Škola joge Dragana Lončara – Vidya Yoga

Kurs za obuku joga instruktora

Generacija 2012/13

Seminarski rad na temu:

SISTEM KASTA U INDIJSKOM DRUŠTVU

Sadržaj:
 Uvod – o kastinskom sistemu
 Bramani
 Kšatrije
 Vajšije
 Šudre
 Bramanizam i joga
 Zaključak

Jogina:
Maja Stojačković
Beograd, Jun 2013
0
Uvod – o kastinskom sistemu

Podela Indijskog društva na kaste ili varne (etimološko značenje - boja kože) vodi
poreklo još od starih Arijevaca, vremena kada su se ljudi, pre svega, razlikovali po boji
kože. Sredinom 2 milenijuma pre nove ere, Arijevci, jedan od indoevropskih naroda, su
prodrli i osvojili veliki deo Indije. Arijevci su uspostavili dominaciju nad starosedelačkim
stanovništvom Dravida, uveli na indijskom tlu indoevropski jezik sanskrit i uspostavili
kruti društveni poredak zasnovan na podeli prema boji kože, položaju u društvu,
bogatstvu, zanimanju i veri.

Na vrhu kastinskog poretka nalazi se stalež

sveštenika i učitelja (brahmana), koji uživa najveći
ugled, ispred ratničkog plemstva kšatrija. Ratnici su u
mirnodopskim uslovima izgubili na značaju, dok se
uloga brahmana povećava zbog njihovih svetih,
obrednih radnji i žrtvenih rituala, a žrtva obavezuje
bogove na protivuslugu. Jedna izreka kaže o njima:
‚‚Ceo kosmos je podređen bogovima, bogovi su
podređeni prizivanjima, a prizivanja brahmanima. Zato
su brahmani naši bogovi.“

Kasta ratnika i plemstva, kšatrija, čini drugu

kastu. Oni predstavljaju svetovnu moć. Njihov zadatak
je da vladaju i štite zemlju od neprijatelja. Treću kastu čine naseljenici koji su ostali čiste
rase, vajšije. To su obično trgovci i odgajivači stoke. Oni su ti koji snabdevaju ostale
kaste osnovnim životnim namirnicama.

Naspram ova tri gornja, arijevcima pripadajuća sloja, stoji četvrta kasta
nearijevaca, šudre. Ona se sastoji od socijalno odbačenih arijevaca, koji su se pomešali
sa potlačenim prastanovnicima. Bez poseda su, nadničari, sluge i podanici tri gornje
kaste.

1
 Ova socijalna podela društva ne četiri glavne kaste je religiozna dogma, jer se
pripadnost jednoj određenoj određenoj socijalnoj klasi obrazlaže učenjem o samsari i
karmanu. Upanišade uče: ‚‚Oni koji su se ovde dobro vladali, za njih ima izgleda da će
ući u majčino krilo, u krilo brahmana, ili kšatrije, ili vajšije; a oni koji su se ovde smrdljivo
vladali, za njih su izgledi da uđu u smrdljivo krilo majke, u krilo ćandala.“ Ćandala
pripada prezrenoj četvrtoj kasti, jer je on mešavina nearijevskog muškarca šudre i
arijevske žene, brahmanke. Ovo nas odmah vodi i na temu apsolutne zabrane mešanja
kasta. Kastinski sistem poseduje jednu vrstu zatvorenosti i ekskluziviteta. Onaj ko
prekrši svetu zabranu smatra se otpadnikom od sistema. Međutim, čak i ovako striktna
zatvorenost sistema nije bila apsolutna. Niže kaste su bile delimično propustljive. One su
sporadično bile otvorene da prime ‚‚autsajdere“ u svoje redove. Međutim, takvih
slučajeva sa višim kastama nije bilo. Ovo je omogućavalao višim kastama da skupe svu
društvenu i političku moć na jedno mesto i na taj način imaju kontrolu nad ostatkom
sistema.

Nemački sociolog Maks Veber se osvrće na kaste posmatrajući šarolikost

društvenih uloga koje su njihovi članovi imali. U tom smislu stroga podela, krutost i
nepropustnost indijsih kasta varirala je kako od vremenskog perioda tako i od podneblja
na kome je obitavala. U tom smislu je uvek teško govoriti o kastama u najopštijem
smislu reči već je uvek istinitije govoriti o njima u specifičnim istrojiskim i geografkim
kontekstima.

BRAMANI

Najviša indijska kasta trudila se da kroz vreme zadrži svoje

pozicije moći i hegemonije nad određenim oblastima društvenog
života. Nekadašnji prvosveštenici ostali su verni zanimanjima koja
zahtevaju razvijene intelektualne sposobnosti i dobro
obrazovanje. U savremenijem kontekstu su uspostavili apsolutni

2
monopol nad svim administrativnim funkcijama. Ritualne obaveze su ih, međutim,
odaljile od izvesnih zanimanja koja zahtevaju obavljanje radnji i dodirivanje objekata koji
su bramanima zabranjeni. Iz tog razloga bramana nema u medicinskog struci. U
skladu sa navedenim vidi se u kojoj meri je kršenje kastinskih pravla bio tabu za
pripadnike pojedinih kasta, a naročito bramane. Neverovatna prilagodnjivost na nove
uslove života koja je i dalje u skladu sa bramanskim knjigama i zakonima govori tome u
prilog.

