Игор Лакић - ,,Анализа медијског дискурса о рату“

Овај рад има за циљ да прикаже неке аспекте анализе дискурса писаних медија на
примерима извештавања британских дневних листова Гардијан, Индепендент и Тајмс о
бомбардовању Савезнне Републике Југославије 1999. године од стране НАТО алијансе.
Анализа дискурса данас представља лингвистичку дисциплину у оквиру које се ради
највећи број истраживања. Једна од области у којој је анализа дискурса у великој мери
нашла своју примену јесу и медији. Као одраз наше стварности и језика који користимо,
медији несумњиво нуде богат извор материјала за анализу.
У првом делу рада нуде се извесне теоријске поставке анализе дискурса, примарно
бројне дефиниције анализе дискурса, а неке од њих су на пример Стабсова дефиниција да
је дискурс језик изнад реченице и изнад клаузе, или Ферклафова дефиниција да је дискурс
употреба језика схваћена као део друштвене праксе. Неки лингвисти (Кенворди, Кристал,
Култард) праве разлику између говорног дискурса и писаног текста. У овом раду аутор
се опредељује за термине говорни дискурс и писани дискурс, сматрајући да они најбоље
одражавају суштину лингвистичких проучавања изнад нивоа реченице који иду под
заједничким називом анализа дискурса. Аутор ставља акценат на писани дискурс, односно
на анализу дискурса писаних медија.
У другом делу рада биће речи о двема теоријама које се користе у анализи дискурса
медија – Ван Дејковој теорији о организационој структури новинских чланака и
Ферклафовој критичкој анализи дискурса. Ван Дејк сматра да се анализа дискурса може
извршити на нивоу микроструктуре (анализа фонолошког, морфолошког, синтаксичког и
семантичког нивоа, као и лесике и кохерентности текста) и на нивоу макроструктуре.
Анализа макроструктуре подразумева тематску и организациону структуру текста. Свака
систематска анализа текстуалне структуре новинских чланака почиње објашњењем појма
теме. Тема је предмет дискурса, садржина или суштина онога о чему се говори или пише.
Свеукупно значење макроструктуре испољава се кроз организациону структуру текста,
или како је назива Ван Дејк, шематску суперструктуру. Шема у ствари представља скуп
карактеристичних делова текста који се дефинишу на основу функција које имају у том
тексту. У овом раду аутор ће се држати поделе прилагођене нашој терминологији, која је
најближа Беловом моделу:
1. НАСЛОВ
2. ЛИД (сумирање главног догађаја)
3. ГЛАВНИ ДОГАЂАЈ (разрада догађаја поменутог у лиду)
4. ПОЗАДИНА ДОГАЂАЈА (ко, како, где и када)
5. ВЕРБАЛНИ КОМЕНТАР (најважнији учесници у догађају)
6. ЕВАЛУАЦИЈА (ставови, очекивања и евалуација догађаја од стране новинара)
7. РЕЗУЛТАТИ РАДЊЕ (зашто је догађај битан, озбиљност његових последица)
По Ферклафу, језичка анализа одвија се кроз три димензије, односно три комуникативна
догађаја: текст, дискурсна пракса и друштвена пракса. Уз то, Ферклаф прави разлику
између лингвистичке анализе текста и интертекстуалне анализе текста.
Интертекстуална анализа гледа на текст из перспективе дискурзивне праксе. Она је више
интерпретативне природе, за разлику од лингвистичке анализе која је дескриптивна.
Ферклаф каже да је повезивање лингвистичке анализе текста и интертекстуалне анализе
битно за превазилажење јаза између текста и језика с једне стране и друштва и културе с
друге.
Трећи део рада бави се питањем објективности медија од стране појединих аутора. На
пример, Ферклаф каже да идеологија имплицитно постоји у медијима и да уместо
транспарентног извештаја о ономе што је речено или написано увек постоји одлука да
се то интерпретира и представи на овај или онај начин. Оваквом ставу придружује се и
Фаулер, који каже да су све вести увек приказане из неког одређеног угла. Фаулер такође
каже да свет штампе није реални свет, већ свет који је искривљен и о коме је оформљено
одређено мишљење.
Током читавог двадесетог века медије је привлачила тема рата, с обзиром да теме попут
рата продају новине и повећавају слушаност и гледаност електронских медија. Наравно,
то је увек зависило од тога о којем се рату ради и од осећања читалаца, слушалаца и
гледалаца о степену сопствене умешаности у рат. Разлика између наш рат и рат који се
неком другом дешава јако је битна, при чему ови други често нису од велике важности за
медије. Када је у питању бомбардовање Савезне Републике Југославије од стране НАТО
алијансе, онда је за тај рат, наравно, постојало велико интересовање у Југославији, јер је
народ био директно погођен њиме. За нас у Југославији то јесте био наш рат. С друге
стране, у земљама НАТО алијансе које су учествовале у бомбардовању, овај догађај је
такође био на ударним страницама штампе и у ударним емисијама на радију и телевизији.
Дакле, и људи у овим земљама могли су рећи: ,,Ово је наш рат!“ зато што је њихова земља
била директно укључена. Међутим, ситуација није била иста. Рат се није водио на њиховој
територији и, с обзиром на то, многи су доводили у питање потребу за интервенцијом.
У последњем делу рада наведени су неки примери извештавања три горепоменута
британска листа. У примерима је могуће приметити да су новинари у зависности од
ситуације, расположивих информација, као и места са којег су извештавали, заузимали
различите ставове према зараћеним странама, па и према самом извештавању. Они се
крећу од оних који подржавају акције НАТО-а, преко неутралних, до оних који су
критични према самој кампањи.
Према томе, аутор закључује да наш контакт са медијима делује као рутински, али ми
несвесно учимо да енкодирамо поруке које нам они шаљу, и без познавања лингвистичких
и других принципа о којима је било речи. Анализа дискурса нам омогућава да схватимо
зашто је текст написан тако како је написан, на основу комплетног контекста (физичког,
друштвеног, лингвистичког) у коме је он настао. Кроз такав приступ, и наше виђење
стварности добија се један потпуно нови аспект. У том смислу, анализа дискурса није
само лингвистичка дисциплина, већ и приступ који садржи много различитих увида који,
на овај или онај начин, обликују наш живот.