Rodžer Želazni

DŽEK IZ SENKE

Naslov originala:
Roger Zelazny − Jack Of Shadows
Nade senku srede, hud,
Taj kom sen golica ćud.

MLETAČKI TRGOVAC
 PREDGOVOR

Ponekad me pitaju da li sam želeo da naslov Džek iz senke, osim što ima veze s imenom protagoniste i geografijom,
zvuči kao naziv karte u nekoj tajanstvenoj igri. Odgovor je: “Da.” Već dugo me fasciniraju špilovi čudnih karata i nekad
sam imao veliku kolekciju.
“Aha!”, obično kažu kada čuju ovo priznanje. “Onda ta veza s kartama i senkama na nekom potpovršinskom
psihološkom nivou povezuje ovu priču s vašim knjigama o Amberu, zar ne?”
Pa, ne. Poslednji put kada sam silazio u katakombe nisam mogao da uočim bilo kakvu vezu.
Prosto me je privukla slikovitost. S druge strane, niko me nikada nije pitao: “Zašto Džek?” Na to pitanje sam mogao
da odgovorim: “Džek Vans.”
U ovoj mojoj knjizi, desetoj po redu, odlučio sam da se oprobam s onim retkim i egzotičnim lokacijama kojima sam
se toliko divio u mnogim pričama Džeka Vansa. Činilo mi da je pošteno, kada sam sve razradio, da osmislim naslov koji
sadrži reč “Džek” kao mali, ali otvoreni, lični izraz poštovanja. Sada svi znate.
Mada, pretpostavljam da zaključcima koji se odnose na veze s Amberom ide u prilog činjenica da je ova knjiga
izašla između Devet prinčeva Ambera i Pušaka Avalona, koje su prve dve knjige u tom serijalu – blizina koja navodi na
nagađanje i tome slično.
Ipak, mada okruženje ima veze s Džekom Vansom, protagonista nema. Uvodni citat sam uzeo iz Mletačkog trgovca
samo zato što se činio tako zgodnim kada sam ga lišio konteksta. Šekspirova dela, kojima u stvari dugujem ovde
priznanje, pojavila su se nekih osam godina nakon Trgovca. Mislim na Makbeta. Istina, Birnajnska šuma ne kreće na
Džeka, a u drami nema citata koji sam želeo da izdvojim i iskoristim ovde. Međutim, Džekov karakter se razvija na
interesantan način, što dugujem Šekspirovom portretu krvoločnog Škota. Ipak, ne želim više da kažem ništa o tome jer
smatram da uvod ne treba da otkrije priču. Neko po imenu Dž. M. Stjuart mi je pre mnogo godina tako gotovo upropastio
čitanje Vašara taštine.
Ovo nije jedna od mojih eksperimentalnih knjiga, kakve su Stvorenja svetlosti i tame, Prolaz u pesku, Most od
pepela, Znakovi ili Oko mačke. U ovih pet romana sam razradio puno tehnika koje sam koristio u mnogim drugim
delima. To je bio više zanatski posao gde sam tačno znao šta želim i kako to da ostvarim, dok je protagonista – po
običaju – ukazivao na pravac. Od pet navedenih knjiga, samo Stvorenja svetlosti i tame prethode Džeku iz senke. Kada se
osvrnem na Džeka u ovom kontekstu, čini mi se da sam tu stekao određenu sklonost ka kratkim, impresionističkim
opisima egzotičnog, koji su možda preneti u Devet prinčeva i Džeka. A možda i nisu. Ali ukoliko i duguje nešto toj
knjizi, onda je to to.
Takođe mi je interesantno, kada pogledam priču posle svih ovih godina, da je posmatram i u kontekstu toga šta je
sve došlo nakon nje, a ne samo šta joj je prethodilo. Zaista mi se čini da je Džekova senka pala na protagonistu romana
Danas biramo lica. Takođe, ima nešto od Džekovog zajedljivog stava, kao i njegove opreznosti, u kasnijim pričama o
Dilvišu Prokletom – koji je još jedan nepravedno kažnjen lik čija je ličnost iskvarena postupcima.
Takođe su me pitali nekoliko puta da li ime koje Džek ima na Dnevnoj strani – Džonatan Šejd – ima bilo kakve veze
s likom istog imena u Bledoj vatri Vladimira Nabokova. Žao mi je. Mada ponekad uživam u književnim zagonetkama,
Džeka iz senke sam napisao pre nego što sam pročitao Bledu vatru.
I, da, jesam jednom napisao kratak grafički roman koji prethodi ovoj knjizi (Senodžek) u saradnji s umetnikom
Grejem Morouom, a koji je objavljen u Ilustrovanom Rodžeru Želazniju. I ne, ništa u toj priči nije od suštinskog značaja
za razumevanje ove ili uživanje u njoj.To je malo i potpuno nezavisno delo. Stoga, ovo je priča koju je Džek stvorio – uz
moju malu pomoć oko papirologije. Zamislite ga, ukoliko želite, kao sliku na karti za igranje. Neka to bude tarot karta.
Možda “Kula”...
 1

Desilo se to kada je Džek, čije ime se izgovara u senci, otišao u Igles, u Zemlje sumraka, da gleda Paklene igre.
Upravo tamo je primećen dok je posmatrao mesto na kojem se nalazio Paklen-plamen.
Paklen-plamen je uska, skladno skovana urna sa srebrnkastim plamenovima, s rubinom veličine pesnice na
vrhovima vatrenih prstiju. Ovi su je držali u nesalomivom stisku i uprkos njima dragulj je blistao hladnim odsjajem.
Sada, Paklen-plamen je bio izložen da ga svi mogu videti, ali činjenica da je Džek viđen kako ga posmatra izazvala
je veliku strepnju. Tek pristigao u Igles, prvo je primećen kako prolazi među fenjerima, u redu s drugim posmatračima,
koji su se kretali kroz otvoreni izložbeni paviljon. Prepoznali su ga Smejdž i Kvazer, koji su napustili svoja mesta moći i
došli da se takmiče za trofej. Odmah su otišli da ga prijave Nadzorniku igara.
Smejdž je cupkao s noge na nogu i čupkao brkove dok mu nisu navrle suze u četvrtaste oči pa je počeo da trepće.
Zurio je u svog džinovskog kompanjona Kvazera – kose, očiju, mesa, sve jednolične sive boje – u kojeg je više gledao
nego u živopisnu hrpu Benonija, Nadzornika igara, čija je volja ovde bila zakon.
“Šta hoćete vas dvojica?” upitao je.
Smejdž je nastavio da gleda i trepće dok Kvazer nije napokon progovorio svojim frulastim glasom.
“Imamo informacije za Vas”, reče.
“Slušam. Kažite”, uzvrati Benoni.
“Videli smo onog čije prisustvo ovde treba da pobudi zabrinutost.”
“Koga?”
“Moramo da se premestimo bliže svetlu pre nego što Vam kažem.”
Nadzornik igara okrete glavu na debelom vratu, a njegove oči boje ćilibara bljesnuše kad je pogledao prvo u jednog,
a potom i u drugog.
“Ako je ovo neka šala...”, zaustio je.
“Nije”, reče Kvazer ne ustuknuvši.
“Onda u redu. Za mnom.” Uzdahnuo je i uz kovitlanje narandžasto-zelenog ogrtača, okrenuo se i krenuo ka jarko
osvetljenom šatoru.
Po ulasku u šator pogledao ih je ponovo. “Da li vam je ovo dovoljno svetlo?” Kvazer se osvrnuo. “Jeste”, reče.
“Ovde nas neće čuti.”
“O kome pričaš?” upita Nadzornik igara.
“Da li ste čuli za onog kojeg zovu Džek, koji uvek čuje svoje ime kad je izgovoreno u senci?”
“Džek iz Senke? Lopov? – Da, čuo sam priče o njemu.”
“Zato želimo da pričamo s Vama na dobro osvetljenom mestu. Ovde je. Smejdž i ja smo ga videli pre svega
nekoliko minuta. Posmatrao je Paklen-plamen.”
“Ajao!” Nadzornik igara je razrogačio oči, a usta su mu ostala otvorena nakon uzvika. “Ukrašće ga!” reče.
Smejdž prestade da dodiruje svoj brk tek toliko da bi klimnuo glavom nekoliko puta. “... A mi smo ovde da
probamo da ga osvojimo”, promumla. “Nećemo moći ako bude ukraden.”
“Moramo ga zaustaviti”, reče Nadzornik igara. “Šta mislite da treba da uradim?”
“Vaša volja je ovde zakon”, reče Kvazer.
“Istina... Možda treba da ga stavim u neki pritvor za vreme trajanja Igara.”
“U tom slučaju”, reče Kvazer, “pazite da nema senki na mestu gde je uhvaćen ili na mestu gde treba da bude
zatvoren. Kažu da ga je izuzetno teško zadržati u zatvorenom – naročito ako ima senki.”
“Ali senki ima svuda unaokolo!”
“Da. To je glavni razlog zašto ga je teško zadržati kao zatvorenika.”
“Onda se čini da je jedino rešenje blještava svetlost ili potpuna tama.”
“Ali ukoliko sva svetla nisu pod savršenim uglom”, reče Kvazer, “i nedodirljiva, moći će da napravi senku kojom će
da manipuliše. A u tami, ukoliko uspe da napravi i najmanji tračak svetlosti, stvoriće se senke.”
“Kakvu snagu crpi iz senki?”
“Ne znam nikog ko zasigurno zna.”
“Onda je on s mračne strane? Nije ljudsko biće?”
“Neki kažu iz sumraka, ali bliže tami – gde uvek ima senki.”
“U tom slučaju, možda treba srediti put do Balegarskih jama Glajva.”
“Okrutno”, reče Smejdž i zacereka se.
“Hajde pokažite mi ga”, reče Nadzornik igara.
Izašli su iz šatora. Nebo nad njima je bilo sive boje, koja je prelazila u srebrnu na istoku i crnu na zapadu. Zvezde su
sijale u tami nad nizom planina nalik stalagmitima. Nije bilo oblaka.
Išli su putem obasjanim bakljama preko središnjeg dela, prema paviljonu s Paklen-plamenom. Bljesnula je munja na
zapadu, kako se činilo, blizu onom mestu na granici gde su se nalazila svetilišta bespomoćnih bogova.
 Kada su prišli otvorenoj strani paviljona, Kvazer dodirnu Benonijevu ruku i klimnu glavom. Nadzornik igara
pogleda u pravcu gde je pokazao očima ka mestu gde je visok, mršav muškarac stajao naslonjen na šipku šatora. Kosa
mu je bila crna, ten crnpurast, crte lica pomalo orlovske. Nosio je sivu odeću, a preko desnog ramena je imao prebačen
crni plašt. Pušio je neku biljku s mračne strane, urolanu u svitak, a njen dim je na svetlu baklje bio plav.
Benoni ga pogleda na tren i dobi osećaj koji imaju ljudi kada se suoče s bićem koje nije rodila žena, već neznana
tama na mestu kojeg se ljudi klone.
Proguta jednom, a onda reče: “U redu. Sad možete da idete.”
“Hteli bismo da pomognemo...”, zausti Kvazer.
“Sad možete da idete!”
Posmatrao ih je kako odlaze, a onda promumlao: “Veruj jednom da izneveriš drugog.” Otišao je po stražare i
nekoliko desetina svetiljki.

Džek je krenuo s grupom koja ga je uhapsila bez otpora i rasprave. Okružen grupom naoružanih ljudi i uhvaćen u
središtu kruga od svetiljki, klimnuo je polako glavom i pratio njihove naredbe ne izgovorivši nijednu jedinu reč.
Odveli su ga u jarko osvetljen šator Nadzornika igara. Gurnuli su ga pred sto za kojim je sedeo Benoni. Stražari su
ga još jednom okružili svetiljkama i ogledalima koja su neutralisala senke.
“Zovete se Džek”, reče Nadzornik igara.
“Ne poričem.”
Benoni je zurio u njegove mračne oči. Nije skrenuo pogled. Čovek uopšte nije treptao.
“... A katkad Vas zovu Džek iz Senke”. Tišina. “Pa?”
“Čoveka mogu svakako da zovu”, odgovori Džek.
Benoni skrenu pogled. “Uvedite ih”, reče jednom od stražara.
Stražar je otišao i vratio se posle nekoliko trenutaka sa Smejdžom i Kvazerom. Džek je uperio pogled ka njima, ali
lice mu je ostalo bezizražajno.
“Znate li ovog čoveka?” upita Benoni.
“Da”, rekoše uglas.
“Ali grešite što ga nazivate čovekom”, nastavi Kvazer, “jer on je s mračne strane.”
“Imenujte ga.”
“Zovu ga Džek iz Senke.” Nadzornik igara se nasmešio.
“Istina je da čoveka mogu svakako da nazivaju”, reče, “ali u vašem slučaju čini se da postoji prilična saglasnost. – Ja
sam Benoni, Nadzornik Paklenih igara, a Vi ste Džek iz Senke, lopov. Kladio bih se da ste ovde da ukradete Paklen-
plamen.” Ponovo tišina. “Ne poričete, niti potvrđujete”, nastavio je. “Vaše prisustvo je jasna naznaka Vaših namera.”
“Možda sam došao da se takmičim na igrama”, reče Džek.
Benoni se nasmeja.
“Naravno! Naravno!” reče, brišući suzu rukavom. “Samo što nema discipline za krađu, pa nam nedostaje kategorija
u kojoj možete da se takmičite.”
“Osudili ste me unapred – a to nije fer”, reče Džek. “Čak i da sam taj kojeg ste imenovali, nisam uradio ništa što je
prekršaj.”
“... Još uvek”, reče Benoni. “Paklen-plamen je zaista divan predmet, zar ne?” Džekove oči kao da zasijaše na
trenutak, a usta mu zaigraše u nevoljni osmeh.
“Mnogi bi se s time složili”, reče brzo.
“A Vi ste došli ovde da ga osvojite – na Vama svojstven način. Poznati ste kao najmonstruozniji lopov, s mračne
strane.”
“Da li me to diskvalifikuje kao poštenog posmatrača javnog događaja?”
“Kad je Paklen-plamen u pitanju – da. Neprocenjiv je i za njim žude i oni sa svetla i oni s mračne strane. Kao
Nadzornik igara, ne mogu da tolerišem Vaše prisustvo u njegovoj blizini.”
“To je problem s lošom reputacijom”, reče Džek. “Ma šta da uradiš, uvek si sumnjiv.”
“Dosta! Da li ste došli da ga ukradete?”
“Samo bi budala odgovorila da.”
“Onda je nemoguće dobiti iskren odgovor od Vas.”
“Ukoliko pod ‘iskrenim odgovorom’ podrazumevate da kažem ono što želite da kažem, bilo to istina ili ne, onda bih
rekao da ste u pravu.”
“Vežite mu ruke iza leđa”, reče Benoni.
Tako bi učinjeno. “Koliko života imate, mračni?” upitao je Nadzornik igara. Džek nije odgovorio.
“Hajde, sad! Svi znaju da oni s mračne strane mogu da imaju više od jednog života. Koliko ih vi imate?”
“Ne sviđa mi se kako to zvuči”, reče Džek.
“Nije da ćete biti zauvek mrtvi.”
“Dalek je put nazad od Balegarskih jama Glajva na Zapadnom polu sveta i mora da se ide peške. Nekada su
potrebne godine da se sačini novo telo.”
“Bili ste već tamo?”
“Da”, reče Džek proveravajući veze, “i radije ne bih da idem ponovo.”
“Onda priznajete da imate još najmanje jedan život. Dobro! U tom slučaju, bez griže savesti naređujem pogubljenje
smesta...”
“Čekajte!” reče Džek zabacujući glavu i pokazujući zube. “Ovo je smešno, jer nisam ništa uradio. Ali manimo se
toga. Bilo da sam došao da ukradem Paklen-plamen ili ne, očigledno sad nisam u poziciji da to učinim. Oslobodite me i
otići ću u dobrovoljno izgnanstvo za vreme trajanja Paklenih igara. Neću uopšte ulaziti u Sumrak, već ću ostati u Tami.”
“Kakvo uverenje imam za to?”
“Moju reč.”
Benoni se ponovo nasmeja.
“Reč nekog s mračne strane ko je deo kriminalnog folklora?” reče konačno. “Ne, Džek. Ne vidim drugi način da
obezbedim sigurnost trofeja osim tvoje smrti. Kako je u mojoj moći da je naredim, tako i činim. – Pisaru! Neka bude
zabeleženo da sam u ovom času osudio i naredio tako.”
Grbavac lica uokvirenog bradom, kojem su se od čkiljenja stvarale crte na licu krtom poput pergamenta koji je uzeo,
umoči pero i poče da piše.
Džek se potpuno ispravio i poluspuštenih kapaka zagledao u Nadzornika igara.
“Smrtniče”, progovorio je, “plašiš me se jer me ne razumeš.Ti si s dnevne strane i imaš samo jedan život, koji kada
prođe, više ti ne ostaje ništa. Za nas iz tame se kaže da nemamo duše, kakve vi navodno posedujete. Mi, međutim, živimo
mnoge živote na način kako vi ne možete. Mislim da si ljubomoran zbog toga, pa želiš da me lišiš života. Znaj da je
umiranje podjednako teško nama koliko je teško i vama.”
Nadzornik igara je spustio pogled.
“Nije...”, zaustio je.
“Prihvati moju ponudu”, Džek ga prekinu, “da se udaljim s vaših igara. Dozvoli da ti naređenje bude ispunjeno i na
kraju ćeš ti biti najveći gubitnik.”
Grbavac prestade da piše i okrete se ka Benoniju. “Džek”, reče Nadzornik igara, “došao si da kradeš, zar ne?”
“Naravno da jesam.”
“Zašto?Teško bi ga se rešio.Toliko je upečatljiv...”
“Ukrao bih ga za prijatelja kojem dugujem uslugu. Poželeo je tu tricu. Oslobodite me i reći ću mu da nisam uspeo,
što je ništa manje do istina.”
“Ne želim tvoj bes po povratku...”
“Šta ti želiš malo znači u poređenju s onim što ćeš dobiti, ako zbog tebe taj put bude neophodan.”
“Ipak, čovek u mojoj poziciji ne može lako da veruje onome ko je poznat i kao Džek Lažov.”
“Onda moja reč ne znači ništa?”
“Bojim se da ne.” A pisaru reče, “Nastavite da pišete.”
“A moje pretnje ne znače ništa?”
“Zabrinjavaju me donekle. Ali moram da odmerim tvoju odmazdu – nekoliko godina odloženu – s trenutnim
kaznama koje mi slede ako Paklen-plamen bude ukraden. Pokušaj da razumeš u kakvoj se situaciji nalazim. Džek.”
“Zaista se trudim”, reče, okrećući se prema Smejdžu i Kvazeru. “Ti magarećih ušiju i ti – ginandromorfni! – ni vas
neću zaboraviti!”
Smejdž pogleda u Kvazera, a Kvazer zatrepta i nasmeja se. “Možeš to da kažeš našem zaštitniku, Gospodaru
Šišmiša”, reče.
Džekov izraz lica se promenio na pomen imena njegovog prastarog neprijatelja.
Pošto je magija usporena u Sumraku, gde počinje nauka, prošlo je možda pola minuta dok šišmiš nije uleteo u šator i
prošao izmešu njih. Za to vreme, Kvazer reče, “Takmičimo se pod barjakom Šišmiša.”
Džekov smeh prekinu prolazak stvorenja. Kada ga je primetio, spustio je glavu, a mišići u uglovima vilice mu se
zgrčiše.
Tišinu koja je nastupila remetilo je samo grebuckanje pera za pisanje.
Džek zatim reče: “Neka bude tako.”
Odveli su Džeka u centar platoa, gde je čovek po imenu Blajt stajao s ogromnom sekirom. Džek je brzo skrenuo
pogled i oblizao usne. Potom mu pogled bi neodoljivo privučen sjajnom ivicom oštrice.
Pre nego što je zamoljen da klekne pred panj, vazduh oko njega oživeo je od kožnatih projektila za koje je znao da
su horda razigranih šišmiša. Još ih je nahrupilo sa zapada, ali kretali su se prebrzo da bi bacili značajniju senku.
Opsovao je, znajući da je neprijatelj poslao svoje mezimce da mu se narugaju pred smrt.
Kad je bila u pitanju krađa, uglavnom je bio uspešan. Iznerviralo ga je što mora da izgubi jedan od svojih života
zbog aljkavog posla. Osim toga, on je to što jeste...
Kleknuo je i spustio glavu.
Dok je čekao, pitao se da li je istina da glava zadržava svest sekundu ili dve nakon što je odsečena od tela. Pokušao
je da odagna tu misao, ali ona mu se stalno vraćala.
Ali, pitao se, da li je moguće da je u pitanju nešto više od samo trapavo odrađenog posla?
Ukoliko je Gospodar Šišmiša organizovao klopku, onda je to moglo da znači samo jedno.
 2

Tanke linije svetlosti pružale su se kroz tamu – bele, srebrne, plave, žute, crvene – uglavnom prave, a neke i
talasaste. Prostirale su se preko celog polja tame, poneke su bile svetlije od drugih...
Sporije, sporije...
Konačno, linije više nisu bile beskrajne staze i niti mreže. Postale su duge, tanke šipke – potom štapovi – crtice
svetlosti... Na kraju, pretvorile su se u treperave tačke.
Dugo je gledao zvezde ne shvatajući šta gleda. Tek nakon dugo vremena reč “zvezde” promolila mu se u svesti
odnekud i pojavio se tračak razumevanja iza ukočenog pogleda.
Tišina, bez ijednog osećaja osim vida...
I opet, posle dugo vremena, osetio je da pada – kao da pada s velike visine, da dobija na postojanosti, dok nije
shvatio da leži na leđima pogleda uprtog ka gore i opet osetio celokupnu težinu sopstvenog postojanja na sebi.
“Ja sam Senodžek”, reče u sebi, još uvek nemoćan da se pomeri.
Nije znao gde leži, niti kako je dospeo na to mesto od tame i zvezda. Osećaj se činio poznatim, kao povratak, kao
nešto što je već iskusio, ranije, mada jako davno.
Toplota oko srca proširila se ka spolja i osetio je golicanje koje mu je oživelo sva čula. Nakon toga je znao.
“Do đavola!” su bile prve reči koje je izgovorio, jer je povratak čula mirisa doneo i potpunu svest o okolnostima u
kojima se nalazio.
Ležao je u Balegarskim jamama Glajva na Zapadnom polu Sveta, u oblasti zlokobnog Barona od Drekhajma, kroz
čije kraljevstvo moraju da prođu svi koji vaskrsnu.
Shvatio je, stoga, da se nalazi na humci drobi usred jezera prljavštine. Zlobni osmeh raširio mu se licem dok je
razmišljao po stoti put da dok ljudi počinju život i skončavaju na takav način, oni s mračne strane ne mogu da traže ništa
bolje.
Kad je uspeo da pomeri desnu ruku, počeo je da trlja grlo i masira vrat. Nije bilo bola, ali mu je kroz misli prošlo
jasno sećanje na poslednji zastrašujući trenutak. Koliko vremena je prošlo? Najverovatnije nekoliko godina, zaključio je.
To je bio prosek za njega. Naježio se i odagnao pomisao na dan kada će iskoristiti poslednji život. Za jezom je usledila
drhtavica koja nije prestajala. Opsovao je zbog gubitka garderobe, koja se do sada ili ubuđala s njegovim prethodnim
telom ili se, što je verovatnije, raspala iznošena na leđima nekog drugog čoveka.
Polako se pridigao, željan vazduha, ali je poželeo da može da se odrekne disanja na neko vreme. Bacio je jajoliki
kamen koji je zatekao u ruci. Ne bi trebalo da ostane dugo na jednom mestu sada kada je opet bio gotovo sav svoj.
Istok se protezao u svim pravcima. Škrgućući zubima, odabrao je put za koji se nadao da je najlakši.
Nije znao koliko mu je trebalo do obale. Iako su se njegove senovite oči brzo navikle na svetlost zvezda, nije bilo
pravih senki koje bi mogao da iskoristi.
I koje je vreme? Godina je jedan potpun okret planete oko sunca. Svaki deo te godine može se odrediti prema
drugim kretanjima planete... ili kretanjima njenih stanovnika.
Džeku su četiri godišnje promene Sumraka bile godišnja doba. U okviru tih vremenskih jedinica, datumi se uvek
tačnije određuju pomoću zvezda – koje su uvek bile vidljive – kao i promenom magičnih principa za određivanje
raspoloženja duhova koji su njima vladali. Znao je da ljudi s dnevne strane poseduju mehaničke i električne sprave
kojima prate vreme, jer je ukrao nekoliko njih. Međutim, pošto nisu funkcionisale na tamnoj strani, nisu mu bile od
koristi osim kao đinđuve koje je uvaljivao devojkama po gostionama kao amulete s velikom kontraceptivnom moći.
Go i smrdljiv, Džek je stajao na obali tog tamnog i tihog mesta. Kad je došao do daha i povratio snagu, uputio se ka
istoku.
Zemljište se blago uzdizalo, a svuda oko njega su bile bare i jezerca prljavštine putem kojim je išao. Reke
prljavštine su se ulivale u jezero, pošto sva nečist na kraju dođe u Glajv. Sporadične erupcije gejzira slale su mlazove
visoko i prskale ga dok je prolazio pored njih. Iz pukotina i procepa konstantno je nadirao smrad sumpor-dioksida.
Žureći, stisnuo je nos i pomolio se svojim bogovima zaštitnicima. Međutim, sumnjao je da će njegove molbe iko čuti,
pošto nije verovao da bi bogovi mogli da posvete puno pažnje bilo čemu što dolazi iz ovog dela sveta.
Išao je, uz retke odmore. Tlo se i dalje uzdizalo i nakon nekog vremena pojavile su se male skupine stena. Drhteći,
nalazio je put među njima. Zaboravio je – s razlogom, naravno – mnoge od najgorih osobenosti ovog mesta. Malo, oštro
kamenje usecalo mu se u tabane, pa je znao da ostavlja krvave tragove putem kojim je prošao. Tiho, iza sebe, čuo je zvuk
mnogonogih stvari koje su izmilele da ih ližu. Kažu da osvrtanje na ovom mestu donosi lošu sreću.
Uvek je s određenom tugom razmišljao o gubitku krvi iz svakog novog tela koje bi sticajem okolnosti bilo njegovo.
Međutim, tekstura tla menjala se kako je išao i uskoro se pretvorilo u glatku stenu po kojoj je hodio. Kasnije, primetio je
zadovoljno da su zvuci njegovih koraka zamrli.
Kako se penjao sve više, bilo mu je drago da jenjava jačina smrada. Setio se da bi prost razlog za to mogle da budu
njegove otupele olfaktorne sposobnosti zbog konstantnog uticaja kojem su bile izložene. Činilo se da ta činjenica, ma
koji da joj je uzrok, daje njegovom telu vremena da razmatra druga pitanja, što je pratio, naravno, i njegov um. Osim što
je bio prljav, bolan i umoran, shvatio je da je sada i gladan i žedan.
Dok se borio sa svojim sećanjima onako kako bi se borio s vratima skladišta, ušao je i posegnuo. Prešao je u
mislima ponovo svoja putovanja od Glajva, uz svaki detalj kojeg je mogao da se seti. Ali, tražeći u hodu, nije nalazio
podudarnosti, niti poznate smernice.
Kada je zaobišao malu skupinu metalnih stabala, shvatio je da nikada pre nije išao tim putem. Neće biti čiste vode
kilometrima, pomislio je, osim ako Fortuna klimne glavom pa naiđem na lokvu kišnice. Ali ovde tako retko pada kiša...
Ovo je zemlja prljavštine, a ne čistoće. Da probam neku blagu čaroliju za kišu, nešto bi je primetilo i potražilo me. Postao
bih lak plen ovako bez senki. Onda bih ili živeo na odvratan način ili bih bio ubijen i vraćen u Balegarske jame. Hodaću
dok se ne suočim sa smrću, tek onda ću pokušati da prizovem kišu.
Kasnije, pogled mu pade na neprirodan predmet u daljini. Prišao mu je oprezno i video da je duplo viši od njega i
širok dva raspona njegovih ruku. Bio je od kamena i strana okrenuta ka njemu bila je glatka. Pročitao je urezana, velika
slova poruke koja je na zajedničkom jeziku mračne strane glasila: DOBRODOŠAO ROBE.
Ispod nje nalazio se Veliki pečat Drekhajma.
Džek je osetio veliko olakšanje, jer je malobrojnima bilo poznato – retkima koji su pobegli iz Baronove službe i s
kojima je Džek pričao na tu temu – da su takva obeležja postavljana u područjima kojima su patrole najređe išle. Namena
im je bila da se povratnik navede da značajno skrene s puta, kako bi prošao nekud gde su šanse za njegovo hvatanje bile
veće.
Džek je prošao pored njega i pljunuo bi da mu usta nisu bila toliko suva.
Kako je napredovao, snaga ga je sve više napuštala i svaki put kad se okliznuo trebalo mu je sve više vremena da
povrati ravnotežu. Znao je da je propustio nekoliko uobičajenih perioda spavanja. Ipak, nije video nijedno mesto
dovoljno bezbedno za spavanje.
Bilo mu je sve teže da drži oči otvorene. U jednom trenutku, kad se zateturao i pao, bio je uveren da se upravo
probudio nakon što je mesečareći prešao veliku razdaljinu u snu, nesvestan krajolika kojim je prošao. Sada je teren bio
grublji od onog na koji je poslednji put obratio pažnju. To mu je dalo tračak nade što mu je, zauzvrat, dalo dovoljno
odlučnosti da ustane još jednom.
Ubrzo nakon toga, video je mesto koje je moralo da mu posluži kao utočište, jer nije mogao dalje.
Mesto je bilo prepuno urušenih, nagnutih stena, u blizini podnožja oštrog stenovitog uspona, koji je vodio ka još
višem terenu. Osmotrio je područje, puzeći najbolje što je mogao, tražeći znake života.
Ne našavši nijedan, stupio je među njih. Kročio je u stenoviti lavirint najdalje što je mogao, našao dovoljno
zaravnjeno mesto, sručio se i zaspao.
Nije mogao da pretpostavi koliko je vremena prošlo kada se to desilo, ali nešto je došlo u dubine jezera sna i obratilo
mu se. Poput utopljenika, borio se da dosegne njegovu udaljenu površinu.
Osetio je poljubac na grlu i njenu dugu kosu koja mu se rasula po ramenima.
Na trenutak je ostao da leži, pokušavajući da prikupi preostalu snagu. Zgrabio joj je kosu levom rukom, a desnom
obgrlio oko tela. Odgurnuvši je od sebe, prevrnuo se na levu stranu, znajući čim se probudio šta mu je činiti. U deliću
njegove nekadašnje brzine, glava mu je poletela napred.
Kada je završio, obrisao je usta, ustao i spustio pogled ka mlitavom telu.
“Jadna vampirka", reče. “Nije bilo puno krvi u tebi, zbog čega si tako očajno želela moju, ali si bila slaba u pokušaju
da je uzmeš. Ali i ja sam bio očajan u svojoj gladi. Činimo što moramo.”

Obučen u crne halje, ogrtač i uske čizme koje je prisvojio, Džek je sada prešao na više tlo. Prelazio je sporadična
polja crne trave koja mu se omotavala oko članaka i pokušavala da ga zaustavi. Uz poznat osećaj, probijao je sebi put
nogama pre nego što bi se omotale prejako. Nije želeo da postane đubrivo.
Napokon, naišao je na lokvu kišnice. Posmatrao ju je satima, s mnogih strana, jer je bila savršeno mesto da se
povratnik uhvati u klopku. Kada je zaključio da nema čuvara, prišao joj je, osmotrio, zatim klonuo na tlo i dugo pio.
Odmorio se, opet pio, opet se odmorio i pio još jednom, žaleći što nije imao u čega da ponese malo sa sobom.
Još uvek žaleći, skinuo se i sprao prljavštinu s tela.
Kasnije, naišao je na cvetove koji su izgledali poput ukorenjenih zmija – ili su to možda i bile ukorenjene zmije.
Siktale su i bacale se pljoštimice pokušavajući da ga dohvate.
Spavao je dva puta pre nego što je naišao na novu lokvu kišnice. Međutim, ova je bila čuvana i trebala mu je sva
veština prikradanja i lukavstvo lopova da dođe do vode. Pošto je došao i do mača usnulog čuvara, i pošto čovek više nije
imao koristi od njih, Džek se snabdeo hlebom, sirom, vinom i preobukom koju je zatekao tamo.
Zalihe su bile dovoljne za jedan obrok. Ta, kao i činjenica da nije bilo konja u blizini, navele su ga na zaključak da
je postojala stražarska postaja u blizini i da smena može da se pojavi svaki čas. Popio je vino i napunio bocu vodom,
proklinjući nedovoljnu veličinu posude.
Zatim, pošto nije bilo procepa i pećina u blizini u koje bi mogao da sakrije ostatke, brzo se udaljio, ostavljajući ih za
sobom.
Jeo je polako u hodu, a stomak mu se u početku bunio zbog čudnog narušavanja privatnosti. Pojeo je tako polovinu
hrane, a ostatak ostavio za kasnije. Povremeno, video bi neku životinjicu. Počeo je da nosi nekoliko kamenova u rukama
nadajući se da će pogoditi neku. Ali sve su bile prebrze, ili je on bio prespor. Uspeo je, međutim, da nađe dobar komad
kremena dok je po sedmi put obnavljao zalihu kamenja.
Kasnije, sakrio se kada se začuo topot kopita, ali niko nije prošao blizu njega. Znao je da je sada duboko u
Drekhajmu i pitao se ka kojoj od njegovih granica je išao. Stresao se na pomisao da se na jednom mestu graniči s
najsevernijom tačkom bezimenog područja gde se nalazila Velika Srdžba, mesto moći i utvrda Gospodara Šišmiša.
Ka zvezdama, s mračnog tla, uputio je još jednu molbu, vredela ona ili ne.

