ВИЗАНТИЈСКИ ИЗВОРИ

 Извори за IV вијек

ЈЕВСЕВИЈЕ ИЗ ЦЕЗАРЕЈЕ (260-340)

- један од првих црквених историчара
Сматра се оцем хришћанске и византијске историографије и хронографије.
Савременик је цара Константина Великог. Био је епископ Цезареје. Имао је
велику улогу у црквеним расправама тог времена; учествовао је у спору око
аријанства. Писао је на грчком.
Дјела:
• Хроника – у 2 књиге (од стварања свијета до Првог вас. сабора, 325. г)
• Црквена историја – у 10 књига (до 324. г); у апологетском тону
• Vita Constantini – панегиричко житије Константину Великом

АМИЈАН МАРЦЕЛИН (330-392)

- најзначајнији историчар IV вијека
Грк из Антиохије, угледног поријекла. Био је професионални војник. Противник
хришћанства. Као присталица цара Јулијана Отпадника, учествовао је у његовом
походу против Персије.
Дјело:
• Res Gestae (Историја) - наставак Тацитове Историје. У 31 књизи, од 96. до 378.
Сачувано само од 14. до 31. књиге, што описује период од 353. до 378. године.
Дјело је написао на латинском. Представља најбољи извор за другу половину
IV вијека.

СПИСИ РЕТОРА:
• Либаније из Антиохије – Паганин, незадовољан, жали за прошлим временима. Политички списи.
• Темистије – Текстови посвећени царевима.

СПИСИ СВЕТИХ ОТАЦА:

• Атансије Александријски
• Василије Велики
• Григорије Ниски
• Георгије Назијански
• Јован Златоусти

АКТИ:
Акти I, II, III и IV Васељенског сабора.
 Извори за V вијек

ПСЕУДО-ЦЕЗАРИЈЕ
- из Мале Азије, с почетка V вијека
Између осталог, даје прве податке о Словенима и њиховом контакту са Хунима и осталим варварима.
Дјело:
• Дијалози – садржи 218 питања и 218 одговора, разне тематике (догмастика, егзегетика, историја,…)
- садржи сујевјерја и бесмислице
- један од најранијих извора за историју Словена.

ПРИСК ТРАЧАНИН (415-452)

Рођен је у трачком граду Паниону. Стекао је врхунско образовање. Био је дипломата цара Теодосија
Другог Млађег. Један је од ријетких хришћанских писаца који не презире варваре, већ се диви њиховој
снази и здрављу. Путовао је у Рим, Дамаск, Антиохију,… Био је посланик на Атилином двору 448. и
тада описује и Словене који су били код Атиле – први помен Словена.
Дјело:
• Историја – 411-472. Сачувана је у фрагментима код Константина Порфирофенита.
Његово дјело представља најсадржајнији извор за историју Хунског царства.

 Извори за VI вијек – златни вијек византијске историографије

ПРОКОПИЈЕ ИЗ ЦЕЗАРЕЈЕ (490-565)

- велики историчар Јустијановог доба, с којим рановозантијска историографија
достиже свој врхунац
Потиче из угледне аристократске породице. Стекао је велико знање у Цезареји и у
реторској школи у Гази. Писао је на грчком, а знао је и латински, сиријски,
персијски, готски, јерменски. Каријеру је почео је као адвокат. Године 527. постао
је Велизаров савјетник и пратио га је у његовим походима. Преживио је кугу у
Цариграду 542. г. У писању опонаша Тукидида.
Дјела:
• Историја ратова / О ратовима (De bellis) – у 8 књига; до 553. године.
Прве двије књиге су о ратовима са Персијом, трећа и четврта са Вандалима, од
пете до седме са Остроготима, а помиње и Словене; осма књига је шарена, допуна
претходних књига.
• О грађевинама – у 6 књига. О Јустинијановим утврђенима и зградама у Цг.
• Тајна историја / Анегдота (Historia Аrcana) – око 550. године. Памфлет.
Описао наличје Јустинијавнове владавине. Изнио је тешке оптужбе на рачун цара
Јустинијана и царице Теодоре. Препис овог дјела је објавио Никола Алеманус,
1623. године у Ватикану. Због сумњи, у XIX вијеку је доказано да је ово заиста
његово дјело.
АГАТИЈА ИЗ МИРИНЕ (532-582)
Рођен је у Малој Азији. Стекао је велико образовање и био је правник. Радио је као адвокат, а писао је и
љубавну поезију. Први је користио стране изворе, а користио је и архиве у Цариграду и исказе
савременика. Квалитетан је писац.
Дјело:
• Историја – наставља Прокопија. Приказао раздобље од 552. до 558. Описује своје вријеме.

