BEOGRADSKI PAŠALUK

Temu velikih gradova marksistička i generalno levičarska teorija su samo dotakle, odnosno
nijedan seminalan rad koji to u potpunosti pokriva se nije istakao, ali ujedno ta tema ipak ima svoju
definiciju kao „fenomen velikih gradova“, ili pak „fenomen metropole“.

Već iz tog okvirnog termina može se naslutiti da je reč o okupljanju ogromnog broja stanovnika
na pretežno jednom mestu. Međutim, iako su Moskva, Pariz, London, ili Rim i Istanbul oduvek bili
stecišta velikog broja ljudi, postoji izrazita razlika između velikih gradova i metropola onako kako su se
one razvile u savremenom kapitalizmu.

Metropola nije prosto veliki broj stanovnika – to je tačka u kojoj se dešava koncentracija
kapitala. Ono što okuplja ljude na konkretnom mestu nisu ljudi sami po sebi, a retko geografske ili
klimatske osobine, već kapital koji se tu skuplja, koji cirkuliše, i koji kao magnet privlači okolno
stanovništvo, izazivajući unutrašnje i spoljašnje migracije, i to mesto shodno tome nosi najveću političku
težinu, povlači najveća ulaganja, postavlja i predstavlja standard koji definiše čitavu naciju.

Iako u pojedinim zemljama kao što su Turska i Indija politički centri nisu i najveći gradovi, u
zemljama istočne Evrope iz nekog razloga najveći gradovi su i glavni gradovi. To važi za Budimpeštu,
Bukurešt, Sofiju, Varšavu, Baltičke zemlje, a isto važi i za zemlje bivše Jugoslavije, osim što u Bosni glavnu
reč pored Sarajeva vodi i Banja Luka usled tamošnjih podela.

U Srbiji je ranije važila izreka „što južnije to tužnije“, koja važi i drugde kao npr u Italiji, međutim
kod nas nema izrazitih razlika između većih gradova kao što su Niš, Novi Sad, Kragujevac ili Subotica.
Ulogu „tužnijeg“ ne trpe samo „južna“ mesta, već sva manja mesta koja su zbog malog broja ljudi
krupnom kapitalu mahom nezanimljiva. Centar krupnog kapitala bio je i ostaje samo Beograd. I ta razlika
između Beograda i svega ostalog čini školski, književni primer onoga što se podrazumeva pod pojmom
fenomena velikog grada u savremenom kapitalizmu, u uslovima potpune nekontrole, ili pak – jasne i
svesne kontrole nad tim nazadnim (?) istorijskim procesom.

Vihor istorijskih zbivanja, ili tačnije istorijskih kretanja, nije nešto uhvatljivo na šta se može
staviti prst. Tek kad se stvari dogode istorija može retrospektivno da zaključi da su se dogodile. Postoji
dakle prirodna tendencija da se ljudi okupljaju, da ih kapital privlači, da ih privlače ulaganja, centar
dešavanja, proizvodnja ideologije u smislu medija, novina, inovacija, standarda obrazovanja, zatim
naravno najveće plate i raznorazni projekti finansirani od strane međunarodnih grupa. Oni napuštaju
svoja ognjišta da bi migrirali tamo gde se dešava ono što se u današnje vreme zove život – jer, za
modernog čoveka, gde nema čoveka tu je pustinja, a život je tamo gde je društvo, i to ne bilo kakvo
društvo. U Beogradu ima novca, u Beograd dolaze svetski znani bendovi da nastupaju, u Beogradu se
igraju predstave, u Beogradu su sedišta najvećih i najprofitnijih kompanija, i mada druga mesta imaju
svoje svetle tačke to je samo rezultat angažovanja tamošnjih lokalnih inicijativa.

Ali nešto drugo u Srbiji čini ključnu razliku, a to je politika, ili bolje reći vlast, a politika i vlast jesu
novac, jer novac je moć, i tako redom...
 Centar moći, centar vlasti, centar kapitala i centar okupljanja stanovnika Srbije jeste Beograd,
Beograd diktira volju, Beograd predstavlja naciju, Beograd uzdiže sebe po cenu svih ostalih. Beograd
izvlači iz drugih, manjih, sve ono što mu je potrebno da uzdigne sebe, a druge, manje, unižava i svodi na
prazne ljušture lišene istorije, kulture, bitnosti i identiteta.

Gradovi širom Srbije upinju se da sačuvaju povezanost sa sopstvenom zemljom dok im se iz

godine u godinu umanjuju ulaganja u kulturu i lokalni razvoj i samopromociju, jer samo se Beograd
promoviše i samo je Beograd, pod upravom sadašnjih vlasti, predstavnik onoga što Srbija jeste.

Velika je to tema i opširna, dostojna više nego nekoliko stručnih radova. Ali ono što je od značaja
za praktičan pristup politici jeste da stvorimo razgraničenje između onoga što je fenomen razvoja,
fenomen u okvirima kapitalizma, i ono najvažnije – koje su veštačke tendencije koje su uslovile da se sve
nacionalno svede na Beogradsko.

I pored toga što je ionako centar, Beograd je centralizovao sve što je značajno i što vrši uticaj na
društvo, a taj proces, svima je jasno, nikako nije mogao biti slučajan i prirodan. Vlasti u poslednjih par
decenija su strahovito nesigurne na svojim položajima, u večitom strahu od preokreta koji bi promenio
prilike na političkom nebu. Srbiju najpre drži onaj ko drži Beograd, tako se to do sada ispostavljalo, a
nesigurna vlast neće da se oslanja na nekakve enklave i osiromašene gradiće, da ulaže u projekte daleko
od centra. Mi našu moć gradimo u bazi, i održavamo u bazi, i pažnja je usmerena ka najvećim
finansijerima, ka eliti koja se nalazi na glavnom mestu, na ključnom mestu.

„Para na paru se lepi!“ mudro kaže naš narod, te oni koji su bogati prirodno postaju još bogatiji i
takvima se okružuju, a oni osiromašeni i zapostavljeni samo takvoj budućnosti mogu i da se nadaju. To je
jedno od ključnih postulata kapitalizma, i starog i novog; i kada analiziramo fenomene razvoja Srbije
poslednjih decenija svi primeri koje vidimo su školski primeri klasnog odvajanja bogatih od siromašnih, i
sve većeg otuđenja vladajuće klase od širokih masa stanovnika, i izvesne paranoje vlastodržaca koji
osećaju tu razdvojenost.

U pokušaju da kontroliše sve, Beograd usvaja sve za sebe, i on svakako raste. Ali da li raste kao
dete koje se razvija i koje će u nekom trenutku narasti u čoveka, ili se to samo naduvava kao balon lažne
slike o sebi da bi jednog dana pukao i kolabirao pod sopstvenom težinom?

Odgovor neće dati samo majka priroda i priroda razvoja u kapitalističkom društvu. Oni koji
upravljaju zemljom moraju imati plan, viziju, zamisao daljeg razvoja Srbije sve od Beograda do Crne
trave. Postoji li takva vizija, i ko može da je, nama građanima, predstavi i objasni? Narod bi voleo znati
kuda sve ovo vodi, ili da bar zna da postoji neko ko bi to trebao da zna. Ili će se pak Beograd naći kao
glavna tema nekog budućeg stručnog rada koji objašnjava fenomen nastajanja velikog grada – i njegove
propasti.