Broj 51-52

KORENI - list Srba u rasejanju
www.koreni.net
KOMENTAR
Činjenice i reckice...
Kanadski general Luis Makenzi, nasuprot gospođi Kovačević-
Vučo, sigurno zna o čemu govori kada u javnost iznosi
čenjenice o građanskom ratu u Bosni, ne agresorskom kako
kaže vučica Vučo

broj 51-52
ZAŠTO SE GROZOMORNA LIKVIDACIJA ŠESTORICE BOŠNJAKA NAMEĆE KAO

SUDBINSKO PITANJE CELOG NARODA I DRŽAVE
Srebrenizacija Srba i Srbije

Za zločin u Srebrenici se treba i kajati i izvinjavati, a i najoštrije kazniti krivce. Ali, nikako
ćutati o zločinima nad Srbima u Srebrenici, Sarajevu ili na Kosmetu. Narodi koji prihvate
nepostojeću kolektivnu krivicu bivaju prokaženi i kratkovečni
SREBRENICA BOSNA
Setite se Srebrenice Islamističke mreže u Bosni

Srbi su univerzalna vreća za udaranje; ne Oko 4.000 mudžahedina iz mnogih
postoje reperkusije za bilo šta što bilo ko islamskih zemalja, od kojih su se neki
kaže o njima. Srpski interesi se rutinski obučavali u Avganistanu, danas još uvek
minimiziraju, a način mišljenja odbacuje živi u Bosni. Muslimanski božji ratnici, koji
kao cviljenje i borba za sopstveni interes su se tokom rata od 1992. do 1995. godine
borili na strani muslimana, dobili su od
tadašnjeg predsednika Alije Izetbegovića u
PETER HANDKE znak zahvalnosti bosansko državljanstvo
Još jednom za Srbiju CRNA GORA
Gangsterska vladavina u
Novi esej Petera Handkea o apsurdistanu
Srbiji: Na megdanu istine
Nezavisna Crna Gora ima otprilike isto
Peter Handke: Tablasi Dajmijela toliko smisla kao i neka nova država oko
jezera Garda, a jedini koji je tako nešto do
Izveštaj zaobilaznog svedoka u procesu
sada pokušao bio je Benito Musolini na
protiv Slobodana Miloševića
kraju Drugog svetskog rata, koji je formirao
republiku Salo
http://www.koreni.net/broj51/index.htm[3/20/2011 12:17:16 PM]

AMERIČKA ULOGA U OLUJI

POTOČARI - ZLOSLUTNO PRETVARANJE
Oduševljen Bljeskom, Clinton U CENTRALNO EVROPSKO KULTNO
inicirao Oluju MESTO ISLAMA
Sjedinjene Američke Države aktivno su
surađivale u pripremi Oluje, nadzirale je i
Sprema se nešto krupno
direktno inicirale: zeleno svjetlo Svi su izgledi da se stvari postavljaju ovako
predsjednika Billa Clintona prenio je široko i ovoliko optužujuće zato da bi se
tadašnji vojni ataše u Zagrebu, a akciju su Srbi zabavili odbranom od nepostojeće
u realnom vremenu putem video nadzora KOLEKTIVNE KRIVICE, a Srbija iznurivala
pratili američki obavještajni časnici dokazivanjem da nikakav genocid nije
“dirigovan iz Beograda”. Kako bi novi
pokušaj likvidacije Republike Srpske – koji
HRONOLOGIJA, TREĆI DEO
se uveliko priprema – naišao na što manji i
što slabiji otpor i iz Beograda
Stradanje srpskih porodica u
Bosni
RATNI ZLOČINI U “OLUJI”
Ove godine će se “slaviti” desetogodišnjica
završetka rata u Bosni i Hercegovini. U
Vriska i panika
okviru tog jubileja naćiće se u centru pažnje
svetske javnosti pre svega dva događaja – Savo, Aleksandra i novorođena Tanja su
pad Srebrenice i Dejtonski sporazum. Ovom izgubili u “Oluji” oba roditelja, babu i dedu.
hronologijom, koju je ekskluzivno za Tragedija koja je iz korena promenila
Korene zastavio Milivoje Ivaniševic, direktor njihove živote, na najbolji način svedoči o
Centra za istraživanje zločina nad srpskom stradanju i najmasovnijem nasilnom
narodom u Bosni, želimo da potsetimo na premeštanju jednog naroda posle Drugog
jednu užasnu i prećutanu dimenziju rata u svetskog rata, za koji, ni posle deset godina
BiH – ubijanje i gašenje celih srpskih od “Oluje”, niko još ne odgovara
porodica
početna | arhiva | redakcija | kontakt | vaša pisma | linkovi | između dva broja
http://www.koreni.net/broj51/index.htm[3/20/2011 12:17:16 PM]

www.koreni.net

CRNA GORA
Gangsterska vladavina u
apsurdistanu
Nezavisna Crna Gora ima otprilike isto toliko smisla
kao i neka nova država oko jezera Garda, a jedini koji
je tako nešto do sada pokušao bio je Benito Musolini
na kraju Drugog svetskog rata, koji je formirao
republiku Salo
Piše: Jürgen Elsässer

Zar to nije otpadnička država: predsednik vlada kao
autokrata i finansira svoju klijentelu iz nelegalnih budžeta mafije; deset posto
stanovništva je obukao u policijske uniforme, što predstavlja jedinstven svetski rekord;
glavni urednik jedinog opozicionog lista u zemlji je ubijen, poslušno državno pravosuđe
blokira svako razjašnjavanje ovog zločina; da bi sprečila promenu režima, državna vlast
polovini građana ne priznaje pravo glasa; kao poslednje, ali ne i najmanje važno,
dekretom je počeo da se uvodi čak i nekakav sopstve ni jezik, kako bi se podanicima uz
pomoć ovog “novogovora” (Džordž Orvel, “1984") oduzelo svako sećanje na sopstvenu
kulturu – a time i na bolja vremena pre ove gangsterske vladavine.
Gde se nalazi taj apsurdistan? Da li je to

neko plemensko kraljevstvo u mračnom
Džihad na Balkanu
srcu Afrike, gde žive ljudožderi? Ili se,
pak, radi o nekoj azijskoj despotiji koja Nemački novinar Jirgen
uživa Putinovu blagonaklonost? Ili o Elzeser, autor knjige “Ratne
nekom kalifatu, u kome Al Kaida pere laži” o NATO bombardovanju
novac zarađen od trgovine drogom i Jugoslavije, upravo je objavio
kamenu je žene? Da li je možda reč o novu knjigu na nemačkom
Belorusiji, koju su Berlin i Brisel stavi li na
jeziku koja se opet bavi
sam vrh liste otpadničkih država? jednim od mraćnih poglavlja
novije istorije ovih prostora.
Svi ovi klišei zapadne propagande dovode
Publikacija pod naslovom
u zabludu. Uopšte ne mora da se putuje
“Kako je džihad došao u
tako daleko da bi se pogledalo u ovaj
Evropu – božiji ratnici i tajne
ponor naše civilizacije i posetio jedan
službe na Balkanu” bavi se opširno vezama
društveni model koji bi i kod nas mogao
islamista sa Bosnom i vladom Alije
da nađe sledbenike ako sve bude i dalje
Izebegovića kao i njihovoj ulozi u proteklom
išlo kao do sada. Sledite autora ovih
ratu. Srpski prevod ove veoma sadržajne i
redova u Crnu Goru, zemlju crnih brda.
faktografske knjige očekuje se krajem
Dolazak u Tivat godine.
Kada iz Beograda sletite na tivatski

aerodrom, najpre morate da prođete pasošku kontrolu. Vrlo interesantno, jer je u pitanju
zapravo let na domaćoj liniji. Beograd je glavni grad, a Tivat grad na obali zajedničke
države, koja se jednom rani je zvala Jugoslavija, ali od proleća 2003. sme da se nazove
samo još prozaično Srbija i Crna Gora. Pošto je predlog za njen naziv došao od
spoljnopolitičkog šefa Evropske unije, podrugljivo je zovu i Solanija.
Pogled najpre pada na uniforme policajaca, koji stoje svuda unaokolo. Njihove jakne i
kape podsećaju na “ulice San Franciska”, odnosno druge serije iz SAD, i jasno se razlikuju
http://www.koreni.net/broj51/crnagora.htm[3/20/2011 12:35:56 PM]

od još uvek socijalistički skromne odeće čuvara reda u Srbiji. U Tivtu se, naime, nalazite u
Republici Crnoj Gori, a komedija sa preoblačenjem organa vlasti, šikaniranje putnika i –
neviđena pojava u Ajnštajnovom univerzumu - blokada srpske mreže mobilne telefonije
na crnogorskom tlu, za razlog imaju potrebu ovdašnje oligarhije da se razgraniči od braće
i sestara sa onu stranu administrativne granice.
Na vrhu ove mini-republike vlada predsednik Milo Đukanović, a on od nje hoće po svaku
cenu da napravi samostalnu državu. To nije baš jednostavno. Kao prvo, ova zemljica sa
svojim golim visovima i bajkovitom jadranskom obalom predstavlja, doduše, svojevrstan
raj, ali on je - što je kod rajeva uobičajeno - strašno mali. Njena površina odgovara
recimo veličini jezerske oblasti u gornjoj Italiji, a i broj stanovnika (650.000) je u istoj
kategoriji. Srpska bratska republika, u svakom slučaju, sa 8 miliona stanovnika ima
gotovo 14 puta veće stanovništvo.
Ukratko, nezavisna Crna Gora ima otprilike isto toliko smisla kao i neka nova država oko
jezera Garda, a jedini koji je tako nešto do sada pokušao bio je Benito Musolini na kraju
Drugog svetskog rata, koji je formirao republiku Salo. Znamo kako se taj pokušaj
završio. I oduševljenje Đukanovićevih podanika ovim projektom je prilično ograničeno. Na
jednom referndumu 1992. se 94 posto Crnogoraca izjasnilo za ostanak sa Srbijom, u
novoj Saveznoj republici Jugoslaviji.
Ova većina se, doduše, tokom narednih godina sve više osipala. Ali 1997, kada je
Đukanović prvi put otkrio svoje namere i odvojio se od svog političkog pokrovitelja
Slobodana Miloševića, uprkos podršci Zapada i japijevskom bonusu, Đukanović je na
predsedničkim izborima osvojio samo tanušnu prednost od 5.000 glasova u odnosu na
svog projugoslovenskog rivala Momira Bulatovića.
Od tada se na svakim izborima klatno pomera čas na jednu čas na drugu stranu. Razlog
prosrpskih simpatija kod otprilike polovine stanovništva predstavlja činjenica da se većina
Crnogoraca - za razliku od Hrvata, muslimana ili Albanaca - nikad nije osećala
ugnjetavanim od Srba, već je sebe – sasvim suprotno - smatrala njihovom boljom
polovinom. “Svaki Crnogorac je Srbin, ali ne mogu svi Srbi biti Crnogorci”, glasi jedna
poslovica. Kulturne, verske, istorijske i jezičke razlike između Beograda i ovdašnjeg
glavnog grada Podgorice (ranije Titograd), u svakom slučaju su manje od onih između
donje i gornje Bavarske.
Kada je 1918. osnovana prva Jugoslavija, kao “Kraljevina Srba, Hrva ta i Slovenaca”,
Crnogorci su se u zamahu prosrpskih osećanja odrekli od isticanja svoje nacionalnosti u
nazivu države. U kojoj meri većina sinova i kćeri Crne Gore smatra celu tu priču o
etničkoj pripadnosti glupom, u dobroj meri pokazuje i primer porodice Milošević:
Slobodan se izjašnjava kao Srbin, a njegov brat Borislav kao Crnogorac.
Puč nemačke marke
Tokom zadnjih godina je, doduše, razlike među sunarodnicima zaoštrila druga priroda,
kapitalistička ekonomija: u Crnoj Gori se stvorio veći posed novčanog kapitala po glavi
stanovnika nego u Srbiji. Ovo relativno bogatstvo moralo se odvojiti od srpske privrede i
njenih neizvesno sti, a presudnu meru za to predstavljalo je napuštanje zajedničke
valute. Pomoć za zamenu dinara nemačkom markom je u novembru 1999. obezbedila
nemačka Bundesbanka, koja je u jednoj tajnoj akciji preko hrvatskog aerodroma poslala
47 miliona maraka gotovog novca u ovu zemlju.
Pored toga, za ovu promenu su bile važne i dovoljne rezerve željene nemačke nove
valute, koje je vlada ubacila u unutrašnje tokove novca i time uspela da potisne
dotadašnju valutu. Ovo devizno blago na raspolaganje nisu stavili Nemci - teret novčane
isporuke iz Frankfurta je zapušio samo male rupe u novčanom opticaju u Podgorici
garantovalo je pravovremenu isplatu državnih zarada u državnom sektoru narednog dana
– već ga je nagomilala sama crnogorska oligarhija: njene devizne rezerve su u trenutku
ovog monetarnog puča bile veće od deviznih rezervi ekonomski daleko jače Srbije.
Naime, iznosile su 150 miliona maraka.
Odakle ovako impresiv na suma u jednoj zemlji koja je tada bila pod embargom UN? Ona
je “tokom godina prikupljena kooperativnim poslovima na crnom i sivom tržištu”, mirno je
objasnio Đukanovićev savetnik Veselin Vukotić u razgovoruza “Noje cirher cajtung (19.II
1999).
O tome je preciznije pisao “Berliner cajtung”, 8. januara 1998. “Đukanović je svoju slavu
stekao za vreme rata u Bosni. Zaobilazio je embargo nametnut ostatku Jugoslavije i
vodio prosperitetnu trgovinu benzinom i oružjem, koje je krijumčario preko Skadarskog
jezera.” “Velt” ga, bez mnogo okolišanja, naziva “kraljem švercera” (izdanje od

3.7.1999).
U međuvremenu je italijansko pravosuđe podnelo dokaz za ovu tvrdnju: u jesen 1999.

ono je podiglo optužnicu protiv Đukanovićevog ministra inostranih poslova Branka
Perovića. Prema nalazima istrage, Perović je bio posrednik između Kamore i vlade u
Podgorici u velikom poslu sa krijumčarenjem cigareta, pri čemu je, kako se tvrdi, lično
rukovodio prometom robe i isplatama. Kao jedan od vodećih službenika jugoslovenske
vazduhoplovne kompanije JAT u Italiji, Perović se 1992. više puta sastao sa šefom klana
Macarela, a njihove razgovore je prisluškivala policija.
Pritisnut teretom dokaza, Perović je podneo ostavku - da bi danas utoliko mirnije uživao u
svom bogatstvu kao privatno lice. Razmere ovih ilegalnih transakcija su ogromne: prema
računici italijanskog janvog tužioca, Crna Gora je 60 posto svog državnog budžeta
finansirala švercom cigareta, zbog čega je ova patuljasta država povremeno nazi va na i
“Republika Filip Moris”, dok su Italijani zbog toga gubili poreske prihode čija preračunata
vrednost iznosi oko 4 milijarde maraka. Nije se, međutim, radilo samo o lopovluku, već i
o teroru: kada su Kamora i crnogorski mafijaši švercovanu robu brzim čamcima iz Bara i
Kotora transportovali preko Jadranskog mora i u Pulji tovarili u kamione, nisu voleli da ih
u tome ometaju karabinjeri, pa ni radoznalci. Gang ste ri često nisu beža li od policijskih
kontrola, već su tražili sukob, za koji su sa svojim oklopnim brzim čamcima i vojnim
džipovima bili dobro opremljeni.
Između januara i avgusta 1999. je - prema pisanju nedeljnika “Espreso” - bilo 500
oružanih sukoba na zemlji i na vodi, u kojima je 75 lica povređeno, a dva su poginula -
materijalna šteta od upropaštenih motornih čamaca i automobila se ne navodi.
Đukanović i kralj cigareta
Kakva je simbioza vladala u vezama između zločinaca i političara može da se zaključina

osnovu slike koju je 2001. naslikao zagrebački nedeljnik “Nacional”. U njenom centru
stoji i izvesni Stanko Subotić-Cane. Ovaj Srbin koji je u međuvremenu dobio hrvatski
pasoš je, prema pisanju “Nacionala”, “šef cele balkanske mafije”. Njegov kapital potiče od
prodaje neocarinjenih cigareta - ona mu, navodno, samo u Srbiji godišnje donosi dve
milijarde maraka profita. “Nacional” je prisluškivao 300 sati telefonskih razgovora između
Caneta i Đukanovića, i pisao je o finansiranju Đukanovićeve predizborne kampanje iz
nelegalnih fondova ovog mafijaša: u te svrhe je navodno 1995. priteklo 50 miliona
maraka, dok je još 130 miliona smešteno na privatne račune, između ostalog i na Kipru.
Pored toga, aktivnosti ove dvojice i njihovog visokog društva su, između osta log,
podrazumevale skupe ljubavnice, lude žurke i zloupotrebu maloletnika. Čak se i
Đukanovićevo pitomo pravosuđe jednom prilikom pobunilo, i 30. novembra 2002. izdalo
nalog za hapšenje crnogorskog vrhovnog javnog tužioca Zorana Piperovića. Jedna
moldavska prostitutka je ranije opunomoćenici EU za ženska pitanja Helgi Konrad dala
izjavu da je četiri godine držana kao seksualna robinja u gradiću Orahovac, i navela je
poimence 20 uglednih mušterija, među koji ma i spomenutog Piperovića. Žena je, prema
tvrđenju gospođe Konrad, bila u “užasnom stanju”, sa tragovima strašnog maltretiranja
po telu. Optužbe su bile tako uverljive, da je ministar unutrašnjih poslova Jovićević
smestio nasilnu mušteriju iza rešetaka.
Đukanović, međutim, nije umeo ništa bolje nego da Jovićevića i Piperovića otpusti -
ministra sa položaja, a Piperovića iz zatvora. Londonski “Indipendent” je krajem 2000.
pisao da je trgovina ženama zamenila šverc cigareta kao glavni izvor prihoda crnogorske
državne ekonomije. Svake godine u javnim kućama između Cetinja i Kotora nestane oko
1.400 istočno evropljanki, koje se zatim dalje preprodaju u zapadnu Evropu.
Sa uvođenjem nemačke marke i kasnijim prelaskom na evro Đukanovićeva mafija je

stvorila preduslov za dugoročno obezbeđivanje svojih profita: pošto svoj kapital više ne
mora delimično i privremeno da drži u slabim dinarima, zaštićena je od gubitaka koji
donosi inflacija.
Započeta privatizacija je omogućila da ovaj prljavi novac iskoristi za kupovinu legalnih

firmi i na taj način ga opere. Tokom poslednjih pet godina banditi traženi poternicom su
na taj način postali ugledni poslovni ljudi – tipičan proces konstituisanja buržoazije.
Ovaj proces bi, doduše, bio potpun tek nakon osnivanja države. Sve dok Crna Gora čini
zajedničku saveznu republiku zajedno sa Srbijom, uvek postoji opasnost da neki odlučniji
režim, kao što je sadašnji u Beogradu, oduzme imovinu novim bogatašima iz Podgorice, ili
da im bar ponovo nametne porez na kapital i imovinu, koji je Đukanović odavno ukinuo.
Pored toga, Đukanović ima jedan sasvim ličan motiv za separatizam: italijanski organi
krivičnog gonjenja su, naime, protiv njega lično pokrenuli dva postupka zbog šverca, u
čemu im je pomoglo i javno tužilaštvo grada Augsburga. Rimsko pravosu đe je izričito
potvrdilo da Đukanović ove tužbe ne može da izbegne pozivanjem na imunitet šefa

republike.
Upravo stoga, tvrde kritičari, on hoće da osnuje samostalnu državu: tada bi u najgorem
slučaju mogao još da ga traži Hag, ali ne više i pravosuđe neke druge države.
Ustanak u Nikšiću
Dvadesetosmog juna 2005, na srpski nacionalni praznik Vidovdan, u industrijskom gradu

Nikšiću na severu Crne Gore protivnici ovog pljačkaškog separatizma okupili su se na
jednoj upečatljivoj manifestaciji. “Pokret za zajedničku državu”, u kome su se okupile sve
projugoslovenske i prosrpske opozicione stranke i koji ima ugledne protagoniste u obe
republike, organizovao je ovaj skup. Tako, recimo, u Beogradu na čelu ove inicijative
stoje Ljubomir Tadić, najugledniji filozof u zemlji i otac srpskog predsednika Borisa
Tadića, i poznati književnik Matija Bećković.
U Nikšiću se za to zalažu značajni političari kao što su Branko Kostić, poslednji predsednik
republike u socijalističkoj Jugoslaviji, i Zoran Žižić, premijer jugoslovenske prelazne vlade
nakon pada Miloševića. Raspoloženje među oko 800 okupljenih u zagušljivoj sali
odgovaralo je temperaturi: čim bi se izgovorilo ime nekog člana vlade, masu su potresa li
zvižduci. Ovaj pokret želi da masovnim skupovima poput ovog razbije gotovo potpuni
medijski bojkot i da na taj način pobedi na referendumu o sopstvenoj državi koju je
Đukanović najavio za proleće 2006. Jedan vešt šahovski potez beogradske diplomatije
sredinom juna uneo je nesigurnost u režim
u Podgorici: premijer Koštunica je EU podneo detaljan spisak 270.000 Crnogoraca kojima
Đukanović hoće da uskrati učešće na narednom referendumu, zato što žive u Srbiji. Ubrzo
zatim, Savet Evrope je jednom rezolucijom zaključio da na referendumima, prema
evropskim standardima, imaju pravo da učestvuju svi državljani, nezavisno od trenutnog
mesta stanovanja.
Đukanović osporava da se ova opšta smernica može primeniti i na Crnu Goru, ali pravne
osnove njegove argumentacije su slabe. Možemo li da zamislimo da na izborima za
Bundestag ne smeju da učestvuju stotine hiljada Nemaca koji žive u inostranstvu?
Crnogorski gastarbajteri čak i ne žive u inostranstvu, već u drugoj republici zajedničke
države. Sa ovih 270.000 glasova, što je više od polovine biračkog tela u Crnoj Gori, na
referendumu naredne godine stvari ne mogu da prođu naopako, već sada se raduju
Đukanovićevi protivnici.
Dok su govornici u Nikšiću hvalili novu odluku iz Brisela i na tribini zastavu EU sa zlatnim
zvezdama istakli pored srpske zastave, u razgovorima koji se ispred dvorane vođeni
moglo se osetiti nešto kao nagomilani gnev. Stari ljudi u zakopčanim odelima stiskaju
pesnice, deca u majica ma bez rukava pokazuju mišiće, a crnogorke sevaju očima kao
draguljima: ako Đukanović hoće da sprovede svoje, i ako EU to ne spreči, biće
građanskog rata. U zemlji koja je uvek prkosila turskoj vlasti, dok ju je Beogradski
pašaluk stolećima trpeo, u svakoj kući još uvek ima dovoljno revolvera i pušaka da se
Đukanovićevim policajcima potpraše pete. A, ako SAD i NATO dođu u pomoć
separatistima? “Doživeće isto što i sad u Iraku. Nikšić će posta ti drugi Bagdad”.
Junge Welt

www.koreni.net

SREBRENICA
Setite se Srebrenice
Srbi su univerzalna vreća za
udaranje; ne postoje reperkusije
za bilo šta što bilo ko kaže o njima.
Srpski interesi se rutinski
minimiziraju, a način mišljenja
odbacuje kao cviljenje i borba za
sopstveni interes
Piše: Džulija Gorin
Nedavno su "Heniti i Kolms", popularni tandem FOKS TV mreže koja, inače, slovi za retke
koje je teško obmanuti, "častila narodne mase" ekskluzivnim video snimkom "genocida"
koji je dostavljen Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju u Hagu.
Podgrevajući vešto kultivisanu i odavno opšteprihvaćenu karikaturu "zlih Srba", Šon
Heniti i Alan Kolms zajednički su ocenili da je vojna akcija bosanskih Srba zabeležena na
video traci "čisto zlo" tj. "ovaploćenje zla".
Puštanje u etar užasa koji je prikazan na video traci - posebno u ovom trenutku u
krivicom rastrzanoj Srbiji - znak je da su se stvari još više pogoršale na suđenju
Slobodanu Miloševiću.
U iščekivanju komemoracije povodom desetogodišnjice masakra u Srebrenici, Hagu je

očajnički bio potreban talas novih šokantnih slika da bi pred sudom javnosti dobio slučaj
koji je već bio izgubljen pred Haškim sudom gde je, inače, krivica unapred poznata.
Ej, bre, Foks televizija! Čak ni oni nisu pratili suđenje Miloševiću. Ali, pošto će emisija
njihove TV mreže izgledati glupo ’samo’ nekolicini Amerikanaca koji su pratili suđenje,
nema nikakvog rizika u daljem pljuvanju Tribunalovog PR-a. Kažem PR zato što ovo
suđenje treba da opravda postojanje novog Međunarodnog krivičnog suda i ubedi Bušovu
administraciju u svoju korisnost a ne u svoju (u)zaludnost.
Postoji razlog za upadljivo, gotovo trogodišnje ćutanje svih vodećih medija o ovom ’tako’
značajnom Drugom Nirnbergu, kako je svojevremeno nazvan – ćutanje je kršeno samo u
jedanom ili dva dana tokom godine, kada su konačno bili sposobni da ponude jedan jedini
optužujući dokaz koji bi ovekovečio verziju događaja koju su nam prodavali od samog
početka.
Ono što bi gledalac koji povremeno prati suđenje znao jeste da je Tribunal proveo
poslednje tri godine otkrivajući ono što su mnogi od nas znali još 1999; Milošević je bio
"zlikovac čija je brutalnost išla na ruku teroristima", kao što je bivši kolumnista "Boston
Heralda" Don Feder iznova objašnjavao, ali za koga se nije moglo reći da je bio
istrebljivač. Obrnuvši redosled poteza u sudskom postupku kako bi zločin odgovarao već
odmerenoj kazni, MKTJ (Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju) je tako morao
da redefiniše "genocid". Na taj način se Milošević suočava sa optužbama za genocid i
pored toga što istrebljenje više od sto hiljada crnih muslimana i hrišćana: muškaraca,
žena i dece, počinjeno od strane arapskih muslimana u Sudanu, još uvek nije stavljena
’etiketa’ genocida. Ali, tamo istrebljivači nisu beli, hrišćanski Srbi.
Masakr sedam hiljada muslimanskih muškaraca u Srebrenici 1995. bio je neoprostiv, ali
nije bio genocid. Ako hoćete, zamislite scenario u kome je jedan događaj izmanipulisan
tako da ’napravi’ paravan istine za okean laži. Onda zamislite Srebrenicu. Evo je, aprila
1993. viđena očima nekoga ko je bio tamo. Haris Nezirović bio je bosanski novinar
http://www.koreni.net/broj51/setitesesrebrenice.htm[3/20/2011 12:28:09 PM]

nedeljnika "Slobodna Bosna", a ovako je pisao za britanski "Independent":

"UN se nada da će evakuisati 15 hiljada ljudi u nekoliko narednih dana. Muslimanska
komanda koja brani Srebrenicu tvrdi da se operacije UN svode na saučesništvo u
"srpskom etničkom čišćenju". Nezvanično, komandanti kažu da veruju da Srbi neće
krenuti u protivnapad dokle god su tamo izbeglice. Što je još važnije, oni kažu da će se
bez prisustva civila muslimanska odbrana raspasti. Oni veruju da su muslimanski borci
bolje motivisani kada su njihove porodice uz njih..."
"To konkretno znači da će hiljade civila morati da ostanu na srpskom nišanu: ošugana
deca bez medicinskog tretmana; stari izgladneli koji ne mogu da se bore za mrvice hrane
koje im bacaju iz vazduha; i majke koje hrane svoje bebe toplom vodom jer im ništa
drugo nije dostupno..."
"Kada su prvi kamioni UN-a došli prošlog meseca, trebalo je da evakuišu samo nekoliko
ranjenih, međutim, na stotine ih je pohrlilo da se ukrca. Kada je sledeći konvoj došao 28.
marta, na hiljade njih je nagrnulo u stampedu prema vozilima."
"Ma, zajebi konvoje’, rekao je Naser Orić, lokalni muslimanski komandant. Kada je
sledeći konvoj stigao 30. marta, mase civila su opkolile kamione, ali ih je lična Orićeva
garda uklonila od istih – i to grupa od 30 vojnika poganog jezika osumnjičenih za pljačke
i druge kriminalne radnje. Tokom noći, čuvari su primili mito u nemačkim markama i
dozvolili ljudima da se popnu u kamione. Mnoge izbeglice sa UN liste za evakuaciju bile su
pretučene. Očevici kažu da je zamenik komandanta udarao i šutirao žene i odgurnuo
decu koja bi se približila kamionima."
"Četvrtog aprila lokalna (muslimanska) policija koristila je vodene topove kako bi narod
zadržala podalje od UN vozila. Vodeni topovi obarali su svakoga ko bi se približio. Vojnici
su se ukrcali u kamione i pucali u vazduh."
"Sve češće se govorilo među civilima: ’Naši vojnici su gori od četnika, Srba’."
U međuvremenu, Sarajevo "ni za trenutak nije izgledalo zainteresovano za sudbinu...