Istorijski gledajući i nije potpuno sigurno kako su bramani postali kasta.

Sveštanstvo u predvedskom periodu nije bilo zatvorena grupa u koju se ulazilo po pravu
rođenja. Smatra se da postoji nekoliko razloga nastanka bramanske kaste. Jedan od
pretpostavljenih razloga je taj da su sveštenici koji su imali monopol nad ritualnim i
žrtvenim praksama nametnuli sebe kao društvene vođe i osmislile čitav sistem
kastinskog poretka kako bi zaštitile svoj privilegovani položaj. Drugi razlog, koji ima veze
sa prethodnim, jeste istorijska pretpostavka o vedskim sveštenicima koji su opsluživali
bogate plemiće i prinčeve i u jednom trenutku preuzeli svu društveno i političku moć u
svoje ruke.

Odrastanje jednog bramana značilo je njegovo dugotrajno i studiozno upućivanje

u svete formule i ritualne prakse. Takođe, na mladog bramana se oralno prenosila
vedska tradicija tako što mu je izabrani učitelj recitovao klasična dela reč po reč. Ovaj
način dubioznog pripremanja bramana za njegovu osnovu društvenu ulogu značajno
nam govori o posebnosti i privilegovanosti bramanske kaste. Niko izvan kaste bramana
ne može biti upućen u ova znanja, niti može obavljati religijsku. Bramani su postali
nosioci ‚‚svetog znanja“ i kao takvi trijumfovali u društvu.

S obzirom da je učenje bramana bilo tajno, ne čudi što su počeli samo svoje
potomstvo da podučavaju u upućuju u isto. Na taj način je počelo da se uspostavlja
nasledno pravo koje je čuvalo moć, znanje i privilegovani društvneni status u
bramanskim porodicama od kojih nastaje kasta u uobičajenom smislu te reči. Decapaya
(deo žrtvenog obreda) zahteva od mladog bramana da dokaže svoje bramansko poreklo
deset generacija unazad kako bi mogao da bude iniciran u red sveštenstva. Nakon

3
završenog obrazovanja i prikladnih ceremonija, od bramana se očekuje da osnuje
domaćinstvo i postane grishastha.

Bramani za svoje usluge obavljanja ritualnih i religijskih obreda nisu dobijali

redovan prihod u današenjem smislu plate. Međutim, obaveza svakog naručioca obreda
je bila da bramana daruje za obavljanje riutalne prakse. Darovi su imali izuzetno
simboličko značenje i odsustvo darova u obrednim žrtvenim radnjama je naručiocu
donosilo zlu kob i nesreću. U tom smislu su darovi bili obaveza za svakoga ko želi
uslugu bramana i ukoliko bi ona izostala nije bilo retko da se braman osveti za ovakvu
vrstu nepoštovanja. Duboko verovanje u znanje i nadmoć bramanske kaste činilo je da
praksa darivanja bude opšteprihvaćena i neupitna. Minimalna vrednost poklona je bila
utvrđena, a svojevoljno određivanje njegove vrednosti među bramanima strogo
zabranjeno. Duboko se verovalo da sve što ima veze sa bramanima ima magičnu moć.
Tako se i bramanskom izmetu posvećivala pažnja kao predmetu sa svetim i čudesnim
svojstvima. Značaj i poštovanje prema bramanima je prevazilazilo divljenje prema
kraljevima.

Sticanje značajnog ekonomskog bogatsva bramanske kaste vezano je za važne

društvene i političke uloge koje su obavljali u indijskom drutštvu. Jedna od čuvenih
društvenih uloga, koja to na najbolji način dočarava, jeste purohita – uloga
kućnog/porodičnog sveštenika u nekoj od prinčevskih porodica. Braman je imao
značajnu ulogu u vaspitavanju i duhovnom razvoju prinčeva, a kasnije je bivao njegov
nezamenjiv savetnik u svim poslovima od javnog značaja. Često se govorilo da kralj bez
purohite teško da može biti kralj, ali isto tako braman bez kralja ne može se nazvati
pravim bramanom. Važna uloga koju su bramani imali u bogatim, vladarskim kućama
omogućavala im je da utiču na sva društvena zbivanja i da nametnu mnoge zakonitosti u
društvenom ponašanju koje su postale obaveza za sve članove društva (na primer,
strogo regulisani bračni običaji i ritual venčavanja).