Dok se penjao, kružio, katkad trčao, njegova mržnja je rasla brže od gladi koju je osećao. Smejdž, Kvazer, Benoni,
dželat Blajt i Gospodar Šišmiša...
Pronaći će ih, jednog po jednog, i osvetiti im se, počevši od slabijih i jačaće postepeno, dok se ne suoči s onim koji
je već sada možda bio preblizu da bi bezbedno sanjario.
Niti da bi dobro sanjao.
Sanjao je da se vratio u Balegarske jame. Međutim, sad je bio okovan lancima, tako da, poput Zvezdozora – koji
zauvek sedi na Kapiji Zore – mora da ostane na tom mestu zauvek.
Probudio se okupan znojem, uprkos pomalo prohladnom vazduhu. Činilo mu se kao da su se kužni zadasi tog mesta
opet nakratko vratili najjače što mogu.
Tek mnogo kasnije je bio sposoban da pojede preostale zalihe.
Ali mržnja ga je držala, hranila ga. Gasila mu je žeđ ili mu pomagala da zaboravi na nju.
Davala mu je snagu da prepešači još nekoliko kilometara kad god bi mu telo žudelo da legne.
Planirao je njihov kraj, stalno i iznova. Video je sprave za mučenje i klješta, plamenove i stege. Čuo je njihove
vriske i preklinjanja. U donjim prostorijama svog uma, video je komade mesa i mrlje krvi i reke suza koje će iscediti iz
njih pre nego što im dozvoli da umru.
... I ma koliko da je bolno ovo putovanje, ipak ga je najviše pekla rana na ponosu. Da bude uhvaćen tako lako, da
njime barataju tako ležerno, da ga se reše tako naglo – kao kada se zgnječi dosadan insekt. Nisu se ophodili prema njemu
kao da je moćnik koji hodi senovitim zemljama, već kao da je običan lopov!
Zato je razmišljao o mučenju, a ne o jednostavnom zamahu mačem. Povredili su mu osećanja kad su ga ubili na
takav način. Da su to uradili drugačije, možda bi bio manje povređen. Gospodar Šišmiša, on je bio taj čije je lukavstvo
podstaknuto zavišću i osvetom skovalo takvu uvredu. Platiće.
Ispunjen mržnjom, vukao se napred. Iako ga je mržnja grejala, nije mu pomogla da ne primeti da je temperatura
postajala sve niža. Bilo je sve hladnije uprkos činjenici da se već dugo vremena nije popeo na bitno veću visinu.
Ležao je na leđima zagledan u tamni krug koji je zaklanjao zvezde na središtu neba. On je bio središte sila Štita –
koje je sfera večno držala na odstojanju od svetlosti dnevne strane – i neko bi trebalo da se postara o njegovom
održavanju. Gde su bile sedam Sila navedenih u Knjizi o Elima, čiji je red bio da vode računa o Štitu? Svakako, ma
kakav da se ubilački rat trenutno dešava, ni jedna Sila ne bi zanemarila primirje zbog Štita kada je sudbina celog sveta
zavisila od njega. I sam Džek je morao to da uradi bezbroj puta – čak zajedno s Gospodarem Šišmiša u dva navrata.
Žudeo je da proba čini koje bi mu dale uvid u trenutnu stranu Knjige o Elima, da vidi čija imena su tamo zapisana.
Palo mu je na pamet da bi jedno od njih moglo da bude i njegovo. Ali nije čuo da mu je ime izgovoreno od kada se
probudio u Balegarskim jamama. Ne, mora da je neko drugo, zaključio je.
Kada je otvorio svoje biće, mogao je da oseti stravičnu hladnoću okolne tame koja je curela preko ivica kugle na
vrhu Štita. Tek je krenulo da curi, ali što duže budu čekali teže će biti zapečatiti ga. Bio je suviše važan da bi se
rizikovalo. Činima spleten Štit sprečavao je da se tamna strana pretvori u led večne zime kao što su zakloni sprečavali da
se na dnevnoj strani ispeku pod nemilosrdnim sjajem sunca. Džek je zatvorio svoje biće za unutrašnju hladnoću.
Kasnije, uspeo je da uhvati malo stvorenje tamnog krzna dok je dremalo na vrhu stene. Odrao ga je nožem, a pošto
nije naišao na bilo šta za potpalu pojeo je meso sirovo. Smrskao mu je kosti zubima i isisao srž iz njih. Gadio se takvog
načina preživljavanja, mada je među njegovim poznanicima bilo onih koji su više voleli da žive tako nego civilizovano.
Bilo mu je drago što nije bilo svedoka tokom obroka.
Kada je nastavio da hoda, osetio je golicanje u ušima. Džek iz Senke, i...
To je bilo sve.
Ko god da ga je pomenuo senka mu je u tom trenutku pala preko usta. Međutim, prekratko je trajala.
Džek je polako okrenuo glavu i znao je iz kog je pravca došao glas. Pravo napred i nadesno. Više stotina kilometara,
pretpostavljao je. Moguće čak u drugom kraljevstvu.
Zaškrgutao je zubima. Da zna gde se sada nalazi, mogao bi bar da pretpostavi izvor. Ovako, mogao je da čuje
svašta, od delića kafanske priče do dela zavere koju kuje neko ko je već svestan njegovog povratka. Druga mogućnost
mu se dugo motala po glavi.
Ubrzao je korak i išao bez odmora koje je pre toga isplanirao. Zaključio je da mu je to donelo sreću, kada je naišao
na lokvu kišnice. Kada je utvrdio da nije pod nadzorom, prišao joj je i napio se iz nje.
Nije mogao potpuno da razazna svoj odraz u tamnoj vodi, pa se začkiljio dok crte lica nisu postale jasnije: tamno
lice, bledo, slab odsjaj u očima, silueta čoveka sa zvezdama za leđima.
“E, Džek! I sam si postao senka!” promumla. “Protraćen u okrutnoj zemlji. Samo zato što si Pukovniku Koji Nikada
Nije Umro obećao tu prokletu tričariju! Nije ti palo na pamet da će ovako da se završi, zar ne? Je l’ pokušaj vredeo cene
plaćene za neuspeh?” Potom se nasmejao, prvi put od vaskrsnuća. “Smeješ li se i ti, senko senke?” zapita konačno svoj
odraz. “Verovatno”, zaključio je.
“Ali ljubazan si samo zato jer si moj odraz i jer znaš da ću opet da krenem za prokletim draguljem, čim saznam gde
se nalazi. Ona to zavređuje.”
Na trenutak je zaboravio mržnju i nasmejao se, plamenovi koji su mu goreli u podsvesti su zgasnuli i zamenila ih je
slika devojke.
Imala je bledo lice i oči zelene poput ivica starog ogledala. Kratka gornja usna dodirivala joj je donju u izrazu
blagog durenja. U krug koji bi načinio palcem i kažiprstom stala bi joj brada, a bakarne, polukružne šiške lebdele su nad
obrvama iste boje poput krila ptice u letu. Zvala se Ivni i bila mu je do ramena. Nosila je zeleni somot oko uskog struka.
Vrat joj je bio poput oguljenog panja prelepog drveta. Prsti su joj poigravali kao plesači na žicama palmirina. To je bila
Ivni od Tvrđave Koja Odoleva.
Bila je rođena iz jedne od retkih zajednica tame i svetlosti, Pukovnik Koji Nikada Nije Umro bio joj je otac, a
smrtna žena po imenu Loret majka. Da li je to možda bio razlog za oduševljenje, zapitao se ponovo. Pošto je delom
svetlost, poseduje li dušu? Mora da je to, zaključio je. Nije mogao da je zamisli kao silu tame, koja se kreće poput njega,
koja izranja iz Balegarskih jama Glajva. Ne! Smesta je odagnao tu pomisao.
Paklen-plamen je bio cena za mladu koju je postavio njen otac i zakleo se da će opet probati da dođe do njega.
Naravno, prvo osveta... Ali Ivni bi razumela. Znala je za njegovu čast, njegov ponos. Čekala bi. Rekla je da će čekati
večno, tog dana kada je krenuo za Igles na Paklene igre koje su se održavale tamo. Pošto je očeve krvi, vreme će joj malo
značiti. Nadživeće smrtne žene mladošću, lepotom i gracioznošću. Čekaće.
“Da, senko senke”, reče svom drugom ja u bari. “Ona to zavređuje.”
Dok je žurio kroz tamu, žaleći što mu noge nisu točkovi, opet je čuo topot kopita. Opet se sakrio i opet su prošli.
Samo što su ovaj put prošli mnogo bliže.
Nije opet čuo da mu je pomenuto ime, ali se pitao da li je postojala ikakva veza između reči koje je čuo i jahača koji
su projahali.
Temperatura nije padala, niti je opet rasla. Okruživala ga je stalna nepromenjiva hladnoća i svaki put kada bi otvorio
svoje biće osetio bi sporo, neprekidno curenje u Štitu nad sobom. Biće najprimetnije u ovim zemljama, zaključio je, pošto
su Balegarske jame Glajva bile direktno ispod vrha Štita, ispod sfere. Verovatno se uticaj još uvek nije osećao dalje na
istoku.
Išao je napred i spavao i više nije bilo zvukova koji bi nalikovali poteri. Ohrabren, češće se odmarao i povremeno
skretao s pravca koji je sebi zacrtao zvezdama da bi pogledao obličja koja bi mogla da skrivaju lokve kišnice ili životinje.
Tako je u dva navrata pronašao vodu, ali ne i bilo šta što bi mu obezbedilo obrok.
Pri jednom takvom skretanju privukao ga je slabi crveni odsjaj koji je dopirao iz procepa u steni desno od njega.
Svetlost je bila tako slaba da bi prošao pored nje i ne bi je primetio da je išao brže. Kretao se uz padinu, preko šljunka i
kamenja.
Kada ju je primetio, zastao je i zapitao se. Vatra? Ako je bilo vatre, biće i senki. A ako ima senki...
Isukao je oštricu i okrenuo se postrance. Ispružene ruke, s mačem, ušao je u procep. Provukao se kroz uski prolaz,
oslanjajući se između koraka leđima o stene.
Pogledao je gore i procenio da do vrha stenovite mase ima četiri njegove visine. Reka zvezda slivala se između
crnila stena.
Prolaz je postepeno skretao nalevo: a onda se naglo prekidao i otvarao u široku isturenu ivicu koja je visila oko
metar iznad udoline. Stao je na nju i osmotrio mesto.
Sa svih strana su ga okruživali visoki i, kako se činilo, prirodni zidovi od stena. Uz ivicu zidova raslo je crno
šipražje, a dalje od njih taman korov i trava. Međutim, oko oboda kruga nije bilo nikakve vegetacije.
Nalazio se na daljem kraju udoline, a prečnik mu je bio oko dvadeset pet metara. Bio je savršeno ocrtan i u njemu
nije bilo znakova života. U njegovom središtu stajala je velika stena prekrivena mahovinom i bledo sijala.
Džek je osetio nelagodnost, mada nije znao zašto. Osmotrio je vrhove i strme stene koje su okruživale udolinu.
Pogledao je u zvezde.
Da li mu se samo učinilo ili je svetlost zatitrala dok mu je pogled bio usmeren na drugu stranu?
Sišao je s ivice stene. Potom, oprezno, držeći se leve ivice zida, krenuo je napred.
Mahovina je potpuno prekrivala stenu. Bila je ružičasta i činilo se da je ona izvor svetlosti. Dok se približavao, Džek
je primetio da u udolini nije bilo ni blizu tako hladno kao van nje. Možda su zidovi bili neka vrsta izolacije.
S oštricom u ruci, Džek je ušao u krug i nastavio napred. Ma šta da je ovo mesto činilo čudnim, pomislio je da bi
mogao to da preokrene u svoju korist.
Ali jedva da je prešao šest koraka unutar kruga kada je osetio komešanje u svesti, kao da mu se nešto zakačilo,
očešalo o ivicu uma.
 Sveža moždina! Ne mogu da se obuzdam! javila mu se misao.
Džek zastade.
“Ko si ti? Gde si?” upita.
Ležim pred tobom, mali. Priđi mi.
“Vidim samo plesnivu stenu.”
Uskoro ćeš videti još. Priđi mi!
“Ne hvala”, reče Džek i oseti kako u probuđenoj svesti koja mu se obratila raste zloćudna namera.
Nije to poziv. To je naredba koju ti dajem.
Osetio je silu kako ga obuzima i s njom potrebu da krene napred. Opirao se snažno i upitao: “Šta si ti?”
Ja sam ono što vidiš pred sobom. Priđi sad!
“Stena ili lišaj?” upita, boreći se da ostane gde je stajao i osećajući da je gubio bitku. Kada načini prvi korak, znao je
da će naredni doći lakše. Volja bi mu bila slomljena i kamena stvar bi radila s njim šta bi htela.
Recimo da sam oboje, mada smo u stvari jedno. – Tvrdoglav si, stvoru. To je dobro. Međutim, sada mi se više ne
možeš odupreti.
To je bila istina. Desna noga je pokušavala da se sama od sebe pomeri i shvatio je da će trenutak kasnije to i da
uradi. Zato je popustio.
Okrenuvši telo, popustio je pritisku, ali je korak koji je napravio bio više nadesno nego pravo napred.
Potom je leva noga krenula da se pomera napred u pravcu stene. Boreći se dok je popuštao, pomerio se na stranu
koliko i unapred.
Dobro. Mada nećeš doći pravo do mene, ipak ćeš mi doći.
Džeku izbi znoj na čelu dok se borio korak po korak; i korak po korak je napredovao spiralnom putanjom u pravcu
suprotnom od kretanja kazaljke na satu prema onom što ga je dozivalo. Nije bio siguran koliko dugo se već opirao. Sve je
zaboravio: mržnju, glad, žeđ, ljubav. U univerzumu su postojale samo dve stvari, on i ružičasta stena. Napetost među
njima je ispunila vazduh poput ravnog tona koji vremenom prestaje da se čuje zbog svoje jednoličnosti, koja ga čini
normalnim delom okruženja. Činilo se kao da borba između Džeka i protivnika traje oduvek.
Potom je još nešto ušlo u mali izdvojeni univerzum njihovog sukoba.
Četrdeset ili pedeset bolnih koraka – više im nije znao broj – dovelo je Džeka na mesto s kojeg je mogao da vidi
drugu stranu stene. U tom trenutku mu je koncentracija gotovo popustila pod naletom emocija i gotovo dozvolila da
podlegne silini volje protivnika.
Zateturao se kada je video hrpu skeleta koji su ležali iza svetleće stene.
Da. Moram da ih stavim tamo da se pridošlice koje dođu na ovo mesto ne uplaše i izbegnu krug mog uticaja. Tu ćeš
i ti ležati, krvavi.
Džek je povratio samokontrolu i nastavio dvoboj, u kojem mu je hrpa kostiju dala osetan podstrek. Prošao je iza
stene u sporom, kružnom kretanju, pored kostiju i nastavio dalje. Uskoro je opet stajao ispred nje kao i ranije, samo što je
sada bio oko 3 metra bliže. Spiralno kretanje se nastavilo i video je da se opet primiče zadnjoj strani.
Moram da kažem da ti treba duže nego bilo kome drugom. Mada, ti si prvi koji je pomislio da ide u krug dok mi se
prepušta.
Džek nije odgovorio, već je proučavao užasne ostatke dok je prilazio zadnjoj strani. Tokom prolaska, primetio je da
su mačevi i noževi, metalne kopče i remenje ležali netaknuti; odeća i drugi materijali bili su uglavnom polutruli. Sadržaj
prosut iz nekoliko ranaca ležao je raštrkan po tlu, ali nije mogao da razazna sve predmete pojedinačno pod svetlošću
zvezda. Ipak, ako je zaista video ono što misli da je video kako leži tamo među kostima, onda je mrvica nade, zaključio
je, bila dopuštena.
Još jedan krug i doći ćeš do mene, maleni. Onda ćeš me pipnuti.
Kako se kretao, Džek se sve više približavao prošaranoj, ružičastoj površini te stvari. Činila se sve većom sa svakim
korakom, a bleda svetlost koju je emitovala postala je sve blaža. Ni jedan deo koji je video nije bio svetlucav sam po
sebi; činilo se da je sjaj samo efekat cele površine.
Opet napred i na pljuvometar...
Obilazio ju je sa strane, tako blizu da je gotovo mogao da posegne i dodirne je...
Prebacio je oštricu u levu ruku, udario njom i zasekao površinu prekrivenu mahovinom. Na zaseku koji je napravio
pojavila se tečnost.
Ne možeš me tako povrediti. Ne možeš me povrediti nikako.
Skeleti su mu opet došli u vidokrug i bio je jako blizu površini koja je nalikovala mesu koje je izjeo kancer. Osećao
je kako gladno žudi za njim, šutao je kosti s puta i čuo kako se drobe pod njegovim čizmama kako se kretao ka zadnjoj
strani. Video je šta je hteo i napeo se da napravi još tri koraka i dohvati je, mada se osećao kao da hoda licem ka uraganu.
Sada je bio samo nekoliko pedalja od te smrtonosne površine.
Bacio se ka rančevima. Povukao ih je ka sebi – koristeći se i sečivom i rukom – zahvativši i natrule ogrtače i jakne
rasute unaokolo.
Potom je usledio neodoljiv pritisak i krenuo je unatrag dok ramenom nije dotakao stenu prekrivenu lišajima.
 Probao je da se otrgne, mada je unapred znao da neće uspeti.
Na trenutak nije osećao ništa. Potom je usledio ledeni osećaj na mestu dodira. Osećaj je brzo izbledeo i nestao. Nije
bilo bola. Shvatio je potom da mu je rame potpuno utrnulo.
Nije tako strašno kako si se plašio, zar ne?
Potom, poput čoveka koji je satima sedeo a onda naglo ustao, talas tamne omame prolete mu kroz glavu. Prošao je,
ali zatim je usledio novi osećaj. Kao da mu je u rame bio utaknut utikač. Osetio je kako mu snaga ističe iz tela. Sa svakim
otkucajem srca bilo mu je sve teže da jasno razmišlja. Utrnulost je počela da se širi preko leđa i niz ruku. Bilo je teško
podići desnu ruku i posegnuti za torbom oko pojasa. Pipao je oko nje toliko da mu se činilo da to traje čitavu večnost.
Dok se opirao snažnom impulsu da sklopi oči i spusti glavu na grudi, zgrnuo je prnje koje je zahvatio na gomilu
pred sobom. Levom rukom koja ga je bolela, pomerio je sečivo do hrpe i udario ga kremenom. Varnice su zaigrale po
suvoj odeći i nastavio je da udara i nakon što je počela da se žari.
Kad se pojavio prvi plamen, upotrebio ga je da zapali ostatak sveće koji je ostavio za sobom neki od mrtvaca.
Držao ga je pred sobom i pojavile su se senke.
Stavio ju je na tlo i znao je da je senka tada pala na stenu.
Šta to radiš, večero?
Džek se odmorio u svom sivom carstvu, glava mu je bila ponovo čista, a staro, poznato golicanje počelo je da se
javlja u vrhovima prstiju na rukama i nogama.
Ja sam stena koja uzima krv od ljudi! Odgovori! Šta to radiš?
Sveća zatitra, senke ga prigrliše. Stavio je desnu ruku na levo rame i trnci uđoše u njega i odagnaše utrnulost. Zatim,
omotan senkom, podiže se na noge.
“Radim?” reče. “Ne. Uradio. Imao si šansu. Mislim da je pošteno da mi uzvratiš istom merom.” Udaljio se od stene i
okrenuo licem ka njoj. Posegnula je za njim kao ranije, ali ovaj put je pokrenuo ruke i senke su se razigrale po njenoj
površini. Posegnuo je svojim bićem u umršeni kaleidoskopski splet koji je stvorio.
Gde si?
“Svuda”, reče. “Nigde.”
Zatim je gurnuo sečivo u korice i vratio se do stene. Pošto je sveća bila mala, znao je da mora brzo da dela. Spustio
je dlanove na sunđerastu površinu.
“Tu sam”, reče.
Za razliku od drugih Gospodara s tamne strane, čija su mesta moći bila fiksirani geografski lokaliteti u kojima su
vladali kao vrhovni poglavari, Džekovo je bilo tananije i podložno brzom nestanku, ali je postojalo svuda gde bi se
svetlost i predmeti sreli da stvore nepotpunu tamu.
S nepotpunom tamom oko sebe, Džek je nametnuo svoju volju steni.
Naravno, osetio je opiranje kada su zamenili prethodne uloge. Moć koja mu se ranije nametnula mu je uzvratila,
postala i sama žrtva. U sebi, Džek je podstaknuo glad, otvoreni prostor, vakum. Struja, isisavanje i pritisak su se
prekrenuli.
... I počeo je da se hrani.
Ne možeš to da mi radiš. Ti si stvar.
Ali Džek se nasmejao i jačao dok se opiranje smanjivalo. Uskoro više nije bilo sposobno ni da se buni.
Pre nego što je sveća zasjala jarko i ugasila se, mahovina je promenila boju u braon i svetlost je nestala. Šta god da
je tamo živelo više nije bilo živo.
Džek je obrisao ruke o kaput, mnogo puta, pre nego što je izašao iz udoline.
 3

Snaga koju je prikupio dugo ga je držala i Džek se nadao da će uskoro moći da napusti smrdljivo područje.
Temperatura se nije dalje spuštala i pala je kišica dok se spremao da spava. Zgurio se uz stenu i navukao ogrtač preko
glave. Nije ga potpuno zaštitio, ali on se smejao čak i kad mu je voda došla do kože. To je bila prva kiša koju je osetio od
Glajva.
Kasnije, našao je dovoljno lokvi i barica da se očisti, da pije i napuni bocu. Umesto da spava nastavio je da hoda da
bi mu se odeća brže osušila.
Proletelo mu je pred licem tako brzo da je jedva imao vremena da reaguje. Dok se približavao urušenoj kuli, komad
tame se odvojio i poleteo ka njemu brzom i krivudavom putanjom.
Nije imao dovoljno vremena da isuče oštricu. Prošlo mu je ispred lica i odjurilo dalje. Pre nego što je nestalo iz
vidokruga uspeo je da zavitla sva tri kamena koja je nosio i zamalo da ga pogodi drugim. Zatim je pognuo glavu i psovao
čitavih pola minuta. Bio je to šišmiš.
Poželeo je da ima senki i potrčao.

Na ravnici se nalazilo puno urušenih kula i jedna na samom početku klanca, koji je vodio između visokih brda ka
nizu planina kojima su bile okrenute. Pošto Džek nije želeo da prolazi blizu građevina – bilo da su srušene ili ne – jer su
mogle da skrivaju neprijatelje, pokušao je da je zaobiđe na što većoj udaljenosti.
Prošao je pored nje i dok se približavao prolazu začuo je svoje ime.
“Džek! Moj Senodžek!” začu se uzvik. “Ti si! Zaista si ti”
Okrenuo se i pogledao u pravcu iz kog su došle reči, s rukom na dršci sečiva.
“Ne! Ne, moj Džeki! Ne trebaju ti mačevi za staru Rouzi!”
Umalo je nije primetio, tako nepomično je stajala: babuskara, odevena u crno, naslonjena na štap, ispred urušenog
zida.
“Kako to da mi znaš ime?” upita napokon.
“Jesi me zaboravio, dragi Džek? Zaboravio si me? Kaži da nisi...” Posmatrao je pogureno obličje s gnezdom bele i
sede kose. Slomljena metla, pomislio je. Podseća me na slomljenu metlu Ipak...
Bilo je nečeg poznatog u njoj. Nije mogao da razluči šta. Ruka mu je skliznula s oružja. Krenuo je ka njoj.
“Rouzi?”
Ne. Ne može biti...
Prišao je blizu. Konačno, gledao ju je s visine, pravo u oči.
“Kaži da me se sećaš, Džek.”
“Sećam se”, reče.
I setio se.
“...Rozali, iz Znaka plamtećeg tučka, na kolskom putu kod okeana. Ali to je bilo tako davno, a u Sumraku...”
“Da”, reče ona. “Bilo je to tako davno i tako daleko. Ali ja tebe nikad nisam zaboravila, Džek. Od svih momaka koje
je ta devojka iz gostione srela, tebe se sećala najbolje. – Šta je bilo s tobom, Džek?”
“Ah, moja Rozali. Odrubili su mi glavu – potpuno nepravedno, moram da napomenem – i upravo se vraćam iz
Glajva. – A ti? Ti nisi s mračne strane. Ti si smrtna. Šta radiš u užasnom kraljevstvu Drekhajma?”
“Ja sam Mudra Žena Istočne Međe, Džek. Priznajem da nisam baš bila mudra u mladosti – kad su me zavarali tvoji
uvežbani osmesi i obećanja – ali opametila sam se s godinama. Negovala sam matoru kurvu u starosti i ona me je naučila
nekim Veštinama. Kad sam saznala da Baronu treba Mudra Žena da mu čuva prolaz do kraljevstva, došla sam i zaklela
mu se na vernost. Kažu da je pogan čovek, ali uvek je bio dobar prema staroj Rouzi. Bolji od većine koju je znala. –
Dobro je da si me se setio.”
Zatim je izvukla platneni smotuljak ispod ogrtača, odvezala ga i raširila po tlu.
“Sedi i jedi sa mnom, Džek”, reče. “Biće kao nekad.” Skinuo je pojas od mača i seo na platno naspram nje.
“Prošlo je mnogo otkad si jeo živu stenu”, reče i dodade mu hleb i komad sušenog mesa. “Tako da znam da si
gladan.”
“Kako to da znaš za moj susret sa stenom?”
“Ja sam, k’o što rekoh, Mudra Žena – tehnički rečeno. Nisam znala da je to bilo tvoje delo, al’ sam znala da je stena
uništena. Zato obilazim ovo mesto za Barona. Vodim računa o svemu što se dešava i svima koji prođu ovuda. O tome ga
obaveštavam.”
“A...”, reče Džek.
“Mora da ima nečeg u svom tvom hvalisanju – da nisi samo da si s mračne strane, već da si Gospodar, Moćnik,
mada slab”, reče ona. “Sva moja razboritost mi reče da je samo takav jedan mogao da pojede crvenu stenu. Znači nisi se
samo šalio onda kada si se razmetao pred tom jadnom devojkom o tome. O drugim stvarima možda jesi, ali o tome ne...”
“O kakvim drugim stvarima?” upitao je.
 “O onima kao što je obećanje da ćeš se jednog dana vratiti po nju i odvesti je da živi sa tobom u Čuvaru Senki,
onom zamku koji nijedan čovek nikad video nije. To si joj rekao, a ona je čekala godinama. Onda se jednu noć matora
kurva razbolela u gostioni. Devojka – koja više nije bila mlada – morala je da misli na svoju budućnost. Sklopila je
pogodbu za bolju ponudu.”
Džek je neko vreme ćutao, zureći u tlo. Progutao je hleb koji je do tada žvakao, a onda reče:
“Vratio sam se. Vratio sam se i niko se nije čak ni sećao moje Rozali. Sve se promenilo. Svi ljudi su bili nepoznati.
Opet sam otišao.”
Zacerekala se.
“Džek! Džek! Džek!” reče mu. “Nema sad potrebe za tvojim slatkim lažima. Staroj ženi ne znači ništa šta je mlada
devojka verovala.”
“Kažeš da si Mudra Žena”, reče joj. “Zar nemaš bolji način od nagađanja da razlučiš istinu od laži?”
“Ne bi’ da koristimVeštine protiv Moći...”, zaustila je.
“Koristi ih”, reče joj i pogleda je još jednom u oči. Začkiljila se i nagnula napred, prodorno ga gledajući. Oči joj se
iznenada pretvoriše u prostrane pećine koje su se otvorile da ga progutaju. Istrpeo je osećaj padanja koji je usledio.
Nestao je par sekundi kasnije kada je skrenula pogled s njega, okrenula glavu i spustila je na svoje desno rame.
“Jesi se vratio”, reče.
“Kao što sam ti rekao.”
Uzeo je hleb i počeo glasno da žvaće, praveći se da ne primećuje vlagu koja joj se pojavila na obrazu.
“Zaboravila sam”, reče mu napokon. “Zaboravila sam koliko vreme malo znači kada si s mračne strane. Godine ti
tako malo znače da ne pratiš kako prolaze. Prosto si jednog dana odlučio da se vratiš po Rouzi, a nikada ti nije palo na
pamet da je možda ostarila i umrla ili otišla. Sad shvatam, Džeki. Navikao si na stvari koje se nikad ne menjaju. Moći
ostaju Moći. Možeš da ubiješ nekog danas i onda večeraš s njim nakon deset godina, smejući se dvoboju i pokušavajući
da se setiš njegovog povoda. O, dobrim životom živiš!”
“Ja nemam dušu.Ti je imaš.”
“Dušu?” nasmejala se. “Šta je duša? Nikad nisam videla nijednu. Kako da znam da postoji? Čak i da je ima, šta mi
je dobro donela? Očas bi’ je dala da budem kao ti. Ipak, to je izvan dometa moje Veštine.”
“Žao mi je”, reče Džek
Jeli su neko vreme u tišini. “Ima nešto što želim da te pitam”, reče mu.
“Šta?”
“Postoji li zbilja Čuvar Senki?” upitala ga je. “Zamak s visokim, senovitim dvoranama, podjednako nevidljiv i za
tvoje neprijatelje i za prijatelje, u koji bi odveo onu devojku da provede svoje vreme s tobom?”
“Naravno”, rekao je i posmatrao je kako jede. Nedostajalo joj je puno zuba i sad je imala naviku da cokće ustima.
Ali iznenada, iza mreže bora, video je lice devojke kakva je nekad bila. Beli zubi bljesnuli bi kad bi se osmehnula, a kosa
joj je bila duga i sjajna, poput neba među zvezdama na mračnoj strani. I postojao je neki sjaj koji je video u očima plavim
poput neba na dnevnoj strani. Voleo je da misli da je postojao samo zbog njega.
Nema još mnogo da živi, pomislio je. Kad je lice devojke nestalo, primetio je opušteno meso pod njenom bradom.
“Naravno”, ponovio je, “a sad kad sam te našao, hoćeš sa mnom nazad? Daleko od ove bedne zemlje među udobne
senke? Pođi da provedeš ostatak života sa mnom, a ja ću biti dobar prema tebi.”
Odmerila mu je lice.
“Održao bi obećanje nakon svih ovih godina – sad kad sam ružna matora dama?”
“Hajdemo kroz prolaz i putujmo zajedno nazad ka Sumraku.”
“Što bi to uradio za mene?”
“Znaš što.”
“Brzo, daj mi ruke!” reče mu.
Pružio je ruke i ona ih je prihvatila, okrenuvši mu oba dlana ka gore. Nagnula se skroz napred i pažljivo ih proučila.
“A! Ne vredi!” reče. “Ne mogu da te čitam, Džek. Ruke lopova imaju previše krivina, obrta i obmana. Sve linije su
pogrešne – mada, ovo su divno upropaštene ruke!”
“Šta to vidiš, a nećeš da mi kažeš, Rozali?”
“Ne staj s jelom. Uzmi hleb i beži. Prestara sam da idem s tobom. Lepo od tebe što si pitao. Onoj mladoj devojci bi
se možda dopao Čuvar Senki, ali ja ću biti srećna da provedem ostatak života tu gde sam. – Idi sad. Hitaj! I probaj da mi
oprostiš.”
“Šta da ti oprostim?”
Podigla je i poljubila mu obe ruke.
“Kada sam videla dolazak onog kojeg sam mrzela sve ove godine, poslala sam poruku koristeći moje Veštine i
odlučila da te zadržim ovde. Sad znam da sam pogrešila. A Baronov stražar sigurno već juri u ovom pravcu. Uđi u prolaz
i nipošto ne staj. Možda ćeš moći da im utekneš s druge strane. Probaću da prizovem oluju da ti sakrijem trag.”
Skočio je na noge, privukao je sebi.
“Hvala”, reče. “Ali šta si mi videla na dlanu?”
 “Ništa.”
“Kaži mi, Rozali.”
“Nije toliko važno da li će te uhvatiti”, reče, “jer postoji Moć veća od Baronove s kojom treba da se suočiš i s kojom
ćeš se suočiti. Značajno je šta će tada da se desi. Ne dozvoli da te mržnja odvede mašini koja misli kao čovek, samo brže.
Previše je moći upleteno, a takva moć i mržnja ne čine dobar spoj.”
“Takve mašine postoje samo na dnevnoj strani.”
“Znam. Kreni sad, Džeki, dečače. Kreni!” Poljubio joj je čelo.
“Videćemo se opet jednog dana”, reče i, okrenuvši se, jurnu ka prolazu.
Dok ga je posmatrala kako odlazi odjednom je postala svesna hladnoće koja se spustila na zemlju.

Najpre niska brda postepeno su se uzdizala da bi se uskoro nadnela nad njim.Trčao je, dok su brda ustupala mesto
visokim, strmim stenovitim zidinama. Prolaz se širio, sužavao i opet širio. Napokon, odagnao je paniku i, držeći je
podalje od sebe, usporio u hod. Nema svrhe da se brzo izmori; ravnomeran, sporiji tempo će mu omogućiti da prođe veću
razdaljinu pre nego što ga savlada umor.
Udahnuo je duboko i oslušnuo da čuje zvuke potere. Nije čuo ništa.
Dugačka, crna zmija progmizala je duž zida s desne strane, nestala u useku u steni i više se nije pojavila. Nad njim,
zvezda padalica pržila je sebi putanju preko neba. Šare minerala blistale su poput stakla na svetlosti zvezda.
Mislio je na Rozali i pitao se kako bi bilo da je imao roditelje, da je bio dete, da je zavisio od drugih da brinu o
njemu. Pitao se kako je to biti star i znati da ćeš umreti i da se nećeš ponovo vratiti. Ubrzo se umorio od razmišljanja o
tome, kao što se umorio od svega. Osetio je snažnu želju da legne, obmota se ogrtačem i zaspi.
Radio je svašta da ostane budan. Brojao je korake – hiljadu, onda još hiljadu; trljao je oči; pevušio nekoliko pesama
od početka do kraja; podsećao se čini i bajalica; razmišljao je o hrani; razmišljao je o ženama; razmišljao je o svojim
najvećim krađama; izbrojao je još hiljadu koraka; uvežbavao je u mislima mučenje i sramoćenje; i na kraju je razmišljao
o Ivni.
Visoke zidine uskoro su počele da se smanjuju.
Kretao se među brdima u podnožju planina, sličnim onima kroz koje je ušao. Još uvek nije čuo zvuke potere – što je
značilo, nadao se, da neće biti uhvaćen u prolazu. Kad opet stigne do otvorenog terena imaće više prilika da se sakrije.
Začuo je grmljavinu nad glavom i kada je pogledao gore video je da su oblaci delimično zaklonili zvezde. Skupili su
se brzo, zaključio je; setio se Rozalinog obećanja da će pokušati da prizove oluju da mu sakrije trag. Nasmejao se kad je
bljesnula munja, udario grom i prve kapljice počele da padaju oko njega.
Kada je izašao iz prolaza ponovo je bio skroz mokar. Oluja nije pokazivala znake slabljenja. Vidljivost je bila slaba,
ali mu se činilo da je izbio na stenovitu ravnicu sličnu onoj koju je ostavio za sobom s druge strane planine.
Skrenuo je više od kilometar i po s puta koji je zamislio; odnosno s puta koji najbrže vodi van Baronovog
kraljevstva. Potom je potražio i pronašao skupinu gromada. Ulogorio se s najsuvlje strane najveće stene i zaspao.
Probudio ga je zvuk kopita. Ležao je osluškujući i utvrdio da dolaze iz pravca prolaza. Isukao je sečivo i držao ga uz
sebe. Kiša je još uvek padala, ali blaže; sporadična grmljavina koju je čuo dolazila je iz velike daljine.
Topot kopita je zamirao. Prislonio je uho na tlo, uzdahnuo i nasmejao se. Još uvek je bio bezbedan.
Iako su mu se bolni mišići bunili, podigao se na noge i nastavio put. Odlučio je da ide dokle god je kiša uklanjala
tragove za njim.
Čizme su mu uz zvuke pravile udubljenja u tamnom blatu, a odeća mu se prilepila uz telo. Kinuo je nekoliko puta i
počeo da se trese od hladnoće. Primetio je čudan bol u desnoj ruci i kada je spustio pogled video je da još uvek čvrsto
drži oštricu. Osušio je oružje o kraj ogrtača i vratio ga u korice. Kroz pukotine u oblacima nazirao je poznata sazvežđa.
Po njima je ispravio svoju putanju ka istoku.
Konačno, kiša je stala. Oko njega nije bilo ničeg osim blata. Međutim, nastavio je da hoda. Odeća je počela da se
suši, a napor je odagnao hladnoću koja se uvukla u njega.
Zvuci kopita su se opet začuli i nestali, negde iza. Pitao se čemu toliko napora da bi se uhvatila jedna osoba? Nije
bilo ovako prošli put kad se vraćao. Naravno, nikada nije išao ovim putem.
Ili sam postao mnogo važniji dok sam bio mrtav, razmišljao je, ili Baronovi ljudi love povratnike iz čiste zabave. U
svakom slučaju, najbolje je kloniti ih se. Šta je Rozali mislila time kad je rekla da nije toliko važno da li će me uhvatiti?
Jako čudno, ukoliko je videla istinu.
Kasnije je došao do višeg, stenovitijeg terena, ostavljajući blato niže za sobom. Počeo je da traži mesto za odmor.
Međutim, područje je bilo ravno, pa je nastavio da ne bi bio uhvaćen na otvorenom.
Išao je s mukom napred i video nešto što se činilo da je obod stena u daljini. Kad se približio, primetio je da su bile
svetlije boje od drugih u blizini i činilo se da su pravilno raspoređene. Nisu izgledale kao da su oblikovane silama prirode
već isklesane rukom nekog monomanijaka koji je imao problema s pentagramima.
Pronašao je mesto za odmor sa suve strane njemu najbliže stene i tu je i zaspao.
Sanjao je ponovo grmljavinu i kišu. Grmljavina je pulsirala neprekidno i ceo univerzum se tresao od njene tutnjave.
Zatim je, dugo vremena, boravio na granici sna i jave. Bilo da je s jedne ili druge strane, osećao je da nešto nije u redu,
mada nije bio siguran šta, niti zašto.
Nisam mokar!, zaključio je, iznenađen i besan.
Potom je pratio grmljavinu natrag do svog tela; glava mu je počivala na ispruženoj ruci. Na trenutak je ležao tako,
potpuno budan; potom je skočio na noge shvativši da su mu ušli u trag.
Jahači su mu već bili u vidokrugu. Izbrojao je sedmoricu.
Mač mu se našao u ruci i zabacio je ogrtač preko ramena. Prošao je prstima kroz kosu, protrljao oči i čekao.
Preko levog ramena, visoko u vazduhu, video je zvezdu kako sija sve jače.
Zaključio je da je besmisleno da beži peške od jahača, naročito zato što nije znao za utočište koje bi mogao da
potraži. Da proba da beži samo bi ga izmorili dok ne padne, a onda bi bio preumoran da im se suprotstavi i pošalje bar
nekoliko njih u Jame.
Zato je čekao, povremeno bacajući pogled na sjaj na nebu.
Rascepljena kopita sedam crnih jahača bacala su varnice po stenama. Njihove oči, visoko nad tlom, bile su poput
šake žeravica usmerenih ka njemu. Oblačići dima su im izlazili iz nozdrva i povremeno su ispuštali visoke zviždeće
zvuke.Tiho stvorenje nalik vuku trčalo je uz njih, oborene glave, mašiću repom. Menjalo je pravac na svakom mestu gde
je i Džek skretao dok je išao ka steni.
“Ti ćeš biti prvi”, reče podižući sečivo.
Kao da je čulo njegove reči, stvorenje podiže njušku, zaurla i potrča ispred jahača.
Dok mu je prilazilo Džek se povukao četiri koraka unazad i oslonio leđima o stenu. Podigao je sečivo visoko, kao da
će njime da zaseče i uhvatio dršku obema rukama.
Otvorenih usta, jezika oklembešenog na stranu, pokazivalo je ogromne zube nalik ljudskom osmehu.
Kada je skočilo, polukružnim pokretom je spustio sečivo i zaustavio ga pred sobom, oslanjajući laktove na stene.
Nije režalo, lajalo, niti zavijalo; zavrištalo je kada se nabilo na oružje.
Udarac je Džeku izbio vazduh iz pluća i odrao mu laktove na mestima gde su se oslanjali o stene. Na trenutak mu se
zavrtelo, ali su ga vrisak i snažan smrad održali u svesnom stanju.
Trenutak kasnije ono se zaustavilo. Dvaput je škljocnulo vilicama ka sečivu, zadrhtalo i umrlo.
Spustio je stopalo na lešinu i uz snažan okret izvukao sečivo. Potom ga je ponovo podigao i okrenuo se ka jahačima.
Usporili su, povukli uzde i zaustavili se, desetak koraka od mesta gde je stajao.
Vođa – nizak, ćelav čovek neverovatno širokog tela – sjahao je i krenuo ka svom štićeniku.
Odmahnuo je glavom dok je gledao u stvorenje koje je krvarilo.
“Nisi trebao da ubiješ Šandera”, reče. Glas mu je bio grub i hrapav. “Hteo je da te razoruža, a ne da te povredi.”
Džek se nasmeja.
Čovek podiže pogled, a oči mu bljesnuše žutim sjajem u kojem se ogledala moć.
“Rugaš mi se, lopove!” reče. Džek klimnu glavom.
“Ukoliko me uhvatite živog, bez sumnje ću patiti u vaši rukama”, reče. “Ne vidim razloga da skrivam osećanja,
Barone. Rugam ti se jer te mrzim. Nemaš šta pametnije da radiš nego da maltretiraš povratnike?”
Koraknuvši unatrag, Baron podiže ruku. Na njegov znak sjahaše i drugi jahači. Uz osmeh, isukao je sečivo i oslonio
se na njega.
“Prelazio si bez dozvole kroz moje kraljevstvo, znaš”, reče.
“To je jedini put natrag iz Glajva”, reče Džek. “Svi koji se vraćaju moraju da pređu preko tvoje teritorije.”
“Istina”, reče Baron, “a oni koje uhvatim moraju da plate danak: par godina u mojoj službi.” Jahači počeše da
opkoljavaju Džeka, oformivši polukrug poput polukrune od čelika dok su mu se približavali.
“Predaj oružje, čoveče iz senke”, reče Baron. “Ako moramo da te razoružamo, bez sumnje ćeš biti povređen u
metežu. Radije bih da imam neosakaćenog slugu.”
Džek pijunu dok je Baron govorio. Dvojica njegovih ljudi podigoše pogled i nastaviše da gledaju u nebo. Pošto je
mislio da žele da mu odvrate pažnju, Džek nije pogledao za njima.
Ali onda još jedan čovek okrete glavi i videvši to i sam Baron pogleda u nebo.
Visoko, u uglu vidnog polja, Džek postade svestan snažnog sjaja koji je rastao. Okrenuo je glavu i video veliku
sferu kako juri u njihovom pravcu postajući sve veća i sjajnija kako im se približavala.
Brzo je spustio pogled. Ma kakva da je priroda te stvari bilo bi suludo da ne iskoristi prednost koju mu je pružila.
Skočio je napred i obezglavio zapanjenog čoveka koji je stajao na kraju polukruga s desne strane.
Uspeo je da raspoluti lobanju sledećem, uprkos tome što je ovaj naglo, mada presporo, parirao dok se okretao. Tada,
Baron i njegova četiri preostala čoveka jurnuše na njega.
Džek je odbio napad i počeo da se povlači što je brže mogao, bez protivnapada. Probao je da zaobiđe stenu s leve
strane držeći ih na odstojanju. Međutim, bili su prebrzi i opkolili su ga. Od svakog udarca koji je odbio sad ga je pekao
dlan i slao mu trnce uz ruku. Sečivo je sa svakim udarcem postajalo sve teže.
Počeli su da mu probijaju odbranu, mali useci i zaseci pojavili su mu se na ramenu, bicepsima i butinama. Sećanja
na Balegarske jame proletela su mu mislima. Po žestini napada zaključio je da više ne žele da ga zarobe, već da osvete
svoje posečene prijatelje.
 Shvativši da će ga uskoro iseći na komade, Džek je odlučio da povede Barona sa sobom u Glajv ako ikako bude
mogao. Spremio se da se baci na njega ne obraćajući pažnju na druga sečiva čim se ukaže rupa u Baronovoj odbrani.
Moraće da se ukaže uskoro, shvatio je, jer je osećao kako svakog trenutka sve više slabi.
Kao da je osetio šta namerava, Baron se borio oprezno, štiteći se u svakom trenutku i puštajući svoje ljude da vode
napad. Boreći se za vazduh, Džek je shvatio da ne može više da čeka.
Zatim se sve završilo. Oružja su im postala pretopla za držanje kada su im plavi plamenovi zaigrali po sečivima.
Kada su ih odbacili vičući, zaslepio ih je bljesak bele svetlosti, čiji izvor im je bio tik iznad glava. Zasule su ih varnice i
zadah paljevine im je zaparao nozdrve.
“Barone”, začu se sladunjavi glas, “neovlašćeno prelazite mojom zemljom i pokušavate da mi ubijete zarobljenika.
Šta imate da kažete u svoju odbranu?” Strah nabuja u Džekovoj utrobi i raširi mu se stomakom kada je prepoznao glas.
 4

Dok su mu svetlaci poigravali pred očima, Džek je tražio senke.

