Jedanaest.

Ne deset. Ne dvadeset. Jedanaest.

Još otkada sam bila mala devojčica, moja mama bi terala moju sestru i
mene da napravimo listu odluka na kraju godine. Rekla bi da ih presavijemo
i nosimo sa sobom u džepu kao podsetnik, i da osiguramo da poslednji
(„srećni broj jedanaest“) bude najbitniji od svih.
Nikad nisam razumela svrhu tih odluka, i u ranijim godinama, uradila bih
samo da je ućutkam. Pisala bih stvari kao: „Prestati govoriti mami da ti ide
na živce.“ „Naučiti kako da srušiš dečka na zemlju koji ti uvek vuče bretele
brushaltera.“ „Uhvatiti bolje grickalice iz kafeterije za vreme ručka.“
Ipak, kako su godine prolazile i ja sam krenula u srednju školu, počela
sam da ih shvatam malo ozbiljnije: „Prestati pokušavati da se uklopiš toliko i
samo budi svoja.“ I uvek sam se radovala pisanju pod brojem jedanaest. Iako
je trebalo biti cilj, moj je bio više kao san: „Naći pravog lošeg momka, naterati
ga da se zaljubi u tebe, i živeti zajedno divlje i bezbrižno ostatak života.“
Nažalost, nisam ga našla u srednjoj školi. To „previše i previše težine“ je
trebalo previše vremena da bih izgubila, i jadnici koji su došli ubrzo posle su
bili jedino zainteresovani za seks.
Jako, jako loš seks.
Moj pravi loš dečko je uleteo u moj život u toku seniorske godine na
koledžu, u obliku slatkorečivog, bivšeg ženskaroša, potpuni-alfa-mužjak-
dušica po imenu Adrian Smith, III. Nakon što me je sprečio da zamalo uđem
u autobus u pokretu, rekao mi je da sam bila „najseksipilnija žena [koju je]
on ikad video,“ i ostatak je bila istorija.
Naša ljubavna afera je bila brza i mahnita, nekontrolisana i neodoljiva;
bila je toliko nesmotrena i divlja da je zamalo postala opsesija.
Zaljubila sam se u njega nakon nekoliko nedelja, ali znala sam da je on
čovek s kojim sam želela da provedem ostatak života.
Bio je moj san.
Moj broj jedanaest.
Kad smo diplomirali – kad su stvari počele da se usporavaju i smiruju,
odlučili smo da ostanemo zajedno u vezi na daljinu. Imali smo različite ciljeve
i težnje, pa smo obećali da ćemo težiti ka njima dok budemo zajedno.
Nažalost, ovo je gde se lepa verzija moje priče završava.
 Moj život sa gospodinom Loš Momak je postao više tragična nego ljubavna
priča. I na kraju prošle godine, uradila sam nešto što nisam godinama…
Promenila sam svoj broj jedanaest.
 Jebi ga. Ne mogu više raditi ovo sranje…
Okrenula sam se u krevetu i pogledala u čoveka koji je spavao pored mene.
Moj trenutni momak i pobednik Američki Top Seronja nagrade: Adrian Smith,
III.
On je iskreno vizija – kestenjasta kosa, savršeno isklesana čeljust, i osmeh
koji može šarmirati bilo koju ženu da radi šta god on poželi. Prelep je, čak i
kad ne pokušava da bude, ali u poslednjih nekoliko meseci (Dobro, dobro…
godina) mrzela sam i pogled na njega.
„Nešto nije u redu, Paris?“ Otvorio je svoje svetlo braon oči.
„Ne.“
„Jesi li sigurna?“
Ne! „Da, sigurna sam.“
„Jesi još ljuta zbog one stvari postdiplomskih studija?“
„Zašto bih bila ljuta zbog stvari postdiplomskih studija?“ Pokušala sam
svoje najbolje da zvučim opušteno koliko je moguće.
„Ah. Dođi ovamo, dušo…“ Seo je i pokazao mi da legnem na njegove grudi,
ali nisam se pomerila.
Nisam zainteresovana za maženje i iznad ljutnje sam.
„Dobro…“ Uzdahnuo je. „Znam da si ljuta sad, ali mislim da ćeš videti
odakle dolazim u sledećih šest meseci. Iz dubine srca ti želim sve najbolje i ti
to znaš. Uvek.“
Isključila sam ga i skoncentrisala se na polomljen sat što je stajao na
suprotnom zidu. Čula sam njegov govor mnogo puta da ga mogu doslovno
ispljunuti: „Znam koliko si se žrtvovala za mene sve ove godine i cenim to,
ali…“
Uvek postoji „ali“…
„I to je sve što govorim.“ Nagnuo se i poljubio me kad je završio svoj govor,
izvlačeći me iz misli. „Zašto nisi srećna zbog toga što ćemo se veriti? Nisam te
dugo video da se smeješ.“
„Ja jesam srećna zbog toga što ćemo se veriti.“ Lagala sam, trgnuvši se na
misao da budem udata za njega, da prihvatim kičast prsten koji stoji na
našem ormaru.
„Dobro. Trebala bi biti još srećnija što ću uskoro imati veću platu. Uskoro,
nećemo morati biti kao i svi parovi koji se muče.“
„Ne mogu dočekati…“ Suzbila sam znatno prevrtanje očima.
 Na površini, on i ja smo uvek bili kao „svaki drugi par koji se muči“: Naš
stan je bio pust – dekorisan sa potrebnim nameštajem, naši štedni računi
drže manje od petsto dolara, i mi smo proveli više vremena razdvojeni nego
zajedno poslednje tri godine.
I to je deo našeg obećanja ipak. Bar je bio…
I dok sam ja radila tri posla da bih ga podržala kroz pravni fakultet, on je
učio čitav dan, svaki dan, i naposletku diplomirao na vrhu svog razreda. Dan
kad je dobio ponudu u pravnoj kompaniji u Nešvilu – pre tri meseca zapravo,
on je trebao da mi kaže da je bio moj red. Da je bio moj red da diplomiram,
moj red da učim i sledim svoje ambicije, dok me on podržava.
Ali on nije.
Nije rekao ni reč o tome, i kad sam spomenula staro obećanje koje smo
dali, izgledao je zbunjeno. Rekao je da „pravi pisac ne mora ići na časove
pisanja,“ da je on zapravo čuo poznatog pisca da to kaže. Rekao je da su
najuspešniji pisci „oni koji pišu iz iskustva pravog života i ne iz nečega što su
naučili u nekoj učionici.“
Trebala je kontrola svakog mišića u mom telu da se ne bih bacila na njega,
pa sam pribegla uraditi jedinu stvar koju sam mogla: Plakati.
Rekla sam mu da razumem njegovo mišljenje, ali sam želela da
diplomiram. Već su me prihvatili na Vanderbiltu i ja sam se složila da idem.
Njegov odgovor? Smejanje.
„Reci im da je tvoj budući muž sada advokat i da ti ne trebaju. Pravni
fakultet i škola pisanja su dve drugačije stvari i ti to znaš. Jedna pravi novac
a jedna ne. To je samo kako je, ali ja još uvek verujem u tvoj talenat. Veruj
mi, stvari će biti mnogo bolje za nas na ovaj način.
Mnogo bolje za nas na ovaj način…
Sve je uvek „mnogo bolje na ovaj način.“ Njegov način.
„Jesi ovde, Paris?“ Poljubio me je u obraz, vrativši me u sadašnjost.
„Možemo da idemo u krevet sad?“
„Da.“ Forsirala sam osmeh i legla, pitavši se koliko dugo će mu trebati da
zaspi.
U trenutku kad je njegovo meko hrkanje počelo, ja sam se izvukla iz
kreveta i na vrhovima prstiju otišla u kupatilo. Pogledala sam sebe u ogledalu
i ustuknula, znajući da su teški podočnjaci ispod mojih očiju više nego rad do
kasno svaki dan. Mršteći se, otkačila sam sliku sa zida.
Uvek je bila moja omiljena slika nas: Smejali smo se jedno drugom u
napadu zimskog vetra, smejući se dok nam je kosa letela visoko iznad glave.
I u pozadini je bila autobuska stanica gde smo se prvi put upoznali.
Ovo je slika koju uvek izaberem kad god sam frustrirana. Podseća me na
„nas“ kojih se sećam, „nas“ koje sam volela.
 Gledala sam u nju nekoliko minuta, čekajući taj bljesak osećaja – tu „Ovo
je samo teško vreme, biće bolje“ misao koja bi trebala kliknuti u mom umu.
Nije.
Sve na šta sam mogla misliti je činjenica da mi godinama nismo imali
konverzaciju sa obe strane. Nismo imali seks čini se celu večnost, i smejanje?
Iskreno ne mogu se setiti poslednjeg puta kad sam se nasmejala sama, a
kamoli sa njim.
Stavila sam sliku gde je bila i pogledala u našu sobu, proverivši da Adrian
još uvek spava. Onda sam odlučila da uradim nešto o čemu sam sanjala
godinama: Odem.
Otišla sam do ormara i zgrabila najveću torbu, brzo je puneći stvarima
koje su mi prve pale pod ruku. Osigurala sam da imam svoj novčanik, laptop,
i mobilni, i požurila iz naše sobe.
U trenutku kad sam stigla u kuhinju, stala sam.
Nisam imala pojma gde idem. Pojma šta radim.
Razmatrala sam da ostavim svoj dramatični odlazak za drugi dan, ali sam
videla bež pozivnicu koja je bila zakačena na frižideru.

Srdačno ste pozvani na (Pssst! To je tajna!) vereničku

zabavu Paris Weston & Adriana Smith, III.
Kokteli će biti posluženi tačno u 18h, i nesvesna buduća
mlada će stići u 19h.

Krv je počela da mi ključa.

Ta prokleta verenička zabava je nešto što ja definitivno ne želim da radim
– nešto što sam preklinjala da ne radi, ali je uradio svakako. I rekao mi je sve
o toj „velikoj tajni“ nedeljama ranije, rekavši mi da bih trebala, opet, da mu
verujem sa ovim: „Samo se pretvaraj da ne znaš ništa o tome kad uđeš, važi?
I, budi sigurna da ti je osmeh stvarno veliki. Prsten je dvokaratni, pa to
praktično i garantuje tvoj osmeh. Možeš li isto malo uzdahnuti kad vidiš
prsten? Želim da moje kolege znaju da si impresionirana mojim izborom.“
Besna, zgrabila sam taj glupi papir ispod magneta i pocepala na jebene
deliće.
Onda sam smireno pokupila sve komadiće i bacila ih u kantu za smeće.
(Adrian je zaluđen čistoćom…)
Ipak, brzo sam pronašla svoj bes opet i izletela iz kuće. Ušla sam u auto i
udarila papučicu gasa, vozeći u noć bez destinacije na umu…
 Četiri sata kasnije…

Nemam pojma gde sam.

Sve što znam je da moj auto ne može ići mnogo dalje. Motor je počeo da
pravi neki čudan zvuk, i ofinger od žice koji sam koristila da zadržim
auspuh je sada grebao po zemlji.
Zaustavljajući se, izašla sam iz auta i zalupila vratima. Motor se mora
malo ohladiti, pa sam hodala pozadi i sela na gepek.
Sa glavom u rukama, mislila sam da pozovem Adriana da mu unapred
kažem da ne dolazim večeras, da definitivno odbijam njegovu prosidbu. Ali
opet, setila sam se kako je poslednje tri godine zaboravio da mi kaže „Srećan
rođendan.“
I ne samo „zaboravio.“
Nije imao pristojnosti ni da se izvini što me je ostavio da čekam u mom
omiljenom restoranu sama. Svaki put kad bi propustio, rekao bi, „Ah. Žao
mi je, dušo. Jeste tvoj rođendan, ha? Pa, srećan rođendan! Nisam imao
prilike da još uvek ništa kupim, ali imam nešto što će učiniti da se osećaš
mnogo bolje… Imam A na [dodaj nešto jer se meni živo jebe za sve otprilike
ovde].“
Jebeni Adrian…
Kad sam htela isključiti telefon, videla sam pet propuštenih poziva – svi
od mog šefa, pa sam ga pozvala.
„Paris Weston?“ odgovorio je.
„Geogre Nicholson. Hoćemo igrati igru imena?“
„Poštedi me tvog sranja danas, Paris. Gde si dođavola? Upravo nam je
stigao paket sa džemperima i treba nam neko da ih sredi. Ima i kravata koje
treba organizovati, ženske cipele koje treba polirati, polica pantalona koju
treba da…“
Slušala sam dok je on nastavljao i nastavljao, dok me je podsećao koliko
je moj život bio jadan.
„Paris!“ Pukao je. „Planiraš li da dođeš danas? Već kasniš, pa nećeš
imati pauzu. U stvari, daću ti desetominutnu ako ostaneš nekoliko dodatnih
sati. To je najmanje što možeš uraditi. Ali ako uzmeš moju omiljenu kafu na
putu dovde, daću ti petnaestominutnu. Oh, i uzmi mi i đevrek, takođe, i
pokupi stvari sa hemijskog.“
 „Jebi se, George.“ Prekinula sam vezu. Želela sam da mu to kažem otkad
sam počela da radim tamo, još od kada me je napravio više svojim ličnim
asistentom nego prodavcem.
George me je pozvao opet i kliknula sam ignorisanje. Znam da hoće da
njegova bude poslednja, da kaže „Ne, dobila si otkaz!“ kao da je on taj koji
odlazi, ali sam odbila da mu dam šansu.
Naslonila sam se na prašnjav auto i uzdahnula, gledajući u nebo. Dala
bih bilo šta da budem što dalje odavde.
Bilo šta.
Iznenada, avion je proleteo kroz oblake i počela sam da razmišljam
koliko su srećni ti putnici, koliko njih možda beže od slomljenog sna kao ja.
I onda mi je sinulo.
Bez oklevanja, skočila sam sa gepeka i uvila ofinger oko auspuha
najbolje što sam mogla. Onda sam vozila ka aerodromu i parkirala na
prošireni parking – žureći na terminal kao da ću propustiti let.
„Dobro jutro i dobrodošli na US aerodrom!“ Žena za pultom mi se
nasmejala dok sam prilazila. „Čekiraćete bilo koju torbu danas, gospođice?“
„Ne…“
„U tom slučaju, treba mi neki oblik identifikacije sa fotografijom. Mogu li
da dobijem broj vaše rezervacije, molim?“
„Nemam.“ Predala sam joj dozvolu preko šaltera. „Imate neki povratni let
za četiristo dolara ili manje?“
„Šta?“ Izgledala je zbunjeno.
„Imate li neki povratni let za četiristo dolara ili manje?“ Naglasila sam
svaku reč. „Moram da nestanem i volela bih da odletim negde što dalje.
Možete li uraditi to?“
Namrštila se, ali klimnula i pogledala u ekran. „Dozvolite da proverim…“
Kucajući na tastaturi, šapnula je nešto u mali mikrofon koji je bio
zakačen na njenom sakou.
Prilično sam sigurna da sam je čula da kaže „potencijalni rizični putnik
kreće ka proveri uskoro,“ ali sam otresla tu misao.
„Na koliko dugo pokušavate da pobegnete, gospođice Weston?“
„Koliko god će četiristo soma pokriti.“
Šapnula je opet nešto u sako i onda se naterala na osmeh. „Imamo
poprilično puno povratnih letova u ponudi cena za bilo gde između četiri i
četrnaest dana. Da li biste voleli da idete severno ili dole južno?“
„Šta god je jeftinije.“
„Dobro, sever onda.“ Kucala je još nekoliko sekundi. „Čikago, Boston,
Nju Jork, Klivlend, Bransvik, i bilo gde između.“
„Boston.“ Sviđa mi se kako zvuči. „Četrnaest dana ako je moguće.“
 „I za četrnaest dana…“ Nakrivila je glavu na stranu. „Nažalost, pošto
zakazujete ovako kasno, imaćete dva presedanja – jedno u Atlanti i jedno u
Vašingtonu. Ali, ako želite da čekate do sutra ujutru – “
„Ne, hvala. Koliko je?“
„Trista osamdeset osam dolara.“
Momentalno sam joj predala karticu.
„Jeste li sigurni da ne želite da čekirate tu torbu, gospođice Weston?“
Dala mi je kartu i pogledala u moju preveliku torbu. „Izgleda nekako
teška…“ Šapnula je u sako.
„Zašto nastavljate da šapućete u sako? Zar stvarno mislite da imam – “
Zamalo sam rekla „bombu“ i ugrizla se za usnu. Sigurna da bi se
obezbeđenje pojavilo niotkuda i oborilo me na pod na sam pomen te reči.
„Ne, hvala vam.“ Prevrnula sam očima i krenula ka proveri.
Kad sam predavala dokumenta obezbeđenju, osetila sam da mi telefon
vibrira. Poruka od moje starije sestre:
„Ne zaboravi da ću te pokupiti oko šest za večeru! Sestrinski dan! Jupi!“
Uzdahnula sam.
Nemam srca da joj kažem da ja već znam za vereničku zabavu, i da je
mogla prestati da mi šalje „Ne mogu dočekati da provedem neko dobro
vreme s tobom, seko!“ trikove nedeljama ranije.
Umesto da je ignorišem, odgovorila sam joj. „Neću zaboraviti…“
„Gospođo?“ Dubok glas je iznenada rekao, terajući da pogledam gore.
„Da?“
„Čekate da se nešto desi? Postoji li razlog zašto još niste stavili tu torbu
na traku?“
Pogledala sam preko ramena i videla da žena sa šaltera od pre nekoliko
minuta priča sa dvojicom čuvara, pokazujući u mom pravcu.
Isuse…
Spustila sam torbu sa ramena, i pre nego što sam je spustila, lik iz
obezbeđenja je zgrabio i stavio na sto.
Neiznenađena, kad sam koraknula kroz detektor za metal, alarm se
oglasio i proglasio da sam „nasumično“ izabrana za bezbednosnu proveru.
Podigla sam ruke dok je žena prolazila štapom preko mog tela, i dok je
više puta prešla preko mog stomaka.
„Pomisliću da vam je svima dosadno danas?“ Vrtela sam glavom. „Postoji
mnogo drugih sumnjivih putnika koje možete maltretirati.“
„Dakle, vi priznajte da izgledate sumnjivo? Pošalji je kroz detektor opet,
Rob!“ Vikala je preko ramena.
Hodala sam kroz to još dva puta i gledala dok su mi praznili torbu,
punili i opet ispraznili. Onda su mi konačno dozvolili da krenem ka
terminalu.
 Nakon vijuganja kroz gomilu prazničnih putnika i kad sam ušla u avion,
shvatila sam da ja zaista radim ovo.
Zaista ga napuštam.
 Do vremena kad je moj avion sleteo, shvatila sam tri stvari: 1.) Moram da
požurim i napišem ponovo listu odluka. 2.) Bebe bi trebale zauvek biti
izbačene iz aviona. 3.) Neki ljudi misle da podeliti nekoliko reči znači ispričati
celu životnu priču.
Naučila sam više o složenosti kopanja kravljeg đubreta nego što sam ikada
trebala da znam, zahvaljujući čoveku koji je sedeo pored mene.
„Nadam se da te nisam mnogo udavio mojom pričom, mlada damo.“
Nasmejao se kad je ustao. „Ako ikad dođeš u Kaliforniju, seti se da posetiš
moj ranč. Pokazaću ti kako da napraviš najbolje đubrivo koje si ikad videla.“
„Definitivno ću to uraditi…“ Čekala sam da ode i pogledala preko ramena.
Nekoliko putnika je još trebalo da izađu pa ću čekati da ustanem, moje sledeće
ukrcavanje je tek za nekoliko sati.
Izvukavši telefon, primetila sam da imam novu glasovnu poruku. Pre nego
što sam uspela videti od koga je, lice mog najboljeg prijatelja Davida je
bljeskalo na mom ekranu.
„Hej, David.“
„Hej, David?“ Zezao me je. „Gde si ti?“
„Um…“ Oklevala sam.
„Um? Petak je i ja sam u Starbucks-u1, spreman da slušam nedeljni „Jebi
Adriana“ razgovor. Praktično se radujem tome cele sedmice.“
„Šta? Ne, ne raduješ se.“
„Naravno, da se ne radujem.“ Podsmehnuo se. „Ozbiljno ipak, gde si? Jesi
li u blizini?“
„Je l’ se Atlanta smatra blizinom?“
Linija je postala tiha. Onda sam ga čula da se smeje – histerično smeje.
„Je l’ to ime novog restorana u centru? U kojoj je ulici? Na putu sam.“
„Atlanta kao u Džordžiji, David.“ Glas mi je malo pukao.
„Šta?!“
„Ja um… Odlučila sam da ostavim Adriana jutros. Ne želim da se udam
za njega.“

