Đorđe Lebović, VOJNIK I LUTKA

Drama u dva čina

LICA:

DR VILMA KALDERON, rođena RAJNER; dečji lekar, bivša “Lutka”

DANIEL KALDERON, njen muž; muzikolog i pijanista
LEA KALDERON, njihova kćerka; studentkinja medicine
EMIL GRABNER, advokat; bivši komandant “Kuće lutaka”
RUT JELINEK, Vilmina sestra; direktor hotela
DR BORIS JELINEK, njen muž; lekar opšte prakse
JUDIT ŠTRASER, modni kreator; bivša “Lutka”
LUDVIG ŠUMAN, profesor istorije
FLEGEL, bez stalnog zanimanja
ALBERT ROŠONEK, javni tužilac
BAKA
Plesači i plesačice (manekenke; “Lutke”), devojčica u beloj haljini, deca s loptom
Događa se u jednom neimenovanom gradu u Evropi i u snovima.

PRVI ČIN

(Scenski prostor je jedinstven. Inscenacija predstavlja zbir svih enterijera i eksterijera, bez scenskih međa i ograničenja:
masivni trpezarijski sto sa stolicama, fotelja sa visokim naslonom, komoda, bračni krevet, klavir, veliko ogledalo. lutka-
poprsje sa venčanom haljinom; kafanski stolovi sa šarenim suncobranima; mala, improvizovana pozornica sa ljuljaškom;
kabina za tuširanje; klupa. Muzički lajtmotiv: “Barkarola” (Barcarolle) od Ofenbaha. Devojčica u beloj haljini, na ljuljašci.
Lagano se njiše. Sedamdesetogodišnja Vilma, u invalidskom kolicima. Glava klonula. Čini se da spava. Pored nje, Albert
Rošonek.
ROŠONEK: (Tiho) Gospođo... (Glasnije) Gospođo... (Vilma se ne pomera) Gospođo!
Vilma podigne glavu, ali ne gleda u Rošoneka.
VILMA: Vi?... Opet vi?
ROŠONEK: Gospođo...
VILMA: Je li ovo san?
ROŠONEK: Prepoznajete me?
VILMA: Sanjam vas često. Rošonek... Albert Rošonek, javni tužilac.
ROŠONEK: Poslednji put smo se sreli pre trideset godina. Sećate li se?
Pojavljuju se Grobner, Daniel, Lea, Rut, Boris, Judit, Šuman i Flegel. Okružuju Vilmu.
VILMA: Ovo je san... Ipak, san.
ROŠONEK: Pišem knjigu o istragama protiv nacističkih ratnih zločinaca. Od svih, najzagonetniji je slučaj “Kuće lutaka”.
Potrebna mi je vaša pomoć da otkrijem istinu. Ne treba da brinete: imena neće biti autentična. Neće biti ni naznačeno
mesto zbivanja. Dešava se u jednom neimenovanom gradu, u Evropi. Vi, gospođo, vi ćete se zvati...?
VILMA: Vilma. Tako se zvala moja baka koja je spaljena u Aušvicu.
ROŠONEK: Devojačko prezime?
VILMA: Rajner. Vilma Rajner.
ROŠONEK: Vaš muž...
DANIEL: Daniel Kalderon.
ROŠONEK: Vaša kćerka...
LEA: Lea Kalderon.
ROŠONEK: Starija sestra...
RUT: Rut Jelinek.
ROŠONEK: NJen muž...
BORIS: Doktor Boris Jelinek.
ROŠONEK: Bivši komandant logora “Rad i radost”...
GRABNER: Emil Grabner.
ROŠONEK: Vaša prijateljica, bivša lutka...
JUDIT: Judit. Judit Štraser.
ROŠONEK: I dve ličnosti koje su i tada imala lažna imena...
ŠUMAN: Ludvig Šuman.
ROŠONEK: (Flegelu) Vi?
FLEGEL: Meni svejedno.
ŠUMAN: Flegel... Her Flegel. Gospodin Prostak.
ROŠONEK: Zanimanja nećemo menjati. (Vilmi) Vi ste...?
VILMA: Dečji lekar. Rajerovi se od davnina posvećuju lekarskom pozivu. To je porodična tradicija.
ROŠONEK: Vaš muž...?
DANIEL: Muzikolog i pijanista. Odrastao u porodici u kojoj vlada čvrsta vera. Bog je stvorio svet i dao nam Zakone. Ništa
nije nezavisno. Postoji samo dobro delo – micva, ili greh – avera. Trećeg nema.
LEA: Studentkinja medicine. Verena za diplomiranog rentgenologa, Karla, koji je na specijalizaciji u Engleskoj.
Venčaćemo se uskoro.
RUT: Otpadnik od porodične tradicije. Turistički radnik. Direktor hotela. Nisam bila u logoru. Postoji samo jedan način
suočavanja sa fašistima: preko nišana.
BORIS: Lekar opšte prakse. Nisam Jevrejin, ali između mene i njih postoji neraskidiva veza. Ipak, ne razumem ih sasvim.
JUDIT: Modni kreator. Vlasnica uglednih butika. Neudata. Bez dece. Ne tražim ni počasti, ni priznanja, ni ljubav. Tražim
samo da me ostave na miru.
ŠUMAN: Profesor istorije. Važna karika u lancu reda i poretka.
ROŠONEK: Gospodin Flegel?
FLEGEL: Sve.
ROŠONEK: Kako – sve?
ŠUMAN: Sve što zatreba.
ROŠONEK: Bivši komandant logora “Rad i radost”, Emil Grabner...
GRABNER: Advokat. Oženjen. Četvoro dece.
ROŠONEK: Gospođo Kalderon, kako je sve to počelo?
VILMA: Sve je počelo jednog jutra – jednog jutra, u sredu. Bila sam u beloj haljini koju mi je poklonila baka. Čitala sam
“Hasidske priče”..“Svetlost ima jedno veliko oko, ali tama ima hiljadu ruku. Tama vlada, povremeno; ali svetlost je
gospodar večnosti”..Majka je gledala kroz prozor. Reče: “Evo ih. Dolaze”... Nisam sigurna da je tako bilo, ali tako sanjam
ROŠONEK: Predlažem da počnemo od logora “Rad i radost”. Kada ste dovedeni tamo?
VILMA: Zimi. Noću. Sto pedeset devojaka iz Aušvica.
ROŠONEK: Jesu li vam rekli da je taj logor zapravo javna kuća za vojnike?
VILMA: Rekli su nam, da. Grabner je održao pozdravni govor...
GRABNER: Ne treba da se plašite. Vojnicima nisu dozvoljena ponašanja koja prekoračuju granicu propisane rutine, ili
koja su motivisana sadističkom požudom.
VILMA: Posle toga su na jednoj devojci pokazali kako će proći one koje odbiju poslušnost... Umirala je, pred našim
očima, čitave noći.
ROŠONEK: Koliko vas je preživelo?
VILMA: Manje od jedne trećine.
ROŠONEK: Posle povratka, da li ste nekome pričali da ste bili u “Kući lutaka”?
RUT: Samo sam ja znala.
VILMA: I moja baka, Vilma.
ROŠONEK: Rekli ste da je ona spaljena.
VILMA: Svi su spaljeni... Svi... Sva moja rodbina.
ROŠONEK: Grabnera nikada više niste sreli?
VILMA: Ne sve do maja devetsto sedamdesete. Za kraj meseca predviđena je Leina svadba. Šila sam za nju venčanu
haljinu. Svi se povlače, osim Grabnera. Vilma ustaje iz invalidskih kolica. Skida sedu periku. Uzima sa lutke-poprsja
venčanu haljinu. Oblači je.
***
Vilma, u beloj venčanici. Stane pred ogledalo. Ogleda se. Grabner je, jedno vreme, ćutke posmatra. Prilazi joj. Vilma vidi
njegov lik, u ogledalu. Ne okreće se.
GRABNER: Čudesno izgledate u venčanici, Vilma, čudesno. Kćerka vam se udaje? Čestitam, iz sveg srca čestitam. Kako se
ona zove? (Vilma ćuti) Video sam je, kad je izlazila iz kuće. Lepa je. Nalik na majku, iz devojačkih dana. (Pođe prema
Vilmi. Ona ustukne, podigavši ruku, kao da štiti glavu od udarca) Vilma, zaboga, ne bojte se... Nemate razloga. Sve je u
najboljem redu. (Vadi iz džepa pasoš, pokazuje) Pasoš... Ulazna viza... Sve uredno i zakonito, (Vilma se naglo okrene,
priđe telefonu, podigne slušalicu) Upozoravam vas: ako vašoj policiji otkrijete šta sam bio ja, biću prinuđen da im kažem
šta ste bili vi. (Vilma se, kraće vreme, koleba, zatim odloži slušalicu) Vrlo dobro, Vilma, pametno. Ne biste policiji otkrili
ništa novo, naime, već sam prijavljen. Znate li ko me je otkucao? Nećete pogoditi: moj bivši vojnik. Prepoznao me, u
autobusu. Tražio je novac. Budala. Nemam ja novaca za bacanje. Otišao je u policiju. Šta je mogao da kaže? Bio sam
komandant logora “Rad i radost”. Šta još? Ništa. Sve same pretpostavke. Ni jedna jedina činjenica. (Vadi iz džepa kutiju
cigareta) Dozvoljavate? (Vilma ne odgovara. On se koleba, zatim vrati cigarete u džep) Na nesreću, javni tužilac, Albert
Rošonek, uporan je momak. Kopao je po arhivama, dok nije naišao na izjavu logorašice Vilme Rajner, datu pred
savezničkim vojnim vlastima. Sećate li se te nepromišljene izjave? Ne? (Vilma ćuti) Logor Berger-Belzen... Neposredno
posle oslobođenja... Istina, to vas, donekle, pravda. U tim šokantnim trenucima povratka u život, svakako niste mogli
zrelo da rasuđujete. Ali, ne treba da brinete: ta je izjava pravno valjana, jedino ukoliko Vilma Rajner potvrdi njenu
autentičnost. A ona to, naravno, neće učiniti. (Vilma podigne glavu, a na licu joj se pojavi sarkastičan osmeh) Ili – hoće?
Čujte, Vilma, sve sam stavio na kocku da vas pronađem pre Rošoneka. Priznajem, učinio sam to radi sebe, ali i radi vas.
Nemojte dozvoliti da i mislim umesto vas. (Pauza. Sarkastičan osmeh ne silazi sa Vilminih usana) Hoćete da me izvedu
pred sud, to hoćete, je li? Znate li u čemu je nevolja? Na tom suđenju moraćete i vi da se pojavite. Upozoravam vas:
suđenje neće biti tajno. Proces bi bio obojen politički, pa će mnogima stati do toga da mu obezbede publicitet. A znate li
šta danas znači – publicitet? (Korača gore-dole, drži pledoaje) Javna kuća, u logoru smrti! Kombinacija seksa i
brutalnosti! Prava novinarska poslastica. Sve će ih zanimati... Koliko ste posetilaca imali na dan, koliko na sat... Pitaće
vas kada ste osećali gađenje, a kada vam je bilo prijatno... Raspitivaće se da li ste sada frigidna žena, ili, naprotiv,
nezasita nimfomanka... Tražiće odgovor na pitanje da li ste, zapravo, i danas ono što ste nekad bili – bludnica. Šta ste
rekli? Ništa. Ali, znam šta mislite. Mislite, neka pitaju šta hoće, ja ću im neprestano govoriti o Emilu Grabneru. Draga
moja, uzalud se nadate: nećete ubediti te hijene da se odreknu mesa, i da se posluže zeljem. Emil Grabner, epizodista,
bedni šrafčić u perfektnoj mašineriji zločina... Pa šta? Hiljadama puta prežvakano. Međutim, dozvolićete,
petnaestogodišnja devojka koja je poslužila za seksualnu katarzu stotinama ozloglašenih vojničina... Znam, znam, ta se
devojka nije kurvala svojevoljno, bila je na to prisiljena. Šta onda? Da li je Emil Grabner svojevoljno postao komandant
logorskog burdelja? Ne mislite, valjda, da mu je to bio životni cilj? I on je činio, ono što je činio, pod prinudom. Morao je
da nosi teret svoje sudbine, podjednako kao i Vilma Rajner. (Sat sa obližnjeg crkvenog tornja otkucava vreme.
Odmereni, zvonki, melodični zvuci) Sat sa zvonika, zar ne? Kad sam dolazio ovamo, zapazio sam, u blizini, staru crkvu sa
zvonikom. Volim zvuk zvona. Vraća me u detinjstvo. (Pauza) Mi stanujemo izvan grad, u kući na blagoj uzvišici. Kada je
vreme mirno, iz grada dopire brujanje zvona. (Pauza) U blizini je šuma. Žena i ja odlazimo u duge šetnje, kroz šumu, do
obale reke. (Vadi iz džepa fotografije, pokazuje ih Vilmi. Ona ih ne gleda) Ovo je ona... Mlađa je od mene deset godina.
Vidi se, zar ne? Ovo su naše ćerke. Imamo ih četiri. Najstarijoj je devetnaest, najmlađoj jedanaest... (Telefon zvoni.
Vilma se ne pomera. Zvono je uporno) Vaš muž? (Vilma ćuti. Telefon i dalje zvoni) On, pretpostavljam, ne zna? (Vilma
ćuti) Da li bilo ko zna? (Vilma i dalje ćuti. Zvonjava prestaje) Znači, niko. Pametno, Vilma. LJudi lako osuđuju, a veoma
teško praštaju. Jeste li čuli šta se dogodilo Marti Fridman? Niste? Posle povratka, svima je pričala šta joj se dešavalo u
“Kući lutaka”. Htela je da svetu “obznani” istinu. Bože moj... Bivše logorašice su je bojkotovale, muškarci su ih izbegavali
ili tražili samo određene usluge, porodične veze su prekinute. Najpre je tražila spas u alkoholu, a onda je izabrala jedino
moguće rešenje: hoklicu i konopac. (Pauza) Budite oprezni, Vilma. Vaše tajne zadržite za sebe. Nemojte dozvoliti da ih
Rošonek otkrije pred celim svetom. Konačno, neka potraži druge svedoke. Neka potraži Grabnerove litke – ako one
uopšte postoje. Ja, lično, ne verujem da postoje. Za trideset godina nije se ni jedna oglasila... Ni jedna, osim nesrećne
Marte Fridman. I to je sve. Niko se više neće oglasiti. Niko. Pogotovo ne Vilma Rajner. Nije luda da svesno srlja u
propast.
