti o
pesnicima - ili onima koji se tako predstavljaju - dja je
prva briga bila... da prihvate moral nacije (kao Renje, Pe­
gi, Klodel) i da izvode prigodnu Gloriju. Drugi su ćutali:
to je bilo malo, ali ipak bolje. Kasnije su se pojavili veoma
retki ljudski glasovi, ali slabi, bilo zato što su ih gušili, bilo
zato što nisu imali željeni ton (mislim, naročito, na prve
zbirke Pjer-Zana Žuva): meni lično oni nisu bili ni od ka-
kve pomoći. Jer tada je postojao čovek dja je pesnička ge-
nijalnost u mojim odm a bacala u senu sve druge, koji je
svaki čas postajao meta: bio je to Gijom Apoliner.

Gijom Apoliner, eto izrečeno je to veliko ime, i ja bih ze-

leo da nam kažete koliko su značaj taj pesnik i njegovo delo
imali tada u vašim ocima?

Nase prijateljstvo, koje je bilo kratkotrajno, ali krajnje

postojano s moje strane, uspostavilo se preko pisama. Prvi
put se preda mnom lično pojavio na svom bolničkom kre-
vetu, 10. maja 1916, sutradan po operadji lubanje, kao što
me podseća posveta na mom primerku Alkohola. Od tada
sam ga viđao gotovo svakoga dana, sve do njegove smrti.
Bila je to velika ličnost, kakvu u svakom slučaju od ta­
da vise nisam video. Bio je, doduše, dosta smeten. Oliče-
nje lirizma. Za sobom je vukao Orfejevu pratnju.
Bio je tvorac „Pesme nevoljenog ljubavnika“ i „Zone“,
„Emigranta iz Landor Rouda“ i „Svirača iz Sen-Merija“, bio
je pobornik pesme-dogadaja, to jest, zatočnik onog shva-
tanja koje zahteva od svake nove pesme da bude potpuno
pretapanje sredstava svoga tvorca, da u svojoj pustolovini
izađe izvan utabanib staza, bez obzira na ranije uspehe. Ka-
kva odbrana od šablona zbog koje će nam posle njega tako
teško praštati! I znate da je bio kadar da se ctrži te opklade...
 0, svakako, niko vise u to ne sumnja! I bilo bi zanimlji-
vo da nam objasnite Apolinerov pesnički postupak, njegov
način rada...

On je izabrao za devizu: ,,Opdnjavam“ i ja i danas sma-

tram da to sa njegove strane nije bila prevelika težnja, po­
sto je gotovo jedini imao široko znanje u posebnim obla-
stima (mitovi, sve što spada u oblast velike neobičnosti,
kao i sve što leži u paklu biblioteka), a ipak je bio sasvim
otvoren prema budućnosti. Ne zadovoljavajući se time da
podržava najsmelije umetničke poduhvate svoga vremena,
osećao je potrebu da se u njih uključi, da u njihovu službu
stavi sve ono silno znanje, sav žar... i sva područja kojima
je raspolagao. Kao što je bio oduševljen ličnošću Žarija, či-
ji uzbudljiv portret prikazuje u Slikovitim savremenicima,
kao što je umeo odmah da prepozna genijalnost Anrija
Rusoa, on je jednom za svagda odredio postupak jednog
Matisa, jednog Derena, Pikasa, Kirika. Odredio ga je po-
moću instrumenata za duhovno odmeravanje, kakvi vi­
se nisu viđani posle Bodlera. On, koji je bio tako prožet
mnogim tradicijau^u smatrao je za cast da sastavi mani­
fest „futurističke antmradicije“ Dok je Valeri na torn planu
predstavljao zafesrfeli, pa čak i nepokorni element (uosta-
lom zanimljiv kao takav), Apoliner je bio u prvoj borbe-
noj liniji, s tim što je ponekad zalazio s onu stranu dekora.
Voleo sam ga i kao takvog još uvek ga veoma cenim. Bio
je veliki ,,vidovnjak“ Većina onih koji govore o njemu sa
simpatijom, pa čak i sa oduševljenjem, ostaju pred njego-
vim vratima. Ne sijaju više mnogo svetiljke koje vode od
Čarobnjaka koji truli do Ubijenog pesnika, na putu na ko-
me se zadnje misli ukrštaju sa predosećanjima.

Kako se Apoliner poneo u ratu?

Veoma brzo smo saznali da je stupio u vojsku; oni

njegovi prijatelji koji su mogli da ostanu u vezi, preno-
sili su njegove pesme. Tu se osećao isti žar ali ništa nije
 ukazivalo na jasniju svest o događajima. Sve se razreša-
valo oduševljenjem koje je svakako bilo iskreno, ali se ta-
da nadovezivalo na oduševljenje po narudžbini i, uprkos
uvek novom izrazu osedanja, po mome mišljenju, ipak je
zapadalo u konformizam. Najgora realnost toga vremena
ovde je bila skrivena, najopravdaniji nemiri bili su tran-
sponovani u korist jedne igre koja sebi daje svu slobodu
u Kaligramima, u pravom smislu reči, dok duh tvrdogla-
vo i krajnje nerazumno hoce sebi da nađe sreću u ratnom
,,dekoru“. Na strašnu činjenicu kakvu je predstavljao rat,
Apoliner je reagovao voljom za uranjanjem u detinjstvo,
za ,,reanimizmom“ po svaku cenu, koji ni izdaleka nije
bio očekivani talisman. Ma koliko veliki bili uspesi ko­
je je na tom putu doživeo - mislim na pesme kao što je
„Aprilska nod 1915.“ - smatram da je u njegovoj lično-
sti poezija bila nemoćna da prebrodi iskušenje. Ona se u
mojim očima pokazala nedovoljnom. Verovatno će me to
navesti da poklonim veliku pažnju jednoj poruci sasvim
drugačije prirode.

Verovatno hoćete da govorite o Vašeu?

Da. Ako postoji neki uticaj koji je potpuno delovao na

mene, to je njegov.

Vašeov stav je mnogo komentarisan, ali vi steprvi istakli

značaj njegovog svedočenja. Šta ga je činilo izuzetno zani-
mljivim u vašim očima?

Pre svega, on je svemu prkosio. Pred užasom toga vre­

mena, kome su se u mojoj okolini suprotstavljali samo
ćutanje i šapat, on mi je jedini izgledao kao sasvim zdravo
i ditavo bide, jedino koje bi bilo kadro da napravi kristal-
ni oklop koji bi štitio od svake zaraze... Sreli smo se - da,
o tome je ved napisano dosta redova - u jednoj bolnici u
Nantu u kojoj sam ja radio, a on bio na ledenju. To nas vra-
da u prve mesece 1916. Zapanjio me je kakoodmerenošću
 svoga držanja, tako i krajnje nemarnim tonom svojih red.
Veoma lako bi se mogao predstaviti kao unuk gospodina
Testa, da nije tako nehajno gledao na porodicu kao i na
sve ostalo. ,,Grozota“ onoga što se dešavalo i, ako se tako
može red, onoga što se tada uopšte mislilo, u njemu je
izazivala izuzetno raspoloženje.
I danas mislim da je on bio neka vrsta Dezesenta akcije.
Njegovo ,,nasuprot“ ostvarivalo se u uslovima takvog nad-
zora, a ipak tako pomno, da je za njim praskala neka vrsta
osvetničkog i prigušenog, da, sasvim unutrašnjeg smeha...

Na tome je, zar ne, počivalo njegovo novo shvatanje hu-

mora, mislim da ste čak rekli shvatanje „koje se vezuje za
inicijaciju‘?

To znad da je (h)umor koji je on zbog zamora - i

/p o d mojim pritiskom - definisao kao „sm isao za tea-
( trajnu (i neveselu) beskorisnost svega“, bio daleko od
toga da se povuče u kontemplaciju, čak i u onu najsu-
morniju. Taj „(h)umor“ je katkad počivao čak i na sit-
nim postupcima podnjenim na štetu onih koje Židov
Lafkadio naziva „tapirima". Naveo sam nekoliko pri-
mera za to, kada sam sravnjivao svoja sećanja, prilikom
ponovnog objavljivanja Pisama iz rata Žaka Vašea. Tu
nije bila isključena ona šala za koju se kaže da je „ve­
oma neukusna“ (makar zato da bi raskrstio sa samim
tim ukusom). U Vašeovoj ličnosti, princip potpunog
nepotdnjavanja, sasvim potajno, podrivao je svet, svo-
d ed ono što je tada poprimalo punu važnost na smešne
razmere, obesvećujući sve na svome putu. Čak ni umet-
nost nije bila pošteđena. „Mi ne volimo ni umetnost ni
umetnike“, obznanjivao je Žak Vaše koji je smatrao da
je jedva dopušteno „stvarati lični doživljaj pomoću bli-
stavog sudara retkih reči“, ili još bolje, „ocrtavati jasne
uglove ili kvadrate osećanja“. Njegov stav, u tom kao i u
svakom drugom pogledu, za mene predstavlja najrazvi-
jeniji oblik dendizma...
 Izvinite što vas prekidam, ali između Vašeovog i Apoli-
nerovog stava postoji duboka oprečnost: kako ste mogli da
ih usaglasite?

Ta dva životna stila svakako su bila duboko oprecna i

po meni se nikada nisu bolje suočila nego onog 24. juna
1917, na ,,premijeri“ Apolinerovog komada Tiresijine doj-
ke. Imao sam prilike da ispričam kako mi je Vaše, došavši
sa fronta na odsustvo, tamo zakazao sastanak. Komad je
počeo sa zakašnjenjem od skoro dva sata u odnosu na pla-
nirano vreme. Sam po sebi dosta slab, još je bio i osrednje
glumljen, pa su gledaoci, već iznervirani zbog čekanja, pr-
vi dn dočekali galamom. Pojačano komešanje na određe-
nom mestu u parteru, ubrzo mi je bilo razjašnjeno: up ra­
vo je ušao Zak Vase, u uniformi engleskog oficira: da bi se
odmah ukljudo u opšte raspoloženje, potegao je pištolj i
izgledao raspoložen da se njime i posluži. Umirio sam ga
koliko sam mogao i uspeo sam da ga nagovorim da izdrži,
ne bez velike nervoze, do kraja predstave. Još nikada kao
te večeri nisam bio odmerio dubinu jaza koji će deliti novu
generaciju od one koja joj je prethodila. Vase koga je tom
prilikom razljutio kako dosta jeftin lirski ton komada tako
i kubističko ponavljanje dekora i kostima, Vase u stavu pr-
kosa pred publikom koja je i blazixana i iskvarena takvim
istupima, u tom trenutku se pojavljuje kao otkrovitelj. Ne-
koliko godina kasnije, tri ili četiri, raskid između dva ovde
suprotstavljena nadna mišljenja biće konačan.

Zar ratno iskustvo neće uvećati i Remboov uticaj na vas?

Da, na paradoksalan način, to vreme u Nantu kada su-

sret sa Žakom Vašeom povlači za sobom reviziju vedne
mojih ranijih stavova, isto tako je i vreme kada istinski
upoznajem Remboa, kada ga najzad istražujem do dubi-
na, unosed u to svu strast. Treba imati u vidu da je 1916.
bilo proteklo samo malo vremena od kada su podvrgnuti
raspravi bitni dokumenti, kao što su pisma Delaeu iz 1875,
bez kojih je nedostajalo jedno suštinsko odredište: ona
naime označavaju glavni zaokret u Rembovom razvoju,
konačno opraštanje od poezije i prelazak na jedan sasvim
drugadji oblik delatnosti. Na ulicama Nanta, sav sam ob-
uzet Remboom: ono što je on video, na sasvim drugom
mestu, prepliće se sa onim što ja vidim, čak ga zamenju-
je; u vezi sa njim, od tada vise nikada nisam ponovo do-
živeo tu vrstu „nenormalnog stanja“. Dosta dug put koji
svako poslepodne prelazim sam, pešice, od bolnice u ulici
Bokaž do lepog parka Prose, pruža mi mogućnost za sva-
kojaka bekstva na mesta iz Iluminacija: ovde generalova
kuća iz ,,detinjstva“, tamo „onaj drveni zasvođeni most“,
malo dalje neka veoma neobična gibanja koja je Rembo
opisao: sve to je poniralo ka izvesnom zavoju rečice koja
je oivičavala park i mešala se sa „rekom otpadnih voda“.
Ne mogu primerenije da predstavim te stvari. Sva moja
potreba za saznanjem bila je okrenuta Rembou, usredsre-
dena na njega; mora da sam dosadio Valeriju i Apolineru,
želeći po svaku cenu da ih nateram da mi govore o njemu,
a ono što su oni mogli da mi kažu bilo je, kao što se mo-
že pretpostaviti, strašno daleko od onoga što sam očeki-
vao. Samo se po sebi razume da je Vase prema Rembou
ispoljavao najveću netrpeljivost, ali tu je njegova mod na-
da mnom prestajala da deluje. Bio sam kao začaran... Ono
što me je nešto kasnije moglo rastresti, jeste premeštaj
koji me je za veoma kratko vreme udnio asistentom dok-
tora Raula Leroa u psihijatrijskom centru Druge armije,
u Sen-Dizijeu. U taj centar upudvani su oni koji su bi­
li evakuisani sa fronta zbog duševnih poremećaja (među
kojima je bilo mnogo slučajeva akutnog ludila), kao i ra-
zni prestupnici protiv kojih je Ratni savet podigao optu-
žnicu i za koje je tražen sudsktx-medicinski izveštaj. Moj
boravak na tom mestu i budrfa pažnja koju sam poklanjao
onome što se tamo dogadalWdmali su velikog značaja u
mome životu i bez sumnje odlučujućeg uticaja na razvoj
moje misli. Tamo sam - iako to tada još nikako nije bio
običaj - mogao da vršim na bolesnicima eksperimentalna
 psihoanalitička istraživanja, to je pre svega bilo beleženje
snova i nekontrolisanih misaonih asocijacija, sa ciljem tu-
mačenja. Već se može uzgred primetiti da će ti snovi, te
vrste asocijacija, u početku predstavljati gotovo sav nad-
realistički materijal. Samo će se proširiti ciljevi radi kojih
je potrebno prikupljati te snove, te asocijacije; tumačenje,
da, uvek, ali pre svega oslobađanje od prinuda - logičkih,
moralnih i drugih - sa ciljem ponovnog sticanja urođe-
nih m od duba... Sudsko-medicinski izveštaji, lepi sasta-
vi školskog tipa, ti izveštaji od djih zaključaka zavise sve
životne perspektive jednog čoveka, probudili su u meni
jedno krajnje kritičko osećanje prema pojmu odgovorno-
sti. Najzad - što je bez sumnje subjektivnije - izmedu tib
zidova, sreo sam jednu lidiost koja nikada nije izbrisana
iz moga sećanja. Reč je o čoveku mladom, obrazovanom,
koji se na prvoj liniji bio proslavio, na brigu svojih pret-
postavljenih, smelošću koja je išla do vrhunca: uspravan
na grudobranu, usred bombardovanja, upirao je prstom u
granate koje su proletale. Njegovo opravdanje pred leka-
rima bilo je sasvim jednostavno: protivno svakoj verovat-
nod i mada sa njegove strane ova majstorija nije bila no­
va, nikada nije bio ranjen. Ali, u korenu te hrabrosti krila
su se izridto inoverna ubeđenja: takozvani rat bio je samo
priviđenje, tobožnje granate nisu mogle naneti nikakvo
zlo, prividne rane poticale su od šminke a, uostalom, da
bi se spredla zaraza, nije bilo dozvoljeno da se, radi jasne
slike, razmotavaju zavoji. Tvrdio je isto tako da su leševi,
sakupljeni po amfiteatrima, bib preko nod doneti i raspo-
ređeni po lažnim bojištima, itd. Naravno, ispitivad su d-
nili sve ne bi li naveli tog čoveka da izjavi kako visoka ce­
na takvog prizora može imati za cilj samo da njega lično
iskuša, ali on je, dnilo mi se, do toga malo držao. Njegova
argumentacija - jedna od najbogatijib - i nemogućnost
da se on natera na popuštanje, na mene su ostavili jak uti-
sak. Posle toga sam često razmišljao o krajnjoj tački koju
je on predstavljao na liniji što povezuje umovanja jednog
idealiste, kao što je Fihte, sa nekim osnovnim Paskalovim
sumnjama. Izvesno je da za mene odatle potiče izve-
sno iskušenje koje će se nekoliko godina kasnije ispoljiti
u mome Uvodu za raspravu o nedovoljnosti stvarnosti.

Prelazak u Sen-Dizije u vamaje, dakle, ostavio dubokog

traga. Možete li odrediti koliko je taj period uticao na vašu
budućnost?

Od prelaska u centar u Sen-Dizijeu, sačuvao sam živu

radoznalost i veliko poštovanje za ono što priliči da nazo-
vemo zabludelostima ljudskog duha. Možda sam naučio
i da se sačuvam od tih zabludelosti, imajući u vidu nedo-
pustive životne uslove koje one iziskuju.

Pa, sada se približavamo 1918. godini, kada će se rat

završiti. Da li na poetskom planu ima znakova opuštanja,
obnavljanja?

Pariz se vraća u život. Sredom, oko šest sati na terasi

kafea de Flor, Apoliner, uvek utegnut u svoju nebeskopla-
vu uniformu - nemirna oka uz kožni povez koji štiti nje-
govu slepoočnicu - ide od stola do stola, pozdravljajući
prijatelje, sakupljene u sasvim odvojenim grupama, ako
ne i otvoreno neprijateljski raspoložene jedne prema dru-
gima. Već ima godinu dana kako je počeo da izlazi ma­
li, ali istorijski značajan časopis Nord-Sud koji, iako još
okrenut kubističkoj estetici (u njemu saraduju Apoliner,
Maks Žakob, Brak), prima i mlade (tada smo to bili Supo,
Cara, Aragon i ja), a naročito, s potpisom svoga urednika
Pjera Revedrija, ističe, u pogledu pesničkog stvaranja, ne-
ke trajne principe i smernice. Ali do velikih gubitaka tek
je trebalo da dode: nekoliko meseci kasnije nestaće Apoli­
ner i Vase: kao posledica toga nestanka, kao i svega onoga
što na osećajnom planu on za neke od nas znači, namet-
nuće se izvesna reorganizacija.

Treću emisiju ćem, dakle, posvetiti novim zahtevima ko­

ji vam se nameću.
 III

...Blistavi lik, u crnoj svetlosti, grofa od Lotreamona.

U očima nekih današnjih pesnika, Maldororova pevanja i
Pesme blistaju neuporedivim sjajem; oni su izraz potpu-
nog otkrića koje, izgleda, nadmašuje ljudske mogućnosti.
Sav moderni život, u onome što je u njemu osobeno, tu
je najedanput sublimisan. Njegov dekor klizi na stubovi-
ma negdašnjih sunaca koja otkrivaju safirni parket, lam-
pu sa srebrnim vrškom, vazdušastu i ljupku, koja se kreće
Senom, zelene membrane prostora i radnje u ulici Vivi-
jen, zahvaćene kristalastim zračenjem iz središta zemlje.
Sasvim čedan pogled koji motri na naučno usavršavanje
sveta, prkosi svesno korisnosti tog usavršavanja, stavlja ga,
sa svim ostalim, u samu svetlost otkrovenja. Konačno ot-
krovenje, to je ovo delo u kome se gube i raspaljuju veliki
nagonski porivi u dodiru sa kavezom od azbesta u kome je
zatočeno srce dovedeno do belog usijanja. Ono najsmelije
što će se vekovima misliti i preduzimati ovde je našlo nad-
na da se unapred izrazi u svojoj magičnoj zakonitosti.
(Antologija crnog humora)

Breton srećg^Supoa i Aragona b tr i musketar

Pjer Reverai u Kortoovoputtcu- Pakt sa
Vašeova smrt. - Litterature.

ANDRE PARINO: Razdoblje koje evocira ova treća

emisija obuhvata mesece pred sam kraj Prvog svetskog ra­
ta. U središtu njenog interesovanja biće osnivanje časopisa
Litterature, kao i vaši odnosi sa onim prijateljima koji su se
tada bavili istom delatnošću kao i vi...

ANDRE BRETON: Prilikom naših prvih susreta sa Su-

poom i Aragonom, zapodnje aktivnost koja će, od marta
1919, naid na prva priznanja u časopisu Litterature, veo-
ma brzo prasnuti u „DadD i morati da se ponovo od vrha
do dna napuni da bi dovela do nadrealizma.
 Kakoje došlo do valegprijateljstva sa Filipom Supoom?

Upoznao sam Filipa Supoa preko Apolinera (divljenje

koje smo obojica osećali prema njemu bilo je osnova na-
šeg zbližavanja); nešto kasnije sreo sam Luja Aragona u
knjižari Adrijene Monije „Kuća prijatelja Knjiga", u uli­
ci Odeona; po izlasku iz nje, išli smo zajedno ka Val-de-
Grasu, gde smo obojica imali vojne obaveze koje su se
smenjivale sa kursevima iz medicine za vojsku.

Treba imati na umu da je na kraju rata 1914-1918, u

generaciji koja je dolazila, od onih koji su pokazivali ži-
votno interesovanje za poeziju i njene probleme, veoma
brzo ostao mali broj. Nema ni traga od onog obilja časo-
pisa i brošura koje je obeležilo kraj narednog rata i koje je,
na poetskom, kao i na tolikim drugim planovima, stvo-
rilo veoma zamršenu situaciju. Između Supoa, Aragona
i mene, uspostaviće se razmena koja je utoliko življa što
je područje učešća sasvim slobodno i što, ma koliko bi­
li odlučni da krenemo istim putem, polazimo od sasvim
različitih opredeljenja. Svako od nas iznosi pred drugom
dvojicom ono što je po njegovom mišljenju najznačajnije,
najdragocenije.

Možete li istaći Supoov originalni doprinos u okviru va­

se male grupe?

✓ '"'Ijupoov doprinos sastoji se u izoštrenom smislu Zamo-

( derno (ono što tada medu sobom nazivamo „modehiinx^
me-gotfeći iz vida ono što je u samom tom pojmu nestalno);
ali u značenju koje mu mi pridajemo, Apoliner je, na pri­
mer, u najvećoj meri moderan u delu U ponedeljak u Kristi-
ninoj ulici i u vise poglavlja Ubijenog pesnika, a prestaje to
da bude - to je najmanje što se može reći - u nekim svojim
poslednjim pesmama, kao što je Pesma o dastiyZid je „mode­
ran" mada u manjoj meri, u stvaranju Lafkadija iz Podruma
Vatikana, čak i u nekim stavovima iz Mocvara i Lose okova-
nog Prometeja. Sve u svemu, reč je o potpunom oslobadanju
 u odnosu na unapred određene načine, kako mišljenja tako
i izražavanja, sa ciljem nužnog unapređivanja načina oseća-
nja i kazivanja koji bi bili posebno novi i čije traženje po de-
finiciji podrazumeva maksimum avanture. Supo je tu uno-
sio veoma zavidne prirodne sklonosti: izgledalo je, naročito,
da je raskrstio sa „pesničkom starudijom“ koju Rembo, po
sopstvenom priznanju, nikada nije uspeo da odstrani. On
je u to vreme verovatno bio jedini (mislim da je Apoliner
sebe na to prisiljavao, uostalom u dugim razmacima) koji
je ostavljao pesmu onako kako nailazi, zaštićenu od svakog
kajanja. Bilo gde - u kafani, dokpita: „Kelner, o čemu da pi­
sem1- mogao je da odgovori ako bi mu neko zatražio jednu
pesmu. Pesma se završavala - hteo sam reći: dočekivala na
šape poput mačke - pri prvom spoljašnjem uznemiravanju.
Ono što je bilo rezultat takve metode, ili odsustva metode,
bilo je dosta promenljivog značaja, ali je barem uvek vrede-
lo sa stanovišta slobode i svežine. Mislim na sledeću pesmu,
koja je kasnije uključena u Ružu vetrova:

NEDELJA
Avion tka telegrafske stubove
a izvor peva istu pesmu
Na sastanku kočijaša aperitiv je narandžast
ali mašinovođe na lokomotivama imaju bele oči
Gospa je izgubila svoj osmeh u šumama.

A da li biste nam mogli predstaviti Supoa, Supoa iz tog

razdoblja?

On je bio, kao i njegova poezija, krajnje tanan; jedna

daleka, ljupka i vazdušasta malenkost. U svakodnevnom
životu nije dugo ostajao u sećanju. Voleo je, bez veće raz-
like, sve putnike - Remboa, možda u velikoj meri u torn
svojstvu, Valerija Larboa iz Barnabusa, Sandrara iz Tran-
ssibirske željeznice, koga je lično poznavao i koji mu je ot-
krio Artura Kravana. Veoma malo je pročitao, mada je bio
dosta zadojen engleskom književnošću. U toj oblasti činilo
se da vise voli romane nego pesme, mada, kada sa odstoja-
nja posmatram njegove Pesme koje su davale tako nov ton,
pitam se, ne duguju li one mnogo Besmislu Edvarda Lira.

Mora da je Aragon predstavljao neobičan kontrast u od-

nosu na Supoa...

Aragon je bio sasvim drugadjeg karaktera i obrazova-

nja. Na samom početku našeg poznanstva, on je u poeziji
stavljao Vijona daleko iznad modernih, a medu savreme-
nicima, Apolineru iz Alkohola pretpostavljao je Žila Ro-
mena iz Oda i molitvi. Možete misliti kakvu je jeres to
predstavljalo u Supoovim i mojim ocima, ali to je bilo mi-
šljenje koje je bilo u opticaju oko Adrijene Monije - ko­
je je ona hrabrila koliko god je bilo moguće - a Aragon
je bio jedan odglavnih posetilaca njene knjižare. Imao je
svu potrebnu darovitost da tamo blista.

Mislim da bi bilo poželjno da nešto više kažete o Adrije-

ni Monije i njenoj knjižari „Prijatelja knjiga“.

Adrijen Monije ju je pretvorila u najprivlačnije idejno

žarište toga doba. Dobro seme koje je umela da unese u
rasprave, prilike koje je pružala mladima, pa čak i uzbu-
dljiva pristrasnost njenog ukusa: u igri joj nisu nedostajali
aduti. Najprivlačnije ličnosti toga doba pojavljivale bi se s
vremena na vreme kod „Prijatelja knjiga“. Bili su to Farg,
Reverdi, Larbo ili Sati. Naveo sam Valerija i Apolinera da
otkriju put do nje - sa koga vise nisu skretali. Povodom
Valerija, Pol Leoto je mogao da kaže bez velikog preteri-
vanja da su sva njegova slava i njegovi zvanični uspesi bez
daljeg tamo započeli.

Da li je Aragon već bio onaj privlačni i originalni duh

kojeg će otkriti Pariski seljak?

Upravo tako. U pogledu ukusa koji ga je mogao su-

protstaviti Supou, a i meni, veoma brzo je odbacio balast.
 Sećam ga se kao izvanrednog draga u šetnji. Pariska me-
sta, čak i ona najneutralnija, kojima smo sa njim prolazili,
bila su podignuta za više stupnjeva zahvaljujud magic -
no-romanesknim maštarijama kojima nikada nije pone-
stajalo daha i koje bi vrcale povodom neke ulične okuke
ili nekog izloga. Cak i pre Pariskog seljaka, knjiga kao što
je Anise već pokazuje ta bogatstva. Niko nije bio spretniji
otkrivač neobičnog u svim njegovim oblicima; niko nije
bio sklon tako opojnim sanjarenjima o nekoj vrsti skrive-
nog života grada (mislim da je samo on mogao došapnuti
Žilu Romenu - on je zapravo bio u knjizi Vorz protiv Ki-
neta - čudesnu bajku o 365 stanova sa tajnim prolazima,
koji tobože postoje u Parizu). Aragon je u tom smislu bio
čudo - čak i za samog sebe.
Od tog vremena on je doista sve pročitao. Dobro pam-
ćenje dočarava mu i sa velikog odstojanja zaplete iz bez-
brojnih romana. Njegovoj duhovnoj gipkosti nema ravne,
od čega možda potiče prilična labavost njegovih uverenja,
kao i izvesna sugestibilnost. Veoma vatren, u prijateljstvu
se bezrezervno predaje. Jedina opasnost kojoj je izložen
jeste prevelika želja da se dopadne. Blistav...

Da li je on u neku ruku većpobunjenik?

U tom trenutku, u njemu je malo buntovništva. Ru-

šilačku sklonost pokazuje vise iz kadperstva, a, u stvari,
veselo podnosi ono što nameće rat i profesionalno (lekar-
sko) opredeljenje: ratnički krst na frontu; dovoljno mu je
bilo što je uvek malo vise od drugih „kopao“ po „inter-
natskim pitanjima11.

To, dakle, za njega još nije bio period inkubacije morai­

ne krize kroz koju će kasnije proći?

U njemu nema nikakve dublje krize u tom trenutku...

Da, ona je morala nastati kasnije, i to, kako mi se dni,
zbog zaraze.
 A vi?...

Ah! što se mene tiče, ja sam odavno bio krenuo niz vo-
du: više nije bio moguć kompromis sa svetom koga tako
strašna nesreća nije ničemu naučila; u tim uslovima, čemu
uiudo rasipati vreme i raspoloživa sredstva radi nečega što
za mene nije podsticajno? Šta sam zapravo mislio? Možda
sam očekivao neko čudo - čudo samo za mene - koje bi
me moglo navesti da krenem putem koji bi bio samo moj.
Kada posmatram svoj život posle toga, mislim da se to cu­
do moralo dogoditi, ali neosetno. U svakom slučaju, sve
ono na šta su me drugi podsticali smatrao sam za podvalu,
za obmanu. Ratna cenzura bila je budna: u sredinama koje
su mogle biti naše, događaji od političkog značaja, kao što
su kongresi u Cimervaldu i Kintalu, nisu ostavili jak uti-
sak, a sama boljševička revolucija ni izdaleka nije smatra-
na za ono što je stvarno bila. Ko bi nam tada rekao da će iz
načina posmatranja onoga što su ti događaji značili, među
nama izbiti klice nesloge, kod nas bi, naravno, naišao na
potpunu nevericu. Ono što je prikladno nazvati „društve-
nom svešću“ kod nas nije postojalo.

Pretpostavljam da u to vreme još održavate vezu sa Va­

leri]em i Apolinerom?

/T d a lje viđam Valerija, nesumnjivo sa manje poleta od

/kada znam da se uhvatio ukoštac sa manje-više rasinov- a
(skim aleksandrincima u Mladoj Parki. Zar je bilo potreb-
no da se tako dugo skriva da bi se ponovo pojavio u
odelu? Već sam rekao da je za mene bio u pitanju jedan , /
/ / o m a zahtevan mit: sa Mladom Parkom, gospodin Test * -
je bio izigran, tako reći izdan. Izuzev nekoliko iskri, či-. J
TTitomm se da ta duga poema - koju je inače njen autor
nazvao ,,vežbom“ - ni izdaleka sebe ne opravdava. Apoli- ’/Va
ner se vratio u svoj golubarnik, na bulevaru Sen-Žermen e*-^*-*X
broj 202. Tu se provlačimo između rafova s knjigama, iz- ,, r ^
među nizova fetiša iz Afrike i Okeanije, između slika koje
pripadaju tada najrevolucionarnijoj vrsti... koje su poput
jedara što plove ka najpustolovnijim duhovnim vidicima:
Pikaso, Kiriko, Larionov... Nema vijugavijeg puta od ono-
ga koji vodi tom stolu za kojim se nalazi on, poluprisutan,
poluodsutan, jer, ne dozvoljavajud ipak da razgovor za-
mre, on tu i tamo nabaci po neku reč na jedan list papira
- a njegovo pero uranja u jednu užasnu kičersku masti-
onicu od pozlaćene bronze (luduje za takvim predmeti-
ma). Događa mu se isto tako da me satima ostavlja samog
u stanu, pošto mi je dao neko izuzetno delo, Markiza de
Sada ili jedan tom Gospodina Nikolasa. Supo i ja, kasnije i
Aragon, radije smo ga posedvali jedan za drugim. Za na­
se okupljanje najpogodnija je gotovo prazna soba u kojoj
nas prima Pjer Reverdi, obično nedeljom. On stanuje na
vrhu Monmartra, u Kortoovoj ulici, na nekoliko koraka
od ulice Vrba. Neobičnu ,,klimu“ koja tu vlada ništa ne
može tako predstaviti kao ona divna rečenica samoga Re-
verdija, kojom podnje Ovalniprozorčić:

„U to vreme ugalj je postao isto tako dragocen i redak

kao grumeni zlata, a ja sam pisao na jednom tavanu na
kome je sneg što je upadao kroz pukotine na krovu, po-
stajao plav.“

Takav način kazivanja za mene nije nimalo izgubio

svoju car. On me trenutno vraća u srce one verbalne ma-
gije koja je za nas bila oblast u kojoj je Reverdi delovao.
Samo su Alojzijus Bertran i Rembo otišli tako daleko na
tome putu. Što se mene tiče, voleo sam i još uvek volim
- da, zaljubljen sam u nju - onu poeziju koja se obilato
stvara u onome što obavija oreolom svakodnevni život,
onu jeku zebnji i znakova što lebdi oko naših utisaka i po-
stupaka. On je tu zasecao tako red nasumice: ritam koji
je stvorio odto je bio njegovo jedino sredstvo, ali to sred-
stvo nikada ga nije izneverilo; bio je čudesan. Reverdi je
bio mnogo vise teoretičar od Apolinera: on bi za nas čak
bio idealan vođa, da je bio manje strastven u raspravama,
da je vise vodio računa o argumentima koji su mu suprot-
stavljani, ali je zato ta strastvenost umnogome doprinosi-
la njegovom šarmu. Niko nije bolje razmišljao i umeo da
navede na razmišljanje o skrivenim mogućnostima poezi-
je. A zatim, ništa neće biti značajnije od njegovih teza o
pesničkoj slid. Isto tako, niko nije pokazao uzorniju rav-
nodušnost u odnosu na zlu sudbinu.

Nema, dakle, ni najmanjeg razilaženja sa Reverdijem?

O, sa njim nisu manjkali povodi za nesuglasice. Sma-

trali smo, uprkos svemu, da je pomalo zatvoren u sop-
stvenom svetu, da isuviše poklanja pažnju isključivo ono-
me što je, oko njega, tada bio poetski izraz u skladu sa
kubizmom. Smatrali smo - ili smo predosećali - da na-
ilaze i drugi značajni tokovi i da ih ništa neće zaustaviti.
Inače, mnoge naše zamerke bile su nadahnute nedavnim
otkrićem Lotreamona, koji nas je svu trojicu oduševio.
Ništa me nije toliko uzbudilo, čak ni Rembo... Još i da­
nas sam sasvim nesposoban da hladnokrvno razmišljam
0 toj blistavoj poruci, za koju mi se čini da u svakom
pogledu nadmašuje ljudske mogućnosti. Da biste zna-
li dokle je mogla ići naša zanesenost njime, treba samo
da se setite ovih Supoovih redova: „Nije moje, niti ikog
drugog (čujete li, gospodo, ko hoće moje svedoke?), da
sudim Grofu. Ne sudi se gospodinu od Lotreamona. Us-
put mu se odaje priznanje i klanja do zemlje. Dajem svoj
život onome ili onoj koja će me naterati da ga za svagda
zaboravim'. Ovu izjavu u obliku pakta bez oklevanja bih
1ja potpisao.
Reverdi kroz to nije prošao, pa nije mogao imati pred-
stavu o snazi onih zahteva koje nam je Maldoror nametao.
Kako to da su ga Bloa, Gurmon, a nedavno i Larbo, koji
su, međutim, podlegli magnetizmu te jedinstvene poruke,
proizvoljno odbacili kao patološki slučaj, kako to da ih on
nije u većoj meri potresao? Samo Žari, verovatno... ali on
je o njemu govorio samo u aluzijama. Za nas, od početka
 H/i£

nije bilo genija koji bi se mogao meriti sa Lo^eapionom.

Činilo nam se da je znak vremena to što do tada još nije
kucnuo njegov čas, dok se naš već uveliko oglašavao.

Ukratko, koja su vaša zajednička nastojanja tih posled-

njih ratnih meseci?

Tu, izvinite, zalazimo u tehnički domen. To su ona na­

stojanja koja teže rasvetljavanju lirskog fenomena u poeziji.
Tada pod lirizmom podrazumevam ono što predstavlja u
neku ruku grčevito prevazilaženje svesnog izraza. Uveren
sam da se to prevazilaženje može ostvariti samo kao rezul-
tat velike navale osećanja i da je i ono, sa svoje strane, je-
dini generator dubokog osećanja ali - i tu je tajna - indu-
kovano osećanje sasvim će se razlikovati od induktivnog
osećanja. D od će do preobražaja. Najlepše primere za to
kod Lotreamona nalazim u obilju izraza „Lep kao“, od ko-
jih se najčešće navodi sledeći: „Lep kao slučajan susret, na
stolu za seciranje, šivaće mašine i kišobrana", kao i u pra-
zninama u sećanju koje, na kraju četvrtog Maldorovog pe-
vanja, okružuju evokaciju „Falmerove kose“. Kod Remboa,
čini mi se, vrhunci su dostignuti u „Predanosti“ i „Snu“.

Da li su vaša razmišljanja o toj terni tada nasia priliku

da se ostvare?

Da se ostvare, ne, ali da se potvrde, da. Otprilike u to

vreme Apoliner objavljuje u Mercure de France jedan do-
sta dug tekst koji ima obeležje manifesta, pod naslovom
„Novi duh i pesnici", tekst koji je, treba to red, kod nas
naišao samo na delimično prihvatanje. Ako mislimo da je
dobro što tvrdi da je u poeziji i umetnosti „iznenadenje
veliki novi izvor“ i što traži “nezamislivo obilje slobode”,
zabrinuti smo zbog njegovog nastojanja da obnovi vezu
sa „kritičkim duhom' klasičara, što nam izgleda užasno
ograničavajuće, kao i sa njihovim „osećanjem dužnosti“
koje smatramo spornim, u svakom slučaju zastarelim i,
na svaki način, nečim što nije na mestu. Zelja da postavi
raspravu na nacionalni, čak nacionalistički plan („Fran-
cuska, kaže Apoliner, koja čuva svu tajnu civilizacije...“)
izgleda nam još neprihvatljivija. Ne prihvatamo ni poni-
žavanje umetnosti pred naukom. Naročito žalimo što ta-
ko shvaćen „novi duh“ pokušava da se osloni na spolja-
šnja sredstva (tipografska i druga): lirske mogućnosti u
pravom smislu reči nisu ni produbljene ni obnovljene...
Ali možda je Apolinerovo ranjavanje imalo za posledi-
cu ograničavanje njegove smelosti i suženje polja njegovog
istraživanja... Nekoliko meseci kasnije, taj čudesni glas će
utihnuti - paradoksalnom igrom sudbine, to će biti uoči
primirja - taj glas u kome su se stopili glasovi Simona Ma­
ga i Merlina, kao i glas koji je, na sasvim neobičan način,
pozajmio Kronijamantalu, „Ubijenom pesniku".

Rekli ste mi da sejoš može čuti taj glas?

Evo ploče na kojoj je Apoliner snimio četiri pesme,

pod rukovodstvom Šarla Brinoa, na Sorboni. Tehnika je
bila osrednja. Velika dokumentarna a i jedina vrednost je
u tome što se može čuti Apoliner. Evo dakle glasa velikog
pesnika koji izvire iz tame:

Otvorite mi ta vrata na koja kucam plačući

Život je promenljiv kao i Evrip

Možda dalje nije potrebno slušati?

Ne, šteta. On koji je toliko očekivao od fonografa...

Ostavimo to. Već posle nepuna dva meseca, u velikoj gra-
đevini koju smo Supo, Aragon i ja zajednički sagradili,
pojavljuje se nova pukotina. U njoj bilo još gore nego u
prethodnoj to što se vise nije nalazila na vrhu, već u sa-
mom temelju te građevine. Oko 10. januara 1919. saznali
smo za smrt Žaka Vašea, koja je nastupila tako reći ne-
srećnim slučajem, posle prevelike doze opijuma, u jed-
nom hotelu u Nantu. Vase - lcoga sam samo ja poznavao,
 mada je Aragon razmenio po jedno pismo sa njim - za
nas je imao izvanrednu privlačnost. Na njegovo ponaša-
nje i njegove red stalno smo se pozivali. Njegova pisma bi-
la su proročanstva, a osobenost tih proročanstava bila je
neiscrpnost. Danas mislim da je čuvao veliku tajnu koja
se sastoji istovremeno u otkrivanju i skrivanju. U stvakom
slučaju, jasno je da je on za nas simbolizovao najveću moć
„ravnodušnosti" (vrhunske ravnodušnosti prema sve-
mu što se licemerno propovedalo, ravnodušnosti prema
umetnosti: "Umetnost je glupost”, ravnodušnosti narodto
prema „moralnom zakonu“ koji se upravo pokazao u pra-
vom svetlu). Izgledalo je da se svaka radnja koju je trebalo
preduzeti, pošto je sve vise bilo red o tome, može upra-
vljati samo prema njemu: samo smo čekali njegov povra-
tak, pa da je preduzmemo, jer je, kao i mi i naši vršnjad,
još uvek bio mobilisan. Dosta je red da je taj gubitak bio
nenadoknadiv... Najzad! Bili smo - bio sam - u onim go-
dinama kada je život jad. Iznenađen sam, sada, što smo se
tako brzo povratili, posto se u martu 1919. pojavljuje pr-
vi broj časopisa Litterature, koji smo uređivali nas trojica
(Aragon, Breton, Supo). Valeri nam je dao sugestiju za taj
naslov, koji već sam po sebi sadrži dvosmislenost, ako se
ima u vidu poslednji stih Verlenove „Pesničke umetnosti'1:
„ A sve ostalo je literatura". Sa svoga stanovišta - stanovišta
intelekta - on je morao biti naklonjeniji toj ,,literaturi“ ko­
ju predstavlja „sve ostalo", nego onome što Verlen hoće da
joj suprotstavi, ali on se u sebi smeje, i u njegovom savetu
svakako ima izvesne izopačenosti. Što se nas tiče, ako uzi-
mamo tu reč za naslov, to je u smislu antifraze i u podru-
gljivom duhu, u čemu Verlen vise nema nikakvog udela.