МЕНАНДАР ПРОТЕКТОР (друга половина VI вијека)

Потекао из средње-имућне породице. Постао је правник. Прво је био адвокат, па онда официр царске
гарде – протектор, одакле му је и надимак.
Дјело
• Историја – наставља Агатију. Дјело је сачувано само у фрагментима код Профирогенита и обухвата
период од 558. до 582. године. Писао је и о Балкану, а нарочито су битне вијести у којима су описане
борбе Византије и Авара око Сирмијума и Сингидунума.

ТЕОФИЛАКТ СИМОКАТА
Рођен је у Египту у богатој породици. Живио је за вријеме цара Ираклија.
Био је веома учен и, у античком духу, школован ретор, али је био острашћени
присталица хришћанства. Писао је тешким и китњастим стилом.
Дјела:
• Историја – наставља Менандра. Описао је период владавине цара
Маврикија (582-602). Ово дјело је основни извор за борбе Византије са
Аварима у дунавским покрајинама на прелазу из VI у VII вијек.
• Питања природе – природњачки спис.

ЈОВАН МАЛАЛА (491-578)

Родом је из Антиохије. Стекао је велико образовање. Био је филозоф, ретор и монах.
Када су 540. г. Антиохију заузели Персијанци, он се преселио у Цариград.
Дјело:
• Хроника – у 18 књига; од стварања свијета до 565. г. (смрти цара Јустинијана).

КОЗМА ИНДИКОПЛОВ
- највећи византијски путник
Пропутовао читав свијет. Надимак Индикоплевст значи ''онај који је пловио у
Индију''.
У зрелој животној доби је живио у Александрији, а потом се највјероватније
замонашио и ступио у манастир на Синају.
Дјело:
• Хришћанска топографија – садржи географију, богословље, биологију,…
Дјело је написао средином Јустинијанове владавине, између 545. и 547. године.
Постоји један препис у манастиру Св. Тројице код Пљеваља, из XVI вијека.
АНОНИМ
• Трактат о војној вјештини – ослања се на античке изворе (Вегеције).

ПСЕУДО-МАВРИКИЈЕ
• Стратегикон – о војној вјештини.
Осим што је извор за војну организацију Византије, даје податке и о војној
вјештини и начину живота Словена и Анта.
Дуго је приписиван цару Маврикију. Утврђено је да је настао у том периоду,
али и то да цар није његов аутор.

ПЕТАР ПАТРИКИЈЕ (500-565)

Чувени дипломата цара Јустинијана. Био је угледни чиновник и преговарач из Солуна.
Провео је три године у заточеништву код Острогота у Равени. Такође, био је код Хозроја.

 Извори за VII и VIII вијек – мрачно доба византијске историографије

ГЕОРГИЈЕ ПИСИДА
- најславнији византијски пјесник
Поријеклом је из Мале Азије, из Писидије. Био је ђакон, скевофилакс и
хартофилакс Свете Софије. Био је славан још за живота. Писао на грчком.
Дјела:
• Персијска експедиција – опис похода цара Ираклија против Персијанаца
који је почео око 622. године. У 1088 стихова. Георгије учествовао у походу.
• Ираклијада – спјев о великим дјелима цара Ираклија и његовој побједи над
Персијанцима. Поводом смрти Хозроја Другог, за коју су сазнали 622. г.
• Аварски рат (Bellum Avaricum) – о опсади Цариграда. У 541 стиху.
• Спјев о повратку св. Крста (Restitutio Crucis)
• Спјев о стварању свијета (Шестоднев) - Преведено на словенске језике у
XIV вијеку.

ТЕОДОР СИНКЕЛ
- савременик цара Ираклија
Био је скевофилакс, презвитер и синкел Свете Софије (синкел – црквени секретар).
Дјело:
• Бесједа – одржана у Св. Софији 627. поводом годишњице опсаде Цариграда, 626. г.
Пуна је библијских цитата. Исказао је мржњу према непријатељима.
УСКРШЊА ХОРНИКА
Аутор је анонимни савременик цара Ираклија. Настала је између 630-640. Почиње од Адама па до 628.
године. Названа је тако јер се у уводу расправља о датуму слављења Ускрса. Садржи легенда о Св
Меркурију који убија Јулијана Отпадника, говор Јустинијана упућен Никама током побуне. Током
Средњег века настају бројне ускршње хронике.

