Aleksandra Mladenović

OLIVERA
Olivera je bila najmlađa ćerka Lazara i Milice. Rođena je oko 1376. godine. Data je sultanu
Bajazitu (1390. Ili 1391) po dogovoru između kneginje Milice , patrijarha i višeg sveštenstva,
kako bi "stado hristoimenito" bilo spaseno. Brat Stevan je Oliveru odveo kod sultana. Kada je
odrasla poslužila je sultanu za ono što joj je bila dužnost. Olivera je bila vrlo raspusna i odana
piću. Pod njenim uticajem počele su da se priređuju orgije i pijanke, iako Koran zabranjuje piće.
Tatarski kan Timur je u boju kod Angore(28. Jula 1402) potukao tursku vojsku, zarobio sultana
Bajazita i njegovu pratnju. Među zarobljenicima se našla i Olivera. Bilo mu je prijatno kada je
saznao ko je ta zarobljenica iz Bajazitovog harema. Nije mu ostalo nepoznato junaštvo
Oliverinog brata. Sultan Bajazit izvršio je samoubistvo zbog poniženja koja je doživeo. Stevan se
trudio da izbavi Oliveru iz ropstva. Zato je poslao Tamerlanu "radi nekih stvari " svog poslanika
Turčina Ajdina. On je uspeo da dovede Oliveru. Ne zna se gde je živela posle toga. Ona se u
izvorima pominje kao Despina. Može se pretpostaviti da je neko vreme bila kod sestre Jele.
Olivera je 1423. godine zamolila Dubrovčane da dođe u njen grad. Dozvolili su joj ali želeli su da
znaju mišljene despota Stevana. U julu 1427. Olivera je bila u Beogradu. Nakon Stevanove smrti
(19. Jula 1427) mnogi su joj izjavljivali saučešće. Olivera je napustila ovo mesto kada su, u
novembru 1427. Mađari dobili Beograd. Od Dubrovčana je dobila garantno pismo ( 16.
Decembra 1427). Posle ovoga Olivera se ne pominje sve do 11. marta 1439. i oktobra 1440.
Kada je od Dubrovčana tražila brod. Oni su joj obećali brod i naredili svojim vlastima na Stonu da
pošalju naoružani brod i prime "caricu" Despinu. Brod je doveo Oliveru sa Neretve na Ston, a
odatle malim brodom došao u Dubrovnik. Troškovi oko dočeka "carice" odobreni su knezu 3.
januara 1441. , a ona je u najskorije vreme trebala da stigne u grad. Sledećeg dana je odlučeno
da se Oliveri daju životne namirnice i brod sa tri čoveka koji je trebao da odvede njenog
poslanika Đurđu, koji je tada bio u Zeti. Olivera je u Dubrovnik stigla 4. ili 5. januara . Kada su
Dubrovčani saznali da planira da u Dubrovniku ostane duže vreme, odlučili su da joj dva puta
nedeljno daju hranu. Olivera je u Dubrovniku ostala skoro pola godine. U junu je odlučila da ode
u Budvu. Veliko veće odobrilo joj je brod (19. Juna) koji će je prevesti u Budvu. Na jesen je opet
bila u Dubrovniku, ali kada je molila da je prevezu u Bor , Vlada je odbila molbu. Stjepan Vukčić
Kosača ih je zamolio za istu stvar. Tada su Dubrovčani izašli molbi u susret. Olivera je u Bor
odlazila samo na kratko. Jela je Despini svojim testamentom ostavila zlatnu ikonu i dve stotine
dukata. Trebala je taj novac da potroši na pojanje liturgija gospođi Jeli i da podeli milostinju .
Na Vidovdan 1443. izlasnici gospođe Despine i kneza Đure Gučetića dobili su, u Dubrovniku,
ikonu ukrašenu biserom i dragim kamenjem. Olivera je ispunila sestrinu poslednju želju i 9. jula
1443. Radivoj Šiglica, je potvrdio na Dobroj Vodi da je na osnovu Oliverinog pisma, dobio
kontuš crvenog aksamata i plašt od istog materijala ukrašen biserom. Tu nestaju izvori o Oliveri.
Smatra se da je despot Stevan svoje "Slovo ljubve" napisao sestri Oliveri.
Olivera je imala težak život još od rođenja , veoma mlada je poslata da služi sultanu. Ali uspela
je da pređe preko svih nedaća. Veliku naklonost i podršku imala je od Dubrovčana koji su ispunili
gotovo sve njene želje. Velika ljubav njenog brata pomogla joj je da se izbavi iz ropstva. Olivera
je bila veoma istrajna osoba.