A kako Litterature napočetku izgleda?

^ O, kao veoma pristojan časopis! Šta hoćete d ie? Veliki

preživeli simbolisti: Žid, Valeri, Farg, idu napred, praćeni
■ pesnicima koji su gravitirali oko Apolinera: Salmonom,
Maksom Žakobom i Žiroduom, zatim Drije la Rošelom.
Prelaz između njih i nas označava Žan Polan, zahvaljujud
kome sam ubrzo upoznao Pola Elijara. Cirri se da je o sve-
mu vođeno računa i da nas vodi dobar vetar: u svoja pr-
va četiri broja (od marta do juna 1919), časopis objavljuje
Pesme Isidora Dikasa, grofa od Lotreamona, koje sam ja
prepisao iz jedinog poznatog primerka, onog u Nacional-
noj biblioteci, i jednu veoma značajnu neobjavljenu Rem-
boovu pesmu: „Ruke Žane Marije“... Ali ubrzo će se poja-
viti drugadja praskanja, koja će biti predznaci ,,Dade“.

To će, ako hoćete, biti predmet našeg naredneg razgovora.

IV

Svet koji piše 365 arapskim ciframa naučio je da množi

dvocifrenim brojem.
*

Imam na ruci, sa unutrašnje strane, jedan zlokoban

znak, jedno plavo M koje mi preti.
X

Nema nadna da se dosađujemo: to bi bilo na štetu mi-

lovanja, a uskoro toga vise neće biti.
X

Želja Gospoda Boga za velidnom ne premašuje u Fran-

cuskoj 4.810 metara nadmorske visine.
X

Kroz mnogostruki sjaj gneva, posmatram kako su se

zalupila vrata, kao steznik nekog cveta ili đačka guma.
X

Iskušenje da narudmo neko novo jelo: na primer, jed­

no rušenje na platanu.
(Magnetna polja)
 - Posleratno razdoblje. - Automatsko pisanje: Mag-
netna polja. - Cara u Parizu. - Dadaistički istupi.

ANDRE PARINO: Ova četvrta emisija oživljava period

vašeg života od proleća 1919. do kraja 1920. godine, odno-
sno razdoblje od prvih brojeva časopisa Litterature i vašeg
povratka civilnom životu, do raskida sa Dadom. Kakvo je
bilo vase duhovno stanje i kakve ste imali ambicije te 1919?

ANDRE BRETON: Imajte u vidu da tokom proleća i

leta 1919, kada se pojavljuje prvih šest brojeva časopisa
Litterature, još ni izdaleka nismo slobodni u svojim kre-
tanjima: ja sam demobilisan tek u septembru, a Aragon
nekoliko meseci kasnije. Tadašnje vlasti starale su se da
omoguće prelaz između načina života koji smo iskusili u
ratu i onoga koji nam je pružao povratak civilnom životu.
U toj predostrožnosti nije bilo ničeg suvišnog: neizbežna
sašaptavanja vojnika koji su se vratili sa fronta veoma br-
zo su imala za posledicu naknadno raspaljivanje gneva:
osećanje da su beskorisno žrtvovani toliki životi, veliki
„račun koji je trebalo platiti“, sa pozadinom čiji je nečuve-
ni „dokrajaški duh“ tako dugo išao uporedo sa bezobzir-
nim špekulacijama, razbijanje nebrojenih domova, kraj-
nja osrednjost sutrašnjice. Opijenost vojnom pobedom
nije dugo potrajala.
Ljudi su se vraćali iz rata, razume se, ali se nisu mogli
povratiti od onoga što se tada nazivalo „punjenjem gla-
va“, a što je bića koja su samo tražila da žive i - sa retkim
izuzecima - da budu u slozi sa svojim bližnjima, za četi-
ri godine pretvorilo u zaplašena i izbezumljena bića, koja
su mogla biti ne samo tlačena, već i nemilice uništavana.
Naravno, neki od ovih jadnika bacali su pogled ka oni-
ma koji su im dali tako dobre razloge da pođu u borbu.
Nisu ih mogli spredti da upoređuju svoja iskustva, da iz-
nose informacije koje je cenzura čuvala od svakog šireg
objavljivanja, kao i da otkrivaju veličinu pustošenja koja
je počinio rat, bezgraničnu pasivnost koju je on koristio,
a, kada bi ta pasivnost pokušavala da se razdrma, užasno
stroge kazne koje bi usledile. Možete misliti da njihovo
raspoloženje nije bilo najbolje.

Opšti stav, međutim, nije bila pobuna, vet pre apatija,

tako nam barem izgleda sa odstojanja...

Istina je da se većina njih dosta brzo sa tim pomiri-

la. Oni su se postepeno grupisali po udruženjima d ja je
uprava ubrzo kanalisala njihov nemir, a uostalom, čak i
kada su njihovi interesi počeli da se do krajnosti razilaze,
oni se - kao „bivši borci“ - nisu odrekli minimuma so-
lidarnosti sentimentalne prirode (u čemu ima izvesnog
humora, kad se posmatra sa odstojanja). Vlasti o kojima
sam govorio - prkosed krajnjoj nepopularnosti u vreme
rata - nisu imale nikakve teškoće da se održe, pošto su
razvile, kao odvodni kanal za unutrašnju pobunu koja
je pretila da se proširi, jedan grozni ceremonijal koji je
predviđao neprekidno otkrivanje onih spomenika mrtvi-
ma koji i danas postoje kao svedoci jednog vandalskog
vremena i negovanje kulta prema „neznanom junaku", u
Parizu, na trgu Etoal... Što se mene tiče, oslobođen voj-
ničkog jarma, želim da izbegnem svaku novu prinudu.
Neka bude što biti mora...

Kakvaje vaša predstava o budućnosti u tom trenutku?

Nemam nikakvu predstavu o budućnosti. Danas mi je

teško da se podsećam na to duhovno stanje. Satima se vr-
tim oko stola u svojoj sobi u hotelu, besciljno šetam Pari-
zom, večeri provodim sam na jednoj klupi na trgu Satie.
Ne izgleda da sledim neku misao ili neko rešenje: ne, ob-
uzet sam nekom vrstom fatalizma življenja od danas do
sutra, izraženog izvesnim vise ugodnim puštanjem „niz
vodu“. To počiva na gotovo potpunoj ravnodušnosti koja
isključuje samo moje retke prijatelje, to jest one koji na
neki nadn sudeluju u istom nemiru kao i ja, nemiru zace-
lo nove vrste, mada se teško može izraziti.
 Međutim, izgleda da u to vreme donosite izvesne od-
luke, barem u pogledu usmerenja koje treba dati časopisu
Litterature?

Da. Ono u šta sam se odmah uverio, to je da orijenta-

cija prvih brojeva časopisa Litterature više ne odgovara.
Cemu i dalje težiti onoj nemogućoj sintezi elemenata čije
približavanje zadovoljava osećanje kvaliteta, ali koji nika-
da neće imati nikakve međusobne veze? Važno je odupre-
ti se toj antologijskoj strani časopisa.
Na putu koji se tada ocrtava kao naš, Aragon, Supo i
ja vise nismo prepušteni samo sopstvenim sredstvima. U
meduvremenu, sreli smo Pola Elijara, a ja se već neko vre­
me dopisujem sa Tristanom Carom.

Staje navelo Elijara da vam se približi?

Pre nego sto nam se pridružio, Elijar je bio prijatelj

Žana Polana i dugo je delio njegova interesovanja; na pe-
sničkom planu, uvažava njegove znalačke primedbe u po­
gledu jezika. Ono što Polan kaže, a još vise ono što podra-
zumeva, zadnje misli koje izvrsno izražava, sve to nam je
tada sasvim blisko. Krajnja odmerenost, uzdržanost nje-
govih upadica, neobična oštrina njegovog pogleda iskosa
na stvari, mene privlače koliko i Elijara. Inače, i mnoge
druge srodnosti navode ovoga da nam se pridruži.

Šta ste znali o Cari pre nego što ste ga sreli?

Cara je još u Cirihu gde podiže veliku buku. Tokom

prethodnih godina, aktivnost zvana „Dada“ ostala mi je
dosta nejasna. Otkrio sam prva dva broja Dade kod Apo-
linera koji je nerado gledao na njih, sumnjičeći neke od
urednika da nisu izmirili obaveze prema vojnim vlastima
svoje zemlje, i čak se plašio da ga to što je primio preko
pošte jednu takvu publikaciju ne kompromituje...
Ovi brojevi još su pomalo vezani za predratna istraži-
vanja (kubističkog, futurističkog), mada se tu već ispoljava
snažan negatorski duh, a ujedno i ekstremističko oprede-
ljenje. Ali, tek će Dada 3, koja stiže u Pariz početkom 1919,
doliti ulje na vatru. „Manifest dadaizma 1918“ Tristana
Care, kojim podnje, veoma je eksplozivan. On proglašava
raskid umetnosti sa logikom, nužnost „velikog negatorskog
posla koji treba obaviti" uzdiže do nebesa spontanost. Još
vise od onoga što je tu rečeno za mene je značajno ono što
otuda izbija, a što je istovremeno prevaziđeno i snažno, iza-
zovno i daleko, a isto tako i poetsko. Nešto kasnije, Cara će
red: „Ne pišem zato što mi je to zanat i nemam književnih
ambicija. Postao bih pustolov otmena držanja, uglađenih
pokreta, da sam imao fizičku snagu i nerve da ostvarim taj
jedini podvig: ne dosađivati se“. Upravo takve intonadje ta-
da izazivaju moje tako živo interesovanje za njega.

Ovu CarinU rečenicu mogao bipotpisati Vase...

Odgledno je da ga takav stav veoma približava Vašeu,

što će me navesti da na njega prenesem veliki deo povere-
nja i nade koju sam u Vašea mogao polagati. Orijentadja
časopisa Litterature biće temeljito izmenjena.
Tada se, uostalom, stvara, dolazed sa vise strana sve­
ta, pokret širokih razmera, koji dovodi do približavanja
i suočavanja stavova koji su dotle odredivani nezavisno
jedni od drugih, ali ipak imaju mnogobrojne dodirne
tačke, još nedovoljno uočene. Osnovan za vreme rata u
Americi, a sada objavljivan u Parizu, časopis 291, zatim
391, Fransisa Pikabije, skrenuo je pažnju na aktivnost
Artura Kravana, „pesnika i boksera" koji se predstavlja
kao nećak Oskara Vajlda, koji je uod rata izdavao ma­
li časopis Maintenant, u oštrom tonu kakav je dotle bio
nepoznat. Od tada se u Americi neprekidno isticao pr-
kosnim ponašanjem prema svemu što se može smatrati
zdravim razumom i dobrim ukusom, unosed uostalom
u to neiscrpno zdravlje i mladost. Sada se ne mogu zadr-
žavati na njegovim podvizima, čiji kratak pregled dajem
u Antologiji crnog humora.
 U to vreme, zar ne, i uloga Marsela Dišana za vas posta-
je veoma značajna?

Da. Opet preko Pikabije dobijamo vesti - dosta uzbu-

dljive - o Marselu Dišanu. Njegov razvoj bio je veoma
neobičan: pošto je od 1911. do 1913. dao sasvLm origina-
lan doprinos kubizmu i futurizmu, slikama koje će kasni-
je postati slavne, kao što su „Akt koji silazi niz stepenice“,
,,Le roi et la reine traverses par des nus vites“ postupio je
kao ikonoborac potpisujud „Fabrikovane predmete“ kao
što su stalak za boce, lopata za sneg, pisoar, koje je na-
stojao da uzdigne do ranga umetničkog dela samo putem
,,izbora“. Sa još većom nemarnošću potpisao je jednu re-
produkciju „Đokonde" u boji, pošto ju je ukrasio brko-
vima. Govori se da već više godina radi na jednoj velikoj
slid na staklu: „La mariee mise a nu par ses celibataires,
meme“, na kojoj još uvek nedostaju pojedinosti, ali koja
se sa svih strana otvara ka neobičnom, nepoznatom.

Pikabija je u to vreme veoma uzrujan. Kakvo je vaše

tadašnje mišljenje o njegvoj poeziji, njegovom slikarstvu i
njegovom stavu?

Pikabija, koji se upravo vratio u Pariz prošavši kroz

Švajcarsku da bi upoznao Caru, zaista izgleda krajnje ,,sr-
dit“. U časopisu 391, neštedimice upućuje na račun jednih
i drugih zajedljive dosetke, koje katkad natapa vitriolom.
Osim Care, koji ga je očito osvojio, on među živima šte-
di samo Dišana, čiji je uticaj na njega tada veoma veliki, i
Žorža Ribemon-Desenja, koji deli vednu njegovih gledi-
šta. Uprkos onome što u njegovom ponašanju tada sma-
tramo pomalo preteranim, pomalo napadnim, ja sa svo-
je strane cenim kako drsku slobodu njegove poezije (52
ogledala, Atleta pogrebnih ritnala), tako i sklonost ka pu-
stolovini radi pustolovine, koju u najvećoj meri izražava-
ju njegovi pođuhvati na likovnom planu („Idni, američka
devojka“, „Veoma retka slika na zemlji“, „Ljubavna povor-
ka“ i mnogi drugi).
 Ova objašnjenja koja se odnose na vas i vase prijatelje
jasno ističu vašu revolucionarnu volju kao i vase rezerve;
ona te nam omogućiti da bolje shvatimo razloge vašegpri-
stupanja Dad.i i razloge vašeg prekida. Jos smo u 1919. Šta
znate o Dadi?

U tom trenutku ovde nismo dovoljno obavešteni o

onome što je mogao biti „dadaistički pokret“ u Berlinu,
podstaknut Rihardom Hilzenbekom, ali ubrzo ćemo sa-
znati za njegovu bučnu reafirmaciju, koja je bila od su-
štinskog značaja, u Kelnu, oko Maksa Ernsta. Vezu izme-
đu duha Maksa Ernsta i duha Tristana Care predstavlja
Arp, koji je rat proveo u Cirihu sa ovim poslednjim, Arp,
čiji su crteži i radovi u drvetu u to vreme ono najslobod-
nije i najnovije što se nudi, i čije pesme, na nemačkm je-
ziku, isto tako predstavljaju ono što daje najoriginalniji,
najuzbudljiviji ton. Za nas je važno to što se isti tok ocr-
tava u dvema zemljama koje su do juče bile neprijateljske.
On ne može naći svoje bolje opravdanje u našim očima.
Ponavljam, konvergentnost tih linija je ono što ima
odlučujućeg uticaja na moje pristupanje „dadaističkom
pokretu“ (Supo će tome, kao i svemu drugom, pridava-
ti manje značaja; Aragon će dugo vremena biti uzdržan).
Dada, kako je formuliše Manifest 18, predstavlja ono što
odgovara jednom vidu tadašnje nužnosti, ono što istorij-
ski može da poveže, u cilju njihovog prevazilaženja, neka
zapažanja od presudnog značaja koja su se, kao što vidite,
sa svih strana pojavljivala.

Da li „dadaistički duh“ već tada ima uticaja na usmere-

nje časopisa Litterature?

Ma koliko bio podrivan „dadaističkim' duhom, časo-

pis Litterature ipak ostaje relativno veran svom početnom
obrascu. Tipografska sredstva koja predstavljaju glavno ka-
ćiperstvo Dade i časopisa 391, u njemu ne igraju nikakvu
ulogu. Saradnja sa elementima koji su, ako ne neprijateljski
 raspoloženi prema novom duhovnom stanju, a ono u naj-
manju ruku zaštićeni od njegovog uticaja - Valeri, Žid ili
Maks Žakob, Sandrar, Moran - održaće se do februara
1920, kada je objavljen dvanaesti broj. Ako i postoji pre-
vratnički napor, treba ga tražiti na nekom drugom a ne na
,,Dadinom“ podrucju: posle objavljivanja Lotreamonovih
Pesama, časopis Litterature počeo je da objavljuje Pisma
iz rata Žaka Vašea; on je, u šali, zatražio od Zila Marija,
autora Rožea Stramote, njegova sećanja na Remboa; odvu-
kao je književni svet u klopku koja jos nije zaboravljena,
pokrećući među piscima anketu „Zašto pišete?“, i beležeći,
po redosledu osrednjosti, njihove odgovore od kojih je ve-
lika vedna bila bedna.
Ali ono što je na sasvim drugi način značajno, ono če-
mu treba pokloniti pažnju jednom zasvagda, to je da u
brojevima od oktobra do decembra 1919, Litterature ob­
javljuje, sa mojim i Supoovim potpisom, Magnetna polja.
Neosporno, tu se radi o prvom nadrealističkom (a nikako
dadaističkom) delu, pošto je ono plod prve sistematske
primene automatskog pisanja. To delo je bilo završeno ne-
koliko meseci ranije. Svakodnevna primena automatskog
pisanja - događalo se da mu se prepustimo i po osam ili
deset sati bez prekida - podstakla nas je na veoma značaj-
na zapažanja, koja će se, međutim, uskladiti i dobiti punu
važnost tek kasnije. Pri svemu tome, tada živimo u zano-
su, tako red u opijenosti otkrićem. Nalazimo se u položa-
ju sa koga izbija na videlo dragocena žica.

Tako 1919. raspolažete onim sredstvom za bušenje i vade-

nje, koje će biti u velikoj meri upotrebljavano u nadrealizmu...

Da, prve, veoma značajne dnjenice bile su utvrđene.

Preostalo je samo da se izdvoje mnogobrojne psihološke
i druge implikacije toga poduhvata. Prema tome, pogre-
šno je i hronološki netačno predstavljati nadrealizam kao
pokret koji je proizašao iz Dade ili videti u njemu Dadino
uzdizanje na stvaralački plan. U sWari, u časopisu Littera­
ture, kao i u drugim dadaističkim časopisima u pravom
smislu, nadrealistički i dadaistički tekstovi stalno se sme-
njuju. Iako nas nužnosti na koje sam malopre ukazao, u
tom trenutku navode da stavimo naglasak na Dadu, Dada
i riadrealizam - čak i ako je ovaj još uvek samo potencija-
lan - mogu se shvatiti samo u korelaciji, kao dva talasa od
kojih. će svaki, naizmenično, prekrivati onaj drugi.

Kako, dakle, izgleda „dadaistička aktivnost" početkom te

1920. godine?

U dadaističkoj aktivnosti kakva se razvija u Parizu, mi-

slim da se mogu razlikovati tri faze: faza velikog nemira,
odmah po Carinom dolasku u Pariz i u neposrednoj zavi-
snosti od njega, koja može obuhvatiti razdoblje od januara
do avgusta 1920, bez velike reprize krajem te iste godine,
zatim jedna vise lutalačka faza koja i dalje teži istim cilje-
vima, ali iz osnove obnovljenim sredstvima, pre svega na
Aragonov i moj podstrek, a koju smeštam u razdoblje od
januara do avgusta 1921, i najzad, mučna faza u kojoj je
pokušaj vraćanja prvobitnim oblicima ispoljavanja ubrzo
razočarao poslednje pristalice i u kojoj se sve vise množe
otpadnici, sve do 1922. godine, kada se Dada potpuno gasi.

Pa, razmotrimo tu aktivnost, fazu po fazu. Šta prvo iz-

dvajate?

Prva faza (prvi meseci 1920), posmatrana sa odstojanja

i sa spoljašnje strane, veoma je blistava. Erupcija mnogo-
brojnih časopisa: Bulletin Dada, Dadaphone, ciji je ured-
nik Cara, Cannibale, čiji je urednik Pikabija, Proverbe,
koji ureduje Elijar, Litterature broj 13, posvećen objavlji-
vanju „23 Manifesta dadaizma“, mnoge druge publikacije
manjeg značaja svedoče o vrednosti toga pokreta. Inače,
nismo se zadovoljavali pisanjem, već smo se i više puta
javno pojavljivali, pošto su održani redom: „Prvi petak
časopisa Litterature“ u Palati praznika (januar), istup u
Salonu Nezavisnih (februar), istup u Theatre de 1’Oeuvre
(mart), „Festival" u Sali Gavo (maj). Na prvi pogled čini
 se da je postignut traženi efekat, da je konformizam u lo-
šem položaju, zdrav razum van sebe, da štampa kipti od
gneva. Moglo bi izgledati da je sve u najboljem redu, pa
ipak, posmatrana iznutra, barem što se tiče Aragona, Eli-
jara i mene, situacija se drugadje doživljava. Jasno je da
se preterano koriste metode zapanjivanja, „kretenizadje"
u maldororovskom smislu red, a narodto metode bezo-
pasne provokacije koje su bile utvrđene u Cirihu ili na ne-
kom drugom mestu. Kad god se predvidi neki dadaistički
istup - naravno od strane Care koji je u tome neumoran -
Pikabija nas sakupi u svome salonu i pozove, redom, da za
taj istup pripremimo neke ideje. Na kraju, žetva nije mno-
go obilata. Glavni komad neizbežno bi predstavljala prva,
ili druga... ili n-ta Pustolovina gospodina Antipirina Tri-
stana Care u interpretaciji njegovih prijatelja sa uvek na-
tuknutim papirnim cilindrima (kao krajnjim sredstvom,
bila je to njegova omiljena „ideja", mora da je Cirih bio
zadivljen). Naravno, mi smo vednom bili mladi, ni malo
nas nije zabrinjavala besperspektivnost takve akthmosti.
Na primer, Supo i ja osećali smo ne malo zadovoljstvo ka-
da je naš skeč pod naslovom „Zaboravićete me“, koji smo
sami izveli u Sali Gavo, dočekan jajima, paradajzima, bif-
tecima, koje su gledaoci navrat-nanos nabavili za vreme
pauze. Onome što je ta publika mislila o nama, mi smo
stostruko uzvraćali. Ali ipak smo se nas dvojica-trojica
pitali da li je ta bitka za Ernanija, koju smo svakoga me-
seca sa uživanjem ponovo započinjali i dja je taktika tako
brzo postala ukalupljena, sama po sebi dovoljna. Crveni
prsluk, savršeno, ali pod uslovom da iza njega kuca srce
Alojzija Bertrana, Žerara de Nervala, a iza njih srca No-
valisa, Helderlina, a iza njih jos mnoga druga...

Tako vi smatrate da, u onome što se tada među vama ob-

javljuje, netna sve dadaistički „ton" u pravom smislu reči?

,,Dadaistički“ ton u onome što u njemu može biti oso-

beno - ako iskljudmo nadrealističke primese - daju tako
red samo Cara, Pikabija i Rimbon-Desenj. I dalje se pri-
ziva Dišanovo delo, ali sasvim iz daleka. Arpovo ostaje u
granicama poezije i likovne umetnosti. Ernstovo nije ta-
kvo da odvaja dadaizam od nadrealizma: ono navodi vo-
du na obe vodenice istovremeno.

Da li je tu poćetak onog nezadovoljstva koje vet pripre-

ma vašu reakciju?

Mislim da jeste. Tadašnje veliko razočaranje - razoča-

ranje za mnoge od nas - potiče otuda što Cara nije ona-
kav kakvim sam ga smatrao: pesnik, da, svakako, čak veli-
ki pesnik u odredenim trenucima. Ali galama koja se oko
njega podigla u Parizu kao da ga je drogirala, dopingo-
vala. U ove red ne unosim nikakvu polemičku nameru,
samo izražavam svoje tadašnje osećanje. On se zabavlja,
brblja, ponavlja obrte koji su se svideli, koristi najbolje što
može, ali u jednoj oblasti koja se dosta brzo sužava, svo-
ju ličnu dopadljivost. Izgledalo je da Manifest dadaizma
1918. širom otvara vrata, ali se otkriva da ta vrata vode u
hodnik koji se vrti u krug.

Šta po vašem mišljenju oznatava prekid između ove dve

faze u razvitku dadaistitkogpokreta?

Prekid izmedu prve dve faze koje sam izdvojio, ozna-

dće objavljivanje, avgusta 1920, u časopisu La Nouvelle
Revue Frangaise, moga teksta pod naslovom ,,Za Dadu“,
kome odgovara tekst Žaka Rivijera „Zahvalnost Dadi“.
Ovaj poslednji tekst, ma koliko bio uzdržan, nanosi težak
udarac Dadi, dovoded je do ruba književnog posvećenja.

Ostaje nam, dakle - to te biti predmet sledete emisije -

da razmotrimo vaš raskid sa Dadom koji najavljuje rađa-
nje nadrealistićkogpokreta.
 V

Mislim na Marsela Dišana koji je dovodio prijatelje da

bi im pokazivao kavez za koji se činilo da u njemu nema
ptica i da je do pola napunjen kockama šećera, tražeći od
njih da podignu taj kavez koji je, na njihovo iznenadenje,
bio veoma težak, jer su ono što su oni smatrali kockama
šećera u stvari bili komadi mermera koje je Dišan, po vi-
sokoj ceni, dao da se izrežu u tim dimenzijama. Ova šala
za mene vredi koliko i neka druga, pa čak i kao gotovo
sve sale u umetnosti zajedno...
{Izgubljeni koraci: Predavanje u Ateneumu,
Barselona, 17. novembra 1922)

- Raspadanje Dade. - Suđenje Baresu. - Benžamen

Pere. - N apragu tiadrealizma upravom smislu reči.

ANDRE PARINO: U kakvim ste okolnostima raskinuli

sa Dadorn? U našem poslednjem razgovoru, rekli ste da je
clanak koji je Žak Rivijer objavio avgusta 1920. u La Nou-
velle Revue Fran^aise prvi znak pukotine koja će se nepre-
kidno širiti i...

ANDRE BRETON: Da, lako je shvatiti da je objavlji-

vanje teksta koji je potpisao Žak Rivijer, tadašnji urednik
časopisa La Nouvelle Revue Frangaise, i koji je prema da-
daističkoj aktivnosti pokazivao pažnju punu naklonosti,
imalo za posledicu promenu osvetljenja. Do tada je Dada
uživala opšte neprijateljstvo i činila sve što je bilo u njenoj
m od da ga održi. Sta je za nas, kakvi smo tada bili, moglo
biti zanosnije nego da stalno budemo izvrgnuti podsme-
hu, ako ne i gnevu. Osećanje koje smo imali o vrednosti
nase stvari bilo je pojačano dnjenicom da je javno mnje-
nje jednodušno bilo protiv nas.
To javno mnjenje, naime, pokazalo je velidnu svoje
udvornosti prethodnih godina, i to što smo do te mere bi­
li izloženi njegovoj osudi bilo je dovoljno da nas uveri da
smo na dobrom putu. Rivijerova studija bila je sve u svemu
prvi tekst koji je trebalo da izazove odjek, a koji je nasto-
jao da prodre u dubinu naših zajedničkih namera. Pri-
znavao nam je bar tu zaslugu što smo težili onome što je
nazivao „iskustvom apsolutne psihološke stvarnosti“ i što
smo unapredili jezik pokušavajući da u njemu vidimo, ne
više „sredstvo“, nego ,,biće“. Ovo svedočanstvo, dato ume-
renim i ozbiljnim tonom, donekle je otkrivalo naše ciljeve
- težilo je time da učini nedelotvornim i uzaludnim neka
osnovna sredstva i načine prkosa koje smo, kako u publi-
kacijama tako i u dadaističkim istupima, do tada do mile
volje koristili.

Za koga to kažete „do mile volje“?

Kažem do mile volje, jer već tada mnogi od nas ose-

ćaju pravu zasićenost u odnosu na mnoge od tih oblika
ispoljavanja. U dadaističkim časopisima, zloupotreba (u
najmanju ruku) onih manje-više otrovnih rečenica upe-
renih protiv ovih i onih, izraženo uživanje u manjkavim
verbalnim lakrdijama; ako programi javnih istupa, ko­
ji kopiraju programe mjuzik-holova, najavljuju senza-
cionalne ,,tačke“ pod naslovima koji pune salu, njihovo
ostvarivanje je u očima nekih od učesnika krajnje bedno.
Skandal, sasvim stvaran, jedina je korist koju izvlačimo
iz tog poduhvata, ali nam on sve manje skriva oskudicu
upotrebljenih sredstava, koja su inače gotovo uvek ista.
Lažne informacije: Čarli Čaplin je pristupio dadaističkom
pokretu, prvi put se pojavljuje „glavom i bradom" na da-
daističkom javnom istupu u Salonu Nezavisnih; na Festi-
valu u Sali Gavo „dadaisti će biti ošišani na sceni“, itd...
Nije potrebno ništa vise da bi se publika tiskaia na ula-
zu. Rekao sam vam koliko je marljiva bila izrada svakog
programa. Njegovo izvođenje (sasvim fragmentarno) bi-
lo je mnogo gore. Govorim vam o tome kao poznavalac,
jer, pošto je taj program bio kako-tako utvrđen, i pošto
sam dobio u najmanju ruku opšti pristanak, ja sam bio taj
koji se verovatno najviše lično zalagao da se održi makar
minimum obećanja koje je on davao. Osim Care, Pikabije
i Ribemon-Desenja (u početku jedinih pravih dadaista)
koji su se oduševljavali ili zadovoljavali tako stvorenom
situacijom, ostali su odlazili prilično nečiste savesti, ne
ponoseći se mnogo bednim vašarskim lukavstvima koja
su bila potrebna da bi se namamila publika. Ali porasli su
troškovi oko iznajmljivanja sala, većina nas bila je veoma
siromašna, a cena karata jedva dovoljna da ih pokrije, i to
samo pod uslovom da su sva mesta popunjena...

Ne znam kakav će biti utisak slušalaca... Zahvaljujem

vam na ovim objašnjenjima, ali očigledno je da postavlja-
njem ovih javnih istupa u njihovu pravu klimu, veoma
umanjujete njihov značaj u ocima nas koji smo ih doživeli
samo kroz legendu!

Dobro, znam da, sa odstojanja, omladina posmatra da-

daističke javne istupe drugim očima. Ona želi da odbaci
sve ono zbog čega su oni dosta brzo postali nezanimlji-
vi i dosadni. Ona po definiciji želi da upamti samo neke
njihove herojske vidove, sasvim spoljašnji izraz nesagla-
snosti između takozvanih dadaističkih ideja i ideja koje
su uglavnom mogle i dalje biti u opticaju oko 1920. Bez
sumnje nije lose, a možda je bilo i neizbežno što je ta ne-
suglasica dobila tako spektakularan vid. Hoću samo da
kažem da su dadaistički časopisi i javni istupi, koje je na-
dahnjivao Cara, tapkali u mestu. Mislim da su tapkali u
mestu zato što su bili stvoreni po istom kalupu napravlje-
nom za cirišku publiku, i, ako smem da kažem, dorađe-
nom u dodiru sa njom. Posmatrani, kako iznutra tako i
spolja, oni su se pretvarali u klišee, stvrdnjavali.

Da li je to sud koji o tome donosite a posteriori Hi je to

vaš tadašnji utisak?

Najosetljiviji prema tom preranom starenju, možda za­

to što smo bili pomalo lekari, bili smo Aragon i ja. Ne zato
što smo odbacivali „Dadinu“ aktivnost u njenim opštim
namerama, već nam je bilo dosta - ako ne i suviše - onih
tobože vrtoglavih budalaština koje čak nisu imale ni sve-
žine. Bili smo za korenito obnavljanje sredstava, za traga-
nje za istim ciljevima sasvim različitim putevima. Inače,
već tada je jedinstvenost pokreta ozbiljno narušena. O
tome najbolje svedoči neka vrsta referenduma, objavlje-
nog u martu 1921. u časopisu Litterature. Školskim si-
stemom ,,ocena“, koje su za tu priliku bile predviđene u
rasponu od - 25 do + 20, imali smo nameru da prika-
žemo stepen poštovanja ili nepoštovanja ukazivanog naj-
različitijim ličnostima, još od antičkog doba (ocena - 25
označavala je, naravno, vrhunac gnušanja, nula potpunu
ravnodušnost, + 20 bezrezervno prihvatanje dušom i sr-
cem). Takav referendum plod je jednog od naših čestih
sastanaka u jednom bifeu u nekadašnjem Prolazu kod
Opere, koji će Aragon kasnije opisati u Pariskom seljaku.
Tamo se nekolicina nas nalazila, dva-tri puta nedeljno,
obično bismo provodili veče zajedno, a veliki deo vreme-
na bio je posvećen tim ili nekim drugim igrama. Ali, sa
odstojanja, ova igra nam donosi iznenađenja. Dopustite
mi da dam pregled rezultata. Pogledajmo... Bodler: Ara­
gon mu daje 17, Breton 18, Elijar 12, Supo 12, Cara - 25.
Lenjin: Aragon mu daje 13, Breton 12, Elijar - 25, Su­
po - 25, Cara - 22. Pikaso: Aragon mu daje 19, Breton
15, Elijar - 2, Cara 3. Rembo: Aragon, Breton i Elijar da-
ju mu 18, Cara - 1. Sad: Aragon mu daje 17, Breton 19,
Elijar 15, Supo 16, Cara - 25. To Carino - 25 odnosi se
inače i na Dostojevskog, Eshila, Getea, Greka, Homera,
kao i Matisa, Nervala, Edgara Poa, Žan-Žaka... i Anrija
Rusoa. Tako duboka razmimoilaženja morala su u sebi
nositi klice nesaglasnosti naravi?

Da li taj broj od marta 1921. označava početak raskida?

O, veze još nisu olabavile! Princip dadaističkih istupa

nije odbačen. Samo smo odlučili da se oni drugačije odvi-
jaju. U tom cilju predviđen je niz poseta-izleta po Parizu,
 sasvim proizvoljno odabranih, odlazak u crkvu Svetog Ju-
lijana Siromaha, u park Bit-Šomon, na stanicu Sen-Lazar,
do kanala Urk. Nameravamo i da počnemo sa optužbama
koje dovode do javnog sudenja.
U stvari, primenjivanje tog novog programa tek je na-
značeno. Održava se sastanak u vrtu crkve Svetog Julijana
Siromaha, ali ne ide mu na ruku pljusak, a još manje te-
gobna ništavnost reči koje se tamo izgovaraju tonom koji
bi trebalo da bude provokativan. Nije dovoljno što smo
prešli iz sale za priredbe na čist vazduh da bismo raskrsti-
li sa dadaističkim šablonom.
Mesec dana kasnije, novi javni istup, „optužnica i su-
denje“ Morisu Baresu, da bi bila sagledana u pravoj sve-
tlosti, zahteva gotovo potpunu promenu načina posma-
tranja. Ako, na plakatima i programima, igru još uvek
vodi „Dada“, i ako su joj učinjeni sitni ustupci u pogledu
režije „procesa" (jedna lutka zauzima ,,Baresovo“ mesto,
,,sudije“ i ,,branioci“ su čudno nakarađeni), inicijativa u
tom poduhvatu zapravo joj izmiče. Ta inicijativa pripada
samo Aragonu i meni.- Pokrenuti problem, koji je, u stva­
ri, etičke prirode, može bez sumnje zanimati mnoge dru-
ge među nama, ponaosob, ali Dada, sa svojim opredelje-
njem za obznanjenu ravnodušnost, tu nema šta da traži.
Problem je odrediti u kojoj se meri može smatrati krivim
čovek koga želja za vlašću navodi da postane pobornik
konformističkih ideja, sasvim suprotnih idejama iz njego-
ve mladosti. Dopunska pitanja: kako je autor Jednog slo-
bodnog čoveka mogao da postane propagator u Pariskom
odjeku? Ako postoji izdaja, kakav je mogao biti njen ulog?
A kakva zaštita od nje? Izvan Baresovog slučaja, ova pita­
nja dugo će potresati nadrealizam.

Bilo bi zanimljivo da odredite znaiaj tog javnog istupa u

vašim odnosima sa Dado??i.

Sastanak se u celini odvija na planu dosta ozbiljne ras-

prave, jedini neskladan ton unosi Cara koji je pozvan kao
„svedok“ i koji ostaje pri lakrdijaškim rečima, a na kraju
peva jednu glupavu pesmu. Treba se samo osvrnuti na kra-
tak prikaz u časopisu Litterature, pa videti koliko je, u toj
prilici, takav stav malo cenjen i koliko ga odvaja od nas.
Uprkos tim unutrašnjim trzavicama, grupu koju i da-
lje predstavljamo, uvedali su novi veoma značajni člano-
vi, Benžamen Pere koji, na „suđenju Baresu", igra prilidno
sablažnjivu ulogu „nepoznatog vojnika", od svih nas je je-
dini koji se neobuzdano otisnuo u pesničku pustolovinu.
Njegova zbirka, koja je tada upravo trebalo da se pojavi:
Putnik sa prekookeanskog broda, svedodi o svim njegovim
talentima: sloboda izražavanja bez presedana. Kao što je
Igo ukinuo razliku između „uzvišenih" i ,,neuzvišenib“ re-
d, Pere ukida razliku između ,,uzvišenih“ i „neuzvisenih"
predmeta. Žak Rigo pronalazi u sredini koju mi dinimo
odjek koji je uprkos svemu nužan za njegove paradokse
velikih razmera, obavijene najcrnjim humorom. Upravo
je ostvaren dogovor od suštinskog značaja sa Maksom
Ernstom na osnovu njegovih ,,kolaža“, čija je prva izložba
otvorena u Parizu nekoliko dana ranije. Poznato je da po-
stupak kolaža, koji se sastoji u redanju likovnih elemenata
uzetih iz razliditih celina, kao što su fotografije, gravire,
po svedočenju samoga Maksa Ernsta, ima za cilj da dove-
de do „spajanja dve naizgled nespojive stvarnosti u ravni
koja im naizgled ne odgovara“. Nije preterano red da su
prvi kolaži Maksa Ernsta, koji su bili izuzetne sugestivne
moći, medu nama dodekani kao otkrice.
Prema ovome što je redeno, letovanje 1921, kada se
Maks Ernst, Cara i ja sastajemo u Tirolu, dini se, mora
dovesti do opuštanja, pa ipak, prava neprijateljstva zapo-
dede ubrzo po povratku u Pariz.

Kakoje dvoboj, ako tako mogu red, započeo?

Još nekoliko meseci nesloga ostaje u latentnom stanju.

Pikabija se povukao iz Dade i neštedimice joj upucuje
svoje strele. Javni istupi, na koje su se neki sasvim navikli,
 ostaju naravno na dnevnom redu, ali zbog vida koji su po-
primili, u okrilju same Dade imaju manje-više otvorenih
neprijatelja. Zbog toga nastaje velika zbrka. Što se mene
tiče, postao sam siguran da Dada mora da odbaci svoje
sve veće sektaštvo i uključi se u jedan širi tok, kako bi po-
vratila izvesnu svežinu, da je došlo vreme da se raskrsti sa
tom politikom zap'aranja. U tom cilju predlažem sazivanje
„Međunarodnog kongresa za određivanje direktiva i od-
branu modernog duha“, nazvanog „Pariski kongres“. Orga-
nizacioni komitet lako se obrazuje: čine ga četiri glavna ili
odgovorna urednika časopisa: Ozanfan u ime L’Esprit no­
uveau, Polan u ime La Nouvelle Revue Frangaise, Vitrak u
ime Aventure, ja u ime Litterature, zatim dva slikara, D d o ­
ne i Leže, i jedan muzičar, Orik. Oni se složno izjašnjavaju
u prilog suočavanja sa novim vrednostima, uspostavljanja
tačnog odnosa prisutnih snaga i što preciznijeg određiva-
nja prirode njihovih rezultata. Ali veoma brzo će se raz-
buktati polemika: neizbežna Carina opstrukcija i vijugavi
putevi kojima ona kreće, navode me - nije mi teško da to
priznam - na jednu nespretnost. Da ne bih imenovao Ca-
ru koji se trudi da omete taj poduhvat, i da bih mu oduzeo
priliku za beskonačne odgodne smicalice, upotrebljavam,
u jednom saopštenju Kongresu koje treba da upozori na
tu sabotažu, nesrećnu perifrazu: „začetnik pokreta koji je
došao iz Ciriha“. Samo se po sebi razume da se on odmah
dočepao till red da bi mi dokazivao (u jednoj oblasti ko-
ja daleko premašuje Dadu i zahvata mnoge demente koje
je on do tada tobože prezirao) moj „nacionalizam" i „kse-
nofobiju“. Ta runda pripala je njemu. Od tada su mnoge
godine potvrdile ništavnost njego\dh optužbi, ali sam uvek
smatrao da je ta moja formulacija bila neugodno dvosmi-
slena. Pariski kongres nije održan.

Ali čini se daje od tada Dada na rubu propasti?

Svakako! „Dadaistički salon“, čak i u svesti onih koji u

njemu učestvuju, propada, naročito zbog neučesP^ovanja
Marsela Dišana, na koga su organizatori posebno računali,
a koji iz Amerike samo upućuje kablogramom red: „Ništa
od toga“. Ali, neću se zadržavati na fazama toga propada-
nja. Već u proleće 1923, Dada, koja je već vise od dve go-
dine veoma bolesna, pada u agoniju. Njen poslednji trzaj
biće veče „Plinskog srca“, u julu. Ne vraćajmo se vise is-
padima koji su ga obeležili. Započela je era nadrealizma u
pravom smislu red.

Ne bi bilo naodmet podsetiti na neke dogadaje iz te f a ­

ze... „preporoda“?

