UCENJE O

FAMILIJARNOM
NESVESNOM
•PSIHOTERAPIJSKE STUDIJE

p ro m e te j
 Leopold Sondi
UČENJE O FAMLIJARNOM NESVESNOM
Biblioteka PSIHOTERAPIJSKE STUDIJE

Urednik Leopold Sondi

Zoran Kolundžija

NaziV originala
L. Szondi: Freiheit und Zwang im Schicksal des Einzelnen,
Bem und Stuttgart, Verlag Hans Huber, 1968
(L. Sondi: Sloboda i prinuda u sudbini pojedinca)
UČENJE O
FAMILIJARNOM
S nemačkog preveo NESVESNOM
Petar Bojanić

Predgovor
Ivan Nastović

Fotografija na prednjoj strani korica

n
PROMETEJ
Leopold Sondi Novi Sad
 L.SZONDI

F R E IH E IT U N D Z W A N G
IM S C H I C K S A L D E S E I N Z E L N E N

' 0 -& t<

jJ, ozmc&’

^urrzćći •
 SADRŽAJ

Predgovor 11
Uvodna reč autora 49
I Sudbina
Promena pojma sudbine u dubinskoj psihologiji 51
II Izbor
O psihologiji izbora 91
III Nagoni
Vaspitanje i obrada nagona 119
IV Ego
Pontifex-Ego 139
Nova orijentacija u vezi sa pitanjem rascepa Ega 151
Appendix 171
O autoru 175

9
PREDGOVOR
 UVOD U UČENJE LEOPOLDA SONDIJA

Dostojanstvo i breme čoveka sastoji se, između

ostalog, u pokušaju da se svesno podnosi sopstvena
sudbina. Kako je čovek među svim ostalim živim bi-
ćima jedini sposoban da bude svestan svoje sudbi-
ne, da li je on zaista podnosi dostojanstveno?
Leopold Sondi

U dubinskoj psihologiji se 1937. godine pojavljuje je-

dan nov pravac: Sondijeva šikzal-analiza (schicksal-anali-
za), analiza familijamog nesvesnog, koja predstavlja most
između Frojdove psihoanalize, odnosno individualnog
nesvesnog, i Jungove arhe-analize, odnosno kolektivnog
nesvesnog.
Leopold Sondi je na egzaktan način, analizom velikog
broja genealoških stabala, uspeo da dokaže (1937) da se
između individualnog nesvesnog, koje sačinjavaju indivi-
dualno potisnuti sadržaji, i kolektivnog nesvesnog, koje
sačinjavaju arhetipovi, nalazi jedna do tada potpuno ne-
poznata oblast nesvesnog, koju Sondi naziva familijamo
nesvesno, a čiji su sadržaji latentni recesivni geni.
Otkrićem familijamog nesvesnog Sondi u dubinsku
psihologiju uvodi jednu novu dimenziju i time dopunjava
i proširuje krug njenog istraživanja, tako da dubinsko-psi-
hološki fenomeni danas dobijaju svoj pravi i potpuni smi-
sao tek u svetlu individualnog, familijamog i kolektivnog
nesvesnog.

13
 Međutim, neverovatna je činjenica, piše Sondi, da je
Jung, koji se posle odvajanja od Frojda (1913) potpuno
predao proučavanju pra-istorijskog sloja nesvesnog i pri
tome otkrio kolektivno nesvesno, prešao preko velike obla-
sti familijarnog nesvesnog, koje danas igra važnu ulogu u
dinamičkoj psihijatriji i psihologiji. Ta činjenica je dovela
do toga da je familijamo nesvesno, kako u okvira Frojdo-
vog tako i u okviru Jungovog učenja, ostalo po strani.
Prva Sondijeva saopštenja o familijamom nesvesnom
pojavljuju se 1937. godine; ona čine osnovu na kojoj se
kasnije razvilo šikzal-analitičko učenje.
Šikzal-analiza se sastoji u analizi familijamog nesve-
snog, odnosno' u analizi predaka koji u nama i dalje žive
u formi latentnih recesivnih gerta i nesvesno determinišu
izbor ljubavnog i bračnog partnera, prij atelj a, ideala, pro-
fesije, vrste bolesti i smrti, i na taj način upravljaju našom
sudbinom. Stoga Sondi svoje učenje i naziva ,,šikzal-ana-
liza“, odnosno analiza sudbine. Ali, kao što ćemo kasnije
videti, on sudbinu tretira kao medicinski i dubinsko-psi-
' hološki problem, a ne kao mističnu silu koja na nepoznat
način upravlja tokovima našeg života.
Teorijska osnova šikzal-analize
„Bilo je to pre više godina“, piše Sondi, „kada je jed-
na mlada žena u pratnji svog supruga došla u moju ordi-
naciju. Najpre se žalila na nesanicu, glavobolje i na oseća-
nje straha od društva, zatim je saopštila da je pre nekoliko
godina bila lečena od prisilnih misli da mora da skoči u
bvmar. Pri pisanju nije mogla da napiše izvesna slova, na
primer, ruka joj se zaustavljala pri pisanju slova K. Ta-
dašnje lečenje je bilo uspešno završeno i pacijentkinja se
14
vratila kući. Međutim, posle izvesnog vremena ponovo se
pojavljuju prisilne misli, ali sada u dmgom obliku. Kada
bi davala lek svom detetu, koje je sama negovala, uvek bi
posle toga osećala ogroman strah da ga je možda otrovala.
I to ju je neprestano mučilo. U to vreme se pojavljujejoš
jedna prisilna misao - da mora da tmje ljude oko sebe.
Te misli nije mogla nikako da se oslobodi. Kad god bi
svojoj deci, supmgu ili gostima davala kolače ili bilo šta
dmgo za jelo, odmah iza toga bila je opsednuta mislima
0 trovanju. Ona je vrlo dobro znala da je to glupost, ali
nije mogla toga da se oslobodi. Sa suzama u očima me je
pitala: ’Da li ste doktore sreli ijednog čoveka koji je bio
mučen od tako glupih ideja?’
Odgovorio sam joj da već godinama posećujem jednu
stam gospođu koja pati od sasvim sličnih ideja trovanja.
1 više od toga: ona svoje tegobe saopštava gotovo istim
rečima i na isti način. Supmg pacijentkinje, koji je dotle
mimo sedeo, iznenada je rekao: ’Ja poznajem taj slučaj,
gospodine doktore - ta stara dama, to je moja majka!’“
Ovo je Sondija duboko impresioniralo. Sudbina tih tri-
ju osoba prvi put ga je navela na pitanje: zašto se taj čovek
zaljubio baš u tu, a ne u neku dmgu ženu, koja je kasnije
bila proganjana od istih prisilnih misli kao i njegova maj-
ka? Ovo pitanje je trebalo da dobije odgovor, kao i pitanje
da li se takvi oblici sudbine mogu dokazati i kod dmgih
slučajeva.
,,Oficijelni“ predstavnici psihologije i psihijatrije bi ono
što je u tom braku bilo ,,sudbinsko“ jednostavno pripisali
slučaju i ceo problem nazvali nenaučnim. Međutim, Sondi
je bio sasvim dmgog mišljenja. On se pitao da li se tragična
sudbina tih triju osoba može objasniti ispitivanjem gena i
15
 došao na pomisao da u osnovi njihove zajedničke sudbine
leže možda isti ili srodni recesivni geni.
Da bi dokazao tu svoju hipotezu, Sondi se posvetio
dugogodišnjem ispitivanju genealoških stabala nešto više
od petsto kako zdravih tako i bolesnih osoba. Pri tome je
došao do zapanjujućih rezultata, koji su njegovu hipotezu
potvrdili. Rezultate svog dugogodišnjeg ispitivanja obja-
» vio je 1944. godine u knjizi Schicksal-analisa, koja nosi
podnaslov: Izbor Ijubavnog i bračnog partnera, prijatelja,
profesije, bolesti i smrti.
Tako je došlo do stvaranja novog pravca u dubinskoj
psihologiji, pravca koji je Sondi nazvao šikzal-analiza, a
čija se teorijska osnova zasniva na latentnim recesivnim
genima.
Međutim, začetak ideje o familijamom nesvesnom,
odnosno o delovanju latentnih recesivnih gena kod Sondi-
ja se javlja daleko ranije, još 1911. godine, kada je imao
« samo 18 godina. U to vreme Sondi je sa mladalačkim ža-
rom čitao dela Dostojevskog i pri čitanju romana ZloČin
i kazna i Braća Karamazovi prvi put se upitao: zašto je
Dostojevski za junake svojih romana sa posebnom naklo-
nošću birao baš ubice? Sondi piše da je tada, sa hrabrošću
mladoga čoveka, o tome razvio vlastitu teoriju, koja je
glasila: Dostojevski je mogao i morao u svojim delima da
prikazuje psihički život ubica, jer je u skrivenom obliku,
u svom familijamom nasleđu, nosio ubicu u sebi, tako da
je u stvaralačkom radu spontano i nesvesno projektovao
latentne ubilačke impulse u psihu svojih junaka, jer je i
sam bio „latentni ubica“.‘
1 Kako se Frojdov rad „Dostojevski i oceubistvo“ pojavljuje tek seda-
mnaest godina kasnije (1928), isključena je mogućnost da je na pojavu ove
Sondijeve ideje mogao uticati Frojd.
16
Ova Sondijeva teorija iz mladalačkih dana našla je
svoju punu potvrdu ne samo u njegovom kasnije formuli-
sanom šikzal-analitičkom učenju već i u poznatoj biogra-
fiji H. Trojata o Dostojevskom, koja se pojavila u Parizu
1940. godine i gde autor vrlo jasno ističe da su u genea-
loškom stablu Dostojevskog figurirale ubice i sveštenici,
što se sasvim poklapa sa Sondijevom pretpostavkom još
iz 1911. godine.
Da bi kasnije izlaganje bilo jasnije, potrebno je da se
ukratko osvmemo i na prirodu latentnih recesivnih gena.
Poznato je da su nosioci naslednih svojstava geni, koji
se, prema hromozomskoj teoriji, nalaze u hromozomima.
Svaki čovek nosi u sebi veliku sumu činilaca nasleđa. Pri
oplođenju dolazi do rivaliteta između očevih i majčinih
gena. Prema Mendelovom učenju, znamo da će se u toj
borbi jači geni nametnuti i potisnuti slabije, tako da, s jed-
ne strane, imamo jače, dominantne, a s dmge strane, sla-
bije, latentne recesivne gene.
Tu borbu između činilaca nasleđa Sondi naziva pre-
mordijalnom borbom gena ili, simbolički, borbom preda-
kai, Svaki predak, to jest svaki gen, teži da se u potomstvu
opet pojavi u prvobitnoj dominantnoj fazi, što znači da
geni reprezentuju „zahteve predaka“ i teže ka ponovnom
uspostavljanju jednog ranijeg stanja.
Međutim, potrebno je naglasiti da latentni recesivni
geni, iako savladani od jačih dominantnih gena, nisu pa-
sivni i ,,mrtvi“, već su, naprotiv, veoma aktivni; a postoje
tri mogućnosti njihovog ispoljavanja: genotipska, geno-
tropska i u obliku heterozisa.
Genotipsko ispoljavanje latentnih recesivnih gena jav-
lja se kod homozigotne recesivnosti, to jest kada organizam
potiče od roditelja koji imaju istovetne nasledne osobine,
odnosno kada organizam nastaje kopulacijom muške i žen-
ske polne stanice jednake genetske konstitucije u pogledu
nekog određenog svojstva. Tako kod homozigotne recesiv-
nosti nasledna svojstva dolaze genotipski do izražaja, npr. u
obliku paranoidne shizofrenije, epilepsije, oligofrenije, glu-
voće, itd. 1 vanja latentnih recesivnih gena, postoji, prema učenju ši-
Genotropsko ispoljavanje ‘latentnih recesivnih gena
javlja se kod heterozigotne recesivnosti, to jest kod poja-
ve kada organizam potiče od roditelja različitih naslednih
osobina, odnosno različite genetske konstitucije.
Genetika je sve do pojave šikzal-analize znala samo
za genotipski oblik manifestacije gena. Međutim, prema
šikzal-analitičkom učenju, recesivni geni u heterozigot-
nom obliku deluju i genotipski i genotropski. Genotropsko
delovanje latentnih recesivnih gena ispoljava se u deter-
minisanju izbora bračnog i ljubavnog partnera, prijatelja,
ideala, profesije, bolesti i smrti, za razliku od genotipskog
delovanja latentnih gena, koje se odražava u tome da
pravac tog izbora odgovara genotipu, odnosno naslednoj
osnovi organizma.
Kao primer za homozigotnu i heterozigotnu recesiv-
nost uzećemo gluvoću. Kod homozigotne recesivnosti
imamo punu, duplu dozu gena koji uslovljavaju gluvoću,
to jest i sa očeve i sa majčine strane, usled čega dolazi do
,,manifestne“ gluvoće. Međutim, ako osoba nosi iste gene
samo u heterozigotnoj formi, to jest u maloj, pojedinač-
noj dozi, neće doduše doći do manifestne gluvoće, ali se
ona može ispoljiti u izboru profesije ili bračnog partne-
ra. Tako, na primer, osoba koja nosi u sebi gene gluvoće
samo u heterozigotnom obliku može nesvesno da odabere
poziv u kome će se baviti manifestno gluvim osobama;
ušni lekar, logoped u zavodu za gluvoneme itd.
18
Jedan drugi genotropski oblik heterozigotnog delova-
nja po ovoj teoriji bi bio ostvaren kad bi se jedan konduk-
tor, to jest osoba koja prenosi bolest u prikrivenom stanju,
zaljubila u osobu koja je takođe konduktor istih gena.
Pored genotipskih i genotropskih mogućnosti ispolja-
kzal-analize, i treća mogućnost: ispoljavanje u obliku he-
terozisa koji, prema Sondiju, znači „vitalnu nadmoćnost
heterozigota nasuprot homozigota“.
Još pre nego što je eksperimentalna genetika potvrdi-
la stvamo postojanje nadmoćnosti heterozigota u odnosu
na homozigote, Sondi je, već 1937. godine, postavio hi-
potezu: patogeni geni u heterozigotnom obliku, to jest u
pojedinačnoj maloj dozi, deluju kod čoveka stimulirajuće,
tako da konduktori takvih gena mogu posedovati specijal-
nu sposobnost baš u onoj oblasti u kojoj su njihovi preci
bili bolesni. Tako, na primer, kaže Sondi, patogeni geni
paranoidne shizofrenije u heterozigotnoj formi, to jest u
maloj, pojedinačnoj dozi, mogu se ispoljiti u posebnoj
nadarenosti za psihijatriju i psihologiju. Ili pak patogeni
geni epilepsije u pojedinačnoj, maloj dozi, mogu se mani-
festovati u izuzetnoj nadarenosti za takozvane homo sacer
profesije, kao što su, na primer, sveštenik, kaluđer, opa-
tica, sudija, oblast sudske medicine, itd. Dakle, latentni
recesivni geni u heterozigotnom obliku, to jest u maloj,
pojedinačnoj dozi, drugačije se manifestuju nego u homo-
zigotnom obliku, to jest u punoj, duploj dozi. To predstav-
lja jedno od osnovnih načela šikzal-analize.
Stoga se osnovni zadatak šikzal-analize sastoji upra-
vo u rasvetljavanju aktivnosti familijamog nesvesnog,
odnosno latentnih recesivnih gena, putem kojih skriveno
19
nasleđe uspeva da se zaobilaznim putem ispolji u obliku
genotropizma.
Familijarno nesvesno i genotropizam kao njegova
osnovna funkcija
Latentni recesivni geni, iako potisnuti od dominantnih
gena, nisu, dakle, pasivni, već, naprotiv, veoma aktivni,
što se odražava u njihovom genotropskom delovanju, koje
nesvesno determiniše izbor bračnog i ljubavnog partnera,
prijatelja, ideala, profesije, bolesti i smrti. To nesvesno de-
lovanje familijamih hereditamih činilaca, to jest latentnih
recesivnih gena, Sondi, kao što je rečeno, naziva famili-
jamo nesvesno.
Prema shvatanju šikzal-analize, potisnuti sadržaji fa-
milijamog nesvesnog mogu se manifestovati isto kao i
sadržaji individualnog nesvesnog - u obliku simptoma.
Frojdovo učenje o potiskivanju važi u potpunosti i za fa-
milijamo nesvesno; naime, potisnuti recesivni geni, kao
na primer shizofrenija, melanholija, manija, epilepsija itd,
koji se još nikada nisu pojavili u svesti mogu, kao i 'indi-
vidualno potisnuti sadržaji, stvoriti neurotske i psihotič-
ne slike. Shodno tome, pored snova koji su determinisani
potisnutim sadržajima individualnog nesvesnog, postoje i
snovi koji potiču iz familijamog nesvesnog, pa ove dve
vrste snova šikzal-analiza oštro razgraničava.
Analogno Frojdovoj deskriptivnoj definiciji nesve-
snog kao psihičkog fenomena, čiju egzistenciju samo
pretpostavljamo na osnovu njegovog ispoljavanja, Sondi
postavlja dva osnovna merila, na osnovu kojih se može
pretpostaviti egzistencija familijamog nesvesnog:
20
1. Ako utvrdimo nesvesne manifestacije, koje ne vode
poreklo ni iz individualnog ni iz kolektivnog nesvesnog, i
2. Ako možemo dokazati da su te nesvesne manifesta-
cije povezane sa familijamim hereditamim činiocima, to
jest sa latentnim recesivnim genima.
Da bi dokazao svoju hipotezu o genotropskom delova-
nju latentnih recesivnih gena, Sondi je, kako je već reče-
no, ispitao genealoška stabla nešto više od petsto zdravih
i duševno bolesnih osoba. Rezultati do kojih je došao ned-
vosmisleno su potvrdili njegovu hipotezu o genotropskoj
manifestaciji latentnih recesivnih gena: pokazalo se da je
izbor bračnog i ljubavnog partnera, prijatelja, ideala, pro-
fesije, bolesti i smrti determinisan delovanjem latentnih
recesivnih gena, odnosno familijamim nesvesnim. To je
kasnije i eksperimentalno potvrđeno Sondijevim testom,
koji nas, između ostalog, na egzaktan način obaveštava o
sadržajima familijamog nesvesnog kod ispitivane osobe.
Analizom genealoških stabala Sondi je došao do no-
vog i važnog načela koje je nazvao genotropizam; on pred-
stavlja osnovnu funkciju familijamog nesvesnog i, ujedno,
osnovu šikzal-analitičke teorije izbora objekta.
Sondi genotropizam definiše kao delujuću snagu koja
uzajamno privlači dve osobe sa istim ili sličnim laten-
tnim recesivnim genima, .Dve osobe će osećati obostranu
privlačnost - u ljubavi, prijateljstvu, profesiji (na primer
pacijent i lekar), ili u izboru ideala - ako je jedan važan
dinamički deo njihovih latentnih recesivnih gena isti ili
sličan. Osobe sa istim ili sličnim recesivnim genima Sondi
naziva genskim srodnicima (Genverwante), za razliku od
osoba sa krvnim srodstvom (Blutwerwante).
Stoga, odstupajući od klasičnog kliničkog učenja o na-
sleđu, koje vrši genealoška ispitivanja familija isključivo na
21
 osnovu krvnoga srodstva, šikzal-analiza ističe da je pri ge-
nealoškom ispitivanju familija nužno voditi računa ne samo
o krvnom srodstvu već i o genskom srodstvu. U tom smislu
on je stvorio i jednu posebnu metodu, takozvanu metodu ge-
• notropskog istraživanja familija, kojom se pri genealoškom
ispitivanju jedne osobe ne obuhvataju samo njeni najbliži
srodnici po krvi, već i sve one ličnosti koje su na osnovu
genskog srodstva sa njom tesno povezane, bilo u obliku lju-
bavnog ili bračnog odnosa ili pak prijateljstva. Jer, u središtu
šikzal-analitičkog učenja nalazi se izbor.
Osnovne forme genotropizma
Tako genotropizam predstavlja osnovnu funkciju fa-
milijamog nesvesnog i ispoljava se u izborima koje vrši
jedna osoba. Prema vrstama izbora Sondi razlikuje pet
osnovnih oblika genotropizma:
1. Libido-tropizam, koji se manifestuje u izboru lju-
bavnog objekta;
2. Socio-tropizam, koji se manifestuje u izboru prija-
telja i ideala;
3. Opero-tropizam, koji se manifestuje u izboru pro-
fesije;
4. Morbo-tropizam, koji se manifestuje u izboru vrste
bolesti;
5. Tanato-tropizam, koji se manifestuje u izbom vrste
smrti.
Pre nego što pređem na opisivanje pojedinih oblika
genotropizma, potrebno je naglasiti da, iako genotropizam
predstavlja univerzalno važeće načelo dokazano na veli-
kom broju slučajeva metodom genotropskog ispitivanja
familija kao i eksperimentalno, putem Sondijevog testa,
22
izbori jedne osobe su determinisani i sadržajima individu-
alnog nesvesnog, odnosno objektalnim odnosima iz najra-
nijeg detinjstva, kao i socijalno-kultumim činiocima.
Prema osnovnom načelu genotropizma vrsta izbora je
uvek determinisana sasvim određenom vrstom latentnih
recesivnih gena. Tako će, na primer, jedna osoba sa epi-
leptičnim recesivnim genima imati sasvim drugi izbor lju-
bavnog objekta, prijatelja, ideala, profesije, bolesti i smrti
od osobe sa shizofrenim recesivnim genima, dok će isti
ili sličan izbor imati osobe koje su genski srodne, to jest
osobe sa istim latentnim recesivnim genima.
Ad 1. Libido-tropizam predstavlja genotropsko delo-
vanje familijamog nesvesnog i manifestuje se u izboru
ljubavnog objekta. Uzajamna privlačnost između dve oso-
be uslovljena je srodnošću njihovih latentnih recesivnih
gena. Tu zapravo i pronalazimo odgovor zašto neko za
svoga bračnog partnera bira sasvim određenu osobu, a ne
neku drugu; pri čemu su mnoge tragedije u ljubavnim od-
nosima uslovljene upravo nesrećnim, pogrešnim izborom
partnera.
Libido-genotropsko delovanje latentnih recesivnih ge-
na ne nalazimo samo pri izboru bračnog partnera, već u
svim oblicima izbora ljubavnog objekta: kod incestuozne
ljubavi, kod biseksualnog i homoseksualnog izbora lju-
bavnog objekta, u slučajevima straha od incesta - kada
osoba bira ljubavni objekat polamo suprotan svojim ro-
diteljima, i najzad, kod takozvanih „brakova iz razuma“,
odnosno iz interesa.
Naime, Sondi kaže da ako neko odabere bračnog par-
tnera rukovodeći se materijalnim razlozima ili iz bilo kojih
drugih interesa, radi karijere na primer, možemo se pitati:
23
zašto je on odabrao baš tu, a ne neku drugu osobu? Tako,
na primer, ako jedna zdrava žena iz interesa za svog supru-
ga odabere jednu gluvu osobu, ili ako duševno normalan
čovek odabere za svoju suprugu oligofrenu osobu, ispitiva-
nje genealoškog stabla takvih osoba, kao i rezultati na Son-
dijevom testu, otkriće nam da i u onim slučajevima gde se
obično misli da je izbor bio determinisan samo razumom,
imamo gensku srodnost između bračnih partnera.
Ad. 2. Socio-tropizam predstavlja drugi oblik geno-
tropskog delovanja familijamog nesvesnog i manifestuje
se u izboru prijatelja i u izboru ideala. Jedna osoba će za
prijatelja ili za uzor odabrati onoga ko je sa njom genski
srodan. Prema tome, možemo reći da je i prijateljstvo for-
ma manifestacije genotropizma, jer latentni recesivni geni
ne određuju samo objekat naše ljubavi, već i izbor naših
prijatelja i ideala. Tako, na primer, u jednom ženskom in-
tematu, u kome su Sondijevi saradnici vršili psihološko
ispitivanje, od četrdeset i jedne devojke, njih dvanaest su
sačinjavale vrlo prisan prijateljski krug. Genealoško ispi-
tivanje tih dvanaest devojaka i eksperimentalno ispitivanje
Sondijevim testom pokazalo je da sve potiču iz famili-
ja koje pripadaju paroksizmalnom, odnosno epileptičnom
naslednom krugu, što će reći da je između njih postojala
genska srodnost.
Ad 3. Opero-tropizam se manifestuje u izboru profe-
sije, koji je, kao i izbor ljubavnog objekta ili prijatelja,
uslovljen latentnim recesivnim genima. Tako od latentnih
recesivnih gena, odnosno familijamih hereditamih čini-
laca zavisi i vrsta profesije koju ćemo odabrati. Kako je
psihijatrijsko učenje o nasleđu do sada utvrdilo četiri sa-
mostalna „nasledna kruga“ duševnih oboljenja: shizofreni,
24
cirkulami, epileptiformni i seksualni; pa, prema učenju
šikzal-analize, svakom naslednom krugu pripada i određe-
na grupa profesija. Tako, na primer, osobe koje pripadaju
paranoidnom kmgu obično biraju zanimanje iz oblasti psi-
hijatrije, psihologije, farmacije, hemije, arheologije, špiju-
naže, itd.
Opero-tropizam deluje u izbom profesije na dva na-
čina:
1. osoba odabira onaj poziv u kome će biti zaposlena
i doći u dodir s genetski srodnim individuama, i
2. osoba bira poziv u kome će moći potisnute potrebe
familijamog nesvesnog da zadovolji na društveno prihvat-
ljiv način.
U tom smislu je veoma instruktivan slučaj jednog vrlo
sposobnog agenta tajne policije, kod koga se, nekoliko dana
'po otpuštanju iz službe zbog neke prevare koju je počinio,
pojavila veoma izražena paranoidna slika, nakon čega je
morao biti hospitalizovan u jednoj psihijatrijskoj bolnici. U
njegovom slučaju profesija je imala ftmkciju odbrane, od-
nosno socijalizacije paranoidnih sadržaja, pa se kod njega
može govoriti o „odbrambenom opero-tropizmu“.
Elenberger navodi lep primer nasledne uslovljenosti
izbora poziva kod jednog para jednojajčanih blizanaca, od
kojih je jedan postao okoreli zločinac, a dmgi vrlo sposo-
ban čuvar zatvora, dok Sondi navodi primer familije u ko-
joj je jedan član postao palikuća, a dmgi vatrogasac, kao
i slučaj tri brata, od kojih je jedan postao težak zločinac
(ubica), dmgi mesar, a treći hirurg.
Ad 4. Morbo-tropizam predstavlja četvrti oblik delo-
vanja familijamog nesvesnog i očituje se u izbom vrste
bolesti. Ali, da li se sa naučnog stanovišta uopšte može
govoriti o tome da čovek sam bira svoju bolest? Do sada
smo videli da izbor bračnog i ljubavnog partnera, prija-
telja, kao i profesije nije stvar slučaja, već da je determi-
nisan specifičnim delovanjem latentnih recesivnih gena.
Što se tiče bolesti, kaže Sondi, religiozni ljudi misle da
iza toga stoji „prst Božiji“, dok lekari smatraju da je iz-
bor uslovljen konstitucijom. Šikzal-analiza ide još dalje i
smatra da je izbor bolesti funkcija genotropizma, to jest
latentnih recesivnih gena, jer jeste tačno da određeni kon-
stitucionalni tipovi teže ka određenim bolestima (na pri-
mer, leptozomno-astenični ka shizofreniji, a pikničari ka
manično-depresivnom oboljenju itd).
Međutim, konstituciji fenotipa moramo pretpostaviti
genotip od kojega uglavnom zavisi da li će neko obole-
ti od određene bolesti ili ne. Šikzal-analitička istraživanja
su pokazala da će različite psihičke traume ili infektivna
oboljenja izazvati psihotične reakcije samo kod onih osoba
koje su svojim nasleđem predisponirane za takvu vrstu re-
akcije. Tu možemo, recimo, naći odgovor zašto leus samo
u relativno malom broju slučajeva dovodi do progresivne
paralize. Možemo, dakle, reći da morbo-tropizam označa-
va fenomen koji uslovljava da osoba na infektivne nokse
ili traume često reaguje poremećajima koji su u endoge-
nom obliku prisutni u njenom familijamom nesvesnom.
Ad 5. Tanato-tropizam predstavlja peti i poslednji
oblik genotropizma i ispoljava se u izboru smrti. Suština
tanato-tropizma sastoji se u tome da u svakom čoveku ne-
svesno deluje posebna familijama predispozicija ka odre-
đenoj vrsti smrti, tako da pojedine familije, kako ističe
Sondi, ne samo da imaju zajedničku porodičnu grobnicu
već imaju i svoju bolest od koje umira. Setimo se samo
26
učestalosti istih smrtnih bolesti i učestalosti samoubistava
u okviru iste familije, što se lepo može videti u Rrležinoj
drami Gospoda Glembajevi. Osim toga, poznata je uče-
stalost smrti izazvane nesrećnim slučajem u familijama
epileptičara, ili učestalost samoubistava kod familija para-
noidno-homoseksualnih i paranoidno-depresivnih osoba.
Šikzal-analiza je svratila pažnju na činjenicu da je čak
i izbor sredstva kod samoubistva determinisan naslednim
kmgom, to jest latentnim recesivnim genima. Tako samo-
ubice koje pripadaju homoseksualno-paranoidnom kmgu
obično kao sredstvo birajuvotrov ili revolver. Epileptofor-
mne-paroksizmalne samoubice obično skaču sa prozora,
mosta, iz voza ili se pak same spaljuju. Sadisti kao sred-
stvo biraju nož, brijač, konopac itd. Za osobe koje pri-
padaju katatonoformnom shizofrenom kmgu karakteristi-
' čan je pasivan način samoubistva: pasivno prepuštanje da
budu pregaženi vozom ili pak odbijanje hrane. Najzad, oni
koji pripadaju cirkulamom kragu obično odabiraju oralni
način samoubistva.
Na kraju ću spomenuti jedan bizaran oblik tanato-
tropizma - kada žrtva sama traži ubicu. Naime, neko-
liko istaknutih engleskih kriminologa tvrde da ima ljudi
koji su sudbinski predodređeni da budu ubijeni, tako da
nesvesno biraju svoga ubicu i stvaraju situaciju koja će
dovesti do ubistva. Sondi kaže da je tu najčešće reč o ne-
svesnoj sili koja privlači žrtvu ka sopstvenom budućem
ubici. Kad žrtva nađe takvu osobu, onda nesvesno čini
sve da bi bila ubijena. U takvim vezama psihoanaliza
vidi ili moć Edipovog kompleksa ili manifestaciju na-
gona smrti. Međutim, šikzal-analiza smatra da su ubica
i žrtva genski srodne osobe, čija se srodnost sastoji u
sadomazohističkim nagonskim zahtevima. Možemo se,
27
naime, pitati šta je to što ubicu i žrtvu spaja u tragičnu
vezu i zašto ubica ubija zapravo jednu sasvim određenu
osobu, a ne neku drugu?
Napomenuo bih i da je glavna zamerka šikzal-anali-
tičkom učenju o genotropizmu bila da su prilikom doka-
zivanja osnovnih hipoteza birani samo ekstremni slučajevi
genealoških stabala pojedinih familija i na osnovu njih
dokazano genotropsko delovanje familijamog nesvesnog,
a da to nije provereno statističkim metodama humane ge-
netike. Mada je ovo tvrđenje proizvoljno i neargumento-
vano, Sondi je u trećem izdanju knjige Schicksal-analisa,
iz 1965. godine, dodao još jedno novo, opšimo poglav-
lje, naslovljeno Primena genetshe statističke metodike u
šikzal-analizi, u kome je, kako ističe H. Menga, koji je
napisao predgovor tom izdanju, i statističkim putem do-
kazan univerzalno važeći princip genotropskog delovanja
familijamog nesvesnog. Ovom prilikom neka samo bude
napomenuto da humana genetika raspolaže jednim nizom
statističkih metoda pomoću kojih se velikom verovatno-
ćom može utvrditi nasleđe uopšte, a posebno tok nasleđa
jedne bolesti.
Šikzal-analitički pojam sudbine
Kako bi bili izbegnuti nepotrebni nesporazumi, sada
ću u najkraćim crtama izložiti i Sondijev pojam sudbine,
koji se nalazi u središtu šikzal-analitičkog učenja.
Naime, kada se govori o sudbini, obično se misli na
neku mističnu, natprirodnu silu ili moć koja unapred odre-
đuje šta će se dogoditi u životu neke osobe.'Ovakvo shva-
tanje sudbine uglavnom se zadržalo sve dok nauka nije
počela da ispituje odnose između svojstva ličnosti i sud-
28
bine. Od tada sudbina, slično kao i snovi, počinje da gubi
mističan smisao i postepeno dobija značenj e psihološkog
fenomena koji je determinisan biološkim, psihološkim i
socijalnim činiocima.
U okvim Frojdove psihoanalize sudbina pojedinca je
određena individualnim konfliktom nagona sa Egom i su-
per-Egom; tek dve godine^pred smrf^Frojd je istakao na-
sleđe kao važan činilac u formiranju sudbine.
Mada se to ne bi očekivalo, analitička psihologija K.
G. Junga relativno malo se interesovala za problem ljud-
ske sudbine, tako da Jung sudbinu posmatra uglavnom u
svetlu arhetipova. On, na primer, ne traži značaj oca za
sudbinu pojedinca samo u realnom „familijamom roma-
nu“ osobe, kao to čini Frojd, već u „arhetipu imaga oca“,
odnosno u sadržajima kolektivnog nesvesnog.
Međutim, sudbina tek u okviru šikzal-analitičkog uče-
nja dobija svoju punu potvrdu kao medicinski i dubinsko-
psihološki problem. Sondi, kako smo već napomenuli,
stavlja pojam sudbine li središte svojih istraživanja i ističe
da postoji tesna povezanost između izbora i sudbine, tako
da njegov poznati stav - koji predstavlja suštinu šikzal-
analitičkog učenja - glasi: „Sudbina - to je izbor, jer izbor
čini sudbinu“. Dmgim rečima, od našeg izbora zavisi naša
sudbina, pa se stoga može govoriti i o „bolesti sudbine“.
Osoba sa bolesnom sudbinom zapravo je osoba sa bole-
snim izborom>va ovaj se najčešće ispoljava u izbom brač-
nog i ljubavnog partnera.
Kako je izbor, sa jedne strane, determinisan sadržajima
familijamog nesvesnog, a, sa dmge strane, našim Egom,
Sondi govori o genotropnom i ego-tropnom izboru, od
kojih prvi uslovljava prisilnu, a dmgi slobod.no izabranu
sudbinu. Odatle proističe da naša sudbina nije fatalistički
29
determinisana isključivo latentnim recesivnim genima, već
da na njeno odabiranje i formiranje utiče i naše Ego, koje
se, kao što ćemo kasnije videti, nalazi u dijalektičkom od-
nosu sa nasleđem.
Pod prisilnom sudbinom Sondi podrazumeva onaj deo
sudbine koji je determinisan sadržajima familijamog ne-
svesnog, odnosno latentnim recesivnim genima, a mani-
festuje se, kao što smo videli, u nesvesnom genotropskom
izboru ljubavnog i bračnog partnera, prijatelja, profesije,
bolesti i smrti. Tu je osoba prinuđena da, pod dejstvom
familijamog nesvesnog, ponavlja egzistencijalne odlike
svojih predaka, odlike koje u njoj i dalje žive u obliku
latentnih recesivnih gena. Stoga čovek, prema šikzal-ana-
litičkom učenju, ne nosi samo jednu, već više sudbinskih,
odnosno egzistencijalnih mogućnosti, budući da svaki pre-
dak u našem familijamom nesvesnom otelovljuje jednu
posebnu egzistencijalnu mogućnost i to ne u filozofskom,
već u psihološkom smislu. Tako u jednoj osobi često
mogu istovremeno postojati polamo suprotne egzistenci-
jalne mogućnosti. Kako ćemo kasnije videti, od našeg Ega
zavisi da li ćemo biti u mogućnosti da slobodno odabere-
mo svoju vlastitu, individualnu sudbinu i da odstranimo
negativne figure predaka ili da ih pak integrišemo u jednu
novu egzistencijalnu mogućnost, koja će dobiti pozitivan
kvalitet.
Pod slobodno izabranom sudbinom Sondi podrazume-
va onaj deo sudbine odabran od strane našeg Ega, koje
pokušava da se oslobodi uticaja familijamog nesvesnog i
izgradi svoje vlastite, odnosno individualne oblike egzi-
stencije. Stoga onaj ,,ko ne odabira sam, nema svoju vla-
stitu sudbinu“ (Sondi). Novorođenče poseduje samo sud-
binske mogućnosti, ali ne i sudbinu, jer sudbina se rađa
30
tek sa prvim izborom Ega, a nestaje sa njegovim posled-
njim izborom.
Potrebno je naglasiti da, prema šikzal-analitičkom
učenju, pored familijamog nesvesnog prisilnu sudbinu de-
terminišu i dmgi činioci, kao što su: priroda nagona, druš-
tveni i kultumi činioci.
Time smo došli i do šikzal-analitičke definicije sud-
bine, koju Sondi određuje kao „dinamički funkcionalnu
dijalektičku koegzistenciju zahteva familijamog nesve-
snog, prirode nagona, dmštvene sredine i slobodnog iz-
bora Ega“. Sudbina, dakle, predstavlja celinu svih nasle-
đenih i slobodno odabranih egzistencijalnih mogućnosti,
a od njihovog srazmemog odnosa zavisi da li će i u ko-
joj meri jedna osoba biti zdrava, odnosno bolesna. Tako,
na primer, ako je nečija sudbina determinisana pretežno
■patogenim sadržajima familijamog nesvesnog, govorimo
o takozvanoj „bolesnoj sudbini“, kao posledici bolesnog
izbora, jer osoba prisilno ponavlja bolesne egzistencijalne
oblike svojih predaka.
Ka bolesnoj sudbini vode uglavnom dve konstela-
cije. Prva konstelacija se javlja kada je Ego tako sla-
bo da ne može slobodno da bira vlastitu, individualnu
sudbinu, pa je savladano od takozvanih „zahteva pre-
daka“ koji postoje u familijamom nesvesnom. Posle-
dica takve konstelacije je dominacija prisilne sudbine,
što je, recimo, slučaj kod hebefrenog oblika shizofre-
j nije. Dmga konstelacija koja dovodi do bolesne sudbi-
ne nastaje kad imamo jedno rigidno, krajnje neelastič-
no Ego, koje funkcioniše u relacijama isključivo jedne
egzistencijalne mogućnosti, pa je život osobe fiksiran
samo za jednu vrstu izbora* Međutim, ovakav izbor,
ističe Moser, teško će se nazvati bolesnim od strane
31
sredine, ako se manifestuje u nekom društveno dobro
prilagođenom obliku, kao što je to, na primer, slučaj sa
Gogoljevim Akakijem Akakijevičem iz pripovetke Šinjel,
čiji se ceo život sastojao isključivo u jednoj egzistenci-
jalnoj mogućnosti, odnosno u prepisivanju tuđih spisa.
Shodno prisilnoj i slobodno odabranoj sudbini, šik-
zal-analiza se, teorijski posmatrano, može podeliti u dve
faze:
- U prvoj fazi imamo analizu prisilne sudbine, odno-
sno analizu familijamog nesvesnog, čiji se sadržaji, putem
specijalne šikzal-analitičke interpretacije snova i metode
slobodnih asocijacija, dovode u svest. Konfrontacija pa-
cijenta sa sadržajima sopstvenog familijamog nesvesnog
ima sličan cilj kao i psihoanalitička konfrontacija sa sadr-
žajima individualnog nesvesnog.
- Dmgu fazu čini šikzal-analitička analiza Ega, čiji
se zadatak sastoji u tome da izgradi vrhovno, takozvano
Pontifex Ego, koje treba da se suprotstavi patogenom dej-
stvu individualnog i familijamog nesvesnog, i na taj način
omogući slobodan izbor vlastitih, odnosno individualnih
egzistencijalnih mogućnosti.
Stoga možemo reći da se individua u šikzal-analizi
konfrontira sa svojim nesvesnim egzistencijalnim mo-
gućnostima i na taj način stavlja pred izbor bolje indivi-
dualne egzistencijalne forme, koje dotle uopšte nije bila
svesna.
Na osnovu svega rečenog, možemo istaći da se sud-
bina, izbor i Ego nalaze u tesnoj funkcionalnoj vezi i da
predstavljaju osnovne pojmove šikzal-analitičkog učenja
koje, pored Frojdove psihoanalize i Jungove analitičke
psihologije, zauzima središnje mesto u dubinskoj psiho-
logiji.
32
Trodimenzionalni pristup dubinsko-psihološkim
fenomenima
Frojdova psihoanaliza, koja je bila i ostala izvor i
osnova dubinske psihologije, u prvoj deceniji dvadesetog
veka isključivo je poistovećivana sa psihoanalizom, odno-
sno sa analizom individualnog nesvesnog. Međutim, Jun-
govim otkrićem kolektivnog nesvesnog (1917), čiji su sa-
držaji arhetipovi, kao i Sondijevim otkrićem familijamog
nesvesnog (1937), čiji su sadržaji latentni recesivni geni,
proširio se pojam dubinske psihologije, pa njen predmet
istraživanja više nisu samo sadržaji individualnog nesve-
snog, već i sadržaji kolektivnog, odnosno familijamog ne-
svesnog.
Navedeno proširenje dubinske psihologije uslovilo je
trodimenzionalno tumačenje dubinsko-psiholoških feno-
mena, koje je uveo Leopold Sondi, odnosno tumačenje
u svetlu individualnog, kolektivnog i familijamog nesve-
snog. Stoga svako ko želi sveobuhvatno da se bavi du-
binskom psihologijom, prema rečima Sondija, mora dobro
poznavati sva t r i ,jezika nesvesnog“, a to su: ,jezik simp-
toma“, koji izražava konflikte u individualnom nesvesnom
(Frojdova psihoanaliza), ,jezik simbola“ koji izražava ar-
hetipske procese u kolektivnom nesvesnom (Jungova ana-
litička psihologija) i ,jezik izbora“ koji izražava „zahteve
predaka“ u familijamom nesvesnom, a čiji su sadržaji la-
tentni recesivni geni, koji determinišu izbor ljubavnog i
bračnog partnera, prijatelja, ideala, profesije, vrste bolesti
i način smrti (Sondijeva šikzal-analiza).
Stoga se može reći da psihoanaliza predstavlja onto-
geniju, analitička psihologija arheologiju, a šikzal-analiza
humanu genetiku nesvesnog.
 Ako je velika zasluga Frojda u otkriću, istraživanju,
dijagnostici i terapiji individualnog nesvesnog, možemo
slobodno reći da i Jungu i Sondiju pripada isto tako veli-
ka zasluga, prvom u oblasti kolektivnog, drugom u oblasti
familijamog nesvesnog.
Međutim, Jungovu analitičku psihologiju i njegovu
metodu tumačenja dubinsko-psiholoških fenomena ipak
treba uzimati kao nadređenu i Frojdovoj i Sondijevoj me-
todi, koje dosežu samo do onoga što je skriveno u indivi-
dualnom, odnosno u familijamom nesvesnom, za razliku
od kolektivnog nesvesnog, čiji su sadržaji arhetipovi, a
koje predstavlja najdublji i najkreativniji sloj nesvesnog.
Poznato je da sva velika umetnička dela i naučna otkrića
svoje izvorište imaju u kolektivnom nesvesnom, koje sa
individualnim i familijamim nesvesnim predstavlja jednu
celinu.
Zato tek trodimenzionalni pristup dubinsko-psihološ-
kim fenomenima, koji imaju svoje izvorište u sva tri sloja
nesvesnog, uključujući tu i analizu umetničkih dela, nauč-
nih otkrića, ljudskog ponašanja, kao i analizu ličnosti uop-
šte, može dati potpun uvid u zagonetni svet nesvesnog.
A to iziskuje poznavanje sva tri ,jezika nesvesnog“, koji
omogućavaju sagledavanje onoga što je u čoveku indivi-
dualno, kao i onog što je familijamo i kolektivno, odno-
sno arhetipsko.
Shodno tome na Sondijevom institutu u Cirihu prak-
tikuje se trodimenzionalni pristup ne samo snovima već
i svim dubinsko-psihološkim fenomenima, poput, recimo,
Edipovog i Kainovog kompleksa, koji svoj pravi i puni
smisao dobijaju tek u svetlu individualnog, kolektivnog i
familijamog nesvesnog. Tako svi oni koji su školovani na
Sondijevom institutu (ili u njegovim filijalama u SAD, Ja-
34
panu, Belgiji, Francuskoj, Nemačkoj, Finskoj, Mađarskoj
i Švedskoj), uključujući i autora ovog predgovora, obu-
čeni su za trodimenzionalni pristup dubinsko-psihološkim
fenomenima, jer su u toku svoje edukacije obavezni da sa-
vladaju sva tri jezika nesvesnog. To nije slučaj ni na Froj-
dovom, ni na Jungovom institutu, kao ni u njihovim fili-
jalama širom sveta, zbog čega je Sondi i predlagao osni-
vanje jedne visoke škole ili akademije, izvan Sondijevog
instituta, na kojoj bi se proučavala ujedinjena dubinska
psihologija, odnosno i Frojdova psihoanaliza, i Jungova
analitička psihologija, i Sondijeva šikzal-analiza. Sa takve
akademije dobili bismo diplomirane dubinske psihologe,
koji ,,govore“ sva tri jezika nesvesnog, što je neophodno
za celovito razumevanje dubinsko-psiholoških fenomena i
čoveka uopšte, jer čovek je istovremeno i individualno, i
familijamo, i kolektivno biće.
Čovekovo samoljublje i samopoštovanje, prema reči-
ma Frojda, doživelo je tri teška šoka: prvi, kada je Galilej
dokazao da se Sunce ne okreće oko Zemlje već Zemlja
oko Sunca, iz čega je proizišlo bolno saznanje da v.asiona
nije stvorena specijalno za čoveka; dmgi, kada je Darvin
otkrio evoluciju i pokazao da zakoni koji vladaju živo-
tinjama vladaju i čovekom; i treći, kad je utvrđeno po-
stojanje nesvesne psihe, iz čega je proizišlo da u čoveku
postoje želje i potrebe kojih on nije svestan, pa nije sklon
ni da ih prizna. Ovome treba dodati da su pojavom Son-
dijeve šikzal-analize, razbijene još dve „infantilne iluzije
čovečanstva“ - iluzija o apsolutnoj slobodi od nasleđa i
iluzija o postojanju totalne normalnosti.
 Prva iluzija razbijena je šikzal-analitičkim učenjem
0 genotropizmu, po kome je, kao što smo videli, izbor
bračnog i ljubavnog partnera, tideala, prijatelja, profesije,
bolesti i smrti, determinisan sadržajima familijamog ne-
svesnog, tako da čovek nije, i ne može biti, potpuno oslo-
bođen svog nasleđa, odnosno svojih predaka, koji u njemu
1 dalje žive u formi latentnih recesivnih gena.
Druga iluzija proističe iz verovanja da je jedna fe-
notipski, odnosno manifestno zdrava osoba, istovreme-
no zdrava i genotipski. Ta iluzija o totalnom, odnosno o
istovremenom manifestnom i latentnom zdravlju, stoji u
dubokoj protivurečnosti sa najelementamijim činjenicama
Mendelove genetike. Prema šikzal-analitičkom učenju,
„između duševno zdravih i duševno bolesnih osoba po-
stoji samo kvantitativna, ali ne i kvalitativna razlika, jer
zdrave osobe su samo heterozigotni konduktori, koji u se-
bi nose iste one gene u pojedinačnoj, maloj dozi koji se
kod duševno bolesnih osoba nalaze u duploj, punoj dozi“
(Sondi). Iz toga proističe da je totalno zdravlje nespojivo
sa osnovnim postavkama šikzal-analize, koja zdravlje ne
posmatra samo fenotipski već i genotipski.
S obzirom na iznete činjenice, nije čudo da je šikzal-
analiza, posebno na početku svog razvoja, bila mnogo kri-
tikovana. Uostalom, mšenje iluzija šokantno je i za laike i
za stmčnjake, i nužno stvara svesne i nesvesne otpore. Pri
tome treba naglasiti da se među onima koji su kritikovali
šikzal-analizu nije našao niko ko bi ozbiljnim, neposred-
nim ispitivanjem dokazao da su rezultati do kojih se došlo
netačni ili proizvoljni. Osnovna zamerka koju veliki broj
kritičara upućuje šikzal-analitičkom učenju sastoji se u
tome da Sondi, mnogo više nego što to čine Frojd i Jung,
insistira na biološkom determinizmu, kao i da je sudbina
36
pojedinca i familija, u okvim Sondijevog učenja, na neki
način fatalistički predodređena još pre rađanja individue,
pa umesto božanske predestinacije imamo biološku.
Tačno je da u okvim šikzal-analitičkog učenja bio-
loški, nasledni činioci zauzimaju značajno mesto, ali se,
nažalost, često zaboravlja da je prema učenju šikzal-ana-
lize samo jedan deo sudbine determinisan nasleđem, kada
je osoba prinuđena da pod dejstvom familijamog nesve-
snog ponavlja egzistencijalne forme svojih predaka. Me-
đutim, dmgi deo sudbine, tzv. slobodno izabrana sudbina
predstavlja, kao što smo videli, onaj deo sudbine koji je
determinisan 4zborom našega Ega, koje pokušava da se
oslobodi uticaja familijamog nesvesnog i izgradi vlastite,
odnosno individualne oblike postojanja.
Stoga je neosnovano pripisivati Sondijevom učenju
ekstremni biologizam i shvatanje sudbine kao fatalističke
predodređenosti, jer pored familijamog nesvesnog, odno-
sno herediteta, šikzal-analiza stavlja u središte svog učenja
i Ego, koje se nalazi u dijalektičkom odnosu sa nasleđem,
tako da ono može da kontroliše i socijalizuje nasleđe i na
taj način mu „stvori jedan humaniji put“ (Sondi).
Iz svega rečenog sasvim je razumljivo da je za šikzal-
analizu neprihvatljiva ona genetika koja učenje o nasleđu
kod životinja i biljaka pokušava, bez ikakve diferencijaci-
je, preneti i na nasleđivanje duševnih oboljenja, pri čemu
se zaboravlja da čovek, nasuprot životinjama i biljkama,
poseduje Ego, kao važnu instancu koja, zapravo, čoveka i
čini čovekom. Jer, „rađanje Ega predstavlja rađanje čove-
ka uopšte“ (Sondi), pa zahvaljujući Egu, samo čovek ima
sudbinu, odnosno sposoban je da bira, a izbor, kao što smo
videli, čini sudbinu, dok životinje i biljke imaju samo svoju
istoriju.
37
 Osim toga, Sondi u središte svog učenja uvodi i po-
jam heterozisa, koji, zajedno sa Egom, oduzima heredi-
tetu u psihijatriji isključivo fatalistički karakter i daje mu
jednu pozitivnu, optimističku funkciju. Jer, kao što smo
videli, konduktori patogenih gena u heterozigotnoj formi,
tj. u pojedinačnoj, maloj dozi, mogu posedovati specijalnu
sposobnost baš u onoj oblasti u kojoj su njihovi preci bili
bolesni.
Stoga se, u svetlu ovih činjenica, možemo pitati - da
li je uopšte moguće šikzal-analizi pripisivati ekstremni bi-
ološki determinizam i fatalizam?
Druga zamerka upućivana Sondijevom učenju odnosi
se na to da on hoće da izgradi samostalnu dubinsku psiho-
logiju na naslednoj biološkoj osnovi. Koliko su ove i slične
tvrdnje zapravo rezultat površnog poznavanja šikzal-anali-
ze, videće se iz činjenica na koje će sada biti ukazano.
Iako je Sondi - koji bez sumnje predstavlja najzna-
čajniju ličnost druge generacije naučnika koji se bave
dubinskom psihologijom - stvorio jedan sasvim novi pra-
vac u dubinskoj psihologiji, on prema Frojdu i njegovom
učenju pokazuje puno poštovanja. Tako sam od Sondi-
ja, tokom moje dvogodišnje specijalizacije na njegovom
institutu u Cirihu, često imao prilike da čujem, kako u
ličnim kontaktima tako i u okviru njegovih predavanja,
da se nikad ne sme zaboraviti da Frojdova psihoanali-
za predstavlja i ostaje temelj dubinske psihologije, dok
ostali dubinsko-psihološki pravci, među kojima i šikzal-
analiza, predstavljaju samo specifične pravce, ali ne i sa-
mostalne discipline.
Štaviše, Sondi pokušava da od upotrebljivog materijala
svih današnjih dubinsko-psiholoških škola, putem komple-
mentame integracije a pod primatom Ego-analize, izgradi
38
jednu integrativnu, ujedinjenu dubinsku psihologiju. Stoga
šikzal-analiza, pored psihoanalize i analitičke psihologije,
zauzima središnje mesto u dinamičkoj, odnosno dubinskoj
psihologiji. Ona u dubinsku psihologiju uvodi humanu ge-
netiku, odnosno dimenziju herediteta, i na taj način stvara
most između dubinske psihologije i genetike.
Mada je Frojdu „tema herediteta i suviše strana“, od-
nosno nepoznata, on je ipak pred kraj života počeo da
naglašava značaj nasleđa u razvoju Ega i mehanizama
odbrane, koji dovode do toga da se izvesni psihoanalitič-
ki tretmani protežu u beskonačnost. Stoga i K. Homej u
knjizi Novi putevi psihoanalize, u poglavlju o psihoanali-
tičkoj terapiji, piše da psihoanaliza ne raspravlja o uticaju
konstitucionalnih, odnosno hereditamih činilaca „pretežno
zato što i suviše malo zna o njima“.
Sondijeva šikzal-analiza ispunila je tu, za dubinsku
psihologiju neugodnu prazninu i na specifičan način se
posvetila proučavanju upravo hereditamih činilaca, ali ne
posmatrajući ih izdvojeno - kao što to čini klasična ge-
netika - već u dijalektičkom odnosu sa Egom i činiocima
sredine. Zato se, kako ističe Sondi, međusobni odnosi iz-
među nasleđa, sredine i Ega moraju svrstati u „trodimen-
zionalan koordinatni sistem“. Ovo se u potpunosti poklapa
sa poznatim mišljenjem A. Hakslija, po kome je čovek:
ono što je nasledio, što je sredina od njega načinila i što
je on sam, slobodnim izborom iz svoje sredine i svoga
nasleđa, napravio.
Sve to upućuje na nužnost timskog rada pri dubinsko-
psihološkoj analizi herediteta, pa u takvom radu treba da
učestvuju specijalisti za genetiku, psihoanalizu i egologiju
(nauku o Egu), ali samo pod uslovom ,,da se svi oni ko-
načno oslobode svojih profesionalnih skotoma“ (Sondi),
39
koji i dovode do jednostranog, odnosno mozaičkog sagle-
davanja problema.
Ipak, potrebno je naglasiti da šikzal-analiza ima izve-
snu prednost nad ostalim dubinsko-psihološkim pravci-
ma, jer raspolaže metodom za eksperimentalno dijagno-
stikovanje Ega, i to takozvanim Sondijevim testom, koji
nam, pored analize Ega, omogućava egzaktno otkrivanje
sadržaja familijamog nesvesnog, kao i dijalektički odnos
između njih, što je od velikog praktičnog značaja u dina-
mičkoj psihijatriji i psihoterapiji.
Naime, isti ili slični sadržaji familijamog nesvesnog
mogu kod dve osobe imati sasvim različito značenje i di-
jagnostičku vrednost, što zavisi od strukture i dinamike
njihovog Ega, tako da će, na primer, jedno slabo Ego, za
razliku od jakog, integrisanog Ega, imati veoma malo pri-
like za uspešnu socijalizaciju, sublimaciju ili humanizaci-
ju sadržaja familijamog nesvesnog.
Sondijev test na egzaktni način otkriva sadržaje famili-
jamog nesvesnog, koji predstavljaju egzistencijalne moguć-
nosti jedne osobe, ali ne u smislu egzistencijalne filozofije,
već u genetskom i psihološkom smislu. Jer, kao smo već
napomenuli, svaki čovek je nosilac više, kako zdravih tako
i bolesnih egzistencijalnih mogućnosti, budući da svaki
predak u familijamom nesvesnom označava jednu poseb-
nu egzistencijalnu mogućnost. Stoga, recimo, aktuelni oblik
duševnog oboljenja, epilepsija ili shizofrenija, predstavlja
samo jednu od postojećih egzistencijalnih mogućnosti.
Zato Sondi s pravom govori o „multipnoj strukturi
egzistencijalnih mogućnosti", odnosno o egzistencijalnom
posibilitetu, a ne o kliničkoj dijagnozi, koja se ionako to-
kom vremena može menjati. Daleko je važnije u čoveku
otkriti sve njegove postojeće mogućnosti, i shodno tome
40
usmeriti terapiju ka socijalizaciji, sublimaciji i humaniza-
ciji patogenih sadržaja.
Svaki nasledni kmg, odnosno sadržaj familijamog ne-
svesnog, može se očitovati u tri oblika: u ekstremno ne-
gativnoj, odnosno patološkoj formi, fiziološkoj, odnosno
normalnoj formi i ekstremno pozitivnoj, odnosno socijali-
zovanoj i sublimisanoj formi. Tako se, na primer, epilep-
tični ili paroksizmalni nasledni kmg u svojoj patološkoj
formi ispoljava u vidu epilepsije, migrene, mucavosti, as-
tme ili alergije; u fiziološkoj, odnosno normalnoj formi, u
vidu impulsivnosti, napada besa i netolerantnosti, i najzad,
u socijalizovanoj i sublimisanoj formi, u vidu tolerantno-
sti, kolektivne pravednosti, kao i kroz različite profesije,
kao što su: kovač, vatrogasac, pirotehničar, pekar, svešte-
nik, monah ili sudija, na primer.
Osim Sondijevog testa, šikzal-analiza za otkrivanje sa-
držaja familijamog nesvesnog raspolaže još jednom važnom
metodom - metodom genotropskog ispitivanja familija,
koja, za razliku od klasičnog kliničkog učenja o nasleđu, a
polazeći od načela genotropizma, pored krvno srodnih obu-
hvata i genski srodne osobe. Tako, na primer, pri ispitivanju
nečijeg genealoškog stabla nije dovoljno uzeti u razmatra-
nje samo najbliže srodnike po krvi, već i sve ličnosti koje
su datu osobu i njene najbliže krvne srodnike privlačile u
ljubavi i prijateljstvu. Time genealoško istraživanje u psihi-
jatriji dobija sasvim novu dimenziju.
Polazeći od eksperimentalno dokazane činjenice da
čovek u sebi nosi ne jednu, već više egzistencijalnih mo-
gućnosti, šikzal-analiza nastoji da putem svojih specifičnih
metoda - metodom genotropskog istraživanja familija i
metodom Sondijevog testa, otkrije te mogućnosti, kako bi,
slično psihoanalizi (koja vrši konfrontaciju sa sadržajima
41
individualnog nesvesnog) konfrontirala ispitivanu osobu
sa sadržajima njenog fanailijamog nesvesnog, odnosno sa
njenim nesvesnim egzistencijalnim mogućnostima i na taj
način je stavila pred izbor jedne bolje, individualno, to jest
egotropno izabrane egzistencijalne mogućnosti.
Stoga se šikzal-analitička terapija sastoji iz tri faze:
psihoanalitičke, koja obuhvata analizu sadržaja individu-
alnog nesvesnog; šikzal-analitičke, koja obuhvata analizu
sadržaja familijamog nesvesnog i ego-psihološke, koja
obuhvata analizu Ega. Jer, nesvesni sadržaji ne samo da
se nalaze u dijalektičkom odnosu sa Egom, već Ego odre-
đuje i oblik njihovog ispoljavanja, tako da se promenom
Ego-funkcije, recimo, menja i oblik sumanutosti.2
Potrebno je istaći da šikzal-analitička dijagnostika u
prvom redu ide ka otkrivanju egzistencijalnih mogućnosti
u čoveku, a ne isključivo ka klasičnom, kmtom postavlja-
nju psihijatrijske dijagnoze, koja predstavlja samo jednu
egzistencijalnu mogućnost individue i tokom vremena se,
kod iste osobe, može menjati, a neretko se menja čak i od
lekara do lekara. A „čovek je“, prema Sondijevim rečima,
„uvek više nego nosilac bilo koje psihijatrijske dijagnoze,
koja se lepi na njegovo dmštveno postojanje, kao hotelska
etiketa na nečiji kofer, samo zato što je jednom ležao na
nekoj psihijatrijskoj klinici ili pak bio u zatvom“.
Na kraju možemo reći da se, za razliku od individual-
nog nesvesnog, koje stvara simptome, i kolektivnog nesve-
snog, koje stvara simbole, familijamo nesvesno ispoljava
u izboru, pa tako putem analize izbora saznajmo o prirodi
i sadržajima familijamog nesvesnog. Iz toga proističe da
2 Videti: Ivan Nastović, „Sumanute ideje u svetlu eksperimentalne ana-
lize Ega“, u: Dubinsko-psihološki dijagnostički praktikum: Teorija i praksa
dubinske psihologije, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1989.
42
se nesvesno očituje na tri načina, ili, kako Sondi kaže, ono
,,govori“ tri jezika:
1. „Jezik simptoma“, koji izražava konflikte u indivi-
dualnom nesvesnom (Frojdova psihoanaliza);
2. ,Jezik simbola“, koji izražava arhetipske procese u ko-
lektivnom nesvesnom (anahtička psihologija K. G. Junga); i
3. „Jezik izbora“, koji izražava „zahteve predaka“ u
familijamom nesvesnom (Sondijeva šikzal-analiza).
Stoga danas svako ko želi da se bavi dubinskom psi-
hologijom mora dobro poznavati sva tri jezika nesvesnog,
pošto tek u svetlu individualnog, kolektivnog i familijar-
nog nesvesnog - koji skupa čine jednu dinamičku celinu -
možemo otkriti pravi smisao nekog dubinsko-psihološkog
I fenomena. Tako, recimo, edipalna, incestuozna vezanost
i između majke i sina ili oca i kćerke, ne počiva samo na
j, individualnim doživljajima, već pored individualne i ar-
„ hetipske ima i svoju familijamo-projektivnu, to jest geno-
tropsku osnovu.
Pored svega što je do sada rečeno o nesvesnom, ne
|! smemo se i ne možemo prepustiti nekritičnoj iluziji da smo
ovim potpuno upoznali njegovu pravu prirodu, ne samo
zato što nije isključena mogućnost da postoji još neki ne-
otkriveni ,,sloj“ ili kvalitet nesvesnog već i stoga što pri
analizi individualnog, kolektivnog i familijamog nesvesnog
nikada u potpunosti ne otkrivamo njihovu suštinu, koja je
nedokučiva, što posebno važi za kolektivno nesvesno. Tako
Jung ističe da ,,o suštinskom i apsolutno postojećem ne zna-
mo ništa“, pa, shodno tome, smatra da „nikada ne dospeva-
mo dalje od tako reći - kao da...“. Međutim, često je i to
dovoljno i veoma vredno, posebno u dubinskoj psihologiji,
budući da je nesvesno tajanstveno i zagonetno, ne samo u
svom funkcionisanju već i svom ispoljavanju. A „što dublje
43
 ulazimo u izučavanje duševnih zbivanja, to više uviđamo dovom psihoanalizom i Jungovom analitičkom psihologi-
njihovo bogatstvo i složenost“ (Frojd), mada se još nismo jom gradi bazu dubinske psihologije.
približili „neotkrivenoj tajni psihičkog“. Zasluga za pojavu ove značajne knjige, koja će biti
Ovakvo činjenično stanje u dubinskoj psihologiji još od velike koristi ne samo psiholozima i psihijatrima već
više obavezuje i podstiče na istraživanje nesvesnog, odno- i svima onima koji imaju istinsku potrebu da se izvomo
sno na otkrivanje njegovih tajni i rešavanje njegovih za- upoznaju sa učenjem o familijamom nesvesnom, pripada
gonetki, tim pre što je ono za nas ,,od životnog značaja“, Zoranu Kolundžiji, vlasniku i uredniku Prometeja, koji je
jer se tu radi o „duhovnom biti ili ne biti“ (Jung). Tako pokazao istinsko razumevanje za njeno objavljivanje, kao
se, recimo, istraživanjem psihologije snova, koji predstav- i Miroslavu Miliću, poštovaocu dela Leopolda Sondija, od
ljaju sasvim specifični izraz nesvesnog, ne sudaramo, kao koga je i potekla ideja da se ova knjiga prevede, što je on
što kaže Jung, samo sa najudaljenijim psihološkim, već i ostvario, a potom prevod velikodušno ustupio izdavaču.
i filozofskim, pa čak i religioznim problemima, čijem je
razumevanju upravo fenomen sna pružio odlučujući do- Ivan Nastović
prinos. Stoga istraživanje i tumačenje snova već po sebi
predstavlja životno delo, jer suUnovi od središnjeg znača-
ja za otkrivanje i tumačenje nesvesnog.
S obzirom da se Sondijevo učenje bazira na analizi
sudbine, naravno, u psihološkom i medicinskom smislu, na
kraju želim da ponovim njegove misli, koje su mi poslužile
i kao moto ovog predgovora: „Dostojanstvo i breme čoveka
sastoji se, između ostalog, u pokušaju da se svesno podnosi
sopstvena sudbina. Kako je čovek među svim ostalim ži-
vim bićima jedini sposoban da bude svestan svoje sudbine,
da li je on zaista podnosi dostojanstveno? Odnosno, kako
to kaže Tomas Man: „Dobro je sudbinu prihvatiti s vedrim
mirom punim udivljenja, pa i svoju sopstvenu“.

