Karen Hornaj smatra da je tokom detinjstva dominantna potreba za sigurnošću.

Pod
sigurnošću ona podrazumeva da je dete bezbedno i oslobođeno straha. Tako da su bebe i mlađa deca
visoko zavisna od roditelja, ne samo zbog fizičkog preživljavanja nego i zbog psihološke sigurnosti.
Roditelji imaju razne načine da osujećuju potrebu za sigurnošću: favorizovanjem drugog siblinga,
neopravdanim kažnjavanjem, emocionalnom ravnodušnošću itd.

U odsustvu idealnih uslova, beba oseća uznemirenost, koja budi kod deteta osećanje bazične
hostilnosti. Kako dete nije u stanju da ekspresuje hostilnost jer bi u suprotnom bilo kažnjeno, ono
potiskuje hostilnost, što dovodi do stanja koje se zove bazična anksioznost, a koju je K. Hornaj
definisala kao osećanje izolovanosti i bespomoćnosti u svetu koji je potencijalno opasan. Hornajeva je
pored bazične, kao reakciju na potencijalnu opasnost, izdvojila i manifestnu anksioznost kao reakciju
na realnu i očiglednu opasnost. Dakle, osećanje bazične anksioznosti može da se shvati na dva načina:
1) kao potisnuta bazična hostilnost; ili kao 2) rezultat unutrašnjeg konflikta između agresivnosti i
zavisnosti (koji se odnosi na činjenicu da dete oseća bes ali je svestan da su mu potrebni roditelji).
Upravo ovaj konflikt je osnova neurotičnog razvoja.