Professional Documents
Culture Documents
створен "27. марта", коме сам дао велики лични допринос, није примао као свој, ни
пораз на бојном пољу. Он је из сваке борбе излазио као победник, јер је уживао у
слободи и умирао за њу. Неки истакнути комунисти устали су против "27 марта",
пошто су тада Стаљин и Хитлер још били савезници, али то је неважно за моје
садашње стање.
У војсци Краљевине Југославије био сам командант пука, Начелник секције за
фортификацију и Заменик начелника штаба и Начелник штаба II армије. А на дан
капитулације Краљевине Југославије па до формирања двадесешесторне групе,
њена војска у отаџбини био сам само ја. Људи који су ми се придружили били су
прави родољупци, а само неки од њих и политичке личности. Они су чинили
основу мог Централног националног комитета, образованог августа 1941. године
као највишег политичког тела будућег родољубивог покрета. Док сам са седам
официра, 13 подофицира и шест војника, прелазио преко Јелове горе, Косјерића,
Тометин Поља и друма за Ужице-Ваљево и Гојну Гору, у којој се за време рата
скривао мој тужилац, пуковник Минић као Титов илегалац, не знам да ли од
Немаца или од мене, пратили су ме неповерљиви погледи ваше добро наоружане
формације.
Од првих придошлих бораца створио сам четничке одреде, као наоружане скупине
које настају у земљама чије су војске остале без фронта или га уопште нису имале.
Формирани су за нужне интервенције, само у корист народа. Већ у то предјесењско
време створио сам јасне контуре озбиљног ратног и војног састава. Мојих 5.000
бораца са колико сам у почетку располагао, били су нејаки према толиким
најмодерније наоружаним немачким дивизијама.
Позвао сам под заставу Краљевине Југославије све добронамерне, спремне и вољне
да се боре против вишеструко снажнијег непријатеља који је рушио све пред
собом. Прилазили су ми занатлије, трговци, сељаци, чиновници, школарци, а
понајвише војници и официри армије из које сам потекао, који нису допали
Немачког заробљеништва. Моја тежња била је да све оне који су носили оружје
придобијемо за шуму. Зато сам улазио у редове Косте Пећанца, оснивача првог
Четничког одреда, о коме ћу доцније мало више, и генерала Милана Недића.
"Бушио сам" свуда где се исплатило. Тако сам под своју заставу примио и оне који
су ловили моју главу. Пећанчевог команданта Божу Јаворског ставио сам под моју
команду само за кратко време. И док сам био у Црној Гори, он је узео од Немаца
700.000 динара, да ме ухвати или убије. После тог открића, убрзо смо га
ликвидирали као члана немачког преког суда у Чачку. Недићевац, Вучко
Игњатовић ранио ме на 24 места у Шеховића Пољу, за време нашег Конгреса
одржаног у дане 1. и 2. септембра 1942. године - на коме смо поред осталог донели
прокламацију да судије морају имати сталност, максималну независност,
непогрешивост и материјалну сигурност. Нисам посустајао и поред опасности која
ме је вребала на сваком кораку, више од ваше стране него од окупатора. Када сам
се усталио на цифри од око 100.000 војника, превео сам свој састав у Југословенску
војску у Отаџбини. После тога краљ Петар II Карађорђевић и његова Влада
поставили су ме, без мог знања, за Министра војног а потом за генералштабног
Начелника. Било је то почетком 1942. Претпостављам да се Краљ руководио
чињеницом да је моја војска имала више успешних оружаних сукоба са
окупатором. Признавано нам је и одбрану села и градова од пљачки и саботажа. За
3
казивао је о нама тамо где не треба, и шта је знао и шта није. Током лета 1944.
вратио се из немачког заробљеништва генерал Дамњановић и одмах се са мном
повезао, преко наше београдске организације. Препоручио сам му да се прими
положаја шефа кабинета код Милана Недића, као замена убијеном Масаловићу. Он
је то без околишења прихватио и отада сам ја знао све што се ради у Генераловом
штабу. Пошто Недић није био чврсто организован одузимао сам му људе, али
никакве везе с њим нисам имао. Августа 1944. коначно сам пристао да будемо, за
истим столом. Хтео сам да олакшам Дамњановићу рад, у његовој служби, што год
више. И тако се догодило да се једне вечери састанемо и видим шта хоће. Налазио
сам се тада у селу Скакавице, наспрам Ражане. До сусрета је дошло по мраку, за
који понављам, нисам имао никакве жеље. С моје стране, састанку на коме се није
имало шта постићи, присуствовали су потпуковник Балетић, мајор Лалатовић,
капетан Рачић и поручник Калабић. Ја сам тада имао у рукама све што сам хтео.
Ми смо убацивали у Недићеве јединице своје људе и резултат је био тај да смо и
без договора добијали оружје. Ја лично, сматрао сам га тада излапелим старцем.