Sondijeva knjiga Učenje o familijamom nesvesnom,

koja se najzad nalazi pred našim čitaocima, prvo je delo
Leopolda Sondija prevedeno na naš jezik. U njoj je Sondi
sažeo suštinu svog učenja, pa ova knjiga predstavlja važan
doprinos za upoznavanje sa šikzal-analizom, koja sa Froj-

44 45
Ovaj život nije biti pobožan, već postati pobožan,
niti biti zdrav, nego postati zdrav,
uopšte ne postojanje, već postajanje,
ne odmor, već vežba.
Mi još uvek nismo, nasuprot, mi ćemo postati.
Još uvek to nije ni stvoreno ni udes, to tek je trud.
To nije kraj, već to je put.
Luter
(WA, 7; 337, 30-35.)
 Uvodna reč autora

Dostojanstvo i breme čoveka sastoji se, između osta-

log, u pokušaju da se svesno podnosi sopstvena sudbina.
Kako je čovek među svim ostalim živim bićima jedini
sposoban da bude svestan svoje sudbine, da li je on zai-
sta podnosi dostojanstveno? Kako je on preuzeo na sebe
zadatak da prevaziđe suprotstavljenost između slobode i
prinude, između sopstvenog Ega i familijamog nasleđa,
podnosi li on teško breme ljudskog života?
Ova knjižica sadrži nekoliko članaka i predavanja koji
,se bave ovim recipročnim delovanjem. Ovi tekstovi ne
daju nikakav recept za rešenje problema, već pokušavaju
da oziiače puteve uz pomoć kojih pojedinac može, zavi-
sno od prilika, da ovaj zadatak uspešno reši.
Pošto su članci objavljeni u različitim časopisima i u
različitim vremenima, bilo je nemoguće sprečiti izvesna
ponavljanja.

Cirih, jesen 1967. Leopold Sondi

 Uvodna reč autora

Dostojanstvo i breme čoveka sastoji se, između osta-

log, u pokušaju da se svesno podnosi sopstvena sudbina.
Kako je čovek među svim ostalim živim bićima jedini
sposoban da bude svestan svoje sudbine, da li je on zai-
sta podnosi dostojanstveno? Kako je on preuzeo na sebe
zadatak da prevaziđe suprotstavljenost između slobode i
prinude, između sopstvenog Ega i familijamog nasleđa,
podnosi li on teško breme ljudskog života?
Ova knjižica sadrži nekoliko članaka i predavanja koji
,se bave ovim recipročnim delovanjem. Ovi tekstovi ne
daju nikakav recept za rešenje problema, već pokušavaju
da oziiače puteve uz pomoć kojih pojedinac može, zavi-
sno od prilika, da ovaj zadatak uspešno reši.
Pošto su članci objavljeni u različitim časopisima i u
različitim vremenima, bilo je nemoguće sprečiti izvesna
ponavljanja.

Cirih, jesen 1967. Leopold Sondi

 I

SUDBINA

)
 PROMENA POJMA SUDBINE U DUBINSKOJ
PSIHOLOGIJF

A. Opšte o promeni pojma sudbine

Priznali to ili ne, činjenica je da reč ,,sudbina“ vrlo
neprijatno uznemirava mnoge učene ljude danas.
Asocijativni lanac koji uslovljava ovaj nemir koristi
isti put koji je u prošlosti, istorijski razvoj pojma ,jsud-
binđt morao da pređe. Čovek je prinuđen, nolens volens,
da misli na različite metode vračanja (u Kini, Grčkoj i
, drugde), potom na karmu kao na pojavu unutrašnjeg pre-
dodređenja, na reinkamacije, na samsaru (u hinduizmu),
to jest na neprekinuti ciklus života od rođenja do smrti, na
astrologiju i na horoskop (kod Halkedejaca), na anagke i
na heirmarmene, na moira i na tihe (kod Grka), na fatum i
na necessitas (kod Rimljana). Moguće je, takođe, pridoda-
ti prisećanja na hrišćansku promisao (Avgustin), na indi-
vidualnu sreću (fortuna u renesansi), na Šilera i na drame
sudbine u romantizmu, i tako dalje (1).
Izgleda da je magijsko-okultno i iracionalno blisko
povezano sa rečju ,,sudbina“.
Osim toga, ni filozofija sudbine XIX veka ne dono-
si ništa bitno različito od ovog. Tako u Šopenhauerovom
radu iz 1851. godine O pojavnom predumišljaju u indivi-
dualnoj sudbini čitamo sledeće:
3 Objavljeno u čast Wemer Leibrand-a. Festschrift fur W.L., Mannhe-
im, 1967.