''ЧУДА ДИМИТРИЈА СОЛУНСКОГ''

- збирка хомилија (бесједа) о нападима Словена и Авара 584-6. г.
Димитрије Солунски је био хришћански официр који је погинуо за вјеру у
вријеме цара Диоклецијана. Првенствено је сахрањен у Сирмијуму, а у V вијеку
његове мошти су пренијете у Солун и тако постаје заштитник овог града.
Дјело се састоји из три дијела:
1. дио - настао око 620. г. из пера солунског архиепископа Јована и важан је за
рану историју Словена;
2. дио - настао у другој половини VII вијека од стране Јованових сљедбеника и
мањег је значаја;
3. дио - настао у XII вијеку и нема никакву историјску вриједност.

ТЕОФАН ИСПОВЈЕДНИК (752-818)

Био је из угледне и богате цариградске породице, али се одрекао свега и постао
монах. У вријеме иконоборства је стао на страну икона и због тога је прогнан на
Самотраку, гдје је и умро. Био је компилатор, веома популаран, угледан и доста
превођен писац и један од највећих византијских хроничара. Уз патријарха
Нићифора је највећи извор за вријеме цара Ираклија.
Дјело:
• Хроника – замишљена као наставак Теодора Синкела (који му је био пријатељ
и који је писао само до Диоклецијана). Написана је између 810. и 814. г.
Сачувана је за период 284-814. Јако је битна за раздобље након 602. године.
Користи александријску еру. Заснива се на старијим, углавном, изгубљеним
изворима. Даје добру, вишеструку хронологију. На латински га је превео
папски библиотекар Атанасије у IX вијеку.

ПАТРИЈАРХ НИЋИФОР (805-815)

Био је цариградски патријарх, иконофил и учесник Седмог васељенског сабора.

Умро је у прогонству 828, јер га је протјерао цар Лав V Јерменин. Тијело му је
послије смрти пренијето у Цариград.
Дјела:
• Кратка хроника – од стварања свијета до 828. г. Веома је сажета и нема
ништа од историјског излагања, али у њој износи спискове владара разних
држава и династија.
• Кратка историја – обухвата период од 602. до 769. г. Више је хроника, али
није хронолошки постављена.
ХАГИОГРАФИЈЕ ИКОНОФИЛА
Сада хагиографски списи постају бројнији, јер се канонизују нови светитељи због иконоборства.
• Житије Св Стефана Новог. Вођа монаха, растргнут у Цариграду. Монаси су највише страдали од
стране Константина Петог.
• Житије Св Филарета Милостивог. Раздијелио огромна имања. Унука му се удала за Константина
Шестог, те му се имовина вратила. Извор о имањима, не о иконоборству.

ЈОВАН ДАМАСКИН (676-749)

Поријеклом је из богате хришћанске породице из Дамаска. Постао је монах и
теолог, а био је и један од највећих црквених пјесника. Био је велики противник
иконобораца, али и несторијанаца, монофизита,…
Дјела:
• Извор знања (О јересима)
• Sacra Parallela – збирка мудрих изрека

 Извори за IX и X вијек

ГЕОРГИЈЕ МОНАХ (ХАМАРТОН)

- (''мученик'')
Био је савременик цара Михаила III. Свједок је другог таласа иконоборства.
Био је иконофил.
Дјело:
• Хроника – од Адама до 842. Самостални изворни значај има за период од 813.
Први дио Хронике се заснива на Теофану Исповједнику. Преведена је на
словенске језике.

КОНСТАНТИН VII ПОРФИРОГЕНИТ (905-959)

Византијски цар (913-959) из династије Македонаца. Као владар је био
потиснут, али је он најзначанији писац и мецена тог времена. Његова епоха
назива се македонска ренесанса или византијски енциклопедизам. За једно дјело
се сигурно зна да је он аутор, а приписују му се још четири.
• Спис о темама (De Thematibus) – написано до 834. г. Представља
географски трактат о особинама појединих тема. Извори су слични трактати
из VI вијека.
• О народима (DAI) – у 53 поглавља, од чега се 8 односи на Србе и Хрвате.
Дјело је намијењено као повјерљиво упутство за владавину сину Роману.
Неки подаци из овог дјела се налазе једино у њему. Сачуван је један рукопис
из XI вијека, а латински назив му је дао Меурсијус, 1611. године.
• О церемонијама (De Ceremoniis) – његово највеће дјело, настало послије
952. г. Описује се церемоније и портоколи на двору, хијерархија и структура
 државе. Ово дјело није читаво његово, јер се износе подаци о крунисању Нићифора Фоке 963. г. и
Порфирогенитовом гробу.
• Живот Василијев (Vita Basilii) – дјело о Константиновом дједу, Василију I, оснивачу династије.
Настало је око 950. године.
• О посланствима (Excerpta de legationibus) – представља конгломерат разних дјела (Менандар
Протектор, Приск Трачанин,…)