VILMA: Ona je luda, Grabneru, luda, luda! Bila je godinu dana u vašem logoru, mora da bude luda!
Započinje muzički lajtmotiv. Parovi plešu valcer. Vilma svlači venčanu haljinu, vraća je na lutku-poprsje i odlazi.
GRABNER: Vilma, moje namere nisu loše. Želim da vam pomognem... Vilma!... Vilma!...
***
Muzički lajtmotiv. Terasa restorana. Veče, Parovi plešu. Za jednim stolom sede Vilma, Rut i Boris, za drugim usamljeni
Flegel. Muzika prestaje. Parovi se razilaze. Grabner prilazi Vilminom stolu. LJubazan, srdačan osmeh. Učtiv naklon
prema Rut.
GRABNER: Smem li da vas pozdravim, gospođo?
RUT: O, gospodin Grabner. Da vam predstavim svog muža... Doktor Boris Jelinek. Moja sestra, doktorka Kalderon.
(Grabner se učtivo nakloni Vilmi, zatim se rukuje sa Borisom) Gospodin Grabner je gost u našem hotelu. Javni tužilac, iz
Nemačke.
VILMA: Javni tužilac?
GRABNER: (Uz lak naklon) Na službi.
BORIS: Pridružite nam se, gospodine.
Grabner sedne za sto.
GRABNER: Zahvaljujem. Biće mi prijatno da u vašem društvu popijem čašu vina. Imate odlična vina.
BORIS: (Sipajući vino u čaše) Ovo se vino ne pije u svakoj prilici. Večeras slavimo dvadeset godina braka.
GRABNER: Čestitam. Impozantna cifra.
RUT: Trebalo je to izdržati.
GRABNER: Čim ste toliko dugo izdržali, siguran sam da vam nije bilo rđavo.
RUT: Bilo mi je dobro kao crvu u renu.
Boris se smeje. I Grabner se nasmeje, pripretivši Rut prstom.
GRABNER: Znam da se šalite, inače bih vam zamerio. Ja sam prilično staromodan, znate. Porodični život shvatam veoma
ozbiljno. Dug i srećan brak danas je prava retkost. (Gledajući netremice u Vilmu) Zato brak treba čuvati... Čuvati i štititi.
Imate li dece?
RUT: Dva sina.
GRABNER: Ja imam četiri kćerke. Žena mi je bila uporna, htela je, po svaku cenu, sina. Na sreću, pod teretom godina,
splasnule su joj ambicije.
RUT: Greška, gospodine Grabneru. Šta bi bilo da je gospođa Bah stala kod svog dvanaestog deteta? Johan Sebastijan ne
bi nikada ugledao svet.
GRABNER: Iskreno sumnjam da bi gospođa Grabner mogla roditi genija. Daroviti ljudi se tako retko rađaju, da se
slobodno može reći da su greške prirode.
BORIS: Ja, opet, mislim da je genije pritajen u svima nama. Potrebne su samo povoljne okolnosti, pa da se razbudi.
GRABNER: Gospodine doktore, znate li ko je pritajen u svima nama? Hajnrih Himler. Ili Berija. Nastupaju, kada kucne
njihov čas.
RUT: Verovatno govorite iz sopstvenog iskustva?
GRABNER: Tačno, gospođo, ja imam bogato iskustvo. I sada radim na veoma složenom slučaju: bivši komandant
koncentracionog logora, danas ugledan građanin.
RUT: Šta je u tome složeno?
GRABNER: Nema dokaza za njegovu krivicu.
RUT: Zar činjenica da je bio komandant logora nije dovoljan dokaz?
GRABNER: Zašto bi bio?
RUT: Gospodine, ako za vreme rata niste znali šta se u vašim logorima dešava, sada valjda znate.
GRABNER: Mislite na masovna ubistva?
RUT: Između ostalog.
GRABNER: Ta ubistva, u ono vreme, nisu smatrana za zločin. Po ondašnjim zakonima, bile su neophodne mere za zaštitu
nacije.
RUT: Sranje.
GRABNER: Molim?
VILMA: Moja sestra hoće da kaže da to nije pitanje zakonitosti, već morala. Čovečnosti, pre svega.
GRABNER: To su bili vojnici, gospođo. Pred njih se nije postavljalo pitanje da li je nešto moralno ili nemoralno, čovečno
ili nečovečno. Kao vojnici dobijali su naređenja, i kao vojnici oni su ta naređenja poslušali.
VILMA: Gospodine tužioče, da li vi okrivljenog optužujete, ili ga branite?
GRABNER: Ja vam samo predočavam teškoće koje me čekaju na suđenju – ukoliko ne bude krunskog svedoka. A siguran
sam da ga neće biti.
BORIS: Zašto?
GRABNER: Neće hteti da izađe pred sud. Do sada ni jedna logorašica iz “Kuće lutaka” nije pristala da svedoči.
BORIS: Kuća lutaka? Kakva je to kuća?
Rut ne skida pogled sa Vilme. NJeno je lice bezizražajno. Netremice gleda u čašu kojom se nervozno poigrava.
GRABNER: U toj “kući” su bile lutke, doktore. Žive lutke.
BORIS: Znam: vivoeksperimenti.
GRABNER: Ne, ne, u toj oblasti ljudske delatnosti nema više šta da se eksperimentiše.
BORIS: Onda, stvarno, ne razumem...
GRABNER: Prosto, doktore. Vojnicima, koji su odlazili na front, jednako kao rum ili cigarete, trebalo je obezbediti i žene
BORIS: Što odmah ne kažete? Kurve.
RUT: (Plane) Ne zovi ih tako!
BORIS: Pa kako da ih nazovem?
GRABNER: U pravu ste, doktore. One su i službeno nazivane “Vojne kurve”.
RUT: Šta onda? Nacisti su Jevreje i Slovene službeno nazivali podljudima. I vi se s tim slažete?
GRABNER: Naravno, ne. Međutim, te žene su stvarno bile – no, kako da kažem? – javne žene.
BORIS: To su bile logorašice?
GRABNER: Da, jevrejske logorašice.
BORIS: Kako su onda mogle...?
RUT: Bile su prisiljene.
BORIS: Koješta. Na blud se niko ne može prisiliti.
GRABNER: Varate se. Svako ljudsko biće može da se dovede u stanje potpune potčinjenosti.
Započinje muzički lajtmotiv. Parovi plešu.
RUT: Dosta o tome. Ta tema mi ide na živce. Hajde, matori, da plešemo.
Rut i Boris se priključuju parovima, koji plešu. Grabner i Vilma, sami.
GRABNER: Izvinite, Vilma... Nemojte mi zameriti što sam se predstavio kao tužilac. Sitna laž, u interesu krupne istine.
Hteo sam da vam prikažem kako bikovi reaguju na crvenu maramu. Čuli ste vašeg zeta. Isto tako bi govorio i vaš muž.
Zato, ne budite brzopleti, Vilma. Prezir se čini kao tekućina kad se razlije, a veoma se teško podnosi, mnogo teže nego
robija. (Pauza. Vilma ćuti) Rošoneka ne treba da žalite. Konačno, šta on gubi? Ništa. Onda neka živi na miru, i neka i nas
pusti da mirno živimo.
VILMA: Grabneru, zar vi, posle svega, možete mirno da živite?
GRABNER: Bože moj, zašto bih baš ja bio izuzetak? Ljudi brzo zaboravljaju, Vilma. Vreme je čarobni plašt, koji i slavu i
sramotu prekriva zaboravom.
Flegel prilazi stolu, nakloni se pred Vilmom, moli je za ples. Vilma ustane, ostavlja Grabnera, odlazi sa Flegelom. Vilma i
Flegel plešu. On je privlači sebi, šapuće joj na uvo. Vilma krikne. Otima se od Flegela. On se podrugljivo smeje. Vilma
pokriva dlanovima lice. Flegel odlazi. Odlazi i Grabner. Muzika prestaje. Plesači se razilaze.
***
Vilma, sama. Lice skriveno među dlanovima. Prilazi joj Rošonek.
ROŠONEK: Gospođo... (Vilma stoji nepokretna) Gospođo... (Tajac) Da li ste vi Vilma Kalderon, rođena Rajner?
Vilma se ispravi. Trudi se da deluje pribrano.
VILMA: Da, gospodine tužioče, ja sam dala izjavu koju posedujete.
ROŠONEK: Ta je izjava mrtvo slovo na papiru. Potrebna nam je živa reč svedoka. Vaša reč. Bez vaše saradnje, nikada se
neće otkriti istina o “Kući lutaka”.
VILMA: Gospodine Rošoneku, vi ste Nemac. Zar vam nije pre stalo do toga da se istina zataška?
ROŠONEK: Gospođo Kalderon, zavaravanje se ne isplati. Ako Nemačka želi da se oporavi, mora se suočiti sa svojom
prošlošću. Bez laži i ulepšavanja. To je jedini način da se sačuva plementiti duh nemačkog naroda.
VILMA: Imate hrabrosti da meni govoriti o “plemenitom duhu” Nemaca?
ROŠONEK: Nisu svi Nemci razmišljali kao nacisti. Da su Gete ili Betoven mogli videti ponor u koji ste gurnuti, uveren sam
da bi izabrali vašu sudbinu. Nije li Gete napisao: moralna veličina odlučuje.
VILMA: Na žalost, Nemci su radije čitali Mein Kampf, nego Getea.
ROŠONEK: Većina je bila nemoćna, verujte. Bili su zaplašeni.
VILMA: A šta onda ako sam sada ja zaplašena?
ROŠONEK: Šta to znači? Pretili su vam?
VILMA: Gospodine Rošoneku, vi ste častan čovek. Očekujem da ćete na moje pitanje odgovoriti iskreno. Kada biste
saznali da je vaša supruga bila u “Kući lutaka”, da li biste mirno prešli preko toga?
Tajac. Rošonek se koleba.
ROŠONEK: Ne znam... Nisam siguran. Morao bih o tome da razmislim.
VILMA: Dozvolite onda i meni da razmislim.
ROŠONEK: Dobro, neću vas više uznemiravati. Vraćam se u Nemačku. Prvo ročište na sudu zakazano je za dvadeseti maj.
VILMA: Dvadeseti maj? To mi ne odgovara. Tog dana je venčanje moje kćerke.
ROŠONEK: Žao mi je, ročište se ne može odgoditi. Ako ne dođete, biću prinuđen da odustanem od optužbe. Gospođo
Kalderon, imate još dvanaest dana. Za to vreme morate doneti odluku.
Rošonek odlazi. Vilma sedne na ljuljašku. LJulja se. Započinje muzički lajtmotiv.
***
Muzički lajtmotiv. Vilma, na ljuljašci. Pojavljuje se Vilmina baka. Nosi srebrne svećnjake sa svećama. Pokriva glavu,
izgovara subotnju molitvu. Pali sveće.
VILMA: Bako, šta da uradim?... Šta da uradim?
BAKA: Taj čovek nosi Kainov znak. Takvom se ne može oprostiti. Ti, Vilma, ti ne možeš. Ko zlima prašta, dobrima škodi.
VILMA: Stidim se, bako... Stidim se.
BAKA: Dete moje, nemaš čega da se stidiš. Bio je rat, a tuđa vojska ne zna za čast i poštenje. I u onom starijem ratu,
devetsto petnaeste, mnoge su obeščastili. Kad su se muškarci vratili, nisu ništa pitali. Sve se znalo, ali se o tome ćutalo.
VILMA: Ovog puta neće ćutati.
BAKA: Ne mogu se celom svetu povezati usta. Važno je šta govore oni do kojih ti je stalo.
VILMA: Kakav će biti moj život? Bojim se, izgubiću Daniela.
BAKA: Zar se on ne boji da će izgubiti tebe?
VILMA: Mogu da unesrećim i Leu. Šta će biti sa njenim venčanjem?
BAKA: Da li se deca vole?
VILMA: Vole se.
Šubertova “Serenada”, sa klavira.
BAKA: Onda je sve u redu. Što je više ljubavi, manje je zla.
VILMA: Ali ga ima, bako... I to ne manje nego sve više, sve više i više...
Vilma uzima svećnjake sa upaljenim svećama. Nosi ih.
***
Vilma donosi svećnjake, stavlja ih na postavljenu trpezu. Daniel svira na klaviru pubertovu “Serenadu”. Grabner stoji
pored njega, pomno ga sluša. Rut završava sa postavljanjem stola. Boris sedi u fotelji, razgleda časopis.
RUT: Nije pametno što si tog Švabu dovela u kuću.
VILMA: Daniel ga je pozvao.
RUT: Kako su se upoznali?
BORIS: Ja sam ih upoznao.
RUT: Baš si budala.
BORIS: Zašto? Vidim, odlično se slažu.
Rut povuče Vilmu u stranu.
RUT: On tebe traži, Vilma... Ti si njegov svedok.
VILMA: Ne mešaj se ti u to, Rut, preklinjem te. Možeš mi samo naškoditi. Sama ću to rešiti.
RUT: Šta ćeš uraditi?
Vilma ćuti. Lea unosi poslužavnik sa činijama. Stavlja ih na trpezu.
LEA: Večera je spremna.
Daniel prestaje da svira. Svi se okupljaju oko trpeze. Daniel izgovara molitvu, pred subotnju večeru. Sedaju. Razgovor se
vodi za vreme jela.
DANIEL: Izvolite, gospodine Grabneru, služite se. Jela su pripremljena na jevrejski način. Nadam se da će vam prijati.
GRABNER: Hoće, sigurno. Volim jevrejska jela.
VILMA: Toliko je dovoljno. Nije obavezno da volite i Jevreje.
DANIEL: (Prekorno) Vilma, zaboga...
GRABNER: Ne smeta, gospodine Kalderone, nisam se uvredio. Poznato mi je šta Jevreji misle o Nemcima. Ali, to su
predrasude. Većina Nemaca ne mrzi Jevreje.
VILMA: Ubijali ste ih iz ljubavi?
GRABNER: Ne poričem da su ih ubijali, ali nisu to činili iz mržnje. U ono vreme, bio je to čin higijenske samozaštite.
