1.

Увод у модерну филозофију, менталистичка парадигма у филозофији, па увод у Хегелову

филозофију, па онда и сама Хегелова естетика
2. Парадигма – предметно подручје филозофије, проблематика и узорна решења тих
проблема
3. Менталистичка – менс (латински, свест) и лингвистичка, лингва – језик
4. То је поједностављено
5. Саставни део те филозофије јесте Хегелова филозофија (модерна)
6. Један од начина да се приступи немачкој филозофије, хегел је један од главних, иде у
правцу који на први поглед као да је испразан
7. Као да је у немачкој класичној фс први пут образложена слобода
8. Један од аспеката те слободе ће бити човеково испољавање у области уметности
9. Друга важна тема која је у склопу нововековне фс јесте да се од канта до хегела разматра
се појам – субјектка, субјективности (у том времену) то је превод грчког израза
хипокејменон (подмет)
10. Поред овог појма слободе, имамо и тај појам
11. Филозофија субјективности и субјекта – кант – студији субјекта, све до хегеловог
апсолутног субјекта
12. Субјект модерне фс није субјект неког става или реченице, већ његова и суштинска
карактеристика
13. Онај субјект који поседује свест о својим предикатима
14. Однос према самоме себи, циља се на нас саме
15. Феноменологија духа – развој духа кроз сопствену историју и долази до свести о самом
себи
16. То је пут у напредовању слободе (везано за прву идеју)
17. Тај пут у напредовању слободе, у ослобађању од и ослобађању за нешто
18. Тај пут се може видети и тумачити на 2 начина
19. Може да буде унутрашње раздвајање и једног заоштравању у самоодношењу, или
помирења духа са самим собом
20. Да ли је то помирење у реалности или на појмоввном плану
21. Уметност може да се схвати у различитом, ако је пут напредовању нашег самоодношења
према слободи један пут унутрашњег самораздвајања, онда и уметност има функцију
нешто што указује на унутрашње напетости и обрнуто, ако је то пут помирења, онда је ту
уметност она сфера духа и човековог самоодношња где долази до помирења човека и духа
са самим собом, да уметност има компезаторну улогу.
22. У зависности од тога како посматрамо овоо кретање
23. Да ли је уметност нешто што заоштрава и екплицира напетост или пак уметност
представља оно што компезује, мири нас, залече рану, ублажава и смирије

1. Ово ослобађање – унутрашње или спољашње

2. Унутрашње, већ поменуто, спољашње нпр. француска револуција
3. Да ли револуција унутар или изван нас
4. У феноменологији духа, историја искуства свести, постоји неколико чувених ставова
5. Један од њих јесте – истинито је целина
6. После адорно коментарише да
7. То он не коментарише попут супстанција, као што је спиноза, него да то треба да се учини
као субјекта (учиникат кантове фс)
8. Кантова фс је студиј субјекта

1. Хегел – откуд нама такав субјекат и субјективност

2. Појам свести за хегела је исти као и код канта и фихтеа
3. Појам ссвести увек подрзумева појам знања и предметности
4. Повезаност стално присутна знања и предметности (пред-ментност)
5. За разлику код грка биће-мишљење, овде смо стално свесни процес сазнања одређује оно
што је предметност (код хегела и других)
6. Хегел – откуд ова наша структура да је баш таква каква је
7. Предметности – мешто што је констутуисано путем сазнања

1. Хегелова анализа остаје унутар менталистичког оквира

2. Код хегела експлицитно имамо да метода или поступак свести, која се развија кроз
историју и долази до свести о самом себи, сасвим екплицитно постаје душа садржаја,
метода, поступак свести конституише и прожима садржај који је нашим сазнајним
способностима захвата
3. За хегела је кантова фс значајна фс свести, али фихтеова је фс самосвести,
4. У феноменологији духа – одељак свест се односи на канта, а одељак самосвест се односи
на фихтеа