Моја тежња је била да га умирим и преко Дамњановића извучем све што могу да
добијем. Око генерала Милана Недића догађале су се свакојаке ствари и оне ме
нису много занимале. Уосталом њега је наша лондонска влада ставила под слово
"З", са редним број 310, сврставши га тиме у политичка и војна лица предвиђена за
ликвидацију, због бољег сутра.
Војни тужилац је унео у моју оптужницу и наводни план Недића за уништење
партизанских формација, као заједничко дело његових, мојих, Љотићевих и
Пећанчевих снага, а зна да сам му крајем септембра 1941. у присуству
Обреновчанина Алексанра Ранковића јасно ставио до знања да за тако нешто нисам
спреман. Љотића сам уважавао као искрена родољуба, јер је имао у првом плану
уједињење свих националних снага у јединствени национални фронт ослобођења.
О томе је овако писао младом Краљу Петру:
"Потребно је Господару, место да се уједињују Тито и Дража, да се уједине Недић
и Дража. Ово је потребно нама. Од онога туђинца ће настати сумња, хаос и крв.
Његов крајњи циљ и резултат је бољшевизирање нашег народа. Преклињем Вас
господару, не попуштајте у питању Тита. Ако он нама завлада, имаћемо владаре
отуђене од народа, који се у борби за очување власти, не обазиру на своје жртве."
"Болно сам примио оптужење за убиство два америчка пилота француско-
канадског порекла, принудно слетелих на мој равногорски простор, после задатка
обављеног у Румунској, наводно извршеног организацијом и оружјем команданта
националног корпуса Душана Радовића Кондора. У торбама мојих адвоката су
писма захвалности баш тих наводно "погинулих авијатичара", само придодата
захвалницама њихових другова, спашених пожртвовањем припадника мојих
одреда, предвођених чланом нашег Врховног штаба Звонимиром Вучковићем.
Избављење и слобода летећих Американаца плаћено је животом преко 500 храбрих
и најбољих ратника, увек блиских моме срцу. Те заплашене и изгубљене странце
дворили смо више и боље него род рођени. Због њиховог бржег и потпунијег
излечења, лишавали смо наше тешке рањенике неопходне лекарске неге.
Надгледани и неговани топлином и добротом душе српске мајке, они су
изненађујуће брзо, усправно и чврсто стали на своје ноге спремни да наставе борбу
против заједничког непријатеља. Смештајући их у авионе, окренуте ка ослобођеној
12
делегате да су све остале пилоте и падобранце оборене на подручју тог града моји
борци изручили Немцима. Случај је хтео да капетан Поповић и мајор Фариш, после
неколико недеља сретну у италијанском Барију, живе и здраве, све те људе које смо
ми наводно предали Немцима, за награду у оружју".
"Замарам и себе и вас ређањем ствари и догађаја који вам ништа не значе. Моју
истину провериће неко други, у неко друго време. Борим се за своју част, а слободу
и живот већ сте ми узели".
"Ја против комуниста немам ништа. Када је дошло до овог рата наш се фронт
пребрзо распао. Остао сам са народом на челу малобројне и на брзину окупљене
војске чији је борбени дух угрозила ненадана капитулација, о чему сам већ нешто
мало говорио. Тешко наслеђе две пуне деценије нерада и распада осетили смо сви.
Отиснуо сам се у шуму позивајући родољубе да сакрију што више оружја, намеран
да продужим прекинуту борбу и спуштену завесу подигнем из прашине. Тако сам
постао један од првих побуњеника и герилаца Европе, љути непријатељ Хитлерове
свемоћне империје. У тим тешким околностима био ми је важан сваки нови борац,
без обзира шта му је на глави и како се крсти. Двадесет другог новембра 1941.
послао сам радио депешу Лондонској влади о уложеним напорима у циљу прекида
братоубилачке борбе коју су наметнули комунисти и покушајима да ујединим све
народне снаге за одлучујућу борбу против Немаца.
Искрено верујући, да је сарадња са комунистима могућа, примао сам у свој штаб
Титове делегације, по његовом слободном избору. Први су ми дошли Срби из
Србије и из Босне, Благоје Нешковић и Ђура Стругар. За њима је стигао
Александар Ранковић, абаџијски радник из околине Обреновца, Маршалова верна
сенка, као "инжењер Милетић". Када би ова моја глава припадала само мени,
понудио би је у опкладу да је у Обренчаниновој пратњи био и мој садашњи
тужилац пуковник Минић. Сусрет са Ранковићем протекао је са драматиком. За
време скромног ручка, одуженог разговором, пред нама су се изненадно створиле
15 наоружаних девојака, доказане у препадним јуришима на окупаторове одреде,
придошле Равногорском покрету из "Кола српских сестара". Једна од њих
препознала је свог комшију, прерушеног у теренског инжењера. Чим се испред нас
и њих поставио, својим снажним грудима, командант Горске гарде Никола
Калабић, оне су се покуњено повукле, окрећући цеви митраљеза ка земљи. И тако
се једно опасно стање завршило без проливања крви. Забуне нема, августа 1941.