Srebrenice", kaže urednik Radio Holandije, Džejms Kilfus , "osim da je uvede na listu
vrhunskih primera odsustva interesa spoljašnjeg sveta za ono što se dešavalo bosanskim
muslimanima". U izjavi koja je ušla u svedočenje komandanta snaga UN-a u Bosni od
1992-93. Filipa Morijona pred Haškim tribunalom u februaru 2004, kaže se: "Cilj
(bosanskog) predsedništva od samog početka bio je da osigura intervenciju
međunarodnih snaga za ličnu korist, što je bio jedan od razloga zbog čega se nikada nisu
posvetili pregovorima. To se odnosi na Aliju Izatbegovića, koji je bio pod istragom Haškog
tribunala za ratne zločine (što je Tribunal obelodanio tek nakon njegove smrti 2003.
godine) a koji je učestvovao u II svetskom ratu na strani nacističke SS Handžar divizije
koja je klala Srbe i etničke manjine Jugoslavije. On je takođe autor 'Islamske deklaracije',
u kojoj je objavio sledeći stav: 'Najkraća definicija islamskog poretka je činjenica da se on
određuje jedinstvom vere i zakona, vaspitanjem i snagom ideala i interesa, duhovnog
zajedništva i države... Musliman uopšte ne postoji kao pojedinac... (...) Ne može biti mira
i koegzistencije između 'islamske vere' i ne-islamskih društveno-političkih institucija."
O Izetbegovićevoj političkoj igri "završnice"(završnog udarca) istoričar Karl Savić,

balkanolog koji živi u Mičigenu, napisao je sledeće:
"Strana bosanskih Muslimana angažovanih u propagandi, režirala je masakre, ubijala
civile bosanskih Muslimana kako bi pridobila simpatije; zloupotrebljavala je civile kao živi
štit i kao taoce, šireći propagandu o sebi kao žrtvi." Na primer: masakr u redu za hleb
1992. i bombardovanje pijace na Markalama 1994. i 1995. što je rezultiralo uvođenjem
ekonomskih sankcija i bombardovanjem Srba od strane SAD – uprkos naslovnim
stranama dnevnih listova kao što je londonski Sunday Times: "Srbi – ’nisu krivi’ za
masakr, gde su eksperti upozorili SAD da je granata došla sa bosanske strane" (1.
oktobar 1995.)
Opšte citiran zvanični Holandski izveštaj iz 2002. o Srebrenici izgleda da potvrđuje

upotrebu ovakvih taktika. Kao što je BBC.com izvestio te godine, holandska vlada je
"prikačila deo odgovornosti samim bosanskim muslimanima ocenivši da je Bosnska armija
izazvala napade."
Muslimani iz Srebrenice su "uništili i poharali susedna srpska sela", nastavlja Klifus,

"ubijajući i sakateći stanovnike, koji su bili obično previše stari da pruže bilo kakav
otpor... Zatim bi srpska sela bila popaljena." Posle njegove uloge u ubijanju čak dve
hiljade Srba, i sam Orić je pobegao iz Srebrenice baš pred samu ofanzivu armije
bosanskih Srba.
Srbi su evakuisali žene, decu i stare pre nego što su pobili muškarce, a da ih prethodno
nisu razlikovali kao civile ili ratne zarobljenike, počinivši tako masakr u Srebrenici, što

Srbi priznaju.
Smatrajući da je u Srebrenici izvršen genocid, tribunal u Hagu je na taj način proširio

legalnu definiciju termina tako da, ne samo da sedam hiljada leševa nije pronađeno (bez
obzira koliko je vojnika bilo među njima), i ne samo da tu ne mora da bude genocidne
namere, već to čak ne mora da uključuje ni lišavanje života trudnica i novorođenčadi
etničke grupe koja je u pitanju. Kao što BBC. com izveštaj zaključuje, "definicija se može
sada primeniti i na konflikt u malim društvenim zajednicama gde lokalne svireposti mogu
biti okarakterisane kao genocid."
U međuvremenu, u Holandskom izveštaju iz 2002. dalje se kaže da ni jedan dokaz "ne

sugeriše umešanost srpskih vlasti iz Beograda", pri čemu se svaljuje odgovornost na
begunca bosanskih Srba, generala Ratka Mladića.
A sve to nas opet vraća na Miloševićevo suđenje. Kao u Molijerovoj farsi: u roku nekoliko
meseci od napada devetnaest muslimanskih otmičara (od kojih su se neki borili u Bosni)
na SAD, suđenje Slobodana Miloševića otpočelo je u Hagu u Holandiji, zemlji u kojoj se
danas umetnici i članovi parlamenta proganjaju zbog slobode govora – i to od strane
"braće po veri" onih zbog kojih je Milošević krivično gonjen.
Ukoliko se neko začudi zašto od 365 dana, 364 dana naši mediji ne šalju ni reč o
"Drugom Nirnbergu" - koji je inače predmet podsmeha među pravnim ekspertima
(zamenik tužioca Karle Del Ponte, Džefri Najs, prekorevao je izveštače za obaranje
nastupa tužilaštva i klimavost dokaza) - sledeći ključni momenti sa suđenja, do kojih se
lako može doći pažljivim pregledanjem izveštaja evropskih novinskih agencija, mogli bi da
pomognu u objašnjenju:
Prvu nedelju suđenja posebno su obeležile neprijatnosti "u korist" tužilaštva, koje su se
jedna za drugom smenjivale, počev od svedočenja Ratomira Tanića koji je navodno bio
prisutan kada je izdato naređenje za genocid, ali koji pri unakrsnom ispitivanju nije znao
da kaže čak ni gde se nalazila Miloševićeva radna soba u predsedničkoj rezidenciji. Na
kraju se ispostavilo da je za svedočenje bio plaćen od strane Britanske obaveštajne
službe. Zatim, svedok po imenu Halit Barani, koga je Milošević pitao da li mu je poznato
da su komandanti UČK ubijali sve Albance koji su iskazivali lojalnost prema Srbiji. Barani
je otkrio da je simpatizer UČK, da je upoznao veliki broj komandanata, a potom je
optužio sav albanski narod na Kosovu rekavši sledeće: "UČK je rođena unutar naroda, da
štiti roditelje, braću i sestre."
Telegrafski izveštaj BBC-a iz 2002. nadovezuje se na svedočenje albanskog

"zemljoradnika" Agima Zećirija, gde on navodi da su srpske snage spalile njegovo selo i
pobile članove njegove porodice. Tokom unakrsnog ispitivanja, kada je u sudskom
postupku obelodanjeno da je njegovo selo Čelina bilo uporište albanskih pobunjenika i da
im je pružalo podršku, Zećiri je odjednom bio previše bolestan da bi nastavio, ali je
priznao da je UČK koristila selo kao izvor za snabdevanje i da je najmanje trista članova
UČK bilo tamo stacionirano.
Sledeći svedok, Fehim Elšani, je bio takoreći ukoren od strane, sada već pokojnog,
predsedavajućeg sudije Ričarda Meja, kada je odbio da uopšte odgovara na Miloševićeva
pitanja. Na kraju, posvedočio je da ne zna ni za jedan od zločina UČK, a priznao je da mu
je sin bio član UČK. Elšani, Zećiri i još jedan "zemljoradnik", Halil Morina – koji je tvrdio
da nema nikakvih saznanja o prisustvu UČK u selu Landovica (gde je posle rata podignut
spomenik palim UČK borcima) – često su izbegavali pogled "oči o oči" sa Miloševićem dok
ih je on unakrsno ispitivao.
Panel sudskog trojstva je ustvari prihvatio Miloševićeve prigovore u vezi sa prihvatanjem

svedočenja glavnog istražitelja ratnih zločina na Kosovu, Kevina Kertisa, zbog
irelevantnosti "dokaza" potpuno zasnovanih na "ponavljanju priča koje je slušao od
drugih", izvestio je AP. Kada je obaveštajni analitičar tužilaštva, Stiven Spargo, detaljno
pokazao na mapama marš-rute kojima je prošlo oko osamsto hiljada deportovanih ili
izbeglih Albanaca 1999, Milošević ga je upitao da li mu je poznato da je sto hiljada Srba
napustilo Kosovo zajedno sa ostalima, od trenutka kada je započelo NATO
bombardovanje. Spargo je odgovorio da on "nije bio zadužen da dokumentuje
raseljavanje Srba." Normalno. Na Kosovu, nastavio je Milošević, pošto je na svakog
Srbina dolazilo deset Albanaca, proporcionalno govoreći, više je Srba nego Albanaca
izbeglo sa Kosova – bacajući sumnju na argument Klintonove vlade o nasilnoj deportaciji
vešto iskonstruosanoj za našu konzumaciju.
Milošević je postigao poene od ranije pokazujući pred Tribunalom albansku mapu koja
odslikava Veliku Albaniju, koja uključuje jugoistočnu Crnu Goru, južnu Srbiju, zapadnu
Makedoniju i delove severne Grčke uz dodatak Kosova – duboko uvreženi san mnogih u

Albaniji i na Kosovu. Podrazumeva se da američkom narodu nikada nije pokazana ova

mapa Velike Albanije jer mu je prodata priča o Miloševićevoj ambiciji za stvaranje "Velike
Srbije".
U međuvremenu, nalazi sudske medicine o "masakru" u Račku, našoj poslednjoj slamci

izgovora za bombardovanje naših istorijskih saveznika čiji je narod spasio petsto
američkih pilota u II svetskom ratu, opovrgli su tvrdnju da se masakr uopšte desio.
Ispostavilo se da je praktično svaka "masovna grobnica" na Kosovu, o kojoj su Albanci
širili glasine, bila prazna, kao što je utvrdio novinar Wall St. Journal Danijel Perl, nekoliko
godina pre nego što su mu muslimani u Pakistanu odrubili glavu.
Prvi zapadni lider koji se pojavio pred Tribunalom bio je Lord Pedi Ešdaun, bivši vođa
engleske Liberalno-demokratske partije, a sadašnji visoki predstavnik UN u Bosni.
Ešdaun je takođe prvi svedok koji je priznao da su borci UČK bili teroristička organizacija
protiv koje se borila Jugoslavija.
Nil Klark, politički izveštač o situaciji u istočnoj Evropi i na Balkanu, sumirao je "proces
stoleća" u britanskom Guardian u članku iz februara 2004. (u mesecu kada je tužilaštvo
završavalo drugu godinu procesa): "Ne samo da tužilaštvo očigledno nije uspelo da
dokaže Miloševićevu ličnu odgovornost za svireposti koje su činjene na terenu, već je
priroda i stepen samih zločina dovedena u pitanje."
Bez ikakvog dokaza koji bi povezao Miloševića sa zločinima na Kosovu (a bila je

opšteprihvaćena pretpostavka da će biti lakše podići tu optužnicu nego za Hrvatsku i
Bosnu, gde su lokalni srpski lideri izdavali komande), Tribunal je dao tužiocima zeleno
svetlo da ovoj optužbi prikače optužbe vezane za Hrvatsku i Bosnu. Desilo se to iako je
glavni tužilac Karla Del Ponte u početku govorila da se Tužilaštvo time neće baviti, imajući
u vidu da je konflikt završen 1995. Dejtonskim mirovnim sporazumom, pod
pokroviteljstvom Klintonove administracije, kada je administracija pozdravljala Miloševića
kao čoveka koji predstavlja snage mira i stabilnosti na Balkanu.
Nastavljajući onda sa optužbama za Bosnu, Tužilaštvo je pozvalo u februaru prošle godine

komandanta snaga UN, Filipa Morijona. Njegovo svedočenje je trebalo da poveže
Miloševića sa Srebrenicom. Dajući, umesto očekivanog, svedočenje da je Milošević
sprečio prvi napad na Muslimane u Srebrenici, Morijon je rekao da je 1993. zamolio
Miloševića da interveniše kod Vlade bosanskih Srba kako bi sprečio potencijalni masakr u
Srebrenici, što je Milošević i učinio ubedivši Srbe da zaustave ofanzivu da bi UN mogle da
uspostave zonu bezbednosti. Morijon, na čiju rezidenciju se pucalo tokom rata od strane
bosanskih Muslimana, bio je taj koji je uspostavio zonu bezbednosti, ali nije uspeo da je
demilitarizuje, omogućivši na taj način Naseru Oriću da tu enklavu pretvori u vojnu bazu
za svoje operacije, odakle je pripremao napade na Srbe.
Morijon je video ekshumirane ostatke mučenih, osakaćenih i likvidiranih bosanskih Srba
civila i vojnika, i posvedočio je da su Orićeve snage bile angažovane u "napadima tokom
pravoslavnih praznika (uključujući i Badnje veče) uništavajući sela i masakrirajući sve
stanovnike, što je stvorilo stepen mržnje koji je bio veoma specifičan..."
Ukoliko je jasno ko je krivac a ko žrtva kojoj je pružena podrška i u čije ime su kasnije
SAD pokrenule rat, logika zahteva objašnjenje o tome kako je moguće da se za godinu
dana sudskog procesa, Tribunal nevoljno i tiho ipak morao odlučiti da izvede pred sud
Hrvate i Albance i bosanske Muslimane takođe za ratne zločine, okrivljujući i "žrtve".
Naser Orić, koji nije imao zarobljenike, konačno je bio optužen – iako njegova optužnica
nije bila objavljena. Postoje video trake Orićevih zverstava kao i slike Albanaca i
mudžahedina u Bosni koji pobednički drže u ruci ili stoje na odrubljenim srpskim
glavama.
Pa opet, čak i u tim jednom-do-dva-puta-godišnje "ažuriranim informacijama" u vezi sa

Haškim tribunalom koje objavljuju vodeće novinske agencije i TV mreže, jedini precizni
detalji koji su nam dostupni da o njima sudimo su oni o srpskim zločinima. Snimci koji
pokazuju pokolj Srba od strane bosanskih Muslimana i Albanaca, bili su upadljivo odsutni
sa naših radio i TV talasa ostavljajući američkoj javnosti da raspravlja samo o srpskim
zločinima. Tišina (ćutanje o tome) je ono što bi trebalo da para uši svakom američkom
patrioti.
Kada je pominjanje akcija bosanskih Muslimana postajalo neizbežno, one su u kontekstu

uvek bile pominjane kao "napadi", ali nikada kao "pokolj", "masakr", "zverstva", "zločini
protiv humanosti" ili "etničko čišćenje", čak i u slučajevima kada je to bilo evidentno. Taj
govor mržnje ipak je bio rezervisan za Srbe. "Odmazda", termin koji se kontinuirano
koristi kako bi opisao albanska ubistva Srba (uključujući i starce) i kojim bi se lako moglo
opisati ono što su Srbi uradili u Srebrenici, ostaje ekskluzivna privilegija balkanskih
Muslimana.

Amerikanci nikad nisu čuli o etničkom čišćenju Srba iz Srebrenice, isto kao što nisu
mnogo čuli ni o etničkom čišćenju pola miliona Srba od strane Hrvata. Svako ko se bori
za istinu na Balkanu etiketiran je kao "pro-srpski" "anti-muslimanski" orijentisan, ili kao
žrtva "srpske propagande" (pokušaj, i pronaći ćeš to i u ovoj zemlji). U međuvremenu čak
i istinske žrtve bosanskih Muslimana " iskreno veruju da su moralne žrtve ’agresije’ i
’genocida’", piše Nebojša Malić, koji živi u Vašingtonu, i dodaje da su i oni "zaslepljeni
Izatbegovićevom ideologijom mržnje i dominacije koja je ’pocepala’ Bosnu".
Od nedavno Srbija proživljava čudan nacionalni fenomen jedinstven po svojoj prirodi.

Umorni od statusa odbačene nacije (pariah nation), bez obzira da li je on zaslužen ili ne,
Srbi su sebe osudili na samo-kažnjavanje. Želeći da im bude dozvoljeno da se vrate u red
međunarodno "priznatih" nacija, oni očajnički žele da njihova vlada prihvati sve zahteve
Zapada i da Milošević bude osuđen, kako bi konačno devedesete stavili iza sebe. Da bi to
postigli, mnogi Srbi variraju između upražnjavanja samocenzure (politički je nekorektno u
Srbiji danas braniti ili objašnjavati političke akcije devedesetih godina) i samoobmane, u
kojoj Srbi uspevaju da ubede sami sebe da je svet bio u pravu i da su oni loši momci
devedesetih godina koji treba sami sebe lično da okrivljuju za građanski rat koji je uništio
njihovu zemlju. Drugim rečima, Srbi izdaju svoju sopstvenu istoriju. Možda je prvi
nagoveštaj da će se ovo desiti bio uvodni članak NY Times iz 1999. koji je napisala jedna
Srpkinja, rekavši tada da čak i da nema ovako velikog broja ubijenih na Kosovu, čak i da
je samo jedan jedini Albanac ubijen, njena zemlja zaslužuje to što je dobila.
I tako je januara 2004. Misija UN-a na Kosovu (UNMIK) morala da izda saopštenje
suprotno samooptužujućem izveštaju Beograda u kome se tvrdilo da ima masovnih
grobnica na Kosovu: "U nekim medijskim izveštajima citiran je visoki zvaničnik iz
Beograda koji je tvrdio da postoji 198 masovnih grobnica na Kosovu. Kancelarija za
nestale osobe i sudsku medicinu (u Prištini) kategorički tvrdi da ne postoje nikakvi dokazi
koji su podneti ovoj Kancelariji a koji se odnose na postojanje bilo kakvih masovnih
grobnica na Kosovu. Takve neosnovane izjave izražavaju nedostatak osećaja za stvari
koje izazivaju duboke emocije i prouzrokuju značajnu duševnu patnju porodicama koje su
njima pogođene."
U međuvremenu, autentične grobnice koje su bile otkrivene sadržale su srpska tela za

koja se pretpostavlja da pripadaju civilima koji se vode kao nestali od 1998. i za koje se
pretepostavlja da su kidnapovani od strane UČK kao što je BBC.com izvestio u martu.
"Ukoliko se potvrdi, ovo bi mogla da bude druga takva grobnica u mesec dana nakon što
je 24 tela pronađeno u pećini" u februaru, preko kojih su, kako prenose lokalni mediji,
bila natrpana stara vozila.
Domaćini "Heniti i Kolms" rekli su da izgleda da ko god da je bio taj Srbin koji je
Tribunalu predao video-traku o Srebrenici očigledno je imao "grižu savesti". Ali ukoliko
bilo ko zna kako stvari na Balkanu funkcionišu sada, verodostojnija priča je ta da je taj
neko samo tražio dobru zaradu, a najlakši način da to ostvari danas, jeste da pogura
staru priču.
Pogled u srpsko stanje svesti, zajedno sa nadom u pomirenje sa Amerikom, ponudio je u

svom pismu Aleksandar Kiš iz Vršca-Srbija: "U mojoj zemlji danas, gotovo je nezakonito
reći da smo mi u pravu. Ponekad, kada se probudim, verujem da živim u Albaniji ili
Hrvatskoj. Čak i naši sopstveni mediji su antisrpski. Samo nekoliko medija je slobodno da
nešto prokomentariše, drugi su pod demokratskom cenzurom..."
"Vidite, u poređenju sa brojkama od pre rata sada ima manje od 2-3 % Srba na Kosovu,
ali zato ima sto hiljada Albanaca u Beogradu. U mom rodnom gradu idem u pekaru koju
drži Albanac...!"
"U Srbiji imamo nekoliko slobodnih medija, a jedan od njih su novine "Srpski Nacional"
koje su prošle godine podržale Bušovu kampanju pozivajući Srbe da utiču na svoje rođake
u SAD da glasaju za Buša. Ove novine pokušavaju da kažu Srbima da SAD više nisu
neprijatelj i agresor. (Ja se nadam) da će se doći to toga da američka zastava za nas više
neće predstavljati simbol represije... Mi SAD nikad nismo smatrali zlikovcem. Čudno za
Evropljane, ali mi smo uvek više voleli Niksona i Regana nego Kenedija. Hoću da kažem,
mi smo SAD smatrali za zemlju "preko bare". Ne razumem šta se desilo sa našim
međusobnim odnosima."
Pokušavajući da poprave odnose, Srbi su ponudili SAD bataljon koji bi pomogao

američkim trupama u Kabulu. Ali, ko će pomoći Srbima u leglu terora na Kosovu? Sigurno
ne oni koji guraju nezavisnost pokrajine, nešto što bi samo po sebi predstavljalo smrtni
udarac slobodnom svetu, jednom, kada mirovne trupe, koje su sada tamo naše oči i uši,
budu morale da odu.
Dok svet vešto okreće glavu na drugu stranu, ne samo da je na delu kultrni genocid i da
se vrši reverzija (izopačivanje) istorije, već međunarodni mešetari izvlače korist od

indiferentnosti javnosti po pitanju Balkana, zvanično uspostavljajući islamsku gangstersku

državu u Evropi kao našu izlaznu strategiju (čitaj strategiju bekstva).
U mešetare spadaju Savet za međunarodne odnose, Međunarodna krizna grupa, određeni
broj kongresmana, većina diplomata iz perioda Klintonove ere, sada zaposlenih u kvazi
vladinim institucijama i Vesli Klark. Klark je upozorio, u uvodniku Wall St. Journal u
februaru, "da bi moglo da dođe do grubog suprotstavljanja krajem godine" ako ponovo ne
damo Albancima ono što traže, i zauzeo se da se samo to i uradi. Posle svega, grubo
suprotstavljanje bi održalo njegov "uspešni rat" – pošto je proveo celu izbornu godinu
ističući ga nasuprot Iraku – u žiži interesovanja, pa zato želi da što pre zapečati priču o
Kosovu. Uostalom, on je već obećao bivšim donatorima svoje predsedničke kampanje –
Nacionalnom albansko-američkom savetu - da će "Kosova" biti nezavisno, namerno
koristeći loš izgovor srpske reči kao što je to činio njegov bivši bos. U članku Wall St.
Journal Klark je čak predložio da treba opet "opaliti" po Srbima ukoliko se Beograd ispreči
na putu (pošto je to lakše nego boriti se protiv albanskih terorista).
Kako Amerikanci ne bi počeli da povezuju očigledne činjenice, dve stvari moraju da

ostanu nerazjašnjene, pošto se primiče izricanje presude Slobodanu Miloševiću i kako se
zahuktava priča o nezavisnosti Kosova, a to su: Al Kaidina veza sa Bosnom i Kosovom i,
oduvek prisutna zverstva protiv Srba.
Emitovanje snimka o Srebrenici bilo je u stvari ispaljivanje plotuna (topovska paljba) u

ovoj kampanji bez obzira da li je kanal Fox toga svestan ili ne (domaćini sigurno nisu, ali
ukoliko mreža jeste, onda je to loš znak). Juče je Fox najavio Vesli Klarka kao svog
najnovijeg vojnog spoljnopolitičkog analitičara, čiji su albanski prijatelji obećali rat protiv
NATO-a i snaga UN-a ukoliko Kosovo ne bude nezavisno. Kanal koji bi trebalo da
funkcioniše kao deprogamer medijske mašinerije za ispiranje mozga, i sam je postao deo
mašinerije.
Razumljivo za Šona Henitija, puštanje video-trake o Srebrenici pružilo je retku priliku da

se baci koska muslimanskom svetu – za šta su sve vreme Srbi služili ostatku sveta (zato
što, iako su zverstva širom planete činjena nama od strane muslimana, na neki bizaran i
čudan način koji nije u trendu, pronašli smo jedinstven i izuzetan slučaj gde nisu
muslimani ti koji vode sveti rat – džihad – već to čine neprilagođeni predstavnici
svetovne (sekularne) evropske religije – pravoslavni hrišćani – Srbi).
Srbi su univerzalna vreća za udaranje; ne postoje reperkusije za bilo šta što bilo ko kaže
o njima. Srpski interesi se rutinski minimiziraju, a način mišljenja odbacuje kao cviljenje i
borba za sopstveni interes. Kada se, usred naše ofanzive na Jugoslaviju 1999, neka žena,
koja se uključila u direktnu radio emisiju, usudila se da kaže da Srbi nisu odgovorni za
bombardovanje pijace na Markalama, smesta je bila prekorena od strane skeptične
voditeljke rečima: "Da li Vi to branite Srbe?!"
Srbi "su bili meta propagande neslućenih razmera koja ih je osuđivala za zlodela poput
nacističkih", piše Malić (setite se bivše reporterke CNN-a Kristijane Amanpur koja nam je
prikazala sahranu, po njenim rečima dve muslimanske bebe ubijene od strane srpskih
snajperista, za koje se kasnije ispostavilo da se radi o srpskim bebama koje su ubili
muslimanski snajperi). Ako su srpske vlasti i oklevale, bilo u pomaganju da se uhvate
traženi za ratne zločine, bilo da se zvanično prizna masakr u Srebrenici, činile su to zato
što se "sa pravom pribojavaju da bi to moglo takođe da se protumači kao priznanje
fabrikovanih laži", dodao je Malić.
Pomoću video-trake koja trenutno cirkuliše, ponovo se sklapa priča o srpskoj izopačenosti
koja dostiže svoj vrhunac u samoj Srbiji gde, kako Kiš izveštava, svi mediji upiru prst u
Miloševića, državu i srpski narod uopšte. Jedan profesor prava, na nacionalnoj televiziji je
izjavio da je egzekucija pokazala "kolektivnu krivicu" srpskog naroda.
Nećemo mnogo čuti o tome koliko je dobrotvornih akcija sprovedeno u cilju sakupljanja
novca za terorizam, niti o Bosancu koji je bio mozak bombaške operacije u Madridu ili o
šest bosanskih državljana alžirskog porekla koji su odvedeni u Gvantanamu jer su
planirali da dignu u vazduh američku i britansku ambasadu u Sarajevu (NY Times, 21.
oktobar 2004.) ili o tome kako je Bosna izdala pasoš zameniku Osame bin Ladena,
Ajmanu al-Zavahiriju koji je držao kampove za obuku i fabrike oružja širom Albanije,
Kosova, Makedonije, Bugarske, Turske i Bosne. Takođe nećemo čuti da su teroristi, koji
su izvršili samoubilačke napade u Iraku prošlog avgusta uključujući i jedan na glavni štab
UN-a u kome je pogunulo 22-oje, trenirani u Bosni ili, da je Al Kaidin vrhunski operativac
za Balkan al-Zavahirijev brat Mohamed, bio na visokoj poziciji u UČK. Mi nikada nećemo
znati da je Bosna danas jedna uzgredna stanica, blizu Evrope, za podmirivanje potreba
terorista za oružjem, novcem, dokumentima čečenskih i avganistanskih boraca u prolasku
kroz Evropu pre nego što stignu u Irak.
Treće nedelje našeg 78- dnevnog bombardovanja Beograda, indijski komandant UN snaga