Samo što smo raskrstili sa izvesnim žaljenjima, sa izve-

snim slabostima sentimentalne prirode, a već se pojavlju-
je nova serija časopisa Litterature pod samo mojim ured-
ništvom. Supo se nešto malo udaljio. Ribemon-Desenj se
sa Carom drži po strani. Pikabija nam se vratio. Jezgro,
čija su povezanost i čvrstina proverene, činimo Aragon,
Elijar, Ernst, Pere i ja. Sa njim se već tada spaja drugo je­
zgro aktivnosti, koje čine Žak Baron, Rene Krevel, Rober
Desnos, Maks Moriz i Rože Vitrak. Ne beležimo, u odno-
su na prethodno razdoblje, nikakav gubitak energije, već
obrnuto. Predavanje koje sam održao u Barseloni za vre-
me jednog putovanja sa Pikabijom, dosta dobro dočarava
atmosferu toga doba. Pod naslovom: „Osobenosti moder-
nog razvitka i ono sto u njemu sudeluje", ono ulazi u moje
delo Izgubljeni koraci.
Automatsko pisanje tada doživljava nov veliki procvat
i vise nego ikad opštu pažnju privlači onirička aktivnost.
Sve ono dm e smo tada i jedni i drugi zaokupljeni, svako-
dnevno se stavlja na tapet i izaziva, u celini, veoma žive,
veoma srdačne debate (suparništva će se pojaviti kasnije).
Mislim da mogu red da se kod nas, bez ikakve pojedi-
načne rezerve, vrši kolektivizacija ideja. Ako se povodom
nadrealizma može govoriti, kao što je učinio Monero u
delu Moderna poezija i sveto, o „bundu“ u smislu „grupe
dji su danovi povezani samo vezama po izboru", mora se
konstatovati da on to konačno i postaje. Niko ne pokuša-
va da išta zadrži za sebe, svako očekuje korisne rezultate
od davanja svima, od podele između svih. I tada, doista,
nema ničeg plodonosnijeg. Kada danas vidim kako ina­
ce ugledni duhovi tako ljubomorno čuvaju svoju nezavi-
snost i tako očigledno žele da odnesu u grob svoje male
tajne, mislim da se nazadovalo i da, što se njih tiče, ma šta
o tome mislili, oni nisu na dobrom putu.
Izmedu nas se isto tako uveliko odvijaju igre: pisane igre,
govorne igre, izmišljene ili isprobane na samom sastanku.
Možda se baš kroz njih neprekidno obnavlja naša raspoloži-
vost; u najmanju ruku, one održavaju ono ugodno osećanje
zavisnosti koje gajimo jedni prema drugima. Treba se vratiti
čak do sensimonovaca da bi se pronašlo nešto slično.

VI

JA. - Duša bez straha uranja u jednu zemlju bez izla-

za, u kojoj se otvaraju oči bez suza. Tamo se ide bez cilja,
tamo se sluša bez gneva. Tamo se vidi iza sebe bez okreta-
nja. Posmatram najzad lepotu bez velova, zemlju bez mr-
lja, medalju bez druge strane. Vise ne molim, ne verujući
u njega, za oproštaj bez greha. Niko ne može zatvoriti wa-
ta bez šarki. Cemu postavljati u šumama srca te zamke bez
opasnosti? Dan bez hleba verovatno neće biti tako dug.
( Uvod u raspravu o nedovoljnosti stvarnosti)

- Eksperimentalna aktivnost. - Sistematsko istraživa-

nje„nenormalnih stanja“. - Sposobnosti Robera Desnosa.

ANDRE PARINO: Da bistno dočarali atmosferu doga-

đaja koji su predmet ove šeste emisije, da li biste nam, go-
spodine Bretone, mogli tačno reći da li ste, u razdoblju od
kraja dadaizma do objavljivanja Manifesta nadrealizma,
vet imali jasne perspektive?

ANDRE BRETON: Bilo bi preterano red jasne. Tada

se svi slažemo u mišljenju da treba pod u veliku avantu-
ru. „Ostavite sve... Krenite putevima": to je moja parola
u to vreme. Rembo nije zaboravljen, kao ni njegov prija-
telj Žermen Nuvo, za koga znamo sa kolikom je istrajno-
šću lutao, pre nego što je, odeven kao prosjak, stao pred
vrata crkve u Eksu. Ali, kojim putevima krenuti? Da su
to materijalni putevi, malo je bilo verovatno; duhovne
puteve nismo dobro videli. Činjenica je da smo došli na
pomisao da povežemo ove dve vrste puteva. Otuda izlet
učetvoro na koji smo tada krenuli Aragon, Moriz, Vitrak
i ja, polazed od Bloa, mesta koje smo nasumice izabra-
li na karti. Dogovorib smo se da ćemo nasumice id pe-
šice, ćaskajući, da ćemo namerno skretati samo koliko je
potrebno radi jela i spavanja. Poduhvat dje se izvođenje
pokazuje veoma neobičnim, pa čak i opasnim. Put, koji
je trebalo da traje desetak dana, a koji i t biti skraćen, od-
mah dobija obeležje inicijacije. Odsustvo svakog cilja ve­
oma brzo nas odvaja od stvarnosti, utiče da se pod našim
koracima pojave fantazmi koji su sve brojniji, sve vise uz-
nemirujud. Vreba razdražljivost, pa čak se događa da se,
između Aragona i Vitraka, umeša i nasilje. Sve u svemu,
istraživanje nikako nije izneverilo očekivanja, ma koliko
bilo uzano njegovo podrucje, jer je to bilo istraživanje na
granici budnog života i života u snu, a time sasvim u stilu
naših tadašnjih preokupacija.

To jest u skladu sa vašim nastojanjem da istrazite pod-

svest, zar ne?

Tačno. A uostalom, došlo je vreme kada i t te preoku-

pacije otkriti svoje izabrano podrucje. To i t biti podrucje
izazvanog ili hipnotičkog sna, sa kojim ćemo mesecima
svake večeri eksperimentisati. Iako sam nekada bio uče-
nik Babinskog, odnosno najoštrijeg kritičara Šarkoovih
teza i takozvane Nansijske škole, ja sa svoje strane zadr-
žavam veoma živo, iako nepoverljivo, interesovanje za je-
dan deo psihološke literature koja se na tom učenju te-
melji ili se na njega nadovezuje; posebno mislim na divno
Mjersovo delo: Čovekova ličnost, na uzbudljiva saopštenja
Teodora Flurnoa povodom medijuma Elene Smit: Indija
na planeti Mars, itd... čak na neka poglavlja Rasprave o
metafizici Šarla Rišea. Sve se to može povezati, spojiti sa
ostalim mojim gledištima zahvaljujući oduševljenom di-
vljenju koje osećam prema Frojdu i od koga kasnije nedi
odstupiti. Frojd me je primio 1921. u Beču, i mada sam,
čineći dadaističkom duhu ustupak vredan žaljenja, u ča-
sopisu Litterature pogrdno govorio o svojoj poseti, on je
bio ljubazan da se zbog toga ne naljuti na mene i da se sa
mnom i dalje dopisuje.
Iako „eksperimenti sa snom“ prethode objavljivanju
Prvog manifesta, oni cine nerazludvi deo istorije nadre-
alističkog pokreta. Teorijske izjave u Manifestu podvaju
na njima koliko i na razmatranjima do kojih je dovelo sve
rasprostranjenije pribegavanje automatskom pisanju. On
nema nikakve druge osnove i potpore.

U to vreme, međutim, značaj Manifesta ni izdaleka nije

bio odmah zapažen?

Da, to jest... Najzad, novinska kritika, koja će tu još

jednom poći od jednog od svojih omiljenih opštih me-
sta: „Manje manifesta, vise dela“, uzalud će se pretvara-
ti da u njemu vidi samo objavu rađanja nove književne
škole, ona neće moći da spreči da taj manifest dobije
sasvim drugo značenje i sasvim drugi značaj, uprkos
svemu. Jer on sankcioniše izvestan način posmatranja i
osećanja koji je tokom prethodnih godina imao dovolj-
no vremena da se izdvoji i pokaže, da se tačno odredi,
da se formuliše u vidu zahteva. Kada se Manifest poja-
vljuje, to jest 1924, on ima iza sebe pet godina neprekid-
ne eksperimentalne aktivnosti koja uključuje veliki broj
raznovrsnih učesnika.

Može se bez ikakve sumnje smatrati da je Manifest nad-

realizma dokument koji utvrđuje jednu etapu u razvoju du-
ha. Zanimljivo je napomenuti da reakcije koje je on izazvao
odmah po svom obznanjivanju retko svedoče o njegovom
značaju. Kritike koje su mu bile upućene ne odnose se na nje-
govo središte interesovanja uopšte, one veoma podsećaju, po-
smatrane iz daleka, na šibice koje bi htele da budu buktinje...

Valja red da je, čak i sa odstojanja, oba ova polja is-

traživanja, automatsko pisanje i proizvode hipnotičkog
sna, podjednako teško omeđiti; da se nameće takvo po-
lje neizvesnosti, kolebanja, d m pokušamo da im odre-
dimo granice. Jer to je nesigurno tie, na kome nikada
nismo sasvim sigurni da čvrsto stojimo. Postoji nekoli-
ko nespornih dokumenata kao što su prve sveske auto-
matskih tekstova, prvi zapisi sa hipnotičkih seansi: danas
se možemo na njih pozivati. Ali oni određuju put koji
nije moguće ucrtati ni na jednoj karti; ko god nije sam
sebe tražio na tome putu, imaće mnogo muke da ga se­
bi predstavi sa-izvesnom tačnošću. To je bez sumnje mi-
stični put, o kome bi bilo uzaludno, do daljnjeg, govoriti
razumnim redma. Reč je o sistematskom preduzimanju
izvesnog traganja koje je u XIX veku prevazišlo sve dru-
ge aktivnosti koje se nazivaju poetskim, počevši od No-
valisa i Helderlina u Nemačkoj, od Blejka i Kolridža u
Engleskoj, Nervala i Bodlera u Francuskoj, a koje će po-
primiti obeležje istinskog zahteva možda sa Malarmeom,
a zasigurno sa Lotreamonom i Remboom. Tim povodom
strasti nisu prestale da se raspaljuju. Zlo je što ambicija
pesnika koje sam upravo naveo - ambicija koju od tada
nazivaju prometejskom - da razvale vrata tajanstva i od-
ludio stupe na nepoznatu zemlju uprkos svim zabrana-
ma, pobuđuje najveće podozrenje kod svih onih koji su
se udobno povukli iza postojedh ograda, a zna se da je
ovih poslednjih dtavo mnoštvo. Njihov gnev danas raste
jer ne mogu da zaustave istoriju ideja, jer je u tom, kao
i u svakom drugom pogledu, povratak nemoguć. Ništa
ne može uticati da pesnička aktivnost, koja je već vise od
jednog veka okrenuta, a zatim istinski usmerena, ka ob-
navljanju urođenih moći duha, pristane da ponovo dođe
na sporedno mesto.
 U vezi s tim, bilo bi zanimljivo da analizirate težnje
i koncepcije koje su odredile vaša traganja i traganja vaših
prijatelja u oblasti nesvesnog?

Važno je na početku dobro shvatiti jedinstvenost po-

duhvata koji rukovodi primenom automatskog pisanja i
proučavanjem pojava koje podstiče izazvani san. U oba
slučaja, ono što treba dosegnuti i istražiti nije ništa dru-
go do ono što nazivamo nenormalnim stanjima. Pitate me
odakle potiče sklonost koju smo pokazivali prema ova-
kvim stanjima. To je sasvim jednostavno. Ono što nas je
strasno zanimalo u njima jeste mogućnost koju su nam
pružala da izbegnemo prinude koje sputavaju svesnu
misao. Jedna od tih prinuda, i to ona najveća, jeste pot-
činjavanje neposrednim čulnim opažanjima, koje u veli-
koj meri pretvara duh u igračku spoljašnjeg sveta (hoću
da kažem da u normalnim uslovima ideacije samo deli-
mično možemo da se isključimo iz onoga što nam pada u
oči, što nam para uši, itd.) i da utisci koji iz toga proizlaze,
zbog svog parazitskog obeležja, nužno iskrivljuju tok ide­
acije. Druga, ništa manje mučna, prinuda, koju neodolji-
vo želimo da odbacimo, jeste ona zbog koje kritički duh
sputava jezik i uopšte najrazličitije nadne izražavanja.
Smatrali smo - a ja i dalje smatram - da, ako hoćemo da
ove načine izražavanja spasemo skleroze koja im sve vise
preti, da ljudskoj red vratimo njenu urođenu bezazlenost
i stvaralačku moć, nužno moramo da raskinemo okove
koji je cine nesposobnom za svaki novi uzlet.

Vasa atnbicija, međutim, nije bila pesničke prirode, to

nam je poznato. Pa koji su to onda okovi koje ste hteli da
skršite, koje su to granice koje su kočile vašu akciju?

Ti okovi bili su logičke prirode (najuskogrudiji raciona-

lizam trudio se da ne propusti ništa što ne bi nosilo njegov
pečat), moraine prirode (u obliku seksualnih i socijalnih
tabua), i najzad, okovi koji su se ticali ukusa određenog
sofističkim konvencijama „pristojnostf, možda najgori
od svih. Konstatovali smo da se uloga tog takozvanog kri-
tičkog smisla, koji smo, hteli-ne-hteli, i mi nasledili kao i
drugi, u naše vreme sastoji u kočenju svakog intelektual-
nog razmatranja iole većih razmera. Odbijali smo da ga
smatramo glasom „zdravog razuma“, smatrali smo ga pre
glasom najizopačenijeg „vulgarnog rasuđivanja“. U tom
„kritičkom smislu“ koji smo naučili da negujemo u školi,
složno smo videli državnog neprijatelja broj 1.

A šta ste onda suprotstavljali tom kritičkom smislu koji

ste želeli da uništite?

Pa, žudnju za čudesnim koje je moguće oživeti kroz

sećanje na detinjstvo. Sasvim uz vetar, žestoko reagujući
protiv osiromašenja i jalovosti načina mišljenja koji su bi­
li plod vekovnog racionalizma, mi smo se okrenuli čude-
snom i propovedali smo ga bezuslovno.
Jedna rečenica u Manifestu iz 1924. u tom pogledu je do-
voljno ubedljiva: „Recimo kratko i jasno: čudesno je uvek
lepo, svako čudesno je lepo, čak je jedino čudesno lepo“.

Vaša žudnja za čudesnim nije, međutim, kao kod obič-

nih ljudi. Pravili ste razliku. Ne mogu, na primer, da vas
zamislim kako se okrećete spiritizmu?

Svakako, bio sam daleko od toga. Bili smo veoma sum-

njičavi prema svemu onome što je bilo u domenu spiri-
tizma i što je od XIX veka prisvojilo veliki deo tog čude-
snog. Tačnije, mi smo neopozivo osporavali njegov princip
(nije moguća veza između živih i mrtvih), iako smo poka-
zivali veoma živo interesovanje za neke pojave koje su se
zahvaljujući njemu ispoljile. Uprkos njegovoj pogrešnoj
polaznoj tački koja vodi na krivi put, on je otkrio neke du-
hovne moći, koje su veoma neobične i čiji značaj nikako
ne treba zanemariti. Da biste stvorili predstavu o našem
stavu o njemu, mislim da bi ga trebalo zamisliti na pola
puta između stavova koje su izražavali, svaki za sebe, oko
1855, Viktor Igo (videti zapisnike sa spiritističkih seansi u
Gernezeu) i Robert Brauning u njegovoj pesmi „Medium
Sludge". Između Igoovih i Brauningovih gledišta postoji
(barem na izgled) potpuna protivrečnost. Tu protivrečnost
nadrealizam će razrešiti ističući ono što ostaje od medi-
jumske komunikacije, kada se ova odvoji od glupavih me-
taiizičkih implikacija koje je do tada sadržavala.

To je bez ikakve sumnje jedan od njegovih bitnih dopri-

nosa, usudiću se da kažem, nauci, i želeo bih da nam pre-
cizno izložite metode i postupak koji ste koristili u svome
istraživanju nepoznatog?

Mislim da se dovoljno vidi u kakvom smo duhovnom

raspoloženju pokušavali da dosegnemo ta „nenormalna
stanja“ koja su u početku bila izborno područje nadreali-
zma. Ovom prilikom, ne mogu a da uzgred ne opovrgnem
optužbu za lenjost koja se povremeno upućuje svakome ko
se predaje ili se predao, sa više ili manje istrajnosti, auto-
matskom pisanju ili nekom drugom obliku automatske ak-
tivnosti. Da bi to pisanje doista bilo automatsko, potrebno
je da duh uspe da se postavi u uslove ravnodušnosti pre­
mia svemu što zahteva spoljašnji svet, kao i prema pojedi-
načnim preokupacijama utilitarne, sentimentalne i druge
prirode, za koje se smatra da mnogo vise pripadaju oblasti
istočnjačke nego oblasti zapadnjačke misli, i koji pretpo-
stavljaju neprekidnu napregnutost i napore od strane ove
poslednje. Još i danas izgleda mi neuporedivo jednostav-
nije, i lakše, udovoljiti zahtevima svesne misli nego dovesti
tu misao u stanje potpune raspoloživosti, tako da se više
ne sluša ništa drugo osim „onoga što kažu usta mraka“.
Danas ne nedostaju dela koja podsećaju u kakvim se
uslovima prva rečenica, automatskog tipa, koja je tako
reći naišla neopaženo, nametnula mojoj pažnji, i ja sam
opširno izložio u Prvom manifesta kako smo Supo i ja us-
peli da dobijemo pravilan iskaz koji je bio u istom tonu.
Podsetiću samo da smo, radi sprečavanja neosporne mo-
notonije, veoma brzo morali da menjamo brzinu hvatanja
poruke, od smirenog pisma do brzog pisma koje se jedva
moglo pročitati. Ovo poslednje je, kako se čini, daleko naj-
bogatije u pronalascima, što navodi na pomisao da bi ste-
nografsko beleženje moglo dati mnogo bolje rezultate, ali
nije mi poznato da je ono ikada bilo primenjivano.

Čini mi se i da je automatsko pisanje bilo na različite

načine korišćeno u okrilju nadrealističkogpokreta i ne uvek
u duhu prvih iskustava?

Nisam propustio da pomenem nedaće sa kojima se auto­

matsko pisanje suočavalo u nadrealizmu. Glavna od tih ne-
daća leži u činjenici da među onima koji su mu se predavali
nije moglo biti sasvim izbegnuto suparništvo na estetskom
planu, i da se nameće, makar a pasteriori, određeni izbor,
koji je ostavljao samo delove poruke, one koji su smatrani
najpogodnijima: Doduše, to nije tako važno kao što može
izgjedati. Bitno je da se osećala klima automatskog stvara-
nja, da je do duha dopro dah jedne oblasti čija se flora i fau­
na mogu lako prepoznati i, naročito, čija struktura, na izgled
ista za sve, samo treba da bude otkrivena. Veoma je teško
navesti svakoga da sam pokuša takvo istraživanje, uveriti ga
da ta oblast nije nigde drugde nego u njemu i naterati ga da
se oslobodi svakog balasta, kako bi lako prešao most koji ta­
mo vodi. Činilo mi se da ćemo pre ili kasnije pronaći načina
da po želji prelazimo na tu drugu stranu, kao i da se ovamo
isto tako po želji vraćamo, ne namećući sebi neku posebnu
discipline kao da je dovoljno da pritisnemoneko dugme.
Sve vizije sveta biće uzdrmane, ali isto tako verujem da će
započeti onaj „pravi život“ o kome govori Rembo.

Mislim da je oko 1922. vaša aktivnost i aktivnost vaših

prijatelja ušla u veoma značajnu fazu. Hoćete li nam izne-
ti neka zapažanja o eksperimentima koje ste tada preduzi-
mali i koji su izneli na videlo doprinos Krevela i Desnosa?

U tekstu pod naslovom „Ulazak medijuma“, preštam-

panom u mome delu Izgubljeni koraci, ispričao sam kako
smo, krajem 1922. godine, na inicijativu Renea Krevela,
 kada smo se jedne večeri, kao i tolikih drugih, sakupili u
mojoj radnoj sobi, počeli da tragamo za nekim verbalnim
ili pisanim pojavama u okviru hipnotičkog sna. Radi toga
smo, po njegovim uputstvima, pristali da se koristimo spo-
ljašnjim sredstvima spiritizma, to jest rasporedili smo se u
krug oko stola, sa razmaknutim prstima na njegovoj ivici,
a svaki od nas je vrhom malog prsta dodirivao vrh malog
prsta nekog drugog, tako da smo načinili dobro poznati
„lanac“. U uslovima tmine i tišine koji se u ovakvim slu-
čajevima traže, Krevel odmah udara glavom o drveni sto i
skoro istog časa pristupa dugoj govornoj improvizaciji.
Predmet te improvizacije, o kome govori nepoveza-
no, pripada vrsti sitnih vesti. Preterana govorljivost ko-
ja isključuje svako oklevanje. Emotivni sadržaj mora biti
veliki, sudeći po znacima uzbuđenja koje pokazuje. Ira-
cionalna dikcija u kojoj se bez vidljivog motiva smenjuju
deklamatorski i psalmodični ton. Kakva šteta što to nije
moglo biti snimljeno. U tom govoru - ili u nekom od slič-
nih koje nam je kasnije mogao podariti - imali bismo ne-
procenjiv dokument, nešto kao Krevelovu opipljivu utva-
ru. Krevel, sa onim lepim mladalačkim pogledom, kakav
je sačuvan na nekim fotografijama, sa onom privlačnošću
koju poseduje, sa zebnjom i prkosom koji se tako lako
kod njega bude..., a u svemu tome preovlađuje strah. On
je inače psihološki veoma složen, jer se nekakvoj pomami
kojom je obuzet suprotstavlja njegova ljubav prema XVIII
veku, a posebno prema Didrou.
Uostalom, onaj ko će se, u toj atmosferi hipnotičkog
sna i neobičnih nadna izražavanja koje on pruža, istinski
nad u svome elementu, neće biti Krevel - kao ni Pere koji
će na jednoj od narednih seansi zaspati i koji đrži govore
vise vesele prirode, dji su povod i ton slični onima iz nje-
govih priča - već Rober Desnos, koji će ostaviti dubokog
traga u toj vrsti aktivnosti. On će joj se, zaista, od sveg
srca predavati, unosed u to romantidiu sklonost ka poto-
nuću, koju izražava naslov jedne od njego\nh prdh zbirki
stihova, Bez traga. Niko neće tako bezglavo kao on hrliti
svim putevima čudesnog...
 Mora da je zaista bila čudesna pustolovina učestvovati u
tim seansama na kojimaje izvirala jedna nova poezija?

U svakom slučaju mi smo je doživljavali sa zanosom.

Svi oni koji su prisustvovali svakodnevnim Desnosovim
uranjanjima u ono što je stvarno bilo nepoznato i sami su
bili odvučeni u neku vrstu vrtloga; svi su očekivali šta će
on reći, šta će grozničavo zabeležiti na papiru. Mislim pre
svega na one „igre reči“, jedne sasvim neobične lirske vr-
ste, koje je on dugo vremena mogao da ređa u nekom ču-
desnom ritmu. Te „igre red" koje su tobože bile produkt
telepatske veze sa Marselom Dišanom, koji se tada nala-
zio u Njujorku, Desnos je sakupio u zbirci Bez traga, pod
naslovom „Ruža Selavi“. Govorio sam o čudu. To čudo je
narodto predstavljala sposobnost koju je Desnos poka-
zivao da se po želji trenutno prebaci sa osrednjosti sva-
kodnevnog života u samu zonu prosvetljenja i pesničkog
zamaha. Knjiga nesumnjivo manje pogoduje pesmama
takve inspiradje. Pri dtanju pogledom, događa se da ih
kvare površnosti, čak trivijalnosti: izvirud iz njega, zbog
same svoje sto posto nadahnute, nezadrzive, neiscrpne
prirode, one kritici nisu pružale ništa za šta bi se uhvatila.
Samo se po sebi razume da „literatura“ i njeni kriterijumi
tu nisu imali šta da traže.

VII

Pomislimo na to da su najgori komedijanti ovoga vre­

mena imali Anatola Fransa za saučesnika, i nemojmo mu
nikada oprostiti što je bojama Revolucije ukrasio svoju
nasmešenu tromost. Da bi u njoj zatvorili njegov leš, ne-
ka isprazne ako hoće jednu od onih kutija sa kejova, u
kojoj se nalaze one stare knjige „koje je toliko voleo“, i
neka sve to bace u Senu. Vise ne treba da taj covek, mr-
tav, podiže prašinu...
(Svitanje: Jedan Leš, 1924)
 - Podvodni greben hipnotičkih snova: „Opasni pre-
d e l i - Ofanzivni povratak na površinu. - Meta napa-
d a: Anatol Frans.

ANDRE PARINO: Vi ste, gospodine Breton, u prethod-

noj emisiji naglasili naučni i istovremeno pesnički značaj
eksperimenata sa hipnotičkim snom; ali s druge strane zna-
mo da ste morali, bez sumnje, prekinuti sa tim pokušajima
istraživanja podsvesti kada su se pojavile neke nesuglasice
između vas i Robera Desnosa. Ta stvar, mislim, zaslužuje
da bude rasvetljena već na početku ove emisije.

ANDRE BRETON: To je duga priča... Uočljivo je da

su razlozi koje smo mogli imati, oko 1920, da zauzmemo
izvesno odstojanje u odnosu na automatsko pisanje, iste
prirode kao i oni koji su nas naveli na opreznost prema
čestom ponavljanju seansi sna. O tome je odlučilo uva-
žavanje osnovne mentalne higijene. Neumereno korišće-
nje automatskog pisanja, u početku, imalo je za posledicu
to što je izazvalo kod mene zabrinjavajuća halucinatorna
raspoloženja protiv kojih sam morao brzo da reagujem.
To sam izložio u svojoj knjizi Nađa.

Kakve ste vrste poremećaja osećali i kakva je bila njiho-

vapriroda?

„Snovi“ su ne samo izazivali, na čulnom planu, pore-

mećaje istog tipa, nego su pored toga kod nekih spavača
razvijali i izvesnu impulsivnu aktivnost od koje smo mo­
gli očekivati najgore. Sećam se narodto jedne seanse na
kojoj je bilo tridesetak gostiju, kod Pikabijine prijateljice,
gospođe de la Ir. Kuća veoma prostrana, prigušeno osve-
tljenje: i pored naših napora da to izbegnemo, desetak
osoba, muškaraca i žena, koji se ni izdaleka nisu svi me-
đu sobom poznavali, istovremeno su zaspali. Kako su oni
išli tamo-amo, nadmećući se u proricanju i gestikulira-
nju, možete zamisliti da se prizor nije mnogo razlikovao
od prizora koji su mogli pružiti oni što su se grčili u Sen-
Medaru. Oko dva sata ujutru, uznemiren zbog nestanka
mnogili od njih, najzad sam ih otkrio u mračnom pred-
soblju u kome su, kao po nekom zajedničkom dogovoru
i snabdeveni potrebnim užetom, pokušavali da se obese
0 dviluke... Izgledalo je da ih je Krevel, koji je bio među
njima, na to naveo. Trebaloih je probuditibez mnogo ob-
zira. Jednom drugom prilikom, posle večere kod Elijara u
predgrađu Pariza, vise nas moralo je da obuzdava uspa-
vanog Desnosa koji je, razmahujući nožem, jurio Elijara
po vrtu. Kao što se može videti, misli o samoubistvu koje
su u latentnom stanju postojale kod Krevela, prikrivena
mržnja koju je Desnos gajio prema Elijaru, u takvim uslo-
vima su dobijale aktivan, krajnje kritičan vid.

Prema Desno.su treba bez sumnje suditi o neobičnoj sna-

zi otkrića koja je donosio hipnotički san. Da li biste nam
mogli red kakvim suga opasnostima ona izlagala?

Desnos je, zbog jake nardsticke sklonosti, veoma br-

zo poželeo da usredsredi pažnju sarno na sebe. Čak, kada
smo jednom odlučili, iz opštih razloga koje sam upravo
naveo, da prekinemo sa eksperimentisanjem koje je bilo u
toku, Desnos se sa svoje strane nije tome povinovao. Me-
secima nije prošlo gotovo ni jedno veče a da on ne dođe
kod mene, čak i kada sam bio sam kod kuće, i da ne zaspi
u nekom trenutku, čak i za vreme obroka. Osim toga, po-
stajalo mi je sve teže da ga probudim koristeći uobičajena
sredstva. Jedne nod, kada u tome nikako nisam uspevao
1 kada je njegov zanos bio na vrhuncu - moglo je biti tri
sata ujutru - morao sam da pobegnem i potražim leka-
ra. Desnos ga je dočekao uvredama, ali se bar probudio
pre nego što je on morao da se umeša. Ovaj incident i
moje pojačano strahovanje u pogledu onoga što je mo­
glo poremetiti Desnosovu duševnu ravnotežu, naveli su
me da preduzmem sve mere da se tako nešto vise nikada
ne dogodi. Razume se da je to duboko poremetilo naše
odnose. Eksperimentalna aktivnost koja prethodi nadre-
alizmu tu se zaustavlja. Sa objavljivanjem Manifesta, nad-
realizam ulazi u fazu rasuđivanja.

Da, već 1924, za nas koji sudimo sa odstojanja, nadreali-

zam dobija krštenicu. Tada isto tako započinje i era skandala?

Među nama, duhovi doista ni iz daleka nisu mirni. Go-

dine 1924. i 1925, kada se nadrealizam formuliše i orga-
nizuje, biće bez sumnje, sa 1930. i 1931, godine u kojima
ćemo se najaktivnije buniti protiv svakog konformizma i
kada ćemo sigurno biti ,,najnedruštveniji“. Svet u kome
živimo izgleda nam potpuno otuđen; složno osporavamo
principe koji njime upravljaju. Za to čak nije potrebno ni
da se savetujemo: svakog novog pridošlicu dovodi k na­
ma gnevno odbijanje tih principa, gnušanje i mržnja pre-
ma onome što se na njima rađa. Naročito smo bili gnev-
ni prema svim pojmovima koje treba smatrati svetinjom,
a među njima u prvom redu stoje pojmovi ,,porodice“,
„otadžbine" i „religije", ali nismo izuzimali ni pojam ,,ra-
da“, kao ni pojam ,,časti“ u najširem smislu reči. Činilo
nam se da takve parole prikrivaju gnusne stvari: veoma
dobro smo se sećali ljudskih žrtava koje su ta božanstva
tražila i još traže. Tadašnja štampa, koja im je bila slepo
odana, nije ništa manje obilovala glupostima, drskostima
i cinizmom (vremena su se samo relativno promenila).
Osećali smo da jedan prohujali svet koji srlja u propast
uspeva da se održi samo jačanjem svojih tabua i umno-
žavanjem svojih prinuda i želeli smo odlučno da to izbeg-
nemo. Ali to je još bilo samo pasivno: u stvari, obuzimala
nas je želja za opštim prevratom.
To treba shvatiti, ako hoćemo da reči Nadrealistička re-
volucija, koje će biti u opticaju nešto kasnije, dobiju svoj
puni smisao i prestanu da budu hiperbolične, kakve su,
posmatrane sa spoljašnje strane, tada izgledale.
Izvesno vreme, mi ćemo na neki način uzvraćati rav-
nom merom svetu koji nas je sablažnjavao.
 Sačuvali smo uspomenu na tu pobunu, koja bez sumnje
ostaje kao jedan od velikih trenutaka XX veka; ali kakvim
se nadama pothranjivalo vaše osećanje?

Još jednom, ni zahtevi, ni vrednosti toga sveta nisu

mogli biti i naši. Ono što smo im mi suprotstavljali, imao
sam prilike da na to kasnije podsetim, bile su poezija, lju-
bav i sloboda. Sloboda ili Ljubav! to će biti naslov jednog
Desnosovog dela. Ljubav Poezija, biće naslov jednog Eli-
jarovog dela.
Već sam imenovao neke od ljudi na koje smo se pozi-
vali u prošlosti. Sam njihov izbor već je veoma značajan.
On obuhvata u prvom redu Sada, Lotreamona, Remboa,
Žarija, to jest one koji pružaju najšire mogućnosti ospo-
ravanja. Ne treba zaboraviti da je u vreme naše mladosti
Bodler bio, po opštem mišljenju, kvaritelj omladine. Mi
smo bili veoma daleko od one „neizmerne“ ironije u kojoj
je uživao Flober, sanjajući o Rečniku prihvaćenih ideja, u
kome bi bilo sabrano sve ono što je opšteprihvaćeno i koji
bi, kako je on govorio, bio „apologija ljudske podlosti u
svim njenim vidovima". Izgledalo nam je da je delotvor-
nost takvih lukavstava sumnjiva, u svakom slučaju odveć
daleka. Mi smo zauzeli napadački stav. Inače, neke Lotre-
amonove ili Remboove red, koje su imale obeležje zapo-
vesti, izdvajale su se iz njihove poruke kao da su ispisane
vatrenim slovima. One su za nas predstavljale prave paro­
le, i mi smo nameravali da te parole neodložno ispunimo.

Lotreamon i Rembo, da, ali vaši izvori se ne ograničava-

ju na to?.,.

Naravno, bilo je i drugih duhova prema kojima smo

priznavali manji ili veći dug. Manifest nadrealizma nabro-
jaće vise njih, kao što su Jang (autor Noći), Svift, Šatobri-
jan, Igo, Alojzije Bertran, Žermen Nuvo, Remon Rusel;
nešto kasnije, neke praznine na ovoj prvoj listi popuniću
imenima Heraklita, Remona Lila, Flamela, Učela, Arnima,
Nervala i nekih drugih. To je, uostalom, za mene imalo sa-
mo vrednost pokazatelja i ne može se smatrati iscrpnim.
Podsećam na to samo da bih jasno utvrdio da nadrealizam
nije krio ono što je moglo hraniti njegove korene.
A i da bih pokazao da je, nasuprot krajnjem nepošto-
vanju koje je pokazivao prema svima onima čiji je ugled
smatrao strašno precenjivanim ill uzurpiranim, postoja-
lo strastveno oduševljenje velikim brojem ljudskih dela i
stavova kojima je, istina, najčešće nedostajalo zvanično
priznanje. Naša generacija bila je stvorena da potvrdi da
se sok izliva tu, a ne na nekom drugom mestu...

Taj sok je vet hranio izvestan broj pesnika, koji je bio

mnogo veći nego upotetku?

U međuvremenu, naime, pridružili su nam se novi čla-

novi. Uočljivo je da su ta pristupanja nadrealizmu retko
bila usamljeni slučajevi, Skoro uvek nam je dolazilo isto-
vremeno vise ličnosti koje su među sobom otkrile posto-
jeće srodnosti. To je bio slučaj sa Baronom, Krevelom,
Desnosom, Morizom i Vitrakom. Nešto kasnije, sa Arto-
om, Lerisom i Masonom, zatim Žerarom i Navilom, onda
Sadulom i Tirionom, a još kasnije sa Dijamelom, Preve-
rom i Tangijem. Ovi novi članovi svaki put bi zajednički
donosili znanja, oštre reakcije i sugestije, veoma korisne
za život grupe. Ono što nazivam njihovim postojećim
srodstvima ostavljalo je svoj pečat na opštoj aktivnosti,
ali osnovanost nadrealističkog poduhvata, i za jedne i za
druge, bila je izvan sumnje.

Da li biste nam mogli predstaviti u glavnim crtama nad-

realističku klimu te 1924. godine?

Ne nedostaju putokazi: Aragon nudi Raspusnost, pod

mojim potpisom pojavljuju se Izgubljeni koraci i Manifest
sa automatskim tekstovima iz Rastvorljive ribe, Elijar ob-
javljuje Umreti od neumiranja, Pere Besmrtnu bolest, Arto
Sredi'ste Limba.
 Iste 1924. godine, Aragon i ja štampamo kao brošuru
jedan značajan neobjavljen Remboov tekst: Srcepod man-
tijom, čije je izdavanje Klodel dotle uspešno sprečavao.
Konfiskacija Remboa u korist katolicizma od tada postaje
daleko složeniji poduhvat. Ali uzbuđenje koje je to obja-
vljivanje moglo izazvati ostalo je, uprkos svemu, ograni-
čeno na neke intelektualne krugove: to su još bile samo
banderilje. Sasvim drugo je bila pojava pamfleta pod na-
slovom Jedan Leš, povodom smrti Anatola Fransa, pam­
fleta koji je prkosio gotovo dtavom tadašnjem javnom
mnjenju. Ovoga puta, uhvatili smo bika za rogove: bili
smo uvereni da će nas žestoko protresti...

Treba se očigledno setiti položaja koji je tada zauzimao

Anatol Frans, kako bi se shvatila žestina reakcija koje je vaš
pamflet mogao izazvati?

Frans je predstavljao prototip svega onoga čega smo se

mi mogli gnušati. Ako je za nas postojao ijedan uzurpi-
rani ugled, bio je to njegov. Bili smo potpuno neosetljivi
prema tobožnjoj jasnoći njegovog stila, a narodto nam je
bio mrzak njegov nečuveni skepticizam. On je bio taj ko­
ji je rekao da u „sonetu o Samoglasnidma nema zdravog
razuma“, ali da su mu stihovi ,,zabavni“. Na ljudskom pla-
nu, njegov stav smo smatrali najdvoličnijim i najbednijim
od svih: udnio je sve što je trebalo da zadobije glasove i
desnice i levice. Bio je iskvaren počastima i taštinom, itd.
Bili smo oslobođeni svake milosti. Ta tanka opna od tada
se tako jako nadula da je danas teško zamisliti pomamni
gnev koji su mogle izazvati one četiri stranice na kojima
su bili sakupljeni Aragonov, Deltejov, Drije la Rošelov i
moj tekst. Prema Kamiju Mokleru, Aragon i ja pripada-
mo „vrsti razbesnelih ludaka“. On je uzvikivao: „To vise
nije ponašanje skorojevića i apaša, nego sakala...“ Drugi
su išli još dalje: tražili su kažnjavanje.
 Taj pamflet nam je poznat i po jednoj rečenici koja je
nekoliko godina kasnije morala biti veoma neprijatna Ara-
gonu, njenom autoru?

Treba red da Aragon nikada nije upotrebio nezgodniju

rečenicu od one kojom je hteo da kazni Fransa: „litera-
ta koga u isto vreme pozdravljaju tapir Moras i izlapela
M o sk v a ..P a ipak, te reči tada sasvim odgovaraju frene-
tičnom stilu - u smislu koji mu daje Petris Borel - stilu
koji je on prihvatio oko 1922. Iako snažno deluje na ga-
leriju, to jest uzburkava baru koliko god je to moguće i
izaziva gnev koji uveseljava, mi smo taj stil cenili sa izve-
snim rezervama. Već 1923, u časopisu Litterature, Aragon
je propovedao „skandal radi skandala“. Čak i u nadreali-
stičkoj sredini, takav predlog je izgledao neodrživ i bio je
žestoko kritikovan. Ma koliki tada bio uticaj koji je vršio,
čak i njegovi prijatelji kod njega otkrivaju verbalno nad-
metanje. Treba videti Aragona onakvog kakav je tada bio,
podeljen između svojih prirodnih sposobnosti zahvalju-
ju d kojima blista i kojima se poigrava, s jedne strane, i, s
druge strane, svojih napora da stane uz - daleko mračni-
je - raspoloženje i gledište kakvi postoje u nadrealizmu.
To je kod njega moralo izazvati izvesnu nervozu...

Smatram, gospodine Breton, da je postavljen izvestan

broj putokaza; ali pre nego što pristupimo periodu Nadre-
alističke revolucije, da li biste nam mogli pružiti podatke o
jednoj, po mome mišljenju, značajnoj stvari koju predsta-
vlja materijalni položaj vas i vaših prijatelja u to vreme?

U to vreme, nesigurnost materijalnih sredstava za život

nadovezuje se, svakako, za sve nas, na druge uzroke nesta-
bilnosti; ona ističe osećanje našeg neslaganja, našeg raski-
da sa svetom koji smatramo besmislenim. Ta nestabilnost
ispoljava se u razlidtim oblicima: ona, na primer, navo-
di Elijara da u proleće 1924. iščezne, ne opraštajud se ni
od koga. Nekoliko meseci kasnije, saznaćemo samo da je
pošao na put oko sveta. Slike i predmeti primitivnih ljudi
rasprodati su u bescenje. Većina nas živi, ako ne od danas
do sutra, a ono u najmanju ruku bez ikakvog razmišljanja
o obezbeđivanju za budućnost. U tim uslovima može iz-
gledati čudno što su se tolike nadrealističke i pred-nadre-
alistićke publikacije mogle pojaviti bez pomoći izdavača,
pa ipak smo, godinama, uvek mogli medu sobom da sa-
kupimo potrebna sredstva, mada sa vise ili manje teško-
ća. Ali tadašnji život bio je u tom pogledu snošljiviji nego
današnji... Razume se da je nadrealističko odbijanje da se
složimo sa svim onim što je moglo biti u opticaju imalo za
posledicu zatvanje svih vrata, uključujući i ona koja su se
za po nekog od nas mogla otvoriti pre nego što je naše ot-
padništvo dobilo tako apsolutan i tako javan vid.

Koji je tada, posebno, vaš izvor prihoda i u čemu se sa-

stoji vaša profesionalna aktivnost?

Već nekoliko godina obavljao sam posao knjižničara

kod vlasnika modnog salona i kolekcionara Žaka Dusea.
Bio sam zadužen i za izbor slika i skulptura kojima je tre-
balo da se proširi njegova kolekcija moderne umetnosti.
Mislim da nisam podbacio u pogledu ove poslednje du-
žnosti pošto se među delima koja sam nabavio nalaze:
„Ukrotiteljka zmija“ Anrija Rusoa, skica za ,,Cirkus“ Žorža
Seraa, Pikasove „Gospođice iz Avinjona" i Žena „sa slado-
ledom" Kirikove „Uznemirujuće muze“, Dišanova „Vodi-
lica“ i „Rotaciona mašina“, značajna Pikabijina i Miroova
dela... Smešan lik, kad pomislim na to, taj Žak Duse, tada
sedamdesetogodišnjak koji se neosporno pokazivao kao
čovek od ukusa i važio, ne bez nekoliko pismenih potvrda
toga naziva, za mecenu: već je bio poklonio jednu umet-
ničku i arheološku kolekciju gradu Parizu, spremao se da
mu zavešta celokupna dela i rukopise za koje sam ja tada
bio zadužen i koji se sada mogu videti u biblioteci Sveta
Genoveva. Međutim, navesti ga da se odluči na kupovinu
neke slike ipak je bio jedan od najtežih poduhvata. Bilo je
potrebno ne samo živahnim glasom vise puta hvaliti nje-
ne izuzetne vrednosti, već i nastaviti razgovor s njim o to­
me preko vise pisama. Nije potrebno da vam kažem da se
to veoma brzo pretvaralo u naklapanje.