U svom završnom periodu životnog ciklusa (’’kada braman ugleda sina svog
sina”) od bramana se očekuje da se povuče i svetovnog života i ode u šumu. U ovoj fazi
braman se u potpunosti predaje asketskom načinu života i produbljuje svoja tajna znanja
i praksu. Njegova uloga je da se u tom periodu što više približi božanskom odričući se

4
svih ‘’nižih” stvari na ovom svetu. Ova praksa ritualnog povlačanja u šumu bila je
karakteristična za rani period bramanizma, a kasnije je ostala da živi samo u
simboličnom i teorijskom smislu.

KŠATRIJE

Još u najranijim izvorima moguće je pratiti trag forimiranja

vojničke organizacije u Indiji. Kšatrije ne možemo porediti sa
evropskim srednjovekovnim viteškim redovima. One su u ranom
periodu pre formiranja kasta imale mnogo plemenitije poreklo.
Kšatrije su se birale svoje ljudstvo iz kraljevskih loza i najviših
redova plemstva, a najniži među njima bili su ugledni ljudi sa
visokim društvenim i političkim statusom. U tom smislu je pripadnost ovom redu značila
izuzetno društveno poštovanje, privilegije i moć.

Osnovna uloga reda kšatrija bila je da štiti svoj narod politički i vojno u službi
nekog kralja. Kralj koji ne štiti svoje podanike od lopova i pljačkaša smatrao se
odgovornim za svu načinjenu štetu. Prema pojedinim pisanim izvorima, svaki vladar na
čijoj je teritoriji izvršeno neko reazbojništvo morao je svojim podanicima da nadoknadi
načinjenu štetu. Takođe, kralj je morao da ima jaku ličnost i harizmu. Smatralo se da iz
te harizme izvire njegova magična. Takođe, podanici su mogli da se oslobode kralja koji
je pokazivao manjak moći i harizme. Mera za dobrog kralja je bila činjenica da su
njegovi podanici zaštićeni, žive u izobilju i nisu nikada osetili glad.

Dharma celog kšatrijskog reda je ratovanje. Indikativna je priča o osnivaču

Mahratt kraljevstva koji godinu dana nije započeo rat i svi moćnici iz susedsva su odmah
pomislili da je smrtno bolestan. Po kšatrijskom vojničkom kodu smrt u postelji je
smatrana za najveću sramotu i protivljenje dharmi. Kada jedan kšatrija oseti da mu
snaga opada od njega se očekivalo da će pronaći časnu i junačku smrt u bitci.

5
 Smatra se da su kšatrije iz predkastinskog perioda nestale zbog sukoba sa
bramanskim redom. Kšatrije, koje su nekada činili ljudi plemenitog porkela i plave krvi
vremenom su zamenjeni vojničkim redovima iz severne Indije koji su bili sastavljeni od
plaćenih vitezova i ubica niskog porekla. Narastajućoj bramanskoj kasti nije odgovarala
moćna i obrazovana vojnička kasta Kšatrija pa je uz pomoć plaćenika uspela da
ratovima izdejstvuje politčku nadmoć i u potpunosti promeni lice i sastav kšatrijske
kaste. Surovi plaćenici neplemenitog porekla dobili su priviliegiju da se nazovu
kšatrijama zbog svog učešća u sukobima na strani bramana. U staroj Indiji visoke
vojničke pozicije su podrazumevale i privilegije koje su se dobijale po zasluzi za
ratovanje na strani određenog moćnika. Mađu najvažnijim privilegijama su bili privatni
zemljišni posedi koji su od kšatrija učinili moćnu i bogatu društvenu klasu.

Najhrabriji vojnici među kšatrijama proglašavani su herojima i njihovo se ime

slavilo. Heroji su bili harizmatični i neustrašivi pojedinici koji su uvek žurili u borbu i
tražili priliku da pokažu svoju izvanrednu hrabrost. Heroji su uvek jurišali da napadnu
najvrednije protivnike sa suparničke strane jer je onaj koji je porazio vođu na simboličan
način porazio i čitavu njegovu vojsku.

Održavanje vojne snage uvek spremnom urodilo je razvijanjem složenog

birokratskog aparata koji je morao da opslužuje i održava vojnu organizaciju. Velika
sredstva izdvajala su se za vojnu opremu te se pojavila i posebna birokratska profesija
skupljača vojnog poreza. Regrutovanje novih vojnika značilo je da kralj uvek zna koliko
vojno sposobnih ljudi ima u kraljevstvu. To je razvilo i sistem popisa stanovništa, jedan
od prvih oblika demografskog praćenja broja ljudi na određenoj teritoriji.

Ni danas nije baš sasvim jasno ko su zaista bile kšatrije: kraljevi rođaci ili
posebna vrsta viteškog reda ili nehomogena klasa svakojakih plaćenika koji su se borili
na nečijoj strani. Izgleda da je sve pomalo istina. Granice kšatrijkse kaste su, bar na
počecima njenog formiranja, bile prilično porozne i nedefinisane. Kao što se sa
promenom istorijskih i političkih okolnosti pojačavala i smanjivala važnost jedne od tri
pomenute društvene grupe.