СИМЕОН ЛОГОТЕТ (МЕТАФРАСТ)

Родом је из Цариграда. Имао је класично и духовно образовање. У младости је
био царски логотет и први великаш на двору. И у тим условима живио је чисто
и свето као истински аскет. Одликовао се и великом војничком храброшћу и
државничком мудрошћу. Због тога га је цар Лав VI Мудри веома цијенио.
Послао га је у посланство Арапима.
Дјело:
• Хроника – обухвата период од 842. до 948. г. Наставља се на Георгија
Монаха. Није права хроника. Била је популарна у Византији, али спорног је
ауторства. Ово је једино дјело које помиње Симеонову круну 913. године.

ЈОСИФ ГЕНЕЗИЈЕ
Живио је у Х вијеку. Био је високи чиновник (мастионичар и секретар) цара Константина VII
Порфирогенита.
Дјело:
• Историја царева – у 5 књига. Обухвата период од 813. до 886. године. У прве три књиге описује
другу фазу иконоборства, а у четвртој описује владавину Михаила III и Василија I Македонца.
Велича Василија, док Михаила назива пијаницом. Језиком се угледа на античке писце.

ТЕОФАНОВ НАСТАВЉАЧ
Аутор који је живио у Х вијеку, из круга Константина Порфирогенита.
Дјело:
• Хроника – у 6 књига. Обухвата период од 813. до 961. Он није написао сам читаво дјело, него има
више аутора. Прве три књиге обухватају другу фазу иконоборства, четврта описује владавину цара
Михаила III, пету књигу је написао Константин Порфирогенит у славу Василија I, а шеста књига се
дијели на два дијела:
1. дио – 886-948. г – преписан је из хронике Симеона Логотета и нема значај;
2. дио – 948-961. г – написао је цариградски епарх Теодор Дафнопат, користећи архиве. Описао је
владавину Константина Порфирогенита и почетак владавине Романа II.

ЛАВ ЂАКОН
Рођен је 950. г. у Малој Азији. Био је веома образован свештеник. Најприје је био ђакон, потом дворски
свештеник, а касније је можда био и митрополит. Пратио је цара Василија II Бугароубицу 986. у поразу
од Самуила. Са Лавом Ђаконом се завршава епоха византијског енциклопедизма.
Дјело:
• Историја – обухвата период од 959. до 976. г. Садржи дискурс за 986. г. и садржи детаљан опис
Василијевог похода на Сердику у којем цар замало није изгубио живот.
ПОЉОПРИВРЕДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА

ПРАВНИ СПОМЕНИЦИ
• Епанагога, Прохирон, Василике, Новеле Лава VI

МОНЕМВАСИЈСКА ХРОНИКА
Настала је у другој половини Х вијека. Описује локалну историју Пелопонеза. Говори о словенском
запосједању Пелопонеза у периоду од VI до IX вијека. Дјело је анонимно.

ЈОВАН КАМЕНИЈАТ
Био је свештеник у Солуну. Преживио је пад града.
Дјело:
• Спис у којем описује освајање Солуна од стране Арабљана, 904. године.

ЛАВ VI МУДИ (886-913)

Византијски цар, насљедник Василија Првог Македонца. Он се назива Мудри

због збирке пророчанстава, али је био лош војсковођа; више научник и државник.
Дјело:
• Трактат о војној вјештини (Тактикон) – ослања се највише на Псеудо-
Маврикијев Стратегикон и на искуства из првог периода своје владавине.
Дјело је намијенио свом сину Константину VII, да му служи као војни
приручник. У њему даје и податке о Словенима.

ТАКТИКОНИ
- спискови византијских великодостојника
• Тактикон Успенског – средина IX вијека (846-856). Пронашао га и објавио
Фјодор Успенски, по којем је назван.
• Филотејев клитерологион – 900. г. Детаљно описује чиновнички апарат из тог
периода.
• Тактикон Бенешевича – настао између 921. и 934. године.
• Ескоријалски тактикон – настао послије 971. године.

КЊИГА ЕПАРХА
- збирка прописа којим је регулисана надлежност епарха, дјелатност градских еснафа...

 Говори о привредном, али и друштвеном животу Цариграда.