Da li ste tako bar imali zadovoljstvo da modema dela koja

ste smatrali najznačajnijim unesete ujednu čuvenu kolekciju?

Pošto ne smatram da je tu u pitanju profesionalna tajna

i pošto, u današnje vreme, nije naodmet rasvetliti odnose
umetnika i ljubitelja umetnosti, dopustite mi da napome-
nem da se ta kesa nije rado drešila u korist mladih slikara.
Posle beskonačnih pregovora u kojima sam pokušavao da
ga nagovorim da od Maksa Emsta kupi jednu sliku izloženu
u Salonu Nezavisnih (zaboravio sam njen naslov, ali tu je,
na crnoj pozadini, bilo naslikano pet istih vaza unutar kojih
se naziralo pet istih buketa; Maks Ernst je tražio 500 frana-
ka), naloženo mi je da ponudim 200 franaka za slicnu sliku
sa dve vaze, sto je izgledalo dovoljno. Kada sam se, jednom
drugom prilikom, upinjao da zainteresujem Dusea za ku-
povinu jednog značajnog dela Andrea Masona, uspeo sam
samo da ga nateram da, u galeriji u kojoj je Mason izlagao,
kupi najmanju sliku - jedan pejzaž - koja je bila i najmanje
dorađena i, naravno, najjeftinija. Mada je izgledao zadovo-
Ijan dok mi ju je pokazivao, upitao me je ne smatram li da
na njoj nešto nedostaje. Kako sam, naravno, bio u nedoumi-
ci, rekao je: „Da, smatram da bi tu bila potrebna jedna pti-
čica. Zamolićemo vrlog Masona da je doda...“ Takve crtice
podsetile bi na jednog „Ibija, zaštitnika umetnosti" One ne
bi pokvarile seriju kojoj je Ambroaz Volar poklonio pažnju.

Sveje to dosta mučno i tada izgleda nepodesno da izme-

ni vaš pobunjenički stav...

Aragon je, kao i ja, Duseu dugovao za svoj najočigled-

niji izvor sredstava za život, zadužen da mu pise dva pisma
nedeljno o književnim temama. To mu je donosilo od 500
do 800 franaka mesečno. Moja plata bila je 1000 franaka.
 Ali, objavljivanje pamfleta protiv Fransa lišilo nas je tih
izvora prihoda. Duse nas je odmah pozvao. Priuštio je se­
bi jedan dug uvod u kome je govorio o svemu i svačemu,
a na kraju nas je pitao ne mislimo li da su najkraće sale
i najbolje. Kako o tom pitanju nismo imali odredeno mi-
šljenje, on je prešao na sve što je u našem činu moglo biti
prostačko i gnusno i, pošto je dao oduška svome gnevu, iz-
javio je da prekida odnose sa nama. Poslednja nit koja nas
je - uprkos svakoj mentalnoj restrikciji - još povezivala sa
svetom koji se rušio, ta poslednja nit upravo je popustila.
Nekoliko dana posle toga pojavljuje se Manifest nadre-
alizma. Treba ga smestiti u tu napetu atmosferu. Svi oni
od kojih će godinama zavisiti razvoj pokreta, u najmanju
ruku će odbijati da se uključe u društvenu strukturu koju
osuđuju. Ma kakvim ih ličnim teškoćama to izlagalo, oni
će biti poznati po tome što se kreću odrešenih ruku.

VIII

Nije nam dosta što se sve naše ruke grčevito drže va-
trenog užeta duž erne planine. Ko govori o tome da će se
nama raspolagati, da će nas naterati da damo svoj dopri-
nos gnusnoj zemaljskoj udobnosti? Mi hoćemo, mi ćemo
imati „onostrano" danas.
(„Zašto preuzimam uređivanje Nadrealističke
revolucije“ - Nadrealistička revolueija, br. IV)

- Nadrealistička revolueija: „Treba doći do jedne

nove deklaracije o pravim a čoveka“. - Biro za nadre-
alistička istraživanja. - odrešene ruke Artou. - Ispadi
na banketu u cast Sen-Pola Rua.

ANDRE PAR1NO: Danas pristupamo jednoj od glav-

nihfaza vašegpokreta; nju označava objavljivanje časopisa
Nadrealistička revolueija. Poznat nam je vaš stav pobune,
pobune koja je, rekao bih, istovremeno pesnička, moralna,
politička. Prvi broj časopisa potvrđuje vaše odluke sadržane
 u ovoj odlučnoj izjavi: „Treba dod do jedne nove deklarad-
je o pravima čoveka". Mislim da ćete najbolje objasniti vašu
tadašnju misao ako tačno odredite smisao koji ste tada da-
vali tim redma.

ANDRE BRETON: U trenutku kada se pojavljuje pr-

vi broj časopisa Nadrealistička revoludja - to jest kra-
jem 1924. - postignuta je jednodušnost njenih saradni-
ka u sledećim tačkama: takozvani kartezijanski svet koji
ih okružuje, nepodnošljiv je svet, obmanjivački bez sale,
i svi oblici pobune protiv njega su opravdani. Celokupna
psihologija razumevanja dovedena je u pitanje. Sa njihove
strane, postoji odlučno odbijanje da prihvate ono što je
moglo biti izrađeno na osnovu jednog, po njihovom mi-
šljenju, sasvim ,,kortikalnog“ shvatanja duha. Njihov pri-
jatelj Ferdinan Alkje, u jednom od najznalačkijih tekstova
pod naslovom „Nadrealistički i egzistencijalistički huma-
nizam“, koji je 1948. unet u Cahiers du College philosophi-
que, najbolje postavlja problem: „Izjaviti da je razum čo-
vekova suština, to već znači preseći čoveka na dva dela, a
klasična tradicija nikada nije propuštala da to učini. Ona
je u čoveku razlikovala ono što predstavlja razum i što je
samim tim istinski Ijudsko, i ono što nije razum i što pre-
ma tome izgleda nedostojno čoveka, nagone i osecanja".
Celokupno učenje Sigmunda Frojda, koji se u toj obla-
sti sve više nametao kao naš misaoni vođa, predočavalo
nam je smrtnu opasnost kojoj taj presek, taj rascep izme-
đu takozvanih snaga razuma i skrivenih strasti, koje se
međusobno ne poznaju, izlaže čoveka. Jedini izlaz bio je,
razume se, suprotstavljanje preteranim pretenzijama tog
„razuma" koji je, u našim očima, prigrabio mesto istin-
skog razuma, kao i oslobađanje nagona i želja od procesa
potiskivanja koji ih čini još štetnijim. Pošto smo negda-
šnjem „razumu" tako oduzimali svemoć koju je on veko-
vima prisvajao, razumljivo je što su „dužnosti", kojima je
on omogućio da se nametnu čoveku na moralnom planu,
u našim očima gubile svako opravdanje. Ne kažem da nas
je to navodilo da se postavljamo „van zakona“, već samo
da smo prema samom tom zakonu izražavali otvorene
sumnje. Koristili smo svaku priliku da ga ulovimo u gre-
šci, sve dok ga ne zameni neki drugi zakon koji će zaista
biti osnovan. U tom smislu treba shvatiti izjavu koja se
nalazi na koricama prvog broja Nadrealističke revolucije:
„Treba doći do jedne nove deklaradje o pravima čoveka“.

Da li biste mogli da precizirate jednu važnu stvar: da li

je nadrealistička grupa bila jednodušna u svojoj revolucio-
narnoj ambiciji?

Bilo da je u pitanju čvrsta namera da razbijemo zatvo-

reni racionalizam ili apsolutno osporavanje važećeg mo-
ralnog zakona, kao i namera da oslobodimo čoveka pozi-
vanjem na poeziju, san, čudesno, ili pak nastojanje da se
uspostavi jedan novi poredak vrednosti, u pogledu ovih
razlidtih stvari, medu nama postoji potpuna saglasnost.
Ali, u pogledu nadna da se to ostvari, nećemo izbed izve-
sna razmimoilaženja koja su posledica psihološke slože-
nosti svakoga ponaosob.

Gospodine Breton, kakva je u to vreme bila Aragonova

pozicija u vašoj grupi?

Aragon? On je onalcav kakvim sam ga već predstavio:

uvek je voleo akrobate; niko ne ume bolje od njega da pro-
ceni sa koje strane vetar duva; još niste odlučili, čak i pro-
tiv njegove volje, da se uspnete na neki breg, a on je već na
vrhu... Među nama je opšte osećanje da je on odviše „li-
terata“: čak i kada sa vama ide ulicama, retko kad vas po-
štedi čitanja nekog dovršenog ili nedovršenog teksta. Na
nesreću, ti tekstovi sve više imaju za cilj da proizvedu dej-
stvo; isto tako, kada razgovara u kafani, ne želi da propusti
nijedan od svojih pokreta u ogledalima. U to vreme, to je
smatrano samo jednom manom i nije mnogo škodilo nje-
govim upadicama, uvek veoma oštroumnim i istančanim.
 Ne mislite li da je i Elijarov stav bio pomalo po strani u
odnosu na vaše shvatanje Nadrealističke revolucije?

Iako stalno, Elijarovo učešće u zajedničkoj aktivnosti

nesumnjivo nije bezrezervno: između nadrealizma i po-
ezije u tradicionalnom smislu reči, veoma je verovatno
da mu je ova poslednja cilj, što - sa nadrealističkog sta-
novišta - predstavlja najveću jeres (samo se po sebi raz-
ume da estetika, koju smo hteli da ukinemo, prolazi kroz
ta vrata kao u svojoj kud). Da Elijarove namere ostaju
izvan ciljeva iz Manifesta očigledno će pokazati tekst na
koricama knjige Naličja jednog života ili Ljudska pirami-
da, objavljene 1926, u kome on nastoji da uspostavi jasnu
razliku između sna, automatskog teksta i pesme, u korist
ove poslednje. Ova podela na rodove, u kojoj se izrazita
prednost daje pesmi „kao posledici jedne sasvim određe-
ne volje“, odmah mi se udnila krajnje nazadnom i u od-
glednooj suprotnosti sa nadrealističkim duhom. Razume
se, to ne umanjuje velike vrednosti zahvaljujud kojima se
Elijarova ličnost nametnula.

Kako izgleda prvi broj? Koja su, sa vašeg stanovišta, sre-

dišta njegovih usmerenja?

U početku, časopis stavlja naglasak na čisti nadreali-

zam - recimo, nadrealizam u prirodnom stanju - i zbog
toga je njegovo uređivanje povereno Pjeru Navilu i Ben-
žamenu Pereu, za koje se tada moglo smatrati da su naj-
potpunije prožeti novim duhom i da su najved pobu-
njenici protiv svih ustupaka. Treba napomenuti da prvi
brojevi Nadrealističke revolucije ne sadrže pesme, dok se
automatski tekstovi i ispričani sno^^ u njima nalaze u iz-
obilju. Ako se podsetim na tadašnju situaciju, kak\'a pro-
izlazi iz medusobnog delovanja struja koje sam pomenuo,
evo kako ona u glavnim crtama izgleda:
Lirska struja ostaje veoma snažna, kako u produžavanju
romantizma sa Desnosom, tako i sa Baronom, u smislu,
„šaljivog i u najvećoj mogućoj meri zbrkanog" izraža-
vanja, koje preporučuje Rembo, ili sa Elijarom, čiji se
unutrašnji poduhvat naročito ugleda na Bodlerov. Mišel
Leris sa Desnosom deli nastojanje da utiče, da deluje na
samu materiju jezika, primoravajući reči da otkriju svoj
tajni život i da odaju tajanstvenu vezu koju održavaju iz-
van svoga smisla. U tom pogledu, njihov, a i naš prizna-
ti vođa jeste, naravno, Remon Rusel. Pozivi na saradnju,
koji su mu više puta upućivani, na naše veliko razočara-
nje, ostaju bez odziva. Sve više ćemo shvatati da se Rusel
opredelio za jedno sasvim individualno delo koje ne trpi
nikakav izlet napolje. Još ni danas nije dovoljno rasve-
tljen smisao i značaj takvog postupka. U svakom slučaju,
naše divljenje Ruselu zbog toga nije ni malo umanjeno:
sa istim oduševljenjem sa kojim smo, početkom 1924, je-
dini dočekali prikazivanje njegovog komada Zvezda na
čelu, bićemo isto tako jedini koji će 1926. pozdraviti Sun-
čanu prašinu.

Ali, zar pored. Ruselove saradnje, niste tražili i sarad­

nju drugih; taj izbor mogao bi da nam još bolje razjasni
vaš stav?

Među željenim saradnicima, vidim samo jednog koji

nam je nedostajao: Rene Genon.
Istina je da nismo imali osnova da tome težimo. Pa
ipak je i to bilo razočaranje. U svakom slučaju, veoma je
simptomatično što smo se obratili njemu. To bi bilo do­
voljno da pokaže da nas je već tada privlačila takozvana
„tradicionalna“ misao i da smo bili spremni da joj preko
njega izrazimo poštovanje. Mislim da smo tome tada naj-
više naginjali Arto, Leris i ja, iako je Navil bio taj koji je
predložio da pišemo Genonu. Zanimljivo je nagađati u
čemu bi razvitak nadrealizma bio drugačiji da takva sa-
radnja slučajno nije bila odbijena...
 Pošto pominjete ime Antonena Artoa, mislim da mi slu-
šaoci ne bi oprostili ako vas ne bih zamolio da nam doča-
rarate taj gordi lik i da istaknete njegov doprinos nadreali-
stičkom pokretu.

Bilo je prošlo sasvim malo vremena otkako nam se

Antonen Arto pridružio, ali niko nije spontanije stavio u
službu nadrealističke stvari sve svoje mogućnosti, koje su
bile velike. U prošlosti, njegov pravi pandan - u tome bi
se on slagao sa Elijarom - bio je Bodler, ali, ako je Elijar
tražio sreću u „Lepoj lađi'j Arto je na mnogo sumomiji
način uživao u „Vinu ubojice“. On je možda,više od sviju
nas, bio u sukobu sa životom. Veoma lep, kakav je tada
bio, dok se kretao, nosio je sa sobom izvestan predeo iz
crnog romana, sav prožet munjama. Bio je obuzet nekim
gnevom koji nije štedeo takored nijednu ljudsku institu-
ciju, ali koji je mogao u određenim prilikama da se pre-
tvori u smeh u kome se osećao sav mladalački prkos. Ipak
je taj gnev, zahvaljujući neobičnoj zaraznoj m od koju je
imao, duboko uticao na nadrealistički postupak.
On je nalagao svima nama da istinski preuzmemo sav
rizik, da sami, bez ustručavanja, napadnemo ono što ni-
smo mogli da podnesemo.

A kako se ispoljila ta volja za borbom? Da li je ona ima-

la vaš potpuni pristanak?

Ton razlidtih pojedinačnih ili kolektivnih tekstova,

objavljenih tokom 1925, jasno pokazuje učvršdvanje
stava. Otvoren je „Biro za nadrealistička istraživanja"
u ulici Grenel br. 15, a njegov prvobitni cilj jeste da sa-
kupi sve moguće priloge vezane za oblik koji može da
poprimi nesvesna aktivnost duha. Pred mnogobrojnim
radoznalcima i nametljivcima koji ga opsedaju, taj biro
veoma brzo moramo da zatvorimo za publiku. Arto ko­
ji, posle Fransisa Žerara, postaje njegov upravnik, tru­
di se da ga pretvori u centar za „preraspodelu“ života.
Na zidovima, nekoliko prvih Kirikovih slika koje u oci­
ma nadrealista uživaju izvanredan ugled i odlivci žen-
skog tela. Među onima koje ni izdaleka ne može da za-
plaši prevratnička aktivnost, neretko se u toj prostorij i
viđaju Valeri i Farg.
Na Artoov podstrek, tada se objavljuju veoma vatreni
kolektivni tekstovi. Dok su „nadrealistički leptiri" koji su
dva-tri meseca ranije bili upućeni iz Biroa za istraživa-
nja, kako se dnilo, oklevali u pogledu puta koji valja iza-
brati (poezija, san, humor) i u krajnjoj liniji bili sasvim
bezopasni, ovi tekstovi iznenada dobijaju pobunjenič-
ku žestinu. To je slučaj sa „Deklaracijom od 27. januara
1925“ onom koja nosi naslov: „Otvorite tamnice, raspu-
stite vojsku“, sa pismima „Papi“ i „Dalaj-Lami“, pismima
„rektorima evropskih univerziteta" i „budističkim škola-
ma“, „pismom lekarima-upravnicima duševnih bolnica“,
koja se mogu pročitati u Nadrealističkim dokumentima.
Jezik je odbacio sve ono što mu može dati ukrasni vid,
on se oslobađa „talasa snova“ 6 kome je govorio Aragon,
teži da postane oštar i blistav, ali blistav poput mača. Vo-
lim te tekstove, a medu njima posebno one u kojima se
najsnažnije oseća Artoov pečat. Procenjujem, još jednom
s obzirom na sudbinu kakva je bila njegova, visoki udeo
patnje koja je bila razlog tog njegovog gotovo potpu-
nog odbijanja koje je bilo i naše, a koje je on najspretnije
i najvatrenije srodo.
Ipak... ako sam u potpunosti bio prožet duhom koji ih
je podsticao - oni su inače bili plod dugotrajnih razmena
gledišta između vise nas - i ako sam imao malo povoda
da se ograđujem od njihovog sadržaja, odmah sam bio
zabrinut zbog atmosfere koju su stvarali. Upravo stoga
što su se ređali u dosta kratkim vremenskim razmacima
i što je ta velika polemička aktivnost nužno težila da sta-
ne ispred svih drugih, imao sam utisak da smo, i ne zna-
jud, obuzeti groznicom, i da se vazduh oko nas razredu-
je. Kada ih danas pobliže posmatram, bolje shvatam svoj
otpor koji mi je tada bio nejasan. Taj poluanarhistički,
polumistični put nije bio sasvim moj, i događalo mi se
da ga vise smatram ćorsokakom nego putem (uostalom
nisam bio jedini). Mesto u koje me Arto uvodi, danas mi
liči na neko apstraktno mesto, na neku galeriju ogleda-
la. Tu za mene uvek ima nečeg ,,verbalnog“, čak i ako je
reč veoma uzvišena, veoma lepa. To je mesto praznina i
elipsi na kome ja lično ne pronalazim svoje veze sa bez-
brojnim stvarima koje mi se, uprkos svemu, dopadaju, i
koje me zadržavaju na zemlji. Odviše se zaboravlja da je
nadrealizam mnogo voleo i da je gnevno žigosao upravo
ono što može naneti štetu ljubavi.
Najzad, bio sam nepoverljiv prema izvesnom paroksi-
zmu kome je Arto nesumnjivo težio - kao što je, na jed-
nom drugom planu, njemu morao težiti i Desnos - činilo
mi se da tu sa naše strane postoji izvesno traćenje snaga
koje kasnije više nećemo moći da nadoknadimo. Ako ho-
ćete, jasno sam video kako mašina radi punom parom, ali
vise nisam video kako se ona može i dalje puniti...

To je verovatno objašnjenje žestokog udarca koji ste mu

iznenada zadali, u redovima Nadrealističke revolucije čiji
urednik tada postajete?

Da, iz tih razloga - i nekih drugih - bio sam, ne bez

velikih ustezanja, za to da se zaustavi eksperimentisa-
nje za koje je Arto bio odgovoran, i odlučio sam da sam
preuzmem uredništvo Nadrealističke revolucije. U dosta
zbrkanom tekstu u kome to najavljujem - i u kome je
očigledno da ne govorim sve - pokušavam kako-tako
da objasnim da je svakako po sredi „raščišćavanje sa
starim duhovnim režimonT, ali da za to nije dovoljno
polagati nade u „zastrasivanje sveta grubim opome-
nama“. Način koji ja preporučujem jeste da se vratimo
prethodnim stavovima, odnosno da se u suštini i pr-
venstveno jezik dovede do usijanja, kao u automatskom
pisanju i snovima, slepo računajući na ono što iz toga
može da proizađe.
 Vaš stav dakle ne podrazumeva nikakvo odricanje. Inače,
izgleda da ulazimo ujednu neobično aktivnu fazu pokreta?

I dalje smo zaokupljeni socijalnim problemima. Samo

nastojimo da to izrazimo na jedan manje lirski, oštriji,
način. Zaokret ka politici nije daleko. U uvodnom tekstu
za četvrti broj o kome govorimo, nalazi se rečenica u ko-
joj se danas veoma dobro prepoznajem. Dopustite mi da
je navedem: „U stanju u kome se danas nalazi evropsko
društvo, pobornici smo principa svake revolucionarne
akcije, čak i ako bi ona polazila od klasne borbe i samo
pod uslovom da vodi dovoljno daleko“.
Baš u tom trenutku „zatvara se“ izvestan ciklus skan-
dala, sa banketom u cast Sen-Pola Rua. Discipline ko-
jima će se neki od nas posle toga podvrgnuti, još nisu
određene - podsećam da smo usred 1925. - nadrealisti
cine skladnu i veoma zbijenu grupu, oni imaju zajednič-
ka osnovna uverenja i pothranjuju medu sobom uzroke
gneva koji su došli spolja, a koji, naravno, ne manjkaju.
Ujutru, na sam dan banketa, pojavili su se njihovi potpi-
si u dnu protesta koji su intelektualci izrazili protiv rata
u Maroku koji je upravo izbio. Na planu koji nam je vi­
se svojstven, upravo se pojavljuje novi uzrok ogorčenja. U
intervjuu datom jednom italijanskom listu, a preštampa-
nom u listu Comoedia, francuski ambasador Klodel, izja-
vivši da nadrealizam, kao i dadaizam, ima „jedan jedini
smisao: pederski“, poziva se na svoju patriotsku aktivnost
za vreme rata 1914, koja se sastojala u kupovini slanine za
vojsku, u Južnoj Americi. Ovoga puta, to je suviše. Ako su
sa naše strane usledile uvrede, neka nam se bar prizna to
što ovom prilikom nismo mi započeli...
Ali banket u cast Sen-Pola Rua ipak će se odvijati u ne-
povoljnim okolnostima. Baš kada mi tamo odlazimo, iz-
lazi iz štampe čuveno „Otvoreno pismo gospodinu Polu
Klodelu", štampano na ružičastom papiru. Odlučujemo
da dođemo ranije u Closerie des Lilas i da ispod svake
salvete stavimo po jedan primerak.
 Kakav je bio, a priori, stav nadrealista kadaje najavljen
taj istup?

Takav banket nije baš bio po našem ukusu. Koliko smo

u Sen-Polu Ruu cenili jednog od velikih simbolističkih
stvaralaca, koliko sam ja sa svoje strane u njemu slavio
„majstora slike“, smatrao da Svetlost Zemlje mogu posvetiti
„onima koji, kao i on, pružaju sebi veličanstveno zadovolj-
stvo da budu zaboravljeni", toliko smo bill jednodušni u ža-
ljenju što njegov prolazak kroz Pariz daje povoda za zasta-
rele i smešne ručkove. Ako je on na to odveć blagonaklono
pristao, to je zato što je u sarnod Bretanje izgubio svaku
pravu vezu sa drugovima iz mladosti, od kojih je vedna bi-
la strašno oronula, i nije sumnjao u to da će mod, makar i
za jedno vece, da postavi most između njih i nadrealista...

Voleo bih da nam ispričate kako su se odvijali glavni do-

gađaji prilikotn tog istupa, o kojima, po našem saznanju,
ima vise verzija?

Banket, ili pre ono što je trebalo da ga predstavlja, nije

se odvijao baš onako kako se pričalo. Red iz pisma Klo-
delu imale su odmah za posledicu zapanjenost i gnev ve-
likog broja zvanica, i, pošto oni nisu znali kako da se po-
našaju, nastala je velika napetost između njih i nas. To se
kod nekih prisutnih dama ispoljilo takvim gušenjem da
me je jedna od njih zamolila da otvorim prozor koji se
nalazio iza mene. Verovatno sam to udnio sa izvesnom
žestinom, ili je fasada tog prvog sprata koja je bila okre-
nuta ka bulevaru Monparnas bila suviše trošna, tek dva
prozorka okna su se odvojila, dok sam ja još držao rudcu.
Moji susedi za stolom odmah su ih uhvatili i pomogli mi
da ih stavim na pod i spredm da se stakla razbiju.
Istina je da je prisustvo za počasnim stolom (i zbog sa-
mih reči „počasni sto“ bili smo izvan sebe) gospođe Rašild
i Linje-Poa, protiv kojih smo imali ozbiljnih pritužbi, sve
pogoršalo. Rašildova je upravo u tamo nekom listu dala
izjavu punu germanofobije (Francuz se ne može oženiti
Nemicom, itd), koja nam je bila odvratna. Još manje smo
opraštali Linje-Pou što je za vreme rata pripadao kontra-
obaveštajnoj službi (Drugi biro). Te večeri, njihov susret sa
nama neizbežno je predstavljao neskladnu mešavinu. Po-
znato je da su reči koje su nadrealisti glasno izmenjali o nji-
ma imale za posledicu tuču. Kada su počeli da služe prilič-
no bedan „bakalar u belom sosu“, većina nas je već stajala
na stolovima. Sve je konačno krenulo naopako od trenutka
kada su dva gosta izalla da bi se nešto kasnije vratila sa po-
licijom. Ali, smešnim sticajem okolnosti, u opštem mete-
žu uhapšena je baš Rašildova koja je tada bila na vrhuncu
uzbuđenja. Bilo je isuviše kasno da bi molbe Sen-Pola Rua
mogle da povrate mir. Poznato je i da je Leris jedva izbegao
line zato što je na prozoru, a zatim na bulevaru, uzvikivao
red koje su namerno bile buntovničke. U toj epizodi - ban-
ketu u cast Sen-Pola Rua - značajno je to što ona označava
konačan raskid nadrealizma sa svim konformističkim ele-
mentima toga doba. Listovi - na celu sa Francuskom akei-
jom - kojima se pridružuju profesionalna udruženja kao
što su „Udruženje knjizevnika“ i „Savez pisaca boraca", tra-
že odmazdu (vise neće štampati naša imena; čak se govori
o našem progonu iz Francuske, ali se postavlja pitanje na
osnovu kog dekreta...?). Od tog trenutka srušeni su mosto-
vi izmedu nadrealizma i svega ostalog. Mi ćemo to dobro
podneti. Ali će od tada zajednička pobuna težiti da se ka-
nališe na političkom planu.

IX

U oblasti dnjenica, sa naše strane nije moguća nika-

kva dvosmislenost: među nama nema nikoga ko ne bi že-
leo da vlast iz ruku buržoazije pređe u ruke proletarijata.
U međuvremenu, po našem mišljenju, ipak je neophodno
da se nastave eksperimenti sa unutrašnjim životom, i to,
razume se, bez kontrole sa spoljašnje strane, čak i ako je
ona marksistička.
(Nužna odbrana, 1926)
 - Glavna sumnja: da li oslobađanje duha zahteva
prethodno socijalno oslobađanje čoveka? - Prijem u ko-
munističku partiju.

ANDRE PAJUNO: Danas ćemo pristupiti čisto političkoj

fazi nadrealizma, koju označava vaše približavanje grupi
„Clarte] posle koga dolazi pokušaj, vas i vaših prijatelja, da
uđete u komunističku partiju. U tom pogledu ima dosta do-
kumenata koji nam ocrtavaju vaš razvoj. Da li biste ipak hte-
li da odredite polaznu tačku togpolitičkogperioda, dapodse-
tite na važne događaje i da pomenete značajne ličnosti?

ANDRE BRETON: Okretanje politici koje će obeležiti

nadrealizam može se tačno vremenski postaviti negde u leto
1925. Sa Andreom Masonom i nekim drugim prijateljima,
provodimo raspust u Toranu, u Provansi, gde uveliko vodi-
mo rasprave, od predvečerja do kasno u noć, iako najveći
deo dana provodimo u posmatranju insekata i lovu na rako-
ve. U pogledu nadrealizma, u „samokritia ‘ mada ta reč nije
iz našeg rečnika, dosta smo daleko doterali. Prethodni mese-
ci bili su krajnje nabijeni elektricitetom i sasvim prepušteni
često protivrečnim podsticajima. Na tabli nadrealizma još
ni iz daleka nismo mogli izbrisati polemiku koju je izazva-
la nečuvena Arangonova dosetka o „izlapeloj Moskvi“. Na tu
dosetku Žan Bernije je oštro odgovorio u parakomunistič-
kom časopisu Clarte, koji u mnogim stvarima uživa našu
naklonost, iako žalimo što nabeđeni intelektualac kao što je
Anri Barbis u njemu vodi glavnu reč. Bernije je time izazvao
gnevan Aragonov odgovor koji je u mnogima od nas stvorio
utisak da srlja na neprijateljski mač: „Ruska revolucija, bio je
uporan, neće me sprečiti da slegnem ramenima. Na nivou
ideja, to je, najviše, ministarska kriza... Problemi koje po-
stavlja čovekovo postojanje ne zavise od beznačajne revolu-
cionarne aktivnosti koja se pojavila na našem Istoku tokom
poslednjih godina. Dodajem da se samo krajnjom zloupo-
trebom jezika ona može nazvati revolucionarnom“. Čak i oni
duhovi među nama kojima je politika bila najviše tuđa u to­
me su videli ,,bravuru“ koja se ne može braniti.
 Tako da vamje izvesno preciziranje izgledalo neophodno?

Pa, treba smatrati da mi je to ostalo na srcu, pošto sam

u to vreme morao da započnem veliku debatu. Priliku za
to pružio mi je jedan kratak prikaz dela Trockog o Lenji-
nu, koji ću objaviti u petom broju Nadrealističke revoluci-
je. Taj tekst nije preštampan u Nadrealističkim dokumen-
tima i to je šteta, jer upravo on neosporno označava prvi
korak, odlučujud korak (mada se kasnije često govorilo
da je to bio, sa moje strane i od strane nadrealizma, po-
grešan korak) ka boljem razumevanju ideja i ideala dja je
rezultanta bila ruska revolucija. Istina je da ga ja sam ni­
sam kasnije preštampavao zbg nezadovoljavajućeg nadna
na koji je sročen, narodto kad se posmatra sa odstojanja,
ali kako bi drugadje i moglo biti? Tada sam se kretao go-
tovo nasumice; preispitivanje tog problema, koje sam tra-
žio, ako sam hteo da me moja okolina shvati, mogao sam
potkrepiti samo sentimentalnim argumentima, a uosta-
lom, niko od nas još nije osećao potrebu da prevazide kli-
ce marksizma. Uprkos tome, pohitao sam da izrazim svo-
je neslaganje sa „tim i tim svojim prijateljem ukoliko bi
ovaj poverovao da može napadati komunizam u ime ma
kakvog principa. Medu nama, govorio sam, opšti duh ne
sme biti upravljen ni prema čemu drugom kao prema re-
volucionarnoj stvarnosti, on nas mora do nje dovesti svim
sredstvima i po svaku cenu". I kao da mi je ta aluzija na
nedavno Aragonovo ponašanje izgledala ipak nedovoljna,
direktno sam ga napao dodajući: „Luj Aragon slobodno
može da saopšti Drijeu La Rošelu u otvorenom pismu da
nikada nije klicao ,Živeo Lenjin!’, ali će to sutra urlati (sic)
pošto mu se taj poklič zabranjuje. Ali i ja slobodno mo-
gu... smatrati da to znad da priznajemo veliku nadmoć
našim najgorim klevetnicima... kada im dopuštamo da
pretpostave da tako postupamo samo iz prkosa: naprotiv,
Živeo Lenjin! samo zato štoje to Lenjin!"
Smem li reći da sam tada imao dovoljno upliva da taj
stav odmah naiđe na širok prijem kod nadrealista, i da
Aragon nije video ni najmanju prepreku, šta kažem, bio je
prvi koji mu se prikljudo?
 Kako to da je čitanje Lenjina od Trockog za vas imalo
posebno obeležje otkrića?

Ako me je dtanje takvog dela oduševilo, ne može se

pored da sam bio očaran narodto njegovom osećajnom
stranom. Iz izvesnog odnosa izmedu ljudskog, same Le-
njinove ličnosti kakvu je autor prisno poznavao, i nad-
Ijudskog (zadatak koji je ispunio), izdvajalo se nešto ve-
oma zanosno što je ujedno idejama kakve su bile njegove
davalo najveću privlačnu moć... Mora da je u Francuskoj
intelektualna policija bila budna kad je tim idejama bilo
potrebno toliko vremena - skoro osam godina - da stig-
nu do nas! Uodjivo je da do 1925. reč Revolucija, u ono-
me što nas je u njoj oduševljavalo, podseća, u prošlosti,
samo na Konvent i Komunu. Po nadnu na koji smo tada
o njoj govorili, jasno je da smo osetljiviji prema prizvuku
koji je dobila u ustima Sen-Žista ili Robespjera nego pre­
ma njenom doktrinarnom sadržaju. To ne znad da stvar
revolucionara iz 1793. ili 1871. nismo u celini prihvati-
li i kao našu stvar. Nužnost, neodložnost ekonomskog i
društvenog prevrata koji bi udnio kraj nekim odglednim
nepravdama, nikada nije postala deo nadrealističkog zah-
teva do te mere da bi se sa njim izjednadla, ma koliko u
početku bila bezuslovna. Ali, tada smo sasvim malo pa-
žnje posvećivali sredstvima kojima se može izvršiti takav
preobražaj. To podvlačim zato što su se ljudi veoma često
pretvarali da ne shvataju zbivanje koje nas je iznenada na-
velo da se priklonimo toj strani, a po nekima, da strašno
suzimo polje našeg delovanja.

Koji tekstovi i događaji po vama označavaju glavne eta-

pe u tom periodu?

Već tada oko nadrealizma postoji čitava jedna kritička

literatura koja omogućava da se sledi put toga razvitka,
koji je, istinu govored, veoma džombast. Njegove glavne
etape označava objavljivanje brošure „Revolucija pre svega
i uvek“ (1925), koja prethodi stvaranju neke vrste medu-
grupe u koju ulaze aktivni pojedinci iz časopisa Clarte,
belgijskog lista Prepiska, časopisa Filozofije, nadrealisti i
neki nezavisni, međugrupe koja treba što vise da objedini
svoj rečnik i sipa u zajedničku retortu ono što predstavlja
najdragoceniji prilog svake grupe koja ulazi u njen sastav.
Pomenuću neostvareni pokušaj da se osnuje jedan zajed-
nički časopis koji bi se zvao Građanski rat, i objavljivanje
moje brošure Nužna odbrana (1926), koju sam morao da
povučem iz opticaja i uništim iz lojalnosti prema komu-
nističkoj partiji, kada sam odludo da joj pristupim (1927),
objavljivanje, te iste godine, brošure Na videlo, zbirke
otvorenih pisama koja smo zajednički uputili Aragon, Eli-
jar, Pere, Unik i ja, kako komunistima, tako i nekim našim
prijateljima sa kojima smo ostali u sporu ili je spor upravo
izbio. Ta vrsta aktivnosti naći će, ako ne svoj rasplet, a ono
barem privremeno razrešenje u tekstu „Nastaviće se, mali
prilog nekih intelektualaca sa revolucionarnom tendenci-
jom“, koji 1939. potpisujemo Aragon i ja.

Hoćete li da se vratimo na razdoblje u kome nadreali-

stička grupa uspostavlja vezu sa grupom Clarte. Kakvi su u
početku vaši odnosi?

Naš prijatelj Viktor Krastr, u dancima iz časopisa -

Moderna vremena i drugih - koji će ubrzo zatim biti sa-
kupljeni u knjigu, najbolje je umeo da pokaže tadašnju at-
mosferu. Sam je pripadao grupi Clarte, kao i Marsel Furje,
Žan Bernije i Žorž Altman: imao je dakle političku kul-
turu koja je nedostajala nadrealistima. Po temperamentu
bio je manje mislilac nego njegovi drugovi, otvoreniji i
pažljiviji od njih u odnosu na ono što je predstavljalo te-
melj nadrealističke misli. Dok se Furje i Bernije, odlučno
koristeći svoje marksističko obrazovanje, trude pre svega
da nas vrate na neke ranije stavove, kako bi nas naveli da
sa njima krenemo putem militarizma, Krastr je oprezniji
i sa velikom naklonošću obaveštava se o našim posebnim
opredeljenjima. U svojim nedavnim studijama, veoma
dobro je ukazao na neke paradoksalne razmene koje su se
mogle vršiti između naše i njegove grupe, pošto su nadre-
alisti, svakako prenagljeno, skrenuli ka dijalektičkom ma-
terijalizmu, a saradnici lista Clarte - uključujud i Furjea i
Bernijea - nisu se opet mogli odbraniti od izvesnog nad-
realističkog iskušenja.

Izgleda da plemenite namere i težnja ka obostranom

razumevanju ipak nisu doveli do jedinstva?

Ne, to je možda bilo neizbežno: ujedinjavanje razlid-

tih grupa radi zajedničkog zadatka koji treba ispuniti, u
ovom slučaju radi određivanja zajedničke platforme, koja
bi omogućila da se prede na akciju - postavlja psihološki
problem koji do sada gotovo da i nije bio nadnjan. Sva-
ka od tih grupa u okrilju skupa ponaša se kao neka vrsta
„kolektivnog duševnog bića“ koje živi sopstvenim živo-
tom. Cak i ako sastavni delovi tih „kolektivnih duševnih
bica“ trenutno uspevaju da se spoje, svako “kolektivno
duševno biće” u suštini se nikako ne odriče svoje nezavi-
snosti i surevnjivo je brani dm je neko napadne.
Otuda takav nesklad među mnogobrojnim tadašnjim
tekstovima i rezoludjama, d ji je tip „Revoludja pre sve-
ga i uvek“. Otuda isto tako neodređene reakcije, većeg ili
manjeg dometa, izazvane napadom - kome bi ponekad
usledilo isključenje - na nekog dana ove ili one grupe,
optuženog da je izneverio opredeljenje celine.

To je zaista objašnjenje za mnoge stvari; ali da Hje ono

po vašem mišljenju potpuno?

Jedan od drugih uzroka relativnog neuspeha na tom

planu leži u dnjenid da oni koji nastoje da pripreme ne-
ku akciju talcve vrste ni izdaleka nisu stigli do tog stup-
nja u svome razvoju. Neće ih svi događaji u ličnom životu
održati u istom stanju raspoloživosti. Kažnjavanje ovog ili
onog, koje će u životu međugrupe postati nužno, nužno
će izazvati teške poremećaje, probuditi velike mržnje, i, u
nekim slučajevima, prouzrokovati spektakularan obrt u
najneočekivanijem smeru.

Na primer...?

Primer? Ne vidim boljeg primera od Anrija Lefevra.

Od njega, kao člana grape Filozofije, zatraženo je obja-
šnjenje za razne tekstove koji svedoče o njegovom deizmu,
dja je nespojivost sa marksizmom, kome smo se svi pri-
kljudli, odgledna. Lefevr je priznao da se nikako nije od-
rekao svoje mladalačke vere i ponudio je ostavku. On će
se ponovo pojaviti nekoliko godina kasnije kao izabrani
teoretičar zvaničnog, hoću red staljinističkog marksizma,
koji se posebno izveštio u otkrivanju i najmanjih skreta-
nja u odnosu na propisanu liniju. Njegov odlazak, koji je
jednodušno pretvoren u isključenje, morao je podstad i
odlazak dva druga lidera grape Filozofije, Pjera Moranža
i Žorža Policera, koji u početku nisu bili veliki marksisti,
ali je njihova evolucija tekla uporedo sa Lefevrovom. Tu
imamo i dobar primer obnavljanja, uprkos svima, jednog
ugroženog „kolektivnog duševnog bića“.

Doista je neobičan, gotovo nepojmljiv položaj ljudi za

koje kažete da nisu bili marksisti ili da su to bili u sasvim
maloj meri, i čijaje celokupna ambicija tada, kako izgleda,
bila da seponašaju kao marksisti...
Štaje u tom pogledu bilo sa nadrealistima?

Da, priznajem da je to veoma podsećalo na masovno

preobraćanje. Na strogo religijskom planu, uzimana je u
obzir samo namera, a ona je izgledala dovoljna. Nadre-
alisti, posebno, tu su uneli mnogo svoga. Bili su se naime
složili u mišljenju da je u onome što svet oko njih još pru-
ža najgnusnija - i to daleko - potdnjenost u kojoj jedan,
doduše sasvim mali, deo ljudskog roda drži drugi, bez ika-
kvog opravdanja. Od svih zala, ovo zlo je bilo najnepod-
nošljivije, pošto je zavisilo samo od čoveka da mu nađe
 leka. U stvari, ukidanje takvog stanja ni izdaleka nam nije
izgledalo kao lek za sve, hoću reći da ni izdaleka nismo
mislili da posle tog ukidanja sve mora biti „najbolje u
najboljem od svih mogućih svetova". Po tome što nadre-
alizam nikada nije prestao da se poziva na Lotreamona,
Remboa, jasno je da je pravi uzrok njegove patnje Ijud-
ska sudbina, koja prevazilazi društvenu sudbinu pojedina-
ca. Ipak, ostaje da ta društvena sudbina, potpuno proiz-
voljna i nepravedna, u Francuskoj u XX veku, na primer,
predstavlja ekran koji se nalazi između čoveka i njegovih
istinskih problema, ekran koji je dakle pre svega valjalo
probiti. Ljudi su tokom godina pravili planove u tu svrhu,
ali jedan od tih planova nadmašivao je sve druge, a to je
bio marksistički plan. Protumačili smo ga možda prebr-
zo, u najmanju ruku veoma žudno. To ne znači da smo
pročitali sve tomove Kapitala (nismo bili mnogo obdare-
ni za političku ekonomiju), ali dosta dobro smo poznavali
Marksova Filozofska dela, Svetu porodicu, Bedu filozofije,
Engelsov Anti-Diring; Lenjinov Materijalizam i empirio-
-kriticizam, da navedem samo glavna dela. Najpouzdani-
ji zaključak koji smo iz toga izvukli jeste da, ako hoćemo
da doprinesemo „preobražaju sveta“ potrebno je da pod-
nemo da mislimo taj svet drugadje nego što smo to do
tada činili, a posebno, da bezrezervno prihvatimo čuveni
„primat materije nad duhonT. To je bila nužnost pred ko-
jom smo se priklonili, ali je ona podrazumevala od strane
mnogih od nas velike žrtve.