u Bosni, general Satiš Nambijar, održao je govor u Nju Delhiju i tom prilkom izjavio
sledeće: "Opisivanje Srba kao zlih, a svrstavanje svih drugih u dobre, ne samo da je bilo
kontraproduktivno već i nečasno. Prema mom iskustvu sve strane su bile krive ali samo
bi Srbi priznali da nisu anđeli, dok bi svi ostali insistirali da to jesu. Sa 28 hiljada ljudi pod
mojom komandom i u stalnom kontaktu sa UNHCR-om i zvaničnicima Međunarodnog
Crvenog krsta, mi nismo bili svedoci nikakvog genocida osim ubijanja i masakra na svim
stranama."
Počevši od starijeg predsednika Buša, što je eskaliralo pod Klintonom, mi smo kostantno
ohrabrivali nacionalizam i ksenofobiju na Balkanu na račun hrišćana Srba, a danas naši
mediji i vlada pokušavaju da nabiju četvrtasti klin u okruglu rupu. Sa pojavom
odlučivanja o konačnom statusu Kosova, administracija Džordža Buša ima priliku da
napravi istorijsku grešku i upravi kurs na Balkanu u pravcu koji bi konačno bio na liniji
njegove vizije – rata protiv terorizma.
Veliki narodi priznaju svoje greške, ali ih ne ponavljaju. Međutim, narednih nedelja kada
zemlja bude daleko ispod svog potencijala u smislu duhovne veličine i kada Amerikanci
budu izloženi retkoj pravoj propagandnoj kampanji kojom se pojačava naše
zamešateljstvo na Balkanu, na američkom narodu je da postavi zahtev da se stvari
raščiste.
Ukoliko bi se formirala komisija da utvrdi da li je predsednikova administracija učinila ili

nije sve kako be sprečila samoubilačke napade 11. septembra, moj Bože, šta da radimo
sa administracijom koja je podigla moćnu američku armadu da bombarduje Evropu iz
razloga koji prevazilazi seksualnu aferu – ovoga puta lažući o genocidu da bi to postigli.
Bilo ko da traži dokaz o "izdajničkom ratu", ili o tome da je bio "ratom zaveden", "gurnut
u rat" ili, da mu se "lagalo o ratu", ne gleda dalje od 1999. U Avganistanu, u Al Kaidinom
kampu za obuku, pronađena je prijava kosovskog Albanca za učlanjenje u redove Al
Kaide, gde se kaže: "Posedujem borbeno iskustvo stečeno u Oslobodilačkoj vojsci Kosova
protiv srpskih i američkih snaga... Preporučujem (samoubilačke) operacije protiv
(zabavnih) parkova kao što je Disney." Da su protesti koji su bili rezervisani za rat
Republikanaca bili takođe podignuti protiv rata demokrata na Kosovu, da smo razlikovali
prijatelje od neprijatelja i da nismo dozvolili da Balkan postane kapija za ulazak terorista
u zapadni svet, možda se nikada ne bi desio 11. septembar.
Li Hamilton bio je taj, čovek koji bi postao kopredsedavajući komisije za 11. septembar,
koga je predsednik Klinton tapšao po ramenu ’92. i uveravao rečima: "Putovao sam po
našoj zemlji godinu dana i nikoga nije briga za spoljnu politiku osim oko šest novinara."
Hamilton je odgovorio Klintonu podsećajući ga da su dva poslednja predsednika svoju

zaostavštinu gradila na spoljnoj politici. Izgledalo je da se, na kraju, predsednik Klinton
"primio" na Hamiltonovu sugestiju.
Svedočeći na Miloševićevom suđenju u Hagu prošlog septembra, bivši politički analitičar

Džejms Džatras, koji je radio za Republikanski politički komitet Senata od 1985-2000.
citirao je nalaze Komisije za ispitivanje slučaja 11. septembra, "da je devedesetih godina
postavljena osnova prave terorističke mreže". Ta mreža ja danas poznata kao Al Kaida.
Balkan je bio premija u kojoj su Iran i Osama bin Laden videli koridor za širenje terorizma
ka Zapadu. Mi smo im taj koridor omogućili. Zašto?
Senatore Hamilton, rad vaše Komisije nije završen.
Jewish World Review
Prevod: Ljiljana Nikšić

www.koreni.net

PETER HANDKE
Još jednom za Srbiju

NOVI ESEJ PETERA HANDKEA O SRBIJI
Na megdanu istine
Austrijski književnik Peter Handke se ponovo vraća na
megdan na kome se i dalje vode borbe oko "pravog"
tumačenja ratova na Balkanu. Novim esejom "Tablasi
Dajmijela" on tako nastavlja seriju tekstova, započetu pre
skoro decenije i posvećenu onome što je na početku nazvao "pravdom za Srbiju". Pri
tome, Handke ostaje dosledan svojoj percepciji koja ga je koštala najoštrijih napada od
strane svetskih intelektualaca i novinara: on opisuje ono što drugi (politički, medijski,
"intelektualni") "posmatrači" zbivanja na Balkanu ne žele ili neće da vide, a dovodi u
pitanje upravo njihove konstrukcije balkanske stvarnosti.
Tako se ovaj Handkeov novi esej može čitati i kao nekakav literarni rezime piščevih
napora da se suprostavi monopolu (medijske) istine i isključivosti mišljenja. Povod za
pisanje ovaj put mu je bila činjenica da se našao među više od 1600 svedoka odbrane na
suđenju Slobodanu Miloševiću, a da nije znao šta bi on kao "svedok-ekspert" u strogom
smislu haških pravila mogao ili imao da kaže. Zbog toga nije slučajno da je on, odlazeći u
zatvor u Ševeningenu na tročasni razgovor sa bivšim jugoslovenskim predsednikom,
odmah došao u koliziju sa sistemom koji je ustanovio hašku pravdu. To mu je bila
konačna potvrda da njegovom svedočenju, kao osobitog posmatrača, nije mesto u sali
jedan Haškog tribunala.
Handke je svoje utiske o razgovoru sa zatvorenikom zapisao u januaru ove godine, šest
meseci nakon susreta sa njim. I trebalo mu je još skoro pola godine da se odluči na
njihovo objavljivanje. Oklevao je, jer je znao da se time opet izlaže talasu burne kritike
koja mu, ustvari, samo jedno prigovara – da u kontekstu ratova u bivšoj Jugoslaviji ne
govori o Srbima kao zločincima. Štaviše, on i u ovom eseju opisuje srpske žrtve koje kao
da ne postoje za svet. I one iz Srebrenice, naravno.
Novi esej Petera Handkea je još jedno literarno remek-delo koje će da se pamti kao
istorijsko. Izdvajamo delove teksta i prenosimo samo nekoliko od prljavih napada na
njegov račun.
Tablasi Dajmijela
Izveštaj zaobilaznog svedoka u procesu protiv Slobodana Miloševića
Vreme je sudija
(Ibn Arabi)
U posetu zatvoru u Ševeningenu

bio sam spreman da odem bez
oklevanja. Istina, tamo nisam baš
http://www.koreni.net/broj51/handke.htm[3/20/2011 12:33:07 PM]

otišao kao mogući svedok – mada

ni to nisam sasvim isključivao. Isto
tako nisam bio radoznao da
upoznam nepoznatog „prijatelja“ i
nisam želeo da saznam išta od
njega, bar ne ono što se tiče
procesa. Osećao sam se pomalo
nelagodno zamišljajući kako je
njegov pravni savetnik optuženog
možda tek tako nagavorio da me
primi. S druge strane: ako on sa
svoje strane nije hteo ništa da
sazna od mene: utoliko bolje. Pre svega mi se nametala svest o dužnosti – ne, ne, ne
pred istorijom, itd. – već dužnosti – tek tako.
Dan i sat razjašnjeni su sa Miloševićevim pravnim savetnikom. Pred sam moj odlazak su
me, međutim, još jednom nazvali, iz samog Tribunala, „Sekcija za svedoke i žrtve“.
Vozna karta Pariz – Hag je za mene spremna. Takođe je rezervisan i hotel. Kad sam
odgovorio da želim da sam platim put i hotelsku sobu, i da sam, pored toga, već
rezervisao sobu u jednom drugom hotelu, a ne onom koji je imenovao Tribunal, naišao
sam prvo na jedno dugo zabezeknutno ćutanje, posle čega sam ponovio moj odgovor.
Nakon još jedne pauze ćutanja i nekog ne meni namenjenog, ali meni nerazumljivog
dijaloga glas Tribunala izjavi kako se slaže, ali kao da u to svoje slaganje i sam nije baš
uveren; za naredna putovanja svedoka biće određena jasna i striktna pravila; a koja se
do ovog trenutka još nisu pokazala potrebnim. No, sad bi barem trebalo da kažem vreme
svog dolaska kako bi me na haškoj železničkoj stanici dočekao automobil Sekcije svedoka.
Kad sam i to, zahvalivši se, odbio – hteo sam malo pre toga da se odlučim za neki voz, i
da bez pratnje pronađem svoj hotel -, naređeno mo je da svakako na dan planirane
posete zatvoru budem spreman za prevoz u automobilu Tribunala i s tim sam se složio
bez daljnjega (iako sam se od hotela na moru do zatvora, koji mi je spolja već odavno bio
blizak, mogao lagano prošetati).
Stigavši u hotel u Ševeningenu pročitao sam vesti iz suda: početak vremena za posete
sledećeg dana koje je odredio zatvorenik pod istragom – da li je to bio deo njegovih
prava? -, Tribunal je pomerio dosta unapred. Sledećeg jutra stajao sam tačno u zakazano
vreme kod recepcije. Ja sam onda bio taj koji je prepoznao one koji su došli po mene.
Bilo ih je dvojica. Jedan od njih nestade i mene, jedinog putnika u minibusu, vozač
dovede do kapije Kraljevskog kaznenog zavoda. Dobra tri sata me je taj mladi čovek
čekao na tom mestu. Već duže je bio zaposlen u Tribunalu; upoznao se sa Balkanom
transportujući svedoke iz svih bivših jugoslovenskih republika. Za unutrašnju službu
Sekcije svedoka radi navodno preko trideset ljudi.
Dva meseca posle moje posete zatvoru – Miloševiću je u međuvremenu zbog bolesti
oduzeto pravo na samoodbranu – njegov engleski branilac po službenoj dužnosti,
nekadašnji amicus curiae stavio mi je do znanja da ja nisam imenovan kao običan svedok
(očevidac, svedok koji je nešto čuo), već kao „expert witness“, i takav „stručni svedok“
obećava analizu činjenica o kojima se svedoči što uključuje „neminovno i (moje) mišljenje
o istim“. Takvo „svedočenje eksperta“ ima da se obavi u vidu (pisanog) izveštaja koji će
sudijama i predstavnicima tužbe biti predat „unapred“. Takav izveštaj eksperta sudije
mogu da odbiju kao svedočanstvo i sledstveno tome on neće biti upotrebljen u postupku,
„if not served in the correct form... Would you be willing to provide an expert witness
report?“
Za takav ekspertski izveštaj umesto običnog iskaza svedoka ne samo što nisam bio
spreman, već sam za njega svakako i nesposoban. (Eksperti za ovo i ono, u redu što se
mene tiče, neka ih – „eksperti za Balkan“, ali: da, analize nerazmrsivo povezane sa
mišljenjima – ne samo mišljenjima, već svrstavanje uz jednu stranu – i tako: nije pravo;
nije po pravu; sve, samo ne svrstavanje uz jednu stranu.) U trenutku zahteva da pišem
izveštaj bio sam doduše, ionako već siguran da od mog kambeka, kao svedoka u ovom,
ovakvom Tribunalu neće biti ništa. A i posle toga nije došlo ni do kakvog kolebanja ili
ponovnog razmatranja kada je druga instanca u postupku optuženom vratila pravo da se
sam brani. Nisu li upravo takve jasno naglašene igre instanci – instance su pri tom
veoma bliske jedna drugoj, u istoj zgradi suda – uz istovremeno dalje delovanje i
konačnu kompetentnost u donošenju presude upravo od strane sudija koji su svom

optuženom prethodno oduzeli njegovo pravo, mene samo još više uverile u ispravnost
mog mišljenja o besmislenosti, i kako je reč o pukom alibiju, pa čak i štetnosti takvog
svedočenja. Alibi za šta? Šteta za šta? (Nepotrebno pogađati.) (...)
Na kraju moje posete u zatvoru Ševeningena Slobodan Milošević mi je dao da potpišem

neku vrstu Tribunalovog letka, po kome se obavezujem da ne oglašavam ništa o
njegovim uslovima zatočeništva, o njegovom zdravlju i duhovnom stanju, ili o njegovom
spoljašnjem izgledu. Kroz hodnike, gde sam vrlo brzo izgubio pregled ili geografski
smisao, od jednih blindiranih vrata do drugih blinidiranih vrata, koje sam vremenom
prestao da brojim, vodio me domaći holandski zatvorski službenik i pratio jedan od trojice
beogradskih pravnih savetnika. On je već tako često bio u poseti kod M., da je odavno
znao napamet broj blindiranih vrata (dvocifreni ). Glavni prag na toj dugoj deonici bio je
onaj gde Nacionalni kraljevski zatvor prelazi u međunarodni, jedan poput bunkera nizak
međuprostor s moćnim insignijama Ujedinjenih Nacija i jednim odgovarajuće
uniformisanim personalom koji je sada govorio jedino engleski (da li sada nešto odajem?
). Ovde je advokat, koji je ranim jutarnjim avionom doleteo iz Beograda i odmah se
odvezao u zatvor, morao da preda DVD-ijeve koje je poneo sa sobom: novije američke
filmove koje je uveče radi opuštanja hteo da pogleda u svom malom haškom stanu –
kancelariji.
Posle toliko vrata, rešetaka i mračnih, krivudavih hodnika predstavljalo je pravo

iznenađenje da se ođednom iznebuha nađem pred bivšim jugoslovenskim predsednikom.
Ovo krilo zgrade bilo je neočekivano svetlo i imalo je, možda i pod utiskom svih prepreka
koje sam na svakom koraku upravo prošao, privid velikog prostora i gotovo
velikodušnosti; delovalo je bar u sebi otvoreno. Personal, zatvorenici i njegovi posetioci
susretali su se u hodnicima gotovo neusiljeno, dok su svuda stajala otvorena vrata
kancelarija koje su sve imale prozore (ćelije mora da su bile negde drugo, odmah iza ugla
ili tu negde, ali njihova blizina se nije osećala). Slobodan je primio svog pravnog
savetnika i mene ispred – takođe otvorene, takođe dnevnim svetlom bogato obasjane -
kancelarije koja mu je prepuštena za razradu njegove odbrane tokom trajanja procesa.
Jedan telefon koji istovremeno služi i kao faks i jedan kompjuter, „bez priključka za
internet“: ovu pojedinost preuzimam od novinara „Figaroa“. A od kanadskog novinara
preuzimam jednu, dve pojedinosti o garderobi: „Karirana košulja, zakopčana kragna,
široke pantalone“ –iako je Milošević na dan kada sam ga ja posetio nosio malo drugačije
stvari (ali ni u kom slučaju to nije bila trenerka ili nešto slično).
Kanađanin, za razliku od francuskog novinara, nije došao „za intervju“ već više da, kao
iskusan ratni reporter s Balkana, „odgovori na njegova (M.-eva) pitanja“. A ja? Tek kad je
prošlo više od tri sata izneo sam da mi nije jasno kako pred sudom mogu da budem
koristan kao svedok. Sve vreme govorio je gotovo samo Slobodan Milošević, sa gotovo
istom onom energijom i prisebnošću duha koji su mi bili poznati kao slušaocu na
njegovom suđenju, možda uz dodatak izvesne spokojnosti, s obzirom da ovde u
kancelariji nije nikome morao da protivreči i nikome nešto da dokazuje, ali ipak s tako
opširnim argumentima i razmatranjem pozadinskih konteksta, kao da govori meni a
istovremeno i svojim sudijama koji a priori ništa ne znaju i nemaju razumevanja. To kako
se Milošević ponašao (ja, njegov sagovornik, mogao sam da budem bilo ko drugi) to nije
bilo ni privatno ni javno, pre neka kombinacija i jednog i drugog, ne, njihovo jedinstvo,
tako podrlazumevajuće, gotovo prirodno, kako to nisam doživeo ni kod jednog političara.
Celo pre podne on je predamnom razmatrao ona dva događaja koja su naknadno, kada su
1991. izbili secesioni ratovi u Jugoslaviji, tako tumačeni kao da ih je Milošević, kao
govornik, kao protagonista prouzrokovao, raspalio, raspirio. (S vremena na vreme sam
poželeo da progovorim malo i o nečemu drugom, sporednom, čak ništavnom i bežao sam,
usred koncentrisanog slušanja, uvek iznova u posmatranje jedne usamljene, zaista veoma
usamljene vlati trave, koja se pri dnu zida domah iza prozora kancelarije jedva ljuljala,
dok je oko zatvora, istovremeno, besnelarazuzdana oluja sa Severnog mora, i mislio sam
na novinarku "Liberasiona" koja je moju priču "Oko Velikog Tribunala" – u kojoj sam se
žalio na demagogiju njenih, i ne samo njenih novina – odbila kao neprofesionalnu, jer
sam u njoj pomenuo šafrane iz Ševeningena, jedan detalj kakav se početniku u
novinarskim školama odmah isterije iz glave. S druge strane razumljiva je bila i rečenica
novinara "Figaroa" : da je prozor "bez pogleda", "sans vue".)
Prvi od tih, po kasnije vladajućem mišljenju, ratnohuškačkih događaja bio je onaj istup
Miloševića 1987. na skupu srpske manjine na Kosovu gde je, kao srpski i prema tome
(tada) i kosovski predsednik, kada je pred vratima sale došlo do fizičke rasprave između
uglavnom albanskih policijskih snaga i Srba koji su se tiskali u prepunu salu, izašao
napolje i obraćajući se svojim sunarodnicima, izgovorio one prokleto nacionalističke,
zmajevski-krilate reči: "Niko ne sme više da vas bije!"
A drugi događaj koji je navodno još više postavio smernice (?) za ratove?, govor

Slobodana Miloševića dve godine kasnije na Kosovu polju, 28. juna 1989. na Vidovdan
povodom šestogodišnjice legendarne bitke između Turaka i srednjevekovnog srpskog
carstva, pre više od milion Srba iz celog sveta, uključujući i dijasporu, doputovali sa do
danas – mada ne i tada – na Zapadu i Zapadu najudarnijim dokazom za ratnu krivicu
optuženog, onoj središnoj i razbijačkoj rečenici komemorativnog govora povodom
proslave Kosovske bitke: "Danas nam predstoje nove bitke."
Nije da je Milošević za ove dve rečenice hteo predamnom, posetiocem zatvorenika,
strancem – isuviše sam na trenutke video sebe u ovoj tako tesnoj ulozi – da se brani.
Ipak, on je sve te sate govorio gotovo samo o te dve situacije. Posebno je ukazao kome?
, meni?, na razliku između tadašnjih aktuelnih komentara na njegov govor na Kosovu
Polju u zapadnoj ili svetskoj štampi i onih komentara koji su se pojavili godinama kasnije
za vreme ratova za otcepljenje. Dok su neposredne reakcije – citirao je pojedinačno
englesku štampu – isticale umerenost i pružanje ruke kosovskim Abancima u govoru (slab
aplauz kod miliona slušalaca), onda su posle izbijanja ratova 1991, pre svega 1992. u
Bosni, one druge "bitke" – iako je bez mogućeg nesporazuma upravo time jasno
napravljena distanca od bitaka, oružja, ratova. (Nikakve nasilne borbe više) pa – često
isti ti mediji iznova tumačili kao nešto što se u haosu ubijanja moglo prodati kao uzrok i
početak svekolikog zla? A svet – ili ono što samog sebe, od kada li?, tako naziva – postao
je verujući mušterija (vera mušterije, čudna nova vrsta vere), i kao visoki predstavnik
sveta mušterija, upravo kao vrhovni mušterija, reagovao kako promkptno tako i
predvidljivo i sam Veliki Tribunal? Pogledati, još jedanput, "kriminalno udruživanje"?
Samo: koga je to Slobodan Milošević hteo da ubeđuje tim svojim izlaganjima. Čemu
toliko trošenje snage s citatima dugačkim stranicama iz "Indipendenta"-a, "Tajms"a,
vlastitog govora, i to baš pred nekim kao što sam ja, koji je tekst ipak poznavao i kome
nije bilo potrebno posebno prosvećivanje? Na trenutke mi se već tada činilo kao da sam
ja, posetilac, za njega nešto nalik na sparing-partnera. I sada, više od pola godine
kasnije pitam se, kako će onda "u stvarnom slučaju" njegove sudije, koje neće ocenjivati
ništa drugo osim sistema optužbe podstrekivanja i sprovođenja, saslušati ovakve itorijske
diskurse – imajući posebno u vidu i "vremensku stisku" suda – i da li je u načelu uopšte
moguće da ih to u nešto ubedi? I onda se pitam sada, nije li Slobodan Milošević meni,
neznancu, svoje pozicije i bukvalnosti tako opštino i, vremenom gotovo vatreno
predočavao samo zato što to kasnije, pred sudom, više neće moći – ovako ili onako više
neće biti u prilici – zato što, tako ili tako, on time kod svojih (a i kod svoje Jugoslavije,
videti fotografiju na kojoj prilikom poslednjeg "glasanja" o njenom raspadu, on nosi veliki
natpis PROTIV!) presuditelja neće naići čak ni na nešto kao blago iznenađenje, akamoli na
razumevanje ili priznanje.
Kako god bilo: kasnije sam se napolju prvo čudio kako zatvorenik,iako je tri sata govorio,
obrazlagao, ukazivao na izvore itd., i to je govorio skoro jedino on – i njegov od leta
umorni pravni savetnik je ćutao - uopšte nije izgledao iscrpljeno. (I druga dva spomenuta
posetioca, obojica još mnogo duže u njegovoj „kancelariji“, primetili su isto to.) Ja koji
sam za razliku od „bolesnika s teškim problemima s pritiskom", koliko-toliko „zdrav“, koji
sam gotovo samo slušao, osećao sam se, s druge strane, skoro iscrpljeno. I njemu su
onda njegove sudije oduzeli pravo da se sam brani, zato što je za to „previše bolestan“?
A u međuvremenu – da, imam u ovom slučaju nekoliko, malo svojih uverenja – sam se
uverio da nije govorenje, već naprotiv, zabrana govora, uskraćivanje prava da po
vlastitom predmetu govori i odgovara, ono što optuženika, ovog posebnog, čini bolesnim
ili, pak, čini njegovu bolest – od koje se tog pre podneva nije moglo primetiti ništa, ni po
drhtanju glasa, ni po podrhtavanju ruku, ni po rumenilu u licu – pogoršava; da je
oduzimanja prava na samoodbranu, bez obzira što je u međuvremenu povučeno, ono što
je sudije koje su to odlučili, i koje u istom slučaju i dalje sude, definitivno
diskvalifikovalo. ( Istine ili koječega radi dodaćemo da je Milošević za tri sata popušio dve
ili tri cigarete, dok je kafu koju je sam pripremio, sipao samo dvojici svojih gostiju.)
Nikakvo uverenje, već samo tako jedna „ideja“ bila bi da jedno takvo intenzivno
govorenje, koliko rečito, toliko bez napora, razmatranje, ostajanje pri temi bez digresija
jeste nešto (ne sve) što bi moglo da ima neke veze sa specifičnošću Južnih Slovena koji
su toliko stoleća živeli pod tuđinskom vlašću (turskom, austrijskom), i čija je nemoć da
deluju proizvela jednu posebnu vrstu govora, možda ne toliko prkosnu koliko osobitu,
jednu naročitu, upravo balkansku mešavinu nečeg sraslog sa tlom i uzvišenog,
usredsređenog na predmet i lukavog (bez nekih zadnjih misli), što se ne sme pobrkati s
nekakvom južnjačkombrbljivošću. To što tom prilikom gotovo uopšte nisam uspeo da
dođem do reči, samo mi je odgovaralo. Ipak, rado bih ga tu i tamo nešto bio priupitao –
ne o samom problemu, nego o nečemu sasvim drugom, pre svega neproblematičnom – o
nečemu što sa slučajem ili procesom nema nikakve veze. Povremeno sam čak osećao
potrebu da Miloševića pitam o nečemu sporednom, čak ništavnom; da ga odvratim od
njegovih tema. Ali on je do kraja kružio oko svojih početnih tema; nije se dao izbaciti iz
svog uvek jednakog tona, niti ritma, ni pitanjem o marki njegovih cigareta, niti pitanjem

da li mu nedostaju reke Sava ili Morava.