1
Starbucks – Američka kompanija kojoj je primarna delatnost prodaja napitaka od kafe i u svom
vlasništvu ima lanac kafića.
 „Onda si mogla da kažeš da nisi želela da se udaš za njega. Nisi morala da
letiš van države da dokažeš poentu.“ Udahnuo je, i onda upao u svoj previše
zaštitnički način. „Koliko dugo planiraš da ostaneš?“
„Dve nedelje.“
„Dve nedelje?“ Zvučao je šokirano. „Imaš li novca? Jesi li rekla šefu?“
„Ne… I ja sam nekako rekla mom šefu da odjebe pre nekoliko sati.“
„Trebam li da pretpostavim da Adrian ne zna da si u Atlanti?“
„Trebao bi.“ Bukvalno sam mogla da ga zamislim kako vrti glavom i
prekršta ruke. Iako smo bili najbolji prijatelji više od decenije, kad god sam
uznemirena on me tretira kao svoju malu sestru. (I mrzi Adriana… Oduvek.)
„Dobro… Reći ću sekretarici da ti stavi na račun par hiljada. Je li Atlanta
tvoja konačna destinacija?“
„Boston.“
„Boston, Paris?“ Podigao je glas. „Ne znaš nikoga u Bostonu! I ti prokleto
sigurno ne – “ Stao je. „Šta ti iskreno očekuješ da se desi kad se vratiš u Nešvil
za dve nedelje? Jesi li planirala ovaj put bežanja ili si se samo probudila jutros
i odlučila da uskočiš u avion?“
Nisam odgovorila.
„Kapiram.“ Ispustio je dug izdah. „Urediću ti neke promene u hotelu i reći
vozaču da te čeka. Planiraš da pozoveš nekoga pre večerašnjeg događaja, ili
ćeš ih terati da naprave zabavu potrage?“
„Možeš im ti reći da ne dolazim tačno u šest pedeset dva.“
„Zašto šest pedeset dva? Čekaj, znaš šta? Ne želim čak ni da znam.“
„Dobro. Samo nemoj reći ni reč do tada, u redu? Čak ni Amy.“
„Ko je Amy?“
„Tvoja devojka.“
„Od prošle nedelje.“ Frkne. „Ove sedmice je Rachel. Mogu li reći njoj?“
„Ne!“
Smejao se i onda pročistio grlo. „Veoma sam ponosan na tebe, Paris. Drago
mi je da si se konačno probudila i videla jebeno svetlo – iako je način na koji
izvodiš najgluplje sranje koje sam ikad čuo. Sada, još kad bismo našli nekog
ko zna kako da te dobro jebe.“
Prekinula sam vezu i prevrnula očima. Razgovori sa Davidom se uvek
završe u seksualnom nagoveštaju, i kad god smo zajedno, ljudi uvek
pretpostave da smo više od prijatelja.
Nismo. Daleko od toga.
Iako je ludački atraktivan i žene se lepe za njega kao magnet, u mojim
očima, on je još uvek dečko koji je vukao moje bretele brushaltera u osnovnoj
školi.
Možda je u on u pravu, možda ovaj plan JESTE glup… Ali onda, on kritikuje
porniće kao prihod za život…
 Na dve sekunde sam od skakanja sa stolice i vikanja, „Molim vas ućutite!“
paru koji se svađa iza mene. Probudili su me pre sat i po, i nisam mogla
zaspati od tada.
Izgleda, momak kreten insistira da ona posisa svoje suze i glumi srećnu
kad gde god slete da upozna njegovu porodicu. Ona, s druge strane, mrzi
njegove roditelje i preti da će ići kući i ostaviti ga samog.
U iskušenju sam da se okrenem i kažem joj da ostavi njegovo dupe, ali su
počeli da se ljube.
Uhh…
„Putnici koji idu u Vašington DC,“ glas je pozvao preko interfona, „uskoro
počinjemo sa procesom ukrcavanja. U ovom trenutku, reći ću da svi putnici
sa invaliditetom i svi putnici koji putuju sa malom decom odu ka šalteru.“
Znajući da će ovaj proces trajati zauvek, izvadila sam beležnicu iz tašne i
počela da pišem najnovije odluke. Želim da ove budu moje najbolje do sad.
Neću obećavati da idem češće u teretanu – to nikad ne funkcioniše, i
definitivno neću obećati da jedem zdraviju hranu. McDonald’s je moja jedina
komfor hrana i nikada neću bataliti to sranje.
Ove godine, fokusiraću se na sranje koje zaista želim. Sranje od kog sam
sebe držala podalje. Počevši od broja jedan: „Šutnuti Adrianovo dupe.“
To sam napisala dvaput, i zamalo sam ga napravila mojim ’brojem
jedanaest,’ ali nisam želela da trošim tako specijalnu čast na njega.
„Putnici prve klase se sada mogu ukrcati na avion…“
Naškrabala sam još nekoliko, pišući prvih nekoliko stvari koje su mi pale
na pamet.
Pre nego što sam uspela da pročitam ispočetka i vidim da li je sve tačno
kako treba biti, moja zona je prozvana. Moje sedište je navedeno kao „Da bude
odlučeno,“ pa sam bila prilično sigurna da to znači da ću sedeti na najgorem
mogućem mestu. Baš pored toaleta.
Smorena, predala sam kartu.
„Vi niste želeli da sedite u prvoj klasi, gospođice?“ Podigao je obrvu.
„Šta? O čemu pričate?“
Pokazao je na ekran. „Imate sedište u prvoj klasi za ovaj let.“
Gledala sam ga u potpunom šoku. Nikad pre nisam putovala prvom
klasom.
„Je li to da ili biste ljubazno predali sedište – “
 „Jok.“ Zahvalila sam mu se i anksiozno zauzela mesto u redu za
ukrcavanje.
Možda ovaj beg i neće biti kompletni neuspeh naposletku…
Sa samo dva putnika ispred mene, telefon mi je zazvonio.
London je. Moja sestra.
„Da?“ Pokušala sam da zvučim normalno.
„Jesi li zaboravila da te trebam pokupiti? Gde si?“
„Ja…“ Želela sam da joj kažem istinu, ali znala sam da neće razumeti.
Udata je za svoju ljubav sa fakulteta od kad je imala dvadeset jednu i ona
je bila pokazatelj onoga što znači „lovac na bajke.“ Zapravo, kad sam joj rekla
da Adrian nije čovek koji sam mislila da jeste i da sam želela da raskinem s
njim, ona je plakala.
Rekla je, „Princ na belom konju ne nosi uvek svoj sjajni oklop. Ima svoje
mane. Ne bi trebala da raskineš s njim jer su stvari bile teške nekoliko minuta.
Posebno kada su godine večne srećne iza ugla!“
To je bila najduža rečenica sranja koje sam ikad čula, i to je takođe bilo
pre dve godine…
„Pretpostavljam da sam izgubila pojam o vremenu,“ rekla sam. „Možemo
li se naći tamo?“
„Naravno! Dođi u Sweet Falls Country klub, pozadi kod bazena, u redu?
Možemo imati večeru! Biće tako zabavno! Samo ti i ja!“
Zavrtela sam glavom na njenu užasnu nemogućnost da laže. „Vidimo se
uskoro.“
Cičala je kad je prekidala vezu.
Konačno ušavši u avion, našla sam svoj red i sela pored prolaza – tiho se
nadajući da će pilot preskočiti protokol i krenuti odmah.
Adrianova poslednja poruka će me naterati na povraćanje: „Hej, dušo. Seti
se da izgledaš šokirano isprva, ali ne previše. Sačuvaj najbolje lice kad zapravo
VIDIŠ prsten… Ako ti treba primer, pogledaj ovaj video na YouTube. Ova žena
ga je otkinula savršeno. Možeš li isto i uzeti neko pivo na putu dovde? Ostavi u
sestrinom autu. Momci dolaze kasnije da proslave sa nama.“
Obrisala sam njegovu poruku i ubacila telefon u torbu.
Molim te prokleto požuri i odnesi ovaj avion u vazduh…
Još putnika je prošlo pored mene i ja sam nervozno grickala nokat.
Pogledala sam na sat i shvatila da će se glavna vrata uskoro zatvoriti. Pošto
se činilo da su svi zakazani za ovaj let već ušli, otkopčala sam pojas i
premestila se na sedište pored prozora.
„Jagode i šampanjac, gospođice?“ Stjuardesa je držala poslužavnik.
„Ne, hvala. Nemam keš kod sebe.“
 „Ne, gospođice.“ Nasmešila se. „Putnici prve klase imaju neograničeno
osveženje pre poletanja i u toku leta. Pošto su skoro bili praznici, možete imati
malo šampanjca gratis takođe. Jedina stvar za koju morate platiti je alkohol.“
Oči su mi se raširile i ja sam oberučke uzela hranu od nje, proždravši sve
u nekoliko sekundi.
„Dame i gospodo na letu broj 743, glavna vrata aviona će se zatvoriti za
šezdeset sekundi,“ stjuardesa je rekla u mikrofon. „Zamolićemo vas da
isključite sve elektronske uređaje, dok će pilot početi sa polaskom kad se vrata
zatvore.“
Ispustila sam uzdah olakšanja i naslonila se na svom sedištu, stavivši
naočare za sunce. Isključila sam telefon, i iskreno se nadala da će Adrianovo
sramoćenje zbog mog odsustva biti brutalno kao što zaslužuje.
Pre nego što sam uspela da skliznem u san gde ga autobus udara, dubok
glas se čuo sa moje leve strane.
„Ti si na mom sedištu,“ čulo se.
„Jesam?“ Nisam ga pogledala. „Ili samo kažeš to jer si zamalo propustio
ovaj let i želiš da sediš u prvoj klasi?“
„Izvini?“
„Pokušala sam da se provučem u prvu klasu pre, ali samo da znaš, ne
pali. Izbaciće te kad shvate da ne pripadaš ovde.“
Nasmeje se i smesti pored mene. „Jako slatko.“
„Dame i gospodo…“ Stjuardesa je počela demonstraciju sigurnosti. „Molim
vas sedite i uživajte u letu.“
Srce mi je počelo jako lupati kad se avion ubrzavao na pisti, i poleteo u
vazduh.
Skrštam prste na rukama i stopalima, nadajući se da ništa neće uništiti
ovaj trenutak – da se ja neću probuditi za sekund i shvatiti da je sve bilo san.
„Dame i gospodo, dozvoljeno vam je da upalite svoje uređaje,“ glas je rekao
preko mikrofona. „Takođe ste slobodni i da se krećete.“
Hvala ti Bože! Definitivno nije san!
Sa zatvorenim očima, pružila sam ruku i okrenula ručku za vazduh iznad
sedišta – upravljajući je dalje od mene, ali sam osetila da topla ruka grabi
moju.
Smorena, koristila sam drugu ruku da skinem naočare. Spremila sam svoj
najbolji mrki pogled i spremila se da kažem ovom seronji da zadrži ruke na
svojoj strani sedišta, ali ni jedna reč nije izašla.
Oh. Moj. Jebeni. Bože.
Osetila sam da su mi se usta otvorila i pokušala da ih zatvorim, ali ne
mogu.
Muškarac koji je sedeo pored mene je potpuna perfekcija. Tačka.
 Obučen je u besprekorno skrojeno crno odelo sa sjajnim srebrnim
manžetama, svilena kravata koja vredi celu moju godišnju platu, i prilično
sam sigurna da su cipele pravljene specijalno za njega.
Njegove tamno zelene oči su trenutno prodorno gledale moje – sijajući na
svetlu. I njegov biserno beli osmeh je bio skoro prokleto smrtonosan. Kad je
nakrivio glavu na stranu, primetila sam da je njegova crna kosa bila blago
kovrdžava, da su njegove pune usne bile izuzetno primamljive.
„Zar nisi htela nešto da mi kažeš?“ Nasmejao se.
„Da.“ Uspela sam da povratim kontrolu nad ustima. „Možeš li pustiti moju
ruku, molim te?“
„Možeš li priznati da si na mom sedištu?“
„Da li bi ga želeo nazad?“
„Ne, ali mislim da ti možeš isključiti duvanje vazduha umesto da okreneš
na mene. To je malo bezobrazno, zar ne misliš?“
„Izvini.“ Isključila sam i on je pustio moju ruku.
„Gde si krenula?“ pitao je.
Nisam odgovorila. Još sam opčinjena; nikad nisam videla nekoga da
izgleda ovako dobro uživo.
Dobro, ovo možda i jeste zapravo san…
„Jesi li malo gluva?“ Podigao je obrvu i nagnuo se napred, pričajući u moje
desno uvo. „Gde si krenula?“
„Na isto mesto gde i ti.“ Uspela sam.
„Ne izgledaš obučeno za Vašingtonsku zimu.“
„Znaš,“ rekla sam, polako se vraćajući svesti, „samo zato što sedimo jedno
pored drugog, ne znači da moramo pričati tokom celog leta.“ Pokazala sam na
časopis u njegovom krilu. „Prilično sam sigurna da Forbes2 upravo preklinje
da bude čitan. Taj naslov budžetne krize izgleda fascinantno.“
„Već sam pročitao.“
„I tvoj iPod?“ Pokazala sam na bele slušalice koje su virile iz njegovog
džepa. „Sigurno imaš nešto da slušaš sada.“
„Crkao na poslednjem letu.“ Nasmejao se opet, očima me privremeno
ostavljajući bez reči. „Mislim da bismo ti i ja trebali da pričamo u toku celog
leta.“
Zavrtela sam glavom. Videla sam ovaj scenario previše puta u epizodama
Zakon & Red: Devojka upozna zgodnog stranca. Zgodni stranac šarmira
devojku. Devojka počne da priča o svom životu i uhvati sebe kako otkriva lične
informacije. Onda je zgodni stranac odvede u mračnu uličicu i zadavi do smrti.
I eto muzičke teme…

