SRPSKA LIRA

Knjiga srpske ratne lirike 1912-1918

Copyright © 2017 by Vladan L. Kuzmanović
All rights reserved. This book or any portion thereof may not be reproduced or used in
any manner whatsoever without the express written permission of the publisher except
for the use of brief quotations in a book review or scholarly journal.

ISBN 978-1-387-24800-1
BALKANSKI RATOVI
Što ćutiš, ćutiš, Srbine tužni?

Vladimir Vasić

Što ćutiš, ćutiš, Srbine tužni?

Protrljaj oči, slava te zove,
Slava te zove na crno groblje,
Na ono tužno Kosovo polje.

Ta da li živiš, ta da li čuješ
Tu crnu kletvu, taj uzdah teški?
Da li još pamtiš, da li još znadeš
Za onaj bojak, bojak viteški?

Grešniče teški, trgni se, tresni

Lancem o zemlju! Nek mine mrak!
Nek dušman vidi, nek dušman čuje
Da Srb još živi, da je junak!
Razvilo se ravno polje Prilepsko

Razvilo se ravno polje

ravno polje Prilepsko
pod njim sedi Feti paša
razpeo šatore

I on šalje poslanike
da se Srbi pokore
Svi se Srbi nasmejaše
Pavle Sturma najviše

Poturice Ferdin paša

Šesti puk je odgovor
Šesti puk je hrabar bio
pa je Turke razbio
Hrabri Đorđe Skopljančiću

Hrabri Đorđe Skopljančiću,

Pal' revolver tvoj!
Oj Gligore i Jovane,
Vod'te nas u boj!
Duhom vašim zapojeni
Ići ćemo mi,
Za krst časni i Slobodu
Ginućemo svi!
Hajte, hajte,
Srbi ustajte,
Hajte, braćo hajte,
Svoje ne dajte!
VARDAR
Na Vardaru

Vojislav Ilić

Suro, večito stenje gordo se u nebo diže,

Nad urvinama tamnim orli se s oblakom bore;
A dole sa strašnim šumom, Vardar se peni i stiže,
I pada kroz uske klance, u sinje Jegejsko more.
O vali, o reko srpska! Stoleća tako se gube
I kao talasi tonu u more večnosti tavne...
Al' tvoje biserne kaplje kamena podnožja ljube,
Gde spomenici stoje narodne prošlosti slavne.
Ali će, ko rajski feniks, sinuti sloboda mila,
I ja ću stojati vedar, gde sada pogružen stojim,
I naš će oro beli široko razviti krila
Nad urvinama tvojim.

1889.
Ranjenici iz 1912

Sima Pandurović

S prvim žutim lišćem i oni su pali

Jeseni ove u dan kakav mokri,
Na poljima hladnim koja strašno zali
Krv, kiša, a truplje zaseja i pokri.

Donose ih redom s dalekih ravnica

Oborene mačem, u borbi i lomu.
Nosila se nižu. Preplanula lica,
Naši pali borci vraćaju se domu.

Crna masa sveta oko njih se tiska,

U sumrak, kroz svetlost svetiljaka belu.
Zaborav je, možda, budućnost im bliska!
Opružene, neme, u surom šinjelu,

Pod ranama koje sažižu i peku,

U prahu i krvi, s klonulošću blagom,
Sa očima mutnim, bez suza što teku,
Donose ih tužno zavičaju dragom.
Koliko su retka osećanja što se
U srcima sviju neumitno bude,
Kod sveta što gleda kako ih sad nose,
Te proste heroje, te velike ljude,

Što su mirno svoja ostavili rala,

Ognjišta i kuće, i nejač, i žene,
I čija crvena, topla krv je pala
Po zemljama što su suzom zalivene.

Otišli su mirno, ne znajući kuda,

Prešli preko polja, klanaca i gora,
I orlove naše pronosili svuda
Od pragova svojih do dalekih mora.

Pobijena deco naše zemlje zdrave!

Vi ste spasli naše drage, naše mile,
Popadali gordo radi naše slave
Na domaku besne, neumitne sile.

Sad vas nose tužno, a niko vas neće

Spominjati nekad, kolevko uzdanja!
Na nosila vaša bacaju sad cveće —
Poslednji i prvi znak opšteg priznanja.

Pronose ih tužno, pobijene lave,

Kroz neves'o sumrak, rasplakan i beo, —
Krvave junake bez nagrade, slave;
A tragična jeza svet prolazi ceo.
Rodoljub

Vojislav Ilić

Ja sam putnik sa Vardara,

Gde je Srpstvo bez slobode;
Al' sam čuo tužan žubor
I Miljacke, bistre vode.
Video sam reke obe,
Moj Srbine, sužnji robe!

Ne hore se pesme tamo

Sa laganih tamburica,
Sumorne su pesme njine
I sumorna njina lica,
Al' im jezik slatko zvoni.
Kojim zbore milioni.

Oni štuju običaje.

Ali prošlost više svega,
A uz gusle proslavljaju
Obilića, Skenderbega
I Kosovo Polje ravno,
Gde nam pade carstvo slavno.

Nadaju se i čekaju
Na minulu slavu staru,
Da zavrišti srpski konjic
Na Miljackoj i Vardaru —
Nadaju se, srpski sine:
Ne prevari nade njine!

Vardar

Jovan Dučić

I usta prorokâ i mišca junakâ,

Napiše se snagom tvoje svete kapi.
Sad kroz naša srca idu krupni slapi
Tvojih svetlih struja i ognjenih zraka.

Svoj hleb i lovore zalili smo tobom;

Molitva i himna, obe su te pune;
Pune su te naši vapaji i strune;
Kao Mlečni Puti sjajiš našim dobom.

Uzeli smo gordo u svoje trofeje

Sve tvoje ognjene zastave i mače,
Oplenili tvoje smaragde što zrače,
I tvoje matice razveli u leje.

Ovde se borahu pretci s potomcima:

Lavovi od tuča motre žive lave;
Dve tvoje obale dve su naše slave:
Mi smo pobednici bezmerni nad svima.
Tečaše iz carske legende, a sada
Robuješ u priči o nama; i grubi
Sen naših legija sad na tebe pada;
Sve tvoje vetrove nosimo u trubi.

KUMANOVO
Moj Srbine, sužnji robe!

Vojislav Ilić

Kumanovo

Aleksa Šantić

Svi na kolena, svi!

Ovde je bila
Sveštena vatra žrtve blagorodne,
Što su je mahom širokijeh krila

Zmajevi naši rasplamteli. Neka

S molitvom svaki poljubi tlo sveto,
S koga je višnja zagrmela jeka

Osvete slatke. I k'o talas burni

Sinjega mora razlila se širom
Preko ravnina i gudura tmurni',

Roblje da prene i donese vesti:

Plameni obruč ustreptana sunca
Kako se rađa iz krvi i svesti...

Svi na kolena, svi!

Ovde je Vrelo,
Gde se sva lepa napojiše srca
Snagom bogova za bogovsko delo.

Ovde jue sveti Hram. Ovde je luče

Vatrama vere zažegla sloboda,
Srbiju Staru da s nova obuče

U sjaj i bleske kao davnih dana,

Kada je, ono, Gospođa Carica
U odsevima grivna i đerdana,

Gledala ozgo, s visokih balkona,

S pobeda kako imperator jezdi,
Uz urnebesni klik i pozdrav zvona.

Svi na kolena, svi!

1913.
BITOLJ
Razvilo se ravno polje prilepsko,
ravno polje prilepsko...

Pred Bitoljem

Aleksa Šantić

Još jabuka sunca zaronila nije,

Kô da s vrha gleda ono carsko đelo,
Gđe vitezi, jači od džinova svije',
U Rijeku Crnu zagaziše smjelo.
Sa bedema riču topovi i grme;
A daleko, niz to polje vodoplavno,
Sa rijeke, zvoni pjesma kô od srme:
"Oj Moravo, moje selo ravno!"

Novembarska studen probija i reže.

Oni samo gaze i ne čuju više,
S meteriza, turskih, sve teže i teže,
Kako pljusak pada od olovne kiše.
Posrću i tonu, i visoko svrh ti'
Gomila se vija vrana jatô tavno,
A kô jedna poznata molitva još drhti:
"Oj Moravo, moje selo ravno!"

Svi upiru oči... Svima lice granu...

Gle, pred njima, kao bašta adiđara,
U večernjem sjaju zablista i planu
Stari Bitolj s gorom bijelih munara.
"Ura!" grmnu, jeknu... Za vrh sunca roni,
Po hrbatu greda rudi borje davno;
A s rijeke jošte topla pjesma zvoni:
"Oj Moravo, moje selo ravno!"

1913.

Zgarište

Aleksa Šantić

Popaljeno selo. Iz crnoga zgara

Još pokrovi dima penju se i krile.
Nigde stada, zvona, kolibe ni ara -
Sve je pusto! Samo, niz žljebove gnjile
Gde udara voda i korito dube,
I kô pokajnice setne vrbe stoje,
Oni mirno leže uz puške i trube,
Poprskani ključem carske krvi svoje.
Kô plamenje sveća, iz modrijeh trava
Mak crveni rudi oko mrtvih glava;
Dok studena voda po koritu prska
I rasiplje kapi na ta bela čela,
Kô suze… Sve ćuti. Samo u dnu sela
Vran grakće i kruži svrh kopalja trska.
1913.

Jutro na Kosovu

Aleksa Šantić

Probuđene trepte daljine i međe -

Razdraba se blesak po kosi i luci,
Kô da Boško, s alaj-barjakom u ruci,
U oklopu sjajnom sam projezdi neđe...

Puklo polje. Širom, na četiri strane,

Preko dugih njiva i ravnica svije',
Svud orače vidiš i rala i brane,
I kako iz mrkih brazda para bije.

A tamo, kô gora srebrna i čista,

Pokrivena nebom Gračanica blista
I sjaj s krsta siplje... Trepte daljne međe -

Razdraba se blesak po kosi i luci,

Kô da Boško, s alaj-barjakom u ruci,
U oklopu sjajnom sam projezdi neđe.

1913.

Igrale se delije

Milorad Petrović Seljančica

Igrale se delije,
Nasred zemlje Srbije,
Sitno kolo do kola,
Čulo se do Stambola.

Svira frula iz dola,

Frula moga sokola,
Sitno kolo do kola,
Čulo se do Stambola.

Čulo se do Stambola,
Carskog grada ohola.
Igra kolo do kola,
Ne haje za Stambola.

Beseda (odlomak)

Kosovo

Laza Kostić

Stojbino divna, stojbino srpska,

Srdašce moje, dome moj!
Domaćini se iz tebe sele,
Odomaćene radosti bele,
A crni jadi sele se u te
I vode tuge, crne im ljube
Tuđinke ljute.
Radosti bele, ala da znate
Da mi se nećete vratiti više,
Ne bi vam se tako sijala lica
Munjevitim osvetljena mačevima,
Ne bi vam tako viteški vranci
Besno poskakivali:
Al' id'te samo, idite, sjajte,
Poslednji put je, sinovi znajte!
A vi tuge, ale ljute,
A vi crni jadovi,
Što se tako poneli jako
Da dolazite na slavu, na čast,
U zemlju moju, u srce moje,
U moj dom?
Vaša je sila, mislite, vaša,
Prokrčit što će vam u njemu stan?
Proždrljivi crvi, nemoćni mravi,
Sudbine moje nadničari!
Pravi moji gospodari,
To su gresi moji stari,
Vi ste njihovi robovi!
Stojbino divna, stojbino srpska,
Srdašce moje, štono si do pre
Od silnih radosti prepući htelo,
Da šta ćeš sada od tol'kog jada?
Jada je više, jada je tma:
I svi ti jadi, svi su ti radi,
Srdašce moje, u tebe stati,
A da se četa u tebe smesti,
Krvcu odaspi, vojsku pričesti,
Pa gini, srce, u slavi, u svesti!
Stojanu Novakoviću

Aleksa Šantić

Uz hridi života i studene jave

Pod svojijem krstom i ti si se peo,
No pred mrazom nisi saginjao glave,
Jer bog tvome srcu dade oganj vreo.

Kô orlovi jaki iz rodnih gnijezda,

Čija srca nigda zadrhtala nisu,
Letio si gori... I sada na visu
Stojiš, kô hrast jedan, pod spletom zvijezda...

Kako li nas toplo tvoja duša grije

Usred ovih kobnih i sumornih dana!
Nad nama kô stablo blagoslova bdije,
I mi svi plod zlatan beremo joj s grana...

Nek je blagosloven onaj trenut mio

Kad te sjajna rodi njedro srpske grude!
Ta ti jedan, starče, dostatan bi bio
Pa da srpski narod vazda slavan bude!

Po gorama našim, po polju i luci

Prosuo si uma svijetle planete...
I mi danas, evo, kô ocu dijete,
Svi stupimo tebi sa kapom u ruci.

Blagoslovi, starče! Nek naraštaj cio

Velik đelom bude kô ti što si bio!

SKADAR
Ko junački pada nigda pao nije!
A znaš, i nas ovi rađali su krši:
Po baštama Skadra, gđe naranča zrije,

Kraljice su naše šuštale u svili.

Pašo, mi smo gradu neimari bili -
Još Jezero pamti i Bojana čista,

Gđe je Gojko utve lakokrile gađ'o.