1. Хегел жели да покаже какве су те различите констелације у којима стоје свест и њен
предмет
2. Жели да покаже да свест тежи да укине ту разлику себе и предмета који сазнаје
3. Предмет као корелат сазнања код хегела укида једна друга категорија – категорија жудње,
жеље, тежње
4. Самосвест је увек превладана свест неком предмету

1. Фс апсолутног субјекта – код хегела, од канта до хегела, фс субјективности

2. Субјекат или свест је услов сазнања код предмета
3. Кант није поставо онтолошко питање шта јесте, већ једно менталистичко питање, шта могу
да знам
4. Какве су наше сазнајне моћи, такав је и наш људски субјекат
5. Специфична моћ – моћ суђења
6. Па имамо и критику те моћи, ту онда имамо и естетичку проблематику
7. Те моћи су двоструке и нису само сазнајне, већ и способности да се дела и поступа на
основу слободе
8. Шта тај субјекат јесте, шта је самосвест
9. Хор хајмерова вера у те моћи и способности које су похрањене у субјекту, да су наивна,
адорно говори да је то сањалачка наивност код канта
10. Не поставља се поставља питање зашто су баш такве моћи и како су условљене итд.
11. Али постоје 2 моћи чулног сазнања

1. Код канта се назива рециптивитет, моћ приказивања и моћ разума, спонтанитет,

спонтаност, моћ обликовања, то је формативна функција
2. Рециптивитет прима (пасивно) а разум формира и обликује оно што је примљено
3. Ако се говори о способности спонтаности
4. Ту постоји дилема, да ли би требало ставити акценат на синтезу (моћ уобразиље) на једно
продуктивно
5. Уобразиља је битна код канта, поред моћи суђења уобразиља је значајна за оно што
називамо судом укуса и код канта ми сматрамо лепим и узвишеним
6. Ради се о томе да ли уобразиља може да понуди за оно штп нам је дато у чулима, да ли
може да пронађе адекватне појмове и општости, за оно што опажамо одреди
7. Тиме омогући да моћ суђења донесе свој закључак ономе што је дато
8. Ту имамо чувену идеју, да се наше просуђивање упражњава у случчају онога што је лепо
јер је базирана на специфичној игри уобразиље и разума
9. Уобразиња покушава да понуди разуму и да га тестира нудећи му предлоге шта то мође
бити
10. Ми располађемо разумом – нисмо сигурно да ли је то пас или мачка, приближимо се и
видимо лепо, уобразиља синтетизује ту чулну разноврсност, ппонуди разуну и разум то
поклопи са својим појмом пса или мачке и тако имамо емпиријски случај сазнања
11. Али ми некада доносимо судове чак када немамо појам и онда су моћ суђења и образиља
другачије уплетени
12. Пример – ружа је црвена или ружа је лепог мириса
13. Ружа је црвена, видимо цвет, видимо шта је црвена боја, знамо.
14. Али ружа има пријатан мирис, суд естетиски, суд је базиран на телесном устројству,
постоји мирис, ми кажемо ова ружа лепо мирише,
15. Али суд ружа је лепа је такав да ми не располажемо јединственим мерилом, уобразиља не
може да понуди нешто адекватно, јер ми немамо појам, где бисмо рекли да ове су лепо ове
нису, ми немамо то мерило, тог појма нема
16. Али се успоставља игра разума и образиље
17. Уобразиља нуди разуму предлоге, разум не може да пронађе то под шта би подвео, али
имамо ту једну игру
18. Моћ суђења зависи од те правилности – то је интелектуални суд о лепом
19. 28, треће предавање КАНТ...