Međutim, svetlost je izbledela brzo kako je i došla i usledila je gotovo potpuna tama. Pokušao je da iskoristi Barona
i njegove ljude dok nije napipao stenu. Krenuo je uz nju pipajući.
“Vaš zatvorenik?” čuo je Barona kako viče. “On je moj!”
“Dugo smo već dobri susedi, Barone – od poslednje lekcije iz geografije koju sam Vam očitao”, reče sad već
uočljiva figura koja je stajala na vrhu stene. “Možda je vreme za podsećanje. Ove oznake služe da obeleže granicu
između naših kraljevstava. Zatvorenik stoji na mojoj strani oznake – kao i Vi i Vaši ljudi, mogao bih da dodam. Vi ste,
naravno, uvaženi posetilac; a zatvorenik je, naravno, moj.”
“Gospodaru”, reče Baron, “ovo je uvek bila sporna granica – i morate imati u vidu da sam jurio ovog čoveka preko
mog kraljevstva. Nije baš pošteno da se sad umešate.”
“Pošteno?” začu se odgovor kroz smeh. “Ne govorite mi o poštenju, susede – i ne zovite tog zatvorenika čovekom.
Obojica znamo da su granice ujedno i granice moći, a ne zakona ili sporazuma. Jer dokle god moja moć doseže iz njenog
središta, Velike Srdžbe, zemlja je moja. Isto važi za Vas na Vašem mestu. Ukoliko želite da ponovo pregovarate o granici
sukobom sila, pređimo na stvar odmah. Što se zatvorenika tiče, svesni ste da je on sam Moć – jedna od malobrojnih koje
su pokretne. Ne crpi snagu s jednog mesta, već iz odnosa svetlosti i tame. Ko ga zatoči imaće koristi od njegovih usluga;
stoga, moj je. Slažete li se, Gospodaru Ofala? Ili da smesta ponovo utvrdimo granicu?”
“Vidim da je moć s vama...”
“Onda smo očigledno na mojoj teritoriji. Krenite sad kući, Barone.”
Obišavši marker do druge strane, Džek se nečujno uputio ka tami. Imao je priliku da šmugne natrag preko granice i
možda izazove sukob; ali ma kakav da je ishod, bio bi nečiji zarobljenik. Bolje pobeći u jedinom slobodnom pravcu.
Ubrzao je korak.
Kada se osvrnuo, video je nešto što se činilo kao nastavak rasprave, jer je Baron tabanao unaokolo i mahnito
mlatarao rukama. Čuo ga je kako besno viče, mada odmakao je već toliko da nije mogao da razazna reči. Potrčao je jer je
znao da njegovo odsustvo neće još dugo ostati neprimećeno. Prešao je preko malog uspona i strčao se niz istočni nagib,
proklinjući gubitak mača.
Brzo se umorio ali je terao sebe da trči umerenom brzinom i zaustavio se samo da se naoruža s dva kamena koje je
lako mogao da ponese u rukama.
Zatim mu se na tren senka pruži ispred njega, on stade i okrenu se u mestu. Iza brda je snažno bljesnulo i iz njega,
poput pepela ili lišća na vetru, horde šišmiša poleteše u vrtlogu, koji se izdizao i izduživao. Pre nego što je uspeo da
iskoristi senke, svetlost nestade i opet se spusti tama. Čuo je samo sopstveno teško disanje. Bacio je pogled ka zvezdama
za orijentir i požurio dalje, tražeći usput skrovište od potere za koju je znao da sledi.
Nastavio je da se osvrće, ali fenomen se nije ponovio. Pitao se kakav je bio ishod sukoba. Baron, uprkos divljačkom
držanju, bio je poznat kao neuobičajeno sposoban čarobnjak; takođe, situacija na granici ukazivala je da su obojica bila
podjednako udaljena od svojih mesta moći.
Bilo bi lepo, zaključio je, kada bi uništili jedan drugog. Mada to nije bilo mnogo izvesno. Šteta. Pošto je znao da je
njegovo odsustvo do sada moralo da bude primećeno i da bi jedino dug okršaj mogao da odloži poteru, pomolio se da
potraje i dodao primedbu da bi idealan ishod bila smrt ili ozbiljna povreda svih umešanih strana.
Kao da se ruga njegovoj molbi, svega par trenutaka kasnije tamno obličje proleprša pored njega. Zavitlao je oba
kamena, ali nijedan nije pogodio metu.
Odlučio je da se ne kreće pravolinijski, skrenuo je levo i pojurio u tom pravcu. Išao je polako da sačuva snagu; a
kako je znoj počeo da isparava, ponovo je osetio hladnoću. Da li ju je osećao samo zbog toga?
Učinilo mu se da ga prati tamno obličje daleko s leve strane. Nestalo bi svaki put kad bi okrenuo glavu u tom
pravcu. Međutim, dok je gledao napred, primećivao je nešto poput pokreta u uglu oka. Činilo mu se da se približava.
Uskoro je bilo pored njega. Osetio je prisustvo, mada je jedva mogao da ga razazna. Iako nije načinilo nijedan
neprijateljski gest, bio je spreman da se brani na prvi dodir.
“Smem li da priupitam za zdravlje?” začu se blag, sladunjav glas. Potiskujući drhtaje, Džek reče: “Gladan sam,
žedan i umoran.”
“Baš nezgodno. Postaraću se da to uskoro ispravim.”
“Zašto?”
“Običaj mi je da prema gostima budem učtiv.”
“Nisam znao da sam ičiji gost.”
“Svi posetioci mog kraljevstva su moji gosti, Džek, čak i oni koji su zloupotrebili moje gostoprimstvo u ranijim
prilikama.”
“Dobro, da znam – naročito ako to znači da ćeš mi ponuditi pomoć da dođem do tvoje istočne granice što je brže i
bezbednije moguće.”
 “Razgovaraćemo o tome posle večere.”
“U redu.”
“Ovuda, moliću.”
Džek je pošao za njim kad je krenuo nadesno, jer je znao da bi sve drugo bilo uzaludno. Dok su išli, povremeno bi
letimično uhvatio njegovo tamno, lepo lice, delom osvetljeno zvezdama, a delom skriveno iza visokog, zakrivljenog
okovratnika ogrtača koji je nosio; oči na njemu su bile poput lokvica oko fitilja crnih sveća: vrele, mračne i tečne. Šišmiši
su nastavili da se spuštaju s neba i nestaju pod njegovim ogrtačem. Nakon dugog ćutanja, pokazao je prema ispupčenju
koje se nalazilo ispred.
“Tamo”, reče.
Džek je klimnuo potvrdno i zagledao se u brdo zaravnjenog vrha. Manje mesto moći, zaključio je, i u njegovom
dometu.
Prilazili su mu polako dok su išli uzbrdo. Kad se okliznuo, Džek je osetio ruku na svom laktu kako ga pridržava.
Zapazio je da čizme saputnika ne prave zvuke, mada su išli po šljunku.
“Šta je bilo s Baronom?” upita konačno.
“Otišao je kući pametniji nego što je došao”, reče drugi i tokom kratkog osmeha bijesnu belina. Stigli su na vrh brda
i krenuli ka njegovom središtu. Tamna figura je isukala sečivo kojim je urezala komplikovanu šaru na tlu. Džek je
prepoznao neke znake. Potom je pokazao Džeku da se udalji, prešao levim palcem preko ivice sečiva i pustio da mu krv
padne u centar šare. Kad je to uradio, izgovorio je sedam reči. Zatim se okrenuo i pokazao Džeku da priđe i stane opet uz
njega.
Potom je iscrtao krug oko njih, okrenuo se i još jednom se obratio šari.
Kada su reči bile izgovorene, šara je buknula u plamen pod njihovim nogama. Džek je pokušao da skrene pogled s
užarenih linija i krivina, ali on mu je ostao prikovan za dijagram i oči su počele da prate šare.
Preplavio ga je osećaj letargije kada mu je šara obuzela um i odagnala sve drugo iz njega.
Činilo mu se da se kreće u njemu, da postaje deo njega...
Neko ga gurnu i on pade.

Obreo se na kolenima na sjajnom mestu i gomile su mu se rugale. Ne.

Oni što su podražavali svaki njegov pokret su bili druge verzije njega samog.
Pretresao je glavu da je razbistri i shvatio da je okružen ogledalima i svetlošću.
Stajao je i analizirao zbunjujuće okolnosti. Nalazio se blizu središta velike, mnogostrane prostorije. Svi zidovi su
bili ogledala, kao i bezbrojne površine konkavne tavanice i blještavog poda pod njim. Nije mogao da odredi izvor svetla.
Verovatno je na neki način dopiralo iz samih ogledala. Desno prema zidu je bio postavljen sto. Kada mu je prišao,
shvatio je da hoda uz nagib, mada nije osećao dodatni napor u mišićima niti bilo kakav poremećaj u osećaju ravnoteže.
Požurio je, prošao pored stola i nastavio putanjom koja mu se činila da je prava linija. Sto je ostao iza njega, a onda se
našao iznad njega. Nakon par stotina koraka, opet je bio pred njim. Okrenuo se nadesno i ponovio ceo put. Ishod je bio
isti.
Nije bilo prozora, niti vrata. Samo sto, jedan krevet i stolice i stolići rasuti po različitim površinama prostorije.
Činilo mu se da je zatočen u ogromnom dragulju koji sakuplja svetlost. Njegovi odrazi i odrazi odraza prostirali su se u
beskraj i svetlost je sijala gde god bi pogledao. Nigde nije bilo ni jedne jedine senke.
Seo je na najbližu stolicu, a njegov odraz ga je posmatrao između stopala.
Zatočenik onoga koji te je već jednom ubio, pomislio je. Bez sumnje, blizu njegovog mesta moći, u kavezu
napravljenom samo za mene. Loše. Loše.
Pokreti ga okružiše sa svih strana. Sva ogledala se istovremeno pokrenuše, a onda ponovo umiriše. Osvrnuo se oko
sebe i potražio ishod tog događaja.
Govedina, hleb, vino i voda su stajali na stolu koji mu je visio nad glavom.
Dok je ustajao osetio je lagan dodir na ramenu. Brzo se osvrnuo, a Gospodar Šišmiša mu se nasmešio i poklonio.
“Večera je poslužena”, reče i pokaza ka stolu.
Džek klimnu glavom, krenu za njim, sede i poče da puni tanjir.
“Kako ti se dopadaju tvoje odaje?”
“Prilično su zabavne”, odgovori Džek. “Primećujem odsustvo vrata i prozora, između ostalog.”
“Da.”
Džek poče da jede. Apetit mu je bio poput požara koji je nemoguće ugasiti.
“Od puta izgledaš prilično jadno, znaš.”
“Znam.”
“Poslaću ti kupku kasnije i čistu odeću.”
“Hvala.”
“Molim. Hoću da ti je udobno tokom nesumnjivo dugog perioda oporavka.”
“Koliko dugog?” upita Džek.
 “Ko zna? Može da potraje godinama.”
“Razumem.”
Ukoliko ga napadnem nožem za meso, pitao se Džek, hoću li moći da ga ubijem? Ili će biti prejak sada za mene? Ili
sposoban da u trenutku prizove moći? I da uspem, da li bih mogao da nađem izlaz odavde?”
“Gde smo?” upita Džek. Gospodar Šišmiša se nasmeja.
“Pa ovde smo”, reče dodirujući grudi. Džek se namršti zbunjeno.
“Ne...”
Gospodar Šišmiša otkači teški srebrni lanac koji je nosio oko vrata. Blistavi dragulj je visio okačen o njega. Nagnuo
se i ispružio ruku.
“Pogledaj ga na tren, Džek”, reče.
Džek ga je dodirnuo vrhovima prstiju, odmerio, okrenuo.
“Pa? Vredi li ga ukrasti?”
“Verovatno. Kakav je to dragulj?”
“U stvari to nije dragulj.To je soba. Pogledaj oblik.” Džek ga osmotri, bacajući pogled s kamena na zidove nekoliko
puta.
“Oblik mu je sličan obliku ove prostorije...”
“Istovetan. Mora da bude, jer je u pitanju ista stvar. “
“Ne razumem...”
“Uzmi ga. Približi ga oku. Pogledaj unutra.”
Džek ga podiže, zatvori jedno oko, začkilji se i zagleda u njega.
“Unutra...”, reče. “Unutra je majušna kopija ove prostorije...”
“Potraži sto.”
“Vidim ga! I vidim nas kako sedimo za njim! Ja... gledam u... ovaj kamen!”
“Sjajno!” zatapša Gospodar Šišmiša.
Džek odloži kamen i sagovornik ga uhvati za lanac i podiže.
“Obrati pažnju”, reče.
Približio je drugu ruku, uhvatio okačeni dragulj u pesnicu.
Sve se zatamnelo.Tama je trajala trenutak, ali je nestala čim je pustio kamen.
Zatim je izvukao sveću iz ogrtača, uglavio je u držač na stolu i zapalio. Zanjihao je kamen blizu plamena.
Prostorija postade topla, neprijatno topla. Trenutak kasnije, vrelina poče da ga pritiska i Džek oseti kapi znoja na
čelu.
“Dosta!” reče. “Nema potrebe da nas pržiš!” Sagovornik ugasi plamen i zaroni privezak u bokal s vodom. Prostorija
istog trenutka postade hladna. “Gde smo?” Džek opet upita.
“Pa nosim nas oko vrata”, reče Gospodar Šišmiša dok je vraćao lanac oko vrata.
“Dobar trik. Gde si ti sada?”
“Ovde.”
“U dragulju?”
“Da.”
“I nosiš dragulj.”
“Očigledno. Da, jako je dobar trik. Nije mi dugo trebalo da ga osmislim i pripremim. Uostalom, ja sam nesumnjivo
najsposobniji od svih čarobnjaka – uprkos tome što su mi neki dragoceni rukopisi o Veštinama ukradeni pre mnogo
godina.”
“Kakav žaljenja vredan gubitak. Mislio sam da bi takve dokumente pažljivije čuvao.”
“Bili su dobro čuvani. Međutim, izbio je požar. Tokom pometnje, lopov je uspeo da ih uzme i pobegne u senke.”
“Shvatam”, reče Džek uzimajući poslednji komad hleba i gutljaj vina. “Je l’ lopov uhvaćen?”
“O, da. Pogubljen je. Ali još nisam završio s njim.”
“O?” reče Džek. “Kakvi su ti planovi?”
“Nameravam da ga izludim”, reče Gospodar Šišmiša, mešajući vino u peharu.
“Možda je već lud. Zar kleptomanija nije mentalni poremećaj?”
Sagovornik odmahnu glavom.
“U ovom slučaju nije”, reče. “Kod ovog lopova u pitanju je ponos. Voli da nadmudri moćne, da stekne njihovo.
Izgleda da mu to hrani ego. Ako je ta žudnja mentalni poremećaj, onda nas većina pati od njega. U njegovom slučaju,
žudnja je često zadovoljena. Uspešan je jer poseduje moć i zato što je vispren i nemilosrdan u svojim namerama. Biće mi
zadovoljstvo da posmatram kako prelazi u stanje potpunog ludila.”
“Da bi nahranio svoj ponos i ego?”
“Delimično. To je delom i poštovanje prema bogu Pravdi, a i usluga celom društvu.” Džek se nasmeja. Drugi se
samo nasmeši.
“Kako planiraš da postigneš željeni efekat?” upita konačno.
 “Zatočiću ga u zatvor iz kojeg je nemoguće pobeći, gde neće imati apsolutno ništa da radi osim da postoji.
Povremeno ću da mu ubacujem određene predmete i da ih opet uklanjam – predmete koji će da mu zaokupljaju misli sve
više i više kako vreme prolazi i da izazivaju periode depresije i nalete besa. Slomiću mu tu njegovu samodopadljivu
samouverenost tako što ću da iščupam ponos u koji je ukorenjena.”
“Vidim”, reče Džek. “Zvuči kao da si to dugo planirao.”
“Nesumnjivo.”
Džek odgurnu prazan tanjir, zavali se u stolici i zagleda se u mnoštvo odraza oko sebe.
“Pretpostavljam da ćeš mi uskoro reći da bi privezak mogao slučajno da bude izgubljen tokom dugog putovanja
okeanom, zakopan, spaljen ili dat svinjama.”
“Neću, jer ti je već palo na pamet.”
Gospodar Šišmiša se podiže na noge i nehajno zamahnu prema tački visoko nad njihovim glavama.
“Vidim da ti je kupka doneta”, reče, “i čista garderoba ostavljena dok smo jeli. Krenuću sad i ostaviti te da ih
iskoristiš.” Džek klimnu, zatim ustade.
Potom se začu udarac pod stolom, a nakon njega frfljanje i kratak, oštar jauk. Džek oseti kako ga nešto grabi za
članak. Zatim bi bačen na pod.
“Miran!” povika Gospodar Šišmiša dok je brzo obilazio oko stola. “Nazad, kad kažem!”
Gomile šišmiša mu izleteše iz ogrtača i poleteše prema stvari ispod stola. Ona vrisnu preplašeno i još jače stisnu
Džekov članak tako da je mislio da će mu smrviti kosti.
On se pridiže i poče da se naginje napred. Tad čak i bol bi nedovoljan da spreči trenutnu ukočenost od odvratnosti
izazvane onim što je video.
Bezdlaki stvor je bio beo, sjajan i poprskan plavim mrljama. Gospodar Šišmiša ga šutnu i stisak mu popusti; ali pre
nego što se povukao i savio i drugu ruku da se zakloni, Džek baci pogled na iskrivljeno lice.
Izgledalo je kao nešto što je trebalo da postane čovek, ali nikada nije uspelo. Bilo je ugaženo, iskrivljeno, imalo je
rupe izbušene u bolesnoj masi ispupčenja koje je predstavljalo glavu. Kosti su se videle kroz prozirno meso njegovog
tela, a kratke noge su mu bile debele kao debla i završavala su se diskolikim jastučićima iz kojih su visile desetine dugih
prstiju oklembešenih poput korenja ili crva. Ruke su mu bile duže od celog tela. Bio je to zgnječen puž, stvar smrznuta i
otopljena pre nego što je potpuno pečena. Bilo je...
“To je Boršin”, reče Gospodar Šišmiša, pružajući ruke prema stvoru koji je cvileo, koji kao da nije bio siguran da li
se više plaši šišmiša ili njihovog Gospodara i koji je uporno udarao glavom o nogu stola u pokušaju da izbegne i njega i
njih.
Gospodar Šišmiša otrgnu privezak s vrata i utisnu ga u stvora izgovarajući čin. Stvor nestade i iza njega ostade
barica urina na mestu gde je čučao. Šišmiši nestadoše u tamnom ogrtaču i on se osmehnu Džeku. “Šta je Boršin?” upita
Džek.
Gospodar Šišmiša se na kratko zagleda u nokte na prstima. Zatim reče: “Već neko vreme naučnici s dnevne strane
pokušavaju da stvore veštački život. Zasad nisu uspeli.”
“Odlučio sam da postignem magijom ono što oni nisu uspeli naukom”, nastavio je da govori.
“Dugo sam eksperimentisao, a onda pokušao. Nisam uspeo – tačnije, uspeo sam samo delimično. Upravo si video
ishod. Otarasio sam se mrtvog homunkulusa u Balegarskim jamama Glajva i jednog dana ta stvar mi se vratila. Ne mogu
da preuzmem zasluge za njeno oživljavanje. Sile koje nas tamo obnavljaju su ga nekako podigle. Ne verujem da je Boršin
istinski živ, u pravom smislu te reči.”
“To je jedna od stvari koje si pominjao, čija je svrha da muče tvog neprijatelja?”
“Da, jer sam ga naučio dve stvari: da me se plaši i da mrzi mog neprijatelja. Međutim, nisam ga ja doveo ovaj put.
Ima svoje načine da dođe i ode, mada nisam mislio da to važi i za ovo mesto. Moraću podrobnije da ispitam celu stvar.”
“U međuvremenu, moći će da uđe ovamo kad hoće?”
“Bojim se da je tako.”
“Mogu li onda da pozajmim oružje da imam pri sebi?”
“Žao mi je, ali nemam nijedno da ti pozajmim.”
“Razumem.”
“Trebalo bi da krenem sad. Uživaj u kupki.”
“Još jedna stvar”, reče Džek.
“Šta?” upita drugi, mazeći prstima privezak.
“I ja imam neprijatelja kojem sam osmislio komplikovanu osvetu. Neću ti sad dosađivati detaljima, samo ću ti reći
da je moja moćnija od tvoje.”
“Stvarno? Zanimalo bi me da čujem šta imaš na umu.”
“Postaraću se da čuješ.” Obojica se osmehnuše.
“Onda, do skorog viđenja.”
“Do skorog viđenja.” Gospodar Šišmiša nestade.
 Džek se kupao, dugo je ležao u mlakoj vodi. Činilo mu se da ga je sustigao sav umor koji se nakupio tokom
putovanja i bilo mu je izuzetno teško da se podigne, obriše telo i ode do kreveta, u koji se sručio. Bio je preumoran za
pravu mržnju ili planiranje bekstva.
Zaspao je i dok je spavao, sanjao je.
Sanjao je da drži Veliki ključ Kolvinije, koja je Haos i Forma, i njime je otključao nebo i zemlju, more i vetar,
moleći ih da se sruče na Veliku Srdžbu i njenog gospodara sa svih strana sveta. Sanjao je da je tamo rođen plamen i da je
tamni Gospodar ostao u njegovom središtu zauvek poput mrava u ćilibaru, ali živ, bez sna i osećaja. Dok je likovao zbog
toga, začuo je iznenadni zveket Mašine Sveta. Jauknuo je i viknuo zbog ovog predznaka; unutar zidova, bezbroj Džekova
se vrpoljilo na krevetima natopljenim znojem.
 5

Džek je sedeo na stolici najbližoj krevetu, opruženih nogu, prekrštenih članaka, s prstima ruku isprepletanim pod
bradom. Nosio je odeću pajaca s crvenim, belim i crnim romboidima; cipele boje vina s izvijenim vrhovima na kojima su
visile niti na mestima gde je pokidao zvonca. Štap je bacio dalje od sebe, a kapa sa zvončićima je završila u noćnoj
posudi.
Svakog časa, zaključio je. Nadam se da ga Boršin ne prati.
Ostaci doručka, trideset prvog jela na tom mestu, zauzimali su sto. Vazduh oko njega je bio neprijatno hladan.
Boršin ga je od dolaska posetio tri puta, pojavljujući se iznenada, balaveći i grabeći ka njemu. Svaki put bi ga odbio
stolicom vrišteći najjače što je mogao; a Gospodar Šišmiša bi uvek došao nekoliko trenutaka kasnije i oterao stvora,
izvinjavajući se zbog neprijatnosti. Džek nije mogao da spava kako treba od prve takve posete, svestan da bi mogla da se
ponovi bilo kada.
Obroci su se pojavljivali redovno, prilično jednolična jela, a on ih je automatski jeo i razmišljao o drugim stvarima.
Kasnije nikada nije mogao da se seti od čega su se sastojala, niti je pokušavao.
Uskoro, pomislio je.
Vežbao je da se ne opusti. Vratio je deo težine koju je izgubio. Planirao je brojne načine bekstva i osvete da se izbori
s dosadom. Onda se opet setio Rozalinih reči i odlučio šta će da radi.
Vazduh kao da je zatreperio. Začuo se zvuk, nalik udaranju noktom po peharu, negde u blizini. Potom se Gospodar
Šišmiša stvorio pored njega, ali ovaj put se nije smešio.
“Džek”, reče smesta, “razočarao si me. Šta si to pokušavao da postignes?”
“Molim?”
“Izveo si neku vrstu slabe čini pre nekoliko trenutaka. Zar stvarno misliš da ne bih primetio delo Veština ovde u
Visokoj Srdžbi?”
“Samo ako uspe”, reče Džek.
“Što očigledno nije slučaj. Još si ovde.”
“Očigledno.”
“Ne možeš razbiti ove zidove niti proći kroz njih.”
“Shvatio sam.”
“Da li osećaš težinu vremena na sebi?”
“Malo.”
“Onda je možda vreme da uvedemo neki novi element u tvoje okruženje.”
“Nisi mi rekao da postoji još jedan Boršin.”
Sagovornik se nasmeja i šišmiš izmili odnekle, oblete par krugova oko njegove glave i okači se o lanac koji je nosio.
“Ne, nisam to imao na umu”, reče. “Pitam se koliko ti je još ostalo smisla za humor?” Džek slegnu ramenima i lenjo
obrisa mrlju od gareži na desnom kažiprstu.
“Javi mi kad saznaš”, reče Džek.
“Obećavam da ćeš biti među prvima.” Džek klimnu potvrdno.
“Bio bih ti zahvalan da se suzdržiš od daljih nastojanja da se baviš magijom”, reče Gospodar Šišmiša. “U ovoj
veoma napetoj atmosferi to bi moglo da ima ozbiljne posledice.”
“Imaću to u vidu”, reče Džek.
“Stvarno je važno. Izvini na smetnji. Ostavljam te sada da se baviš svojim uobičajenim aktivnostima. Pozdrav.”
Džek nije odgovorio, jer je ostao sam.

Nešto kasnije dodatni element se pojavio u njegovom okruženju.

Shvativši da više nije sam, Džek naglo podiže pogled. Kad je video njenu bakarnu kosu i poluosmeh, na trenutak je
gotovo poverovao.
Zatim je ustao, krenuo ka njoj, pomerio se u stranu, osmotrio je iz nekoliko uglova.
“Veoma dobar rad”, reče napokon. “Prenesi moje čestitke svom tvorcu. Ti si izuzetna kopija moje gospe Ivni, od
Tvrđave Koja Odoleva.”
“Niti sam kopija, niti sam tvoja gospa”, reče s osmehom i pokloni se.
“Svejedno, obasjala si me svetlošću”, reče Džek. “Mogu li ti ponuditi da sedneš?”
“Hvala.”
Primakao joj je stolicu da sedne, a onda privukao još jednu i postavio je s njene leve strane.
Zavalio se i pogledao je iskosa.
“Hoćeš li mi sada pojasniti svoje reči?” reče. “Ako nisi moja Ivni, niti privid koji je načinio moj neprijatelj da me
uznemiri, šta si ti? Ili – da budem blaži – ko si ti?”
“Ja sam Ivni od Tvrđave Koja Odoleva, kćer Loretina i Pukovnika Koji Nikada Nije Umro”, reče, još uvek s
osmehom; tek tada je primetio da je na srebrnom lancu koji je nosila visio okačen čudni dragulj oblikovan poput njegove
odaje. “Ali ja nisam tvoja Gospa”, reče.
“Dobro je odradio posao”, reče Džek. “Čak je i glas savršen.”
“Skoro da mi je žao protuve Gospodara nepostojećeg Čuvara Senki”, reče mu, “Džek Lažljivac. Pošto su ti poznati
svi oblici niskosti, postalo ti je teško da prepoznaš istinu.”
“Čuvar Senki postoji!” reče on.
“Onda nema potrebe da se uznemiravaš na njegov pomen, zar ne?”
“Dobro te je naučio, stvore. Rugati se mom domu znači rugati se meni.”
“To mi je i namera. Ali nisam ja stvorenje onog kojeg zoveš Gospodar Šišmiša. Ja sam njegova žena. Znam ga po
tajnom imenu. Pokazao mi je svet u sferi. Videla sam sva mesta i sve stvari iz dvorana Velike Srdžbe. Znam da nigde
nema mesta kakvo je Čuvar Senki.”
“Ničiji pogled sem mog nikada nije pao na njega”, reče Džek, “jer uvek ga skrivaju senke. To je veličanstveno,
prostrano mesto s visokim dvoranama obasjanim svetlošću baklji, podzemnim lavirintima i brojnim kulama. S jedne
strane okrenut je svetlu, a s druge strane tami. Ukrašen je mnogim uspomenama na najveće krađe ikad počinjene. U
njemu su predmeti veličanstvene lepote i predmeti neprocenjive vrednosti. Sene poigravaju njegovim hodnicima, a
površine nebrojenih dragulja blistaju jače od sunca na drugoj polovini sveta. Tom se mestu rugaš, Čuvaru Senki, u
poređenju s kojim je kula tvog gospodara samo običan svinjac. Istina, ponekad je samotno tamo, ali prava Ivni će ga
obasjati smehom, ulepšati svojom ljupkošću, tako da ostane veličanstveno još dugo nakon što moja osveta pošalje tvog
gospodara u večnu tamu.”
Zatapšala je blago rukama.
“Olakšavaš mi da se setim kako su nekada tvoje reči i tvoja strast umeli da me ubede, Džek. Mada, sad vidim da
kada pričaš o Čuvaru Senki pričaš previše srčano da bi opisao istinsko mesto. Dugo sam te čekala, a onda sam saznala da
si obezglavljen u Iglesu. Ipak, odlučno sam čekala tvoj povratak. Ali moj otac je doneo drugačiju odluku. U početku sam
mislila da se rukovodi požudom za Paklen-plamenom. Međutim, pogrešila sam. Shvatila sam da si od početka bio
skitnica, hvalisavac i lažov. Plakala sam kad me je dao za Paklen-plamen, ali sam zavolela onog kome sam data. Moj
gospodar je nežan gde si ti nehajan, mudar tamo gde si ti samo prepreden. Njegova utvrda zaista postoji i jedna je od
najmoćnijih na svetu. On je sve što ti nisi. Volim ga.”
Džek kratko osmotri njeno lice s kojeg je nestao osmeh, a onda je upita: “Kako je došao do Paklen-plamena?”
“Njegov čovek ga je osvojio za njega u Iglesu.”
“Kako se zove taj čovek?”
“Kvazer”, reče. “Kvazer je pobedio na Paklenim igrama.”
“Donekle beskorisna informacija da bi je posedovao privid”, primeti Džek, “ukoliko je istinita. Ipak, moj neprijatelj
je od temeljne sorte, obraća pažnju na detalje. Žao mi je, ali ne verujem da si stvarna.”
“To je primer egoizma slepog za ono što je očigledno.”
“Ne. Znam da nisi prava Ivni, već stvar poslata da me muči, jer prava Ivni, moja Ivni, ne bi mi sudila u odsustvu.
Sačekala bi da čuje moj odgovor na sve izrečeno protiv mene.”
Skrenula je pogled.
“Još lukavih reči”, napokon reče. “Besmislenih reči.”
“Možeš da ideš sada”, reče joj, “i da kažeš svom vladaru da nisi uspela.”
“Nije on moj vladar! On je moj Gospodar i ljubavnik!”
“...Ili, možeš da ostaneš, ako ne želiš da ideš. Potpuno je nebitno.” Potom je ustao, otišao do kreveta, ispružio se,
zatvorio oči.
Kada ih je opet otvorio nije je više bilo.
Međutim, video je ono što ona nije želela da on vidi.
... Ali ne otkrivam ništa, pomislio je. Ma kakve dokaze da pruže, tumačiću ih kao trik. Čuvaću svoje znanje tamo
gde čuvam osećanja, za sada.
Malo kasnije povukao se u snove i sanjao jarko obojenu budućnost kakvu bi želeo da vidi.

Dugo su ga ostavili na miru, što mu je savršeno odgovaralo.