6
 Zbog plemenitog porekla velikog broja njenih pripadnika, kšatrijske kaste će u
modernim vremenima pronaći i zanimanja koja odgovaraju njihovoj visokoj pismenosti i
obrazovanju. Većinu kšatrija ćete naći u zanimanjima poput: administrativnih,
advokatskih, lekarskih, novinarskih i inžinjerskih. Naravno, veliki broj možemo naći i u
redovima profesionalne vojske. Sve u svemu, modernizovana kasta kšatrija pokazuje
svu raznovrsnot njenog šarolikog porekla.

VAJŠIJE

U klasičnim izvorima, vajšije su prvo bili seljaci, a tek

kasnije postaju poznati po trgovini i izdavanju novca uz kamatu
kao preovlađujućim zanimanjima. Po Vedama reč vica se
koristila u smislu naroda ili podanika. Vajšije nisu imale
ritualističke, društvene i ekonomske privilegije koje su bile
rezervisane za više kaste (bramane i kšatrije). Međutim, i ovom
redu je ostalo vrlo važno pravo, a to je pravo posedovanja zemlje. U post-klasičnim
vremenima potpuno se gubi svaka veza između pojma vajšije i seljaka. Od tada se ime
ove kaste (vanik = trgovac) vezuje isključivo za pojam i zanimanje trgovca.

Zanimanja koja su u starim vremenima među običnim ljudima uživala visoko

poštovanje bila su uzgoj stoke i ratarstvo. Trgovina, a pogotovo pozajmljivanje novca,
smatralo se sumnjivom i prezrenom delatnošću. U Vedama je lik trgovca opisan kao
lutalica koji dolazi iz tuđina, krade noću, skuplja svoje bogatstvo na gomilu, nevoljen od
ljudi i Boga, ne daruje sveštenike i pesnike. U tom smislu ‘’bezbožno blago’’ trgovca stoji
nasuprot bogatstva plemića koji velikodušno dariva Bogove i sveštenike u činovima
žrtvenih i ritualnih radnji.

Kasnije će trgovina dobiti mnogo superiorniji položaj od onog kako je opisana u

Vedama. S druge strane, Vede veličaju bogatstvo kao oblik zaslužene karmičke pravde,
a po Rigvedi je čak moguće putem bogatstva dostići blaženstvo. Pojava i razvoj gradske

7
sredine će pomoći da se trgovina još više prihvati i razgrana kao neizostavni deo
urbanog života i ekonomije. Gradovi su u vremenima mira sve više gubili svoju ulogu
odbrambenog utvrđenja i postajali tržišni centri u kojim se vršila razmena svakojakih
dobara.

Trgovačka kasta imala je veoma važan položaj u političkom životu grada. Nije
redak slučaj da su stariji i poštovani pripadnici kaste u nekom smilsu predstavljali ceo
grad pred kraljem ili novim osvajačem. U današnjem smislu može im se pripisati uloga
svojevrsnog gradonačelnika. Trgovci su finasirali ratove, davali u zakup zemljište i
stavljali pod hipoteku nekretnine plemića kojima su pozajmljivali novac. Zahvaljujući
moći koju im je davao novac mogli su na posredan način da utiču na značajne političke
odluke i procese u društvu. Tako je jedan princ iz visoke kaste sa svojom vojskom i
činovništvom bio samo senka čija je veličanstvena pojava i održavanje vojske i
birokratije bilo moguće samo uz debele trgovačke pozajmice. U tom smislu je njegovo
društveno i kastinsko poštovanje u velikoj meri zavisilo od novca kojim ga je snabdevala
trgovačka kasta.

O važnom položaju trgovaca govore i mnogo zapisi. U jednom možemo pročitati

kako je trgoac odbio da pozajmi kralju novac za rat zato što smatra da je kraljeva
dharma nije da započinje rat nego da obezbedi svojim podanicima mir i blagostanje.
Trgovac je, takođe, dodao kako bi možda i mogao da razmotri davanje zajma samo ako
bi kralj bio u mogućnosti da svojim podanicima obezbedi dovoljno veliko i snažno
utvrđenje koje bi ih moglo zaštiti od neprijatelja. U nekom drugom zapisu se govori kako
je cela trgovačka gilda demonstrativno napustila prijem kod kralja jer je od njih
zahtevano da sede zajedno sa šudrama.

Trgovci su bili posredni ‚‚vladari gradova“. Oni su bogato snabdevali tržište svim
robama i formirali mesta za trgovanje poput mnogobrojnih pijaca i bazara koji su postali i
važna stecišta društvenog života. Takođe, kasta vaišija kao kasta slobodnih
preduzimača i dobrostojećih građana, predstavaljala je najveći i najbogatiji izvor za
ubiranje poreza. Trgovačka kasta imala je značajnu autonomiju u svom delovanju i
jačanju moći gradskih centara u kojima su boravili.