1. Самосвести, тај појам, представа уопште, прати све друге аспекте свести
2. Ја мислим, које мора моћи, да прати све моје представе (двоструки модали)
3. То је кант
4. Без тога, ја мислим, нема ни свесни ни представа
5. Ту се повезују рецептивност, синтеза, ...
1. Уметничка дела заостају за производима природе
2. Оно нема осећања, није живо, посматрамо као спољашњи објекат, оно је мртво и
непокретно
3. Али каже хегел – та страна спољашње егзистенције не представља оно што то дело чини
производ људске делатности
4. Оно је поникло из духа, припада тој области и са њом су повезани најдубљи интереси духа
5. Уметничко дело стоји на вишем месту од било ког природног дела, јер уметничко дело
пролази кроз дух, ту имамо пуно изражавање духовне делатности и карактеристике духа,
понављају се ставови из увода
6. На почетку увода
7. Имамо однос природе и уметности
8. Прави израз естетике је уметнички лепо, а не природно лепо
9. Оно у духу рођена лепота
10. Производи који представљају израз слободе и самосвесне делатности духа
11. Природно лепо – само рефлекс неке духовне делатности, ако о томе можемо и говорити
12. Он се залаже да се природна лепота искључи из права уметнсоти

1. Природа је божје дело, а уметничко је „само људска творевина“

2. Овде се супротстављају природна производња и божја
3. Али се заправо занемарује грешка, бог не дејствује само у природи већ делује и у човеку и
преко човека
4. Па ако је бог дух, човек је медиум кроз који пролази форму свесног духа кроз свог
деловања
5. Тако бог исто тако делује
6. Али божанско – добија одговарајуће полазиште, то нема у природи
7. Овде се узимају и теолошка објашњења (лик...) да га је створио бог и да оно божанско
долази до изражаја и кроз њега
8. Он покушава да померити та становишта
9. Уметничко дело као људски производ – четврит став унутар 1 представе

10. Он каже како би за право разумевање уметничког дела – која је то потреба за производњу
уметничких дела, мимо тога како су се произвела, умећем, талента итд.
11. Која је то потреба која покреће и доводи до производње уд
12. То није проста игра случаја
13. Него су напротив ту уплете, узвишенији и важније ствари и интереси
14. Уметничика произдња прозилази из више тежње, најузвишеније тежне и апсолутне (33 и
32 страна) износи своја 2 значајна става у погледу тога шта је уметност и како га треба
вредновати
15. Он каже – општа и апсолутна потреба из које уметност извори....књига
16. Природне ствари постоје једанпут и независно, а уметничка дела представљају производ
човекове потребе да самог себе као дух разуме и представи и удвостручи
17. Он даје кратак екскурс –
18. Према томе каже хегел – књига – општа потреба за уметношћу јесте утолико умна што
покреће човека ... у облику једног предмета... распознаје властито ја... (то је уметничко
дело које сам производи)...
19. У основи човекове производње уд стоји једна потреба, да човек оно што он јесте или како
себе разуме и схвата, да покуша у самом себи да разуме и обликује, али да то што учини
самосталним, реализује кроз уд
20. И у том уд се реализује процес удвостручавања себе и оно шта и ко ми јесмо, тако
истичемо и за себе и за друге у опажању и сазнања
21. У томе се састоји слободна човекова умности, међутим, специфичку ...
22. У склопу ове потребе за удвостручавања, за саморазумевање, самопредстављање. Ту
имамо и уд у којима оно што он чини унутрашње самосталним, сада кроз уд представља и
за друге
23. Долази до закључка о томе да је уд производ људске делатности
24. То је 4. испитно питање

25. Друга представа

26. Имамо 4 тезе
27. Уметничко дело узето је из оног што је чулно ради човекових чула, као што је ова прва
теза уобичајено схватано о томе шта је уд с обзиром на његову производњу, тако ћемо овде
...
28. Лепа уметност по својој намени изазива осећања
29. Друга теза – уметничко дело не изазива само било које осећање, већ нарочито осећање
30. Које је везано за укусом, најчешће
31. Трећа теза – уметничка дела заправо изазивају осећања и производе одређени ефекат, али
не само за неке посматраче, него су намењена онима који су познаваоци уметности, и
најзад
32. 4. теза – понављање неутралног формулисаног становиштша – да је уд нешто из чула
намењено човекових чулима, али на који начин, он разматраа неколико теза
33. Потом износи и своје сопствено становиште