Osećao je da je saterao Gospodara Šišmiša u tesnac, da je osujetio njegov prvi udar na svoj zdrav razum. Povremeno
bi se nasmejao dok je koračao po zidovima, tavanicama, podovima, površinama svoje odaje. Razmišljao je o svom planu
i opasnostima koje sobom nosi, o godinama koje će možda biti potrebne da ga ostvari. Jeo je. Spavao.
Palo mu je zatim na pamet da, iako je Gospodar Šišmiša mogao da ga posmatra u svakom trenu, nije nikako mogao
da ga posmatra neprekidno. Odmah su mu prošle kroz misli slike dragulja koji prelazi uz ruke jednog u ruku drugog
sluge njegovog neprijatelja. Misao ga je progonila. Ma šta radio, uvek ga je kljucala pomisao da ga neko posmatra. Seo bi
i dugo posmatrao moguće posmatrače iza ogledala. Zatim bi se iznenada okrenuo i pokazao neku prostotu nevidljivim
posmatračima.
Bogova mi! Deluje! Zaključio je jednom prilikom kada se probudio i brzo osvrnuo po prostoriji. Uspeva! Sumnjam
da je prisutan svuda unaokolo i to počinje da me izbacuje iz ravnoteže. Ali postavio sam temelje. Kad bi mi samo pružio
priliku koja mi treba, a sve ostalo nek bude kako jeste, i možda ću imati šanse. Ipak, najbolji način da obezbedim priliku
jeste da ostanem pribran što je više moguće. Moram da prestanem da hodam i osvrćem se, da mumlam.
Ležao je, otvorio se i osetio otrežnjujuću hladnoću visina.
Zatim se ućutao i počeo polako da se pokreće. Bilo je mu je mnogo teže da suzbije sopstvene sitne reakcije nego što
je očekivao. Ali suzbio ih je, tako što bi nekad seo, stisnuo ruke i izbrojao do hiljadu. Ogledala su pokazivala da je imao
bradu solidne dužine. Odeća pajaca postala je iznošena i prljava. Često bi se budio obliven hladnim znojem, nesposoban
da se seti ružnog sna koji ga je morio. Iako bi mu se um ponekad smračio, održavao je privid normalnosti u svom uvek
osvetljenom zatvoru među ogledalima.
Ima li magije u svemu ovom, zapitao se. Ili je to samo rezultat produžene monotonije? Verovatno je ovo drugo.
Mislim da bih osetio čini, mada je bolji čarobnjak od mene. Uskoro, uskoro. Uskoro će doći kod mene. Osetiće da mu
previše treba da me uznemiri. Javiće se suprotan efekat. On će se uznemiriti. Uskoro. Uskoro će da dođe.
Kad je odlučio da dođe, Džek bi unapred obavešten.
Probudivši se video je kadu – drugu od svog dolaska, pre koliko vremena? – i čist kostim. Oribao se i obukao
zeleno-belu odeću. Ovog puta, ostavio je praporce na vrhovima prstiju i iskosio kapu nehajno.
Zatim je seo, prekrstio ruke iza glave i blago se osmehnuo. Neće dozvoliti da mu pojava otkrije nervozu koju je
osećao.
Kada je vazduh zatitrao i začuo se zvuk, okrenuo je glavu u njegovom pravcu i blago klimnuo.
“Zdravo”, reče.
“Zdravo”, reče drugi. “Kako si?”
“Prilično okrepljen, rekao bih. Voleo bih da krenem uskoro.”
“Kad je zdravlje u pitanju opreza nikad dosta. Rekao bih da ti treba još odmora. Ali pričaćemo o tome kasnije.”
“Žao mi je što nisam mogao više vremena da provedem s tobom”, nastavio je da govori.
“Okupirale su me stvari koje su zahtevale moju punu pozornost.”
“U redu je”, reče Džek. “Sav trud će biti uzalud.”
Gospodar Šišmiša mu se zagleda u lice, kao da traži znak ludila na njemu. Potom sede i upita:
“Šta hoćeš da kažeš?”
Džek okrenu levi dlan ka gore i reče: “Ako se sve svrši, onda će sav trud biti uzalud.”
“Što bi se sve svršilo?”
“Jesi li skoro obratio pažnju na temperaturu, moj dobri Gospodaru?”
“Ne”, odgovori drugi zbunjeno, “dugo se nisam pomerio iz moje kule.”
“Moglo bi se pokazati razboritim da to učiniš. Ili, još bolje, da otvoriš svoje biće prema zračenjima iz Štita.”
“Hoću – kada budem sam. Ali uvek ima curenja. Sedmorica čije je prisustvo neophodno da se to spreči osetiće ga i
učiniti nešto. Nema razloga za brige i slutnje.”
“Ima, ukoliko je jedan od sedmorice zatočen i ne može da dela.” Oči drugog se razrogačiše.
“Ne verujem ti”, reče. Džek slegnu ramenima.
“Tražio sam bezbedno mesto s kog mogu da delam kada si mi ponudio svoje – hm, gostoprimstvo. To je svakako
lako proveriti.”
“Zašto onda to ranije ne reče?”
“Zašto?” upita Džek. “Ako mi razboritost bude uništena, šta mi znači da li će ostatak sveta nastaviti da postoji ili će
da propadne?”
“To je veoma sebičan stav”, reče Gospodar Šišmiša.
“To je moj stav”, reče Džek i zazvoni praporcima.
“Pretpostavljam da treba da odem i proverim tvoju tvrdnju.” Gospodar uzdahnu dok je ustajao.
“Čekaću ovde”, reče Džek.

Gospodar Šišmiša ga povede u veliku dvoranu iza gvozdenih vrata i tamo mu preseče veze. Džek se osvrnu oko
sebe. Bilo je nečeg poznatog u mozaicima na podu, hrpama rogozine u ćoškovima, tamnim draperijama na zidovima,
malom oltaru u središtu s kompletom instrumenata kraj njega, mirisu tamjana u vazduhu.
Džek zakorači napred.
“Ime ti je čudnovato uneto u knjigu Elija”, reče Gospodar Šišmiša, “jer je drugo našarano iznad njega.”
“Možda se nadležno božanstvo premišljalo.”
“Koliko mi je poznato, tako nešto se nikad ranije nije desilo. Ali ako si jedan od sedmorice odabranih, neka bude.
Ipak, počuj me pre nego što probaš da izvršiš svoj deo dužnosti oko Štita.”
Lupio je dlanom o dlan i draperije zatitraše. U prostoriju uđe Ivni i stade pored svog Gospodara.
“Iako su tvoje moći potrebne za ovo”, reče Džeku, “nemoj da misliš da mogu biti ravne mojima ovde u Velikoj
Srdžbi. Uskoro moramo da upalimo svetla i pojaviće se senke. Čak i da sam te potcenio, znaj da je moja Gospa imala
mnoge godine da uči Veštine i da ima jedinstven dar da ih iskoristi. Ujediniće svoje veštine s mojima ukoliko probaš išta
osim onog zbog čega si doveden ovde. Ma šta ti mislio, ona nije privid.”
“Znam to”, reče Džek, “jer privid ne plače.”
“Kad si video Ivni da plače?”
“To moraš sam da je pitaš jednom.”
Spustila je pogled kada je pogledao prema oltaru i krenuo ka njemu.
“Trebalo bi da počnem. Molim da stanete u manji krug”, reče.
Jedan po jedan, palio je komade uglja u deset mangala, koje su stajale u tri reda od po tri, četiri i tri mangale. Dodao
je mirisni prah od kojeg je iz svake skočio plamen i dim druge boje. Potom je prešao na drugu stranu oltara i iscrtao šaru
na podu oštricom gvozdenog noža. Govorio je polako i senka mu se umnoži, spoji u jednu, zanjiha, umiri, potamne, a
onda opet pruži preko dvorane poput beskrajnog puta ka istoku. Nije se pomerala više, uprkos treperavom svetlu i tako je
potamnela da se činilo da je dobila dubinu.
Džek ču kad Gospodar Šišmiša šapnu Ivni: “Ne dopada mi se ovo!” i pogleda u njihovom pravcu.
Kroz kovitlavi dim, pod treperavim svetlom, u krugu, činilo se da mu je pojava postala tamnija, zlokobnija i da se
kreće sve samouverenije i okretnije. Kad je podigao zvonce s oltara i zazvonio njime, Gospodar Šišmiša viknu: “Stoj!”
ali nije izašao iz manjeg kruga jer je osećaj nekog drugog prisustva, napetog, kako posmatra, ispunilo dvoranu.
“U jednoj stvari si pravu”, reče Džek. “Ti si mi gospodar kad su u pitanju Veštine. Još nisam toliko lud da ukrstim
mač s tobom. Naročito ne na tvom mestu moći. Umesto toga, samo želim da te uposlim na izvesno vreme, da se
obezbedim. Čak i vama dvoma trebaće par minuta da odagnate silu koju sam ovde prizvao – a onda ćete imati drugih
stvari da o njima razmišljate. Evo jedne!”
Zgrabio je nogu najbliže mangale i zavitlao je preko dvorane. Ugljevlje iz nje raštrka se po rogozini. Ona poče da
gori i plamen dohvati ivice tapiserije dok je Džek izgovarao:
“Nisam sazvan zbog dužnosti oko Štita. Iverjem od stola, nagorelim u plamenu sveće uz koju smo jeli, izmenio sam
unos u Knjizi Elija. Njeno otvaranje bila je čin koju si osetio.”
“Usudio si se da prekršiš Veliki Sklop i poigraš se sa sudbinom sveta?”
“Baš tako”, reče Džek. “Svet je od male koristi ludaku, u kojeg bi me pretvorio, a ja pljujem na Sklop.”
“Od sada pa zanavek si izgnanik, Džek. Ne računaj ni na jednog prijatelja među mračnima.”
“Nikad nisam ni računao.”
“Sklop i njegov činilac, Knjiga Elija, jedina je stvar koju svi poštujemo – i uvek smo poštovali – uprkos razlikama
među nama, Džek. Sada si osuđen na večno uništenje.”
“Umalo da jesam, ovde, zbog tebe. Ovako, mogu da ti poželim prijatan dan.”
“Odagnaću silu koju si prizvao i ugasiti vatru koju si upalio. Zatim ću dići pola sveta protiv tebe. Nikada više nećeš
imati mira ni na tren. Kraj ti neće biti srećan.”
“Jednom si me posekao, uzeo mi ženu i izobličio joj volju, zatočio si me, nosio me oko vrata, pustio svog Boršina na
mene. Znaj da kad se opet sretnemo, neću ja biti taj koji trpi muke i kojeg teraju u ludilo. Sačinio sam dugačak spisak, a ti
si prvi na njemu.”
“Srešćemo se opet, Senodžek – možda čak i za par trenutaka. Onda ćeš da zaboraviš na svoj spisak.”
“A, setih se nečeg kad si pomenuo spisak. Zar te ne zanima čije sam ime precrtao kada sam uneo svoje u Knjigu
Elija?”
“Čije?”
“Začudićeš se, ali tvoje.Treba češće da izlaziš, znaš. Da jesi, primetio bi hladnoću, proverio Štit i pogledao šta piše u
Knjizi. Onda bi se posvetio dužnosti oko Štita, a ja ne bih postao tvoj zatvorenik. Izbegli bismo sve ove neprijatnosti. U
svemu ovome mora da ima neka pouka. Više vežbe i svežeg vazduha – to bi bilo to.”
“U tom slučaju, pripao bi Baronu, ili bi se vratio nazad u Glajv.”
“Sporan argument”, reče Džek bacivši pogled preko ramena. “Ta tapiserija je dobro uhvatila plamen, tako da mogu
da krenem. Nakon, recimo, jedno godišnje doba, možda dva – ko bi ga znao? – kad god završio dužnost oko Štita –
nesumnjivo ćeš me potražiti. Ne obeshrabruj se ako ne uspeš iz prve. Budi uporan. Kad budem spreman, srešćemo se.
Preoteću ti Ivni. Preoteću ti Veliku Srdžbu. Uništiću ti šišmiše. Postaraću se da pređeš put od drobi do groba i natrag
mnogo puta. Do viđenja, za sada.”
Okrenuo se i osmotrio celu dužinu svoje senke.
“Neću biti tvoja, Džek”, ču je kad reče. “Sve što sam rekla je istina. Pre ću se ubiti nego da budem tvoja.”
Džek udahnu duboko vazduh mirisan od tamjana, a onda reče: “Videćemo.” Zatim zakorači u senku.
 6

Nebo je postalo svetlije dok je, s vrećom preko ramena, koračao ravnomernim tempom ka istoku. Vazduh je bio
prohladan i zmijolike trake izmaglice uplitale su se oko zelenih vlati trave; doline i jaruge bile su ispunjene maglom;
svetlost zvezda probijala se kroz sablasnu koprenu oblaka; naleti vlažnog povetarca s obližnjeg planinskog jezera
zapljuskivali su pretežno kamenito područje.
Zastavši na tren, Džek je prebacio teret na desno rame. Osvrnuo se i osmotrio mračne predele koje je napuštao.
Prešao je dalek put i prešao ga je brzo. Ipak, morao je da ide dalje. Sa svakim korakom koji je načinio ka svetlu, moć
njegovih neprijatelja da ga povrede je slabila. Uskoro će nestati za njih. Međutim, nastaviće da ga traže; neće ga
zaboraviti. Stoga, uradio je šta se moralo uraditi – pobegao je. Nedostajaće mu mračne zemlje sa svojim vradžbinama,
okrutnostima, čudima i lepotama. Tu mu je bio život, kao i predmeti njegove mržnje i ljubavi. Znao je da će morati da se
vrati i ponese sa sobom ono što će mu pomoći da zadovolji obe težnje.
Okrenuo se i nastavio da korača.

Senke su ga odvele do tajnog skrovišta blizu Sumraka, gde je sakrio magijska dokumenta koja je skupljao
godinama. Pažljivo ih je umotao i poneo sa sobom na istok. Kada stigne do Sumraka biće relativno bezbedan; kada ga
prođe, biće van opasnosti.
Penjući se, ušao je u Rensijalske planine, na mestu gde se venac pružao najbliže Sumraku; tamo je potražio Panikus,
najviši vrh.
Kada se popeo iznad izmaglice, video je zamućeno daleko obličje Zvezdozora koje se ocrtavalo naspram
Večnozorja. Tamo, na njegovim vrletima, izdignute glave, nepokretan, gledao je ka istoku. Nekome ko ga ne zna
izgledao je kao vetrom oblikovan vrh Panikusa. Zaista, bio je okamenjen više od pola, mačijeg tela od čvrstog materijala
spojenog s vrhom stene. Krila su mu ležala sklopljena na leđima i Džek je znao – iako mu je prišao od nazad – da će mu
ruke biti prekrštene na grudima, leva preko desne, da mu vetrovi nisu mrsili kosu i bradu nalik žici, da će njegove oči bez
kapaka biti zagledane u istočni horizont.
Nije bilo staze i poslednjih par stotina metara uspona zahtevalo je da savlada gotovo vertikalan zid stene. Kao i
obično, pošto su senke bile jake ovde, Džek se popeo uz njega kao da hoda po horizontalnoj ravni. Pre nego što je stigao
na vrh, vetrovi su vrištali oko njega; ali nisu prigušili glas Zvezdozora, koji se prostirao kao da dopire iz utrobe planine
pod njim.
“Dobro jutro, Džek.”
Stao mu je uz levi bok i pogledao u visinu, gde je glavu Zvezdozora, crnu poput noći koju je ostavio za sobom,
osvetljavao oreol bledog oblaka.
“Jutro?” reče Džek.
“Još malo. Uvek je još malo pa jutro.”
“Gde?”
“Svugde.”
“Doneo sam ti piće.”
“Uzimam vodu od oblaka i kiše.”
“Doneo sam ti vino, uzeto iz grožđa.”
Veliko lice s ožiljcima od munja polako se okrenulo ka njemu, rogova nagnutih napred. Džek je skrenuo pogled s
očiju koje nisu treptale i čije boje se nikada ne bi setio. Ima nečeg užasnog u tim očima, koje nikada ne vide ono što su
predodređene da vide.
On spusti levu ruku i dlan išaran ožiljcima otvori se pred Džekom. Stavio je mešinu s vinom na njega. Zvezdozor ga
podiže, popi i ispusti pred Džekova stopala. Obrisao je usta nadlanicom, blago podrignuo, vratio pogled ka istoku.
“Šta hoćeš, Senodžek?” upita.
“Od tebe? Ništa.”
“Zašto mi onda donosiš vino svaki put kad prolaziš ovuda?”
“Čini mi se da ga voliš.”
“Volim ga.”
“Ti si mi verovatno jedini prijatelj”, reče Džek. “Nemaš ništa što bih poželeo da ukradem. Nemam ništa što bi ti
zaista hteo.”
“Možda me sažaljevaš, ovako vezanog za ovo mesto.”
“Šta je sažaljenje?” upita Džek.
“Sažaljenje je ono što me vezuje za ovo mesto, da čekam zoru.”
“Onda ga nemam”, reče Džek, “jer imam potrebu da se krećem unaokolo.”
“Znam. Svet s jedne strane je obavešten da si prekršio Sklop.”
“Znaju li zašto?”
 “Ne.”
“A ti?”
“Naravno.”
“Kako?”
“Iz oblika oblaka znao sam da će čovek u dalekom gradu da se posvađa sa svojom ženom tri sezone ranije i da će
ubica biti obešen pre nego što prestanem da pričam. Iz pada kamena znam broj zavedenih devica i kretanje ledenih
grebena s druge strane sveta. Iz teksture vetra znam gde će da udari sledeća munja. Tako dugo gledam i toliko sam deo
svega da ništa nije skriveno od mene.”
“Znaš kuda idem?”
“Da.”
“I šta ću da uradim tamo?”
“I to znam.”
“Reci mi ako znaš, da li ću uspeti u onome za čim žudim?”
“Uspećeš u tome što si naumio, ali tada to možda neće biti ono za čim žudiš.”
“Ne razumem te, Zvezdozore.”
“I to znam. Ali tako to ide s proročištima, Džek. Kada se ono što je predviđeno desi, onaj koji pita više nije ista
osoba koja je bio kada je postavio pitanje. Nemoguće je objasniti čoveku u šta će vremenom da se pretvori, a samo je
budućem ja proročanstvo istinski značajno.”
“U redu”, reče Džek. “Samo što ja nisam čovek. Ja sam s mračne strane.”
“Svi ste vi ljudi, ma koju stranu sveta da zovete domom.”
“Nemam dušu i ne menjam se.”
“Menjaš se”, reče Zvezdozor. “Sve što živi menja se ili umire. Tvoj narod je hladan, ali njihov svet je topao,
obdaren činima, opsenama, čudesima. Stanovnici svetle strane poznaju osećanja koja vi ne razumete, mada je njihova
nauka hladna poput srca tvog naroda. Ipak bi cenili tvoj svet da ga se ne plaše toliko, a ti bi mogao da uživaš u njihovim
osećanjima iz istog razloga. Ipak, sposobnost postoji, u svakom od vas. Strah treba da popusti pred razumom, jer ste jedni
drugima odraz u ogledalu. Stoga mi ne pričaj o dušama kad nikada nijednu nisi video, čoveče.”
“Tako je kako veliš – ne razumem.”
Džek sede na stenu i, kao i Zvezdozor, zagleda se u istok.
Malo kasnije reče: “Kazao si mi da ovde čekaš jutro, da vidiš izlazak sunca nad horizontom.”
“Da.”
“Mislim da ćeš čekati ovde zanavek.”
“Moguće je.”
“Zar ne znaš? Mislio sam da znaš sve.”
“Znam mnoge stvari, ne sve. Postoji razlika.”
“Onda mi kaži nešto. Čuo sam da oni s dnevne strane kažu da je središte sveta otopljeni demon, da temperatura raste
kad mu se približavaš, da kada se kora sveta probije vatre polete i otopljeni minerali izgrade vulkane. Ipak, znam da su
vulkani delo duhova vatre koji, kada ih uznemire, tope tlo oko sebe i bacaju ga gore. Obitavaju u malim šupljinama.
Moguće je spustiti se mnogo dalje od njih bez rasta temperature. Kada se dovoljno daleko putuje, stiže se do središta
sveta, koje nije otopljeno – koje sadrži Mašinu, s velikim oprugama, kao u satu, i sa zupčanicima, koturima i tegovima.
Znam da je to istina, jer putovao sam tim putevima i bio u blizini same Mašine. Ipak, na dnevnoj strani imaju načine da
dokažu da je njihovo uverenje ispravno. Jedan čovek me je gotovo ubedio svojim objašnjenjem, mada sam znao da nije
tako. Kako je to moguće?”
“Obojica ste u pravu”, reče Zvezdozor. “Istu stvar obojica opisujete, mada je nijedan ne vidi onakvom kakva zaista
jeste. Obojica opisujete stvarnost u skladu s onim kako je kontrolišete. Jer, ukoliko je van kontrole, vi je se plašite. Stoga
je ponekad opisujete kao neobjašnjivu. U tvom slučaju kao mašinu, u njihovom kao demona.”
“Za zvezde znam da su kuće duhova i božanstava – neki su prijateljski nastrojeni, neki ne, a mnoge nije briga. Svi su
blizu, na dohvat ruke. Odgovoriće kada su ispravno prizvani. Ipak, na dnevnoj strani kažu da su na ogromnim
udaljenostima i da na njima nema inteligencije. Opet...?”
“To su opet dva načina poimanja stvarnosti, a oba su ispravna.”
“Ako mogu da postoje dva načina, može li da postoji treći? Ili četvrti? Ili, u tom slučaju, da ih ima onoliko koliko je
ljudi?”
“Da”, reče Zvezdozor.
“Koji je onda ispravan?”
“Svi.”
“Ali da se vidi onako kako jeste, iza svega! Da li je to moguće?”
Zvezdozor nije odgovorio.
“Ti”, reče Džek. “Da li si video stvarnost?”
“Vidim oblake i stene koje padaju. Osećam vetar.”
 “Ali po njima, nekako, znaš druge stvari.”
“Ne znam sve.”
“Ali, da li si video stvarnost?”
“Ja – jednom... Čekam izlazak sunca.To je sve.”
Džek se zagledao ka istoku, u oblake obrubljene rozim odsjajem. Osluškivao je stene kako padaju i osećao vetar, ali
u njima nije bilo mudrosti koju bi razumeo.
“Znaš kuda idem i šta sam naumio”, reče nakon kratke ćutnje. “Znaš šta će se desiti i znaš kakav ću biti mnogo
godina nakon sada. Odavde, sa svoje planine, možeš da vidiš sve to. Verovatno znaš i kada ću umreti poslednji put i
način na koji će se to dogoditi. Zbog tebe mi se čini da mi je život uzaludan, a moja svest stvar koja je tu samo reda radi,
nemoćna da utiče na događaje.”
“Ne”, reče Zvezdozor.
“Čini mi se da to kažeš samo da ne bih bio nesrećan.”
“Ne, kažem to jer postoje senke preko tvog lica kroz koje ne mogu da doprem.”
“Zašto?”
“Moguće je da nam se životi nekako prepliću. Ono što utiče na moje postojanje uvek je skriveno od mene.”
“I to je nešto”, reče Džek.
“...Ili je moguće da ćeš, kada pronađeš to za čime tragaš, odvesti sebe izvan granice predviđanja.”
Džek se nasmeja.
“To bi bilo lepo”, reče.
“Možda ne baš tako lepo kako ti se čini.”
Džek slegnu ramenima. “Kako god, nemam izbora nego da sačekam i vidim.”
Daleko dole s njegove leve strane – predaleko da bi se čula njegova stalna rika – vodopad je ponirao stotinama
metara i nestajao iza stenovite ivice. A mnogo niže, široki rečni tok krivudao je ravnicom i probijao se vijugavo kroz
mračnu šumu. Još dalje, video je dim kako se izdiže nad selom na obali. Na trenutak, ne znajući zašto, poželeo je da
prođe kroz njega i zaviri kroz prozore i u dvorišta.
“Zašto”, upita, “Pala Zvezda, koja nam je donela Veštine, nije prenela znanje i na dnevnu stranu?”
“Možda se”, reče Zvezdozor, “oni skloniji teologiji među stanovnicima dnevne stane pitaju zašto nije dala dar nauke
onima na tamnoj strani. U čemu je razlika? Čuo sam priču da nijedno od njih nije dar Pale, već su izum čoveka; da je
njen dar pre bio dar svesti, koja stvara sopstvene sisteme.”
Zatim, dahćući i teško dišući, uz glasni lepet tamnozelenih krila, zmaj slete na njihovu stenovitu zaravan. Vetar je
prigušio zvuke njegovog dolaska. Ležao je tu, izdišući ubrzano trake plamena. Nekoliko trenutaka kasnije, pogledao je
gore svojim crvenim očima nalik jabukama.
“Zdravo, Zvezdozore”, reče svilenkastim glasom. “Nadam se da ti ne smeta da se ovde odmorim na kratko. Huuuu!”
Izdahnuo je dugačak plamen, koji je obasjao celu vrlet.
“Možeš da predahneš ovde”, reče Zvezdozor.
Zmaj je primetio Džeka, zagledao se u njega, ne skrenuvši pogled.
“Postajem prestar da letim preko ovih planina”, reče. “Ali najbliže ovce su kraj onog sela s druge strane.”
Džek spusti stopalo na senku Zvezdozora i upita: “Zašto onda ne pređeš na drugu stranu planine?”
“Svetlo mi smeta”, odgovori mu. “I treba mi mračna jazbina.” Zatim reče Zvezdozoru: “Je l’ tvoje?”
“Šta je l’ moje?”
“Čovek.”
“Ne. Sam je svoj.”
“Onda mogu da skratim sebi put i istovremeno ti počistim stenu. Veći je od ovce, ali nesumnjivo manje ukusan.”
Džek je potpuno ušao u senku kada je zmaj bljunuo mlaz vatre u njegovom pravcu. Plamen je nestao kada je
udahnuo vazduh i Džek ga izdahnu natrag ka zmaju.
Ovaj je frknuo iznenađeno i zatresao krestom između očiju, koje iznenada zasuziše. Ka njemu se protegnu senka i
pade mu na lice. Ovo je sprečilo sledeći pokušaj da ga spali.
“Ti!” reče osmotrivši figuru omotanu senkom. “Mislio sam da si ti iz sumraka došao da uznemiravaš dragog
Zvezdozora. Ali sada te prepoznajem. Ti si ozloglašeni stvor koji je opljačkao moju riznicu! Šta si učinio s mojom
dijademom od svetlog zlata i tirkiza, s mojih četrnaest vešto skovanih narukvica i s mojom vrećom mesečevih šipki, kojih
je bilo dvadeset sedam?”
“Sad su deo moje riznice”, reče Džek, “a tebi bi bilo bolje da kreneš sad. Iako si veći od komada ovčetine i
nesumnjivo manje ukusan, mogao bih od tebe da napravim obrok.”
Izdahnuo je još jedan plamen i zmaj se povukao.
“Prekini!” reče zmaj. “Pusti me da odmorim ovde još tren i onda idem.”
“Odmah!” reče Džek.
“Okrutan si, čoveče iz senke.” Zmaj uzdahnu. “Dobro.”
Podigao se, uravnotežio telesinu svojim dugim repom, a onda je, gegajući i šišteći, otišao do ivice platoa. “Pun si
mržnje”, rekao je osvrnuvši se, a onda se bacio preko ivice i nestao iz vidokruga.
Džek je otišao do ivice platoa i posmatrao ga kako pada. Kad se već činilo da će da se razbije o padinu planine,
raširio je krila i poleteo; izdigao se, a zatim odjedrio u pravcu sela u šumi blizu vodenog toka.
“Pitam se koje je svojstvo svesti”, reče Džek, “ kad ne menja prirodu zveri.”
“Ali zmaj jednom beše čovek”, reče Zvezdozor, “a njegova pohlepa ga je pretvorila u to što je sada.”
“Poznata mi je ta pojava”, reče Džek, “jer sam jednom bio, na kratko, šumski pacov.”
“Ipak, prevazišao si svoju strast i vratio se u ljudski oblik, kao što će možda i zmaj jednog dana da se vrati. Svojom
svešću si prepoznao i prevazišao neke od onih elemenata koji su te činili podložnim predviđanju. Svest ima tendenciju da
transformiše. Zašto nisi uništio zmaja?”
“Nije bilo potrebe”, zausti Džek. Zatim se nasmeja. “Njegova lešina bi zasmrdela tvoju liticu.”
“Zar nije tvoja odluka da nije bilo potrebe da ubiješ ono što ne moraš da pojedeš, ili ono što ti nije bilo prava
pretnja?”
“Ne”, reče Džek, “jer sada sam podjednako odgovoran za smrt ovce i što je neki seljak lišen budućih obroka.”
Džeku je trebalo nekoliko trenutaka da prepozna zvuk koji je usledio, škripavi, kliktavi šum. Zvezdozor je
zaškrgutao zubima. Potom je osetio nalet hladnog vetra i na istoku se zamutila svetlost.
“...Možda si u pravu”, začu Zvezdozora kad tiho reče, kao da ne govori njemu, “što se tiče svesti...”, i njegova
velika, tamna glava spusti se polako.
Osećajući neprijatnost, Džek skrenu pogled s njega. Pogled mu je pratio belu, sjajnu zvezdu koja ga je uvek mučila
dok se kretala brzo s desna nalevo ka istoku.
“Vladar te zvezde”, reče, “odupro se svim činima komunikacije. Kreće se drugačije od ostalih i brže. Ne treperi.
Zašto?”
“To nije prava zvezda, već veštački predmet koji su u orbitu nad Sumrakom postavili naučnici s dnevne strane.”
“S kojim ciljem?”
“Stavljen je tamo da nadzire granicu.”
“Zašto?”
“Da li vas se plaše?”
“Nemamo pretenzija prema zemljama svetlosti.”
“Znam. Ali zar ne osmatrate i vi granicu, na svoj način?” upita Džek.
“Naravno.”
“Zašto?”
“Da znamo šta se kreće uz nju.”
“To je sve?” šmrknu Džek. “Ako je taj predmet zaista nad Sumrakom onda podleže magiji kao i sopstvenim
zakonitostima. Dovoljno snažna čin će uticati na njega. Jednog dana ću da ga srušim.”
“Zašto?” upita Zvezdozor.
“Da pokažem da je moja magija moćnija od njihove nauke – jer jednog dana će biti.”
“Bilo bi nezdravo da iko ostvari nadmoć.”
“Ne ako si na strani koja je ostvari.”
“Ipak, koristio bi se njihovim metodama da ostvariš jači učinak.”
“Koristiću se bilo čime što mi služi da postignem svoj cilj.”
“Znatiželjan sam da vidim kakav će biti krajnji rezultat.”
Džek je otišao do istočne ivice vrha, uhvatio se rukom i pustio preko nje, pronašao oslonac za nogu i pogledao gore.
“Pa, ne mogu ovde da čekam s tobom da izađe sunce. Do viđenja, Zvezdozore.”
“Prijatno jutro, Džek.”

Poput torbara, s vrećom preko ramena, išao je prema svetlosti. Prošao je kroz razrušeni grad Mrtvostop, ne
osvrnuvši se na svetilišta beskorisnih bogova obrasla lozom, koji su njegova najveća turistička znamenitost. Na njihovim
oltarima nikada nje bilo ponuda vrednih krađe. Omotao je šal čvrsto oko glave i požurio ka poznatoj Aveniji raspevanih
statua. Svaka od njih, uvaženi pojedinac tokom života, poče da peva na zvuk koraka. Na kraju, trčeći kroz prolaz (jer bio
je veoma dugačak), izašao je privremeno gluv, bez daha i s glavoboljom.
Spustio je pesnicu i zastao usred kletve, jer mu je ponestalo reči. Nije mu padala na pamet kob koju bi prizvao na
napuštenu ruinu, a da je već nije zadesila.
Kada ja budem vladao, biće drugačije, pomislio je. Gradovi neće biti građeni ovako haotično da se pretvore u ovo.
Vladao?
Misao mu je spontano pala na um.
Pa, što da ne, zapitao se. Ukoliko steknem moć za kojom tragam, zašto da je ne upotrebim za sve što želim? Kada se
osvetim, moraću da se razračunam sa svima koji su sada protiv mene. To bih mogao da uradim i kao osvajač. Jedini sam
kojem ne treba stalno mesto moći. Moći ću da porazim druge na njihovom tlu kada budem imao Ključ Koji Je Bio
Izgubljen, Kolviniju. Ova misao mora da je oduvek bila tu. Nagradiću Rozali što je preporučila sredstva. – I moram da
dodam na spisak. Kada se osvetim Gospodaru Šišmiša, Benoniju, Smejdžu, Kvazeru i Blajtu, obračunaću se s Baronom i
postarati da Pukovnik Koji Nikada Nije Umro dobije razlog da promeni ime.
Uveseljavalo ga je što, između ostalog, nosi u vreći baš one rukopise zbog kojih se Gospodar Šišmiša razbesneo.
Izvesno vreme se čak premišljao da mu ponudi razmenu za svoju slobodu. Jedini razlog da to ne uradi bilo je uverenje da
bi ih druga strana ili prihvatila, a onda ne bi ispoštovala dogovor da ga oslobodi, ili – što je još gore – održala bi reč.
Prisiljenost da vrati ukradeno bila bi najveći gubitak obraza koji je ikada pretrpeo. A to je moglo da se spreči samo ovim
što upravo radi: potragom za moći koja bi ga zadovoljila. Bez rukopisa, naravno, to bi bilo teže, a...
Zavrtelo mu se. Bio je u pravu, zaključio je, kada je pričao s Zvezdozorom. Svest, poput buke dva reda po stotinu
statua u Mrtvostopu, bila je razlog zavade i protivrečja, povod za glavobolju.
Daleko s desne strane satelit stanovnika dnevne strane još jednom se pojavio. Svet je postajao svetliji kako je išao
napred. Video je prve tragove zelenila, poput mrlja u daljini. Oblaci su goreli jarkim bojama na istoku. Začuo je prvu
pesmu ptice nakon mnogo godina i kada je potražio pevača na grani video je blistavo perje.
Dobar je znak, zaključio je kasnije, kada te dočeka pesma.
Izgazio je vatru da je ugasi i nasuo zemlju da prikrije tragove, zajedno s kostima i perjem, pre nego što je nastavio
prema danu.
 7

Osetio je kako počinje da mu se približava negde sredinom semestra. Kako, nije mogao da kaže sa sigurnošću. Na
ovom mestu je izgleda bio ograničen istim čulnim doživljajima kao i svi drugi. Ipak, pipalo je, skretalo, skrivalo se,
korigovalo pravac, javljalo se iznova, tražilo ga je. Znao je. Ali nije imao predstavu o njegovoj prirodi. U poslednje
vreme, pak, kao sada, osećao je da se približava.
Prešao je osam blokova od studentskog grada do Zemunice, uz visoke zgrade s prozorima nalik prorezima u
bušenim karticama, prolazima gde su mu, uprkos godinama koje su prošle, izduvni gasovi od saobraćaja i dalje dražili
nozdrve. Okrenuo se i krenuo uz ulice na čijim su se trotoarima kotrljale limenke piva, a smeće nadiralo iz prolaza
između zgrada. Ljudi bezizražajnih lica, na prozorima, stepeništima, vratima, posmatrali su ga kako prolazi. Putnički
avion je rascepio vazduh visoko nad njim; s još veće visine, nepokretno sunce pokušavalo je da ga zakuca na vreli trotoar
bez senki. Deca, koja su se igrala oko otvorenog hidranta, zastala su i posmatrala ga dok je prolazio. Zatim je usledio
lažni nagoveštaj povetarca, grgoljenje vode, promukla žalba ptice nad strehom. Bacio je cigaretu u odvod i posmatrao
kako je voda nosi. Svo ovo svetlo, a ja nemam senku, pomislio je. Čudno kako niko nije primetio. Gde sam je tačno
ostavio?
Na mestima s prigušenim svetlom bilo je drugačije. Činilo mu se da se određeni kvalitet ili pojavi na svetu ili
nestane iz njega. To je bilo prisutno u osećaju povezanosti kojeg nije bilo na punoj svetlosti dana. S njim su došli
nagoveštaji i utisci. Činilo mu se kao da, uprkos tome što im se oglušio, senke još uvek pokušavaju da mu se obrate.
Tako je znao, kada je ušao u mračni bar, da je ono što ga traži sada bilo blizu.
Vrelina večnog dana je ostala iza njega kada je otišao u zadnji deo Zemunice. Video je njenu tamnu kosu, prožetu
po kojim kestenjastim pramenom, pod rozikastim odsjajem sveće u staklenoj posudi. Dok je koračao među stolovima,
prvi put se osetio opuštenim od kada je otišao s predavanja.
Skliznuo je u separe naspram nje i nasmešio se.
“Zdravo, Kler.”
Zagledala se u njega i njene tamne oči se raširiše.
“Džone! Uvek to uradiš”, nasmešila se. “Odjednom si prosto – tu.”
Nastavio je da se smeši proučavajući njene malo izraženije obline, tragove na nosu gde su stajale naočare, jastučiće
pod očima, pramenove kose zalutale preko čela.
“Kao prodavač”, reče. “Evo konobara.”
“Pivo.”
“Pivo.”
Oboje uzdahnuše, nasloniše se i zagledaše se jedno u drugo.
Prva se ona nasmejala.
“Kakva godina!” reče mu. “Drago mi je da je ovaj semestar gotov!”
Klimnuo je glavom.
“Najveća grupa diplomaca ikad.”
“A knjige koje nisu vraćene i koje nikad nećemo videti...”
“Popričaj s nekim na šalteru”, reče joj. “Daj im spisak imena...”
“Diplomci će zanemariti opomene.”
“Jednom će hteti kopije dokumenata. Kad ih zatraže, zvekni ih obaveštenjem da im neće biti poslati dok ne plate
kazne.”
Nagnula se ka njemu.
“To je odlična ideja!”
“Naravno. Istrešće pare ako im posao zavisi od toga.”
“Promašio si poziv kad si otišao na antropologiju. Trebalo je da budeš administrator.”
“Bio sam tamo gde sam hteo da budem.”
“Zašto govoriš u prošlom vremenu?” upitala je.
“Ne znam.”
“Šta se desilo?”
“Ništa, zaista.”
Ali osećaj je bio tu. Blizu.
“Tvoj ugovor”, reče mu. “Je l’ ima neki problem?”
“Ne”, odgovorio je. “Nikakav problem.”
Stigla su pića. Podigao je svoje i otpio gutljaj. Pod stolom noga mu se očešala o njenu dok ih je prekrštao. Nije
ustuknula; ali ni pre toga nikada nije to uradila. Od mene, niti bilo koga drugog, pomisli Džek. Dobar kres, ali previše
željna da se uda. Nestrpljiva je celog semestra sa mnom. Ovih dana...
Odagnao je misao. Možda bi je oženio da su se sreli ranije, jer nije imao griže savesti da ostavi ženu kada krene
tamo gde mora da ide. Ali upoznao ju je tek ovog semestra, a sve se bližilo kraju.
“Šta je s odsustvom koje si pominjao?” upitala je. “Jesi nešto odlučio već?”
“Ne znam. Zavisi od istraživanja koje sad radim.”
“Koliko je?”
“Znaću kad provedem malo vremena za računarom.”
“Uskoro?”
Bacio je pogled na svoj ručni sat i klimnuo glavom.
“Tako brzo?” upitala je. “A ako su naznake povoljne?”
Zapalio je cigaretu.
“Onda možda već narednog semestra”, reče.
“Ali rekao si da ti je ugovor...”
“... u redu”, reče. “Ali nisam ga potpisao. Još uvek.”
“Rekao si mi jednom da misliš da te Kvilijan ne voli.”
“I ne voli me. Staromodan je. Misli da provodim previše vremena za računarima, a premalo u bibliotekama.”
Nasmešila se.
“I ja to mislim.”
“Kako god, previše me vole kao predavača da mi ne ponude produženje.”
“Zašto ga onda nisi potpisao? Hoćeš više para?”
“Ne”, odgovorio je. “Ali ako budem zatražio odsustvo, a on odbije, biće zabavno reći mu da se nosi sa svojim
ugovorom. Mada nije da ne bih potpisao i otišao, ako bi to koristilo mom – istraživanju. Ali sa zadovoljstvom bih rekao
Doku Kvilijanu gde da turi svoju ponudu.”
Otpila je gutljaj piva.
“Onda mora da si na tragu nečem važnom.”
Slegnuo je ramenima.
“Kako ti je prošao seminar?” upitao je.
Nasmejala se.
“U svakom slučaju, zastao si Profesoru Vedertonu u grlu. Posvetio je najveći deo predavanja čerečenju tvog kursa o
Običajima i filozofiji na mračnoj strani.”
“Ne slažemo se u mnogo čemu, ali on nikad nije bio na mračnoj strani.”
“Nagovestio je da nisi ni ti. Slaže se da je to feudalno društvo i da neki Gospodari možda zaista veruju da direktno
kontrolišu sve na području gde vladaju. Odbacio je ceo koncept njihove labave saradnje u Sklopu na osnovu pretpostavke
da će nebesa da se sruše ukoliko ne održavaju nekakav Štit magijskom saradnjom.”
“Šta onda drži sve u životu na toj strani sveta?”
“Neko je to pitao, a on je rekao da je to problem za fizičare, a ne za sociologe. Mada, on lično smatra da to
podrazumeva neko curenje iz naših zaklona na velikoj visini.”
Smrknuo je.
“Voleo bih da ga jednom povedem na ekskurziju. Njegovog pajtaša Kvilijana takođe.”
“Znam da si bio na mračnoj strani”, reče ona. “U stvari, mislim da je tvoja veza s njom jača nego što priznaješ.”
“Šta hoćeš da kažeš?”
“Da možeš da se vidiš sada znao bi. Dugo mi je trebalo da shvatim šta je u pitanju, ali kad sam videla šta to tvoju
pojavu čini čudnom na mestima kao što je ovo, bilo je očigledno – tvoje oči. Osetljivije su na svetlo od bilo kojih očiju
koje sam ikada videla. Čim sa svetla uđeš na mesto kao što je ovo, zenice ti postanu ogromne. Oko njih ostane samo
tanka linija boje. Primetila sam i da su naočare za sunce, koje uglavnom nosiš, mnogo tamnije od običnih.”
“Imam problem s očima. Prilično su osetljive i jaka svetlost ih nadražuje.”
“Da, to sam i ja rekla.”
Uzvratio joj je osmeh.
Zgnječio je cigaretu i, kao da je to bio znak, iz zvučnika visoko na zidu iznad bara poče da se širi tiha, mučna
melodija. Popio je još jedan gutljaj piva.
“Pretpostavljam da je Vederton imao koju kritiku i za vaskrsavanje tela?”
“Da.”
A ako umrem ovde, zapitao se. Šta će biti sa mnom? Hoće li mi biti uskraćen Glajv i povratak?
“Šta nije u redu?” upitala je.
“Što pitaš?”
“Nozdrve su ti se užarile. Obrve zgrčile.”
“Previše obraćaš pažnju na izraz lica. To je od ove užasne muzike.”
“Volim da te posmatram”, reče. “Ali hajde da završimo pića i odemo do mene. Pustiću ti nešto drugačije. Hoću
nešto da ti pokažem i da te za to pitam.”
“Šta?”
 “Radije bih sačekala.”
“Dobro.”
Završili su pića i on je platio. Krenuli su, a osećaj neizvesnosti koji je imao povukao se kada su izašli na svetlost
koju je zaklonio naočarima.