Tek prilikom rastanka, kojom prilikom me je ispratio do hodnika kao neki šef kabineta,
kada sam spomenuo njegov rodni grad Požarevac u istočnoj Srbiji i moju posetu
tamošnjem muzeju, kao i kafanu po imenu „Kum“ na putu prema Dunavu i preko, prema
Rumuniji, pojavilo se nešto nalik na reakciju, pri spomenu „Kuma“, jedan lak, možda i
ironičan osmeh, a na „muzej“ oči su mu blesnule, možda od ponosa na svoju domovinu,
ili možda samo zbog uspomene na „lepe nalaze iz rimskog doba“ tamo. Pre toga,
međutim, pred kraj ona tri sata, još uvek u kancelariji, Miloševića je skoro iritiralo, ili bar
začudilo, što sam ga ja, posetilac, nazvao „tragičnom ličnošću“; izgledalo je kao da on ne
smatra da se to na njega odnosi, a naročito ne taj izraz koji je očigledno protivrečio i
njegovom mišljenju i njegovom govoru. I ja sam sam odmah zažalio što sam to rekao.
To mi je više samo izletelo iz usta, usled neke vrste zbunjenosti posle svih njegovih
izvođenja.
Pa ipak – da nisam naišao na nerazumevanje – rado bih se bliže objasnio, ovako nekako:
da je na Balkanu početkom devedesetih godina pokrenuta jedna paklena mašina koju
iznutra pojedinačne republike, regije, doline i klisure ne bi uspele da zaustave, nijedna
vlast, nijedna ličnost, nijedan pojedinac – ali se, pre nego što je pokrenuta, njom moglo
upravljati spolja i jedino spolja – odakle je njom očigledno i upravljano, ali upravo u tom
paklenom smislu – i onda kada je mašina pokrenuta, i dalje je i sve jače spolja s njom
upravljano, jednostrano, pristrasno, i tako punom brzinom prema paklu, u najboljem
(najboljem) slučaju pakleno nemajući pojma – i, u najboljem slučaju nemajući pojma
(možda bi se to moglo reći u korist Tribunala?) njom se i dalje upravlja, jer „ipak je sada
na Balkanu mir“ – tako, mir? – i da je ova iznutra pokrenuta a spolja vođena paklena
mašina iznutra i spolja mogla da proizvede samo krivce, u unutrašnjosti, doduše sasvim
drugačije nego spolja, čak ovog ili onog (ne sve!, ne mnoge!) tragičnog krivca koji ovako
ili onako nije mogao da izbegne svoju krivicu – tragične figure koje po svojoj prirodi i
držanju nemaju ničeg zajedničkog sa „tragikom“, koji po svojoj osnovi i istoriji nisu
uopšte podesni protagonisti jedne tragedije – tragedije suštinski netragičnih ljudi – jedna
prilično nova još neistražena vrsta tragike? Tribunal će je istražiti? Ili bar o njoj voditi
računa?
Ipak sam na kraju od Slobodana Miloševića dobio odgovor šta bih kao eventualni svedok
uopšte mogao da kažem, i da li moje uglavnom ograničeno neposredno svedočenje kao
očevica – recimo o žutim padobrančićima sa hiljadu NATO-vih kasetnih bombica usred
mirijada žutih, plavih šafrana (gle opet!) na planini poznatoj po zimskim sportovima na
granici prema Kosovu – uopšte ima smisla: da, to bi trebalo da svedočim pred sudom kao
i o krstarećim, vrebajućim i pretećim paravojnim odredima viđenih tada tokom moja dva
putovanja za vreme bombardovanja veoma daleko od svake vojske i u mojim očima
zaista izvan njene kontrole. I slične izjave imale bi valjda nekog smisla, jer nije reč o
njemu i njegovoj ličnosti (odrečan gest, kratak, kada je već, ustajao), nego o istini (jedini
put da je M., ako se hoće, postao „patetičan“, ali ne menjajući trezven ton): istina mora
da se sazna, „istina će pobediti“ (bez uskličnika). Na to sam samo odgovorio da ću
pokušati da zapišem nekoliko zapažanja pre i tokom ratova za njegovog pravnog
savetnika, ništa drugo osim onog što sam lično doživeo, „na dve, tri strane“... Ono što
sam pomislio o istini koja će pobediti, zadržao sam za sebe; to ni ovde neću izgovoriti.
(...)
Ipak, me nešto tera da ovde, daleko od Tribunala, na ovoj hartiji o nečemu svedočim.
Ukoliko beskorisnije, utoliko bolje. Ukoliko manje ima očigledne ili neposredne veze sa
optužbom ili odbranom, utoliko je veća moja potreba da to učinim. (...)
Da svedočim, ne, bolje reći da zabeležim, prvo za samog sebe, tera me i ono što sam
video u zimu pre dve godine, početkom 2003. u okolini Srebrenice. I ovde mi odgovara
ako se možda ovo ili ono što sam već zabeležio ponovi u varijantama. Već više puta
tokom godina sam se, osim s izbeglicama i proteranim (uglavnom iz Sarajeva) nalazio i s
nekoliko domaćih, istočnobosanskih Srba koji su se između 1993. – tek tada su se, a ne
već 1992. kada je rat izbio, oni organizovali – i ozloglašenog jula 1995. mesecu masakra
(ili masakara) borili protiv muslimana zabarikadiranih u Srebrenici! Uvek sam se trudio da
saznam, još više nego o, kako izgleda, ipak razjašnjenim masakrima, o kojima moji
sagovornici nisu ništa umeli (ili želeli!) da kažu, o predistoriji, o događajima do
zauzimanja gradića u planinskom klancu; i uvek bi mi ispričali nešto disparatno,
nepovezano, u nekim delićima – što je bilo i razumljivo, tako nepovezano i isprekidano su
pojedini borci verovatno i doživeli haotično ratno vreme, ne samo oko Srebrenice. No,
ovog puta sam pitao bez ikakvog kolebanja – jer njih nekoliko je delovalo tako
pritešnjeno i potisnuto u ovu oblast da je to možda bio poslednji put da ih neko poput
mene još mogao pitati: hteo sam, ako već nisam mogao da razumem (nemoguća stvar),
da ipak vidim neku vezu. Kako je to počelo?
I ovog puta oni se konačno otvoriše, i progovoriše slobodno, o jednim za drugim, o

svemu onom što su do tada smatrali nepotrebnim da kažu, što nisu smatrali ni da je
hitno, osim toga što je bilo „ispod njihove časti“, dok im je to opet nekako unapred
izgledalo samo po sebi razumljivo, kao nešto što „govori samo za sebe“. Zapisivao sam i
ovde, za razliku od Haškog protokola o procesu o Srebrenici koji je izašao kod mog
izdavača Zurkampa – a koji su izdavači „obradili“ – i gde ste svi svedoci odbrane
pojavljuju kurzivom, u indirektnom govoru, sa skraćenicama, navodim rečenice one
dvojice, trojice srebreničkih Srba u direktnom govoru: “Na početku rata mi nismo bili
organizovani. Prvi mrtvi su bili naši, u Skelanima, zatim u drugim srpskom selima oko
Srebrenice, u Podravanju, u Krniću, u Ratkoviću, u Zalazju. Muslimani su pod svojim
komandantom Naserom Orićem sistematski uništili sva sela. Mi Srbi smo još u maju
1992. pobegli iz Srebrenice, uglavnom za Bratunac, blizu Drine. Organizovali smo se tek
posle napada na selo Kravice, januara 1993. Ono, poput svih sela u oblasti, nije bilo
branjeno, tako da su Orićevi ljudi lako zauzeli Kravice i pobili gotovo celokupno
stanovništvo, mnogo više od stotinu ljudi. I onda, posle tog 16. januara, organizovali smo
se isključivo kao vojnici Republike Srpske, nikakva JNA nije bila s nama, „samo srpske
vojske!“, organizacija je počela tek iz nužde, i tako je nastala naša vojska. Da smo imali
vojsku pre januara 1993. ne bi nikad ni došlo do masakra u Kravici, a ni do svih onih
masakriranih srpskih sela još 1992!“ (A onda sledi najmračnija gnevna rečenica:) „Da
smo (posle masakara koji su 92/93 izvršili muslimani u okolini Srebrenice) u februaru
1993, tek tad smo čuli za Kravice!, da smo imali moć celu bismo Srebrenicu zbrisali.“ A
zašto je muslimanska strana u ratu htela da se tako jako (hm) potvrdi (hm) baš u jadnoj
Srebrenici? Zbog rudnog blaga, srebra, bakra, olova? Zbog lekovite vode (pije se samo
kroz slamku, inače napada zube)? – „Zato što je S., posle pada Višegrada, centra
istočnobosanskih muslimana, postala njihov veliki simbol. Morala je postati i ostati
muslimanska! I u selima su pobili sve Srbe zajedno s ženama i decom, a naši posle pada
S. isključivo vojnike. Šta je tu genocid?“ (U spomenutom Haškom protokolu za masakre
u srpskim selima inače u najboljem slučaju stoji : "Pojedinačne zloupotrebe … ".)
Posle toga, iz Srebrenice zimsko putovanje, dubok sneg, velika hladnoća, do sela Kravice,
oko 20 kilometara severoistočno. Raštrkano istočnobosansko selo, crkva sa grobljem, kao
i obično, sa strane, gore, na brežuljku, iza koga se nižu drugi brežuljci, jedan gotovo da
prekriva drugi i to se nepregledno nastavlja, samo kako? Nema ljudskih tragova na snegu
groblja, jedino tu i tamo oko grobova – preminuli ugravirani kao cele figure u spomenike,
kao živi. Nazad u selo bez centra, crna voda potoka oivičena ledenicama. Nikoga? A onda
u rumenom zimskom suncu ipak jedna žena pored kuće, gole ruke na mrazu, odbijajuća,
ugaslog pogleda. A onda ipak, pogled, na moje pitanje. Poziv u kuću. Njen muž bio je
jedan od onih koje su izmasakrirali za vreme srpskog Božića. „Tako je bilo“, rekla je, ali je
to istovremeno bila i tužbalica. U kući živela je još i stara majka poginulog koja je
pripremala kafu i onda govorila. „Sreća što moja kćerka sa sinom tada nije bila u Kravici.
Mi preživeli smo onda ubijene pronašli u pepelu. Prepoznali smo ih po ostacima odeće.
Svuda pepeo. Godinama u selu nije raslo nikakvo voće. A stari su govorili da ima Boga.
Da mi je neko ranije rekao da će se nešto tako dogoditi, ja bih se ubila da tako nešto ne
doživim.“ Sanja li svog mrtvog sina? – "Da je to bar bio moj muž. Ali moje dete – da, ja
ga sanjam, zašto da ne? Tada čujem da je gladan i hoću da mu dam da jede.“ – Da li
misli na osvetu? – „Osveta? Samo da ih moje oči ne vide, muslimane.“ - Pitam li previše?
– „Ne, ne previše. Kad mi dođe bol onda govorim i kad me niko ništa ne pita.“
Posle toga sam na drumu u jedinoj radnji u Kravici kupio kasetu na kojoj je opevan
božićni masakr 1993. i to izvodi jedan guslar, epski pevač koji uz svoju pesmu
istovremeno gudi na guslama, instrumentu sa samo jednom (1) strunom, ali kakvom. Još
nikada nisam čuo pripovedanje tako ispunjeno gnevom, tako gnevnu pesmu, kao da
pevač, pevajući svom snagom, itovremeno škripa zubima. Ne samo od besa (i gađenja)
može se, dakle, tako pevati (primer Eminem) i ne samo osvetoljubivo (kao u jednoj od
svojih kasnih pesama Džon Fogerti protiv šefa studija koji mu je pokrao sve njegove
pesme) već i od gneva, i to kakvog gneva, gneva s one strane osvete ili besa, ali i s one
strane ogorčene tuge, recimo bluza, koja se u pevanju nekako ublažava.
I mislio sam, imajući pred mojim televizijskim i novinskim očima slike „srebreničkih
majki“, organizovanih i aktiviranih za svetsku javnost, nadajmo se od strane samih
majki, po ugledu na „majke iz Buenos Airesa“ koje traže svoju decu nestalu u diktaturi
(kao što i sve današnje blage, plišane, narandžaste, ružičaste, na karanfile mirišuće
„revolucije“ –u redu je – vide svoj uzor, svoj original, u „cvetnoj revoluciji“ protiv
portugalske diktature), mislio sam, s obzirom na sva ta mnoštva tih majki i revolucija na
onaj jedan (1) gnev onog jednog (1) guslara iz Kravice, mislio sam i mislim, i celog ću
života misliti na jednu (1) jednu po broju majku koja sanja o svom gladnom mrtvom sinu,
majku iz raštrkanog sela Kravice, izgubljenog među srebreničkim brdima, i kako je ta
majka, na moje pitanje da li preživelim nepodnošljivo izgleda to što je masakr u Kravici,
kao i masakri u okolnim selima zaboravljen, odgovorila: „Ali za to zna ceo svet!“

U POSETI KOD SLOBODANA

Handke Miloševića očigledno ne smatra mogućim počiniocem i organizatorom
masakra nad muslimanima, a piščeva dublja istorijska istina i u njegovom
najnovijem putopisu zna samo za Srbe kao žrtve
Piše: Matijas Rib
Kad bismo samo mogli da saznamo nešto više o tri sata koje je austrijski pisac Peter
Handke proveo sa bivšim srpskim i jugoslovenskim predsednikom Slobodanom
Miloševićem u njegovoj kancelariji u zatvoru haškog tribunala u Sheveningenu! Na kraju
nam ostaje jedino škrt izveštaj o monologu koji je najpoznatiji i svakako najvažniji
optuženik tribunala vodio sa ovim piscem. Ali iz ovog izveštaja već postaje jasno da
čovek posle čitanja Handkeovog “putopisa” na 20 stranica objavljenog u najnovijem
izdanju časopisa “Literaturen” postaje još očajniji zbog ovog traćenja intelektualne i
retoričke snage. (…)
Handkeov tekst koji se nadovezuje na njegove prethodne putopise po Srbiji, Bosni i

Kosovu, kao i haškom tribunalu, nastao je zbog činjenice da su Miloševićevi nametnuti
branioci želeli da ispitaju ovog pisca kao jednog od 1.600 svedoka odbrane. (…)
“Preciznost i duša”
Kao i u svim Handkeovim tekstovima o raspadu i ratnoj istoriji Jugoslaviji moramo zbog
analitičke jasnoće i u njegovom najnovijem putopisu razlikovati dva nivoa, mada - ili bolje
rečeno jer - Handke razvija nivoe oscijalicije ka svojoj specifičnoj umetničkoj formi. Ovi
nivoi se mogu opisati sa Robertom Muzilom, na koga se Handke u svom izveštaju o
poseti Miloševiću svrće formulom o mogućoj “paralelnoj radnji”, kao nivoi “tačnosti i
duše”.
Handke zahteva s jedne strane da bude precizniji od novinara, o kojima, kako je poznato,
nema visoko mišljenje. Na drugom nivou, ovaj verbalni umetnik želi da dokuči dublju
istinu o događajima, da istovremeno rasvetli dušu istorije koja mora da ostaje skrivena
zlonamernim ili samo neiskusnim književnim poslenicima novinskog pera.
U svom najnovijem tekstu Handke ponovo doživljava neuspeh na oba nivoa: i tačnosti, a i
duše. Tu ima puno stvarnih nepreciznosti i protivrečnosti, do kojih, međutim, dolazi kad
pesnik želi da se bije sa novinarima u njihovoj prašnjavoj areni. (…)
Instrument “pravde pobednika”
Handkeov uopšteni prigovor tribunalu glasi - uostalom, baš kao i Miloševićev - da je ovom
nelegalnom instrumentu pravde pobednika u jednom aktu “samovolje” preneta
nadležnost suđenja baš “od strane onih snaga i sila” koje su učestvovale u “ratovima, a
pre svega u poslednjem ratu - bombardovanju NATO 1999". Ovo je pogrešno jer je Savet
bezbednosti UN osnovao tribunal kome pripadaju Kina i Rusi ja koje, stalne članice sa
pravom veta koje nisu učestvovale u bombardovanju NATO tokom rata na Kosovu.
Handke opisuje dvojicu sudija predsedavajućih u postupku protiv Miloševića kao
“belobradog crnog Jamajčanina” i “južnokorejskog stručnjaka za založno pravo”: on
očigledno ne veruje da oni u dubini duše mogu da razumeju događaje na Balkanu i da o
njima sude. U svakom slučaju, Handke ispisuje - u najgorem novinarskom stilu velikim
slovima - svoj sud o tribunalu: to je “LAŽNI SUD” koji “nimalo ne doprinosi otkrivanju
istine”.
Ključni momenti istorije
Za otkrivanje istine, takoreći duše, bio bi dakle nadležan samo Handke. I tu on o svom
tročasovnom susretu sa Miloševićem, koga u dotičnom pasusu s mnogo ljubavi zove
“Slobodan”, piše da je ovaj skoro čitavo vreme vodio monolog, pritom se ograničivši
skoro isključivo na dva događaja koja su zapravo bili ključni momenti istorije:
Miloševićev nastup u aprilu 1987. godine u srpskom naselju Kosovo Polje zapadno od
Prištine kada je pred srpskim demonstrantima uzviknuo “Niko ne sme da vas bije!”, kao i
njegov govor na Kosovu u junu 1989. godine povodom šeststote godišnjice od istorijske
bitke kada je Milošević rekao pred milion Srba da srpskom narodu predstoje “nove
borbe”.
Handke ni ne pomišlja da se upravo iza ovog govora o odbrani sopstvenog prava na

egzistenciju od navodno narodnog ili klasnog neprijatelja može sakriti želja za uništenjem
– istorijskih uzora za ovaj govor i iz njega proistekla dela bilo je dovoljno u 20. veku.

Višegodišnje potiskivanje
Handke ne može da zamisli dublju istinu - da bi iza ljubaznog lica srpskog političara
zatvorenog u Sheveningenu moglo da se krije oličenje zla. I to u trenutku kada u Srbiji
video-zapisi o ubistvu muslimanskih mladića iz Srebrenice od strane srpskih paravojnih
jedinica pod kontrolom Beograda narušavaju više godišnje potiskivanje i “srpski narod
kao večita žrtva” počinje da se suočava sa sopstvenom odgovornošću.
Nasuprot tome, Handke učvršćuje mit da su se “Srbi nastanjeni u dalekim bosanskim

gudurama” bez komande iz Beograda - i samog Miloševića - branili od masakra
muslimana. Raspad Jugoslavije početkom devedesetih godina došao je kao “pokrenuta
paklena mašina” koji je kasnije ubrzan “mešanjem spolja”, piše Handke. Milošević, tako
se omaklo Handkeu prilikom rastanka, jeste “jedna tragična figura”. Handke ga očigledno
ne smatra mogućim počiniocem i organizatorom, a piščeva dublja istorijska istina i u
njegovom najnovijem putopisu zna samo za Srbe kao žrtve.
Frankfurter Allgemeine Zeitung
HANDKE I MILOŠEVIĆ
Peter Handke sada konačno pripada “pesničko-vojnom kompleksu”
Piše: Gregor Docauer
Istina pisca je drugačija od istine novinara. U prvom slučaju radi se, grubo rečeno, o
unutrašnjem doživljaju, a u drugom o odnosu prema spoljašnosti. Vrste teksta se zbog
toga razlikuju po jeziku, perspektivi i po tome kako se prenosi ono što se predstavlja. Ali,
kada se pisci i novinari bave istom stvarnošću bilo bi besmisleno pretpostaviti da pisci
mogu da opovrgnu novinare.
Stiče se utisak da samo Peter Handke veruje da to može. On je napisao svojevrstan

“putopis” na 20 stranica koji će se pojaviti ovog petka u časopisu “Literaturen”. Ova priča
traži da se bivšem jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševiću sudi pravednije
nego što će to učiniti tribunal UN za ratne zločine u Hagu.
“Tablasi Dajmijela” – izveštaj zaobilzanog svedoka u procesu protiv Slobodana Miloševića"
govori između ostalog o tročasovnoj poseti Miloševiću u zatvoru Sheveningen i završava u
tablasima, močvarnoj oblasti u španskoj Manči koja služi kao alegorija nestale
Jugoslavije.
Prema formi pravdanje zašto on, Handke, ne želi da nastupi kao svedok Miloševićeve
odbrane, tekst funkcioniše istovremeno kao zapenušano podizanje optužnice protiv sveta.
To je njegova dvostruka strategija: namera da se izbegnu rasprave, ali sa željom da se
one određuju. Pozirati kao pisac, a delova ti kao novinar. Handke ne želi da govorio tome
kako Miloševića “doduše, ne smatra potpuno ‘nevinim’ (to nije moja stvar)”, ali on ističe
da Milošević “nije kriv u smislu optužnice”: “Ja sam potpuno uveren da su svetski
tribunal, kako zaseda (i zaseda) u sali nekadašnje holandske privredne komore, (...) kao i
njegov početak, razlog i poreklo lažni i ostaju lažni, a tako će biti i ubuduće. Zbog toga
neće nimalo doprineti utvrđivanju istine”.
Problem nije Handkeovo mišljenje. Možda bi on mogao sa svojim poznavanjem istorije i

zemlje stvarno da doprinese pojašnjenju jednog karaktera koji se davi u zločinačkim
klišeima. Preciznije sagledavanje stvari nikom nije nikad naškodilo. Ali, Handke čini baš
suprotno. Nije lirski aspekt taj koji potkopava njegov tekst: na primer, jedina travka
ispred prozora Miloševićeve kancelarije. To je ono neodređeno i izjednačavajuće: u
tumačenju događaja kao “paklene mašine” tragične neizbežnosti - i u stalnom ponavljanju
reči “otprilike tako” kojima navodi udarne novinske naslove, stavove i anegdote,
prekinute pripovedanjem ili sopstvenim rupama u sećanju.
Opterećuje ga već i samo opisivanje Miloševićeve odeće. I književnost traži preciznost.

Kako onda Handkeu treba verovati u misaonom pogledu? Novinarstvo se može
falsifikovati. Književno stvaralaštvo postaje “samo” neistinito. Međutim, zakazivanje na
oba ova polja, što je karakterisalo i poslednji Handkeov pamflet o Srbiji “Unaokolo po
Velikom tribunalu”, jeste katastrofa. Peter Handke sada konačno pripada “pesničko-
vojnom kompleksu”, kako je Slovenac Slavoj Žižek jednom rekao o ovom Austrijancu.
Nešto gore ne može da se desi književniku koji drži do nepodmitljivosti svoje vizije.
Der Tagesspiegel (Berlin)

DEZINFORMACIJE I AROGANCIJA
Piše: Bora Ćosić
Handke je značajna figura evropske književnosti, ličnost koja uživa veliku popularnost,
lupa pod kojom on priča je velika koliko i teleskopna Griniču.
Ne sme biti nikakve greške u takvim dimenzijama, svaka reč se stavlja na vagu. Uprkos
tome, ovaj pesnik koji ima veliko razumevanje za bivšeg jugoslovenskog diktatora
priznaje da je u Srebrenici počinjen masakr, ali da su tamo ubije ni muslimanski vojnici.
To je reč koja ostale tvrdnje, ostale argumente izneverava i uništava ih. Kao kada
razbijete jednu ciglu i tako srušite čitav zid: jer u Srebrenici nije ubijen ni jedan vojnik, ni
muslimanski niti neki drugi, već su neselektiv no ubijani muslimanski muškarci, od
nezrelih dečaka do staraca. Postoji filmski materijal, snimci na kojima srpski general deli
bonbone deci, a starijima cigarete. Film je prikazan bezbroj puta, milioni gledalaca su ga
videli. Jedan od ubica iz Srebrenice je u knjizi Slavenke Drakulić “Oni ne bi ni mrava
zgazili” posvedočio kako je jedan dečak uoči svoje smrti na mestu masakra dozivao svoju
majku.
A, ipak, ovaj pesnik govori dezinformacije bez ikakve rezerve i sa arogancijom koja
njegov ugled dovodi u pitanje. Ovde imamo posla sa jednim svedokom koji se služi
prevarama i retušira ono što se desilo.
Ponavljam: u Srebrenici nije ubijen ni jedan muslimanski vojnik, tamo su u patološkoj

mržnji ubijani mladići i starci druge nacionalnosti, druge vere. Onda bi moglo da se kaže
da su u Aušvicu vojnici gasom ubijali pripadnike jevrejske vojske (…).
Die Presse (Beč)

www.koreni.net
ESEJ
Islamističke mreže u Bosni

Oko 4.000 mudžahedina iz mnogih islamskih zemalja, od kojih su se neki
obučavali u Avganistanu, danas još uvek živi u Bosni. Muslimanski božji ratnici,
koji su se tokom rata od 1992. do 1995. godine borili na strani muslimana,
dobili su od tadašnjeg predsednika Alije Izetbegovića u znak zahvalnosti
bosansko državljanstvo
Piše: Franz-Josef Hutsch
Teroristi se obučavaju leti.

Onda kada sunce obasjava
pošumlje na brda i kada
nikakvi tragovi u snegu ne
mogu pilotima helikoptera
mirovnih snaga da otkriju
put do skrovišta. “Evro pa je
zaboravila Bosnu”, kaže
visoki pred stavnik
međunarodne zajednice Pedi
Ešdaun.
Bosna je, kako sve češće

stoji u izveštajima zapadnih
obaveštajnih službi, posta la
“idelani prostor za obuku
pripadnika al-Kaide u
predvorju Evrope”. To isto
Predsednik Republike Srpske Dragan Čavić na
misli i čovek koji sebe naziva
pomenu srpskim žrtvama srebreničkog kraja,
samo imenom Piter. On
Petrovdan 12. jul 2005.
pripa da USNIC-u, američkoj
Nacionalnoj obaveštaj noj ćeliji koja sarađuje sa svakom zemljom koja u Bosni ima
vojnike koji čuvaju tamošnji krhki mir. S jedne strane, kaže Piter, ovde ne postoje nikakvi
problemi sa islamističkim ekstremistima. On potom navodi sve što Amerika radi da bi
kontrolisala ekstremiste u ovoj balkanskoj zemlji: “zajedno sa lokalnim vlastima”
organizuju se racije, šalju se patrole u brda, nadgledaju se telefoni sumnjivih muslimana i
opslužuje najve ći centar američke tajne službe u Evropi - “posle Iraka i Avganistana”
najveći izvan SAD.
Hotlajn protiv terorizma
Piter je posebno ponosan na hotlajn koji je američka tajna služba uspostavila 24 sata
dnevno. Na taj način građani Bosne mogu da saznaju informacije o ekstremističkim i
terorističkim aktivnostima, humanitarnim organizacijama koje se bave pranjem novca i o
terorističkoj mreži al-Kaide. Na kraju sledi poziv: “Pozovite nas ako primetite nešto
sumnjivo”.
Od prošle nedelje telefon zvoni češće nego uobičajeno. U glavnom gradu Saudijske
Arabije Rijadu u jednoj policijskoj akciji ubijen je Junis Mohamed Ibrahim al-Hidžaridža.
Za američke i saudijske istražitelje on je jedan od glavnih terorista al-Kaidine mreže za
http://www.koreni.net/broj51/bosna.htm[3/20/2011 12:30:40 PM]

kojim se tragalo širom sveta.