Настала је око 900. године.
 Извори за XI вијек

ЈОВАН СКИЛИЦА
Потицао је из тракесијске теме у Малој Азији. Носио је титулу куропалата,
која је уз цезара највећа титула. Скилица је најважнији извор за вријеме
Самуила и његових борби са Византијом.
Дјело:
• Царска хроника (Synopsis historiarum) – наставља се на Теофана;
обухвата период од 813. до 1057. године.
Нарочито је битно за период послије 960, као и за вријеме Самуила.
Неки рукописи иду до 1059. г, али период 1057-1059. не припада
Скилици, него Скиличином настављачу. Скилицу је допунио епископ
Михаил Деволски из XII вијека.

МИХАИЛО ПСЕЛ
Важи за једног од најобразованијих људи и највећих умова свог времена. Обновио
је Цариградски универзитет, који му је додијелио титулу ''Конзула филозофије''.
Развио је и политичку каријеру. Цар Михаило VII Дука, који је био његов ученик,
га је смијенио са функције и натјерао да се замонаши. Свјетовно име му је било
Константин, а име Михаило је добио када се замонашио. Надимак Псел (Муцавац)
добио је по својој говорној мани.
Дјело:
• Хронографија – обухвата период од 976. до 1078. г. У дјелу је више нагласак
на описе ликова царева, него на политичке и војне догађаје. Такође, обилује
аутобиографским подацима. Портрети царева су му добри, једино није познавао
Василија Другог. Дјело се састоји из два дијела:
1. дио од 976. до 1059. г, које је написао на подстицај неког свог пријатеља,
вјероватно Константина Лихуда;
2. дио је написао на наговор цара Михаила VII Дуке и описује период Дука и
посебно је тенденциозан.

МИХАИЛО АТАЛИЈАТ (1028-1085)

Рођен је у Аталији у Малој Азији. Био је правник и судија. Једно вријеме је био
предсједник ратног суда. Између осталог, бавио се трговином житом. Био је
један од најбогатијих Византинаца и носио је титулу патриција. Добио је
харистикију – дозволу од државе да обнови четири манастира. У већем дијелу је
мемоариста, а заступа интересе војног племства.
Дјело:
• Историја – обухвата период од 1034. до 1079/80. године.
Дјело је посветио цару Нићифору III Вотанијату, али није успио да обухвати
читаву његову владавину. Узор му је био Агатија из Мирине.
НИЋИФОР ВРИЈЕНИЈЕ
Био је унук истоименог војсковође и ослијепљеног претендента, муж Ане Комнине, зет Алексија Првог
и његов савјетник. Био је способан војсковођа. У сукобу око наслијеђа престола био је одан Јовану II.
Када је Јован II дошао на власт, Нићифор је остао у служби, а Ана је отишла у манастир.
Дјело:
• Грађа за историју – недовршено дјело. Хтио је да напише велику историју Комнина, али је написао
само увод, који обухвата период од 1070. до 1079. године.

КЕКАВМЕН (КАТАКАЛОН)
Истакнути јерменски магнат и искусни војсковођа (генерал). Често је био на Балкану. У то вријеме, већи
дио Јерменије је био под византијском влашћу и Јермени су чинили елитни дио византијске војске.
Дјело:
• Савјети сину – врста стратегикона. Збирка савјета о животу посвећена сину. Необично дјело са
живописним детаљима. Садржи податке о Самуиловом царству.

МАНАСТИРСКЕ ПОВЕЉЕ
Од XI вијека расте број сачуваних, углавном, манастирских повеља.

• Простагме – царске наредбе

• Практике – катастарски пописи, вршени на сваких 15 година.

ТЕОФИЛАКТ ОХРИДСКИ
Рођен је на Еубеји, а живио је једно вријеме у Цариграду. Ученик је Михаила Псела.
Постављен је на чело Охридске архиепископије (1090-1118), у вријеме цара
Алексија I Комнина.
Дјела:
• Писма – 130 писама за достојанственике у престоници. Жали се на паству и
забит. Извор је за живот византијске провинције.
• Житије Св. Климента – ученик Ћирила.