2
Forbes – Američki časopis
 „Ne, hvala.“ Izvukla sam svoj iPod iz džepa. „Moja muzika je skroz
napunjena, pa se osećaj slobodnim da pričaš sam sa sobom dok traje let, ali
–“
„Izgledaš napeto.“ Podigao je iPod iz mojih ruku. „Zašto?“
„Jesi ti upravo uzeo moj iPod?“
„Jesam.“
„Dobro.“ Prevrnula sam očima i pružila ruku. „Ne znam da li si iz ove
zemlje ili ne, ali imaj u obziru da je uzimanje sranja drugih ljudi krađa, pa
preporučujem ti da mi vratiš pre nego što napravim scenu.“
Još uvek se smejući, stavio je moj iPod u svoj džep. „Ako bi volela, možemo
ići u toalet i napraviti scenu zajedno.“
„Da li biste želeli nešto da popijete?“ Stjuardesa je prekinula sa kartom
pića.
Ni jedno od nas nije reklo ni reč. Jednostavno smo buljili jedno u drugo –
on sa đavolskim pogledom u očima, ja sa dosadnim.
„Za mene sprite.“ Uzdahnula sam. „I još jednu čašu šampanjca, molim
vas. U stvari, neka budu dve.“
„Isto,“ Zgodni stranac je rekao. „I dva džin tonika.“
Klimnula je i napravila nam pića u sekundi. Čekala je da izvučemo stočić,
i onda šapnula, „Srećna Nova godina“ pre nego je otišla dalje.
Brzo sam ispila sva moja pića i požalila što nisam tražila još neko.
Odjednom sam imala osećaj da će ovo biti dug let. I takođe sam sigurna da
ću morati da postavim ovog čoveka na svoje mesto pre nego što sletimo.
„Mislim da ti treba jedno od ovih.“ Zvuk njegovog glasa me je naterao da
ga pogledam ponovo.
„Šta?“
„Treba ti piće.“ Pružao mi je. „Pravo piće.“
„Ne, hvala.“ Odgurnula sam. „Ne verujem gde je to moglo biti.“
„Izvini?“
„Nisam mucala. Ne. Verujem. Gde. Je. To. Moglo. Biti.“
„Misliš da sam uradio nešto sa pićem?“
„Ne, ali sam odgledala dovoljno Zakon & Red da znam da bi mogao.“
„Zakon & šta?“
„Zakon & Red.“ Prekrstila sam ruke. „To je serija, i bavi se ljudima kao ti.
Ljudima koji su fini prema strancima, samo da bi mogli da zadovolje njihove
ubilačke zavisnosti i ubiju ih.“
„Izgledam ti kao ubica?“ Zlobno se smejao.
„Ne, ali pošto sam skrenula pogled sa tebe na pet sekundi, ti si mogao
iskoristiti to vreme i staviti mi drogu u piće.“
„Bila si sposobna da skreneš pogled sa mene pet sekundi?“
„Jesi li slušao ostalo šta sam rekla?“
 „Ni reč.“ Pritisnuo je dugme za poziv iznad njegovog sedišta.
„Da, gospodine?“ Druga stjuardesa se odmah pojavila, propalo
pokušavajući da sakrije crvenilo na obrazima.
„Mogu li da dobijem još dva džin tonika, molim vas? I ako možete da
predate direktno mojoj prijateljici da bi bila sigurna da joj nisam ubacio
nikakve droge?“
Klimnula je i pojurila dalje, brzo se vrativši. Kad mi je dala, pogledala je u
mog kolegu sa sedišta i mrmljala, „Prokletstvo…“
„Je l’ to bolje?“ Pogledao je i ponudio ruku. „Ja sam Blake.“
„Ja sam nezainteresovana, ali cenim pića. Odužiću se kad sletimo.“
„Ne mogu da znam tvoje ime?“
„Možeš, ako mi vratiš iPod.“
„Radije ne bih.“ Nagne se napred i škilji u ogrlicu koju nosim. To je buket
ruža sa slovom „P“ u sredini. Onda nežno dodirne moj zglob, gde moja
narukvica sa crvenim srcima i Ajfelovom kulom visi. „Je l’ tvoje ime Paris?“
Oči mi se rašire. „Ne. Dobar pokušaj, ipak.“
„Ako mi pokažeš kartu i to nije tvoje ime, daću ti tvoj iPod i ostaviti te na
miru ostatak leta.“
„A ako jeste?“
„Upoznaćemo se malo bolje. Je l’ to nije tvoje ime?“
Obrazi mi pocrvene i ja znam da je besmisleno da lažem.
„I mislio sam. Gde si se zaista zaputila, Paris?“
„Florida.“
Podigao je obrvu. „Je l’ tako?“
„Da. Baš tako. Zato nisam obučena za zimu.“
„Hmmm.“ Usne mu se izviju u smešak. „Nadam se da ćeš uživati na Floridi
kad god stigneš tamo.“
„Hoću. Gde si ti krenuo?“
„Vašington. Ovo je moj poslednji let za danas.“
„Interesantno.“ Ne mogu da sklonim oči sa njega.
„Putuješ na Floridu da vidiš dečka?“
„Da pobegnem od njega.“
Izgledao je zbunjeno. „Prvi raskid?“
„Stoti. Ali ovog puta, stvarno je gotovo.“
„Nadam se,“ rekao je, i iznenada sam shvatila da su mu usne mnogo bliže
mojima nego pre sekunde.
Povukla sam se i pročistila grlo. „Šta je s tobom? Vraćaš se iz posete
devojci?“
„Nemam devojku.“
„Molim te. Ne verujem u to.“ Prevrnula sam očima.
„Zašto ne?“
 Uzmi jebeno ogledalo… „Jednostavno ne verujem.“
„Da sam imao devojku, ne bih ti rekao da imaš najjebozovnije usne koje
sam ikad video.“
„Šta?“ Jedva sam izgovorila. „Šta si rekao?“
„Hoćeš da kažem malo glasnije?“
„Ne… Ali ne bi trebao da pričaš takve stvari strancima.“
„Ti nisi stranac. Upoznajem te sve bolje…“ Pogledao me je direktno u oči.
„Koliko si dugo bila u vezi?“
„Šest godina.“
„Je li stvarno gotovo?“
Nisam oklevala. „Zauvek.“
„Ako se desi da te pozove kad sletimo, da li bi se javila?“
Vrtela sam glavom. Usta su mu se približavala mojima opet.
„Šta ako ti je ostavio poruku da mu nedostaješ? Da li bi otišla nazad?“
„Ne…“ Moje disanje se usporilo kad je stavio ruku na moju butinu, dok su
mu usne zamalo dodirivale moje.
„U koji si grad krenula?“
„Boston.“
„I mislio sam,“ šapnuo je. „Koliko imaš godina.“
„Dame i gospodo, pilot je uključio znak za pojas…“ glas je objavio,
momentalno prekidajući naš trenutak.
Naslonila sam se nazad u sedište sa srcem koje je lupalo brzo, pitavši se
kako dođavola ovaj muškarac ima ovakav efekat na mene, i zašto mi se to
prokleto sviđa. Gledala sam napred, ali sam mogla osetiti da bulji u mene,
osetiti da mi još mazi butinu.
I koliko god da je osećaj bio dobar, morala sam da ga zaustavim.
„Nisam ti dala dozvolu da me dodiruješ.“ Odgurnula sam mu ruku i
pogledala ga.
„Onda imam li dozvolu da te dodirujem?“
„Ne. I ako uradiš opet, zove se zlostavljanje. To je zločin.“
„Relativno mali prekršaj sa veoma blagom kaznom.“
„Zvučiš kao advokat.“
„Ja jesam advokat.“ Oči su mu sijale. „Nisi mi odgovorila na poslednje
pitanje.“
„Dvadeset sedam i još uvek nezainteresovana. Planiraš da me ispituješ
čitav let?“
„Da li ćeš me pustiti?“
Bože, njegov osmeh je jebeno savršen… „Ne.“ Trebala mi je distrakcija.
Brzo. „Mogu li molim te da dobijem svoj iPod nazad? Treba mi da slušam nešto
manje nametljivo u ovom trenutku.“
 Gledao je mene dugo – izgledajući kao da želi da me pita još nešto, ali mi
je dao iPod. „Uživaj u svojoj manje nametljivoj muzici.“ Izvukao je e-čitač i
gledao kroz knjige na ekranu.
Uzdahnuvši, ukrala sam poslednji pogled na njega pre nego što sam
stavila slušalice u uši. Izvadila sam listu odluka iz džepa i pogledala je opet.

Moje Novogodišnje odluke

1. Šutnuti Adrianovo dupe. Zauvek.

2. Prestati da misliš na Adrianovo dupe. Zauvek.

3. Početi da odlaziš na masaže bar dva puta godišnje… Ako je ispod

pedeset dolara…

4. Uraditi nešto spontano i ludo. Jednostavno bez prokletog razloga, nešto

što bi me uplašilo i uzbudilo u isto vreme…

5. Imati strastan, vruć seks sa nekim ko nije Adrian. (Dobro, Adrian i ja

nikad nismo imali strastan, vruć seks… Zašto sam ja bila s njim opet? Zašto
sam ja – PREKINI… Moraš završiti listu…)

6. Upoznati nekog ko hoće da mi udovoljava sve vreme a ne obrnuto…

7. Pisati svaki dan… Ja bih trebala biti inspirisani novinar, ali ova lista je
prva stvar koju sam napisala mesecima. MESECIMA.

8. Imati strastan, vruć seks… sa nekim ko može da mi da ORGAZM…

9. Početi da vežbam… Ha! Ne. Precrtaj to… Vratiću se broju devet.

10. I broju deset, takođe…

11. Još mi treba broj jedanaest…

Pogledala sam opet i opet u listu, pokušavajući da smislim još nešto da

napišem, ali ništa nije nadolazilo.
Uff…
 „Trebala si da napraviš listu da bi šutnula momka?“ Blake je gledao preko
mog ramena.
„Šta do – “ Odmah sam savila papir i stavila u džep. „Ti si trebao da čitaš!“
„Jesam, ali sam bio zaintrigiran šta si ti čitala.“ Izvukao je jednu slušalicu
ih mog uha. „Stigao sam samo do broja tri, ali izgleda prilično interesantno.
Mogu da vidim ostatak?“
„Ne. Definitivno ne.“
„Uplašena šta ću ja možda misliti?“
„Nije me briga šta ćeš ti misliti. Ja te ni ne poznajem.“
„Znaš da me privlačiš.“ Zakačio je pramen kose iza mog uha. „Znaš da
mislim da su tvoje usne jebozovne, i uskoro ćeš saznati da da smo bili sami u
ovom avionu, ja bih te jebao na sedištu dok ne vrištiš moje ime.“
„Šta?!“ Usta su mi se otvorila. „Jesi li ti ozbiljno rekao ono što mislim da
jesi?“
„Koji deo?“
„Znaš šta? Zameniću sedišta sad.“
„Pun je avion.“ Nasmejao se. „Ne ideš ti nigde.“
Gledali smo se ne rekavši ni reč, i koliko god da sam želela da ga izgrdim
što je rekao taj smešan „jebao na sedištu“ komentar, ne mogu poreći da me je
napalilo. Jako.
„Da li bi volela da me pitaš nešto?“ Konačno je prekinuo tišinu. „Pošto sam
ja pitao mnogo?“
„Jok.“
„Zašto ne?“
„Jer ja te neću više nikad videti, i jednom kad avion sleti, osiguraću da
odem bestraga od tebe što je brže moguće.“
„Jesi li vlažna sad? Nastavljaš da skrštaš i prekrštaš noge.“
„ŠTA?!“
„Postoji li problem, gospođo?“ Stjuardesa se iznenada pojavila, jasno više
fascinirana Blakeom nego sa mnom.
„Da. Postoji problem.“ Pogledala sam u Blakea. „Moram da zamenim
mesta. Odmah.“
„Žao mi je, gospođo.“ Oči joj tek trebaju izgubiti fokus sa Blakea. „Ovo je
pun let. Da mogu da zamenim mesta sa vama, ja bih, ali nije dozvoljeno. Je li
to sve?“
Prevrnula sam očima. „Da. To je sve.“
Još malo je parila oči na njemu pre nego što je otišla.
„Je l’ to zaista bilo neophodno?“ Blake je izgledao uvređeno.
„Pitao si me da li sam vlažna, tako da da, bilo je potpuno neophodno. To
što si me to pitao bi bilo isto kao kad bih ja pitala da li ti je kurac tvrd.“
„Jeste.“
 Pogledala sam u njegovo krilo i zadržala uzdah. „Znaš, za advokata, ti si
prilično glup kad se radi o uvredama vrednih tužbi.“
„Postaviti pitanje nije zločin.“
„Seksualno zlostavljanje jeste.“
„Nije zlostavljanje ako žrtva uživa.“
Nisam imala ništa da kažem na to. Gaćice su mi bile vlažne još otkad mi
je pipnuo narukvicu; bile su natopljene u trenutku kad je rekao da su mi usne
jebozovne.
„Pošto bi radije pričala o suvljim stvarima,“ rekao je sa podsmehom, „zašto
ste ti i tvoj momak raskinuli?“
„Duga je priča.“
„Imamo još sat vremena i nikad me nećeš više videti. Takođe i dobro
slušam.“
Udahnula sam. Može biti dobro da kažem nekom drugom šta se desilo.
Moja porodica je „Tim Adrian“ i nikad mi nisu verovali kad sam im rekla
koliko je užasan bio – jedino David. I prilično sam sigurna da sada kad zna
da je gotovo, on neće želeti da čuje mnogo više o njemu.
„Reći ću ti,“ rekla sam, „ali moraš da obećaš da se nećeš ubaciti sa još
nekim od tvojih… Tvojih komentara.“
„Neću.“ Izgledao je iskreno.
„Dobro, pa… Prvih nekoliko godina je bilo prilično dobro – bile su
uzbudljive i stvarno mi se sviđao, ali nakon diplomiranja na fakultetu, stvari
su se promenile…“
„Kako to?“
„Postao je sebičniji, i nije više radio male stvari za mene kao što je ranije.
Nije bilo nasumičnih sastanaka, nije mi pričao da sam lepa eto tako, ništa.“
„Plaćala sam njegovo studiranje na pravnom fakultetu i on je trebao
plaćati meni na novinarskom kad završi. Ali umesto da uradi to, on je
promenio svoje mišljenje i odlučio da nema smisla da idem na fakultet
novinarstva… Prema njegovim rečima, trebali smo se fokusirati na građenje
zajedničkog života, i on je trebao da se skoncentriše da postane partner u
firmi što je pre moguće tako da on može zaraditi još više novca. Posle toga,
’ako bih još uvek želela da idem na bespotrebne časove pisanja’ rekao je da će
platiti za to… Moj kredit je ispod sada, tako da nisam mogla dobiti pozajmicu
za školu da sam htela, i – “ Stala sam. Reći te reči naglas čini da me srce boli.
„Žao mi je…“
Slegnuvši ramenima, naslonila sam se nazad. „Nije tvoja krivica,“ rekla
sam. „Moja je…“
Sve te godine. Sve. Te. Godine.
Bila sam takva budala.
 Probudila bih se u cik zore da uhvatim autobus, da služim stolove u
premijernom hotelu celo jutro. Onda, sa bolom u leđima koji se činilo da nikad
ne prolazi, hodala bih osam blokova do zubne ordinacije gde sam popunjavala
papire od podneva dok ne zatvore. Posle toga – uglavnom oko šest ili sedam,
uhvatila bih poslednji bus do privatnog aerodroma i cimala izgubljen prtljag
do terminala.
Nikad se nisam žalila Adrianu što radim tri posla. Nikad nisam rekla kako
me telo bolelo dan za danom – delom jer sam bila glupo zaljubljena, delom jer
sam znala da je ovo bilo samo „privremeno.“
Znala sam u trenutku kad je diplomirao, u trenutku kad je dobio posao,
da će mi vratiti uslugu i pomoći da sledim svoje snove.
Bila sam takav jebeni idiot…
Blake mi pruži drugi džin tonik, i ja ga rado progutam.
„Uključio bih filter da si spomenula da je bio tako loš raskid…“ rekao je.
„Dakle ti imaš filter?“
„Da.“ Izvukao je maramicu iz džepa i brisao mi oči. „Samo je teško
isključiti ga kad vidim nekog ko me jako privlači.“
„Sigurna sam da se dešava prilično često.“
„Ovo je prvi put godinama.“
Pocrvenela sam i skrenula pogled sa njega, odbijajući da pustim sebe da
verujem da je u toku poslednjih dvadeset minuta on učinio da mi telo reaguje
tako lako, da je on imao toliko efekta na mene uopšte; nikad nisam osetila
ovakvu vrstu vruće privlačnosti sa Adrianom. Ikada.
Sada, iskreno želim da dobije moju pažnju ponovo, da započne drugu
konverzaciju, ali nije.
Ostatak leta, ostavio me na miru.
 „Gospođo? Gospođo?“ Stjuardesa mi je tapšala rame, budeći me iz sna.
„Morate da izađete da bismo očistili avion.“
Sela sam, shvativši da je avion davno sleteo i da sam ja poslednja ostala.
Otkopčavši pojas, primetila sam mali papir na mojoj butini. Okrenula sam
i pročitala malu naškrabanu poruku:

Bilo je zadovoljstvo upoznati te, Paris. Srećan let u Boston.