~ 53
 „Sve što se dešava, bez izuzetka, odvija se sa striktnom
nužnošću - evo jedne a priori izvesnosti i neporecive istine:
ja ću ovo imenovati kao demonstrativni fatalizam.“ (2) Filozof
ovom fatalizmu suprotstavlja „transcendentni fatalizam“ i kaže:
„Prosuđivanje, ili bolje, mišljenje po kome ova nužnost, koja je
svojstvena svim događajima, nije slepa i takođe ova vera u ra-
dije predodređeno nego nužno odvijanje događaja, uspostavlja
jedan fatalizam višega reda; ovaj fatalizam međutim ne dopušta
da se otkrije kao priprosti fatalizam koji pre ili kasnije svakoga
privede da se susretne sa njim i da ga uzme u razmatranje na
momenat ili zauvek, zavisno od umeća njegovog mišljenja. Mi
ga možemo nazvati, za razliku od uobičajenog i demonstrativ-
nog fatalizma, transcendentni fatalizam.“ (3) On dalje nastav-
lja: „Uobičajeni slučaj ovog predodređenja postepeno dovodi do
mišljenja, često do ubeđenja, da tok života individue, naizgled
tako zbrkan, jeste u potpunom saglasju sa njim (sa predodređe-
njem), imajući određeno stremljenje i tako poučan smisao kao
u savršeno obrađenom epu.“ Ova tvrdnja je još više pojačana
fusnotom na dnu iste strane: ,,Ni naše delovanje, ni tok našeg
života nije naše delo; još viŠe od toga, ni naša suština niti po-
stojanje... Prema tome, od rođenja, tok celog ljudskog života je
neumitno određen do najmanjih detalja...“ (4)
Ono što je filozof XIX veka obradio na čisto spekula-
tivan način, u XX veku, zahvaljujući istraživačima gena,
postaje deo nauke o prirodi. Samo letimičan pogled na ne-
koliko naslova knjiga našega vremena to dokazuje: 1929.
godine izašla je knjiga Langea Zločin kao sudbina (5);
1931. godine knjiga Šultc-Henkea Sudbina i neuroza (6);
1932: godine karakterologija Pfahlera Nasleđe kao sudbi-
na (7); 1936. godine delo Kranca Životne sudbine bliza-
naca zločinaca (8); 1944. godine delo Ruderta Karakter i
sudbina (9).
Karakter i nasleđe su, znači, danas priznati za „sudbi-
nu“ i njihovi zakoni ili pravila postavljeni su, uz pomoć
prirodno-naučne metode, na egzaktan način.
Trenutno, ne samo što se genetika usuđuje da govori
o ,,sudbini“ već to, takođe, čini i intema medicina. Go-
dine 1940. pojavila se Holmanova knjiga pod naslovom
Bolest, egzistencijalna kriza i socijalna sudbina (10), a
1956. godine Jores u svojoj knjizi Čovek i njegova bo-
lest, piše: „Svaki lekar, koji je neobazriv prilikom formi-
ranja anamneze jednog pacijenta, uvek je nanovo izne-
nađen uzajamnim odnosom koji postoji između bolesti,
individualne sudbine i socijalne sudbine - odnosom iz-
među tri faktora koji se blisko prepliću“ (11). Smatra
se da je prethodnik ovoga pravca inteme medicine Fon
Vajceker (12, 13).
Tako sudbina postaje jedan ,,kvazi-medicinski-uva-
žen“ pojam.
B. Specifična promena pojma sudbine u dubinskoj
psihologiji
Pojam sudbine u psihoanalizi
Kada je Frojd sa svojim Tumačenjem snova, 1900.
godine, utemeljio dubinsku psihologiju, u nekoliko navra-
ta je bio primoran da raspravlja o pojmu sudbine. Pre sve-
ga, postavilo se pitanje da li je priroda neurotskih afekcija
endogena ili egzogena. Frojd je na ovo pitanje odgovorio
1912. godine, na jedan zaobilazni način, kada je napisao:
„Psihoanaliza nas je opomenula da treba da napustimo
neplodnu protivrečnost između spoljašnjih i unutrašnjih
činilaca, sudbine i konstitucije, i naučila nas da pronalazi-
mo uzroke neuroze u jednoj određenoj psihičkoj situaciji,
55
 situaciji koja može da se služi mnoštvom različitih načina
da bi se ustanovila“ (14).
U skladu sa ovim, tri godine kasnije, 1915. godine, on
razlikuje četiri vrste takozvanih sudbina nagona, to jest: 1.
obrtanje u suprotno, odnosno obrtanje jednog nagona iz ak-
tivnosti u pasivnost i sadržajno obrtanje ljubavi u mržnju;
2. okretanje protiv vlastite ličnosti, odnosno mazohizam;
3. potiskivanje; 4. sublimacija. Mada Frojd ovde govori o
„sudbini nagona“, on, uprkos svemu, pronalazi presudnu
ulogu Ega u razvoju sudbine, doduše odbrambene funkcije
Ega. On piše: „Ako se uzmu u obzir motivi kojima se jedna
akcija suprotstavlja tome što nagoni slede svoj put na jedan
direktan način, sudbine nagona se isto tako mogu predsta-
viti kao vrste odbrane protiv nagona“ (15).
Godine 1924. Frojd daje jedno uopštenije određenje
pojma sudbine, na sledeći način: „Poslednja figura niza
koji započinje sa roditeljima (učitelji, autoriteti, socijaino
priznati heroji, itd), jeste mutna moć sudbine, koju je vrlo
mali broj nas u stanju da iskusi na način koji nije ličan.
Kada holandski pesnik Multatuli (Ed. Douwes Dekker,
1820-1887) zamenjuje grčku reč moira božanskim parom
logos kai anagke, tu nema mesta za prigovor, ali svi oni
koji upravljanje događajima u svetu pripisuju Promisii,
Bogu, ili zajedno Bogu i Prirodi, bude podozrenje da još
uvek osećaju te ekstremne i daleke (mitološke) moći, kao
što je par roditelja, i da misle da smo povezani sa njima
libidinoznim vezama“ (16).
Tako je, po psihoanalizi, sudbina individue uslovlje-
na ličnim konfliktom nagona sa njima neprijateljskim, su-
per-Egom i Egom. Specifičan karakter nagonskih zahteva,
sa jedne strane, i funkcija odbrane Ega, sa druge strane,
konstituišu činioce koji su odgovomi za specifičan oblik
56
individualne sudbine. Po Frojdovom mišljenju, Edipov
kompleks, strah od kastracije i načini odbrane, jesu, svaki
za sebe, traumatični momenti koji oblikuju ličnu sudbi-
nu. Samo dve godine pre smrti (1937), Frojd je prepo-
znao nasleđe kao važan činilac u oblikovanju sudbine. U
etiologiji duševnih bolesti on sada razlikuje tri činioca: 1.
uticaj snova; 2. konstitucionalnu jačinu nagona; 3. prome-
nu Ega. Osim toga, Frojd podvlači da ne treba uvek jačini
nagona pripisivati odgovomost za promenu Ega, jer vrsta
i načini odbrambenih akcija Ega mogu biti naslednog po-
rekla (17). Uprkos priznavanju, od samog početka, ovog
delatnog konstitucionalnog momenta, Frojd će smatrati da
nagonsko osnaživanje, koje kasnije nastupa u životu, može
imati jednake efekte kao i nasledna konstitucija (18).
Godine 1951. Elenberger u časopisu ,,Psiha“ sumira
'rezultate psihoanalitičkih istraživanja sudbine na sledeći
način:
I. Psihoanalitički činioci koji određuju sudbinu:
I. Pojedinačna rana iskustva; 2. Stvaranje slike (oca, maj-
ke) i njihova uloga u ljubavnom izboru; 3. Situacije iz ranoga
detinjstva, koje u obliku kompulzivnog ponavljanja uslovljava-
ju kasniju sudbinu, pa, a) edipovska situacija; „Sudbina je ta-
kođe na kraju samo jedna zakasnela projekcija oca“, piše Frojd
(19); b) situacija odvajanja od roditelja; 4. Fiksacija i regresija
na bilo koji stadijum pregenitalnog razvoja.
II. Neki oblici sudbine koji proizilaze iz psihoanalize:
1. U skladu sa pitanjem o uspehu i neuspehu u životu, psi-
hoanaliza po Rejku izdvaja sledeće neurotske oblike sudbine:
a) Ličnost ne može da podnese uspeh. U trenutku kada ga po-
stigne, ona ga se odriče samokažnjavanjem,1b) U trenutku kada
je cilj skoro postignut, ličnost kontinuirano postavlja prepreke
57
 pred uspehom; c) Kada se postigne cilj i kada se uspe, radost i
zadovoljstvo izostaju ili se sve upropasti; d) Uspeh dolazi isuvi-
še kasno, na primer tik pred smrt. 2. Pitanje o zdravlju i bolesti
pripada Frojdovim koncepcijama, po kojima je neuroza ,jedan
delić sudbine ličnosti“, zatim označava „izbor simptoma“, izbor
preciznog trenutka da bi se razboleli, itd. (Videti takođe Vaj-
cekera (13)). 3. Ljubavne sudbine. 4. Socijalne sudbine. Tako:
oblici sudbine vođa, buntovnika, prijatelja i neprijatelja ljudi,
osnivača sekti, izdajica (Alendaj), itd. (Citirano po Elenbergeru
(!))■
Iako je Frojd predstavio zajedničko delovanje konsti-
tucionalnog i traumatičnog činioca unutar jednog ,,kom-
plementamog niza“, u okvim njegove škole istraživanje o
sudbini ostaje ograničeno pre svega na traumatične uticaje
u periodu ranog detinjstva, pa sve do vremena odbijanja
od sise. Za psihoanalitičare, sudbina je i dalje sudbina na-
gona i odbrane.
2. Pojam sudbine u analitičkoj psihologiji K. G. Junga
Mada optuživana za ,,mehanicističko-materijalističku“,
psihoanaliza se, paradoksalno, mnogo intenzivnije bavila
sudbinom čoveka od duhovno-demonske i ezoterijsko-
astrološke psihologije Junga. Postoje dve tačke gledišta sa
kojih Jung razmatra sudbinu: „arhetipska“ i ,,astrološka“.
Poznato je da su arhetipovi, ta jedinstvena delovanja,
neprestano prisutna, izvan vremena, a opet uvek aktivna
u kolektivnom nesvesnom, čija se delotvomost prošimje
na čitav prostor psihe. Oni deluju ,Jcao regulatori i kao
stimulatori stvaralačke delotvome fantazije“ i proizvode
„forme koje im korespondiraju, stavljajući svesni materi-
jal na raspolaganje i u službu svojih potreba“ (20).
58
Jung je, na primer, istraživao koje je značenje oca za
sudbinu individue (21), ne samo u realnom „porodičnom
romanu“ ličnosti, kao kod Frojda, već unutar „arhetipa
slike oca”. U tom smislu on kaže:
„Kada mi, normalni istražujemo svoj život, uviđamo kako
nas neumoljivo privodi sudbini jedna moćna ruka, ruka koju
uvek ne možemo nazvati blagonaklonom...“ Isto tako, u sva-
kodnevnom govoru kaže se da je „izvor takvih sudbina sličan
demonu, dobrom ili zlom duhu“. Prinuda koja oblikuje život
naše duše ima karakter jedne posebne ličnosti, ili se radije pred-
stavlja kao takva. Jung misli da roditeljske slike, po izgledu
sasvim nalik demonu, utiču na duševni život deteta, jer sadrže
„magijsku snagu“. Tako su slika (imago) oca kao i slika majke,
po Jungu, zasnovane na jednoj kongenitalnoj, preegzistirajućoj
instinktivnoj osnovi, na jednom pattern of bihaviour, i on ih
naziva arhetipovima slike oca i slike majke. Mi smo podvrgnu-
ti moći ovih slika-arhetipova. One rukovode našom sudbinom.
Unutar sudbine, individui preostaje samo jedna jedina altemati-
va: ili da se suprotstavi uticaju arhetipova „slike oca“ ili „slike
majke“, ili da se identiflkuje ,,sa patris potestas ili sa majkom-
mravom“. „Opasnost leži“, piše Jung, ,,u nesvesnoj identifika-
ciji sa arhetipom: ona ne samo što ima sugestivni i dominantni
uticaj na dete već takođe deluje na nesvesno kao takvo, tako
da dete podleže, s jedne strane, spoljnjem uticaju, a, sa druge,
nemoćno je da se suprotstavi onom unutrašnjem. Što se otac
više identiflkuje sa arhetipom, utoliko postaje nesvesniji i ne-
odgovomiji, to će reći više psihotičan“. (21, S. 28) Jung dolazi
do sledećeg zaključka:
„Snaga koja određuje sudbinu kompleksa oca položena je u
arhetipu, i to je istinski razlog zašto consensus genium pretvara
oca u jednu božansku ili demonsku figuru, jer pojedinačni otac,
neizostavno, otelotvoruje arhetip koji njegovoj slici daje neve-
rovatnu snagu. Arhetip deluje kao rezonator koji prekomemo
59
uvećava očeve uticaje, onoliko koliko se on slaže sa naslednim
tipom“ (21, S. 38).
Drugi aspekt sudbine, astrološki, manifestuje se u
Jungovoj „teoriji sinhroniciteta“.
Po Jungovom mišljenju, može se govoriti o „relativ-
nom ili delimičnom identitetu psihe i fizičkog kontinuu-
ma“. Na osnovu ovog aspekta psiha se može predstaviti
kao jedna „pokretljiva masa“. Psiha na izvestan način uče-
stvuje u materiji, i obratno, materija mora da poseduje la-
tentnu psihu (22). Posledica toga je da arhetip može imati
atomsku prirodu, a atom arhetipsku (23).
Uz pomoć ove nejasne hipoteze, na koju se oslanja
njegova teorija sinhroniciteta, Jung je pokušao da obja-
sni kako sudbinu tako i parapsihološka iskustva. Pod
sinhronicitetom on podrazumeva „vrlo lako uočljivu po-
vezanost objektivnih i subjektivnih činjenica, koja se ne
može objasniti ni na kauzalni način ni nekim drugim
sredstvima koje trenutno posedujemo. Na ovoj pretpo-
stavci se temelje astrologija i metoda Ji Đinga“ (23).
Jungov pojam „relativnog vremena“ odgovara pojmu
vremena u astrologiji.
On piše: „Izgleda, naime, kao da vreme nije apstrak-
tno, već pre jedan konkretan kontinuum koji ima odlike i
temeljne uslove koji se manifestuju na različitim mestima
i relativno simultano po jednom paralelizmu koji se ne
može kauzalno objasniti“.
Zbog toga Jung govori o osobinama vremena i o tome
da sve ,,što je rođeno ili što je stvoreno u jednoj vremen-
skoj instanci, sadrži odlike te iste instance“ (24). Poput
astrologije, Jung izvodi buduću sudbinu na osnovu ovih
specifičnih odlika vremena. Tako postaje razumljivo zašto
60
Jung, taj veliki alhemičar i mag XX veka, bez horoskopa
nikoga nije uzimao na tretman.
3. Pojam sudbine u šikzai-analizi
Jedna nova naučna teorija sudbine: neo-anankologija
Budući da je pojam sudbine pretrpeo brojne promene
od sredine XIX veka, na osnovu svega što je rečeno na-
pravićemo retrospektivu.
Prema ondašnjoj filozofiji, sudbinu individue odlikuje
predodređenost i nužnost, kao i tendencija za unutrašnjom
harmonijom i specifična sklonost ka celini. Rođenjem čo-
veka njegova sudbina je neopozivo određena.
U skladu sa Frojdovom psihoanalizom, nagoni i me-
hanizmi odbrane čine sudbinu.
U Jungovoj analitičkoj psihologiji sudbinu određuju
arhetipovi kolektivnog nesvesnog i odlike vremena, to jest
vremenske instance odgovarajuće demonske moći. Za ova
dva smera dubinske psihologije, ,,sudbina“ ne predstavlja
središnji problem; oni obrađuju ovo pitanje na periferiji
svojih psihologija.
Savremena genetika j e prva koja pitanje sudbine stavlja
u centar svojih istraživanja. Ispitivanja pomoću statističke
metode slaganja-neslaganja kod jednojajčanih i dvojajča-
nih blizanaca iznela su na svetlost dana važnost nasleđa i
uticaj sredine. Tako je istraživanje sudbine postalo grana
prirodnih nauka. Iznenađujuće je da se rezultati genetike
slažu sa Šopenhauerovom filozofijom. I u genetici i kod
Šopenhauera sudbina je prinuda. Ovaj odeljak istraživanja
sudbine mi ćemo nazvati arhe-anankologija.
Reč anagke, kao što je poznato, na starogrčkom jezi-
ku ima dva značenja. Prvo je prinuda, omeđivanje volje
61
 putem spoljne sile (zatvor, lanci, okovi), kao i putem bo-
žanskih uticaja koji deluju na sudbinu. Odavde proističe
značenje patnje, muke, jada. Drugo značenje je identič-
no latinskoj reči necessitas - krvno srodstvo (Xenophon
Conv. 8.13; Isocrates 1.10) (25). Ova drevna teorija sud-
bine, ova arhe-anankologija, zna isključivo za sudbinu
kao prinudu.
Ideja da se sudbina predstavi kao nasleđe zasnovana
je pre svega na drugom značenju reči anagke, po kome
je sudbina određena prinudnim uticajem krvnog srodstva,
odnosno familijarnim precima.
Identična sudbina jednojajčanih blizanaca pojačava
verovatnoću da sveobuhvatno istraživanje sudbine treba
da se zaustavi na drevnom pojmu sudbine kao prinude.
Jedino neka skorašnja istraživanja dopuštaju da se ide s
one strane predloženog smera, oslanjajući se pre svega na
pitanja koja su za genetičku školu gotovo jeretička. Koren
takvih preispitivanja potiče iz težnje da se sagradi most
između genetike i dubinske psihologije. Time je ustanov-
ljeno novo učenje o ljudskoj sudbini, o ,,šikzal-analizi“.
Ova neo-anankologija pokreće sledeća pitanja:
Da li čovek zaista ima jednu jedinu sudbinu? Ne
sastoji li se sudbina individue od mnoštva mogućnosti?
Kada su sve te mogućnosti date još od kolevke, može li
čovek slobodno da bira između njih? Ne postoji li kod čo-
veka, osim nasledne prinudne sudbine, i jedan slobodan
izbor sudbine? Ukoliko sa individuom i njenim dolaskom
na svet uistinu stiže mnoštvo mogućnosti za različite sud-
bine, kako ona može da ih bude svesna i kako te moguć-
nosti mogu da budu transparentne?
Ako je čovek u stanju da bude svestan sopstvenih ra-
zličitih mogućih sudbina, da li je isto tako u stanju da
62
slobodno odabere jednu od njih? Zapravo, koja instanca
u njemu slobodno bira? Ovo pitanje možemo formulisati
i na sledeći način: Može li čovek svoje osvešćene sudbin-
ske mogućnosti slobodno da izmeni? Može li čovek da
se oslobodi stege prinudne sudbine i zameni je sudbinom
slobodnog izbora?
*
Kao bilo koje drugo naučno istraživanje i novo istra-
živanje sudbine započinje radnim hipotezama čije bi glav-
ne pretpostavke bile sledeće:
Covek je jedino živo biće koje može da bude svesno
mogućnosti svoje sudbine. To je jedna od mnogih pretpo-
stavki Fon Ruderta iz 1944. godine (9). Životinja nema
sudbinu. Samo u vezi sa čovekom možemo govoriti o
sudbini u punom smislu te reči. Rudert upotrebljava ter-
min „egzistencijalni odnos“ pod kojim podrazumeva da
„čovek u suštini vlada svojom situacijom“. Mi kažemo:
on je nje svestan. Po mišljenju Fon Ruderta jedini smisao
sudbine jeste da čovek, iako omeđen, ipak jeste slobodan.
Prvi korak ove slobode sastoji se, na primer, u tome da
čovek zna da ima mnoštvo egzistencijalnih mogućnosti i
da ih može biti svestan (27). Ali, on može biti svestan
samo onoga što je u njemu već nesvesno prisutno. Zato
kažemo da su individui sve egzistencijalne mogućnosti na
dohvatu ruke. To znači da njeni familijami preci - bezma-
lo kao „obrasci i oblici“ (Rilke), kao životne mogućnosti,
kao „pattern o f behavior“ - moraju biti sudbinski prisut-
ni u nesvesnom individue, u srži njenih ćelija, to jest u
genima hromozoma. Kompletno nasleđe predaka teži da
se manifestuje. Ova težnja za manifestacijom psihološki bi
63
 se mogla izraziti kao ,^ahtev predaka“. Pošto su zahtevi
predaka, mada dinamični, potpuno nesvesni, u dubinskoj
psihologiji se kaže da oni jesu ,/amilijamo nesvesno“. To
je mesto i čekaonica figura svih predaka koji žele da se
kroz našu vlastitu sudbinu vrate nazad. Smisao nasleđa,
kako ga je formulisao Hajdeger, jeste ponavljanje. ,J*o-
navljanje je izraženo predavanje, to znači povratak u mo-
gućnosti nekadašnjeg tu-bića” (26).
Prema teoriji šikzal-analize, nasledne familijame eg-
zistencijalne mogućnosti, to jest „zahtevi predaka“, izlaze
iz familijamog nesvesnog - spontano ili veštački, odnosno
putem psihoterapije - i prelaze u svest.
Tako šikzal-analiza govori o tri odlike (a ne o tri slo-
ja!) nesvesnog:
1. Individualno nesvesno (Frojd), koje sadrži sve lične
potisnute nagone; 2. Kolektivno nesvesno (Jung), sadrži
arhetipove čitavog ljudskog roda; 3. Familijarno nesve-
sno, koje skladišti posebne zahteve predaka.
U čitavom ljudskom ponašanju, u svemu onome što
čovek radi ili ne radi, u svim sudbinskim događajima, ove
tri odlike nesvesnog su na delu. Međusobno ispreturane,
ove tri odlike nesvesnog jedva da je moguće pojedinačno
razlikovati i odvojiti im funkcije uz pomoć nekih posebnih
metoda. Ona metoda koja otkriva odliku nesvesnih zahte-
va predaka jeste upravo šikzal-analitička tehnika (28-33).
Sikzal-analiza je ona orijentacija dubinske psihologije
koja nesvesne zahteve predaka jedne ličnosti čini svesnim.
To znači da se tokom šikzal-analize individua suprotstav-
Ija nesvesnim mogučnostima svoje sudbine i stavlja pred
izbor najboljeg ličnog egzistencijalnog oblika.
Takođe, šikzal-analiza čini čoveka svesnim, jer je on
do tog trenutka nesvesno živeo svoju prinudnu sudbinu;
64
dmgim reČima, ponavljao je sudbinu nekih svojih predaka.
Ali, on na raspolaganju, naporedo sa tegobnom prinudnom
sudbinom, ima i drage, bolje egzistencijalne mogućnosti,
od kojih bi mogao neku da izabere. Samo tako bi mogao
reći da je on prihvatio svoju vlastitu ličnu sudbinu. Iz sve-
ga toga proizilazi da šikzal-analiza:
Prvo, gradi most između genetike (zahteva predaka)
i dubinske psihologije (osvešćuje nesvesne zahteve pre-
daka);
Drugo, razlikuje dve velike kategorije sudbine: prinud-
nu sudbinu i slobodno izabranu sudbinu. Ova dva oblika
sudbine ostaju u odnosu međusobnog proizilaženja. Tako
pojam sudbine ne gubi svoj prinudni karakter, već se dopu-
njuje karakterom izbora. Novi pojam sudbine neo-ananko-
logije tvrdi:
Sudbina je celina svih nasleđenih i slobodno izabra-
nih egzistencijalnih mogućnosti.
*
Ova, upravo prezentirana radna hipoteza ljudske
sudbine predstavlja vrhovni princip kome vode sva naša
istraživanja. Međutim, ona nikako ne predstavlja cilj koji
je istog časa i bez ikakvog napora ostvareni ,,san istraži-
vača“. Šikzal-analiza se već više od dvadeset pet godina
(1937-1963) tradi da potvrdi svoju radnu hipotezu, putem
otkrića sličnih tehnika u genetici (28, 29), dijagnostici
(30), kliničkoj patologiji (31), egologiji (32), terapiji sud-
bine (33). Taj, dugi put realizacije ovde možemo skicirati
samo u grubim crtama.
Funkcije koje uslovljavaju prinudnu sudbinu su: 1. na-
sledno funkcionisanje gena, 2. nagonske i afektivne funkcije,
65
3. socijalnafiinkcija i 4. mentalnajunkcija, to jest koncepcija
sveta u kojoj je ličnost rođena na prinudni način.
Funkcije koje uslovljavaju slobodan izbor sudbine su:
5.fiinkcije Ega i 6. duhovne funkcije.
Slika 1.
Ove funkcije se ne smeju prihvatiti kao statične i od-
vojene jedne od dmgih, već pre kao dinamičke, koje do-
punjuju jedna dmgu, ukratko, kao dijalektičke. To znači
da je neo-anankološki pojam sudbine dijalektički, odnosno
da se bez prekida kreće između kontradikcija i opozicija
i ne ostaje ukraćen u nepokretnosti. Šest vitalnih funkcija
koje uslovljavaju i oblikuju sudbinu normalno se razvijaju
između sebe, u saglasju i u suprotstavljanju. Tako se to-
kom vremena sudbina pretvara u svoju pojavnost. Baš kao
što se u teatru smenjuju scene i igraju jedna za drugom na
okmgloj pozomici, tako se sudbina okreće na sceni života
66
jedne individue (videti: Šopenhauer (27)). Kada se sudbi-
na utvrđuje na tačno određenom mestu životne pozomice,
ona postaje prinudna sudbina, te se biće skamenjuje (na
primer u slučaju katatonije). Nasuprot tome, ako je Ego
u stanju da se, uz pomoć duha, snažno suprotstavi ovim
skamenjujućim potezima funkcija koje određuju prinudnu
sudbinu i ako je sposobno da pozomicu neprestano po-
kreće, onda bi pod povoljnim okolnostima mogao da se
ostvari slobodni izbor sudbine.
Istraživanja o funkcijama Ega kao i šikzal-analitička
terapija (32, 33) pribavila su ubedljive dokaze da su Ego
i duh režiseri pokretne pozomice sudbine. Izvesno stanje
zrelosti Ega deluje imutar sudbine individue kao „onaj
koji prevazilazi suprotnosti“, kao ,pontifex oppositorum“.
Ako Ego dostigne to stanje zrelosti, ono neprekidno cirku-
liše između nasleđa, nagona i afekata, socijalne i mentalne
sredine, i duha.
Ego je pokretač izbora. Ego može da pretvori prinudnu
sudbinu u slobodmfcEgo, koje je uvek pokretljivo, sintetiše
suprotstavljene funkcije i, kao onaj koji je u stanju da bira,
pretvara prinudnu sudbinu u slobodan izbor sudbinev
Baš kao i Ego, i sudbina je uvek na putu. Ona se kre-
će između predela nasleđa, sopstvene afektivne i nagon-
ske prirode, socijalne i mentalne sredine i područja duha.
Ako se Ego utvrdi u bilo kojoj od ovih funkcija, zajed-
no sa njim će se slediti i sudbinay^go se okamenjuje u
prinudnoj sudbini, te se na taj način put ka očovečenju
prekida.vSudbina postaje skamenjujući činilac bića. (Kao
kod psihotičara, kriminalaca sa recidivom itd.)
Novina ove anankologije ukratko bi se mogla iskazati
na sledeći način:
67
 »
Sudbina individue nije uslovljena nikakvom mračnom
moći niti pak nekim demonom. Ljudska sudbina, kao
uostalom i bilo šta drugo što se tiče čoveka, predstavlja
sistem funkcija koji se može proučavati na medicinski i
psihološki egzaktan način. Kao što je nemoguće predsta-
viti čoveka bez njegovog nervnog sistema, podjednako je
nemoguće predstaviti ga bez sudbinskog sistemayMad&
je ovaj sistem nemoguće predstaviti anatomsko-topograf-
ski vizuelno, kao što je potpuno nemoguće post mortem
otkriti odgovarajuće anatomsko-patološke perturbacije,
danas je moguće, uz pomoć posebnih kliničkih metoda,
izučavati psihološke funkcije kao i patološke perturbaci-
je sudbinskog sistema. Kliničko ispitivanje funkcija ovog
sistema čoveka trebalo bi integrisati u najopštiju shemu
ispitivanja jednog pacijenta, kao što je već rečeno kada
smo pomenuli Fon Vajcekera, Holmana, Joresa i druge.
Jer, sistem sudbine može biti funkcionalno isto tako do-
kučen kao nervni sistem ili hemato-sistem, na primer. U
nastavku ovog izlaganja redom ćemo rezimirati posebna
funkcionalna ispitivanja sudbine.
I. Genetika sudbine
Mi ovde pre svega insistiramo na činjenici da sAjia-
sledne funkcije sudbine manifestuju imutar pet oblasti ži-
vota.
Redom, to su izbori: 1. u Ijubavi, 2. u prijateljstvu, 3.
u profesiji, 4. u vrsti bolesti, i 5. u načinu umiranja.
Ovo su najvažnije oblasti u kojima še pojavljuje sud-
bina. Mada se svuda govori o ,,izboru“, genetika sudbinfc
u familijamom nesvesnom može pronaći nasledne funkci-
je koje deluju latentno.
68
1. Izbor partnera, libido-tropizam kao sudbina
U veoma velikom području izbora: u ljubavi, prija-
teljstvu ili profesiji, izbor zapravo nije slobodan nego je
rukovođen latentnim recesivnim genima, koji su analogno
prisutni u naslednom prtljagu oba partnera. Ovaj fenomen
se zove ,genotropizam',i i igra vrlo važnu ulogu u genetici
sudbine. Na osnovu više stotina analiza brakova (vršenih
od 1937. do 1963. godine) šikzal-analiza je utvrdila ,ge-
notropsko pravilo partnera“ u izboru (28, 29).
Genotropizam je recipročna, sudbinom uslovljena pri-
vlačnost u Ijubavi, prijateljstvu, profesionalnom izboru iz-
među nosilaca istih latentnih recesivnih gena.
Izbor u takvim slučajevima nije ništa drugo do „privi-
dan izbor“, jer nije usmeren na izbor konkretne individue,
već proističe iz njihovih analognih gena (gena predaka).
Ličnosti koje dokazuju recipročnu privlačnost nisu nosioci
povratne recesivne dispozicije koja proizilazi iz identičnog
nasleđa (homozigot). To znači da nisu individue tipa aa ili
aabb, već je pre u pitanju latentno stanje istih recesiv-
nih gena jednakih doza. Za jedan monometrički nasledni
proces, njihova hibridna i heterozigotna nasledna formula
iznosiće Aa, dok će nasledna recesivna biti AaBb.
Dakle, formula ove privlačnosti je: AaBb X AaBb.
Jezikom šikzal-analize takve nosioce zovemo indivi-
due sa genetskim ili izbomim afinitetom (Gete), a stil ko-
jim se uzajamno privlače genotrop. Ova pojava, neprestano
potkrepljivana na osnovu pTouČavanog materijala, koji je
u neprekidnom porastu (28, 29), pokrenula je novu vrstu
istraživanja porodica, nazvanu ,genotropska“ istraživanja.
Ona se sastoje:
a) u pravljenju, paralelno sa stablom pacijenta, gene-
aloških stabala svih ostalih individua koje su u bliskom
69
odnosu sa pacijentom, bilo da je to ljubavni, prijateljski
ili profesionalni odnos.
b) u pažljivom studiranju, osim manifestovanih bole-
sti, profesija, karaktera, biografija roditelja i krvnih srod-
nika, isto tako i srodnika po izboru, kako zdravih tako i
bolesnih. Iz ovih istraživanja proizilazi ,genotropsko pra-
vilo izbora partnerot1.
Primer: među precima jedne socijalne radnice, koja ne po-
kazuje nikakvu duševnu poremećenost, ističe se majka kao hos-
pitalizovani šizofrenik. Socijalna radnica se verila dva puta, ali
je oba puta veridba raskinuta. Utvrdilo se da je u porodicama i
jednog i drugog verenika u bliskom srodstvu (ujak i tetka) bilo
šizofrenika, a da protagonisti cele priče to nisu znali pre samog
čina veridbe. U skladu sa genetičkom šikzal-analizom, oba iz-
bora nisu bila slobodna nego genotropska.
Prva knjiga šikzal-analize (29) razmatrala je stotine
različitih izbora sličnih partnera; između ostalih jedan
konglomerat od 517 individua realizovan je genotropskim
izborom (29, S. 165-200).
Pravilo genotropskog izbora partnera potvrdili su:
Rej-Ardid, 1955. godine u Madridu (34), tokom jednog
slučaja šizofrenije, potom Način, 1957. u Lionu, na slu-
čaju alkoholne psihoze (35), Vagner-Simon, 1963. godine
u Rihenu kod Bazela, na slučaju bračnih razmirica (36),
kao i nekoliko saradnika anankološkog društva iz Ciriha.
Mada se i pravilo i metoda porodičnog istraživanja geno-
tropizma i nakon dvadeset pet godina još uvek dovode u
pitanje, ona se mogu pohvaliti da znaju za različite pret-
hodnike ovakvog načina razmišljanja.
Pre svih treba navesti opominjuće tvrđenje Johansena,
koji piše:
70
„ProraČuni (rasejavanja abnormalnih recesivnih gena unu-
tar populacije) ne pretenduju da budu ni sasvim ni aproksima-
tivno egzaktni, već treba da budu korisni svima. Priznajemo da
je jedna od pretpostavki, na osnovu koje je nepravilnost ovih
proračuna bez svake sumnje na delu, to što veliki deo ljudske
populacije sklapa brakove sasvim ,,slučajno“, to jest bez razli-
čitih načina koji se tiču poželjne selekcije. Sasvim je moguće,
tačnije verovatno, da se međusobna privlačnost, bilo svesna
bilo nesvesna, najpre dešava između individua tipa Aa, i da u
tom slučaju, proračuni koji polaze od broja individua tipa aa is-
poljavaju utvrđeno postojanje jako velikog rasejanja recesivnog
gena o kome je reč. Za čovečanstvo kao celinu poželjno je da
ova razmatranja imaju određenu vrednost, i da rasejavanje ovih
abnormalnih recesivnih gena ne bude u toj meri prisutno da bi
se napustila bojazan od ovakvih proračuna” (37).
Johansen je, znači, sumnjao u postojanje, bilo svesne
bilo nesvesne privlačnosti između „analognih individua
tipa Aa“, što ne bi mogao ustanoviti da se nije služio upra-
vo šikzal-analizom i onim što ona naziva genotropizam.
Treba pomenuti i Štumpfla, koji je 1935. godine do-
šao do jedne empirijski značajne tvrdnje. On piše:
„Utvrđeno je da se stopa kriminaliteta jedne određene
grupe obračunava na osnovu jednog jedinog sociološkog kri-
terijuma, koji upravo odgovara onome između bračnih par-
tnera te iste grupe, to jest u pitanju je odnos koji je brojčano
identičan... Mi mislimo da smo pronašli jedno pravilo koje se
zasniva na činjenici da međusobna privlačnost koja se dešava
prilikom bračnog izbora, dakle, da se privlačnost, bez obzira
na mnoštvo činilaca koji je određuju, u poslednjoj instanci
svodi na dubinsku suštinsku sličnost“ (38, S. 28).
Sličnost ovih istraživanja sa onima koje upražnjava
šikzal-analiza zasniva se na činjenici da se Štumpfl ba-
71
 vio familijamim istraživanjima bračnih partnera i da je
priviačnost pojmio kao jedan biološki proces. Međutim,
Štumpflovo biološko partner-pravilo zasnovano je na du-
binskoj suštinskoj sličnosti koja nije precizno defmisana.
Samo dve godine kasnije, u jednom izlaganju na skupu o
braku, 1937. godine (Analysis of Marriages, 28), šikzal-
analiza je pokazala da je ova „suštinska sličnost“ zasnova-
na na identičnosti Aa individua bračnih partnera, to jest
na analogiji latentnih recesivnih gena, kako je to Johan-
sen već ustanovio.
U daljem razvoju preliminame genetičke analize sta-
novništva, Fon Feršur je takođe zapazio istovrsni uslov
panmiksije tvrdeći da se „izbor partnera ni najmanje ne
odvija nepredviđeno, već često unutar određenog kruga
ličnosti (izbor parova)“ (39). Da se ovaj ,Joug ličnosti“
konstituiše od heterozigotnih analognih individua tipa Aa
ili AaBb i da analogni latentni recesivni geni provociraju
ovu privlačnost, ovom autom je ostalo nepoznato.
2. Izbor prijateljstva, socio-tropizam, zasnovan je na
identitetu latentnih gena, podjednako kao i izbor partnera
(videti: (29) slučaj 36, 37, 38, S. 250-259).
3. Izbor profesije, opero-tropizam ili ergo-tropizam,
kao poseban oblik genotropizma, ima vrlo veliki značaj
u sociologiji, upravo zbog njegovog povezivanja sa poja-
vom ,,heterozisa“ kod čoveka.
Za šikzal-analizubprofesija je nešto mnogo više od
običnog izvora prihodo-^Bkajući profesiju, gmpa lju-
di koja je nosilac određenih latentnih gena, traži takvu
atmosfem rada u kojoj će manifestovanim nosiocima ana-
72
lognih gena koje poseduje u pomoć priteći dmgi analogni
latentni geni.
Identitet genealoškog stabla psihijatara, psihoanaliti-
čara i psihologa sa stablima njihovih pacijenata klasičan
je primer (videti: genealoška stabla 26a, b, c, i 59-69 u
mojoj knjizi Šikzal-analiza).
U genealoškom stablu psihijatara i psihoanalitičara
u proseku se može naći upadljiva količina psihotičara i
šizofreničara među krvnim srodnicima ili srodnicima po
izbom.
U porodičnom i izbomom kmgu individua tipa homo
sacer (sveštenici, monasi, kaluđeri, pastori, rabini), u po-
ređenju sa prosečnim stanovništvom, učestalost morbus
sacer, to jest pojava krvnih rođaka epileptičara, deset puta
je veća nego kod prirodnih rođaka, a četiri puta učestalija
nego kod rođaka po izbom. Ovaj podatak se oslanja na
statističko istraživanje 707 krvnih srodnika i 712 srodni-
ka na osnovu izbora 25 duhovnika, dakle na ispitivanju
ukupno 1419 osoba. Time je potvrđena ispravnost teze
libido-tropizma kao jednog od najučestalijih oblika geno-
tropizma (29, treće izdanje, S. 491-501). Interesantno je i
otkriće da se u porodičnom stablu vatrogasaca pojavljuju
piromani, a u stablu advokata paranoični pamičari (kvem-
lanti), i tako redom.
Svi ovi rezultati šikzal-analize sada po prvi put igraju
zapaženu ulogu kod takozvanog ,,heterozisa“.
Imenom heterozis označava se sledeća pojava: indivi-
due koje imaju mešano nasleđe, heterozigot, a nosioci su
jednake količine letalnih ili teško bolesnih gena, ispolja-
vaju povećanje životne snage. Natprosečni vitalitet ovih
heterozigota pojavljuje se kod određenih vrsta žitarica na
 primer, i delimično u životinjskom carstvu (videti o ovo-
me zaključni rad Gustafsona) (40).
4. Izbor bolesti, morbo-tropizam označava fenomen
kojim jedna ličnost učestalo reaguje protiv određenih in-
fektivnih oboljenja (sifilis, itd.) ili protiv odredenih trau-
ma, nekim poremećajem koji je već prisutan u endogenom
obliku u porodici, a da to nije ni infekcija ni trauma. Ovde
postoji sumnja da to zavisi od latentnih gena. Primeri su
navedeni u knjizi Sikzal-analiza:
U jednoj porodici urođeni sifilis je proizveo gluvoću, jer je
gluvoća već bila prisutna u jednom naslednom obliku među ra-
zličitim članovima (29, treće izdanje, slučaj 88, S. 354). U jed-
nom drugom slučaju (29, treće izdanje, slučaj 89, S. 354) sifilis
je proizveo epilepsiju u porodici gde je ta bolest bila nasledna.
Takođeje interesantan slučaj porodice u kojojje pet članova bilo
nagluvo. Ova delimična gluvoća kodjednog člana bila je nasta-
vak tijusa, kod drugog glavobolje, kod trećeg meningitisa, a kod
dva poslednja malarije (29, treće izdanje, slučaj 83, S. 350).
5. Izbor smrti, tanatć-tropizam u oblasti sudbine ozna-
čava izbor i način samoubistva. Ovde je šikzal-analiza,
zahvaljujući istraživanju porodica, mogla da ustanovi vrlo
blisku povezanost između latentne epilepsije i samoubistva,
potom između homoseksualnosti, paranoidne šizofrenije,
manije i samoubistva (29, treće izdanje, S. 360-366).
Samoubice koje pripadaju paranoidnp-homoseksual-
nom genskom krugu najradije se odlučuju na samoubistvo
trovanjem1 ili pištoljem. Oni koji pripadaju sadističkom
krugu preferiraju konopac, brijač, nož, bodež, sekiru i sa-
blju. Krug epileptičara odaje se padom u prazninu, kroz
prozor, skokom sa kule, mosta, iz voza, kao i smrću va-
74
trom, spaljivanjem (pomoću benzina ili gasa). Vrsta smrti
koju najčešće koriste osobe koje pripadaju krugu katato-
ničkih šizofreničara je smrt iznurivanjem (na primer, men-
talna anoreksija ili bacanje pod voz). Manično-depresivni
tipovi najčešće biraju samoubistvo oralnim putem: mor-
fijum, alkohol, lekovi za nesanicu itd. (videti: 29, treće
izdanje, slučaj 90-91, S. 361-366. U slučaju pod brojem
90 opisano je osam samoubistva u jednoj istoj porodici).
II. Eksperimentalna dijagnostika sudbine
Analiza nagonskih i Ego funkcija u prinudnoj sudbini uz
pomoć Sondijevog testa
Šikzal-analiza želi da ukaže na teškoće sa kojima
se susrela tokom anankoloških genotropskih istraživanja
pojedinih porodica. Istraživanje se sprovodi tako što se
pacijentima daje da biraju između 48 fotografija - naj-
pre 12 najsimpatičnijilj i 12 najantipatičnijih likova sa
slike. Fotografije se pokazuju pacijentu u šest serija od
po osam fotografija. Svaka serija sadrži fotografije osam
bolesnika: 1. Hermafrodit (h), 2. Sadista (ubica) (s), 3.
Epileptičar (istinski) (e), 4. Histeričar (hy), 5. Katatoničar
(k), 6. Paranoik (p), 7. Depresivac (d) i 8. Manijak (m).
Na osnovu izbora dvanaest najsimpatičnijih i dvanaest
najantipatičnijih fotografija pronalazi se takozvani profil
prednjeg plana. Potom se ponovo nude 24 preostale foto-
grafije u šest serija po četiri fotografije i u svakoj od njih
biraju se dve najsimpatičnije i dve najantipatičnije. Tako
nastaje drugi profil, eksperimentalno komplementarni pro-
fil, koji otkriva nagonske funkcije i funkcije Ega koje se
nalaze u drugom planu. Ovaj eksperiment, koji se sastoji
iz dve faze, ponavlja se deset puta u razmaku od nekoliko
75
 dana, a rezultati se dobijaju posebnom metodom računa-
nja.
Postupak eksperimentalnog istraživanja nagonskih i
Ego funkcija zasnovan je na nagonskom sistemu od osam
Činilaca (30).
Svaki od osam nagonskih činilaca određuje nagonske
tendencije koje su dijalektički suprotstavljene. Nabrojaće-
mo ove činioce: 1. Ljubav prema ličnosti i ljubav prema
čovečanstvu. 2. Sadizam i mazohizam, agresija i dobrovolj-
no pokoravanje. 3. Kainova raspoloženost da ubije i Moj-
sijeva pravednost, etika. 4. Potreba za samo-pokazivanjem
i potreba za samo-sakrivanjem, moral. 5. Imati sve i negi-
rati sve. 6. Biti sve i ne biti ništa. 7, Traženje i lepljenje.
8. Činilac zakačinjanja i odvajanja. (Poslednja dva činioca
ustanovio je Herman.)
Ovih osam činilaca šikzal-analizaoiaziva koreni, radi-
kali nagonskog života, jer su oni ostali suštinski neprome-
njeni hiljadama godina. Nasledni nagonski koreni sadrže
u sebi nešto ne-istorijsko, neki sadržaj koji je s one stra-
ne svega preživljenog, s one strane ponašanja i stvaranja,
nešto neprestano prisutno i sadržajno potpuno neodredivo
(Jaspers) (41).
Osmočiniiačni nagonski sistem potvrđen je u posled-
njih 25 godina, posebno zbog svoje sposobnosti da u for-
mi „spektralne analize“ eksperimentalno usitnjava pojav-
ljujuće jedinstvo fenomena nagonskog života na njegove
korene, radikale.
Na osnovu nekoliko hiljada eksperimenata (u Mađar-
V
skoj, Svajcarskoj, inostranstvu), o „eksperimentalnoj šik-
zal-analizi“ moglo bi se reći sledeće:
Prvo: Test otkriva ekstremne porodične psihičke bole-
sti koje određeni subjekt nosi.
76
Drugo, test čini vidljivim pre svega latentne funkcije
nagona i Ego-funkcije, koje iz nasleđa prete ličnosti-no-
siocu.
Treće, test može da otkrije sedamnaest različitih na-
gonskih i Ego struktura, koje bi mogle biti razrađene kao
sudbinske mogućnosti ili oblici egzistencije. Njih dvana-
est mogu biti dijagnostikovane kao opasni egzistencijalni
oblici, dok preostalih pet pripadaju zaštitničkim oblicima.
Četvrto, određivanje proporcije između opasnih nači-
na egzistencije i onih zaštitničkih može biti indikacija za
uvođenje psihoterapeutskog tretmana (42). Putem poseb-
ne vrste računanja i procenjivanja socijalnih individualnih
reakcija tokom odabira fotografija, Armin Beli je uspeo
da ustanovi veoma dobru i korisnu metodu prognoziranja
sudbine (43).
Na temu nagonskog sistema koji je promišljao Gal,
autori Lajbrand i Vetlej su u svom poznatom delu Suma-
nutost napisali sledeće:
„Gal je pre Frojda prepoznad- detetovu preuranjenu seksu-
alnost>^prihvatio postojanje sklonosti ka ubistvu ili ka masakru,
koja bi mogla da se razume jer čovek pripada redu mesožde-
ra. Čovek je imao sklonost da otima, sposobnost da podražava,
smisao za ježik, reč, mesto, za boje i za zvuk. Sve ove dis-
pozicije, Gal često podvlači, mogućnosti su i nisu ni na koji
način apsolutno utvrđene. Upravo je pojam mogućnosti, u svo-
joj mnogostrukoj kombinatorici, stvorio osnovu za delovanje
pedagoga i sudija. Gal je mislio da ovu teoriju iskoristi u smi-
slu psihoterapije i psihijatrije države. Kao što se danas Sondi sa
svojom teorijom nagona nada, tako je i Gal mislio da spoznaja
nagonskih mogućnosti konstituiše put ka spoznaji sebe samoga;
verovao je, baš kao i Sondi, da bi se nagonska prognoza mogla
koristi u sudstvu“.
77
 Ovaj interesantan medicinsko-istorijski sažetak (44,
S. 457-458) Galovog (1758-1828) učenja o nagonima još
jeđnom ponavlja staru istinu - ničeg novog pod suncem.
III. Patologija sudbine
Kao što smo već rekli, ljudskom sudbinom upravlja
sistem funkcija. Ove funkcije, koje konstituišu i usme-
ravaju sudbinu, kao što su, na primer, nasleđe, nagon,
afekat,l4igo i duh, mogu samo delimično i vrlo retko/U
svom totalitetu da budu poremećene i postanu bolesnei/Na
osnovu načina kombinovanja oštećenih funkćija dešavaju
se različiti oblici patoloških sudbina.
Moglo bi se postaviti pitanje: koje specifične kombi-
nacije funkcija se eksperimentalno mogu pronaći iza razli-
čitih fenotipskih kliničko-psihijatrijskih bolesti? Ovde bi
trebalo apstrahovati opise posebnih kombinacija koje smo
već izložili u knjizi Patologija nagona, zajedno sa laten-
tnim kombinacijama funkcija različitih za svaku bolest.
Iz različitih komparativnih istraživanja koja se tiču slu-
čajeva psihoza, neuroza, psihopatija, seksualnih poremeća-
ja, mogu se izvući zaključci, koji se podjednako oslanjaju
na kliničke dijagnoze i rezultate eksperimentalnih analiza
nagona i Ego-analiza kriminalaca i manijaka, i to:
1. Rezultati istraživanja nagona i istraživanja Ega'kod
duševnih bolesnika ukazuju da ideja jedne jedinstvene bo-
lesti u Krepelinovom smislu uopšte nije ,,lov na utvare“,
kao što su to, na primer, tvrdili ekstremni sindromatičari
Hoče i Šnajder.
2. Eksperimentalnim putem je utvrđeno da pojedini čini-
oci, kao što su nagonska i Ego dispozicija, potpuno dinamič-
ki funkcionišu u čoveku i to kao biološki radikali. Oni su ti
78
koji opredeljuju da li će ličnost pod određenim okolnostima
zadobiti šizoidni ili cirkulami oblik duševne bolesti.
3. Na kraju, funkcije nagona i Ego fimkcije kao kom-
binatome fiinkcije zajedno opredeljuju pravac bolesti.
Bolest je uslovljena a) posebnim načinom na koji je
pocepanost određena nasleđem nagonskih i Ego funkcija,
b) područjem nagona ili Ega koje je izloženo najvećoj re-
lativnoj opasnosti; c) načinom na koji se Ego brani (vide-
ti: Analiza Ega) (32).
4. Posle različitih eksperimentalnih istraživanja, ideja
jedinstva bolesti zasnovana je na sledećim biološkim či-
njenicama:
Svaki čovek nosi u sebi neku nagonsku i Ego dis-
poziciju, koje određuju predeo u kom je moguće da se
manifestuju najveće opasnosti. Samo bi u tom smislu
ideja o jedinstvu bolesti mogla da bude održiva. Suština
katatonije leži u psihološkoj moći Ega da bez mere teži
prevrednovanju svih vrednosti, odnosno negaciji. Suština
paranoidnosti leži u beskonačnoj egodijastoli, u težnji ka
projekcijama ili inflacijama. U depresiji je suštinska ne-
presušna žeđ za traganjem, u maniji bezgranična težnja za
kidanjem svih veza sa svetom.
5. Najvažniji rezultat ovih istraživanja je da: Svaki
čovek nosi u svom familijarnom nesvesnom nagonske i
Ego dispozicije koje se svrstavaju u četiri velike pato-
loške oblasti - cirkularna, šizoidni oblici, paroksizmal-
ni ili histero-epileptičarski oblici, i seksualne patološke
mogućnosti.
Tako su patološke sudbine grupisane ne u dvojstvu
nego kao četvorstvo. Isključivo su proporcije stepena i ni-
voi ovih četiri funkcionalnih dispozicija ti koji zasnivaju
individualne razlike. Dispozicija prema naslednim psiho-
79
 zama uvek je uslovljena naslednim proporcijama. Tokom
eksperimenta, kroz Jatentne proporcije funkcionalnih
kombinatorikđ\ ova dispozicija postaje vidljiva.
6. Dubinsko-psihološka i funkcionalna psihijatrija ra-
zlikuju se od kliničke školske psihijatrije u dve presudne
tačke: a) ona istražuje biološke radikale jedinstva bolesti
u nagonskim dispozicijama i Ego dispozicijama, b) ona
razumeva duševne bolesti uvek unutar proporcija, u odno-
sima snaga različitih funkcionalnih kombinatorika.
Po našem mišljenju, isključivo na osnovu proporcio-
nalnog aspekta dispozicija prirodu duševnih oboljenja je
moguće shvatiti višedimenzionalno, to jest u svim pravci-
ma njihovih sudbinskih mogućnosti.
7. Umesto kliničkih dijagnoza, isključivo se slučaj po
slučaj mogu odrediti skrivene kombinatorike individual-
nih proporcija nagonskih i Ego funkcija. U ovome vidimo
najznačajniji temelj za jednu funkcionalnu psihijatriju.
Rezultati eksperimentalnih istraživanja o funkcional-
nim kombinatorikama kod duševnih bolesnika u skladu su
sa otkrićima savremene genetike. Luksenburger, predstav-
nik ove škole, piše:
„Moguće je da jedan šizofireničar poseduje, osim genotip-
ske šizofrenije, delimične dispozicije za manijakalnu depresiv-
nost ili epilepsiju, i obmuto.” [...] „Mišljenja sam“, nastavlja
dalje ovaj autor, „da jedan isti čovek može da postane epilep-
tičar, šizofreničar, i na kraju još manijakalni depresivac. Na
osnovu aktuelnog stanja u istraživanjima o nasleđu, nema nika-
kvog osnova da prihvatimo'da se nasledne psihoze isključuju...
Jedna takva koncepcija napuštena je ne samo zbog neverovatne
učestalosti različitih kombinacija porodičnih naslednih psihoza
(takođe, među braćom i sestrama), već i zbog velikog broja
atipičnih šizofreničara, ciklotimičara i epileptičara, kao i usled
80
onih slučajeva za koje je teško doneti dijagnozu i kada se kaže
da su u pitanju „mešane psihoze“ (45).
Teorijska koncepcija ovog savremenog genetičara
sasvim je potvrđena na osnovu eksperimentalnog istraži-
vanja sudbine. Ali, do dana današnjeg genetika ne može
sa sigumošću da utvrdi individualne i aktuelne nasledne
proporcije. To smo sada u stanju da uradimo uz pomoć
testa izbora. Sudbina jednog čoveka kao individue uvek je
opredeljena ličnim proporcijama njegovih naslednih dis-
pozicija, posebno njegovim nagonskim i Ego dispozicija-
ma. Zato svaka duševna bolest treba da bude razmatrana
iz aspekta proporcija njegovih funkcionalnih dispozicija,
a ne na osnovu jedne jediije kliničke dijagnoze (videti:
primer (46)).
' Na osnovu ovih razmatranja proizilazi da je šikzal-
analiza konstruisala eksperimentalnu sindromatiku uzima-
jući u obzir poremećaje nevidljivih, latentnih funkcional-
nih kombinatorika, a ne kao Hoče i Šnajder koji polaze
od manifestnih kliničkih simptoma. Pošto su ove skrivene,
nasledne kombinatorike zasnovane na funkcijama prinud-
ne sudbine, šikzal-analiza, na osnovu slika naslednih bo-
lesti, takođe govori o ,patologiji sudbine“.
IV. Teorija Ega, egologija sudbine
Značajna uloga Ego funkcija u individualnoj sudbini
ispoljava se u nekoliko različitih oblika:
Prvo, osvešćavanje i sposobnost da se bude svestan
nesvesnih zahteva predaka iz familijamog nesvesnog.
Ovo je moguće uraditi, s jedne strane, putem osvešćava-
nja prema spolja, to jest putem projekcije figura predaka,
na osnovu koje se traganje i izbor partnera obavlja nesve-
81
 sno; sa druge strane, putem osvešćavanja onoga što jednu
ličnost opseda protivrečnim podbadanjem predaka, to jest
inflacija.
Drago, Ego treba da zauzme poziciju prema osvešće-
nim zahtevima predaka, to jest naslednim sudbinskim mo-
gućnostima, nadmećući se sa njima, inkorporirajući ih u
sebe (u Ego), introjektujući ih u sebe, identifikujući se sa
njima ili odričući ih se, negirajući ih ili, u krajnjim sluča-
jevima, uništavajući ih.
Treće, pod povoljnim okolnostima, kao što je o tome
već bilo govora u uvodnom odeljku, Ego može da se ra-
zvije tako što će biti u stanju da premošćuje protivreč-
nosti tu-bića. To se odnosi i na san i budnost, nesvesno
i svest, svet subjekta i objekta, svemoć i nemoć, telo
i dušu, ženstveAost i muškost, duh i prirodu, s ove i s
one strane. Već je rečeno i objašnjeno da šikzal-analiza
određuje Ego imenom pontifex oppositorumijEgo, preva-
zilazeći i premošćujući sve prispele antinomije,iposeduje
šnagu da iz prinudne nasledne sudbine učini slobodan
izbor sudbine.
Dva poslednja članka ove knjige još eksplicitnije raz-
matraju elementame funkcije Ega i njihove poremećaje.
C. Slobodan izbor sudbine
Malopre je postavljeno pitanje: Koja to instanca pose-
duje snagu da umesto prinudne sudbine izabere slobodnu
sudbinu?
Po našem mišljenju ta instanca je pontifex-Ego u čove-
ku, dragim rečima, one fimkcije Ega koje premošćuju osve-
šćene protivrečnosti. Da bi moglo svesno da izgradi slobo-
dan izbor sudbine, Ego mora da ispuni sledeće fimkcije:
82
Prvo, integracija. UEgo treba suvereno da upravlja i
vlada svim svojim elementamim funkcijama; Psihološki
to znači da Ego postaje svesno (inflacija) različitih zah-
teva predaka, da ih premešta u svet istražujući nesvesno
(projekcija) i da ih suprotstavlja realnosti, a u slučaju kada
jedna od mnoštva naslednih egzistencijalnih mogućnosti
obećava najbolju sudbinu, Ego je prihvata, inkorporira u
sebe (introjekcija) i poriče (negacija) prinudnu sudbinu
koju je živelo do tada - bilo da je to neki seksualni pore-
mećaj, afektivna neuroza, kontaktna ili Ego neuroza, ili,
isto tako, predpsihoza.
Drugo, transcendencija. Ego mora da se transcendira
prema duhu. Ono mora da nastoji da uspostavi vezu sa
nekom nadličnom idejom (kao što je humanost, umetnost,
nauka ili religija) i da aktivira zajedničku funkciju vere.
Treće, duhovna participacija. Na duge staze, Ego bi
trebalo da je u stanju da u sebi zaista jparticipira sa tom
uzvišenom idejom višeg poretka.
Integracija, transcendencija i nadlična idealna partici-
pacija daju Egu snagu sa kojom može da se odrekne pri-
nudne sudbine, da između mnoštva familijamih egzisten-
cijalnih sudbina, kojih je postalo svesno, slobodno izabere
i živi svoju sopstvenu humanu sudbinu.
D. Šikzal-analitička terapija
S pravom se može tvrditi da su sva tri preduslova u iz-
gradnji jednog pontifex-Ega podjednako nasledno uslovljena.
Ne može se negirati da jedna elita ljudi - koja nije uvek samo
sastavljena od intelektualaca - može, na spontan i prirodan
način, da dospe na viši nivo pontifex-Ega. Međutim, šikzal-
analiza je utvrdila da su ovi preduslovi podjednako prisutni,
83
 na jedan pasivan i latentan način, i kod velikog broja duševno
obolelih ljudi, mada oni, kao neurotičari ili psihotičari, trpe i
žive svoju tešku prinudnu sudbinu. Ove činjenice su prisilile
šikzal-analizu da ustaribvi veštačke metode, to jest psihotera-
peutske metode, pomoću kojih se sudbina može pretvoriti od
prinudne u slobodnu.
Polazeći od ispravnog stava analitičke psihoterapije,
putevi ozdravljenja mogu se podeliti na one koji upra-
žnjavaju posredne i na one sa neposrednim postupcima.
Paradigma neposrednog postupka je psihoanaliza, u ko-
,joj terapeut neposredno'vtilja u potisnute nagonske pobu-
de (Edipov kompleks, itd.), koji su odgovomi za pojavu
i simptomaVSikzal-analitička terapija se ne može služiti ta-
kvim neposrednim načinima lečenja u slučajevima kada
patogeni zahtevi predaka nikada nisu ni bili svesni, pa
stoga nikada nisu ni mogli biti potisnuti, mada su kroz fa-
milijamo nesvesno latentno pretili sudbini ličnosti. Takva
je, na primer,l^orodična predispozicija ka samouništenju
ili epilepsiji. Šikzal-analiza često se služi posrednim po-
stupcima lečenja i to:
a) Preokretanje dijalektički izgrađenih nagonskih sud-
bina iz socijalno negativnog oblika u socijalno pozitivan
oblik. Paradigma: latentna piromanija —►vatrogasac,Ma-
tentna šizofrenija —►psihijatrija; 1/latentni paranoični par-
ničar (kvemlant) —> advokat; latentno religijsko ludilo —►
religiozna psihologija, itd. Ovde, dakle, opero-tropizam
igra ulogu izlečenja, što se dešava kada bolesnik postane
svestan činjenice da je njegova prinudna sudbina blisko
vezana za mogućnost određenog profesionalnog izbora.
b) Preokretanje elemenata rascepa, odnosno aktivira-
nje komplementame Ego sudbine u određenim bolestima
rascepa Ega. Evo nekoliko primera:
84
Projektivna paranoja (delirijum gonjenja) - kao jedan
elemenat pocepanog Ega - mogla bi se u nekim okolnostima
pretvoriti u besomučnu radnu egzistenciju, spajajući se tako sa
drugim pocepanim elementom koji je nadopunjuje. Ui: ludi-
lo preuveličavanja (infiantivna paranoja) moglo bi da iščezne
ukoliko bi preokretanjem drugi element pocepanog Ega, to jest
odbegli Ego, mogao da postane putnik (preciznije videti: (33)
S. 272 i članak broj 5 ove knjige).
c) Zamena jednog oblika bolesne egzistencije druga-
čijim i bezazlenijim oblikom sudbine, čija se dispozicija
izdvaja pomoću testa i genealoških istraživanja naslednih
odlika ličnostii/Pacijent bi mogao jedan šizoidni oblik pa-
ranoje uspešno da supstituiše u paroksizmalnu migrenu
(slučaj 24 (33), S. 277), ili paroksizme drugih vrsta (slučaj
25 (33), S. 278), ili da zameni paranoju i maniju kompul-
zijom (prisilom) (slučaj 26 (33), S. 279).
Da bi se aktivirale ove ,,supstitucije“ oblika sudbi-
ne šikzal-analitička terapija je razradila posebne metode
(„udarac čekićem“, psiho-šok metoda), (33), S. 149-190).
Predstavili smo mutacije pojma sudbine u dubinskoj
psihologiji i na kraju došli do psihoterapije koja nastoji
da transformiše oblike sudbine određene individue. Da li
je ovo nastojanje odista nešto novo? U knjizi Ludilo, koju
smo već pomenuli, Lejbrand i Vetlej napominju da je Fon
Štruve 1843. godine pronašao „dubinsku frenologiju“ koja
prevashodno treba da služi utemeljenju tretiranja duševnih
poremećaja.
Moguće je i verovatno da je „dubinska frenologija“
pre sto godina sledila iste ciljeve koje danas ima dubin-
85
 ska psihologija. Ali, koji dubinski psiholog danas zna Fon
Štruveovo ime i za njegovu dubinsku frenologiju? Slična
sudbina, za sto godina, očekuje i savremene dubinske psi-
hologe. Ipak, sledeća Helderlinova rečenjca pruža utehu:
,,Mi ništa nismo; ono što tražimo jd ‘sve“.
,10. Hollmann, W.: Krankheit, Lebenskrise und soziales Schick-
86
Literatura
1. Ellenberger, H.: Das menschliche Schicksal als wissenschaf-
tlihes Problem, Psyche, IV. H. 11. 1951, S. 576-610.
2. Schopenhauer, A.: Parerga und Paralipomena. Schopenhauers
samtliche Werke, J. G. Cotta’sche Buchhandlung Nachfol-
ger, Stuttgart u. Berlin. Achter Band, 1. Teil, S. 207.
3. Isto, S. 208.
4. Isto, S. 209.
5. Lange, J.: Verbrechen als Schicksal, Thieme, Leipzig, 1929.
6. Schultz-Hencke, H.: Schicksal und Neurose. G. Fischer,
Jena, 1931.
7. Pfahler, G.: Vererbung als Schicksal. Barth, Leipzig, 1932.
8. Kranz, H.: Lebensschicksale krimineller Zwillinge. Springer,
Berlin, 1936.
9. Rudert, J.: Charakter und Schicksal. Postdamer Vortrage V,
E. Stichnote, Postdam, 1944.
sal. Thieme, Leipzig, 1940.
11. Jores, A.: Der Mensch und seine Krankheit. Klett, Stuttgart,
1956.
12. v. Weizsacker, V.: Korpergeschehen und Neurose. Klett,
Stuttgart, 1947.
13. v. Weizsacker, V.: Studien zur Pathogenese. Thieme, Stutt-
gart, 1946.
14. Freud, S. : Uber neurotische Erkrankungstypen. Ges. Schr.
Bd. V. Int. Psa. Verlag, Leipzig, Wien, Zurich. S. 408.
15. Freud, S.: Triebe und Triebschicksale. Ges. Schr. Bd. V. S.
~ 452.
16. Freud, S.: Das oekonomische Problem des Masochismus.
Ges. Schr. Bd. V. S. 384, 1924.
17. Freud, S.: Die endliche und die unendliche Analyse. Ges.
Werke. XVI. S. 64-68.
18. Freud, S.: Isto, S. 68.
19. Freud, S.: Dostojewski und die Vatertotung. Ges. Schr. Bd.
XII. S. 7.
87
 20. Jung, C.G.: Der Geist der Psychologie. Eranos Jahrbuch.
Bd. XIV. S. 442-443.
21. Jung, C.G.: Die Bedeutung des Vaters fur das Schicksal des
Einzelnen. Rascher, I. Aufl. 1909, II. Aufl. 1926, III. Aufl.
1948. S. 26-38.
22. Jung, C.G.: Der Geist der Psychologie. Eranos Jahrbuch.
Bd. XIV. S. 462-463 i 490.
23. Isto, S. 490.
24. Jung, C.G. und Wilhelm, R.: Das Geheimnis dergoldenen
Blute. Rascher, Ziirich, 1939, S. XII.
25. Pape, W.: Griechisch-Deutsches Handworterbuch. Braun-
schweig. Zweite Aufl. 1849. S. 143.
26. Heidegger, M.: Sein und Zeit. Max Niemeyer Verlag, Halle
a. d. S. 5. Aufl. 1941. S. 385.
27. Schopenhauer, A: piše u navedenom delu: „Baš kao što je
svako tajni direktor teatra u svojim snovima, tako ona sud-
bina, koja vlada našim stvamim životnim tokom, proističe
iz one volje koja je naša vlastita...“ S. 223.
28. Szondi, L : Analysis of Marriages. Contributions to Fate
Analysis. Acta Psychologica. Vol. III no 1. The Hague, M.
NijhofF, 1937.
29. Szondi, L : Schicksalanalyse. Prva knjiga : Izbor u ljubavi,
prijateljstvu, profesiji, bolesti i smrti. Schwabe i Co., Ba-
sel. I. Aufl. 1944, II. Aufl. 1948, III. Aufl. 1964.
30. Szondi, L : Druga knjiga : Učenje o eksperimentalnoj di-
jagnostici nagona. H. Huber, Bem und Stuttgart. I. Aufl.
1947, II. Aufl. 1960.
31. Szondi, L: Treća knjiga: Patologija nagona. H. Huber, Bem
und Stuttgart, 1952.
32. Szondi, L: Četvrta knjiga: Analiza Ega. H. Huber, Bem und
Stuttgart, 1956.
33. Szondi, L: Peta knjiga: Šikzal-analitička terapija. H. Huber,
Bem und Stuttgart, 1963.
34. Rey-Ardid, R: Contribucion a la genetica psiquiatrica. Arch.
Neurobiol, Madrid, 18, Nr. 1, 1955.
88
35. Nachin, Cl.: Investigation preliminaires a ime etude scienti-
fique de l’Alcoolisme psychiatrique. Lyon, 1957.
36. Wagner-Simon, Th.: Psychagogik bei Eheschwierigkei-
ten. Schicksalspsychologische Erhellung einer genotropen
Menschenkonglomeration. Beiheft z. Schweiz. Zeitschr. f.
Psych. u. ihre Anwend., N. 47. Szondiana V. 1963.
37. Johannsen, W.: Elemente der exakten Erblichkeitslehre.
1909. S. 578.
38. Stumpfl, F.: Erbanlage und Verbrechen. Monogr. Aus d. Ge-
samtgebiete d. Neur. u. Psych., Heft 61. Springer, Berlin,
1935. S. 28.
39. v. Verschuer, O.: Genetik des Menschen. Urban u. Schwar-
zenberg, Munchen-Berlin, 1959, S. 56.
40. Gustafsson, A.: The effect of Heterozygoty on variability
and vigour. Hereditas. XXXII. 1946.
41. Jaspers, K.: Allgemeine Psychopathologie. Springer, Berlin
u. Heidelberg, 1948. S. 490, 522.
42. Szondi, L.: Indikationsstellung zur analytischen Psychothe-
rapie mit Hilfe des Szondi-Testes. Franzosisch. Revue de
Psychologie applique, 1965.
43. Beeli, A.: Psychotherapie-Prognose mit Hilfe der experi-
mentellen Triebdiagnostik. Abhandlungen z. experimen-
tellen Triebforschung u. Schicksalspsychologie. N. IV. H.
Huber, Bem und Stuttgart, 1965.
44. Leibrand, W. u. Wettley, A.: Der Wahnsinn. Geschichte der
abendlandlicschen Psychopathologie. K. Alber, Freiburg/
Miinchen, 1961.
45. Citirano prema: Jaspers: Allg. Psychopathologie, S. 472.
46. Videti detaljno u: Triebpathologie (31) Treći deo. Klinička
psihologija. Eksperimentalna sindromatika. S. 235-508.
89
 O PSIHOLOGIJIIZBORA4