године, дочекао сам у друштву адвоката и књижевника Драгише Васића и
потпуковника Драгослава Павловића, на истим просторима, тужиоца Минића и
његову пратњу Драгојла Дудића. Наш целодневни разговор завршио се
констатацијом да је тешко војевати против неупоредиво јачег непријатеља, који све
наше саботаже или непромишљености друге врсте кажњава одмаздом "Сто за
једнога". Том приликом саветовао сам свако могуће суздржавање док не ојачамо, и
до боље прилике. Једна таква указала се мимо очекивања. У њој су ваши партизани
и мој састав, под вођством попа Владе Зечевића, вашег садашњег министра
унутрашњих послова и потпуковника Веселина Мисите, истерали Немце из
Крупња. Ослобађајући околна места, мој добри Мисита, продужио је према Бањи
Ковиљачи и Лозници да би у њој 31. августа погинуо гањајући Немце. Тито је
дошао у Крупањску варош на готово, користећи немачку објаву коју му је набавио
поцрвенели Рибникар, преко Хитлеровог аташеа за штампу Др. Хрибовшека
14
било каквих доказ да је по мојој вољи или наредби било који заробљеник погубљен
или предат окупатору. Ми смо у октобру 1941. заробили у Мачви око 300 Шваба.
Све заробљене смо сместили у село Вича, срез Драгачевски у тамошњу школу.
Издавао сам наређења за ликвидације покрета и чишћење терена, али не и за
убијања. Борба је била, али убијања ради убијања нисам никада предузимао нити
одобравао".
"Откако сам војник, па све до краја овог рата, никада нисам дозволио да се убије
непријатељски војник или борац који је ратујући пао у наше руке, а још мање
рањеник или цивилно становништво. Згражавао сам се над акцијама који иду у
злочин. На почетку сукоба са Титом проследио сам наредбу мојим командантима
да заробљене младиће из његових редова, разоружавају и најкраћим путем враћају
својим родитељима и стаду од кога су одведени".
"Дрина је била крвава река. Српски народ се светио за усташке злочине и
муслиманска страшна пустошења. Стваране су ситуације у којима се масовно ишло
у грех. Највећи малери и несрећа за мој рад са муслиманима били су баш у том
убијању. Држао сам зборове у џамијама и састајао се са вођама босанских
муслимана. Моја главна намера била је зближавање између муслимана и
православаца, на уштрб фашистичко-усташке споне. И поред све добре воље и
несебичног труда није се много постигло".
"Нисам никада наредио било какву акцију против грађана, нити бих такве поступке
икада могао одобрити. Чак не могу ни да верујем да се ишта од свега тога десило,
што се на овом суђењу чуло. Такође, не верујем да се то могло десити или да се
десило ма и у једној јединој од свих мојих јединица. "Црне тројке" биле су
потребне да бих увео ред у своју средину и у властиту организацију, али о било
каквом убиству, без суђења и доказане кривице никада нисам учествовао у било
којој форми, нити би то могао по својој природи и савести".
"Партизани су се појавили на нашем ратном простору по уласку Совјета у сукоб са
Хитлером. То је свима знано. Отпочеле су борбе, а са њима и немачке репресалије
и тешко унутарње пљачкање народа. Међу мојим првим успесима било је хватање
и разоружавање пљачкаша. Били су то углавном Титови приврженици које су
сељаци оптуживали за многе пљачке, а сељанке за ис-паде и друга лоша чињења.
Избегавајући братоубилаштво, враћао сам им слободу са строгом опоменом да је
никада више не злоупотребе ради личног благоутробија".
"Чувајући наше крајеве од непотребних напада на немачка постројења, нарочито од
саботажа због којих је гинуло невино становништво, напао сам 1941. у Планиници
удаљеној једва километар од Равне Горе, наоружану чету ваљевских партизана.
Лично сам преузео команду над својом јединицом, која је са лакоћом истерала из
сеоске школе разуларену банду која је у селу чинила ршум. Око овог случаја,
споречкао сам се са господином Милошем Минићем, у току нашег другог сусрета,
до кога је одмах дошло. На послетку, све неспоразуме, изравнали смо заједничким
ручком и евоцирањем успомена на предратне дане. Мој пријатељ Драгиша Васић
подсетио га је на њихове сусрете у Српском културном клубу. Пуковнику
Павловићу, првом човеку из мог обезбеђења, дао је у замену за пиштољ из арсенала
краљеве војске, револвер марке "Валтер", којим је 1. децембра 1941. у селу Баства
код Беле Цркве, убијено неколико мојих пробраних људи... Не кажем даје тај
злочин дело баш пуковника Минића.