– Blake

Nisam sigurna zašto se osećam uznemireno što se nije pozdravio (ili me

probudio), ali brzo sam odgurnula tu misao. Imam još sat vremena da stignem
do sledećeg izlaza i bila sam odlučna da se prva ukrcam tako da mogu završiti
svoje dremanje.
Dok sam išla kroz tunel, izvadila sam telefon i videla da imam nove
glasovne poruke: Pet od moje majke, dve od moje sestre, i jedna od Adriana.
Slušala sam njegovu prvo: „Ozbiljno, Paris? Jesi ti stvarno toliko jebeno
nezrela da ne možeš da mi kažeš u lice? Trebala si da pobegneš preko zemlje?
Rekao sam ti da mi je žao o faksu mesecima ranije i još nisi prešla preko toga?
Je li to o čemu se ovde radi? Ako jeste, to je jebeno sranje. Ti i ja pripadamo
jedno drugom i ti to znaš. Ovo je još jedan ludi nesporazum i ja bih zaista
cenio ako se vratiš. Zovi me kad sletiš tako da te vratim kući i da možemo
popričati… Sećaš se onog prstena od dva karata. Potrošio sam mnogo novca
na njega, pa mislim da bi trebala biti zahvalnija… Pričamo uskoro.“
Tipičan Adrian.
Nema „Uradiću sve što je potrebno da ispravim stvari među nama,“ nema
„Volim te“ na kraju.
Ništa.
Ne mučim se da slušam ostale poruke. Hoću da sačekam dok ne budem
imala neki alkohol pri ruci. Dok ne budem mogla udobno da psujem naglas i
derem se na svakog ko se usudi da kaže da je to što sam šutnula Adriana bio
pogrešan korak.
Previše lenja da izvučem kartu, pogledala sam u zid ekrana ispred i tražila
moj izlaz.
Dalas, Orlando, Boston… Izlaz F… Odložen? Odlično…
 Žmirkala sam da bolje vidim broj pored izlaza, i glas se čuo iz zvučnika.
„Dame i gospodo Reagan Internacionalnog aerodroma, zbog upozorenja
Nacionalne vremenske prognoze povodom nadolazeće snežne oluje, svi
večerašnji letovi su neograničeno odloženi, molim vas proverite sa vašom
avionskom agencijom za promenu i za hotel, ako izaberete da napustite
aerodrom. Iskreno se izvinjavamo za bilo koju nepriliku, ali molim vas znajte
da je sigurnost naših putnika naša prva i krajna briga.“
„Šta?!“ „Jesu li ozbiljni?“ „Odjebi!“ „Moram da odem odavde večeras!“
Ljuti glasovi su bili svuda, i odjednom svi su vadili telefone i prenosili loše
vesti.
Smorena, krenula sam ka najbližem šalteru i pozvala mamu.
„Paris!“ Javila se na prvo zvono. „Šta se dođavola dešava s tobom?“
„O čemu pričaš?“
„Znaš ti tačno o čemu pričam!“ Coknula je zubima. „Adrian nam priča da
si mu bacala nagoveštaje o venčanju već duže vreme i samo je čekao da kupi
savršen prsten. Slomila si mu srce danas uradivši to što si uradila. Jesi ga
bar pozvala? Izgledao je tako slomljeno kad nam je David rekao gde si otišla,
kad je rekao da si znala sve o vereničkoj zabavi i izabrala da se ne pojaviš.
David je čak plakao kad nam je pričao…“
Podsetila sam samu sebe da udarim Davida u facu sledeći put kad ga
vidim. „Zvaću Adriana kasnije. Nemam volje da sad pričam s njim.“
„Zašto se tako ponašaš, Paris? Adrian je dobar ulov! On je sada advokat!
Sigurna sam da će se lepo brinuti za tebe, i voli te!“
Zadržavajući uzdah, pokušala sam da ne cvilim kad je nastavila sa listom
stvari koje Adrian nije: Brižljiv, pažljiv i darežljiv.
Njoj nepoznato, Adrian samo brine o sebi i pravi razlog zašto je hteo da
me zaprosi (ispred svih njegovih kolega, razmislite), bilo je jer bi ga pomerilo
gore na lestvici u firmi za partnera. Čula sam da ga priča sa jednim od kolega
nedeljama pre nego što je dobio posao, rekavši da će uraditi šta god bude
potrebno da postane partner u pet godina: „Čak i ako to znači da ću morati
da oženim Paris ranije nego što bih želeo… Čak iako nisam spreman da joj se
posvetim za ceo život.“
Toliko o tome da je bio pažljiv? To je skoro smešno, zajedno sa „darežljiv.“
Baš dok je bila na sredini pričanja kako me Adrian razume kao niko drugi,
žena me je pozvala rukom da priđem pultu.
„Čekaj, mama.“ Rekla sam kad sam se približila. „Moram da pitam za kad
je moj let za Boston pomeren.“ Držala sam telefon na grudima i nasmejala se.
„Znate li možda za kad je pomeren let? Hoće li biti sutra?“
„Nemam pojma. Da li biste želeli popust za Marriot preko puta? Deset
posto popusta i vozač vas može odvesti tamo i nazad.“
„Ne, hvala.“
 „Dobro.“ Slegla je ramenima. „Sledeći!“
„Nisam završila.“ Vrtela sam glavom. „Ne pokušavam da budem smor, ali
sigurna sam da se ovakve stvari često dešavaju pa… Kad mogu da očekujem
da let bude pomeren?“
„Vaša pretpostavka je dobra kao i moja, gospođo.“ Glas joj je ravan. „Sve
što znam je da su letovi prizemljeni i da vi trenutno zadržavate red. Možda
sutra? Možda sledeće nedelje? Uglavnom zovu i jave.“
„Kako može biti snežne oluje ako ne pada sneg?“ Pokazala sam na prozor
iza nje. „I vi ste svi morali znati da oluja dolazi pre! Nema vremenskih kanala
u ovom delu zemlje? Nemate kablovsku?“
„Sledeći!“ Pokazala mi je da se sklonim.
„Ne, ne. Ne. Čekajte.“ Uzdahnula sam. „Uzeću taj vaučer za hotel.“
Srećno je pocepala parče papira i dala mi. „Srećna Nova godina. Sledeći!“
Pomerila sam se na drugu stranu pulta i izvukla moj laptop iz torbe.
„Još si tu mama?“ Podigla sam telefon do uha ponovo.
„Oh, baš sam tu. Gde si ti, ako nisi u Bostonu sada?“
„Vašington DC. Ima oluje – navodno, pa su prizemljili sve.“
„Spavaćeš na aerodromu? Jesam ti ispričala o gnezdu bubašvaba na
terminalu prošle nedelje?“
„Mama…“
„U stvari, ti zaslužuješ da puze po tebi nakon načina na koji si se bavila
celom Adrian stvari.“ Promenila je ton. „Trebam da pokrijem troškove hotela
za večeras? David je rekao da ti je poslao novac, ali neće biti na tvom računu
do sutra.“
„Uradila bi to za mene?“
„Naravno.“ Čuje se saosećanje u njenom glasu. „Idi i pretplati online.
Imam spremnu karticu.“
Ukucala sam sajt Marriot hotela i ukucala datume. U trenutku kad sam
kliknula na „rezerviši,“ reč „RASPRODATO“ se pojavila na ekranu.
„Rasprodat je, mama…“
„Samo potraži drugi hotel, dušo. Ne mogu svi biti rasprodati.“
Dvadeset minuta je prošlo i ja sam shvatila da mogu. I jesu, zapravo,
rasprodati.
Preko puta mene, petočlana porodica je počela da namešta kamp na podu.
Zaposleni na aerodromu nam daju ćebad i jastuke, i postoji obaveštenje da
su grickalice i časopisi na popustu.
„Ostaću ovde.“ Mahnula sam čoveku koji je hodao prolazom, pokazujući
da mi baci jastuk. „Možda me inspiriše da konačno nešto napišem.“
„Jesi sigurna?“
„Da, nije ništa strašno. Zvaću te ujutru.“
 „Čekaj, Paris. Čekaj…“ Oklevala je. „Pozvala sam Adriana da dođe da
razgovaramo. Trebao bi stići svakog trenutka, pa ako želiš, mogu da te stavim
na zvučnik i možda budem posrednik između vas. Mislim da ti prolaziš kroz
nešto, i samo kriviš Adriana za – “
„Doviđenja, mama. Volim te.“ Prekinula sam. Trebala sam da znam da je
postojao razlog zašto je htela da me zadrži na telefonu. Ona i ja teško da ikad
pričamo duže od tri minuta.
Zgrabila sam svoje stvari i išla hodnikom, tražeći prazno mesto. Trebalo
mi je da budem sama.
Na pola sekunde, kad je moja mama spomenula da Adrian želi da priča,
osetila sam da mi se knedla polako penje u grlu. U prošlosti – kad god bi me
Adrian povredio ili uradio nešto sebično, pustila bih da knedla raste i raste
dok ne dođu suze. I onda bih plakala dok se ne isplačem.
Ne danas.
Našla sam praznu klupu ispred prozora i stavila jastuk na ivicu. Pre nego
što sam uspela da se smestim, čula sam poznat glas iza sebe.
„Treba ti mesto za večeras?“
Pogledala sam preko ramena i videla da se Blake smeši tim besprekornim
osmehom, izgledajući savršenije nego što je u avionu.
„Ne, ne treba mi. Ipak, hvala na ponudi.“ Okrenula sam se i prodrmala
jastuk.
„Paris…“ Blake dođe ispred mene i klekne, uhvativši me za ruku – učinivši
da mi telo reaguje protiv svoje volje, sa tim jednostavnim dodirom. „Ne mislim
da je sigurno za tebe da ostaneš ovde preko noći.“
„U stvari, prilično sam sigurna da jeste. Svi koji su ovde su prošli kroz
kontrolu, pa sumnjam da neko ima oružje. Plus, ima kamera na sve strane.
Oh, i pošto je obezbeđenje mislilo da sam ekstremno sumnjiva pre nekoliko
sati, verovatno me posmatraju. Mislim da ću biti u redu.“
„Ja ne mislim.“
„Koga briga?“
„Trebala bi da ostaneš sa mnom noćas. Ne verujem da ćeš se mnogo
naspavati ovde.“
Kao na znak, žena zauzme mesto na klupi preko puta mene i ljulja svoje
uplakano novorođenče.
„Sećaš se šta si mi rekao u avionu, Blake? Zar stvarno misliš da to što si
rekao će učiniti da se osetim dovoljno opušteno da odem s tobom kod kuće?“
„Da.“
„Pa, nije. Ti rekavši da su mi usne jebozovne – “
„Jesu.“
 „I da bi me jebao na sedištu da smo bili sami nije nadahnulo moje
samopouzdanje. Govorilo mi je da bežim daleko, daleko što dalje. I to je ono
što planiram da uradim. Sada, odlazi.“
Pogledao me je u oči, dajući mi pogled potpune iskrenosti. „Rekao sam te
stvari jer sam iskreno mislio da te nikad neću videti opet.“
„Pa, to je u redu?“
„Ne, i žao mi je. Nisam mislio da te uvredim uopšte. Nisam baš dobar sa
laganim razgovorima.“
„Očigledno!“
„Zatvaraju sve restorane ovde, pa ćeš jedino moći da kupiš sranje od
hrane. Toaleti će biti prepuni na svakom terminalu, i biće bučno jer nema
zatvorenih soba. Ne bi trebala da ostaneš ovde.“ Zapravo je izgledao
zabrinut.
„To je bio jako uverljiv i neodoljiv argument. Blake. Mogu reći da su godine
na pravnom faksu dobro potrošene. Pa pošto sam to rekla – “
„Šta trebam da kažem da bi krenula odavde sa mnom?“
„Nema ništa što bi mogao reći. Ne znam te, ne verujem ti, i takođe neću
imati seks sa tobom.“
„Nisam ni tražio da imaš seks sa mnom večeras.“
„Ali hoćeš ujutru, ako odem kući s tobom, je l’ tako?“
Trepnuo je.
„Oh moj Bože! Ne, samo ne.“
„Neću tražiti da imaš seks sa mnom, Paris. Neću čak tražiti ni da deliš
krevet sa mnom. Možeš ostati u gostinjskom apartmanu.“
„Ima odvojeno kupatilo?“
„Ima.“
„I vrata koja se zatvaraju i zaključavaju iznutra?“
„Da.“ Gledao me je u oči.
„Daleko je od tvoje sobe?“
„Veoma.“
Sedela sam mirno i gledala u njegove prelepe oči, želeći da kažem da, želeći
da kažem „dođavola s tim“ i konačno uradim nešto spontano, ali nisam mogla
da nateram sebe da to uradim.
Zavrtela sam glavom i izvukla ruku iz njegove. „Eno je tamo druga žena
koja izgleda da je sama putovala. Možda će ona prihvatiti tvoju ponudu.“
„Ova ponuda je ekskluzivno za tebe.“ Uhvatio me je opet za ruku.
Ne mogu se ne nasmejati. „Ti očigledno ne hvataš moje nagoveštaje, pa
dozvoli da ti pomognem: Ne znam tvoje prezime, ne znam gde živiš, gde radiš,
šta ti se sviđa da radiš u toku vikenda, kako provodiš slobodno vreme, i broj
tvog telefona, tvoje godine, i najvažnije, ne znam zašto misliš da ću ja još uvek
poći kući s tobom.“
 Polako je pustio moju ruku. Onda se nasmejao i ustao. „Prezivam se
Taylor. Živim u Njuberi ulici, kuća broj sedam. Radim u Tylor i Partneri –
pravna firma koju sam skorije započeo. Radim vikendima, i u moje slobodno
vreme, ja radim još više. Broj mog telefona je 555-9870, i imam dvadeset devet
godina, i mislim da ćeš poći sa mnom kući jer ti želiš to – jer si zaintrigirana.“
Uzeo je moju torbu i stavio na rame. „Je li to sve ili trebaš da znaš još nešto?“
 Nekako je moj mozak uspeo da ispadne iz moje lobanje jer ja trenutno
sedim na suvozačevom mestu Blakeovog crnog mercedesa.
Nismo progovorili ni reč još otkad je počeo voziti, i ja sam još uvek tražila
prvu pahulju snega. Pokušavala sam najjače da ne mislim o činjenici da
nakon što je naveo sve one stvari, nisam mogla reč da progovorim.
Pola sata kasnije, zaustavili smo se u slikovito susedstvo koje je bilo
okruženo jezerom. U tami, mogla sam razaznati ledenu belu stazu koja je
okruživala jezero i ono što je izgledalo kao privatni šoping centar na drugoj
strani.
Blake je usporio auto i pritisnuo dugme na štitniku za sunce, otvorivši
vrata garaže za tri auta. Dok je ulazio unutra, pogledala sam u druga dva
auta: Prelepi sivi BMW i tamno zeleni kabriolet.
„Jesi li spakovala pidžamu?“ Otvorio mi je vrata i uhvatio me za ruke.
Ne… „Naravno, spakovala sam. Što?“
„Ne izgleda kao da si mnogo ponela. Hteo sam da ti ponudim da ti naručim
jednu sa našom pizzom.“
„Naručiš mi neku?“
Klimne i vodi me ka kući, još uvek držeći moju ruku. „To je jedna od
beneficija života u ovakvom susedstvu. Možeš naručiti bilo šta, i radnje su
dostupne i nakon kraja radnog vremena.“
„Koliko ljudi živi ovde?“
„Par stotina.“
„Trebala bih pretpostaviti da su svi imućni?“
„Verovatno.“ Nasmeje se. „Dozvoli da ti pokažem tvoju sobu. Naručiću
pizzu posle.“
Dok smo hodali pored dnevne sobe – sobe sa sporo gorućim kaminom i
belim nameštajem, kaže mi da živi ovde oko dve godine. Trebao je da
prisustvuje mesečnim sastancima sa komšijama i pokaže svoje lice na velikim
prazničnim zabavama, ali on nikad nije.
„Ovo je moja soba.“ Otvorio je vrata masivne bež sobe s prozorima od poda
do plafona i balkonom, i moram da se sprečim da mi se usta otvore.