АНА КОМНИНА (1083-1153)

Најстарије дијете Алексија I Комнина и жена Нићифора Вријенија. Била је вјерена за
Константина Дуку, али је он умро. Школована је и добро образована. Изучавала је
историју и политику. Послије очеве смрти учествовала је у завјери против свог брата,
будућег цара, Јована II, с циљем да на престо доведе свог мужа. По Јовановом
доласку на власт, Ана се повукла у манастир.
Дјело:
• Алексијада – у 15 књига; обухвата период од 1069. до 1118. г. У панегиричном
тону пише о свом оцу Алексију. Дјело одликује аристотеловски и тукидидовски
стил. Испољава арогантан став према околним народима, описује долазак
крсташа, борбе са Норманима, турским номадима и Рашком. Показује велико
познавање медицине при опису очеве смрти. Дјело је написано у манастиру.
Постоје хронолошки недостаци, али дјело представља један од најбољих извора.
ЈОВАН ЗОНАРА
Био је високи дворски чиновник. Повукао се у манастир.
Дјело:
• Хроника – у 18 књига; од стварања свијета до 1118. г. У првих 12 књига описује период од стварања
свијета до Константина Великог, а у осталих 6 период од IV до XI вијека. Представља важан извор,
јер је користио изгубљене изворе. Његово дјело представља посљедњу класичну биографију у
Византији. Код њега се први пут јавља појам критике државне власти – он отворено критикује цара
Алексија. Хроника је на српски превођена два пута, у XIII и XIV вијеку.

 Извори за XII вијек

ЈОВАН КИНАМ (1140-1204)

Био је учени дворски секретар цара Манојла I и Андроника I. Бавио се војним питањима и био је војни
историчар. Учествовао је у опсади Земуна 1165. г.
Дјело:
• Историја – наставља Ану Комнину; обухвата период од 1118. до 1176. Дјело се завршава у пола
реченице, те се претпоставља да је ишао до 1180. г. Истиче се беспријекорним историјским и
географским подацима. Примјети се његова наклоњеност ка Манојлу, као и презир према варварима
и Латинима.

НИКИТА ХОНИЈАТ (1156-1217)

Био је велики историчар и хуманиста и изузетно образован човјек. Поријеклом је из
малог мјеста Хоне у Фригији у Малој Азији. Његов брат, које је старији од њега 18
година, био је атински митрополит, па је утицао на његово образовање. Никита је
био лични секретар цара Исака II Анђела, а 1189. је био дукс Филипопоља, гдје је
дочекао Фридриха I Барбаросу. Послије пада Цариграда 1204, у којем је био велики
логотет, пребјегао је у Никеју. Велики је песимиста; још у владавини Манојла I види
клице пропасти, а иначе не воли династију Анђела.
Дјела:
• Историје – наставља се на Ану Комнину; обухвата период од 1118. до 1206. г.
Владавину Јована II види сумарно, а почиње доласком Манојла на власт. Паду
Цариграда, у овом дјелу, није посвијетио пуно пажње.
• О статуама – описује пљачку Цариграда и уништење споменика послије пада.

ЈЕВСТАТИЈЕ СОЛУНСКИ
Био је архиепископ Солуна од 1175, гдје се борио против раскалашних живота
монаха. Близак је цару Манојлу. Писао је и коментаре на Пиндара, Хомера,…
Дјело:
• О норманском заузећу Солуна – детаљан опис норманског освајања града, 1185.
године.
МИХАИЛО ХОНИЈАТ
Био је атински архиепископ и брат Никите Хонијата. Стекао је дубоко класично
образовање. Након студија у Цариграду, постављен је за архиепископа Атине 1175.
године. Послије пада Цариграда 1204. повукао се на острво Кеос, гдје и умро.
Био је ретор и пјесник. Саставио је хомилије, панегирике и посмртне говоре за свог
учитеља Јевстатија и брата Никиту. Такође, иза себе је оставио теолошке списе и
богату преписку. У меморандуму Алексију III Анђелу 1198. указује на проблеме и
лош однос Цариграда и провинције. Жали се на чиновнике и њихове злоупотребе.

 Извори за XIII вијек

ГЕОРГИЈЕ АКРОПОЛИТ (1217-1282)

Био је историчар Никејског царства. Рођен је у латинском Цариграду, а касније је отишао у Никеју. У
Никеји се школовао и постао пријатељ са будућим царем Теодором II Ласкарисом. Заузимао је важне
положаје; постао је секретар цара Михаила VIII послије 1261. године, потписао је Лионску унију 1274. г.
као велики логотет, а изгледа да је провео и двије године у српском заробљеништву.
Дјело:
• Кратка хроника – наставља Никиту Хонијата; обухвата период од 1203. до 1261. године. Сажето
написано са густим подацима. Можда је постојала и већа верзија дјела.
• Надгробна бесједа Јовану III Ватацу

ДИМИТРИЈЕ ХОМАТИН
Био је охридски архиепископ (1216/17-1234), који је крунисао за цара епирског владара Теодора I
Анђела. Противио се аутокефалности српске цркве. Сачувана су његова писма, од којих је веома важно
писмо упућено светом Сави, и 150 пресуда, јер је предсједавао судом.