Popeli su se uz stepenište i ušli u njen stan na trećem spratu. Čim je prešla preko praga, zastala je i ispustila zvuk iz
dubine grla.
Krenuvši brzo ulevo progurao se pored nje. Zatim je stao.
“Šta je?” upitao je prelazeći pogledom po sobi.
“Sigurna sam da nisam ostavila stan ovako. Oni papiri na podu... Čini mi se da ona stolica nije bila tamo. Ni ona
fioka nije ostala otvorena. Ni vrata ormara...”
Vratio se do nje, pregledao bravu tražeći ogrebotine, ali nije pronašao nijednu. Zatim je prešao preko prostorije i kad
je ušao u spavaću sobu čula je zvuk koji nije mogao da bude ništa drugo do škljocanje sečiva noža.
Izašao je trenutak kasnije, ušao u drugu sobu, prošao kroz nju do kupatila. Kada se opet pojavio, upitao je: “Je l’
onaj prozor pored stola bio otvoren ovako kao sada?”
“Čini mi se”, reče. “Da, mislim da jeste.”
Uzdahnuo je. Pogledao je sims, a onda rekao: “Verovatno ti je nalet vetra oduvao papire. Što se tiče fioke i ormara,
kladim se da si ih ostavila otvorene jutros. I verovatno si zaboravila da si pomerila stolicu.”
“Ja sam veoma uredna osoba”, reče dok je zatvarala ulazna vrata; a kada se okrenula dodade:
“Ali valjda si u pravu.”
“Što si nervozna?”
Išla je po stanu skupljajući papire.
“Odakle ti nož?” upitala je.
“Koji nož?”
Zalupila je vrata ormara, okrenula se i zagledala u njega.
“Onaj, koji si malopre imao u ruci.”
Ispružio je ruke s dlanovima okrenutim na gore. “Nemam nož. Pretraži me ako hoćeš. Nećeš naći oružje.”
Prišla je fiokama, zatvorila onu koja je bila otvorena. Nagnula se, otvorila donju i izvadila paket umotan u novine.
“Ovo je jedan razlog”, reče. “Zašto sam nervozna? Evo zašto!”
Stavila je paket na sto i razmrsila kanap kojim je bio zavezan.
Stao je pored nje i posmatrao kako odmotava paket. U njemu su se nalazile tri veoma stare knjige.
“Mislio sam da si ih već vratila!”
“Htela sam...”
“Tako smo se dogovorili.”
“Hoću da znam gde si ih nabavio i kako.”
Odmahnuo je glavom.
“Dogovorili smo se i da mi nećeš postavljati pitanja ako ih vratim.”
Stavila je knjige jednu do druge, zatim pokazala na hrbat jedne i koricu druge.
“Sigurna sam da to nije bilo tu ranije”, reče mu. “To su mrlje od krvi, zar ne?”
“Ne znam.”
“Probala sam da izbrišem jednu manju vlažnom krpicom. Ono što se skinulo je izgledalo kao osušena krv.”
Slegnuo je ramenima.
“Kada sam ti rekla da su ove knjige ukradene s polica iz Sobe s retkim knjigama i kada si se ponudio da ih vratiš,
rekla sam ‘Okej’.” Nastavila je: “Složila sam se, ako ih vratiš, da će to biti anonimno vraćanje. Bez pitanja. Ali nikad
nisam imala u vidu krvoproliće. Same mrlje me ne bi navele da pomislim da se to dogodilo. Ali onda sam razmislila o
tebi i shvatila koliko u stvari malo znam. Tad sam počela da primećujem stvari kao što su tvoje oči i koliko se tiho
krećeš. Čula sam da imaš prijateljske odnose s kriminalcima – ali, opet, napisao si neke kriminološke radove i držao kurs
na tu temu. Pa mi se to tada, kad sam čula, činilo u redu. Sad vidim da mi se šetaš po sobi s nožem u ruci, očigledno
spreman da ubiješ uljeza. Nema knjige koja je vredna ljudskog života. Naš dogovor više ne važi. Kaži šta si uradio da
dođeš do njih.”
“Neću”, odgovorio je.
“Moram da znam.”
“Namestila si celu scenu kad smo ušli ovde samo da bi videla šta ću da uradim, zar ne?”
Pocrvenela je.
Pretpostavljam da će sad probati da me uceni da je oženim, pomislio je, ako proceni da može ovu situaciju toliko da
preuveliča.
“U redu”, rekao je, gurnuo ruke u džepove, okrenuo se i zagledao kroz prozor. “Otkrio sam ko je to uradio i
popričao s njim. Tokom nesporazuma, koji je usledio, slomio mu se nos. Bio je toliko nehajan da krvari po knjigama.
Nisam mogao svu da je skinem.”
“Ah”, ču je kad reče; potom se okrenuo i zagledao u njeno lice.
“To je sve”, reče.
Zatim je zakoračio i poljubio je. Trenutak kasnije oslonila se o njega. Masirao joj je malo ramena i leđa, onda
spustio ruke na zadnjicu.
Odvraćanje pažnje završeno, pomislio je dok joj je rukama prelazio preko grudnog koša polako ih zavlačeći ka
dugmićima njene bluze.
“Žao mi je.” Uzdahnula je.
“U redu je”, reče, otkopčavajući ih. “U redu je.”
Kasnije, dok je zurio u jastuk kroz zavesu njene kose i analizirao svoje reakcije na pređašnje događaje, ponovo je
osetio blizinu prisustva, ovaj put toliko blizu da mu se činilo da ga neko posmatra. Brzo se osvrnuo po sobi, ali nije video
ništa.
Dok je slušao zvuke saobraćaja s ulice pod prozorom odlučio je da se uskoro, recimo, nakon jedne cigarete, baci na
posao.

S visine je doprla glasna tutnjava, koja je zatresla prozor naglo, kao rukom.
Oblaci, koji su se polako nakupljali, delimično su zaklonili sunce. Svestan da je poranio, parkirao je kola na
fakultetskom parkingu i izvadio tešku aktovku sa zadnjeg sedišta. U gepeku su se nalazile tri teške putne torbe.
Okrenuo se i zaputio ka samom kraju studentskog grada. Osećao je poriv da nastavi da ide, da bude spreman da
zatrči ako ustreba. Tada je pomislio na Zvezdozora, kako posmatra stene i oblake i ptice, oseća vetrove, kišu, munje, i
zapitao se da li je on odmah svestan svakog koraka koji napravi. Osećao je da jeste i poželeo da mu je prijatelj kraj njega
da ga posavetuje. Da li zna – ili je znao već duže vreme – ishod onoga što namerava da uradi?
Lišće i trava su poprimili onaj blagi odsjaj, koji nekad prethodi oluji. Još uvek je bilo prilično toplo, ali je vrelinu
sada ublažavao povetarac sa severa. Studentski grad je bio gotovo prazan. Prošao je pored grupe studenata koji su sedeli
uz podnožje fontane i upoređivali beleške o ispitu koji su upravo imali. Učinilo mu se da prepoznaje dvoje s Uvoda u
kulturnu antropologiju, koju je držao pre nekoliko semestara, ali nisu podigli pogled dok je prolazio.
Prolazeći pored Dvorane Drejk začuo je svoje ime.
“Džone! Doktore Šejd!”
Zastao je i video nisku, krupnu figuru mladog nastavnika Poindekstera kako izlazi na vrata. I on se zvao Džon, ali
pošto je skoro došao u njihovu grupu oslovljavali su ga prezimenom da bi se izbegla zbrka u razgovoru.
Dok mu je prilazio, Džek se naterao na osmeh i klimnuo u znak pozdrava.
“Zdravo, Poindeksteru. Mislio sam da si već otišao na oporavak?”
“Još moram da ocenim neke proklete ispite u laboratoriji”, reče teško dišući. “Hteo sam da uzmem šolju nečeg
toplog i čim sam zatvorio vrata kancelarije shvatio sam šta sam uradio. Ključevi su mi na stolu, a vrata se sama
zaključavaju kad se zatvore. Nema nikog u zgradi, a ni šalteri ne rade. Stajao sam tamo i čekao da se pojavi čuvar. Mislio
sam da možda ima pristup kalauzu. Jesi video nekog od čuvara?”
Odmahnuo je glavom.
“Ne, tek što sam stigao. Ali znam da čuvari nemaju pristup kalauzima. Kancelarija ti je na drugom kraju zgrade, zar
ne?”
“Jeste.”
“Ne mogu da se setim koliko je visoko, ali šta misliš o ulasku kroz prozor?”
“Previsoko je, bez merdevina – a i oba su zatvorena.”
“Ajmo unutra.”
Poindekster je prešao nadlanicom preko svog rumenog čela i klimnuo glavom.
Kada su ušli u zgradu i prošli do zadnjeg dela, izvadio je svežanj ključeva iz džepa i gurnuo jedan u bravu koju je
Poindekster pokazao. Ključ se okrenuo, začuo se škljocaj i vrata se otvoriše.
“Sreća”, reče.
“Odakle ti kalauz?”
“Nije kalauz, već ključ od moje kancelarije. Zato imaš sreće.”
Poindeksterovo lice se razvuče u žućkast osmeh. “Hvala”, reče. “Hvala ti puno. Žuriš?”
“Ne, stigao sam ranije.”
“Onda dozvoli da nam uzmem nešto s automata. I dalje mi treba pauza.”
“Dobro.”
Ušao je u kancelariju, spustio aktovku na pod, dok su se koraci udaljavali i konačno nestali. Zagledao se kroz prozor
u oluju koja se približavala. Negde se začulo zvono.
Nakon nekog vremena, Poindekster se vratio i Džek uze vrelu čašu koju mu je pružio.
“Kako ti je majka?”
“Dobro je. Trebalo bi da izađe uskoro.”
 “Kaži da sam je pozdravio.”
“Hoću. Hvala. Lepo od tebe što si je posetio.”
Uzeli su po gutljaj iz čaša, nakon čega Poindekster reče: “Sreća da si naišao. Možda su naše kancelarije jedine koje
imaju isti ključ. Do đavola, bio bih zadovoljan i da je naišao duh samo da me pusti unutra.”
“Duh?”
“Znaš. Najnovija fora.”
“Bojim se da ne znam.”
“Bela stvar, navodno viđena kako leprša unaokolo po drveću i po krovovima zgrada.”
“Kad je to počelo?”
“Nedavno, naravno. Prošlog semestra smo imali mutirane stene u zgradi Geološkog fakulteta. Semestar pre toga,
čini mi se, afrodizijak u aparatima za vodu. Kao i obično. Semestar se završava kao da je kraj sveta, pretpostavljam,
prepun znamenja i glasina. Šta je bilo?”
“Ništa. Uzmi cigaretu.”
“Hvala.”
Čuo je tiho brujanje groma, a od mirisa koji je uvek bio prisutan u laboratoriji navrla su mu neprijatna sećanja. Zato
nikad nisam voleo ovu zgradu, shvatio je. Zbog mirisa.
“Ostaješ s nama sledeći semestar?” upita Poindekster.
“Ne verujem.”
“Ah, odobrili su ti odsustvo. Čestitam!”
“Ne baš.”
Zabrinuti pogled bijesnu kroz debele naočare.
“Ne daješ otkaz valjda?”
“Zavisi – od nekoliko stvari.”
“Ako mogu da iskažem svoj sebični stav, nadam se da ćeš ostati.”
“Hvala.”
“Ostaćemo u kontaktu ako odeš, je l’ da?”
“Naravno.”
Oružje, zaključio je. Treba mi nešto bolje od ovog što imam. Ali ne mogu njega da pitam. Mada, dobro je što sam
zastao ovde.
Povukao je dim cigarete, bacio pogled kroz prozor. Nebo je nastavilo da se smrkava; na oknu se pojavila vlaga.
Progutao je i bacio čašu u korpu. Ugasio je cigaretu i ustao.
“Bolje da požurim ako hoću da stignem do Vokera pre nego što počne da pada.”
Poindekster ustade i klimnu glavom.
“Pa, ako se ne vidimo neko vreme, srećno”, reče.
“Hvala. Ključevi.”
“Molim?”
“Ključevi. A da ih skloniš sa stola i staviš sad u džep, za svaki slučaj?”
Poindekster se zarumeneo i sklonio ih. Zatim se nasmejao.
“Da. Neću da se to opet desi, je l’?”
“Nadam se da neće.”
Uzeo je aktovku dok je Poindekser palio sveće na svom stolu. Nebom se razli bljesak praćen potmulom tutnjavom.
“Vidimo se.”
“Zdravo.”
Izašao je i pohitao ka zgradi Voker, zastavši samo da provali u laboratoriju i uzme bocu sumporne kiseline, na kojoj
je trakom pričvrstio čep.
 8

Istrgao je prvih nekoliko odštampanih strana i raširio ih po stolu koji je zauzeo. Mašina je nastavila da klikće,
prigušujući zvuke kiše.
Vratio se do mašine, istrgnuo narednu stranu. Stavio ju je pored ostalih i posmatrao ih.
Začuo se zvuk nalik grebanju iz pravca prozora, i on trgnu glavu ka gore, raširenih nozdrva.
Ništa. Ničeg nije bilo tamo.
Zapalio je cigaretu i bacio šibicu na pod. Bacio je pogled na ručni sat. Sveća je titrala u držaču i vosak je curio niz
njega. Prišao je prozoru i oslušnuo vetar.
Začu se škljocaj iz pravca vrata i on se okrete ka njima. U prostoriju je ušao krupan čovek i osmotrio ga. Skinuo je
taman šešir, spustio ga na stolicu pored vrata, provukao prste kroz svoju tanku, sedu kosu.
“Doktore Šejd”, reče, klimnuvši glavom dok je otkopčavao mantil.
“Doktore Kvilijan.”
Čovek okači mantil pored vrata, izvadi maramicu i poče da briše naočare.
“Kako ste?”
“Dobro, hvala. Vi?”
“Dobro.”
Doktor Kvilijan zatvori vrata, a Džek se okrete prema mašini i istrgnu još nekoliko strana.
“Šta to radite?”
“Neke kalkulacije za rad o kojem sam vam pričao – pre par nedelja, čini mi se.”
“Razumem. Tek skoro sam saznao za vaš rad ovde.” Mahnuo je ka mašini. “Kad god neko otkaže, Vi se nađete u
blizini da iskoristite njegovo vreme za računarom.”
“Da. U kontaktu sam sa svima na rasporedu.”
“U poslednje vreme je bilo jako mnogo otkazivanja.”
“Mislim da hara neki grip.”
“Shvatam.”
Povukao je dim. Bacio je cigaretu i stao na nju kad je mašina prestala da štampa. Okrenuo se i izvadio poslednje
odštampane papire. Stavio ih je na sto pored ostalih.
Doktor Kvilijan je došao do njega.
“Mogu li da pogledam šta imate tu?” upita.
“Svakako”, reče i ponudi mu da pogleda papire.
“Ne razumem”, reče Kvilijan trenutak kasnije.
“Da razumete, bio bih veoma iznenađen. Tri puta su udaljeni od stvarnosti i moraću da ih prevedem za moj rad.”
“Džone”, reče. “Počinjem da imam neke čudne slutnje u vezi s Vama.”
On klimnu i upali još jednu cigaretu pre nego što je izvadio odštampane papire.
“Ako želite računar, upravo sam završio”, reče.
“Razmišljao sam puno o Vama. Koliko ste kod nas?”
“Oko pet godina.”
Iz pravca prozora se opet začu zvuk i obojica okrenuše glave.
“Šta to bi?”
“Ne znam.”
“Prilično ste slobodni da radite šta želite ovde, Džone...”, reče Kvilijan malo kasnije dok je nameštao naočare.
“Istina. Cenim to.”
“Došli ste s dobrim referencama i pokazalo se da ste prilično dobar stručnjak za kulturu mračne strane.”
“Hvala.”
“To baš i nije bio kompliment.”
“A, je l’?” Osmehnuo se dok je posmatrao poslednju odštampanu stranu. “Kako to mislite?”
“Imam čudan osećaj da se lažno predstavljate, Džone.”
“U kom smislu?”
“Na Vašoj prijavi za radno mesto naveli ste da ste rođeni u Novom Lejdenu. Ne postoje podaci o Vašem rođenju u
tom gradu.”
“Je l’? Kako je to isplivalo?”
“Doktor Vederton je skoro išao tamo.”
“Razumem. Je l’ to sve?”
“Osim poznate činjenice da se družite s bitangama, postoje i neke sumnje u validnost Vaše diplome.”
“Opet Vederton?”
“Izvor je nebitan. Zaključak nije. Čini mi se da niste onaj za koga se predstavljate.”
 “Zašto ste izabrali da večeras, ovde, iznesete svoje sumnje?”
“Semestar je završen, znam da želite da idete, a večeras Vam je poslednje rezervisano vreme s mašinom – prema
terminima za koje ste se prijavili. Želim da znam šta nosite odavde sa sobom i gde to nosite.”
“Karl”, reče, “šta i ako priznam da sam se predstavio malo drugačije? Već ste rekli da sam stručnjak u području mog
interesovanja. Obojica znamo da sam omiljen kao predavač. Ma šta da je Vederton iskopao – pa šta s tim!”
“Da li ste u nekoj nevolji, Džek? Mogu li nekako da Vam pomognem?”
“Ne. Ne zaista. Nisam u nevolji.”
Kvilijan ode na drugi kraj prostorije i sede na niski kauč.
“Nikad nisam video nekog od Vas ovako blizu”, reče.
“Šta implicirate?”
“Da niste ljudsko biće, već nešto drugo.”
“Kao na primer?”
“Mračni. Jeste li?”
“Zašto?”
“Trebalo bi ih držati u pritvoru, pod određenim uslovima.”
“Pretpostavljam da su ti uslovi ispunjeni, ukoliko jesam?”
“Možda”, reče Kvilijan.
“A možda i nisu? Šta želite?”
“Za sada, sve što želim jeste da saznam Vaš identitet.”
“Znate ko sam”, reče presavijajući strane i posegnu za tašnom.
Kvalijan odmahnu glavom.
“Pored svih stvari koje me muče kada ste Vi u pitanju”, reče, “nedavno sam saznao još jednu koja mi daje značajnog
povoda za zabrinutost. Pretpostavimo na kratko da ste mračni koji je emigrirao na dnevnu stranu, postoje određene
podudarnosti zbog kojih moram da insistiram na Vašem identitetu. Postoji osoba za koju sam smatrao da živi samo u
mitovima o mračnoj strani sveta. Pitam se, da li bi se legendarni lopov usudio da hodi po sunčanoj strani? Ako bi, iz kog
razloga? Da li je moguće da je Džonatan Šejd smrtni ekvivalent Džeka iz Senke?”
“A šta i da jeste?” upita, nastojeći da ne pogleda ka prozoru, gde se činilo da nešto zaklanja najveći deo prigušene
svetlosti. “Da li ste spremni da me uhapsite?” upitao je i pomerio se polako nalevo da bi Kvilijan okrenuo glavu prateći
ga pogledom.
“Da, jesam.”
Bacio je pogled ka prozoru i poznati osećaj gnušanja mu se vratio kada je video šta se zalepilo za njega.
“Onda pretpostavljam da ste došli naoružani?”
“Da”, reče, izvadi mali pištolj i uperi ga u njega.
Mogu da bacim aktovku i rizikujem jedan pucanj, pomislio je. Na kraju krajeva, to je prilično malo oružje. Ipak, ako
kupim malo vremena i približim se svetlosti, to možda neće biti neophodno.
“Čudno da ste došli sami, ako ste već imali tako nešto na umu. Čak i da imate ovlašćenje za hapšenje u
univerzitetskom gradu iz bezbednosnih razloga...”
“Nisam rekao da sam sâm.”
“...Doduše, kad bolje razmislim, i nije tako čudno.” Prišao je korak bliže treperavom svetlu.
“Mislim da ste sami. Želite ovo da rešite sami. Možda prosto želite da me ubijete bez svedoka. Ili pak želite sve
zasluge za moje hapšenje. Mada, pretpostavljam da je prvi razlog u pitanju, pošto se čini da me baš ne volite. Zašto, ne
bih znao.”
“Plašim se da precenjujete svoju sposobnost da navedete ljude da Vas ne vole, kao i moju da budem nasilan. – Ne,
nadležni organi su obavešteni i tim za hapšenje dolazi ovamo. Moja namera je samo da Vas zadržim dok ne stignu.”
“Čini se da ste čekali do poslednjeg mogućeg trenutka.”
Kvilijan pokaza slobodnom rukom prema aktovki.
“Pretpostavljam da će se pokazati da Vaš projekat, kad bude dešifrovan, nema puno toga zajedničkog s naukom o
društvu.”
“Vi ste veoma sumnjičava osoba. Znate, postoje zakoni protiv hapšenja ljudi bez dokaza.”
“Da, zato sam i čekao. Kladim se da je to što držite dokaz – a uveren sam da će se pojaviti još koji. Poznato je i da
su zakoni prilično rastegljivi kada je u pitanju bezbednost.”
“Tu ste u pravu”, odgovorio je, okrenuvši se tako da mu svetlost obasjava celo lice.
“Ja sam Džek iz Senke!” povika. “Gospodar Čuvara Senki! Ja sam Senodžek, lopov koji hodi tiho u senkama!
Obezglavljen sam u Iglesu i uzdigao sam se ponovo iz Balegarskih jama Glajva. Pio sam krv vampira i pojeo stenu.
Prekršio sam Veliki Sklop. Ja sam onaj koji je krivotvorio ime u Crvenoj Knjizi Elija. Ja sam zatočenik u dragulju.
Nasamario sam Gospodara Velike Srdžbe jednom i vratiću se da mu se osvetim. Ja sam neprijatelj mojih neprijatelja.
Pođi za mnom, đubre, ako voliš Gospodara Šišmiša ili prezireš mene, jer nadenuo sam sebi ime Džek iz Senke!”
Na Kvilijanovom licu se pojavio izraz zbunjenosti zbog ovog izliva besa i mada je zaustio da kaže nešto reči mu
nadjačaše drugi povici.
Prozor se zatim razbi u komade, plamen sveće zamre i Boršin uskoči u prostoriju.
Kada se okrenuo, Kvilijan vide izranjavljenu, kišom natopljenu stvar na drugom kraju prostorije. Ispustio je
nerazumljiv povik i stao kao paralizovan. Džek baci svoju aktovku, uze bočicu kiseline i skide otvarač. Sasuo je njen
sadržaj stvoru na glavu i onda, ne zaustavivši se da pogleda ishod, zgrabi svoju torbu i projuri pored Kvilijana.
Stigao je do vrata pre nego što je stvor kriknuo bolno. Izjurio je u hodnik i zaključao vrata za sobom, zastavši tek
toliko da ukrade Kvilijanov mantil s mesta gde je bio okačen.
Stigao je do polovine ulaznog stepeništa zgrade kada je čuo prvi pucanj. Usledili su i drugi, ali on je već pretrčavao
preko studentskog grada kad su se začuli, navlačeći mantil preko ramena i psujući bare, pa ih nije čuo. Osim toga,
zatutnjao je grom. Uskoro, strepeo je, začuće se i sirene.
Trčao je, misli uskovitlanih kao olujnim vetrom.

Vreme mu je u nekim stvarima pomagalo, u drugima ga ometalo.

Saobraćaj se značajno usporio i kada je stigao do dela otvorenog puta, njegova duga suva površina postala je
dovoljno klizava da ga spreči da se kreće brzinom kojom je želeo.Tama navučena olujom terala je vozače da se prvom
prilikom uklone s ulica, a one koji su već bili kod kuće zadržavala je tamo gde su bili, bezbedni u odsjaju brojnih sveća.
Nije bilo nijednog pešaka. Sve ovo mu je olakšalo da napusti vozilo i uzme drugo pre nego što je odmakao daleko.
Izlazak iz grada nije bio težak, ali bekstvo od oluje je bilo nešto drugo. Izgleda da su oboje išli u istom pravcu:
jednom od putanja koju je davno ucrtao i upamtio kao podjednako brzu i zaobilaznu za povratak u tamu. U drugačijim
okolnostima bi se obradovao slabljenju tog konstantnog sjaja, koji mu je isprva pekao, a onda potamneo osetljivu kožu.
Sada ga je to usporavalo jer nije smeo da rizikuje nezgodu. Oluja mu je oblivala vozilo, njeni vetrovi ga zanosili, a bljesci
munja su osvetljavali horizont dok se udaljavao.
Zbog policijskih svetala na putu usporio je oprezno tražeći izlaz s autoputa. Uzdahnuo je i nasmešio se blago kada
mu je pokazano da prođe pored scene trostrukog sudara, gde su čoveka i ženu nosili na nosilima prema otvorenom vozilu
hitne pomoći.
Vrteo je stanice na radiju, ali čuo se samo šum. Zapalio je cigaretu i otvorio malo prozor. Poneka zalutala kapljica bi
mu povremeno nakvasila obraz, ali vazduh je bio svež i izvlačio je dim napolje. Udahnuo je duboko i probao da se
opusti, pošto je tek u tom trenutku shvatio koliko je bio napet.
Tek mnogo kasnije je primetio da se oluja rastopila u neprekidnu kišicu i da je nebo postalo malo svetlije. Vozio je
kroz ravnicu uz mešavinu olakšanja i strepnje, koja se između psovki intenzivirala otkad je krenuo. Šta sam postigao,
zapitao se, sećajući se godina koje je proveo na dnevnoj strani.
Trebalo mu je mnogo vremena da se upozna sa značajnim oblastima, da stekne neophodne reference i ovlada
rutinom u predavanju. Zatim je trebalo naći posao na univerzitetu koji ima neophodne resurse za obradu podataka. U
slobodno vreme, morao je da nauči da koristi opremu, kao i da osmisli projekte koji će mu omogućiti da to radi bez
pitanja. Zatim je morao da pregleda sve što je imao od primarnih podataka u odnosu na prava pitanja, da organizuje
podatke, kao i da ih uobliči u odgovarajuću formu. Trebale su godine za ceo proces, a bilo je neuspelih pokušaja, mnogo
njih.
Međutim, ovaj put je bio tako blizu da je mogao da oseti ukus, miris. Ovaj put je znao da se približio odgovorima
koje je tražio.
Sada je bežao s tašnom punom papira koje nije imao priliku da pregleda. Moguće je da opet nije uspeo i da se
vraćao bez oružja za kojim je tragao, da se vraćao na mesto gde su mu neprijatelji. Ako je tako, onda je samo odložio
sopstvenu propast. Ipak, nije mogao da ostane – jer je i ovde stekao neprijatelje. Zapitao se da li u svemu tome postoji
neka skrivena pouka, neka poruka koju je prevideo, a koja bi mu otkrila više o njemu samom nego o neprijateljima. Ako
je to bio slučaj, onda mu je uporno izmicala.
Još samo malo... Da je samo imao još malo vremena, mogao je da proveri, da preformuliše i onda reprogramira sve
prema potrebi. Sad više nije bilo vremena. Nije bilo vremena da se vrati i izoštri sve iznova, ako je ono što je poneo samo
tup mač. A tu su i druge stvari, lične, koje je hteo da okonča na bolji način. Kler, na primer...
Kasnije, kiša je popustila, mada je pokrov od oblaka ostao težak i preteći. Odlučio je da rizikuje, ubrzao i još jednom
probao da nađe nešto na radiju. I dalje se čuo samo šum, ali više se probijala muzika nego smetnje, pa ga je ostavio
uključenog.
Kada su počele vesti, spuštao se krivudavim putem niz strmu padinu, ali kad mu se učinilo da je čuo svoje ime, zvuk
se previše utišao da bi bio siguran. Sada je bio sam na putu i počeo je stalno da baca poglede preko ramena i niz sporedne
puteve uz koje je prolazio. Bio je besan što su smrtnici još uvek imali priliku da ga uhvate pre nego što ostvari nadmoć.
Dok se penjao uz visoko brdo, video je zavesu kiše daleko s leve strane, tako daleku da se nije čula grmljavina. Na nebu
nije bilo nikakvog prevoznog sredstva i za to se zahvalio Kralju Oluje. Dok je palio cigaretu, našao je stanicu s jačim
signalom, sačekao vesti. Kad su počele, nije bilo ni jednog izveštaja o njemu.
Pomislio je na davno prošli dan kad je stajao uz lokvu kišnice, kad je razgovarao o svojim zavetima sa sopstvenim
odrazom u njoj. Pokušavao je da vidi tog mrtvog, drugog sebe – sada umornog, mršavog, promrzlog, gladnog, bolnih
stopala i smrdljivog. Sve što ga je nerviralo je nestalo, osim blagog osećaja gladi koji se upravo javljao u stomaku, a koji
je bilo teško porediti s ranijim osećajima, kada je bio blizu umiranja od gladi. Ipak, koliko je taj stari on bio mrtav? Kako
su se okolnosti u kojima se nalazio promenile? Tada je bežao sa Zapadnog pola sveta, nastojao da preživi, pokušavao da
pobegne progoniteljima i stigne do Sumraka. Sada, blještavi Istočni pol je bio taj s kog je bežao, prema Sumraku. Gonjen
mržnjom i nagoveštajem ljubavi, osveta mu više nije buktala u srcu, grejala ga i hranila. Niti je nestala. Stekao je znanje
o veštinama i naukama dnevne strane, ali to ni na koji način nije promenilo čoveka koji je stajao uz lokvu; stajao je
mirno, posred nje, a njihove misli bile su iste.
“Zvezdozore”, reče, otvorivši prozor i pogledavši u nebo, “pošto čuješ sve, počuj ovo: nisam se promenio otkad smo
pričali poslednji put.”
Nasmejao se. “Je l’ to dobro ili loše?” palo mu je upravo na pamet. Zatvorio je prozor i razmislio o pitanju. Mada
nije bio sklon samoanalizi, ipak je bio radoznao.
Primetio je promene na ljudima tokom boravka na univerzitetu. Najuočljivije su bile kod studenata i desile su se
tako brzo – tokom kratkog perioda između upisa i diplomiranja. Međutim, promenile su mu se i kolege suptilno, u
stavovima i osećanjima. On sam se nije promenio. Je l’ to nešto od suštinskog značaja, zapitao se. Da li je to deo
suštinske razlike između stanovnika dnevne i noćne strane? Oni se menjaju, a mi ne. Da li je to važno? Verovatno, mada
ne vidim zašto. Nemamo potrebu da se menjamo, a oni izgleda imaju. Zašto? Dužina životnog veka? Drugačiji stav
prema životu? Verovatno i jedno i drugo. Kako god, zašto je promena bitna?
Skrenuo je na, kako se činilo, napušten sporedni put nakon sledećih vesti. U ovima su ga pomenuli kao traženog
zbog istrage u vezi s ubistvom.
U vatricu koju je zapalio bacio je sve dokaze identiteta koje je imao uz sebe. Dok su goreli, otvorio je torbu i
napunio novčanik novim papirima koje je pripremio nekoliko semestara ranije. Promešao je pepeo i rasuo ga.
Dok je išao preko polja, pocepao je Kvilijanov mantil na nekoliko mesta i bacio ga u jarugu u koju su se slivali
mutni tokovi. Kada se vratio do vozila zaključio je da treba što pre da mu nađe zamenu.
Dok je jurio autoputom, razmišljao je o situaciji u kojoj se nalazio. Boršin je ubio Kvilijana i pobegao, nesumnjivo
onako kako je i došao, kroz prozor. Razlog što je Kvilijan bio tamo bio je poznat nadležnima, a Poindekser će potvrditi
njegovo prisustvo u univerzitetskom gradu i mesto gde je rekao da ide. Kler će, uz mnoge druge, potvrditi da se nisu
podnosili. Zaključak je očigledan. Iako bi ubio Kvilijana da je morao, bio je ogorčen zbog mogućnosti da ga pogube za
nešto što nije učinio. Situacija ga je podsetila na sve što se desilo u Iglesu, pa je polusvesno protrljao vrat. Nepravda je
bolela.
Pitao se da li je Boršin u svom besu mislio da ubija njega ili se samo branio, znajući da mu je pobegao. Koliko je
ozbiljno povređen: nije znao ništa o sposobnostima stvora da se oporavi. Da li mu je već sad bio na tragu, koji je tako
dugo pratio? Da li ga je poslao Gospodar Šišmiša da ga pronađe, ili je pratio svoje osećaje, pošto je bio uslovljen da ga
mrzi? Stresao se i ubrzao.
Kad se vratim, neće biti bitno, reče sebi.
Ali, pitao se.
Našao je drugo vozilo na obodu grada kroz koji je prošao. Jurio je ka Sumraku, blizu mesta gde se čula pesma ptice
sjajnog perja.