1. Прво под А – лепа уметности усмерена да изазива осећања. Таква осећања која су нам, која
нам одговарају...
2. То су углавном пријатна и позитивна осећања
3. Позива се и на аристотела, индиректно – погледајне не само осећања, ту имамо и осећања
која нису баш пријатна, још од аристотела знамо да трагедија изазива страх и сажаљење и
 поставља се питање како посматрање неке несреће у нама изазива задовољство и на ком је
то ниову
4. Друго – позивајучи се на мозеса ментесона, који је сматрао да изучавање духа води у
тамну страну и да поред страха постоји бојазан и пребојавање и ужас итд.
5. Емоције које се појављују у уд често такозване, не само позитиве или негативне, него
помешана осећања, специфична која имају компоненту негативну, страха, ужаса итд. и
комппоненту да изазивају нешто пријатно и задовољство
6. Изазива и ту негативну емоцију, али и ову другу
7. Тај проблем се појављује и код аристотела
8. Аристотел наводи неке одвратне животиње или лешеве, али ако су они на прави начин
уметнички приказани, они иако по својоој природи свакодневно одвратни, они могу
изазвати задовољство, тако је и са мртвним људима
9. Друга ствар је сложенија – како ова збивања за јунацима који страдају, у целини
посматрано, бива праћено да имамо ефекат задовољства
10. Оно што је ту веома важно и што се после провлачи нао посебна нит, у уметности, ми
немамо искуство које је непосредно укључено у животни ток
11. Ми можемо да уживамо и имамо осећај неке врсте дивљења у односу на моћне морске
таласе које се разбија о обалу, ако смо ми на сигурном
12. Та дистанца и сигурност нам омогућава да на другачији начин приступимо и додатно
интерпретирано то
13. Ми осећамо и страх и за саме себе
14. Ипак, ми смо све време посматрачи, ма колико едипова ситуација била претећа
15. Тријумф воље – изазива неки естетиски доживљај, иако оно што се слави јесте крајње
проблематично и ужасавајуће
16. Један од одговара јесте да се те сфере естетског приказивања и оно што сам живот
17. Оно што уметнички није приказано није права и истинска стварност и да то не мешамо и та
дистанца нам омогућава да уживамо у ономе што би иначе нас згражавало
18. Питање да ли ово све објашњава
19. За хегела је проблематично тврдити да уметност напростор изазивају осећања
20. И чини се да естетика која би проучавала осећања која изазива уменост би била есететика
која би потпуно остала у нечему неодређеном
21. Ценити уметничко дело према неком спектру осећања и емоција, оставља нам у нечему
неодређеном, остајемо дезоријентисани и усмерени на нешто крајње субјективно, то чак
може бити и одвратно
22. Да свако за себе добија неку емоцију од неком уметничког дела уколико није проникнуо у
сам садржај у то уд
23. У тези Б – али пошто уметничко дела треба да изазива не само осећања уопште (различита
осећања, позитивна, негативна итд.) оно се по свом циљу специфично не би разликовало
од беседништа (реторике) реторско и поетско, на изазивање одређених осећања и
реализација неких циљева због тог осећања
24. Треба да изазива осећања ако се ради о лепим осећањима
25. Неко посебно чуло
26. Сензус комунис заједничко чуло, то је нарочито код енглеза али и код француза, то је било
шире конципирано него код немаца
27. Као да и за морално чуло имамо то, тако и за оно што је лепо имамо заједночко чуло мимо
свих других чула
28. За то чуло је потребна нека врста образовања, то се чуло звало укусом, способност да се
просуди оно што је лепо или не

