PROVODNICI

Provodnici su materijali koji lako provode električnu struju ali i toplotu i svetlost. Najbolji
provodnici (metali) su materijali koji nemaju energetski procep E g=0 . Valentna i provodna zona se
preklapaju ili dodiruju i postoji veliki broj slobodnih elektrona čak i na vrlo niskim temperaturama.
Energetski procep ili zabranjena zona je energija koju elektron sa vrha valentne zone treba da
ima da bi prešao na dno provodne zone. Energetske zone su grupe elektrona koje imaju približno jednake
energije. Valentna zona je poslednja energetska zona najudaljenija od jezgra i u njoj se nalaze elektroni
koji ne učestvuju u provođenju jer su čvrsto povezani hemijskim vezama. Provodna zona je energetska
zona u kojoj se nalaze elektroni koji su slobodni i koji učestvuju u provođenju. Energetski procep iznosi
Eg=E p−E v gde je E p - energija elektrona u provodnoj zoni a E v - energija elektrona u valentnoj zoni.
Jedinica za ove energije i za energetski procep je elektronvolt (1eV=1.602x10-19J).

U odsustvu spoljašnjeg električnog polja slobodni elektroni se kreću haotično jer se sudaraju i
rasejavaju. Pri delovanju spoljašnjeg električnog polja na provodnik elektroni se kreću u pravcu polja i
dolazi do pojave električne struje. Metali su bolji provodnici ako imaju veći broj slobodnih elektrona i ako
su elektroni pokretljiviji.
Specifična električna provodnost je σ = enμn gde je e – elementarno naelektrisanje
e=1.602⋅10−19C, n – koncentracija slobodnih elektrona i μ n - pokretljivost slobodnih elektrona. Jedinica
specifične električne provodnosti je S/m. Specifična električna otpornost je recipročna vrednost
specifične električne provodnosti ρ = 1/ σ . Jedinica je Ωm. Specifična otpornost provodnika je ρ = 10−8 Ωm
do ρ = 10−6 Ωm. Specifična električna provodnost i specifična električna otpornost zavise od temperature,
čistoće materijala i načina obrade. Specifična električna otpornost provodnika se povećava sa povećanjem
temperature.
Zavisnost otpornosti od temperature izražava se temperaturnim koeficijentom otpornosti α i on
je jednak promeni otpornosti sa povišenjem temperature za 1oK. ρ (T) = ρ0 [1+ (α T −T0)] gde je ρ(T) -
specifična električna otpornost pri temperaturi T, ρ0 – specifična električna otpornost pri sobnoj
temperaturi T0=20 oC=293 oK. Temperaturni koeficijent otpornosti α može da bude pozitivan (kod metala) i
negativan (kod elektrolita, grafita i nekih legura). Ukoliko je procenat čistoće nekog metala veći, i
pokretljivost slobodnih elektrona je veća, pa je veća i njegova provodnost i obrnuto, ako metal sadrži
primese, njegova provodnost je manja. Uticaj primesa je naročito izražen na niskim temperaturama.
Hladna obrada metala (valjanje, kovanje, izvlačenje i sl.) povećava otpornost. Termička obrada (žarenje)
povećava provodnost.
Postoje razne vrste provodnika koje se razlikuju prema agregatnom stanju, načinu provođenja
(nosiocima naelektrisanja) i prema stepenu provodnosti. Prema nosiocima naelektrisanja provodnici se dele
na: provodnike prvog reda (metali i njihove legure (nosioci naelektrisanja su slobodni elektroni)) i
provodnike drugog reda (elektroliti (nosioci naelektrisanja su pozitivni i negativni joni)). Prema stepenu
provodnosti provodnici se dele na: metale velike provodnosti (srebro (Ag), bakar (Cu), zlato (Au),
aluminijum (Al) i neke njihove legure), otporne materijale (koriste se za izradu otpornika i grejača i to su

Miloš Krstin
cekas, volfram (Wo), molibden (Mo), platina (Pt) itd.), materijale za specijalne namene (koriste se za
izradu topljivih osigurača, el. kontakata, termoparova, lemova itd).