Ovđe Balša svoje sokole je rađ'o -

Aleksa Šantić
TARABOŠ

Taraboš

Aleksa Šantić

Juriš! Na vrhe pobijmo barjake!

Planina jeknu, trese se i slama.
Sve jurnu, k'o da zmajeve gorštake

Uz grm i krše nose krila sama.

Napred! Na juriš! - Sve grmi, k'o diva
Pobune mračne iz bezdanih jama.

Noć je duboka i sve dublja biva;

A tamo, preko krša i drveta,
Strukama gustim što ih magla skriva,

Penju se oni. Vrsi bajoneta

Po mraku sjeknu k'o odblesci zoreLom.
Zemlja dršće. Iz crnih kubeta

Nebu svud sikću šrapneli i gore.

Granata praska i sa greda svije'
Hrnjage stena s tutnjavom se ore.

No nigde strave ni uzmaka nije

-Zaludu strmen sve to više biva
I bura smrti jauče i vije:

Tamo, gđe nebo reže golet siva,

Penju se oni. I gora se slama –
Napred! Na juriš! - Sve grmi, k'o diva

Pobune mračne iz bezdanih jama.

1913

Čuj, Dušane

Čuj, Dušane, tebe Srbi zovu:

baci pogled slobodnom Kosovu.
Slobodni su i ujedinjeni,
klanjaju se tvojoj svetoj seni.

Čuj, Dušane, Srbe sa svih strana!

Kosovska je kletva sad isprana.

Od Dunava, Tise, Drave, Save,

bučne Drine i mutne Morave,
od Vardara do plavog Jadrana
kliče Srbin srca razdragana!

Da Bog poživi oslobodioca,

Aleksandra našeg dobrog oca.

Banat, Bačka, pitoma Baranja,

Herceg-Bosna, Lika, Dalmacija,
Crna Gora, Srem i Šumadija,
Raška stara i Južna Srbija.

Kliču složno seni tvojoj hvala

za darove - slobodu i kralja!

Oni su prolazili

Ž. Milićević

S puteva koji su išli iz sela

pojavnjivali se, po dvojica i trojica,
s jesenjim ružama za šajkačom,
s belim torbama o ramenu,
i šarenicama brižljivo uvijenim.

Nasmejani, brbljivi kao vrapci,

smejali se izlazeći na nasip,
dovikujući poslednje zbogom devojkama,
i, ostavljajući ih zamišljene,
pomalo tužne i zamišljene,
zagrljeni kao sinovi iste majke,
pevali u horu, ludo, pesmu:
Oj, Srbijo, majko mila. ..

Oj, Srbijo majko mila. ...

kroz fijuk hladnog jesenjeg vetra,
doču li ti ove glasove dece,
glasove nada tvojih polja,
glasove čežnja tvojih šuma,
glasove vere ubogih sela,
odletele put tmurnog neba,
praznog i hladnog kao mrtvog

Povoreke teških oblaka nebom,

povorke veselih rekruta zemljom
prolazile su i uplitale se
u tvoju sudbinu legendarnu,
Srbijo, majko.

Ko je mrsio i mračio seneke oblaka

Ko raspaljivao čudesne vatre
mladićskih srdaca da žarom pesme
zasvetle kroz mrak teške oluje,
spremne da grune

Srbijo, majko, sva tvoja mladost,

sva tvoja budućnost stoji spremna
da umre s pesmom na usnama,
da te odbrani.
Jednoruki div s Tarboša

Vojislav Ilić Mlađi

Kada glasnik crni uzja besna hata

I odjuri, - starac, div sa jednom rukom,
Još uzbuđen, strašan, izađe na vrata,
Naoružan puškom, i ogrnut strukom.

Za njim čeljad kliču: Dobri đedo, stani!

Kud ćeš Zašto srljaš u naručje groba
- Na Taraboš idem, Skadru na Bojani,
Tamo, gde su pala, moja sina oba!

Ali, đedo star si... izdala te snaga...

Po kos ti, davno, palo inje sivo!
-Ne! Naprotiv: mlad sam, deco moja draga,
Dogod mi je srce u grudima živo!

Sve si dao rodu. Pa zar i sad prvi

Da budeš u borbi za krst i slobodu
-Dogod čovek, deco, ima kaplju krvi,
On ne može reći: Sve sam dao Rodu!

Zar na Vučjem Domu, dobri đedo stari,

Nisi ruke lišen sred krvava boja
-Jest, izgubih ruku, ali šta to mari
Ja još jednu imam, imam deco moja!

I orijaš tada, za trenutak kleče,

Te unuka stište, celiva u čelo.
Opraštajte! Zbogom! uzbuđeno reče
I još jednom, tužno, pogleda na selo.

Pa pođe. Pred ljime staza ne blesasa...

Planinsko bespuće...neprolaznost krša...
Bela mu se brada ne vetru talasa,
Jedan prazan rukav za njime leprša.

I, dok, tako mamljen Slavom i Slobodom,

Korača titanskim, uzvišenim hodom,
Uz gudure kršnih, visokih planina,

Naliči, spram sjaja nebeske buktinje,

Na ogrmnog diva, koji se propinje,
Da dohvati sunčev kotur od rubina!..

Esad paši

Aleksa Šantić

Gvozdenijeh vrata razbili smo brave

I pobili barjak na bedeme strme!
Po volji Alaha, jutros, mrki lave,
Vrhovi Lovćena pobjedama grme.

Ne strijeljaj okom i zube ne krši -

Ko junački pada nigda pao nije!
A znaš, i nas ovi rađali su krši:
Po baštama Skadra, gđe naranča zrije,

Kraljice su naše šuštale u svili.

Pašo, mi smo gradu neimari bili -
Još Jezero pamti i Bojana čista,

Gđe je Gojko utve lakokrile gađ'o.

Ovđe Balša svoje sokole je rađ'o -
Ovđe nek' mu s nova grb stari zablista!

1913.

Na Drimu

Milutin Bojić
Sunčanim poljem sav zelen i leden
Juriš u pustoš, gde crno busenje
Pozdravlja mraznim krikom šuplje stenje,
Nad kim je pokrov od čelnika sveden.

Mog Svetog Kralja pamtiš li boljare

I krvav poraz tatarskog Kana
I odrubljenu glavu Tamerlana,
Kraljevske lovce, carske sokolare

Razbludni, mladi džine, rel mi reci!

Ali ti hučiš snaćnim gromo žudnje,
Kao u doba lutanja i bludnje,
Kad su ti prišli naši grubi preci.

Pust i divljačan kroz klance si rio

U suton Carstva pun dima i plača,
Ko i sad kad se s pobedom korača:
Sad osmeh kriješ, ko što jad si krio.

Gordi smo tobom, jer tvoj šum nam godi,

Oštar, ko pogled orla koji vreba,
I, dok pratimo let tvojih galeba,
Zaver otaca kraj nas hučno brodi
U tvojoj hladno i zelenoj vodi.

Na obali Drača

Aleksa Šantić
Ovđe pobi,
Barjaktaru,
Svilen barjak, zlatne rojte!
Sokolovi,
Slavu staru
Milutina kralja pojte!
Neka leti
Kao bura,
I na Drini i na Savi
Braći javi:Naš je!
Naš je Jadran plavi!
Ura!...

O Srbijo,
Mili dome,
Krasni li si lovor splela!
Po širokom
Skutu tvome
I svetosti tvoga čela,
Snova, eto,
Pun azura,
Jadran sipa, iz dubina
I širina,
Sjaj korala i rubina
Ura!...

Zdravo! Zdravo!
More plavo!
Svoju krv smo za te dali,
Toplu, blagu,
Milu, dragu,
K'o tvoj biser i korali...
Pa htjedne li
Divlja bura
S tebe da nas makne samo-
Mreti znamo –
Bez krvi te mi ne damo!
Ura!...

1913.
BREGALNICA

Bože mili gore na visini,

poklasmo se strašno s Bugarima,
na visokoj Čeganskoj planini,
na očima, mirnim jezerima.

Milosav Jelić

Sveta reko gde se oglednula slava,

Omađijan narod doneo je na te,
S pobožnošću žreca i gordošću lava,
Svoje bele orle i svoje penate.

Jovan Dučić
Potporučnik Dule
Milosav Jelić

Bože mili gore na visini,

poklasmo se strašno s Bugarima,
na visokoj Čeganskoj planini,
na očima, mirnim jezerima.

Kad je bilo posle pola dana,

dok još sunce kazivaše lice,
navališe redovi dušmana
i probiše žice nasilice.

Al' tad jurnu četa u šestaka,

od kostiju digoše se kule,
pred četom je potporučnik Dule,
a za njime šaka od junaka.

Začudi se planina Čegana,

tanka jela drhtnu na uvojke,
beše Dule lepši od devojke,
a hrabriji od Strahinjić Bana.

Pobegoše redovi došljaka,

ludo beže, ludu sudbu hule,
al' pogibe potporučnik Dule
i izgibe šaka od junaka.

Još ostade crno razbojište,

noć rujavu kad obavi travu
i gavran se diže da poište,
mrtvu glavu, lepu i krvavu.
Jovan Babunski

Milosav Jelić

Srpska mi truba zatrubi

U tovo selo Drenovo.
Spremte se spremte četnici,
Silna će borba da bude.

Oj napred ide pred četom

Jovan Babunski vojvoda,
Za njim ide pred četom
Vasil Veleški vojvoda.

Izvika Jovan Babunski:

Držte go selo ozdola,
Držte go selo ozdola
Tuva je Stevan Dimitrov.

Izvika Jovan Babunski:

"Predaj se, predaj, Stevane"
"Ne se predajem, Jovane,
Az sam blgarski vojvoda!"

Izvika Vasil Veleški:

Frljajte bombe četnici.
Poče im kuća da gori,
Iz kuće Stevan govori:

"Puštaj ma, puštaj Jovane,

Četa će da mi izgore."
Srpska mi truba trubaše,
Drenovo selo goreše.
Bregalnica

Jovan Dučić

Opraćemo tobom oči našoj deci,

I čelo proroka u trenuti sudnje,
Reko koja posta u mačeva zveci
Svetlom međom izmeđ istine i bludnje.

Kao varnica si izbila iz mača,

I svoj put prosekla između dva doba;
I digla sve ognje iz svog sjajnog droba,
Da bi jedan narod znao kud korača.

Vodo vapijućih u velikoj noći,

Osvetljenim putem sada ide pleme;
Na rukama punim pobedničke moći
Nosi svoje rodno nebo, kao sleme.

Sveta reko gde se oglednula slava,

Omađijan narod doneo je na te,
S pobožnošću žreca i gordošću lava,
Svoje bele orle i svoje penate.

Tvoj luč sevnu da se uždi oreola;

I nosiš, do juče nepoznata nikom,
Sve sunčane mreže i zvezdana kola;
I vriš pod ognjištem i pod žrtvenikom.

Kao tvoje ždrelo što ne zna da skrene,

I međe su srca nemenljive, preke:
Naša duša ima boju naše stene,
I naša krv teče kud i naše reke.
Bugari

Jovan Dučić

Mi nismo poznali vas po zastavama

Ni vaše heroje od lavova ljuće:
Sve na kolenima vukli ste se k nama
Noseć mač ubice i luč palikuće

Bez buktinja ide ta vojska što ćuti,

Požar sela svetli za marševe gorde…
Vaše gromke himne ne čuše nam puti:
Nemo ubijaju deca stare horde.

Polomiste više kolevki, o srama!

Nego herojima otvoriste raka.
Podaviste više njih u postenjama,
Nego što ste u krv srušili junaka.

Uzeli ste oči freskama sa svoda,

Glave kipovima heroja iz bajke;
Spržili ste seme u strahu od ploda,
I reč ubijali ubijajuć majke.

Presiti se zemlja od krvavog vala,

Ali vam pobeda ne osvetli lice:
Jer lovor ne niče s bunjišta i kala,
On je za heroje a ne za ubice.
Jablanički junaci

Vino piju do dva pobratima,

dobro je vino kad nema rakije,
Čupić Marko i Pop Tone Ilija,
ne za stolom, u hotel Šareni,
već u rovu, na kamen studeni,
na Solunskom frontu čuvenome…
Al čuj, more, šta se desi sada:
zagraktaše bugarski plotuni,
na kamenoj Čuki, boj se bije,
al ko, kako niko znao nije.
Ječe bombe, mitraljezi gaču…
tamo posred bugarskoga šanca,
pokraj hrpe bugarskih mrtvaca…
Komandant je u panici ustao,
pa se čudi, ađutante zvao:
“Ko boj bije i Bugare juri?
Daj patrolu i što brže žuri”!
Pa je lično sam pred njom pošao,
bugarskom frontu otišao…
U to im je komandant došao,
“Pomoz bog, junaci”! Nazvao.
Najvećim ih ordenom darivao:
Ruskim Krstom i Legijom časti.
CER

Dođi Švabo da vidiš

gde je srpski Tekeriš!
Čik Švabo da vidiš
gde je srpski Tekeriš!
Hej, trubaču, s bujne Drine

Hej, trubaču, s bujne Drine,

De zatrubi "zbor"!
Nek' ođeknu Šar-planine,
Lovćen, Durmitor!
I nek Drina jekne Savi.
Sava Dunavu,
Dunav bujni Tisi, Dravi:
"U boj! U slavu!"

Nek' se bojni jeci ore

Kroz sve gore,
Čak na more, -
Kroz sve gore čak na more,
Gde viteška srca biju,
Oj, na more, na Adriju!