I. Izbor određuje sudbinu

1. Nasleđem uslovljen, genotropski izbor
Izbor određuje sudbinu. Na tom aksiomu je pre dva-
deset šest godina (1937-1963) izgrađena šikzal-analiza.
Istraživanje je otpočelo 1937. godine traženjem odgovora
na pitanje:
Koja je ili koje su to instance koje rukovode izborom
u ljubavi, prijateljstvu, profesiji/koje instance određuju ,,iz-
bor“ određenog oblika bolesti ili načina na koji se umire?
Na osnovu prvih sedam godina istraživanja (1937-1944)
nastala je prva knjiga, Šikzal-analiza (1), koja je kasnije do-
bila podnaslovi/ Genetika sudbine/Om. se na detaljan način
bavi opštim nasledno-biološkim pravilom izbora, takozva-
nim ,genotmpizmom“. Na osnovu stotine genealoških sta-
bala unutar kojih smo analizirali izbor bračnog partnera,
prijatelja, profesije, vrste bolesti i smrti, genetičko pravilo
izbora formulisano je na sledeći način:
Dva čoveka, koja u svom naslednom prtljagu nose
skrivene analogne dispozicije, međusobno se privlače.
4 Objavljeno u časopisu „Neue Ziircher Zeitung“, 29. maja i 5. juna
1966. godine. Potom objavljeno na francuskom jeziku u časopisu „Revue phi-
losophique de Louvain“ 1967. godine. Predavanje koje je održano 3. marta
1966. godine na fakultetima za filozofiju i medicinu Katoličkog univerziteta
u Luvenu.