METALI VELIKE PROVODNOSTI

Bakar

U prirodi se bakar vrlo retko sreće kao čist metal. Obično se nalazi u obliku ruda iz kojih se dobija
različitim metalurškim postupcima. U elektrotehnici se koristi samo najčistiji bakar, dobijen postupkom
elektrolize, sa što manje primesa jer one smanjuju njegovu električnu provodnost. Specifična električna
provodnost bakra je oko 57×106S/m. Kiseonik je obično prisutan u bakru u vrlo malim količinama (veće
količine su štetne) i elektrotehnički bakar sa malim sadržajem kiseonika ima oznaku E-Cu. Bakar je sjajan
metal, crvenkaste boje i to je relativno mek metal. Čist bakar je vrlo plastičan pa se lako obrađuje
valjanjem, kovanjem, presovanjem, izvlačenjem i sl. Osobine bakra se mogu poboljšati obradom ili
legiranjem. Hladnom obradom se dobijaju polutvrdi i tvrdi bakar. Žarenjem na temperaturama od oko
400oC dobija se meki bakar koji je bolji provodnik od tvrdog bakra. Na vazduhu bakar oksidiše i
oksidacija ili korozija se ubrzava sa povećanjem temperature, naročito iznad 150oC. Oksid se pojavljuje
prvo na površini provodnika a zatim i unutrašnjosti što ga može potpuno uništiti. Za primenu na višim
temperaturama bakarni provodnik se mora zaštiti slojem srebra ili slojem nikla. U prisustvu vlage bakar se
prevlači tankim slojem zelene «patine» koja ga štiti od dalje korozije. U prisustvu sumpora stupa u reakciju
sa njim i korodira, ljušti se i otkriva se čist bakar i korozija se nastavlja pa se bakarni provodnici moraju
prevući slojem kalaja. Bakarni provodnici se lako i dobro spajaju lemljenjem ili elektrootpornim i gasnim
zavarivanjem. Bakar se dobro legira. Legura je smesa koja se dobija kada se rastopljeni metali pomešaju u
određenim odnosima pa se zatim ohlade i očvrsnu i tada ta homogena smesa postaje novi metal. Sve legure
bakra se mogu podeliti na bronze i mesing. Bronze su legure bakra i kalaja. Dodavanjem srebra dobija se
srebrna bronza ili srebrni bakar. Bronzama se mogu dodavati i kadmijum, berilijum, silicijum, aluminijum,
itd. Njihova provodnost je uvek odlična a imaju i dobre mehaničke karakteristike (čvrstoću, tvrdoću, itd.).
Mesing je legura bakra sa cinkom. Osim cinka mogu da se dodaju kalaj, olovo, aluminijum i sl. Mesing
nije tako dobar provodnik ali ima odlične mehaničke karakteristike.

Aluminijum

Aluminijuma nema slobodnog u prirodi, već se on nalazi u rudama ili mineralima u obliku glinice, tj.
oksida aluminijuma (Al2O3). Temperatura topljenja glinice je veoma visoka pa se aluminijum ne može
dobiti topljenjem već se čist aluminijum dobija elektrolitičkim postupcima. U elektrotehnici se koristi
elektrotehnički aluminijum sa oznakom E-AL sa 99.5% aluminijuma. Najčešće primese su gvožđe i
silicijum. U izuzetnim slučajevima se koristi aluminijum veće čistoće koji se zove rafinal i sadrži preko
99.99% aluminijuma. Aluminijum je metal srebrnastobele boje, lak je, otporan prema koroziji (na vazduhu
oksidiše i stvara se čvrst sloj oksida aluminijuma (glinice) koji je neporozan i štiti aluminijum od dalje
korozije ali ga ne štiti od kiselina, baza i slane vode), ima dovoljno veliku električnu provodnost (60% od
provodnosti bakra), ima nisku temperaturu topljenja, mek je (plastičan i lako se obrađuje izvlačenjem,
valjanjem, presovanjem i sl.). Aluminijum se može obrađivati hladnim i toplim postupkom pri čemu se
dobija tvrdi, polutvrdi i meki aluminijum. Danas se vodovi od aluminijuma (dalekovodi) izrađuju u obliku
užadi od aluminijumskih i pocinkovanih čeličnih žica koja se nazivaju alučel užad. Jezgro od čelične žice
im daje čvrstoću a aluminijum koji je upreden oko jezgra je provodnik. Spajanje aluminijumskih
provodnika obavlja se lemljenjem ili zavarivanjem. Postoji veliki broj legura aluminijuma koje imaju
izvanredne osobine i smatraju se metalima budućnosti. Aluminijum se najčešće legira sa magnezijumom,
silicijumom, bakrom i gvožđem. To su duraluminijum, silumin, aludur, konstruktal, hidronalijum itd. U
elektrotehnici se najčešće koristi aldrej. To je legura aluminijuma sa magnezijumom, silicijumom, i
gvožđem.

Miloš Krstin
Srebro i zlato

Srebro i zlato su plemeniti metali i u elektrotehnici se koriste samo u specijalnim slučajevima. Srebro se
koristi kod topljivih osigurača, električnih kontakata, termoparova, lemova i sl. Zlato se koristi za izradu
specijalnih kontakata, termoparova, optičkih filtera, fotootpornika i sl. Otporni su prema koroziji (otpornije
je zlato), meki su (mekše je zlato), lako se obrađuju kovanjem i izvlačenjem i obično se legiraju.

Miloš Krstin