1. Као да имамо неку способност да у сусрету са било којим феноменом или стари ми
непосредно из рефлексије о њима можемо да утврдимо да ли су оне лепе и да ли
изазивају осећај задовољства или не
2. Рефлексија – код хегела – извесно он мисли на кантово фс становиште
3. Али, овде се ради о имплицитној повлачењу границе кантове или кантовске естетике
4. Кантова рефлексија о лепом, ту имамо просуђивање лепог у оквиру оно што кант
назива естетским судовима
5. Кант све судове дели на логичке и естетске
6. Све ствари и феномене ми можемо да доведемо у везу са нашим сазнајним
способностима и да на оносву тога о тим стварима нешто знамо и тако имамо сазнајни
суд или логички
7. И све те представе можемо да доведемо у везу са нашим осећањем задовољства и
незадовољства
8. На основу тог осећања, ми доносимо естетске судове
9. Суд укуса, суд да је нешто лепо, за Канта је естетски суд
10. Ми када тврдимо о некој ствари да је лепа, ми тврдимо не толико о том предмету с
обзиром на наше моћи сазнања, већ тврдимо о том предмету нешто у везу са нашим
осећајем задовољства или незадовољства које повезујемо са тим предметом
11. Али ти естетиски судови су широка класа судова класа код Канта, у њих спадају и
судови о пријатности
12. То је ова прва теза што је имамо код Хегела, да естетски феномени па и уметничка дела
у нама изазивају нека пријатна осећања и много других таквих осећања
13. Али Кант сматра да много ствари изазива различита осећања католошког типа, јер
спута са непосредним односом са нашом чулном структуром
14. Нас не занимају естетски судови о стваримо уопште, у смислу ових судова
задовољства или незадовољства, да ли је ружа пријатног мириса или је канарско вино
пријатног укуса
15. Нас занима једна посебна класа естетски судова у којима нам се одређене ствари
допадају без интереса за егзистенцијом те ствари
16. Интерес за егтистенцију одређених које просуђујемо може да буде патолошки интере,
ја сам заитересован за неку ствар ако она изазива позитивно осећање код мене и добро
се осећам, прија ми то вино итд.
17. Или могу бити заитересован за ствари на основу појма тих ствари
18. Може чак нека супа или лек да буду горки, али ја могу да будем користан за моје
здравље и онда због појма да је то корисно за мене, ја то посматрам позитивно на
основу њеног појма, иако има можда горак укус
19. У оба случаја ја сам заитересован за ту егзистеницију