Hej, narodni barjaktaru,

Razvij barjak tvoj,
Na zborištu na Vračaru
Kupi narod moj!
Sve oružje bojnom vične
Ubojne slike,
Ta narodne naše dične
Hrabre vojnike!

I gde god je jošte koja

U junaka
Mišca jaka,
Neka dođe, - biće boja,
Ljuta boja i mejdana
Od Adrije do Balkana!

A vi, Srbi, sa svih strana,

Kad čujete glas,
Na oružje, na dušmana,
Hajd, u dobri čas!

Sa svih strana na dušmana

Složno, Srbi, sad!
Preko Šare i Balkana
Hajd' na Carigrad!
Nek' se istok sav zatrese
Čak do mora,
Do Bosfora;
Pa nek' ropske lance strese,
Teške lance od Kosova,
Srbadija Dušanova!

Hajde, Srbe, hajde, rode,

Vek je danas tvoj!
Vek je danas os slobode,
Srpski rode moj!
Ne daj da ti dušman pije
Krvi kap po kap,
Za slobodu li', proli'je,
I poslednju kap!
Iz krvi će poniknuti
Slobode čas -
Naroda spas -
A slava će vaskrsnuti
Svekolike Srbadije:
Od Balkana do Andrije!...
Noć posle bitke na Ceru

Milutin Jovanović

Blistaju od zvezda plavetna nebesa,

Noć zavila zemlju u crnu kadivu;
Nečujno sa grana bistru rosu stresa
Mlad voćnjak pod Cerom. Na rudinu sivu.
Preplašeno sleće jato golubova
Na noćište. Šume tiho pored puta
Redovi beskrajni tankih jablanova,
I mirišu slatko grozd i breskva žuta.
Muklo idu stada kroz mračne proplanke,
Ne pevaju popci iz niskih strnjika;
I Cer ne ču noćas pesmu frule tanke
Ni zvuk medenice s ovna predvodnika.
K'o da lebdi zrakom u gluhoj tišini
Te jesenjske noći jedna tajna strava, —
Dok pod vedrim nebom, vrhu na planini,
Umorena bojem mlada vojska spava.
I čini se k'o da iz kamenih grudi
Priča povest staru mračnog Cera stenje,
Il' kao da guslar nevidljivi gudi:
... Bilo jednom jedno divno pokolenje...
Marš na Drinu

Miloje Popović

U boj krenite junaci svi

Kren'te i ne žal'te život svoj
Cer da čuje tvoj, Cer da vidi boj
A reka Drina, slavu, hrabrost
I junačku ruku srpskog sina.

Poj, poj, Drino vodo hladna ti

Pamti, pričaj kad su padali
Pamti hrabri stroj koji je
Pun ognja, sile, snage, proterao
Tuđina sa reke naše drage.

Poj, poj, Drino, pričaj rodu mi

Kako smo se hrabro borili
Pevao je stroj, vojev'o se boj
Kraj hladne vode
Krv je tekla
Krv se lila
Drinom zbog slobode.
Dođi Švabo da vidiš

- Dođi Švabo da vidiš

gde je srpski Tekeriš!
- A što ću gledati
Kad ja moram begati!
- Čik Švabo da vidiš
Di je srpski Tekeriš!
Dođe Švaba sve do Ralje
a od Ralje nema dalje
Dođe Švaba sve do Ljiga
A od Ljiga zaguljiga!
Darja Aleksandrovna
Milosav Ješić

Boj se bije, srca gore živa

Dršće iskra u blistavom oku
Na Gučevu crnu i visoku
Drinom iznad zazlatelih njiva
Bol vrhuni i bol se preliva
Teškim mukom, pretećkim jaukom
A Darja nas pomiluje rukom
Rane veće i teži i žali
„Kad bi znali Rusi, kad bi znali…“
Prska zemlja i nebo se cepa
Dok u vatri Darja stoji smelo
I ranjenu kad privije čelo
Šapat čuje: „Hvala dušo lepa!“
Sestro draga iz prostranih stepa
Drugo nežna iz krvi i bola
Rane naše, rane bez prebola
I ti pade gde su i svi pali
„Kad bi znali Rusi, kad bi znali…“
Sad Gučevom u večeri kasne
Kad se raspe zlato u meseca
Sama Darja po gorama jeca
Tuže, tuže, jadovanke glasne
Dok večernja zublja ne ugasne
Nigde java sa vedrih visina
Slukti samo zarobljena Drina
I razboji pusti ne ostali!
„Kad bi znali Rusi, kad bi znali…

Crni vrhu, kraju od Srbije

Crni vrhu, kraju od Srbije,

tebe tama sa svih strana bije,
od Bosne te opasala Drina ,
pa se ne daš gledati očima.

Kad je Drina na izlivu bila,

izbacila srpskog oficira,
na njemu su žute epolete,
komandira mitraljeske čete.

Koliko je pokraj Drine vrba ,

još je više izginulo Srba.
Koliko je pokraj Drine travki ,
još je više zakukalo majki.

Kuka majka, pita višnjeg Boga,

znaš li, Bože, šta za sina moga,
gde je pao i gde je ostao,
gde je ranjen, a gde je sahranjen ?

Sa vrh Cera ranjen junak viče:

Ne daj Švabi da po Ceru kliče!
Oj, drugovi, pozdrav te mi seju ,
oca, majku, familiju celu .

Rec te seji nek venac isplete,

nek na Drinu vodu ga odnese,
nek ga baci nek po Drini plovi,
nek pokaže gde su nam grobovi.

Na Šabac je udario Švaba

Na Šabac je udario Švaba,

mučki noću kao neka baba
mislio je sada ili nikada
svom Srbijom zemljom da zavlada

I to bilo, zadugo ne bilo

Dok se srpko kolo sakupilo
Sakupi se Srbadija mlada
Cer planinom vije kolo sada
...
Mačkov kamen sad u vatri gori

Mačkov kamen sad u vatri gori,

Tu se Srbin samrtnički bori,
Borili se, pa su odstupili.
Najviše se pretrpelo muka
U komandi sedam’estog puka.

Sa Rudnika stuštila se magla,

Švapska vojska odstupati nagla,
A Srbi ga dovikuju glasom:
“Stani Švabo, da se ogledamo!
Stani Švabo da pijemo vina,
Daleko je valovita Drina!”...
KOLUBARSKA BITKA
Bitka na reci Kolubari

Žarko Šobić
(Odlomak)

Da je mogla Kosovka djevojka,

Jutros mlada doći sa Istoka,
pa da vidi čuvena srpkinja
gorskog lava, Mišić Živojina!
Kako junak ide kroz rovove
a soloki Srbe vitezove,
da pokažu danas na megdanu
Poćoreku mrskome dušmanu
i njegovoj carskoj kamarili,
na kakav su bedem udarili!
Bi Kosovka nagorkinja vila
Donijela zlatan pehar vina,
s kim zaliva Orlovića Pavla
i vojvodi Mišiću ga dala,
kao spomen kosovske tragike,
da pričesti pred bitku Vojnike!
Kroz rovove kao munja prođe
zapovjest slavnog vojskovođe,
pa kad sunce kroz obleske sinu,
prolomi se jeka kroz planinu,
glas se začu topa abernika,
Kolubarska počela je bitka!
KRF

Izgurasmo, izdurasmo,
Izgrcasmo, iskičasmo,
Svakom obraz osvetlasmo,
Sve od sebe, sobom dasmo,

Ograjšima oblistasmo,
Odagnasmo, ogrejasmo,
Kao sunce prosijasmo,
Odolesmo, otrajasmo.

Stanislav Vinaver

Tamo daleko

Tamo daleko, daleko od mora,

tamo je selo moje, tamo je Srbija.

Tamo daleko, gde cveću nema kraj,

tamo su najdraži moji, tamo je moj zavičaj.

Tamo daleko, kraj Save i Dunava,

tamo je radost moja, tamo je Beograd.

Tamo gde dušman sve ruši i obara,

Tamo su moji dvori, tamo je Kolubara.

Tamo daleko, gde sunce već ne sija,

tamo je ljubav moja, tamo je Šumadija.

Tamo gde hladna protiče Morava,

tamo mi ikona osta, tamo je moja slava.
Tamo u brda Đetine gde je put,
tamo mi suza majke, preliva svaki skut.

Tamo gde Timok pozdravlja Veljkov-grad,

tamo mi spališe crkvu, u kojoj se venčah mlad.

Tamo gde Drina uništen kvasi gaj,

tamo mi ljubav osta, tamo je moj rodni kraj.

Tamo daleko, gde cveta limun žut,

tamo je srpskoj vojsci, jedini bio put.

Tamo daleko, gde cveta beli krin,

tamo su život dali, zajedno otac i sin.

Bez otadžbine, na Krfu živeh ja,

ali sam klicao uvek, živela Srbija!

Krfski epitaf

Na humkama u tuđini
Neće srpsko cveće nići.
Poručite našoj deci:
Nećemo im nikad stići.
Pozdravite domovinu,
Poljubite rodnu grudu.
Spomen borbe za Slobodu
Neka ove humke budu.
Iz Albanskih motiva
Dragutin J. Ilić

1
Zalud kiša spira arbanske krše;
Krv žrtvenu voda nikad neće sprati.
Sure stene pre će u Drim da se sruše
Nego Srbin što će zaboravu dati
Rane, što mu krvlju zalivaju stope
I Kaina što ga na Golgotu pope...

Vremena će seda, prolazeći s hukom

Sunovratu svome, ovde mirno stati
Oborenih krila nad velikom humkom,
A prastari gavran, što im stope prati,
Zagraktaže pesmu kosovskog guslara,
Pesmu, što unuke u džine pretvara!

I lobanje naše, iz kršnih grobova,

Promoliće lica, gde je pala koja;
Oglodane kosti srpskih sokolova
Razmetnuće širom snažna krila svoja;
Od Avale plave do Bojane hučne
Nadviće se lap oblačine tučne.

Po krvavom tragu koračaće oni,

Pravednici gnevni vrh grobnica svoji;
Osvetu će strašnu nebo da zazvoni,
Nebo, koje danas naše rane broji, -
I neće se skriti od krvava suda
Ni bezbožni Kain ni izdajnik Juda!

2.

Pogašena vatra. Pred šakom pepela

Njih dvojica sede, potamnela lica,
Krvavim su rupcem omotali čela,
Nemoć ih je stigla kod ovih litica;
Dalje puta nema za smoždene snage,
Ti ih odmor čeka sred urvine nage.

Spram pepela vlažna opružili ruke,

Ne zovte ih, jer se odazvati neće,
Zemaljske su ovde usahnule muke,
Kandila su bleda dogorela veće;
Ostavte ih mirom, - sa njih Usud piše
U Kosovskom Hramu dve ikone više!

1918.
Ostrvo mrtvih
Miloš Đorić

Miriše tužno šimšir usamljen

obalom pustom kraj mora sinja,
u oblacima napuklim tinja
ubogi mesec, sušta svetinja.
Duša se moli:
O, ulja nemam,
meseče bledi, u duplje crne
davno usahlih očiju tvojih,
da naspem i da prosvetliš
sjajem novim, ikono nebesna!
I da obasjaš
ostrvo samo, mrtvo i jadno,
izgrbljeno iz mora sinja
k’o goli vrh podmorske planine,
k’o kornjača pod korom čijom
odvratno, mračno i ljigavo
čudovište pipke izvlači
i crne barke sebi privlači,
da primi mrtve... žalosne žrtve,
dušo iskonska!

O kad smo došli u čas prokleti!

Nebo se pokri plaštanicama,
tugom bezmernom zašume more:
na golom stenju, presamićeni
svirepim bolom patnje smirajne,
plač Matere Božje slušamo...

2.
Opkonjeni morem i bolom od sveta,
na Ostrvu Mrtvih svi gasimo zublje,
večno besni bura, šiba kiša kleta,
mre nada u sunce... tonemo sve dublje...

Na blatnjavoj slami ljudi sabijeni

i pooslednje snage u mukama nesta!
Umiru, u klupče grčem savijeni,
Nose ih – ta strašna povorka je česta!

Na obalu morsku... O, jadni seljaci,

nemirno more danas valom bije,
k’o da jagnje belo val svaki izbaci,
zabeli se pena i jagnje se skrije...

Došla vam je lađa... Vaj, gomile mrtve,

vi ste negda bili ljudi, koje zora
zvala na njivu... bezimene žrtve,
tonućete na dno besomučnog mora!

Igraju jaganjci po pučini celoj,

u daljini sivoj mrtvi brod se gubi...
Majko, Sveta Majko, u odori beloj
sanjao sam dušu što sve ljude ljubi.

Na žalosnoj barci njih otprati i ti,

do mesta kom sada brod naš kobni plovi
i pre neg’ pučina što će bedne skriti,
za sve majke, Devo Čista, blagoslovi!

U dubinu mirnu i svet bez kraja,

tamo, gde još zamah bure dopr’o nije,
oni tonu, majko, gde se tiho spaja
duša s tajnom večnom što smrt od nas krije...

3.

U kolevci večnoj,
pod usamljenim ostrvima,
pod izlokanim obalama,
spite , verni!
I more ima crkvu soju,
samotvornu, životodavnu
i kada sine svetla noć,
noć sjajna, sveta tajna,
crkva zapliva,
sve se preliva:
krst i jabuka, kube srebrno,
more beskrajno..
Na ostrvu

Milutin Bojić

Nečujno pučina primiče se hridu,

Sanjiva u veo oblači se mračni,
Kô nevesta bela, kad u čednom stidu
Sa treptanjem čeka na poljubac bračni.