Dugo je sedeo prekrštenih nogu na vrhu brda i čitao. Odeća mu je bila prašnjava i pod pazuhom je imao krugove
znoja; pod noktima je imao prljavštinu, a kapci su mu se spuštali, sklapali i opet naglo otvarali. Nekoliko puta je
uzdahnuo i napravio beleške na papirima koje je držao u rukama. Nad planinama prema zapadu bledo su sijale zvezde.
Ostavio je poslednje vozilo mnogo kilometara istočno od brda na kojem je sedeo, a onda nastavio peške. Neko
vreme je zastajkivalo i štucalo pre nego što je potpuno stalo i nije htelo da ponovo upali. Pošto je znao da je prošao mesto
gde je važilo primirje za sukobljene Moći, krenuo je posrćući ka tami, noseći samo torbu. Visoka mesta su mu uvek
najviše odgovarala. Zaspao je samo jednom tokom putovanja; i mada je to bio dubok, čvrst san bez snova, zamerio je
svom telu za svaki tren koji je proveo u snu i zakleo se da neće opet to dozvoliti sebi dok ne izađe iz područja u
nadležnosti ljudi. Sad kad je to bio slučaj, postojala je još jedna stvar koju je morao da uradi pre nego što dozvoli sebi da
se odmori.
Namrgođen, vrteo je stranice, našao deo koji je tražio, načinio belešku na margini, vratio se na mesto koje je
prvobitno obeležio.
Čini se da je dobro. Čini se da gotovo odgovara...
Prohladni povetarac je preleteo brdom, noseći mirise divljine na koje je skoro zaboravio u gradovima ljudi. Sada se
neumitna svetlost Večnodana, a ne mirisi i zvuci grada, ne dosijei i redovi lica u učionici, ne dosadni sastanci, ne
monotoni zvuci mašinerije, ne obscena svetlost boja, činila snom koji bledi. Ove strane su jedina uspomena na nju.
Udahnuo je večernji vazduh, a prevod odštampanih strana koji je još ranije uradio iskoči mu pred oči i živnu u umu poput
pesme koja je iznenada postala jasna.
Da!
Prešao je pogledom preko neba i našao zvezdu belog, postojanog svetla, koja ga je proklinjala. Podigao se na noge
zaboravivši na umor. Desnim stopalom je napravio malu šaru u prašini.
Zatim je upro prstom u satelit i pročitao reči koje je napisao na papiru koji je držao u ruci.
Neko vreme se ništa nije dešavalo.
Zatim se zaustavio.
Bez reči, nastavio je da drži uprt prst. Postajao je sjajniji i počeo da se povećava.
Zatim je bljesnuo poput zvezde padalice i nestao.
“Nov predznak”, reče i nasmeja se.
 9

Kad je prokleta stvar ušla u Veliku Srdžbu, projurila je iz dvorane u dvoranu u potrazi za svojim Gospodarom. Kada
ga je pronašla, kako baca sumpor u basen žive u središtu osmougaone dvorane, privukla mu je pažnju i okačila se o
ispruženi prst koji joj je ponudio. Prenela mu je zatim, na sebi svojstven način, novosti koje je imala.
Nakon toga se okrenuo, izveo neobičnu radnju koja uključuje komad sira, sveću i pero i napustio prostoriju.
Premestio se u visoku kulu i dugo s nje posmatrao istok. Potom se brzo okrenuo i zagledao u jedinu drugu aveniju
koja je postojala u njegovoj utvrdi – severozapadnu.
Da, i tamo! Ali bilo je nemoguće.
Osim, naravno, ako je u pitanju opsena...
Popeo se uz stepenište koje se uvijalo oko zida u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu, otvorio kapak i
izašao napolje. Podigao je glavu, zagledao se u veliku crnu sferu oko koje su svetlucale zvezde; omirisao je vetar. Kada
je pogledao dole, video je masivnu, prostranu utvrdu koja je činila Veliku Srdžbu, podignutu njegovim moćima ubrzo
nakon njegovog stvaranja na vrhu ove planine. Kada je naučio razliku između stvorenih i rođenih i otkrio da je njegova
moć koncentrisana na ovom mestu u prostoru, usisao je moć u sebe kroz podnožje planine i privukao je s nebesa u
vrtlogu, tako da je zasjao, zaslepljujuće, poput gromobrana u koji je udario grom, a zatim se i sam upustio u stvaranje.
Ako njegova moć počiva ovde, onda to mesto treba da bude njegov dom, njegova tvrđava. I tako i bi. Oni koji bi mu
naudili umrli bi i tako naučili svoju lekciju, ili bi jedrili Večnom tamom na kožnim krilima dok ne zasluže njegovu
naklonost. Ovu drugu opciju je učinio veoma efikasnom, pa bi mnogi po povratku u ljudsku formu odlučili da ostanu u
njegovoj službi. Druge Moći, možda podjednako snažne kao i on na sebi svojstvene načine, u svojim sferama, pravile su
mu malo problema otkad su bile utvrđene odgovarajuće granice.
Da sada bilo ko krene protiv Velike Srdžbe... To je bilo nezamislivo! Samo bi se budala ili ludak usudili da probaju
tako nešto.
Ipak, sad su postojale planine tamo gde planina nije bilo – planine, ili pojave nalik planinama. Pustio je pogled sa
svog doma i proučavao udaljena obličja. Mučilo ga je što nije mogao da oseti u svom biću postojanje takvog izliva moći
koja je bila potrebna da se stvori čak i privid planina u njegovom kraljevstvu.
Okrenuo se kad je čuo korake na stepeništu. Ivni se pojavila iz otvora, pridigla se i stala pored njega. Nosila je
ležernu, crnu odoru, s pojasom oko struka, stegnutu srebrnom kopčom na levom ramenu. Kada ju je zagrlio rukom i
privukao, zatresla se osetivši struje moći kako jačaju u njegovom telu; znala je da mu neće biti drago da razgovara.
Pokazao je ka planini prema kojoj je bio okrenut, a onda ka drugoj, na istoku.
“Da, znam”, reče ona. “Glasnik mi je rekao. Zato sam i požurila ovamo. Donela sam tvoj štap.”
Podigla je crne, svilene korice koje je nosila za pojasom.
Nasmešio se i blago okrenuo glavu s leva nadesno.
Levom rukom je podigao i izvukao privezak i lanac koji je nosio oko vrata. Držeći je visoko, zanjihao je blistavi
dragulj ispred njih.
Osetila je kovitlac moći i učinilo joj se na tren da pada napred ka kamenu. On je rastao, ispunjavajući joj celo vidno
polje.
Više nije bio dragulj taj u koji je gledala, već severozapadna planina koja se iznenada pojavila. Dugo je posmatrala
visoki sivo-crni venac stena.
“Izgleda stvarno”, reče mu. “Čini se tako – opipljivom.” Tišina.
Zatim, kao jedna zvezda za drugom, svetlost na nebu je iščezavala iza njenih vrhova, nagiba, padina. “Ona – raste!”
uzviknu ona, a zatim reče: “Ne... pomera se, pomera se ka nama.”
Nestade, a ona ostade zagledana u privezak kakav je bio pre toga. On se zatim okrenu, okrenuvši i nju sa sobom,
licem ka istoku.
Ponovo vrtlog, padanje, rast.
Sada se istočna planina, lica poput pramca velikog, čudnog broda, pružala pred njima. Hladna svetla su joj ocrtavala
obrise i ona takode zaora nebom, napred. Dok su posmatrali, visoki stubovi vatre izdigoše se iza nje i bljesnuše pred
njom.
“Neko je na...”, zaustila je.
Ali dragulj se rasprsnu u komade i lanac, zasjavši iznenada crvenim i vrelim sjajem, ispade iz Gospodareve ruke.
Ležao im je pred nogama, dimeći se. Osetila je iznenadan šok iz njegovog tela kad se to desilo i ona se odmače od njega.
“Šta se desilo?”
Nije odgovorio, već je samo ispružio ruku.
“Šta je bilo?” Pokazao je na štap.
Dodala mu je štap i on ga podiže. Tiho, prizvao je svoje sluge. Dugo je stajao tako, dok se prvi nije pojavio. Uskoro
su se rojili oko njega, njegove sluge, šišmiši.
Vrhom štapa on dodirnu jednog i pred noge mu pade čovek.
 “Gospodaru!” viknu čovek, pognuvši glavu. “Šta je tvoja volja?”
Pokazivao je ka Ivni, dok čovek nije podigao pogled i okrenuo glavu u njenom pravcu.
“Javi se poručniku Kvazeru”, reče ona, “koji će ti dati oružje i zaduženja.”
Ona pogleda u svog Gospodara i on klimnu glavom.
Štapom poče da dodiruje ostale i oni postadoše ono što su nekad bili.
Kišobran šišmiša se otvorio nad kulom i naizgled beskrajna kolona većih stvorova je prošla pored Ivni, niz
stepenište i dole u dvorište utvrde.
Kad su svi prošli, Ivni se okrenu ka istoku.
“Toliko je vremena prošlo”, reče mu. “A vidi kako se približilo.”
Osetila je ruku na ramenu i dok se okretala podiže lice. Poljubio joj je oči i usta, zatim odgurnuo od sebe.
“Šta ćeš da uradiš?”
On pokaza ka kapku.
“Ne”, reče ona. “Neću da idem. Ostaću da ti pomognem.”
On nastavi da pokazuje.
“Znaš li šta je to što je tamo?”
“Idi”, reče joj, ili je ona samo pomislila da joj je rekao. Toga se setila dok je stajala u svojoj odaji na jugoistočnom
obodu utvrde, nesigurna šta se sve desilo otkad joj je ta reč ispunila um i telo. Prišla je prozoru, ali nije se videlo ništa
osim zvezda.
Ali iznenada, nekako, tada, znala je. Zaplakala je za svetom koji su gubili.

Bile su stvarne, sada je bio uveren. Jer su se zdrobile kada su se približile i osetio je vibracije njihovog kretanja u
svom telu. Mada su mu zvezde rekle da sledi loš period – dug, loš period – nije mu trebao njihov savet po tom pitanju.
Nastavio je da upija sile koje su podigle Veliku Srdžbu i koje bi sada trebalo da je brane. Osećao se isto kao u ta davna
vremena.
Na vrhu nove planine na istoku počela je da se oblikuje zmija. Bila je od vatre i nije mogao da pretpostavi koliko je
velika. Pričalo se da su takve Sile postojale u vremenima pre njega. Ali nosioci tih moći su dočekali večnu smrt i Ključ je
bio izgubljen. I sam ga je tražio; kao i većina Gospodara. Izgleda da je neko drugi uspeo u čemu on nije – ili to, ili su se
stare Sile opet probudile.
Posmatrao je kako se zmija potpuno formira. Dobar rad, zaključio je. Gledao je kako se izdigla u vazduh i zaplovila
ka njemu.
Počinje, reče u sebi. Podiže štap i bitka otpoče.
Trebalo je dugo vremena da zmija padne, rasporena, pušeći se. Liznuo je znoj koji mu se nakupio iznad gornje usne.
Bila je jaka. Planina se približila; njeno kretanje se nije usporilo dok se borio protiv stvora poslatog na njega.
Sada, zaključio je, moram da budem kakav sam bio na početku.

Smejdž je hodao po svom položaju, prednjoj dvorani na ulazu u Veliku Srdžbu. Koračao je što je sporije mogao, da
ne bi otkrio uznemirenost pred pedeset i nešto ratnika koji su čekali njegova naređenja. Prašina se slegala oko njega,
ponovo podizala. Među ljudima pod njegovom komandom neko bi se trgnuo kad god bi oružje ili deo oklopa, ispavši iz
ležišta na zidu, pali na tlo negde unutar utvrde. Provirio je kroz prozor i brzo skrenuo pogled; ceo vidik je zaklanjalo
obličje koje je stajalo nadohvat ruke. Čula se neprekidna tutnjava, a neprirodni krici parali su noć. Poput munja, prikaze
obezglavljenih vitezova, mnogokrilne ptice i zveri s ljudskim glavama proletale su mu pred očima i bledele, kao i prikaze
čije obličje mu nije ostajalo u sećanju; ipak, nijedna od njih nije zastala da ga ugrozi. Uskoro, uskoro će biti gotovo, znao
je, jer se pramac planine primicao kuli njegovog Gospodara.
Kad se začuo udar, bi oboren s nogu i uhvati ga strah da će se dvorana sručiti na njega. U zidovima su se pojavile
pukotine i činilo se kao da se cela utvrda pomerila korak unazad. Čulo se kako padaju delovi zidova i cepaju se grede.
Zatim, nakon nekoliko otkucaja srca, začuo se vrisak negde visoko, za kojim je usledio poslednji zvuk lomljave negde u
dvorištu sleva. Usledila je prašina i potom tišina.
Podigao se na noge i pozvao trupe da se okupe. Brišući prašinu s očiju, osvrnuo se oko sebe. Svi su bili na podu i
niko se nije pomerao.
“Diži se!” povika; i protrlja rame.
Nakon još jednog trenutka tišine, prišao je najbližem čoveku i osmotrio ga. Nije se činilo da je povređen. Ošamario
ga je blago, ali nije bilo reakcije. Probao je isto sa sledećim; zatim s još dvojicom. Isto. Jedva da su disali.
Isukao je mač iz korica i krenuo levo ka dvorištu. Kašljući, zakoračio je u njega.
Polovinu nebeskog svoda je zaklanjala sada već nepokretna planina, a dvorište je bilo prepuno delova kule. Prednji
deo se obrušio. Tišina koja je nastupila činila se gorom od prethodne tutnjave i malopređašnje buke. Sve prikaze su
nestale. Ništa se nije pomeralo.
Krenuo je napred. Dok je išao, video je tragove paljevine, kao da su se munje poigravale svuda unaokolo.
Zastao je kad je ugledao ispruženu figuru na obodu ruševine. Zatim je pojurio. Vrhom mača okrenuo je telo.
 Ispustio je sečivo i pao na kolena, stiskajući unakaženu ruku na svoje grudi, jedan jecaj izlete mu iz grla. Iznenada
mu se za leđima začu pucketanje vatre i on oseti nalet vreline. Nije se pomerio.
Začu se cerekanje.
On podiže pogled i osvrnu se svuda oko sebe. Ali nije bilo nikoga. Začu se opet, negde zdesna.
Tamo!
Među senkama koje su se komešale na nakrivljenom zidu...
“Zdravo, Smejdže. Sećaš li me se?” Začkiljio je. Protrljao oči.
“Ja – ne vidim te dobro.”
“Ali ja tebe vidim odlično, kako grčevito držiš to meso.”
Polako je spustio ruku i podigao sečivo s kamenog pločnika. Ustao je.
“Ko si ti?”
“Priđi da saznaš.”
“Ti si uradio sve ovo?” Mahnuo je slobodnom rukom.
“Sve.”
“Onda dolazim.”
Krenuo je ka obličju i zamahnuo mačem. Presekao je samo vazduh, što ga je izbacilo iz ravnoteže. Kad se uspravio,
zadao je još jedan udarac. Opet, nije bilo ničega.
Zaplakao je nakon sedmog pokušaja.
“Sad znam ko si! Izađi iz tih senki da vidimo koliko si dobar!”
“U redu.”
Usledio je pokret i on je stajao pored njega. Na tren se učinilo da je beskrajno visok, zastašujuć, uzvišen.
Smejdževa ruka sa sečivom je oklevala i dršku zahvati plamen. Ispustio ga je, a suparnik se nasmeja kada je pao
između njih.
Podiže ruke i uhvati ih ukočenost. Kroz prste nalik čvornovatim granama posmatrao je lice suparnika.
“Kao što si predložio”, ču kad reče. “A čini se da mi dobro ide. Svakako bolje nego tebi.”
“Zadovoljstvo mi je što se opet srećemo”, dodade.
Smejdž požele da pljune, ali nije mogao da sakupi pljuvačku; osim toga, zaklanjale su ga ruke.
“Ubico! Životinjo!” zakrešta.
“Lopov”, reče drugi tiho. “Uz to, čarobnjak i osvajač.”
“Da mogu da se pomerim...”
“Moći ćeš. Podigni sečivo i potkreši nokte svojoj lešini – kod vrata, naravno.”
“Ja ne...”
“Otfikari glavu! Okončaj to jednim, brzim, čistim udarcem – kao dželatovom sekirom.”
“Nikad! Bio je dobar Gospodar. Bio je dobar prema meni i mojim drugovima. Neću mu skrnaviti telo.”
“Nije on bio dobar Gospodar. Bio je okrutan, sadista.”
“Samo prema svojim neprijateljima – i uvek po zasluzi.”
“E, pa sad vidiš novog Gospodara na njegovom mestu. Možeš da mu se zakuneš na vernost tako što ćeš da mu
doneseš glavu svog prethodnog Gospodara.”
“Neću to da uradim.”
“Kažem ti da je jedini način da sačuvaš život u svom telu da to učiniš svojom voljom.”
“Neću.”
“Odlučio si. Sada je prekasno da se spaseš. Ipak, učinićeš kako sam ti naredio.”
Nakon ovih reči, telo mu je obuzeo tuđi duh i počeo je da se saginje, zatim je uzeo sečivo. Peklo mu je ruke, ali ga je
podigao, držao i okrenuo se.
Psujući, sa suzama u očima, krenuo je ka telu, stao nad njim i uz fijuk spustio sečivo. Glava se otkotrljala nekoliko
koraka, a krv je umrljala stene.
“Sad mi je donesi.”
Podigao ju je za kosu, držao na odstojanju i vratio se na mesto gde je pre toga stajao. Džek je prihvatio glavu i
njome nehajno zamahnuo.
“Hvala”, reče. “Uopšte nije loš lik.” Podigao ju je, osmotrio, zamahnuo ponovo. “Zaista nije. Pitam se šta se desilo s
mojom starom glavom? Nema veze. Ovu ću dobro da iskoristim.”
“Ubij me odmah”, reče Smejdž.
“Žao mi je, ali moraću da odložim taj napor za kasnije. Zasad, možeš ovde da praviš društvo ostacima svog bivšeg
Gospodara. Sem dvoje, i ti ćeš se ostalima pridružiti u snu.” Napravio je pokret rukom i Smejdž pade hrčući na tlo; za
njim je zamro i plamen.

Kada su se vrata otvorila, Ivni se nije okrenula da pogleda ka njima.

Nakon duže pauze, začu glas i zadrhta.
 “Morala si znati da ću se na kraju vratiti po tebe”, reče joj.
Nije odgovorila.
“Mora da se sećaš mog obećanja”, reče.
Ona se okrenu i on vide da je uplakana.
“Pa si došao da me ukradeš?” reče mu.
“Ne”, reče. “Došao sam da te načinim Gospodaricom Čuvara Senki – moja Gospo.”
“Da me ukradeš”, ponovila je. “Nema drugog načina da me imaš sada, a to je tvoj omiljeni način da stekneš ono što
poželiš. Mada, ne može se ukrasti ljubav, Džek.”
“Mogu bez toga”, reče.
“Šta sad? Idemo u Čuvara Senki?”
“Pa, Čuvar Senki je ovde. Ovo je Čuvar Senki, a ja nikad nisam odlazio iz njega.”
“Znala sam”, reče veoma tiho. “... I smislio si da vladaš ovde, umesto njega, koji je moj Gospodar. Šta si učinio s
njim?” prošaputala je.
“Šta je on uradio meni? Šta sam mu obećao?” reče.
“... A ostali?”
“Svi spavaju, osim jednog, za kojeg se možda ispostavi da je zabavan. Hajdemo do prozora.” Pokrenula se ukočeno.
Smaknuo je zavesu i pokazao prstom. Nagnuvši glavu, ispratila je pogledom njegov gest.
Dole, preko zaravni za koju je bila uverena da nikad pre toga nije postojala, kretao se Kvazer. Sivi, dvopolni džin
kretao se složenim koracima Paklenog plesa. Nekoliko puta je pao, podigao se na noge, nastavio da igra.
“Šta to radi?” upitala je.
“Ponavlja podvig koji mu je doneo Paklen-plamen. Nastaviće da ponavlja svoj trijumf sve dok mu srce ili neki drugi
organ ne prsne i time ga ubije.”
“Užas! Zaustavi ga!”
“Ne. Nije to ništa užasnije od onoga što je on uradio meni. Optužila si me da se ne držim obećanja. Eto, obećao sam
mu osvetu i, kao što vidiš, nisam omanuo u obećanju.”
“Kakvu to moć imaš?” upita ga. “Nikad nisi mogao da radiš takve stvari dok sam – dok sam te poznavala.”
“Imam Ključ Koji Je Bio Izgubljen”, reče. “Kolviniju.”
“Kako si došao do njega?”
“Nije bitno. Ali jeste bitno to što mogu da pomeram planine i rascepim tlo; mogu da privučem munje i prizovem
duhove da mi pomognu. Mogu da uništim Gospodara na njegovom mestu moći. Postao sam najmoćnija stvar na tamnoj
hemisferi.”
“Da”, reče. “Nadenuo si sebi ime; postao si stvar.”
Okrenuo se da vidi Kvazera koji opet pade, a zatim je pustio zavesu da padne na mesto. Okrenula se.
“Ako budeš milosrdan prema svima koji ostaju ovde”, reče napokon, “učiniću sve što želiš.” Slobodnom rukom on
posegnu kao da će je dodirnuti. Zasta kad začu vrisak kroz prozor.
Osmehnu se i pusti da mu ruka klone. Ukus osvete je prosto presladak, zaključio je.
“Naučio sam da je milost ono što se čoveku uskrati kad mu najviše treba”, reče joj. “Ipak, kad je u poziciji da je i
sam podari, oni koji su pre toga mogli da je daju plaču za njom.”
“Uverena sam”, reče mu, “da niko na ovom mestu nije tražio milost za sebe.”
Okrenula se ka njemu i zagledala mu se u lice. “Ne”, reče mu. “Nema tu milosti. Nekad je postojao trag
velikodušnosti u tebi. Sada toga više nema.”
“Šta misliš da ću da udarim s Ključem nakon što vratim dug neprijateljima?” upitao je.
“Ne znam.”
“Ujediniću mračnu stranu i napraviti od nje jedno kraljevstvo...”
“Kojim ćeš ti da vladaš, naravno.”
“Naravno, jer nema nikog drugog ko bi to mogao. Zatim ću da ustanovim doba zakona i mira.”
“Tvojih zakona.Tvog mira.”
“Još uvek ne shvataš. Dugo sam razmišljao o ovome i mada je istina da sam prvo tragao za Ključem samo zbog
osvete, promenio sam mišljenje. Upotrebiću ga da prekinem prepucavanja među Gospodarima i utemeljim dobrobit koja
će uslediti.”
“Onda počni odavde. Utemelji malo dobrobiti u Velikoj Srdžbi – ili Čuvaru Senki, ako hoćeš tako da ga zoveš.”
“Istina je da sam naplatio najveći deo onoga što mi je učinjeno”, razmišljao je. “Ipak...”
“Počni uz milost i ime će ti možda jednog dana biti obožavano”, reče mu. “Uzdrži se od nje i sigurno ćeš biti
proklet.”
“Možda...”, zausti, koraknuvši unazad.
Njen pogled obuhvati mu celo telo kad je to učinio. “Šta to držiš tako grčevito pod ogrtačem? Mora da si doneo
nešto da mi pokažeš.”
“Ništa”, reče. “Predomislio sam se i treba nešto da uradim. Vratiću se kasnije.” Ali ona polete naglo napred i otrgnu
mu ogrtač dok se okretao.
Tad se začu vrisak i on ispusti glavu da je uhvati za zglobove. U desnoj ruci držala je bodež.
“Zveri!” kriknu i ugrize ga za obraz.
On uzdiže svoju volju, izgovori jednu reč i bodež se pretvori u tamni cvet koji joj gurnu u lice. Ona pijunu, prokle
ga i poče da ga šuta, ali nakon nekoliko trenutaka pokreti joj oslabiše i kapci počeše da joj se spuštaju. Kad postade
dovoljno mirna, on je odnese do kreveta i spusti na njega. Ona nastavi da se opire, ali je snaga nestala iz njenih pokreta.
“Kažu da moć može da uništi sve što je dobro u čoveku”, izgovorila je s mukom. “Ali ti ne moraš da brineš zbog
toga. Čak i bez moći bio bi ono što jesi: Džek Zlo.”
“Onda neka bude tako”, reče. “Ipak, desiće se sve što sam ti opisao i ti ćeš biti uz mene da svemu prisustvuješ.”
“Ne. Pre ću oduzeti sebi život.”
“Pokoriću ti volju i ti ćeš me voleti.”
“Nikad me nećeš dotaći, telom ili voljom.”
“Sad ćeš da zaspiš”, reče joj, “a kad se probudiš bićemo zajedno. Opiraćeš se kratko i popustiti – prvo telom, a onda
voljom. Ležaćeš pasivno neko vreme, a ja ću ti dolaziti iznova i iznova. Zatim ćeš ti doći kod mene. Sad ćeš da spavaš
dok žrtvujem Smejdža na oltaru njegovog Gospodara i očistim ovo mesto od svih stvari koje mi nisu po volji. Lepo
sanjaj. Čeka te novi život.”
On ode i bi učinjeno onako kako je rekao.
 10

Nakon što su svi granični nesporazumi s Drekhajmom razrešeni pokoravanjem njegovog kraljevstva, njegovim
anektiranjem i slanjem Barona u Balegarske Jame, Džek se posvetio Tvrđavi Koja Odoleva, domu Pukovnika Koji
Nikada Nije Umro. Nije prošlo mnogo vremena dok mesto nije izneverilo svoje ime, a Džek ušao u njega.
Sedeo je u biblioteci s Pukovnikom, pijuckali su blago vino i dugo se prisećali prošlosti. Konačno, Džek se dotače
osetljive teme Ivnine zajednice s proscem koji se domogao Paklen-plamena.
Pukovnik, na čijim bledim obrazima su se nalazili polukružni ožiljci svetle boje i čija kosa se uzdizala od korena
nosa poput crvenog tornada, klimnu glavom nad svojim peharom. Oborio je svoj bledi pogled.
“Pa, to je bio – dogovor”, reče meko.
“Ne i moj dogovor”, reče Džek. “Shvatio sam to kao zadatak koji si mi dao, a ne ponudu otvorenu za sve
pridošlice.”
“Moraš priznati da si omanuo. I kad se novi udvarač pojavio s cenom za mladu, ja sam...”
“Mogao si da sačekaš da se vratim. Ukrao bih ga i doneo bih ti ga.”
“Povratak prilično traje. Nisam hteo da mi ćerka postane matora usedelica.” Džek odmahnu glavom.
“Priznajem da sam prilično zadovoljan kako je sve ispalo”, nastavi Pukovnik. “Sada si moćni Gospodar i imaš moju
kćer. Pretpostavljam da je srećna. Ja imam Paklen-plamen i drago mi je zbog toga. Svi smo dobili šta smo hteli...”
“Ne”, reče Džek. “Čini se da me nikad nisi hteo za zeta i da si se sporazumeo s Gospodarom Velike Srdžbe onako
kako stvari mogu da se reše na najbolji način.”
“Ja...”
Džek podiže ruku.
“Kažem da se čini tako. Naravno, ne kažem da jeste. Ne znam šta je zaista dogovoreno ili nije između vas – osim
Ivni i Paklen-plamena – niti me je briga. Znam samo šta se desilo. Imajući to u vidu, kao i činjenicu da si mi sada rod,
dozvoliću ti da sam sebi oduzmeš život, pre nego da ga izgubiš tuđom rukom.”
Pukovnik uzdahnu i osmehnu se, podigavši pogled još jednom.
“Hvala”, reče. “To je veoma lepo od tebe. Brinuo sam da mi to nećeš omogućiti.” Otpiše po gutljaj vina.
“Moraću da menjam ime”, reče Pukovnik.
“Ne još”, reče Džek.
“Istina, ali imaš li neki predlog?”
“Ne. Međutim, razmišljaću o tom pitanju tokom tvog odsustva.”
“Hvala”, reče Pukovnik. “Znaš, nikad nisam tako nešto radio... Da li bi mi preporučio neki određeni način?”
Džek je sedeo u tišini neko vreme. “Otrov je dobar”, reče. “Ali on različito deluje na svakog pojedinca, pa nekad
može da bude bolno. Mislim da bi toj svrsi najbolje poslužila topla kupka i sečenje vena pod vodom. Jedva da boli.
Prilično je nalik odlasku na spavanje.”
“Onda verujem da ću učiniti tako.”
”U tom slučaju”, reče Džek, “dozvoli da te uputim malo.”
Posegnuo je napred, uhvatio ga za zglob i okrenuo donju stranu ka gore. Izvukao je bodež.
“Dakle”, poče, prebacivši se u predavački manir obraćanja koji je gotovo zaboravio, “nemoj da praviš greške koje
većina amatera napravi.” Koristeći oštricu da pokaže, reče: “Ne seci popreko, ovako. Naknadno zgrušavanje može da
bude dovoljno da uzrokuje ponovno buđenje, a time i neophodnost da se ponovi proces. To može da se desi i nekoliko
puta. Nesumnjivo, to bi uzrokovalo traume, kao i estetsko nezadovoljstvo. Moraš da sečeš uzduž, duž plave linije, ovde”,
reče, pokazujući sečivom. “Ako je arterija previše klizava, moraš da je podigneš vrhom instrumenta i brzo okreneš
sečivo. Nemoj samo da vučeš nagore.To je neprijatno. Zapamti to. Okret je najvažniji deo ako ne uspeš da je pogodiš
uzdužnim zasekom. Imaš li neko pitanje?”
“Mislim da ne.”
“Onda mi ponovi sve.”
“Pozajmi mi bodež.”
“Evo.”
Džek je saslušao, klimajući potvrdno, uz svega nekoliko sitnih ispravki.
“Dobro. Mislim da si shvatio”, reče, dok je uzimao bodež nazad i vraćao ga u korice.
“Da li si za još jednu čašu vina?”
“Da. Imaš dobre zalihe.”
“Hvala.”