Ja sam samo jednom videla sobu da je upola lepa kao ova, i to je bilo na
nekom rijaliti programu koji sam videla prošlog meseca.
„Možeš spavati ovde večeras.“ Stavio je moju torbu na krevet. „Toalet je iza
vrata desno.“
 „Mislila sam da si rekao da mogu ostati u gostinjskom apartmanu.“
„Mislim da će ti se ova soba više svideti.“
„Dobro, ti ili si u deluziji ili ne razumeš jednostavan engleski. Rekla sam
ti da neću spavati s tobom, i neću deliti sobu sa tobom. Koji deo toga ne
razumeš?“
„Ja ću spavati u gostinjskom apartmanu večeras.“ Nasmejao se. „Ali si i
više nego dobrodošla da mi se pridružiš ako ti se ne sviđa ova soba.“
Prevrnula sam očima. „Ovo će biti u redu. Hvala.“
„Jesi sigurna? Ja sam i više nego voljan da ispunim sve tvoje potrebe.“
Tišina.
Šta bih prokleto trebala da kažem na to?
„Pizza uglavnom stigne za dvadeset minuta.“ Otvorio je ormar i bacio
nekoliko ćebadi na krevet. „Ako ti treba još nešto, samo kaži.“ Odšetao je i
zatvorio vrata za sobom.
Čim sam čula njegove korake kako nestaju u hodniku, počela sam da
gledam okolo.
Bilo je nekoliko slika na zidu – većinom njega sa malom devojčicom braon
kose. Oči su joj bile zapanjujuće zelene kao njegove, i njen osmeh je bio
zarazan. Pretpostavila sam je to njegova ćerka dok nisam videla poruku
naškrabanu na dnu jedne slike: „Volim mog ujaka Blakea!“
Kako slatko…
Radoznala, ušla sam u njegov ogromni ormar. Sva njegova odela i kravate
su bile naslagane po boji, i njegove cipele su bile savršeno složene u kutijama
sa dizajnerskim imenima.
Otvorila sam sve njegove fioke u potrazi za nečim što će dokazati da ima
devojku – sliku, bluzu, naušnice, ali nije bilo ničega. Samo još spakovanih
kravata, i kondomi. Mnogo, mnogo kondoma.
Poslednje dve fioke su bile prepune njima, i svi su bili XXL.
Aha…
Krenula sam u spavaću sobu i skočila na krevet – brzo pozivajući Davida.
„Jesam li ti ikad rekao da ti uvek pogodiš loše vreme?“ Javio se sa
uzdahom.
„Jesam li ti ikad rekla da najbolji prijatelji mogu pozvati jedno drugo kad
god oni žele?“
„Upravo sam hteo da se jebem.“
„Pa, mora da nisi bio previše uzbuđen zbog toga kad si se javio na telefon.“
„Istina.“ Nasmejao se. „Jesi stigla u Boston? Poslao sam ti emailom listu
stvari koje sam ti zakazao da uradiš.“
„Ne. Zaglavila sam u Vašingtonu jer je let otkazan. Samo sam želela da ti
kažem u slučaju da si imao nekog da me čeka na aerodromu.“
„Hvala. To je sve?“
 „To, i da ću razbiti tvoju jebenu glavu kad te budem ponovo videla.“
„Dakle mama ti je rekla da sam plakao na zabavi?“ Podsmehnuo se. „Moje
suze su bile vredne Oskara.“
„Sigurna sam da jesu. Zvaću te sutra.“
„Čekaj. Šta mi ne govoriš, Paris?“
„Šta?“
„Ima nešto što mi ne govoriš. Mogu osetiti.“
„Nije ništa.“
„Molim te ne teraj me da pogađam.“
Razmišljala sam da prekinem upravo sad i ovde jer ako postoji neko ko
može osetiti da se nešto dešava, onda je to David. „Dobro, dobro… Provešću
noć sa tim momkom kog sam upoznala u avionu.“
„Tim momkom kojeg si upoznala u avionu?“
„Imaš probleme sa sluhom?“
„Kako se zove?“
„Blake.“
„I?“ Smejao se. „Je l’ to sve što znaš o njemu?“
„Ne! Znam da je advokat, i on hmm… Veruj mi, pitala sam ga sva prava
pitanja.“
„Privlači te, zar ne?“
„Naravno da ne!“
„Da, privlači te.“ Smejao se, znala sam. „Ako je on bio sposoban da
nagovori tvoje sumnjivo dupe da odeš kući s njim, mora da si više nego
privučena njemu. Ne brini. Ne osuđujem te. Zapravo, mislim da bi trebala da
se pojebeš s njim dok si tu.“
„Šta?“
„Nisam mucao. Treba da budeš pojebana, Paris. Veoma.“
„David…“
„Ja pazim na nas oboje. Zaista, ali ne želim da budeš navučena na mene.
Osim toga, bilo bi stvarno lepo da ne slušam da se žališ na kurac drugog
muškarca, ili da budem forsiran da slušam kako kukaš jer si svršila samo tri
puta u godinu dana.“
„Ozbiljno?“ Polomiću mu vrat i razbiti lobanju kad se vratim kod kuće.
„Ako ne spavaš s njim, možeš mu bar iskazati oralno poštovanje, ne
misliš? Da ja pustim neku nepoznatu ribu u moju kuću zbog njenog dobrog,
očekivao bih bar pušenje.“
Prekinula sam.
Telefon mi je odmah zazvonio i uključila sam zvučnik. „Ne jebem se s njim,
Davide! Ovo je samo jedna noć i ja ću samo prespavati. To je to. Možda me
privlači, ali to ne znači da ćemo imati nasumičan seks.“
„Um…“ Žena je. „Je li to Paris Weston?“
 Uzdahnula sam. „Ne… Mislim, da. Mogu li da pitam ko zove?“
„Ja sam Missy Turner iz US Avionske kompanije. Da li sam vas uhvatila
u lošem trenutku?“
„Jok.“ Promenila sam ton. „Ne uopšte.“
„Dobro. Pa, zovem da vam kažem da je vaš let sa Reagen Internacionalnog
aerodroma do Boston Logan Internacionalnog aerodroma odložen do sutra
ujutru u deset i četrdeset pet. Nudimo vam gratis transport ako ste u krugu
od petnaest kilometara od aerodroma. Treba li vam pomoć?“
Da! Da! Da! „Ne, biću u redu. Hvala na pozivu.“
„Moje zadovoljstvo, gospođice Weston. Prijatna noć.“
Prošla sam kroz emailove na mom telefonu i kliknula sam na potvrdi za
sve događaje koje mi je David poslao: Spa dan, tura u istorijskom delu grada,
šoping gala, još jedan spa dan, dan na Danu pornografije.
Uh, Davide.
Uzevši torbu, izbacila sam sve što sam spakovala na krevet i ubrzo
shvatila da nisam spakovala ništa. Nema četkice za zube, gela za tuširanje,
četke, češlja, ništa.
Sve što sam imala su majice, farmerke, i mnoštvo rasparenih brushaltera
i gaćica, i pamučan šorc.
„Paris?“ Blake je pokucao na moja vrata.
„Otvoreno je.“
Ušao je unutra ne noseći ništa sem donjeg dela pidžame. „Evo te.“ Pružio
je tanjir pizze, ali nisam uzela.
Njegovo telo je jebeno neverovatno. Na njegovoj desnoj strani savršeno
izvajanih grudi je crna tetovaža koja se uvija i spušta do pločica na stomaku.
Na kraju, baš gde se tinta završava, je duboko V sa malom trakom dlačica
koje vode do nečega što je, sigurna sam isto tako impresivno.
„Paris?“ Iznenada me je hvatao za bradu. „Jesi li dobro?“
Klimnula sam.
Podigao je obrvu, ali nije rekao ništa dalje. Stavio je moj tanjir na komodu
i uzdahnuo. „Nisam siguran kako se osećaš povodom toga da večeramo
zajedno, ali ako želiš više u kuhinji je.“
„Nateraćeš me da jedem s tobom?“
„Ne, čak iako ja znam da to želim.“ Nasmejao se. „Izaći ćeš kad tad.“
„Da, sutra kad bude vreme da krenem. Pričajući o tome, avionska
kompanija je zvala i moj let kreće u deset četrdeset pet pa bih trebala otići
odavde oko osam, tako?“
„Verovatno.“
„Možeš mi reći koju taksi firmu bih trebala da koristim?“
„Ni jednu. Ja ću da te odvezem.“
 „Ne, u redu je. Uradio si dovoljno što si mi dozvolio da ostanem ovde… Da
li rezervišu vožnju unapred ili bih trebala – “
„Prestani.“ Pritisnuo je prst preko mojih usta. „Ja ću da te odvezem.“
Nagne se bliže kao da želi da me poljubi, kao da će to i uraditi, ali onda stane.
„Biću u dnevnoj sobi ako ti budem potreban. Ima dodatnih četkica za zube i
kozmetike u komodi u kupatilu.“
„Uvek spreman za vezu na jednu noć dakle…“
„Izvini?“
„Ništa.“
„Šta si rekla o vezi za jednu noć?“
„Samo da izgledaš stvarno pripremljeno – znaš, sa fiokama punih
kondoma i dodatnim četkicama za zube. Biti atraktivan advokat jasno da daje
sve što poželiš.“
Buljio je u mene dugo, polako puštajući da mu se osmeh raširi na licu.
„Preturala si po mojim fiokama?“
„Da, i sigurno ti ne treba toliko kondoma…“
„Ne.“ Nežno je povukao pramen moje kose. „Ali pošto mi je poslednji klijent
bio vlasnik fabrike kondoma i ja sam dobio slučaj, dao mi je životnu zalihu.“
Nagne se bliže, na kratko puštajući da mu usne dodirnu moje. „Što se tiče
dodatnih četkica za zube i kozmetike, to je takođe od drugog klijenta. I da, to
što sam ’atraktivan advokat’ daje mi sve što bih ikada mogao poželeti – osim
onoga što želim u ovom trenutku.“ Poljubi me u obraz pre nego što ode.
Nisam sigurna koliko dugo stojim u tom mestu – trepćući i pitavši se zašto
dođavola on i dalje ima takav efekat na mene, ali do vremena kad sam se
vratila svesti, izgubila sam apetit.
Forsirala sam sebe da pojedem bar jedno parče, i onda koristila jednu od
hiljade plavih četkica koje su bile natrpane u komodi.
Ukrašću mu bar deset pre nego što odem…
Nisam mogla da spavam, izašla sam u hodnik i krenula ka dnevnoj sobi,
ali nisam ga videla. Pre nego što sam uspela da se okrenem, osetila sam ga
da stoji iza mene.
„To je tvoja pidžama?“ šapnuo je o moj vrat, vukući petlju mog šorca. „Ne
izgledaju udobno.“
„Pa, jesu.“ Lagala sam. „Jesi me čekao da izađem sve ovo vreme da bi
mogao da stojiš iza mene i šapućeš mi čudno sranje u uho, ili sam te
probudila?“
Pomerio se napred bez reči i uhvatio mi ruke. Vrteći glavom na mene,
vodio me je do kauča i povukao sa sobom.
Kad je raširio ćebe, povukao me je bliže i pokrio nas. Onda je stavio jastuk
iza moje glave. „Je li ti udobno?“
„Da.“
 Tako blago, zamrači svetla – dozvoljavajući plamenu iz kamina da bude
najsvetlije mesto u sobi.
Očekujem da pokuša i napravi korak ka meni, da me udari sa još jednim
njegovim seksi komentarom, ali nije. Jednostavno uključi TV i nasloni se na
kauč.
„Šta je u Bostonu?“ Pita bez da me pogleda.
„Nisam sigurna.“
„Ideš tamo zbog posla, ili zbog zadovoljstva?“
Način na koji izgovori zadovoljstvo tera moje srce da se ubrza. „Ni jedno…
Samo je put da pobegnem i imam neko vreme za sebe.“
„Nemaš neki konkretan plan?“
„Pitaš previše pitanja.“ Pogledala sam ga. „Znaš to?“
„To je osobina dobrog advokata.“
„Dobrog advokata? Takva stvar ne postoji.“
Podigne glavu. „Imaš nešto protiv advokata?“
„Moj bivši momak je advokat.“
„Ja nisam tvoj bivši momak.“ Izgledao je uvređeno.
„Da, pa… Znaš šta kažu. Svi advokati su praktično ološi, jedina razlika je
što te neko sjebe gore od drugih.“
„Ne moraš da nastaviš sa uvredama da bi imala moju pažnju.“ Stavio je
ruku oko mog ramena. „Imaš je otkad sam te video u avionu.“
„Šta?“
„Možeš da prestaneš da se ponašaš kao da nisi zaintrigirana.“ Zlobno se
nasmeši i oči mu se osvetle. „Znam da me želiš.“
„O čemu dođavola pričaš? Ti još uvek misliš da će se seks između nas
dogoditi?“ Momentalno sam ustala. „Znaš šta? Znala sam da je druženje s
tobom bila loša ideja.“
„Sedi dole.“ Povuče me nazad na kauč. „Samo sam hteo neko društvo,“
rekao je. „Prošlo je previše otkad sam pričao sa nekim osim mojih klijenata i
porodice, pa sam mislio da bi bilo lepo upoznati nekog novog.“
„Kako tužno. Poznajem terapeuta, treba ti jedan.“
„Dobro, Paris.“ Povuče me bliže i šapne blizu mojih usana, „Treba mi da
prestaneš da budeš tako jebeno sarkastična. Odmah. Nema efekta na mene
koji misliš da ima, i sledeći put kad nešto pametno izađe iz tvojih seksi usta,
pokazaću ti tačno koji je pravi efekt.“
Pocrvenim i zamalo zatvorim prostor između nas, samo da bih mogla
probati njegove usne, samo da bih videla da li će ljubiti njega biti dobar osećaj
koliko mislim da hoće, ali se on pomeri.
„Mislim da ne.“ Nasmeje se. „Ne bi trebala da počinješ stvari koje nećeš
moći završiti.“
Osetila sam da mi obrazi gore još više i ustala, ali me je povukao opet.
 „Divan život?“3 pita.
„Šta?“
„Divan život.“ Pokaže na TV. „Želiš da gledaš?“
„Naravno…“ Rekla sam, iako je teško obratiti pažnju na film kad njegovi
prsti lagano maze moje rame, kad mogu osetiti da gleda u mene.
Nakon nekoliko scena, i propalog pokušaja da osetim da je skrenuo
pogled, pročistila sam grlo.
„Postoji li problem?“ Zadržala sam pogled zalepljen za TV.
„Ne.“
„Onda prestani da buljiš u mene.“
„Radije ne bih.“ Nežno me je uhvatio za bradu i okrenuo glavu da ga
pogledam.
Gledajući u moje oči, prošao je palcem po mojoj donjoj usni – odmah me
čineći vlažnom.
„Pošto mi treba dozvola, da li mi je dozvoljeno da te poljubim?“ Šapnuo je.
„Ne…“
„Zašto?“
Dah mi zastane u grlu kad je pritisnuo usne na moj vrat. „Jer…“
„Jer šta? To je samo poljubac.“ Poljubi me ponovo u vrat i pogleda me.
„Trebam da ti dam celu životnu priču pre nego što dobijem tvoju dozvolu?
Mogu to da uradim, ako trebam.“
Nemam pojma šta je upravo rekao. Ne mogu se skoncentrisati jer trenutno
prolazi prstima kroz moju kosu i gleda u moje oči – dajući mi isti, pohotan
osmeh kao danas.
„Paris?“ Nagne se bliže i mi smo usta na usta. „Šta trebam da uradim da
bih te mogao poljubiti?“
„Ništa…“
U sekundi, usne su mu bile na mojim i njegov jezik je polako klizio u moja
usta. Ruke su mu mazile moja leđa i moje telo se predalo.
Ispustila sam blago stenjanje kad je s jednom rukom nežno prolazio kroz
moju kosu, kad je šaputao nešto na moja usta što ja nisam razumela.
Zatvarajući oči, mrmljala sam kad je nastavio da me pažljivo ljubi –
upravljajući moj jezik svojim, ne puštajući me da podesim tempo.
Pre nego što mogu da ga poljubim, i predložim da nastavimo ovo što smo
radili ostatak noći, on se povukao.
„Laku noć, Paris.“ Poljubi me u obraz i ustane. „Vidimo se ujutru.“
„Šta?“
„Laku noć,“ ponovi. „Vidimo se ujutru.“ I sa tim on ode, ostavljajući me
vlažniju nego što sam bila pre poljupca, i krajnje frustriranu.