Ozbiljnih čempresa nežna šaputanja

Priželjkuju šumor kaktusa i palme,
A pod gustim hladom nerandžina granja
Mladi ljiljan peva bogočasne psalme.
Samo naša duša u tu večer strasti
Mrka je i hladna kô nedra dubina,
Vrh nas zaman loza prosula je cvasti:
Nedirnut je gitar i pehari vina.

I alge se noćas ljube sred orgija

I okreci poje svoje madrigale,
Samo za nas trenut slavlja ne izbija
I noć nam ne poji ljubavne kimvale.

Jer nas hvata jeza i severac svira

Kroz nedra, gde čama na zgarište seda,
Jer hramovi sveti našega svemira
Ostali su iza urvina i leda.

Opraštajte zato naše reči grube.

Opraštajte kletve i pirujte dalje.
Hvala vam, što naše osvežiste trube,
Nama koje vetar u vaš kutak šalje.

Mi ćemo otići, noseći na šlemu

Srmu vaših noći palu po granama,
A kad Gospod dođe, poverite njemu
Zvuk pesama naših ostalih za nama.

Oprostite, što smo umorni se stekli,

Da vaš vrt nam pruži san i isceljenja:
Mi idemo kud su bogovi prorekli:
Preko slanih gora putem vaskrsenja.

1917
Plava grobnica

Milutin Bojić

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!

Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.
Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,

Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna

Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina

Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta

Stojte, galije carske! Na grobu braće moje

Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena

Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena

ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci

I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.
Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina

I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, poprište se zari

Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim

bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte

Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!

Boj na Moravi

Srpska vojska na Krf pala

pod ostrvo žagor bruji
iz oblaka kiša lije
uzburkano more huji
pod stoletnim mostom
šatori se srpski bele
pod njima se odmaraju
srpske čete oživele
šatori su tesna kuća
al za sve ima mesta
zgrčio se drug do druga
te je tako toplo svima
razgovor se živo vodi
na priču se priča niže
a dosetke i pošalice
jedna drugu burno stiže
samo jedan vojnik mladi
mutna oka, bleda lica
ćuti tužna nevesela
sred pesama i pošalica.
A i njega zadirkuju
i sa njim se svako šali
Ded olakšaj srcu svome
poveri nam tajne tvoje
ta će priča lepa biti
pričaj druže Radivoje
Radivoje mahnu rukom
ispuniću vašu želju
al će i to kraja biti
vašoj šali i veselju
krvava je priča moja
to je bilo posle onog
na Moravi ljutog boja
neprijatelj beše jači
mi moramo dalje ići
a ja reših na rastanku
časak svome domu sići
stigoh kući ali kasno
eno prve strašne slike
obešen mi babo stari
a na pragu jao bože
sva u krvi majka leži
i slabačkim glasom viče
Radivoje sine beži
a ja majku neposlušah
već u kuću stupih
izludeti tada htedo
pokraj moje mrtve ljube
leži moje mrtvo čedo
i ono se nevinašče
već rastalo s ovog sveta
video sam da je bilo
probodeno bajonetom
a u drugom kraju sobe
gde stara škola stoji
kao da su u gostima
vino piju šest bugara
meni krvac zali oči
pa ja jeknem iz dna grudi
prostite mi mrtve duše
u pakao vi neljudi
pa ubacim jednu bombu
usred one rulje klete
i nijedan od bugara
ne umače od osvete
od tog dana porušenog
dim se diže u visine
a kad plamen sve priguši
ja umako u planinu
ne da sklonim pustu glavu
nisam zato još na svetu
već i dalje da produžim
strašnu kaznu i osvetu
Radivoje svrši priču
pod šatorom tajac nasta
niko ništa ne govori
i disanje ko da zasta
tako malo zaćutaše
povikaše svi iz glasa
i mi ćemo s tobom druže
u osvetu svakog časa.
Solunski epitaf

Vojislav Ilić Mlađi

Neznani tuđinče, kad slučajno mineš

Pored ovog svetog zajedničkog groba,
Znaj, ovde su našli večno utočište
Najveći junaci današnjega doba!
Roditelj je njihov: hrabri srpski narod,
Gorostas u svetskoj istorijskoj vojni,
Koji je sve staze iskušenja prošo
I čiji su borci, divljenja dostojni!
Padali od zrna, od gladi i žeđi,
Raspinjani na krst, na Golgote visu,
Ali čvrstu veru u pobedu krajnju
Nikad, ni za časak, izgubili nisu…
KAJMAKČALAN

Srbine, stani! Ovde leže oni!

Ovo su naše lavre i oltari;
Njihovim svetlim sjajem se ozari,
I čelo svoje molitvom prikloni!
A. Šantić

Kajmakčalan

Aleksa Šantić
Putniče, stani! Ovde leže oni!
Gomile ove prah kraljeva kriju.
S kapom u ruci njima se pokloni,
I redom tako ižljubi ih sviju!
Iz ovih humka, iz hrnjage kama,
Gde truba svesti srca jaka svrsta,
Praznici slave granuli su nama
I mučenike skinuli sa krsta.
Ovde su večni, što vatrama žrtve
I bilom srca probudiše mrtve -
Srbine, stani! Ovde leže oni!
Ovo su naše lavre i oltari;
Njihovim svetlim sjajem se ozari,
I čelo svoje molitvom prikloni!

KAJMAKČALAN

Od jednoga prostog samouka,

što je moja napisala ruka:
„Srbi, braćo, ‘amo gusle dajte,
pa vi srpske pesme otpevajte,
pomenite sve srpske junake,
što -‘no znaju muke svakojake,
pomenite srskog mladog ‘tića,
đenerala Krstu Smiljanića,
i njegovu Drinsku diviziju,
što- ‘no razbi Čelničku kapiju
i otvori vrata za Srbiju.
Ko’no Krste Drinske divizije,
s Bugarima krvcu da prolije,
da prolije krvcu na mejdanu,
a na brdu, na Kajmakčalanu.
A da ti je, brate, pogledati,
u ušima jeku poslušati,
kad grunuše francuski topovi-
zakliktaše drinski sokolovi.
Zemlja drhti, nebo se prolama,
Kajmakčalan obuzeva tama,
a iz tame samo vatra seva.
kad pogledaš- mrtav vojnik zeva:
puška puca, a topovi riču,
oficiri Petog puka viču:
-Napred, braćo, Srbadijo mila,
Bugarima slomiće se sila.
Bog je s nama i Hristova mati,
srpska slava njih će da pomlati.
Bolje nam je postati grobovi,
nego biti večiti robovi.
Bolje nam je svi da izginemo,
no sramotno svi da pobegnemo.
Sinovi nas proklinjati mili,
što smo našu zelju ispustili.
A kad Srbi upadoše u rovove,
pa se staše s Bugarima tući,
jedan viče: „Aoj, sejo, brate,
ja umrije’ za grob mi ne znate!“
Drugi viče: „Aoj, mila mati,
nećeš više sina ugledati!“
Treći viče: „Oj, družino moja,
iznesi me iz krvavog boja!“
Tu je, brate, strašna borba bila,
da si ‘tica, pa da imaš krila,
da odletiš nebu pod oblake,
pa da vidiš te srpske junake,
kako srpski ‘rabri vojnik gine,
a na pragu svoje otadžbine.

Kapetan Đoka
Kapetan Đoka, putuje, putuje
Kapetan Đoka putuje sad.
Putuje u Tursku
Izablja svo Srpstvo
Kapetan Đoka putuje sad

Stoj! Ko ide?
- Patrola.
Koja patrola?
- Kapetan Đoke
Šta je odziv?
- Kajmakcalan!

Pazite vojnici nije sala

Kapetan Đoka putuje za Kajmakčalan
Da mu se da velika pocast:
Ustroj se polulevo, poludesno!

Kapetan Đoka, putuje, putuje

Kapetan Đoka putuje sad.
Putuje u Tursku, izabvlja svo Srpstvo.
Vojvoda Stepa putuje sad.

Stoj! Ko ide?
- Patrola.
Koja patrola?
- Vojvode Stepe
Šta je odziv?
- Kajmakčalan!

Pazite vojnici nije šala

Vojvoda Stepa putuje za Kajmakčalan
Da mu se da velika počast:
Ustroj se polulevo, poludesno!
Kajmakčalan