Ovaj tridesetšesto godišnji Marokanac je bosanski državljanin. Muslimanski božji ratnici,
koji su se tokom rata od 1992. do 1995. godi ne borili na strani muslimana, dobili su od
tadašnjeg predsednika Alije Izetbegovića u znak zahvalnosti bosansko državljanstvo.
Oko 4.000 mudžahedina iz mnogih islamskih zemalja, od kojih su se neki obučavali u

Avganistanu, danas još uvek živi u Bosni. Al-Hidžaridža je bio stručnjak za sabotažu i
eksploziv, kao i instruktor koji je do 2002. godine navodno pripremao muslimane za sveti
rat u brojnim kampovima za obuku širom Bosne. On je navodno od marta 2003. godi ne
učestvovao u više atentata u Saudijskoj Arabiji.
On je svoj zanat naučio u Četvrtoj mudžahedinskoj brigadi koja je ratovala u okolini
Konjice u centralnoj Bosni. Komandant jedinice Nezim Halilović danas je imam u najvećoj
džamiji u zemlji, džamiji kralja Fahda u Sarajevu koju je izgradio saudijski princ Salman.
Snimci božjih ratnika
Ulični trgovci ispred velelepne džamije javno prodaju video-kasete i DVD o borbi
čečenskih božjih ratnika. Kilijan Val, portparol evropske policijske misije, zna da se
krišom nude filmovi “koji stvara ju utisak najcrnjeg srednjeg veka i zastrašujuće
inkvizicije”.
Tako se mogu kupiti kasete na kojima se mogu videti mučenja i ubistva zapadnih talaca u
Iraku. Istovremeno propovedi pojedinih imama i muftija postaju sve radikalniji. Prošle
nedelje Ismet Spahić je i upozorio i zapretio: doduše, on je zahvalio Sjedinjenim
Američkim Državama što su “nam donele mir”. Ali, istovremeno on strahuje “da će
angažman SAD i njihova borba protiv islama pretvoriti svet u vatrenu loptu”.
Ovako nedvosmislene reči kod mnogih građana Bosne nailaze na plodno tle. Ljudi su
“tokom rata izgubili toleranci ju prema pripadnicima drugih veroispovesti”, kaže Jakob
Finci, predsednik jevrejske zajednice u Sarajevu.
Tako Husejin Smajić priželjku je da se uvedu stroža pravila. Sarajevski muftija pre svega
misli na devojke koje nose majice koje otkrivaju stomak, kratke suknje i tesne pantalone.
“Ako bi se poštovala volja vernika, žene bi išle zabrađene”.
Ipak, na ulica ma se može vide ti sve veći broj mladih žena sa maramom na glavi. Usko
vezane marame koje prekrivaju glavu i vrat i široka odeća smatraju se zabrađivanjem u
balkanskom stilu.
Frankfurter Rundschau
http://www.koreni.net/broj51/bosna.htm[3/20/2011 12:30:40 PM]

www.koreni.net

AMERIČKA ULOGA U OLUJI
Oduševljen Bljeskom, Clinton inicirao Oluju

Sjedinjene Američke Države aktivno su surađivale u pripremi Oluje, nadzirale je
i direktno inicirale: zeleno svjetlo predsjednika Billa Clintona prenio je tadašnji
vojni ataše u Zagrebu, a akciju su u realnom vremenu putem video nadzora
pratili američki obavještajni časnici
Piše: Ivo Pukanić
Budući da je SAD više zanimala situacija u BiH

nego u RH, od Hrvatske se tražilo da omogući
instaliranje vojne baze s bespilotnim letjelicama.
Osnovni uvjet je bio da to bude najstroža tajna, da
ne bi izgledalo da se SAD svrstava na jednu stranu
Sjedinjene Američke Države nisu samo nadzirale

kompletnu akciju "Oluja", nego su i aktivno
surađivale s Hrvatskom vojskom na njenoj
pripremi, te je na kraju i izravno inicirale. Zeleno
svjetlo Bijele kuće, odnosno predsjednika Billa
Clintona za akciju "Oluja" prenio je potpukovnik
Richard C. Herrick, tadašnji vojni ataše SAD-a u
Zagrebu. Nekoliko dana prije početka "Oluje" Herrick je posjetio Markicu Rebića, koji je
uz Miroslava Tuđmana, tada ravnatelja HIS-a, i Miru Međimurca, tada šefa SIS-a,
najintenzivnije komunicirao s američkim vojnim i obavještajnim službama, zbog čega je
1996. i dobio od Petera Galbraitha, tadašnjeg ambasadora SAD-a u Zagrebu, Meritorius
Service Medal. Herrick je Rebiću predao poruku da SAD nema ništa protiv toga da
operacija "Oluja" počne, te da mora biti "čista i brza", odnosno da treba završiti u pet
dana. Rebić je, kako Nacional doznaje, bio iznenađen što je tako važna politička i vojna
poruka prenesena na takvoj razini, te je o Herrickovu posjetu odmah pismenim putem
izvijestio državni vrh, o čemu i danas postoji svjedočanstvo u arhivima. Pritom je važno
napomenuti da je u toj liniji "zapovijedanja" u potpunosti bio izbačen veleposlanik Peter
Galbraith, te da je poruka bila prenesena od predsjednika Clintona, Anthonyja Lakea, tada
savjetnika za nacionalnu sigurnost, i Williama Perryja, ministra obrane, preko Rebića do
ministra Gojka ©uška i predsjednika Tuđmana.
To je bio vrhunac međusobne suradnje SAD-a i

Hrvatske, koja se počela razvijati 1992., na početku
srpsko-muslimanskog rata. Clinton je 1995. bio pred
drugim izborima, a Bob Dole bio je republikanski
predsjednički kandidat koji je tražio da Kongres donese
odluku o ukidanju embarga na oružje za muslimane u
BiH. Clintonu je regija postala bitna zbog unutarnjih
stvari u SAD-u i njegova opstanka na vlasti. U
strategiji rješavanja krize odlučili su iskoristiti Hrvatsku
da se preko nje udari po srpskim snagama u BiH,
stoga je i potpisana Splitska deklaracija Izetbegović -
Tuđman, koja je dopuštala ulazak HV-ovih snaga pod komandom Ante Gotovine u BiH te
suradnju s Armijom BiH. Da bi se mogla ostvariti ta operacija, HV je morao doći na
Dinaru iznad Knina i operacijom "Oluja" osloboditi Krajinu, te se odmah prebaciti svojim
jedinicama u BiH kako bi se stisnulo Srbe i prisililo Miloševića na potpisivanje mirovnog
sporazuma u Daytonu. To je bila Clintonova borba s vremenom, jer mu je trebalo brzo
rješenje krize kako bi zaustavio Doleovu inicijativu i pred svojim se biračima pokazao kao
odlučan predsjednik koji može riješiti i tako velike krize kao što je bila ona na tlu bivše
Jugoslavije, a čije su strahote svaki dan bile prikazivane na CNN-u i drugim velikim
http://www.koreni.net/broj51/oluja.htm[3/20/2011 12:38:40 PM]

američkim TV postajama. Da ne bi imao na leđima Engleze i Francuze, Clinton je zaobišao

klasičnu diplomaciju, kako bi u slučaju neuspjeha mogao tvrditi da u tome nije
sudjelovao. No budući da je akcija, koju je u njegovo ime vodio Richard Holbrooke, dobro
završila, obojica su je u svojim knjigama istaknuli kao vrlo uspješnu.
Suočen s teškim stanjem u Hrvatskoj i BiH pred izbore za drugi mandat, američki
predsjednik Bill Clinton odlučio je pomoći hrvatski napor za solobađanje teritorija: preko
svog vojnog atašea u Zagrebu aktivno je pripremio i sudjelovao u operaciji Oluja Prvi
kontakti na najvišoj obavještajnoj razini počeli su 1992., kad je na čelu DIA-a (Defence
Intelligence Agency ? Vojna obavještajna agencija) bio general James Clapper. U
Hrvatskoj su njegovi ljudi bili potpukovnik Richard Herrick i njegov pomoćnik Ivan Šarac.
Šarac je imao čin narednika četvrtoga reda, najviši koji je kao dočasnik mogao imati. Bio
je hrvatskoga podrijetla, a sa 17 godina emigrirao je u SAD. Nakon nekoliko godina
prijavio se u vojsku te je na početku sukoba u bivšoj Jugoslaviji poslan u Zagreb jer je
poznavao prilike i znao jezik. Potpukovnik Herrick bio je inženjer građevine, no s
vremenom je postao vrlo visoko pozicioniran u američkoj vojnoj službi i osoba kojoj je
Clapper najviše vjerovao. Ubrzo je počela svojevrsna "trgovina" između dviju službi.
Hrvatska je služba DIA-u dala ruske podvodne mine od 500 kilograma i najmodernija
ruska torpeda, a zatim i kripto zaštitne uređaje koje je koristila JNA, odnosno ruska
vojska. Oružje se u SAD prebacivalo sa splitskog aerodroma. Kada se obavljao transport,
blokirao se cijeli aerodrom, Herculesi C-130 slijetali su tijekom noći, oružje se tovarilo i
pod najvećom zaštitom otpremalo u SAD ili u neku njihovu europsku bazu. Isto tako
hrvatska služba je otkrila tvornicu bojnih otrova u Bijelome Polju kod Mostara koju su
Srbi izmjestili u Srbiju. To je bila tako dobro prikrivena tvornica da za nju nije znao čak ni
general Bienefeld koji je bio najveći stručnjak za bojne otrove u Hrvatskoj. Pomoću
nađenih uzoraka američki stručnjaci su otkrili sve vrste otrova koji su se tamo proizvodili
te se eventualno prodavali Iraku i drugim potencijalnim neprijateljima SAD-a. To je bio
tek početak suradnje, pri čemu je SAD odmah isporučio opremu za prisluškivanje koja je
uperena prema Srbiji i Crnoj Gori mogla istodobno snimati 20.000 telefonskih razgovora.
Ta je suradnja obavljena s američkim NSE-ijem.
Prije "Oluje" trebalo je provesti akciju Ljeto '94. i Zima '95. U planiranju operacije dolaska
hrvatskih trupa iznad Knina SAD je pomogao u obavještajnom dijelu operacije. Da bi se
točno moglo planirati prodor preko bosanskih planina u zaleđe Knina, trebalo je mnogo
informacija o kretanju srpskih trupa, sustavu veza, kripto zaštiti, postavljenim topovskim
punktovima. Budući da je SAD više zanimala situacija u BiH nego u RH, tražio je od
Hrvatske da mu se omogući instaliranje vojne baze s bespilotnim letjelicama. No osnovni
uvjet je bio da to bude najstrože čuvana tajna, kako ne bi izgledalo da se SAD stavlja na
jednu stranu u tome ratu. Odabran je otok Brač, koji se mogao dobro čuvati. Tamo su bili
stacionirani sva oprema i ljudstvo predvođeno CIA-inim stručnjacima s bespilotnim
letjelicama dugog dometa, koji su pokrivali cijelu BiH do srpskog koridora na Savi. U
njenom dometu je bilo i cijelo područje krajine u Hrvatskoj. U to vrijeme nitko u
Hrvatskoj nije znao što se zapravo događa i skriva na Braču. To nisu znali ni američki
saveznici Nijemci, koji su tamo 1. siječnja 1994. poslali svog vojnog atašea. On je
unajmio rent-a-car i došao do vanjske ograde baze te počeo snimati, misleći da je na
samu Novu godinu budnost u bazi popustila. No brzo su ga uočili i SIS ga je uhitio. Tek
kad je došao Gotovini na ispitivanje, vidjelo se da je riječ o njemačkom vojnom atašeu
Hansu Schwanu, stacioniranom u Zagrebu.
Nakon tog događaja cijela baza je prebačena u Šepurine pokraj Zadra, te je oko nje
postavljena trostruka linija zaštite. Oprema iz SAD-a dovozila se preko noći, a iz
Šepurina se bespilotnim letjelicama pokrivao svaki kutak Krajine i BiH. Amerikanci su
imali prešutan dogovor s HV-om da im ustupe sve snimke terena i srpskih trupa, a u
realnom vremenu slika se izravno preko satelita prebacivala u Pentagon. U prostorijama s
ekranima neprestano su cijelu situaciju nadgledala tri američka i tri hrvatska časnika.
Uoči akcije "Bljesak", koja je trebala biti generalna proba za akciju "Oluja", točno u
ponoć, šest sati prije početka operacije, u MUP su pozvani Herrick i Šarac te su bili
obaviješteni da planirana akcija počinje za nekoliko sati. U MUP-u je točno u ponoć bio
formiran štab operacije "Bljesak" koji se ujutro u šest sati prebacio u MORH. Kako se
selio štab, tako se s njime selio i američki vojni ataše. On je neprestano tražio izvještaje
o događanjima i slao ih izravno Clintonu u Bijelu kuću. Svakoga jutra američki
predsjednik je bio obaviješten o pripremi i svakome djeliću operacije. Amerikance je
oduševio način na koji je proveden "Bljesak", shvatili su da je to izvrstan model suradnje
s Hrvatima, koji bi mogao biti odlučujući u borbi protiv Miloševića u BiH te na kraju i
njegovo uklanjanje s vlasti. Pentagon je cijelu akciju koordinirao preko Richarda Herricka,
a CIA-inu akciju koordinirao je Marc Kelton, šef ekspoziture CIA-e u Zagrebu, koji je usko
surađivao s Miroslavom Tuđmanom, tada šefom HIS-a.
Amerikanci su u vrijeme pripremanja "Oluje" opskrbljivali HV podacima o kretanju Srba u

Krajini i pokretima JNA na istočnoj granici s Hrvatskom.Bojali su se da će Milošević

napraviti protuudar s dvije tenkovske brigade u istočnoj Slavoniji ako se na južnom
bojištu krene na Knin. Intenzivnim slušanjem komunikacije Beograd ? Knin, te u samoj
Srbiji, došlo se do zaključka da do protuudara ipak neće doći. Rizično je bilo da Srbi iz
samoga Knina ne krenu u napad kada Gotovina s jedinicama dođe na Dinaru iznad Knina.
Da su bespilotne letjelice i prisluškivanja pokazivala ofenzivne pokrete trupa, "Oluja" bi
počela desetak dana prije.
U noći s 3. na 4. kolovoza 1995. hrvatskim jedinicama bila je izdana zapovijed da se

između ponoći i četiri sata ujutro isključe svi telekomunikacijski uređaji. Poslije se saznalo
da su Amerikanci iskoristili to vrijeme za ometanje i uništavanje srpskih
telekomunikacijskih uređaja elektroničkim putem. HV-u je preostalo samo sat vremena,
od četiri do pet ujutro, da se služi radiovezom i koordinira akciju. Uoči "Oluje" ponovo je u
štab operacije pozvan američki vojni ataše. U njegovoj pratnji opet je bio Ivan Šarac.
Dan ili dva prije "Oluje" Herricka, koji je pripremao "Oluju" s hrvatskim časnicima te dao
u ime Clintona zeleno svjetlo za operaciju, zamijenio je pukovnik John Sadler. Točno u
ponoć došli su u Operativni štab u MORH-u i odande neprekidno pratili događaje na
terenu. Ovaj put cijela operacija "Oluja" u realnom je vremenu prenošena preko satelita u
Pentagon, gdje i danas postoje njene snimke. Signal koji je išao prema satelitu od
Amerikanaca je preuzimao i HV, te se pomoću tih snimaka moglo u milimetar kontrolirati
topovsku paljbu po srpskim položajima na Crvenoj zemlji u okolici Knina, gdje je bila
smještena kasarna vojske tzv. RSK-a. Uz uništavanje srpskih komunikacija elektroničkim
putem, vojska SAD-a je i vojno djelovala po srpskim položajima, kada je raketirala
protuavionsku bateriju nadomak Knina koja je radarskim snopom obasjala američke
borbene avione koji su nadlijetali područje borbi. Ta je vijest bila objavljena samo
jednom, i to na vijestima u 18 sati. Nakon toga je SAD uputio oštar prijekor zbog
objavljivanja te vijesti, te poslije ona više nikada nije ponovljena. U službeno američko
objašnjenje raketiranja nitko nije povjerovao, nego i danas vlada uvjerenje da se radilo o
direktnoj američkoj pomoći HV-u, samo što se to ni deset godina nakon "Oluje" ne smije
priznati zbog odnosa SAD-a s Velikom Britanijom, koja je imala potpuno drukčiju
koncepciju rješavanja pitanja na Balkanu. A ima je i danas ima.
SAD je bio oduševljen brzinom i čistoćom provedene akcije i njenim rezultatima, koji su
omogućili munjevit ulazak HV-a u BiH i prodor skroz do Banje Luke te na kraju pristanak
Beograda na Dayton. Američki nadzor i zadovoljstvo kompletnom operacijom poslije je
bilo potvrđeno i izjavama da je sve u operaciji bilo izvedeno u redu, te se na račun toga
intenzivirala američko-hrvatska suradnja na obavještajnom i vojnom polju. General
pukovnik Patrick Hughes, Clapperov nasljednik na čelu DIA-a, posjetio je Hrvatsku,
intenzivirala se suradnja u sektoru elektroničkog izviđanja prema Srbiji i Crnoj Gori,
razmjenjivale su se sve ostale informacije, MPRI je počeo intenzivniju obuku Hrvatske
vojske, Rebić je dobiva orden.
Godine 1997. prvi put se spomenulo da bi hrvatski časnici zbog onoga što se dogodilo u
"Oluji" i nakon nje mogli biti optuženi pred Haaškim sudom. SAD je odmah reagirao i u
desetak razgovora tražio od haaške tužiteljice da ne dira akciju "Oluja" koja je vojnički
potpuno čista operacija, doznao je Nacional od visokog diplomatskog izvora. U to vrijeme
javio se i problem izručenja Mladena Naletilića Tute u Haag, te je SAD obećao Hrvatskoj
da Haag neće podizati tužbe zbog događaja u "Oluji" ako se on izruči. Naletilić je
isporučen, a Carla Del Ponte je izigrala američku administraciju i počela sa zahtjevima za
ispitivanjem hrvatskih generala kao osumnjičenika u vezi s "Olujom". SAD je bio
konsterniran, no to nije smio pokazati, nego je tihom diplomacijom pokušao riješiti stvar.
To mu do danas nije pošlo za rukom. Stoga bi bilo jako dobro kada bi Haag od Pentagona
zatražio sve snimke koje su snimile bespilotne letjelice tipa "Predator" za vrijeme i nakon
"Oluje". Isto tako, da se ustanovi cjelokupna istina, u Haagu bi trebali svjedočiti svi visoki
američki vojni i obavještajni časnici, koji su bili umiješani u cjelokupnu operaciju koja je
na kraju zaustavila rat na cijelome području i zbacila Miloševića s vlasti. Za zločine poslije
operacije znaju se krivci i oni moraju odgovarati pred sudom, kao što su to trebali već
prije sedam, osam ili devet godina. Da se to učinilo tada, Carla Del Ponte danas ne bi
imala nikakve karte u rukavu, a Hrvatska ne bi imala takvih problema da se cijela
operacija proglašava "zločinačkim pothvatom", i cijeli tadašnji državni vrh "zločinačkom
organizacijom".
Nacional (Zagreb)

www.koreni.net

RATNI ZLOČINI U “OLUJI”
Vriska i panika
Savo, Aleksandra i novorođena Tanja su izgubili u “Oluji” oba roditelja, babu i
dedu. Tragedija koja je iz korena promenila njihove živote, na najbolji način
svedoči o stradanju i najmasovnijem nasilnom premeštanju jednog naroda posle
Drugog svetskog rata, za koji, ni posle deset godina od “Oluje”, niko još ne
odgovara
Piše: Đuro Malobabić
Tokom napada na Republiku Srpsku Krajinu proterano

je više od 200.000 Srba, a ubijeno je i nestalo oko
2.000 osoba, među njima 522 žene i 12 dece. Više od
3.200 starih i nemoćnih, koji nisu hteli ili nisu mogli da
napuste ognjišta, na silu je internirano u logore za
civile.

Krajina je opustošena, opljačkana, pa porušena i
zapaljena. Nisu bili pošteđeni ni crkveni, kulturni,
istorijski srpski, kao ni antifašistički spomenici.
Agresija na Krajinu izvršena je uprkos činjenici da je

ona bila pod zaštitom UN i da su predstavnici Knina i
Zagreba, dan pre u Ženevi, pred zvaničnicima UN, i u
Beogradu pred diplomatama SAD, prihvatili predlog međunarodne zajednice za mirnu
reintegraciju u Hrvatsku. Predstavnicima Krajine zauzvrat je obećano da napada neće
biti. Međutim 4. avgusta protiv krajiških Srba (oko 220.000 žitelja, od toga 30.000
vojnika) krenulo je više od 200.000 vojnika i policajaca iz Hrvatske i HVO iz Bosne. Ako
se njima dodaju muslimanske i NATO snage, agresora je bilo više nego stanovnika u
Krajini, a odnos vojnika bio je najmanje 7:1 u korist napadača.
U avgustu 1995. godine, u vreme egzodusa krajiških Srba iz Hrvatske, duga kolona civila
kretala se od Bosanskog Petrovca prema Ključu, duboko u Bosni. Među mnogim
nevoljnicima bila je i porodica Stjelja. Starica Sava, snaja Vedrana koja je bila u
poodmakloj trudnoći, sedmogodišnji Savo i trogodišnja Aleksandra.
Mirko Stjelja, sin bake Save, i njen muž Branko, nalazili su se u autu i pratili kolonu
snabdevajući žene i decu hranom i vodom. Na desetom kilometru od Bosanskog Petrovca,
izbegličku kolonu je iznenada nadletio hrvatski ratni avion i u brišućem letu raketirao
civilna vozila, baš gde se nalazila porodica Stjelja. Kada se na mestu nesreće razišao
oblak prašine i peska, video se užasan prizor. U olupini kola, koja su do maločas pratila
kolonu, ostalo je samo truplo Mirka Stjelje, a Branko je bio nepomičan. Preživeli i ranjeni
su pokupljeni na brzinu jer je pretio drugi vazdušni udar. Ovu strahotu preživeli su baka
Sava, snaja Vedrana sa decom Savom i Aleksandrom. Nažalost, još je jedna nevolja
sustigla prethodnu.
Dvadesetdevetog avgusta porađa se Vedrana, ali odmah umire.

Tog dana, Savo, Aleksandra i novorođena Tanja su ostali bez oba roditelja.
Sedamnaestogodišnji Savo, i posle deset godina, do detalja se seća svih događaja.
„Bilo je predveče oko šest, sedam sati“, počinje priču Savo, kada je 04. avgusta 1995.
godine počelo bombardovanje njegovog sela Zagrade u okolini Benkovca. „Tata se kao
pripadnik Vojske Republike Srpske Krajine nalazio negde na položaju oko Benkovca, a
trogodišnja sestra Aleksandra i ja sakrili smo se sa bakom Savom i majkom Vedranom,
koja je bila u devetom mesecu trudnoće, u podrumu kuće. Ubrzo, po nas su došle
komšije i potrpale nas u traktorsku prikolicu. Nismo ni slutili da je to bio dan kada nam
http://www.koreni.net/broj51/ratnizlocini.htm[3/20/2011 12:45:07 PM]

se promenila sudbina iz korena,“ priseća se Savo.
„Oko ponoći smo stigli u Benkovac gde su nas četvoro sa nekoliko komšija smestili u
kamion,“ nastavlja da priča Savo prisećajući se slika iz svog prerano i okrutno prekinutog
detinjstva. „Čuo sam kako neko kaže: Idemo za Srbiju. Posle dva dana putovanja,
priključili su nam se tata i deda. Bili su u mercedesu sa još jednim komšijom odmah iza
našeg kamiona. Od tog trenutka, tata se brinuo da nam ne fali hrane i vode.“
Izbegličku kolonu iz Krajine, na putu između Petrovca i Bravska u Bosni, 6. avgusta

raketirao je MIG-21 hrvatske vojske. Samo na jednom mestu kolone, granata je usmrtila
devetero ljudi, žena i dece, sedmoro iz Donjeg Lapca i dvoje iz Benkovca. To dvoje iz
Benkovca bili su Savin otac Mirko i deda Branko Stjelja. Pre nego što se automobil
zapalio, Brankova supruga Sava, a Mirkova majka videla ih je obojicu mrtve.
„Sećam se da je sestra Aleksandra, iako tada dete od tri godine, prva videla avion, kaže
Savo. Ležala je u kamionu sa bakom i virila ispod cerade šta se dešava napolju.
Odjednom je počela da viče, avioni. Niko nije uspeo da shvati ozbiljnost njenih reči, a već
se čula jaka detonacija, pa odmah i druga. Nastala je vriska i panika. Sećam se da sam
odmah po izlasku iz kamiona video tatin auto, mercedes krem boje. Mama je mene i
setru odvukla iza nekog kamena ne bi li se sakrili od aviona, dok je baka nepomično
stajala pored mercedesa. U bombardovanju su povređeni mama u levo rame i sestra po
ruci. Ubrzo, po nas je došao vojni džip i odvezao nas do Banja Luke,“ priča Savo koji je
taj dan , 06. avgusta 1995. godine poslednji put video živog oca, jer mu majka nije dala
da priđe uništenom autu.
Stjelje iz Banja Luke odlaze u Bor u Srbiji, a nekoliko dana kasnije kod Mirkovih rođaka u
Ilok u istočnoj Slavoniji, tada još uvek jedinom slobodnom teritorijom Krajine. Samo
desetak dana od pogibije muža Mirka u 34. godini života, dvadesetsedmogodišnja
Vedrana nije dočekala da se barem malo obraduje, umire na porođaju u novosadskoj
bolnici, rodivši živu i zdravu najmlađu ćerku Tanju.
Troje dece našlo je svoju budućnost kod Vedraninog brata Nikole i njegove žene Natalije
Tintor u Barajevu u okolini Beograda, takođe izbeglica iz Krajine, koji su im, u to smo se
lično uverili, u potpunosti, ako je to uopšte moguće, zamenili roditelje.
„Iako smo bili u jako teškoj situaciji, ni jednog trenutka nismo se dvoumili da li da
uzmemo decu,“ kaže Vedranin brat Nikola, čovek širokog srca i natprosečne upornosti.
Ovaj bivši specijalac MUP-a Hrvatske, po sili priučeni stolar, građevinac, prevoznik, ali pre
svega veliki radnik, ističe da čovek, da bi uspeo u životu, mora imati jasan cilj od kojeg
neće odustati ni po koju cenu.
„Od imovine u Srbiji smo imali samo plac u Barajevu koji smo kupili 1994. godine, od
novca koji smo dobili od Natalijinog oca kada nam se rodio sin Romano,“ priča Nikola.
Tintori su do 1996. godine živeli u stanu jednog dobrog čoveka u Beogradu, kada se sele
u tek započetu kuću u Barajevu, tada još uvek bez vode i struje. U međuvremenu, Nikola
i Natalija, koji dugo nisu mogli da imaju decu, 2001. dobijaju i drugo dete, ćerku Nikolinu.
Gradili su kuću sopstvenim rukama od temelja do krova punih devet godina, da bi danas
svih petoro dece imalo svoje zasebne sobe i potreban mir za učenje. Osim stipendije
Udruženja Srba iz Krajine i Hrvatske za Savino školovanje (pre svega zahvaljujući
sekretaru udruženja Milojku Budimiru), Tintori nisu imali nikakvu konkretnu pomoć države
Srbije, Komeserijata za izbeglice, niti bilo koje nevladine organizacije koje se na sva usta
hvale svojim humanitarnim radom.
Izuzetak je Crveni krst Srbije, posredstvom koga sve troje dece Stjelja letnji raspust
provode kod grčke porodice Ganjaca. Savo je ovu privilegiju odnedavno izgubio pošto je
već poodmakli srednjoškolac. Dobri ljudi iz Grčke, Ana i Hrisoštomoš Ganjaca izrazili su
želju da budu kumovi na krštenju Aleksandre i Tanje.
Natalija se priseća slučaja donatorstva gospođe iz Nemačke, koja im je poslala oko dvesta
nemačkih maraka da bi se pojavila jednog dana u Barajevu tražeći da usvoji najmlađu
Tanju. „Nismo se predomišljali ni trenutak i od tada izgubili smo poverenje u donatore iza
kojih se kriju razni manipulanti,“ kaže Natalija.
Mirko i Vedrana Stjelja posle šest godina našli su se ponovo zajedno, na groblju u
Barajevu. Naime, posmrtni ostaci Mirka i njegovog oca Branka pronađeni su posle posle
šest godina na istom mestu gde su stradali avgusta 1995. U ratnom metežu, niko nije ni
primetio da se u izgorelom autu nalaze i ugljenisana tela dvojice ljudi.
Tek, pošto se vlasnik njive na kojoj se nalazila olupina mercedesa vratio kući, verovatno
negde iz izbeglištva, ispod sedišta u kolima su pronađene ljudske kosti. Zahvaljujući
pomoći organizacije Veritas Save Štrbca, DNK analizom potvrđeno je da se radi o Mirku i
Branku Stjelji, koji su potom 2001. godine sahranjeni pored Vedrane u Barajevu.