1. У случају просуђивања лепог, допадање које изражавам и задовољство које постоји је једна
посебна класа естетских судова која не припада ни овим патолошким ни овим везаних за
појам, већ класа судова без интереса за ту ствар
2. То је зато без интересно допадање
3. У другом кораку, моменту, тврди зато што ми се нешто допада без интереса, могу да
претпоставим да ће се свакоме другом допадати та ствар – то је чувена субјективна
општост
4. Ако ја просуђујем о некој ствари и некорумпирам било патолошким интересом, било
интересом изведеним из појма да ће ми та ствар бити корисна за здравље, за новац и
слично, тврдим да ми се нешто допада изазива у мени нешто позитивно, осећање
задовољства или незадовољства, то допадање без интереса могу с правом да очекујем и од
сваког другог
5. Да ће свако други поступити тако
6. То је расправа првих 8 параграфа у критици моћи суђења, где се описује какве су
карактеристике ове тврде да нам је нешто лепо
7. Какав је механизам психолошки, сазнајни, ментални на ком почива такав суд, то је
Кантово објашњење из 9 параграфа критике моћи суђења, где он објашњава да тај наш
осећај задовољства почива на једној посебној структури или односи у коју су ступиле наше
сазнајне моћи
8. То су чувене формулације
9. Имамо чувено питање, кључно питање критике моћи суђења из критике моћи суђења:
10. Код Канта просуђивање претходи задовољству
11. Кад бисмо имали ситуацију коју Хегел критикује у ове 2 тезе, имали бисмо ситуцију у
којој ми просуђујемо да је нешто лепо зато што у нама изазива пријатност
12. А Кант каже – зато што на одређени начин неку појаву или представу просуђујемо, она у
нама изазива осећај задовољства и онда је тај осећај интелектуалног порекла
13. Он настаје на основу тога што су наше сазнајне способности способности ступиле у
одређени однос, то је однос слободне игре, разума и уборазиље, или како га Кант назива
одсно сазнања уопште
14. То уопште није никакво сазнање, него су сазнајне способности разум и уобразиља ступиле
у такав однос као да се нешто сазнаје, премда да се ништа конкретно не сазнаје
15. Али нама је довољно да су наше способности у том односу, да би то изазвало у нама
задовољство
16. Јер кант има једну дефиницију задовољства у 10. параграфу:
17. Задовољство је свест о једној каузалности појама и представа које ми видимо
18. Другим речима, ми када видимо одређену представу коју ћемо назвати лепом, у нама се на
такав начин разиграју уобразиља и она нуди разуму могућност да покуша да пронађе појам
за ту ствар, он је не проналази, али та жива динамика уобразиље која покушава да тестира
разум је све време жива и остаје у једној игри и правилности коју одржава једна
специфична моћ код нас – то је моћ суђења
19. Просуђивање је способност у којој ми одлучимо, видимо неку ствар која нам промиче по
дворишту, нисмо сигурно да ли је то пас или мачка, кад мало боље погледамо видимо да је
то мачка
20. Дакле, та чулна разноликост која је уобличена сједињена у образиљи и понуђења разум,
разум за њу располаже емпиријским појмом пса или мачке
21. А моћ суђења – да то је мачка
22. У случају феномена који су лепо, ми имамо случај да је то ружа, јер располажемо таквим
појмом и препознајемо га
23. И знамо да је црвена, располажемо тим појмом и знамо шта је црвено
24. То је у сазнајном способношћу разума
25. Али ако посматрамо ружу с обзиром на естетски мирис, доносимо естетски суд
26. Ружа има пријатан мирис
27. Али када тврдимо да је ружа лепа, ми не доносимо ни логички суд, ни патолошки естетски
суд
28. Него доносимо суд на основу тога што су се наше сазнајне способности тако разиграле да
у тој структури руже (дуга ружа, велики пупооља) лепог облика и слично, наша уобразиља
покушава у разуму да пронађе појам који би одговорао нашој тврди да је ружа лепа
29. Кант полази од факта да су ми доносимо судове укуса
30. Његово питање није откуд еволуционо-историјски да ми тврдимо да су ставри лепе
31. Ми тврдимо да су ствари лепе, али је питање како је могуће да то тврдимо
32. Да ли можемо у сазнајним способностима да пронађемо појам где би ова уобразиља
разноврсност у ружи која је таквог облика, пронашла један појам на основу ког бисмо
рекли да је лепа
33. Кант сматра да ми са таквим појмом не располажемо
34. Разноликост онога што називамо лепим је толико велика да ми немамо појам који је
заједнички ружама, животињама, песмама, слици итд.
35. Већ да се успоставља само једна равнотежа да та престава руже одговара нашем разуму
али разуму као целини, и без обзира што никако моћ суђења не може да одлучи, тј. да
пронађе појам – и да каже – да ружа је лепа јер се поклапа са појмом лепог
36. Моћ суђења одржава живом ову динамику између уборазиље и разума
37. Али та динамика која је успостављена (слободна игра уобразиље и разума – слободна од
појма), она је довољна да у нама изазове осећање задовољества које је интелектуалног
порекла односно настаје из те уобразиље, тј. не настаје из чулног порекла
38. То задовољство које је настало из сагледавања ове игре, јесте оно задовољство које ми
проглашавамо као основ суда укуса и тврдимо да је нешто лепо
39. У суду да је ружа лепа (не да је пријатног мириса) стоји у основи једно задовољство, али то
задовољство је настало из тога што смо просуђивали како та ружа изгледа итд.
40. Из тог просуђивања из ког су преплетени и наши појмови о биљкама, цвећи и свему
осталом, иако немамо појам лепоте који би то поклопио, из те равнотеже или игре и
динамике која остаје жива захваљујући ове моћи суђења која не може да се определи ни за
једно од тих ствари, настаје интелектуално задовољство, односно задовољтство које стоји
у основи тврдње да је нешто лепо
41. То је са КАНТОМ