8
 Vremenom se povlašćeni i privilegovani status trgovaca ugasio. Neprestano
trvenje i međuzavisnost između plemića i trgovaca zavšilo se političkom pobedom prvih.
Trgovci su samo u pojedinim delovima Indije zadržali ostatke svoje ranije autonomije. U
ostalim većinskim delovima prevladala je monopolistička samovolja vladara koji su
nemtnuli pravila trgovanja nekada prilično samostalnoj kasti.

ŠUDRE

Ćetvrtu, najnižu kastu, čine oni ‘’koji nisu dostojni da

Bramanima donesu vodu”. To su oni koji se bave nižim
zanimanjima, nedostojnim viših kasta i ne mogu da poseduju
svoju zemlju. Šudre su većim delom ljudi koji se bave ratarskim
poslom, zanatstvom i raznim uslužnim poslovima. Smatra se da
su šudre nastale od seoske najamne snage, koja je obrađivala
tuđu zemlju, radila dugo i naporno i teško zarađivala svoj mali dohodak najčešće u
naturi.

Šudre predstavljaju vrlo raznovrsnu i složenu kastu. Na primer, samo red zanatlija
koji se bavi grnčarstvom ima razne varijetete. Oni koji koriste točak se razlikuju od onih
koji koriste kalupe. Grnčari koji se pomažu snagom volova nisu u istom rangu kao oni
koji koriste snagu magaraca itd. U posebnim slučajevima određena zanatska gilda
formirala bi i teritorijlno odvojenu zajednicu koja se odlikovala karakterističnim
obeležjima zanata. Na primer, ovakve zajednice su često formirali stolari.

Među šudrama su postojali i oni koji su sebe smatrali pravim, ‘’čistim šudrama”
(Sat shudra – čista šudra) u odnosu na druge pripadnike te kaste. Takvima su se
smatrali pripadnici urbane populacije koji su obavljali visoko cenjene zanate poput
zlatarstva, pekarstva, pravljenja ulja i parfema, baštovanstva. U tu kategoriju su spadale
i retke i luksuzne veštine ukrašavanja svile, zidarstva, ukrasnog stolarstva i dr. Takođe u
‘’’čiste šudre“ spadaju i sluge koje borave u bogatim kućama jer se drugačije ni ne bi

9
mogle naći u prisustvu pripadnika viših kasta. Smatra se čak da je čistoću neke kaste
određivalo manje tip zanat, a više fizička približenost višim kastama u obavljanju
zanatskog posla. Tako berberi nisu nikako mogli biti ‘’prljavi” po prirodi svog posla koji je
zahtevao da dodiruju pripadnike viših kasta.

Razvoj gradova i urbanog načina života izuzetno je pogodovao napretku kaste

šudra. Rad je razvijao specifične potrebe i tržište za raznorazne rukotvorine koje su
zahtevali urbani stilovi života. Zanatlija kao tipičan šudra je tako mogao da pokaže sve
svoje veštine i da zbog toga bude vrlo cenjen. Takođe, zanatlije su formirale svoja
posebna udruženja i na taj način štitili svoje interese od moćnijih društvenih redova.

U pojedinim zapisima zanatlije su razvrstane u četiri osnovna reda: (1) seoski

robovi koji su najmljeni od seoskih gospodara za sve vrste zanatskih poslova. Primali su
malu platu za svoj rad; (2) zanatske zajednice koje su formirane od pripadnika jednog
zanata i članova njihovih porodica. Oni su nudili svoje usluge drugima i prodavali svoje
proizvode samostalno ili preko trgovaca; (3) zanatlije koje su živeli uz bogate gospodare,
plemiće ili kraljeve. Oni su služili tome da opsluže bogato domaćinstvo svim zanatskim
potrebštinama. Mogli su biti robovi ili slobodni ljudi; (4) gradske zanatlije koje su imale
svoje zanatkse radionice u poznatim gradskim ulicama i prodavali svoje proizvode na
gradskim bazarima.

Kao i u drugim kastama, tako se i u ovoj razvilo pravo pripadnosti po rođenju.

Očevi su primali svoje sinove i rođake kao šegrte i prenosili im zanatska znanja. Šegrt je
morao pratiti rigidne norme i pravila koja je zanatska kasta nametala i imao je polagati
svu svoju zaradu glavi kuće kao glavnom majstoru domaćinstva. Na isti način će kasnije
sin od šegrta postati majstor zanata i ponovo nastavljati isti proces podizanja
sopstvenog potomstva u duhu zanata koji mu je dodeljen rođenjem.

Interesanto je spomenuti i posebno mesto koje su zanatski alati i sredstva za rad

imali u životu zanatlija. Većina alatki je imala gotovo ritualno značenje iako su one po
svom izgledu i tehničkim mogućnostima bile vrlo jednostavne. Smatra se da je ovaj
gotovo fetišistički odnos prema alatu bio glavana barijera njegovog tehničkog razvoja.
To isto je važilo i za određeni način na koji se nešto pravilo ili gradilo. Specijalni redosled

10
poslova i pravila po kome se, na primer, gradio neki objekat zahtevao je da se
konsultuje sveštenik ili prorok pri svakoj i najmanjoj promeni. Strah od kršenja pravila i
njegovih negativnih posledica činili su da se razvoj zanatstva odvija sporo i tegobno.