Himler je govorio: “Domaćica koja zgnječi bubu, ne čini to iz mržnje – ona čisti svoj stan”.
DANIEL: Dostojevski. NJegov Raskoljnikov vidi svoje bližnje kao gamad koje treba ubijati.
RUT: Raskoljnikov je bio lud.
GRABNER: Ne slažem se, izvinite. Kod Dostojevskog ne postoji nagoveštaj da je njegov junak umno poremećen. On je,
prosto, bio u zabludi. Nacisti takođe.
RUT: Ja mislim da su u zabludi bili Jevreji. Imali su poverenja u naciste. Oklevali su i čekali, i onda kada se još moglo
nešto preduzeti.
DANIEL: Moramo ih razumeti. Verovali su u božju mudrost i njegovu milost.
RUT: I to je bila zabluda.
LEA: Tetka Rut, tata, molim vas, večeras bez rasprave o Bogu. Imamo gosta.
GRABNER: Ali ne, gospođice, mene rasprave ne zamaraju. Svako ima
pravo da veruje, ili da sumnja.
DANIEL: Tako je, gospodine, ali jevrejski narod je opstajao, kroz vekove, ne zato što je sumnjao, već zahvaljujući
verovanju u Boga i njegovo proviđenje.
RUT: Da li je dokaz božjeg proviđenja i to što je podario moć onima koji su istrebljivali njegove sledbenike, kao gamad?
DANIEL: Hoćeš da kažeš da Bog ne zna šta nudi, ili da je zao?
RUT: Ja samo kažem da je zao onoliko koliko ja mogu da vidim.
DANIEL: Ne možeš suditi po onome što vidiš. Bog se nama više pokazuje u onome što nije, nego u onome što jeste.
VILMA: Znate li šta mene zanima? Pitam se, da li se Bog ikada nasmejao?
DANIEL: Kako to misliš?
VILMA: Mislim, ako se nikada nije nasmejao, večeras se sigurno kida od smeha.
(Ustane. Izlazi)
BORIS: Ne razumem. Zašto bi se Bog smejao baš večeras?
RUT: Ćuti i jedi.
Pauza. Nelagodna tišina.
DANIEL: Gospodine Grabneru, izvinjavam se zbog ponašanja moje supruge. Morate da je shvatite... Bila je u Aušvicu.
GRABNER: Da, razumem. A vi, da li ste vi bili...?
DANIEL: Ne. Moja porodica se na vreme sklonila u Švajcarsku.
GRABNER: Imali ste mnogo sreće.
RUT: Imali su mnogo novca.
DANIEL: Ona mi se ruga. Kao da sam ja mogao da upravljam svojom sudbinom. Bio sam dete. Odlučivali su roditelji.
GRABNER: Gospodine Kalderone, vi kao da se izvinjavate što niste mrtvi.
DANIEL: Možda zvuči nestvarno, ali nas, koji smo se spasli Aušvica, muči savest. Nismo bili tamo sa ostalima.
GRABNER: Neka vas savest ne muči. Hitler je nameravao da sve Jevreje otera u Aušvic. Samo zato što je izgubio rat, nije
u tome uspeo. Prema tome, svi Jevreji koji su dočekali kraj rata, prživeli su Aušvic – bili tamo, ili ne bili.
DANIEL: Možda bih ja preživeo i da sam bio tamo.
RUT: Ti, Daniele Kalderone? Ni slučajno. Oni koji su se oslanjali samo na božje proviđenje – nisu imali nikakve šanse.
BORIS: Ja bih sigurno preživeo.
RUT: Mili moj, ti bi preživeo i direktan pogodak atomske bombe.
Ulazi Vilma, noseći poslužavnik sa voćem i kolačima. Zastane. Sluša Grabnera.
GRABNER: Doktore, snaga i izdržljivost nisu bile od presudnog značaja, verujte. Nisu preživljavali najotporniji, već
najbezobzirniji. Logoraši su dovedeni u okolnosti u kojima iščezava svaka ljudska crta. Suvereno su vladali glad, studen i
strah.
Vilma gubi samokontrolu: tresne poslužavnik na sto. Prevrću se tanjiri, ruše čaše.
VILMA: Vladao je zločin!... Zločin! (Tajac. Lea skuplja sa poda tanjire i čaše. Rut joj pomaže. Sat sa zvonika otkucava
vreme) Mislim da je vreme za kafu. (Pođe, pa zastane. Izgubljeno stoji, kao da ne zna šta će sa sobom)
LEA: Sedi, mama. Doneću ja.
Lea izlazi. Vilma seda u fotelju. Odsutno zuri u prazno. Daniel joj priđe, nežno je zagrli.
GRABNER: Rekli ste – zločin. Da, danas to tako nazivamo. Onda je to bio metodično razrađen sistem. Logoraši su
smišljeno dovedeni na nivo životinja. Uzajamnost je ukinuta, ljubav izumrla. Moral je sveden na pokušaj preživljavanja,
što duže i po svaku cenu. Za dodatno sledovanje hrane, logoraš i su pristajali da budu potkazivači, batinaši, krvnici... Čak
i bludnice.
RUT: (Sa izveštačenom ljubaznošću) Kad je već o hrani reč, zašto ne jedete? Poslužite se kolačima, izvolite.
GRABNER: Hvala, ne volim slatkiše.
BORIS: Možda još vina?
GRABNER: Hvala, to mogu.
Boris sipa vino u čaše. Daniel sedne za klavir. Svira. Lea unosi kafu. Poslužuje.
VILMA: Daniele, gospodin je spomenuo bludnice.
DANIEL: (Nezainteresovano) Zbilja?
VILMA: Ne zanima te ko su one bile?
DANIEL: Pretpostavljam, prostitutke?
GRABNER: Ne, nisam mislio na prostitutke, već na logorašice zaposlene u burdeljima.
RUT: “Zaposlene” je pogrešan izraz. One nisu tamo bile svojevoljno.
BORIS: Mogle su da odbiju. Čovek ne može uvek da učini ono što poželi, ali uvek može da kaže: neću.
RUT: Dragi moj, lako je tako govoriti sa guzicom u mekoj fotelji. Volela bih da čujem šta bi rekao u logoru, do guše u
govnima.
BORIS: Rekao bih isto.
RUT: Đavolsku mater!
GRABNER: Gospodine Kalderone, vi ništa ne kažete? Šta vi mislite o tome?
DANIEL: (Rasejano) O čemu?
VILMA: O bludnicama, Daniele, šta misliš o bludnicama?
DANIEL: Ne znam šta da mislim. Ne razumem kako su te žene mogle da pristanu na takva ponižavanja?
GRABNER: Prema tome, vi ih osuđujete?
DANIEL: Ja nikog ne osuđujem. Ko sam ja da sudim?
GRABNER: Ipak...
DANIEL: (Neuobičajeno oštro) Ne postavljajte mi takva pitanja! Molim vas.
Daniel nastavi da svira. Vilma naglo živne. Sarkastična je.
VILMA: (Grabneru) Po volji čašica konjaka, pre nego što odete?
GRABNER: Hvala, veoma ste ljubazni. (Lei, koja rasprema sto) A vi, gospođice, šta vi kažete? Voleo bih da čujem vaše
mišljenje.
LEA: Ne razmišljam o tome.
GRABNER: Kako? Vas ne zanima sudbina tih žena?
LEA: Prošlost nije moja tema, gospodine. Više volim da razmiš ljam o živima, nego o mrtvima.
GRABNER: Ipak... Šta biste uradili da se nađete u toj situaciji?
VILMA: (Usplahireno) Gospodine!...
LEA: U redu, mama, nema veze, odgovoriću. Pobunila bih se.
GRABNER: Razumem. Po vašem mišljenju, trebalo je jurišati, drvenim kašikama, na vojnike, naoružane automatima i
ručnim granatama?
LEA: Drvenim kašikama, golim rukama – svejedno. Tako bi bar umrle, prkoseći nasilju. U tome, ipak, ima nekog smisla.
GRABNER: Gospođice, ljudi su umirali na hiljade – neki prkoseći, neki pokorno. Ishod je u oba slučaja bio isti: pepeo.
Pepeo za veštačko đubrivo. Besmisao.
Daniel naglo prekine sviranje.
DANIEL: Lea je u pravu. Da se ni jedan od tih žena nije pokorila, besmisla ne bi bilo.
GRABNER: U tom slučaju, ni jedna od njih ne bi preživela.
DANIEL: Svejedno. Bar bi se mogla odrediti razlika između zločinca i žrtve.
VILMA: Ti među njima ne vidiš nikakve razlike?
DANIEL: Kakve razlike? Ako te žene tvrde da su bile prisiljene na blud, onda i ratni zločinci s pravom govore da su bili
prinuđeni na zločin.
VILMA: A pobude?... Zar pobude nisu važne?
DANIEL: U Bibliji se nikada ne navodi kakve su bile nečije pobude. Uvek se govori samo o onome što je učinjeno.
GRABNER: Gospodine Kalderone, mislim da ovog puta ispravno rasuđujete.
VILMA: Vidiš!... Vidiš!... On... On ti daje za pravo!
DANIEL: Šta onda? Čovek nije pristrasan, kao ti.
Vilma sedne, prekrivši dlanovima lice.
VILMA: Ja znam, pouzdano znam, da nisam bila ubica, već žrtva.
DANIEL: Šta je s tobom, Vilma? Ja nisam govorio o tebi.
Vilma ćuti. Lea joj priđe, brižno je zagrli.
LEA: Mama, ti plačeš?
Vilma odmahuje glavom. Rut skoči. Narogušena je.
RUT: Da ti nešto kažem, Kalderone... Izjednačavaš žrtve sa ubicama – to je moralna bolest. To je saučesništvo sa
zločincima. Naknadno, zakasnelo saučesništvo. (Priđe Vilmi) Idi, odmori se. Sutra ćemo razgovarati. Laku noć. Borise, šta
čekaš?
Boris ustane. Zbunjen je, nespretan.
BORIS: Izvinite... Laku noć, svima.
Rut i Boris odlaze.
DANIEL: Zašto se narogušila? Ne razumem. Stvarno, ne razumem.Samo sam rekao da te žene, možda, snose deo
krivice...
LEA: Krivica... Stalno ta krivica. Nemačka krivica, jevrejska krivica... Engleska, američka, ruska krivica... Već mi se od toga
smučilo. Zar nemate prijatnije teme za razgovor?
GRABNER: Izvinjavam se, gospođice, ja sam kriv. Vi, očigledno ne volite taj izraz, ali, šta mogu, kriv sam. Ja sam tu temu
započeo. Logorske teme su, istina, neiscrpne, ali su i iscrpljujuće.
DANIEL: I ja se izvinjavam, Vilma. Ako sam te nečim povredio, veruj, nije bilo svesno. Ne ljuti se.
Lea zagrli majku.
LEA: Treba da se odmoriš. Umorna si. (Poljubi je) Ja sad moram da idem. Društvo ne čeka. (Grabneru) Zbogom,
gospodine. (Priđe ocu, poljubi ga, zatim odlazi)
Vilma sedi, potištena, slomljena. Grabner stane iza njenih leđa. Daniel svira na klaviru “Marš u crnim redovima”.
(Logorska pesma, na jidišu, koju je komponovao nepoznati logoraš: Gein sei in shvarze raien (They march in black rows)
GRABNER: Tako je to, Vilma: ko se otima od sudbine, hvata se u zamku. Kakve koristi od ozleđivanja same sebe o
rešetke vlastitog kaveza? Zato, poslušajte kćerku: zaboravite mrtve. Oni su sad samo prah prahova koji raznosi vetar.
Zaboravite ih. Zaboravite prošlost...
***
“Marš u crnim redovima”. Vilma svlači haljinu, izuva cipele, oblači jednobojni kućni ogrtač. Pojavljuju se i ostale “lutke”,
bosonoge, u jednobojnim ogrtačima. Među njima, Judit i Lea. Stoje u polukrugu. Iza njih, Flegel, kao kapo- -batinaš.
GRABNER: ... Zaboravite prošlost. Ona je zauvek poništena. Postoji samo sadašnjost, koju smo vam velikodušno
poklonili. Na našu velikodušnost treba da odgovorite poslušnošću. Treba da budete srećne što možete poslužiti našim
mladim ratnicima. Oni odlaze na bojno polje, daće svoje živote za voljenu otadžbinu. Ulepšajte im poslednje trenutke.
Budite i vi velikodušne, darujte im zaborav. Dajte sve od sebe... Više strasti... Više zanosa... Više čulnosti. (Stane ispred
Lee) Ti si nezahvalna. Ohola. Hladna si i odbojna. Pružaš otpor. Nisi zaslužila našu brigu. Poklonili smo ti život, sad ti ga
oduzimam. Vodite je!
Flegel obara Leu na pod, udara je batinom.
VILMA: (Krikne) Ne!
GRABNER: Žalim. Takva su logorska pravila. Ja tu ništa ne mogu izmeniti.
Flegel odvodi Leu, vukući je po podu.
VILMA: Ne!... Nemojte!... Ne!... Ne!...
***
Noć. Svetla pogašena. Daniel spava. Vilma sedi na krevetu.
VILMA: Ne... Ne... Ne...
Daniel se budi. Pali stonu lampu.
DANIEL: Šta se desilo? (Vilma ne odgovara. Uzima lek za umirenje) Sanjala si? (Vilma ćuti. Pali cigaretu. On ustane)
Skuvaću ti čaj.
VILMA: Neću čaj. Hoću konjak.
DANIEL: Uzela si lek. Nije preporučljivo...
VILMA: Ako mi pozli, imamo lekara u kući.
DANIEL: Dobro je. Čim ti je do šale, dobro je. (Pođe, pa zastane. Okleva) Šta sam hteo?
VILMA: Konjak, Daniele.
Daniel uzima flašu sa konjakom, sipa piće u čašu, donosi je Vilmi.
DANIEL: Postajem rasejan... Ne znam da li si primetila? Povremeno kao da se stvara jaz između mene i stvarnosti.
Pravim grešku za greškom. (Pauza. Sedne na krevet, pored Vilme) I sinoć sam pravio gluposti.
VILMA: (Neubedljivo) Nisi...