1. Хегел каже – ипак је дубина ствари остала укусу неприступачна, јер таква једна дубина не
захтева само чуло и апстрактне рефлескије, већ савршен ум и темељан дух, док је укус био
упућен само на спољашњу површину око које се осећања прикупљају и на која апстрактни
принципи могу да прибављају себи важност, због тога тзв, добар укус страхује од свих
дубљих утисака и одмах заћути када се сама ствар стави на дневни ред...
2. Другим речима, хегелова критика естетике укуса и посебно кантове естетике укуса је
заправо базирана на следећи начин, да ми ову причу коју смо реконструисали за канта
можемо да применимо, али можемо да применимо само на један посебан слој феномена
3. Слој представа за које бисмо можда могли да се сагласимо у овој субјективној општости да
нам се свима допадају
4. Који је тај слој?
5. Код канта – зашта је показано да суд укуса функционише и где се можемо сложити
6. Различите неодређене шаре тапета, цртежи ала арабес, лепота и шаренило колибрија
његових шара, лепота неке птице, најразличитије изувијано растиње, чиније супе које
имају посебан облик, кочије из оног времена барока, и различити облиици природних и
вештачких направљених ставри који томе великој мери одговарају
7. То је нешто око чега можемо да се сложимо да разиграва ову нашу машту, не проналазимо
појам али то оставља ову динамику живом и омогућава нам да се сложимо мање-више да
су одређене ствари лепе
8. Али када дођу питање ове дубоке страсти, дубина ствари, како каже хегел, станжно
узбуђење душе поставља се питање шта је са укусом који остаје на тој површини ствари
уопште можемо да урадимо и колико може да нам помогне
9. Зато хегел сматра да прави пристп ономе што изатива уметничко дело и овај приступ кроз
сферу чулности, осећања, расположења позитивних, негативних, мешаних итд, има своје
ограничење ако се не продуби и не разуме с обзиром на ону истинску садржину која стоји
у осниву
10. Дакле није довољно да тврдимо да уметничка дела изазивају некаква осећања, па
најразличитија или мешовита, а није довољно ни да изазивају лепа осећања па да излазе у
сусрет ономе што је укус
11. Трећа теза која се овде појављује ишла је у правцу да то треба да буду специфична осећања
и специфичан ефекат који ће препознати познаваоци уметности
12. Не било који посматрач, него неко ко је у некој мери верзиран са уметношћу
13. Да ће тек код њега та уметничка дела изазвати
14. Ту се може расправљати и о Хјуму, тамо имамо да је суд укуса заправо заједнички суд
оних особа које имају одређене карактеристике
15. То су карактеристике – здрава чула, разум, естетски сензибилитте, квалитативно,
квантитавтивно, да је неко начитан итд
16. Ако има све те елементе моћи ће да донесе неки заједнички став
17. Али ту је укључена та идеја – критичар
18. Неко ко треба да поседује и интензивно бављење одређреном уметношћу и да се сусрео са
десетинама или стотинама књига па да оцењује романе нпр,

1. Треба да знамо каква су уметничка дела тог времеа, технике стварања, уклопњено у то
време, какав је то уметник, има ли помака или не итд,
2. Да би код нас настао прави ефекат из ове рецепције
3. То каже хегел –
4. Али познаваоци уметности (то је њихова слаба страна) могу често да се задрже на
познвању чисто спољашњих облика на познаању технике, историје итд
5. А да праву природу уметничког дела немају чак много разумевања и да о њој ништа не
знају
6. Та техничка и историјска знања затрпају оно што је истинско у рецепцији уметничког дела
7. А шта је оно што је истинско – ТО сада хегел разматра у тачки Д, четвртој тачк
8. Где каже да уметничко дело морамо да посматрамо и као објекат, али и као да посматрамо
ово дело и са ове субјективне стране његовог стварања и да у том односу видимо да ли
може да се пронађе прави угао за посматрање уд.
9. Овде каже – у реду, можемо да прихватимо да се уд излаже ради чулног схватања, али оно
37 страна, не постоји само ради чулног схватања као што је то случај са чулним преднетом
итд...