Bože mili, na daru ti hvala,

Kliče vila s Avale planine,
Pa doziva svoje posestrime:
Sa Balkana vilu Zagorkinju,
Sa Lovćena vilu Ravijojlu,
I s Olimpa vilu Primorkinju,
Pa je njima vila besjedila:
„Evo ima pet stotin' godina
„Kako smo mi Balkan izgubili,
„Sve hrišćanske porušene crkve,
„I gradovi ognjem popaljeni,
„Sirotinja konj'ma pregažena,
„A junaci pod mač udareni
„Ljuto cvili sirotinja raja,
„Ljuto cvili do Boga se čuje.
„Sve pominje Kraljevića Marka,
„Nema Marka žalosna mu majka
„Marko spava pet stotin' godina
„U pećini – Urvini planini
„Već počujte moje seje mile,
„Da beremo bilje od razbora,
„Da dižemo mahnita junaka,
„Nek izbavlja roblje od dušmana!“
To su vile sestru poslušale,
Odletješe gorom i planinom,
Uzabraše bilja svakojaka,
Pa ga nose Urvini planini,
Te zalažu Kraljevića Marka.
Probudi se Kraljeviću Marko,
Pa vilama riječ progovara:
-„Šta je vile moje posestrime?
„Što mi trošne kosti protresate?
„Što skidate sa nebesa dušu?“
Vile Marku 'vako besjedile:
„Pobratime Kraljeviću Marko,
„Ti se jesi junak zatekao,
„Da se opet na zemljicu vratiš,
„Kad nestane zlobe i inata.
„Balkan se je gr'jeha oprostio
„Bolji porod danas porodio,
„Idi Marko, otjeraj dušmane,
„Otmi raju iz dušmanske ruke!“
Progovara Kraljeviću Marko:
-„Bjele vile, mile posestrime,
„Izvad'te mi topuzinu tešku,
„Iz sinjega mora debeloga,
„I dajte mi Šarca od megdana,
„Probud'te mi do dva pobratima,
„Soko 'tića Miloš Obilića
„I junaka Relju Krilaticu,
„Pa ću ići da izbavim raju!“
Marku vile volju ispunile,
Iz mora mu topuz iznesoše,
Iz pećine Šarca izvedoše,
Probudiše Relju i Miloša,
Relji daše krila i okrilje,
A Milošu ždrala velikoga.
Sastaše se tri dobra junaka,
Pa odoše zemljom i svijetom.
Kad su bili na Šari planini,
Progovara Obilić Milošu:
-„Stan'te braćo da se poslušamo
„Mi smo jedne s onog sv'jeta duše,
„Od Srba nas niko vidjet' neće,
„Ni od Srba, niti od Bugara,
„Nit' će čuti, niti će vidjeti.
„To je tako od Boga ostalo,-
„Kako ćemo mi pomoći raji?“
Progovara Kraljeviću Marko:
-„Braćo moja Relja i Milošu.
„Mi imamo tri božija dara:
„Moja snaga, Reljina brzina,
„I junačko srce Obilića.
„Time ćemo Srbe darivati,
„Darivati Srbe i Bugare,
„I još našom slogom opasati,
„Pa će sami bežati dušmani!“
Tad govore do dva pobratima:
„Kraljeviću ti nam zboriš mudro,
Svuda ćemo tebe poslušati!
To rekoše, konje potegoše,
Obigraše sela i gradove,
Obigraše r'jeke i planine,
Od Sinjega do mora Crnoga,
Gdje vidješe momka i junaka
Njega odmah darovaše darom:
Marko snagom, a Relja brzinom,
A Obilić srcem od junaka,
Pa sve divnom slogom opasaše
I odoše nebu pod oblake,
Da gledaju jada od dušmana.
Malo bilo, dugo ne trajalo,
Po Balkanu skupiše se vojske,
Na sve strane tjeraju dušmane.
Jedna vojska odvojila redom,
Odvojila redom i izgledom,
Sve junaci, na izgled jednaci,
Pleća jaka u svakog junaka,
Na plećima singave dolame,
O ramenu puške brzometke,
Brzo staju, zemlju ne hvataju,
Za vojskom su ubojni topovi,
Koji biju k'o strašni gromovi,
Srb ih čuva k'o oko u glavi,
Jer su dika srpskoga vojnika.
Pred vojskom je mladi Kraljeviću,
I sa njime ostale vojvode,
Oni gone Arnaute ljute,
Ne daju im stanka ni odmora.
Tjeraše ih tri bijela dana,
I tri noći kroz klance krvave,
Dok dođoše Kumanovu gradu.
Al' su oni varalice stare,
Potajno su sakupili vojsku,
Iz Bitolja i Soluna grada,
I bijela Skoplja sa Vardara,
Turske vojske stotinu hiljada
I pedeset hiljad' Arnauta.
Dovukli su dvije stotin' topova,
Kumanovo vojskom opasali,
Pohvatali brda oko polja,
I po njima šance iskopali,
U šančeve namjestili vojsku,
I još one ubojne topove.
Pred vojskom su do tri seraksera,
Zeki-paša, turskoj vojsci glava,
Džavid-paša, stari mejdandžija,
I još onaj paša Feti-paša
oji no se jeste zarekao
Da ć' Srbiju za dan pregaziti,
I u Vranju kafu posrkati,
A u Nišu ručak učiniti,
U Biograd na večeru doći.
Kako došli sobet učinili,
'Vako reče paša Zeki-paša:
„Braćo moja do dva seraksera
„Danas mene dobro poslušajte,
„Da mi našu vojsku sakrijemo,
„I da Srbe danas prevarimo,
„Oni idu Skoplju na sve strane
„Da tu d'jele sa nama mejdana,
„Il' u Skoplju, il' na Ovčjem polju,
„A mi smo ih divno prevarili,
„Svu smo vojsku ovde sakupili,
„I šančeve tvrde napravili.
„Napravili tri reda šančeva,
„Od podnožja pa do vrha brda,
„Svi se dobro u šančeve skrijte,
„Kad iz klanca Srbi se pojave
„I izađu u polje široko,
„Onda ćemo složno udariti,
„I satrti svukoliku vojsku,
„I oteti ubojne topove,
„Što na turke stravu udaraju.
„Kad satremo svu srpsku vojsku,
„Lasno ćemo druge pob'jediti.“
Oba paše njega poslušaše,
i odoše da urede turke.
U to doba izbi srpska vojska,
I ugazi u polje široko.
Pred vojskom su dva puka junaka
Osamnaesti i za njime sedmi,
Božanović njima komanduje,
Nosi golu sablju u rukama,
A na turke poprijeko gleda,
Osamnaesti kada puk uredi,
On ga posla preko polja ravna,
Na njih turci vatru otvoriše,
Iz pušaka osuše plotune,
Iz pušaka i iz mitraljeza,
Grunu turskih stotinu topova,
I sto munja nebom prelijeteše,
Zatrese se zemlja pod nogama,
Provali se nebo nad glavama,
Zadrhtaše srca u prsima,
K'o grad s neba zasu srpsku vojsku,
Al' se Srbi zbunit' ne dadoše,
Već padoše po zemljici crnoj,
Pa na turke vatru oboriše,
Pune puške i gađaju turke,
Vodovima po polju prel'jeću,
I padaju po zemljici crnoj,
Sve se bliže šancu približuju,
I sve turke plotunima tuku.
Turci biju topom i karčetom,
Srbi biju samo iz pušaka,
Jer je teško topove izvući,
Preko bare iz klisure crne.
Turci čine juriš za jurišom,
Al' se Srbi neće da pokore.
Boriše se od jutra do podne,
Mnogo Srbi tada izgiboše,
Izgiboše krasni oficiri,
Sve junaci bolji od boljega,
Izgiboše ili se raniše,
Samo stoje dva sokola siva,
Na razboju, oba u ranama:
Ljubomire, dični kapetane,
I kapetan Jurišiću Pavle,
Stoje 'tići, novi Obilići,
Iako su oba u ranama,
Pune puške i gađaju turke,
Svoje čete na juriš pozivlju:
„Napr'jed – braćo! Juriš na dušmana!
„Držite se jošte malo samo!
„Sad će nama pomoć pristignuti,
„Vidjećete jada od dušmana!“
Srbi čine juriš na turčina,
Pa se bodu nožem od pušaka,
Za guše se rukom dohvaćaju,
Srba bješe samo pet hiljada,
A turaka stotinu hiljada.
Tu bi turci Srbe savladali,
Da sedmi puk u pomoć ne dođe.
Stade huka od sedmoga puka,
Puške prašte , a topovi riču,
Zemlja ječi, polje se razl'ježe,
Nebo tresu zvuci i jauci,
Turci čine juriš za jurišem,
Da razbiju ovu srpsku vojsku,
Dok topove Srbi ne izvuku
Na visove više Kumanova,
Al' doviknu Glišić komandante:
„Oficiri iz sedmoga puka,
„Ostavite sablje i kanije,
„Pa u ruke puške brzometke
„I pred vojskom juriš na dušmana!“
Oficiri srpski sokolovi,
Na mah oni njega poslušaše,
I pred vojskom juriš učiniše.
Mili Bože, dobre srpske vojske,
Niko ne htje izdat' ni ostati,
Svi sa svojim trče oficirim',
I na prve šance udariše,
Iz šančeva Turke istjeraše,
I u druge šance satjeraše.
Boriše se do mrkloga mraka,
Al' da vidiš čuda iznenada,
Kad na drugi šanac udariše
Turci bjele zastave digoše,
I Glišiću srpski doviknuše,
-„Ne pucajte, mi se predajemo!“
Prevari se komandant Glišiću,
Prevari se, ujede ga guja,
Pa im priđe da oružje primi,
Ali turci vatru oboriše,
I ubiše komandanta mlada,
I ubiše mnoge oficire.
Tu se srpska zabunila vojska,
Dok je mrtve vođe prihvatila,
I na crnu zemlju položila.
Turci na nju juriš učiniše,
U Srba je srce zadrhtalo,
Pa i oni na juriš pođoše,
Dv'je se strašne sile udariše,
Udari se kremen o ognjilo,
Turci bodu, Srbi nožem s'jeku,
Svaki Srbin hvata po Turčina,
Svaki pada po Turčinu svome,
Svaki Srbin kolje po Turčina,
A Srbina po deset Turaka.
-U to doba divizija Drinska
Po sred turske udarila vojske
Pred njome je Šturme đenerale,
Golu sablju nosi u rukama,
Pa ovako vojsci progovara:
„Krasni Drinci, ljuti osvetnici,
„Đe udriste, vi Turke razbiste,
Napr'jed djeco, juriš na dušmana!“
S druge strane stigoše Moravci,
Baš Moravci, poznati junaci,
Pred njima je Gojković Ilija,
olu sablju nosi u rukama,
Moravcima riječ progovara:
„Oj, Moravci, djeco moja draga,
„Dunavci su sada u nevolji,
„Njih je malo, a mnogo Turaka,
„Potecite, da im pomognete!“
Mili Bože, tebi jednom hvala!
Kad udari sila na bijesa!
Srbi biju puškom, ne prestaju
I sve čine juriš za jurišem,
Na bajonet šance otimaju!
Al' da vidiš kraljevića mlada,
Pojahao konja od mejdana,
Pa on leti od šanca do šanca,
Srbadiju oko sebe hrabri:
„Napr'jed braćo juriš na dušmana!
„U pomoć nam idu Timočani,
„Timočani, lavi odabrani,
„Sad će biti jada od dušmana!“
Tad zagrmi iza srpskih leđa,
Sa visova iz srpskih topova,
Zadrhtaše brda i planine,
Zaječaše polja i doline,
Preko neba zasvjetliše munje,
I u turske šance upadoše.
Bože mili, časa strahotnoga!
Sad zarika dv'je stotin' topova,
Pola srpski, a pola su turski,
Sve se zemlja pod nogama trese,
Dršće nebo, gora se savija,
Staju r'jeke, kamenje se kreće,
Al' topovi srpski odvojili,
Brže biju, a bolje gađaju,
I dušmana ognjem zasipaju.
Zasipaju sa šrapnelom ljutim,
Šrapnel kosi kao kosa travu,
Srbima se snaga povratila,
u turaka srce obamrlo,
Pleća daju, šance ostavljaju,
Kad stigoše hrabri Timočani,
Zaciktaše sa svih strana trube,
Zagrmiše ubojni topovi,
Zagroktaše puške u rukama.
Sa svih strana Srbi navališe,
S jedne strane Drinci i Moravci,
S druge strane Timočki junaci,
I Dunavci sokolovi sivi,
I komite krvavi junaci,
I konjica sa Arsenom knezom,
Svi na Turke juriš učiniše.
Bože mili do strašnoga dana!
Na šančeve Srbi navalili,
Na bajonet šance otimaju,
Srbi čine juriš za jurišom,
Samo čuješ – „Ura!“ Srbi viču.
Dok i drugi šance osvojiše,
Pa na treće šance navališe,
Na oružje udriše se hladno,
Bodom bodu, oštrim nožem s'jeku,
A kundakom razbijaju glave,
Za guše se rukom prihvaćaju,
Jedan drugog kolju sa zubima,
Na sve strane piska i jauci,
Na njih Srbi osuše plotune,
Iz pušaka i topova bojnih,
Hiljadama njima pokosiše,
Zacrni se zemlja od leševa,
Od Turaka i od Arnauta,
Bježi vojska, bježe vojskovođe,
Pobacaše svijetlo oružje,
Pobacaše svilene barjake,
Pobacaše hranu i džebanu,
Pa i ruho svoje pobacaše.
Ostaviše ubojne topove,
Ostaviše brze mitraljeze,
Ostaviše svilene čadore,
Bježe bosi, bježe gologlavi,
Noge bježe da iznesu glavu!
Ali i nju iznet' ne mogaše,
Za njima se naturila guja,
Ljuta guja, Arsen đenerale,
Svu konjicu na Turke pustio,
Tutnje polja od konjskih kopita,
Tutnje polja, a zemlja se trese,
Sve s'jevaju sablje u rukama,
Sablja sevne, turska glava zevne,
Izgiboše turski oficiri,
Izgiboše baše i onbaše,
Izgiboše najbolji junaci,
Malo ih je u Skoplje uteklo,
I to malo, jadno i ranjeno,
Ne smjede se ni tu ustaviti,
Već pobježe preko mora sinjeg!
Veseli se Srbadija mlada!
U tebe je snaga Kraljevića,
U tebe je srce Obilića,
I brzina Relje Krilatice,
Ti si Srpska nada i odbrana,
Ti si ponos među narodima.
Bog je tebe dičnu izabrao,
Da osvetiš žalosno Kosovo,
Za Kosovo vratiš Kumanovo!
Amin Bože, na zdravlje nam bilo!
OTADžBINI

Pazite vojnici nije šala

Vojvoda Stepa putuje za Kajmakčalan

Kapetan Đoka
Vojnička pesma

Miloš Crnjanski

Nisam ja za srebro ni za zlato plakao,

niti za Dušanov sjaj.
Ne bih ja rukom za carske dvore mako,
za onaj bludnica raj.

A šta je meni do tih mramornih dvora

tučnog ponoćnog
što očima slepim odbijati mora,
sestri sramnoj od brata?

A šta je meni do velmoža u svili,

sa sokolom na ruci?
Otac mi je sebar što na točku cvili,
a kćer mi glođu vuci.

Baš ništa me za crkve duša ne boli,

za silnoga cara dom.
Za grčke ikone poleguša golih
u robovskom hramu dom.

Dao je njinoj duši oproštaj

guslara seljački poj.
U njivama mi je sahranjen lelek taj,
u prokleti večan znoj.

Nisam ja za srebro ni za zlato plako,

niti za Dušanov sjaj.
Ne bih ja rukom za carske dvore mako,
za onaj bludnica raj.

1918.

Spomenik Principu

Miloš Crnjanski

O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik.

Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.
Hajdučkoj krvi nek se ori cik.
Ubici dište Vidovdanski hram!
Slavi, i oklopnicima, nek umukne poj.
Despotica svetih nek nestane draž.
Gladan i krvav je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.
A ko nas voli, nek voli kamen goli.
Nek poljubi mržnju i mrtve.
Iskopane oči, vino što se toči,
u slavu ubistva i žrtve.
O pravdi i pobedi svetoj nek umukne krik.
Ocevi i braća i sestre behu sram.
Osveti, majci našoj, nek se ori cik.
Raji, riti, dište kosovski hram.
A suncu i manastirima ugušite poj.
Kadife i svile nek nestane draž.
Jauk i groblje je narod moj.
A sjajna prošlost je laž.
Moj narod nije steg carski što se vije,
nego majka obeščašćena.
Znoj i sirotinja i mržnja što tinja
u stidu zgarišta i stena.

Na polasku

Proka Jovkić

Ostajte zbogom, majke naše mile,

Sestre i ljube!..Što vam suze teku
Nećemo nikud u zemlju daleku:
Tu ćemo svoje iskidati žile.

Tu ćemo pasti izginuti vedro

I drug do druga ostaviti kosti;
A naše mrtvo, razmrskano bedro
Zboriće svetu za njegove zlosti.

Brat će do brata boriti se časno,

Smrt sa životom i život sa smrću;
I celom svetu tada biće jasno
Kako za život ljudi u smrt srću.

Ljube i majke naše, i vi sele,

Nedajte suzi da vam s oka kane.
Ruke će vaše trebati nam bele,
Kad krv iz rana naših teći stane.

Tad ćemo mreti sa verom i nadom,

U čvrste gore muška srca sliti,
A tvrdi grad će padati za gradom
I zemlja naša opet naša biti.

Cvetovi slave

Vladislav Petković Dis

Oni spavaju svi do jednog, redom,

U plitkom grobu, neskrštenih ruku,
Bez svog pokrova i pod teškom bedom,
I trunu mirno kao u sanduku.

Oni spavaju, nesebični, blagi,

S ranama živim i mrtvim očima,
Velike duše kao kamen dragi,
Večita pesma koju im otima.

Oni spavaju, ti naši sinovi,

U svojoj krvi, bezbrižni k'o tići,
Zaboravljeni k'o mrtvi krinovi,
I ponositi k'o stari plemići.