U ovom trenutku, nakon kratke retrospektive četiri osnovne kaste indijskog

društva, valja spomenuti i posebnu društvenu grupu koja ne pripada ni jednoj pomenutoj
kasti. To su parije ili ‘’nedodirljivi”. Smatrani su nedostojnima života u zajednici zbog
poslova koje su obavljali, pa su tako i danas parije osuđene na najteže i one “nečiste”
poslove koji uključuju fizički dodir s krvlju, izmetom i drugim telesnim nečistoćama
definisanim indijskim zakonom: parije su štavitelji kože, spaljuju mrtve, čiste nužnike,
režu pupčane vrpce, odnose uginule životinje s puteva, čiste smeće i sl. Ti se poslovi
prenose sa kolena na koleno, zajedno sa statusom nedodirljivosti: u skladu sa strogim
hinduističkim odredbama, roditelji parije rađaju decu parije, osuđenu kao nečistu od
trenutka rođenja. Parije su izopštenici, ljudi koje se drži odveć nečistima i okaljanima da
bi ih se smatralo bićima vrednim spomena. Parije se izbegavaju, vređaju, zabranjuje im
se ulaz u hramove i domove pripadnika više kaste, uskraćuje im se pristup bunarima
viših kasta, na javnim mestima moraju jesti i piti iz posebnih posuda, a u ekstremnim,
premda ne i retkim slučajevima su žrtve teškog fizičkog nasilja.

BRAMANIZAM I JOGA

Vedska tradicija

Vezu između kasta i joge možemo

naći u filozofsko religijksom odnosu izmađu
joge i bramanizma. Vekski spisi koji su
osnova bramanske prakse poznaju jogu i u
pojedinim vedskim tekstovima moguće je
pronaći delove o aksetskim disciplinama koje će biti integrisane u jogističku tradiciju.
Vedski tekstovi govore o asketama i čudotvorcima koji se u društvenom smislu ne mogu

11
svrstati ni u jednu kastu. ‚‚Tako je u jednoj himni iz Rig vede reč o jednom muniju dugih
kosa, koji je odeven u crni sloj pljavštine, koji je vetrom opasan i u koga ulaze bogovi.
On izjavljuje:‚‚u opijenosti ekstaze mi smo uzjašili vetar. Vi, smrtnici, vi možete da vidite
samo naša tela“. Muni leti prostranstvima, on je vetrov konj, prijatelj Vayua, mamuzan
od bogova, nastanjuje dva okeana, okean izlazećeg i okean zalazećeg sunca, kreće se
putevima Apsara, Gandharva i divljih životinja, čita misli“. Vede navode i druga
neverovatna iskustva u vezi sa nekim mitologizovanim ličnostima. Smatra se da su ovi
mitski junaci u ustvari obogotvoreni arhetipovi pojedinih asketa i čudotvoraca.

Jedan od značajnih pojmova i praksi koji su zastupljeni u bramanizmu, a koji će

imati izuzetan značaj i za jogu jeste tapas. Tapas u doslovno znači vatra ili žar, a u
prenesenom značenju predstavlja asketski napor uopšte. Ovaj pojam je uveliko prisutan
u Rigvedi, a njegove moći se protežu na kosmički i duhovni plan: preko tapasa asketa
postaje vidovit, pa čak i otelotvoruje bogove. Pročišćavajuća moć vatre igra značajnu
ulogu u mnogim bramanističim obredima. Padanje u vatru i doslovno preznojavanje
spadaju u ritualne motive koji se mogu naći i u mitološkim pričama o božanstvima.
Magičnim putem povećati temperaturu sopstvenog tela ili ‘’ovladati” vatrom tako da se
postane neosetljiv na temperaturu žeravice, jesu čudotvorne moći kojima raspolaži
asketi, iscelitelji i šamani.

Ovakva praksa proizvođenja unutrašnje toplote biće izuzetno primenjiva u

pojedinim jogičko-tantričkim tehnikama. Zbog značajne ulogu koju su bramani igrali i
religijskom i društvenom životu zajednice praktikovanje tapasa se prošrilo i postalo deo
religijskog iskustva celokupnog indijskog naroda. Na primer, ritual žrtvovanja some
zahtevao je od onoga ko je prinosio žrtvu i od njegove žene da upražnjavaju obred
posvećenja zvani diksa, koji se sastojao od asketskog bdenja, meditiranja u tišini, posta i
posebno od zagrevanja (tapas), pri čemu je obred mogao da traje od jednog do godine
dana.