Visoko nad mračnim svetom, ispod tamne sfere, na leđima velikog zmaja kojeg je nahranio Benonijem i Blajtom,
Džek se nasmeja u vetar, a duhovi vazduha nestalnog obličja nasmejaše se s njim, jer on je sad bio njihov gospodar.
 Kako je vreme prolazilo, Džek je nastavio da rešava pogranične nesporazume u svoju korist; a njih je bilo sve
manje. Počeo je, prvo iz dokolice, a onda sa sve većim entuzijazmom, da koristi veštine koje je stekao na dnevnoj strani
za pisanje obimnog dela koje je nazvao Procena kulture mračne strane. Kako se njegova volja proširila najvećim delom
noći, počeo je da saziva na dvor one stanovnike čija su sećanja ili posebne veštine pružale istorijske, tehničke ili
umetničke podatke za njegov rad. Bio je ozbiljno rešen da ga vidi objavljenog na dnevnoj strani kada bude završen. Sada
kada je ustanovio krijumčarske rute i angažovao agente u najvažnijim gradovima na dnevnoj strani, znao je da je to
izvodljivo.
Načinio je od Velike Srdžbe, sada Čuvara Senki, veliko, prostrano mesto s visokim dvoranama obasjanim bakljama,
podzemnim lavirintima i brojnim kulama. Stvari velike lepote su se nalazile tamo, stvari neprocenjive vrednosti. Senke
su poigravale u hodnicima, a površine bezbrojnih dragulja blistale su jače od sunca na drugoj polovini sveta. Sedeo je u
svojoj biblioteci u Čuvaru Senki s pepeljarom od lobanje njenog prethodnog Gospodara na stolu i vredno radio na svom
projektu.
Zapalio je cigaretu (jedan od razloga što je ustanovio krijumčarsku trgovinu), jer je taj običaj s dnevne strane
smatrao prijatnom navikom, koje je teško rešiti se. Posmatrao je kako se njen dim meša s dimom sveće i penje ka
tavanici, kad Stab – preobraćenik iz čoveka u šišmiša u čoveka, koji mu je postao lični sluga – uđe i zastade na
propisanoj udaljenosti.
“Gospodaru?” reče.
“Da?”
“Na vratima je neka stara babetina koja traži da priča s Vama.”
“Nisam pozvao nijednu staru babetinu. Kaži joj da ode.”
“Kaže da ste je pozvali.”
Bacio je pogled na malog, crnog čoveka, čiji dugački udovi i perjanica bele kose nalik antenama uzdignutim nad
abnormalno dugim licem su mu davali okretnu, insektoidnu pojavu; poštovao ga je, jer je jednom bio uspešan lopov koji
je pokušao da pokrade bivšeg Gospodara ovog mesta.
“Pozvao? Ne sećam se toga. Kako ti se čini?”
“Ima smrad zapada oko sebe, gospodine.”
“Čudno...”
“... I tražila je da Vam kažem da je Rouzi.”
“Rozali!” reče Džek, spusti stopala sa stola i sede uspravno. “Dovedi mi je, Stabe!”
“Da, gospodine”, reče Stab uzmičući, kao i obično, pred iznenadnim izlivom emocija svog Gospodara. Džek otrese
pepeo u lobanju i pogleda je.
“Pitam se da li si već na putu ovamo?” razmišljao je. “Imam osećaj da bi mogao biti.”
Nažvrljao je poruku kao podsetnik sebi da nekoliko grupa ljudi zarazi ozbiljnom prehladom i pošalje ih da
patroliraju Balegarskim jamama.
Ispraznio je lobanju i sređivao papire na stolu kad ju je Stab uveo u sobu. Ustajući, bacio je pogled na Staba, koji
brzo izađe.
“Rozali!” reče krenuvši ka njoj. “Tako je lepo...”
Nije mu uzvratila osmeh, ali je klimnuvši glavom prihvatila stolicu koju joj je ponudio. Bogova mu! Zaista izgleda
ko pocepana krpa, pomislio je, setivši se. Ipak... To je Rozali.
“Dakle, napokon si došla u Čuvara Senki”, reče. “Za onaj hleb koji si mi davno dala uvek ćeš biti dobro nahranjena.
Za savet koji si mi dala, uvek ćeš biti poštovana. Imaćeš sluge da te kupaju, oblače i opslužuju. Ako želiš da se dalje
baviš Veštinama, obučiću te za višu magiju. Sve što poželiš treba samo da zatražiš. Imaćemo gozbu u tvoje ime – što pre,
čim bude pripremljena! Dobrodošla u Čuvara Senki!”
“Nisam baš došla da bih ostala, Džek, već samo da te vidim ponovo – u tvojoj sivoj odeždi i finom crnom ogrtaču.
A čizme kako su ti sjajne! Nikad ih nisi tako održavao.”
Nasmešio se.
“Ne hodam toliko kao nekad.”
“Niti se šunjaš unaokolo. Sad nema potrebe za tim”, reče. “Dakle sad imaš kraljevstvo, Džek – najveće za koje
znam. Da li te čini srećnim?”
“Prilično srećnim.”
“Dakle, otišao si do mašine koja misli kao čovek, samo brže. Do one na koju sam te upozorila. Je l’ tako?”
“Jeste.”
“... I ona ti je dala Ključ Koji Je Bio Izgubljen, Kolviniju.”
Okrenuo se, posegnuo za cigaretom, upalio je i povukao dim. Pogledao ju je i klimnuo.
“Ali to je stvar o kojoj ne pričam”, reče.
“Naravno, naravno”, reče klimnuvši potvrdno. “Mada, putem nje si stekao moć ravnu ambicijama koje nekada nisi
ni znao da imaš.”
“Rekao bih da si u pravu.”
 “Pričaj mi o ženi.”
“Kojoj ženi?”
“Prošla sam pored jedne žene u hodniku, divno biće, obučena sva u zeleno da joj se slaže s očima. Javila sam joj se i
ona mi se nasmešila usnama, ali njen duh je išao uplakan za njom. Šta si joj učinio, Džek?”
“Ono što je bilo neophodno.”
“Ukrao si joj nešto – ne znam šta – kao što si ukrao od svih koje si poznavao. Ima li ikoga koga ubrajaš u prijatelje,
Džek? Ikoga od koga nisi ništa uzeo, već si mu nešto dao?”
“Da”, odgovorio je. “Sedi na vrhu Planine Panikus, delom od kamena, a delom ni sam ne znam od čega. Puno sam
ga puta posetio i probao svim svojim moćima da ga oslobodim. Ipak, ispostavilo se da je čak i Ključ nedovoljan.”
“Zvezdozor...”, reče ona. “Da, prikladno je da ti jedini prijatelj bude proklet od bogova.”
“Rouzi, zašto me kudiš? Nudim ti da se iskupim na svaki mogući način za to što si patila zbog mene ili bilo koga
drugog.”
“Žena koju sam videla... Da li bi je vratio u stanje u kojem je bila pre nego što si je pokrao – ako je to ono što ja
najviše želim da učiniš?”
“Možda”, reče Džek, “ali sumnjam da bi to tražila. Ako bih to uradio, plašim se da bi ona bila beznadežno ljuta.”
“Zašto?”
“Zbog stvari koje je videla i osetila.”
“Da li si ti odgovoran za njih?”
“Da, ali bila je upozorena.”
“Nijedna ljudska duša ne zaslužuje patnju koju sam videla da je prati.”
“Duše! Ne pričaj mi o dušama! Niti o patnjama! Hvališeš li se što imaš dušu, a ja ne? Ili misliš da ne znam ništa o
patnjama? – Mada, u pravu si u svojim zapažanjima o njoj. Ona je delom ljudsko biće.”
“Ali, ti imaš dušu, Džek. Ponela sam je sa sobom.”
“Bojim se da ne razumem...”
“Svoju si ostavio u Balegarskim jamama Glajva, kao što to čine svi s mračne strane. Doduše, ja sam tvoju donela,
ukoliko je poželiš jednog dana.”
“Šališ se, naravno.”
“Ne.”
“Kako znaš da je moja?”
“Ja sam Mudra Žena.”
“Daj da je vidim.”
Zgnječio je cigaretu dok je otvarala smotuljak sa stvarima. Izvukla je mali predmet umotan u komad čistog platna.
Odmotala je platno i stavila ga na dlan ruke.
“To?” reče; i poče da se smeje.
Bila je to siva kugla koja poče da bledi po izlaganju svetlosti, postavši prvo sjajna i nalik ogledalu, a onda providna;
boje počeše da se komešaju po površini.
“To je samo kamen”, reče Džek.
“Bio je s tobom nakon buđenja u Jamama, zar ne?”
“Da. Bio mi je u ruci.”
“Zašto si ga ostavio za sobom?”
“Što da ne?”
“Zar nije bio pored tebe svaki put kad si se probudio u Glajvu?”
“Pa šta?”
“On sadrži tvoju dušu. Možda poželiš da se sjedinite jednog dana.”
“To je duša? Šta da radim s njom? Da je nosim u džepu?”
“Mogao si da uradiš nešto bolje nego da je ostaviš na gomili drobi.”
“Daj mi je!”
Ščepao ju je iz njene ruke i zagledao se u nju.
“Nije to duša”, reče. “To je izuzetno neprivlačan komad stene, ili možda jaje džinovskog balegara. Čak i smrdi na
Jame!”
Zamahnuo je rukom da je zavitla.
“Nemoj!” viknula je. “To je tvoja – duša...” završila je rečenicu tiho nakon što je komad udario u kameni zid i
razbio se u parčiće.
Brzo je okrenuo glavu.
“Mogla sam da pretpostavim”, reče. “Niko od vas je zaista ne želi. Ti ponajmanje. Moraš da priznaš da je u njoj bilo
nešto više od običnog kamena ili jajeta jer inače ne bi postupio s takvim naletom besa. Osetio si nešto lično i preteće u
njoj. Zar ne?”
Ali nije joj odgovorio. Polako je okrenuo glavu ka razbijenoj stvari i zagledao se. Ispratila je njegov pogled.
 Iz nje je izašao oblačić izmaglice i širio se u visinu i na sve strane. Sad je lebdeo iznad nje.
Prestao je da se kreće i počeo da dobija boju. Dok su ga posmatrali, poče da dobija ljudske obrise.
Fasciniran, Džek je nastavio da gleda kada je shvatio da su sve jasnije crte bile njegove. Postajale su sve gušće i
činilo mu se da posmatra svog blizanca.
“Kakav si ti duh?” upita, suvog grla.
“Džek”, odgovorio je tiho.
“Ja sam Džek”, reče. “Ko si ti?”
“Džek”, ponovo reče.
Okrenuvši se ka Rozali zareža: “Ti si ga donela ovamo! Ti ga i oteraj!”
“Ne mogu”, reče provlačeći ruke kroz kosu, zatim joj ruka klonu na krilo, gde se pridružila drugoj i počela da je
stiska. “Tvoja je.”
“Što tu prokletinju nisi ostavila tamo gde si je našla? Gde joj je mesto?”
“Nije joj mesto tamo”, odvrati mu. “Tvoja je.” Okrenuvši se, on reče: “Ti tamo! Da li si ti duša?”
“Čekaj malo, hoćeš?” reče. “Upravo pokušavam sve da povežem. – Da. Sad kad razmislim, verujem da sam duša.”
“Čija?”
“Tvoja, Džek.”
“Sjajno”, reče Džek. “Baš si mi se odužila, je l’ da, Rozali? Šta ću kog vraga da radim s dušom? Kako da je se
rešim? Ako umrem dok je ova stvar na slobodi, nema mi povratka.”
“Ne znam šta bih ti rekla”, reče mu. “Mislila sam da je ispravno – kada sam otišla da je nađem i kada sam je našla –
da ti je donesem i dam.”
“Zašto?”
“Rekla sam ti davno da je Baron uvek bio dobar prema staroj Rozali. Ti si ga obesio naglavačke i rasporio mu
stomak kad si mu oduzeo kraljevstvo. Plakala sam, Džek. On je jedini bio dugo dobar prema meni. – Puno sam čula o
tvojim delima, a ništa što sam čula nije bilo dobro. S moćima koje imaš, tako je lako povrediti mnoge; a ti to radiš.
Mislila sam da će ti se ublažiti narav ako odem i pronađem ti dušu.”
“Rozali, Rozali.” Uzdahnuo je. “Baš si budala. Imala si dobru nameru, ali si budala.”
“Možda”, odgovorila je, čvrsto stežući ruke i pogledala opet u dušu, koja je stajala i zurila.
“Dušo”, reče Džek okrenuvši se opet ka njoj. “Čula si. Imaš li kakav predlog?”
“Imam samo jednu želju.”
“Koju?”
“Da se sjedinim s tobom. Da idem kroz život s tobom, da te tešim i upozoravam, i...”
“Čekaj malo”, reče Džek podižući ruku. “Šta ti je potrebno da se sjediniš sa mnom?”
“Tvoj pristanak”
Džek se nasmešio. Pripalio je cigaretu drhtavim rukama.
“Šta ako uskratim svoj pristanak?” upitao je.
“Onda ću postati lutalica. Pratio bih te s odstojanja, sprečen da te tešim i upozorim, sprečen...”
“Sjajno”, reče Džek. “Uskraćujem svoj pristanak. Izlazi napolje.”
“Šališ li se? To je užasan način da se ophodiš prema duši. Ovde sam, spreman da te tešim i upozorim, a ti me
izbacuješ. Šta će ljudi reći? ‘Eno Džekove duše’, reći će, ‘jadna ona. Prati duhove prirodnih elemenata i niža astralna
bića, a...”
“Gubi se”, reče Džek. “Mogu bez tebe. Znam sve o vama, podmukloj kopiladi. Terate ljude da se menjaju. E, pa ja
neću da se menjam. Srećan sam ovakav kakav sam. Ti si greška. Vrati se u Balegarske Jame. Idi gde ti drago. Samo idi.
Ostavi me na miru.”
“Ti to zaista želiš.”
“Tako je. Čak ću ti nabaviti lep novi kristal, ako ti je draže da se sklupčaš u nekom od njih.”
“Prekasno je za tako nešto.”
“Pa, to je najbolje što mogu da ti ponudim.”
“Ako ne želiš da se sjediniš sa mnom, molim te ne izbacuj me kao skitnicu. Dozvoli mi da ostanem s tobom. Možda
mogu tako da te tešim, upozoravam i savetujem, a onda bi mogao da vidiš moju vrednost i predomisliš se.”
“Napolje!”
“Šta ako odbijem da odem? Šta ako te prosto primoram na ostvarenje moje namere?”
“Onda bih te”, reče Džek, “izložio najubitačnijim moćima Ključa, delovima koje nikada ranije nisam probao.”
“Uništio bi sopstvenu dušu?”
“Prokleto si u pravu! Odlazi!” Duša se okrenu ka zidu i nestade.
“Toliko o dušama”, reče Džek. “Sad ćemo da ti nađemo odaje i sluge i da pripremimo gozbu.”
“Ne”, reče ona. “Želela sam da te vidim. Eto, videla sam te. Htela sam nešto da ti donesem i donela sam ti. To je
sve.”
Krenula je da ustane.
 “Čekaj”, reče Džek. “Gde ćeš?”
“Pošto je moje doba Mudre Žene Istočne Međe prošlo, vraćam se u Znak Plamtećeg Tučka na kolskom putu kod
obale. Možda nađem neku mladu devojku u gostioni koja će me negovati kada onemoćam. Zauzvrat ću je naučiti
Veštinama.”
“Ostani bar malo”, reče joj. “Odmori se, jedi...”
“Ne. Ne dopada mi se ovo mesto.”
“Ako si odlučna da ideš, dozvoli da te ispratim nekim prevoznim sredstvom koje je lakše od hodanja.”
“Ne. Hvala ti.”
“Mogu li da ti dam novaca?”
“Opljačkali bi me.”
“Poslaću pratnju.”
“Želim da putujem sama.”
“Dobro, Rozali.”
Posmatrao je njen odlazak, a onda prišao ognjištu, gde je upalio vatricu.

Džek je radio na svojoj Proceni, u kojoj je on postajao sve značajniji protagonista, i konsolidovao je svoju vladavinu
u noći. Za to vreme, postavio je bezbroj svojih statua u zemlji kojom je vladao. Čuo je svoje ime iz usta pevača balada i
pesnika – ne u starim stihovima i pesmama o svojim opačinama, već priče o njegovoj mudrosti i moći. Četiri puta je
dozvolio Gospodaru Šišmiša, Smejdžu, Kvazeru, Baronu i Blajtu da pređu deo puta od Glajva pre nego što ih je opet
poslao nazad, svaki put na drugačiji način. Odlučio je da istroši date im živote i tako ih se reši zauvek.
Ivni se smejala i igrala na gozbi koju je Džek organizovao u čast povratka njenog oca. Iako su ga zglobovi još uvek
golicali, nazdravio je vinom iz podruma koji je nekada bio njegov.
“Gospodaru i Gospi Čuvara Senke”, reče. “Neka im sreća i vladavina traju koliko i noć koja nas prekriva!”
Zatim Pukovnik Koga Niko Drugi Nikada Nije Ubio nagnu čašu i poče veselje. Visoko na Panikusu, deo Panikusa,
Zvezdozor, gledao je ka istoku.
Jedna duša lutala je tamom i klela.
Jedan debeli zmaj teško je disao dok je nosio ovcu u svoju udaljenu jazbinu. Jedna zver u sumračnoj močvari sanjala
je krv.
 11

Zatim je nastupilo vreme potpunog sloma Sklopa. Postalo je hladno, pa je pogledao u Knjigu. Pronašao je imena
onih na koje je došao red. Čekao je, posmatrao, ali ništa se nije dešavalo.
Konačno, sazvao je te tamne Gospodare da dođu. “Prijatelji”, reče, “na vama je red za dužnosti oko Štita. Zašto ih
ne izvršavate?”
“Gospodaru”, reče Gospodar Eldridž, “saglasni smo da ih odbijemo.”
“Zašto?”
“Vi sami ste ih prekršili”, reče. “Ako ne možemo da imamo svet kakav je bio, želeli bismo da ostane onakav kakav
jeste. Odnosno, na putu ka uništenju. Pogubite nas ako želite, ali nećemo ni prstom mrdnuti. Ako ste tako moćan
čarobnjak, popravite sami Štit. Posecite nas i posmatrajte umiranje.”
“Čuo si njegov zahtev”, reče Džek slugi. “Postaraj se da budu pogubljeni.”
“Ali, gospodaru...”
“Učini kako sam rekao.”
“Dobro.”
“Sam ću se postarati za Štit.”
I oni behu odvedeni i pogubljeni.
A Džek krenu dalje.
Na vrhu obližnje planine razmišljao je o problemu. Osetio je hladnoću; otvorio je svoje biće; otkrio je mane u Štitu.
Potom je počeo da crta dijagrame. Vrhom noža ih je urezivao u stenu. Pušili su se dok je to radio, a zatim su počeli
da sijaju. Izgovorio je reči iz Ključa.
“O, zdravo.”
Okrenuo se munjevito i podigao oštricu.
“To sam samo ja.”
Spustio je oružje i naleti ledenog vetra proleteše oko njih.
“Šta hoćeš, dušo?”
“Zanimalo me je šta radiš. Nekad te pratim unaokolo, znaš.”
“Ne znam. Ne sviđa mi se to.” Usmerio je pažnju na dijagram.
“Hoćeš li mi reći?”
“Dobro”, reče, “ako će to da zaustavi tvoje žalopojke...”
“Ja sam izgubljena duša. Mi žalimo.”
“Onda radi šta ti drago. Ne zanima me.”
“Ali to što radiš...”
“Spremam se da popravim Štit. Mislim da sam razradio prave čini.”
“Ne verujem da ćeš moći.”
“Šta hoćeš da kažeš?”
“Ne verujem da iko to može sam da uradi.”
“E, pa hajde da otkrijemo.”
“Mogu li da pomognem?”
“Ne!”
Vratio se šari, doradio je oštricom mača i nastavio da baja. Prolete nalet vetra i vatre se zalelujaše.
“Sad moram da krenem”, reče. “Kloni me se, dušo.”
“Dobro. Samo želim da se sjedinim s tobom.”
“Možda jednom kad život postane dosadan – ali ne sada.”
“Hoćeš da kažeš da ima nade?”
“Možda. Ali ne sada.”
Džek zatim ustade i osmotri šta je uradio.
“Nije upalilo, je l’ da?”
“Zaveži.”
“Nisi uspeo.”
“Zaveži.”
“Želiš li da se sjediniš sa mnom?”
“Ne!”
“Možda sam mogao da ti pomognem.”
“Probaj u paklu.”
“Samo sam pitao.”
“Ostavi me na miru.”
 “Šta ćeš sad?”
“Odlazi!”
Podigao je ruke i zario moć. Nije uspeo.
“Ne mogu”, reče.
“Znao sam. Znaš li šta ćeš sada?”
“Razmišljam.”
“Ja znam šta treba da se radi.”
“Šta?”
“Idi proveri sa svojim prijateljem Zvezdozorom. On zna svašta. Verujem da bi mogao da ti da savet.” Džek je
spustio pogled i posmatrao šaru koja se dimila. Vetar je bio hladan.
“Verovatno si u pravu”, reče.
“Osećam da jesam.”
Džek prebaci ogrtač oko sebe.
“Idem sada da hodim senkama”, reče.
I Džek je hodio senkama dok nije stigao na željeno mesto. Zatim se popeo.

Kada se domogao vrha, prišao je Zvezdozoru i rekao: “Ovde sam.”

“Znam.”
“Znaš i šta mi je želja?”
“Da.”
“Može li se ostvariti?”
“Nije nemoguće.”
“Šta treba da uradim?”
“Neće biti lako.”
“Nisam ni mislio da hoće. Kaži mi.” Zvezdozor blago promeškolji svoju telesinu. A zatim mu reče.
“Ne znam da li to mogu da uradim”, reče Džek.
“Neko mora.”
“Znaš li nekog drugog? Nekog da ga imenujem?”
“Ne.”
“Možeš li da predvidiš da li ću uspeti ili ne?”
“Ne. Jednom sam pričao o tvojim senkama.”
“Da, sećam se.”
Na planini nasta tišina.
“Zbogom, Zvezdozore”, reče Džek. “Hvala ti.”
“Zbogom, Džek.”
Okrenuvši se, Džek uđe u senku.

Ušao je u veliku rupu koja vodi u srce sveta. Sporadično, videla su se svetla na zidovima tunela. Tada bi ušao u
senku i prešao ogromne razdaljine za kratko vreme. Na drugim mestima, tama je bila potpuna i išao je kako i drugi idu.
Povremeno je nailazio na čudno uređene galerije i tamne prolaze sa strane. Nije zastajao da ih istraži. Ponekad bi
začuo tapkanje stopala s kandžama i topot kopita. Jednom je prošao pored otvorenog ognjišta u kojem su gorele kosti.
Dva puta je čuo vriske kakve ispuštaju žene u agoniji. Nije zastao, ali je olabavio sečivo u kanijama.
Prošao je pored galerije u kojoj je džinovski pauk visio u središtu mreže debele poput konopa. Počeo je da se
pomera. Džek potrča.
Nije krenuo za njim, ali malo kasnije začu smeh daleko iza sebe.
Kad je zastao da se odmori, video je da su zidovi na tom mestu bili vlažni i buđavi. Čuo se zvuk nalik toku udaljene
reke. Mala rakolika stvorenja bežala su pred njim i penjala se po zidovima.
Još dalje, naišao je na jame i procepe iz kojih su se dizali kužni mirisi; povremeno, iz nekog od njih bi poskočio
plamen.
Mnogo kasnije došao je do metalnog mosta širokog svega jedan rukohvat. Pogledao je u ponor preko kojeg je visio i
video samo tamu. Pribrao se, pažljivo održavao ravnotežu i krenuo polako napred. Uzdahnuo je kad je zakoračio preko
druge ivice, ali nije se osvrnuo.
Zidovi tunela su postajali širi dok nisu nestali, a tavanica se podigla toliko da se više nije videla. Tamne mase
različite gustine kretale su se oko njega i mada je mogao u bilo kom trenutku da stvori blago svetlo da ga vodi, plašio se
da to uradi, jer bi mogao da privuče pažnju nečega pored čega je prolazio. Mogao je da stvori i jaku svetlost, ali bila bi
kratkog veka; čim bi ušao u svet senki koji je stvorio on bi nestao i on bi opet ostao u tami.
Neko vreme se plašio da je ušao u džinovsku pećinu i da se izgubio u njoj; ali pred njim se pojavila traka beline na
kojoj je držao pogled i ka kojoj je išao. Kada je, mnogo kasnije, došao do nje, video je da je to veliko crno jezerce sa
svetlima nalik ribljim krljuštima koja su se presijavala po njemu, bačena od strane blago svetlucavih gljivica koje su
prekrivale zidove i svod pećine.
Dok je obilazio jezerce na putu ka komadu potpune tame s druge strane obale, začuo se pljusak u vodi. Okrenuo se s
mačem u ruci.
Pošto je bio otkriven, izgovorio je reči nakon kojih se iznad jezerca pojavila svetlost. Ka njemu je jurio veliki talas,
kao da se pod njim kretala velika telesina. S obe njegove strane izdigao se po pipak s kandžom, crn i vlažan, i poleteo u
njegovom pravcu.
Žmirio je od svetlosti koju je stvorio i podigao sečivo spreman da zada udarac s obe ruke.
Izgovorio je najbržu čin koju je znao za snagu i tačnost. Zatim, čim se pipak približio na dohvat oštrice, zamahnuo
je i presekao ga. Pao mu je pored leve čizme, uvijajući se, udario ga i oborio na tlo.
Imao je sreće što se to desilo. Jer čim je pao drugi pipak je zasekao vazduh na mestu gde su mu se tren pre toga
nalazili glava i ramena.
Zatim je okruglo lice, oko metar u prečniku, praznih očiju i ovenčano gomilom vrludavih pramenova debelih kao
palac, izletelo uz erupciju vode iznad površine, razjapilo rupetinu u donjem delu i krenulo ka Džeku.
Ne podižući se s mesta gde je ležao, Džek zamahnu oštricom i uperi je pravo ka stvoru, držeći je obema rukama, i
ponavljajući reči iz Ključa najbrže što su usta mogla da ih izgovore.
Oštrica mu zasja, začu se pucketavi zvuk i mlaz vatre poteče iz vrha oružja.
Džek polako pomeri oružje opisujući krug i ubrzo mu smrad nagorelog mesa zapara nozdrve.
Ipak, stvor nastavi da mu se približava dok Džek ne vide belinu njegovih brojnih zuba. Zdravi pipak i ostatak
odsečenog proleteše divljački i udariše opasno blizu njega. Zver zašišta. U tom trenutku, Džek podiže sečivo tako da
plamen pade na izrasline koje su mu se migoljile na glavi.
Ispustivši zvuk koji je gotovo nalikovao jauku, zver se baci nazad u jezero.
Njegova telesina podiže talas koji zapljusnu Džeka. Ali pre nego što ga je udario i zver nestala u dubinama, video je
pozadinu stvora i nije hladnoća vode bila ta zbog koje je zadrhtao.
Podigavši se, uronio je sečivo u vodu i ponovio čin da uhiljadostruči moć koju je sazvao u sečivo. Od nje, sečivo
poče da mu vibrira u ruci tako da ga je jedva držao. Ipak, pronašao je oslonac i stajao, dok je svetlost blještala nad njim i
nepomičnim pipkom kraj njega.
Što je više strepeo od moći koju je prizvao, to mu se činilo da je duže stajao tamo i znoj ga obli kao da je iznenada
obukao izuzetno toplu odoru.
Zatim, uz šištanje nalik vrisku, polovina stvorove telesine izdiže se uz pljusak iznad površine vode u središtu jezera.
Džek se nije pomerio dok je ponovo nestajala pod površinom, već je ostao u tom položaju dok jezero nije počelo da
ključa.
Stvor se nije izdigao ponovo.

Džek nije jeo sve dok nije obišao jezero i ušao u tunel na drugoj strani; i znao je da ne sme da se usudi da zaspi.
Okrepio se drogama i nastavio dalje.
Kada je stigao do područja s vatrama, napala ga je dlakava čovekolika zver i njen par. Ali ušao je u senku, i rugao
im se dok su pokušavali da ga dohvate. Međutim, pošto nije želeo da gubi vreme na mučenje i ubijanje, odrekao se tog
zadovoljstva i kroz senke prebacio najdalje što je mogao.
Područje pod vatrama je bilo ogromno i tren kasnije, dok je stajao na drugom kraju, Džek je znao da se bliži cilju.
Tu se pripremio za sledeće opasno mesto koje je morao da pređe.
Nakon dugog hoda, osetio je mirise koji su ga podsetili na Balegarske jame Glajva i nešto još odvratnije. Znao je da
će uskoro opet moći da vidi, iako neće biti svetlosti, a samim tim ni senki u koje bi se mogao sakriti. Provežbao je stvari
koje su mu bile neophodne.
Smrad se toliko pojačao da je morao da se bori sa stomakom da ne izbaci svoj sadržaj. Zatim mu se pred očima
postepeno ukaza prizor nimalo nalik normalnom.
Video je vlažno područje od stena i pećina, prekriveno otužnim osećajem. Bilo je to tiho mesto, gde su se pramičci
magle uplitali polako u vazduhu i među stenama, gde su blaga isparenja lebdela nad mirnim lokvama vode, gde su se
mirisi i magla i isparenja sjedinjavali na visini, da bi opet u kratkom, tihom trenu pali u obliku kiše, zasipajući zemljište
prljavštinom. Osim ovoga, ništa nije moglo da se vidi; a svuda je bila hladnoća koja je prodirala do kostiju.
Kretao se brzo koliko je smeo.
Pre nego što je prešao veću razdaljinu, uočio je pokret sleva. Video je kako je u jednoj od inače mirnih lokvi, malo,
tamno stvorenje prekriveno bradavičastim izraštajima poskočilo i sada je sedelo i gledalo ga netremice.
Isukao je sečivo, dodirnuo ga blago vrhom i brzo koraknuo unazad, u iščekivanju. Vazduh je eksplodirao od
transformacije stvora. Nagnulo se nad njim na krivim, crnim nogama; nije imalo lice niti uočljiv obim tela, ali je
postojalo kao da mu je neko iscrtao obrise najtamnijim mastilom. Ono na čemu je stajalo nisu bila stopala. Rep mu se
uvijao dok je govorilo.
“Reci mi ime, koje ovuda hodi”, reče mu glasom zvonkim poput srebrnih zvona Krela.
 “Niko ga ne može saznati dok mi svoje ne da”, reče Džek.
Lagan smeh se začu iz obrisa rogate glave.
Zatim reče: “Hajde, hajde! Želim da čujem ime. Nemam strpljenja.”
“Dobro onda”, reče Džek i izgovori jedno.
Stvor pade pred njim na kolena.
“Gospodaru”, reče.
“Da”, odgovori Džek. “Tako se zovem. Sada mi se u svemu moraš pokoriti.”
“Da.”
“Sada te onim što izgovorih zadužujem da me nosiš na svojim leđima do krajnjih granica područja kojim vladaš, ka
dole, sve dok ne možeš da ideš dalje, niti bilo ko drugi od tvog soja. Niti ćeš me izdati bilo kome od svog soja ili
prijatelja.”
“Učiniću kako rekoste.”
“Da.”
“Ponovi mi reči kao zakletvu.”
Tako i bi.
“Sagni se sada da mogu da te uzjašem da mi budeš pastuv.”
Skočio je stvoru na leđa, posegnuo napred, uhvatio se za oba roga.
“Kreni!” reče; i stvor se podiže i krenu.
Čuo se topot kopita i rika nalik izdisajima. Zapazio je da je tekstura stvora pod njim nalik veoma mekom platnu.
Tempo se ubrzao i svaki put kada bi pokušao da upre negde pogled pejzaž bi se zamutio.
... Zatim je nastupila tišina.
Postao je svestan crnih obličja iznad sebe, a lice su počeli da mu zapljuskuju naleti vetra koji su se pojavljivali i
nestajali u redovnom ritmu nalik otkucajima srca. Primetio je potom da su visoka; i da su to bila velika crna krila koja su
ih puštala preko kužnog okruženja.
Dugo su putovali i Džek je mrštio nos jer je smrad bića bio jači od smrada okoline. Kretali su se velikom brzinom,
ali video je da se slična tamna obličja kreću visoko u vazduhu.
Uprkos brzini, činilo se da putovanje nema kraja. Džek je počeo da oseća kako ga snaga napušta, jer su ga ruke sada
bolele još više nego kada je učinio da voda proključa u crnom jezeru. Plašio se sna, jer bi ga stisak mogao izneveriti. Zato
je mislio o mnogim stvarima da se održi u budnom stanju. Čudno, mislio je, kako su mi moji najveći neprijatelji učinili
najveću uslugu. Da me Gospodar Šišmiša nije nagnao na to, nikada ne bih tražio moć koju sada posedujem, moć koja me
je načinila vladarem, koja mi je omogućila osvetu, a Ivni... Ivni... Još uvek nisam zadovoljan uslovima pod kojima te
držim. Ipak... Ima li drugog načina? Zaslužila si da uradim to što sam uradio. Nije li i sama ljubav vrsta čini, gde je jedan
voljen, dok drugi voli, a onaj koji voli primoran je da čini kako drugi zapoveda? Naravno. To je jedno te isto.
... Pomislio je zatim na Pukovnika, njenog oca, i na Smejdža, Kvazera, Blata, Benonija, Barona. Svi su platili, svi su
platili. Pomislio je na Rozali, staru Rouzi, i zapitao se da li je još uvek živa. Odlučio je da je jednom potraži kod Znaka
Plamtećeg Tučka na kolskom putu uz okean. Boršin. Pitao se da li je deformisani stvor nekako preživeo i još uvek mu
negde pratio trag, s jednom jedinom gorućom težnjom u svom izopačenom telu. On je bio istinsko poslednje oružje
Gospodara Šišmiša, njegova poslednja nada za osvetu. Poput eksplozije mahune geblinke, to ga je nagnalo da se seti
stvari o kojima dugo nije razmišljao: kompjuteri i Zemunica, predavanja i ona devojka – kako se zvala? – Kler! Nasmešio
se jer joj se setio imena, mada joj je lik sada bio nejasan. A bio je tu i Kvilijan. Znao je da nikada neće zaboraviti
Kvilijanovo lice. Kako ga je samo mrzeo! Zacerekao se na pomisao da ga je ostavio u rukama Boršina pobesnelog od
bola, koji je nesumnjivo mislio da je Kvilijan on. Setio se ludačke vožnje preko zemlje, bekstva od svetlosti, prema
mračnoj strani, ne znajući da li je štampani materijal koji je nosio zaista sadržao Ključ Koji Je Bio Izgubljen, Kolviniju.
Pomislio je na ushićenje kad ga je probao. Iako se nikada nije vratio na svetlu stranu, sada je osećao nostalgiju za danima
na univerzitetu. Možda se osećam tako jer sam sad izvan svega, pomislio je, i sve posmatram kao stvar; dok sam tada i
sam bio deo te stvari.
... I iznova su mu se misli vraćale na uzvišeno obličje Zvezdozora na vrhu Planine Panikus...
Prošao je u mislima ceo svoj put, od Paklenih igara do sada, od mesta gde je sve počelo do ove tačke u sadašnjem
putovanju...
... I iznova su mu se misli vraćale ka Zvezdozoru na Panikusu, ka njegovom jedinom prijatelju...
Zašto su prijatelji? Šta im je zajedničko? Ništa što bi mu palo na pamet. Ipak je osećao naklonost prema zagonetnom
biću kakvu nikada nije osetio ni prema jednom stvoru; i osećao je da je Zvezdozoru, iz nepoznatog razloga, takođe stalo
do njega.
... Zvezdozor je taj koji mu je preporučio ovo putovanje kao način da ostvari ono što se moralo učiniti.
Zatim je razmislio o uslovima koji su vladali na mračnoj strani sveta; i shvatio je da je on, Džek, ne samo jedini
sposoban da pređe taj put, već i da je najvećim delom bio odgovoran za situaciju zbog koje je putovanje bilo neophodno.
Međutim, nije ga motivisao osećaj dužnosti ili odgovornosti. Zapravo, pokretao ga je osećaj za samoočuvanje. Ako
mračna strana umre u hladnoći Večite zime, umreće i on; a onda neće biti vaskrsnuća.
 ... I iznova su mu se misli vraćale na uzvišeno obličje Zvezdozora na vrhu Planine Panikus...
Od jeze koja ga je zatim protresla gotovo da je ispustio rogove groznog stvora kojeg je jahao.
Sličnost! Sličnost...
Ali ne, pomislio je. Ovaj stvor je patuljak u poređenju s Zvezdozorom, koji se uzdiže na nebesima. Ovaj stvor krije
lice, a Zvezdozor ima veličanstvene crte lica. Ova zver zaudara, a Zvezdozor miriše na sveže vetrove i kiše s visina.
Zvezdozor je mudar i dobar, a ova stvar je glupa i želi samo zlo. Samo je slučajnost što oboje imaju krila i rogove. Ovog
stvora je moguće sapeti činima, a ko bi mogao da potčini Zvezdozora...?
Ko, zaista, pitao se. Zar nije i on sapet, mada na drugačiji način, čvrsto koliko sam i ja sapeo ovu zver? – Ali samo
bi bogovi mogli to da urade...
... Razmislio je o tome i odbacio tu pomisao.
Nije bitno, zaključio je na kraju. On mi je prijatelj. Mogu da pitam ovog demona da li ga poznaje, ali njegov
odgovor neće ništa promeniti. Zvezdozor je moj prijatelj.
Zatim svet poče da se smrkava oko njega i on pojača stisak iz straha da je postao slab. Ali kako su se spuštali, a tama
pojačavala, znao je da se bliže ivici oblasti.
Konačno, stvor kog je jahao stade. Njegov sladunjavi glas zapeva:
“Dovde Vas smem nositi, gospodaru, ali ne dalje. Ta crna stena pred Vama označava kraj područja vidljive tame. Ne
smem da ga pređem.”
Džek prođe pored crne stene i nasta potpuna tama.
Okrenuvši se, reče: “Dobro, onda. Oslobađam te službe, uz jedinu obavezu da ukoliko se ikada opet sretnemo, nećeš
probati da me povrediš i služićeš mi kako si mi služio ovom prilikom. Idi sada. Idi! Poslat si dalje odavde!”
Zatim se udaljio od tog područja, znajući da je blizu cilju.
Znao je to po blagom poigravanju tla pod stopalima. U vazduhu se jedva osećala vibracija, poput brujanja udaljene
mašinerije.
Krenuo je napred, razmišljajući o svom zadatku. Ubrzo, magija će nestati, Ključ će biti beskoristan. Ali u mračnom
području kroz koje je išao ne bi trebalo da bude pretnji. To je samo tama koja se prostire pre mesta na koje je išao.
Povremeno je pravio slabu svetlost da bi znao kuda ide. Nije mu trebalo da bude vođen; trebalo je samo da prati zvuk i
oseća kako jača.
... A kako se pojačavao, njegova moć da stvori svetlost je slabila, dok nije potpuno nestala.
Zato je išao pažljivije, a blaga svetlost mu nije puno nedostajala jer se u daljini sada videla tačka svetlosti.
 12

Kako je svetlost rasla, brujanje i vibracije su se pojačavali. Na kraju, svetlost je bila dovoljno jaka da vidi kuda ide.
Malo kasnije, postala je tako blještava da je počeo da psuje što je zaboravio da ponese svoje stare naočare.
Blještavilo se uobličilo u kvadrat svetlosti. Ležao je na stomaku i dugo posmatrao svetlost kako bi mu se oči
privikle. Ponovio je to bolno iskustvo mnogo puta dok je napredovao ka njoj.
Tlo pod nogama je postalo glatko; vazduh je bio hladan ali prijatan, bez smradova koji su se osećali u području koje
je nedavno napustio.
Išao je dok nije gotovo došao nadomak nje. Nije bilo ničeg osim svetlosti. Bio je to džinovski otvor ka nečemu, ali
jedino što je mogao da vidi bilo je žuto-belo blještavilo; čuo je zvuk drobljenja, kliktanje i brujanje, kao da ih pravi
mnoštvo mašina.
... Ili Velika Mašina.
Opet je legao na stomak. Puzio je kroz otvor. Legao je na ivicu i na trenutak um nije mogao da mu obuhvati sve što
je video pod sobom.
Imala je toliko zupčanika da bi trebala čitava večnost da se izbroje. Neki su se okretali sporo, neki brzo, mali su
ulegali u velike; video je bregaste osovine, pogonska vratila, koture i klatna – neka klatna su bila dvadeset puta veća od
njega i spora, masivna – klipove i stvari koje su ulazile i izlazile iz crnih metalnih ležišta; bilo je kondenzatora,
transformatora i ispravljača; bilo je velikih kosina od plavog metala s tipkama, prekidačima, dugmićima i sijaličicama u
mnogo boja, koje su se stalno palile i gasile; čuo se ravan ton, brujanje generatora smeštenih još dalje unutra – ili su
možda bili nešto drugo, možda su izvlačili energiju iz same planete, njene toplote, njenog gravitacionog polja, nekih
skrivenih delova – koji su mu zujali u ušima kao rojevi insekata; osećao se plavi miris ozona, koji je sve prožimao. Iz
svih zidina ogromne pećine, u kojoj je bila smeštena oprema, dopirala je jarka svetlost; niz kantica se kretao smernicama
iznad celog kompleksa, zastajkujući povremeno na svojim putanjama da ispuste maziva na različitim mestima; energetski
kablovi, poput zmija, vijugali su od jednog do drugog mesta, neoznačavajući išta što bi razumeo; male staklene kutije
bile su povezane s celinom tankim žicama, koje su sadržale tako sitne komponente da nije mogao da razazna šta su bile s
mesta na kojem je ležao. Bilo je više od stotinu mehanizama nalik liftovima, koji su stalno uranjali u dubine i nestajali u
visinama, a koji su se zaustavljali na različitim nivoima mašine da izbace mehanički pribor u delove njenog mehanizma;
na najdaljem zidu su se nalazile široke trake crvene svetlosti koje su se palile i gasile; a njegov um nije mogao da
obuhvati sve što je video, osetio, mirisao i čuo – mada je znao da mora nekako da izađe na kraj s tim – zato je tražio nešto
što bi mu reklo koje je najbolje mesto za udarac, tražio je u toj masivnoj strukturi nešto što bi je uništilo. Video je
ogromne alatke okačene na zidovima, alatke kojima su mogli da rukuju samu džinovi, da održavaju tu stvar – ključevi,
klešta, poluge, stvari – kojima su se okretale druge stvari – i znao je da se među njima nalazi stvar koja mu treba, stvar
koja, ukoliko se pravilno upotrebi, može da pokvari Veliku Mašinu.
Otpuzao je još napred i nastavio da zuri. Bila je veličanstvena; nikada ranije nije postojalo išta slično, niti će
postojati ponovo.
Potražio je način da se spusti i ugledao metalne merdevine, daleko zdesna. Krenuo je ka njima. Ispust se sužavao, ali
uspeo je da dođe do prve prečage i da se preko nje prebaci na njih.
Počeo je dugi spust nadole.
Pre nego što je stigao do dna, začuo je korake. Jedva su se razaznavali kroz zvuke mašine, ali ih je čuo i povukao se
u senku.
Iako senka nije imala svoje uobičajene osobine, ipak ga je sakrila. Čekao je u njoj, u blizini merdevina, pored
nekakvog generatora i razmišljao o svom sledećem koraku.
Niski, sedi čovek je prošao pored njega hramajući. Džek ga pažljivo osmotri. Čovek zastade, uze kanticu, ukapa
mazivo u više zupčanika.
Džek je posmatrao kako se čovek kreće oko Mašine, pronalazi različite proreze i otvore, sipa ulje u njih.
“Zdravo”, reče dok je čovek prolazio.
“Šta – ko si ti?”
“Ja sam onaj koji je došao da te vidi.”
“Zašto?”
“Došao sam da ti postavim nekoliko pitanja.”
“Pa, to je prijatno iznenađenje i voljan sam da ti odgovorim. Šta želiš da znaš?”
“Interesuje me sklop ove Mašine.”
“Prilično je složena”, odgovorio je.
“Rekao bih da jeste. Možeš li da me uputiš u detalje?”
“Da”, odgovorio je, oduševivši ga objašnjenjem.
Džek je klimao glavom i osetio kako mu se ruke koče.
“Razumeš?”
 “Da.”
“Šta je bilo?”
“Mislim da ćeš umreti”, reče.
“Šta...”, i Džek ga lupi u levu slepoočnicu prvim zglobom kažiprsta desne ruke.
Prišao je držaču za alat pored Mašine, posmatrao niz raznolike opreme. Izabrao je tešku metalnu šipku, čiju funkciju
nije razumeo. Kada ju je podigao, potražio je malu staklenu kutiju koju je starac pomenuo. Posmatrao je stotine majušnih,
osetljivih zupčanika kako se pomeraju u njoj, okrećući se različitim brzinama.
Podigao je polugu, razbio staklo i počeo da uništava delikatni mehanizam. Posle svakog udarca koji je zadao začuo
se zvuk mehaničkog negodovanja iz drugog dela ogromne Mašine. Začulo se nepravilno brujanje, zatim niz zveketa, kao
da je nešto veliko puklo ili se otkinulo. Za njima se začulo prodorno cvilenje, zvuk mrvljenja i škripanje metala o metal.
Potom se začula lupa i iz nekoliko segmenata je počeo da se diže dim. Jedan od masivnijih zupčanika se usporio, zastao,
zaustavio se, a onda opet počeo da se okreće, sporije nego ranije.
Dok je Džek lomio druge kutije, posude s mazivom nad njim su poludele, počele da se kreću tamo-amo, da
prosipaju svoj sadržaj i vraćaju se do slavina na zidu po još. Osetio se miris spaljene izolacije i začuo se praskav zvuk i
cvrčanje. Pod je počeo da podrhtava i nekoliko klipova je iskočilo iz ležišta. Izbili su plamenovi unutar dima i Džek se
zakašljao od oštrih isparenja.
Mašina je počela da podrhtava, zastala uz škripu, zatim opet počela da se kreće, mahnito. Tresla se dok su se
zupčanici kretali i pucale osovine. Počela je da se raspada na delove. Od lomljave su ga zabolele uši. Okrenuo se, zavitlao
šipku u Mašinu i pobegao u pravcu merdevina.
Kada se osvrnuo, video je ogromna obličja, delimično skrivena dimom, kako trče ka Mašini. Znao je da stižu
prekasno.
Uspeo se uz merdevine, dohvatio ispust, otrčao u tamu iz koje je došao. Tako je počelo uništenje sveta koji je znao.