Svakako... ne vidi se jasno kako je vase shvatanje sveta

moglo da prihvati takav postulat. Na to ste pristali samo iz
discipline?

Jos i danas mislim da princip kao što je „primat mate­

rije nad duhom“ može da se nametne samo kao ,,vjeruju“:
on pretpostavlja izvestan dualizam za koji mi se već čini-
lo da se može prihvatiti samo za potrebe stvari čiji glavni
cilj - društveni preobražaj sveta - mora biti ostvaren po
svaku cenu. Hteli - ne hteli, morali smo kroz to prod. Ovo
kažem iskreno, ali mislim da je u nadrealizmu to bilo ta-
ko uopšte doživljeno. Ta prinuda kojoj sam sebe morao
da podvrgnem, meni lično nije mnogo pomogla da dugo
ostanem u prvom redu. Bilo kako bilo, drugi su ga zauzeli.

Da lije tačno da je najednom drugom planu Pjer Navil

imao odlučujućeg uticaja na političku orijentaciju nadre-
alizma?

Isuviše je precenjivan Navilov uticaj na zajedničke od-

luke koje su u to vreme mogle biti donošene. Navil je,
podsećam, sa Pereom bio urednik prvih brojeva Nadre-
alističke revolucije. Spor koji je izbio između njega i me-
ne povodom jednog članka objavljenog u trećem broju, u
kome je on izjavio da ne postoji - i nagovestio da ne može
ni postojati - nadrealističko slikarstvo, uticao je donekle
na moju odluku da preuzmem - što je u njegovim očima
značilo da mu oduzmem - uredništvo tog časopisa. Mi-
slim da mu karakter i raspoloženje nisu dozvoljavali da to
dobro podnese. Odsustvo njegovog imena u sadržaju pet
narednih brojeva, koji su obuhvatali period od dve godi-
ne, u tom pogledu je dosta značajno. Inače, zbog odslu-
ženja vojnog roka, nalazi se daleko od Pariza. U trenutku
kada se tamo vraća, već je raščistio sa svojom nadreali-
stičkom prošlošću i odludo da se posveti čisto političkoj
akciji. Kasnije ću mu dugo zamerati što ne samo da nije
pokušavao da ukloni prepreke na koje su nailazili njego-
vi prijatelji u svojim pokušajima da delaju kao revolucio-
nari, a da ipak budu ono što su, već je i učinio sve što je
bilo u njegoyoj m od da produbi jaz izmedu onih kojima
smo hteli da se pridružimo i nas. Rasprava između Navi-
la i nadrealista zapodnje njegovom brošurom Revolucija
i intelektualci, na koju ja odgovaram Nužnom odbranom.
On sa svoje strane uzvraća tekstom pod naslovom „Bolje
i lošije“. Polemika se završava pismom, upućenim njemu,
koje se nalazi u brošuri Na videlu.
 Prema ovome što je rečeno, a nasuprot onome što je
moglo biti štampano, u najmanju ruku uz njegov prista-
nak, u nadrealizmu nikada nije bilo „krize oko Navila“
Postojalo je Navilovo otpadništvo posebne vrste, i to je sve,

Prema tome, argumenti koje vam je Navil mogao su-

protstaviti nemaju ničeg zajedničkog sa zamerkama koje je
tada izazvao vaš ulazak u komunističku partiju i koje su
dolazile iz same tepartije?

Ničeg zajedničkog. Ove poslednje primedbe bile su

krajnje uprošćavajuće, što ih nije spredlo da veoma brzo
dobiju razmere nepremostivih prepreka. One su se, na-
ravno, odnosile pre svega na mene, pošto sam ja bio ured-
nik Nadrealističke revolucije, to jest časopisa čiji sam na-
slov, nejasan i na prvi pogled jeretički, izaziva sve moguće
sumnje. Ni moja iskrenost koja je bila potpuna, ni vatre-
no uverenje koje me je tada vuklo tome ulasku vise nego
ičemu drugom, nisu sasvim nadjačali zabrinutost koju je
kod „odgovornih" u partiji izazivao taj naslov, a održa-
vao sadržaj časopisa koji su oni zapanjeno i veoma brzo
uvredeno, jedni drugima doturali. Kada pogledam šta se
iz svega toga izrodilo, danas ne mogu da se odbranim od
izvesne ironije pri sećanju na te sastanke koje sam lično
sazivao u ranim jutarnjim časovima u školskom dvorištu
u ulici Dijem, ili u jednoj sali Doma sindikata, u aveniji
Matiren-Moro, i na kojima sam, pred „kontrolnim komi-
sijama“, pokušavao da opravdam nadrealističku aktivnost
i da zajamdm iskrenost svojih namera.

Kako su izgledale te komisije? Kakva su ispitivanja vršile?

Te komisije bile su sastavljene od tri člana koja nisam

poznavao i koji su se oslovljavali samo po imenu. Obič-
no su bili u pitanju strand koji su slabo znali francuski.
Osim toga, kad o tome razmišljam, ništa nije vise lidlo na
policijsko ispitivanje. Inače, događalo se da se ono održa-
va posle podne, pošto mi je bilo tačno određeno \neme za
ručak. Moji govori su veoma brzo ocenjivani kao zado-
voljavajući, ali se u određenom trenutku uvek događalo
da jedan od ispitivača pokaže neki broj Nadrealističke re-
volucije i da sve dovede u pitanje. Sa odstojanja, najzani-
mljivije je - ako se tako može reći - što su ih neizbežno
raspamećivale neke ilustracije, i, iznad svega, reprodukci-
je Pikasovih dela. Pred njima su se nadmetali ko će se vise
razbesneti, ko će biti zajedljiviji: u kom pravcu treba gle-
dati, mogu li red šta to ,,predstavlja“, zar mislim da mogu
da gubim vreme sa tim malogradanskim glupostima, zar
smatram da je to spojivo sa Revolucijom, itd. Imao sam
iluziju da se u tome dosta dobro snalazim: na kraju kraje-
va, svaka komisija odobravala je moj prijem, ali, ne znam
zašto, nova komisija je odlučila da se ubrzo sastane da bi
me saslušala i, na opšte zaprepašćenje, časopis sa naran-
džastim koricama ponovo je stavljen na tapet...

Izgleda da vam je bilo veoma teško da dodete do kraja

svoga puta ka komunističkojpartiji...

Utoliko vise što se ta dosta zamorna gnjavaža ni izdale-

ka nije primakla kraju kada sam, po završetku ispitivanja,
najzad raspoređen u jednu partijsku ćeliju. Pred upornim
neprijateljstvom koje su tu prema meni pokazivali - da
ne govorim o odglednim provokacijama - morao sam da
se odreknem svake nade da ću otići dalje na tome putu.
I oni među mojim prijateljima nadrealistima - narodto
Aragon i Elijar - koji su istovremeno preduzeli iste kora-
ke kao ja, isto tako su se za svoj račun povukli.

Ko smo bili mi pred stvarnošću, onom stvarnošću ko-

ja sada, znam, leži pred Nađinim nogama kao podmuklo
pseto? U kojoj smo se oblasti mogli nalaziti, prepušteni ta­
ko pomami simbola, obuzeti katkad demonom analogije,
doživljavajući sebe kao predmete poslednjih postupaka,
neobičnih, izuzetnih obzira? Otkuda to da smo, zajedno
odbačeni, jednom za svagda, tako daleko od zemlje, uspe-
li da razmenimo nekoliko neverovatno skladnih pogleda
nad zadimljenim ruševinama stare misli i večnog života?
Od prvog do poslednjeg dana, smatrao sam da je Nađa
neki Slobodan duh, nešto nalik na one vazdušne demo-
ne koji se mogu prizvati izvesnim magijskim radnjama,
ali koji se nikako ne mogu potciniti.
(Nađa)

- Unutrašnja pustolovina i lično stvaranje tiadme-

ću se sa društvenim disciplinama. - Novi duh u obliku
„ objektivnog s l u č a j a - Ljubavpo izboru i seksualnost.
- Pogled na ulicu Zatnka.

ANDRE PARINO: Gospodine Breton, sa odstojanja se

čini da je prijem nadrealista u komunističku partiju odpo-
četka bio nesporazum. Međutim, vi i neki vaši prijatelji na-
stojali ste tokom vise godina da održite taj dijalog. Koji su
glavni zaokreti obeležili razvoj nadrealističkog pokreta od
1927. do 1932, kada prekid sa, u najmanju ruku, recimo,
zvaničnim komunizmom biva okončan?

ANDRE BRETON: Prepreke na koje je 1927. naišao

prijem izvesnog broja nadrealista u komunističku partiju
i koje su ih primorale da se iz nje skoro odmah po'mku,
u samoj grupi su izazvale prilično napetu situaciju. To je
svakako bio poraz, ali oni među nama koji su ga dožive-
li ni izdaleka ga nisu smatrali konačnim. Mislili su da je
neprijateljstvo na koje su naišli - naročito ja, kao odgo-
vorni urednik Nadrealističke revolucije - posledica nespo-
razuma koji će se danas ili sutra raspršiti. Činilo nam se
da je taj nesporazum rezultat jedino, sve u svemu sasvim
prirodne, nesposobnosti ljudi koji su obuzeti sasvim dru-
gim problemima, da iole shvate našu intelektualnu pozici-
ju i da nađu opravdanja za opšti smisao našeg poduhvata.
Iluzija da će njihovo nepoverenje biti ublaženo neće nas
napuštati od 1928. do 1932. Ipak, do daljnjeg, taj poraz je
o&gledno davao za pravo nadrealistima koji su se uzdr-
žali od političkog pristupa o kome smo govorili, i kojima
su dragi zamerali zbog manje-više priznate mlakosti na
planu društvene akdje. Priznavanje te mlakosti, ili njeno
neosporno ispoljavanje, povlačilo je uostalom isključenje,
uz veliku vednu glasova, kao što se dogodilo sa Artoom,
Supoom, Vitrakom. Sve se odvija kao da je u nadrealizmu
tada postojala životna nužnost da se spred iskliznuće koje
bi nas moglo navesti da se vratimo na književni i umetnič-
ki plan i da na njemu ubuduće i ostanemo. Stoga se može
red da je zastranjivanje koje će godinama biti najviše kriti-
kovano ono koje dovodi do toga da se umetnost posmatra
kao utodšte i da se, pod bilo kojim izgovorom, osporava
ili jednostavno dovodi u sumnju da nas se društveno oslo-
bođenje čoveka manje tiče nego emancipacija duha.

Ali mislim da iskušenje umetnosti nije bilo jedino za-

stranjivanje od koga ste strahovali, ništa manju pretnju ni­
su predstavljali ni moralni i politički pritisci koje je komu-
nistička partija vršila na vaš pokret!...

Svakako; stoga je naša nepopustljivost imala dva vida: s

jedne strane, nepopustljivost u odnosu na povratak počet-
nom stavu po kome je početni nadrealizam sam sebi dovo-
ljan, s druge strane, nepopustljivost prema svemu što bi ga
moglo navesti da prestane da postoji kao nadrealizam, kako
bi se njegove pristalice pridružile političkim revolucionari-
ma, pošto su odstranili i svaki uzrok neslaganja sa njima.
Mislim da ovu poslednju krajnost nikada ne bismo razma-
trali, čak ni zato da bismo je otklonili, da u to vreme Navil
nije radio na sve strane, pokušavajući da nas dovede u nedo-
umicu. Pošto je sam rado pristao na sve žrtve, odnosno ni­
je prestajao da snabdeva argumentima u prilog nespojivosti
nadrealizma i komunizma sve one, na političkoj strani, koji­
ma oni nedostaju, ne govored o tome ni red u susretima sa
nadrealistima, među kojima su tada mnogi još uvek njegovi
prijatelji, Navil dni sve što je u njegovoj m od da onemogud
približavanje. On se neće odreći toga stava u odnosu na nas
kada, od 1930. do 1939, bude postao jedan od voda francu-
ske (trockističke) sekcije IV internacionale.

Da li vas je suprotstavljanje komunističke partije vašoj

aktivnosti, kao i njena - veoma rano izražena - volja da
ne prihvati u svojim okvirima postojanje jedne nezavisne
grupe koja bi delimično izmicala njenom uticaju, navelo
da dovedete u sumnju sam princip komunizma, odnosno
osnovne marksističke koncepcije?

Ma kakve neprijatnosti da smo tada doživljavali zbog

uključivanja u borbenu političku aktivnost, razume se
da za mnoge od nas premise te aktivnosti ostaju i ostaće
dugo van svakog osporavanja. U intervjuu objavljenom
1935, a preštampanom u mojoj knjizi Politička pozicija
nadrealizma, tvrdim da i dalje prihvatamo sve teze dija-
lektičkog materijalizma i nabrajam ih kako bih pokazao
da nijednu od njih ne odbacujem. Prve sumnje koje su se
u meni rodile nastale su nakon španskog građanskog ra­
ta... ali ne treba unapred o tome govoriti.

Nisu dakle bile posredi same marksističke teze, neka bu­

de, ali da li je to zato što je između nadrealizma i marksi-
zma postojala logička veza ili unutrasnja srodnost, ili zato
što ste vodili računa da ne dovedete upitanje najveću orga-
nizovanu revolucionarnu snagu?

Sve što je u tom pogledu važno jeste da se shvati da, čak

i ako se nadrealistička aktivnost u pravom smislu tada i da­
lje razvija na planu koji je njen - plan unutrašnjeg iskustva
i unutrašnje avanture - ona ipak ostaje raspeta brigom da
izbegne suštinski sukob sa marksizmom. Stvari tako sto-
je, svakako ne zato što nas je duhovni razvoj nužno doveo
dode da sami pronalazimo i proveravamo marksističke te­
ze, već zato što nema nikakve sumnje da marksizam pru-
ža, bar do razdoblja kojim se bavimo, najveću mogućnost
za oslobadanje ugnjetenih klasa i naroda.
 Svako ko je već rekao ili će reći, da se u tom pogledu
nadrealizam pokazuje nedovoljnim, da je trebalo da pred-
loži sopstveni politick! program umesto da se prilagođa-
va postojećem programu, možda je imao ili će imati pravo
na intelektualnom planu, ali (po mome mišljenju) greši na
ljudskom planu. U pogledu društvenog preobražaja sveta,
razlozi hitnosti bili su ispred svih drugih. Traženo sredstvo
za taj preobražaj postojalo je i pokazalo je svoju vrednost:
zvalo se marksizam-lenjinizam. Još nismo imali nikakvog
razloga za pretpostavku da je njegov vrh otrovan.

Ne izgleda da su teškoće na koje ste nailazili u pokuša-

ju da se istovremeno bavite unutrašnjom (nadrealističkom)
i spoljašnom (političkom) aktivnošću, imale za posledicu
onemogućavanje vaših sredstava izražavanja...

- Ne. Možda' baš naprotiv. Razdoblje između 1926. i

1929. donosi procvat nadrealističkih dela, koji se često S i n a ­
tra najblistavijim. Aragon objavljuje Pariskog seljaka i Ras-
pravu o stilu, Arto Vagu za merenje nerava, Krevel Duh pro-
tiv razuma, Desnos Žalost radi žalosti i Sloboda ili Ijubav,
Elijar Prestonicu bola i Ljubav Poezija, Ernst La Femme 100
tdtes, Pere Veliku igru, a ja Nadu, Nadrealizam i slikarstvo. Sa
nadrealističkog stanovišta, to je isto tako jedno od najistak-
nutijih razdoblja na likovnom planu, zato što je to razdoblje
u kome izumiteljski dar ima najvećeg udela kod Arpa, Ern-
sta, Masona, Miroa, Mana Reja, Tangija - a, sa svoje strane,
Pikaso tada pokazuje da nam se osetno približava.

Gospodine Breton, mislite li da hi u jednoj povoljnijoj

klimi nadrealistickoj grupi bilo moguće da se vise angažuje
upolitickoj akciji?

Čak i da smo odlučili da sva sredstva koja smo imali

stavimo u službu političke akcije - tada smo govorili bez
zadnjih misli: revolucionarna akcija - mislim da to ne bi-
smo mogli učiniti, da bismo se pre ili kasnije vratili nadre-
alističkom zahtevu koji se - ova dela to dovoljno potvrđuju
 - u to vreme pokazao veoma snažnim i koji je bez sum-
nje bio neuništiv. Bilo zato što u nama još ni iz daleka nije
zamrla aktivnost igre, bilo zato što nismo imali prava da
okrećemo leđa vidicima čijoj smo privlačnosti prethodno
podlegli, tek, i protiv svoje volje, bili smo spremni da raci-
onalnoj i disciplinovanoj aktivnosti posvetimo samo jedan
deo svoga duha. Sklonost ka pustolovini u svim oblastima
ni iz daleka nas nije bila napustila, govorim kako o pusto­
lovini u jeziku tako i o pustolovini na ulici ili u snu. Dela
kao što su Pariski seljak i Nađa veoma dobro dočaravaju
tu duhovnu klimu u kojoj je sklonost ka lutanju dovedena
do svojih krajnjih granica. Tu uzima maha jedno nepre-
kidno traganje: reč je o tome da se vidi, da se otkrije ono
što se skriva ispod privida. Nepredviđeni susret koji uvek
teži, otvoreno ili ne, da poprimi crte neke žene, predstavlja
vrhunac toga traganja.

Možete lx nam tačno odrediti poreklo te sklonosti ka slu-

čaju, tog iščekivanja, tog traganja za nepredviđenim u svim
njegovim oblicima, koje obeležava jedan trenutak u istoriji
nadrealističkog pokreta?

Taj stav, kod mnogih od nas, prethodio je rađanju nadre-

alističkog pokreta. On je već izražen u ,,komadu“ koji smo
zajedno napisali Supo i ja, komadu S’il vons plait, igranom
u Theatre de l’Oeuvre prilikom jednog dadaističkog istupa,
a koji smo 1920. objavili u časopisu Litterature. Junak tog
komada, gospodin Letoal, u tom pogledu sebe dovoljno
prikazuje: „Događa mi se, kaže on, da satima šetam izme-
đu dva kućna broja ili četiri drveta na nekom trgu. Šetači se
smeju mome nestrpljenju, ali ja ne očekujem nikoga“. Tač-
no je, u stvari, da on ne očekuje nikoga pošto nije zakazao
nikakav sastanak, ali samim tim što zauzima taj ultrarecep-
tivni stav znači da računa da će tako potpomod slučaj, re-
cimo, da će sebe dovesti u stanje u kome će mu slučaj biti
naklonjen, tako da će se nešto dogoditi, da će neko naići.
Početkom 1922, u časopisu Litterature, Aragon i ja priča-
mo o veoma kratkom susretu koji smo, odvojeno, imali sa
jednom mladom ženom dje nam je ponašanje izgledalo sa-
svim neobično i o našim uzaludnim naporima da je prona-
đemo. Naslov pod kojim se taj tekst pojavljuje: „Novi duh“
(preštampan je u Izgubljenim koracima) dovoljno pokazu-
je kakav mu značaj pridajemo. Tu smo u potrazi, ili pre tu
vrebamo onaj, kako kaže Hegel, „objektivni slučaj“, na čija
ću ispoljavanja neprekidno motriti ne samo u Nađi, nego i
kasnije, u Spojenim sudovima i Ludoj ljubavi.

Jedno pomalo naivno pitanje, ali čiji će se ton, nadam se,

zaboraviti zahvaljujući vašem odgovoru: zašto ste pridavali
tako poseban značaj onome što obični ljudi nazivaju podu-
darnostima?

Zato što mi se, sa filozofskog stanovišta, činilo da objek­

tivni slučaj (koji nije ništa drugo do geometrijsko mesto tih
podudarnosti) predstavlja čvorište onoga sto je za mene bi-
lo problem nad problemima. U pitanju je bilo rasvetljavanje
odnosa koji postoje između „prirodne nužnosti" i „ljud-
ske nužnosti1' odnosno između nužnosti i slobode. Ne vi-
dim nadna da o tome govorim manje apstraktnim redma:
taj problem gotovo da se može postaviti samo ovako: kako
to da se dešava da se susretnu tako da se mešaju - doduše
retko - pojave koje ljudski duh može pripisati samo nezavi-
snim uzročnim nizovima, kako to da je iskra koja je rezul-
tat tog spajanja tako jaka, a ipak tako kratkotrajna? Samo se
iz neznanja moglo zakljudti da su te preokupadje mistične
prirode. Ako pomislimo da je sam Engels mogao red: „Kau-
zalnost se može shvatiti samo u vezi sa kategorijom objektiv-
nog slučaja koji je oblik ispoljavanja nužnosti“, onda i Engel-
sa možemo smatrati mističarem. Ko bi želeo da stvori jasniju
predstavu o tom pitanju, mogao bi, dni mi se, da pogleda
moj uvodni tekst za anketu koju smo 1933. Elijar i ja pokre-
nuli u časopisu Minotaur. Ona je formulisana ovako: „Može-
te li reći koji je bio presudni susret u vašem životu? - Do ko­
je mere vam je taj susret izgledao slučajan, nuzan?...“ Imale
su naknadnog uspeha i druge ankete koje je pokrenuo nad-
realizam: „Zašto pišete?" - „Da li je samoubistvo resenje?"
 - „Sta radite kada ste sami?“ (zanimljivo je napomenuti da
na ovu poslednju niko nije odgovorio), all anketa o susretu
kudikamo mi je najviše prirasla za srce.

Izgleda, bar po onome što sada znamo o tome, da ste su­

sretu pridavali neku vrstu magijskog svojstva. Zar delo kao
što je Nađa u tom pogledu ne odslikava najbolje vase misli?

Neku vrstu magijskog svojstva, da, utoliko što su se naj-

viši stupanj koji je ta ideja mogla da dostigne i mogućnost
za njeno najviše ispunjenje, za mene nalazili, naravno, ulju-
bavi. Cak nije ni bilo otkrića na nekom drugom planu koje
bi se moglo sa njom ravnati. Možda je ona, i samo ona, kat-
kad skrivena, bila cilj onog traganja o kome sam govorio.
Čini mi se, naime, da delo kao što je Nađa to jasno pokazu-
je. Junakinja te knjige raspolaže svim traženim sredstvima,
može se zaista red da je ona stvorena da u sebi usredsredi
svu žudnju za čudesnim. Pa ipak, sva privlačnost koju ona
ima za mene ostaje intelektualna, ne razrešava se u ljubavi.
To je čarobnica, dje će sve čari, kad se stave na vagu, malo
težiti u poređenju sa čistom i jednostavnom ljubavlju koju
u meni može da probudi žena kao što je ona koja se poja-
vljuje na kraju knjige. Uostalom, moguće je da čari kojima
je okružena Nađa predstavljaju odmazdu duha za poraz
srca. Prisustvovali smo nečemu sličnom u čuvenom slu-
čaju sa medijumom Elenom Smit, dja su čudesna putova-
nja od planete do planete, o kojima je reč u tekstovima Od
Indije do planete Mars i Nova zapažanja o jednom slučaju
somnambulizma, imala, izgleda, za cilj da, samo na nju, po
svaku cenu, usredsrede pažnju Teodora Flurnoa, koji ju je
posmatrao i koga ona nije mogla da natera da je zavoli.

U to vreme, dakle, veliki izvor nadrealističkog nadahnu-

ćajeste ljubav?

Da: nezavisno od duboke želje za revolucionarnom ak-

cijom kojom smo obuzeti, svi povodi za egzaltaciju, koji
su svojstveni nadrealizmu, tada se sjedinjavaju u ljubavi.
„Hands off Love“ naslov je jednog nadrealističkog pam-
fleta koji ima za cilj odbacivanje optužbi ,,za nemoral11
uperenih protiv Čarlija Čaplina, u kome pre svega uvaža-
vamo „branioca ljubavi" Najlepše Elijarove, Desnosove,
Baronove pesme, koje su u to vreme objavljene, ljubavne
su pesme. Takvo shvatanje ljubavi, kojim smo se mi u naj-
većoj meri oduševljavali, može da sruši sve barijere. Mla-
dog sveštenika Žanžanbaka, koji je pisao Nadrealističkoj
revoluciji da je pokušao da se ubije iz ljubavnog očajanja,
većina nas dočekala je raširenih ruku. Sta Aragon i ja ve-
ličamo u „Pedesetogodišnjici histerije", 1928? „Arhiva
bolnice Salpetrijer" otkriva nam „strastvena ponašanja",
prave žive slike žene u ljubavi. Nadrealistička revoluci-
ja prestaje da izlazi krajem 1929, ali najkrupniji zalogaj
njenog pretposlednjeg broja predstavlja anketa - jedna
od najslobodnijih - ,,o seksualnosti", koju su nadrealisti
sproveli sa ciljem da utvrde „udeo objektivnostf, „indivi-
duakia opredeljenja" i „stepen svesti“, koji mogu postojati
u toj oblasti. Njen poslednji broj završiće se jednom još
značajnijom sintetičkom anketom. Ta anketa je još uvek
otvorena, nju bismo i večeras mogli uputiti svakome od
naših slušalaca. Evo upitnika:
„Kakvu nadu polažete u ljubav? Kako gledate na prelaz
sfl ideje o ljubavi na čin voljenja? Da li biste žrtvovali lju­
bavi svoju slobodu? Da li ste to već učinili? Da li biste pri-
stali da žrtvujete stvar za koju ste dotle smatrali da vam je
dužnost da je branite, ako bi to, po vašem mišljenju, bilo
potrebno kako se ne biste ogrešili o ljubav? Da li biste pri-
stali da ne postanete onaj koji biste mogli biti, ako biste
po tu cenu mogli potpuno da uživate u izvesnosti volje­
nja? Šta biste mislili o čoveku koji bi išao dotle da izneveri
svoja ubedenja da bi se dopao ženi koju voli? Da li se ta-
kva zaloga može tražiti i dobiti?
„Da li biste sebi priznali pravo da se za izvesno vreme li-
šite prisustva bića koje volite, znajud koliko odsustvo pod-
stiče ljubav, ali i uočavajući osrednjost takvog proračuna?
„Da li verujete u pobedu čudesne ljubavi nad ružnim
životom, ili ružnog života nad čudesnom ljubavlju?“
 Ono što nije rečeno - a što je, po meni, ipak veoma
značajno, to je da, ako su tada nadrealisti, u celini uzev,
teorijski - i lirski - saglasni u priznanju da se u ljubavi po
izboru nalazi najuzvišeniji ljudski cilj, koji čak prevazilazi
sve druge, neki od njih su veoma daleko od toga da se u
svakodnevnom životu ne ogreše u odnosu o tu ideju...

Zašto upotrebljavate reč „ogrešiti se“? Da li joj pridajete

neki moralni smisao i koji?

Reč „ogresiti se“ upotrebljavam danas, odnosno u mo-

jim godinama, s obzirom na neke kasnije ispovesti koje
sam čuo, ne pridajući joj uobičajeni moralni smisao. Upr-
kos tome, raspusnost je najgori neprijatelj takve ljubavi po
izboru, ona onemogućava sublimacijukoja treba da joj da
najved doprinos. Onaj ko, okrenut toj strani svojih uspo-
mena, vidi kako se tiskaju u anonimnoj gomili stotine,
čak hiljade žena sa kojima je „vodio ljubav“, može osećati
- i tu se pozivam na izjave zainteresovanih - samo sasvim
neodredenu i sasvim kratkotrajnu nostalgiju za ljuba-
vlju po izboru. Ta ljubav - on to zna - nepovratno mu je
okrenula leđa. Vratio sam se tom problemu 1947, u tekstu
“Ajours” iz drugog izdanja moga dela Tajna 17, kada sam
rekao: „U ljubavi, opredelio sam se za strastven i iskljudv
vid, koji teži da odbaci sve ono što se može pripisati na-
godbi, ćudljivosti i zabludelosti. Znam da je nekim sluča-
jem to gledište moglo izgledati uskogrudo i proizvoljno
ograničavajuće, i dugo sam se upinjao da iznesem valjane
argumente u njegovu odbranu kada bi se dogodilo da se
ono sukobi sa gledištem skeptika ili manje-više zakletih
raspusnika. Zanimljivo je da sam mogao da potvrdim a
posteriori da najved broj svada, koje su se pojavile u nad-
realizmu i dji su povod bila politička razmimoilaženja,
nije bio motivisan, kako je nagoveštavano, ličnim pitanji-
ma, nego nesvodljivom nesaglasnošću u tom pogledu“.
Bilo da živim još dugo ili ne, siguran sam da neću opo-
vrgnuti svoje red.
 Za one koji vas poznaju, gotovo da nema sumnje da je
tako! Ipak, postoji očita protivrečnost između vašeg shva-
tanja Ijubavi po izboru i divljenja nadrealista prema Sadu,
na primer; mislim da biste lako mogli da uklonite ovu dvo-
smislenost?

Ako je nadrealizam uzdigao do zenita smisao one

„kurtoazne" ljubavi od koje se obično smatralo da polazi
katarska tradicija, on se isto tako često sa strahom nagi-
njao nad njenim ponorom i upravo taj dijalektički postu-
pak omogućio je da pred njim poput nekog crnog sun-
ca zablista duh Markiza de Sada. Zar Valeri nije govorio
da „erotizam nikada nije daleko od istinitog“? Kada bi
se zadržala u onim veoma visokim sferama u koje uzno-
se pesme kao što su Bodlerova „Himna“, ,,Volite“ Žerme-
na Nuvoa, Elijarove ,,Zaljubljene“ ili gotovo cela Pereova
zbirka Je sublime, ta ljubav, dovedena do belog usijanja,
ubrzo bi težila da postane bestelesna. Cudesna, blještava
vetlost vatre ne sme da skrije ono od čega je sazdana, ne
sme da zakloni one duboke hodnike rudokopa, kroz koje
često prolaze kužna isparenja, a koji su nam uprkos sve-
mu omogućili da izvučemo njenu supstancu, supstancu
koju moramo neprekidno da održavamo ako nećemo da
se ugasi. Polazeći upravo sa tog stanovišta, nadrealizam je
sve učinio da ukine tabue koji sprečavaju da se slobod-
no govori o svetu seksualnosti i to celokupnom svetu sek-
sualnosti, uključujući i izopačenosti - svetu za koji sam
kasnije morao da kažem da, „uprkos veoma značajnim
ispitivanjima koja su tu izvršili Sad i Frojd“, on, „koliko
znam, nije prestao da našoj volji za prodorom u vasionu
suprotstavlja svoje nesalomivo mračno jezgro".
Na jednom sasvim drugom planu, za koji mi se sa od-
stojanja čini da je plan... duševne koreografije (to ni izda-
leka nije u svačijem domašaju), Aragon pokazuje svu svo-
ju snagu, pa čak i prevazilazi sebe u Raspravi o stilu. Njene
listove sređivao je tokom leta 1927. u Varanžvilu, u Nor-
mandiji, nedaleko od onog divnog gusarskog skrovišta,
dvorca Ango, u kome sam pokušavao da odredim ton Na-
de. Na onih desetak pisanih stranica koje je sebi odredio
da dnevno napiše nije trošio vise od pola sata rada, ako se
uopšte i može govoriti o radu kada su u pitanju ti gimna-
stički podvizi, izvedeni kroz igru. Nije propuštao da mi
ih čita, svakog poslepodneva, uz koktel „Aleksandra", kraj
same plaže u Purvilu. Sećam se da je bio veoma ponosan
na zbirku kravata - nekih dve hiljade - koju je sa sobom
nosio na put. Čitav spektar...

Može se, dakle, smatrati da, u tom razdoblju, nadreali-

zam nije mnogo patio od unutrašnjih potresa, koji su se
ipak ispoljili kroz neka isključenja?

Ako je, u vreme o kome govorimo, u nadrealizmu mo-

ralo doći do mučnih raskida, kako bi se stalo na put ma-
njim ili većim zastranjivanjima - pomenuo sam isključe-
nje Artoa, Supoa, Vitraka, a uslediće i mnoga druga - još
smo veoma daleko od toga da nam se redovi osipaju.
Među najznačajnijim novim pristalicama koje još nisam
imao prilike da pomenem - to nas vraća u 1925 - nalaze
se Iv Tangi, Žak Prever, Rejmon Keno. Doduše, poslednja
dvojica uzeće sasvim spoljašnje učešće u nadrealističkoj
aktivnosti, i nehotice se čuvajući za naredni period, koji
će i jednog i drugog izneti na videlo. Tada će bučno raski-
nuti sa nadrealističkom okosnicom, mada će, ipak, ostati
verni, u mnogim stvarima, duhu toga pokreta.
Uprkos svemu, nadrealizam nikada nije pokazao ta-
kvu organsku jedinstvenost niti je osetio veću uzaxnelost
kao u to vreme kada su se naši večernji skupovi odvija-
li, najčešće u staroj, danas srušenoj kući, u ulici Zamka
broj 54. Tu, u srcu one četvrti koju je Uismans nezabo-
ravno opisao u Sestrama Vatar, Marsel Dišan, koji još ni
izdaleka nije započeo pripreme za objavljivanje „Crne
serije“ i „Blede serije“, primio je kod sebe Prevera i Tan-
gija. U toj kući su dugo boravili, o svom trošku, i Pere i
Keno. Tu su vladali apsolutni nekonformizam, potpuna
neuljudnost, kao i najbolje raspoloženje. U jednom uglu
obloženom filmskim plakatima - pogledi vamp-žena i
upereni koltovi - bio je smešten mali bar, uvek veoma do-
bro snabdeven. Sedam-osam mačaka, prema kojima smo
bili veoma pažljivi. Bilo je i žaba, iza zelenkastih stakala.
Nije mi poznato lakše sazrevanje od onog koje će, kasni-
je, izneti na videlo Pokušaj opisa jedne večere glavešina u
Parizu-Francuskoj, ili Ne jedem taj hleb, ili Stilske vežbe.
To je bilo pravo mesto za destilaciju humora, u nadreali-
stičkom značenju.

XI

Budući pesnik prevazići će obeshrabrujuću ideju o ne-

povratnom rascepu između akcije i sna. On će pružiti ve-
ličanstveni plod drveta sa isprepletanim korenima i ume-
će da ubedi one koji ga okušaju da nije ni najmanje gorak.
Nošen talasom svoga vremena, on će prvi put bez straha
preuzeti na sebe prijem i prenos poziva koji mu hrle u su-
sret iz pradavnih vremena. On će, po svaku cenu, odr-
žavati jedan naspram drugog, dva kraja ljudskog odnosa
čijim bi narušavanjem najdragocenije tekovine trenutno
postale mrtvo slovo na papiru: objektivnu svest o stvar-
nosti i njen unutrašnji razvoj, po onome što je, zahvalju-
jući s jedne strane pojedinačnom, a s druge strane opštem
osećanju, u njemu do daljnjeg magijsko.
(Spojeni sudovi)

- Stogodišnjica revolucije 1830. obeležava se unutar

nadrealizma žestokim ispadima. - Jedan novi talas pre-
kriva onaj drugi. - Nadrealizam u službi revolucije.

ANDRE PARINO: Od 1929. do 1933, nadrealizam

prolazi kroz fazu najvećeg previranja, i u aktivnom i u
pasivnom smislu reči. Od tada se često govorilo da je to
previranje neizbežna posledica jedne velike unutrašnje pro-
tivrečnosti. Čak je, po rečima mnogih od onih koji su se
 kasnije bavili ovim problemom, ta pritivrečnost bila nepre-
mostiva, i nadrealizam je mogao samo grozničavo da reagu-
je. Kakvoje vaše lično mišljenje o tom kriznom trenutku?

ANDRE BRETON: Pa, još i danas ništa nije oprečnije

mome mišljenju. Takva protivrečnost nije postojala u du-
hu. To što se osećamo „pozvanima" da izvršimo poseban
zadatak na planu izraza, pa smo prema tome i u prilič-
no povoljnom položaju da istaknemo probleme koji se na
to odnose, ne znači da moramo da ostanemo neosetljivi
prema društvenom zlu i da ne marimo za sredstva koja se
pružaju za njegovo uklanjanje. A ta sredstva su postojala,
bila su nam data. Bar na negativnom planu (rusenje odre-
đenog režima, takozvanog „buržoaskog" režima, principa
umnožavanja čudovišnih nepravdi), ta sredstva su već do-
kazala svoju snagu. Ako već tada nismo bez zabrinutosti
gledali na delovanje novog aparata (prošlo je vise godina
otkako je Trocki ušao u opoziciju, morao je da ode u iz-
gnanstvo), ta sredstva u našim očima još nisu bila kom-
promitovana u svojoj suštini.

Ali, pretpostavljam da pitanje te krize, koja je nastala u

samom rukovodstvu komunističke internacionale, nadre­
alizam ipak ni izdaleka nije smatrao sporednim?

Svakako! I u tom pogledu veoma je značajno to što

je prilikom sazivanja generalne skupštine od 11. marta
1929, takozvane skupštine u ulici Zamka, za temu raspra-
ve predloženo „kritičko ispitivanje slučaja Lava Trockog“.
U stvari, taj predmet neće čak biti ni dotaknut, pošto je
odviše prethodnih pitanja koja je pokrenulo ponašanje
pojedinaca i na jednoj i na drugoj strani, još u početku
stvorilo krajnje napetu situaciju. Sa odstojanja ne vidini
kako je i moglo biti drugačije. Bilo je potrebno da se skup-
ština na početku uveri u „moralnu podobnost" svakog
ucesnika, ako smo hteli da izbegnemo da neki, kao što
se već događalo, ostanu na čisto verbalnom angažovanju,
koje bi se prvom prilikom moglo opozvati. Ne treba sma-
trati da smo bili odveć sitničavi. Šta sam, na primer, mo-
gao misliti o jednom saradniku Velike igre, koji je bio
prisutan na toj skupštini i koji se pretvarao da teži istim
ciljevima kao i mi, a pod čijim se potpisom, nešto kasni-
je, u listu Paris-Midi, pojavila apologija Šjapa, upravnika
fašističke policije? Da li je to trebalo trpeti ili ne? Ne tako
davno - mislim da je to bilo 1947. - ta osoba, koja je po­
stala staljinist, objavila je pamflet pod naslovom: Nadre-
alizam protiv Revolucije. Ne volim da ga pominjem, zove
se Rože Vajan. On mi je pismeno pretio smrću zato što
sam u javnom odgovoru samo podsetio na tu sjajnu epi-
zodu u njegovoj karijeri...

Izvesni vaši tekstovi iz tog razdoblja jasno nam pokazu-

ju napetost i grozničavost koje vladaju u nadrealizmu. Zar
ne mislite, danas, da je zestina nekih izraza prevazišla po-
greške i zastranjivanja koja ste tada hteli da žigošete?

Ne kažem da taj stalni napor, koji smo narodto ulagali

Aragon, Furje, Pere, Keno i ja, kako bi intelektualci popri-
mili nešto od revlucionarne svesti - neosporno je da je to
donelo svoje plodove, čak i ako su to danas gorki i sum-
njivi plodovi - ne kažem da se taj napor odvijao sa svom
poželjnom vedrinom. Nailazed na sva moguća uzmicanja
i otpore, koji su bili manje-vise svesni, on je morao biti iz-
ražen redma u kojima isuviše mesta zauzima ogorčenost.
Kada sam o tome ponovo razmišljao sa odstojanja od
petnaestak godina, izrazio sam izvesno žaljenje što sam
dopustio da me tada povuče beskorisna žestina na pole-
mičkom planu. To žaljenje ispoljava se u ,,Predgovoru“ za
Drugi manifest nadrealizma, koji se nalazi u zajedničkom
izdanju Manifesta iz 1946.
U istom tom predgovoru, kao olakšavajuću okolnost
ističem to da će neminovno najviše biti napadani oni od
kojih je nadrealizam najviše očekivao - kao što su Arto
i Desnos. Da bi se po svaku cenu izbeglo zaustavljanje
našeg aktivnog krila, trebalo je budno paziti da se poje-
dinačni životni problemi ne ispreče pred zajedničkim re-
šenjem koje je traženo. Dodajem i to da, ako, otprilike u
to vreme, u nadrealizmu, žestina izraza ponekad izgleda
nesrazmerna zastranjivanju, zabludi ili ,,grehu“ koji treba
žigosati, za to valja okriviti, s jedne strane, teška vremena,
a s druge strane - to nikako nije zanemarljivo - neospor-
ni uticaj velikog dela marksističke literature u kojoj se ne
preza od upotrebe bilo kakvog oružja kako bi se protivnik
izbacio iz stroja.

Da, ali zar se ipak ne čini da razni latentni sukobi unutar

nadrealizma 1929. poprimaju razmere borbe na život i smrt?

Istina je. Pa ipak, u Drugom manifestu, nikako ne na-

padam sa radošću u srcu mnoge od onih na koje sam
računao i sa kojima sam duže ili kraće vreme išao istim
putem. Jedna od najgorih nedaća intelektualne aktivnosti
pokrenute na kolektivnom planu jeste nužnostpodređiva-
nja svake naklonosti sprovodenju te aktivnosti po svaku
cenu. U tom trenutku, za mene je tu u pitanju neodolji-
va potreba da reagujem protiv raznih vrsta zastranjivanja.
Jedno od njih je stagnacija koja može biti posledica preve-
likog samozadovoljstva (to je u suštini ono što tada zame-
ram Desnosu), drugo je ono koje dovodi do uzdržavanja
na socijalnom planu i ujedno vraća na književni, umet-
nički plan (čini mi se da je to slučaj, na primer, sa Artoom
i Masonom), treće ono koje teži napuštanju nadrealistič-
kog zahteva u onome što mu je osobeno i bezuslovnom
prelasku na političku aktivnost (na to su podsticali Žerar
i Navil). Napadajud ovake težnje, ne propuštam ni da
okrivim neka pojedinačna ponašanja koja su, dni mi se,
njihov uzrok. To svakako nije najvažniji, najtrajniji deo
Drugog manifesta. Možda je samo u interesu ideja bilo
neophodno prekinuti neke veze da bi se moglo i dalje id
napred. A možda se neke prestroge osude, neke pretera-
nosti u izrazu, mogu pripisati i izvesnoj nervnoj napetosti
koja je bila rezultat ne samo kritičnog stanja, nego i izve-
snog potresa u mom intimnom životu, na koji ću ukazati
u Spojenim sudovima.