DANIEL: Jesam. Pravio sam gluposti. Povredio sam te. Nisam pazio šta govorim. Svestan sam da nemam pravo da se
rugam nečijim mukama... Ali, ne znam kako... Lea je govorila o buntu, o pobuni... Hteo sam da je podržim. I, eto – naneo
sam ti bol.
VILMA: Daniele...
DANIEL: Čekaj, dozvoli da završim. Ti si mi govorila, sećaš li se, govorila si da su bivši logoraši poput članova verske
sekte. Ako uvrediš jednog, uvredio si sve; ako se narugaš jednom, kao da si se narugao svima. Tako si rekla.
VILMA: Da, rekla sam, ali to su samo moja literarna domišljanja. U stvarnosti je sasvim drukčije.
DANIEL: I Rut se naljutila. Dobro, ona se na mene stalno ljuti. Ne znam zašto? Nije važno. Ali, nije mi svejedno kakva su
tvoja osećanja. Ti si poslednja osoba na svetu kojoj bih svesno mogao naneti bol.
Vilma položi glavu u njegovo krilo.
VILMA: Daniele, treba da razgovaramo.
DANIEL: O čemu?
VILMA: O “Kući lutaka”.
DANIEL: Ne. Nemoj. Molim te, nemoj. Neću više o tome da slušam. Poštedi me, molim te. (Naglo ustane) Kakav užas,
kakva sramota. Ne razumem. Ako je čoveka stvorio Bog, u njemu bi moralo postojati nečeg božanskog. A kakvi su
njegovi postupci? On je jedino živo biće koje ponižava i muči pripadnike svoje vrste – i pri tome oseća zadovoljstvo.
Odakle li izvire ta ogromna količina zla? Bojim se da će jednom, u budućnosti, cela naša planeta biti zaražena mržnjom.
Nadam se da ja to neću doživeti.
Ulazi Lea.
LEA: Još ste budni? Znate li koliko je sati?
DANIEL: Mama nije mogla da spava.
LEA: Slutila sam da će se tako završiti. Sve vreme ste pričali o logorima. Molila sam te, tata, da pred mamom...
VILMA: Pusti oca na miru. Ja tu temu nikad ne izbegavam. Ne mogu, valjda, da pobegnem od svoje prošlosti?
DANIEL: Mama je u pravu. To je naša prošlost. Ona nas duboko pogađa. Teška je i bolna.
LEA: Baš zato što je bolna, ne treba se stalno vraćati na nju. Čemu služi to kopanje po ljudskom pepelu? Čemu to? Ko je
ostao živ treba da živi, a ne da samog sebe grize i tera u ludilo.
VILMA: A šta sa onima koji nisu ostali živi? NJih da zaboravimo?
LEA: Ne, to nisam rekla, ali...
DANIEL: Među njima su i tvoj deda i tvoja baka... Gotovo sva tvoja rodbina. Nisu zaslužili da ih zaboravimo. Treba da
budemo ponosni što smo njihovi potomci.
LEA: Tata, ja ih iskreno žalim – ali ponosna? Na šta da budem ponosna? Na njihov život u redu, možda, ali na njihovu
smrt? Zbog čega? Ona je bila nužna i ponižavajuća... A oni, oni nisu čak ni protestvovali. Odabirali su poslušnost i
predaju. Na to da budem ponosna.
VILMA: Lea, nisu mogli svi odreda da dižu ustanke. Okolnosti su najčešće bile takve, da je tako nešto bilo neizvodljivo.
DANIEL: I sinoć si preterala, pa si i mene povukla za jezik. “Pobuna”... “Juriš drvenim kašikama”... Ne ide to tako, kao na
filmovima. To su većinom bile maloletnice... Deca, zaboga. Kako da se pobune?
LEA: Dobro, možda sam preterala, ali morala sam tako da govorim. Bio je tu onaj Nemac. Oni su navikli da su Jevreji
večito u ulozi žrtve. Ceo svet je na to navikao. (Započinje vojnički marš) Poubijaju nas, pa nam onda podižu spomenike,
duboko se kaju i na kolenima traže oproštaj. Posle nekog vremena, poruše spomenike, pa nas ponovo vode na klanice i
bacaju na lomače. S tim je svršeno. Svršeno, jednom zauvek. Neće više biti spomenika jevrejskim žrtvama... Od sada će
se podizati samo spomenici jevrejskim borcima!
***
Vojnička koračnica. Na improvizovanoj pozornici, maskiran kao klovn (Tužni Pjero), Flegel maršira, sa puškom na
ramenu. Ispred pozornice sedi Grabner. Malo kasnije nailzai Šman i zauzima mesto iza njegovih leđa. Flegel izvodi
pantomimu sa gumenom lutkom. Pokušava da joj utrapi pušku. Ne uspeva. Lutka stalno “ispušta” oružje. Flegel se ljuti,
pokazuje lutki kako treba da maršira, da puca, da juriša. Ne uspeva da je “ubedi”. Bije je kundakom. Skida dasku sa
ljuljaške, pravi omču na konopcu. Veša lutku. Stavlja bajonet na pušku, juriša na obešenu lutku, probada je više puta.
Šuman ustaje, vatreno aplaudira. Grabner se iznenađeno okrene.
GRABNER: Bruno!?
ŠUMAN: Ne, ne. Ne zovi me tako. Sad sam Ludvig. Ludvig Šuman.
GRABNER: Zašto ne Ludvig Betoven?
ŠUMAN: (Smeje se) Duhovito, striče, duhovito. Vrlo dobar.
GRABNER: Kog đavola tražiš ovde?
ŠUMAN: A kog đavola ti tražiš ovde?
GRABNER: Tu sam službeno.
ŠUMAN: I ja sam tu – službeno.
GRABNER: U čijoj službi? Njihovoj? (Šuman ne odgovara) Odgovori. (Šuman ćuti. Usredsređen je na pantomimu) Na
pozornici, Flegel sipa, iz flaše, kečap na obešenu lutku. “Krv” obilato lipti. Šuman oduševljeno aplaudira.
ŠUMAN: Bravo... Bravo...
GRABNER: Ako su te poslali da me vrbuješ...
ŠUMAN: Nisi nam potreban, striče. Mi umemo da biramo saradnike. Izbegavamo esesovski ološ.
GRABNER: Pazi, boga ti, sad sam ološ?
ŠUMAN: Svi koji su služili u logorima su ološ. Dok su se drugi borili na frontovima, i gubili glave, kao moj otac, vi ste se
koristili uniformama da biste se iživljavali i bogatili.
Grabner se naljuti. Plane.
GRABNER: Ne dozvoljavam, balavče...
Flegel uperi pušku u njega.
FLEGEL: (Preteći) Pssst!...
ŠUMAN: (Grabneru, osorno) Smiri se, ometaš predstavu! (Promenjenim tonom, blagonaklono) Ništa ne razumeš,
striče.Zaskočilo te vreme. Stariš. Celo čovečanstvo stari. Postaje sklerotično. Skleroti- čno i dekadentno. (Drži
predavanje, kao na školskom času. “Krvavoruki” Flegel pantomimom prati njegovo izlaganje) Civilizacija se raspada.
Klizimo ka provaliji. Prostitutke, travestiti, droge, kriminal. Abortusi, pedofilija, sida. Prljavština, glad, beda, boleštine.
Teroristi. Neprekidna životna opasnost. Strah. Izgubljeni osećaj sigurnosti, malodušnost, beznađe. Masovna paranoja.
Svet je postao uzan i zagušljiv tunel, iz kojeg postoji samo jedan jedini izlaz. Koji? Spasonosni izlaz iz mrtvila evropske
civilizacije je... Šta? Di... Di-kta... Di-kta-tura! (Flegel vatreno aplaudira) Rad, red, disciplina, mobilnost. Rasna filtracija.
Etničko čišćenje. Novi poredak.
GRABNER: Dosta. Ne mroam da slušam tvoja politička naklapanja. Šta od mene hoćete?
ŠUMAN: Nudimo ti zaštitu.
GRABNER: Hvala. Mogu i sam da se snađem.
ŠUMAN: Ne odbijaj našu ponudu, mogli bismo to pogrešno protumač iti. Dakle? Kakve su namere gospođe Kalderon,
rođene Rajner?
GRABNER: Vi sve znate?
ŠUMAN: Znamo sigurno više od vas, propalih jurišnika, a mnogo manje grešimo, Naravno, tuđe greške ne praštamo.
GRABNER: Neće biti greške. Vilma neće svedočiti. Uostalom, i kad bi progovorila, ja bih umeo da se branim.
ŠUMAN: Striče, mi nemamo razumevanja za tvoje pravničke zavrzlame. Nama taj proces ne treba. Pokrenuli smo čitavu
mašineriju kako bismo dokazali da su gasne komore ogavne izmišljotine...
GRABNER: Pa? Jeste li dokazali?
ŠUMAN: (Flegelu) Čuo si pitanje? Odgovori: da li su u logorima postojale gasne komore? (Flegel odmahuje i glavom i
rukama) A krematorijumske peći? (Flegel pantomimom pokazuje: furune za pečenje hleba) Tako je. Odličan. Logoraši su
mučeni, ubijani? (Flegel pantomimom pokazuje: mučenje i ubijanje zabranjeno) Odgovor je tačan. Odličan. Evo, striče,
čuo si, video si: u logorima nije bilo brutalnosti. Naši su vojnici bili strogi, ali pravični i moralno čisti. Ponavljam: moralno
čisti. A sad, odjednom, logori-burdelji! Jevrejske maloletnice, najokrutnijim sredstvima prisiljene na blud. Grub prekršaj
rasnih zakona, upravo od onih koji su bili pozvani da ih čuvaju.
GRABNER: Dragi moj, “Kuće lutaka” nisam ja izmislio, već naše vođe. Ja sam samo izvršavao njihova naređenja.
ŠUMAN: Naše vođe ti nisu naredile da te žene ostaviš u životu. A ti si ih, ipak, poštedeo. Dozvolio si da njihova deca
rastu kao osvetnici, i da se suoče sa tvojom decom. Kakva neopreznost! Zato ste i izgubili rat, što ste bili suviše blagi i
popustljivi. Mi sigurno nećemo upasti u isti grešku. Oslanjamo se isključivo na silu, i upravo smo zato nadmoć ni. Jer, u
čemu je suština moći? Da čujem – u čemu? U njenoj...? U njenoj bezobzirnosti.
Započinje pop-muzika. Modna revija. Manekenke, jedna za drugom, izlaze na improvizovanu pozornicu, pokazujući
modne kreacije.
GRABNER: Prenesi svojim poslodavcima da procesa neće biti. Neka prepuste to meni. Sam ću sve rešiti.
ŠUMAN: U redu, striče, tvoja reč mi je dovoljna. Znam da je to reč stare poštenjačine. Imam poverenja. Samo, pazi: ako
nas izneveriš... (Flegel pantomimom pokazuje: ode glava) Žao mi je, rod si mi, navodno najbliži, ali, i sam znaš: naša
dužnost, naša jedina dužnost je – šta? Da se...? Da se pokoravamo naređenjima.
***
Modna revija. Pop-muzika. Judit i Vilma. Judit posluje oko jedne manekenke, popravlja na njoj haljinu.
JUDIT: Ja ti se čudim. Ne ide mi u glavu. Kako si mogla da razgovaraš sa tom huljom?... Da sediš s njim za istim stolom?
VILMA: Mogla sam.
JUDIT: Ja ne bih mogla.
VILMA: Šta bi uradila?
JUDIT: Izbacila bih ga.
VILMA: Da sam ga izbacila, morala bih objasniti mužu i kćerci zašto sam to uradila.
JUDIT: U pravu si. Na to nisam mislila. Svejedno, oteraj ga sada. A onom pristojnom gospodinu iz nemačkog tužilaštva
kaži da ti nisi Vilma Rajner koju on traži. Zamena ličnosti. To se u pravnoj praksi često dešava.
VILMA: Judit, već sam mu rekla...
JUDIT: Onda ga zamoli da te ostavi na miru. Kaži: neću da svedoč im. Neću – i gotovo. Priča je završena. Doduše, pravda
na kraju ne pobeđuje, ali, bože moj, ljudskim okeanom teku na hiljade takvih priča. (Manekenka odlazi. Ulazi druga,
odevena u večernju haljinu) Zaboga, kakva ti je frizura? Izgledaš kao šiparica. Ovo nije džins, ako nisi znala. Hajde,
popravi kosu. Požuri. (Manekenka izlazi. Vilma ćuti) Zašto ćutiš? Pričaj. Šta si osećala kad si ga ugledala?
VILMA: Ne znam. Ne mogu da se setim. Bilo je to davno.
JUDIT: Kako – davno? Pre neki dan, zar ne?
VILMA: Judit, razmisli...
JUDIT: Ne, ne... Mene izostavi. Dobro? Ne mešaj me u to. Nisam maloumna da javno ispovedam svoje grehe.
VILMA: Grehe? Kakve “grehe”?
JUDIT: Bože, Vilma, u kom vremenu živiš? Hoćeš li da nas zadesi sudbina Marte Fridman? To hoćeš? Samleće nas.
Izgubićemo sve.
VILMA: Šta ti gubiš? Nemaš porodicu.
JUDIT: A moj ugled? Moj posao? Ne gledaj me tako. To je sve što imam. Uložila sam ceo život u to. Nisam bila
nesmotrena, kao ti, da se zaljubljujem, udajem, rađam decu... Posle svega što su nam učinili.
Vilma je pogođena. Gubi samopouzdanje.
VILMA: Gde držiš piće?
Judit pokaže pokretom ruke. Vilma uzima flašu. Sipa sebi piće. Iskapi čašu, pa je ponovo napuni.
JUDIT: Vilma, pokušaj da me razumeš. U svetu mode moje ime je pojam. Oblačim najotmenije žene u gradu. Misliš li da
bi one i dalje kupovale u buticima bivše “vojne kurve”?
VILMA: Pokušaj ti mene da razumeš. Ja ne mogu više da podnesem tu neizvesnost. Ne mogu, shvataš li? Već mi se
zgadilo to stanje unutrašnje prinude, koja me svakog dana, svakog sata, muči istim mislima. Srušiću se kao kuća od
šupljih opeka.
JUDIT: Postoji samo jedan lek: nemoj više razmišljati o tome. Kad se zmija zavuče u košnicu, pčele je zaliju voskom. Ona
je unutra, ali ne truje. Uradi i ti tako.