Značajno je pomenuti da je praktikovanje tapasa bilo povezano i sa izvesnim

tehnikama disanja koje su često podrazumevale postizanje zagrejanosti zadržavanjem
daha. Postoji značajna veze između tehnika disanja u žrtvenim bramanistikčkim
rutualima i pranajamičkih tehnika disanja u jogi. Na disanje se gledalo kao na vid

12
unutrašnje žrtve i u tom smislu su materijalni objekti i predmeti rituala zamenjeni
određenim fiziološkim funkcijama. ‘’Dok govori čovek ne može da diše i time se disanje
stavlja na oltar reči; dok diše, pak, on ne može da govori, znači da reč prinosi na žtrvu
disanju. U pitanju su, dakle, dva neprekidna, večna žrtvena čina; i budan i u snu, čovek
bez prekida prinosi ove žrtve.” Značajno je napomenuti da je ova vrsta disanja morala
biti osvešćena, isto kao u jogi i da je zahtevala izuzetan mentalni napor da onaj koji diše
poistoveti sve svoje fiziološke funkcije sa životom Kosmosa.

Na gore spomenuti način pojedine jogističke prakse su dobile svoje priznanje u

okvirima bramanističkih ritualnih praksi. Zbog izuzetne društvene moći bramana može
se reći da su na taj način sačuvane i konzervirane. Međutim, izvesne jogičke grupe nisu
mogle nikako da se uklope u rigidne bramanističke norme i u tom smislu su spadale u
ne mali broj izopštenih religijskih sekti i pokreta koji će kasnije dobijati na značaju sa
opadanjem bramanskog uticaja.

Upanišade

Drugi važan izvor za praćenje veze između joge i bramanizma jesu Unpanišade.
One su svojevrstan odraz iskustva koji se rađa na marginama braminsitčke ritualističke
prakse. One se odriču ogrančenog dejstva rituala i teže ka Apsolutu. U tom pogledu se
Unanišade slažu sa stavom jogina jer i kod jednih i kod drugih se napušta ortodoksni
stav koji se ogleda u žrtvenom ritualu, društvenom i porodičnom životu, da bi se u
potpunosti predali traganju za Apsolutom. S tom razlikom što se Unapišade drže
metafizike i kontemplacije, dok se joga služi askezom i meditativnim tehnikama.

Upražnjavanje joge po Upanišadama služi sticanju znanja koji donose konačnu

spoznaju o svetu i donose izbavljenje od smrti. Čovek je prvo morao da nauči da vlada
svojim telom i svojim čulima. Često se čovek koji vlada sobom upoređuje sa veštim
kočijašem koji vlada svojim čulima kao razuzdanim konjima. U tom smislu pojam
zauzdavanja veoma asocira na koren juđ iz koga potiče reč joga koji znači spregnuti,
ujarmiti. ‘’Čovek koji za vozača kola ima znanje, a misli su mu uzde, stići će na ishodište
svoga putovanja, na uzvišeno mest dge boravi Višnu”, kaže se u Katha Unapišadi. Na

13
ovaj način se joga kao praksa i tehnika ovladavanja telom i čulima prepoznaje kao put
izbavljenje ka končanoj prosvetljenosti.

U pojedinim mestima u Upanišadama javljaju se konkretni opisi postavljanja tela

u određene položaje koji liče na asane i u kojima se može nesmetano disati i meditirati.
Takođe se savetuje da se za jogu izabere mesto koje je prijatno za boravak, u blizini
kakve vode i na kome vladaju ugodni šumovi. Upanišade dalje spominju i blagotvorna
dejstva upražnjavanja joge koji se odražavaju u boljem zdravlju, pročićenosti želja,
blistavosti pojave, ugodnom glasu, prijatnom mirisu i osećaju lakoće.

Najbolji prikaz i opis jogističke prakse dat je u Yogatattva-ma. U njima se pominje

osam osnovnih jogičkih principa i razlikuju četiti vresta joge: mantra, laya, hatha i rađa
joga. U njima su opisane i specijalne moći koje jogin dobija upražnjavanjem joge i
meditacije i izlaže se više tehnika pranajamičkog disanja. Yogatattva daje i jedan
specifičan opis mistične fiziologije koja određene delove tela povezuje sa pet kosmičkih
elemenata (zemlja, voda, vatra, vetar i eter). Tekst je u nekom smislu i konkretan
priručnik koji preciznim uputsvtima navodi asketu/jogina da obavlja svoju prasku
ispravno. Izuzetan naglasak se stavlja na iskutsvo i važnost redovne prakse.

Sa sociološkog stanovišta ljudi koji su upražnjavali jogičku praksu mogu se

svrstati u mnogobrojne kategorije akseta i kontemplativaca koji su postojali u
bramanističkoj Indiji. Zbog svog asketskog života i povučenosti iz društveno-plitičkih
tokova i delovanja, asketi nisu ugrožavali bramane i zbog toga ih ovi nisu smatrali svojim
neprijateljima. Posebno i zbog toga što su asketi uživali poštovanje među svim slojevima
stanovinštva i smatralo se da su pod specijalnom milošću bogova. Uz to, kao što je već
gore opisano, asketkse prakse su svoje opise i opravdanje imale u svetim
bramanističkim tekstovima i iz tog razloga su bile priznate u najvišim religioznim
krugovima. Društvena skrajnutost asketa, a pogotovo njihova fizička izolaciji u šumu ili
na neko drugo mesto u prirodi, skrivala ih je od političkih sukoba i složene mreže
kastinskih društvenih odnosa.