Uostalom, ako tako mogu reći, dosta skupo ste platili tu

nepomirljivost! Da li biste nas mogli podsetiti kakve reakci-
je je tada izazvao vaš stav?

Većina onih koje sam ocrnio, a i neki drugi koji su im

se pridružili, uputili su mi pamflet koji je imao isti naslov
kao raniji pamflet protiv Anatola Fransa, objavljen sutra-
dan po njegovoj smrti: Jedan leš. Gotovo da nema uvrede
koje su me tu poštedeli. Njegovi potpisnici se, uostalom,
nisu na tome zadržali; sa mnogo upornosti nastojali su
da mi nanesu još teži udarac preko osobe sa kojom sam
živeo, i to anonimno: noćni telefonski pozivi, isporuke
nadgrobnih venaca u ranim jutarnjim časovima...

Ali, postoji znatan deo Drugog manifesta koji prevazi-

lazi ta razna polemička zastranjivanja. Naročito se pamti
- a mnogo puta je i navođen - odlomak u kome je kao cilj
nadrealističke aktivnosti označeno „određivanje one tačke u
duhu sa koje život i smrt, stvarno i izmišljeno, prošlost i bu-
dućnost, saopštivo i nesaopštivo, visoko i nisko, prestaju da
budu opažani kao protivrečnosti“. „Razni pokreti“ prihvatili
su, sa druge strane, rečenicu: „Zahtevam duboko, pravo za-
tamnjenje nadrealizma". Čini mi se da bi bilo poželjno da,
ako hoćete, u nekoliko reči objasnite ove dve rečenice?

Naravno. Samo se po sebi razume da se ta ,,tačka“ u ko-

joj treba da se razreše sve antinomije koje nas nagrizaju i
obeshrabruju i koju ću, u svome delu Luda Ijubav, nazvati
„krajnjom tačkom", u znak sećanja na jedno divno mesto
u Donjim Alpima, nikako ne može nalaziti na mističnom
planu. Izlišno je isticati ono što je „hegelovsko" u ideji o
takvom prevazilaženju svih antinomija. Neosporno je da
je Hegel - i niko drugi - taj koji je stvorio potrebne uslove
 da opazim tu tačku, da joj svim svojim snagama težim i
da samu tu težnju pretvorim u cilj svoga života. Nesum-
njivo ima mnogo većih poznavalaca Hegelovog dela u ce-
lini nego što sam to ja: bilo koji stručnjak mogao bi mi
dati lekciju u pogledu njegovog tumačenja, ali ipak, otka-
ko sam upoznao Hegela, čak otkako sam ga naslutio kroz
sarkazme kojima ga je, oko 1912, obasipao moj profesor
filozofije, pozitivista Andre Kreson, upijao sam njegova
stanovišta, a njegova metoda mi je pokazala manjkavost
svih drugih. Tamo gde Hegelova dijalektika ne funkcioni-
še, za mene nema misli, nema nade u istinu. Tek pošto su
se za mene otvorile sve brane te dijalektike, smatrao sam
da mogu da tvrdim da mesto kome vodi Hegelova misao
nije tako daleko od mesta koje dotiče takozvana „tradici-
onalna“ misao. Oba su za mene težila da postanu jedno
isto mesto... Sto se tiče traženja zatamnjenja nadrealizma,
tu imamo posla sa izrazom koji je namerno dvosmislen
i kontekst to jasno pokazuje: zabranjeno je javno se po-
kazivati, „pojavljivati se na pozornici“, s jedne strane, a
s druge strane, pozvani smo da suočimo, u njenom na-
stajanju, nadrealističku poruku sa ezoteričkom porukom.
U Drugom manifestu, brojna su pozivanja na astrologi-
ju, alhemiju, magiju; ona dovoljno pokazuju da, suprotno
onome što Unde današnji klevetnici nadrealizma, takve
preokupacije nisu nove, i da je sasvim pogrešno tvrditi da
one označavaju nedavni preokret moje misli.

Ta 1930. je godina kada ćete osnovati jedan nov časopis,

koji će se zvati Nadrealizam u službi Revolucije. To navo-
di na misao da vam veoma žestoki napadi kojima ste bili
izloženi nisu pričinili veću štetu i da ste oko sebe zadržali
mnoge koji su vas podržavali...

Oni, zaista, ni izdaleka nisu manjkali. Ako objavljiva-

nje Jednog leia, 1930, potvrđuje moj raskid sa mnogim
nadrealistima iz prvog i drugog razdoblja, to, sa stanovi-
šta kolektivne aktivnosti, ne dovodi ni do kakvog gubitka
energije. Mnogo je blata bačeno na mene - nikada se vi­
se neće moći učiniti vise od toga, pa čak ni izdaleka tako
dobro, i to je to! - ali, zauzvrat, ostaje mi podrška neka-
dašnjih drugova, Aragona, Krevela, Elijara, Ernsta, Perea,
Tangija: oni složno javno izjavljuju da „Drugi manifest
pruža potpunu sigurnost u proceni šta je mrtvo a šta je
vise nego ikad živo u nadrealizmu“ i da su u toj knjizi ,,sa-
brana prava i dužnosti duha“. Ako me je gubitak saradni-
ka i prijatelja, posebno Prevera i Kenoa, veoma pogodio,
to je u izvesnoj meri nadoknadilo stupanje na scenu no-
vih, veoma aktivnih saradnika, kao što su Bunjuel i Dali,
Rene Šar, kao što su Sadul i Tirion koji se, sa još nekima,
zajedno pridružuju toj deklaraciji u moju korist. Moglo je
doći i do približavanja sa Carom, što je sa njegove strane
nesumnjivo bilo u strateškom interesu. U svakom slučaju,
zadobivši njihovo poverenje i propisno ovlašćen sa njiho-
ve strane, 1930. preuzimam uredništvo časopisa Nadreali-
zam u službi revolucije.

Kakva će biti ta nova publikacija? U kojoj je meri ona

pristajala da se potčini disciplini komunističke partije, a u
kojoj je meri ostajala nezavisna?

Sam naslov časopisa označava znatan ustupak na poli-

tičkom planu, koji je još vise podvučen objavljivanjem, na
početku prvog broja, telegrama upućenog Međunarod-
nom birou za revolucionarnu književnost, u Moskvi. Tim
telegramom nadrealisti se obavezuju da će se, u slučaju
„imperijalističke agresije“ na Sovjetski Savez (vidi se da
parola nije od juče), pokoravati direktivama III internaci-
onale. Ali, ma koliko da smo se trudili da damo zaloge u
tom pogledu, pokazujud apsolutnu, bezuslovnu solidar-
nost sa interesima proletarijata, nadrealističko iskustvo
se ipak odvija potpuno nezavisno, i čak se može reći da u
tom trenutku dostiže svoj najviši stupanj, da se još nikada
nije tako blistavo odvijalo. Mislim da je, od svih nadreali-
stičkih publikacija, Nadrealizam u službi revolucije, djih
šest brojeva redom izlaze u periodu od 1930. do 1933, da-
leko najbogatiji, u onom smislu u kome smo mi to shvata-
li, najujednačeniji, najbolje sastavljen, a isto tako i najži-
vlji (njegova živost je zanosna i opasna). Tu je nadrealizam
pokazao sav svoj žar: izvesno vreme i jedni i drugi su vide-
li samo taj žar i nisu se plašili da će na njemu sagoreti.

Da li vet tada taj žar blista sa onom silinom koju mu vi

pripisujete?

Svetlost je svakako jaka i pomalo opčinjavajuća, pošto

se već u to vreme izvan Francuske stvaraju nadrealističke
grupe ili grupe koje su veoma bliske nadrealizmu, i izra-
žavaju svoju sve tešnju povezanost sa nama. Tako je u Bel-
giji, na podstrek Nužea, Mesensa i Magrita, u Jugoslaviji,
na podstrek Ristića, u Čehoslovačkoj, na podstrek Tajgea,
Nezvala, Tojena, kao i na Kanarskim ostrvima, u Peruu,
u Japanu - stoga se, od tada, u svetu pojavljuje mnoštvo
nadrealističkih publikacija. Isto tako, kada se pojavio je-
dan nadrealistički orijentisan časopis čiji su saradnici sa
Antila, uspostavljamo stalnu vezu sa Žilom Moneroom.
U to vreme, nadrealizam mi je ličio na neku veličan-
stvenu lađu koja je spustila jarbole, i koja bi svakoga časa
mogla da se prevrne, ali i da trijumfalno stigne na kopno
gde bismo najzad spoznali onaj „pravi život“ o kome go-
vori Rembo. Oko njega je oluja, ali ona je i u njemu. On
je sasvim izvan okvira u kojima se do tada mogla tražiti
avantura. Život onih koji u njemuučestvuju je uzbudljiviji
ukoliko je više isložen.

Šta podrazumevate pod „ izložen“?

Tada su srušeni mostovi kako sa ,,književnim“ svetom

tako i sa ugladenim konformizmom, ma kako na izgled
bezopasan oblik on poprimio. To duho\mo raspolože-
nje ništa bolje ne pokazuje od Bunjuelovog i Dalijevog
filma Zlatno doba, koji se danas može ponovo videti po
kino-klubovima, makar samo zato da se uverimo da nije
izgubio ništa od svoje žestine. Šta se tu poštuje, ako ne,
kao i uvek, ljubav u svom najčulnijem vidu, sloboda pro-
povedana do ludila, i, u okviru jednog morala bez obave-
za i bez kazni, kult prema onoj patetici koja može obeleži-
ti neke trenutke u životu? Još mi je pred očima, bilo je to
ujutru, 4. decembra 1930, „Studio 28“ u kome se prikazi-
valo Zlatno doba, u onom stanju u kome su ga ostavili oni
koji su prethodne večeri demonstrirali: ekran isprljan mr-
ljama od mastila, u besu izlomljene fotelje, nadrealističke
slike koje su bile izložene u predvorju, razderane nožem.
Ove podvige izvela su dva udruženja koja su sebe progla-
sila „Ligom patriota" i „Antijevrejskom ligom". Tu se mo­
le de visu izmeriti dubina ponora koji nas je odvajao od
„dobromislećUT ili onih koji su smatrani takvima.

Pa, u to vreme nasilja pojavljuje se Salvador Dali. Zar

on nije ujedno i njegov savršeni proizvod i njegov savrše-
ni izraz?

Dali? Njegove prve nadrealističke slike: „Podešavanje

želja", „Prosvetljena zadovoljstva", „Zloslutna igra", sva-
kako su potresne. Ma koliko da smo kasnije uzdržani u
odnosu na akademsku tehniku koju je pravdao govore-
d da je sebi stavio u dužnost „verno prikazivanje slika
iz sna", ne može se pored da pesnički, vizionarski sadr-
žaj tih slika ima izuzetnu gustinu i izuzetnu eksploziv-
nu snagu. U svakom slučaju, ništa nije poprimilo takvo
obeležje otkrića, još od dela Maksa Ernsta iz 23-24, kao
što su „Revoludja noću", „Dva deteta kojima preti sla-
vuj“, i dela Huana Miroa iz 1924, kao što su „Obradeno
zemljiste", „Arlekinov karneval“. Isto tako, ništa nije bo-
lje izrađeno, savršenije doterano od „paranoicko-kritidce
aktivnosti" na koju se Dali iskljudvo poziva i koju odlič-
no definiše kao “spontanu metodu iracionalnog saznanja,
zasnovanu na sistematskom izražavanju deliričnih asod-
jacija i interpretacija".
 Da li se može reći da je Salvador Dali „izmislio“ svoju
metodu?

On ju je manje izmislio, a vise uopštio: naime, poznato

je da ta metoda potiče od Da Vincijevog uputstva koje pre-
poručuje da se nepomično posmatraju mrlje na starim zi-
dovima, pepeo, oblaci, potoci, sve dok se iz njihovog tkiva
ne izdvoje bitke, predeli, fantastični prizori. Već 1925, Maks
Ernst je p m dao veoma snažan podstrek u tom smislu, pa
čak je i obnovio, putem „frotaža", taj stari postupak. Uprkos
tome, Dali, koji odlučuje da se osloni jedino na taj način vi-
zualizacije, odnosiće tokom vremena pobedu za pobedom.
Platna koja su vredela vise nego sasvim američka slava koju
danas uživaju, nisu jedine tekovine tog bespovratnog istra-
živanja: ono nam je donelo, kao što smo videli, Andaluzij-
skogpsa i Zlatno doba, koje i dalje smatram za dva najsavr-
šenija nadrealistička filma, a isto tako i lirska dela prvoga
reda: Vidljiva žena, Ljubav i pamćenje, Babauo.

XII

... I hoću da te noću odvedem na astragansku plažu ko­

ja se upravo gradi sa dva vidokruga za tvoje petrolejske
oči zbog kojih bi se moglo zaratiti odvešću te tamo dija-
mantskim putevima popločanim smaragdnim jagorce\d-
nama a bunda od hermelina kojom hoću da te zaodenem
ptica je grabljivica dao sam da se leptirasto izbruse dija-
manti po kojima će tvoje noge gaziti...
(.Bezgrešno začeće: Pokušaj simulacije
progreshme paralize)

- Salvador Dali i paratioičko-kritička aktivnost. -

Dva odlaska u Moskvu. - Od Bede poezije do Spoje-
nih sudova.

ANDRE PARINO: Gospodine Breton, da bismo upotpuni-

li portret Salvadora Dalija koji ste ocrtali u našoj poslednjoj
emisiji, želeo bih da nam predstavite tu ličnost, određujući
njen uticaj, njene granice i izdvajajud osobenosti tog umet-
nika koji će, mislim, u svom načinu života, uskoro okrenuti
leđa onome što se smatralo da obožava.

ANDRE BRETON: Tri-četiri godine, Dali će biti otelotvo-

renje nađrealističkog duha i učiniće da on zablista u punom
sjaju, onako kako je to mogao učiniti samo neko ko uopšte
nije učestvovao u često nezahvalnim zbivanjima tokom nje-
govog sazrevanja. Po tome se već može smatrati „proizvo-
dom kulture". On, koji će se nešto kasnije rado predstavljati
kao „kralj katalonske inteligencije, neizmerno bogat“, da bi
na kraju grozničavo traganje za tim bogatstvom pretvorio u
svoj program (ja ćučak početi da ga nazivam samo njegovim
danas dobro poznatim anagramom Avida Dolar), ume bolje
nego iko da iskoristi svoju konstituciju, koja je istinu govore-
d vrlo neobična: na fiziološkom planu, veoma je zadovoljan
što je delimično ostao u stadijumu prvog izbijanja zuba; hva-
li se da sve do svoje 25. godine nije upoznao ženu; na du-
ševnom planu, od njega nema strastvenijeg ljubitelja psiho-
analize, ali, ako se njome služi, to je zato da bi ljubomorno
cuvao svoje komplekse, da bi ih doveo do procvata: izlazed
iz moje kuće da bi otišao da se pridruži prijateljima u jed-
nom bifeu na trgu Blanš (put ima nekih stotinak metara), on
ispred mojih vrata redovno doziva taksi; stigavši na cilj, do-
bacuje šoferu novčanicu od sto franaka i u trku beži, da ne bi
morao da uzima kusur. Ako, kao što je tvrdio Artur Kravan,
„svaki veliki umetnik ima smisla za provokaciju", valja pri-
znati da u toj sklonosti niko nije otišao dalje od Dalija, kako
u umetnosti tako i u svojoj ličnosti. Voli tada da se pojavlju-
je u odelima koja su brižljivo odabrana, ali na kojima je, na
veoma istaknutom mestu, zakačeno sedam-osam veštačkih
muva koje su savršena imitacija pravih...

U nekim vidovima, vaše delo Bezgrešno začeće liči na

rezultat paranoičko-kritičke aktivnosti. Da li ste namerno
tako hteli?

Ne, tu ništa nije bilo smišljeno, već smo zaista u pot-

punoj podudarnosti sa paranoičko-kritičkom aktivnošću,
kako ju je Dali definisao, Elijar i ja pristupili zajedničkom
pisanju Bezgrešnog začeća. Nezavisno od starog računa sa
psihijatrima koji je trebalo srediti - bar sa onima iz stare
škole - u pitanju su duge raspre čiji ćemo trag naći u Nađi,
u epigrafu Drugog manifesta, i u raznim drugim tekstovi-
ma koje smo potpisivali Arto, Krevel ili ja - i ovde je, nai-
me, u pitanju „kritičko i sistematsko izražavanje deliričnih
asocijacija i interpretadja“. Otuda je, u ovoj knjizi, znača-
jan udeo verbalne simulacije razlidtih vrsta “ludila koje je
u nama”. Polazili smo od skupa simptoma koji omoguća-
vaju svrstavanje bolesti - kada je u pitanju akutno ludilo,
gubljenje misli povezano sa govorljivšću, euforijom, ero-
tomanijom, i tako dalje. Međutim, ono po čemu se takav
postupak bitno razlikuje od Dalijevog, jeste to što namere
koje njime upravljaju idu mnogo dalje. Iz uvoda, napisa-
nog mojom rukom, kojim podnje poglavlje pod naslovom
,,Opsesije“, lako se otkriva da glavni predmet predstavlja
ukidanje antinomije između razuma i bezumlja, što je, iz-
među ostalog, bila jedna od stalnih težnji nadrealizma.

Izgleda da je, u nadrealizmu, nekonformizam tada na

svom vrhuncu. Da li poezija i umetnost uspevaju da ga za-
drže, odnosno da li taj nekonformizam i dalje nalazi u nji-
ma svoj odvodni kanal?

On se nikako ne ispoljava samo u delima pesničke ili

likovne prirode. Na granici između jednih i drugih, može
se, međutim, nad posebno mesto za „nadrealističke pred-
mete“ koji označavaju podudarnost vise razlidtih postupa-
ka. Prvi je neosporno postupak Marsela Dišana koji je oko
1916. počeo da potpisuje fabrikovane predmete, kao što su
točak od bicikla, lopata za sneg, vešalica za odelo, u nameri
da ih unapredi u rang „umetničkih predmeta“ putem izbo-
ra koji je među njima izvršio, da bi kasnije, 1921, komadi-
ćima belog mermera isečenim u obliku kocki šećera napu-
nio jedan ptičji kavez, u koji je postavio termometar i koji
je predstavio pod besmislenim naslovom „Why not snee-
ze“ („Zašto ne kijati?“). Drugi postupak, koji bi mogao ud
u sastav prethodnog, bio je moj, kada sam 1923. predlagao
konkretno ostvarenje i puštanje u promet mnogobrojnih
primeraka predmeta zapaženih samo u snu, kao što je knji-
ga koju opisujem u Uvodu u raspravu o nedovoljnosti stvar-
nosti. Treći postupak, koji je imao još većeg uticaja, bio je
postupak Alberta Đakometija u njegovim neobičnim kon-
strukcijama dji početak 1930. označava „okačena grudva'
u nemogućoj ravnoteži nad nagnutim polumesecom. Naj-
zad, četvrti, Dalijev postupak, koji teži stvaranju predmeta
,,sa simboličkom funkcijom' (automatskog tipa). Tada se
pojavljuju mnogobrojni „nadrealistički predmetf veoma
različitih vrsta i namena: najznačajniji su Dalijevi, Valen­
tine Igo, Miroovi, Merea Openhajma, Mana Reja. Mislim
da je velika šteta što je većina ovih predmeta, izrađenih od
neotpornog materijala i često nasumice prikupljenih, da­
nas nestala. Moj revnosni doprinos toj aktivnosti sastojao
se u ,,pesmama-pfedmetima“.

Da li biste nas mogli podsetiti na vašu definiciju pesme-

predmeta?

Definisao sam pesmu-predmet kao „kompoziciju koja

teži kombinovanju poetskih i likovnih sredstava, računa-
jući sa njihovim uzajamnim opdnjavajudm delovanjem“.
Polazeći od likovne umetnosti, dok sam ja polazio od po-
ezije, Magrit je, sa svoje strane, vrebao ono što može pro-
izad iz povezivanja konkretnih veoma zvučnih reči (reč
,,montagne“, reč ,,pipe“, reči „tete denfant“) sa oblicima
koji ih opovrgavaju ili im, u najmanju ruku, sa racional-
nog stanovišta ne odgovaraju.

Ali rekli ste mi da nekonformizam koji vas je oduše-

vljavao nije uvek nalazio svoj odvodni kanal u knjizi, slid,
skulpturi ili u „stvaranju“ takvih predmeta?

Daleko od toga. Neki od naših tadašnjih mladih pri-

jatelja prihvatili su, ako tako mogu reći, nekonformizam
u sirovom stanju, što ih je podsticalo na veliku bučnost.
„Crni humor“ - nasleđen od Svifta, Žarija, Vašea, čak i
Alfonsa Alea i Čapeka, humor koji, treba reći, nije uvek
bio mnogo izbirljiv u pogledu svojih sredstava - zauzi-
mao je glavno mesto u njihovom ponašanju. Taj humor
tada sebi daje punu slobodu...

Naravno, ako to ne bismo znali, bilo bi nam veoma te-

ško da shvatimo neke paroksistične istupe od strane ijednih
i drugih...

Bilo bi nemoguće. Na primer: u mnogim stvarima naj-

sporniji među tim istupima - ali ne i onaj koji je imao
najmanje posledica - temelji se na pismu punom buntov-
ničkih reči, koje su se, prilikom jednog zajedničkog puto-
vanja i posle preobilnog pica, Žorž Sadul i jedan drugi naš
tadašnji prijatelj usudili da napišu učeniku koji je kao pr-
vi na rang listi primljen u školu Sen-Sir, a dje su ime nasii
u novinama. Ovaj je našao za shodno da pokaže pismo
direktoru škole i optužbe koje su pokrenute protiv Sadula
dovele su do njegove osude na tri meseca zatvora.

Pretpostavljam da je nastojanje da se što je moguće vise

odgodi primena te kazne navelo Sadula da pođe sa Arago-
notn na putovanje po Rusiji, na koje se ovaj poslednji upra-
vo spremao da krene?

Tačno. Imajte na umu da to putovanje, koje će biti pu-

no iznenadexrja - i posledica - nikako nije bilo na pod-
strek Aragona, već Elze Triole koju je upravo upoznao i
koja ga je pozvala da pođe sa njom. Sa odstojanja, i prema
onome kako se kasnije pokazala, sasvim je umesno sma-
trati da je ona tamo nametnula i postigla šta je htela. Ipak,
izgleda da se sve moglo drugadje odigrati da Sadul nije
pošao sa njima da bi izbegao policijsku istragu. Razme-
ne gledišta između Aragona i Sadula, odvojenih od nas
- razmene koje, što se tiče Sadula, pritiska svest o kri-
tičnosti situacije u kojoj se našao - navešće ih da donesu
niz odluka čije će posledice premašiti okvire nadrealizma
i osećaće se sve do danas, pa i dalje.
Bez tog sticaja okolnosti, koje podvladm kako bih pod-
vukao odglednu nesrazmeru između posledica i uzroka,
Aragon, kakvog sam
tada poznavao, nikada ne bi pristao da učini bilo šta
što bi ga dovelo u opasnost da se odvoji od nas. Ne ve-
rujem da je Sadul tome bio skloniji od njega, ali, pona-
vljam, bio je na udaru kazne koju je navukao, spreman,
ako je potrebno, na ustupke režimu u kome je video ne-
gaciju onog režima koji mu je upravo zadao udarac. To
podvladm samo da bih pokazao razvoj događaja koji je
započeo na najbezazleniji nadn: pijanom šalonu,. Iz toga
će proizad protivrečni obrti; između onih koji su se do
juče najbolje slagali, ubuduće će se stvoriti nepremostivi
jaz. Zbog ugleda nekih ličnosti, sukob će veoma iscrpno
biti izlozen intelektualnom svetu.

Kako se odvijalo putovanje o kome govorimo?

Veoma je teško red. Aragon, koji me redovno obave-

štava o svom tamošnjem delovanju, čak i u telegramu koji
najavljuje njegov povratak, izgleda optimistički raspolo-
žen. Stupio je u vezu sa književnim krugovima u Moskvi,
u Lenjingradu, izložio je naše zajedničko stanovište, misli
da je uspeo da odagna neka strahovanja u vezi sa nadrea-
lističkim shvatanjem poezije i umetnosti. Njegove red iz-
gledaju potkrepljene dnjenicama: pozvan je da učestvuje,
u savetodavnom svojstvu, na Drugoj međunarodnoj kon-
ferendji revoludonarnih pisaca koja se u novembru 1930.
održava u Krakovu i - što predstavlja neosporan uspeh -
kao što smo se dogovorili za slučaj da se za to pruži prili-
ka, uspeva da izdejstvuje usvajanje rezoludje koja osuduje
list Monde Anrija Barbisa, protiv koga smo u Parizu vodi-
li otvorenu borbu. Analiza književne situacije u Francu-
skoj, koja pruža temelj za jednu drugu rezoluciju, uprkos
izvesnim rezervama, pridaje veliki značaj nadrealizmu
i posebno radma na njega.
 Sve ćese, dakle, iznenada pokvariti?

Sasvim iznenada. Još vidim vise nego zabrinut Sadulov

izraz po njegovom povratku i strašnu zbunjenost koju su
kod njega izazivala moja pitanja (Aragon je ostao u Brislu
i trebalo je da stigne tek kroz dva-tri dana)... Da, sve je
dobro prošlo, da, ciljevi koje smo odredili bili su ostva-
reni, ali... U stvari, postojalo je jedno veliko ,,ali“. Sat-dva
pre njihovog odlaska dali su im da potpišu deklaraciju ko-
ja je podrazumevala napuštanje, da ne kažem i poricanje,
gotovo svih stavova koje smo do tada zauzimali. Nesla-
ganje sa Drugim manifestom „u onoj meri u kojoj je on“
- navodim doslovno - „suprotan dijalektičkom materija-
lizmu“, osuda frojdizma kao „idealističke idelogije“, troc-
kizma kao „socijal-demokratske i kontra-revolucionarne
ideologije". Najzad, morali su da prihvate obavezu da će
svoju književnu aktivnost podrediti „disciplini i kontroli
komunističke partije“. - „Pa?“ upitao sam naglo. I pošto je
Sadul ćutao: „Pretpostavljam da ste odbili? - Ne, rekao je
on, Aragon je smatrao da to moramo učiniti ako hoćemo
- i ti, kao i mi - da delujemo u kulturnim organizacija-
ma partije." Tada sam prvi put video kako se pred mojim
očima otvara onaj ponor koji je posle toga poprimio vr-
toglave razmere, uporedo sa uspešnim širenjem besram-
ne ideje da istina mora da se povuče pred efikasnošću, ili
da svest, kao i ličnost pojedinca, ni u kom pogledu nema
prava, ili da cilj opravdava sredstva.

A kako ste dočekali Aragona? Kako se on držao?

Dva pamfleta, objavljena 1932, jedan pod naslovom

„Svedočanstvo", koji je potpisao Elijar, drugi pod naslo­
vom ,,Pajac“, koji je objavljen sa vise potpisa, a koji su
preštampani u knjizi Nadrealistički dokumenti, sasvim
dovoljno obaveštavaju o prijemu na koji je naišao Aragon
kada se vratio. Sentimentalna žica na koju je jedino mo-
gao igrati, kunući se (kao što podsećaju ti pamfleti) da je
slaganje sa najstarijim prijateljima za njega „pitanje živo-
ta ili smrti“, ipak je naišla na izvestan odziv, narodto kod
mene. Zahvaljujući mmimalnom javnom opozivu kojim
nas je udostojio, u obliku krajnje dvosmislenog pisma ,,re-
volucionarnim intelektualcima“, on ponovo zauzima svoje
mesto među nama, mada izvesne zadnje misli ostaju.

Ali raskid sa Aragonom biće odlozen samo za nekoliko

meseci?

Da. Novi događaji učiniće ga neizbežnim.

Aragon i nadrealisti koji su tada ušli u komunističku
partiju, u to vreme se nalaze u veoma teškom položaju.
S jedne strane, oni su se obavezali, kao što sam rekao, da
književnu aktivnost podrede disciplini i kontroli partije - a
ne treba ni red da ova i dalje veoma nerado gleda na nad-
realističku aktivnost - s druge strane, kao nadrealisti, oni
nisu mogli da ograniče udeo avanture u koju se u nadreali-
zmu treba upuštati u potpunoj slobodi. Posebno Dali ve­
oma odlučno ide sve dalje u toj avanturi i odbacuje svaku
kočnicu. Dešavalo se da Aragon u tom pogledu pokazuje
znake pomalo grozničave uznemirenosti. Jednom je, na
primer, Dali opisao i nacrtao olovkom, pred našim očima,
poslednji „nadrealistički predmet" koji je izumeo, a koji se
sastojao od jednog svečanog sakoa celog prekrivenog čaši-
cama za liker punih mleka. Na opšte zaprepašćenje, Aragon
se, sav uzbuden, usprotivio rasipanju tog mleka, za koje je
čak rekao da ga deca možda nemaju dovoljno...

To je s njegove strane bila sasvim novo ponašanje?

U tolikoj meri da niko od nas nije verovao svojim uši-

ma! Ispad sa dalekosežnijim posledicama dogodiće se
prilikom objavljivanja, u četvrtom broju časopisa Nadre-
alizam u službi revolucije, jednog Dalijevog „Sanjarenja"
koje je bilo veoma slobodno... Ali, tu se moram vratiti
malo unazad.
 Aragon je, zbog objavljivanja duge poeme „Crveni
front", koju je napisao u Rusiji i koju je objavio časopis
Književnost svetske revolucije, nešto ranije bio okrivljen za
„podsticanje vojnika na neposlusnost" i za „podstrekiva-
nje na ubistvo u cilju anarhističke propagande". Mogao je
biti osuđen na vise godina zatvora. „Crveni front", koji je
preštampan in extenso u Nadrealističkim dokumentima,
uzbudljiva je poema koja obiluje verbalnom žestinom i
preterivanjima u izrazu kojima je, u drugadjim okolno-
stima, Aragon već pribegavao. Ma kolika bila uzdržanost
koju sam pokazivao, kako u odnosu na duh, tako i u od-
nosu na formu ove poeme, samo se po sebi razume da je
jedan razlog u mojim očima bio ispred svih drugih: tre-
balo je, po svaku cenu, osloboditi Aragona proganjanja i
radi toga naterati javno mnjenje da se okrene u njegovu
korist. Na tome sam pomno radio, uz njegovu potpunu
saglasnost, kada sam počeo da pišem Bedu poezije.
Upravo su mi bili stigli otisci toga teksta, kada mi je
Aragon ispričao u kakvim su uslovima on i još četiri naša
prijatelja koji su ušli u partiju bili pozvani da objasne pred
kontrolnom komisijom sadržaj četvrtog broja časopisa čiji
samurednik bio ja i da oštro osude Dalijev prilog. Sednica
se baš bila završila: prvo su ih veoma dugo ostavili da sto-
je, ne obraćajući na njih pažnju, posle čega je ukor koji su
im uputili poprimio tako neprijateljski, tako prezriv vid,
da su oni jedva mogli da odgovore. Narodto sam zapam-
tio jednu rečenicu uperenu protiv Dalijevog teksta, koja
je u meni izazvala ogorčenje: „Vi samo nastojite", rekli su
im, „da iskomplikujete tako jednostavne i tako zdrave od-
nose između muškarca i žene“. Ko je smeo da tvrdi da su,
u buržoaskom društvu, ti odnosi jednostavni i zdravi?
Smatrao sam da u Bedi poezije moram da navedem te
red, koje će pokazati sa kakvom smo se neiskrenošću ili
sa kakvom smo se bedom misli suočavali. Aragon se tome
odlučno usprotivio: te red su izgovorene unutar partije,
pa prema tome ne mogu biti objavljene. Kako sam ostao
uporan u svojoj nameri, bez ikakve obaveze u tom smislu,
on mi je izjavio da bi unošenje te rečenice u Bedu poezi-
je neminovno dovelo do našeg raskida. Na paradoksalan
način, do raskida je i došlo dm se pojavila ta brošura koja
je imala za cilj da ga odbrani.

Ali, uprkos tom bučnom raskidu, nisu srušeni svi mostovi

sa komunističkom partijom, pošto i dalje učestvujete u ak-
tivnostima Udruženja revolucionarnih pisaca i umetnika?

Zaista, ne bi trebalo poverovati da nam je taj raskid,

koji se bolno osetio i sa jedne i sa druge strane - ima do-
brih duša koje zbog toga još liju suze - uništio i poslednje
iluzije o spojivosti nadrealističkih i komunističkih težnji,
u doktrinarnom smislu red, kao i o mogućnosti da parti-
ja ispravi svoje greške na političkom i kulturnom planu.
Aragonu i nekolicini drugih zamerali smo što su kapituli-
rali čak i pre nego što su pokušali da se bore, što su se pri-
družili (uz manje ili veće kajanje) zvaničnoj liniji, umesto
da pokušaju da je isprave unutar organizacija, što nam je
još uvek izgledalo moguće. Stoga će se, u naredne dve go-
dine, veliki broj nadrealista truditi da ostane u Udruženju
revoludonarnih pisaca i umetnika (U.R.P.U.), kojim tada
upravlja Vajan-Kutirje. Uzgred, zalažem se prvenstveno
za ideju o udruženju koje smo Andre Tiron i ja pokuša-
li da osnujemo dok je Aragon bio u Rusiji: ono je trebalo
da se zove Udruženje revolucionarnih umetnika i pisaca
(U.R.U.R). Ako je U.R.U.R ostao samo projekat, to je za-
to što je Aragon telegramom tražio da se osnivanje odloži
do njegovog povratka.

Kakva je bila vaša aktivnost u okrilju Udruzenja revolu­

cionarnih pisaca i umetnika?

U Udruženju revolucionarnih pisaca i umetnika Va-

jan-Kutirjea, naš tadašnji stav se upravljao prema stavu
levičarske (trockističke) opozicije, tako da je moj ,,glas“
gotovo uvek pripadao manjini iako sam bio jedan od četi-
ri-pet „članova Upravnog odbora“. Ko bi tražio zaista živu
sliku toga doba, našao bi je u brošuri koju je 1934. objavio
Klod Kaen pod naslovom Opklade su pale. Prvo isklju-
čenje koje je izreklo Udruženje revolucionarnih pisaca i
umetnika bilo je moje: motiv toga isključenja bio je taj što
je peti broj časopisa Nadrealizam u službi revoludje sadr-
žavao pismo koje mi je uputio Ferdinan Alkje - pismo u
slobodarskom duhu, inače jedno od najuzbudljivijih - a u
kome su bile žestoko napadnute patriotsko-moralne kon-
cepcije kojima se rukovodio ruski film Životni put. Ne-
zavisno od mišljenja koja su u njemu bila izražena, a od
kojih većinu nisam delio, životna i buntovnička snaga ko-
jom je ovo pismo bilo prožeto, zahtevala je, činilo mi se,
da ono bude objavljeno. Nije, dakle, moglo biti ni govora
0 tome da od mene dobiju opoziv koji su tražili.
Ako sam se zadržao na spoljašnjoj strani naše aktivno-
sti između 1930. i 1934, to je stoga što mi se činilo da je to
potrebno kako bi se objasnili neki grčeviti pokreti nadre-
alizma u tom razdoblju. Ako hoću u isto vreme da obja-
snim svoju najdublju misao, to jest skrivenu putanju svoga
duha, mogu samo da uputim na svoje delo Spojeni sudo-
vi, prema kome sam, priznajem, zadržao posebnu slabost.
Ne znači da sam ostao saglasan sa celokupnim njegovim
sadržajem (daleko od toga), ali volim onu, u njemu izra-
ženu, volju da preuzmem kormilo, pa čak - kako da ka-
žem? - i da ga od tada držim samo jednom rukom. Istina
je da u toj knjizi još uvek tvrdoglavo dajem prvenstvo ma-
terijalističkim tezama čak i u oblasti sna - što ni iz daleka
nije bez izvesne proizvoljnosti - ali, na to sam, videli smo,
bio manje-više primoran potrebom za praktičnim delova-
njem koju tada izražavam u drugim oblastima.

Šta je, po vašem mišljenju, danas još uvek zanimljivo

1značajno u tome delu?

U mojim očima, Spojeni sudovi još i danas označava-

ju tačku na kojoj sam uspeo da prevaziđem, da savladam
izvesne protivrečnosti koje su u početku bile načelo mog
sopstvenog kretanja, kao i izvesna veoma bolna iskušenja
u svom intimnom životu. Za to mi je bilo potrebno da na-
punim 36 godina. Nisam od onih koji vole knjige radi knji-
ga. Ono što je po mome mišljenju za ovu knjigu spasonosno
i što je presudno uticalo na njeno postojanje, jeste otkriće do
koga sam, kako mi se činilo, došao i pokušaj da opišem jed-
no kapilarno tkivo koje obezbeduje „neprekidnu razmenu
između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta, koja se mora vršiti
u misli, razmenu koja nužno dovodi do stalnog uzajamnog
prožimanja aktivnosti u budnom stanju i aktivnosti u snu“. I
dalje mi se čitii da na tom nivou, na kome će ljudska misao
uspeti da se održi, pre ili kasnije, stara suprotnost između
materijalizma i idealizma gubi svaki smisao.

XIII

Govorio sam o'izvesnoj „uzvišenoj tački“ u planini. Ni-

kada nije bilo reči o tome da se zauvek nastanim u toj tač-
ki. Uostalom, ona bi onda prestala da bude uzvišena, a ja
bih prestao da budem čovek. Ako, po zakonima razuma,
nisam mogao da se u njoj zaustavim, bar se od nje nikada
nisam udaljio toliko da bih je izgubio iz vida, da vise ne
bih mogao da na nju ukazujem. Izabrao sam da budem
taj vođa, prema tome, obavezao sam se da neću izneve-
riti snagu koja mi je, u pravcu večne ljubavi, omogudla
da „vidim“ i dala mi ono ređe preimućstvo da „pokazu-
jem“. Nikada je nisam izneverio, nikada nisam prestao da
izjednačavam putenost voljenog bića sa snežnim planin-
skim vrhovima u zoru.
(.Luda ljubav: Pismo Ekizeti de Noarej)

- „Kongres pisaca u odbranu kulture“. - Španski

građanski rat. - Jedna čudovišna nepravda: moskovski
procesi. - Internacionalizacija nadrealizma.

ANDRE PARINO: Nadrealistička aktivnost, od 1933.

do rata, bide neizbežno napeta i delimično rukovođena do-
gađajima čiji de sve burniji i sve vrtoglaviji tok dovesti do
poslednje svetske katastrofe. Glavne etape toga kretanja ka
ponoru predstavlja dolazak Hitlera na vlast, fašistička po-
buna 1934. u Parizu, Staljinove izjave Lavalu 1935, koji-
ma se Francuska poziva da ubrza stvaranje oružanih sna-
ga, španski građanski rat i odluka o nemešanju francuske
vlade Narodnog fronta, čas uzbudljiva čas porazna neizve-
snost borbe sve do njenog ishoda, najzad, niz moskovskih
procesa, 1936, 37. i 38. Svi ti događaji podstakli su vas da
zauzmete sasvim jasan stav koji je zabeležen u nizu brošu-
ra i pamfleta koji su danas sabrani u Nadrealističkim do-
kumentima. Da li biste mogli ukratko da ukažete na njihov
smisao, ne nabrajajući ih sve?

ANDRE BRETON: Pokušajmo... ali to je moguće samo

pod uslovom da nešto kažem i o nekim uzgrednim po-
javama, da naglasim neke katkad dramatične implikacije
našeg izjašnjavanja tim razlidtim povodima.
Iste one večeri 6. februara 1934, tri-četiri sata posle fa-
šističkog puča čiji smo stvarni tok nas nekolicina prati-
li, jedni na velikim bulevarima, drugi u okolini trga Ma-
dlene, na moj podstrek, odlučeno je da se odmah sazove
skup što većeg broja intelektualaca svih mogućih usme-
renja, koji su odludli da se suoče sa situadjom. Treba-
lo je odmah odrediti mere otpora koje valja razmotriti.
Na kraju toga skupa - trajao je dtavu noć - sadnjen je
tekst pod naslovom „Poziv u borbu" u kome smo prekli-
njali sindikalne i političke organizacije radničke klase da
ostvare akciono jedinstvo i klicali generalnom štrajku. Taj
poziv je objavljen 10. februara sa oko 90 potpisa. Među
potpisnicima kojima je nadrealizam bio najviše tuđ, mo­
gli su se izdvojiti Alen, Mišel Aleksandr, Žan-Rišar Blok,
Eli For, Žan Geno, Anri Žanson, Maksimilijen Lis, An­
dre Malro, Marsel Martine, Pjer Monat, Anri Pulaj, Pol
Sinjak, itd. Nesto kasnije usledila je anketa o praktidiim
sredstvima za ostvarenje tog akcionog jedinstva. „Komi-
tet za Budnost Intelektualaca", pod predsedništvom Pola
Rivea, biće osnovan tek kasnije.
 Podstaknuti tom voljom za borbom, susrešćete se, mi-
slim, sa Leonom Blumom; možete li nam red u kakvim
okolnostima?

Radi ubrzanja ostvarivanja tog akcionog jedinstva, bio

sam, naime, zadužen da stupim u vezu sa Leonom Blu­
mom i da mu izložim šta mnogi od nas od njega očekuju.
Moram reći da je moja misija bila potpuni promašaj. Čita-
vo jedno jutro, u njegovoj radnoj sobi na ostrvu Sen-Luj,
uzalud sam se trudio da skrenem razgovor sa književnog
plana, na kome se on inače odvijao sa krajnjom neusilje-
nošću i istančanšću: na žalost, nisam uspeo. Obasuo me
je ljubaznostima, ali, kad god bih pokušao da ga navedem
na cilj svoje posete, odugovlačio bi sa odgovorom.

Drugi značajan događaj u to vreme bio je, mislim, „Kon-

gres pisaca u odbranu k ultu rek ojije trebalo da se održi u
Parizu i na kome ste hteli da učestvujete?