1. Уколико прихватимо да уметничка дела постоје на овај чулни емоционални начин

изазивања расположења и изложена нашој жудњи, онда најгори начин да им се приступи
је тзв. Начин чистог чулног схватања, укључивања наше пожуде или онога што хегел
назива односном потрошње према уд.
2. Однос који иначе имамо према чулним стварима, однос потрошње, пожуде, храњења, пича
итд. однос који није адекватан за уд и не можемо их посмтрати из те перспективе, чулност
за њих није одлучујуће
3. Други могући однос, не овај практични изложен потрошњи и пожуди, јесте теоријски
однос
4. Теоријско посматрање ствари .... пише у књизи
5. Другим речима, да разумемо преко различитих појмова шта је та ствар која нам је дата у
чулностии
6. То је теоријски који се задовољава у раду науке, уметност не гаји... књига
7. Другим речима, уметнички приступ уметничким делима није ни овај теоријски приступ
8. Када говоримо о ових односима, можемо у једној другој темринологији да говоримо о 3
различита става :
9. Један би био уобичајени, свакодневни став
10. Други би био теоријски став
11. Трећи би био естетски став

1. Хегел износи тезу о томе шта је уметничко дело:

2. Оно још није чиста мисао, али упркос своје чулности оно није више просто материјално
биће као што су камење, биљке, животиње, већ чулни елеменат је и сам нешто идеално али
идеално различито од идеалног у мисли, оно је у исто време постоји споља као ствар
3. То је уметничко дело, нешто што садржи уметнички елеменат, али није напросто чулни
предмет као што су камен, биљка, или било шта друго, већ не та чулност његова прожета
овим мисаоним, али не мисаоним доведеног до чистог појма о стварима и разумавања.
4. То је једна страна посматрања
5. Али морамо да посматрамо и са ове субјективне стране, шта је то уметничко дело, како то
делује на нашу субјективност
6. Чему се обраћа и шта производи та уметничка дела, Хегел поново износи тезу коју смо
имали раније, да је заправо она способност која производи уд, заправо способност
фантазије, односно маште, или уобразиље
7. У уобразиљи је на делу умност, али то је једна умност која постаје свесна тих појмова и
идеја које располаже тек у тренутку када створи или понуди тај предмет у ком се та умност
изражава
8. Сад имамо један пример који је мало збуњујући, али је користан да се разуме шта хегел
хоће да каже
1. Шта хоће да каже хегел – као што имамо човека који је пун животног искуства и који за
различите ситуације може да препозна једну активнсот коју је раније срео, може да
исприча пример, да направи неку причу, тако слично поступа и фантазија у уметности
2. Машта или уобразиља проналази један конкретан индивидуални начин производећи
ументичко дело, да изрази оно што је опште, али што се у тој својој општости не може
начелно да изрази појмовима већ мора да буде представљено у неку слику и представу
3. Уметничка стваралачка фантазија у овој аналогији сада каже – то је дефиниција:
4. Фантазија једног великог духа једне велике душевности која се састоји у схватању и
стварању представа и ликова, и то представа и ликова о најдубљив и најопштијим
људским интересима у сликовитом потпуно одређеном чулном приказу
5. И додаје доле – веома важно за схватање фантазије – фантазија (уобразиље или машта) има
један начин стварања која у исто време личи на инстинкт... књига
6. Тако хегел кроз ову тезу шта је уметничко дело, то је његов одговор оввде, да оно није
чиста мисао, али упркос своје чулности оно није материјлано биће према ком можемо да се
односимо практично (потрошња) или теоријски (описујући га кроз науку и слично)
7. Није таквог карактера, већ је чулни елеменат у њему и сам нешто идеално
8. Дакле, начин на који је то чулно уобличено и постављено за представљање било на
позорници, слици, архитектонски делу итд.
9. Чулни елеменат је у њему и сам нешто идеално, прожето мишљу, али као идеално
раличито од идеалног у мисли оно је у исто време још постоји споља као ствар, то је нешто
идеално али оспољено у овом чулном материјалу
10. Ово је важно да можемо да реконструишемо да нису само осећања, да није само за
стручњаке, да није само за пуку потрошњу, нити за теоријско, већ за овај специфички
однос на 40 страни код грубора
ОВО ЈЕ 5 питање