93
 U ,,genotropskom“ izboru, instance koje njime uprav-
ljaju, to jest nasledni elementi tajno prisutni u naslednom
dobru jedne ličnosti, nesvesni su. Nasuprot njima, izbor je
svestan. Ličnost zna šta bira, ali ne zna zašto bira baš na
taj, a ne na neki drugi način. U sudbini individua genotrop-
ski izbori, opredeljeni nasleđem, igraju presudnu ulogu.
Ovo genetičko tvrđenje, koje je izvedeno na čisto em-
pirijski način, šokiralo je većinu genetičara, psihijatara,
psihologa i psihoanalitičara. Jedna grupa kritičara preba-
civala je šikzal-analizi da „dovodi do ekstrema i preuveli-
čava značaj genetičkog determinizma u odnosu na Frojda
i Junga“. Druga primedba bila je: „Namera da se sudbina
individue i familija tumači na osnovu nasledne biologije,
tobože kao jedne vrste fatalističke predestinacije, analo-
gna je kalvinističkom učenju.”
Iz mnogobrojnih razloga, od kojih će neki ovde biti na-
vedeni, vrlo lako smo izdržali buru ovih napada, i uprkos
otporu, objavili u pet knjiga rezultate istraživanja o sudbini.
Ideju genotropizma, što sam tek naknadno saznao,
prezentirao je prvi put početkom ovog veka V. Johansen,
jedan od najvećih genetičara, danski botaničar i profesor
na Univerzitetu u Kopenhagenu. U svom klasičnom delu
Elementi egzaktnog učenja o nasleđu (2), Johansen je
izračunao učestalost pojavljivanja recesivnih gena, i ovu
učestalost, koja se manifestuje kao nasledno jednaka unu-
tar jedne populacije, nazvao homozigot individue.
On o tome piše:
„Proračuni (rasejavanja abnormalnih recesivnih gena unu-
tar populacije) ne pretenduju da budu ni sasvim ni aproksima-
tivno egzaktni, već treba da budu korisni svima. Priznajemo da
je jedna od pretpostavki na osnovu koje je nepravilnost ovih
94
proračuna bez svake sumnje na delu to što veliki deo ljudske
populacije sklapa brakove sasvim ,,slučajno“, to jest bez razli-
čitih načina koji se tiču poželjne selekcije.”
On dalje nastavlja:
„Sasvim je moguće, tačnije verovatno, da se međusobna
privlačnost, bilo svesna bilo nesvesna, najpre dešava između
individua tipa Aa (to jest ličnosti izmešanog nasleđa)“ (2).
Johansen je, znači, sumnjao u postojanje, bilo sve-
sne bilo nesvesne, privlačnosti između nosilaca analognih
gena u slučaju izmešanog nasleđa (heterozigoti), ali nije
razvio nikakvu teoriju koja se tiče genotropskog delovanja
analognih naslednih elemenata.
Dve godine pre nego što sam prvi put na engleskom
jeziku istupio o svom otkriću i teoriji, u prilogu nazva-
nom Analysis o f marriages. An attempt at the theory o f
choice in love (3), dakle, 1935. godine, nemački psihijatar
Fon Štumpfl, koji je nastavio paralelna istraživanja o fa-
milijama kriminalaca i njihovih bračnih partnera, otkrio je
pravilo na osnovu kog se „međusobna privlačnost karak-
tera, koja se dešava prilikom bračnog izbora, bez obzira
na mnoštvo činilaca koji je određuju, u poslednjoj instanci
svodi naktubinsku suštinsku sličnostt^(4). Ova istraživanja
se nisu, dakle, upravljala time da crte karaktera predstave
kao opredeljujuće za kriminalne skupine. F. Štumpfl tada
još uvek nije bio primetio opštu ulogu koju u prinudnom
izboru igraju skriveni recesivni geni, u šta je već sumnjao
V. Johansen. Njegova istraživanja su, međutim, značajna
za istoriju genetičkih istraživanja koja se tiču izbora, jer ih
je on sa familija proširio i na partnere kriminalaca.
Između 1937. i 1939. godine prvi put se pojavio test
izbora slika ili „eksperimentalna dijagnostika nagona“ (5).
Osnovni cilj ovoga testa bio je čisto genetičke prirode;
test je pokušavao da otkrije ličnog prirodnog voditelja
(konduktor), probne-ličnosti, bez pomoći genealoških sta-
bala. Zbog toga smo ga svojevremeno nazvali - genotest.
Prvi eksperimenti sa testom odnosili su se na 36 pari jed-
nojajčanih blizanaca (EZ), 36 pari dvojajčanih blizanaca
istoga pola (ZZ) i 25 parova ZZ različitog pola, ukupno
dakle 97 pari blizanaca. Velika sličnost u izboru slika kod
EZ potvrđuje tezu po kojoj nasledstvo može da predstav-
lja važan činilac u izboru (videti sliku 2).
Slika 2. Izgled testa jednojajčanih parova blizanaca
A i B grade jedan par blizanaca.
S: seksualni život: - h: ljubav, nežnost
- s: sadizam-mazohizam
P: afektivni život: - e: grubosti
- hy: fini afekti
96
Sch: život Ega: - k: materijalno Ego (imati)
- p: duhovno Ego (biti)
C: život kontakta (odnosa): - d: tražiti - lepiti
- m: sebe-zakačiti, sebe-otkačiti;
Svaki □ znači da izbor fotografije odgovara potrebama eksperimenta.
■ simpatičan izbor
g;: antipatičan izbor
Slika 2 predstavlja kompletan izgled testa izbora jedno-
jajčanih blizanaca. Slaganje izabranih fotografija je neve-
rovatno. Dole vidimo slaganje izbora fotografija u odeljku
Ego (Sch), to jest slaganje fotografija koje nam pokazuju
indikacije o životu Ega testiranih ličnosti. Na tom mestu
je pogotovu veliko slaganje. Bez obzira na činjenicu da su
blizanci testirani u različitim prostorijama, dakle odvoje-
ni jedni od drugih, oni su pokazali više kvalitativno nego
kvantitativno slaganje i često potpunu jednakost pri izboru
fotograflja koje su se ticale nagonskog činioca.
2. Izbori kojima upravlja Ego ili egotropski izbori
Pronašavši značajna neslaganja kod jednojajčanih
blizanaca (EZ) istoga nasleđa, zaključili smo da, pored
naslednih činilaca, još neki drugi činioci igraju ulogu u
izboru. Kasnija, vrlo opsežna istraživanja pomoću testa
izbora fotografija pokazala su važnu ulogu Ego funkcija
u eksperimentalnim istraživanjima izbora. To je dalo pod-
streka istraživačima da dokažu da osim kategorije izbora,
kojom rukovodi nasleđe ili genotropski izbor, postoji jed-
na druga kategorija izbora, dakle izbori kojima upravlja
Ego ili ,,egotropski“ izbori, unutar kojihHae upravlja na-
sleđe, već svesni Ego.
Već 1943. godine na mađarskom jeziku je objavljen
moj tekst Eksperimentalna analiza Ega (6), u kome su, pre
97
 nemačkog izdanja knjige Š ikzal-analiza (1944), položeni te-
melji za postojanje slobođnog izbora ili Ego izbora sudbine.
Ispravljeno i kompletno nemačko izdanje knjige Anali-
za Ega (7) pojavilo se 1956. godine. U njoj su formulisane
dve kategorije ljudske sudbine: 1. kategorija genotropske
nasledne iliprinudne sudbine i 2. kategorija Ego ili slobod-
n°g> egotropskog izbora sudbine. Na temelju ovih tvrdnji
isknstalisalo se novo pojmovno ođređenje sudbine:
Sudbina je totalitet svih egzistencijalnih mogućnosti,
naslednih i slobodno izabranih.
Čovek, dakle, nema samo jednujedinstvenu sudbinu, na~
sleđenu i apsolutno predodređenu, kako je to predstavljalo
antičko učenje o sudbini (arhe-anankologija) sve do Šopen-
hauera. Novo učenje, neo-anankologija predlaže sledeće:
Covek dolazi na svet sa mnoštvom, svežnjem mogućno-
sti sudbina između kojih kasnije može slobodno da bira.
To čini:
Prvo, kada postane svestan svih naslednih mogućnosti.
Drugo, kada su njegov Ego i njegova veza sa duhom
dovoljno jaki daje moguće zauzeti poziciju.
Kada je 1963. godine objavljena peta knjiga iz serije
Šikzal-analitička terapija (8), pravilnost ovog novog poj-
movnog određenja sudbine bila je metodološki obrađena i
potkrepljena na velikom uzorku bolesnih.
Nadamo se da će ove činjenice ubuduće biti dovoljne
da obesnaže prigovor po kome šikzal-analiza propoveda
fatalistički genetički determinizam.
II. Opšte o pojmu izbora
Sada bi trebalo da pristupimo jednom opštem pitanju,
koje se učestalo postavlja šikzal-analizi: zašto šikzal-anali-
za stalno govori o ,,izboru“ u slučajevima koji su u svojoj
velikoj verovatnoći proizvod nasleđa pre nego slobodnog
izbora?
Odgovor je sledeći:
Prvo, šikzal-analiza označava izbore konduktora ko-
jima upravlja nasledstvo, to jest genotropi, nazivajući ih
„prinudni izbori predaka“. Ovi izbori, kao što smo rekli,
vode prinudnim sudbinama. Ličnost veruje da ona lično
bira, međutim takozvani ,,izbor“ je zapravo jedna kompul-
zivna radnja ponavljanja predaka. Ranije smo govorili da
se ovde rađi o ,,nesvesnom“ izboru, iako smo uvek stav-
ljali akcenat na svesnom karakteru izbora kao takvog, dok
genetičke instance koje rukovode izborom ostaju nesvesne.
Danas, kada su u pitanju ovakvi slučajevi, radije govori-
mo o prinudnom izboru a ne o „nesvesnom izboru“. Ovo
činimo, a kasnije tokom izlaganja ćemo to i obrazložiti,
pre svega zato što se psihološki može govoriti o izboru
samo tamo gde su dva suprotstavljena stremljenja jednog
istog suprotstavljenog para dijalektički pokrenuta.
Međutim, u genotropskim delovanjima nema nika-
kve dijalektike sa kpjom se Ego susreće. Jedna posebno
skrivena, to jestvjiesvesna figura pretka (na primer ne-
kog epileptičara, šizofreničara, manijakalno-depresivnog,
itd), prisiljava konduktora potomka da nešto čini na tačno
određen način i nikako drugačije, Time je uloga Ega kraj-
nje svedena, a ponekad je uopšte i nema.
Drugo, susrećemo se sa jednom grupom izbora koja
nas navodi na pitanje: ima li uopšte ikakvog udela Ega
u slobodnom izboru unutar prinudne sudbine? Da li se
prinuda i sloboda suprotstavljaju jedna drugoj na sasvim
kontradiktoran i komplementaran način?
99
 Na ovom mestu ne nastojimo da pokrenemo filozofsku
raspravu, već na osnovu empirijsko-kliničkih delovanja i,
posebno, na osnovu analitičkog delovanja, insistiramo na
sledećoj koncepciji:
Suprotnost prinudi nije uvek sloboda, već često haos,
anarhija. U pojam slobode takođe je položen dehć prinude.
U određenim slučajevima prinuda i sloboda ne pred-
stavljaju suprotstavljeni već komplementarni par u kome
se stremljenje za ponavljanjem nasleđa i stremljenje za
slobodom Ega kontinuirano kreću odjednog nasuprot dru-
gom. Ovaj pokret čini dijalektiku između nasleđa i Ega.
Ali, imaju li i dijalektike, baš kao i ljudi, svoje sudbi-
ne, i to sa mnoštvom različitih mogućnosti. Oslanjajući se
na Jaspersova (9) izvođenja, navešćemo tri ključa u koji-
ma Jaspers misli dijalektički:
1. Obrtanje i preokretanje jednog stremljenja u drugo,
to jest promena preovlađujućeg stremljenja (promena vla-
davine). Na primer: ljubav-mržnja, sadizam-mazohizam.
2. Sinteza suprotstavljenih stremljenja, to jest „isto
tako“ (integracija). Na primer: nežnost + agresija u seksu.
3. Odluka u prilog jednoga stremljenja i isključivanje
drugog, to jest ,,ili-ili“. Na primer: odluka da se priveže za
svet ili odbijanje da ostane privezan.
Za razliku od psiho-somatskih bolesti, kada su u pi-
tanju čisto somatske, nasledne bolesti svakako da se ne
može govoriti o dijalektici između nasleđa i Ega. Nasu-
prot tome, dijalektika ,,nasleđe-Ego“ igra veliku ulegu u
slučaju psihičkih poremećaja, kao na primer kod karakter-
nih-neuroza ili psiho-neuroza, ili kod nekih psihoža. Na
svim mestima gde Ego zauzima poziciju, suprotstavljajući
se jednoj naslednoj nagonskoj i afektivnoj strukturi, us-
postavlja se dijalektika između nasleđa i Ega. Na osno-
100
vu snage koju suprotstavljene strane poseduju u svakom
pojedinačnom slučaju, kao i na osnovu činilaca sredine,
pogleda na svet i duhovnosti, borba će se voditi na kratki
ili dugi rok, i to u jednom od dijalektičkih ključeva koje
smo gore naveli. Još nešto: pod određenim okolnostima
jedna te ista dijalektika će se prvo odvijati u ključu pre-
okretanja, drugi put kao sinteza ta dva stremljenja i treći
put u ključu odluke u smislu ,,ili-ili“.
Kao primer za sve ovo navešćemo slučajeve iz anali-
tičke prakse:
Primer 1: Jedan glumac, u čijoj je porodici bilo više
homoseksualaca, aktivno je do svoje dvadeset sedme go-
dine upražnjavao homoseksualizam. Onda se desila pro-
mena; on se oženio, dobio troje dece i nekoliko godina
živeo sa ženom na isključivo heteroseksualan način. Tek
posle rođenja dece postao je biseksualac i prepustio se
obema seksualnim stremljenjima.
Nasledna priroda homoseksualnosti, kada je u pitanju
ovaj slučaj, verovatno je zasnovana na tome što su njegov
rođak i ujak bili homoseksualci, a otac živeo kao biseksu-
alac. O familijamoj, naslednoj prirodi svog homoseksualiz-
ma pacijent je prvi put saznao od majke, u trenutku kada
je njegovo venčanje bilo dovedeno u pitanje zbog njegovog
biseksualizma, te je zbog toga i započeo analizu.
SluČaj jasno pokazuje koliko je tako postavljeno Ego
ovog pacijenta trpelo različite uticaje tokom godina u od-
nosu na njegovu težnju za promenom.
Šikzal-analiza je u ovom slučaju uvažila dijalektiku
između nasleđa i Ega. Ali ona je, isto tako, sva tri dija-
lektička rešenja (ključa) nazvala jednim imenom: ,,izbor“.
Naravno, svesni smo da se tako udaljavamo od Jaspersove
101
 koncepcije. Po njegovom mišljenju treba govoriti o preo-
kretanju i sintezi, a ne o ,,izboru“. Jaspers smatra da izbor
označava jednu vrstu dijalektike, stajanje čoveka u situa-
ciji ,,ili-ili“ (10). Šikzal-analiza ne sledi tako restriktivan
pojam izbora. Kriterijumi slobodnog i egotropskog pojma
izbora unutar šikzal-analize mnogo su komotniji:
Prvo, ličnost u egotropskom izboru mora biti svesna
dva suprotstavljena stremljenja jednog istog para. Ovde se
ne može govoriti, kao što je to slučaj u genotropizmu, o
,,nesvesnom“ izboru.
Drugo, Ego mora slobodno da zauzme poziciju prema
suprotstavljenom paru koji je već postao svestan.
Treće, zauzimanje pozicije Ega može se ispuniti na ra-
zličite načine, zavisno od vrste dijalektike. I to: a) putem
afirmacije i identifikacije; b) putem negacije, ometanja,
inhibicije, potiskivanja, prevrednovanja, to će reći uništa-
vanja; c) zauzimanje pozicije može biti podjednako ambi-
valentno, čime se, putem prinude od strane Ega, celokupni
pokret dijalektike voljno čini nepokretnim. To je situacija
,,ni jedan, ni drugi“ koja je, na primer, karakteristična za
prisilne neuroze. Ali, ambivalentnost je ovde jasno određe-
na pozicija; d) na kraju,Migo koji zauzima poziciju može u
odredenoj profesiji da socijalizuje suprotnosti ili da ih su-
blimiše uz pomoć duha u umetaosti, nauci ili religiji.
Navedeni glumac, koji je svoju dijalektiku jedan put ot-
ključao aktivnim homoseksualizmom, drugi put isključivim
heteroseksualizmom i na kraju biseksualnošću, započeo je
didaktičku analizu i na kraju postao psihoanalitičar.
Ovde bi trebalo naglasiti činjenicu da patološko duševno
nasleđe isto tako može biti svesno od samog početka bolesti.
Štaviše, Ego u odnosu na nasleđe može staviti u pokret, na
jedan od ponuđenih načina, svoju sopstvenu poziciju.
102
Primer 2. Jednu apotekarku roditelji su prisilili da se
veri sa čovekom koga nije volela. Pacijentkinja je pokuša-
la da ih ubedi da promene odluku, ali u tome nije uspela.
Roditelji je pronalaze šćućurenu i tužnu u uglu sofe. Da-
nima je ostala nepomična, bez hrane i bez reči. Psihijatar
koga su pozvali za pomoć hospitalizovao ju je s dijagno-
zom katatonične šizofrenije. Na klinici su ovu dijagnozu
potvrdili. Posle nekoliko meseci izašla je iz bolnice i za-
počela analizu. Na divanu je rekonstruisala priču na sle-
deći način: želela je po svaku cenu da prekine veridbu. U
krizi potpunog beznađa bila je ubeđena da njen verenik
hoće da je otruje. Umislila je da je, u doba kada je bila
devojčica, videla brata svoje majke i to neposredno pre
njegovog hospitalizovanja, isto tako ukrućenog, zgrčenog,
nemog, povučenog, u uglu fotelje. Pacijentkinja je postala
svesna identične predispozicije u sebi samoj. Ideje o tro-
vanju su samo produbile ovu hipotezu. Od tog trenutka,
ona se identifikovala (poistovetila) sa ujakom, a putem
hospitalizacije je želela da raskine veridbu i ostvari svoju
želju (dobit od bolesti, Frojd).
Ovoj hipotezi, o pokretljivoj dijalektici između katato-
ničkog raspoloženja i Ega, mogao bi se suprotstaviti prigo-
vor vezan za dijagnozu histerije. Mada ne isključujemo ni
izbor imitacije, smatramo da se ne može sa takvom vejnošću
imitirati bolest koja se već nosi u sebi kao sklonost. Šledeće
činjenice svedoče u prilog ispravnosti ove hipoteze u vezi
sa pomenutim slučajem: majčin brat je bio hospitalizovan
pre bolesti pacijentkinje sa istom dijagnozom ,,katatonije“,
jednako kao što su stric i sestra pacijentkinje hospitalizovani
posle njene bolesti. Svesna identifikacija sa ujakom u jednoj
bezizlaznoj životnoj situaciji, svesno tumačenje dobiti od
103
 bolesti, predstavljali su Ego funkcije u pokretnoj dijalektici
sa katatoničkim nasleđem. Da bi prekinuo veridbu, Ego je
morao da pristane na katatoničko nasleđe.
Odgovor koji šikzal-analiza donosi na mnoštvo po-
stavljenih pitanja na početku ovog poglavlja tiče se slede-
ćih problema:
1. U jednoj grupi duševno naslednih oboljenja, di-
jalektika Ega i nasleđa može da izostane. Šikzal-analiza
ovde govori o prinudnoj sudbini ili o takozvanom prinud-
nom izboru predaka.
2. U jednoj drugoj grupi duševno naslednih oboljenja
- posebno na početku bolesti - moguće je, tačnije vero-
vatno, da se dijalektika odigrava između specifičnog na-
sleđa i Ega koje zauzima određenu poziciju.
3. Sve ključeve razrešenja dijalektike između nasleđa i
Ega, šikzal-analiza naziva ,,izbor“. Takođe: preokretanje, sin-
teza „isto tako kao“, odluka „ili-ili“, kao i socijalizacija i su-
blimacija dva stremljenja u jedno, jesu mogućnosti izbora.
4. Ego koji slobodno bira može u određenim prinud-
nim sudbinama da igra značajnu ulogu.
5. Prinuda i sudbina su na taj način komplementame,
a ne kontradiktome suprotnosti.
III. Ponešto o izboru unutar eksperimenta
Pošto smo uopšteno razmotrili pojam izbora u psihi-
jatriji i psihologiji, trebalo bi mnogo lakše da razumemo
problematiku izbora u eksperimentalnoj dijagnostici nago-
na, to jest u testu izbora fotografija, nazvanom Sondijev
test. Test izbora ima nameru da na veštački način repro-
dukuje procese izbora u stvamom životu. Stoga je test iz-
104
bora fotografija ustanovljen na sistemu nagona, koji je po
svojoj strukturi četvorostruko dijalektičan.
Tako se javlja:
1. Dijalektika stremljenja između dva nagonska stre-
mljenja dijametralno suprotna u unutrašnjosti svake na-
gonske potrebe.
2. Dijalektika potreba ili dijalektika činilaca između
dva nagonska činioca, a unutar svakog nagona.
3. Nagonska dijalektika između perifemih nagona
(seksualnih i kontaktnih) i središnjih nagona (cenzura).
4. Dijalektika između prednjeg i zadnjeg plana.
Tabela 1 u trećem članku sažima tri prve dijalektike i
šematski predstavlja strukturu nagonskog sistema šikzal-
analize. Kasnije ćemo govoriti o četvrtoj vrsti dijalektike.
Eksperimentalnim izborom se upravlja pomoću test-
aparata. Test-aparat se sastoji od jedne kutije sa šest pre-
grada od kojih svaka sadrži osam fotografija. U kutiji,
znači, ima četrdeset osam fotografija. Svaka pojedinačna
fotografija iz jedne serije od osam fotografija predstavlja
individuu koja je manifestno bolesna u odnosu na jedan
od nagonskih Činilaca. Osam nagonskih činilaca su repre-
zentovani u grupi od osam fotografija, tačnije, svakom
nagonskom činiocu odgovara jedna fotografija. Tako je
svaki nagonski činilac reprezentovan u celokupnom testu
sa šest fotografija. Oblici bolesti koji su označeni početnim
odabirom fotografija odnose se na ličnosti koje se nalaze
na fotografijama, a ne na onoga ko bira odgovarajuću foto-
grafiju. Isto tako, potpuno odbacivanje fotografija koje se
tiču nekog nagonskog činioca, kao i suviše učestao izbor
određenih fotografija - izbor veći od tri fotografije pošto je
to srednja vrednost - ukazuje da pomenuti nagonski činilac
 trenutno igra vrlo značajnu ulogu u nagonskom životu lič-
nosti koja se ispituje.
Osnovno istraživanje eksperimentalne nagonske dija-
gnostike sastoji se iz dva dela.
Prvi deo testa, putem izbora dvanaest najsimpatičnijih
i dvanaest najantipatičnijih fotografija od četrdeset osam
mogućih, smera da istraži nagonska kretanja i Ego funk-
cije koje se nalaze u prednjem planu ličnosti, bilo zbog
njihove epizodne aktuelnosti bilo zbog njihove perma-
nentne konstitucionalne snage. Međutim, ova nagonska i
Ego stremljenja prednjega plana predstavljaju samo jednu
polovinu celine ličnosti. Tu polovinu nazivamo „prednji
plan“. Profil prednjeg osnova (Vordergrundprofil, VGP)
označava profil prednjeg plana. Za dijagnozu prednjega
plana, mi se, dakle, služimo početnim izborom dvadeset
četiri fotografije od četrdeset osam ponuđenih.
Drugi deo testa odnosi se na izbor dvadeset četiri fo-
tografije koje nisu birane tokom prvog izvlačenja ponuđe-
nih fotografija. Na osnovu rezultata ovog drugog izbomog
procesa izvlačimo zaključke koji se tiču nagonskih i Ego
funkcija dmge polovine ličnosti, koja je trenutno stavljena
u drugi plan. Dmgi profil, na taj način postignut, predstav-
lja „zadnji plan“ i to u obliku takozvanog „eksperimental-
nog komplementamog profila zadnjeg plana“ (experimen-
telles komplementares Hintergrundprofil, EKP),
Prednji plan i zadnji plan predstavljaju nagonsku sud-
binu i sudbinu Ega neke ličnosti, koje se dijalektički kreću
jedna protiv dmge i koje se međusobno dopunjuju u jednu
celinu. Oni zajedno daju podatke za procenu aktuelne du-
ševne situacije određene ličnosti. Međutim, dva nagonska
profila privremeno otkrivaju samo dve komplementame i
antitetičke mogućnosti sudbine ličnosti, to jest samo one
106
koje aktuelno deluju u prednjem i u zadnjem planu trenut-
nog postojanja. Ali, celokupan čovek nosi u sebi različite
mogućnosti nagonske sudbine i Ego sudbine. Zato osnov-
ni test moramo ponoviti nekoliko puta - ako je moguće
osam ili deset puta - u različitim životnim situacijama.
Nas ovde ne interesuje tumačenje različitih profila te-
sta (time se bavi Učenje o eksperimentalnoj dijagnostici
nagona), već isključivo proces izbora u eksperimentu. Po-
sle dvadeset šest godina istraživanja izbora nekoliko hi-
ljada ličnosti, duševno zdravih ili bolesnih, utvrdili smo
sledeću koncepciju procesa izbora:
1. Nadražaji slika aparata testa poseduju jedan pose-
ban podsticajni karakter u smislu koji mu je dao K. Levin
(podstičući karakter).
2. Svaki nadražaj slike, na asocijativni način, dira te-
stiranu ličnost - često na jedan šokantan način - najpre
u one tačke dubina duše gde su tenzije unutrašnjih potre-
ba aktuelno povećane usled nasledne prirode koju je ži-
vot doneo i usled lične nagonske prirode potisnute tokom
proteklog života.
3. Nagonska tenzija koja je aktuelno uvećana često
se u testu manifestuje činjenicom da izbor učestalo pre-
vazilazi srednju vrednost (3, dakle, bude 4, 5, 6 slika),
prilikom izbora fotografija nagonskog činioca čija oblast
potreba aktuelno trpi povećanu tenziju.
4. Kao što potvrđuju dubinsko-psihološke asocijacije,
izbor bilo koje fotografije uvek je svesno zauzimanje po-
zicije u odnosu na nagonske potrebe koje su pokrenute
putem testa, čak i onda kada subjekt pokušava da sakrije
ovu činjenicu kroz intelektualne ili banalne odgovore.
5. Ako nadražaji slika izgube svoj podstičući karakter,
onda su uglavnom u pitanju teški poremećaji percepcije
107
 i razumevanja, na primer kod dementnih, psihotičnih ili
složenih predpsihotičnih individua.
K- Levin je 1926. godine pisao o pitanju podstičućeg
karaktera: „Stanje tenzije koje već po sebi postoji, a koje
potom ističe iz jednog projekta, jedne potrebe ili jedne de-
limično izvršene radnje, dodimuto je putem nekog objekta
ili određenog događaja, koji su doživljeni na primer kao
jedan nadražaj, na takav način da ovaj sistem upravo stre-
mi da zadobije vladavinu nad motorikom. Za ove objekte
kažemo da sadrže podstičući karakter“. (10)
Objekti na koje subjekt reaguje za vreme testa su po-
Siika 3. Dva profila testa ratnog zločinca
nuđene fotografije koje sadrže osam različitih podstičućih
karaktera koji odgovaraju nagonskom sistemu. . U profilu II on je odabrao šest fotografija ubica kao
Situacije tenzije, putem kojih subjekt reaguje na fotogra- antipatične. U profilu VIII on je tih istih šest slika ubica
fije, jesu tenzije potrebe u osam oblasti nagonskih činilaca.
izabrao kao simpatične.
Ispravnost sledeće hipoteze, po kojoj broj izabranih
fotografija u svakoj oblasti zavisi od veličine tenzija po- Toje znak da je njegovo zauzimanje pozicije u odnosu
treba, lako može biti demonstrirana na teškim patološkim na ubicu bilo preokrenuto. Uostalom, od samog početka,
slučajevima.
on je u zatvom pokazivao mističke delirijume.
Serija istovrsnih posmatranja pokazuje da prilikom te-
Primer 3. Jedan mađarski ratni zločinac, pedesettrogo-
sta izbora - jednako kao i u životu - subjekti mogu zauze-
dišnji komandant žandarmerije, koji je u južnoj Mađarskoj,
bez da je primio bilo kakvu naredbu, streljao hiljade Srba ti potpuno različite pozicije u odnosu na iste slike i da se
i Jevreja, testiran je u zatvom, neposredno posle rata, od ove pozicije ponekad mogu sasvim preokrenuti.
strane jednog mog starog saradnika (dr L. Noslopi). U seriji Isto tako, posedujemo rezultate asocijativnih eksperi-
od deset profila on je svih šest puta birao fotografije ubica, menata u vezi sa slikama, pomoću kojih možemo da na-
dmgi put pet puta od šest mogućih (videti sliku 3). predujemo u analizi procesa izbora. Mnoštvo ovih asoci-
Da bi se razumeo proces izbora važno je napomenu- jacija (11) dokazuju da je izbor određenih slika rukovođen
ti da je masovni ubica jedanput izabrao - to je bilo na sećanjima na neke bolesne članove porodice ili identifika-
samom početku istraživanja - šest fotografija ubica kao cijom, odnosno kontraidentifikacijom u odnosu na njih.
najantipatičnije, a potom istih šest kao najsimpatičnije. Evo nekoliko primera:

108 109
 Primer 4. Subjekt je profesor gimnazije star tridesetak
godina. Evocirana fotografija: histeričar. Asocijacije: ,,0 ne“
(odbacuje fotograflju). „Sećam se moje zle tetke koja je uvek
uživala podršku društva... Bila je uvek aktivna, imala je
puno uspeha i htela da bude najmoćnija u porodici... Imala
je veliku ulogu u dobrotvomim kućama i društvima...“
Primer 5. Opsesivni neurotičar, kasnije Šizofreničar.
Evocirana fotografija: epileptičar. Asocijacije: „Radnik,
prosta duša... (blokada). Moj ujak mi pada na pamet; on
je bio čudan sa tim mističkim ludilom... Umro je u ludni-
ci...“. Potom kod testiranog počinje stanje šoka.
Veoma su prosvetljujuće one asocijacije nad slikama
koje bolesniku, putem fotografije, otkrivaju sliku sopstve-
ne bolesti, sebe samoga ili svog zadnjega plana.
Primer 6. Subjekt je bio profesor gimnazije, dvadeset-
osmogodišnjak sa dijagnozom paranoidne Šizofrenije. Evo-
cirana fotografija: epileptičar. Asocijacije: „Covek mi tre-
nutno nije antipatičan, iako mi je pre bio jako antipatičan.
Liči mi na... ali ipak ne... deblji je od mene... Bez sumnje
on je psihotičar... šizofreničar... On pati od rascepa svesti
o Egu... Morao je da prođe jedan period tuposti... Sada se
osećam kao da sam primio injekciju kardiazola (pre testa
pacijent je pretrpeo nekoliko tretmana karđiazolom)... Pla-
šim se... osećam da se približavaju grčevi\
Primer 7. Jedan dvadesetogodišnji mladi šizofrenik
pred slikom jednog homoseksualca rekao je sledeće: „Kada
sam video ovu fotografiju, znao sam da sam to ja koga su
ovde fotografisali. Fotograf je znao da će da me snima i
zato mi je rekao da treba da se smejem; aparat može da
uhvati moj izgled. Na ovoj slici sam ja i niko drugi“.
110
Primer 8. Jedna paranoičarka, histero-epileptičarka,
latentno homoseksualna krojačica rekla je o slici jedne
histerične žene: „Neprijatno. Bojim ga se.“ (Verovala je
da je na fotografiji muškarac!). „To je onaj koji se uvek
nalazi meni iza leđa“. (Njen zadnji plan). „Takva mi se
lica često pojavljuju. Imam strah od njih. Takođe mi se
pojavljuju sa mrtvačkim maskama. Ona su zla“.
Fotografija histerične žene je, znači, primljena od
strane mlade, latentno homoseksualne pacijentkinje kao
muškarac. Zapravo, pacijentkinja pati od želje iz zadnjeg
plana, od toga što nije muškarac kako bi mogla da voli
žene. Pri tome se oseća progonjena od strane svog muš-
kog zadnjeg plana, koji je projektovala na fotografiju hi-
sterične žene. Njena priviđenja su često nailazila kada je
pokušavala da bude sa ženom koju je volela.
Ostale primere moguće je pronaći u knjizi Učenje o
eksperimentalnoj dijagnostici nagona. Ovih nekoliko pri-
mera pokazuju da tokom izbora koji je veštački provoci-
ran, subjekt svesno zauzima poziciju u odnosu na neke
figure predaka i na pojedine zahteve predaka, koji se u
njemu pojavljuju usled testa.
Opšta hipoteza koja se tiče procesa izbora u stvarnom
životu takođe se potvrđuje putem eksperimenta. Ovde se
može postaviti pitanje:
Ako, u pojedinim slučajevima, šikzal-analiza dozvo-
ljava malo slobode Ega unutar prinudne nasledne sudbine,
i ako, takođe, u slobodnoj Ego-sudbini pronalazi deo na-
sledne prinude protiv koje Ego treba da se pokreće dija-
lektički, u čemu je onda uopšte raziika između prinudne
sudbine i sudbine Ega? Ima li još uvek smisla govoriti o
dve kategorije ljudskih sudbina?
111
 Odgovor je sledeći:
Razlika između dve kategorije sudbine sastoji se u
kvantitativnim proporcijama izmedu prinude nasleđa i
slobodnog izbora Ega. Jer, u krajnjoj instanci, upravo su
kvantitativne proporcije unutar dijalektike Ega i nasleđa
one koje određuju sudbinu individue.
Ova, kvantitativna razlika manifestuje se na dva nači-
na: s jedne strane, u relativnoj snazi nasleđa u odnosu na
snagu Ega koje je zauzelo poziciju, sa druge strane, u tra-
janju svesti o nasleđu i naročito svesti o zahtevu predaka.
U slučaju teških prinudnih sudbina, bolesni zahtev pre-
daka čini prekid u svesti, nalik gromu (videti primer 2). Kao
posledica toga, akt izbora Ega ne može da traje duže od vre-
mena trajanja ,,groma“. Izbor se dešava u biesku munje.
Nasuprot tome, u slučaju slobodne Ego sudbine, zahtev
predaka nadalje postaje prisutan u svesti kao naslede. To
znači da zahtev ostaje u svesti i, konsekventno tome, zau-
zimanje pozicije u odnosu na nasleđe treba da bude večito.
Jer, nasleđe, bivajući osvešćeno, postaje konstantni element
svesti. Ova okolnost omogućuje Egu da bira između mno-
gih načina izbora. Ti načini su sledeći: neprestano porica-
nje, sprečavanje, prihvatanje, to jest introjekcija, socijaliza-
cija i sublimacija nasleđa itd. Šikzal-analitička terapija nas
je uverila (12) da je ona ovde na svom terenu.
Sada smo stigli do skice šeme forme izbora,
IV. Šema forme izbora
A. U psihoanalizi
Frojd je zasnovao sledeća četiri oblika izbora:
1. Incestuozni, edipalni ili oslanjajući, anaklitički
objekt izbora. Po psihoanalizi, ovaj izbor predstavlja prvi
112
i opšti oblik izbora objekta kod odraslih. On se zove ana-
klitički, jer se onaj koji bira oslanja na slike srodnika.
2. Narcistički izbor objekta, u kojem se individua ne
oslanja na slike srodnika, već na svoju sopstvenu ličnost
ili na manifestnu vlastitu ličnost.
3. Oslanjanje na onaj deo vlastite ličnosti koji ne
može očekivciti potpuni razvoj. Na primer, jedna devojčica
se zaljubljuje u dečaka koji za nju reprezentuje muške od-
like, koje opet za nju nisu prihvatljivi oblici života.
4. Strah od incesta. Onaj koji bira prisiljava sebe da
objekat izbora bude na najvećoj mogućoj distanci u odnosu
na imago njegove majke, xto jest oca, brata ili, na primer,
sestre, On traži takvog partnera koji je potpuno kontrastno
uobličen u odnosu na njegovog oca ili majku, brata ili se-
stru. (Videti: Frojdovo pismo autoru na kraju ovog teksta.)
B. U šikzal-analizi
Sa tačke gledišta šikzal-analize mi smo teorijski i
suštinski objašnjeni pre svega putem procesa izbora. Na
osnovu svega rečenog, pokušaćemo sada da iznesemo one
oblike izbora koji su u skladu sa šikzal-analizom.
a) Genotropski, nasledni prinudni izbor
Ovde je izbor potpuno ili skoro potpuno rukovođen
nasleđem, precima. Okvimo govoreći, razlikujemo:
1. Prinudni izbor ili pseudo izbor: izbor uslovljava
nasleđe, to jest konduktor priroda subjekta koji bira, bez
stvame dijalektike između nasleđa i Ega.
2. Genotropski izbor sa dijalektikom između nasleđa
i Ega: dominirajuća nasledna prinuda je ovde osvešćena
113
od strane Ega, pa je time odmah i zauzeta pozicija u od-
nosu na nju.
b) Egotropski, slobodni izbor kojim upravlja Ego
Izbor je ovde određen dominacijom Ega. Dva zasebna
oblika ovog izbora su:
1. Subjekt koji bira upoznat je sa svojom konduktor
prirodom, ali njegovo Ego gospodari nad relativno osla-
bljenim nasleđem.
2. Subjekt koji bira upoznat je sa ispostavljenim slikama
iz ranog detinjstva, ili sa infantilnim iskustvima, traumama,
ali Ego prevazilazi sva njihova delovanja i bira slobodno.
Egotropska delovanja izbora, određena na osnovu do-
minacije Ega, posmatrana su učestalo od strane psihotera-
peuta kod analizanata odmah nakon analize. Međutim, ništa
ne protivreči tome da su ovi načini izbomih radnji podjed-
nako mogući i kod ljudi koji su bez analitičkog tretmana.