Na kraju razgovora, Savo koji će za godinu dana po savetu ujaka Nikole, završiti Srednju
policijsku školu u Kamenici, sa setom kaže da ima želju da ode u Dalmaciju da, kako
reče, vidi gde se rodio i gde je sretno živeo sa majkom i ocem do svoje sedme godine.
Nikola i Natalija, koji su Savi, Aleksandri i Tanji zasigurno pružili i pružaju iskrenu
roditeljsku pažnju i ljubav, nisu ih ni u jednom momentu ni po čemu razdvajali od rođene
dece. Kako Natalija u šali reče, Nikola je na malom placu u Barajevu stvorio ambijent kao
u rodnoj Dalmaciji. Svaki dan dovlači kamen i nešto uređuje, čak je napravio i bazen za
kupanje. Uz domaće vino i pršutu iz Nikoline radionice, i žal za rodnim krajem lakše se
podnosi. A tek puna kuća čeljadi i vesela dečja graja, čine čoveka zadovoljnim i daju mu
snagu da pobedi i najteže trenutke u životu. Pored Nikole i Natalije, troje Stjelja mogu da
se osećaju sigurnim i zaštićenim u svakom trenutku.

www.koreni.net

POTOČARI -
ZLOSLUTNO
PRETVARANJE U
CENTRALNO
EVROPSKO KULTNO
MESTO ISLAMA

Sprema se
nešto krupno
Svi su izgledi da se
stvari postavljaju
ovako široko i ovoliko
optužujuće zato da bi
se Srbi zabavili
odbranom od nepostojeće KOLEKTIVNE KRIVICE, a Srbija iznurivala
dokazivanjem da nikakav genocid nije “dirigovan iz Beograda”. Kako bi novi
pokušaj likvidacije Republike Srpske – koji se uveliko priprema – naišao na što
manji i što slabiji otpor i iz Beograda
Piše: Đuro Bilbija
Srbija i Republika Srpska tokom juna i jula gotovo da se ničim drugim nisu bavile do
svojom bližom, srebreničkom prošlošću. Suočavanjem sa njom, kao da je cela srpska
prošlost između 1992. i 1995. isključivo srebrenička i kao da se svi Srbi u tom periodu,
kolektivno, ničim drugim i nisu bavili osim Srebrenicom i zaverenički radili na genocidu
nad Bošnjacima.
Političko-verskoj dženazi, održanoj 11. jula u Potočarima, prethodila je nezabeležena

medijska “artiljerijska priprema”. Tri “hora” sa svojevrsnim “jerihonskim” trubama u
pozadini - međunarodni, sarajevski i beogradski - “pevala” su i klicala: “genocid, genocid”
i (glasom Džefrija Najsa) “srpske snage su ubile između sedam i osam hiljada muškaraca
i dečaka u Srebrenici”. Sa ništa manje zlogukim pripevanjem (glasom Sulejmana Tihića i
Sakiba Softića, uz terciranje Ričarda Holbruka): “genocid je dirigovan iz Beograda”.
Zato u samim Potočarima – jer je i sama komemoracija bila zamišljena i organizovana

kao optužnica protiv Srba, Srbije i Republike Srpske - nikome od desetak hiljada
okupljenih, osim ponekog zadrtijeg hafiza (znalca Korana naizust), nije nimalo zasmetalo
što se na dženazi drže politički govori. Niti: što se na dženazi aplaudira. Zato posebno
burno behu pozdravljeni šef britanske diplomatije Džek Stro i novi predsednik Svetske
banke Pol Volfovic, koji svoje govore počeše sa “Selam alejkum” i visoki međunarodni
predstavnik za BiH Pedi Ešdaun, kad izgovori: “Nakon faze poricanja, Srbija sada ide ka
fazi priznavanja zločina koji su ovde počinjeni u njeno ime”.
Zato je pre sve drugo nego li iznenađenje što se i posle Potočara nastaviše – sa istom
ulogom sva tri hora i “jerihonskih truba” u pozadini – tobože istorio-psihoterapeutske,
kvazikatarzične političke i tv-seanse koje Srbima sa obe strane Drine sugerišu i nameću
da bez priznanja krivice i pokajanja neće moći da se pomire ni sa samima sobom, ni sa
vlastitom prošlošću, ni sa bivšom braćom-susedima. A ni da zasluže mesto bar u
pretsoblju Evropske unije i da sa kakvim-takvim šansama uđu u pregovore o “konačnom
statusu” Kosova i Metohije.
Nije sporno da i Srbi – nakon svega što njihovim precima za vreme Prvog i Drugog
svetskog rata uradiše dedovi i očevi današnjih srebreničkih, zvorničkih, vlaseničkih,
rogatičkih, bratunačkih i fočanskih Bošnjaka, a do jula 1995. Naser Orić sa svojim
ubicama i koljačima - počiniše zločine u bosanskom srednjem Podrinju. Ali, šta je prava
http://www.koreni.net/broj51/bilbija.htm[3/20/2011 12:40:44 PM]

meta Tihićevog trajućeg “viskog ce”: “Negiranje genocida je poslednja faza genocida”?
Kome “dižu lopte” svi koji, poput hrvatskog predsednika Stjepana Mesića i Latinke Perović
(u Novom Sadu) izgovoriše “genocid” - nakon što to ne učini niko (baš niko!) od
međunarodnih izaslanika-govornika u Potočarima? Zbog čega, u ime kog skrivenog cilja,
Ešdaun 11. jula izusti i rečenicu: ”Način da se da oprost od KOLEKTIVNE KRIVICE je – da
se utvrdi individualna krivica prema zakonu”? Očito aludirajući: da srpska KOLEKTIVNA
KRIVICA za Srebrenicu dokazano postoji...
Svi su izgledi da se stvari postavljaju ovako široko i ovoliko optužujuće zato da bi se Srbi
zabavili odbranom od nepostojeće KOLEKTIVNE KRIVICE, a Srbija iznurivala
dokazivanjem da nikakav genocid nije “dirigovan iz Beograda”. Kako bi novi pokušaj
likvidacije Republike Srpske – koji se uveliko priprema – naišao na što manji i što slabiji
otpor i iz Beograda (kao potpisnika i jednog od garanata Dejtonskog sporazuma). A i iz
Banjaluke suočene sa pravim vatrometom optužbi od kojih su najblaže one za
“najstrašniji masakr posle Drugog svetskog rata” i “zločin protiv celog čovečanstva”.
Potočari su na nesumnjiv način – svima koji ne odbijaju da vide, pogotovo svima koji ne
vide samo očima – pokazali: da se nešto krupno sprema. I da sve uopšte neće ostati ni
na dosadašnjih pet presuda bosanskim Srbima (generalu Radislavu Krstiću, Vidoju
Blagojeviću, Draganu Jokiću, Draganu Obrenoviću i Momiru Nikoliću), niti se ograničiti
dodatnim “megasuđenjem” za Srebrenicu kada na optuženičku klupu treba da sednu:
Ljubiša Beara, Ljubomir Borovčanin, Vujadin Popović, Drago Nikolić, Milan Gvero, Vinko
Pandurević, Milorad Trbić i Radivoj Miletić. A i Zdravko Tolimir, Ratko Mladić i Radovan
Karadžić – ako se u međuvremenu predaju ili budu uhapšeni.
Da se nešto pakleno zaista sprema, pored činjenice da horovima nije dato “voljno”,
svedoče i događanja u samim Potočarima. To što je nemali broj učesnika dženaze nosio
majice na kojima je pisalo “Dejtonski Ustav je pisan krvlju žrtava Srebrenice”. To što je
to isto naglašeno ponovio u svim našim čorbama neizbežni Holbruk. To što Orićev pajtaš
Ibran Mustafić dobi priliku da se dočepa mikrofona i da nekažnjeno uzvikne: ”Smrt
genocidnim tvorevinama”. A ništa manje i to što reis ul ulema Mustafa Cerić, bez i
najmanjeg oponiranja sa bilo koje strane, izgovori: “Srebrenica je naše more i naša obala
spasa. U njoj se svi možemo utopiti, ali u njoj se svi možemo i spasiti. Ovi šehidi
(poginuli za veru – op. aut.) su dženetske (rajske) ptice štono kljunom kljucaju na savjest
onih koji još neće da znaju i neće da priznaju da je ovdje počinjen zločin u njihovo ime”.
Cerićeve reči bile su, nema nikakve sumnje, najdirektnije namenjene: Srbiji i Republici
Srpskoj i u Potočarima prisutnim njigovim predsednicima – Borisu Tadiću i Draganu
Čaviću. A ono “obala spasa” - prevedeno na jezik i u relacije dnevne politike – u
Potočarima je bilo sadržano u čestim skandiranjima učesnika dženaze: “Živjela Republika
Bosna i Hercegovina”. Jer, da bi BiH bila REPUBLIKA – Republika Srpska unutar nje ne
može biti ni REPUBLIKA, ni ENTITET. Znači: mora nestati. Znači: mora biti likvidirana,
pošto je više nego jasno da se neće samolikvidirati, da neće izvršiti istorijsko
samoubistvo.
Otud i horsko “genocid, genocid”. Otud uzvici: “Smrt genocidnim tvorevinama”. Otud i
Holbrukova terca: “Dejtonski sporazum je zaista napisan krvlju žrtava Srebrenice”. Otud
srpski zločini u Srebrenici nekima ni u Sarajevu, ni u Vašingtonu, ni u Beogradu, na
žalost, nisu ni dovoljno veliki, ni dovoljno KOLEKTIVNI.
Uostalom, da se baš ništa ne sprema i da je Ešdaun uistinu iskren kad uverava da njegov
posao nije da nasilno menja već da “poštuje i sprovodi Dejton”, zar bi se moglo dogoditi
da u Potočarima niko – ama niko i ni jednom jedinom rečju – ne pomene verovatno ništa
manji broj Srba koje zverski pobiše Bošnjaci? Zar bi bez i jedne jedine naknadne
oficijelne reakcije – i iz Haga, i iz Brisela, i iz Vašingtona – mogla da ostane tvrdnja tima
američkih i evropskih eksperata, na čelu sa Edom Hermanom, da
u Srebrenici nikako nije moglo biti ni 8.108, ni 7.8oo, već najviše – dve do tri hiljade
bošnjačkih žrtava? Zar bi gluvo odjeknula gotovo istovetna tvrdnja kanadskog generala
Luisa Mekenzija koji je u Bosni predstavljao Ujedinjene nacije: da je, od pomenutih
8.108, oko 5.500 Bošnjaka sa oružjem napustilo Srebrenicu pre napada i otišlo prema
Tuzli i Sarajevu, a da je među preostalih 2.500 – dosta i onih koji su poginuli tokom
prethodnih trogodišnjih borbi?
Da prava i glavna meta nije Republika Srpska – i da se u potaji ne priprema novi pokušaj
njenog ukidanja – Hagu bi odavno, i javno, bilo stavljeno do znanja: da se mora
zadovoljiti sa dvadesetak optuženih “za Srebrenicu”. Ne bi se Potočari forsirano i
zloslutno pretvarali u centralno evropsko kultno mesto islama. A i neko bi, neko iznad
Ešdauna, već poručio Sarajevu: dosta sa harangiranjem u stilu “Dejtonski ustav je pisan
krvlju žrtava genocida”!
http://www.koreni.net/broj51/bilbija.htm[3/20/2011 12:40:44 PM]

www.koreni.net

KOMENTAR
ČINJENICE I RECKICE ...

Kanadski general Luis Makenzi, nasuprot gospođi Kovačević-
Vučo, sigurno zna o čemu govori kada u javnost iznosi
čenjenice o građanskom ratu u Bosni, ne agresorskom kako
kaže vučica Vučo Piše Nikola
Janić
Činjenica je da čudni ljudi žive u čudnoj Srbiji, pa se možda baš zato malo ko čudi za sve
čudno što se u njoj i sa njom dešava. U takvoj današnjoj Srbiji retko ko reaguje na
svakakva i svakodnevna dešavanja koja su na štetu i sramotu građana Srbije i srpskog
naroda uopšte. Neprijatno je da se to dešava posle dolaska na vlast „demokratskih
snaga“ koje su po njihovim najavama, proračunima i dugogodišnjim obećanjima već
odavno trebalo da „spasu“ Srbiju svih pritisaka i ucena.
Temelj sve većem i težem bremenu neizmerive štete današnjem preživljavanju i

budućnosti srpske mladosti (a time i njihovoj sopstvenoj deci) postavili su neki vodeći
srpski političari i određene „nevladine“ organizcije. Za razliku od mnogo toga što u Srbiji
godinama stoji razrušeno do temelja, ovi vredni srspki mravi pomenuto breme grade i
dalje i uzdižu ga do fantastičnih visina. Mnoge čardake „ni na nebu ni na zemlji“ pojedini
„graditelji“ podižu i izdižu, kako sami kažu, vođeni ličnim moralom koji ih je naterao da,
nasuprot slepoj Srbiji, jedino oni, Bogom dani i odabrani, sagledaju sve „činjenice“. Pod
„slepu Srbiju“, naravno, spadaju svi protivmišljenici neke Nataše Kandić ili Biljane
Kovačević-Vučo.
Među one koje bi naoštrena i divlja vučica Biljana Kovačević-Vučo stavila u zatvor kao
saučesnike „genocida“, kako reće u veoma gledanoj emisiji BK Televizije „Klopka“,
spadaju svi koji ne priznaju „činjenicu“ da je u Srebrenici ubijeno 8.000 muslimana.
Gospođa Kovačević, inače Direktor komiteta pravnika za ljudska prava, je u tome
nepokolebljiva a njena formulacija izuzetno precizna: Saučesnik u „genocidu počinjenom
u ime Srbije“ je svako ko se usudi da ne veruje u magičnu brojku od 8.000 žrtava. U
zatvor bi trebalo strpati sve pa i one koji bi umesto 8.000 rekli 7.999 ubijenih, da ne
govorimo o većini koja ne isključuje mogućnost da realna i finalna brojka može biti i do
tri puta manja od napamet naučene pesmice „Genocid u ime Srbije nad 8000 muslimana,
koji su bili nedužne civilne žrtve“.
Možda emotivno reagujući na ovu pesmicu, ili vođen političkim iskustvom da se sve što je
rečeno od organizacija čiji se rad finansira iz ekonomskih izvora stranih vlada, a ne srpske
vlade, mora poštovati, predsednik Srbije Boris Tadić otišao je 11. jula 2005. u
Srebrenicu. Tri dana pre odlaska deklarisao je javno njegovu nadu i očekivanje da će
general Ratko Mladić bitu uhapšen u roku od tri dana. Možda što mu se ta nada nije
ostvarila baš na taj dan, gospodin Tadić je na toj dobro pripremljenoj predstavi u
Potočarima, među stotinama međunarodnih političkih glumaca, bio najupečatljiviji
statista.
Nasuprot njemu i njegovim pogrešnim kalkulacijama i nadi, zapažena i od scenariste

dobro osmišljena istaknuta uloga pripadala je, međutim, stvarnom uzroku tragedije koja
se odigrala u Srebrenici pre deset godina. Lik haškog zatvorenika, muslimanskog heroja
Nasera Orića, komandanta srebreničkih ratnika koji su u ime Alaha između 1992. i 1995.
godine nemilosrdno spaljivali srpska sela u okolini Srebrenice i klali u njima i mlado i
staro srpsko stanovništvo, šepurio se za vreme ceremonije u Potočarima sa grudi
muslimana koji su ga nosili odštampanim na belim majcama. Da li je u trenutku, dok ga
je Naser ironičnim osmehom sa prsa možda baš nekog učesnika klanja i masakriranja
srpskih civila u Bratuncu i Kravicama pozdravljao, srpski Predsednik doneo konačnu
http://www.koreni.net/broj51/cinjenice.htm[3/20/2011 12:20:15 PM]

odluku da sutradan ne ode na pomen srpskim žrtvama u obližnji Bratunac?
Da li se Srbin Boris uplašio u Hagu zatvorenog Nasera, ili ni tada nije shvatio koliko je
neoprostiv greh čoveka i predsednika države koji selektira mrtve i takvim svojim
selektiranjem zapostavlja žrtve svog naroda? Možda je u blesku trenutka, ne dužem od
treptaja koljača Nasera koji mu je u prolazu namigivao, Tadić shvatio da je on zapravo
jedan veoma čudan predsednik čudne Srbije. Zar mu taj dobro pripremljen i režiran
spektakel u Srebrenici nije bio dovoljan da shvati obim sramote i štete, koje su srpski
političari naneli i nanose Srbima izbegavajući da govore o stotinama stratišta i
mučilištima za Srbe širom Hrvatske, Bosne i Kosova. Koliko ih je među njima koji su se na
svakakve načine trudili da svesno sprečavaju druge da o tome govori? Da li su u
mnogome uveličana stradanja muslimana u Omarskoj ikada uporedili sa mučenjem i
ubijanjem Srba u logorima za Srbe u Tarčinu, Lori, Dretelju? Da li se političari i mediji
bliski Kandićki, Biserko ili Biljani Kovačević-Vučo ikada mogu zainteresovati za sudbinu
izbeglih i proteranih sa Kosova, Bosne i Hrvatske ili za hiljade pobijenih civila u Oluji i
Bljesku? Kada će ovi ljudi nači reči za mnoge odsečene srpske glave i u Bosni i u
Hrvatskoj i na Kosovu, ili za hiljade srpskih civila koji su maljem ili odvajanjem glave od
tela pobijeni u Sarajevu?
Čudno ali važno pitanje na koje nikada nije dat odgovor je veliko odstupanje u kvalitetu
video snimaka koji potvrđuju zločin. Snimak sa šest streljanih muslimana, koji je Nataša
Kandić dostavila Haškom tribunalu, televiziji B 92, RTS-u i drugim srpskim televizijskim
stanicama, šokirao je javno mnjenje u Srbiji i pokrenuo planiranu horsku kampanju da je
to dokaz da je na isti način ubijeno 8000 muslimana i da je nad muslimanima izvršen
genocid u ime države Srbije.
Ne tvrdeći da je to nečija politička potreba, potsetimo se da 1995. nije postojala država

Srbija već država Jugoslavija, što se uopše ne pominje, i da su u parvavojnim
formacijama bili i Crnogorci i drugi građani tadašnje Jugoslavije, a ne sadašnje Srbije.
Nelogična „sitnica“ o kojoj se takođe ne diskutuje jeste činjenica da je taj snimak
emitovan na televiziji Bosne i Hercegovine bio izuzetno boljeg kvaliteta nego onaj koji je
emitovan na RTS-u? Bosanska televizija ga je pustila sa njegovim autentičnim audio
zapisom dok je državna televizija Srbije audio zapis „pokrila“ komentarom studijskog
reportera? Da li je RTS to učinio namerno, osmišljeno i sračunato a televizija BH, u žurbi,
napravila istorijsku grešku i time učinila medveđu uslugu teoriji o genocidu nad
muslimanima?
Nataša Kandić i Biljana Kovačević-Vučo i Boris Tadić odgovor mogu da odrede po svojoj
volji i opredeljenju, ali niko od njih ne može da promeni izgovorene reči i dijalog onih koji
su učestvovali u streljanju. Požurujući muslimana da siđe sa kamiona čuju se i sledeće
reči jednog od Škorpiona: „Kad si Srbe ubijao nisi čekao...“ a u razgovoru među
škorpionima i nečija odluka: „Dvojicu ćemo ubiti, a četvoricu pustiti“ Zašto su streljani svi
šestoro odgovor ćemo dobiti tek za vreme suđenja Škorpionima.
Ono što se danas može zaključiti jeste da onaj ko je izvršitelj planiranog genocida jednog
naroda nad drugome, ne čini genocid tako što razmišlja o tome da ubije dvojicu a pusti
četvoricu. Ili pre egzekucije podseća muslimana da je to zaslužena naplata za od njega
ranije počinjen zločin prema drugima.
Treba li imati razumevanja za takve profesionalne i moralne pravnike i čistunce, kakva je

Biljana Kovačević-Vučo, koja u pomenutoj emisiji 37 puta izgovora da se ona rukovodi
isključivo činjenicama i da je „nepobitna činjenica“ da je u Srebrenici bio genocid u ime
Srbije i da je tamo streljano 8000 srebrenickih muslimana?! Srpske tvrdnje da je
Srebrenica rezultat dugogodišnjih ubijanja srpkih civila iz okolnih sela, Nataša Kandić i
Biljana Kovačević-Vučo ne samo da odbijaju da diskutuju već ih odbacuju kao
neosnovane.
Treba li se diviti ili prezirati takav moral i profesionalnost ili verovati u neku nadljudsku
osobinu gospođe Kovačević koja joj je, i pored toga što je za vreme rata bila daleko od
Srebrenice, omogućila da danas jedino ona zna sve, čak i više od direktnih učesnika i
glavnokomandujućih trupama UN-a u Bosni? Kanadski general Luis Makenzi, nasuprot
gospođi Kovačević-Vučo, sigurno zna o čemu govori kada u javnost iznosi čenjenice o
građanskom ratu u Bosni, ne agresorskom kako kaže vučica Vučo. Kanadski general
svedoči da su muslimani u zaštićenu zonu Srebrenice, uz pomoć sa strane, ubacili na
hiljade boraca i veoma mnogo oružja i dodaje:
„Kako su postajali bolje opremljeni i obučeni, počeli su da napadaju van Srebrenice, da

pale srpska sela i ubijaju njihove stanovnike, a onda bi se hitro povlačili u bezbednu zonu
pod okriljem UN-a. Napadi su dostigli kulminaciju 1994. godine, i nastavili su se u 1995.
kada su kanadske snage zamenjene holandskim. (...)

Kada se 1995. godine sneg otopio, Naseru Oriću, čoveku koji je vodio muslimanske
borce, postalo je jasno da će srpske snage napasti Srebrenicu kako bi ga sprečili da i
dalje napada srpska sela. Zbog toga on sa velikim brojem svojih vojnika beži iz grada.
Srebrenica je ostala nebranjena s uverenjem da će, ako Srbi napadnu nebranjeni grad,
NATO i UN napasti Srbe. I tako su Srbi ušli u grad bez otpora. (...)
Muslimanski muškarci i stariji dečaci su odvojeni, a starci, žene i deca su prebacivani u
pravcu Tuzle na bezbedno. To jeste odvratno, ali treba reći da ako neko želi da izvrši
genocid, on neće dozvoliti ženama da odu, jer su one ključne za održanje jedne grupe
koju pokušavate da eliminišete. (...)
Naser Orić, muslimanski vojni lider u Srebrenici, trenutno je na suđenju u Hagu za zločine
koje je izvršio ‘braneći’ grad. Dokazi pokazuju da je on odgovoran za smrt onoliko srpskih
civila iz okoline Srebrenice, koliko je vojska bosanskih Srba ubila muslimana u
Srebrenici“, odgovorno svedoči kanadski general.
Ni jedan pošten Srbin ne bi trebalo da negira da se u Srebrenici desio zločin velikih

razmera, ali ni da dozvoli da se to predstavlja kao genocid, a još manje da je počinjen u
ime Srbije. Ono što danas čine neki srpski političari uz pomoć nekih srpskih medija ne čini
se u ime Srbije. Nijedno ljudsko ili humano biće ne bi smelo da dozvoli da ga bilo ko, ili
radi bilo čega, ubedi da u Bosni, u Srebrenici i oko Srebrenice, nije bilo baš onako kako
piše kanadski general Luiz Mekenzi.
Trideset osma činjenica je, koju je lako dokazati, da su Nataša Kandić, Sonja Biserko,
Biljana Kovačević-Vučo i njima slični samo čudne i ne toliko značajne i prolazne crtice i da
te osobe nemaju ničeg zajedničkog ni sa pravom ni sa humanošću. Najmanje imaju
kontakt sa stvarnošću i dokazanim činjenicama koje zaista doprinose globalnoj istini,
neophodnoj svim narodima i svim državama na prostoru bivše Jugoslavije za mirniju
budućnost i zarad neophodnog suživota u budućnosti na tom delu Balkana.

www.koreni.net

HRONOLOGIJA, TREĆI DEO
Stradanje srpskih
porodica u Bosni

Ove godine će se “slaviti”
desetogodišnjica završetka rata u
Bosni i Hercegovini. U okviru tog
jubileja naćiće se u centru pažnje
svetske javnosti pre svega dva
događaja – pad Srebrenice i
Dejtonski sporazum. Ovom
hronologijom, koju je ekskluzivno
za Korene sastavio Milivoje Ivanišević, direktor Centra za istraživanje zločina
nad srpskom narodom u Bosni, želimo da potsetimo na jednu užasnu i
prećutanu dimenziju rata u BiH – ubijanje i gašenje celih srpskih porodica
Piše: Milivoje Ivanišević
ZAGONI
Već pominjano selo sa velikim brojem Srba, u opštini Bratunac, pretrpelo novi žestok
napad pripadnika oružanih formacija Armije BiH prikupljenih iz okolnih muslimanskih
naselja i Srebrenice na Petrovdan, 12. jula 1992. I tada, ponovo, kao da im prethodni
napad od 5. jula nije bio dovoljno uspešan, pljačkali su i razarali ovo selo i, pritom,
ponovo ubili znatan broj meštana srpske nacionalnosti. Od tada su Zagoni, bar dok je rat
trajao, za meštane srpske nacionalnosti konačno nedostupni za boravak i život, napušteni
i opusteli.
Žrtve: 1) Dimitrić (Milko) Milovan, 1962; 2) Jovanović (Jakov) Miodrag, 1952; 3)