Oni spavaju po Balkanu celom,

Za dobro tuđe, za spas svog plemena:
Nikad ne behu sa zastavom belom,
Ti mladi momci velikog vremena!

Oni spavaju prosti, bez ukrasa,

I njine grudi gusti crvi plave;
I dok se gube iz svog lepog stasa,
Humke im rastu u cvetove slave.

Gavrilo Princip

Aleksa Šantić

S bedema naših se vije tirana pogani steg,

I smrti trube se hore;
Svrh nas je nebo mračno i hladno kao sneg –
Mi bele nemamo zore.
Naši su
Dani
Konop i stub,
Magle
I vrani,
I zveri zub.

Pa dokle čemo srmno snositi jaram crni

Nemi i pusti ko panj
Gledati gde nam rodno ognjište hulja skvrni
I ruglo baca na nj
Jesmo li
Stoka
Jesmo li crv
Gde je sev
Oka
Gde plam i krv

S burama osvete svete nek sveti bukne boj

I žuti lipsaju hrti!
Sa pesmom carski i gordo uprimo pogled svoj
U oči studene smrti!
Nek pun
Lepote
Sine ko maj,
S naše
Golgote
Vaskrsni sjaj!

Kreće se lađa francuska

More je plavo, široko,

Široko, plavo, duboko.
Nigde mu kraja videti,
Ne mogu misli podneti.
Lađa se kreće francuska
Sa pristaništa solunska.
Transport se kreće Srbadi.
Srbadi, braća ranjeni.
Svaki se vojnik borio,
U rovu slavu slavio,
Srećan se Bogu molio,
Da bi se kući vratio.
Radosti nema ni za tren.
Naiđe švapski sumaren,
Svi mole svetog Nikolu,
Njegovu silu na moru.
Putujem tužan, žalostan,
Pomislih: Bože, nisam sam,
I moja braća putuju,
Da sa mnom zajedno tuguju.
Mladi kapetane

Mladi kapetane, otkuda ideš ti?

Ja idem od gore, iz boja sa Balkan,
Mladi kapetane, ne poznaš li ti
Jedan mladi vojnik na koj' to ime Žan?
Mlada hubavice, kak' da ga ne poznam!
Moja četa beše i ubit pred men' padna.
Mlada hubavice, ela si pred mene,
Da budeš mojta mlada kapetanka.
Mladi kapetane, ja nisam dostojna
Da budem tvoja žena, već mlada kaluđerka.
Moja hubavice, ja sam tvoj Žan,
Pređe kao prost vojnik, sada kapetan.
Braća Ribnikari

Milosav Jelić

Otadžbino! U raspeća dane

Za slobodu i jedinstva veru
Dva viteza na maču i peru
Iziđoše mučki da te brane
I na dogled naše Bosne plave
Lepe svoje položiše glave.

Borci smeli! Mirno i bez straha

Bez starinskog šlema i vizira
Dva smišljena, hladna komandira
U bujici od juriša plaha
Jači behu neg sav pojas stari
Žrtve svesne, braća Ribnikari.

Deco naša divna i voljena

Da bi zemlja najezde se spasla,
Dav su bora naporedo rasla
I oba su za nju salomljena;
Večno nek vas večni primer čara
Novnara, braće Ribnikara.

MLADOST

Dušan Vasiljev

Ispod nedogledne visine plave,

ja sam danima lutao pognute glave,
i tražio negažene staze,
i poljsko cveće brao.

I mislio sam da zbog prolećne kiše

uzbrano cveće ne miriše,
jer ga je pljusak u pupoljku sprao.

Ja sam onda još bio mlad,

i bilo mi je žao
mirisne pupoljke brati.
Ja sam onda još ozbiljno mislio
na svakom pragu stati,
i svugde naći veselje lako;
i da će me onda u kuću zvati
bistrim i srećnim pogledom,
i da ću svuda biti brat.

I, mesto toga, na svakim vratima

oči što su me bile ledom
i novembarskim mrazom;
a nigde bratskog pozdrava ni ruke.

Ja sam onda tri dana, noći plak’o,

i pošao ugaženom stazom.

Tešim se da nisam bio prvi,

i time ─ što je tada bio Rat . .

A njina noć biće još noć vaša

Rastko Petrović

Ko bi reko
Pali da su
Za istu zemlju
U istom času.
Ta mračna ponoć biće vaša
Žarki stub ptica u visinu;
Sve što bi njina bol vama minu,
U noći gordoj istom času
Gde dva jaganjca njina pasu
Po vašem zlatnom klasa krinu.

Po zvezdanome zlatnom klasu

U pašu pošav većem davno,
U ponoćnome zlatnom času,
Kroz žuto zrno rodnog hleba,
S polja na polje pošav davno
Dospeše čak do vašeg neba.

To ispod našeg tamnog bora

Dva druga draga drevno leže:
Nit koga znaju oni više,
Nit ko im više od nas treba.
Leže i ništa nije tiše
Od likova im poput neba.

U ponoć žarkih tamnih gora,

U tami gordih šumnih bora,
Njina se mlada tiču tela,
A lica ko dva bela janja,
Zaspala ispod hladnih vrela
U žarkost sinju noćnog granja.

U srca samoj ko milosti

Tiču se njina vita tela,
Zaspala ispred hladnih vrela
U bratskoj boli suznoj pošti
Tu ruku tiče ruka bela
Tek iza smrti u milosti,

Dušmana ta dva, sad dva druga,

Telima snijuć na sred luga.
Vezani likom za visinu
Za zračnih zvezda val u svodu:
To žedni janjci kao da su
Zvezdanu vašu našli vodu.
Čovek peva posle rata

Dušan Vasiljev

Ja sam gazio u krvi do kolena,

i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena,

i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim.
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubevi bakalin grli,
i kako mi s glave, raznosi krov, ─
i nemam volje ─ il’ nemam snage ─ da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagibo glavu

i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu ─
ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!

Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose ─
ostalo vam na čast!
GOLGOTA I POVLAČENjE
Preko groblja došli su do roblja.

Mi smo pali mladi

Milutin Jovanović

Mi smo pali mladi, tiho bez jauka

Jednog leta kada zri pšenica bela,
Spustila nas u grob gruba bratska ruka,
Bez pritvornih suza i tužnog opela.

Na mogile naše u gustoj paprati

Još ni jedan putnik do sa ne zaluta
U jutru kad sunce planinu pozlati,
Pevaju nam ševe i senica žuta.
Pohodi nas često u proleća vedra
Povetarac blagi. On sa naših strana
Donosi dah topli s materinskog nedra,
I miris i behar s iscvetalih grana.

Tad nad nama kao s nevidljivih žica

Zatreperi pesma pomoravskih sela,
I željkanje tužno čobanskih dvojnica
Budi iz sna večnog naša mlada tela.

Čini nam se našim grobljem se razleže

Bolni jecaj mladih nevesta i žena,
I plač stare majke, što vinograd veže
Osedelom kosom. Miris svežeg sena

I cvetnih voćnjaka, zabrana i njiva

Probija kroz bokor zelene paprati,
Uvlači se u grob što nas mlade skriva
Kao da bi hteo život da nam vrati.

U te svetle čase nevidljive ruke

Grle naše humke, i slušamo kako
Vetrić njiha tople i poznate zvuke,
I nama pod zemljom tada biva lako...

Čarlsu Karteru

-Članu engleske sanitetske misije

preminulom od tifusa u Skoplju-

Vojislav Ilić Mlađi

Spavaj tu, u gradu našeg Silnog Cara

U zalešu surih kačanačkih stena
Uz večiti žubor širokog Vardara,
Na dogledu vrha snežnog Ljubotena
Ne žali što nisi u rodnoj ti grudi,
Jer tvoja je zemlja gdegdo ljudi pate.
Umro si, al časno. Sad spokojan budi
U dobroj si zemlji... spavaj mirno, brate

Mi smo te pod krilom naše srpske grude

Dopratili skromno, bez pompe i bleska,
Ali s puno suza...To znak nek ti bude
Kol ko ste nam dragi i ti i Engleska

Iako tuđinac, iz kraja daleka,

Došao si k nama, u tegobe rata,
U boniku svakom gledo si čoveka,
U čoveku svakom bližnjega i brata

Dok je ratni tutanj grozno odjekivo,

Stupo si za vojskom, na bojne poljane,
I, ko anđo Dobra, nežnp so izlivo
Uteh u srce, a melem na rane.

Po snegu i kiši, u bdenjima dugim,

Oružan jedino beskrajnom dobrotom,
Živote si stalno spasaovao dugim,
Pa zar za to, brate, da platiš životom

Crn ude čovečij diže, krep, leči...

Varkrsava snagu patnika očajna...
I, umesto Sreće, a Kob se ispreči
I uzme mu život...Tragika beskrajna!...

O, ti, zemljo naša, srpska zemljo mila,

U kojoj je došo, vođen od Božanstva,
Ti mu tiopla budi kao što je bila
I njegova ljubav naspravm Čovečanstava

O, ti, koji ni grob neznaš svoga jedinca

O, Srpkinjo stara, kojoj Rat sve uze,
Dođi ovde, grobu mladoga tuđinca,
I daj mu da pozna materinske suze!
I vi, mome lepe, dođte i vi često!
A kad grane svetlost punog pramaleća,
Donosite vence na to sveto mesto!
Dajte puno krilo cveća, cveća, cveća!

Al ne zumbul plavi što se smeši lako,

Ni rumeni božur što je ko krv plano,
Nego blede ruže, tužne, bolne tako
Ko i njegov život, svršen tako rano!

A ti, dragi brate sa Vardara plava,

Kad iz Skoplja pođeš gaju i dubravi,
I budeš na mestu gde On večno spava,
A ti se s detetom časkom zaustavi,

Stani tu, kraj ploče koja grob beleži,

Naredi sinčiću nek kapu skine,
I kaži mu: Sine, tu Čarls Karter leži,
Vojnik Čovečanstva i heroj Vrline!...

Brskovo 1915

Đuza Radović

Pozna jesen. U ždrijelu neba tresli su gromovi.

Pljusak gvožđa, mete: ljudi, grobovi,
i veliki plot od ljudskoga rebra
ispleten je na starim nemanjićkim rudnicima srebra.

Nije bilo slave, ostale su kosti

i došle duge i nijeme ploče.
Sa ropstvom i sramom, i s koliko zlosti
poče moja mladost, o nedužni oče!

Polugu i palu izgrizla je rđa

i sad trunu negdje u dnu mojih dneva.
Istorija tvoja postaje sve grđa.
Tvoj mučenički oreol
postaje moja svijest i moj bol.

Treebalo je da jedan od nas padne, pa da se razumijemo,

da na slomljenim ramenima dignemo zemlju kao žrtvu,
da radost vječnu tvoje laži i moju istinu mrtvu
u novu riječ izlijemo,
da potražimo novu vjeru koja će tvoj grob i moj život da osnaži.

I pjevo u ovaj ponoćni čas,

dok bijel vije snijeg,
Pjevamo kao sumanuti
Zori koja će svanuti
i kao valovit, zlatan brijeg
razlomiti se iznad nas.

Pjevamo: putevi, mora, narodi,

u krletkama čelika,
vaša patnja sada kako je –
i vaša istina kako će biti velika.

U noći jeknuće naši grobovi,

- da s padom našim u njih padnu i naša imena,
ili da umremo visoko, visoko kao orlovi.
Ratna vremena

Vladimir Stanimirović

Ovoga čuda nije bilo davno

Izli se noćas nabujala Sava.
Čitavo more – polje vodoplavno,
A kiša lije kao iz rukava.
U ranu zoru probudiše kmeta,
Oficir jedan dođe, s puno ljutnje,
Reče mu nešto, za njim stiže četa,
Donese svima i straha i slutnje.

Uzeše, redom, vajate i staje.

Ko pisne, ču se, kuršum je u čelo!
Ko bez krvi osvojeno da je
Od tuđe vojske siromašno selo!

Uveče puno u krčmi seljaka

Pljuckaju i na kratak čibuk puše.
Zima će, vele, biti mnog jaka,
Ni stoke nema, a blato do guše.

Jezdimir Marić, liferant iz puka,

Priča o borbi kumanovskoj glasno
Kako je ranjen više desnog kuka,
Kako se kralju odužio časno.

Sa drugog stola neko okom kresnu,

Celome društu, u jednome trenu,
Osmejak skriven u očima blesnu,
Pa poče govor o skupome senu.

Kod vrata kovač pije i tumači

Uvodni članak vladinog organa.
I svi su složni da to mnogo znači
Kad se već kupi za državu hrana.

Tad putnik uđe i prekide graju,

Umotan čovek, podigao jaku.
Svi mu, kraj peći, zgodno mesto daju,
Ranjenik beše, nosi čak i štaku.

Kako si ranjen, pad li ih dosta

Vojniku radost u očima sinu
Ne žalim, brać, što bez noge osta
Bacismo Švabu sa Cera u Drinu.
Znap, drugi poziv, pa se bori bata.
Zna da u brobi nema ispod žita.
Zarobljen, čujte, Srbin iz Banata.
Gde vam je vojska regularna pita.

Ta pobiše nas ti seljaci vaši, -

Mi, drugi poziv, bez vojnog odela!
Kad ponoć stiže, pevaju pri čaši
Ranjenik, krčmar i kafana cela.