Na to sam mislio kada sam govorio o dramatičnim im-

plikacijama nekih naših izjašnjavanja, koje su postale ne-
razludvo povezane sa njima, kada ih danas posmatram sa
odstojanja. Treba imati na umu da u to vreme jedan takav
kongres nije mogao prekriti tamom, kao što bi bestidno
udnio u današnje vreme, mišljenja za koja se, sa revolu-
cionarnog stanovišta, smatralo da se još uvek mogu slo-
bodno braniti, čak i ako nisu ,,na liniji“. Unapred se, dakle,
podrazumevalo da ću tamo m od slobodno da se izrazim.

Ali tu se upliće ono što se može nazvati „ispadom sa

Erenburgom“?

Da. Slučaj koji me je, nekoliko dana ranije, naveo da, na

Bulevaru Monparnas, oko 10 sati uveče, sretnem lažnog
svedoka Erenburga, hteo je da bude drugadje. Nisam bio
zaboravio izvestan odlomak iz njegove knjige pod naslo-
vom Viđeno odma jednog pisca iz SSSR, objavljene neko­
liko mesed ranije, u kome se izridto kaže: „Nadrealisti
hoće i Hegela i Marksa i Revoluciju, ali ono što odbijaju, to
je rad. Oni imaju svoje preokupacije. Proučavaju, na pri­
mer, pederastiju i snove... Nastoje da potroše, neki nasled-
stvo, neki ženin miraz...“ itd. Pošto sam se predstavio, oša-
mario sam ga nekoliko puta, dok je on žalosno pokušavao
da razgovara čak i ne dižući ruku da zaštiti lice. Ne vidim
kako sam drugadje mogao uzvratiti tom profesionalnom
klevetniku koji će, nekoliko godina kasnije, javno tvrditi
da je Verkorovo Ćutanje mora otrov koji može poticati sa-
mo iz kuhinje nemačke tajne službe. Nisam znao da je naš
napadač clan sovjetske delegacije na kongresu, koju zaista
nisam imao nameru da uvredim preko njega. Ipak mi je
pod tim izgovorom saopšteno, preko trećih lica, da mi je
oduzeta red

Od tada je - još jednom zbog sasvim slučajnog ispada

- bilo svršeno sa svakom kasnijom mogućnošću da se čuje
glas nadrealista u okviru kulturnih organizacija kojeje na-
dahnjivala ili kontrolisala komutiistička partija?

Da. I stoga su se, treba red, srušile nade koje smo upr-
kos svemu godinama polagali u izmirenje nadrealističkih
ideja i praktičnog delovanja na revolucionarnom planu.
Lako je poverovati da su neki od nas zbog toga u najvećoj
meri patili, pošto je, dan-dva uod početka kongresa, Re­
ne Krevel izvršio samoubistvo, posle iscrpljujuće rasprave
koju je vodio sa organizatorima, u zaludnoj nadi da će iz-
dejstvovati da mi se vrati red U njemu smo izgubili jed-
nog od najboljih prijatelja iz prvog razdoblja, ili, tako red,
jednog od onih dje su emocije i reakcije bile temelj našeg
zajedničkog duhovnog stanja, autora dela kao što su Duh
protiv razuma, Didroov klavsen, bez kojih bi nadrealizmu
nedostajala jedna od njegovih najlepših zavojnica. Izve-
sno je da je Krevelov očajnički gest time mogao biti samo
„nadodreden1i da su za njega već dugo vremena postojali
i drugi latentni uzroci. Ipak, iz toga se mogu naslutiti ras-
položenja u kojima smo mogli biti kada je kongres počeo.
 Kakoje na kraju protekao sam kongres?

S obzirom na želju koju je izrazio Krevel, dozvoljeno

je da moj govor pročita Pol Elijar, ali reč mu je data tek
posle ponod, kada je sala počela da se prazni, a svetla po-
lako da se gase. Ostale izjave koje su imale opozicioni ka-
rakter bile su na sličan način ugušene.
Taj govor, kao i zajednički zaključci koji su se, na raz-
lidtim planovima, nametali posle svega što se upravo do-
godilo, i koji su bili predmet publikacije pod naslovom
Kada su nadrealisti imali pravo, nalaze se isto tako u Nad-
realističkim dokumentima. Nadni primene francusko-
sovjetskog pakta, d ji su tvorci bili Laval i Staljin, tu su
razmatrani iz najmračnijeg ugla. Tu se odlučno izražava
nepoverenje prema onome što je od pre nekoliko godina
postalo ruski režim i prema vođi toga režima.

Kakoje taj raskid uticao na aktivnost nadrealizma, i ka-

kavje stav on zauzeo kada je izbio španski građanski rat?

Od tog trenutka, hteli mi to ili ne, ili pre, prihvatali

mi to rado ili nerado, naš položaj u odnosu na ono što
su ranije bila dva pola naše aktivnosti, bio je korenito iz-
menjen. Na planu izražavanja i širenja naših ideja o dru-
štvenom preobražaju sveta, ostala su nam samo sopstvena
sredstva koja su, razume se, bila beznačajna u odnosu na
ona koja su nam suprotstavljana. Ali, svakako je bilo ne-
moguće i dalje dniti ustupke.
Baš tada će izbiti gradanski rat u Španiji. Njegovi odje-
ci su još i danas tako snažni da se veoma lako može zami-
sliti da su se u njemu kristalisale sve naše težnje ka srećni-
jem životu čoveka.
Borba se vodila, u početku, vise između mračnjačkih i
ugnjetačkih snaga, s jedne strane, i, s druge strane, svega
onoga što je moglo biti volja za oslobađanjem, za emanci-
pacijom čoveka u tako red prirodnom stanju. U tom tre-
nutku, kada staljinizam još nije imao vremena da stavi šapu
na španski proletariat, situacija je bila zadivljujuće jasna.
Mogli smo bezrezervno aplaudirati, bez razlike, pobeda-
ma, Iberijskoj anarihističkoj federaciji ili Radničkoj partiji
marksističkog ujedinjenja, mogli smo svakodnevno proce-
njivati njihovu mogućnost da izvedu revoluciju koja bi bi­
la treća velika revolucija modernog doba i - ko zna - pr-
va koja ne bi imala termidor. Dobro je poznato šta je posle
Staljinove intervencije moglo biti sa svim tim iluzijama, sa
svim tim nadama. Ali, sve to još postoji, čak je diglo glavu,
suprotno svakom očekivanju, marta 1951, i još ni izdaleka
nije reklo svoju poslednju reč. Predstava o prvim danima
španske revolucije vezana je za sliku Benžamena Perea ko-
ji sedi ispred jednih vrata u Barseloni, dried u jednoj rud
pušku, a drugom milujud mačku na svome krilu. U knjizi
Luda ljubav, koja će se pojaviti 1937, objašnjavam zašto i
svojim prisustvom nisam bio sa njim ili u njegovoj blizini:
bilo je to zbog jednog deteta, moga, koje se upravo rodilo, i
koje nikako nije moglo iiveti bez mene.

Ali zar se na udarce koje ce vam, u svom kasnijem to-

ku, naneti španski rat, nisu ubrzo nadovezali još teži udar-
ci, ako je to uopšte moguće, oni koje su vam zadali, 1936,
1937. i 1938, čuveni „moskovski procesi"!

Zaista, ništa se ne moie sa njima uporediti. Nije mi ja-

sno zašto se danas sve ono što je ostalo od savesti ne po-
buni pred tim sramnim izazovom, ne samo svakom ose-
ćanju pravde nego i najelementarnijem zdravom razumu,
koji je predstavljala režija tih procesa kao i obrazloienje
presuda. Nepokolebljivo sam uveren da se tu otvorila, a
zatim neizbežno zagadila, najstrašnija rana modernog
doba. Prihvaćeno je jednom za svagda da „driavni raz-
log“ gazi po nevinosti, časti, pa čak i po elementarnim
pravima nekih ljudi na sveopštu zahvalnost. Dobro znam
da je rat prošao, i da je to palo u zaborav. Ali ipak sam iz-
nenađen i uplašen što zapažam da je on obuhvatio i tu ču-
dovišnu nepravdu, da ona ne sramoti i ne kalja, u očima
svih ljudi, one koji su je podnili. Nemam šta da zamerim
protestu koji sam pokrenuo protiv udesa nekadašnjih Le-
njinovih drugova i optužbi lišenih svake uverljivosti koje
su izdaleka pripremile udarac pijukom po glavi Trockog.

Kako se ispoljio vaš protest?

U to vreme, taj protest može da se izrazi gotovo samo

putem pamfleta, a treba red da se francuske vođe medu-
narodne (trockističke) radničke partije, u djem je prvom
redu naš bivši prijatelj Navil, nisu trudile da nam olakšaju
stvar. Septembra 1936, na mitingu „Istina o moskovskom
procesu“, mogao sam da izrazim svoja osećanja i oseća-
nja svojih prijatelja samo zahvaljujud zauzimanju Viktora
Serža, koji je upravo pobegao iz ruskih zatvora i, zadržav-
ši se u Brislu, telegramom zahtevao da mi se da red

A na planu opšte nadrealističke aktivnosti, gde i kako ste

se izrazavali?

Nadrealizam već dugo nije raspolagao nikakvim ne-

zavisnim organom. Bio je primoran da svoju aktivnost
podeli na dva dela, jedan koji se ispoljavao, kao što sam
upravo rekao, u pamfletima, drugi koji je pokušavao da
uzme što vise maha u raskošnom časopisu Minotaur. Sa-
radnici koji doprinose njegovoj razlidtosti od svih drugih
jesmo Dali, Elijar, Moris En, Pjer Mabij, Pere i ja. Nadre-
alistički slikari i vajari: Belmer, Broner, Arp, Dali, Domin-
gez, Ernst, Dakometi, Magrit, Mason, Mata, Miro, Palen,
Man Rej, Seligman, Tangi i drugi, tu su obilato predsta-
vljeni. U početku, časopis je eklektički, ali u svakom broju
nadrealizam dobija sve vise mesta, da bi na kraju zauzeo
ceo broj. U tom pogledu, a s obzirom na spoljašnji sjaj ko­
ji neguje, ističe snagu nadrealizma kako to još niko drugi
pre njega nije dnio. Šteta je što se na njega vise ne može-
mo sa lakoćom pozivati, pošto komplet od trinaest obja-
vljenih brojeva danas dostiže nedostižnu cenu...
 Ali teškoće na koje nailazite u godinama koje prethode
ratu neće sprečiti da nadrealistička aktivnost sve vise dobi-
ja međunarodno obeležje, zar ne?

Da, nadrealističke grupe se spajaju i neprekidno jača-

ju u mnogim zemljama. Međunarodne izložbe nadreali-
zma, sa sve većim brojem učesnika, održavaju se, redom,
u Tokiju, Kopenhagenu, na Tenerifima, u Londonu, Pari-
zu. Najspektakularnija biće ova poslednja, koja je otvore-
na početkom 1938. Njen glavni pokretač i priređivač je-
ste Marsel Dišan, koji je, u očima nadrealista, a posebno
u mojim očima, oduvek uživao izvanredan ugled, kako
zbog genijalnosti na koju su ukazivala sva njegova učešća
na planu umetnosti i antiumetnosti, tako i zbog njegovog
potpunog oslobođenja od svakog robovanja i svih nedaća,
koje su cena umetničke delatnosti u pravom smislu reči.

Mislim da ta izložba 1938. ni izdaleka nije izbrisana iz

sećanja?

U vreme blaziranosti u kome živimo, teško je zami-

sliti gnev i obilje pogrda koje nam je ta izložba donela u
štampi! Kroz dugi hodnik u kome su ga dočekivale lutke
koje su ukrasili nadrealistički slikari, posetilac je ulazio u
prostranu salu na čijem je plafonu visilo hiljadu i dvesta
vreća za ugalj, još punih prašine. U središtu sale gorela je
vatra u mangali. Jedan ugao prostorije zauzimala je bara
(kažem bara a ne njena imitacija) oivičena prirodnim bi-
ljem, u kojoj se ogledao razmešteni krevet...

Da li, se u to vreme, ukazuju nove perspektive za vase

delovanje?

Cini mi se. Želja da ubrzamo internacionalizaciju nad-

realizma ispoljava se u čestim putovanjima mnogih od
nas. U Pragu, gde odlazim sa Elijarom, na Kanarskim
ostrvima sa Pereom, u Londonu gde se mnogi od nas na-
laze, neprekidno se nižu predavanja, intervjui, razmene
mišljenja radi što potpunijeg objedinjavanja napora. Ina­
ce, na kraju svakog od naših boravaka izvan Francuske,
objavljuje se, obično na dva jezika, Međunarodni nadrea-
listički bilten koji procenjuje domet ostvarenog sporazu-
ma i tačno pokazuje kakve izglede ima akcija o kojoj smo
se mi i naši prijatelji dogovorili. U tom trenutku izbila su
ozbiljna ideološka neslaganja sa Dalijem. On je već više
puta bio na ivici isključenja, bilo zato što je na jednoj od
svojih slika, bez razloga, nepristojno prikazao Lenjina, bi­
lo zato što je izjavio onima koji su hteli da ga slušaju ka-
ko ga iskakanje voza iz šina dovodi do ushićenja, ali pod
uslovom da vagoni prve klase budu pošteđeni... Njegove
naklonosti koje ga sve otvorenije vode fašizmu, neizbežno
će dovesti do raskida. S druge strane, pak, moglo je do-
d do zbližavanja sa nekim ranijim otpadnicima, i protiv-
no svakom mom očekivanju, do obnavljanja velikih pri-
jateljstava. Naročito kada je u pitanju Arto, kao i Prever,
za mene će, sa ljudske strane, biti kao da nas nikada ništa
i nije razdvojilo.

Kakvaje bila vaša lima situacija u razdoblju o komego-

vorimo?

Moja materijalna situacija, oko 1936-37, bila je kraj-

nje kritična. Sasvim novi problemi koji su se postavljali
zbog nužnosti da zadovoljim potrebe malog deteta čak su
je povremeno bojili najtamnijim bojama. Na to dovoljno
ukazujem u pismu upućenom svojoj tada osmomesečnoj
kćeri, koje ona treba da pročita u proleće 1952, pismu ko-
jim se završava moje delo Luda ljubav. Uzalud sam uputio
molbu nadležnim službama, naročito posredstvom Žana
Žirodua, za dobijanje nekog lektorskog mesta u inostran-
stvu, sa žaljenjem su izjavili da ne mogu da mi izađu u
susret, posto nemam univerzitetske titule koje se za to
traže. Srećom, tokom onih nekoliko meseci koji su mo-
gli biti najgori, zahvaljujud plemenitosti jednog prijate-
lja, mogao sam (kako-tako) da koristim malu galeriju u
ulici Sene, koju sam otvorio pod nazivom ,,Gradiva“, što
znači „Ona koja hoda“, a predstavlja naslov jedne dirae
Jensenove pripovetke koju je izvanredno objasnio Frojd.
U radnju se ulazilo kroz staklena vrata koja je zamislio i
dao da se izrade Marsel Dišan, a pri čijem su se otvaranju
ukazivale siluete, kakve bi mogla ocrtati njihova senka,
jednog čoveka snažne grade i jedne mnogo manje i veo-
ma tanušne žene, koji su stajali jedno pored drugog...

Kako je u to vreme bilo organizovano vase putovanje u

Meksiko?

Avantura sa galerijom ,,Gradiva“ završila se onoga da-

na kada su me obavestili da, u nedostatku boljeg, službe za
kulturu pri Ministarstvu inostranih poslova žele da mi po-
vere misiju u Meksiku, uz uslov da tamo održim izvestan
broj predavanja o knjižeraosti i umetnosti, od enciklopedi-
sta do naših dana. Tako se ostvarila jedna od mojih velikih
životnih težnji. Ma koliko da sam po prirodi malo sklon
putovanjima, Meksiko je - možda zbog sećanja na detinj-
stvo - bio zemlja koja me je veoma privlačila. Odmah ću
reći da uopšte nisam bio razočaran. O, to ne znači da ne-
ki nisu učinili sve što je bilo u njihovoj moći da mi tamo
obezbede najgori prijem. Naime, staljinistička organizaci-
ja, nastala iz Udruženja revolucionarnih pisaca i umetnika,
koja se zvala „Međunarodno udruienje pisaca za odbranu
kulture", a čiji je organ u Parizu bio časopis Komuna, posta-
rala se da pre mene stigne jedno cirkularno pismo upućeno
avionom glaraim meksičkim piscima i umetnicima. Kod
sebe čuvam jedan njegov primerak. Sa potpisom Renea
Bleka ,,za međunarodnog sekretara“, u njemu stoji doslov-
ce: „Gospodin Andre Breton uvek je zauzimao stav protiv
Narodnog fronta i u tom cilju (sic) udružio se sa najsum-
njivijim političkim elementima. Njegovo delovanje protiv
Španske republike poprimilo je najpodmukliji vid...“ Je­
dan od njegovih primalaca pokazao mi je pismo odmah po
mom dolasku. Srećom, imao sam sva dokumenta koja su
bila potrebna da raskrinkam svoje tužitelje.
 XIV
Lepe obeležene kocke
Sreća i nesreća
Za kartaškim stolom sve te iskolačene o& oko otvorenog
kišobrana
Kakva odmazda gatanje Ciganke
Moja ruka se zatvara nad njom
Ako izbegnem svoju sudbinu
(Fata Morgana, 1940)

- U Meksiku. - Trocki viđen izbliza. - Z a jednu ne-

zavisnu revolucionarnu umetnost. - R at 1939, a zatim
izgnanstvo. - „Glas Amerike“ i VVV.

ANDRE PARINO: Zeleo bih, gospodine Breton, da nam

objasnite svoje odnose sa Trockim, tema koju ste dotakli u
poslednjoj emisiji, podvlačeći izvesne teškoće koje ste morali
da prebrodite da biste se susreli sa tim velikim revoluciona-
rom. Da li biste nam mogli izneti okolnosti vašeg sastanka
izdvajajući utisak kojije on na vas ostavio?

ANDRE BRETON: Taj sastanak čak nisam morao ni da

tražim. Slikar Dijego Rivera, koji mi je, odmah po mom
dolasku u Meksiko, ponudio gostoprimstvo u svojoj kući,
pohitao je da pripremi naš susret. Inače, Trocki je znao
da sam više puta podigao glas u njegovu odbranu i želeo
je da me vidi. Dok je bez vize lutao svetom, upravo mu je
Rivera pribavio azil u Meksiku i kod predsednika Karde-
nasa stvorio raspoloženje koje mu je išlo u prilog. Od tada
je bio Riverin gost, ali je stanovao u drugoj kući, sa svo-
jom ženom, sekretarima i ljudima zaduženim za njegovu
bezbednost. Atentat je smatran toliko verovatnim da su
sa obe strane kuće, na nekih pedeset metara, postavljene
dve stražarnice u kojima se neprekidno nalazilo pet-šest
naoružanih ljudi čija je dužnost bila da zaustave i pre-
gledaju sva kola. U pozdravnom govoru koji sam održao
po povratku, za vreme jednog mitinga međunarodne rad-
ničke partije, a koji je tada preštampan u časopisu Cetvrta
Internationalei, izneo sam utiske sa svog prvog susreta sa
Trockim, posle koga su usledili mnogi drugi. Nisam mno-
go podvlačio ono što je bilo čudesno u njegovom men-
talnom sklopu, a što mu je omogućavalo da, na primer,
diktira tri teksta istovremeno. Ali, toga dana sam govorio
ljudima koji su bili zadojeni njegovom mišlju, pa nije bi­
lo opasnosti da će potceniti njene izvore. Cinilo mi se da
je važnije da im kažem ono što je kod Trockog ljudsko u
najvišem smislu red i da radi toga istaknem onu - nje-
govu - sposobnost, onako kako sam je mogao oceniti za
vreme naših obilazaka Meksika, sposobnost da svako sit-
no zapažanje poveže sa nekom opštom činjenicom, da ga
usmeri - a da u tome nikada nije bilo ničeg izveštačenog
ili usiljenog - ka nadi u preispitivanje vrednosti ovoga
sveta, koje bi još vise ojačalo osećanje da je revoludonar-
na borba nužna.

Kakva je „ klima“ vladala tokom vaših susreta sa Troc­

kim?

Neću id dotle da tvrdim da, u svakodnevnim odno-

sima, sasvim drugadje obrazovanje i druge razlike koje
su mogle postojati izmedu Trockog i njegovih uobiča-
jenih sagovornika - Rivere, njegove žene i mene - ni­
su tu i tamo dovodile do ponekog okršaja. Ma koliko
da je bilo naše poštovanje prema njemu, uprkos našem
nastojanju da se sa njim što manje sukobljavamo, teško
smo mogli izbeći da mu zajednički suprotstavimo iz-
vesnu ,,umetničku“ narav koja mu je bila sasvim tuđa.
U sudbini tog čoveka bilo je veoma neobično to što je
budio duboku naklonost kod umetnika, dok je on sam
imao sasvim osrednje razumevanjeumetničkog pro­
blema. Očito je patio kada bi se neko od nas zadržao
u zanosu pred nekom prekolumbovskom zemljanom
posudom; još mi je pred odm a prekoran pogled koji je
uputio Riveri kada je ovaj tvrdio (u čemu, međutim, ni-
je bilo ničeg čudnovatog) da je od pećinskog doba crtež
samo opadao, i kako je planuo jedne večeri kada smo
se pred njim upustili u glasno razmišljanje o tome kako
će se, kada bude uvedeno besklasno društvo, ipak poja-
viti novi uzroci krvavih sukoba, to jest uzroci koji nisu
ekonomski. Ali, to su bile prolazne nesuglasice koje ni­
su narušavale sklad naših odnosa.

Da li biste nam mogli predstaviti Trockog iznutra, ako

tako mogu red, izdvajajud najoriginalnije crte njegove lič-
nosti?

Iznutra, nemam takvih pretenzija, ali nisam upo-

znao nikoga ko bi bio srdačniji, pažljiviji prema nadnu
mišljenja i osećanju bližnjeg svog. Divio sam se kako je
on, koji je, u najvećoj mogućoj meri, bio čovek jednog
sistema, i koji je iznad svega hteo da bude instrument
njegovog praktičnog ostvarenja, mogao da održi vezu
sa prirodom, bilo kad smo zajedno lovili ribu, bilo kad
sa velikom živošću evocira dogodovštine iz nekog rani-
jeg lova na vukove u Sibiru. Prelazim preko onoga što je
moglo predstavljati njegovu veoma veliku ličnu privlač-
nost: tu je umnogome spadao, razume se, ugled koji je
stekao zahvaljujud svojoj ulozi 1905, 1917, ali isto tako i
izvanredne intelektualne sposobnosti koje se ispoljavaju
u delima kao što su Moj život ili Istorija ruske revoludje.
Naravno, bila je sasvim druga stvar kada se moglo pra-
titi funkcionisanje te misli koja se izražavala na najživlji
način, bez ičega što bi bilo preterano dogmatično, i koja
je mogla da se opusti u nevezanom razgovoru kome je
davala veseo, lako zajedljiv ton, koji je bio samo njemu
svojstven. Ne mislim da je iko ikada odmeravao pono-
sitijim pogledom, suprotstavljao čvršći stav proganjanju
koje ga je, već tada, pogodilo preko dece, drugova u bor-
bi, i za koje je znao da se neće na tome zaustaviti. Zado-
voljavao se šalama na račun toga, tu i tamo...
 Šta danas u vašim očima ostaje od te značajne licnosti?

Neosporno je da su je rat 1919. i ono što je usledilo

prekrili tamnim velom. Nove generacije verovatno više ne
osećaju ono što je bilo uzbuđujuće u tom imenu: Trocki,
dugo nabijenom najvišim revolucionamim potencijalom.
Ali za neke, medu kojima sam i ja, to ime postavlja neot-
klonjivu prepreku svemu onome što bi me moglo pridobi-
ti za jedan režim koji nije uzmakao ni pred jednim sred-
stvom da bi ga uništio. Cini mi se da to po značaju daleko
prevazilazi ubistvo vojvode od Angijena... U nadrealizmu
se mnogo koristila Lotreamonova sentenca: „Sva voda iz
mora ne bi bila dovoljna da spere jednu intelektualnu kr-
vavu mrlju ali, ovde je vise u pitanju samo njeno figura­
tion o značenje...

Kojije bio rezultat vaših susreta sa Trockim?

To što smo se sporazumeli u pogledu uslova koji, sa re-

volucionarnog stanovišta, moraju biti stvoreni za umet-
nost i poeziju, kako bi one učestvovale u oslobodilačkoj
borbi, a da ipak ostanu sasvim slobodne u vlastitom kre-
tanju. Taj sporazum izražen je u tekstu objavljenom pod
naslovom „U prilog jednoj nezavisnoj revolucionarnoj
umetnosti“, a preštampanom u Nadrealističkim dokumen-
tima. U njemu se predlaže osnivanje „Međunarodne fede-
racije nezavisne revolucionarne umetnosti1koja će kraće
biti označena kao MFNRU. Iako je, iz taktičkih razloga,
Trocki hteo da se, prilikom štampanja brošure, umesto
njegovog imena, stavi ime Dijega Rivere, ovaj nije imao
nikakvog udela u njenom sastavljanju.

Izgleda d aje tom prilikom ponovo došlo do nekih previ-

ranja unutar nadrealizma...

Razmišljanja na koja me je naveo boravak u Meksiku

zaista su ih učinila neizbežnim. Časopis Cle, organ Među-
narodne federacije nezavisne revolucionarne umetnosti,
omogućiće da se utvrdi sasvim tačna razlika između onih
koji se pridružuju stavu iz meksičkog manifesta i onih ko-
ji, iz razloga najčešće oportunističkih, pokušavaju da izvr-
daju. Ali ništa neće nadrealizmu naneti tako veliku štetu
kao raskid sa Elijarom do koga tada dolazi.

Kakoje došlo do tograskida?

Upravo ovako: saznavši, u Meksiku, da su se Elijarove

pesme upravo pojavile u časopisu Komuna, organu „Doma
kulture“, pohitao sam, naravno, da ga pismom obavestim
o neopisivim postupcima koje je ta organizacija koristila
protiv mene, i nisam sumnjao da će se on odmah ograditi
u odnosu na nju. Ali, ostao sam bez odgovora, i, po povrat-
ku, zapanjeno sam ga slušao kako tvrdi da takva saradnja
ne podrazumeva sa njegove strane nikakvu posebnu soli-
darnost, da se najzad uverio da se jedna pesma može bra-
niti bilo gde, zahvaljujud svojim suštinskim vrednostima,
tako da je tokom poslednjih meseci, isto tako rado kao sa
Komunom, sarađivao i sa fašističkim publikacijama - to su
red koje je upotrebio - u Nemačkoj i Italiji. Samo sam pri-
metio da takav stav znači da on poništava svaki naš raniji
sporazum i da dni svaki naš ponovni susret izlišnim. Od
tada se vise nikada nismo sreli. Tako je iznenada okonča-
no jedno prijateljstvo koje je tokom godina samo raslo, sve
dok se nije učvrstilo na bratskom planu.

Kako objašnjavate Elijarovo ponašanje?

Iznenadni nalet neke vrste ,,olimpijskog“ osećanja kod

njega, zasnovanog na sve većem uverenju u sopstvenu
vrednost, eto, o to se, mislim, naša sloga spotakla. Posle
toga sam se često pitao kako je postao takav. Eljiar je, do-
duše, bio jedini od nas za koga je kritika već dugo vre-
mena imala samo pohvale. Za nekoliko žestokih istupa
za koje se znalo nisu krivili njega, nego su ih pripisiva-
li uticaju njegovih prijatelja. Pamtile su se samo njegove
pesme, koje su bile lišene svake agresivnosti i, nasuprot
većini nadrealističkih pesama, potpadale samo pod este-
tička merila. U toj težnji nadrealizam ga je kočio, ograni-
čavao njegovu potrebu za ekspanzijom. Nisam otkrio da
je teško podnosio zabrane koje je nadrealizam nametnuo
na književnom i drugim planovima. U tom pogledu, na-
slovi nekih njegovih dela (Javna ruža, Lako) označavaju
sasvim izričit zahtev...

Zar se ne može smatrati da se aktivnost Međunarodne

federacije nezavisne revolucionarne umetnosti završila ne-
uspehom?

Da, ali treba se vratiti uzrocima tog neuspeha.

Ako aktivnost Međunarodne federacije revolucionar­
ne umetnosti od početka ne izgleda mnogo privlačna, za
to treba okriviti pogoršanje međunarodne situacije posle
Minhena. Uzalud su se u nacionalnom komitetu organi-
zacije koju mi sačinjavamo sakupili predstavnici različitih
nestaljinističkih revolucionarnih tendencija, između tih
tendencija još se ni izdaleka ne može ostvariti organsko
jedinstvo, tako da list Cle prestaje da izlazi posle drugog
broja. Takav neuspeh, u tom trenutku, mesa se sa mno-
gim drugim neuspesima. Sve se odvija kao da je intelek-
tualna aktivnost, u najrazličitijim pravcima, u zastoju, kao
da je duh već obavešten da vise ništa nije u stanju da spre-
či katastrofu.

Kako se ispoljava nadrealistička aktivnost tokom 1937-

38-39. godine?

Tokom tri godine koje prethode novom ratu, nadreali­

zam potvrduje svoju volju da ne pravi nikakve nagodbe sa
sistemom vrednosti koji uspostavlja buržoasko društvo.
Ta volja izražena je sa krajnjom nepomirljivošću i sme-
lošću u zbirci Benžamena Perea: Ne jedem taj hleb. Ona
pokazuje svu svoju snagu i u Preverovim pesmama Po-
dignuta palica i Vreme koštica, koje su u najvećoj mogu-
ćoj meri verne nadrealističkom duhu, čak i ako je njihov
autor izabrao poseban put. U tom smislu, postupak Žaka
Prevera - a moglo bi se red i Kenoakoji tada nalazi svoj
konadii put - glavnu snagu crpi u humoru. Taj humor,
nasleđen od Svifta, Žarija, Vašea, vise je nego ikad na
dnevnom redu. On dobija vrednost pribežišta, vrhovnog
utočišta, i to me podstiče da ga izdvojim (to će biti Anto-
logija crnog humora) polazed od izvesnog broja dela koja
ga sadrže u različitoj meri. Drugi zahtevi, koji u nadreali-
zmu postaju preči nego ikad, odnose se na ljubav, u svom
najushićenijem vidu, kao u Pereovom Ja oplemenjujem, u
Ludoj Ijubavi, kao i na čudesno koje Pjer Mabij posmatra
krov vekove u Ogledalu čudesnog i za kojim Zilijen Grak,
sav prožet romanima o Gralu, ponovo počinje da traga u
romanu U Argolskom zamku.

Kakav je bio nadrealistički stav u vreme izbijanja rata?

Po čemu nadrealizam smatra da ga taj sukob angažuje?

Rat će za kratko vreme pogaziti sve naše težnje. Slobo­

dan izraz još jednom biva povučen iz upotrebe. Prod će
mnogo dana pre nego što budemo saznali šta se ovom i
onom dogodilo, pre nego što se veze budu mogle ponovo
uspostaviti. Nadrealisti, naravno, ne gaje nikakvu iluziju
u pogledu vrednosti savezničkog interesa i o tome se još
jednom izjašnjavaju krajem septembra 1938, u pamfletu
pod naslovom ,,Ni vaš rat ni vaš mir“. Ali isto tako se sa-
mo po sebi razume da od njih nema zakletijih neprijatelja
rasizma i totalitarizma. Potpisivanje nemačko-sovjetskog
pakta i reakcije koje on izaziva još vise ističu zamršenost
situacije koja prvi put prenosi u stvarnost atmosferu iz
Kafkinih romana.

Šta se sa vama dogadalo od 1939. do juna 1940?

Pokušao sam da pribavim što vise plute, da bih se odr-

žao na površini. Rat - taj ili neki drugi - to je ravno po-
mračenju svih duhovnih stvari. U uniformi, svako je pre-
pušten svom pojedinačnom, vise ili manje neizvesnom
postojanju. Ja sa svoje strane, ispunjavam tada, najbolje
što mogu (ali pomalo kao u snu), dužnost lekara u pilot-
skoj školi u Poatjeu. Posle evakuacije škole, demobilizaci-
ja me zatiče u slobodnoj zoni, dva - tri kilometra od gra-
nične linije.

Odjuna 1940. do odlaska u SAD, kakavje vaš stav pre-

ma vojnom porazu i situaciji koja iz njega proizlazi?

Sve što se tada, kako mi se čini, nameće intelektualcima

jeste da ne dozvole da taj čisto vojni poraz, koji nikako ni-
je delo intelektualaca, dovede do duhovnog sloma. Nije po-
trebno red da je krajem 1940. situacija u pogledu ideja kraj-
nje sumorna. Ogavne koncepcije koje traže zamenu Treće
Republike „Francuskom državonT, pod plaštom takozvane
patrijarhalne vlasti, očigledno su one koje nadrealistički duh
najteže prihvata. Inače, neke udvorice novog režima idu čak
dotle da u štampi označavaju nadrealizam kao jednog od
krivaca za vojni poraz. Bliska budućnost krajnje je uznemi-
rujuća. Mengele se svakoga dana sve vise stežu. Tada stiže
vest, za mene veoma bolna, o ubistvu Trockog.

Ali, vec tada ste ponovo uspostavili vezu sa izvesnim

brojem svojih prijatelja?

Da. Tokom zime 1940, u Marseju, Viktor Serž i ja gosti

smo američkog Komiteta za pomoć intelektualcima, sa d-
jim rukovodiocima boravimo u prostranoj vili na perife-
riji: ,,Air-Bel“. Nadrealisti, koji su brojni, tu se svakog da­
na susreću; pokušavamo da što bolje zavaramo strah. Tu
dolaze Belmer, Broner, Šar, Domingez, Maks Ernst, Erold,
Itkin, Lam, Mason, Pere, tako da medu nama povremeno
izbija u prvi plan neka vrsta igre. Od tog vremena datira,
posebno, zajednička razrada jedne kartaške igre iscrtane
prema novim simbolima vezanim za ljubav, san, revoluci-
ju, saznanje, a o kojoj govorim samo da bih pokazao pre­
ma čemu se u tom trenutku jednodušno postavljamo.
 U kakvim se okolnostima odigrao vaš odlazak u Ameriku?

Ako je potrebno, radi mene samog i radi nekih dru-

gih među nama, objasniti šta nas je navelo da potraži-
mo azil u tuđoj zemlji, napomenuću da je položaj nekih
nadrealista u višijevskom režimu bio izuzetno kritičan,
i, u svakom slučaju, da se nije ni po čemu mogao upo-
rediti sa položajem drugih intelektualaca, a pogotovo ne
sa položajem bivših nadrealista koji su i dalje saradivali
sa časopisima i listovima koje je tadašnji režim u najma-
nju ruku tolerisao, i koji su se čak redovno mogli čuti na
radiju. Petenov put u Marsej bio je znak za moje hapše-
nje i za hapšenje članova Američkog komiteta za pomoć.
Duga ispitivanja koja su usledila nisu imala drugog cilja
osim da ispitaju temelje nadrealističke misli, ali smatram
da mogu red da ispitivad nisu bili tome dorasli. Cenzura
je odbila da odobri kako moju pesmu Fata morgana, tako
i moju Antologiju crnog humora... Izdavaču ovog posled-
njeg dela, koji se raspitivao o motivima te zabrane, save-
tovano je da ne skreće ponovo pažnju na pisca koji - na-
vodim doslovno - predstavlja „negadju duha nacionalne
revolucije“. Jasno je da sam, u očekivanju boljih dana, bio
lišen svakog prava da se izrazim. Jednog od onih koji će
mi, kasnije, zameriti zbog odlaska u Ameriku - pomenuo
sam Caru - veoma lako mogu podsetiti na korake koje
je i sam preduzeo kod američkog Komiteta radi dobijanja
vize, čak me je molio da ga podržim. On možda ne zna da
sam to i udnio, sa upornošću i od sveg srca...

Ostali ste pet godina u Americi, gospodine Breton? Koji do-

gađaji za vreme vašeg boravka zaslužuju da budu istaknuti?

Cini mi se da onih pet godina koje sam proveo u Nju-

jorku, na planu javne aktivnosti, ne iziskuju duže izlaganje
od onog koje sam posvetio svojim podvizima u razdoblju
između dva oružana sukoba u kojima sam učestvovao.
Tamo gde mi se sloboda odmerava veoma se lose ose-
ćam, i u iskušenju sam da veoma brzo pređem preko toga.
Ali, moram red da sam pre ja bio taj koji je odmeravao tu
svoju slobodu, nego što ju je odmeravala igra američkih
institudja. Pored mnogih razloga za očajanje, u Njujorku
sam spoznao i kratkotrajne, ali velike radosti, kao što je bi-
la radost da, s vremena na vreme, daleko od svega onoga
što mi je moglo biti neprijatno, ručam sa svojim divnim
prijateljem Marselom Dišanom, i dodaću sasvirn tiho, kao
što je red, da sam, suprotno svakom očekivanju, tamo na-
šao i sreću. Ne bih hteo da budem nepravedan prema tom
azilu koji mi je jedna zemlja pružila, skoro ponudila, kao i
prema tim radostima, i, zar je moguće, prema toj sred. Na
mestu koje su mi okolnosti odredile, smatram da nisam iz-
neverio duh otpora u Francuskoj, prihvatajud da svakoga
dana na radiju prenosim poruke „glasa Amerike“, što nije
bilo moguće bez velikog robovanja, koje je sa moje strane
u najmanju ruku bilo slobodno i svesno prihvaćeno.

Smatrali ste, dakle, da je vaša aktivnost kao spikera na

radiju spojiva sa nadrealističkom aktivnošću kojom ste na-
stavili da se bavite u Njujorku?

Više od toga. Činilo mi se da prva za mene mora biti ot-

kup za drugu. Nadrealistička aktivnost u Njujorku tih go-
dina se bitno ispoljila u obliku međunarodne izložbe, koju
smo 1942. organizovali Dišan i ja, na traženje i u korist ak-
cije pomod zarobljenicima i objavljivanja časopisa pod na-
slovom Trostruko V, dju smo redakdju sačinjavali Dišan,
Maks Ernst, David Har i ja. Dovoljno je da kažem da sam taj
naslov: Trostruko V ovako objasnio: „VW: to jest V+V+V
(sećamo se da je to slovo V, kome je pripisivano značenje
pobede, tada pravljeno razmicanjem dva prsta), Trostruko
V, to jest ne samo V kao voeu (želja) - i snaga - da se vrati-
mo u jedan svet u kome se može živeti i koji se može misli-
ti, kao victoire, tj pobeda nad snagama nazadnjaštva i smrti
koje sada besne na zemlji, ali i dvostruko V, to jest pobeda
koja je iznad te prve pobede, pobeda nad onim što produ-
žava porobljavanje čoveka po čoveku, a iznad tog W, te dvo-
struke pobede, pobeda nad svim onim što se suprotstavlja
emandpadji duha dji je prethodni uslov oslobađanje čove-
ka. To dovoljno pokazuje da između mog stava kao „spike-
ra“ na njujorškom radiju i kao tvorca časopisa V W nije bilo
nikakve protivrečnosti. Oslobađanje od nacističkog jarma u
oba slučaja je bilo ispred svega drugog. U tom pogledu, tek
kada ishod borbe postane sasvim izvestan, dopuštam sebi
da se malo udaljim, da se malo povučem. Vest o oslobode-
nju Pariza zatiče me u Kanadi, na moru. Osećanja koja ona
u meni izaziva izražena su na prvim stranicama knjige koju
sam upravo počeo da pišem, a dji će naslovbiti Tajna 17.

XV

Meluzina u trenutku drugog krika: pojavila se sa svojim

bokovima bez obline, njen trbuh je sva avgustovska žetva,
njen trap se diže poput vatrometa iz njenog izvijenog stasa,
izlivenog kao dva lastavičja krila, njene grudi su hermelini
uhvaćeni u svom sopstvenom kriku, zaslepljujud jer su oba-
sjani žeravicom svojih kričećih usta. A njene ruke su duša
potoka što pevaju i mirišu. A pod obrušavanjem njene kose
koja je izgubila pozlatu, oblikuju se za svagda sve osobene
crte žene-deteta, te tako neobične šarolikosti koja je uvek
opdnjavala pesnike, zato što na nju vreme nema uticaja.
(Tajna 17)

- O nekim varljivim nadam a. - U Parizu nadrea-

lizam mora da osujeti razne opstruktivne smicalice. -
Zaloga njegove vitalnosti.

ANDRE PARINO: Pre nego sto pristupim bitnom ele-

mentu ovog razgovora - nadrealističkim stavovima posle
Oslobođenja - želeo bih da mi nabrojite simbolične i lične
razloge koji su vas naveli da izaberete naslov dela koje čini
prelaz između dva razdoblja: Tajna 17?

ANDRE BRETON: Naslov Tajna 17 (Arcane 17) direkt-

no se odnosi na tradidonalno značenje karte tarota koja
se zove ,,Zvezda“. To je amblem nade i uskrsnuća. Kao što
sam vam rekao na kraju našeg poslednjeg razgovora, nova
vremena koje je najavilooslobođenje Pariza, onako kako
je do krajnosti uveličana vest o tome mogla tada stid do
mene, već bi me sama po sebi navela da stavim svoje delo
pod taj znak. Ali izvesno je da je ono u mome duhu bilo
nadodređeno bliskim prisustvom jednog beskrajno dra-
gog bića za koje je, neposredno pred naš susret, kako sam
saznao, život izgubio svaki smisao, da prema tome nisam
ničemu toliko težio koliko da ga „povratim u život“. Osla-
njajud se na izuzetan spoj sasvim razlidtih osećanja koja
su se u meni rađala, pokušao sam da rasvetlim drugi smi­
sao one „Tajne 17“ koja za okultiste nije ništa drugo do
osećajnost kao klica intelektualnog života. Trebalo je zna-
ti kakva obnovljena osećajnost, sa obnovljenim urođenim
snagama, može unaprediti taj intelektualni život koji će
uskrsnuti, oslobođen od stega, barem smo se tome mogli
nadati. Krajem tog leta 1944, kada su se moje o d otvori-
le ka obali Gaspezije i njenom ostrvu - tako primamljiva
imena - Bonavantir, u daljini, okolnosti su mi isle na ru-
ku da dođem do izvesne spoznaje, na granid te zemlje že-
lje, dugo pustošene ali odjednom u mogućnosti da povra-
ti svoje sokove, zemlje djem zovu nikada nisam prestao
da se povinujem, čak i kada mi se najviše činilo da je ona
izvan mog domašaja: poezija, ljubav, sloboda.