VILMA: Judit Štraser, pitam se, pamtiš li ti uopšte prošlost? Pamtiš li?
JUDIT: Zašto da je pamtim? I šta uopšte da pamtim? Naše patnje? One nisu bile ni romantične, ni herojske... Nisu za
pamćenje, već za zaborav.
VILMA: Ali ja ne mogu da zaboravim... Ne mogu. I neću zbog toga nikome da se izvinjavam. Nikome, pa ni tebi. Prokleta
bila ako zaboravim. Hoću da pamtim svaku pogrdnu reč, svaki pogled koji me je gonio u strah, svaki udarac.
JUDIT: Vilma, ti poseduješ stvaralački dar. Sedi i piši Dnevnik, memoare, roman – svejedno. Piši. Nemoj druge da
opterećuješ svojim košmarima. Poštedi i mene, molim te. Ne teraj me u ludilo. (Ulazi manekenka) Cipele, zaboga, kakve
su ti cipele? Dobro što nisi obula bakandže. Zameni. (Manekenka izlazi) Ako ih stalno ne nadgledam – gotovo. Haos. Ni
na koga se ne mogu osloniti.
VILMA: Judit, ti poznaješ neke od naših. Potraži ih. Razgovaraj sa njima. Ti umeš da pridobiješ ljude. Ubedi ih da
svedoče. Zajedno bismo bile jače. Ništa nam ne bi mogli.
JUDIT: Sve to, zbog čega? Pitam, zbog čega? Da bismo strpale u kavez jednog besnog psa, bez zuba?
VILMA: Ne pravi se luda. Vrlo dobro znaš da se ne radi o Grabneru.
JUDIT: Nego, o čemu se radi?
VILMA: Ti ni u šta više ne veruješ?
JUDIT: U pravdu – ne. Šuplja reč. Postaje posve beznačajna kad se čovek nađe u nevolji.
VILMA: Kada smo bile u nevolji, sećaš li se šta si govorila? Seti se. Kad smo htele da se pobunimo, ti si nas nagovorila da
odustanemo. Govorila si da ne treba svesno srljati u pogibiju, da treba preživati, jer će jednom doći trenutak kada ćemo
morati da svedočimo. Mislim, Judit, da je taj trenutak došao.
Ulazi manekenka. Pokazuje model Judit. Ona je odsutna, ne gleda je. Manekenka se napadno vrti oko nje.
JUDIT: Dobro je, mala... Dobro je... Možeš da ideš... Pazi! Hodaj opuštenije... Talasaj malo zadnjicom. (Manekenka izlazi)
Grozno. Hodaju kao guske. (Pauza) Gde smo ono stale?
VILMA: Judtid Štraser... Šta se s tobom dešava? Ne želiš da pamtiš prošlost, ona t eopterećuje, sputava te u poslu, goni
te u ludilo... U redu, to mgu da razumem. Nisu ti potrebni porodica, brak, deca... Još uvek živiš u uverenju da mi više ne
možemo da probudimo nečiju ljubav. I to pokušavam da razumem. Ali, ne mogu da razumem kako si uspela da odbaciš
svoja uverenja, kao praznu ljusku? Kako si mogla da se sa takvom lakoćom odrekneš svoje savesti? Kako si mogla, Judit
Štraser, da izdaš samu sebe? To ne mogu da razumem. (Pođe)
JUDIT: Vilma... Čekaj. (Pauza) Koliko vremena imamo?
VILMA: Još svega deset dana.
JUDIT: U redu, potražiću ih... Pokušaću da ih nagovorim.
Vilmino lice se ozari. Priđe Judit, zagrli je. Vilma i Judit stoje zagrljene, dok iza njih, na improvizovanoj pozornici, prolaze
manekenke, prikazujući modne kreacije. Muzika trešti.

DRUGI ČIN

“Marš u crnim redovima”. Lutke, zapravo manekenke, bosonoge, u dugim spavaćicama. U rukama, upaljene sveće.
Vilma i Judit.
JUDIT: Vilma, nismo zaboravile dogovor... Smrtnu presudu će izvršiti prva koja sretne Grabnera.
VILMA: Ne, ne...
JUDIT: Ti si ga prva srela.
VILMA: Ne, Judit... Ne mogu.
JUDIT: Vilma, krv mora poteći. Ne osećaš li da je to potrebno? Treba se osvetiti. Osveta je dobra.
VILMA: Ne. To nije više isti čovek.
JUDIT: Znam tu priču. Sad se svi oni proglašavaju za prevarene idealiste. Svi su žrtve masovne hipnoze, koja im je
pomutila razum.
VILMA: Možda se svaki čovek sastoji od dva bića... Jedno može da hladnokrvno ubije dete; drugo zadrhti kad mačka
rastrgne bespomoćnu pticu.
JUDIT: To ništa ne menja. Zločin se ne može poništiti. Može samo da se uzvrati – istom merom. Krv za krv. Život za život.
(Lutkama) Ko je za to da Grabnera ubije Vilma?
Lutke, jedna za drugom, gase sveće. Potpuni mrak.
VILMA: Ne!... Ne!... Ne!...
***
Noć. Svetla pogašena.
VILMA: (Viče) Ne!.... Ne!... Ne!...
Vilma se budi. Leži u krevetu. Pali noćnu lampu. Sama je. Sedne. Mahinalno pruža ruku za cigaretom. Stavlja je u usta,
kresne šibicu, međutim, ne pripaljuje cigaretu. Odsutno zuri pred sebe. Šibica dogoreva među prstima. Sat sa zvonika
otkucava. Vilma ustane. Oblači kućni ogrtača. Uzima lek za umirenje. Pali cigaretu. Ulazi Lea.
LEA: Mama, šta se desilo?
VILMA: Ništa. Ne mogu da spavam.
LEA: Vikala si u snu.
VILMA: Ti ne spavaš?
LEA: Ne. Učila sam. (Vilma sipa konjak u čašu. Pije) Zašto piješ?
VILMA: Sad si me pogledala kao moja majka, kad me je zbog nečeg prekorevala. Bože, kad bi ona znala... Kad bi znala..
LEA: O čemu govoriš?
VILMA: Kad bi ona znala gde sam bila.
LEA: Dogovorili smo se da nećemo više o Aušvicu.
VILMA: Ne govorim o Aušvicu, govorim o “Kući lutaka”. Bila sam tamo.
LEA: Bila si u “Kući lutaka”?
VILMA: Da.
LEA: Nemoguće. Pa to je... (Ućuti)
VILMA: Da, to je javna kuća. Burdelj. Bila sam “vojna kurva”. (Lea ćuti. Pauza) Ćutiš... To je najlakše. Ćutiš, i gotovo. A ja
mogu samo da nagađam šta o meni misliš.
LEA: Mama, strašno mi je žao.
VILMA: Ne! Molim te, samo to ne... Nemoj da me žališ. To ne mogu da podnesem. Proklinji me, osudi me – samo nemoj
da me žališ.
LEA: Mama, ja te ne osuđujem... Zbilja, ne. Ti nisi kriva. Ali, teško mi je da prihvatim sve to... Ne mogu da poverujem da
se to stvarno moglo dogoditi... Tebi, baš tebi.
VILMA: Dogodilo se... I to ne može više poništiti nikakva sila na svetu.
LEA: Zašto si o tome dosad ćutala? Zašto mi nisi ranije rekla? Bilo bi ti lakše.
VILMA: Nisam imala hrabrosti. (Pauza) U stvari, stidela sam se. (Pauza) Tamo nisam osećala stid. Samo strah. Stid je
došao kasnije, i vraća se, neprestano. (Priđe stolu, sipa sebi konjak)
LEA: (Prekorno) Mama...
VILMA: (Odmahnuvši) Pusti... Nije vžano. (Pije)
LEA: Da li još neko zna?
VILMA: Tetka Rut. Ona zna odavno. I Grabner. I on, naravno, zna.
LEA: On je doputovao zbog tebe. Nagovara te da svedočiš.
VILMA: Nagovara me da ne svedočim. On nije javni tužilac, kao što se predstavlja, već moj bivši komandant.
LEA: Iti si ga pustila u našu kuću? Ugostila ga? Kako možeš...?
VILMA: Ne znam. Mogu. (Pije. Pali cigaretu) Morala bih da ga mrzim. Ali, ja više ne umem da mrzim. Nisam sposobna
LEA: Kakav je bio – tamo?
VILMA: Nikog od nas nije ni prstom dirnuo, pa ipak... (Pauza) Ni na koga se nije smilovao. Nismo za njega bili ljudi, već
lutke. Lutke, koje se odbacuju čim se istroše.
LEA: Nikada ne bih pomislila da je zločinac. Tako je učitiv, predusretljiv, uglađen... Pravi intelektualac.
VILMA: Nemoj očekivati čovečnost od svakog intelektualca. Jedno ne ide obavezno s drugim... Naprotiv.
LEA: Mama, da te pitam... Da li, posle svega, možeš da uživaš u seksu?
VILMA: To te zanima? Seks? Ne pitaš me kako smo se osećale, kako smo uopšte izdržale?
LEA: Zašto da to pitam? Znam da vam je bilo teško, da ste patile... Znam to i neću o tome da slušam. Mene zanima kako
si se osećala, posle. Razumeš? Posle povratka. Da li si omrznula muškarce? Da li si se gadila od dodira sa njima?
VILMA: Jesam. U početku, jesam. Govorila sam sebi: nemoj nikada više da pogledaš muškarca, živi sama, sakrij se, skloni
se od ljudi...
LEA: Krila si se od ljudi?
VILMA: Ne, ne dugo... Samo u početku. Kasnije sam uvidela da život ima smisla, čak i posle “Kuće lutaka”. Trudila sam se
da što manje mislim na to. Ali, u snu... (Pauza) Čudno je sa snovima. U logoru sam sanjala svoj rodni grad, našu kuću,
baštu, oca i majku koji me očekuju... Trčim u njihov zagrljaj, ali znam, pouzdano znam da nikada neću stići do njih, da je
to samo san, da ću se probuditi u logoru. Sada sanjam logor, a svesna sam, znam, da je to java, iz koje nema buđenja.
Čak i kad sam budna, čak i onda mi se čini da je stvarnost privid, a moji snovi istina. Između mojih snova i jave samo je
tanak zid. (Uzima album sa fotografijama. Lista ga. Lea skida sa lutke-poprsja venčanu haljinu. Pažljivo je slaže u
kartonsku kutiju) Ovo je naša kuća... A ovo sam ja, u beloj haljini koju sam dobila od bake. Evo, to je ona. Vidi, kako je
lepa.
Lea je završila sa pakovanjem venčane haljine. Odlaže kutiju.
LEA: Mama, sve sam već videla.
VILMA: Jesam li ti pričala šta je baka govorila o anđelima?
LEA: Ne, nisi.
VILMA: Iz svakog dobrog dela rodi se dobar anđeo, iz svakog zlog dela – zli anđeo. Iz svakog dela koje nije učinjeno, a
trebalo je učiniti, rađa se nakazni anđeo... Anđeo bez očiju, bez kose, bez stopala...
Vilmina glava klone na sto. Rida, nečujno. Lea joj priđe. Nežno je zagrli.
LEA: Mama, nemoj... Nemaš razloga. Volim te, kao i pre... A poštujem te i više nego ranije.
VILMA: Šta da uradim? Suđenje je za nedelju dana. Moram da donesem odluku. Šta da uradim?
LEA: Razgovaraj sa tatom. Posavetuj se s njim. Treba da mu kažeš istinu. Ja ću sve reći Karlu.
VILMA: Lea, to nije tvoja prošlost, već moja. Ti nemaš čega da se stidiš.
LEA: Ja se uopšte ne stidim... A nemaš ni ti čega da se stidiš. Zašto bi se stidela?
***
Tehno muzika. Glasna. Bučna. Raznobojno osvetljenje, u naglim promenama. Diskoteka. Parovi plešu. Među njima je i
Lea. Pojavljuje se Flegel. Odeven u kožnu jaknu, sa lancima i kajiševima. Prilazi Lei, povlači je na ples. Flegel i Lea plešu.
Flegel joj govori na uvo. Lea ljutito odgovara. Muzika je prebučna, potpuno pokriva njihov razgovor. Flegel grubo povlači
Lei u zagrljaj. Ona se otima. Prilaze dvojica plesača, pokušavaju da oslobode Leu iz Flegelovih “klešta”. Flegel se upušta u
tuču sa dvojicom plesača. Bije se vešto, rutinirano i bezobzirno. NJegovi protivnici su ubrzo savladani. Flegel se okrene
Lei, dlanom preteći prelazi preko vrata. Odlazi.
***
Dan, tmuran, kišovit. Terasa kafane. Za jednim stolom usamljeni Grabner. Nailazi Vilma. Gnevna je, energična.
VILMA: Moju kćerku ne dirajte! Ubiću vas!... Ubiću vas, kunem se!
GRABNER: (Iskreno začuđen) Ne znam o čemu govorite?
VILMA: Pretnjama i ucenama nećete ništa postići.
GRABNER: Pretnjama? Čime da vam pretim? Najmiću huligane da vas prebiju? Zadaviću vas? Zaboga, ne budite
detinjasti.
VILMA: Zašto se toliko zgražavate? Vi do sada nikoga niste ubili?
GRABNER: Vojnik Grabner bio je prinuđen da ubija, da ne bi bio ubijen. Što se tiče Emila Grabnera, advokata, on je
čestiti i lojalan građanin, odan zakonu kojem i služi.
Vilma sedne za sto.
VILMA: Ko je onda pretio mojoj kćerci?
GRABNER: Nisam u to umešan, verujte mi. (Prilazi kelner. To je Flegel) Šta želite da popijete?
VILMA: Konjak.
GRABNER: (Flegelu) Dva konjaka.
FLEGEL: Kakvog?
GRABNER: Najboljeg.(Flegel se udalji) Vilma, slučaj je mnogo ozbiljniji nego što mislite. To su fanatici. Neće da priznaju
poraz. Smatraju da smo rat izgubili zato što smo bili suviše blagi i uviđavni. Mi – esesovci. Zamislite onda kakvi su oni.
VILMA: Nećete me zaplašiti, Grabneru. Nismo više ni mi blagi i uviđavni. Prenesite to vašim prijateljima.
Flegel donosi čaše s pićem, stavlja ih na sto.