19
"Наша борба отпочела је оног дана када против силне Германије, на бојном пољу,
није било никог изузев нас и недовољно одлучне и спремне Британије, са циљем:
пуна и потпуна слобода или безнадежни крај. У њу смо ушли такорећи голих руку,
са три до десет метака на једну пушку, али челична срца, јаке воље и
надчовечанске снаге и вере".
"Историја и наша традиција саткали су посебни карактер српског народа, чија је
права врлина безгранична љубав према отаџбини, заштитници слободе. Из тог
карактера развио се равногорски национални покрет са коренима у народу и у
његовом духу. Том покрету пошло је за руком да спасе част нашем роду, као првом
организованом отпору у Европи, против помахниталог Немачког рајха и његових
сателита. Тај наш покрет у добронамерном спољном свету уврштен је часне и
родољубиве. Од народа назван четнички, за војног јавног тужиоца је кривично
кажњива организација. Ко верује да је историја учитељица живота и поука
будућности, свакако зна да је велики Карађорђе, наш државни праотац, у првим
данима свога устанка примењивао четнички вид ратовања, све док није скупио
снагу за организовани фронтални напад на бројнијег и јачег Турчина. У
књижевним делима премудрог Проте Матеје Ненадовића, слави се "четник",
припадник препадне јуришне мале борбене четне формације. Војводи Пећанцу, обе
наше династије одавале су велика признања, због колосалне улоге његових четника
у Балканском и I светском рату. Неки ваши садашњи команданти били су чланови
мојих четничких формација, у саставу југословенске краљевске војске. Ако је назив
"четник" дошао из самог народа, а не од мене, зашто сам томе ја крив. Дубоко
патим што се пред овим судом на тај начин каља наш прастари национални понос.
Нисам још чуо за земљу у којој се слично поступа са историјском традицијом и
националним благом! Зашто радите против сопствене будућности?!".
"Овај проклети рат разорио ми је породицу и породични дом. Моја поносна жена
Јелица, кћерка пуковника Јеврема Бранковића и сестра мог класног друга и
најбољег пријатеља Боривоја, чије сведочење неоправдано одбисте, стојички се
борила са недаћама које сам јој током окупације стварао. Приликом првог хапшења
1942. није хтела у логор без троје наше мале деце, и своје ћерке Радмиле из њеног
првог брака, потупно прирасле мом срцу. Другим њеним одвођењем у круг
логорашке ограде које се догодило пред крај рата, окупатор је мене уцењивао.
Извукао сам је напоље са сво четворо деце дајући у замену два заробљена немачка
официра. Нашег млађег сина Војислава, покосио је прошлог маја партизански
метак, у планинама Босне. Мој примерени борац и син пао, јер му срце није
допустило да остави рањеног ратног побратима, Љубу Протића из села Субјела код
Косјерића. А био је, Бог да му душу прости, исти ја. Срушио се неколико метара
даље од мојих ногу. Покопао сам га близу места погибије, са митраљезом од кога
се није одвајао, без крста, изнад жуборног поточића, поред друма који води од
Горажда према Рогатици. Стање у коме се сада налазим супротно је мојој жељи да
га пренесем у породичну гробницу и смести поред његових ближњих. Протумачите
сами шта то значи да се његов годишњи помен скоро поклопио са мојим
хапшењем. Са старијим сином Бранком, који је као командир партизанске бригаде
ишао на Сремски фронт, и ћерком Горданом изгубио сам додир, силом прилика.
Њих двоје су преживели зато што су се прикључили вама, а питање је шта би се са
њима збило да се нису на време одвојили од мене. Молим се Богу да им подари
23
"До самог краја веровао сам да сам био на правом путу. Зато сам позвао стране
новинаре и изасланике и Совјетску мисију да на самом извору све виде и све
опишу. Јер, ничега није било што добри људи, посебно савезници, не би смели
видети и знати".
"Судбина је према мени била без милости, пошто ме је окрутно убацила у своје
вихоре. Много сам хтео, много сам предузео, много веровао. Зато су светске буре и
олује однеле и мене и моје дело. Крст који сам свесно понео нисам до краја
испуштао. Спустићу га тамо где треба да нам буде нови почетак. Време и прилике
биле су против мене. Нека суд узме у савесну оцену све што сам навео, истине,
потомства и историје ради. Ја знам да победници у једном рату, био он национални
или грађански, немају много милости према побеђенима. Знам и то да је моја
савест мирна јер нема људске јединке, а камоли шефа једне гериле, која би на мом
месту боље чувала и очувала своју савест и своју душу и своју дужност."