Informacije koje nam daju Vede i Upanišade govore u prilog tome da su asketske
i jositičko-tantrisičke sekte postojale danvo pre pojave same tantrističke doktrine i

14
tantrističke literature. Jogička praksa i verovanja crpu svoje izvore iz pravedskih
vremena i njihov kontinuitet u Indiji nikada nije bio prekinut. Sveti bramanistički tesktovi
nam posredno otkrivaju kakav su odnos bramani imali prema jogijima koji su živeli u
istom društvu. Na žalost, retkost i mali broj izvora, ne govore nam o tome kakav su
odnos imale druge kaste prema jogi. U tom smislu ostajemo na tragu samo opšteg
mišljenja o odnosu naroda prema mističnim pojedinicima sa specijalnim moćima prema
kojima se odnosilo sa dužnom pažnjom i strahopoštovanjem.

ZAKLJUČAK

Važno je napomenuti da četiri kaste koje su samo skicirane u ovom tekstu ne

mogu da dočaraju svu složenost kastinskog sistema koji vlada u Indiji. Različite
podvrste, varijeteti i imena mnoštva kasta koje se teško mogu prebrojati sugerišu da ova
jednostavna podela na osnovne četiri kaste zajedno sa nedodirljivima, predstavlja samo
stalnu potrebu evropocentrične antropologije i sociologije da svo bogatstvo izvesnog
naroda i zemlje neoprvdano ograniči i klasifikuje u nekoliko kategorija.

Bogato istraživanje indijskog društva Maksa Vebera otkriva nam jedan drugi,
sociološki polgled na kaste. U njegovom tekstu otkrivamo da kaste nisu bile samo
osuđenici sopstvene dharme i nemoćni u pogledu promene svog društvenog položaja.
Veber ukazuje njihove razgranate i složene društvne odnose koji su nekim drugim
kanalima omogućavali pripadnicima nižih kasta da ostvare svoje eknomske i druge
interese. Zbog toga imamo slučaj da su vajšije kao niža kasta ucenjivale kšatrije zbog
visokih novčanih zajmova.

Takođe, u drugom smislu ne možemo gledati na bramanističku praksu isključivo

sa stanovišta njihove religijske i ritualne uloge. Bramanima je, kao najuticajnijoj i
najmoćnijoj kasti, odogovaralo da se sva moć i bogatstvo ne pomera iz njihovog šireg
porodičnog kruga. U tom smislu možemo teške religijske tabue i rituale kojima se
ostatak stanovnišva držao u svojevrsnoj sujevrenoj pokornosti čitati i kao način da se
održi ovakav poredak rasporeda moći i ekonomskog bogatstva. Jake kastinske norme i

15
zabrane kao i princip pripadnosti kasti po rođenju omogućavale su bramanima da
zadrže i bezbedno borave na vrhu društvene lestvice.

Kastinski sistem je doživljavao svoje modifikacije u istorijsko-političkim

prevratima. Posebna i velika tema je svakako odnos britankse imperije prema kastama.
No, to samo govori koliko je istraživanje indijskog društva neiscrpna i bogata riznica za
različite religijske, antropološe i sociološe studije. Drevni sistem verovanja da su svi ljudi
rođeni nejednaki, jači je i od savremenog zakona i indijskog ustava koji zabranjuje
kastinsku diskriminaciju i ukida nedodirljivost parijske kaste. Međutim, i dalje se većina
stanovnka u svakodnevnom životu upravlja krutom hijerarhijom i društvenim kodeskima
nasleđenim iz davnih bramanskih vremena.

Uloga i mesto joge u kastinskom sistemu naviše se oslanja na njeno objašnjenje i

opise u svetim bramanističkim tekstovima (Vede i Upanišade). Mirča Elijade nam nudi
jedan fantastičan presek i uporedno istraživanje između joge i bramanizma kroz svete
spise, mitove i antropološke zapise. U svakom slučaju ovakve analize nam pomažu da
bolje shvatimo društvenu ulogu koju je jogička praksa imala nekada i da pokušamo da
razumemo njenu moć da sačuva svoju autentičnost kroz različita istorijska previranja do
danas.

16
Literatura:

 Weber, Max, The religion of India – The sociology of Hinduism and Buddhism,
Illinois, The free press, 1958.
 Elijade, Mirča, Joga – Besmrtnost i sloboda, Beograd: BIGZ, 1984.
 Vukomanović, Milan, Religija, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
2004.
 Belinger, Gergard J. (prir.), Veliki leksikon religija, Beograd, Lento/Dobra, 2004.

17