GRABNER: Oni nisu moji prijatelji. Naprotiv. (Ućuti. Gleda u Flegela. On i dalje stoji pored stola. Pauza)
FLEGEL: Još nešto?
GRABNER: Ne, hvala. (Flegel se udalji) U opasnosti sam, kao i vi. Ukloniće nas oboje ako ne uradimo ono što traže. Zato
vam savetujem da ih posluš amo.
VILMA: Vi ih poslušajte. Vama to neće biti teško. Uvek ste bili poslušni sluga.
GRABNER: Vi me baš mrzite. Zašto? Zar u vašim svetim knjigama, baš kao i u našim, nije zapisano: “Treba mrzeti greh, a
ne grešnike”.
VILMA: Ne čitam svete knjige... I ne slušam propovednike. Slušam samo svoja osećanja, a ona mi neprestano govore: ne
zaboravi, pamti.
GRABNER: Bože, blagi bože... Bio si tako štedljiv kad si ljudima delio razum, a tako izdašan kada si im darivao osećanja.
Šta će vam, Vilma, tolike emocije, kad zbog njih samo upadate u neprilike? U poslednje vreme sudbina vam je bila
naklonjena. Nemojte je sad izazivati. Otarasite se Rošoneka. Recite: “Gospodine Rošoneku, ja imam pravo na svoju
sreću. Dosta sam se napatila.”
VILMA: Jesam, Grabneru, jesam...Avi ste u tome imali najviše udela.
GRABNER: Ne ja... Vojnik Grabner.
VILMA: Da li je taj vojnik bio svestan koliko njegove lutke trpe?
GRABNER: Nije na tako nešto ni pomišljao. Duboko je verovao da čini ono što je neophodno činiti. A za onog koji slepo
veruje, niti Bog, niti vođe ne mogu narediti nešto pogreš no, ili grešno. Da Gospod nije rekao Abrahanu: “Ne ubij” – on
bi zaklao svoga sina. Pokorio bi se prethodnom naređenju. Tako je to, Vilma: naređenja se izvršavaju bez pogovora. O
njima se ne rasuđuje, ne traži se njihov smisao ili njihova opravdanost. Ne vezuje se za njih ni umom, ni srcem. Zbog
toga vojnik Grabner nije mogao da ima ni svest o krivici, ni osećanje sažaljenja.
VILMA: Onda nije bio ljudsko biće.
GRABNER: Bio je teško obolelo ljudsko biće. Pre nego što je postao vojnik, bio je potpuno zdrav... Ali, čak se i najzdraviji
mogu zaraziti. Pogotovo kad je čitavo društvo bolesno.
VILMA: To nije bila bolest, već ludilo.
GRABNER: I ludilo je način života, Vilma. (Pauza. Flegel se pojavi. Stoji nedaleko od njih) Najbolje bi bilo, za sve nas, da
nestanete. Privremeno, naravno. Otputujte negde. Što dalje odavde. Dok se vratite, slučaj Grabner će otići “ad acta”.
VILMA: Recite mi iskreno, zašto vas “slučaj Grabner” tako strašno muči? Zar se toliko plašite zatvora?
GRABNER: Pomisao na zatvor me uopšte ne proganja. Mene muči isti strah kao i vas... Šta će biti ako moja porodica
sazna?
VILMA: Oni ne znaju?
GRABNER: Znaju da sam bio vojnik, borio se na frontu, pao u ratno zarobljeništvo... (Pauza) Ženu sam upoznao posle
rata. Odrasla je u porodici u kojoj su mrzeli fašiste. NJen otac je istakao crnu zastavu, na Hitlerov rođendan. Giljotiniran
je. Majka je stradala u logoru Raversbrik. Razumete li vi to, Vilma? Razumete li to poigravanje sudbine? (Pauza) A moje
kćerke? Najstarija ima momka – Jevrejina. Prošle godine bili su u Izraelu, u kibucu. Naučila je hebrejski, sedi na seder-
večeri, odlazi u sinagogu... A mlađa, ona je sad maturantkinja. Zimus su ih vodili u Aušvic. Razgledali su muzej, pložili
venac na spomenik. Bila je veoma potresena. Kada se vratila, pitale me, deset puta me pitala: “Tata, ti nisi služio u
koncentracionom logori, nisi, je li?”... “Ne, dete moje, nisam kročio u logor...”. (Pauza) Šta će reći ako saznaju da je
njihov otac bio komandant logorskog burdelja, u kojem su bile zatočene jevrejske devojke, njihovih godina? Šta će
misliti, kako će se osećati? (Pauza) Kada izađem iz zatvora, posle pet godina, možda i manje, biću dezinfikovan svojih
grehova. Osuda, koju će mi izreći porodica, nikada neće moći da istekne. Nikada. Čak ni posle moje smrti. (Duga pauza.
Oboje ćute) Počela je kiša. Započinje muzički lajtmotiv.
VILMA: Ja je volim. Kada pada kiša, sve se nekako zamagli, kao u snu... (Pauza) Sanjate li često logor?
GRABNER: Moji snovi su moja tajna.
VILMA: Ja sanjam, svake noći, svakog dana. Ponekad sanjam i događaje koji se nikada nisu dogodili, ali kada ih sanjam
onda se događaju. Čujem sebe kako govorim: probudi se, Vilma, probudi se, ti sanjaš, ti sanjaš... (Ustane. Zapleše)
Sanjaš, sanjaš, sanjaš...
***
Muzički lajtmotiv. Vilma pleše. Okreće se sve brže i brže. Muzika naglo prestane. Vilma klone na pod. Sedi nepokretna.
Pauza. Potpuna tišina. Pojavljuje se Vilmina baka. Na poslužavniku nosi pribor za čaj.
VILMA: Bako, ja sanjam, sanjam, neprestano sanjam... Hranim se priviđ enjima, moj duh luta.
BAKA: U starozavetnim knjigama zapisano je: “U snovima najbolje možeš upoznati misli svog srca.”
VILMA: Ali ja ne znam, više ne znam šta je istina, a šta san i varka.
BAKA: Sve je istina, dete moje, i san je istina.
VILMA: Sad znam, sad mi je jasno: moja patnja nikada neće biti ukinuta. Ona nema dna, ne postoji najdublja tačka.
Neprestano silazim, klizim sve dublje i dublje.
BAKA: Dete moje, patnja je sastavni deo života, kao i sudbina i umiranje. U patnji očvrsne i uzdigne se duša.
VILMA: Osećam umor, bako, umor i strah.
BAKA: Neka, bakino, neka... Ko nema straha, nema ni stida. Evo, donela sam ti čaj od šipuraka, znam da ga voliš.
Vilma uzima od bake poslužavnik sa priborom za čaj.
***
Vilma donosi poslužavnik sa priborom za čaj. Ona i Rut.
VILMA: Donela sam ti čaj od šipuraka, znam da ga voliš.
RUT: Čaj od šipuraka?... Moj bože, nisam ga pila otkad sam otišla od kuće.
VILMA: Šta misliš, da li naša kuća još postoji?
RUT: Ne znam, i ne zanima me.
VILMA: Dvokrilna kapija, dvorište sa bunarom na točak, bašta, stari orah... I ljuljaška, moja ljuljaška koju tako često
sanjam. (Pauza) Tako bi rado otišla tamo.
RUT: Nikad. Nikad više neću tamo otići.
VILMA: Zašto?
RUT: Još su živi susedi koji su mirno posmatrali kako vas odvode u smrt. Ne želim da ih vidim.
VILMA: Oni nisu krivi. Bili su nemoćni da bilo šta učine.
RUT: Nije istina. Nisu morali da ćute.
VILMA: Ceo svet je ćutao, Rut. (Sat sa zvonika otkucava vreme) Vreme prolazi, vreme prolazi...
RUT: Šta si rešila? Hoćeš li svedočiti?
VILMA: Ne znam. Još nisam odlučila.
RUT: Odluči već jednom. Ne odugovlači. Zajebi tog govnara. Neka ceo svet zna šta su ti dripci radili sa vama.
VILMA: Ima tu nečeg, Rut, nečeg što se na prvi pogled ne vidi, samo se naslućuje. Zbog tog procesa, mnogi ni nedužni
trpeli i patili.
RUT: Nedužnih Nemaca ima samo među mrtvima.
VILMA: Ne volim kad tako govoriš.
RUT: Voliš ili ne voliš, svejedno, moraš i ti tako da govoriš. Jevrejka si.
VILMA: Jesam, Jevrejka sam, ali ne mogu da kažem: mrzim sve Nemce, zato što sam Jevrejka i zato što mi je to dužnost.
Ne mogu da mrzim iz dužnosti... I neću da mrzim... (Sedne na ljuljašku, lagano se njiše) Neću, neću, neću da mrzim...
***
Vilma na ljuljašci. Ona i baka.
VILMA: Neću, neću, i neću da mrzim...
BAKA: I ne treba, dete moje, i ne treba. Mržnja je đavolje delo, a Bog je stvorio ljubav.
VILMA: Bako, ljudi sve manje i manje veruju u ljubav.
BAKA: Onda će mržnja ići za mržnjom, sve dalje i dalje, do na kraj sveta, a odatle – odatle do zvezda.
Počinje melodija sa violine: Šubertova “Serenada”. Pojavljuje se dečak sa loptom. Udara dlanovima loptu o pod.
VILMA: Bako, traže od mene da ga ubijem.
BAKA: Ne smeš to učiniti.
VILMA: Zaklela sam se.
BAKA: Ne postoji zakletva koja obavezuje na ubistvo. U starozavetnim knjigama zapisano je: “Dozvoli da te ubiju, ali
nemoj ubiti”.
VILMA: Rekla si da je on oličenje zla.
BAKA: Rekla sam, ali ako njega ubiješ, zlo neće iščeznuti.
VILMA: Hoće li ikada iščeznuti?
BAKA: Pitali mudrog rabina kada će zlo konačno iščeznuti. Rabin reče: kada đavo zauvek nestane. A kada će đavo zauvek
nestati? – upitaše. Rabin reče: kada zlo konačno iščezne.
Lopta se otkotrlja. Dečak otrči za njom.

***
Sunčan dan. Šuman i Flegel. Šuman svira na violini Šubertovu “Serenadu”. Flegel je bez sakoa, rukavi na košulji zavrnuti,
preko grudi futrola sa revolverom velikog kalibra, tamne naočari. Poigrava se loptom. Nailazi Grabner. Ćutke stoji.
Šuman zaneseno svira, a onda naglo prestane.
ŠUMAN: Šta kažeš, striče? Kako sviram Šuberta? Odličan, je li? Je li?
GRABNER: Do đavola sa Šubertom.
ŠUMAN: Nešto si mi ljut?
GRABNER: Jesam. Prestani sa pretnjama. To ničemu ne vodi. Samo mi stvaraš teškoće.
ŠUMAN: Striče, opusti se. Uživaj u prirodi. Ti si uvek voleo prirodu. Vodio me na izlete. Sunce izlazi, sunce zalazi, lepi
prizori. U podne, sendvič sa posnim sirom. I jabuka. Crvljiva. Od onda mrzim sendviče sa sirom. I jabuke. Stri- čeve,
naročito.
Pojavi se dečak. Stoji po strani, posmatra kako se Flegel poigrava njegovom loptom.
GRABNER: Nikog ti ne mrziš. Nemaš za to petlje. Tebi je samo dosadno. Ne znaš šta ćeš sa sobom, jer nisi nizašta. Igrao
bi se rata. Hoćeš da umreš junačkom smrću. Misliš – to je veličanstvena smrt. Ja ti kažem da je sitna, prljava i ružna.
ŠUMAN: Striče, ništa ne znaš. Nedovoljan. Šta je istorija? Pazi dobro: istorija je popis ratova, – ratova i osvajanja. Šta to
znači? To znači da je rat najsavršeniji oblik života. Neophodan, koliko i sunce. Elementarna sila. Gomilanje energije. I –
šta još? Higijena sveta. Krv čisti zagađenu zemlju. Flegel primeti dečaka.
FLEGEL: Tvoja lopta? Jeste? Na, uzmi. (Daje dečaku loptu, pomiluje ga po glavi. Dečkić prigrli loptu i otrči) Sladak klinac.
GRABNER: Otkud znaš da je Arijevac?
FLEGEL: Kako?
GRABNER: Pitam: otkud znaš da nije Jevrejin?
FLEGEL: Znam. Ne smrdi. (Smeje se) Ne smrdi. Ne može biti Jevrejče.
GRABNER: Ti, izgleda, dobro poznaješ Jevreje?
FLEGEL: Još kako. U mozak ih poznajem.
ŠUMAN: (Udarivši dlanom o dlan) Da čujemo: Jevreji, Cigani, Afrikanci, Azijati, Srbi.
FLEGEL: (Govori kao učenik napamet naučenu lekciju) Podmukli, grabljivi, pohotni, bezobzirni, svirepi, opaki.
ŠUMAN: Vrlo dobar.
FLEGEL: (Obodren, uzima novi zalet) Pijanice, bludnici, svodnici, narkomani, kriminalci. Ružni, smrdljivi, nečisti. Šire
zavere, razvrat, boleštine i smrt.
ŠUMAN: Bravo. Odličan. Jesi li čuo, striče? Takvi su oni. Zato ih niko ne voli. Niko – osim tebe. Jesam li pogodio? Hajde,
matori, priznaj da si zaljubljen u tu jevrejsku drolju. Jesi li?
GRABNER: Ti si lud.
ŠUMAN: Nećeš da mi kažeš? Meni, svom najbližem? Dobro, onda mi reci šta tvoja ljubav smera? Hoće li svedočiti ili
neće?
GRABNER: Neće. Siguran sam da neće.
ŠUMAN: Ne dopada mi se što joj toliko veruješ.
GRABNER: Poznajem je dobro. A poznata mi je i njena situacija.
ŠUMAN: Nisu ti poznate njene namere. A njih valja sprečiti.
GRABNER: Kako, na primer?
ŠUMAN: Na primer, neka potpiše izjavu da je dobrovoljno radila u “Kući lutaka”. Nije bilo prinude. Naravno, to nije bila
javna kuća za vojnike, već za logoraše. Za svoj “trud” dobijala je pristojnu nadoknadu u hrani i novcu. Sve savršeno
legalno.
GRABNER: Glupost. Na tako nešto nikada neće pristati.