Zaključak
Šikzal-analiza proizilazi iz aksioma: izbor čini sudbi-
nu. Ovom aksiomu ona je pokušala da stvori medicinsko-
psihološki temelj. U tom smislu je analizirala procese i
oblike izbora koji se vrše u ljubavi, prijateljstvu, profesiji,
u vrstama bolesti i smrti.
Za kraj, ona je ustanovila dve kategorije izbora: 1. ka-
tegorija rukovođena nasleđem, genotropski oblik izbora i
2. kategorija rukovođena Egom, egotropski oblik izbora.
Da bi se socijalizovala i humanizovala urođena na-
sledna, nagonska i afektivna priroda čoveka - pedagogija,
psihologija i psihoterapija treba da u svest pojedinca do-
vedu opasna stremljenja izbora, kojima gospodari nasleđe
i tako unaprede slobodne izbore kojima upravlja Ego.
115
114
Frojdovo pismo Sondiju
Prof. Dr Frojd Beč IX, Breggasse 19
18. juni 1937.
Poštovani gospodine doktore,
Čitajući Vaš interesantan rad, sa zadovoljstvom sam uvideo u
kojoj meri ste uzimali u obzir analitičke tačke gledišta.
Nisam u stanju da sudim do koje tačke ste, putem Vaših istra-
živanja, mogli da dokažete Vašu sopstvenu genetičko-biološku
tezu. Tema mi se čini isuviše strana. Neke primedbe protiv Va-
šeg materijala lako je razumeti. Često izbor partnera i izbor u
ljubavi ne odgovaraju jedan drugome, sloboda izbora je neretko
sužena.
Psihoanalitičko iskustvo otkriva vrlo raznoliku lepezu uslova
ljubavi: vezivanje za preuranjene ljubavne objekte i utisci koji
su dobijeni od njih, narcistički oslonac na sopstvenu ličnost, če-
sto na onaj deo ličnosti koji je drugog pola i koji se nije razvio
(na primer dečak koji je želeo da postane devojčica, devojči-
ca koja je želela da postane dečak itd.). Ljubavna veza takođe
može da bude dokaz negativne zavisnosti. Znači, što dalje od
incestuoznog imaga majke, sestre itd.
Činilac koji ste Vi podvukli može imati svoju ulogu, a da ne
bude jedan jedini ili presudan.
Oprostite za ove nedovoljne napomene!
S poštovanjem Vaš,
Frojd
116
Literatura
1. Szondi, L: Schickanalyse. Schwabe, Basel. 1. Aufl. 1944, 2.
Aufl. 1948, 3. Aufl. 1965.
2. Johannsen, W.: Elemente der exakten Erblichkeitslehre.
1909. S. 124/125.
3. Szondi, L : Analysis of Marriages. An attempt at the thery
of choice in love. Acta Psychologica. Vol. III no 1. The
Hague, M. Nijhoff, 1937.
4. Stumpfl, F.-.Erbanlage und Verbrechen. Monogr. Aus d. Ge-
samtgebiete d. Neur. u. Psych., Heft 61. Springer, Berlin,
1935. S. 28.
5. Szondi, L: Experimentelle Triebdiagnostik. 1. Aufl. Hans
Huber, Bem, 1947.
6. Szondi, L: Az En kiserleti elemzese (Die experimentelle
Analyse des Ichs). Budapest, 1943.
7. Szondi, L: Četvrta knjiga: Ego-analiza. H. Huber, Bem und
Stuttgart, 1956.
8. Szondi, L: Peta knjiga: Šikzal-analitička terapija. H. Huber,
Bem und Stuttgart, 1963.
9. Jaspers, K: Allgemeine Psychopathologie. Springer, Berlin.
5. Aufl. 1948, S. 284.
10. Lewin, K: Vorsatz, Wille und Bediirfhis. Springer, Berlin.
1926, S. 28.
11. Videti: Učenje o eksperimentalnoj dijagnostici nagona. 2.
Aufl. S. 362-372.
12. Videti: Šikzal-analitička terapija. Treći tom. Klinik. S.
266-522.
117
NAGONI
 VASPITANJE I OBRADA NAGONA5

I. Deo: Genska teorija nagona

Svaki pokušaj obrade jednog nagonskog sistema treba da
započne ustanovljenjem biološkog „genus proximum“, koji
izražava ono što je zajedničko svim vrstama nagona. Posle
toga nužno je pronaći „differentiae specificae“, na osnovu ko-
je se vrste između sebe razlikuju genetski i fenomenološki.
Po šikzal-analizi, ono što je zajedničko svim nagoni-
ma jeste njihovo gensko poreklo.
Prema radnoj hipotezi šikzal-analize, geni su izvor na-
gona. Zajednička priroda nagona određena je zajedničkom
prirodom gena; dakle, putem prirode ovih vrlo malih hemij-
skih supstanciji (makromolekula) posebnog kvaliteta odre-
đeno je nasleđe različitih pojedinačnih nagonskih reakcija.
U genskoj teoriji je prihvaćeno da specifični geni
određuju nagonske radnje. Mi ih nazivamo „nagonski
geni“. Ako su nagoni genskog porekla, onda ono što je u
prirodi gena zajedničko, istovremeno određuje zajedničku
prirodu nagona. Zajedničko u prirodi gena je to što sva-
ki gen narednoj generaciji prenosi težnju za familijamom
prošlošću, za plemenom ili za vrstom.
Svaki gen - kao što genetika oduvek podučava - na-
stoji da u narednoj generaciji ponovo uspostavi prethodno
5 Objavljeno u časopisu ,,Schweiz. Zeitschrift f. Psychologie
und ihre Anwendungen. Bd. V, H. 1, 1946. Predavanje koje je održa-
no u okviru pete sesije Švajcarskog društva za psihologiju i njegovih
ogranaka.

121
 stanje. Sa tačke gledišta genske teorije možemo tvrditi da
su nagonska stremljenja, bez izuzetka, genskog porelda. Na
isti način dalje tvrdimo da ono što je zajedničko svim na-
gonima ne može biti ništa drugo doWjedničko stremljenje
svih nagona da ponovo ustanove neko prethodno stanje.
Genska teorija šikzal-analize pridružuje se ovde teo-
riji nagona psihoanalize. Frojd je doslovno rekao sledeće:
„Nagon bi, znači, trebalo da bude jedan zamah koji je in-
herentan živom ljudskom organizmu i čiji je cilj ponovno
ustanovljenje prethodnog stanja“ (1). Ali, Frojd je ostao
samo na pitanju, a bez odgovora - zašto nagoni guraju
ka ponovnom uspostavljanju prethodnog stanja? Odgovor
može proisteći isključivo iz genske teorije - izvesno je da
nagoni guraju ka uspostavljanju prethodnog stanja upravo
zato što su genskog porekla. Isključivo iz genskog pore-
kla nagona sledi da oni teže da ustanove prethodna stanja,
koja su već bila prisutna tokom filogeneze.
Strogim izvođenjem ovih stavova dobijamo sledeće:
Prvo: ako je svaki nagon genskog porekla, trebalo bi
da govorimo o mnoštvu nagonskih stremljenja, kao da po-
stoje nagonski geni.
Drugo: dualizam nagona, koji danas utemeljuje psi-
hoanalizu (seksualni nagon i Ja-nagon, to jest yiagon za
životom i nagon za smrću), treba da bude dopunjen.
Dualizam, koji proizilazi iz genske teorije, karakteri-
še to što je on paralelno prisutan sa svakim nagonom, sa
svakom nagonskom potrebom. On je, takođe, direktna po-
sledica porekla i zajedničke genske prirode nagona. Ovaj
dualizam je dualizam para suprotstavljenih nagona.
Genska teorija nagona zasnovana je na genskoj teori-
ji. Prema njoj, i s tačke gledišta svih nagonskih potreba,
većina ljudi - sa izuzetkom retkih individua, takozvanih
122
čistonaslednih, homozigota - jesu mešanog nasleđa, he-
terozigoti. U pogledu pojedinačnih nagonskih potreba, to
znači da je očeva nasledna strana najčešće različita od
majčine. Nagonske potrebe su na taj način verovatno odre-
đene jednim parom specifičnih gena (Allelen), čija dva
homologna konstituenta (dva pojedinačna gena) najčešće
predstavljaju dijametralno suprotne nagonske nadražaje
(Aa, Bb, Cc, itd.) Prema nagonskoj teoriji šikzal-analize,
neka pojedinačna nagonska potreba nasledno je predo-
dređena kod individua koje imaju oblik para suprotstav-
ljenih nagona. Pojam ,,par suprotstavljenih nagona“ je u
šikzal-analitičkoj teoriji nagona psihološki izraz biološ-
kog pojma: para gena Allelen koji genski određuje datu
nagonsku potrebu.
U teoriji nagona, izraz ,,nagon“, dakle, znači dvočini-
očni proces koji je uslovljen sa dva minimalna nezavisna
gena Allelen, koji predstavljaju dve nagonske potrebe (na
primer AabB).
Pod pojmom „nagonska potreba“ podrazumevamo du-
binsko-psihološki proces koji je zasnovan na jednom jedinom
paru gena Allelen i koji je stoga određen sa dva homologna
gena, sa očevim genom i sa majčinim genom (Aa ili Bb).
„Nagonski nadražaj“, „nagonska težnja“ određena je
isključivo jednim genom para gena Allelen, bilo očevim
bilo genom majke. Izraz „nagonski nadražaj“ stoga znači
da samo jedan od dva procesa konstituišu nagonsku potre-
bu (na primer. A ili a; B ili b; itd).
Šikzal-analiza smatra da su ,,duševni“ bolesnici, to jest
bolesnici nagona, zapravo Ego bolesnici nagona. Rušenje
i urušavanje Ega i celokupne ličnosti, kao i teškoće u po-
našanju koje se na to odnose, treba razumeti kao reakci-
one konsekutivne oblike i često kao mehanizme odbrane.
123
 III. Šizoformni nasledni krug: 5. katatonija (k)
Psihijatrijsko učenje o nasleđu do danas je ustanovilo tri 6. paranoidnost (p)
nezavisne oblasti naslednih duševnih bolesti: IV. Cirkulami nasledni krug: 7. depresija (d)
I. Šizoformni Sch-nasledni krug, kome pripadaju ka- 8. manija (m)
tatonične i paranoidne duševne bolesti (Rudin, Hofman,
Luksenburger, itd). Patološki i fiziološki nagonski geni su oblici dobijeni
II. Cirkulami ili manijakalno-depresivni C-nasledni mutacijom istih prvobitnih nagonskih gena. Na ovoj osno-
krug (Hofman, Rudin, Luksenburger, Lenc). vi pretpostavljamo postojanje osam specifičnih nagon-
III. Epileptoformni (Brac), odnosno paroksizmalni skih potreba, koje u paru pripadaju zajedničkoj nagonskoj
(Sondi) P-nasledni krug. oblasti. Nagonski sistem šikzal-analize tako poznaje osam
Ovim trima oblastima dodajemo i četvrtu. fizioloških nagonskih potreba, koje mi nazivamo „nagon-
IV. S-nasledni krug, odnosno seksualne bolesti na- ski faktori“. Oni su predstavljeni na tabeli 1.
gona: ovoj oblasti pripadaju homoseksualci, sadisti i ma-
zohisti. Pišući o ovoj oblasti, Pilc, Hiršfeld, Fon Remer,
Lang i drugi, dokazali su da patološke manifestacije ovih
bolesti pripadaju autonomnoj naslednoj evoluciji.
U skladu sa četiri navedene oblasti duševnih bolesti
koje mogu biti nezavisno nasleđivane, možemo predloži-
ti četiri, ni više ni manje, različita nagona. To su sledeći
nagoni: I. seksualni, S-nagon; II. paroksizmalni, P-nagon
,,iznenađenja“; III. šizoformni Sch-nagon i IV. cirkulami
C-kontakt nagon.
Kako se svaka od navedenih psihopatoloških oblasti
manifestuje sa dva različita sindroma koji mogu biti kli-
nički i genetski različiti, trebalo bi pretpostaviti ukupno
osam različitih specifičnih nagonskih potreba.
Osam naslednih duševnih bolesti koje u paru oblikuju
zajedničku naslednu oblast su:
I. Seksualni nasledni krug:1. homoseksuainost (h)
2. sadizam (s)
II. Paroksizmalni nasledni krug: 3. epilepsija (e)
4. histerija (hy)
125
124
 c
s I& Metodologija
I Prilikom istraživanja osam nagonskih potreba služimo
I X I se metodom koju zovemo „eksperimentalna dijagnostika
ll § Jt o
co

t e „ „ *
.
I I nagona“. Suština ove metode je u sledećem:
JS Pošlo nam je za rukom da ustanovimo jednu seriju
£ od 48 fotograflja na kojima se svaka nagonska bolest,
prepoznata kao nezavisna s tačke gledišta biološkog na-
Tabda 1: NAGONSKISISTEMEKSPERIMENTALNE DUAGNOSTIKE NAGONA

sleđa, reprezentuje identičnim brojem fotografija. Svaka

serija sadrži šest slika 1. Hermafrodita (h), 2. Ubice, sa-
diste (s), 3. Epileptičara (e), 4. Histeričara (hy), 5. Kata-

vm. Po« ta„

toničara (k), 6. Paranoidnog šizofreničara (p), 7. Depre-

m-faktor
C9 C
C -S sivca (d), 8. Manijačnog nagonskog bolesnika (m). Ove
c o
fotografije su subjektu izložene u grupama od po osam,
u kojima je svaka od osam nagonskih bolesti predstav-

(“ “■»*"«). p-» «ta«,

ljena jednom fotografijom i to šest puta. U isto vreme
subjekat je pozvan da bira između osam fotografija prve
grupe, i to dve koje su mu simpatične i dve koje su mu
antipatične. Na kraju testa posedujemo, znači, dvanaest
fotografija koje je subjekat izabrao kao simpatične i dva-
naest antipatičnih.
16. Tendencija prema jeie odvajanju, prema samoći.

Rezultat izbora prirodno varira od individue do in-

dividue. Pre svega se radi o broju izabranih fotografija
i nagonskim bolestima koje je subjekt izabrao, a onda i
o broju fotografija između tih izabranih koje je subjekt
označio kao simpatične i antipatične.
'<fL> Krajnji rezultat reakcija izbora izražen je na jednom
-c kvadratnom grafikonu; izbor simpatičnih fotografija izra-
Š^Z SŠT '

'8 žen je crvenom, a izbor antipatičnih plavom bojom.

Ic '»■•=>»:=>J-S
M w 8 o *a o Ovaj grafikon zovemo nagonski profil. Ogled se
a uC3 <
G
u 2 « Me .2 2
C3 C
. S 55
*2 *3 Q *o 3-S ponavlja za svakog kandidata u serijama, ako je mogu-
S l l lsil l • S | g i - a j
O SH e8-^
c
| H
\o a f '
će deset puta u različitim razmacima. Tako za svakog
00 cK -S 2
subjekta dobijamo deset nagonskih profila. Na osnovu
126
127
nagonskih profila i uz pomoć proste tehnike računanja, Tabela 2
ustanovljuje se aktuelna nagonska pripadnost i nagon- Vaspitanje osam nagonskih činilaca
ska formula koja nam dozvoljava da odredimo nagonsku Rang Osrednje
Lako podučivi nagonski Teško podučivi nagonski
sudbinu individue, njen karakter, eventualno nagonsku uticaj-
činioci
podučivi
činioci
nosti nagonski činioci
bolest kandidata. 6. 7. 8.
1. 2. 3. 4. 5.
Eksperimentalno određenje aktuelnih nagonskih sud- Na-
m h k
bina završava na psihodijagnostici, pomoću koje se lako i gonski e s d hy P
faktori
sigumo može napraviti razlika između nagonski normalnih Na- Aku- Sadi- Anal- Izložiti Oral- Proši- Nežnost Moć da
i nagonski bolesnih ličnosti, između neurotičara i psihoti- gonske mu- zam, nost. se po- nost rivanje Biseks- se ima.
potrebe lacija agresi- Tražiti gledu Prive- Ega, ualnost Ego-
čara, moralno uzdignutih i kriminalaca, na kraju, između besa, ja. objekte zati se. Egodi- centri-
humanih i nehumanih. mižnje, od astola. zam,
ljut- vredno- Moć auti-
nje, i sti. da se zam,
osvete, bude. Egosi-
II. Deo: Nagon i vaspitanje požude Proši- stola
i ljubo- rivanje
Sondijevim testom smo testirali blizance, 36 jednojaj- more. ličnosti.
J io “.
čanih, 36 dvojajčanih istog pola i 25 dvojajčanih različi-
tog pola, učenike i odrasle normalne osobe između osam
Na osnovu istraživanja blizanaca, koje se tiče uplivi-
i trideset osam godina. Pomoću ove metode određuje se
odnos snaga između nasleđa i okoline. Tabela 2 pokazuje sanosti, odnosno vaspitanja osam nagonskih potreba, mo-
osam nagonskih činilaca koji su poređani na osnovu od- žemo reći sledeće:
nosa prema okolini (uticajnost).
I. Relativno lako uplivisani, odnosno lako podučivi:
1. Potreba: bes, mržnja, ljutnja i osveta, požuda i lju-
bomora se akumuliraju u sebe do paroksizma, da bi se
izbacili najednom na eksplozivan način, ukratko ,,z/o“ u
čoveku (e).
2. Žudnja prema sadizmu, želja za agresijom (s).
3. Silazak u analnost, isto tako,vželja da se sve isprlja
i želja da se prihvate strani objekti od vrednosti (d).
Izgleda da je snaga egzogenih činilaca kod ova tri na-
gonska činioca veća od nasledne moći.
Obratimo pažnju da ono što smo ovde snimili kao re-
zultat vaspitanja, u istraživanju često ostaje ,,kamuflirano“.

128 129
 II. Srednje lako uplivisani, odnosno srednje podučivi:
4. Zelja da se izloži pogledu, žudnja da se neprestano
bude na sceni; u patološkom smislu: egzibicionizam (hy).
5. Oralne potrebe i potrebe vezivanja (Herman), uklju-
čujući sve ono šta se naziva hedonizam (m).
III. Teško uplivisani, odnosno teško podučivi:
6. Žudnja zaproširenjem Ega, odnosno'žudnja za mo-
ći-biti i proširenjem ličnosti; u kultumom smislu^ žudnja
za duhom (p).
7. Želja za imanjem i za primanjem nežnosti, ženstvenost
S tačke gledišta šikzal-analize, humanisti su one indi-
vidue čija je sudbina: 1. izabrati, ako je moguće, između
suprotstavljenih nagona, v-onaj humani; 2. ne polaziti is-
ključivo od ljudskih potreba kao takvih, od članova svoje
porodice i društvene klase, rase, naroda ili nacije kojoj se
pripada,\y^e od svakog ,,objekta“ sveta koji jeste čovek.
Tabela br. 3
Nehumane i humane potrebe i njihove reakcije tokom
testiranja
N a planu vektora Reakcija Nehumane potrebe Reakcija Hlumane potrebe

u muškarcima, ontogenetska dispozicija za biseksualnost (h). Seksualnost Individualna nežnost čiji je Kolektivna nežnost
čiji je objekt uvek
objekt uvek jedna određena
8. Najteže je uticati na žudnju za moći-imati, egoi- S h=+ ličnost, porodica, religija, h =- celokupno čove-
društvena klasa, rasa, čanstvo.
zam, egocentrizam, autizam i narcizam. Zbog toga ovaj priroda itd.
(k) nagon-činilac imenujemo „armirani beton“ činilac. Agresija, eventualno Kolektivno viteštvo,
sadizam u odnosu na jednu samožrtvovanje,
S=+ određenu ličnost, porodicU, S=- i ^nilosrđe, prema
Humanizacija nagona religiju, klasu, rasu, priro- svim Ijudima.
du, itd.
Da li se putem vaspitanja i obrade mogu humanizova- Paroksizmalitet taioženje besa, mržnje, Kolektivna pravdav
pobožnost.
(Etika i moral) ljutnje, nepravde prema
ti nehumani nagoni? e=- jednoj određenoj ličnosti, e=+
porodiei, religiji, klasi, rasi,
U svetlu istraživanja nagona pojmove humanost i hu- P.
prirodi, itd.
manizam treba ispuniti novim sadržajem. hy = +
Bestidno „izlaganje samoga hy = - Kolektivna stidlji-
sebe“ (egzibicionizam) vost.
Evo naših definicija: Autizam, egoizam, egocen- Samokontrola i
Ego nagon k = ±k prilagođavanje
Humanost]Q izuzetno retka pojedinačna nagonska sud- k= + trizam, imati, narcizam.
kolektivu.
Sch
bina, krajnje pozitivna, koju bi mogli da okarakterišemo u 'Optuživanje jedne određene Duhovno širenje
humanih potreba na
dve glavne crte: prvo, Ego ovih individua bira, između ličnosti, porodice, religije,
rase, klase, nacije. v kolektiv. Duhovno
P=“ P=+
različitih humanih i nehumanih parova suprotstavljenih Ego. Moć da se
bude.
nagona koji su nasledni i prisutni u svakom čoveku, onaj Prihvatanje vrednosti na Odricanje u korist
Nagon kontakta
humani; drugo, duh ovih ljudi polazi od onog ,,objekta“ d=+ štetu drugoga. Gramzivost d=- svih ljudi, pove-
renje.
sveta, između svih Ijudskih potreba, koji jeste ,,čovek“. c
Vezivanje samo za jednu •vpdvajanje od jedne
jedine ličnosti,
Humanizam je duhovni pokret koji vodi borbu za šire- određenu ličnost, porodicu,
m=- porodice, rase,
m =+ 1 rasu, klasu, naciju i nes-
nje ljubavi i rasprostranjenosti humanosti. posobnost za vezivanje sa klase, fiacije itd.
Nevemost.
celokupnim čovečanstvom.
Humanitas, dakle, označava sudbinu nagona; humani- i
zam je čisto duhovni pokret.
131
130
 Nagonski suprotstavljeni parovi humanizma i ne-hu-
manizma, predstavljeni su na tabeli broj 3.
Humane potrebe se mogu gmpisati na sledeći način:
I. Gmpi duhovno-humanih nagonskih činilaca pripa-
daju:
1. Duhovno Ego koje širi humanost: p-pozitivno
2. Kolektivna nežnost i privrženost kulturi:
h-negativno
3. Samokontrolisanje sa prilagođavanjem:
k-ambivalentno
k-negativno
II. Gmpi etičko-humanih nagonskih činilaca pripada-
ju:
1. Kolektivna pravda: e-pozitivno
2. Kolektivno samokontrolisanje, viteštvo, samožrtvo-
vanje, privrženost civilizaciji: s-negativno
3. Odricanje: d-negativno
Na osnovu ovih istraživanja dolazimo do sledećeg za-
ključka:
1. Čovek sebe može lakše ,,etički“ civilizovati nego
,,duhovno“ humanizovati.
2. Etičko civilizovanje i duhovno humanizovanje su
delimične manifestacije antropologizacije nagona. Oba
ova pojavna oblika su genetski utemeljena, ali je njihov
genski osnov različit.
3. Pojavni oblici humanizma kod određenog pojedin-
ca zavise, dakle, od mešavine individualnih i promenljivih
etičko-civilizacijskih i duhovno-humanizujućih činilaca.
4. Na osnovu rezultata koji su dobijeni nakon istra-
živanja blizanaca, može se zaključiti da su potrebe, koje
se mogu manifestovati u etičko-humanom obliku, one iste
132
na koje se relativno lako može uplivisati. To su: 1. Agre-
sivnost (s), 2. Akumulacija besa, mržnje, ljutnje i osvete,
požude i ljubomore (e), 3. Žudnja za sticanjem, gramzi-
vost (d). U slučaju veće uplivisanosti, umesto agresivnosti
može se staviti: viteštvo, sposobnost za samožrtvovanje,
milosrđe; umesto ,,zla“ (bes, mržnja, ljutnja i osveta), to
jest umesto Kaina - dobro, pravda, blagost, to jest Avelj; i
na kraju umesto gramzivosti - odricanje.
5. Potrebe koje određuju nagonske osnove duhovno-
humanog ponašanja jesu nagonski činioci koji pružaju
otpor svakoj vrsti uticaja. Takvi su širenje Ega (p), Ego-
diastola* samokontrola^ajedno sa istovremenim prilago-
đavanjem (k), i na kraju majčinsko-ženstvena nežnost,
pra-žensko u muškarcu (h).
Time se približavamo i poslednjem poglavlju naše teme:
Kako se putem psihoterapije može uticati na nagone?
III. Deo: Delovanje na nagone
1. Pomoću eksperimentalne dijagnostike nagona, od-
nosno Sondijevim testom, moguće je istražiti delovanje
terapije spavanjem kod duševno bolesnih, kao i terapije
putem elektro-šoka, insulinskog šoka i kardiazolskog šoka.
Eksperimentalno je ustanovljeno da ,,zdravo“ humano
Ego ostaje potpuno netaknuto kod šizofreničara koji nisu
mnogo stariJSamo je potrebno bdeti nad zadnjim planom,
kako bi u slučaju, na primer delovanja šokom, bilo mogu-
će vratiti se na scenu gde je humano Ego bilo uhvaćeno
od strane dmgog Ega, onog ,,nehumanog“ i šizofrenog.
Terapija spavanjem, kao i delovanje šokom/provocira
jednu mutaciju, odnosno promenu u manifestaciji nagon-
skih struktura, koje su uvek unutar nekakve borbe između
sebe i često potpuno suprotstavljene jedne drugima. Time
133
 je eksperimentalno dokazana istinitost pretpostavke da se
nehumano istovremeno nalazi prisutno u nama, podjed-
:\aho kao i humano, ali i da Ego ,,bira“ nehumano, kao
što Se kod psihoza, delovanjem šok terapijom ili terapijom
sp&vanja, odlučuje za humano. Oba delovanja teže da po-
krenu humanu „zdravu“ ličnost da stupi na scenu.
Ali, kako prinuditi Ego, koje je zauzelo stav, da ubu-
duće podržava humanu ličnost? Ovde se nalazimo pred
jednom nerešivom enigmom.
Put ka razrešenju ovog pitanj'a, pokazuje se, istina u
nešto manjoj meri, istovetan problemu koji treba rešiti u
okviru dubinske psihologije i njenog tretmana neuroza.
Unutar psihoanalize, katartičko suprotstavljanje potiskiva-
nju, odnosno nesvesnim nagonskim težnjama, deluje, pu-
tem šoka, na isti način kao i šok terapija insulinom, kar-
diazolom, elektricitetom. Jedino je u ovom slučaju „novo,
humano Ego“ metodski osnaženo i fiksirano na putu no-
vih identifikacija (2).
2. Drugi problem o kome raspravljamo tiče se pitanja:
da li je stvamo dovoljno da, putem osvešćivanja infantil-
no potisnutog, u svim slučajevima isprovociramo trajnu
promenu unutar suprotstavljenog para jedne ličnosti? Ima
već nekoliko godina kako je Jung utvrdio\da u mnogim
slučajevima treba da se nastavi suprotstavljanje, ne samo
u odnosu na infantilno ili lično nesvesno već isto tako u
odnosu na kolektivno nesvesno.
Šikzal-analiza prihvata tri vrste funkcionisanja nesve-
snog:
1. Lično, individualno nesvesno, sa potiskivanjima iz
detinjstva. Razrađivanje ovih funkcija pripada polju Froj-
dove psihoanalize.
2. Familijamo nesvesno, u kome latentneVfamilijame
nagonske težnje kontinuirano deluju na opasan i preteći
način. Suprotstavljanje i pomirenje ličnosti sa „latentnim
precima“ jeste, međutim, posebni zadatak šikzal-analitič-
ke terapije.
3. Kolektivno nesvesno se u Jungovoj analitičkoj psi-
hologiji i psihoterapiji, obrađuje putem konfrontacije sa
arhetipovima.
Frojdova psihoanaliza je ontogenija, šikzal-analiza je
genetika, a Jungova analitička psihologija je arheologija
nesvesnog.
Sva tri navedena pj&vca dubinske psihologije imaju
isto poreklo, jer im je polazište Frojdovo epohalno otkriće
nesvesnog.
Osim toga, sva tri smera su utemeljena na istoj osnov-
noj pretpostavci -£iia postojanju fenomena potiskivanja i
transfera.
Razlika između ova tri smera je dvostruka. Prvo: sva-
ki smer pretražuje na različitoj dubini duše. Drugo: meto-
da istraživanja za svaki smer je različita.
Ontogeneza, genetika i arheologija nesvesnog odnose
se isključivo na celinu čitave dubinske psihologije. Ne radi
se o smerovima istraživanja koji su međusobno nezavisni
jedan od drugog, već nas samo njihova međusobna veza
može dovesti do otkrića celokupne dubinske slike duše.
( Treće, poslednje i najteže pitanje za raspravu jeste -
da li je dovoljno osvešćavanje infantilnih, familijamih ili
kolektivnih latentnih nagonskih stremljenja da bi se huma-
nizirali nagoni?/Šikzal-analiza na ovo odgovara negativno.
Da bi se u jednom humanom obliku mogla živeti opasna
i preteća nagonska stremljenja nije dovoljno privesti sve-
sti latentna traumatska iskustva./Trebalo bi, na izvestan
način^USpasna i osvešćena stremljenja potpomognuti da se
zadovolje^Jer, osvešćivanje uopšte nije isto što i zadovo-
ljenje. Jedna nagonska potreba nikako nije bezopasna ako
135
 je zadovoljena. Zbog toga šikzal-analiza snažno podržava
važnost izbora u profesiji, prijateljstvu ili ljubavi.
Što se tiče bliskosti koja postoji između polja profe-
sije i nasledne oblasti, mi smo je objasnili 1944. godine
u knjizi Šikzal-analiza (3). Ovde bi mogli još jednom da
podvučemo da profesionalni izbor, proističući iz familijar-
nog nesvesnog, često može da bude najbolji i najgori lek ,
bolesnom nagonu. Nedavno smo, na primer, upoznali dva
nećaka jednog ubice - jedan je postao mesar, drugi hirurg.
jffi!\ perka jednog mađarskog zločmca postala je kaluđeri-
ca, a sestra čoveka koji je ubio svoju majku - misionar*
Jedan uživalac morfijuma, koji je tokom analize otkrio da
je fetišista ženskog rublja, imao je oca koji je u Americi
bio vlasnik fabrike ženskog rublja itd. Ovi primeri nam
pokazuju kako se unutar socijalnog okvira može živeti
jedna opasna i preteća familijama nagonska struktura.
Isto stvari stoje i sa izborom prijatelja. Pre pojave psiho-
logije nagona, ulozi prijateljstva u sudbini pojedinaca nikada
nije bio posvećen odgovarajući značaj. Prijatelj (ili prijate-
ljica), s tačke gledišta psihologije nagona, pojavljuje se kao
dopuna „sudbinskog biološkog trougla“ otac - majka - sin
(to jest ćerka), nakon odvajanja od roditelja. Bez ovog do-
datka, čovek se oseća kao ,,amputiran“ u svom sudbinskom
biološkom trouglu. Na osnovu tog nedostatka, on neprestano
traži nešto, da bi se tim ,,nečim“ dopunio. Ukoliko ne uspe
da ga pronađe, postaće „večiti tragalac“ i živeti u neprestanoj
opasnosti da na kraju postane „manijak traženja“.
Na koji način izbor u ljubavi omogućuje smanjenje
opasnosti od nagona, već smo detaljno istražili u knjizi
Sikzal-analiza.
Lekar, profesionalni psiholog, pedagog, treba zapravo da
budu babice koje pomažu da se sve nagonske potrebe - koje
136
u dubini duše predstavljaju nagonsku opasnost za ličnost i
društvo - donesu na svet u određenom socijalnom obliku.
Zaključna reč
U diskusiji smo ustanovili moguću upotrebu šikzal-
analize kao nove terapeutske metode, potom primenu ,,ek-
sperimentalne dijagnostike nagona“ (Sondijev test) u psi-
hijatriji i dijagnostike prilikom izbora profesije. Upravo je
na njima zasnovana genska teorija sudbine i nagona, kao
i šikzal-analitička terapija ili analiza nagona. Šikzal-ana-
litičar je, međutim, ubeđen da izbor nije samo nagonski
utemeljen u ljubavi, prijateljstvu i profesiji, već takođe i
u naučnim teorijama rada. Veoma često je određena radna
hipoteza usvojena ili odbačena na osnovu lične simpatije
ili antipatije, bez da je, pošto je već oblikovana, podvrgnu-
ta naknadnim istraživanjima. „Izbor teorije“ u tom smi-
slu čisto je subjektivan i zavisi od nagonske individualne
strukture ličnosti koja je upražnjava. Sudbina genske teo-
rije „sudbine nagona“ jednaka je sudbini Frojdove „Edip-
teorije“. I jedna i druga se služe šokom. Razumljivo je
da čoveka u celini pogađa kada shvati đa nije on taj koji
upravlja sopstvenim izborom, već da se radi o latentnim,
često bolesnim precima u njemu samom. Onoliko dugo
koliko čovek nema hrabrosti da svoju sopstvenu sudbinu
objektivno sagleda u svetlu jedne šikzal-analize, kontinui-
rano će biti šokiran genskom teorijom, pružaće joj otpor i
odbacivati je. Tako je bilo od samoga početka sa teorijom
psihoanalize. Zato treba mimo prihvatiti delovanje šoka i
odmah nakon prve borbe sa otporom, učiniti da se dođe
do objektivne pozicije.
137
 Literatura
1. Freud, S: Ges. Schriften. Bd. VI, S. 226 (S one strane prin-
cipa zadovoljstva).
2. Videti: takozvanu „Psiho-šok terapiju“ u delu Schcksalsana-
litischen Therapie. Huber, Bem und Stuttgart, 1963.
3. Szondi, L.: Schicksalsanalyse. Benno Schwabe, Basel, 1944.