ЈОВАН АПОКАВК
Био је митрополит Наупакта и пријатељ Теодора I Анђела. Иза њега су остала писма, која су веома
важан извор за живот у провинцијама.

''МОРЕЈСКА ХРОНИКА''
Мореја – средњовијековни назив за Пелопонез. Аутор хронике је анониман, а могуће је да ју је писао
неки погрчени Франак. Настала је између 1333. и 1336. године, а обухвата период латинске власти од
1204. до 1292. г. Писана је у облику епа и драгоцјена је за период латинске власти на Пелопонезу.
Помиње помоћ краља Уроша током битке на Пелагонији 1259.
ГЕОРГИЈЕ ПАХИМЕР (1242-1310)

Рођен је у Никеји, био је ученик Георгија Акрополита и сматра се највећим

математичарем византијске епохе. Када је написао своје дјело, био је калуђер, што
провејава кроз цијело дјело.
Дјело:
• Историја – обухвата период од 1255. до 1307/8. г. Даје најдетаљнији приказ
владавине Михаила VIII. Хтио је да обухвати владавину Андроника II, али га је
овај надживио. Пахимер не износи прецизне хронолошке податке, одушевљен је
антиком, посебно Хомером. Даје доста података о краљу Милутину. Тежак је за
превођење. Он је први писац који уочава реалан страх од Турака.

 Извори за XIV вијек

JОВАН КАНТАКУЗИН (1295-1383)

Био је византијски цар (1341-1354). Каријеру је започео 1320. као млади богаташ. У
грађанском рату био је сарадник Андроника III, а послије његове погибије постаје
други човјек у држави. Послије Андроникове смрти поново избија грађански рат,
послије којег се Кантакузин попео на престо. Након владавине се замонашио под
притиском зета.
Дјело:
• Мемоари – у 4 књиге; историја за период од 1320. до 1354. г. Засновани су на
документима, личним и туђим искуствима, а вјероватно и на дневнику. Кантакузин
о себи пише у трећем лицу, назива се великим доместиком за период прије 1341. г.
и покушава да се прикаже у што бољем свјетлу, правда се да су Турци сами дошли,
а не да их је он довео.

НИЋИФОР ГРИГОРА (1290-1360)

Био је један од најзначајнијих византијских научника XIV вијека. Био је полихистор, бавио се свим
наукама, а посебно астрономијом. Родом је из Хераклеје Понтске. Отхранио га је ујак епископ и
школовао га код Теодора Метохита. Противник је исихазма. Није био на некој функцији, али је био
укључен у политику. У вријеме цара Андроника II био је гост краља Стефана Дечанског, а након
окончања грађанског рата пао је у немилост Андроника III.
Дјело:
• Римска историја – у 37 књига, обухвата период од 1204. до 1359. г. За XIII вијек користио је
Георгија Акрополита и Георгија Пахимера. Период од око 1320. године написао је у 7 књига, а у
осталих 30
књига написао је период у којем је дјеловао. Посебно су значајни његови подаци о унутрашњој
структури државе и економији, а многа мјеста је посветио и Србији, јер у његово вријеме Србија је
постала најјача балканска држава. Вијести су му углавном вјеродостојне, сем кад говори о исихазму,
јер је био склон западној култури, а самим тим и антиисихаст.
ТЕОДОР МЕТОХИТ
Био је водећи државник и научник на двору цара Андроника II. Писао је филозофске,
астрономске и реторичке списе. Обављао је функцију логотета. Један је од
најбогатијих људи свога времена, а био је и покровитељ умјетности.
Дјело:
• Посланичко слово – са петог путовања. Садржи извјештај о склапању брака
између краља Милутина и Симониде и о преговорима у којима је сам учествовао.
• Спис о Скитима – тј. Турцима. Предвиђа пропаст Византије од њих.

ДИМИТРИЈЕ КИДОН
Рођен је у Солуну. Није обављао неке битне функције, али је био пријатељ значајних људи, посебно
Кантакузина. Био је филозоф-неоплатоничар, присталица уније, противник исихазма и преводилац са
латинског. Превео је св. Тому Аквитанског. Схватио је да запад предњачи и видио га је као једину наду
за спас Византије. Био је у Риму са Јованом V.
Дјела:
• Бесједе – три његове бесједе: једна Јовану V и двије Јовану Кантакузину.
• Писма – око 400 његових писама.