Beograd u ropstvu

Sima Pandurović

Otkada te nisam video, moj Grade

Na stavama mirnim Dunava i Save,
Gde sam svoje dane provodio mlade,
Dane prvih snova, ljubavi i nade.

Surova je bura preko tvoje glave

Pregrmela besom svireposti slepe,
Uništila s mržnjom tvoje noći plave,
Proleća, leta i jeseni lepe.

Kako si mi danas mračan i oron’o!

Ni pusta traga radosnom životu;
Varvarin je grubi zlurado ti don’o
Glad, ropstvo, bedu, uvredu, sramotu.

Od zavere mračne na slobodu ljudi

Ti si mučki udar zadobio prvi,
Ponosan i hrabar, iz tvojih su grudi
Potoci potekli plemenite krvi.

Danas, ti si tužan i ostavljen skoro.

I ulice tvoje i tvrđava stara
Puste su, i njima ođekuju sporo
Još samo teški koraci varvara.

Al’ plavom noći, kada duše traže

Utehe u miru što s visina dođe,
Duh slobode, pored oružane straže,
Nevidljivo tvojim ulicama prođe;

Odlazi na stare bedeme, i stane

Gledajući vidik u nadi i slutnji;
Osluškuje dugo, dokle zora svane,
Udaljen u buru što bruji i tutnji.

Jer daleko tamo haos je krvavi

Za slobodu i za ropstvo, koji huji,
I urla i besni u sveopštoj stravi,
U orkanskoj vatri, strasti i oluji.

Dok umorne duše, bez sreće i nade,

U nemirnom snu se rastaju od sveta
Sramote i ropstva, moj ponosni Grade,
Duh slobode tvojim ulicama šeta;

I obiđe žrtve što se u snu snaže

Nadom na slobodu; i kad osmeh stidljiv
Prve zore sine na one što traže
Hleba, – on je min’o pokraj mrtve straže
Besmrtan i miran, ponosan, nevidljiv

Ljuba Mavrinović

Milosav Jelić
Naše slavlje, pitomo Posavlje,
Ču li jutros ukraj vode trubu
I cik puške, zlodobno pozdravlje,
Da li vide Marvrinović Ljubu
U plamenu naletu tuđinsku
Kako brani seoce Krtinsku?

Još je Ljuba nasmejano dete,

Al’ dok razboj okolinu para,
Ispred Skele i ispred Ratara
Dok top hučni nisko polje mete,
Nebom bele rastura lepeze-
Mitraljez mu sitan vezak veze.

U crno se mnoga zavi seja,

Mnogo ljuba osta bez poljuba,
Dok leševa navrsta se leja...
Al’ tad pade Mavrinović Ljuba
Kao grana prvog jorgovana
U aprilsko jutro istrgana.

Iz vremen borbe ispolinske

I srpskoga strašnog iskušenja
Stoji humka kdo crkve stublinske
Kao svedok za sva pokoljenja

“Preko groblja došli su do roblja.”

Komadant Bataljona

Stanislav Vinaver
Mračni je komandant zamišljen, u rovu
Topovi sumorno pesmu tmulu poje.
Sunce u oblaku, gavrani se zovu
Sve svetlo u sive potonulo boje.

I kada je pao pogođen u grudi

S obnaženom sabljom, ćutljiv, mrčana lika,
Čuđahu se hemo svi grubi ljudi
To je bio borior iz pradrevnih slika.

I verov’o nije vojnik, niko ćivi

Da se smrt Majoru sve da usprotivi!...

Kosač je prešao njive

Dragutin J. Ilić
Kosač je prešao njive; snopove oborene
Crvena kiša spira; za brda sunce tone,
I suton zaodeva domove razorene,
Ni pesma da odjekne, ni zvona da zazvone...
Žetva je strašna bila, - ima li duše žive
Kosač je prešao njive!

Još gde-gde, iz pepela, plamen se zakoluta

I tmini, što se spušta, ozari mračne skute;
Po nebu mesec bledo do sedi grobar luta
Da mrtvim povorkama poslednje kaže pute.
Žetva je strašna bila, - ima li duše žive
Kosač je prešao njive!

Ovde su listom pali, pali ko klasje zrelo;

Gde naše kuće behu, tamo se grolje niže,
Nad snopljem vuk presićen krvavu čeljust ližt
I jato crnih vrana saziva na opelo.

Kosač je prešao njive; sad vrano gozbu čine,

I jedan drugom graču pripovest od starina:
O majci skamenjenoj nad trupom mrtva sina,
O suzi petvekovnoj nesretne Otadžbine.
Žetva je strašna bila, - ima li duše žive
Kosač je prešao njive!

Nica, 15. 3. 1918.

Pobeđeni

Svetislav Stefanović
Jedva vučemo već udove mrtve,
Ni snova nema, leže satrveni
Tuđinci neki sa mnom udruženi
Slučajem patnje, ironijom žrtve.

Ćutimo, šta bi gvorile seni

Ni sene nismo onog što smo bili.
Ko santa leda u mozgu nam mili
Svest pobeđeni, mi smo pobeđeni»

To kažu naše gore ostavljene

to kažu naše duše izgubljene
to kaže Ibar vukuć vodu mutnu

Ljutit u ropstvo. – Mrke ćute stene,

Ko mrtve straže još ne pregažene
Po katkad jeknu, il besom škrgutnu.

Truba
Momčilo Nastasijević

Šta vredi plavetno nebo,

i zumbul i devojče i laste let.
Negde zàpeva truba.

To iza gora i voda

lelek je rušne seljanke.

Rod smo.
Kad umre čovek,
i moje srce rušno je.

Otkini zumbul s grudi,

pogni glavu;
vojnika hoće da zakopaju,
a njemu tako se živelo.

Šta vredi pop što moli,

pa krstača, pa ime,
neće se vojnik vratiti u selo,
neće poljubiti koju voli.

Otkini zumbul s grudi,

pogni glavu.
Negde zàpeva truba.

Narednik Velibor
Stanislav Vinaver

Dva vojnika žurno kopaju sred blata.

Raka je ogormna, sumorna, duboka
Narednik Velibro, ranjen u tri rata
Džin večitih šala, nasmejana oka

Pogibe u borbi...I kraj veseljaka,

Rakiju su pila dva mrka seljaka...
O crkve, crkve...

Stanislav Vinaver

O crkve, crkve, mračnih kupola

Svečanim krokom na me idete
Ja sam ogrnut u rizu bola
I prolako sam tiho, ko dete.

O crkve mračne, hramovi nemi

O crkve bliske, i u daljini
Nek svi se vaši drevni amblemi
Nek svi se vaše krsti od zlata
Poklone tuzi ovoga sata
Poklone bola mog veličini.
Zatočenikova molitva

V. Ž. Massuka

Bože i Jovane sveti,

pomiluj i ublaži!
Nebeske otkrij mi kleti
I reči utehe kaži!

Zaceli i utoli
Rane što ljuto peku!
Duša te ničice moli
i suze pokano teku.

Ne zlo hteo sam bolje.

Al greh, al slabost volje
Oprosti, i osnaži

dušu utešnom reči!

Pred tobom duh mi kleči
Pomiuj i ublaži!
SRBIJA

Tvoje sunce nose sad na zastavama,

Ti živiš u besnom ponosu sinova;

Jovan Dučić
Ave Serbia

Jovan Dučić

Tvoje sunce nose sad na zastavama,

Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.

Još si uz nas, sveta majko, koju muče:

Sve su tvoje munje u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.

Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,

Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.

Mlekom svoje dojke nas si otrovala,

U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala -
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.

Ti si znak u nebu i svetlost u noći,

Kolevko i grobe, u kolevki sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.

Mi smo tvoje trube pobede i vali

Tvog ognjenog mora i sunčanih reka;
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.
Himna pobednika

Jovan Dučić

Pobeda će preći sve puteve naše,

I oglednuti se u dnu sviju reka;
Umirućim dati kap iz svoje čaše,
A novorođenim kap otrovnog mleka.

Ova ista polja što krv jednih žali,

Urodiće drugim pričešćem i hlebom;
I trag ovih istih sto su danas pali,
Videće se sutra kako svetle nebom.

Jer docnije krupni ognjevi da planu,

Treba iskra onih što umru u sjaju;
Samo zore koje iz očaja svanu,
Prikažu grob pretka i put naraštaju.

Jer je otadžbina samo ono kuda

Naš znoj padne gde je krv očeva pala;
I plod blagosloven rađa samo gruda
Gde su mač zarđan deca iskopala.

Samo buktinjama zbori se kroz tmine;

U zrcalu mača budućnost se slika;
Preko palih idu puti veličine;
Slava, to je strašno sunce mučenika.
Domovina

Dušan Vasiljev

Domovina, to nije mrtva gruda

koja nas gvozdenom rukom veže;
To je ljubav za oblak, što plovi ovuda,
za pesmu što se ovde razleže;
Ljubav za klasje što bogato buja,
za ruže što su na grobljima svele,
za tresak letnjih, besnih oluja,
za tugu 'tica koje se sele.
Domovina, to su sve one spone
kojima nas život za se spaja;
radost kad naša zvona zazvone,
toplota majčinog zagrljaja.
Domovina, to su: želje,tajne,
magla što preko polja plovi;
to su naše bajke beskrajne,
domovina - to su svi naši snovi!
Oda Narodu Srpskom

Gabrijele Danuncio

Kakav to krik neprestani

nedra planinska para
Kakav to vapaj zaumni
potresa guste šume,
dah ledenim rekama
guši, nemir u izvorima stvara
O Srbijo Stefanova,
o kraljevstvo Lazarovo sveto,
krvi devet Jugovih sinova,
zemljo Miličina plača,
ti znaš: opet su razapeli
Car Dušanovog Hrista,
na svako drvo ogolelo
tvojih šuma, na svaki kam goli
tvojih planina mračnih,
stopala i kolena su mu zdrobili
udarcima nogu, proboli
da bodežom grudi,
gustom žuči i zgrušanom krvi
usta mu sveta napojili neljudi.

III

O Srbijo, dželat bedni

sramotu da bi sprao osvetom
i predah našao u krvi,
pre nego što ispusti dušu,
da bi se pričestio kravlju svetom
pre nego što mu se jezik veže,
i da se naliže krvi slane
pre večnog posta,
bez kajanja da okonča
svoj dugi vek zemnoga gosta,
car kukavnih laži
i kralj poudanih sindžira,
I sada, dok poslednje steže
omče, sa poslednjim
davljenjem, u pomoč, iz hira,
priziva protiv tebe lupeže
gramzive, pedeset na jednoga,
da ti na vrat namaknu guje
omču: O Markova Srbijo,
gde su sada tvoji pernati
buzdovani? Zar te niko ne čuje?

IX

Sećaš se? Govorili su dedovi

nekada sedeći za sofrom:
“Gle pokvareno Bugarče, crn sina,
što i danas nas love
zbog kriške hleba i čaše vine
i komada ovnujskoga mesa!”
Nije tu zarad hleba Bugarin crni
i nije zbog gutljaja vina
i nije zbog komada mesa neka,
već da bi sve uzeo na kraju,
sve da bi tebi uzeo na kraju,
zemlju, ime, dah, beonjaču
oka, lik čoveka,
zato taj Bugarin crni sada
tebe prati i napada
sa leđa, u krsta te ubada.
Trojicu ih imaš, a sa Bugarinom crnim;
tri kukavice snagom se razmeću sada.
Ali, pazi da ti jetra ostane cela,
dabogda, o kasapine stada.

Zauzeše Smederevo grad stoni;

zauzeše takođe i grad
beli, Beograd, prestoni,
u vatrenom paklu:
od Lipara do velikog Vračara,
svako brdo posta peć vrela.
Zauzeše Lučicu, pa takođe
Ćuprija pade, pa obadve
Napuniše širom,
Širom jezovitom obe bačve.
Napuniše Planu starcima
oslepelim, ženama dojke
režu, a osakaćena deca
puze da brašno ližu.
I Sopot pretoviše ubice
u jadne svoje kasapnice
seckajući u njima sveto
meso (o Krstitelju!), a oltar
krvava trpeza im biva:
iščupaše jezik popu,
a na njemu ostija živa.

XIII

Zatim ustani i skoči i u svoje ruke

povrati crkvu, tvrđavu i svetinje oltara
i glavnu kulu, carstvo i sudbinu.
Oboji zeleni tok Vardara
kao Nišavu i Vlašku,
oboji Vardar kao Vlasinu
čiju močvaru već si prevorio
u glib smrtni za Bugare.
A Timok, o narode Đorđev
koji oca svoga svetom rukom
zakla da rob ne bi bio,
Timok oboji u večnost,
u večnu gadost
od izvora do ušća
i sve do duboka mulja
u ime tvojih silovanih žena
čija čast je na obalama oskrnavljena,
u ime tvoje dece na koce nabijene
i ko iz praćke izbačene,
u ime izgorelih, u ime popaljenih,
što baklje behu zapaljene.

XIX

Slava Jedinome, hvala Gospodu!

Na Kosovo će Latini sa tobom
sutra da se zajedno bore
pod krstaš barjakom
dok Švaba: “Moje je carstvo”
mrmrlja, jer se ratna sreća okreće”.
Sutra će sa Latinima biti
njihova velika čena devica.
Već su krv svoju izmešali
sa tvojom u Valandovu, svetinje
prve. Sada se Veles crveni
od njih, a Crna se rumeni.
Međ rogovima Babune
otpor ne može da satrune,
a u Prilepu vera se rasplamsava.
O Rumune kurvinskog pogleda
šta tako buljiš u predele trava,
dvoumiš se između opasnosti i plena?
A ti kukavni Grče pošvabljeni,
što osećaš drame prljavih muka,
zar ne čuješ top Dede hajduka?