Milošević (Živojin) Dušan, 1963; 4) Milošević Aleksa) Đorđo, 1934; 5) Milošević (Branko)
Vidosav, 1968; 6) Milošević (Milko) Dragiša, 1963. i 7) Milošević (Milko) Miodrag, 1970.
ZUKIĆI
Muslimansko selo u opštini Konjic, sa malim brojem ostalog stanovništva (muslimana
288, Hrvata 11, Srba 29). Malobrojni Srbi i njihova domaćinstva u selu proterani i
uništeni 14. jula 1992. Akciju pripremili i izveli pripadnici oružanih formacija Armije BiH
regrutovani iz samih Zukića i susednih muslimanskih i hrvatskih sela. Prilikom napada
stradalo više lica srpske nacionalnosti, izvesan broj povređen vatrenim oružjem i na
druge načine, a oni koji su pohvatani odvedeni u hrvatske i muslimanske logore koji su
prethodnih meseci nicali na sve strane po Hercegovini. Srpska pokretna imovina i stočni
fond opljačkani, a stambene i pomoćne zgrade razorene i popaljene. Srušena i srpska
kapela na pravoslavnom groblju.
Žrtve: 1) Mara (Mirko) Đorđić, 1924; 2) Sofija (Danilo) Đorđić, 1930; 3) Anđa (Jovan)
Đorđić, 1942; 4) Jelenko (Vaso) Đorđić, 1940.
MAGAŠIĆI
Selo u bratunačkoj opštini napadnuto od velikog broja naoružanih lokalnih muslimana
pripadnika Armije BiH, regrutovanih sa područja opština Bratunac, Srebrenica i Vlasenica,
dva puta u kratkom vremenskom razmaku od svega pet dana: 20. i 25. jula 1992. god.
Magašići su podeljeni na Donje i Gornje Magašiće koje gotovo u podjednakom broju
naseljavaju Srbi i muslimani (Srba 353, muslimana 292). Navedeni napadi izvršeni samo
na srpski deo Magašića i susednu Hranču i tom prilikom ubijeno osam meštana srpske
nacionalnosti, od toga šest ženskih osoba. Preživeli srpski stanovnici napustili selo i našli
http://www.koreni.net/broj51/hronologija.htm[3/20/2011 12:42:52 PM]

se u izbeglištvu, uglavnom u RS, ali i u Jugoslaviji. Srpsku pokretnu imovinu i stočni fond
u največoj meri opljačkali nenaoružani civili koji su u velikom broju pristigli iz okolnih
muslimanskih sela. Stambeni i ostali objekti domaćinstva, kao i druga nepokretna
imovina u vlasništvu Srba, razoreni i spaljeni.
Žrtve: 1) Ilić (Dušan) Ljiljana, 1975; 2) Ilić (Marko) Zorka, 1947; 3) Ilić (Milorad)
Milenija, 1944; 4) Ilić (Petar) Ljubinka, 1952; 5) Ilić (Radomir) Marjan, 1963; 6)
Milanović (Miloš) Ljubica, 1929; 7) Popović (Pero) Blagoje, 1907; 8) Popović (Risto)
Leposava, 1919.
JAMNIĆI
Malo naselje u opštini Srbinje, napadnuto 23. jula 1992. i tom prilikom ubijeno više
nedužnih civilnih lica srpske nacionalnosti. Prepad i ubistva izvršili pripadnici oružanih
formacija Armije BiH uglavnom regrutovani iz muslimanskih sela ovog dela podrinja:
Foče, Čajniča, Višegrada, Goražda. Po osvajanju sela muslimani opljačkali srpsku imovinu,
stoku odvedeli u svoja sela, a stambene i ostale objekte domaćinstva razorili i popalili.
Preživeli meštani, od kojih mnogi sa povredama, jedva se spasli i bez igde ičega prebegli
u Srbinje i okolna naselja koja se nalaze pod vlašću Republike Srpske, a ne mali broj njih
preko Drine u SR Jugoslaviju.
Žrtve: 1) Ilija (Mitar) Kovač, 1945; 2) Pero (Đorđe) Dubovina, 1925; 3) Milan (Mikajlo)
Golubović, 1963; 4) Novo Golubović; 5) Dragan Golubović; 6) Milorad Golubović; 7)
NJegoš (Stojan) Savić, 1970; 8) Pejka Golubović; 9) Milorad (Šćepan) Elez, 1932; 11)
Dragan (Spasoje) Elez, 1967; 12) Novo (Spasoje) Elez, 1979; 13) Dragan (Milan) Šolaja,
1973.
JELAŠCI
Malo srpsko selo u opštini Višegrad (Srba 32) na desnoj obali Drine napadnuto 1.
avgusta 1992. u večernjim časovima od strane naoružanih muslimana sa ovog
područja, pripadnika neke specijalne jedinice, tzv Interventnog voda, Armije BiH koja se u
noćnim časovima prikriveno čamcima prebacila preko reke Drine u nebranjeno selo Jelašci
i tom prilikom likvidirala skoro trećinu stanovnika ovog malog sela. Iznenađeni meštani
nisu pružili oružani otpor napadačima. Žrtve su uglavnom zatečene u svojim kućama gde
su i poubijane. Dobar deo pokretne imovine je potom opljačkan, stambene zgrade i ostali
prateći objekti domaćinstva spaljeni.
Žrtve: 1) Trivun (Svetozar) Jeličić, 1929. njegova supruga 2) Sava Jeličić, 1929; unuk 3)
Vidoje (Petronije) Jeličić, 1982. unuka 4) Dragana (Petronije) Jeličić, 1984; snaha 5)
Mirjana (Miloje) Jeličić, 1960; 6) Mile (Gvozden) Savić, 1943; njegova supruga 7) Petra
(Dragomir) Savić, 1945; brat 8) Radomir (Gvozden) Savić, 1949; 9) Dragan (Jovan)
Šušnjar, 1928. i njegova supruga 10) Slavka Šušnjar, 1930.
KALINOVIK
Planinska sela Osija (Srba 15), Varizi (Srba 6), Ruđice (Srba 21, muslimana 29),
Unkovići (Srba 2, muslimana 15) u maloj opštini Kalinovik našla se na žestokom udaru
svojih suseda naoružanih muslimana, pripadnika Armije BiH, na veliki srpski praznik
Ilindan, 2. avgusta 1992. godine. U muslimanskom pogromu stradalo više pretežno
starih, bolesnih i nepokretnih lica srpske nacionalnosti koji su se za vreme praznika
zatekli kod svojih kuća. Neke od žrtava ubijene na veoma surov način i potom spaljene u
svojim domovima. Imovina žrtava do temelja opljačkana i uništena. Ukupno opljačkano,
popaljeno i uništeno 61 porodična kuća, 49 pojata i 50 ostalih građevinskih objekata.
Opljačkano preko sto komada krupne i sitne stoke, nekoliko putničkih automobila,
traktora, motornih testera i ostalih poljoprivrenih uređaja i priključnih alata. Preživeli
meštani zaštitu potražili u susednim srpskim selima i u opštinskom centru Kalinoviku.
Žrtve: 1) Pero (Blagoje) Drašković, 1920; 2) Vlado (Vukan) Drašković, 1905; 3) Danica
(Jevto) Drašković, 1907; 4) Vojin (Lazar) Drašković, 1919. i njegova supruga 5) Joka
(Ljupko) Drašković, 1923; 6) Vidosava (Obren) Drašković, 1932; 7) Risto (Pero) Tomović,
1932; 8) Jelenka (Dušan) Tomović, 1935, 9) Joka (Nikola) Tomović 1930; 10) Novak
(Savo) Krstović, 1956; 11) Pero (Blaško) Bjelica, 1964; 12) Todor (Petar) Gavrilović,
1957; 13) Slađan (Milorad) Glogovac, 1966; 14) Dušan (Milo) Jokić, 1958; 15) Savo
(Rajko) Pržulj, 1957; 16) Vladimir (Vojin) Todorović, 1956; 17) Radovan (Mirko)
Drašković, 1955; 18) Radovan (Risto) Simanić, 1942.
RIJEKE
Pretežno muslimansko planinsko selo (muslimana 100, Srba 35), odnosno srpski zaselak

Gornje Borovine u opštini Han Pijesak, napadnut i osvojen u samo svitanje 7. avgusta
1992. od strane lokalnih muslimanskih jedinica pripadnika Armije BiH i po zlu već
poznatog odreda "4. jun" sa područja Žepe, pod komandom nekadašnjeg oficira JNA Avde
Palića. Prilikom upada u ovaj srpski zaselak hladnim oružjem ubijena više lica i tom
prilikom tri člana usamljene srpske porodice Borovina koja se zatekla na svom imanju i u
svojoj kući. Jedini razlog njihovog ostanka u selu je što ni malobrojni meštani ni roditelji
nisu imali mogućnost da evakuišu teško bolesnog sina jedinca. Pored njih poginula i tri
borca koji su pokušala da zaustave muslimanske napadače i odbrane ovu porodicu.
Srpska imovina, pokućstvo, mašine i alati, stoka, zalihe hrane i sve što se moglo poneti
muslimani opljačkali i preneli u okolna muslimanska sela i Žepu, a sve ostalo do temelja
uništili i popalili.
Žrtve: 1) Marko (Marko) Borovina, 1933; njegova supruga 2) Koviljka (Tane) Borovina,
1930; i njihov nepokretni sin 3) Slavko (Marko) Borovina, 1953; 4) Dragomir (Vlado)
Rudović, 1958; 5) Jovan (R.) Veljović, 1932; 6) Mlađen (Mlađen) Zgonjanin, 1944.
JEŽESTICA
Jedno od najvećih čisto srpskih sela u opštini Bratunac (502 stanovnika srpske
nacionalnosti) na području mesne zajednice Kravica napadnuto 8. avgusta 1992. od
strane muslimana iz susednog sela Jaglića i muslimanskih jedinica iz sela sa šireg
područja Bratunca, Vlasenice i Srebrenice, pripadnika Armije BiH. U vreme napada većina
meštana se nalazili na imanjima obavljajući svoje uobičajene svakodnevne letnje
poljoprivredne poslove. U napadu u Ježesticu ubijeno, na veoma svirep način, devet civila
srpske nacionalnosti. Jednoj od žrtava napadači odsekli glavu koju je po Srebrenici
danima nosio poznati muslimanski zlikovac Kemal Mehmedović-Kemo iz srebreničkog sela
Pale. Po osvajanju sela muslimani opljačkali što se moglo opljačkati, a ostalo razorili i
popalili.
Žrtve: 1) Bogičević (Rado) Vojin, 1929; 2) Mlađenović (Obren) Slavka, 1931. i njena dva
sina: 3) Mlađenović (Ljubomir) Anđelko, 1965; 4) Mlađenović (Ljubomir) Dragan, 1960;
5) Ranković (Miloš) Sreten, 1962; 6) Ranković (Vujadin) Milan, 1935; 7) Stjepanović
(Nedeljko) Savka, 1951; 8) Stjepanović (Obrad) Milosav, 1919. i 9) Đurić (Savan) Srbo,
1944.
KLISURA, HADROVIĆI, BURSIĆI

Klisura (Srba 26), Hadrovići (Srba 14) i Bursići (Srba 9) mala i siromašna brdsko-
planinska srpska sela u višegradskoj opštini, napadnuti 8. avgusta 1992. ujutro oko
devet časova od strane lokalnih muslimana, pripadnika oružanih formacija Armije BiH,
koji su največim delom regrutovani u muslimanskim naseljima višegradske, goraždanske i
rogatičke opštine. U navedenim selima nije bilo srpskih vojnih jedinica, a ni sami meštani
nisu pružali oružani otpor muslimanskim napadačima. Pa i pored toga u životu su ostali
samo oni se nisu zatekli i koji su uspeli da pobegnu, ostali masakrirani uglavnom hladnim
oružjem i tupim predmetima. Tela nekih pokojnika nađena ugljenisana. Imovina i stoka
većine meštana opljačkani, a kuće i ostale zgrade domaćinstva, preko 40 građevinskih
objekata u ova tri sela (Klisura 9 porodićnih kuća, Hadrovići 7 i Bursići 5, a pored njih i
preko raznih 20 pomoćnih zgrada: štala, šupa, ambara, svinjaca, i dr.) koje su posle
izvršene pljačke, razorene i spaljene.
Žrtve: 1) Joka (Miloš) Vukašinović, 1914; 2) Milorad (Marko) Kusmuk, 1961. i njegov
brat 3) Miloš (Marko) Kusmuk, 1965; 4) Danica (Dušan) Kusmuk, 1931; 5) Drago (Vaso)
Kusmuk, 1954; 6) Božana Ićagić, 1911. i njena kći 7) Stojanka (Vojin) Ićagić, 1933; 8)
Zoran (Ljubo) Kojić, 1965; 9) Milka Krsmanović, 1928; 10) Borka Andrić, 1924.
KLJEŠTANI
Srpsko selo u opštini Vlasenica (82 stanovnika srpske nacionalnosti) napadnuto 13.
avgusta 1992. od strane muslimanskih oružanih formacija sa područja Cerske i okolnih
muslimanskih sela iz tog kraja, pripadnika Armije BiH. U napadu ubijena četiri nedužna
civilna lica srpske nacionalnosti koja su ostala u selu - članovi porodice Klještan - a u selu
sve što je srpsko opljačkano i spaljeno. U napadu bilo dosta ranjenih i povređenih. U
pljački, spaljivanju i uništavanju srpske imovine, kao i u pronalaženju sakrivenih
nemoćnih meštana, aktivno učestvovala i mnoga muslimanska civilna lica: žene, starci i
maloletnici, iz okolnih muslimanskih sela.
Žrtve: 1) Radovan (Boško) Klještan, 1938; 2) Bogdana (Vaso) Klještan, 1935; 3) Vojin
Klještan, 1936. i njegova supruga 4) Grozda Klještan, 1930.

POTOČANI
Dosta malo srpsko selo (44 stanovnika) u opštini Bugojno. Napad na Potočane izvršen 14.
avgusta 1992. od strane muslimanskih oružanih formacija, pripadnika "Zelenih beretki"
iz sastava Armije BiH. Prilikom ulaska u selo na najsvirepiji način, koji je podsečao na
nekada ustaške pogrome, prevashodno noževima i tupim predmetima, masakrirano više
lica srpske nacionalnosti, pretežno žena i starijih osoba (bezmalo kod svake žrtve nađeni
odsečeni delovi tela: noga, ruka, izvađene oči, ženama dojke). Sva srpska kućna dobra,
pokretnu imovinu, poljoprivredne mašine i stoku muslimani opljačkali, preneli u svoja
sela, svojim kućama, a nepokretnu imovinu: stambene objekte i ostale zgrade
domaćinstva razorili. Treba napomenuti da su Srbi ovog sela bili lojalni muslimanskim
vlastima i nisu, kao ni ranije ni ovom prilikom pružali oružani otpor.
Žrtve: 1) Ljubo (Ljubo) Čavić, 1910; 2) Bosa (Aleksa) Čavić, 1923; 3) Milenko Lukić,
1918; 4) Drago (Nedeljko) Čavić, 1933; 5) Jelena (Milovan) Čavić, 1928; 6) Radojka
(Stanoje) Prgomelja, 1942; 7) Mara Lugonja, 1930; 8) Miloš ( Dragutin) Čavić, 1933.
BULOZI
Jedno od najmanjih srpskih sela u opštini Rogatica (22 stanovnika srpske nacionalnosti),
napadnuto 15. avgusta 1992. od znatnog broja naoružanih muslimana tzv. Zelenih
beretki sa područja rogatičke i susednih opština, pripadnika Armije BiH. Tokom napada i
okupacije sela pobijeno više od polovine meštana. Sva njihova imovina opljačkana, stoka
odvedena u susedna muslimanska sela, a petnaest stambenih zgrada i još neuporedivo
veći broj pomoćnih objekata domaćinstva spaljeno i razoreno.
Žrtve: 1) Dušan (Arsa) Krunić, 1954; 2) Brano (Miloš) Bojić, 1953; 3) Milka Vukadin,
1953; 4) Milka Nešković, 1935; 5) Pejka (Petko) Nešković, 1974; 6) Mara (Petko)
Nešković, 1976; 7) Bojan (Petko) Nešković, 1981; 8) Nada Nešković, 1954; njen sin 9)
Vladan (Milenko) Nešković, 1988; 10) Dušan Bojić iz Sarajeva i 11) Stoja (Milo) Nešković,
1952.
ŠADIĆI
Srpski delovi ovog sela u vlaseničkoj opštini napadnuti 15. avgusta 1992. Šadići Donji
naseljeni uglavnom muslimanskim stanovništvom (Srba 58, muslimana 447), Šadići
Gornji naseljeni isključivo licima srpske nacionalnosti (Srba 228). Napad izvršile
muslimanske oružane formacije sa susednog područja Cerske, Kasabe i Konjević Polja iz
sastava Armije BiH. Pored velikog broja ubijenih Srba, od kojih su mnogi masakrirani, sve
srpske kuće, i žrtava i izbeglih, popaljene i razorene. Pokretna imovina opljačkana i, kao
navodno ratni plen, preneta u muslimanska sela. U napadu, pored vojnika, učestvovao i
veliki broj tzv. civilnog muslimanskog stanovništva koje se angažovalo u pljačkanju stoke,
hrane i ostalih dobara do kojih su došli osvajanjem srpskih domaćinstava.
Žrtve: 1) Drago (Spasoje) Mišić, 1935; i njegov sin 2) Milivoje (Drago) Mišić, 1965; 3)
Neđo (Jovan) Mišić, 1954; 4) Tomislav (Uroš) Mišić, 1964; 5) Gojko (Radovan) Vuković,
1930; 6) Jovanka Mišić, 1920; 7) Peja (Neđo) Mišić, 1958. supruga Miće Mišića, 1958; 8)
Sreten (Bogdan) Tomić, 1956; 9) Milosav (Božo) Kević, 1962; 10) Milan (Dušan)
Lazarević, 1952. i 11) Radojka Mišić, 1927. Od velikog broja ranjenih poznati su: Krsta,
Radojka i Cvija Mišić.
OSJEČANI
Uglavnom muslimansko selo u opštini Goražde (Srba 12, muslimana 162) sa tri srpska
zaseoka: Smreke, Podmjera i Kriva Draga u kojima je bilo nešto više srpskog
stanovništva nego u samim Osječanima. Nevedena srpska naselja napadnuta 16.
avgusta 1992. od strane lokalnih naoružanih muslimanskih formacija iz sastava Armije
BiH. Tom prilikom srpska populacija gotovo uništena u navedenim zaseocima. Poginuli su
i brojni dobrovoljci koji su pokušali da ih odbrane. Pored velikog broja žrtava i malog
broja onih koji su uspeli da prežive ovaj masakr, uništena i sva srpska imovina:
opljačkana ili spaljena.
Žrtve: 1) Mladen (Drago) Dragičević, 1952; 2) Ljubo (Danilo) Miladinović, 1933; 3)

Milanko (Risto) Nešković, 1950. i njegova majka 4) Vukosava (Vukadin) Nešković, 1922;
5) Kosa (Nedo) Nešković, 1929; 6) Mila (Nikola) Vukadin, 1949; 7) Milka (Miloš) Vukadin,
1935; 8) Nikola (Marko) Vukadin, 1910; 9) Sava (Luka) Vukadin, 1921; 10) Milja
Vukadin, 1920.
SRPSKI BROD
Tokom hrvatsko-muslimanske okupacije ovog grada koja je trajala do povratka Srba 7.

oktobra 1992. izvršeno bezbroj pojedinačnih i kolektivnih, tajnih i javnih, egzekucija nad
pojedinim licima ili celim porodicama srpske nacionalnosti. Jedan takav slučaj dogodio se
17. avgusta 1992. kada su u vlastitom stanu, bez neposrednog povoda ili krivice,
svirepo, hladnim oružjem ubijeni tri nevina člana jedne od mnogih srpskih porodica.
Masakr nad tim nedužnim, uglavnom starijim, civilnim osobama izvršili pripadnici Armije
BiH. Po izvršenim ubistvima imovinu opljačkali, a stan demolirali.
Žrtve: 1) Branko (Pejo) Bardak-Čiča, 1924; 2) Dušanka (Uroš) Bardak, 1938. i njena
majka 3) Gospava Stakić, 1915.
DOBROMEROVIĆI
Pretežno srpsko selo (Srba 38, muslimana 22) u opštini Rogatica. Na srpski deo sela
izvršen napad 30. avgusta 1992. od strane muslimanskih oružanih formacija
regrutovanih iz muslimanskih sela sa ovog područja i već duže vremena svrstanih u razne
jedinice Armije BiH. Prilikom napada ubijena četiri civilna lica srpske nacionalnosti iz
porodice Ristić, spaljeno osam srpskih stambenih i još više ostalih, uglavnom privrednih,
objekata. Sva ostala imovina koja se mogla odneti, kao što su žitarice, zalihe hrane i
stoka opljačkani od strane napadača.
Žrtve: 1) Vojin Ristić, 1910. njegova supruga 2) Dušanka Ristić, 1912. Radenko (Risto)
Ristić, 1938. i njegova supruga 4) Ristić, ime nepoznato.
ZAVAIT
Veliko srpsko selo (Srba 346, jugoslovena 2) u opštini Srbinje. Zločin se dogodio na
mestu zv. Bakić na lokalnom putu između Zavaita i Srbinja 13. septembra 1992.
Pripadnici Armije BiH minirali saobračajnicu i tako oko 8,30 časova uništili teretno
motorno vozilo reg. br. GŽ-479-37 i ubili četiri putnika, civila srpske nacionalnosti. Prema
nalazu policijskih veštaka mina vrlo vešto, profesionalno, postavljena i nije se mogla
primetiti usled brojnih asfaltnih napuklina i oštećenja na drumu. Pošto je reč o
saobračajnici na srpskoj teritoriji pretpostavlja se da su minu mogli i imali razloga da
postave jedino pripadnici neke muslimanske diverzantsko terorističke grupa iz sastava
Armije BiH. Prilikom eksplozije vozilo uništeno, a u kamionu, pored vlasnika koji je
upravljao vozilom, život izgubili njegova supruga i dva maloletna deteta. Eksploziju
preživeo jedino njihov teško povređeni saputnik Momčilo (Branko) Stevanović.
Žrtve: 1) Ranko (Tomo) Sekulović, 1962; 2) Radenka (Bogdan) Sekulović, 1961; 3)

Predrag (Ranko) Sekulović, 1985; 4) Danka (Ranko) Sekulović, 1989.
SERDARI
Deo sela Vrbanjci, najvećeg u opštini Kotor Varoš, sa veoma mešovitim sastavom
stanovništva (Vrbanjci: Hrvata 796, muslimana 1565, Srba 563, Jugoslovena 41 i ostalih
8) stradao 17. septembra 1992. Napad na ovaj srpski zaselak izvršen u ranim jutarnjim
časovima od strane lokalnih naoružanih pripadnika hrvatsko-muslimanskih formacija
Armije BiH. U napadu stradali brojni članovi i deca srpskih porodica Serdar, po kojoj
naselje nosi naziv, kao i porodica Tepić i Bencuz. NJihova imovina opljačkana, spaljena i
razorena. Mnogi od preživelih meštana koji su uspeli da se spasu iz pakla, u kome se
zaselak Seradari našao, izašli su sa brojnim i teškim povredama, goloruki, bez igde ičega.
NJihovi najbliži rođaci pobijeni i spaljeni u svojim opljačkanim i razorenim domovima.
Napad na ovo srpsko naselje izvršen sa više strana iz okolnih hrvatskih i muslimanskih
naselja Dabovica, Šipura, Bilica, Hrvačana i Hanifića. Reč je, svakako, o jednom od
najtežih zločina izvršenih nad nekom srpskom porodicom.
Žrtve: 1) Tepić (Đorđe) Ljubica, 1952. i njene kćerke maloletne 2) Tepić (Simo)
Slobodanka, 1982. i 3) Tepić (Simo) Snežana, 1988; 4) Bencuz (Jefto) Slavko, 1937. i
njegova kći 5) Bencuz (Slavko) Slavojka, 1971; 6) Bosiljka (Jefto) Serdar, 1939; 7)
Spomenka (Stojan) Tepić-Serdar, 1973; 8) Radmila (Branko) Serdar, 1971; 9) Mirko
(Jovo) Serdar, 1962; 10) Slaviša (Drago) Serdar, 1971; 11) Branko (Đorđe) Serdar,
1936; 12) Danka (Cvijo) Serdar, 1938; 13) Jelenko (Branko) Serdar, 1961; 14) Slavko
(Đorđe) Serdar, 1932; 15) Drago (Đorđe) Serdar, 1945. i 16) Nikola (Nedeljko) Dukić,
1952; 17) Radenko (Joco) Serdar, 1972; 18) Borivoje (Branko) Serdar, 1972. Mnoga od
navedenih žrtava nađene ugljenisane ili ubijene na krajnje svirep način.
KOČANJE
Srpski zaselak (Srba 192), koji pripada znatno većem pretežno muslimanskom Novom
Selu (Srba 192, muslimana 1058, jugoslovena 7, ostalih 2) u podrinjskoj opštini Zvornik
napadnut, 17. septembra 1992. Napad izvršili pripadnici muslimanskih oružanih

formacija iz sastava Armije BiH od kojih je večina bila sa područja Novog Sela, Kamenice,
odnosno opštine Zvornik i muslimanskih naselja susednih opština. Prilikom napada na
veoma svirep način, najviše hladnim oružjem, ubijeno sedam meštana srpske
nacionalnosti, a znatno veči broj njih je povređen. Preostali Srbi prisiljeni da napuste
svoja ognjišta, a njihova imovina: kuće, hrana i stoka, opljačkani, spaljeni i razoreni.
Žrtve: 1) Zoran (Lazar) Ilić, 1953; 2) Milisav (Miloš) Ilić, 1955; 3) Spasa (Nikola) Ilić,
1912; 4) Lazar (Jevto) Ilić, 1924; 5) Ikonija (Vaso) Ilić, 1935; 6) Vaso (Milan) Marković,
1933; 7) vojnik Đoko, prezime nepoznato, izbeglica iz Zenice (možda je reč o Miloradu
(Bogdan) Stankoviću, 1959. iz Zenice).
BOŽIĆI
Srpsko naselje dosta velikog sela Svinjašnica sa izmešanim stanovništvom, ali i znatno
većim brojem lica srpske nacionalnosti (Srba 479, muslimana 131, jugoslovena 8) u
opštini Zavidovići napadnuto 18. septembra 1992. od strane veoma brojnih pripadnika
oružanih formacija Armije BiH, dobrovoljaca prikupljenih iz hrvatskih i muslimanskih sela
sa područja ove i okolnih opština. Večina meštana za vreme napada napustila selo i
izbegla u Brijesnicu. Pa i pored toga bilo je dosta žrtava i povređenih usled stalne
minobacačke i artiljerijske kanonade kojom su razarani srpski zaseoci Božići, Lazendići,
Curići... Po upadu u ove srpske zaseoke muslimani krenuli u bezočnu pljačku, pogotovo
civili, nekadašnje komšije iz susednih sela. Pljačkali su sve odreda: stoku, nameštaj, belu
tehniku i ostala kućna dobra, letinu, žitarice i hranu... Pošto nekretnine, kuće, staje,
ambare, nisu bili u stanju da odnesu i odvuku to su palili i razarali. Od tada su srpski
zaseoci znatnog dela sela Svinjašnice razoreni do temelja.
Žrtve: 1) Stevo (Ljubomir) Božić, 1961; 2) Danilo (Lazar) Božić, 1921. i njegov sin 3)
Miroslav (Danilo) Božić, 1948; 4) Miladin (Spasoje) Božić, 1960; 5) Vlado (Danilo) Božić;
6) Borka Božić.
PODRAVANJE
U opštini Srebrenica, etnički čisto i jedno od svakako najvećih srpskih sela u ovom kraju
(413 stanovnika srpske nacionalnosti) teško stradalo u oba prethodna svetska rata. Od
početka ratnih sukoba i muslimanskog terora u ovom kraju, aprila meseca, pogotovo
tokom leta 1992. Podravanje je bilo stalno ugrožavano od muslimana Srebrenice. Selo je
više od pet meseci, oslanjajući se jedino na vlastite mogućnosti, odolevalo tim
muslimanskim nasrtajima. Najžešći napad veoma brojnih i dobro naoružanih jedinica
Armije BiH regrutovanih sa ovog područja izvršen 24. septembra 1992. U tom
besomučnom muslimanskom pogromu ubijeni bezmalo svi zatečeni stanovnici ovog sela.
Zarobljeno je svega pet muškaraca, civila i branilaca koji su odvedeni u srebreničke
zatvore, a sredinom oktobra 1992, oslobođeni razmenom. Ostali, među kojima i dosta
žena i starijih osoba, poubijani, odnosno zvanično "nestali". Za nekima od njih se i danas
traga. Sva pokretna imovina, prikupljena letina, hrana i stoka opljačkani, a kuće i ostali
objekti razoreni i popaljeni. Selo ostalo pusto, ali i dalje na stalnom udaru muslimana,
čak i posle "demilitarizacije" Srebrenice i proglašavanja za tzv. zaštićenu zonu.
Žrtve: 1) Jovanović (Miloje) Vojin, 1923; 2) Jovanović (Miloje) Svetozar, 1933; 3)