3
It's a Wonderful Life – Američki film iz 1946. koji je zasnovan na kratkoj priči Najveći dar Filipa van D.S.
 Možda sam trebala predložiti seks…
Ne mučim se odlaskom u moju sobu. Podignem noge na kauč i istegnem
se na jastucima, gledajući završni deo filma pre nego što utonem u san.
 „Počinje nov dan! Počinje nov dan! Počinje – “
Udarim da zaustavim alarm na telefonu, stenjem kad vidim koliko je sati.
Osam.
Sedajući, shvatim da nisam više u dnevnoj sobi. U Blakeovoj sobi sam,
čvrsto umotana ispod mekog ćebeta.
Na komodi je tanjir voća i vafli – zajedno sa čašom soka od narandže, i iza
kutija srednje veličine.
Zaintrigirana, uzmem je i polako odvijem – smejući se kad vidim šta je
unutra: Bela svilena spavaćica i poruka:

OVO je pidžama… Ti si previše lepa da spavaš u bilo čemu

drugom…

Nasmejem se i brzo pojedem hranu koju je ostavio pre nego što se

istuširam.
Danas je dan kada ću konačno biti potpuno sama i u mogućnosti da
razmislim šta ću da radim sa svojim životom. Definitivno ću nazvati Davida i
reći mu da se ništa nije desilo između mene i Blakea. I kad budem sigurna da
imam prave reči za reći, nazvaću Adriana.
Obukla sam istu odeću što sam nosila juče – tiho psujući sebe što se
nisam bolje pripremila. Upravo sam htela izaći iz sobe i potražiti Blakea, ali
telefon mi je zazvonio. Adrian.
Nemoj se javiti… Nemoj se javiti…
Peti put me već zove od juče, i ja hoću da ga pošaljem na glasovnu poruku,
ali ne mogu pomoći sebi i javim se.
„Halo?“
„Zdravo, Paris…“ Glas mu je nizak.
„Šta ima?“
„Šta ima?“ Podsmehne se. „Zovem te iznova i iznova i ostavljam poruke i
sve što imaš da kažeš je ’Šta ima?’“
„Trebam da ponovim?“
„Ne, reći ću ti šta jebeno ima. Moja devojka s kojom sam šest godina je
nasumično odlučila da me ispali na istu noć kad je znala da ću je zaprositi.“
 „Zar prosidba ne bi trebala biti iznenađenje? Možda je bila razočarana
tvojim pristupom.“
„Dođi kod kuće odmah, Paris. Moramo da razgovaramo.“
„Razgovaramo sada.“
„Ozbiljno?“ Udahnuo je, i onda promenio ton. „Vidi, žao mi je što sam
rekao sve te stvari prošlog meseca… I žao mi je što sam bio sebičan o svojoj
karijeri, ali moraš da razumeš. Šta su još dve godine? Još uvek ću platiti da
ideš na faks novinarstva, biće samo malo kasnije nego što smo planirali. I ja
sam se žrtvovao za tebe, takođe. Znaš? Izabrao sam najjeftiniji fakultet prava
tako da ti ne bude tako veliki teret i diplomirao sam ranije, Paris. Ranije.
Mogao sam da ostanem još jednu godinu, ali sam mislio na tebe. Nisam li?“
„Adrian…“ Srce me boli. „Samo prestani… Gotovo je. Ne želim da budem
više sa tobom.“ Mogu osetiti kako mi suze nadolaze u oči. „Znam da sam
trebala ovo bolje uraditi, ali – “
„Ti ne želiš stvarno da uradiš ovo, Paris.“ Prekinuo me je. „Znam te bolje
od sebe… I zaista cenim sve što si uradila za mene. Zato i hoću da preduzmem
ovaj sledeći korak u našim životima da ti pokažem koliko. Pričao sam sa
jednim od partnera i rekao je da će biti srećan da ti da posao zapisničara.
Plaća se duplo više od toga što trenutno zarađuješ pa… Bićeš u mogućnosti
da me podržiš da dobijem doktorat. To će me pomeriti još bliže partnerstvu,
omogućiti da imaš novac za sebe, i ko zna? Do vremena kad ja završim školu,
možda ćeš shvatiti da ti ne želiš zaista biti novinar, da bi bila srećna da budeš
moja žena i da podižeš našu decu… U stvari, većina supruga ovde u firmi
nema master diplomu, pa bi možda bilo malo čudno da ti imaš.“
„Ti si tako jebeno sebičan, Adrian.“ Glas mi je pukao. „Znaš li to?“
„Kupio sam ti dvokaratni prsten i ja sam sebičan?“
„Imam let da uhvatim. Je li to sve zašto si me zvao da pričamo?“
„Rekao sam da mi je žao.“
„I ja sam rekla da sam završila. Još nešto?“
Spustio je slušalicu i ja sam odahnula od olakšanja, ali znala sam da je
to samo na kratko. Pozvaće opet kao što uvek radi i ja ću se javiti. Počećemo
ponovo da se raspravljamo dok neko ne prekine vezu, i onda ćemo ponoviti
isti proces dok ne puknem i otrčim opet u njegov zagrljaj.
Osim što se poslednji deo ovog puta neće desiti…
„Paris?“ Blake me je pozvao sa druge strana vrata.
„Da?“
„Moramo da krenemo za deset minuta ako želiš da uhvatiš let.“
Obrisala sam suzu i otvorila vrata. „Spremna sam.“
Sigurna sam da on može osetiti da nešto nije u redu, ali ne spominje.
Umesto toga, prolazi pored mene i uzme moju torbu, pokazujući mi da ga
pratim napolje do auta.
 Ne pričamo na putu do aerodroma. Zapravo, jedva da gledam u njegovom
pravcu.
Taj neverovatni poljubac od sinoć je davno zaboravljen; sve o čemu mogu
misliti je Adrianov poziv i dve poruke koje mi je od tada poslao: „Smatram
veoma ironičnim da sam JA sebičan, kad si zamalo potrošila naše štedne
račune na nasumično putovanje za nigde. Je li pravi razlog tvog putovanja da
upoznaš nekog drugog? Je li to to? Želiš da se pojebeš sa još nekim pre nego
što se udaš za mene?“ „Žao mi je zbog te poslednje poruke, Paris… Nisam tako
mislio… Razumem da želiš pauzu. Samo me pozovi kad se budeš osećala bolje
i ne budeš ljuta…“
„Paris?“ Blakeov glas mi je vratio pozornost i shvatim da mi drži vrata
otvorena. „Ti imaš let danas, tako?“
„Da. Izvini.“ Iskočim napolje i uzmem torbu od njega. „Um… Hvala ti puno
što si mi dozvolio – “
Zagrli me oko struka i poljubi, čineći da mi kolena oslabe. „Nema na
čemu.“
Zadržavajući osmeh, promrmljam „hvala“ i krenem unutra.
Pogledam preko ramena da ga poslednji put pogledam, ali shvatim da se
nije vratio u auto. Prati me.
„Šta misliš da radiš, Blake?“
„Osiguravam da stigneš tamo sigurna.“
„Zaista nema potrebe za tim. Mislim da sam savršeno sposobna da
stignem na avion sama. Ne postoji mnogo načina da to sjebem.“
Prekrsti ruke i znam da je ovo izgubljena bitka, pa ignorišem njegovo
prisustvo i hodam do šaltera.
„Kako vam mogu pomoći danas, gospođice?“ Pogledala me je.
„Ovde sam za svoj izmenjen let u Boston.“ Dam joj dozvolu. „Paris Weston.
Je li moguće da dobijem sedište pored prozora?“
„Žao mi je, gospođo. Taj let je otkazan pre petnaest minuta.“
„Pre petnaest minuta?“
Klimne. „Trebali biste da dobijete poruku i poziv u svakom minutu.“
Kao na znak, moj telefon vibrira i ja ga podignem do lica. Poruka. „Ovo je
poruka za sve putnike koji imaju zakazan let sa Reagon Internacional u
sledećih pet dana. Svi letovi su beskonačno prizemljeni zbog brige Nacionalne
Vremenske prognoze zbog snežne oluje koja se premešta ka ovoj oblasti u toku
sledeće nedelje. Molimo vas proverite sa vašom agencijom za povraćaj novca,
izmenu, i hotelske rezervacije.“
„Pet dana?“ Zurila sam u nju. „Je l’ me jebeno zezate?“
„Gospođo…“
 „Ne, je l’ me jebeno zezate?“ Primetila sam da lik iz obezbeđenja hoda ka
nama, i spustila sam glas. „Još uvek imam sedam dana kad nevreme prođe,
tako? Možete mi zakazati sledeći slobodan let, molim vas?“
„Jeste li kupili avionsku zaštitu?“
„Ne.“
„Pa, u tom slučaju… Zavisi od broja putnika koji su već rezervisali taj let
i otvorenih dostupnosti. Kupci sa avionskom zaštitom će prvi dobiti karte.“
Pokušala sam da ostanem mirna. „Pa, mogu li da letim negde drugde?
Negde gde je ista cena?“
„Sve karte SAD avionske kompanije nisu prenosive, gospođice Weston. Da
li želite povraćaj novca za taj deo puta?“
„Da li vi to govorite da sam zaglavila ovde?“
„Nisam lično rekla to ali… S obzirom na veliki broj putnika i činjenicu da
niste kupili zaštitu…“ Glas joj izbledi. „Vaš povratni let u Nešvil neće biti pod
uticajem uopšte. U stvari,“ rekla je, kucajući na tastaturi, „promenila sam
tako da nemate presedanje u Atlanti ovog puta. Sada je direktan. Da li želite
povraćaj novca za deo puta do Bostona?“
„Ne, ne bih želela jebeni povraćaj novca. Želela bih da vi – “
„Uzeće povraćaj.“ Blake mi je pokrio usta rukom i saosećajno me pogledao.
Ugrizla sam se za jezik, sprečavajući sebe da mu kažem da se ne meša.
„Evo, gospođice Weston.“ Službenica mi je dala vaučer. „Takođe sam vam
refundirala i prvi let zbog situacije. Zaista mi je žao za neprijatnosti.“ Imala je
pristojnosti da izgleda napola iskreno.
„Hvala.“ Uzdahnula sam i pustila Blakea da vodi do auta. Ne pada ni jedna
jebena pahulja snega sa neba i u iskušenju sam da otrčim unutra i zahtevam
da pričam sa direktorom.
„Jesi li stvarno ljuta što je otkazan?“ Blake je ubrzao na autoputu.
„Naravno da nisam. Kupila sam karte sa namerom da nigde ne letim.“
„Mislio sam da impliciram da si ljuta što ćeš provesti više vremena sa
mnom.“
Oči mi se rašire koliko je to moguće. „Izvini?“
„Ti si i više nego dobrodošla da ostaneš sa mnom dok oluja ne prođe.“
Pukla sam u smejanje. On je poludeo.
„Da li je moje gostoprimstvo toliko smešno?“
„Jeste.“ Duboko udahnem. „Bez uvrede, ali ne verujem ti baš.“
„Mogla bi, da hoćeš.“ Nasmeje se. „Ostani sa mnom.“
„Ne, hvala.“ Zavrtim glavom. „Mislim, bili smo zajedno tek nekoliko sati
juče i napao si me svojim jezikom, pa samo mogu zamisliti šta bi pokušao da
radiš sa još više dana.“
„Ja sam te napao?“
„To sam rekla.“
 „Ne sećam se da si rekla da stanem.“ Pogleda u mene. „Kad smo već kod
toga, izgledala si razočarano kad sam stao. I ako sam to dobro osetio, mislim
da si želela da pogurnem stvari dalje – mnogo dalje.“
Obrazi su mi pocrveneli i fokusirala sam pažnju na zgrade koje su ’zujale’
kroz prozor. Ostajući sa Blakeom više od nedelju dana bi definitivno bila
najviše spontana stvar koju sam ikad u životu uradila, ali ne mogu da
nateram sebe da to priznam naglas.
„Možeš me odvesti tamo, molim te?“ Pokazala sam na hotelski kompleks
ispred nas. „Uzeću sobu.“
„Prilično sam siguran da su rasprodate već.“
„Prilično sam sigurna da ti želiš da verujem u to.“
Nasmeje se i izađe na sledećem izlazu. Umesto da krene ka hotelu, skrene
u Starbucks drive.
„Imam osećaj da će ovo biti veoma dug dan i da će ti otvoriti oči,“ kaže.
„Da li bi želela nešto za piće?“
„Karamel frappuccino…“4 Pružila sam mu kreditnu karticu, ali nije uzeo.
„Zadovoljstvo je moje.“
Kad mi je predao kafu, okrenuo se ka meni. „Neću pokušati ništa što ne
želiš da radiš, Paris. Samo sam dobar i pokušavam da ti sačuvam nešto novca.
I nisam se šalio da mi treba novo društvo. Ostani sa mnom.“ Nežno je prošao
rukom preko mog obraza.
„Um…“ Reci da… Prokleto jebeno da… „Možemo li stati u Marriott
kompleks prvo?“
Prevrne očima i vozi, parkirajući u sredini za sve hotele.
„Hvala ti.“ Odmah iskočim iz auta, ali osećam da hoda pored mene sekund
kasnije.
Uđemo u prvi hotel – osrednje mesto sa staklenim liftovima i sjajnim
lobijem, i primetim da sve izgleda tiho. Prazno.
Pre nego što mogu reći Blakeu „Rekla sam ti“, vidim znak iznad recepcije:
„Žao nam je, rasprodati smo.“
Mrmljam i izađem, šetajući do sledećeg hotela.
Rasprodato.
Onda sledeći.
Rasprodato.
Do vremena kad stignem do osmog, moje strpljenje postaje sve manje i
permanentni osmeh na Blakeovom licu me izluđuje.
„Trebamo li otići do sledećeg?“ Drži mi vrata otvorenim. „Ili si već
odustala?“

4
Frappuccino – milkšejk sa sladoledom, i cappuccinom; espreso kafa sa penom od mleka. Može sadržati i
šlag na vrhu.
 „Ne odustajem…“
„Jer se plašiš da ostaneš sa mnom, ili jer ti zapravo ne želiš da odustaneš?“
Pravim se da nisam čula to pitanje. Sigurna sam da je glasno lupanje mog
srca odgovorilo za mene.
Sledeći hotel u koji smo ušli je relativno mali i neobičan, i očekujem da
vidim znak da je rasprodat, ali nema ga. Hodnik je prazan i tepisi bi se mogli
ozbiljno očistiti, ali izgleda dovoljno dobro.
„Dobar dan i dobrodošli u Eco-Suites.“ Čovek sa neuglednom bradom se
pojavio iza recepcije. „Kako mogu pomoći vama dvama?“
„Samo za jednu osobu.“ Pogledala sam preko ramena i videla da Blake
priča na telefon. „Treba mi soba do sledeće nedelje, molim vas.“
„Sledeće nedelje?“ Kucao je na tastaturi. „Mogu to uraditi za osamdeset tri
dolara po noći – keš, devedeset devet ako koristite kreditnu.“
„Zvuči sjajno.“ Izvukla sam novčanik.
„Oh i zbog zakona,“ rekao je, snizivši glas, „moram reći da smo u sred
renoviranja soba.“
„Dobro… Zašto bi to bio problem?“
„Nije. Većina ljudi želi da zna da li će izbiti navala buba u krevetu.“ Slegne
ramenom. „Nije tako velika stvar po mom mišljenju.“
„Izvinite, šta?“ Zaledim se. „Da li vi renovirate ili dimite?“
„Dimimo,“ ponovi. „To je reč koju sam tražio. Ista stvar.“
„Jeste li vi poludeli? Nije ista stvar!“
„Pa, ne želite više sobu? Kako na primer pedeset za noć? To je najniže što
smem da idem.“
Duboko udahnem. „Ne, hvala.“ Okrenem se i pogledam Blakea koji mi daje
’rekao sam ti’ pogled.
„Tamo ima još jedan kompleks hotela, oko tri kilometra,“ rekao je. „Mogu
da te odvezem i tamo takođe, ako želiš.“
Ne kažem ništa. Pratim ga do auta, i on otključa vrata – zastavši ispred
mene pre nego što sam mogla ući.
„Da li te vozim u drugi hotelski kompleks ili si se konačno urazumila?“
„Voziš me u drugi kompleks.“ Promrmljam, ali brzo promenim odgovor.
„Iskoristiću tvoju ponudu gostoprimstva, ali samo uz dva uslova.“
„I koji bi to uslovi bili?“
„Broj jedan, ne možeš me opet poljubiti.“ Pokušam da se ne smejem.
„Ozbiljno. I broj dva, ako se napijem, što ću verovatno uraditi, s obzirom na
okolnosti, ne možeš me iskoristiti.“
Pomeri se – pokazujući da uđem.
„Dakle?“ Odbijam da uđem u njegov auto dok se ne složi. „Šta kažeš? Da
li se slažeš sa uslovima?“
„Ni najmanje.“
 „Šta? Zašto ne?“
„Jer ću te poljubiti opet.“ Približi se. „Ozbiljno. I nećeš biti pijana kad me
budeš preklinjala da te iskoristim. Bićeš potpuno trezna.“ Zakači pramen
moje kose iza mog uha, terajući da mi srce lupa deset puta brže. „To su moji
uslovi. Možeš li se složiti sa njima?“
Skrenem pogled od njega i uđem u auto – nadajući se da se neću pokajati
što nisam proverila svoj broj četiri.
 „Je li sve u redu?“ Stavila sam kesu iz kupovine na kuhinjski radni sto.
„Mogu da idem u svoju sobu sad?“
„Ne.“ Blake se nasmeje i vodi me u dnevnu sobu, pokazujući da se
naslonim na jastuke. Poslednjih sati, ja sam ga pratila i gledala dok kupuje
olujne zalihe.
Iako sam mislila da ljudi u ovom gradu preteruju zbog ove nevidljive oluje,
u trenutku kad smo završili kupovinu vunenih ćebadi, parking je bio
prekriven blagim snegom i nebo je postalo sivo.
„Verovatno će postati gore kako dani prolaze,“ rekao je. „Trebali bismo da
uzmemo još nekoliko stvari.“
Tih „nekoliko stvari“ su se pretvorile u mnogo stvari, i kunem se da smo
se zaustavili u svakoj prodavnici na vidiku. Kupio je sveće, lampe, vreće za
spavanje, zaštitnu gumu za vrata i prozore, i, da mi „zahvali što sam njegovo
društvo,“ kupio mi je četiri svilene spavaćice i beo mantil. Koliko god su neki
njegovi komentari bili smešni („Trebala bi da mi poziraš u tim spavaćicama
jednu noć…“), zapravo sam uživala biti s njim.
„Jesi li umorna?“ Okrenuo se ka kaminu.
„Ne, samo razočarana.“
„Zašto?“
Vrtela sam glavom. Ne želim da mu više dosađujem sa razgovorom o
Adrianu.
„Zašto, Paris?“ Došetao je do mene i podigao obrvu.
Kad nisam ništa rekla, seo je na kauč i povukao me u krilo. Pre nego sam
uspela da se pomerim, masirao mi je ramena.
„Jesi li iz Nešvila, Paris?“ šapnuo je.
„Rođena i odgojena… Ti si iz DC?“
„Sijetl.“
„Uzeo si let iz Sijetla do Atlante i onda do DC? To nema smisla.“
„Nisam ja pravio plan leta.“ Ruke su mu nežno trljale moj vrat. „Ali budi
sigurna da ću podeliti tvoje brige sa agencijom sledeći put kad letim.“
„Trebao bi…“ Ugrizla sam se za jezik tako da ne bih mrmljala, tako da mu
ne dam nikakvu ideju o tome koliko je dobar osećaj njegovih ruku.
„Definitivno bi trebao da uradiš to… Sledeći put kad budeš leteo…“
„Reci mi zašto si razočarana?“
 Nisam rekla ništa, i nežno je okrenuo moju glavu unazad dok ga nisam
gledala u oči.
„Reci mi.“
„Ne želim više da mrzim svog bivšeg dečka.“
„Onda nemoj.“
„Lakše je reći nego uraditi…“ Uzdahnula sam dok mi je opet mazio
ramena, dok je spuštao meke i nežne poljupce na moj vrat.
„Mogu li da te pitam nešto?“
„Nisam vlažna. Da li je to odgovor?“
„Ne, ali je laž.“ Prošao je prstom po mojoj kičmi. „To takođe nije ono što
sam hteo da te pitam.“
Prekrstila sam noge i smejala se.
„Zašto si morala da plaćaš njegovo školovanje na prvom mestu?“
„Jer mi obični ljudi nemamo bogate roditelje koji mogu da priušte da plate
za školu. Bio je to dogovor. Pošto će on imati unosniju karijeru, dogovorili smo
se da on mora prvi da završi školu.“
„Ja sam radio kroz fakultet. Moji roditelji nisu platili ništa.“
„Oh, žao mi je. Mislila sam da…“ Zastala sam. „Izvini što sam
pretpostavila.“
Prošao je prstima kroz moju kosu. „Pošto si švorc, da li će ti vratiti dug za
njegovu školarinu?“
Pukla sam u smejanje, zamalo da padnem sa njegovog krila. „Vratiti dug?
Je l’ to šala?“
„To jedino izgleda fer.“
Fer? Ha!
Obrisala sam oči u rukav, još uvek se smejući. Ne mogu da zamislim da
mi se Adrian oduži za nešto. U stvari, da postoji način da me tuži što nisam
prihvatila njegov verenički prsten, sigurna sam da bi probao.
„Moj momak – bivši momak, mislim, je uvek video sve crno belo. Prilično
sam sigurna da misli da sam poništila naš dogovor kad sam ga ostavila, pa
mi on tehnički ne duguje ništa.“
„To je nesreća.“ Prestane da me dodiruje i okleva. „Da li si ga volela?“
„Prve dve godine, da,“ rekla sam. „Ali nakon što smo se uselili zajedno,
polako sam prestajala. Samo nisam htela da verujem da se dešava.“
Sećam se kako sam praktično prisiljava Adriana da mi kaže da „[me] još
voli“ godinama ranije, da je on to verovatno rekao samo da bih nastavila da
mu plaćam studije.
„Šta je s tobom, Blake?“ Brzo sam promenila temu.
„Šta sa mnom?“
„Pošto tvrdiš da trenutno nemaš devojku, sigurna sam da imaš ’davno-
izgubljenu-bivšu’ tužnu priču.“
 „Nemam.“
„Aha…“ Prevrnula sam očima. „Ako je reakcija one stjuardese ikakav
pokazatelj, sigurna sam da ti se žene nabacuju sve vreme.“
„Nabacuju se.“
„Pa, ti si veza-za-jednu-noć tip muškarca? Spavaš sa svakom ženom koja
flertuje sa tobom? Smotaš ih i zavedeš sa tvojom životnom zalihom kondoma?“
„Da je to istina, ja bih spavao sa tobom.“ Poljubi me u rame pre nego što
ustane. „Žrtvovao sam društveni život zbog firminog početka. Nije mi trebala
nikakva distrakcija.“ Podigne mi bradu. „Iako moram priznati, da sam te
upoznao ranije, možda bih napravio izuzetak.“
Raskrstim noge, dobijajući još jedan prigušen smeh od njega.
„Vratiću se odmah,“ rekao je, i skrenuo pogled. Moram da smislim način
da odem u moju sobu i tamo ostanem do kraja putovanja. Ako to ne uradim,
poprilično sam sigurna da će on imati svoj način sa mnom svuda po kući.
„Jesi li ’fan’ žestina?“ Blake je iznenada zakoračio ispred mene, držeći
poslužavnik sa žestinama crvene boje.
„Koja vrsta žestine?“
„Votka, ali je ovo igra pića.“
„Ne možemo samo da pijemo bez igranja bilo koje vrste igre?“
„Mogli bismo.“ Sedne pored mene i postavi poslužavnik na sto. „Ali pošto
si rekla da se mi ne poznajemo tako dobro, mislim da je ovo dobar način da
počnemo.“ Pruži se, prelazeći prstima po mojoj usni. „Da li znaš kako da igraš
Nikada ikada nisam?“
Ne… „Da.“ Osetila sam da mi mazi obraz drugom rukom.
Mora da je osetio da nemam pojma o čemu se radi u igri, jer je počeo da
objašnjava. „Ja kažem nešto, nešto kao ’Nikad ikada nisam sedeo pored
prelepog stranca u avionu.’ Pošto je to istina, ja popijem piće. I ti isto.“
Nasmeje se. „Onda je tvoj red da mi kažeš nešto što jesi ili nisi uradila pre…“
Obrazi su mi upaljeni.
Ovo je loša ideja. Veoma, veoma loša ideja.
„Umm…“ Primetila sam da mi se približava. „Nisam sigurna da bismo
trebali igrati takvu igru. Možemo da gledamo drugi film?“
„Ne.“
„Ne?“
„Ne.“ Da mi čašicu. „Previše mi ometaš pažnju da bih se fokusirao na film.
Jedva da je funkcionisalo prve noći.“
„Forsiraš me da igram?“
„Da. Jesi li spremna?“ Uzme piće i za sebe. „Možemo početi sa
jednostavnim stvarima. Ja ću prvi: Nikada ikada nisam… poljubio nekoga u
autu.“
 Podigne obrvu dok pije. Razmišljam da popijem i ja svoje da ne izgledam
jadno, ali ne želim da pijem bespotrebno piće.
„Zabavljala si se sa momkom šest godina i nikad se niste ljubili u
njegovom autu?“
„On nije bio za javno pokazivanje pažnje.“ Slegnem. „Nisam ni ja, iskreno.
Nije bila naša stvar.“
„Hmmm…“ Uzme drugu čašicu. „Nikada ikada nisam spavao go.“
Oboje popijemo.
„Nikada ikada nisam…“ Smejem se. „Nikad ikada nisam sedela na kauču
sa nekim za koga sam jednom mislila da je ubica.“
„Kako kreativno…“ Prevrne očima i ja popijem.
„Tvoj red,“ kažem zaigrano. „Zašto ne kažeš nešto kao, nikada ikada nisam
uznemiravao ženu u avionu?“
„Ne, hvala.“ Pogleda me u oči. „Nikada ikada nisam želeo da spavam sa
strancem. Prelepim strancem.“
„Spavaš? Misliš kao mazio?“
„Mislim kao jebao.“ Uzme piće i polako popije, naizgled želeći da i ja
uradim isto, ali ne pomeram se.
„Kako otkrivanje, Blake. To je veoma interesantno, ali takođe i veoma
tužno… Nikada ikada nisam – “
„Svrha ove igre je da se kaže istina.“ Prekine me.
„Dobro. I?“
„I neko ne govori istinu,“ kaže dok me grabi za kukove i vuče u krilo –
puštajući da ga opkoračim, „oni mogu biti izazvani i naterani da popiju ekstra
piće.“
„Kako strašno.“ Mogu osetiti da mu se kurac diže ispod mene. „Molim te,
reci mi više.“
Prolazi rukama po mojim bokovima. „Spavanje sa mnom ti nije palo na
pamet?“
„Jok.“
„Je l’ to iskreno istina?“
„Postoji li druga vrsta istine?“ Pokušam da se pomerim iz njegovog krila,
ali me čvrsto drži.
„Nisi sanjala o meni da te jebem sinoć? Nakon što sam te poljubio, nisi
želela više?“
„Na koliko različitih načina ćeš me pitati isto pitanje?“ Zadržala sam glas
mirnim. „Rekla sam da nikad nisam želela da spavam sa strancem –
uključujući i tebe. Takođe, dok smo još na temi – “ Stala sam.
Ruke su mu klizile u moje farmerke, stajući na rubu mojih gaćica. Lupkao
je prstom na natopljenom mestu, sužavajući oči na mene.
„Pričala si?“ Podigne obrvu.
 „Pričala sam da…“ Uzdahnem kad gurne gaćice u stranu i kliznem prstom
u mene. „Pričala sam da…“
„Da nikada nisi želela da spavaš sa mnom?“ šapne. „Da nisi vlažna kad
sam te masirao?“
„Da.“
Sklizne i drugi prst u mene i pomera unutra i van, držeći oči na mojima.
„Postoje penali za laganje u ovoj igri.“
„Pa?“ Jedva izgovorim; palac mu se nežno vrti oko mog klitorisa.
„Pa, ja ću da ti dam šansu da promeniš odgovor.“ Poljubi me u vrat. „Jesi
li sigurna da ti nikada, ikada, nisi želela da spavaš sa mnom?“
„Apsolutno.“ Oštro udahnem kad njegovi prsti skliznu dublje i dublje.
„Koliko sigurna?“
„Veoma…“ Bez daha sam. „Hiljadu procenta sigurna, da budem precizna.“
Nasmeje se i polako izvuče prste, onda ih podigne do usta i poliže.
OH. MOJ. BOŽE…
Usta su mi otvorena. Nisam sigurna da li je stvarno to uradio.
„Jesam,“ kaže, kao da može čitati moje misli. Onda zavuče ruku u džep i
izvadi zgužvano parče papira. „Moje novogodišnje odluke… Broj pet: Imati
vruć i strastven seks sa nekim ko nije Adrian…“
Mogu da osetim da boja napušta moje lice, osetim da moje srce lupa
glasnije i glasnije. „Gde si našao to?“
„Ispalo ti je iz jakne jutros kad sam te vozio na aerodrom. Hteo sam baš
da bacim i odvezem se, ali kad sam otvorio i pročitao, odlučio sam da to nije
bila najbolja ideja…“
„Pa šta?“ Slegnem i povratim smirenost. „To ne znači da sam želela da
imam vruć i strastven seks sa tobom. Nisam te ni poznavala kad sam napisala
tu listu.“
„Broj osam.“ Pogleda opet u papir. „Imati vruć i strastven seks… Sa
ORGAZMOM…“
„Opet ponavljam, ni spomena tebe, pa – “
„Baš ispod toga, olovkom drugačije boje, dodala si ’nekim kao Blake,
možda?’ veoma malim slovima. Da li bi želela da vidiš taj deo sama?“
Udahnem i otmem mu papir.
„I više sam nego srećan da ti pomognem da označiš oba od tih brojeva.“
Nagne se napred i šapne, „Sve što treba da radiš je da kažeš da me želiš…“
Posramljena, oštro uzdahnem i skočim. „Završila sam sa igranjem ove
igre.“
„I ja bih se tako osećao da sam gubio.“ Smeje se. „Da li ćeš mi čestitati na
pobedi ili ćeš biti neki smor gubitnik i ostaviti me samog?“
„Jebi se, Blake.“
„I za tebe bih voleo.“
 Prevrnem očima i krenem hodnikom „ka“ mojoj sobi. Duplo zaključam
vrata opet i opet, i kad sam sigurna da sam bezbedna, padnem na krevet.
Ne mogu da verujem da je našao moju listu, da je znao da sam želela da
spavam s njim čitav dan i suzdržao se od spominjanja.
Podignem papir i primetim da je pisao poruke pored nekoliko mojih
odluka:

3. Početi da odlaziš na masaže bar dva puta godišnje… Ako je ispod

pedeset dolara…
(Bio bih i više nego srećan da ti ih pružim koliko god želiš…)

4. Uraditi nešto spontano i ludo. Jednostavno bez prokletog razloga, nešto

što bi me uplašilo i uzbudilo u isto vreme…
(Trebalo bi da popričamo o ovome…)

5. Imati strastan, vruć seks sa nekim ko nije Adrian. (Dobro, Adrian i ja

nikad nismo imali strastan, vruć seks… Zašto sam ja bila s njim opet? Zašto
sam ja – PREKINI… Moraš završiti listu…)
(Ni ja nisam siguran zašto si bila s njim, ali voleo bih da ti
pomognem da zadovoljiš ovu odluku…)

6. Upoznati nekog ko hoće da mi udovoljava sve vreme a ne obrnuto…

(Dozvoli mi da te odvedem na sastanak kad oluja prođe…)

7. Piši svaki dan… Ja bih trebala biti inspirisani novinar, ali ova lista je
prva stvar koju sam napisala mesecima. MESECIMA.
(Imam privatnu biblioteku koju možeš koristiti.)

8. Imati strastan, vruć seks… sa nekim ko može da mi da ORGAZM…

(Više njih.)
 Jak sneg pada. Pokriva sve na putu, i ispod noćnog sivog neba, scena
izgleda nadrealno.
Želim da izađem na balkon i bacim telefon u snežne pahulje, ali ne mogu
da prestanem da slušam Adrianov poslednji govor.
„Molim te prestani da me zoveš, Adrian,“ rekla sam. „Uzela sam let da
pobegnem od tebe sa razlogom.“
„Reci mi gde si, tako da mogu da se dovezem do tebe… Nije bitno koliko
daleko.“ Zapravo je zvučao iskreno. „Molim te.“
„Ne, hvala ti.“
„Paris, žao mi je. Stvarno želim da ovo prevaziđemo.“
„Koja je svrha, Adrian? Da li me uopšte više i voliš? Jesi li ikada?“
„Kakvo je to pitanje? Naravno, voleo sam te. Još uvek te volim.“
„Zato hoćeš da me oženiš?“ Suze su padale na mom licu otkad sam se
glupavo javila na telefon.
„Da, Paris. Baš zato. Želim da provedem ostatak svog života sa tobom.“
„Pa ako kažem ne, ako kažem da mislim da bismo trebali da čekamo još
nekoliko godina… Šta bi ti rekao na to?“
Oklevao je. „Zašto bi rekla ne?“
„Odgovori na pitanje.“
„Dušo… Ozbiljno, gde si? Moramo ovo da diskutujemo lično.“
„Možemo da diskutujemo odmah.“ Obrisala sam lice u rukav. „Još uvek
nisi odgovorio na moje pitanje.“
„Ako kažeš ne…“ Tu je velika ljutnja u njegovom glasu. „Pretpostavljam da
sam pustio da kažeš ne… Ali bih verovatno rekao da bi nam bilo lakše ako se
venčamo.“
„Lakše?“
„Finansijski lakše. Postao bih partner mnogo ranije da smo venčani, i
mogao bih da te pošaljem na koji god faks pisanja želiš. Pa, nakon što dobijem
svoj master, ali to je samo još par godina.“
„Zbogom, Adrian.“ Prekinula sam poziv i ugasila telefon.
Više suza je klizilo mojim licem i proverila sam vreme: Tri sata ujutru.
Znam da nisam trebala ni da se javim, ali mali, budalasti deo mene je iskreno
mislio da će me preklinjati da se vratim, da će se konačno poneti kao pravi
muškarac koji sam želela da bude.
 Upalila sam lampu i uzela svoju listu – gledajući u broj dva, „Prestati da
misliš o [njemu],“ i stavila ogromno štikliranje pored.
Neću se više javljati na njegove pozive.