ŠUMAN: Nateraj je. Potrudi se.
GRABNER: Mogu samo pokušati da je ubedim.
ŠUMAN: I u logoru si je ubeđivao?
GRABNER: Ona nije više u logoru.
ŠUMAN: LJudi se mogu držati u strahu i pokornosti, uvek i svuda. Ne veruješ? (Flegelu) Pokaži mu. (Flegel udari
Grabnera pesnicom u stomak. Grabner se povi od bola. Flegel ga ponovo udari) Lična sloboda? Molim? Šta je to? Ljudi
žele da se pod- čine. Žele da budu vođeni. Čuju samo glas onoga koji zapoveda. Pratiš li me, striče? Ja sam tebe uvek
pažljivo slušao, iako si bio opširan i dosadan, sad ti slušaj mene. (Penje se na improvizovanu pozornicu. Drži predavanje.
Za to vreme Flegel obasipa bespomoćnog Grabnera udarcima. Kad padne, udara ga nogom) Šta je pojedinac? Nije ništa.
Šta je nacija? Nacija je sve. Masa je sve. Ko je rekao da su masu stvorili zli demoni ili pijani bogovi? Ne sećam se. Nije
važno. Dakle, – masa. Divlja, mahnita, prirodno bezdušna. Ne prašta nikom, ne poštuje ništa, ne voli nikog. Uništava dok
postoji, a postoji jedino ako uništava. Svrstaćemo je u petoredove, daćemo joj oružje, nateraćemo je da maršira, da
peva korač nice i da juriša na neprijatelja. Pokopaćemo je u masovnu grobnicu. Sve je dobro, što se dobro svrši. Hvala
na pažnji. (Grabner leži isprebijan. Flegel stoji raskoračen nad njim, i aplaudira) Striče, što se izležavaš, zašto ne
aplaudiraš? Ne dopada ti se moje predavanje? To me duboko vređa. (Flegelu) Reci mu da klekne. (Flegel pokušava da
Grabnera silom postavi na kolena. On se opire) Klekni, striče, klekni, zaboga, slomiće ti kičmu. Šta će jadna strina da
kaže? Šta će jadnica kad sazna da joj je muž bio nacistički kupler-majstor? A tek tvoje kćerke? Šta će tek one da kažu?
Šuman silazi sa improvizovane pozornice. Grabner je na kolenima.
GRABNER: Kako te nije stid? Bio sam ti kao otac. Izvukao te iz bede, podigao, stvorio od tebe čoveka. Postoji li za tebe
zahvalnost, postoji li poštovanje?
ŠUMAN: Dragi striče, ja sam ti zahvalan. Veoma. Ali, poštovanje? Mnogo tražiš. Kako mogu da te poštujem? Vidiš li sebe
kakav si? Srozao si se kao dronjak. Mekušan si, mlak, obziran. Voliš Jevreje. Zagovaraš mir. Prezireš sopstvenu naciju. A
šta smo rekli, šta je pojedinac, bez nacije? Šta? Ništarija. Otpadak. To si ti. Nisi za život.
GRABNER: Zašto me ne ubiješ?
ŠUMAN: Hoću, striče, hoću – ako bude neophodno. Ja znam da je ubistvo smrtni greh, znam. Ti si me tome učio.
Međutim, striče moj, kada je nacija u pitanju, svi se grehovi ukidaju. Nema zlodela, nema krivice. Sve što služi naciji –
makar bilo i najveće zlo – zakonito je, moralno je, pravedno je. Kako je rekao Niče? “Svako zlo u kojem uživa neki bog –
opravdano je”. Jeste. Istina. Volja za uništavanjem može da donese neverovatne uspehe. Sledi novi citat: “Menjaćemo
lice i duh sveta, u paklenom kovitlacu... A kada budu uništeni svi nejaki i nečisti, samo će savršeni vladati!”
GRABNER: Hoće... “Vladaće” na zajedničkom groblju prašine i kostiju.
ŠUMAN: Tako je, striče. Bravo. Odličan. Apokalipsa nije samo neminovna, ona je i poželjna. Biće to propast jednog
gnusnog sveta, u kom gamad duha vrvi poput crva. Ko će žaliti za njim? (Odlazi)
***
Grabner kleči. Sa druge strane nailazi Vilma, u kućnom ogrtaču. Flegel oblači kaluđersku mantiju, pokriva glavu
kapuljačom. Vilma svlači ogrtač, ulazi u kabinu za tuširanje. Navlači zavesu. Flegel klekne pored Grabnera. Šapuće
molitvu. Grabner se ispoveda, na Flegelovo uvo. Vilma se tušira. Kroz zavesu se nazire njeno nago telo. Šubertova
“Serenada”, sa klavira.
***
Daniel sedi za klavirom, svira Šubertovu “Serenadu”. Vilma izlazi iz kabine za tuširanje. Oblači kućni ogrtač.
VILMA: Daniele, molim te, molim te, sviraj moju pesmu.
DANIEL: (Odsutno) Tvoju pesmu?
VILMA: Da, da... Znaš koju, znaš koju?
DANIEL: Ne, ne znam.
VILMA: Onu, onu koju sanjam... (Pevuši muzički lajtmotiv) Sećaš li se?... Sećaš li se?
Vilma pevuši i razdragano pleše.
DANIEL: Vilma!... Kako možeš tako da se ponašaš?
VILMA: Kako?... Kako?
DANIEL: Ponašaš se kao da se ništa nije desilo.
VILMA: (I dalje plešući) Najzad se desilo, i sad mi je lakše, sad mi je mnogo lakše.
DANIEL: Da, tebi je lakše... A ne pitaš se kako je meni?
VILMA: Mili moj, mili moj, tebi je teško nekoliko sati, a meni – meni je bilo teško trideset godina.
DANIEL: To te ne opravdava.
Vilma prekida ples.
VILMA: Ja i ne želim da se pravdam. Zbog čega bih se pravdala? Ne osećam se krivom.
DANIEL: Možda i nisi kriva. Međutim, to ništa ne menja. Gubavce niko ne okrivljuje što su kužni, pa ipak ih se svi klone
VILMA: Daniele, ako nas više ništa ne vezuje, ne znači da se moramo vređati.
DANIEL: Oprosti. Nisam želeo da te uvredim. Ja, zapravo, ne nanosim bol tebi, nego sebi.
VILMA: Šteta što ne živomo u Srednjm veku. Spalili biste me kao vešticu – i svršeno. Tvoja muška sujeta bila bi
zadovoljena, a ostao bi ispravan i savršeno čist.
DANIEL: Rugaš mi se. To sam i zaslužio. (Skriva lice među dlanove) Zašto me Bog kažnjava, zašto me muči?
Vilma mu priđe i pomiluje ga nežno po kosi, ali u toj nežnosti nema žara.
VILMA: Daniele, otputuj negde. Možeš na miru da razmisliš. Ako se za nedelju dana ne vratiš, znaću da je među nama
sve svršeno.
DANIEL: Ovo postaje neizdrživo... Šta ti hoćeš od mene? Hoćeš da te napustim? Da te oteram? To hoćeš?
Dolaze Rut i Boris. Rut je, kao i obično, naoštrena.
RUT: Vilma, zašto mi nisi rekla da ti prete?
VILMA: Nije ništa ozbiljno...
RUT: Ne laži. Lea mi je sve ispričala.
DANIEL: Ne razumem o čemu govorite. (Vilmi) Neko ti preti? Ko? (Vilma ćuti) Reci, ko?
BORIS: Nacisti, čoveče.
DANIEL: Koji nacisti? Ovde nema nacista. Prošla su ta vremena.
RUT: Njih ima svuda i u svim vremenima.
VILMA: Rut, ne preteruj, molim te. Sve je u redu. Nema razloga za paniku. Vilma je savršeno mirna. Sipa vino u čaše,
poslužuje najpre Borisa, zatim Rut. Daniel sedne za klavir. Nastavi da svira Šubertovu “Serenadu”.
RUT: To je Grabnerovo delo.
VILMA: On nema veze s tim.
RUT: Braniš ga? Koji ti je đavo? Nije moguće da se još uvek plašiš? Uterao ti je toliki strah u kosti? Bestraga! Neka
pokuša još jednom da ti preti – ubiću ga... Ubiću ga kao skota! Odavno je to zaslužio.
BORIS: Ja mislim...
RUT: Ti ćuti! Vilma, obavesti policiju.
BORIS: To sam i ja hteo da kažem.
RUT: Onda, izvini. (Vilmi) Hoćeš da ih ja nazovem?
DANIEL: Šta je vama? Kakva policija? Hoćete li da svima razglasimo da je bila vojna kurva?
BORIS: Polako, Daniele, nemoj tako... Rekli smo da te žene nećemo tako nazivati.
DANIEL: Kada smo to rekli?
BORIS: Pre neki dan... Ovde.
DANIEL: Koješta. Govorio si o njima isto što i ja.
BORIS: Da, samo onda nije bila reč o Vilmi. Ona ne može biti kriva. Naterali su je, majku im nacističku!
DANIEL: Dosta, molim te. Nećemo više o tome. Ti nisi Jevrejin, ne možeš to da razumeš.
BORIS: Šta ima da razumem? Ne treba mi jevrejska pamet da razumem. Bilo, pa prošlo. Ne može se stalno živeti u
prošlosti. Važno je ovo, sad.
RUT: A šta je ovo, sad? Šta, u božju mater? Nacistička bagra vršlja ovuda, prete, ucenjuju, a mi – mi pijemo vino i
slušamo Šopena.
DANIEL: Ovo nije Šopen.
RUT: Baš mi je žao. Vilma, zovi policiju. Treba da budu obavešteni o svemu. Obezbediće ti zaštitu. Nemam poverenja u
nemačku policiju. Daniel prekine sviranje.
DANIEL: Kakve veze ima s tim nemačka policija?
BORIS: Kako? Ti ne znaš? Vilma treba da putuje u Nemačku. Dvadesetog maja počinje suđenje Grabneru.
DANIEL: Dvadesetog maja je Leino venčanje.
VILMA: Odložiće venčanje.
DANIEL: Ne dolazi u obzir. Venčanje se mora održati u zakazano vreme. Već sam svima poslao pozivnice.
RUT: Bestraga sa venčanjem! Žena ti je u životnoj opasnosti, a ti misliš na svadbeni ručak.
DANIEL: Ti se ne mešaj! Gledaj svoja posla.
Ulazi Lea.
LEA: Šta se desilo? Zašto vičete?
DANIEL: Je li istina da si odložila venčanje?
LEA: Jesam.
DANIEL: Šta Karlo na to kaže?
LEA: Ne znam. Obavestiću ga kad stigne.
DANIEL: Stavićeš ga pred svršen čin?
LEA: Siguran sam da će me razumeti. Ne možemo se venčati, u ovim okolnostima
DANIEL: Na koje okolnosti misliš?
BORIS: Čoveče božji, jesi li čuo šta sam malopre rekao? Tvoja žena treba da...
DANIEL: (Vilmi) Ti ćeš stvarno svedočiti na suđenju?
RUT: Naravno da hoće. Mora.
DANIEL: Vilma, zar ti nije stalo do mene, do naše kćerke?
VILMA: Sigurno mi je stalo.
DANIEL: Stalo ti je? A dozvolićeš da celom svetu obelodane tvoju sramotu? Jesi li se upitala kakav će to udarac biti za
moju rodbinu?
RUT: Tvoja rodbina, tvoja karijera...
DANIEL: To nisam rekao.
RUT: Ali si na to mislio. Uostalom, šta se ti petljaš u to? Vilma, šta je odlučio tvoj uvaženi suprug? Ostaje li sa tobom, ili
LEA: Naravno da ostaje. Tata, je li tako? (Daniel ćuti. Pauza) Tata?...
RUT: Pusti ga, Lea, on sad izigrava paćenika.
DANIEL: Sigurno da patim. To je prirodno. Nisam bezosećajna osoba, kao ti.
RUT: Da, da, ti si humanista. Voliš sve ljude na svetu – osim one koje lično poznaješ.
DANIEL: (Preteći) Slušaj, Rut...!
RUT: Čekaj, još nisam završila. Ako ti Vilma ne odgovara, ako si se usrao – put pod noge.
DANIEL: Šta si rekla?
RUT: Kupi svoje prnje i čisti se odavde. To sam rekla.
DANIEL: Sa mnom ne možeš tako da razgovaraš! Nisam dužan da trpim tvoje histerične ispade, kao tvoj glupavi muž.
BORIS: Rut, hoćeš da ga bijem?
RUT: Nemoj. Ne treba. Još nam je uvek rod. A ti, gospodine Kalderone, slušaj dobro. Kad si već raspoložen za razgovor,
da ti nešto kažem. Odavno se u meni skuplja. Da bi čovek bio pobožan, nije dovoljno da čita božje zakone, već treba da
ih primenjuje.
DANIEL: Ti meni pričaš o božjim zakonima? Šta ti o tome znaš?
RUT: Toliko znam da čovek treba da pomogne bližnjem svom. Vilma ti je, valjda, dovoljno bliska. Ona od tebe očekuje
bar malo razumevanja. Očekuje podršku. A ti, šta si joj ti pružio?
DANIEL: LJubav. Da, pružio sam joj ljubav, a to činim i sada. Ako joj ne dozvoljavam da svedoči, to nije zato što sam
ravnodušan. Sve što želim, to je da ne upropasti svoj život. Ona ne sme da svedoči. Takva odluka nije ni nečasna, ni
kukavička.
LEA: Mama, ako je otac protiv toga da svedočiš – odustani. To suđenje ionako nema smisla. Grabnera će osuditi na tri ili
četiri godine, a od toga će mu pola oprostiti.
RUT: Do đavola sa Grabnerom! Nešto drugo je važno... Ljudi treba da znaju istinu.
LEA: LJude ne zanima istina, tetka Rut. Ne žele više da slušaju priče o holokaustu. Ta ih tema beskrajno zamara. Hoće da
se raduju, da se zabavljaju.
VILMA: Lea, treba da svedočim. To je moja obaveza.
LEA: Prema kome? Ti nikome ništa ne duguješ. Ako je neko ostao dužan, onda je to Grabner.
BORIS: NJega bio trebalo ubiti.
RUT: Borise, šta bulazniš?