Lazarević (Obrad) Rado, 1920; 4) Petrović (Vasilije) Mileva, 1948; 5) Petrović (Marko)
Milomir, 1951; 6) Mitrović (Jovo) Mihajlo, 1932; 7) Mitrović Ruža, 1927; 8) Mitrović
(Marko) Drago, 1925; 9) Marinković (Anđelko) Radovan, 1938; 10) Marinković (Miloš)
Milovan, 1955; 11) Marinković (Miloš) Rade, 1961; 12) Marinković ) Žarko) Dikosava,
1938; 13) Marinković (Drago) Miloš, 1935; 14) Perendić (Milisav) Miladin, 1924; 15)
Perendić (Savkan) Tomislav, 1930; 16) Perendić (Blagoje) Stanka, 1935; 17) Perendić
(Bogdan) Spasenija, 1932; 18) Šarac (Cvijetin) Mitar, 1963; 19) Šarac (Veselin) Dušan,
1964; 20) Šarac (Obrad) Mirjana, 1943; 21) Šarac (Manojlo) Milan, 1929; 22) Tomić
(Marko) Gojko, 1930; 23) Tomić (Marko) Mihajlo, 1941; 24) Vasić (Miloš) Milijan, 1951;
25) Vesić Milisav, 26) Nikolić (Radomir) Slaviša, 1960; 27) Nikolić (Čedomir) Dragan,
1960; 28) Pavlović Nebojša, 1971; 29) Mudrinić (Mileta) Rade, 1961; 30) Mitić (Ruža)
Boriša, 1946; 31) Bogdanović (Milan) Đurađ, 1960. i 32) Kukić (Mitar) Dragutin, 1954.
Mnoge od navedenih žrtava ubijene su na najsvirepiji način: odsecanjem glave i pojedinih
delova tela, razbijanjem lobanje tupim predmetom, rasecanjem stomaka, klanjem.
Zaprepašćen ovim monstruoznim zločinom oglasio se, posebnim saopštenjem, Sinod
Srpske pravoslavne crkve, a NJegova Svetost Patrijarh Pavle održao je pomen nevino
stradalim mučenicima. Slike masakriranih Srba ovog sela prenele su u svojim emisijama
mnoge domaće i strane televizije stanice.
ŽELEĆE

Pretežno srpsko selo u opštini Žepče (Srba 388, Hrvata 15, muslimana 4, jugoslovena 4)
na putu i železničkoj pruzi između Žepča i Zenice napadnuto od strane oružanih snaga
antisrpske muslimansko-hrvatske političke i vojne koalicije, odnosno Armije BiH 27.
septembra 1992. Napad bio neočekivan pošto su meštani srpske nacionalnosti ovog
sela od početka ratnih sukoba bili lojalni sarajevskim vlastima. Za to vreme nije
registovan ni jedan srpski akt oružane pobune, naoružavanja ili neprijateljstva prema
muslimanskim vlastima. Istina je jedino da su se Srbi mesecima ilegalno iseljavali i
zaštitu tražili u krajevima pod kontrolom civilnih i vojnih vlasti RS. Želeće, samo zato što
je srpsko selo, nije odgovaralo ni muslimanima ni Hrvatima. U toku napada stradao je
znatan broj civila srpske nacionalnosti, a njihova imovina opljačkana, spaljena i razorena.
Naredinih meseci trajali su stalni sukobi muslimana i Hrvata pored ostalog i oko vlasništva
nad selom i srpskom nepokretnom imovinom u Želećoj.
Žrtve: 1) Danko (Ljuban) Blagojević, 1957; 2) Novica (Milan) Blagojević, 1963; 3) Veljko
(Đorđe) Blagojević, 1912; 4) Anđa (Lazo) Blagojević, 1915; 5) Zorka (Cvijetin) Čelebić,
1925. i njen sin 6) Milenko (Marinko) Čelebić, 1947; 7) Momčilo (Niko) Čelebić, 1936; 8)
Ilija (Savo) Đokić, 1960; 9) Sreten (Luka) Đuričić, 1931; 10) Zdravko (Dušan) Đuričić,
1957; 11) Bogosav (Branko) Kovačević, 1956; 12) Milovan (Dušan) Lukić, 1958; 13)
Milan (Dušan) Mišić, 1956; 14) Željko (Čedo) Pejić; 15) Boro (Boško) Stanković, 1970. i
njegova majka 16) Milica Stanković, 1948; 17) Ostoja (Cvijetin) Udovčić, 1920; 18)
Stojanka Udovčić, 1915; 19) Milutin Ristić, 1949.
FALJENOVIĆI
Planinsko malo selo, pre zaselak ili katun, u višegradskoj opštini sa svega 11 stanovnika
(Srba 9, muslimana 2) bili su veoma lak plen muslimanskim napadačima. Faljenovići
napadnuti oko 7 časova 4. oktobra 1992. Akciju izvela jedna od nekoliko lokalnih
muslimanskih jedinica iz sastava Armije BiH sa područja Višegrada i Goražda u vreme
ofanzivnih aktivnosti muslimanskih oružanih snaga protiv srpskih linija odbrane. U napadu
stradale četiri starije osobe srpske nacionalnosti iz porodice Vuković. NJihova imovina,
skupljena letina i stoka opljačkani, a kuće demolirane i ostale nekret5nine spaljene.
Žrtve: 1) Milan Vuković, 1926. i njegova supruga 2) Desanka Vuković, 1932; 3) Vasilije
(Ilija) Vuković, 1928. i njegova supruga 4) Miljana Vuković, 1929.
FAKOVIĆI
Plodonosno i bogato podrinjsko prema Srbiji pogranično selo u opštini Bratunac sa znatno
brojnijim srpskim stanovništvom (Srba 115, muslimana 33) napadnuto 5. oktobra
1992. Napad na Fakoviće izvršile jedinice Armije BiH formirane po okolnim muslimanskim
selima na području Bratunca i Srebrenice znatno pre početka ratnih sukoba u ovom kraju.
Prilikom napada ubijeno šesnaest lica srpske nacionalnosti. Napad je izvršen u ranim
popodnevnim časovima dok je većina čeljadi bilo zauzeto branjem kukuruza u poljima
izvan sela. Pri upadu napadača u selo veliki broj meštana ranjen ili zarobljen. Zarobljenici
odvedeni u zatvor u Srebrenicu, a srpska imovina, pogotovo dobar deo prikupljene letine,
poljoprivreni alati, stoka i živina opljačkani. Mnoge zgrade i sve ostalo što se nije moglo
odneti muslimanski napadači spalili i uništili. To su učinili i sa srpskom pravoslavnom
crkvom koju su oskrnavili, opljačkali i demolirali.
Žrtve: 1) Božić (Radoje) Desanka, 1924; 2) Marković (Milovan) Olga, 1935; 3) Marković
(Milovan) Slavka, 1931; 4) Nikolić Ćuba, 1954; 5) Đurić Danilo, 1910; 6) Ivanović (Milan)
Miroslav, 1973; 7) Marković (Savo) Radoje, 1941; 8) Marković (Stevo) Radomir, 1939; 9)
Nikolić (Milovan) Petko, 1954; 10) Nikolić (Sreten) Milovan, 1923; 11) Savić (Jovo)
Radovan, 1965; 12) Subotić (Blagoje) Milomir, 1959; 13) Đokić (Drago) Milovan, 1936;
14) Đokić (Mileta) Sreten, 1938; 15) Đokić (Nedeljko) Đoko, 1955; 16) Đukić (Radovan)
Vidoje, 1954; 17) Svetozar (Sreten) Đokić, 1965.
ŠETIĆI
U opštini Zvornik. Na srpski deo sela (muslimana 656, Srba 83, jugoslovena 2), zaselak
Pantići, izvršen napad u praskozorje 8. oktobra 1992. Akciju organizovali i izveli
muslimani Šetića i okolnih muslimanskih sela opštine Zvornik, brojni pripadnici oružanih
formacija Armije BiH. U ovom muslimanskom pogromu ubijeno više žena, starih i
nemoćnih lica srpske nacionalnosti koji su u vreme napada zatekli u selu da bi održavali
imanja i hranili stoku. Većina njih se sklonila i boravila u kući Mihajla Pantića. Deca i
ostali, pogotovo mlađi, meštani zaseoka Pantići još u toku leta su napustili svoje domove i
zaštitu našli u drugim krajevima, a dobrim delom i u SRJ. Srpska pokretna imovina,
pokućstvo, obuća i odeća, hrana i stoka, opljačkani i odneti u muslimanski deo sela.
Ostalo razoreno i popaljeno. U akciji učestvovalo preko sto muslimanskih boraca i

višestruko veći broj njihovih rođaka i prijatelja, civila koji su razneli i razorili imovinu
Pantića. U Šetičima granatirani pravoslavna crkva Svetog Ilije i parohijski dom.
Žrtve: 1) Mihailo (Savo) Pantić, 1912; 2) Cvijeta Pantić, 1910; 3) Desa Pantić, 1927; 4)
Sava Pantić, 1920; 5) Ljubica (Milan) Pantić, 1946; 6) Cvija Prelovac, 1932. i 7) Bosiljka
(Nikola) Lukić, 1927; 8) Cvija Sandić.
MALEŠIĆI
Napad na ovo pretežno srpsko selo u opštini Zvornik (Srba 666, muslimana 69) izvršen
istovremeno sa napadom na srpski deo sela Šetići, u ranim jutarnjim časovima 8.
oktobra 1992. Akciju predvodili i zločine počinili u najvećoj meri muslimani komšijskog
sela Jusići u saradnji sa večim brojem naoružanih pripadnika Armije BiH iz okolnih sela i
opština nastanjenih muslimanskim stanovništvom. U napadu, pretežno na veoma svirep
način, ubijeno više meštana, branilaca i civila, Malešića srpske nacionalnosti. Sve što se
moglo odneti, pogotovo, hrana i stoka, opljačkano, a nepokretnosti spaljene i razorene. U
pljački i uništavanju stoke i imovine Srba ovog sela posebno su bili aktivni muslimani,
žene, malo odraslija deca i starci, pomenutig komšijskog sela Jusići.
Žrtve: 1) Zdravko (Miladin) Milošević, 1926; 2) Savo (Veljko) Vidović, 1937; 3) Mihajlo
Perić, 1902; 4) Cvija Perić, 1907; 5) Ljubica Perić, 1942; 6) Zdravko Malešić, 1922; 7)
nepoznata žena iz sela Zmajevica koja se zatekla u gostima.
- nastaviće se -

www.koreni.net

ZAŠTO SE GROZOMORNA LIKVIDACIJA ŠESTORICE BOŠNJAKA NAMEĆE KAO
SUDBINSKO PITANJE CELOG NARODA I DRŽAVE
SREBRENIZACIJA SRBA I SRBIJE

Za zločin u Srebrenici se treba i kajati i izvinjavati, a i najoštrije kazniti krivce.
Ali, nikako ćutati o zločinima nad Srbima u Srebrenici, Sarajevu ili na Kosmetu.
Narodi koji prihvate nepostojeću kolektivnu krivicu bivaju prokaženi i
kratkovečni
Piše: Željko Vuković
“Ako se pokaže da su snimci

autentični, to će biti ne samo
dokaz u procesu Miloševiću:
građanima Srbije biće sada veoma
teško da i dalje potiskuju prošlost”
- ocenjuje nemački dnevnik “Zidojče
cajtung”, povodom obelodanjivanja
video-filma o zločinu pripadnika
“Škorpiona”.
U istom tekstu se još naglašava:
prikazivanjem tih snimaka “ruši se
čitav jedan svet i mit o poštenoj i
herojskoj borbi za srpstvo”. Uz
konstataciju da su “koreni srpskog
šovinizma veoma duboki”.
Nema potrebe za citiranjem komentara

koje su istim povodom dali ostali
nemački i mediji u drugim zapadnoevropskim zemljama. Jer, praktično, kao da su pisani
istom rukom i iz iste glave.
Dakle, zapadnoevropski mediji (čitaj: i političari), posle prikazivanja snimaka

nečovečnog, jezivog i bezdušnog streljanja šestorice srebreničkih Bošnjaka na nekoj
ledini kod 150-ak kilometara od Srebrenice udaljenog Trnova – misle da srpski narod više
ne može izbegavati suočavanje sa svojom prošlošću. Snimak jezivog zločina pripadnika
“Škorpiona” tretiraju kao dovoljan dokaz da su “Srbi” na isti način likvidirali još oko 8000
Srebreničana.
S PREDUMIŠLJAJEM
Na domaćoj medijskoj i političkoj sceni otišlo se i dalje: u nastojanjima da što više utiču
na srpski narod ne bi li se “konačno suočio sa prošlošću”, neke televizije, novine,
nevladine organizacije i političari izriču tvrdnje i stavove koji, praktično, podrazumevaju
da su Srbi faktički kolektivno ne samo znali za zločin “Škorpiona” i kolektivno ga krili do
sada, već i da je on učinjen na njihov bezmalo plebiscitarni zahtev.
Takvi stalno govore: “zločini učinjeni u ime

srpskog naroda”, kako bi pojačali tvrdnju o
Pozivanje srpskog naroda da se suoči sa
postojanju ne samo kolektivne krivice, nego i
svojom prošlošću – nije nikakva novina.
odgovornosti. Kao da je u pitanju kakva
Naprotiv. Odavno je to vaspitno-
blanko menica iskorišćena uz punu
pedagoška “mantra” domaćih i stranih
saglasnost emitenta – naroda.
prevaspitača i samozvanih usrećitelja
Pozivanje srpskog naroda da se suoči sa Srba, u kojoj je sakrivena perfidna i
svojom prošlošću – nije nikakva novina. dalekosežno opasna podvala!
Naprotiv. Odavno je to vaspitno-pedagoška
http://www.koreni.net/broj51/srebrenica.htm[3/20/2011 12:25:40 PM]

“mantra” domaćih i stranih prevaspitača i

samozvanih usrećitelja Srba, u kojoj je sakrivena perfidna i dalekosežno opasna podvala!
Naime, već u samom pozivu “Srbi, suočite se sa prošlošću”, prošlost srpskog naroda se
posredno, ali sračunato, s predumišljajem, proglašava – nesporno i dokazano
zločinačkom!
A ide se i dalje, pa se ta srpska prošlost ne retko i uporno poistovećuje sa “nemačkom

prošlošću” iz vremena Drugog svetskog rata!
Ta opasna podvala, kojom se prošlost srpskog naroda proglašava zločinačkom, počiva na

tvrdnjama da Srbi odbijaju da se suoče sa ratnim zločinima počinjenim “u njihovo ime”. A
te tvrdnje, jednostavno, nisu bile niti su – istinite!
Od petooktobarske smene vlasti u Srbiji, Srbi se gotovo svakodnevno suočavaju sa tzv.

“srpskim zločinima” - u medijima, bioskopskim salama, raznim izložbenim, debatnim
prostorima...
I ne pamti se da je neko u te protekle četiri i po godine – javno negirao ili odobravao i

jedan jedini zločin za čije postojanje je ponuđen bar jedan dokaz.
ISTINU O - SVIMA
Ljutnje i negodovanja je bilo, ali ne zbog toga što se kazuje o zločinima koje su počinili
Srbi, a za koje se do tada u srpskoj javnosti nije znalo ili nije htelo da zna, već što se
kazivalo samo o tim zločinima, a istovremeno ćutalo o zločinima nad srpskim narodom.
To je, naravno, itekako – bolna nepravda! A zajedno

sa minimiziranjem i prikrivanjem zločina nad Srbima -
Srbi i država Srbija moraju
sastavni deo je srebrenizacije Srba i Srbije.
insistirati na utvrđivanju cele i
potpune istine o svim zločinima, Da su samo, kojim slučajem, na primer, u Hrvatskoj,
bez razlike ko ih je i nad kim ih BiH i NATO zemljama, bili jednako suočavani sa
počinio. Punu istinu utvrđuju “njihovim” zločinima nad srpskim narodom – ni te
istrage i sudovi, a ne političari i ljutnje i negodovanja ne bi bilo. Ili bi bilo mnogo
nevladine organizaciju. I ta manje.
puna istina, ma kakva bila, uvek

je u interesu srpskog naroda, Stalno ponavljanje kako Srbi moraju da se suoče sa
njegove budućnosti i istine o vlastitim zločinima, uz istovremeno ćutanje o
njegovoj prošlosti. Biti protiv zločinima nad Srbima, nije imalo pokriće ni u
utvrđivanja pune istine, znači stvarnosti, ni u elementarnom moralu, ali jeste imalo
biti ne samo protiv pravde, već i cilj – da srpski narod shvati i prihvati da mu je uzalud
protiv ljudskosti, interesa i da podseća i kazuje o vlastitom stradanju i tuđim
dostojanstva svog naroda i zločinima.
svoje države
Išlo se i ide se, očito, na izmaranje, i u tome se
umnogome već uspelo. Srbi, posebno oni na vlasti,
prestali su bezmalo da govore o zločinima počinjenim nad sopstevnim narodom.
A da je neporeciva i lako proverljiva istina da srpski narod ne negira i ne amnestira tzv.

srpske zločine i grehe – svedoče i reakcije na prikazivanje snimaka stravične likvidacije
šestorice srebreničkih Bošnjaka. Srpski narod je užasnut zbog tog zločina.
To što se ta i takva reakcija ne vidi ili prećutkuje u nekim medijima i u nastupima nekih
političara i nevladinih organizacija – ne može, naravno, biti dokaz da je nema. A, ipak, na
tom se propagandnom triku gradi još veća laž - da su Srbi do te mere zločinački narod da
su, eto, sasvim neosetljivi na monstruozne zločine svojih sunarodnika.
Ni jedan narod, bar u Evropi, počev od albanskog i hrvatskog, pa do nemačkog i
engleskog, ne bi ćutao o svom stradanju i nepravdama koje mu se nanose, a samo
govorio o “vlastitim zločinima”. Ne bi to uradila ni njihova vlast. Jer, narodi koji nepravdu
bespogovorno prihvate kao pravdu – pristali su zapravo da budu prokaženi i kratkovečni.
Zašto se od Srba traži da u tome budu jedini izuzetak? Zašto se srpski narod proglašava
primitivnim i zločinačkim kada samo traži istinu o svim zločinima? I svojim i tuđim. Bez
izuzetka.
UPORNO ODBIJANJE
Zbog čega su brojni domaći i strani prevaspitači srpskog naroda tako energično protiv
toga da se i srpskoj i svetskoj javnosti prikažu i predoče svi filmovi i dokumenti o svim

zločinima učinjenim na prostorima bivše Jugoslavije? Plaše li se da tada više neće moći
da tvrde ono što već godinama čine – da su Srbi jedini zločinci i jedini počinili genocid?
Ti lažni humanisti i prosvetitelji, ovih dana, besramno i bezdušno love svoje zlatne ribice
u tragičnoj sudbini šestorice ubijenih Bošnjaka. A zarad svojih politikantskih ciljeva ili
dobrih zarada i statusnih priznanja koje dobijaju za klevetanje, obezglavljivanje i
eutanaziranje srpskog naroda i njegovih nacionalnih institucija.
Činjenica da i dalje uporno odbijaju da bar jednu reč izuste o bar jednom zločinu nad
Srbima – dovoljno kazuje o njihovoj misiji, njihovom ljudskom i moralnom liku. Uzgred,
oni ćute o jednako nespornom faktu da su Srbi narod koji – oprašta. Ako to ne vide, neka
pitaju Solanu, NATO i Ameriku, na primer.
Ne treba biti baš politički analitičar da bi se uočilo da se poslednjih dana i nedelja sve jače
zateže “srebreničko uže” oko “srpskog vrata”. Od Srba i države Srbije se sa svih strana i
sve rezolutnije zahteva da zvanično priznaju i prihvate da je “srpska strana” u jugo-
ratovima bila najzločinačkija, i jedna jedina genocidna. Kao što su to Nemci priznavali
posle Drugog svetskog rata.
U deklaracijama i rezolucijama o Srebrenici – i onim dvema podnetim američkom

kongresu i domaćim (nevladinim) u nacrtima – stoji da su Srbi krivi za genocid i da je za
to dovoljan dokaz “najveći zločin posle Drugog svetskog rata” - zločin nad srebreničkim
Bošnjacima.
Od najviše vlasti države Srbije se, dakle, traži da službeno potpiše priznanje za genocid,
to jest da, poput Nemaca prizna “zločinačku prošlost”. A da pritom ćuti o zločinima nad
srpskim narodom.
ŽURBA I UCENE
Žurba je velika. Desetogodišnjica tragičnih događaja u Srebrenici je izuzetno povoljna
prilika da se tako nešto isposluje. Možda se zbog nje i čekalo do sada sa prikazivanjem
filma o zločinu “Škorpiona”.
Za zločine u Srebrenici se treba i kajati i izvinjavati, i najoštrije kazniti sve koji su

odgovorni za njih. Ali, da li se pritom, može i sme ćutati o zločinima nad srpskim
narodom, uključujući i onaj nad Srbima u Srebrenici i oko nje, ili u Sarajevu, ili na
Kosmetu?
Srbi i država Srbija moraju insistirati na utvrđivanju cele i potpune istine o svim
zločinima, bez razlike ko ih je i nad kim ih počinio. Punu istinu utvrđuju istrage i sudovi, a
ne političari i nevladine organizaciju. I ta puna istina, ma kakva bila, uvek je u interesu
srpskog naroda, njegove budućnosti i istine o njegovoj prošlosti.
Biti protiv utvrđivanja pune istine, znači biti ne samo protiv pravde, već i protiv
ljudskosti, interesa i dostojanstva svog naroda i svoje države.
Ali, nikakva ucena ili ponuda – bilo čija, bilo kojim povodom - ne može i ne sme da bude
razlog da se odustane od traženja pravde za svoj narod, a kamo li da se prihvati
nepostojeća i nezaslužena kolektivna krivica i kazna.

Broj 51-52

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Broj 51-52

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

KORENI - list Srba u rasejanju

ZAŠTO SE GROZOMORNA LIKVIDACIJA ŠESTORICE BOŠNJAKA NAMEĆE KAO

Srebrenizacija Srba i Srbije

Setite se Srebrenice Islamističke mreže u Bosni

Još jednom za Srbiju CRNA GORA

http://www.koreni.net/broj51/index.htm[3/20/2011 12:17:16 PM]

AMERIČKA ULOGA U OLUJI

http://www.koreni.net/broj51/index.htm[3/20/2011 12:17:16 PM]

Piše: Jürgen Elsässer

Gde se nalazi taj apsurdistan? Da li je to

Kada iz Beograda sletite na tivatski

http://www.koreni.net/broj51/crnagora.htm[3/20/2011 12:35:56 PM]

Puč nemačke marke

http://www.koreni.net/broj51/crnagora.htm[3/20/2011 12:35:56 PM]

U međuvremenu je italijansko pravosuđe podnelo dokaz za ovu tvrdnju: u jesen 1999.

Đukanović i kralj cigareta

Kakva je simbioza vladala u vezama između zločinaca i političara može da se zaključina

Sa uvođenjem nemačke marke i kasnijim prelaskom na evro Đukanovićeva mafija je

Započeta privatizacija je omogućila da ovaj prljavi novac iskoristi za kupovinu legalnih

http://www.koreni.net/broj51/crnagora.htm[3/20/2011 12:35:56 PM]

Dvadesetosmog juna 2005, na srpski nacionalni praznik Vidovdan, u industrijskom gradu

http://www.koreni.net/broj51/crnagora.htm[3/20/2011 12:35:56 PM]

Piše: Džulija Gorin

U iščekivanju komemoracije povodom desetogodišnjice masakra u Srebrenici, Hagu je

http://www.koreni.net/broj51/setitesesrebrenice.htm[3/20/2011 12:28:09 PM]

nedeljnika "Slobodna Bosna", a ovako je pisao za britanski "Independent":

U međuvremenu, Sarajevo "ni za trenutak nije izgledalo zainteresovano za sudbinu...

O Izetbegovićevoj političkoj igri "završnice"(završnog udarca) istoričar Karl Savić,

Opšte citiran zvanični Holandski izveštaj iz 2002. o Srebrenici izgleda da potvrđuje

Muslimani iz Srebrenice su "uništili i poharali susedna srpska sela", nastavlja Klifus,

http://www.koreni.net/broj51/setitesesrebrenice.htm[3/20/2011 12:28:09 PM]

Smatrajući da je u Srebrenici izvršen genocid, tribunal u Hagu je na taj način proširio

U međuvremenu, u Holandskom izveštaju iz 2002. dalje se kaže da ni jedan dokaz "ne

Telegrafski izveštaj BBC-a iz 2002. nadovezuje se na svedočenje albanskog

Panel sudskog trojstva je ustvari prihvatio Miloševićeve prigovore u vezi sa prihvatanjem

http://www.koreni.net/broj51/setitesesrebrenice.htm[3/20/2011 12:28:09 PM]

Albaniji i na Kosovu. Podrazumeva se da američkom narodu nikada nije pokazana ova

U međuvremenu, nalazi sudske medicine o "masakru" u Račku, našoj poslednjoj slamci

Bez ikakvog dokaza koji bi povezao Miloševića sa zločinima na Kosovu (a bila je

Nastavljajući onda sa optužbama za Bosnu, Tužilaštvo je pozvalo u februaru prošle godine

Pa opet, čak i u tim jednom-do-dva-puta-godišnje "ažuriranim informacijama" u vezi sa

Kada je pominjanje akcija bosanskih Muslimana postajalo neizbežno, one su u kontekstu

http://www.koreni.net/broj51/setitesesrebrenice.htm[3/20/2011 12:28:09 PM]

Od nedavno Srbija proživljava čudan nacionalni fenomen jedinstven po svojoj prirodi.

U međuvremenu, autentične grobnice koje su bile otkrivene sadržale su srpska tela za

Pogled u srpsko stanje svesti, zajedno sa nadom u pomirenje sa Amerikom, ponudio je u

Pokušavajući da poprave odnose, Srbi su ponudili SAD bataljon koji bi pomogao

http://www.koreni.net/broj51/setitesesrebrenice.htm[3/20/2011 12:28:09 PM]

indiferentnosti javnosti po pitanju Balkana, zvanično uspostavljajući islamsku gangstersku

Kako Amerikanci ne bi počeli da povezuju očigledne činjenice, dve stvari moraju da

Emitovanje snimka o Srebrenici bilo je u stvari ispaljivanje plotuna (topovska paljba) u

Razumljivo za Šona Henitija, puštanje video-trake o Srebrenici pružilo je retku priliku da

http://www.koreni.net/broj51/setitesesrebrenice.htm[3/20/2011 12:28:09 PM]

Ukoliko bi se formirala komisija da utvrdi da li je predsednikova administracija učinila ili

Hamilton je odgovorio Klintonu podsećajući ga da su dva poslednja predsednika svoju

Svedočeći na Miloševićevom suđenju u Hagu prošlog septembra, bivši politički analitičar

Jewish World Review

Prevod: Ljiljana Nikšić

http://www.koreni.net/broj51/setitesesrebrenice.htm[3/20/2011 12:28:09 PM]

Još jednom za Srbiju

U posetu zatvoru u Ševeningenu

http://www.koreni.net/broj51/handke.htm[3/20/2011 12:33:07 PM]

otišao kao mogući svedok – mada

http://www.koreni.net/broj51/handke.htm[3/20/2011 12:33:07 PM]