Put natrag se unekoliko pokazao opasnijim nego što je bilo spuštanje nadole, jer se sada tlo treslo, podizalo prašinu i
ruševine prethodnih epoha, zidovi su pucali, od čega su se obrušavali delovi svoda. Dvaput, kašljući, morao je da čisti
ruševine s puta da bi mogao da prođe. Zatim su i stanovnici velikog tunela počeli da trče panično, da napadaju jedni
druge s neviđenom žestinom. Džek je morao da pokosi mnoge da bi prošao.
Kad je izašao, pogledao je u crnu sferu visoko na nebesima. Hladnoća je još uvek dopirala od nje, sad možda i jače
nego kada je krenuo da počini sabotažu. Posmatrao je sferu i primetio da se izgleda malo pomerila s mesta na kojem je
ranije bila.
Zatim, žureći, da bi održao obećanje koje je nedavno dao sebi, upotrebio je Ključ da se prebaci do Znaka Plamtećeg
Tučka, na kolskom putu uz okean.
Ušao je u gostionu, napravljenu od drveta, popravljanu hiljadu puta, staru gotovo koliko i on. Dok je silazio ka
centralnom delu za obedovanje, tlo se zatreslo, a zidovi zaškripali oko njega, zbog čega se grupa posetilaca uz ognjište
ućutala, a onda opet počela da žamori.
Džek im je prišao.
“Tražim staricu po imenu Rouzi”, reče. “Da li boravi ovde?”
Čovek širokih ramena i sede brade s modrim ožiljkom preko čela podiže pogled sa svog obroka.
“Ko si ti?” upita.
“Džek iz Čuvara Senki.”
Čovek se zagleda u njegovu odeću, lice; oči mu se raširiše, zatim obori pogled.
“Ne znam nijednu Rouzi, gospodine”, reče blagim tonom. “Zna li neko od vas?”
Ostalih pet gostiju rekoše: “Ne”, ne pogledavši u Džeka i brzo dodavši “gospodine” svom odgovoru.
“Ko je vlasnik ovde?”
“Zove se Herik, gospodine.”
“Gde mogu da ga nađem?”
“Kroz ona vrata zdesna, gospodine.”
Džek se okrenu i krenu prema njima. Dok je išao, čuo je šapat svog imena u senkama.
Popeo se uz dva stepenika i ušao u manju prostoriju, gde je debeli čovek crvenog lica, s keceljom, sedeo i pio vino.
Od žute sveće, koja je pucketala na stolu pred njim, lice mu je izgledalo još crvenije. Okrenuo je polako glavu i trebalo
mu je nekoliko trenutaka da usmeri pogled kad se začkiljio u Džekovom pravcu.
Zatim upita: “Šta želiš?”
“Zovem se Džek i prešao sam dalek put da dođem ovde, Heriče”, reče. “Tražim staricu koja je došla da ovde
provede svoje poslednje dane. Zove se Rozali. Reci mi šta znaš o njoj.”
Herik nabra čelo, spusti glavu i žmirnu.
“Čekaj malo”, reče. “Bila je jedna matora veštica... Da. Umrla je pre izvesnog vremena.”
“Ali”, reče Džek. “Reci mi onda gde je sahranjena da mogu da joj odem na grob.”
Herik šmrknu i potegnu vino. Zatim poče da se smeje. Obrisao je usta nadlanicom, a onda je podigao da njome
obriše oči o rukave.
“Sahranjena?” reče. “Bila je bezvredna. Držali smo je samo iz milostinje i jer je znala nešto o isceljivanju.”
Mala ispupčenja od mišića pojaviše se na krajevima Džekove vilice.
“Šta ste onda uradili s njom?” upita.
“Pa bacili smo lešinu u okean. – Mada, mala vajda od nje za ribe.”
Džek je otišao ostavljajući za sobom Znak Plamtećeg Tučka u plamenu, tamo na kolskom putu uz okean.

Uz ravan, crni okean, sada je hodao. Zvezde u njemu su poigravale svaki put kad bi se zatreslo tlo i površina vode.
Vazduh je bio prilično hladan i on je osećao jak umor. Pojas s mačem gotovo da mu je bio pretežak za nošenje. Želeo je
da se umota u ogrtač i legne na kratko. Želeo je cigaretu.
Hodao je kao u snu, dok su mu čizme upadale u pesak, kad ga trgnu pogled na nekog ko se pojavio pred njim.
Činilo mu se da vidi sebe.
Odmahnu glavom, a zatim reče: “O, to si ti, dušo.” Njegova duša klimnu glavom.
“Nije bilo potrebe da uništiš onu gostionu”, reče, “jer će se more uskoro osloboditi okova i moćni talasi će
zapljusnuti tlo. Ona bi bila uništena među prvima.”
“Grešiš”, reče Džek zevajući. “Postoji razlog: od toga se osećam bolje. – Kako to da znaš kako će se more
ponašati?”
“Nikad nisam daleko od tebe. Bio sam s tobom na vrhu Planine Panikus, kada si pričao s Zvezdozorom. Sišao sam s
tobom u utrobu sveta. Kada si razbio Veliku Mašinu stajao sam uz tebe. Vratio sam se s tobom. Pratio sam te do ovog
mesta.”
“Zašto?”
“Znaš šta želim.”
“... I dobio si moj odgovor više puta.”
“Znaš da je ovaj put drugačije, Džek. Svojim postupcima lišio si sebe najvećeg dela svojih moći – možda čak i svih.
Možda si nam uništio sve živote, osim ovog koji sada imamo. Potreban sam ti sada. Znaš da je tako.”
Džek je zurio u okean i zvezde koje su proletale poput svetlucavih insekata.
“Možda”, reče. “Ali ne još.”
“Pogledaj ka istoku, Džek. Pogledaj ka istoku.” Džek podiže pogled, okrete glavu.
“To je gostiona, u plamenu”, reče.
“Onda nećeš da se sjedinimo?”
“Ne sada. Ali te neću ni oterati. Hajdemo sad nazad u Čuvara Senki.”
“Dobro.”
Tlo se zatim zatreslo najjače do tada i Džek se zatetura.
Kada se tlo opet smirilo, isukao je sečivo i počeo da crta šaru u pesku.
Počeo je da izgovara čin. Kad se već približio kraju, s nogu ga je oborio veliki talas koji ga je potpuno prekrio.
Osetio je kako ga nosi naviše i pluća su mu žudela za vazduhom. Pokušao je da ode s njim još dalje, jer je znao šta sledi.
Pred očima su mu sijali svetlaci dok je grabio pesak i vukao se napred. Uspeo je malo da se pomeri pre nego što je
voda počela da se povlači.
Borio se da ga ne povuče, grabio pesak, veslao rukama, odgurivao se nogama, pokušavao da puzi...
... A onda se oslobodio.
Ležao je s pola lica u hladnom, vlažnom šljunku, slomljenih noktiju, čizama punih vode.
“Džek! Ovuda! Požuri!” Dozivala ga je duša.
Ležao je, dahćući, nesposoban da se pomeri.
“Moraš, Džek! Ili me prihvati smesta! Uskoro će doći sledeći!” Džek zastenja. Pokušao je da se pridigne,
bezuspešno.
Zatim se iz pravca gostione, čiji plamen je bacao bledi, rumenkasti odsjaj preko plaže, začu tresak kad su se krov i
jedan zid urušili.
Nešto je zaklanjalo svetlost sada i senke su poigravale oko njega.
Gotovo jecajući, crpeo je snagu iz njih svaki put kad bi pale preko njega.
“Moraš da požuriš, Džek! Vraća se! Stiže!”
Pridigao se na kolena, zatim pokušao da se podigne na stopala. Zateturao se napred. Dosegao je više tlo i nastavio
dalje. Video je dušu kako ga čeka napred i krenuo ka njoj. Za njim se sada začuo zvuk nadolazeće vode.
Nije se osvrtao.
Napokon, čuo je udar talasa i osetio kapljice. Samo kapljice. Iscerio se slabašno ka duši.
“Vidiš? Ipak mi nije trebala tvoja pomoć”, reče.
“Trebaće ti uskoro”, reče duša uzvrativši mu osmeh.
Džek opipa pojas da pronađe bodež, ali okean ga je uzeo, zajedno s ogrtačem. Mač, koji mu je bio u ruci kad je talas
udario, nestao je na isti način.
 “Znači more je opljačkalo lopova.” Zakikotao se. “To samo otežava stvari.”
Pade na kolena, trgnu se zbog slomljenog nokta, kažiprstom ponovo iscrta šaru koju je prethodno nacrtao na plaži.
Zatim, ne ustavši, izgovori čin.

Klečao je u velikoj dvorani Čuvara Senki, a baklje i ogromne sveće treperele su svuda oko njega. Dugo se nije
pomerio, puštajući senke da ga kupaju. Zatim je ustao i oslonio se na zid.
“Šta sad?” upita ga duša. “Hoćeš li se očistiti i malo odspavati?” Džek pomeri glavu.
“Ne”, odgovorio je. “Neću da rizikujem da propustim svoj najveći trijumf – ili neuspeh, kakav god da je ishod.
Sačekaću ovde malo, a onda uzeti jake droge da mi održe pažnju, da mi daju snagu.”
Zatim je otišao do ormara gde drži droge, otključao ga izgovorivši čini vratima i pripremio sebi napitak. Dok je to
radio primetio je da mu se tresu ruke. Pre nego što je ispio narandžasti napitak morao je da pljune nekoliko puta da očisti
usta od peska.
Zatim je zatvorio ormar i otišao do najbliže klupe.
“Dugo nisi spavao – i uzeo si iste droge kao kad si išao do Velike Mašine.”
“Mislim da sam toga svesniji od tebe”, reče Džek. “Napor će biti velik.”
Džek nije odgovorio. Nakon nekog vremena osetio se potres. Ipak, nije ništa rekao.
“Treba više vremena da sad počnu da deluju, zar ne?”
“Zaveži!” reče Džek.
Zatim se podiže na noge i reče glasnije.
“Stab! Do vraga! Gde si? Stigao sam kući!” Ubrzo, tamni čovek utrča unutra.
“Gospodaru! Vratili ste se! Nismo znali...”
“Sada znate. Donesi mi kupku, čistu odeću, nov bodež i hranu – mnogo hrane! Umirem od gladi! Mrdni guzicu!”
“Da, gospodaru!”
I Stab nestade.
“Osećaš li se nesigurno, pa ti treba bodež u sopstvenoj utvrdi, Džek?” Okrenuo se i nasmešio.
“Ovo je posebna situacija, dušo. Ako si bila uz mene toliko blizu koliko kažeš da jesi, znaš da mi nije navika da se
ponašam tako među ovim zidovima. Zašto hoćeš da me iznerviraš?”
“To je privilegija duše – dužnost, moglo bi se čak reći – da to povremeno čini.”
“Onda nađi bolji trenutak da koristiš svoje privilegije.”
“Ali sada je savršen trenutak, Džek – najbolji koji se ukazao do sada. Plašiš se da ćeš ako izgubiš svoje moći tvoji
podanici biti u stanju da se okrenu protiv tebe?”
“Zaveži!”
“Znaš, naravno, da te zovu Džek Zlo.” Džek se opet osmehnu.
“Ne”, reče. “Neće ti uspeti. Neću dozvoliti da me razbesniš, da me prevarom navedeš da uradim nešto
nepromišljeno. – Da, svestan sam titule koju su mi dali, mada mi ju je malo ko izrekao u lice, a niko dva puta. Međutim,
zar ne shvataš da bi bilo koji od mojih slugu ubrzo poneo istu titulu da zauzme moje mesto?”
“Da, razumem to. Zato što nemaju duše.”
“Neću da se raspravljam s tobom”, reče Džek. “Mada bih voleo da znam zašto niko ne komentariše tvoje prisustvo?”
“Vidiš me samo ti i to samo kad ja to želim.”
“Sjajno!” reče Džek. “Što sad opet ne bi postao nevidljiv i za mene i ostavio me da se okupam i jedem?”
“Izvini. Nisam još spreman.”
Džek slegnu ramenima i okrenu mu leđa.

Malo kasnije, doneli su mu kadu i napunili je vodom. Deo vode se prosuo od udara koji je tako jako potresao svet da
se preko jednog zida otvorila zupčasta pukotina poput crne munje. Dve sveće padoše i polomiše se. U obližnjoj prostoriji
pade kamen s tavanice, ali niko nije bio povređen.
Pre nego što se potpuno skinuo, donet mu je novi bodež. Zastao je da ga proveri, a onda klimnuo potvrdno.
Pre nego što je ušao u kadu, ostavljena mu je čista garderoba na klupu.
Pre nego što je završio kupanje, postavljen mu je sto pored.
Dok se osušio, obukao i podigao sečivo, hrana je stavljena na sto i njegovo mesto pripremljeno. Jeo je polako,
uživajući u svakom zalogaju. Pojeo je neverovatnu količinu.
Zatim je ustao i povukao se u svoju radnu sobu, gde je pronašao cigarete. Odatle je otišao do podnožja svoje
omiljene kule i popeo se uz stepenište.
Na vrhu kule, pušeći, posmatrao je crnu sferu. Da, značajno se pomerila otkad ju je video poslednji put. Džek
izdahnu dim u njenom pravcu. Možda je to bilo zbog droga, ali osećao je ushićenje zbog onoga što je do tada uradio.
Kako god, bio je pokretač, otac novih okolnosti.
“Da li ti je sada žao, Džek?” upita ga duša.
“Ne”, reče Džek. “To je moralo da se uradi.”
 “Ali žao ti je što je moralo da bude urađeno?”
“Ne”, reče Džek.
“Zašto si spalio gostionu kod Znaka Plamtećeg Tučka, na kolskom putu uz okean?”
“Da osvetim Rozali, za to kako su se poneli prema njoj na tom mestu.”
“Kako si se osećao dok si išao plažom posle toga?”
“Ne znam.”
“Da li si samo bio ljut i umoran? Ili nešto više od toga?”
“Bio sam tužan. Bilo mi je žao.”
“Da li se često osećaš tako?”
“Ne.”
“Želiš li da znaš zašto si se više puta tako osećao u poslednje vreme.”
“Ako znaš, reci mi.”
“Zato što sam ja u blizini. Imaš dušu, dušu koja je oslobođena. Počeo si da osećaš moj uticaj. Zar je to tako loše?”
“Pitaj me neki drugi put”, reče Džek. “Došao sam da posmatram, a ne da pričam.”
... I njegove reči dopreše do ušiju onog koji ga je tražio, kad daleka planina otrese svoj vrh, bljunu vatru u vazduh,
podrignu i umiri se ponovo.
 13

Džek je slušao zvuk cepanja stena i posmatrao kako se ruši crno mesto; čuo je jauke iz unutrašnjosti sveta; video
vatrene linije preko zemlje.
Do nozdrva su mu doprli oštri mirisi unutrašnjeg sveta. Pahulje pepela, poput šišmiša njegovog prethodnika, rojile
su se, izdizale, spuštale po prohladnom vazduhu. Zvezde su se kretale po nebu kao nikada pre toga. U daljini se videlo
sedam planina užarenih vrhova i setio se dana kada je pomerio jednu od njih. Jata meteora su neprekidno parala nebo,
podsetila ga na nebesa kako su izgledala na dan njegovog poslednjeg vaskrsnuća. Oblaci isparenja i stubovi dima su
mestimično zaklanjali sazvežđa. Tlo nije prestajalo da podrhtava, a dole pod njim Čuvar Senki se tresao iz temelja. Nije
se plašio da će kula da padne, jer je njegova ljubav prema tom mestu bila takva da je postavio moćne čini oko njega i
znao je da će odolevati sve dok poseduje moć.
Njegova duša je nemo stajala uz njega. Zapalio je još jednu cigaretu i posmatrao lavinu na obližnjoj planini.
Polako su se gomilali oblaci. Sakupljali su se u daljini, gde je počela oluja. Poput insekata s brojnim, plamenim
nogama, išli su od planine do planine. Osvetljavali su severno nebo, meteori su ih parali, napadnuta zemlja bljuvala je na
njih. Malo kasnije, Džek je čuo riku sukoba. Još kasnije, primetio je da se bitka kreće u njegovom pravcu.
Kada je gotovo stigla do njega, Džek se nasmejao i isukao mač.
“Sada, dušo”, reče, “videćemo kako me moći služe.” Nakon što je to rekao, urezao je šaru u stenu i progovorio.
Reka svetlosti i grmljavine se rascepila, tekla oko Čuvara Senki, prolazila sa svih strana, ostavljajući ga netaknutog.
“Jako dobro.”
“Hvala.”
Stajali su okruženi sa svih strana: tlo je gorelo i treslo se pod njima, oluja je besnela nad njima, nebo je bilo išarano
zvezdama padalicama.
“Kako ćeš znati?”
“Znaću. U stvari, već mnogo toga može da se kaže, zar ne?” reče Džek. Duša nije odgovorila.
Kad su se začuli koraci okrenuo se prema stepeništu.
“To je Ivni”, reče. “Oluje je plaše i uvek dođe kod mene kada besne.”
Ivni se pojavila iz otvora za stepenište, videla Džeka, dotrčala do njega. Nije ništa rekla. Obgrlio ju je plaštom i
rukom. Stajala je i drhtala.
“Kaješ li se i malo zbog svega što si joj uradio?”
“Malo”, reče Džek.
“Zašto to onda ne poništiš?”
“Ne.”
“Zato što će te mrzeti ukoliko se seti?” Džek nije odgovorio.
“Ne čuje me. Ako postavim pitanje, možeš da odgovoriš kratko, a ona će misliti da mumlaš. − Osetiće nešto više od
mržnje?”
“Da.”
Obojica su ćutali neko vreme. “Plašiš li se da će poludeti ako joj vratiš sećanje?”
“Da.”
“To znači da imaš više emocija i osećanja nego što si imao ranije, mnogo više nego što sam i ja pretpostavljao.”
Džek nije odgovorio.
Buka i bljesci svetlosti su ih i dalje okruživali i Ivni napokon okrete glavu, pogleda ga i reče:
“Užasno je ovde. Hoćemo li da siđemo, dragi?”
“Ne. Ti siđi, ako želiš. Ali ja moram da ostanem.”
“Onda ću i ja ostati s tobom.”
Sporo, veoma sporo, oluja je počela da jenjava, utišala se, prošla. Džek je video da planine i dalje gore, video je i
kako rascepljeno tlo bljulje vatre iz svoje unutrašnjosti. Kada se okrenuo primetio je belinu u vazduhu i zaključio
konačno da to nije dim, nego sneg. Međutim, to je bilo daleko na zapadu.
Odjednom ga je obuzeo osećaj da neće uspeti, da će razaranje biti potpuno. Ali sada nije mogao ništa da uradi osim
da gleda.
“Ivni...?”
“Da, Gospodaru?”
“Imam nešto da ti kažem...”
“Šta je bilo, ljubavi?”
“Ja – ništa!”
Duša mu se približila, stala odmah iza njega i u njemu poče da nadire čudan osećaj i da raste sve dok više nije
mogao da izdrži.
Okrenuvši se ka njoj, reče: “Žao mi je!”
 “Zbog čega, dragi?”
“Ne mogu sada da objasnim, ali možda će doći dan kada ćeš se setiti da sam ti to rekao.” Zbunjena, reče: “Nadam se
da taj dan nikada neće doći, Džek. Uvek sam bila srećna s tobom.” Okrenuo se i pogled mu odluta ka istoku. Na tren je
prestao da diše i osetio otkucaje srca kroz celo telo.

Kroz prašinu, buku, hladnoću, pratilo je trag. Blještava svetla, drhtavo tlo, preteća oluja, ništa mu nisu značili, jer
nikada nije znalo za strah. Klizilo je niz padine poput duha i gmizalo među stenama kao reptil. Preskakalo je bezdane,
izbegavalo stene koje su se kotrljale ka njemu, jednom ga je oprljila munja. Bila je to gromada protoplazme na štapu; bila
je to izbrazdana telesina, a nije postojao nijedan razlog da živi i da se kreće. Ali možda i nije bilo istinski živo – bar ne
kako su druga stvorenja, čak i ona s mračne strane, živela. Nije imalo ime, samo naziv. Njegove mentalne sposobnosti,
očigledno, nisu bile sjajne. Bila je to smeša instikata i refleksa, od koji su neki bili urođeni. Nedostajale su mu emocije,
sve osim jedne. Bilo je izuzetno snažno i sposobno da odoli velikoj oskudici, izuzetnom bolu i velikim oštećenjima tela.
Nije govorilo nijedan jezik i sva bića koja sretne bežala su od njega.
Dok je tlo podrhtavalo, a stene hroptale oko njega, počelo je da se spušta niz planinu-koja-se-jednom-pokrenula, dok
su reke razbuktalih oblaka bacale vatru svud oko njega.
Lavina ga nije zaustavila, kao što nije ni oluja.
Tražilo je put među rasutim gromadama stena u podnožju planine i na trenutak osmotrilo poslednji spust.
Put je vodio tamo; njime mora da ide.
Uzvišen, visok, opasan zidinama i dobro čuvan...
Ali, osim snage, u njemu je bilo i prepredenosti.
... I jedna emocija.

“Pobedio ili izgubio, deluje”, reče Džek; i mada Ivni nije odgovorila, duša jeste.
“Gubiš. Da li svet dobija ili gubi, to je već druga stvar. Ali ti gubiš, Džek.”
... I kada je pogledao u sve svetliji istok, Džek je znao da je to istina.
Jer nebo je postalo svetlije, i to ne samo od vulkanske vatre i oluja. U sebi, osetio je kako se moć slama. Kada se
okrenuo na zapad, video je još jednom koliko je pala sfera i u umu mu se razbukta svitanje.
Kako mu se moć povlačila, zidovi Čuvara Senki počeše da se ruše.
“Bolje da bežimo sada.”
“Šta tebe briga, dušo? Tebe ne može da povredi. Ja neću da bežim. Ova kula će stajati kad dođe jutro.”
Pod njim, stene i kamenje počeše da padaju u dvorište, jedan zid se obrušio i otkrio unutrašnjost nekoliko odaja.
Džek začu vriske svojih slugu i nekoliko njih pretrča preko dvorišta. Osetio se još jedan potres tla i kula se blago zaljulja.
Džek se još jednom okrete ka istočnom nebu s ružičastim oblacima. “Ključ Koji Je Bio Izgubljen, Kolvijina, ponovo
je izgubljen”, reče. “Ovaj put zauvek.” Probao je da izvede jednostavnu čin, ali nije uspeo.
Čuo je riku, kao da se obrušavaju vode i udaljeni deo citadele se uruši i rasu.
“Ako nećeš ti da bežiš, šta će biti s devojkom koja stoji uz tebe?”
Džek se okrenuo ka Ivni, gotovo da je zaboravio da je tu. Video je radoznali izraz na njenom licu.
Prvo nije mogao da pojmi njen izraz; ali kada je progovorila, primetio je da joj se boja glasa promenila.
“Šta se dešava, Džek?”
Dok je izgovarala te reči, osetio je kako joj se telo koči i lagano udaljava od njega. Odmah je pomerio ruku da joj
olakša pokret.
Istog trenutka mu sinu. S povlačenjem njegovih magijskih moći čin koju je bacio na nju tako davno počela je da
bledi. Kako se zora širila uznemirenim svetom, tako se njen um polako razbistravao.
Počeo je da govori u nadi da će joj zaokupiti pažnju, da će je sprečiti da iznenada postane svesna promene u sebi.
“To je moje delo”, reče. “Sedmorica upisana u Crvenu knjigu Elija nisu želela da sarađuju u održavanju Štita od
spoljne hladnoće, pa sam ih posekao. Međutim, pogrešio sam što sam mislio da se može bez njih. Mada sam mislio da
mogu, pokazalo se da nisam sposoban da ceo podvig iznesem sam. Postojalo je samo jedno rešenje. Uništio sam Veliku
Mašinu koja je održavala svet onakvim kakav je bio. Sada, mi s mračne strane, koji naše legende zasnivamo na toj
gotovo nerazumljivoj stvari koju zovu naukom, kažemo da je Mašina ta koja pokreće svet. Stanovnici dnevne strane,
jednako sujeverni, smatraju da je zemljina kora ispunjena užarenim elementima i istopljenim mineralima. Ko može da
kaže ko je u pravu, a ko nije? Filozofi s obe strane su često spekulisali da je svet čula iluzija. Meni zaista nije važno. Ma
kakva da je stvarnost od koje smo, kako se čini, bili trajno izolovani, ja sam išao u središte sveta i izazvao katastrofu
tamo. Njene rezultate vidiš svuda oko sebe. Zbog mojih dela svet je počeo da se okreće. Više neće biti tamne strane i
svetle strane. Umesto toga, smenjivaće se svetlost i tama na svim delovima sveta. Tama će, osećam, uvek sadržati u
nekom obliku stvari koje smo bili, a nauka će, nesumnjivo, dominirati na svetlosti.”
To, dodao je u mislima, pod uslovom da svet ne bude uništen.
Zapitao se u tom trenutku kako je bilo u svetu svetlosti – na univerzitetu – posmatrati veče kako se približava, zatim
tamu, a onda videti zvezde. Hoće li Poindekser misliti da je to dobro osmišljena šala za kraj semestra?
 “Ovako”, nastavio je, “neće biti potrebe da se štitimo od hladnoće i toplote. Toplota zvezde oko koje se krećemo
biće raspoređena, a ne koncentrisana. Ja...”
“Džek Zlo!” vrisnu Ivni, ustuknuvši brzo.
U uglu oka je primetio blještavi narandžasti luk koji se pojavio nad horizontom.
Kada su njegovi zraci pali na njih, kula zadrhta, zatrese se, poče silovito da se njiše. Čuo je kako se obrušavaju stene
u samoj kuli, osetio kroz čizme vibracije koje su pravile dok su ispadale iz ležišta.
... I Ivni čučnu, očiju raširenih i besnih iza gomile sada razbarušene kose, koju je vetar kovitlao pred njima...
... I on vide da u desnoj ruci drži bodež.
Oblizao se i povukao korak nazad.
“Ivni”, reče. “Molim te, saslušaj me. Mogu da ti otmem tu igračku, ali ne želim da te povredim. Dovoljno sam te
povredio. Molim te, skloni ga. Probaću da...”
Jurnula je na njega i on posegnu za njenim zglobom, promaši ga i koraknu na stranu.
Oštrica prolete pored njega; njene ruke i ramena za njom. Uhvatio ju je za ramena.
“Džek Zlo!” viknula je ponovo, zamahnuta ka njegovoj ruci i zasekla je.
Kad mu je stisak popustio, otrgnula se i krenula na njega, ciljajući ka grlu.
Blokirao joj je zglob levom nadlakticom i odgurnuo je desnom rukom. Na tren joj je video lice dok je to radio, mrlje
pene su joj bile u uglovima usana; štrafte od krvi slivale su joj se niz bradu iz mesta gde je zagrizla usnu.
Oslonila se na ogradu, koja je popustila, gotovo bešumno.
Jurnuo je ka njoj, ali uspeo je samo da vidi njenu ustalasalu suknju dok je padala u dvorište.
Vrisak koji je ispustila bio je kratak.
Vratio se nazad kad je ljuljanje kule zapretilo da i njega zbaci.
Sunce je sada bilo do pola izašlo.
“Džek! Moraš da kreneš! Ovo mesto se raspada!”
“Nema veze”, reče.
Ali ipak se okrenuo i pošao ka stepeništu.

Pretražilo je hodnike nakon što je ušlo u citadelu kroz zjapeću rupu u severnom zidu. Ostavljalo je tela tamo gde su
pala kad god je moralo da ubije. U jednom trenutku deo krova pade na njega. Prokopalo je izlaz i nastavilo dalje.
Čučalo je iza ruševina dok su grupe vodonoša jurile da gase vatre; skrivalo se u nišama, iza draperija, nameštaja,
vrata; klizilo je poput duha i gmizalo kao reptil.
Tražilo je put kroz ruine dok nije opet pronašlo trag.
Vodio je gore, gore, u krug... Tamo treba da ide.

Nebo rascepljeno svetlošću, urušena ograda tako jasna u njegovom umu, cvast njene suknje koja mu cveta iza očiju,
njena pljuvačka i krv – mastilo njegove optužnice, grmljavina izmučene zemlje poput tišine zbog svog monotonog zvuka,
rasparčane stene oštre od senovite jasnoće jutra; vetrovi žalopojke, kretnje raspadnute kule sada gotovo da su uteha. Džek
dođe do početka stepeništa i vide ga kako se penje.
Izvukao je nož i čekao, nije bilo drugog puta do dole.
Čudno, pomislio je, kako instinkt za preživljavanje opstaje, bez obzira na sve.
Držao je vrh oštrice spreman kad Boršin jurnu uz poslednjih nekoliko stepenika i napade ga.
Proburazio je stvorenju rame, ali to ga nije zaustavilo. Bodež mu je izleteo iz ruke kad ga je Boršin udario, srušio na
leđa i skočio na njega.
Okrenuo se na stranu i uspeo da se podigne u čučanj pre nego što je stvor opet napao. Bodež mu je još uvek bio u
ramenu, presijavao se na svetlosti; na njemu nije bilo krvi, ali gusta, braonkasta tečnost polako je curila niz ivice rane.
Uspeo je da izbegne drugi napad i da ga zgrabi obema rukama, ali nijedan udarac nije imao nikakvog vidljivog
efekta. Osećao se kao da udara puding koji neće da splasne.
Još dva puta je uspeo da izbegne napad, šutnuvši ga u nogu i zadavši mu jak udarac laktom u teme.
Zatim ga je stvor slabo zgrabio, ali iščupao mu je bodež iz ramena i izvukao se s pocepanom tunikom.
Pognut, kružio je, pokušavao da održi što je veću razdaljinu među njima, podigao je dva komada stene i skočio
unazad. Zgrabio bi ga da nije skočio. Stvor se okrenuo munjevito i on zavitla jedno od tek stečenih oružja, i promaši.
Zatim, pre nego što je uspeo da se pomeri, skočio je na njega i srušio ga na leđa.
Udarao ga je u glavu preostalim komadom oružja, sve dok mu nije bilo izbijeno iz ruke. Grudi su mu bile stisnute,
lice stvora toliko blizu njegovom da je poželeo da vrisne; i vrisnuo bi, da je mogao da dođe do daha.
“Šteta što nisi napravio pravi izbor”, ču svoju dušu.
Zatim ga stvor jednom rukom uhvati za zadnji deo vrata a drugom za glavu. Poče da je okreće. Dok mu se navlačilo
crnilo i suze bola mešale sa znojem na licu, glava mu bi tako okrenuta da je uspeo da vidi nešto što ga je u trenu začudilo.
Magija je nestala, ali ovo jutro je još uvek bilo kao sumrak. Mogao je da deluje u Sumraku, ne kao čarobnjak, ali je
mogao kao lopov.
 Zbog moći koja je ležala u senkama...
... Nijedan bodež tamo nije mogao da ga dotakne, nijedna sila da ga ozledi.
Izlazeće sunce, čiji zraci obasjaše deo ograde, napravi dugu senku koja pade korak od njega.
Pokušao je da je dohvati, ali nije mogao. Zato je zabacio desnu ruku što je više mogao u tom pravcu.
Šaka i pola nadlanice padoše u senku.
I dalje je osećao bol, kao i škripanje pršljenova; još uvek je osetio snažan pritisak na grudima. Samo što je sada stari,
mračni osećaj ušao u njega i raširio mu se telom.
Opirao se nesvesti; zgrčio je mišiće u vratu. Snagom koju je upio, okrenuo se i odgurnuo dok mu cela ruka i rame
nisu ušli u senku. Zatim, odgurujući se laktovima i petama, uspeo je da dovuče glavu u moćnu senku.
Oslobodio je drugu ruku i šake mu nađoše Boršinov vrat. Povukao ga je za sobom u senku.
“Džek, šta se dešava?” ču svoju dušu. “Ne vidim te kada si u senci.” Nakon dosta vremena Džek izađe iz senke.
Oslonio se na najbliži komad ograde, stajao i teško dahtao. Bio je umazan krvlju i gumastom, braonkastom
materijom.
“Džek?”
Ruka mu zadrhta kad je posegnuo u ono što mu je ostalo od tunike.
“Do vraga...”, reče promuklo, polušapatom. “Poslednje cigarete su mi zgnječene.” Izgledao je kao da će da zaplače
zbog toga.
“Džek, nisam mislio da ćeš preživeti...”
“Ni ja. – U redu, dušo. Dovoljno si me gnjavila. Kroz toliko toga sam prošao. Za mene više ničeg nema. Sad mogu i
da te usrećim. Dajem ti svoj pristanak. Radi šta ti volja.”
Zatim je na tren zatvorio oči i kada ih je opet otvorio, duše više nije bilo.
“Dušo?” upita.
Nije bilo odgovora.
Nije se osećao drugačije. Da li su zaista bili sjedinjeni?
“Dušo? Dao sam ti šta si htela. Možeš bar da mi se obratiš.”
Bez odgovora.
“Dobro! Kome trebaš!”
Zatim se okrenuo i pogledao razorenu zemlju. Video je kako kosi zraci sunca otkrivaju boju divljine koju je
oblikovao. Vetrovi su malo popustili i činilo se kao da se čuje pevanje u vazduhu. Uprkos uništenju i plamenu, ovo mesto
je bilo prokleto lepo. Ne bi moralo da bude toliko razoreno da nije bilo u njemu svega što je izazvalo bol, smrt i
obeščašćenje gde ili pre toga nije bilo. Ipak, iz pokolja, ili, zahvaljujući njemu, pojavilo se nešto što nikada ranije nije
video. Kao da je sve na šta bi spustio pogled posedovalo potencijal za savršenstvo. U daljini su se videla razorena sela,
okrnjene planine, ugljenisane šume. Svo zlo je bilo njegova odgovornost, jer je zaista zaslužio titulu koju je nosio. Ipak,
iz njega, osećao je, izrašće nešto drugo. Za to nije mogao da preuzme zasluge. Samo krivicu. Ali osećao je da ga više
ništa ne sprečava da vidi šta može da usledi sada kad je poredak u svetu izmenjen, da oseti, uživa u njemu, možda čak –
ne, to ne. Bar ne još. Ali smena svetlosti i tame biće novi poredak i osećao je da je to dobra stvar. Zatim se okrenuo i
pogledao u izlazak sunca, obrisao oči i gledao još malo, jer je pomislio da je to najlepša stvar koju je ikada video. Da,
mora da ima dušu, zaključio je, jer se nikada pre nije ovako osećao.
Kula prestade da se ljulja i poče da se raspada oko njega.
Zaista to mislim, Ivni, pomislio je. Rekao sam to čak pre nego što sam imao dušu. Rekao sam da mi je žao i to zaista
mislim. Ne samo zbog tebe. Zbog celog sveta. Žao mi je. Volim te.
... I kamen po kamen, poče da se obrušava; a on bi bačen napred ka ogradi.
Jedino ispravno, pomislio je kad je osetio udarac o ogradu. Nema izlaza. Kad svet pročiste vetrovi, vatre i vode, a
zle stvari budu uništene i odnete, jedino je ispravno da poslednja i najveća od njih ne bude preskočena.
Čuo je snažan nalet, nalik vetru, kada je ograda pukla i njena šipka izletela napred. Na trenutak, okretala se u
vazduhu, praveći zvuk sličan zvuku garderobe prostrte da se suši na vetru.
Kad bi bačen preko ivice, uspeo je da se okrene i pogleda nagore.
Dok je padao, ugledao je tamno obličje na nebu, koje se pred njim uvećavalo. Naravno, pomislio je, napokon je
video izlazak sunca i konačno je oslobođen...
Sklopljenih krila, bezličnog izraza na velikom, rogatom licu, Zvezdozor se obrušavao poput crnog meteora. Kad se
približio, ispružio je ruke i otvorio masivne šake.
Džek se pitao da li će stići na vreme.
KRAJ