BORIS: Zašto? I ti si malopre rekla da je to odavno zaslužio.
LEA: I ja tako mislim.
DANIEL: Tako nešto ne smeš ni da pomisliš! Život je božje čudo i niko nema odobrenje da ga uništi. To je vrhunska božja
zapovest. (Vilma prasne u smeh. Smeje se preglasno, neprirodno) Šta je smešno? (Vilma ne prestaje sa smehom)
Prestani!... Molim te, prestani! Vilmin smeh se prekida, kao što je i počeo, naglo i neočekivano. Počinje muzički
lajtmotiv.
RUT: Vilma, šta si rešila?
VILMA: (Odsutno) Šta sam rešila?
RUT: Hoćeš li svedočiti?
VILMA: Svedočiti?... Hoću, naravno... Sve Grabnerove lutke će svedočiti...
***
Muzički lajtmotiv. Modni salon. Judit pleše sa Flegelom. Ona i Vilma.
JUDIT: Neće... Neće da svedoče.
VILMA: Neće?
JUDIT: Ne. Ni jedna neće. Boje se.
VILMA: Boje se nacista?
JUDIT: I njih, i ljudske pakosti.
VILMA: A ti, Judit? Šta ćeš ti uraditi?
Judit ne odgovara. Zaneseno pleše. Vilma uzima flašu sa pićem, sipa u čašu. Pije. Judit prekida ples, prilazi Vilmi, prisno
položi ruku na njeno rame. Flegel unosi nage plastične lutke, razmešta ih u polukrugu.
JUDIT: Vilma, svedočile mi ili ne, svet će ostati kakav jeste. Mi smo nemoćne da bilo šta izmenimo. Pomiri se s tim.
VILMA: Da se pomirim sa sudbinom, kao tamo, u “Kući lutaka”?
JUDIT: A što jedino nas dve da joj prkosimo? Vidiš i sama da nam ni jedna od naših ne daje za pravo.
VILMA: A one koje ne mogu više da govore? Kome bi one dale za pravo?
JUDIT: One su mrtve. Nemaju više nikakva prava. (Vilma sipa sebi piće, pije) Vilma, nisu zaboravile... Ni jedna. Znaš na
šta mislim? (Vilma ćuti) Vilma, zaklele smo se...
VILMA: Ne, ne...
JUDIT: Ti si ga prva srela.
VILMA: Ne, Judit... Ne mogu.
JUDIT: Vilma, krv mora poteći. Ne osećaš li da je to potrebno? Treba se osvetiti. Osveta je dobra.
VILMA: Ne. To nije više isti čovek.
JUDIT: Znam tu priču. Sad se svi oni proglašavaju za prevarene idealiste. Svi su žrtve masovne hipnoze, koja im je
pomutila razum.
VILMA: Možda se svaki čovek sastoji iz dva bića... Jedno može hladokrvno da ubije dete; drugo zadrhti kada mačka
rastrgne bespomoćnu pticu.
JUDIT: To ništa ne menja. Zločin se ne može poništiti. Može samo da se vrati – istom merom. Krv za krv. Život za život.
VILMA: Judit, Judit, sećaš li se?... Taj razgovor, taj isti razgovor smo već jednom vodile.
JUDIT: Kada?
VILMA: Ne znam... Nisam sigurna... Možda sam sanjala... Možda i sada sanjam.
Šubertova “Serenada”, sa klavira. Flegel vadi revolver iz futrole, daje ga Judit. Ona pruži oružje Vilmi.
JUDIT: Izvrši presudu.
VILMA: Judit, razmisli... Kada je “Kuća lutaka” rasformirana, mogao nas je sve pobiti. On nas je poslao u Berger-Belzen.
Poštedeo je svima nama živote.
JUDIT: Neću o tome da razmišljam. Treba ga ubiti, to pre, dok je još ovde.
VILMA: A šta ako je došao ovamo da se pokaje?
JUDIT: Pokajanje će mu uvažiti na onom svetu. Ovde, na ovom svetu, jedino je iskupljenje – smrt.
Daje revolver Vilmi, zatim uhvati Flegela ispod ruke. On joj šapuće na uvo. Ona se raskalašno smeje. Odlaze. Vilma stoji,
nepokretna, sa oružjem u ruci.
***
Vilma i Daniel. Ona stoji, sa revolverom u ruci. On sedi za klavirom, svira Šubertovu “Serenadu”. Vilma plane. Histerična
je.
VILMA: Prestani!... Dosta!... Prestani sa sviranjem!... Ne mogu više to da slušam!... Ne mogu više! (Daniel prekine
sviranje. Pauza. Sat sa crkvenog tornja otkucava. Ona stavi oružje u tašnu. Ponovo je mirna, pribrana) Daniele, koji je
danas datum?
DANIEL: Sedamnaesti.
VILMA: Nije šesnaesti?
DANIEL: Ne. Sedamnaesti je.
VILMA: Juče je bio petnaesti. Sigurna sam. Šta se desilo sa šesnaestim majem? Verovatno sam ga prespavala. (Pauza) U
poslednje vreme sve češće sanjam. Baku... Našu baštu... Moju ljuljašku. Lutam kao utvara. Imam osećanje da me vetar
nosi, da lebdim, da sam već mrtva. Možda i jesam. (Počinje muzički lajtmotiv. Pojavljuje se devojčica u beloj haljini.
Sedne na ljuljašku, lagano se njiše) I sada, i sada sanjam... (Zapleše) Sanjam, sanjam, sanjam...
Vilma pleše. Najpre sama, zatim povlači i Daniela. Plešu zajedno.
DANIEL: Vilma, ja odlazim.
VILMA: Znala sam da odlaziš, Daniele, znala sam da zauvek odlaziš.
DANIEL: Ne, Vilma, ne odlazim zauvek. Vratiću se. Idem na koncertnu turneju, u Izrael. Ti znaš da sam oduvek to želeo.
VILMA: Nije istina. Odbijao si takve ponude.
DANIEL: Nisam bio spreman. Ovoga puta, jesam. Biće mi lakše, Vilma... Brže ću zaboraviti.
VILMA: Zaborav ne postoji. Nema ga. Nikada ga nije ni bilo.
Telefon zvoni. Dugo, uporno. Muzički lajtmotiv se gubi. Devojčica u beloj haljini otrči. Daniel krene prema telefonu.
DANIEL: Ja ću...
VILMA: Ne! Ne diži slušalicu! To su oni. Ovo je njihovo vreme.
DANIEL: Šta hoće od tebe?
VILMA: Prete mi. Ubiće me ako svedočim.
DANIEL: Ali ti nećeš da svedočiš, nećeš, zar ne?
VILMA: Moram, Daniele. Već sam javila tužiocu da ću doći na suđenje.
DANIEL: Nisi smela to da učiniš, nisi smela. Nikada više u životu nećeš biti srećna.
VILMA: Bez obzira šta učinila – nikada više neću biti srećna.
(Sedne na ljuljašku. Lagano se njiše)
DANIEL: To nije pravedno. Meni je Bog celog života ugađao, a tebe surovo kažnjavao. Ja nemam nikave zasluge, a ti
nikakve krivice. To nije pravedno!
VILMA: Daniele, mili moj, sve je to samo san... San, koji sanjamo na dugom, dugom putovanju u stvarnost...
Probudićemo se jednog jutra, jednog jutra, u sredu...
DANIEL: Ne, to nije pravedno. Je li to tvoj sud, tvoj, Gospode? Tvoja pravda? Čuješ li me? Čuješ li? Ja sam ti verovao,
držao se tvog Nauka, izvršavao tvoje zapovesti. Budi mi sad oslonac, prosvetli moj um, pomogni mi da spoznam istinu.
Hoću da znam, hoću da shvatim zašto nas kažnjavaš. Zar nije rečeno: “Bog gaji ljubav prema svemu postojećem”? Zašto
onda kažnjavaš one koji se vole? Zašto mučiš bespomoć ne, zašto slavu gradiš na njihovim patnjama? Kakav si ti Bog?
Jesi li Bog ljubavi i milosrđa, ili Bog moći i mržnje? Surovi, okrutni, nemilosrdni Bog. To si ti. Ti, od pamtiveka, do Sudnjeg
dana. Ne, ne, to ne može biti, to nije moguće: u tom slučaju, bio bi Sotona, a ne Bog. Kakav si onda, kakav Bog? Bog
lišen osećanja? Hladni, ravnodušni Bog? To si ti? Znači, tebi je svejedno da li neko voli ili mrzi, veruje ili ne veruje, zna ili
ne zna, da li je dobar ili zao? Ako je tako, a možda je tako, onda je sve dopušteno... Sve je dopušteno. Ne postoji
nagrada, ne postoji kazna. Pakao je na Zemlji, a raja – tvog raja nema nigde. Mesija – to je smrt. Ona nas izbavlja, ona
nam donosi mir. To je prava istina.
***
Na smiraju dana. Vilma na ljuljaćci, Grabner sa buketom sveže ubranih ljiljana u ruci. Sunce na zalasku.
GRABNER: Doneo sam vam cveće, za rastanak. Znam da volite ljiljane. Pored vašeg kreveta dugo vremena stajala je vaza
sa ljiljanima. Kada je cveće uvelo, vi ste plakali.
VILMA: Plakala sam, kada je cveće uvelo?
GRABNER: Da.
VILMA: I vi se toga sećate?
GRABNER: Da.
Vilma ustane sa ljuljaške. Priđe Grabneru, uzme od njega buket sa ljiljanima.
VILMA: Grabneru, zašto ste nas poštedeli? Zašto nas, na kraju, niste pobili?
GRABNER: Nisam dobio takvo naređenje.
VILMA: A šta biste uradili da ste ga dobili?
GRABNER: Nisam ga dobio. (Pauza. Počinje muzički lajtmotiv) Ne vidim vas dobro.
VILMA: Ni ja vas. Nebo sve više bledi.
Grabner okrene leđa Vilmi. Zagleda se u horizont.
GRABNER: Sunce zalazi. (Pauza. Vilma vadi iz tašne revolver) Kada ponovo izađe, ja ću već biti kod svoje kuće. (Vilma
uperi oružje u njegova leđa) Treba da dođete kod nas, da vidite našu kuću. Dopašće vam se, pogotovo bašta, sad, u
proleće. Svud se širi miris narcisa i zumbula, mešaju se sa mirisima jasmina i tek procvalih vrba, koje vetar donosi sa
reke. Kada je vreme mirno, iz grada dopire brujanje zvona. (Pauza. Vilma još uvek drži oružje upereno u njega) Gospođo
Kalderon, možete li mi oprostiti? (Vilma ćuti. Ruka sa oružjem klone. Parovi započinju ples) Možete li?
VILMA: Očekujete od mene da vas žalim. Očekujete samilost. A vi ste sažaljenje i samilost tako okrutno uskraćivali
svimanama. Kako mogu da vam oprostim?
Vilma stavlja sedu periku, sedne u invalidska kolica. Muzika je sve glasnija. Parovi se vrte. Grabner se penje na
improvizovanu pozornicu.
GRABNER: Bio sam vojnik... A kao vojnik bio sam spreman da se podčinim svojim starešinama i da poslušno izvršavam
njihova naređenja. Ne tvrdim da nisam ubijao, ali šta sam drugo mogao da uradim? Šta će uraditi oni koji će se sutra
naći u sličnom položaju? Uraditi isto: izvršavaće nare- đenja, bez obzira na njihov ludački smisao. Pogrom će se ponoviti.
Potreban je samo mit koji će pokrenuti mase, i tiranin koji će uspeti da ih zavede. Koji bi narod odoleo, koji narod sutra
neće moći odoleti? Pucnji iz revolvera. Grabner se presamiti, pada preko ljuljaške. Parovi i dalje plešu.
***
Muzički lajt motiv. Parovi plešu. Sedamdesetogodišnja Vilma u invalidskim kolicima, sa buketom sveže ubranih ljiljana u
krilu. Pored nje, Albert Rošonek.
ROŠONEK: Gospođo Kalderon, ko je ubio Emila Grabnera?
Vilma ćuti. Pojavljuju se, u parovima, Daniel i Lea, Boris i Rut, Šuman i Judit, devojčica u beloj haljini i dečak sa loptom.
Priključuju se plesačima, plešću zajedno sa njima.
VILMA: Vilma, probudi se, probudi se...
ROŠONEK: Ako ga niste vi ubili, ko je onda to učinio? Plaćeni ubica?
VILMA: Ti sanjaš, ti sanjaš, sanjaš...
ROŠONEK: Judit Štraser? (Vilma ćuti) Vaša sestra, Rut? (Vilma ćuti) Ili – on? Vaš muž?
VILMA: “Svako ko uništi jednu dušu, kao da je uništio ceo svet.” Tako bi vam odgovorio Daniel.
ROŠONEK: Poznat mi je taj zapis iz Talmuda, ali on ima i nastavak: “... a svako ko održi jednu dušu, kao da je održao ceo
svet”. Daniel je žrtvovao sebe, da bi održao dušu voljene osobe. Vašu dušu.
Muzika utihne, zatim se potpuno gubi. Parovi i dalje plešu.
VILMA: Ne znam, ne znam, ne mogu da znam... Daniela nisam nikada više videla. Umro je na turneji, za vreme koncerta.
Umrli su i Judit i Rut i Boris... Sada su svi zajedno, i dobri i zli, i grešni i bezgrešni – u ništavilu.
ROŠONEK: A ubistvo Emila Grabnera ostaće nerasvetljeno, verovatno zauvek.
VILMA: Istina će se otkriti na završetku vremena, pod uslovima koje mi ne možemo ni da zamislimo.
Pauza. Parovi i dalje plešu, bez muzike.
ROŠONEK: Kakva tišina... Ovde je uvek tako tiho?
Vilma ćuti. Rošonek se povlači. Jedni za drugim, povlače se i plesni parovi. Vilma, sama.
VILMA: Da, ovde je uvek tiho... (Pauza) Ugodno je sedeti u tišini, u samoći, i sanjati...
Pojavljuje se Flegel, sav u belom: mantil, pantalone, patike, bolničarska kapa. Prilazi invalidskim kolicima, stane iza
Vilminih leđa. Njena glava je klonula. Čini se da spava. Flegel odgura invalidska kolica sa Vilmom. Tišina. Čuje se samo
škripa ljuljaške koja se lagano njiše.