Kakve su bile vaše nade, vaša osećanja, uoči povratka u

Francusku? Da li steponovo nalazili onaj oduševljeni polet i
onu volju za borbom, koji su vas pokretali 25 godina ranije?

Po završetku ovog poslednjeg rata, koji je u mnogim

stvarima bio veoma obeshrabrujud, verovao sam - sigur-
no nisam jedini - da će svet biti sposoban za skok koji
će ga vratiti u njegovu orbitu, orbitu od koje su ga vekovi
takozvane „civilizacije", kako se dnilo, sve vise udaljavali.
U svakom slučaju, izgledalo mi je nemoguće da se on ni­
je oslobodio nekih odveć skupih iluzija koje su se mogle
održavati do trenutka sukoba. Vraga smo mogli razumno
očekivati, čak i ako smo znali koliko ljudi imaju slabo
pamćenje, da će, naročito bivše političke partije koje su
sve manje-više iskompromitovale - bilo time što su pri-
hvatile nemačko-sovjetski pakt, bilo time što su trpele
višijevsku vladu, ako ne i sarađivale sa okupatorom - po
završetku rata, biti pozvane da obnove svoje redove, takve
kakve su, dovodeći na vlast iste one Ijude koji su pokazali
da nisu na visini događaja.

Tačnije, šta ste želeli upogledu ljudi na vlasti?

Mogli smo se nadati preuređenju sistema i dovođenju

na rukovodeća mesta ljudi od karaktera, koje je u to vre-
me bio otkrio samo pokret zvani Pokret otpora. Ma kakve
da su nedavno bile moje rasprave sa njim, stalo mi je da
kažem koliko su, nadaleko, zvučali opravdano i u srce di-
rali članci koje je Alber Kami tada počeo da objavljuje u
Borbi. Odjednom je izgledalo da je vazduh postao sasvim
podnošljiv. Mislili smo da možda nije daleko vreme kada
će se ljudi nadmetati u predlozima punim smelosti i ple-
menitosti. Isuviše dobro znamo šta je bilo sa tim nadama!

Da li je vaše interesovanje bilo usmereno nekoj posebnoj

strukturi vlasti?

Vlasti? Ne, ali, ako hoćete, jednom razumnijem upra-

vljanju ljudskim interesima. Činilo mi se da bi se moglo,
bar u najvećem delu sveta, tražiti osnivanje Skupštine sta-
leža novog stila, u kojoj bi tri ranija staleža ustupila mesto
trima novim staležima, recimo (ako sedublje prouči pro­
blem): tehničari i naučnici, vaspitači i umetnici, radnici u
gradu i na poljima. Naime, uverio sam se, naročito pošto
sam pročitao Sent-Iva d’Alvedra, da Skupština staleža, čak
i u svom prvobitnom načinu funkcionisanja, ima velikog
interesa da društveno stavi ispred političkog; da je, svojim
sopstvenim sredstvima - redovno držanje „knjige pritu-
žbi“, i, eventualno, upućivanje ,,predstavki“ opunomoće-
noj vlasti - jedina u stanju da prebrodi ubitačni dualizam
između onih koji vladaju i onih kojima se vlada. Bio sam
i za to da se vratimo izvorima težnji ka uravnoteženom i
skladnom svetu, koje su se mogle ispoljiti, kako bi se, bez
unapred usvojenog skepticizma, ljudi potrudib da ispita-
ju Furjeovu Teoriju privlačenja, kao i Anfantenove teze o
emandpadji žene.

U svakom slučaju, u to vreme ste napisali Odu Šarlu

Furjeu. U kakvim okolnostima?

Napisao sam Odu Sarlu Furjeu prilikom jednog puto-

vanja na zapad Sjedinjenih Američkih Država, koje mi je
omogudlo da boravim u Nevadi, Arizoni i Novom Meksiku.
Tamo sam se dugo zadržao pred prizorom gradova-utvara,
Silver Sitija, Virdžinija Sitija, ostataka „potere za zlatom“, sa
njihovim napuštenim kućama sa vratima bez brave i pozo-
rištem izlepljenim plakatima iz prošlog veka. Narodto sam
mogao da zadovoljim jednu od svojih velikih želja da se pri-
bližim Indijancima, a medu njima narodto Pueblo Indijan-
dma (Hopi i Zuni) dja me mitologija i umetnost posebno
privlace. Nisam napustio misao da iznesem one tako snažne
utiske koje sam imao u njihovim selima (Šangopavi, Uolpi,
Zuni, Akoma), gde sam mogao da osetim njihovo neotuđi-
vo dostojanstvo i duh u tako dubokoj i uzbudljivoj suprot-
nosti sa bednim položajem u koji su dovedeni. Ne razumem
što želja za pravdom i ispravljanjem nepravde, koja katkad
belog čoveka približava crnom ili žutom, sve češće mimo-
ilazi Indijanca, koji je toliko puta dokazao svoju stvaralačku
mod i bio najviše od svih porobljavan.

Pre nego što ste se vratili u Francusku, proveli ste tiekoli-

ko meseci, da biste držali predavanja, na Haitiju i Martini-
ku. Koji su značajni događaji za vreme tog boravka?

Zahvaljujudi svome prijatelju Pjeru Mabiju, tada kul-

turnom savetniku u Port-o-Prensu, koji je tamo bio do-
bro priman, mogao sam da prisustvujem izvesnom bro-
ju ceremonija crnadkog kulta i sasvim izbliza posmatram
pojave „opsednutostT koje su uvek bile predmet intereso-
vanja nadrealista. Uočljivo je da haićanski stručnjad za to
pitanje smatraju te pojave sinkretičkim proizvodom izve-
snih dahomejskih i gvinejskih tradicija, s jedne strane, a s
druge strane, Mesmerovih iskustava koje je u XIX veku u
Port-o-Prens doneo Martinez de Paskvali.

Sta ste tada mogli predvideti u pogledu uslova za inte-

lektualni život odmahpo Oslobođenju?

Kada sam napustio Ameriku u proleće 1946, nikako ni­

sam imao tačnu predstavu o idejnoj situaciji u Parizu. Na-
ime, dugo sam verovao da će sve što se tvrdilo u razdoblju
između dva rata biti preispitano i da ni sam nadrealizam
neće biti pošteđen. Otuda ton, koji je katkad ocenjivan kao
uzdržan, u mome govoru pred studentima u Jelu 1942, otu­
da naslov - iz istog razdoblja - kao „Prolegomene za tred
Manifest nadrealizma ili ne". Doduše, od Oslobodenja, pi-
sma koja sam primao i razna dela koja su do mene stizala,
jasno su mi stavljala do znanja da, na intelektualnom planu,
vetar nije toliko promenio pravae. Isto tako, u Njujorku sam
imao duge razgovore sa Kamijem, zatim sa Sartrom, koji
su mi ukazali kakvo ovde može biti duhovno stanje. Sećam
se da je Sartr posebno naglašavao ,,teror“ koji su staljinisti
sprovodili u književnosti. Po njemu, bilo bi krajnje neopre-
zno javno osporavati poetske vrednosti Aragonovog Bola i
srdibe: postojala je opasnost da se sutradan ne probudimo...

Sta su vam otkrile činjenice za koje ste kasnije saznali?

U Parizu sam se ubrzo uverio da, ako je to romantičan

način izražavanja, ono što on prikazuje ipak nije ništa ma-
nje stvarno. Staljinisti, koji su jedini bili dobro organizovani
u periodu tajnosti, uspeli su da zauzmu gotovo sva ključna
mesta u izdavačkim kućama, štampi, na radiju, u umet-
ničkim galerijama, itd. Bili su čvrsto rešeni da se tu i održe
sredstvima koja su još odavno bili odredili kao svoja, a ko­
ja su upravo imali prilike da usavrše na eksperimentalnom
planu. Iako sam još odavno shvatio kakva su ta sredstva,
priznajem da su ona, u svojoj primeni, u svakom trenutku
prevazilazila moja očekivanja. Zatekli smo najžešće anti-
militariste kako se ponašaju kao najveći sovinisti, vitlajud
„crnim listama“, željni osvete, s tim što su - potajno - bill
spremni da oproste ako im se pruže čvrste garandje, što je
predstavljalo takozvanu tehniku „vraćanja dobrog glasa“. Na
intelektualnom planu, razume se da je bilo od najvećeg zna-
čaja onemogudti, ućutkati one koji bi mogli da raskrinkaju
takvo delovanje otkrivajud njegove stvarne pobude. Putem
bezbrojnih infiltracija u sve organizacije koje su mogle ob-
likovati javno mnjenje, staljinistički aparat je uspeo, barem
u velikoj meri, da ućutka njihov glas, a u isto vreme je na-
stojao da ih diskredituje u svojoj sopstvenoj štampi, putem
povremenih kleveta.

Da lije to pretilo da pogodi i nadrealizam?

Nadrealizam je, naravno, bio jedna od neugodnih smet-

nji. Pre svega, nekima od nas dobro je bio poznat slučaj
mnogih intelektualaca koje je staljinistička partija pretvori-
la u zvezde. Zatim, trebalo je po svaku cenu izbeći da nad­
realizam izgleda kao pokret koji je uvek živ, veran svojim
početnim stavovima, što bi bilo dovoljno da obori varljivu
tezu da su ga događaji prevazišb. To je bilo utoliko teže što
mu je jedan deo omladine i dalje pružao podršku i što je
on neprestano upisivao nove pristalice. Da nekom veoma
tananom igrom upliva nisu uspeli da onemoguće da se ćuje
njihov glas, i to preko jedne redovne kolektivne publikaci-
je, već odavno bi se nametnula imena kao što su Beduen,
Daks, Dipre, Ajsler, Legran, Lika, Mitrani, Šuster, Trost,
Zembaka (ali neću vam navoditi sve svoje prijatelje). Sre-
ćom, neki znaci ukazuju da će se takva situacija okončati.

Kako se nadrealizam dalje razvijao?

U uslovima podmukle opstrukcije koju su neki vrši-

li protiv njega, nadrealizam je tokom tih poslednjih šest
godina mogao da potvrdi trajnost svoje poruke gotovo sa-
mo kroz pojedinačna dela. Inače, sasvim je očigledno da
posle tridesetak godina postojanja i s obzirom na uticaj
koji je vršio u manje-više jasnim talasima, on ne može bi­
ti usko ograničen na one kojima leži na srcu da budu nje-
gova sadašnja okosnica. Danas ne izostaju dela koja, iako
nisu u doslovnom smislu nadrealistička, nadrealistička su
u dubini, po svome duhu. Za mene čak nema suštinske
razlike između onoga čime je nadahnut lirizam Žan-Pjera
Diprea i lirizma Malkolma de Šazala. U pozorištu, dva de­
la novijeg datuma veoma uzvišenog tona, kao što su Kralj
Ribar Žilijena Graka i Gospodin Bob Žorža Šeadea, mora-
ju se isto tako smatrati u celini nadrealističkim.

Mogli biste da nam navedete ifilmska ostvarenja?

Da. Cak i kad bi Los Ovidados Luisa Bunjuela ozna-

čavao odlučan raskid sa onirizmom Andaluzijskog psa
i Zlatnog doba, takav film, u poređenju sa prethodnim,
ipak pokazuje isti bunjuelovski duh koji, hteli-ne-hteli,
predstavlja sastavni deo nadrealizma. Uostalom, ono što
kažemo za pozorište ili film moglo bi se proširiti i na dru-
ge vrste izraza. Isto tako su nadrealističke i treba da udu u
istoriju pokreta, na visokom mestu koje im pripada, pe-
sme Zorža Šeadea i Oktavija Paza, Mašinovođa Žana Feri-
ja, Noć u Hotelu ruža Morisa Furea. Uz to, mora se izvršiti
izbor i između mnogih drugih dela u kojima se nadreali-
stički duh ispoljava u neodređenom vidu.

A na planu likovnih umetnosti, kako biste okarakterisali

situaciju?

Ona je očigledno složenija. Protiv mogućnosti širenja

nadrealizma u likovnim umetnostima, u istom periodu,
pravljene su sve moguće smicalice. Reč je bila, za jedne, u
skladu sa naredbama iz Moskve, o tome da se jednom za
svagda završi sa imaginativnom umetnošću, tako da nje-
no mesto zauzme takozvano „socijalističko-realističko"
slikarstvo i vajarstvo koje se ograničava na to da neke
ostatke škole stavi u službu državne agitacije i propagan­
de. Za druge - a tu su bili u pitanju interesi, naročito ame-
rički - reč je bila o omalovažavanju likovnog nadrealizma
u korist takozvane „nefigurativne" umetnosti koja je, kroz
svoja naizmenična ispoljavanja, pokazivala da je njena
autentičnost svakoga dana sve manje pouzdana.
Radi toga se nije uzmaklo pred troškovima pošto se
jedna velika pariska galerija ponudila da priredi medu-
narodnu izložbu nadrealizma koja je obuhvatala jednu
„kišnu salu“ i jedan ,,lavirint“, iscrtane rukom Marse-
la Dišana, „salu sujeverja“, poverenu brizi arhitekte Fre-
derika Kislera koji je naročito pozvan iz Njujorka, zatim
dvanaest ,,oltara“, od kojih bi svaki bio posvećen „nekom
biću, nekoj kategoriji bića ili nekom predmetu koji može
da bude obdaren mitskim životom". Ali dobra volja orga-
nizatora na tome se zaustavila. Šta govorim! Kao da je to
bilo unapred smišljeno delo, dnilo se da je vlasnik gale-
rije hteo da sve uvrsti u najgore klevetnike svog predu-
zeća, pošto je dopustio da se na ulazu u salu dele led, s
potpisom njegovog tadašnjeg glavnog saradnika, koji su
napadali izložbu. Sa njim smo bili veoma daleko od one
stalne srdačnosti sa kojom nam je Žorž Vildenštajn stavio
na raspolaganje svoju galeriju „leprh umetnosti", za izlo-
žbu istog tipa, 1938.

Dva značajna nadrealistička dela - u tonu manifesta iz

prvih godina - nešto kasnije su podigla izvesnu prašinu:
mislim na tekstove. U štenari lajavaca i Odgledan prestup.
Možete li reći kakavje bio njihov značaj?

Nadrealizam je zaista u to vreme morao i da se brani

od pokušaja prisvajanja, pokušaja jedne od najdrskijih
konfiskacija d ji su se korisnici smatrali pobornicima
religije: reč je bila o tome da se, ni manje ni više,otkriju
u njemu težnje koje su, ako ne istovetne, a ono u naj-
manju ruku spojive sa nekim hrišćanskim gledištima.
Isti postupak već je bio primenjen na Bodlera i Rem-
boa, a zatim i na Sada i Lotreamona. U kolektivnoj bro-
šuri pod naslovom U štenari božjih lajavaca, moji pri-
jatelji i ja smatramo da smo osujetili tu taktiku blokade
za duže vreme.
Poslednji napad sa kojim sam se morao suočiti pod-
muklo je izveo (pretpostavljam u ime najiskrivljenijeg
racionalizma) autor izvesne Istorije nadrealizma, koja
nije bez ikakvih vrednosti, ali, iako zasnovana na sve-
đočanstvima koja su manje ili vise pouzdana, ona sadrži
i izvestan broj netačnosti i dosta zbunjujudh praznina.
Duboko zlonameran duh nepripremljenog istoričara is-
poljava se baš na kraju dela, kada, posle pokušaja - neće
biti poslednji - da mi suprotstavi mog najdražeg i najsta-
rijeg druga u borbi, Benžamena Perea, zaključuje samo
na osnovu svog autoriteta da „preostaje još samo da se
ispiše smrtovnica nadrealističkog pokreta“. Nikada ni-
smo videli užurbanijeg biografa. Kako sam još bio u Nju-
jorku kada se to delo pojavilo, on je to iskoristio da toj
izjavi doda pakosnu dopunu na moj račun, oslanjajući
se na najgora ,,rekla-kazala“. Ipak, želeći da verujem da
je bio prevaren, nisam mu zamerio kada sam se vratio.
Istinski sam se uzbudio tek kada je iskoristio kao povod
smrt Antonena Artoa da me okrivi što sam i dalje živ, što
je po njemu dovoljno potvrđivalo moju neautentičnost.
Veoma duboke spone koje su me vezivale za Artoa, ne-
zaboravni znaci privrženosti koje je on sam prema meni
pokazao, a koje će otkriti objavljivanje njegove prepiske,
ono sto je za njegove prijatelje bilo potresno i užasno u
njegovoj smrti, dnili su takvo sredstvo gnusnim. Onaj ko
mu je pribegao nije ga uostalom odneo u raj. Nešto ka-
snije, pružila mi se najbolja prilika da ga postidim, po-
vodom jednog odgledno krivotvorenog i bednog teksta
koji je pripisivan Rembou, a d ji je on bio pokrovitelj.
Peripetije oko te afere izneo sam u Očiglednom prestupu,
koji dovoljno pokazuje njegov poraz. U neko drugo vre­
me, takva sramota zauvek bi spredla kritičara da uzme
pero u ruke.
 Sve u svemu, u vašim očima nadrealizam nije iscrpeo
svoju istorijsku nužnost i nije izgubio ništa od svogapoleta?

Ni u kom slučaju. Zato mi je bilo stalo, u pogledu ovog

poslednjeg perioda, ne samo da istaknem nove potencijal-
ne snage koje je nadrealizam stekao, nego i da pokažem sa
dm je imao da se obračuna. Da je mrtav, kao što oni koji
svoje želje smatraju stvarnošću to ponavljaju, iz godine u
godinu, od njegovog osnivanja, teško bih mogao da raz-
umem zašto se ofanziva koja se protiv njega vodi od pre
nekoliko godina nastavila sa još većom žestinom. Daleko
od toga da nas ražalošćuje, ta ofanziva, koja se neprekidno
ponavlja, najpouzdaniji je zalog duboke usadenosti nadre-
alističkih ideja u tie po kome gazimo i njihove trajnosti.

XVI

Poezija se stvara u krevetu kao što se vodi ljubav

Njeni su razmešteni čaršavi zora stvari
Poezija se stvara u šumama

To se ne udara na velika zvona

Ne priliči ostavljati otvorena vrata
Ili pozivati svedoke

Ljubavni čin i poetski čin

Nespojivi su
Sa dtanjem noTdna naglas

Soba čarolija
Ne gospodo to nije Osmo odeljenje
Ni isparenja vojničke spavaonice u nedeljno veče

Poetski zagrljaj kao i telesni zagrljaj

Sve dok traje
Zabranjuje svaki pogled na bedu sveta

(Pesme)
 - Poslednji osvrt. - Sreća? Sve je u tome što nismo
„spustili barjak“. - Cvetpustara.

ANDRE PARINO: Na kraju ove serije emisija, želeo bih,

gospodine Breton, da mi odgovorite na jedno pitanje: Imate li
osećanje da su nam vaše ispovesti zaista omogućile da stekne-
mo tačnu predstavu o ličnosti Andrea Bretona kao čoveka?

ANDRE BRETON: G ni mi se da sam ja poslednji koji

bi o tome mogao da sudi... Bio sam, naravno, naveden na
zaključak, još od prvih pitanja koja su mi postavljena, da
je predmet ovih razgovora nadrealizam, a ne ja lično. S
obzirom da sam bio pozvan da govorim o hronološkom
odvijanju jedne duhovne pustolovine koja je bila i koja
ostaje kolektivna, morao sam da se donekle povučem. Pre
svega, trebalo je.da budem što je moguće objektivniji. Po
definiciji, nisam bio Slobodan da predem olako ni preko
jedne dnjenice koja bi se mogla duboko ticati istorije po-
kreta, a zadržavala me je i nužnost da pokažem kako su
se dogadaji nizali. Barem u tom pogledu morao sam da
nastojim da budem nepristrastan i da se do izvesne me­
re udaljim sa scene. Ali, mislim da se nisam lišio ocena i
komentara koji omogućavaju onome koga to zanima da
uod moje osobene crte. Vise puta sam zažalio što se od
mene očekuje određeni redosled saopštenja koja me vuku
vise nazad nego napred i koja se, narodto s vremenom,
odlučno suprotstavljaju mojoj želji i mom ličnom iskuše-
nju. Ali, šta ćete, to mora biti cena svakog života čiji je ve-
liki deo već utrošen na potvrđivanje izvesnog ideala.

Dopustite mi da odem malo dalje u ispitivanju. Odluč-

no odbijajući da za ove razgovore prihvatim formulu koja
bi se zasnivala na postavljanju pitanja o vašem stavu prema
životu, na način na koji je, na primer, moj prijatelj Rober
Male tako sjajno radio sa Polom Leotoom, i radije se odlu-
čujući da vam priđem preko istorije nadrealizma koju su
ispisali svi dani vašeg života, mislio sam da ćemo objektivno
o vama steći produbljeniju i mnogo potpuniju sliku, ali zar
nisam ostavio u send neke vidove vaše ličnosti koji su isto
tako bitni, iako manje očigledni? Imate li osećanje da su ovi
razgovori promašili dlj, koji je bio pre svega da vas otkrije?

Ni najmanje. Način na koji su vođeni razgovori sa Po-

lom Leotoom, a koji je sasvim u skladu sa ličnošću kao
što je on, nikako mi nije mogao odgovarati. Pre svega, Le-
oto je duhovit čovek, što ja uopšte nisam. Uz to, njegova
pustolovina sasvim je individualna, pa on sebi može do-
pustiti sve ćudljivosti, može krenuti najdužim putem da
bi je prikazao onako kako se njemu dopada. Ne mogu da
zauzmem ono odstojanje koje mu omogućavaju njegove
godine kao i njegov prirodni skepticizam. U pogledu va-
ših razgovora sa mnom, alternativa je bila sledeća: bice
reči ili samo o meni, ili o nadrealizmu kroz mene. Vi ste
se opredelili za ovu poslednju formulu i bilo bi drsko sa
moje strane kada bih tome nalazio zamerke.

Ovaj odgovor omogućava mi da sledeća pitanja ograni-

čim na druge dve značajne stvari. Pre svega, kakvu pred-
stavu imate o sebi kada danas razmišljate o nepomirljivosti
kojii ste uvek unosili u odbranu nadrealizma?

U odbranu nadrealizma? Vidite da se i protiv svoje vo-

lje vraćamo nadrealizmu. O, dobro znam da nepomirlji-
vost vise nije u modi! Rečnik je tako podriven i iskvaren
od pre nekoliko godina, da se kaže „nepomirljivost“ a
misli apsolutizam, diktatura. Šta to znači: nepomirljivost
koju sam unosio u odbranu nadrealizma? Stavljao sam
ulog na ono što sam smatrao pravednim, na ono što sam
mislio da ljudsku sudbinu može učiniti manje neprihva-
tljivom. Pošto su se drugi, dosta brojni, kao što je pozna-
to, izjasnili u istom smislu, držao sam da se u slučaju -
makar i implicitnog - raskida ugovora sa njihove strane,
mora od njih tražiti da polože račun o svom preokretu.
Možete misliti da sam veoma zadovoljan što sam, uprkos
svim preprekama, mogao održati prvobitne postulate!
 Prilično je lako, u mladosti, da nekolicina postigne su-
štinsku saglasnost u pogledu određenih ideja, ali ne treba
zanemariti da život veoma dobro zna da razjedini snage
koje su u početku bile ujedinjene. Vidite šta se dogodilo sa
sensimonizmom, na primer. Zatim, nužnosti opstanka na
materijalnom planu vremenom se sve vise nameću. A tu su
i žene... Ukratko, sve se dešava kao u onoj lepoj pesmi Vik-
tora Igoa: „Pesma o pomorskim pustolovinama". Ako sud-
bina hoće da uzmemo kormilo, pošto je, kako je govorio:

Na Malti, Ofani postao kaluder

A Gobo postao arlekin...

sasvim je jasno da se to kormilo mora čvrsto držati...

Očigledno. Ali kakav ste utisak imali o sebi posmatrajud

borbu koju ste vodili, taj dugi niz teškoća, razdora, a isto
tako i žrtava?

Pa, imam osećanje da se nisam spustio u odnosu na

svoje težnje iz mladosti, a to je u mojim očima već mno-
go. Moj život je bio posvećen onome što sam smatrao
lepim i pravednim. Kad se sve uzme u obzir, do danas
sam živeo kao što sam želeo da živim. U borbi koju sam
vodio, nikada mi nisu nedostajali prijatelji isto tako od-
lučni kao ja; zahvaljujud njima, nikada nisam bio lišen
ljudske topline. Istina, morao sam da se razidem sa ne-
kima od njih koji su mi bili dragi, drugi su me napustili,
a ima i takvih čija me je uspomena dugo pratila, čija me
uspomena još uvek proganja u nekim trenucima, i ne
krijem da je to svaki put rana koja se ponovo otvara. Ali,
smatram da je to bilo potrebno ako sam hteo da spasem
početni ulog i da se sve moglo dobiti samo po tu cenu.
A partija je zaista dobijena u velikoj meri. Ne želim da
se hvalim, ali danas je uglavnom opšte priznato da je
nadrealizam umnogome doprineo oblikovanju moder-
nog senzibiliteta. Uz to, on je uspeo, ako ne da sasvim
nametne svoju lestvicu vrednosti, a ono bar da utiče da
se ona uvaži. Ako se setimo naslova časopisa kao što je
Nadrealistička revolucija, koji je u svoje vreme mogao
biti smatran hiperbočnim, nije preterano tvrditi da je
takva revolucija ostvarena u duhu. Pomislite, na primer,
na sve likove iz prošlosti koje je nadrealizam izvukao iz
tame, a koji su danas priznati kao lučonoše, i na sve one
lažne lučonoše koje je vratio u tamu. Na tom planu, iz-
vesno je da nismo mogli očekivati vise. Na jednom dru-
gom planu, čekale su nas velike prepreke. Na kome pla­
nu? Na onom na kome smo smatrali da smo dužni da
aktivno učestvujemo da sa svoga mesta i svojim osobe-
nim sredstvima doprinesemo društvenom preobražaju
sveta. Istorija će reći da li oni koji danas traže monopol
nad tim preobražajem rade na oslobađanju čoveka ili ga
bacaju u još gore ropstvo. U svakom slučaju, jasno je da
nadrealizam, kao određen i organizovan pokret, s obzi-
rom da je odgovarao želji za najširom mogućom eman-
cipacijom, nije mogao naći nikakvu sponu sa njihovim
sistemom. Čak i ako to označava neosporan poraz, i
predstavlja, u izvesnom smislu, mnogo izgubljenog vre-
mena, možda ipak nije bilo beskorisno. Pre svega, bilo
je potrebno da se taj eksperiment izvede, da se između
1925. i 1950. to postepeno saopštava. A zatim... ta mala
frakcija slobodne misli, nadrealizam, koja se bori sa sva­
kom mišlju koja je na ovaj ili onaj način porobljena, to,
znate, veoma podseća na Davida i Golijata...

Možemo se, naravno, osloniti na ocenu istorije, ali misli-

te li da pažnja koja se danas posvećuje nadrealizmu odgo-
vara njegovom stvarnom značaju?

U tom smislu ne pada mi na um nikakva misao o fru-

striranosti. Veliki ljudi su urnrli imajući razloga da veru-
ju da će ih konačno prekriti zaborav, drugi su predviđali
da će taj zaborav trajati osamdeset godina posle njihove
smrti, koliko će biti potrebno da se naćule uši koje će ih
čuti: ne postavljajući se zbog toga na njihov nivo, imam
razloga da smatram da sam u povoljnijem položaju od
njih. Srećnija zvezda, ko zna? Ali, još pre dvadeset go-
dina, pitao sam kako neko može smatrati da ima u sebi
nešto od nadrealističkog duha kad ga i dalje brine mesto
koje će zauzimati u svetu. Mesto koje je danas dato nad-
realizmu? Ne znam da li je baš sasvim onakvo kakvo za-
služuje, ali ne zameram: čak i kad bi ono bilo i manje, ne
bih se zbog toga žalostio. U toj red „mesto" uvek postoji
ideja o zvaničnom posvećenju, koja mi smeta. Već mi se
dogadalo da kažem da, kako po temperamentu, tako i, još
vise, po razmišljanju, pripadam opoziciji, spreman sam da
se pridružim, ma šta se dogodilo, manjini, koja se može
beskonačno obnavljati (razume se, pod uslovom da se iz-
razi u jednom vise slobodarskom smislu). To bi se teško
izmirilo sa imperijalističkim ciljevima pripisivanim sku-
pu teza koje sam branio. Po mom mišljenju, već je isuviše
to što nadrealizam podnje da se u d u školi. Ne sumnjam
da to ima za svrhu da ga suzi. U mladosti mi je pomoglo
da pravilno shvatim Bodlera ili Remboa upravo to što oni
nikako nisu bili uneti u programe...

Dozvolite mi jedno besmisleno pitanje: kad bi nadreali­

zam bio otkriće 1951, da li biste se bacili u borbu sa istim
oduševljenjem?

Uvek ima nečeg dosta ispraznog u takvim razmatranji-

ma. Da bi se odgovorilo na iole valjan nadn, trebalo bi
shvatiti promenu koja se u meni mogla dogoditi za tride­
set godina, kao i promenu u svetu za isto to vreme. Jasno
je da je moja lična promena posledica te promene sveta,
kao i izvesnog broja drugih dnilaca. U dvadesetoj ili dva­
deset petoj godini, volja za borbom određuje se u odnosu
na ono što je oko nas najuvredljivije, najnepodnošljivije.
U tom pogledu, bolest od koje danas boluje svet razlikuje
se od one od koje je bolovao dvadesetih godina.
U Francuskoj, na primer, duhu je tada pretila opasnost
od okamenjivanja, dok mu danas preti opasnost od raspa-
danja. Svakojake velike pukotine koje nanose štetu, kako
strukturi zemljine kugle, tako i ljudskoj svesti, još se nisu
bile pojavile (mislim na nesvodljivi antagonizam između
dva ,,bloka“, na totalitarne metode, na atomsku bombu).
Sasvim je očigledno da, od strane današnje omladine, ta-
kva situacija iziskuje drugačije reakcije od onih na koje
nas je navodila drugačija situacija u našoj mladosti. Ipak,
smatram da to nikako ne pobija glavne nadrealističke teze
na planu poezije, slobode, ljubavi. Ono što traži preispi-
tivanje u funkciji sasvim novih činjenica jeste društveni
problem. U tom smislu i makar samo da bih ukazao na
ono što mi je izgledalo opravdano, podsećam da se nisam
plašio da se osvrnem na ono što prethodi Marksu i da, u
Odi Šarlu Furjeu, preporučim da se ponovo razmotri ono
što je još živo u njegovom delu. Inače, odmah sam se pri-
družio akciji „Građanin sveta“, čiji ciljevi, čini mi se, je-
dini imaju raspon koji zahtevaju okolnosti. Ma kakve da
su teškoće sa kojima se neizbežno suočava takva akcija,
imam puno poverenje u one oko Robera Sarazaka, koji su
bili njeni podstrekači i njeni tvorci.

Ali, kakva osećanja gajite prema bivšim saborcima od

kojih su vas neki napustili, ako ne i izneverili?

Već sam na dovoljnom odstojanju da bih želeo da une-

sem što je moguće manje strasti u ovaj sud. Bio sam ve-
oma impresioniran mišljenjem koje o tome izražava moj
prijatelj Ferdinan Alkje u studiji pod naslovom „Nadre-
alistički i egzistencijalistički humanizam“, objavljenoj u
Cahiers du College philosophique. Posmatrajući rascep
koji je nastao u nadrealizmu, baš kao nekada u roman-
tizmu, između onih koji su izabrali „socijalnu akciju bez
sna" i onih koji su izabrali „stav najmanjeg odricanja od
svog prvobitnog ideala, ali i najmanjeg angažovanja", on
smatra da su i jedni i drugi bili podjednako iskreni i verni
i da, sve u svemu, nije krivica ni do jednih ni do drugih
ako se „moralna dimenzija" i „istorijska dimenzija" ne
mogu izmiriti. Pošto sam i dalje akthma strana u debati,
bilo bi očigledno preterano tražiti od mene da prihvatim
taj sud, ali, objektivno, on mi izgleda razborit. Slažem se
da je traženje bilo dvostruko, da je postojalo, i, kao što su
nedavni raskidi to ponovo pokazali, da u nadrealizmu još
uvek postoji jabuka razdora. Izvan svega što nas je moglo
razdvajati, izvan strasti koje su u to unošene i od kojih se
neke ni izdaleka nisu smirile, moja želja bi bila da dostig-
nem onu tačku spokojstva sa koje se bez gor&ne posma-
tra put koji su mnogi prešli, sa koje se bez zadnje misli iz-
ražava zahvalnost onome što je ujedinilo u najvećem žaru
izvestan broj ljudi oko iste stvari, čak i ako ti ljudi nisu
uvekbili isti...

Mislim da nijedna nadrealisticka anketa nije uzela za

temu sreću. Može li se znati koliki joj udeo u vašem životu
pripisujete?

Trebalo bi se složiti u pogledu smisla red ,,sreća“. Iz­

vestan stepen zadovoljstva koje pruža igra ideja i odjek
na koji te ideje nailaze ne može se izjednadti sa trajnom
srećom. Ali, smatram da neka bića, među kojima sam i
ja, teže pre svega toj vrsti zadovoljstva, čak i ako ono mo­
ra biti skupo plaćeno. Već sam rekao, da je najgora strana
one delatnosti kojoj sam se posvetio, posledica toga što
afektivne veze koje ona stvara medu svojim pobornicima
ne odolevaju pojavi nekog većeg ideološkog razmimoila-
ženja. U pitanju je, dakle, jedna sasvim nepostojana sreća.
Ali, mislim da ima nečega od istinske sreće kada se uve-
rimo da se predeo iz mladosti nije nasukao na pesku u
zrelom dobu, da se ista neizmerna prostranstva otkrivaju
kad god vetar nanese glasove pesnika i nekolicine drugih
koji su nekada bili veliki izvori zanosa.
Kad je reč o sreći, još čujem Žida kako nam čita jedan
svoj tekst - tu smo bili Aragon, Supo i ja - koji pod-
nje ovom rečenicom: ,,Da je čovek stvoren za sreću to­
me nas svakako u d dtava priroda...“ To je dosta sporno,
mislio sam u sebi. Ni u ljubavi nisam tražio sreću, već
samo ljubav.
 Iako postoji opasnost da ovo pitanje naiđe na odbijanje,
želeo bih da mi tačno kažte kakve perspektive nadrealizam
danas pruža našim različitim sredstvima akcije: filmu, ra-
diju, itd.

Već od prvog Manifesta nadrealizma, veoma sam se

trudio da jasno kažem da me buduća nadrealistička sred-
stva ne zanimaju. Još manje, samo se po sebi razume,
primene nadrealizma na ovo ili ono tehničko sredstvo
izražavanja. A uostalom, u koju kategoriju uvrstiti neka
Dišanova dela? Da li neka platna Maksa Ernsta, Magrita,
Bronera, manje pripadaju poeziji nego slikarstvu? Mogu li
filmski kriterijumi iscrpsti sadržaj filma kao što je Zlatno
doba ? Taj oblik diskriminacije bio bi smešan. Isto bi tako
bilo smešno pitati se, povodom onih naših prijatelja koji
su poželeli da plove sami, kao Miro ili kao Prever: u kojoj
meri oni jesu ili više nisu nadrealisti? Dovoljno je preba-
citi se na romantizam, čak i na impresionizam ili simboli-
zam, pa da uvidimo ništavost tog problema...

Ova serija razgovora koji su pokazali vašu aktivnost to-

kom više od trideset godina, kao i aktivnost nadrealističkog
pokreta, navodi nas, prirodno, da vas upitamo prema ko-
jim vidicima sada usmeravate svoj duh i svoju akciju?

Ako je istina, kao što sam rekao, da je nadrealizam, ko­

ji je dugo vremena bio reka pod otvorenim nebom veoma
bučnog toka, ovih poslednjih godina postao prilično dug
podzemni tok, ponavljam da je to sasvim spoljašnji uti-
sak koji je posledica toga što je u torn razdoblju nedostaja-
la jedna kolektivna periodična publikacija. S dopuštenjem
onih koji, kao što znate, već vise od četvrt veka sahranju-
ju nadrealizam dva-tri puta godišnje, tvrdim da je princip
njegove snage netaknut. Kao dokaz uzimam samo ovu, sa­
svim skorašnju izjavu, koja mi je utoliko dragocenija što za
nju, u maju 1951, dugujem sedmorici svojih najmlađih pri­
jatelja: „Jedino je nadrealizam, čini nam se, do sada prkosio
procesima okamenjivanja koji ne štede ni sisteme ni ljude.
Neprekidno uzbunjivati ono što još nije zahvaćeno afazi-
jom, stalno napadati ekonomske i moraine dogme zbog
kojih je čovek pritisnut vekovnim jarmom, tražiti najzad
nove lekove koje iziskuje veličina i štetnost zla: to su zahte-
vi koji za nas proističu iz principa koji nikada nisu prestali
da budu i nadrealistidki. Onu putanju koju ste neprekidno
određivali između svesnog i nesvesnog vida duhovnog ži-
vota, između revolucionarne akcije i zanosa želje, između
materijalizma i idealizma, tu putanju koja je upravo puta-
nja nadrealizma, možemo, polazeći od tačke na kojoj vam
je bilo dato da je urežete, samo odmah preći i u potpunosti
prisvojiti". Možete smatrati da, na kraju izlaganja koje ob-
uhvata postojanje - već izuzetno dugo - jednog pokreta
sa kojim se, niko to ne može pored, moj život sjedinio, za
mene ništa ne može biti vredno kao to svedočanstvo.

Završimo naš razgovor, ako hoćete, ovim pitanjem: šta

održava vašu veru u veliku Ijudsku pustolovinu u kojoj
učestvujete?

Govored u Americi, 1942, studentima Univerziteta

u Jelu, istakao sam: „Nadrealizam je roden kao potvr-
da bezgranične vere u duh mladosti“. Te vere se, sa svoje
strane, ni jednog trenutka nisam odrekao. Šatobrijan ve-
ličanstveno kaže: „Pošto sam dete Bretanje, dopadaju mi
se pustare. Njihov ubogi cvet jedini nije uvenuo na mome
reveru.“ I ja u sebi imam nečega od tih pustara, one su me
često razdirale, ali ja volim tu svetlost vatrometa koju one
održavaju u mome srcu. U onoj meri u kojoj je ta svetlost
dopirala do mene, udnio sam ono što je bilo u mojoj mo­
di da je prenesem: s ponosom mislim da se ona još nije
ugasila. U mojim odima, u pitanju su bile moje mogucno-
sti da ne izneverim Ijudsku pustolovinu.
Andre Parino / Andre Breton O NADREALIZMU: Razgovori na
radiju [1913-1952] | Izdavač Javno preduzeće Službeni glasnik \ Za
izdavača Slobodan Gavrilović, direktor | Direktor Izdavaštva Sanja
Jovičić I Dizajn Miloš Majstorović | Izvršni urednik Marko Krstić
I Lektura i korektura A^adimir Kecmanović | Tehničko uređenje
Dušan Stamenović | Beograd, 2010 | ww.slglasnik.com

CIP - KaTa/ioni3auJija y rry6miKauHjn

HapoflHa 6n6/moTeKa Cp6nje, Beorpaa

821.133.1:929 BpeTOH A. (047.53)

821.133.1.02 HAflPEA/IM3AM
7.037.5 (44)

BPETOH, AHApe, 1896-1966

O nadrealizmu : razgovori na radiju [1913-1952] / Andre Breton ;
[razgovore vodio] Andre Parino ; prevela Jelena Novaković ; prepevao
Branislav Prelević. - Beograd : Službeni glasnik, 2010 (Beograd : Glasnik).
- 168 str.; 19.5 cm. - (Biblioteka Književne nauke, umetnost i kultura.
Kolekcija Pojmovnik)

Tiraž 500.

ISBN 978-86-519-0514-1
1. riapiiHO, AHApe, 1924-2006 [oco6a Koja nHTepBj)imie]
a) BpeTOH, AHApe (1896-1966) - HHTepBjyn
b) HaApea/ni3aM
COBISS.SR-ID 173881612

r/lACHHK
WTAMriAPHJA
POJM O VNIK - jedi I 61539
izdavačkom prostoru pc
pojmovima (ali sa izv'
umernosti). Zamišljena
30016 207 COBISS a
(ili, pak, male književi
- odnosno kao prolog za o rpsmi Knjizevnurencmiopeaiju.
U srpskoj književnoteorijskoj / istorijskoj leksikografiji
oseća se praznina - namera je POJM OVNIKA da se taj
nedostatak ublaži i da se u našoj književnoj nauci započnu
ozbiljniji poslovi za sintetičko oblikovanje kako istorije
srpske književnosti tako i istorije srpske književnoteorijske
misli. Naravno, i za utemeljenje novih projekata srpske
moderne književne nauke.
Biblioteka POJM O VNIK sadrži nekoliko paralelnih
segmenata: (l) ključni termini nauke o književnosti; (2)
rerminološke rasprave o rodovima, vrsrama, žanrovima...;
(3) obrade stilskih formacija ili pravaca, tj. -izama; (4)
književnoteorijska misao / nove metodologije (tematski
zbornici); (5) kratki književnoistorijskipregledi modernih
tokova književne umetnosti; (6) studije i rasprave o
ključnim projektima moderne srpske književnosti;
(7) književnoreorijski dijalozi / raz^ovori; (8) tematski
teorijski, istorijski rečnici i leksikoni; (9) teorijska prepiska...
ltd...

ISBN 978-86-519-0514-1

9 788651 905141 '>