IV

EGO

138
 P0NTIFEX-EG06

Ego kao instanca premošćavanja svih suprotnosti

Pojmovi, kao i ljudi, imaju svoju sudbinu. Uzimajući

u obzir sudbinu koju je pojam Ega prošao na svom putu
u poslednjih tri hiljade godina, iznenađeni smo, pre sve-
ga, mnoštvom različitih mogućnosti izbora sudbine pojma
Ega. Šta je sve Ego bio tokom proteklog vremena! Bio je
Bog, stvaralac sveta, upravitelj svetom, Gospod, besmrtni
unutrašnji pokretač; bio je vlastito telo, stanje, imovina,
okruženje, vlastito ime, duša vladajućih i pokretljivih stva-
ri sveta; bio je duh, metafizička supstanca; skup percepci-
ja, predstava i iskustva; bio je sud i sećanje; bio je subjekt
i transcendencija kao biće-u-svetu; bio je delić nesvesnog,
odbrambeni organ, nelibidinozni nagon, seksualni objekat,
pra-rezervoar libida, Ego-ideal, sistem cenzure, siguma
moć protiv nemoći, volja za moć; bio je središte svesti i
jedan deo celokupnosti psihe, kao i sopstvo.
Sve što se tokom proteklog vremena pojavilo u poj-
mu Ega, trebalo bi sagledati kao objekt i funkciju Ega,
kao realizaciju i objektivizaciju nesvesnih događaja, kao
projekciju kolektivnog koje proizilazi iz nesvesnog, i oz-
biljno razmotriti sve vrste pojmovnih određenja koje su se
6 Predavanje održano 1955. godine u Švajcarskom udruženju za
psihologiju sudbine. Objavljeno u časopisu Perspektiven der Zukunft,
oktobar, 1967, Freiburg.

141
 manifestovale kao duševne realnosti. To bi nas dovelo do
integralnog pojma Ega.
Drugim rečima, Ego uistinu u sebi ima i nešto sa Bo-
gom, sa stvaraocem i unutrašnjim pokretačem sveta, sa
duhom, isto kao i sa nagonskom telesnom prirodom, sa
moći i sa nemoći, sa sudom (cenzura) i sa sećanjem kao
onim što nosi i što prenosi (transfer) prošlost jednog unu-
trašnjeg odnosa. Ego je u bliskom odnosu sa skupom funk-
cija i, takođe, sa posebnim funkcijama, sa libidinoznim i
nelibidinoznim nagonima, sa muškošću i ženstvenošću, sa
svešću i sa nesvesnim, sa telom i dušom, sa bdenjem, sno-
vima, sa onim što je ovde i što je s one strane.
Tokom istorijskih promena pojma Ega, to jest tokom
promena izbora kriterijuma i funkcija koje su ispunjavale
pojam Ega, šikzal-analiza potvrđuje značaj izbora između
suprotstavljenih funkcija i objekata koji prebivaju u ne-
svesnom i koje su u pokretu jedne protiv drugih unutar
nesvesnog na jedan dinamičko-dijalektički način.
Kao savremeni istoričar, šikzal-analitičar smatra da se
u istoriji, podjednako kao i u sudbini individue, neki va-
žan događaj, čin, dominantna koncepcija, tačka gledišta ili
način mišljenja, nikada ne mogu desiti na osnovu čistog
slučaja. Kao u sudbini individue, i u istoriji čovečanstva
je sve dvostruko određeno. Dvostruko određenje znači:
sudbina ne samo da ne podleže isključivo kauzalnim za-
konima - kao što tvrdi istorijski materijalizam - već ona
u potpunosti utemeljuje istovremenost zakona asocijativ-^
nih izvođenja i „zakona u celini“, kao što utemeljuje i fi-
nalnost zakona životnih planova pojedinca sa celokupnim
čovečanstvom. ZapravtV^ez životnog plana pojam sudbi-
ne je kao ljuska jajeta bez sadržajat/ Prema šikzal-analizi,
istorija čovečanstva i istorija pojedinaca - kao sudbina -
142
ostaju rezultat dve međusobno dijametralno suprotstavlje-
ne zakonitosti. To znači: krajnji zbir zakona kauzaliteta i
zakona finaliteta, to jest zakona u celini. Život individue,
uostalom kao i život čovečanstva, zasnovan je na strukturi
protivrečnosti. Suprotstavljeni polovi između sebe mogu
imati dve različite vrste odnosa.
Prvi odnos je takozvani komplementarni ili odnos
suprotstavljajućeg dopunjavanja; drugi je kontradiktorni,
unutar kog se suprotnosti međusobno isključuju. Skoro
sve duševne suprotnosti su komplementame prirode. One
se dopunjuju između sebe. Kontradiktomi suprotstavljeni
parovi međusobno se isključuju, i zbog toga ličnost više
ne može da ih integriše u sebe, jer između suprotnosti
mora da ,,bira“ samo jednog partnera (na primer, ako bira
biće, život, mora da se odrekne ne-bića, samoubistva).
Pomoću ovog aspekta postaje jasnija razlika između
integracije i izbora. Možemo reći da je integracija - odnos
suprotstavljajućeg dopunjavanja u jednu celinu - idealno
rešenje za takozvane komplementame suprotnosti. Kada
ličnost rešava komplejmentame suprotnosti svoje duše (na
primer, muškost i ženstvenost, Kainov i Aveljov zahtev,
itd.) putem izbora jednog od ta dva zahteva i potiski-
vanjem onog drugog, takav način rešavanja nesumnjivo
može biti veoma koristan za zajednicu, socijalan, ali on
donosi opasnost za ličnost. Jer, samo integracija, dopu-
njavanje koegzistirajućih suprotnosti rešava pitanje kako
zajednice tako i individue. Izbor jedne od suprotnosti ima
vrednost samo ukoliko je par suprotnosti kontradiktoran.
Psihologija se pre svega bavi komplementamim parovi-
ma suprotnosti. Oni, međutim, nisu razdvojeni jedni od
dmgih, ne postoje nezavisno jedni od dmgih, statički, bez
ikakvog odnosa, već suprotstavljeni polovi ,£ive“ jedan sa
143
 đrugim u celishodnoj recipročnoj „komplementamoj ko-
egzistenciji“.
Ovaj recipročni i celishodni zajednički život suprot-
nosti u telesnom i duševnom životu znači da:
1. Suprotni polovi se kreću dijalektički jedan protiv
dmgog.
2. Postoji neprestana saradnja, zajedničko recipročno
delovanje, jedna kooperacija između dva pola suprotnosti
unutar suprotstavljenog para.
3. Zahvaljujući celishodnom „bivanju sa dmgim“ (ko-
egzistencija) i komplementamom zajedničkom delovanju
(kooperacij^) suprotstavijenih polova, u životu su prisutni
svi oblici sa svojim sopstvenim odlikama, kako u psihič-
kom tako i u fizičkom svetu.
4. Ukoliko je stremljenje prema komplementamosti
između suprotstavljenih polova prekinuto ili poremećeno,
onda za pojedinačnu ličnost, odnosno za čovečanstvo na-
stupa katastrofična opasnost.
Polazeći od toga da je Ego instanca u kojoj dominira
komplementama koegzistencija i kooperacija suprotstav-
ljenih polova, došli smo do sledećih zaključaka:
U psihi se neprestano pokreću suprotstavljene pobude,
stremljenja i predstave.\Jžiko je sa žudnjom da se naduva
i bude svemoćan kao Bog (Egodiastola) i u isto vreme
prinudom da se čovekovo tu-biće ograniči (Egosistola).
Ili: pojava žudnje za duhovnim ispunjenjem i istovreme-
ni'“Zahtev da se zadovolji nagonska priroda. Ili: zahtev da
se bude muškarac i istovremeno zahtev da se bude žena,
to jest zahtev za savršenim dvopolnim bićem (3, 4). Ili:
potreba za objektivizacijom i u isto vreme subjektivizaci-
jom jednog unutrašnjeg duševnog događaja. Ili: žudnja da
se sve sagleda kao zajedno okupljeno u jednom skupu, u
144
kompleksu, i istovremeno žudnja da se jedna funkcija tog
skupa predstavi i živi kao jedinstveni događaj. Ilii^žudnja
da se osveste događaji nesvesnog i istovremeno žudnja da
se mnoštvo svesnih događaja vrati nazad u nesvesno, da
bi se tu večno sačuvali i zadržali.
tOvi suprotstavljeni parovi, kao uostalom i svi dmgi
[koje nismo nabrojali, žive u čoveku jedni naspram dmgih,
Wa osnovu recipročne koegzistencije i kooperacije koje se
međusobno dopunjuju.
Kada je unutar duševne stvamosti već tako, onda tre-
ba uvažiti jednu vrhovnu instancu, odnosno pretpostaviti
jednu središnju administraciju u duši, koja fimkcioniše po-
put nepristrasnog ministarstva na osnovu „consensus par-
tium“, koje se rukovodi Ukonsenzusom suprotnosti“;/
To znači: treba ustanoviti jednu instancu koja premo-
šćuje ove suprotstavljene parove, koja, sa jedne strane, pri-
hvata i zajedno drži celokupnu kooperaciju suprotstavljenih
parova; što je jedno od značenja sintagme „consensus par-
tium“. Sa dmge strane, ova instanca treba da bude totalizu-
juća, sa moći da raščlanjuje, odnosno da bude organizujuća
instanca, sa zadatkom ministarstva da nadgleda suprotnosti
i da ih prevazilazi i premošćuje, sprovodeći komplemen-
tamu funkciju, to jest totalizaciju suprotnosti. Psihologija
sudbinelpostavlja pojam Ega kao graditelja mostova, kao
pojam koji premošćuje sve suprotnosti duše i predlaže:
Ego je Pontifex oppositorum.
Ego je, znači, raspodelitelj moći, organizator i admi-
nistrator komplementame koegzistencije i totalizujuće ko-
operacije suprotstavljenih polova svesne i nesvesne duše.
145
 £go socijalizuje i sublimira, inđividualizuje i humani-
zuje sve suprotnosti ljudske nagonske prirode. Ego je most
koji može da premosti sve suprotstavljene polove duše. Ego
predstavlja kompleksnu osovinu točka sudbine, na čijim su
polovima zakačeni parovi duševnih suprotnosti.
To znači: Ego po sebi nije ni svemoćni Bog ni nemoć-
ni čovek; ono je spoj između Boga i čoveka.
Ego nije ni duh ni priroda; ono je most između duha
i nagonske prirode.
Ego nije ni subjekt ni objekt; ono je posrednik između
objekta i subjekta.
Ego nije ni skup ftmkcija ni samo jedna posebna funk-
cija; ono je ruka koja posebne funkcije povezuje isključi-
vo u jedan skup.
Ego nije ni muškarac ni žena; ono je veza između
muškarca i žene u čoveku.
Ego nije ni središte svesnog ni delić nesvesnog; ono
je osovina na čijem je jednom polu zakačena svest, a na
dmgom polu nesvesno.
Ego nije ni java ni samo snovi; ono jelrhost između
jave i sna.
Ego nije ni s’ ove ni s’ one strane; ono je most između
ove i one strane.
Ali, kako je moguće da jedna instanca, koja sve su-
protstavljenosti premošćuje, uspeva sve i da ih integriše?
Uslovi da pontifex-delatnost Ega bude uspostavljena
su sledeći:
1. Transcendencija, sposobnost da se prelazi sa jedne
oblasti na neku dmgu.
146
2. Integracija, to jest sposobnost da se na osnovu
komplementamih delova jedne celine uspostavi vladavina
same celine.
3. Participacija, moći-da-se-bude-iznova-jedan, uzeti
učešća u dmgima, u ljudima i u stvarima, u svetu i u ce-
lini.
Pojam Ega kao ,,pontifex oppositoruma“ treba da
bude postavljen kao jedna transcendirajuća, integrišuća i
participirajuća instanca.
Samo na taj način je moguće da Ego deluje kao inte-
grišuća instanca.
Na pra-pitanje iz Upanišada: „Šta je tvoje EgoT\ sada
možemo odgovoriti jezikom našeg vremena:
* Ono što čini čoveka božanskim i ono što očovečuje
Boga. To je tvoje Ego.
Ono što raspodeljuje snage i moći duše između in-
stanci gramzivih da postoje: to je tvoje Ego, raspodelitelj
moći.
Ono što sve suprotstavljene parove duše - kao jedan
moćni točak sa mnoštvom osovina - na svojim polovima
nosi: to je tvoje Ego, pontifex oppositorum, gradilac mo-
stova između suprotnosti.
Ono što pokreće suprotstavljene parove duše jedne
prema dmgima, ono što ih recipročno prisiljava da se do-
punjuju: to je tvoje Ego; ono koje zaceljuje i koji stvara
celinu.
f Ono što gura ljude ka savršenosti, ka sjedinjavanju
muškarca i žene, ka savršenom dvopolnom biću: to je tvo-
je Ego; ono koje teži savršenosti.
Ono što gura nesvesno da postane svesno i što iznova
potiskuje svesno u nesvesno: to je tvoje Ego; ono koje
osvešćuje i koje potiskuje.
147
 Ono što spaja telo sa dušom, ono što spaja javu sa Literatura
snovima, ovde sa onim što je s’ one strane: to je tvoje 1. Wellek, E.: Die Polaritat im Aufbau des Charakters. Francke
Ego, koji je uvek na putu. AG, Bem.
Biće Boga i biće čoveka, čovekovo biće i biće živo- 2. Guardini, R.: Der Gegensatz. Matthias-Grunewald-Verlag,
tinje, biće u telu prirode i biće u duhu, biće u muškarcu Mainz, 1955.
i biće u ženi, biće u svesnom i biće u nesvesnom, biće 3. Szondi, L.: Triebpathologie. Hans Huber, Bem u. Stuttgart,
na javi i biće u snovima, biće ove i biće one strane, svi S. 368.
su oni skupa samo izabrani položaji Ega, pozicije na ko- 4. Winthuis, J.: Das Zweigeschlechterwesen. Hirschfeld, Leip-
mandnom mostu duše i samo delimični i epizodni načini zig, 1928.
postojanja, mogućnosti sudbine Ego bića.
Ego biće je početak i kraj tu-bića, takođe i čovekovog
bića.
Jer: tu-biće bez Ego bića zove se biće životinje ili
biće biljke ili biće kamena. Odatle sledi ispravnost slede-
ćeg stava:
Rođenje Ega isto tako je rođenje čovekove duše. I još
više: ono je pre svega rođenje bića čoveka, u suprotnost}
spram bića životinje.

148 149
NOVA ORIJENTACIJA U VEZI SA PITANJEM
O RASCEPU EGA7

Opšte o rascepu Ega

Fenomen kome je Blojler 1911. godine dao heruističko
ime ,,rascep“ (Ega) (1) već se pojavljuje u literaturi koja
mu prethodi, pod različitim terminima, kao što su ,,dis-
ocijacija“, „raspad svesti“ (Gros), ,,sejunkcija“ (razdvaja-
nje) (Vemike). Vremenom ovi termini su iščezli. Ni izraz
„rascep samosvesti“ (Foeršterling), koji znači uvećavanje
psiho-motoričkog poremećaja, nimalo se nije odomaćio.
Upravo Blojleru dugujemo prva jasna pojmovna određe-
nja, jer je preimenovao preuranjenu demenciju (Dementia
praecox) (Krepelin) sa ,£izofrenija“, kao psihoza rascepa,
i time na izvestan način učvrstio pojam rascepa Ega u psi-
hijatriji (1).
On je razlikovao dve vrste rascepa: primarnu - koja
se tiče ulančavanja izvomih asocijacija koje su čvrsto pri-
vezane za konkretne pojmove, koji onda postaju podeljeni
i sekundamu - koja se odnosi na kompleks ideja zasno-
van na afektima, kompleks koji se sve više ograničava i
zadobija sopstvenu autonomiju unutar duševnog života.
Imenom ,,šizofrenija“ Blojler je hteo da izdvoji ova
dva načina rascepa, koji se često prelivaju i gube u jednom.
On je smatrao da se način rascepa šizofrenije odlikuje pre
7 Objavljeno u časopisu „Medizinische Klinik“. 48. 59. Jahrgang, 27.
novembar 1964.

151
 svega: 1. odsustvom inhibicija i 2. autizmom. Prema tome,
uklanjanjem inhibicije, ideje koje su međusobno nepomir-
ljive mogu egzistirati jedna pored druge. (Šizofrenik, može,
na primer, u jednoj istoj ličnosti biti i neprijatelj NN i njen
lekar XY). Posledica autizma je da bolesnik zamenjuje
stvamost, koja je za njega neprihvatljiva, jednim irealnim
svetom želja.
Do danas su gotovo sasvim zaboravljene druge dve
važne Blojlerove tvrdnje. Prvo, da fenomeni rascepa ne
pripadaju isključivo šizofreniji; zdrava duša, kako u sta-
nju jave tako i u snovima, isto tako može da pocepa svoje
Ego. Prema Blojleru, šizofreni rascep se prosto može ra-
zumeti kao uvećani fenomen psihološkog rascepa. Drugo,
psihološki rascep kompleksa može u pojedinim slučajevi-
ma dovesti do histeričnih, epileptičnih, autističnih ili para-
noidnih rascepa. Tako se fenomeni rascepa mogu pojavlji-
vati i u okviru drugih duševnih oboljenja. Prema Blojleru,
šizofreničar se i suviše cepa, sinton ima pravu meru, dok
kod epileptičara nema dovoljnog rascepa (5).
Na temelju ova dva Blojlerova nezaboravna stano-
višta, koja po našem mišljenju nisu dalje istraživana, mi
smo od 1937. do 1963. godine, putem eksperimentalne
analize Ega (12), Sondijevim testom, kliničkim nadgleda-
njem i delimično, takođe, putem analitičke psihoterapije
i analize snova (15), proučavali pitanje rascepa Ega kod
zdravih (primitivnih ili civilizovanih) i kod duševno bole-
snih ljudi. Tabela 4 daje rezime svih ovih istraživanja.
Tabela 4
br. slučajeva
................... 2154
Stoga:
1. Oodine inata ............................... (od 3. do 4. godine).................................... 75
2. Godine bašte ............................... (od 5. do 6. godine)........... ..................... 150
3. Godine polaska u šk olu............... (od 7. do 8. godine)........... .......................100
4. Predpubertet ................................ (od 9. do 12. godine)......... ...................... 125
5. Početak drugog puberteta............ (od 13. do 16. godine)....... .......................200
6. Kraj drugog puberteta ................. (od 17. do 18. godine)....... .......................175
1 7. Godine izbora profesije............... (od 19. do 20. godine)....... .......................100
(od 21. do 31. godine)....... ...................... 300
9. Godine ustanovljenja porodice ... (od 31. do 40. godine)....... .......................300
10. Godine menjanja .......................... (od 41. do 61. godine)...... ....................... 250
11. Početak starosti............................. (od 61. do 70. godine)...... ....................... 250
12. Godine starosti ............................. (od 71. do 80. godine)...... ..........................84
13. Godine duboke starosti................ ..... (od 81. do 90. godine)...... ..........................45
2154
-C. Ditševno-bolesne individue
........................180
.......................... 35
........................156
.........................196
1087
Na osnovu rezultata eksperimentalne Ego analize,
koju smo detaljno obradili u knjizi Eksperimentalna dija-
gnostika nagoria iz 1947. godine (12), možemo razlikova-
ti nekoliko faza normalnog razvoja funkcija Ega. Rezul-
tati kliničkog' tretmana bolesnih (Analiza Ega, 1956) (14)
dozvoljavaju nam da utvrdimo do kog nivoa rani rascep
Ega, kod pacijenata različitih grupa bolesti, ima običaj da
regresira. Ove eksperimentalne analize Ega, sprovedene na
3341 slučaju, potvrdile su opravdanost zasnivanja jednog
153
funkcionalnog učenja o Egu, pomoću kog bi mogli da pre-
usmerimo pitanje o rascepu Ega (15).
Rascep Ega u svetlosti funkcionalnog učenja o Egu
Prema ovom učenju, Ego nije ni anatomski organ koji
se može lokalizovati ni psihički aparat (Frojd (3)), već
pre skup četiri elementame funkcije Ega, koje zovemo
radikali Ega. Ta četiri urođena Ego-radikala asocijativnih
funkcija Ega zovemo:
1. Participacija, to jest težnja da se bude jedan i iden-
tičan sa drugim. Ona, putem projekcije vlastite moći Ega,
vodi ka oblikovanju duplikata. Reč je životu Ega u drugo-
me (jedinstvo majka-dete, klan-solidamost). Posle raspada
tog dvostrukog jedinstva u participaciji, ista težnja funkci-
oniše kao sekundarna projekcija, to jest kao ispoljavanje
vlastite moći Ega na ličnostima, koje posle dezintegracije
nanose štetu subjektu i koje ga progone. To je, takođe,
stanje nemoći Ega unutar paranoičnih projekcija (ludilo
proganjanja).
2. Inflacija, to jest težnja Ega prema dupliranju sop-
stvene moći. Drugim rečima, to je volja „biti dva“ ili
volja „biti sve“, ambitendencija u Blojlerovom smislu.
Inflacijom takođe zovemo posedovanje dve suprotstav-
ljene težnje, koje sinhrono slede svoj tok nezavisno jed-
na od druge, bez da se ujedine i bez da se međusobno
negiraju i isključuju. Ova funkcija odgovara pojmu pri-
mame pocepanosti (Blojler). Posledica inflacije mogla bi
se takođe nazvati i „autizam u biću“, čiji sadržaj može
da varira od ličnosti do ličnosti i zavisno od prilika. Na
primer: volja da se bude u isto vreme muškarac i žena,
đavo i anđeo, gospodar i rob, dete i general, čovek i ži-
154
votinja. Ovu funkciju nazivamo Jungovim pojmom in-
flacije. Ona dominira kod sindroma inflativne paranoje
(ludilo veličine).
3. Introjekcija, to jest primitivna težnja Ega za pose-
dovanjem, za inkorporiranjem i kapitalizovanjem objekata
od vrednosti, predstava od vrednosti i svih drugih sadržaja
od vrednosti i moći nad spoljnim i unutrašnjim svetom.
Ukratko, to je žudnja da se ima sve i zna sve. Psihološka
funkcija introjekcije služi kao most između perceptivnog
spoljnjeg sveta i unutrašnjeg sveta. Bolesni oblik je auti-
zam u imati, magijsko mišljenje u smislu u kome Blojler
označava šizofreniju.
4. Negacija, to jest elementama težnja Ega da spreči,
negira, inhibira, potisne. Bolesni oblik se zove negativi-
zam, prevrednovanje svih vrednosti, beznađe, destrukcija
,pri Egu ili autodestrukcija putem katatonije, manije i sa-
moubistva.
U psihopatologiji ove četiri radikalne fimkcije nikada
nisu bile ujedinjene u jednu funkcionalnu asocijaciju kao
što je ,,Ego“, već su uvek razmatrane razdvojeno, neza-
visno jedna od dmgih. Danas, međutim, eksperimentalna
analiza Ega je dokazala da su ove četiri elementame funk-
cije povezane među sobom u jednom sukcesivnom nizu,
u kolu (slika 5). One predstavljaju takozvane ,,stanice“,
kako u razvoju Ega tako i u njegovom kasnijem životu;
stanice treba da pređu preko svih nagonskih potreba, svih
percepcija i predstava, bilo unutrašnjih bilo spoljašnjih,
koje izranjaju iz psihičkog.
155