ПСЕУДО-КОДИН
Дјело је настало у вријеме Јована Кантакузина и погрешно је приписано Георгију Кодину. Описује
хијерархију, достојанства, тумачи њихове функције, обичаје царског двора, начине облачења и обреде
крунисања.

 Извори за XV вијек

КРАТКЕ ХРОНИКЕ
• Јањинска хроника - хроника монаха Комнина и Прокла. Важан извор за историју Епира за 1341
1400. Нагласак на тиранској влади Томе Прељубовића, кога су и убиле његове слуге. Преведена је на
српски у XIX вијеку.
• Хроника Трапезунтског царства Михаила Панарета – он је стигао до 90-их година XIII вијека, а
дјело иде до1426. године.

МАНОЈЛО II (1391-1425)
Цар интелектуалац. Муж Јелене Драгаш. 1394. године се суочио са опсадом Цариграда,
током које га је напусти и отишао на запад да тражи помоћ, коју није добио.
Написао сановник, разговор о браку... Говор поводом смрти млађег брата Теодора 1408.
Говори о приликама у земљи.
ГЕОРГИЈЕ ГЕМИСТ ПЛИТОН
Рођен је у Мистри на Пелопонезу. Био је византијски филозоф, неоплатоничар,
професор у Мистри и борац за обнову хеленства као основе отпора против Турака.
Као старац ишао у Фиренцу 1439, скренуо им пажњу на Платона.
Дјело:
• О законима - утопијско дјело о реформама, које би биле примијењене на Мореју
и тако зауставиле њен пад пред Турцима и обновиле царство. Сачувано је само у
фрагментима, од којих је највећи
фрагмент под насловом О судбини. Дјело је, наиме, изгубљено највише зато што
је патријарх Генадије Схоларије наредио да се оно спали.
Плитон је написао и дјела о разликама између Платона и Аристотела, расправу О срећи, два трактата о
фирентинској унији, те географско дјело са исправкама уз Страбонову географију.

ГЕРОГИЈЕ СФРАНЦЕС
Пријатељ царске породице Палеолога и високи достојанственик, прво у Мореји, а кад Константин XI
постане цар он ће постати велики логотет. Након пада Цариграда (који не спомиње у свом дјелу) одлази
у Мореју, па затим на Крф, гдје се замонашио и умро.
Дјело:
• Историја (Chronicon Minus), која обухвата период од 1413. до 1478. године. Сва пажња посвијећена
је царском двору, има карактер хронике, писао је на народном језику. Био је противник Латина и
уније. Chronicon Maius је написао и митрополит Макарије у XVI веку (oбухвата период 1258-1478)

ЛАОНИК ХАЛКОКОНДИЛ
Рођен је у Атини. Био је изузетно образован, био је ученик Георгија Гемиста-
Плитона. У Цариград је дошао када је Константин XI дошао на власт, а напушта
га прије пада.
Дјело:
• Историја - обухвата период од 1298. до 1463. године, тј. до пада Лемноса
под власт Турака. У центу дјела је историја Османског, а не Византијског
царства. Лаоник пише историју Турске свог времена, користио је турске
изворе јер је знао њихов језик. За разлику ос византијских историчара
ранијих епоха који су Словене презирали, он о њима говори објективно,
сматрајући их сапатницима Византије. Узор као историчару су му били
Херодот и Тукидид.

ДУКА (МИХАИЛО)
Вјероватно се звао Михаило по свом дједу, потомак је породице Дука, која је била на престолу
Византије у XI вијеку. Дуго је био у служби Ђеновљана на Лезбосу. Био је за унију.
Дјело:
• Историја - свом дјелу прво даје осврт на свјетску историју, а главно излагање почиње од 1341.
(Кантакузиново проглашење за цара) до 1462. године (турско освајање Лезбоса). Детаљније пише од
Бајазитовог доласка на власт 1389. године. Писао је на народном грчком језику уз коришћење турских
и грчких извора.
КРИТОВУЛ СА ИМБРОСА
Угледни Грк са Имброса, којим је управљао као византијски намјесник. Након што је острво предао
Турцима остао је на положају све док Имброс нису освојили Млеци. Тада одлази на Свету Гору.
Дјело:
• Историја – у 5 књига; обухвата период од 1451. до 1467. године, која представља неку врсту
панегирика султану Мехмеду II Освајачу. Ипак, ово дјело се није допало султану Мехмеду. Критовул
најбоље описује пад Цариграда, иако није очевидац као Георгије Сфранцес.

Стевић 2019.