XXI

Vreme je, vreme je. Noć plača

pada. Nad svima
lebdi zakon vatre i mača:
to je iskušenje najveće.
Obazrivost je sramota, sumnja
poraz jeste, odmor je zločina pošast,
kukavičluk se rečju praznom razmeće,
a oklevanje je propast.
Italijanski rode, budi stroj
oštar kao neki klin,
stroj što se probija,
kao rimski trougao cepa i zbija.
Italijanski rode, budi falanga
čvrsta, zbij front svoj,
falanga žestoka što leti
kao jedan čovek u boj.
Italijanski rode, budi snaga
kraljevskog orla tog
što tuče krilom, kljunom
razdire, kandžama grabi vraga.

A Bog je jedan: naš Bog.

Novo pokolenje

Aleksa Šantić

Na vrelu bratstva oprasmo očiju vid,

I više mi nismo slepi...
Oprasmo mrlje, i krv, i greh, i stid,
I sad smo k'o bogovi lepi!

Gle duše, što ih vekovni točio crv,

U jedan splele se venac -:
Jedna je loza i jedna kraljevska krv
Srb, Hrvat i Slovenac.

Sa naših njiva jedan se hori poj

Uz naša rala i brâne -:
Tri stara hrasta razdiru magleni sloj
I suncem ogrću grane...

U pokajanju prošle su rane i vred

Što smo ih borbama dugim,
Kada se kobno smejao satana bled, -
Zadali jedni drugim...

S temeljem vere sagradili smo hram,

Podigli stubove trajne;
U kandilima zažegli svešteni plam
Vaskrsne misli sjajne...

U sveto kube molitve diže se glas

Iz grla miliona:
Bože bratimstva, Ti večno vodi nas
I štiti od faraona!...

Tamo, gde maše lovora zlatni splet,

Sad naši brodovi brode
Svrh bela jedra, olujni šireći let,
Klikće or'o slobode.

Na vrelu bratstva oprasmo očiju vid,

I više mi nismo slepi...
Oprasmo mrlje, i krv, i greh, i stid,
I sad smo k'o bogovi lepi!
Vera

Milutin Bojić

Blago narodu koji zna trubni poklič.

(Psalam 89, st 15)
Gospode, da li čuješ gorde trube?
Vidiš li Veru što grobljima gazi
I himnu kliče u snegu i vlazi,
Dok senke sumnje vidike joj rube?
Vidiš li čete što ne znaju stati,
Što, onemeo, u sutonu svesti,
Sen snage skupiv u čelične pesti,
Steg u krv bodu, gde se očaj jati?
O, pošlji munje! …No za senku slave
Oni će dati otupela čula
I mreti svesno kraj dedovskih kula,
Da. Pošlji kletve i bezverje strave.
Jer pretimo ti, o Bože bogova,
Što smehom plaćaš mlaz krvi herojske.
I tebe ove smrvile bi vojske,
U vrletima Markovih domova!
… Kako si pošten, ti, zgaženi krin!
Reči su tvoje od psalma Gordija,
Oči su tvoje od slave Gordija.
Kako si velik, ti neznani sine,
Pred čijom rukom padaju ordije!
Sejači

Milutin Bojić

Kô lutalice koje kletve prate,

S dalekog juga, sa sudbinom Jova,
Evo nas k tebi, naš ledeni brate!
Oholi, mada bez roda i krova,
Čekamo smeli svoja groblja nova.

Kroz vekove smo krv neštedno lili:

Još angorske su poljane rumene
I klanci Karsta, što su krv nam pili:
Jedrenske seni, stidom oblivene,
Panonske kliču rane zatrvene.

I još se redom naše kosti seju

Po ostrvima i u vode strane,
U pustinjama, gde samumi veju,
I hladnoj stepi. I, kad sunce stane,
S lešina naših site beže vrane.

A vatre drevne, zgašene i sive,

Uzdahom šalju poslanice mukle.
Mrtvace tamo ostavismo žive.
I kô Ahasfer, koga Gospod ukle,
Tražimo ravni do u beskraj pukle.

I Vaseljena njiva naša posta

Za seme časti — koje suncu siže.
Gospode, kazne zar ne beše dosta?
Vreme je žetvi, dan kosidbe stiže,
Vreme da ploča s grobova se diže.

Kô lutalice, koje patnje prate.

S čežnjivog juga, sa sudbinom Jova,
Evo nas k tebi, naš ledeni brate!
Oholi, mada bez roda i krova.
Spremni smo groblja da sejemo nova.

1916
Stari ratnici

Sima Pandurović

Njihova su leđa bila uvek prava,

Njini konji dobri,a oprema sjajna;
Njihova je tuga bila silna,zdrava,
Njihova radost puna i beskrajna;
Njine duše behu oklopi što blešte,
Njine pesme trube što oholo trešte.

U njinom životu beše mnogo dana

Tužnih, i punih svetlosti i zraka;
Imali su mnogo visokoh obmana,
Bez kojih je život besmislen,pun mraka.
Velika je borba mogla njih da svali.
Zato su veliki,a mi tako mali

Oni su voleli život uzbuđenja,

I umrli,voleći ga strasno;
Nas ni očajanje ne diže nit’ menja:
Mi ćutimo delom,a ropćemo glasno,
I kao opalo,žuto lišće s grana
Provodimo sumor svojih praznih dana.

Krvlju svojom oni znojili su polja

Gde nikada neće doći naša noga;
Al’ nas neće spasti ni budućnost bolja,
Ni prošle borbe i nadanja mnoga.
Velikih stabla što su oni bili
Mi smo prazne senke i plodovi gnili.

Na poljima našim,gde vetrovi plodni

Duvaju po katkad,oseća se samo
Plima stare borbe za krajeve rodne
I jecaj što tuži i vapije tamo
Gde i sada besni plodna bura jaka,
Gde lutaju seni starinskih junaka.

Domovina

Vojislav Ilić

Neka druga zemlja u sreći sija,

meni si ti uvek najmilija.
Nek drugu zemlju bogatstvo kiti,
u tebi volim siromah biti.
Sem tebe nikud ne tražim blaga
Srbijo draga

I ako kadgod na stranu pođem,

opet ću tebi natrag da dođem
ko mile laste, što nekud lete,
al' posle opet natrag dolete.
Van tebe neđu da znam za blaga,
Srbijo draga

Nek tuđe nebo radost prolama,

nek tuđe gore ječe s pesmama,
ja volim, majko, u tebi biti,
pa makar mor'o i suze liti.
Van tebe neću sreće ni blaga,
Srbijo draga

Tek kada gusle preda mnom gude,

pa mi se želje sinovlje bude
kad čujem tvoju negdašnju slavu,
ja onda ves'o podižem glavu,
ko da sam steko silnoga blaga,
Srbijo draga

Kada o Vuku slušati stanem,

ja onda gnevom sinovljim planem.
Al' kad se Miloš u pesmi peva,
e, onda milje dušu razgreva,
a srcu nova pridođe snaga,
Srbijo draga

Kada se o turskom zulumu zbori,

krv mi uzavri, kipi i gori.
A kad se peva o Veljku slavnom,
il' bojnom polju, Mišaru ravnom,
to mi je draže od svetskog blaga,
Srbijo draga

Neka te moje uzdanje prati,

nek ti se negdašnja slava vrati
Neka te tuga zanavek mine,
neka ti sunce zanavek sine
Od toga većeg ne tražim blaga,
Srbijo draga!
Prosto ime

Vladislav Petković Dis

Kroz moju dušu prošla su dva rata,

Dva stara orla zaveta i slave,
Prošla su crna, zasićena jata,
Pali krstaši i zastave prave.

Kroz moju dušu prošle su sve trube,

Doboši, pesme i krvave seče,
Hiljadu srca što ginu i ljube,
Dan pun grobova kao zvezdâ veče.

Kroz moju dušu prošli su pukovi,

Epolete, sablje i šinjeli sivi,
Oganj i juriš; i još novi, novi,
Junaci mrtvi i junaci živi.
Kroz moju dušu prošle su sve vode,
Krvava polja i umrli krici,
Bregovi, klanci, stegovi slobode,
Beli krstovi, svetli ranjenici.

Kroz moju dušu prošla su stoleća,

Njih pet na broju, s topuzom i đordom,
Spaljena leta i mrtva proleća,
Podignut narod sa ljubavlju gordom.

Kroz moju dušu, preko straha, rana,

Prođe pobeda, vera, novi zraci,
Osmeh i lice zore dobrog dana,
I prosto ime: seljaci, seljaci

Ratna pesma

M. Đuričin

Imamo zemlje dosta i odviše, -

Treba početi sad s drugoga kraja;
Što top i puška u letu dobiše,
Stopu po stopu sad plug nek osvaja.

Još pusta polja orlušine plave,

Još krv kaplje s ispražnjena koša, -
Dosta je borbe! Ako je do slave,
Imamo su čim izać pre Miloša!

Na posao sada – Ko tragove krvi

Izbriše svežom preoranom grudom,
I ko pomogne Rodu ovom prvi,
I tihu sreću unese u dom, -
Taj će mu biti i otac i mati;
I kada svakom dade šta je čije,
Tad će tek zemlju ovu svojom zvati.
Jer zemlja ova još ničija nije.

Na poljima mirnim prohujale bitke

Sima Pandurović

Rudi horizonat, mističan i crven

krila strašnog mraka padaju na ravan
na jaruge, vrelo i na put utrven
kud pobedni pohod prošao je slavan.

Svako mesto, kamen, žbun i travka žuta

drhte pod vetrićem jedne noći strasne
u kojoj mrtvaci leže ukraj puta
a daleko plamte silne vatre jasne.

Krvave su senke projezdile tuda

ko aveti mraka pred kapijom pakla
i tresla se zemlja iz dubine svuda
kad je carstvo palo ko kula od stakla.

Grmi zadnji ođek potmulo i divlje

borbe što se s mržnjom i očajem vodi
dok u mraku budno sve življe i življe
diše stara zemlja u novoj slobodi.

Sve duše u nadi i u strahu cepte

kao žuto lišće, kao travke vitke
kada krupne zvezde počeše da trepte
na poljima mirnim prohujale bitke.

Nad Beogradom

Vojislav Ilić

Spomeniče nemi prohujalih dana,

3ašto ti je čelo sumorno i tavno?
Da l' se sećaš, možda, krvavih megdana,
Što digoše u zrak tvoje ime slavno?

Il' grobove brojiš tuđinskih sinova,

Što padoše redom pod zidine tvoje,
- Zaneseni čarom osvajačkih snova
Daleko od krila domovine svoje?

Jest, i sada često, kad te kroz noć gledam,

Ukažu se ljudske gorostasne seni:
S razmrskanim grudma, sa čelima bledim,
I usnama hladnim u krvavoj peni...

I ja slušam šapat nepojmljivog zbora,

Šapat koji tiho umire i tone...
To je, možda, izraz dubokoga bola?
To su, možda, reči koje kletvom zvone?

O, koliko snova, nadanja i muka

Zariveno leži u kamenju tvome,
Što ih sruši smrti oružana ruka
U danima slave, u pomamu svome!

I ti jošte živiš!... Tvoju sedu glavu

Ne položi u grob tako burno vreme!
Možda čekaš snova poništenu slavu,
Taj bleđani prizrak budućnosti neme?

1880

Budućim pesnicima

Ž. Milićević

Vi koji budete pevali

u boljem, budućem vremenu,
imajte nežnosti i sažalenja
za nerazgovetne akcente
naših božanstvenih poleta
i za bolna jadanja
naše neverovatne slabosti.

Razumejte nas!
Sudite koliko je velika
Tragedija pesnika
Koji žive u ovo doba
Kada se čovek, svojim duhom,
I suviše uzdigao,
Da bi mogao biti ravan starim bogovima
I kad je, avaj! –
Pred sopstvenom savešću i saznanjem –

Rodoljubiva pesma

Milan Đuričin

O rode! Pun si krupnih i sitnih ružnih

strasti,
Primljenih od otaca, i rođenih u
tebi;
Od njih te tuđa pomoć ne može nikad spasti,
S njima te k sebi svojski primio niko ne bi.

O Rode! Ti si malen, i sve je u tebi malo, —

Rasturen, — ni sam ne znaš dokle ti dopiru međe,
Ti brata svog ne poznaš, i malo ti je stalo
Sto su međ' vama staze sve bleđe i ređe.

O Rode! Nema nade da skorim drukče bude:

Nit' imaš dosta snage da sam se preporodiš,
Nit' nosiš svest u duši i ljubav cele grude,
Da s dušmanima mnogim svud jednu borbu vodiš…

Ja vidim rulju s brega, gde juri da te skrha,

I gledam tebe kako niz brdo i sam hrliš.
I nigde svetle tačke u viziji, — od vrha
Do dna grančice, nigde da rukom je obgrliš.

Pa ipak, Rode, mi smo tu, — i na sve spremni, —

Volja nam naša raste s brojem nevolja tvojih!
I takvi, mi smo jači neg' nebo i šar zemni!
Veruj u snagu, Rode, dobrih sinova svojih!