Slika 5.
Šematska predstava kola u Egu
Od 1947. godine do danas uspeli smo da pokažemo da
se psihološki razvoj Ega dešava na isti način kao i cirku-
lisanje Ega u kolu: 1. Participacija-projekcija, 2. Inflacija,
3. Introjekcija i 4. Negacija, to jest adaptacija (12).
Ego-kolo, ovako predstavljeno, naročiti značaj ima
unutar patologije Ega. Uspeli smo da pokažemo da svaki
rascep Ega čini da se Ego-kolo prekida i zaustavlja na jed-
noj stanici, to jest na jednoj od svojih elementamih funk-
cija. Ova činjenica bi mogla i drugačije da se formuliše.
Rascep Ega se ne dešava putem dislokacije „sadrža-
ja “, već na osnovu gubitka ili kvara (stavljanja-izvan-po-
kreta) neke određene elementame funkcije. Priroda poje-
dinačnih Ego funkcija, koje prate ovaj prekid i koje se
preterano koriste, uvek određuju pojedinačnu prirodu psi-
156
hijatrijskog oblika bolesti. Ukoliko uopšte želimo da za-
držimo izraz ,,rascep“, nužno moramo pričati o „rascepu
elementamih ftmkcija ili rascepu elementamih težnji Ega”.
Cepanjem, Ego funkcije iščezavaju samo iz prednjeg pla-
na psihičkog života. Zapravo, one se bez nanošenja štete
neprestano zadržavaju u zadnjem planu, pa mogu da budu
ili ponovo reintegrisane u Ego-kolo ili pak mogu same
da zauzmu prednju scenu života, Ega, pokrećući pocepane
delove (15).
Ovakvom učenju o Egu, shvaćenom kao kolo u kom
se prenose četiri elementame nasledne funkcije, pridružu-
ju se još dva poznata pojma, koja sada dobijaju posebno
značenje: integracija i dezintegracija.
Integracija, unutar učenja o Egu, označava stanje u
kome četiri elementame funkcije normalno ispunjavaju
svoje kretanje (unutar kola), bez naglih zaustavljanja ili
gubitaka. Sasvim nezavisno od kvaliteta sadržaja, dospeva
se do psihičkog. To znači da je život Ega integrisan kada
svi njegovi sadržaji - bilo da su u pitanju nagonska kre-
tanja, predstave ili ideje - slede prelaženje iz projekcije
u inflaciju, odatle u introjekciju, a onda od introjekcije u
negaciju. Unutar integracije ne manjka ni jedna od četiri
elementame funkcije i sve su u stanju da deluju.
Nasuprot tome, dezintegracija označava stanje u kome
su četiri elementame funkcije zaustavljene, gde je sadržaj
psihičkog ,,bez Ega“, to jest prinudno ukočen, u stanju
sumraka (na primer, krize sumraka kod epileptičara).
Ovim, čisto funkcionalnim učenjem o Egu, koje na
prvom mestu izučava rascep funkcija Ega, a ne kao kod
Frojda (3) - sadržaje Ega - hteli bismo da odgovorimo na
sledeća pitanja: Kako se četiri elementame funkcije Ega ce-
paju? A. unutar Ega primitivaca (domorodci Bušnegeri)?
157
B. unutar Ega civilizovanihl C. unutar Ega različitih du-
ševnih bolesnikal
Rascep Ega kod primitivaca
Arhiv Intemacionalne zajednice za istraživanje sudbi-
ne (Cirih) ima na raspolaganju više od sto protokola ekspe-
rimentalne analize Ega (uz pomoć Sondijevog testa) kod
cmaca domorodaca iz ekvatorijalne Afiike. Ove analize je
u bolnici Urwaldspital u Lambarenu sproveo Perci, dok
je šef klinike Albert Švajcer izučavao zdrave saplemenike
bolesnih. Svi cmci su dolazili iz prašuma i nijedan nije
bio civilizovan. Među njima je bilo predstavnika najpri-
mitivnijih plemena Fang, Galoa, Akele, Masango, N ’komi
i Ešira. Od sto cmaca, njih četrdeset dvoje je pokazalo
čisti oblik totalnog projektivno-participativnog rascepa.
Sedamdeset dva posto primitivaca imalo je kombinovani
Ego rascep, ali je u rascepu uvek dominirala projekcija.
Rascep Ega kod ovih primitivaca iste je vrste kao i
rascep koji smo pronašli kod civilizovane populacije pro-
jektivnih paranoičara, koji su manifestovali ludilo proga-
njanja, odnosa, nadziranja i štete (14). Naglasimo da su
sto testiranih cmaca - s tačke gledišta primitivne domoro-
dačke zajednice - bili apsolutno zdrave i nešizofrene indi-
vidue. S tačke gledišta psihologije Ega, oni su, međutim,
imali rascep Ega, zato što su prekomemo živeli projektiv-
nu funkciju participacije i to u vidu krajnje solidamosti sa
klanom, a posebno u jedinstvu Ega sa totemskim životi-
njama i biljkama, to jest u okviru sopstvene religije. Stav-
ljanjem izvan pokreta tri preostale funkcije Ega - koje su
za civilizovanog čoveka vrlo važne - dakle, inflacije, in-
158
trojekcije i posebno negacije, njihova primitivna duša nije
zaradila bolest.
Ovi rezultati dokazuju dve stvari: prvo, da je Blojler
bio u pravu kada je tvrdio da i kod primitivnih ljudi ima-
mo rascep psihološke vrste. Dmgo, da totalna projekcija
kod primitivnih može voditi zdravoj solidamosti sa kla-
nom i totemističkoj religiji, dok, nasuprot, isti rascep Ega
kod kultumih naroda vodi oblicima delirijuma i halucina-
cijama. Procena posledica jedne projekcije povezana je,
dakle, sa civilizacijom.
Rascep Ega kod civilizovanih
Zbog nedostatka prostora moramo odustati od razma-
tranja etapa razvoja rascepa Ega (12) u različitim život-
nim dobima. Ovde ćemo se samo baviti vrstama rascepa
Ega kod dve gmpe odraslih: kod običnih i kod duhovno
uzvišenih ljudi.
1. Odrastao običan čovek skup od četiri elementame
funkcije Ega cepa na taj način što u stanju budnosti pro-
življava samo pocepani deo, koji se sastoji od projekcije
i negacije. Taj deo se pojavljuje kao „socijalna adaptaci-
ja“. Sa stanovišta psihologije Ega ova adaptacija određuje
svako stanje u kome Ego u svet projektuje zahteve želja
(negacija).
Dmgi pocepani deo, koji običan čovek ostavlja po
strani, podrazumeva nastojanje biti-sve (inflacija) i sve-
imati (introjekcija). Da bi čovek bio socijalno adaptiran,
treba zapravo da odustane od ideje da bude i ima mnogo.
Ta adaptacija najčešće započinje od devete, odnosno dese-
te godine. Međutim, uopšteno govoreći, ona tek u proseku
stanovništva, malo po malo, zadobija najveću učestalost
159
 (54,2%). Učestalost adaptacije ukazuje na krivulju koja je
uvek u porastu, kao u našem primeru: između 13 do 20
godina: 22%; 21-30 godina: 28,3%; 31-40 godina: 29,1%;
41-60 godina: 40,3%; 61-70 godina: 43%; 71-80 godina:
54,2% (12).
Odlučujući korak koji usmerava razvoj od primitiv-
nog ka civilizovanom sastoji se u pokretanju Ego funkcije
negacije, od poricanja ka projekciji želje. Prirodan čovek
nema nameru da od njih odustane, pa ih na taj način u
velikoj meri zadovoljava u budnom stanju, u obliku par-
ticipacije u jedinstvu sa svojim totemom i klanom, dok
ih, nasuprot njemu, civilizovani čovek zadovoljava samo
u snu.
2. Sublimisani čovek, u zatvorenom kružnom toku,
pokreće celinu ili četiri osnovne funkcije Ega. Svi dušev-
ni sadržaji prolaze kroz ovaj ciklus, dok se sadržaji Ega
samo nasumice zadržavaju u kratkim vremenskim inter-
valima na jednoj od četiri stanice. Broj ljudi koji nemaju
takav rascep Ega izuzetno je mali. Nešto češće možemo
sresti ono što nazivamo - „duhovni prisilni radnik“, koji
kroz rascep odstranjuje fimkciju projekcije, s tim što pri-
nuda da radi dovodi do propasti njegovu opsednutost (in-
flacija), odnosno delimično je takođe i ostvaruje.
Rascep Ega kod duševno bolesnih Ijudi
Naša istraživanja nisu samo eksperimentalno potvrdi-
la Blojlerovu tezu o postojanju psihološkog rascepa Ega
kod zdravih, primitivnih ili civilizovanih ljudi, već su isto
tako proverila njegovo shvatanje po kom su fenomeni ras-
cepa prisutni ne samo unutar jedne šizofrene grupe već
isto tako i kod ostalih duševnih bolesti.
160
Oslanjajući se na relativno veliki psihijatrijski mate-
rijal o različitim bolestima (1087 slučaja) iz različitih ze-
malja, mogli smo da izdvojimo osam vrsta rascepa Ega i
ustanovimo njihove posebne veze sa određenim kliničkim
oblicima bolesti.
Nabrajajući sada osam oblika rascepa, svaki put ćemo
za oba pocepana dela Ega ukratko navesti kako klinič-
ki obrađene Ego funkcije tako i one koje su razdvojene
rascepom, ne zaboravljajući njihove kliničke i psihološke
manifestacije.
Oblici rascepa u grupi šizofrenije
Ustanovili smo četiri različita oblika rascepa:
Prvi oblik: Projektivno-paranoični Ego rascep: 1. Kli-
'nički obrađen pocepani deo stavlja u pokret jedino totalnu
projekciju. Klinička slika izgleda ovako: a) kao sindrom
projektivne paranoje, to jest kao ludilo proganjanja, od-
nosa, nadziranja i štete. Ili: kao paranoja na epileptičkom
osnovu u smislu Buholca (1895 (2)) i Zajdla (8).
2. Pocepani deo stavlja izvan pokreta i u zadnji plan
inflaciju, introjekciju i negaciju. Ovaj deo uslovljava tako-
zvano „Ego koje prisilno radi“, koje se može uvek poja-
viti pre i posle projektivno-paranoičnog udara. Nije retko
videti da se dva pocepana dela brzo smenjuju i to tako da
je paranoičnu fazu teško primetiti.
Projektivno-paranoični pocepani oblik pojavljuje se u
duševnom razvoju kao ,,participirajuće“ rano Ego u obliku
jedinstva majka-dete. Ranije, kada su postojali „prirodni
ljudi“, kod primitivaca smo pronalazili, kako je već reče-
no, 42% projektivno-paranoičnog Ego rascepa.
161
 Drugi oblik: Inflativno-paranoični, inflativno-epilepto-
idni oblik, inflativno-histerični oblik i hebo-oblik rascepa
Ega.
1. Klinički obrađen pocepani deo stavlja u pokret je-
dino posedovanje ili inflaciju. Njene kliničke slike izgle-
daju ovako: a) ludilo veličine, religijsko ludilo, ljubavno
ludilo (erotomanija), svađalačko ludilo; b) epileptoidni
oblik posedovanja pojavljuje se u krizama sa ubilačkim
ili religioznim ludačkim idejama; c) teatralno patetični hi-
sterični oblik, često detinjasti hebo-oblik nekonzistentnog
posedovanja sa idejama veličine; d) hebo-oblik hohštaple-
raja, prevarant; e) inflativna manija.
2. Pocepani deo stavlja izvan pokreta projekciju, in-
trojekciju i negaciju.
Ovaj deo često se oslanja na posedovanje i to u klinič-
kom obliku izbegnutog epileptoidnog oblika, nagona za
lutanjem (poriomanija), retropulsivnom malom zloćom ili
u obliku krajnjih epileptičnih napada.
Inflativni oblik rascepa fiziološki može da se pokaže
akutno od 5. do 6. godine i takođe u drugom pubertetu
(od 17. do 18. godine).
Treći oblik: Autistični, introprojektivni i introjektivni
rascep Ega.
1. Klinički obrađen pocepani deo jeste intro-projek-
tivno Ego. Ono stavlja u pokret projekciju i introjekciju.
Psihijatrijskim jezikom to se zove autizam. S tačke gledi-
šta Ego psihologije događa se sledeće: nesvesni zahtevi
želje nisu - kao u stanju projektivne paranoje - okrenuti
prema spolja, na ličnosti u okruženju, već su projektovani
na vlastiti Ego. Svi zahtevi želje su inkorporirani, intro-
jektovani, to jest odobreni. Tako ličnost prelazi granice re-
162
alnosti, misli magijski i deluje autistično -nedisciplinova-
no (Blojler). Od samog početka melanholije, Ego se cepa
na autistički način. Ali, dok autistični šizofrenik postaje
svemoćan u imanju, melanholik postaje nemoćan putem
nevrednovanja sebe i samooptuživanja, putem delirijuma
ogrehovljenja i osiromašenja. On je, međutim, podjednako
autističan kao i šizofrenik, samo što proizvodi negativne
ludačke predstave na osnovu kojih se isto tako postavlja
preko granica realnosti.
2. Pocepani deo stavlja izvan pokreta inflaciju i nega-
ciju. Ove dve Ego funkcije uslov su za pojavu fenomena
,,inhibicije“. Autizam i inhibicija su kliničke manifestacije
suprotstavljenih pocepanih delova. Eksperimentalna anali-
za Ega (13), na ovom mestu opet može da potvrdi stavove
Blojlera. Autistični oblik pocepanosti psihološki se pojav-
Ijuje kod deteta u periodu inata.
Pošto čisti introjektivni rascep - bez projekcije - može
često da vodi u autizam, ovaj treći oblik takođe imenuje-
mo kao introjektivni način rascepa. Njegov suprotstavljeni
deo je otuđenje (videti peti oblik rascepa).
Četvrti oblik: katatoni-oblik, negativistički Ego rascep.
1. Klinički obrađen pocepani deo stavlja u pokret
unutar psihoza jedino negaciju, destrukciju, dok, nasuprot
tome, unutar neuroza pokreće potiskivanje i neurotičko iz-
begavanje.
Teški negativizam klinički se pojavljuje u katatonič-
koj šizofreniji ili još više u manijama i samoubistvu.
2. Pocepani deo stavlja izvan pokreta introjekciju,
inflaciju i projekciju. To vodi: projektivnim, inflativ-
nim i introjektivnim sumanutim idejama. Verovatno da
je katatonična negacija kod psihotičara vrsta težnje ka
163
samoizlečenju u odnosu na stanja paranoje i autizma.
Kod neurotičara, potiskivanje garantuje izvesnu zaštitu u
odnosu na prihvatanje ženstvenosti (homoseksualnosti) i
stanja napuštenosti.
Psihološki, pocepanost putem negacije pojavljuje se
pre svega kao infantilno parapotiskivanje unutar prvog
puberteta (od 3. do 6. godine), a potom i u drugom puber-
tetu (od 9. do 12. godine).
Cetiri navedena oblika rascepa omogućuju razlikova-
nje četiri nozološka oblika unutar jedne grupe šizofrenika:
1. projektivna paranoja; 2. inflativna paranoja; 3. introjek-
tivna, autistična šizofrenija; 4. negativistička, katatonična
šizofrenija.
Oblici rascepa u grupi epileptičara
Naglasimo u vidu preliminame primedbe: Epileptični
oblici poremećaja Ega mogu se takođe klinički manife-
stovati u obliku šizo-rascepa o čemu smo govorili, kada
delovi Ega koje je na početku razdvojeno zbog rascepa
počinju da se manifestuju rotiranjem pocepanih delova.
Dva najviša stupnja rascepa koja su u pitanju, imaju jednu
posebnu karakteristiku u meri u kojoj nije primaran pore-
mećaj Ega već poremećaj epileptičnog oblika afekta. Sa-
držaj ovih afektivnih poremećaja jeste kainovska ubilačka
dispozicija (raspoloženje). Afektivni izliv je sekundami
uzrok pocepanosti Ega.
Peti oblik: najviši stupanj otuđenja uslovljen afektom.
1. Klinički obrađen pocepani deo stavlja istovremeno
u pokret tri funkcije Ega: negaciju, inflaciju (zajedno sa
inhibicijom) i projekciju. Pojava koja na ovaj način nasta-
je jeste epileptični oblik ili histero-epileptični oblik otuđe-
164
nja. U slučaju da se negacija transformiše u autodestruk-
ciju, pojavljuje se klinička slika otuđenja u povremenim
napadima dipsomanije, samoubistvu, a često, takođe, i u
histeriji i hroničnim depresijama.
2. Deo koji je odvojen rascepom stavlja van pogona
najvažniju Ego funkciju unutar sveta rascepa - introjekci-
ju. S tačke gledišta psihologije Ega, otuđenje se određuje
kao posledica stavljanja izvan afektivnog pogona intro-
jekcije, to jest nepostojanjem perceptivnog mosta prema
spolja i prema unutra. U okvim rascepa introjekcijom po-
djedpako se dešava gubitak svih inkorporiranih sadržaja:
znanja, pamćenja, sećanja - motomih i senzo-motomih
slika. Počev od 1911. godine Blojler je govorio da izdva-
janje rascepa afekta kod šizofrenije predstavlja zaštitu (1).
To i jeste zaštita, jer u slučaju da isključivo unutar klinič-
ke slike vlada introjekcija, nastaje autizam.
Fiziološki gledano, otuđenje se manifestuje kao pre-
lazak iz bašte detinjstva (od 5. do 6. godine) u školski
uzrast (od 5. do 7. godine) i iz mladosti u zrelo doba.
Šesti oblik: dezintegrisani epileptoformni rascep sa
stanjima odsutnosti.
1. Klinički obrađen rascep deo je sasvim lišen Ega.
Sve četiri osnovne funkcije su sasvim izvan pogona. Kli-
nički gledano pojavljuje se stanje odsutnosti, napad su-
mraka, Oral-petit-mal, često gubitak orijentacije i prome-
ne Ega.
2. Deo koji je odvojen rascepom i uklonjen u zadnji
plan sadrži četiri eliminisane funkcije Ega prednjeg plana.
Često se Ego pojavljuje pre i posle napada sumraka kao
predosećaj katastrofe (fobija).
165
 Fiziološki gledano, ova dezintegracija može da bude
prolazna - ipak u obliku promene Ega - između 17. i 20.
i između 60. i 70. godine.
Sedmi oblik. anankastični, opsesivni rascep Ega.
1. Klinički obrađen pocepani deo u jednakoj meri
istovremeno pokreće i introjekciju i negaciju. Celokupno
potvrđivanje (introjekcija) odmah postaje nemoguće usled
negiranja (negacija). Tako nastaje klinička slika koja se
odlikuje ambivalentnošću, beznađem i nemogućnošću de-
lovanja unutar opsesivne neuroze i psihoze.
2. Deo koji je odvojen rascepom stavlja izvan pogona
vrlo opasne funkcije inflacije i projekcije, ukratko parano-
ju. Na taj način anankastični rascep služi da zaštiti od pa-
ranoidnih tendencija iz zadnjeg plana (videti tim povodom
radove Štengela (10) i Milera (6)).
Opsesivnost takođe može da zaštiti od ženstvenosti,
kao u slučaju latentnog homoseksualizma.
Fiziološki gledano, opsesivni rascep svoju najveću
učestalost postiže u periodu od 9. do 13. godine, to jest
pre puberteta.
Osmi oblik: adaptivni Ego rascep. Kao što je ranije
navedeno, ,,adaptivni“ Ego rascep dominira kod zdravih i
civilizovanih odraslih. Da bi kompletirali sistem od osam
vrsta rascepa, još jednom ćemo ponoviti u čemu se oni
sastoje.
1. Obrađeni pocepani deo pokreće fimkcije projekcije
i negacije. Na taj način nastaje adaptacija.
2. Deo koji je odvojen rascepom stavlja izvan pogona
biti-sve (inflacija) i imati-sve (introjekcija). Ovaj pocepani
deo zovemo „totalni narcizam“. Kod jednog dela zdravog,
166
takozvanog akademskog sveta, ovaj deo deluje u prednjem
planu kao narcistički karakter.
Dok se učestalost fiziološke adaptacije ne pojavljuje
pre starosti, narcistička pocepanost je najučestalija izme-
đu 20. i 30. godine i u manjoj meri za vreme puberteta.
Tokom puberteta i tokom pozne starosti, ova vrsta poce-
panosti se takoreći nikada ne pojavljuje.
Primena funkcionalnog Ego učenja i učenja o rascepu u
psihijatriji
Značenje promene suprotstavljenih kliničkih slika
Sistematika fiinkcionalnog učenja o rascepu mogla bi
mnogo da pomogne psihijatri prilikom razumevanja su-
protnosti koje se neprestano pojavljuju tokom jedne bole-
sti, kao i u razumevanju suprotnosti koje se istovremeno
mešaju između sebe.
Kao prvi primer navešćemo toliko diskutovan odnos izme-
đu šizofrenije i epilepsije. Pojedini psihijatri (videti Meduna,
Štehelina) brane teoriju na osnovu koje postoji biološka suprot-
stavljenost između ove dve bolesti. Drugi govore o kombinaci-
ji, to jest o slučajevima mešanja (7). Već 1895. Buholc (2) je
jednu bolest nazvao paranojom na epileptičkoj osnovi.
Doris i Selbah (9) danas brane slično mišljenje na osnovu
koga paranoične, katatonične i hebefrenične šizofrenije mogu
da nastanu na epileptičnim osnovama.
Alajouanine i drugi su razvili teoriju na osnovu koje epi-
leptična aktivnost može da pokrene psihotičke poremećaje (7).
Na osnovu oblika rascepa unutar šizofrenije i epilep-
sije - oblika koje smo zasnovali na čisto empirijsko-ek-
sperimentalni način i izvan spekulacije - jasno proizilazi
167
da šizofrenija i epilepsija mogu da budu dve različite ma-
nifestacije dva pocepana dela jednog istog Ega. Ali, mada
i jedna i dmga imaju svoje sopstvene, nasledne dispozici-
je, njihova kombinacija je vrlo retka. Jedan pocepani deo
uslovljen je poremećajima Ega unutar šizofrenije, dmgi
unutar epilepsije, tako da je rascep deo koji je epileptofor-
mno delatan u zadnjem planu dok je šizo-oblik i parano-
idni deo nastanjen u prednjem planu. Dva pocepana dela
mogu, međutim, da se kao na sceni koja se vrti, potpuno
rotiraju. Kliničko tumačenje dva pocepana dela u trećem
i petom obliku rascepa, jasno ukazuje na mogućnost ne-
prestane pojave - putem rotacije dva pocepana dela - dva
suprotstavljena oblika bolesti (15).
Dmgi primer izvodimo putem prvog i sedmog oblika
rascepa, koji nam pokazuju odnos između opsesije i šizo-
frenije. Oba oblika se tiču pocepanih delova jednog istog
Ega. Opsesija često štiti paranoidnu šizofreniju (15). Ovaj
drugi primer nas vodi terapiji.
Primena učenja o rascepu u terapiji
Razrešenje opsesije putem psihoterapije uvek je kontra-
indikovano kada odvojeni, pocepani deo uslovljava parano-
idno-šizofrene poremećaje Ega. Uostalom, u nekim prilika-
ma se može zameniti paranoidno stanje opsesivnim radnja-
ma, zahvaljujući veštačkoj rotaciji pocepanih delova. Da je
to zaista moguće, može se ustanoviti putem eksperimentalne
analize Ega. U knjizi Sikzal-analitička terapija (15) opisao
sam različite, takozvane veštačke metode sprovođenja rota-
cije pocepanih delova, pre svega ,,psiho-šok metodu“ (15).
Međutim, pre nego što se na veštački način sprovede rotaci-
ja pocepanih delova, potrebno je precizno znati da pocepani
168
deo, koji se može prevesti u prednji plan, nije teže podnositi
od onoga koji bi želeli da prebacimo u zadnji plan. Eksperi-
mentalna analiza Ega je i ovde naš vodič.
Učenje o rascepu Ega posebnu ulogu ima prilikom iz-
bora unutar radne terapije. Presudnu ulogu ovde predstav-
lja iskustvo koje nas uči da odvojeni delovi Ega, nastali pu-
tem rascepa, mogu da budu uključeni u funkcionisanje Ega.
Klasičan primer je ustanovljenje introjekcije putem konti-
nuiranog učenja i akumulacije znanja (na primer, studije
medicine, jezika) kod bolesnih koji pate od otuđenja (16).
Takođe, pocepani delovi Ega koji su obitavali u prectnjem
planu na jedan bolestan način, mogu da budu socijalizovani
putem adekvatne vrste rada. Na primer, opsesija sređiva-
nja dosijea (15) il^paranoidnost kroz detektivsku delatnost
(detektiv, kontra-špijunaža, psihologija) (11). Pocepani deo
epileptiformnosti sa ubilačkom dispozicijom umnogome bi
mogao da bude socijalizovan putem terapeutske delatnosti
(medicinska sestra, hirurg, sveštenik, analitičar) iako je, ta-
kođe, na prednjoj sceni delatan razdražljivi Kain.
Psihijatrija je specijalizovana medicina za sve poreme-
ćaje Ega. Ljudi koji boluju od nagonskih ili afektivnih pore-
mećaja često konsultuju psihijatra kada je njihovo Ego već
oštećeno. U središtu svih psihoza i neuroza nalazi se pre sve-
ga Ego, a tek potom život nagona i afekata. Na osnovu ovih
razmišljanja, psihijatrija bi imala potrebu za onakvom psiho-
logijom Ega i analizom Ega koje bi joj odgovarale na način
kao što optika i oftaloskopija odgovaraju oftamologiji.
169
 Literatura
1. Bleuler, E.: Dementia praecox oder Gruppe der Schizophre-
nien, Leipzig-Wien, 1911.
2. Buchholz, A.: Uber die chron. Paranoia bei epileptischen
Individuen, Leipzig, 1895.
3. Freud, S.: Ges. W. XVII. London, 1941.
4. Meyer, E.: Die Entfremdungslehre. Thieme, 1959.
5. Minkowska, F.: Arch. d. Julius Klaus St. Ziirich XII. (1937),
H. 1/2
6. Miiller, Ch.: Schweiz. Arch. Neurol. Psychiat. 72 (1953),
218.
7. Schorsch, U.: Psych. D. Gegenwart, II. Springer, 1953. APPENDIX8
8. Seidel, R. Ph.: Experimentelle Existenzfonnenanalyse an ei-
nem Krankengut von 126 Epileptikem, Ziirich, 1962.
9. Selbach, H.: Handbuch der inneren Medizin, V., Springer,
1953.
10. Stengel, E.: a) J. ment. Sci. 91 (1945), 166; b) J. ment. Sci.
94 (1948), 650.
11. Szondi, L: Schickanalyse. Schwabe, Basel. 1. Aufl. 1944, 2.
Aufl. 1948, 3. Aufl. 1965.
12. Szondi, L: Experimentelle Triebdiagnostik. 1. Aufl. Hans
Huber, Bem, 1947.
13. Szondi, L : Dmga knjiga : Učenje o eksperimentalnoj di-
jagnostici nagona. H. Huber, Bem und Stuttgart. I. Aufl.
1947, II. Aufl. 1960.
14. Szondi, L: Četvrta knjiga: Analiza Ega. H. Huber, Bem und
Stuttgart, 1956.
15. Szondi, L: Peta knjiga: Šikzal-analitička terapija. H. Huber,
Bem und Stuttgart, 1963.
16. Wurmser, L.: Szondiana III. Huber, Bem, 1962. 8 Appendix ne predstavlja sastavni deo ove Sondijeve knjige, već do-
datak čiji je cilj da prikaže čitaocima, koje će to svakako interesovati, kako
izgledaju neke od fotografija Sondijevog testa, kojih ima 48, a podeljene su
u šest serija od po osam fotografija. Ovde neće biti prikazane sve fotografije,
već samo jedna serija od osam fotografija, koja će omogućiti čitaocu da lakše
shvati i prati deo knjige u kom Sondi govori o svom testu.

170
 O autoru

Leopold Sondi je rođen 11. marta 1893. godine u

Slovačkoj, koja je tada pripadala Mađarskoj, kao dvanae-
sto dete jevrejskog obućara, koji je veoma rano napustio
svoju profesiju i posvetio se izučavanju jevrejskih spisa i
Kabale.
Kada je Sondiju bilo četiri godine porodica se pre-
selila u Budimpeštu, gde je on završio osnovnu i srednju
školu, kao i Medicinski fakultet (1919).
Od 1927. do 1941. bio je profesor psihopatologije i
psihoterapije na Univerzitetu u Budimpešti, gde mu je
1944. godine, budući da je bio Jevrejin, oduzeta profesu-
ra. Godine 1937. otkriva familijamo nesvesno i počinje
intenzivno da se bavi njegovim istraživanjem. Oženio se
sa Lili Radvanji, 1927. godine, sa kojom je imao dvoje
dece, kćerku Veru, koja je bila lekar, i sina Petera, koji je
bio evropski poznat književni teoretičar i kritičar.
Krajem juna 1944. godine sa grupom jevrejskih intelek-
tualaca deportovan je u koncentracioni logor Bergan-Bel-
sen, da bi početkom decembra iste godine bio otkupljen od
Amerikanaca, nakon čega se naseljava u Švajcarskoj, gde
je živeo i radio sve do smrti, 24. januara 1986. godine.
U Cirihu Sondi otvara Institut za opštu dubinsku
psihologiju, na kom se pre svega proučava šikzal-anali-
za, to jest analiza familijamog nesvesnog, a delimično i

175
 Frojdova psihoanaliza i Jungova analitička psihologija, kao
i analiza Ega.9
Shodno svom konceptu trodimenzionalnosti, Sondi
je predlagao osnivanje jedne visoke škole ili akademije,
izvan svog Instituta, na kojoj bi se proučavala ujedinjena
dubinska psihologija, odnosno i Frojdova psihoanaliza i
Jungova analitička psihologija i Sondijeva šikzal-analiza.
Nažalost, do toga nije došlo, a razloge za to možemo po-
tražiti u Jungovim rečima da „postoje mnogobrojne me-
tode, gledišta, shvatanja i ubeđenja, koja se međusobno
bore, uglavnom zato što se ne razumeju i zbog toga se
međusobno i ne uvažavaju“.
Ove reči se ne odnose jedino na Sondijevo učenje, jer
je Sondi upravo nastojao da izbegne sektaštvo i težio ka
ujedinjenju dubinske psihologije. Ali, oni dubinski psiho-
lozi koji su, prema rečima Sondija, nesposobni za samoin-
tegraciju, nosiće i u budućnosti svoju ,^ektašku sudbinu“
i boriti se protiv ujedinjenja, odnosno integracije dubinske
psihologije. Jer, shodno specifičnom tipu kome pripada-
ju, oni nisu u stanju da prihvate mišljenja koja se nala-
ze u prividnoj suprotnosti sa njihovim, te podležu tiraniji
parcijalne istine, koja primamo počiva na jednostranosti
i isključivosti njihove prirode, što je redovno simptom ne-
sigumosti u ono što se jednosmerno zastupa.
Dubinska psihologija se, čak i danas, dobrim delom
tretira kao vanakademska nauka, pa je retko srećemo na
univerzitetima, jer su dubinsko-psihološki pravci dezin-
tegrisani. Međutim, prema Sondijevim rečima, dubinska
psihologija se ne može potpuno i adekvatno proučavati
kao posebna disciplina, poput, recimo, medicine i hemije,
9 Szondi-Institut ima svoje filijale u: SAD, Japanu, Belgiji, Francuskoj,
Nemačkoj, Austriji, Finskoj, Mađarskoj i Švedskoj.
176
već je treba predavati na univerzitetima tako da se dobi-
ju diplomirani dubinski psiholozi, koji će biti obučeni ne
samo da primenjuju Frojdovu psihoanalizu, Jungovu ana-
litičku psihologiju i Sondijevu šikzal-analizu, već i da ih,
kako u teorijskom tako i praktičnom smislu, kroz svoj psi-
hoterapeutski rad ujedine u dubinsko-psihološku celinu.10
Sondi je autor devet knjiga iz oblasti šikzal-analize11
i tvorac testa eksperimentalne dijagnostike nagona i Ega
(Sondijev test, 1947), čiji je cilj od samog početka bio,
kako mi je Sondi napisao u jednom pismu, da „učini vid-
ljivim proces, dinamiku i dijalektiku, koji se nalaze iza
kliničkih dijagnoza, koje su samo etikete u smislu Krepe-
linove psihijatrije, a koje može da postavi svaki iskusniji
psihijatar; ali nam te etikete nikad ne otkrivaju proces koji
je i doveo do psihičkog oboljenja“, kao što nam to omo-
gućava Sondijev test.
Shodno svemu, s pravom se može reći da Sondi pred-
stavlja najznačajniju ličnost druge generacije naučnika
koji se bave dubinskom psihologijom, jer je stvorio sa-
svim novi pravac koji se bavi istraživanjem familijamog
10 Autor ovih redova, Ivan Nastović, završio je dvogodišnju specijali-
zaciju na Sondijevom institutu u Cirihu, pri čemu je kod Sondija bio u edu-
kativnoj analizi. Učestvovao je i u radu na Sondijevoj knjizi o Kainovom
kompleksu, u kojoj je Sondi objavio rezultate Nastovićevih istraživanja.
Sa nekoliko svojih učenika i saradnika, Ivan Nastović trenutno radi na
pripremi otvaranja Centra za dubinsku psihologiju i tumačenje snova, u kome
će i teorijski i praktično biti proučavana sva tri jezgrovna pravca dubinske
psihologije: Frojdova psihoanaliza, Jungova analitička psihologija i Sondijeva
šikzal-analiza.
11 Sondi je napisao sledeće knjige : Schiksals-analiza, Whhl in Lie-
be, Freddschaft, Beruf, Krankheit und Tod (Basel, 1944), Lehrbuch der
experimentallen Tiebdiagnostik (Bem, 1947), Triebpathologie (Bem 1952),
Ich-Analyse (Bem 1956), Scicksalsanalytische Therapie (Bem, 1963), Kain.
Gestalten des Bdsen (Bem 1969), Moses Antwort auf Kain (Bem 1973), Die
Triebentmischen (Bem 1980) i Triebvermischten (Bem 1984).
177
 nesvesnog, koje sa Frojdovim inđividualnim i Jungovim
kolektivnim nesvesnim gradi jednu dinamičku celinu.
Time šikzal-analiza, pored psihoanalize i analitičke psiho-
logije, zauzima središnje mesto u dubinskoj psihologiji.
Jer, Sondi je pravio bitnu razliku između jezgrovnih i
marginalnih pravaca dubinske psihologije i isticao četiri
osnovna merila Tcoja treba da budu ispunjena da bi se jedan
dubinsko-psihološki pravac mogao nazvati jezgrovni. To su:
1. Priznavanje egzistencije nesvesnog;
2. Otkriće jedne posebne oblasti nesvesnog, koja je
prisno povezana sa ostalim oblastima, ali se ispoljava na
sasvim specifičan način;
3. Otkriće novih dijagnostičkih metoda, putem kojih
se može dijagnostifikovati ta posebna oblast nesvesnog, i
4. Otkriće novih dijagnostičkih metoda u lečenju ne-
uroza i psihoza.
Polazeći od ovih merila samo se Frojdova psihoanali-
za, Jungova analitička psihologija i Sondijeva šikzal-ana-
liza mogu svrstati u jezgrovne pravce dubinske psihologi-
je, jer jedino one ispunjavaju navedene kriterijume; dok
ostali dubinsko-psihološki pravci, kao što su, na primer,
Adlerova individualna psihologija, analitički usmereni so-
cio-kultumi pravci (Homejeva, From, Salivan), Bisvan-
gerova dazajn-analiza, Perslova geštalt-terapija i Bemova
transakciona analiza, uključujući tu, naravno, i Morenovu
psihodramu, predstavljaju perifeme pravce dubinske psi-
hologije.
Komplementama i integrativna dubinska psihologija
počiva primamo na jezgrovnim pravcima dubinske psiho-
logije, odnosno na učenju o individualnom, kolektivnom i
familijamom nesvesnom, uključujući tu i analizu Ega.
178
Sondi je svojim učenjem sagradio most između Froj-
dove psihoanalize i Jungove analitičke psihologije, uvode-
ći još jednu dimenziju u dubinsku psihologiju - familijar-
no nesvesno, i na taj način stvorio bazu za njihovo ujedi-
njenje, koje je, dubinsko-psihološki posmatrano, i logično
i neophodno, jer sva tri, pre se može reći, kvaliteta a ne
sloja nesvesnog, predstavljaju jednu dinamičku celinu12.
Sondijevu želju za ujedinjenjem dubinske psihologi-
je ostvario sam u svojoj knjizi Psihologija snova i nji-
hovo tumačenje (2000)13 -posmatrajući i tumačeći snove
u svetlu Frojdove psihoanalize, Jungove analitičke psi-
hologije i Sondijeve šikzal-analize. Na taj način sam se,
pored objavljivanja ove Sondijeve knjige, makar delimiČ-
no odužio svom učitelju, koji me je uveo u čudesno lep i
čudesno zagonetan svet dubinske psihologije, čemu sam
potom, sa radošću i oduševljenjem, posvetio celu svoju
profesionalnu aktivnost, što i danas, sa nesmanjenom sna-
gom, činim.
Ivan Nastović
12 Činjenica da, recimo, snovi imaju tri izvora i tri različite metode
tumačenja, ukazuje na nužnost integracije dubinske psihologije. Jer, sa jed-
ne strane, san koji se ne može protumačiti Frojdovom metodom, tumačimo
Jungovom ili Sondijevom, imajući u vidu poreklo sna, kao što se, sa druge
strane, ukoliko san potiče iz sva tri sloja nesvesnog, da bi se shvatio njegov
trodimenzionalni smisao, moraju koristiti sve tri metode tumačenja: i Frojdo-
va i JungOva i Sondijeva.
13 Idcju ža pisanje knjige Psihologija snova i njihovo tumačenje do-
bio sam ođ Sondija, koji je u nekoliko navrata u našim razgovorima izrazio
želju da neko od njegovih učenika napiše knjigu o snovima, u kojoj bi oni
bili obrađCni u svetlu individualnog, kolektivnog i familijamog nesvesnog,
uključujući i analizu Ega. Ova Sondijeva želja dugo je živela u meni, dok se,
najzad, tri decenije kasnije, nisam odvažio na taj, veoma odgovoran i kom-
pleksan poduhvat, koji je rezultirao knjigom u kojoj su snovi prvi put na jed-
nom mestu sagledani u svethi učenja sva tri velikana dubinske psihologije.
179
 Leopold Sondi
UČENJE O FAMILIJARNOM NESVESNOM
Izdavač
PROMETEJ, Novi Sad
Za izdavača
Zoran Kolundžija
Lektura i korektura
Olivera Žižović
Stručna redaktura
Ivan Nastović
Likovno rešenje korica
Ivan Nastović
Dizajn korica
Ivan Jocić
Priprema i štampa
PROMETEJ, Novi Sad
http: www.prometej.co.rs
E-mail: redakcija@prometej.co.rs
ISBN 978-86-515-0657-7

CIP - KaTanormaimja y ny6jTHKauHj«

BH6jiHOTeKa M aTH ue cpncK e, H obh C a a
159.964
COHflH, Jleonojia
Učenje o familijarno nesvesnom / Leopold S on d i;
predgovor Ivan Nastović ; [s nemačkog preveo Petar Bojanić].
- Novi Sad : Prometej, 2011 (Novi Sad : Prometej). - 179 str. :
autorova slika ; 20 cm. - (Biblioteka Psihoterapijske studije)
Prevod dela: Freiheit und Zwang im Schicksal des Einzelnen
/ Leopold Szondi. - Tiraž 1.000. - Predgovor: str. 13-45. - O
autoru: str. 175-179. - Bibliografija.
ISBN 978-86-515-0657-7
a) ,5y6HHCKa ncHxoJiornja
COBISS.SR-ID 266707719
U d u b in s k o j p s ih o lo g ij i s e 1 9 3 7 . g o d in e p o ja v lju je j e d a n n o v i p r a v a c : S o n d ij e v a
š ik z a l-a n a liz a ( schicksals-analisa), a n a l i z a f a m i l i j a r n o g n e s v e s n o g , k o j a p r e d s t a v l j a
m o s t iz m e đ u F r o jd o v e p s ih o a n a liz e , o d n o s n o in d iv id u a ln o g n e s v e s n o g , i J u n g o v e
a r h e -a n a liz e , o d n o s n o k o le k tiv n o g n e s v e s n o g .
L e o p o ld S o n d i je n a e g z a k ta n n a č in , a n a liz o m v e lik o g b r o ja g e n e a lo š k ih s ta b a la ,
u s p e o d a d o k a ž e d a s e iz m e đ u in d iv id u a ln o g n e s v e s n o g , k o je s a č in ja v a ju in d iv id u -
a ln o p o t is n u t i s a d r ž a ji, i k o le k t iv n o g n e s v e s n o g , k o je s a č in ja v a ju a r h e tip o v i, n a la z i
j e d n a d o t a d a p o t p u n o n e p o z n a t a o b l a s t n e s v e s n o g , k o j u j e n a z v a o fa m ilija rn o ne-
svesno, a č i j i s u s a d r ž a j i laten tn i recesivnigeni.

O v im o tk r ić e m S o n d i je u d u b in s k u p s ih o lo g iju u v e o n o v u d im e n z iju i tim e d o p u -

n io i p r o š ir io k r u g n je n o g is tr a ž iv a n ja , ta k o d a d a n a s v e ć in a d u b in s k o -p s ih o lo š k ih
fe n o m e n a d o b ija sv o j p r a v i i p u n i s m is a o te k k a d a s e s a g le d a ju i u s v e tlu in d iv id u -
a ln o g i f a m ilij a r n o g i k o le k tiv n o g n e s v e s n o g .
G o to v o je n e v e r o v a tn a č in je n ic a d a je J u n g , k o ji s e p o s le o d v a ja n ja o d F r o jd a
( 1 9 1 3 ) p o t p u n o p o s v e t io p r o u č a v a n ju p r a is t o r ij s k o g s lo ja n e s v e s n o g i ta k o o tk r io
kolektivno nesvesno, p r e š a o p r e k o v e l i k e o b l a s t i fa m ilija rn o g nesvesnog, k o j e d a n a s
ig r a v a ž n u u lo g u u d in a m ič k o j p s ih ija tr iji i p s ih o lo g ij i. T o je u z r o k o v a lo d a f a m ili-
ja r n o n e s v e s n o , k a k o u o k v ir u F r o jd o v o g ta k o i u o k v ir u J u n g o v o g u č e n ja , o s ta n e
p o s tr a n i.
Š ik z a l- a n a liz a p r o u č a v a f a m i l i j a r n o n e s v e s n o , o d n o s n o v r š i a n a l i z u p red a k a , k o j i
u n a m a i d a lje ž iv e u f o r m i latentnih recesivnih gena i nesvesno d e t e r m i n i š u i z b o r e
lj u b a v n ih i b r a c p ih p a r tn e r a , p r ija te lja , id e a la , p r o fe s ij e , v r s t e b o le s t i i s m r t i, č im e
u p r a v lja ju i n a š b m s u d b in o m .
O v a S o n d ije v a k n jig a p r v o je n je g o v o d e lo p r e v e d e n o k o d n a s . U n jo j je S o n d i
s a ž e o suštinu s v o g u č e n j a , p a ć e Učenje o fa m ilija rn o m nesvesnom b i t i o d v e l i k e k o -
r is ti n e s a m o p s ih o lo z im a i p s ih ija tr im a , v e ć i s v im a o n im a k o ji s u is tin s k i z a in te -
r e s o v a n i d a s e u p o z n a ju s a S o n d ij e v im u č e n je m , k o je p o r e d F r o jd o v e p s ih o a n a liz e
i J u n g o v e a n a l i t i č k e p s i h o l o g i j e p r e d s t a v l j a j e d a n o d jezg ro vn ih pravaca d u b i n s k e
p s i h o l o g i j e i s a n j i m a g r a d i n e s a m o b a z u , v e ć i kom plem entarn u d i n a m i č k u c e l i n u .