„Paris?“ Blakeov glas je u mom uhu. „Je l’ nešto nije u redu? Jesi bolesna?“
Promrmljam i okrenem se.
U trenutku kad otvorim oči, zamalo padnem sa kreveta.
On je prokleto skoro go. Ima samo peškir oko struka, i male kapi vode
sijaju na njegovim tetoviranim grudima. Da sve bude još gore, otisak njegovog
kurca – njegovog OGROMNOG kurca, se može jasno videti kroz peškir.
Jebeno sranje…
„Paris?“ Stavio je ruku na moje čelo.
„Zašto si pakleno go?“ Sigurna sam da su mi oči raširene koliko mogu biti.
„Vrištala si.“
„Vrištala sam da dođeš ovde i skineš odeću?“
„Ne.“ Smejao se. „Čuo sam te dok sam bio pod tušem… Da li me slušaš?“
Pokušam da zadržim oči na njegovim, ali nastavljam da lutam pogledom
dole u njegov peškir – u iskušenju da bolje pogledam šta se tačno krije iza.
„Da li bi volela da skinem peškir?“ pitao je. „Počinjem da mislim da bi to
učinilo da se osetiš bolje.“
„Ne bi.“ Srce mi zadrhti. „Savršeno sam u redu. Mislim da sam samo
cvilela zbog menstrualnih grčeva.“
„Jako sumnjam u to.“
„Zato što su te učili kako da predvidiš menstrualni ciklus na pravnom
fakultetu?“
„Ne, ali uzela si kontracepciju dok smo bili u avionu – onu iz prve nedelje,
četvrtak… Nećeš dobiti ciklus još dve nedelje, pa sumnjam da su menstrualni
grčevi – ako uopšte imaš grčeve.“
Usta mi se otvore i lepršanje u mom stomaku se pojača.
Nasmeje mi se, znajući prokleto dobro da je pobedio u ovoj poslednjoj
konverzaciji. „Jesi li htela da prespavaš ostatak dana, ili želiš da mi se
pridružiš na večeri?“
„Zavisi. Da li ćeš navući neku pravu odeću?“
„Ako insistiraš.“ Pomogne mi da ustanem i vodi do trpezarije.
 Nakon što mi povuče stolicu, nestane na nekoliko minuta i vrati u sivim
flanelskim pantalonama. Stavio je tanjir piletine sa roštilja i pirinčem ispred
mene, i sipao mi čašu vina.
Izbegavala sam kontakt očima dok sam jela – pokušavajući da ne stenjem
sa svakim zalogajem.
Bože, on je neverovatan kuvar…
„Paris?“ Pozove me, ali ga ne pogledam.
„Da?“
„Mogu li da te pitam nešto? Možda će zvučati malo napadno…“
„Ne mislim da si ti sposoban biti išta drugo osim napadan.“
„Ako seks nije bio dobar kao što si želela da bude sa tvojim momkom,
zašto mu nikada nisi rekla kako se osećaš?“
Momentalno sam ga pogledala. „Zašto bih to uradila?“
„Zašto ne bi?“
Naslonim se u stolici, razmišljajući.
Prvi put kad smo Adrian i ja imali seks, bili smo u luksuznom hotelu u
centru grada i on je platio da imamo sobu celog vikenda.
On je bio treći momak s kojim sam spavala, i bila sam samo zahvalna što
nije bio grub i brz kao moj poslednji „kao“ momak. Ljubio me je nežno svuda,
šaputao seksi stvari na moje uho, i kad je ušao u mene bio je lep osećaj.
Samo lep.
Nakon toga – prve dve godine od kako smo bili zajedno, seks je bio dobar,
ali je polako postajao sličan. Spor. Nežan. Proračunat.
Bez obzira koliko je mahnita i teška predigra bila, seks nikad nije bio u
trenutku, nikad „upravo ovde, upravo sad,“ nikad zabavan. Zapravo, mogla
sam praktično predvideti koliko puta bi me poljubio pre i posle, praktično
predvideti sve reči koje bi rekao: „Ti si neverovatna, Paris…“ „Je l’ ovo dobro?“
„Nastavi tako, Paris…“
Ipak, nikad nije bio „loš seks,“ samo „lep seks.“
„Nismo zapravo pričali o seksu,“ rekla sam, izbegavajući Blakeove oči.
„Samo smo ga upražnjavali, nije bilo užasno. Samo nije bilo – “
„Vruće i znojno?“
„Strastveno.“ Ispravim ga. „Nakon naše treće godine provedene zajedno,
oboje smo radili tako jako da je seks nekako otišao u pozadinu. Radili smo
kao ludi, i ostati na vrhu svega je bilo bitnije nego ludiranje u postelji… Osim
toga, seks uvek može postati bolji sa nekim koga voliš. Ne šutneš nekog samo
zato što nije ’van ovog sveta’ dobar. Jednostavno radite na tome zajedno.“
Ne kaže ništa. Samo me gleda sa praznim izrazom.
„Šutnuo bi devojku ako seks nije dobar?“ Podsmehnem se.
„Nikad nisam imao devojku.“
ŠTA!? „Ko sad laže?“
 „Istina je. Nikad nisam imao.“
Neverovatno… „Sledeća stvar koju ćeš mi reći da si devica?“
Trepne.
„Čekaj, čekaj, čekaj…“ Oči mi se rašire. „Jesi li? Jesi li devica?“
„Šta?“
„Devica.“ Gledam ga u šoku. „To bi mnogo toga objasnilo… Mnogo toga.“
„Da li bi zaista?“ Ustane i dođe do mene, naslanjajući se na ivicu stola.
„Bi… Ti jesi devica, zar ne?“
„Da li bi podelila kako si došla do tog zaključka?“
„Stvarno jednostavno.“ Premotam prethodnih nekoliko dana u glavi i
shvatim da stvarno ima smisla. Mogao bi stvarno biti devica, „Pa pre svega,
flertovao si sa mnom u avionu i rekao neko sramotno seksualno sranje, ali si
priznao da si to uradio jedino jer si mislio da me nećeš više videti. Jer si znao
da nikada nećeš morati da dokažeš, jer ne bi mogao zbog manjka iskustva.“
Podigne obrvu, ali nastavim.
„Pre neku noć, kad si me pitao za poljubac, poljubio si me i to je bilo to.
Ni jedan ne-nevini ne bi uradio nešto tako. Bar bi probao da odvede stvari
malo dalje, da dodirne negde drugde.“ Ovo je sve dodaje i skoro da se osećam
blesavo što nisam pre skapirala. „I onda sinoć, kad smo bili u sred igranja
Nikada ikada nisam, pokušao si da napraviš da izgleda da si taaakoo dobar u
seksu. Tipično devičansko ponašanje. I jebao si me prstima. Ozbiljno? Nisu
me jebali prstima od druge godine srednje škole… Oh, i to je bilo od dečka
koji je takođe bio nevin.“
„Jesu to svi tvoji razlozi?“ Nagne se bliže i oduva pramen moje kose sa lica.
„Treba ti još? Sve što sam rekla je prilično konkretno.“ Prekrstim ruke.
„Oh, i dodaj činjenicu da nikad nisi imao devojku. To prokleto odaje… I znaš
šta još? Sigurna sam da imaš kolekciju pornića zakopanu ispod životne zalihe
kondoma. Pa ako bi voleo možemo zajedno gledati video i mogu ti objasniti
seks. Mogu ti reći sve o tome.“
Tih je dugo, jednostavno gledajući u mene – stavljajući mi do znanja da
sam potpuno u pravu što se tiče njegovog devičanskog statusa. Onda me
odjednom zgrabi za kukove i podigne, postavljajući me na sto.
Pređe prstima po kaišu mog mantila, polako ga otvarajući.
„Hajde da razjasnimo neke stvari, Paris. Nisam devica otkad sam imao
petnaest godina.“
Obrazi mi momentalno pocrvene.
Otvori moj mantil još malo. „Flertovao sam sa tobom mnogo ovog vikenda
i promenio temu brzo kad bih rekao nešto seksualno, ali samo zato što da
sam ti zapravo rekao koliko te želim jebati, ti možda ne bi nikad izašla iz sobe.“
Uzdahnem kad klizne rukom gore po mojoj goloj butini.
 „Pre neku noć,“ rekao je, zezajući me, „kad sam te pitao za poljubac i to je
bilo to… Ja jesam želeo da pogurnem stvari dalje i dodirnem te negde drugde.
Ali nisam želeo da se osetiš kao da te iskorišćavam.“
Nagne se napred i stavi ruke na moja ramena, polako gurajući moj mantil
dole – otkrivajući činjenicu da nisam nosila ništa osim brusa i gaćica ispod.
„I prošle noći, u toku igre, nisam pokušavao da napravim da izgleda kao da
sam ’taaakoo dobar u seksu.’ Ja jesam dobar u tome – veoma, veoma dobar
u tome. I jedini razlog zašto sam kliznuo prstima u tebe, je zato što sam mislio
da bi pobegla da si osetila moj kurac.“
Potpuno sam bez reči.
I ne mogu se pomeriti. Zaleđena sam na ovom mestu na stolu, nesposobna
da više kontrolišem svoju telesnu reakciju na njega.
„Koji je bio poslednji razlog zašto si pomislila da sam nevin?“ Poljubi me u
stomak.
„Ti…“ Mrmljam kad povuče moje gaćice niz moje noge do gležnjeva. „Nikad
nisi imao devojku…“
„Tako je.“ Poljubi me u butinu. „Nikad nisam imao devojku jer nikad
nisam imao vremena.“
„Nisam mislila da te uvredim…“
„Nema potrebe za izvinjenjem.“ Raširi mi noge malo više. „Da se zna,
nemam kolekciju pornića. Ali da sam imao, mislim da bih ja bio onaj koji
objašnjava seks tebi. Zar ne misliš?“
Srce mi zamalo iskoči iz grudi, ali i pre nego što može, Blake me uhvati
čvršće. „Lezi dole.“
„Um… Nisam sigurna da – “ Nemam prilike da završim rečenicu. Sledeća
stvar koju znam, leđa su mi pritisnuta na sto i Blake me ljubi u vrat.
Praveći trag mekih poljubaca po mom stomaku, klizne rukama ispod
mojih butina i povuče me bliže svojim ustima, polako duvajući u moj klitoris.
„Vau, čekaj.“ Momentalno sednem. „Da li ćeš upravo – “
„Da jebem tvoju pičku ustima. Postoji li problem?“
„Ne… Ali – “
Stavi prst na moja usta i gurne me nazad na sto. Pre nego što uspem da
udahnem, osetim da njegove usne sisaju moj klitoris, osetim njegova dva
prsta kako ulaze duboko u mene.
„Ahhh…“ Pružim se i upletem prste u njegovu kosu. „Jebiga…“
Zatvorim oči dok njegov jezik kruži oko mojih usmina, dok šapuće, „Tvoj
ukus je jebeno predobar…“
Dok počinje da vrti jezikom jače, pokušam da mu odgurnem glavu – da ga
nateram da uspori, ali ne usporava. Drži me čvršće, i gurne jezik još dublje.
Očekujem da stane svake minute, da uzme pauzu, ali ne prekida ritam;
ne uspori ni na sekundu.
 „Blake…“ Noge mi drhte i ne mogu kontrolisati disanje. „Blake…“
Ne odgovara mi, podigne mi jednu nogu i stavi na svoje rame.
„Blake… Blake, stani – “
Stisne mi dupe i nastavi da me jebe jezikom, napadajući moj klitoris
poljupcima koji me teraju da vrištim njegovo ime sve glasnije.
Sa zatvorenim očima, pokušam da ga uhvatim za glavu još jednom i
odgurnem ga, ali uhvati me za ruku i drži mirno. Baš kad sam htela da je
izvučem iz njegovog stiska, moje telo se zgrči.
Drhtaji mi putuju kičmom, i osećam da se sve više bližim orgazmu.
Osećam da se Blake naginje i ljubi me u vrat, šapućući, „Pusti se, Paris,“
i ja vrištim – puštajući talase zadovoljstva da me preplave iznova i iznova.
Moji bokovi nastavljaju da se tresu dok otvaram oči, i Blake me trlja po
butinama dok se ne smire.
Ležim tamo, zadihana, čini mi se večnost – nesigurna šta se prokleto
upravo desilo. Mislim, jednom sam to doživela ali ne kao ovo. Nikad kao ovo.
Isuse…
Blake skupi moje noge i klizne rukama ispod mojih kukova, polako me
podižući.
Zavezao mi je mantil bez reči, i onda me pogledao u oči. „Završiću svoje
tuširanje. Nađemo se u dnevnoj sobi za minut. Možda možeš smisliti drugu
igru?“ Pređe prstima po mojoj usni pre nego što odšeta.
U ovom trenutku, poželela sam da imam par žudnih drugarica za pozvati,
nekog ko se može poistovetiti sa ovim, ali sve što imam je David.
Pa dobro…
Izvadim telefon iz džepa i pozovem ga.
„Šta ima, Pear Pear?“5 Javi se.
„Jebao me je ustima.“
„Šta?!“ Zvuči kao da se guši. „Šta si rekla?“
„Momak kod kog ostajem…“
„Blake? Odlučila si da ostaneš s njim sve vreme? Nema hotela?“
„Ne, ali to nije zašto sam te zvala.“ Bukvalno se cerim od uha do uha.
„Upravo se spustio dole i ja sam to jebeno obožavala!“
„Moramo da izmenimo granice našeg prijateljstva, Paris. Ovo je tako van
granica za pristojan razgovor.“
„Bilo je neverovatno! Kao, više nego neverovatno! Adrian je bio dobar, ali
nije nezaboravno dobar kad mi je to radio. Mislim, uglavnom bih morala da
ga prisilim da uradi i on bi to radio kao oko deset minuta. Jesam ti ikad to
rekla?“
„Zašto još uvek pričamo o ovome?“

5
Pear – kruška
 „Blake je bio dole dugo vremena – veoma, veoma dugo.“
„Paris…“
„I učinio je da svršim. JAKO! Nisam svršila preko godinu dana, i nikad pre
nisam svršila ovako!“
„Jako mi je žao što to čujem.“ Zvuk Blakeovog glasa je napravio da
ispustim telefon na pod.
Stajala sam smrznuta na mestu, nesigurna šta da kažem.
„To je zvučalo kao stvarno zanimljiva konverzacija.“ Dođe i uzme moj
telefon. Onda me pogleda u oči – gladeći moju kosu rukama. „Dobro je znati
da misliš da je bilo neverovatno.“
„Nisam pričala o tebi.“
„Neko drugi te je naterao da svršiš poslednjeg sata?“
Uzmem telefon od njega i okrenem se da odem, ali me on privuče u svoj
zagrljaj.
„Jesi li smislila nešto što bismo mogli raditi večeras?“
„Nećemo igrati Nikad-Ikad-Nisam…“
Zlobno se nakezi. „Ni ja nisam hteo to da igram i da si htela. Šta obično
radiš kad si zaglavljena u kući?“
„Pišem ili nadoknadim sa poslom, ali snežne oluje ne dolaze na jug tako
često.“
„Dobro.“ Pusti me. „Čekaj ovde.“ Ode, i ja sednem na kauč.
Iskreno želim da mu predložim da ponovi to što je uradio, ali ne želim da
ispadnem pohotna. Pretpostavljam da ću ponoviti osećaj njegovih usana
ponovo i ponovo ostatak mog boravka ovde.
Ako je ovako dobar sa ustima, pitam se koliko bi neverovatan bio kad bi –
„Mrmljala si sama sa sobom…“ Preda mi laptop. „Da li više voliš toplu
čokoladu ili kafu?“
„Toplu čokoladu.“
Nestane opet.
Minut kasnije, ušeta u sobu noseći dve drečavo crvene šolje. Kad ih je
stavio na sto, iz fioke izvuče gomilu papira.
„Pišeš sa upaljenim ili ugašenim televizorom?“ Sedne pored mene.
„Upaljenim.“
Klikne na daljinski, i onda me privuče bliže. „Je l’ ti udobno da tako sediš?“
Klimnem. Totalno sam bez teksta.
Očekivala sam da se vrati sa još alkohola i još jednom igrom seksualnog
nagoveštaja, ne poslom. To nema smisla.
„Nešto nije u redu?“ Stavi naočare za čitanje.
„Ne, samo sam mislila…“
„Da ću te kresnuti?“
 „Da li uvek moraš biti tako otvoren? Da li te ne uče ništa o socijalnoj
gracioznosti dok si išao u školu?“
„Je l’ si to mislila, Paris?“ šapne. „Reci mi.“
„Da…“
Nasmeje se, ali promeni temu. „Koju vrstu stvari pišeš?“
„Reflektujuće delove novog zakona, kulturne recenzije, takve stvari.“
Zastanem. „Želim da budem istraživački reporter. Znam da kasno počinjem
karijeru, ali… Uvek sam želela to da radim.“
„Tvoje sumnje na vrhu sada imaju smisla.“
„Kako god.“ Nasmejem se. „Znaš, bila sam preplašena da kažem Adrianu
moje prave snove kad smo se uselili jer nisam mislila da će me podržati da
imam takvu karijeru… Sada kad pogledam unazad, vidim koliko je ludo to da
sam – “ Osetim njegove usne na svojima i potpuno zaboravim ostatak rečenice.
Kad konačno prestane da me ljubi, šapuće na mojim ustima, „Nećemo
pričati o tvom bivšem dečku ostatak ovog puta. To je bio broj dva na tvom
spisku, tačno?“
„Da…“
„Pomoći ću ti da pokušaš da i to ispuniš, takođe.“ Poljubi me opet.
„Pokušaj da završiš neki posao.“
„Čekaj. Mogu da te pitam još nešto?“
„Možeš da me pitaš bilo šta.“
„Koja su tvoja očekivanja što se tiče nas?“
„Šta te tera da misliš da očekujem bilo šta od tebe?“
„Pa, osim činjenice da si napao moja usta, pre petnaest minuta stavljao si
glavu u moju…“
„Znaš li ti kako se zove taj deo tvog tela?“
„Znam ja tačno kako se zove.“ Još uvek ne mogu da verujem da ovako
utiče na mene. „Bilo kako bilo, uživala sam puno i – “
„Paris…“ Uhvati me za lice. „Rekao sam ti neću uraditi ništa što ti ne želiš.
Mislio sam to. Ako se seks nikad ne desi dok si ovde, to je u redu. Ako se
desi,“ kaže, nasmejan, „više je nego u redu. Ali neću te pritiskati u vezi toga.
Ako ikad poželiš da to radiš, samo mi reci. Ako ne, možemo se bolje upoznati
dok ne dođe vreme da odeš kući.“
„Ozbiljno?“
Poljubi me u čelo. „Ozbiljno.“
 Snežna oluja je bila najgora sinoć. Žice za struju u gradu su se zaledile i
količina snega koji je pao je bilo oko trideset centimetra. Nebo je bilo crno –
jedino se prosvetljavalo popodne u sivkasto, i jak vetar je udarao u bilborde i
srušio nekoliko drveta.
Nisam sigurna kako sam završila u krevetu sa Blakeom u sred noći, ali
kad je čuo da dolazim u njegovu sobu, odmah je seo. Očekivala sam da kaže,
„I bilo je krajnje vreme da priznaš da želiš da me jebeš,“ ali nije.
Umesto toga, povukao je prekrivač i pitao da mu se pridružim. Onda,
nakon što me je bukvalno prizivao da dođem do njega, obavio je ruke oko
mene i držao me blizu dok je vetar tresao prozore.
„Preko sto hiljada DC građana je trenutno bez struje ovog jutra,“ voditelj
vesti je rekao, terajući da odmah prevrnem očima. „Hitne službe pokušavaju
najbolje što mogu da povrate struju što je brže moguće, ali ako znate nekog
ko je u nemogućnosti da zove i prijavi problem, molim vas pozovite broj na
ekranu.“
„Ćao.“ Blakeove zelene oči sretnu moje.
„Ćao.“
„Da li trebam da nabavim stonu lampu za ovo veče? Da li bi to pomoglo
da ostaneš u svojoj sobi?“
Skrstim ruke. „Nisam bila uplašena.“
„Nisam rekao da jesi.“ Nasmeje se. „Ipak sledećeg puta, trebala bi
verovatno da pokucaš pre nego što otvoriš vrata. U suprotnom, pomisliću da
si neko ko upada.“
„Ili neko ko te zatekne dok drkaš.“
„Veoma smešno.“ Poljubi me u obraz. „Bilo bi još smešnije da nisi mrmljala
moje ime svakih petnaest minuta prošlu noć.“
„Nisam!“
„Jesi, ali u redu je. Nikad ne bih računao tvoje pričanje u snu kao poziv
tvom telu – iako je to ono što želiš.“
Odmah sam se skotrljala sa kreveta. „Otići ću da pišem sada.“ Koraknem
u hodnik i krenem ka svojoj sobi, ali me prati i uhvati za ruku.
Vodi me u kuhinju i izvuče barsku stolicu. Onda, kao da se poslednji
razgovor nije desio, počinje da sprema doručak i postavlja još pitanja o mom
pisanju.
 Kad smo završili sa jelom, pokaže mi privatnu biblioteku – veliku sobu sa
policama od poda do plafona, i onda radimo svoje poslove dok sedimo jedno
pored drugog na kauču.
Na moje veliko iznenađenje, sledećih nekoliko dana prođe prateći istu
rutinu: Radimo sedeći jedno do drugog u toku popodneva, i u toku pauze, on
insistira da mi čita odlomke iz njegovih omiljenih knjiga. Naravno, sve su
erotske novele.
Najbolji deo ovih dana je kraj, jer iz kojeg god razloga, on oseća potrebu
da me lično otprati do sobe. Onda uvek pita, „Spavaš sama?“
Iako sam svaki put rekla da, poljupci zbog kojih mi se grče stopala odmah
nakon toga čine da poželim promeniti mišljenje. I uprkos činjenici da su olujni
vetrovi plašili pakao u meni i uvek terali da na prstima odem u njegovu sobu
u sred noći, on nikad nije načinio ’korak’ na meni.
Samo me drži.
„Paris?“ Blake je na vratima moje sobe.
„Da?“
„Spavaš sama večeras?“
Klimnem, i kao na znak pritisne usne na moje i uvije ruke oko mog struka
– ljubeći me jače nego što me je ikad pre.
Stavljajući ruke oko njegovog vrata, mrmljam dok mi grize usnu, dok trlja
rukama po mojim leđima.
Samo se predaj… Samo se jebeno…
Povučem se i kažem, „Ne želim da spavam sama,“ ali ne da mi priliku.
Očigledno misli da to što sam se povukla znači da hoću da se naš poljubac
završi, jer kaže mi laku noć i ode.
„Biću budan do kasno, ako ne možeš spavati.“ Pogleda me preko ramena.
„Još slučajeva?“
„Nažalost,“ kaže, i ja znam da „nažalost“ ima duplo značenje.
 Probudim se sama u Blaekovom krevetu.
Sa prozora mogu videti da je sneg malo prestao da pada. Putevi su još bili
zatrpani, ali mogu videti da radnici guraju brdo snega na trotoare.
Kad sam povukla prekrivač, primetila sam svetlu kutiju na ivici kreveta
koja je imala poruku sa mojim imenom: Za večeras…
Zbunjena, otvorila sam kutiju i uzdahnula kad sam videla šta je unutra:
Svilena tamno ljubičasta haljina sa tankim bretelama i par odgovarajućih
štikli u boji kože.
„Nosiš šesticu, tako?“ Blake uđe u sobu sa dva tanjira vafla.
„Da li bih trebala biti uvređena jer si bio sa toliko žena da možeš pogoditi
njihovu veličinu samo ih gledajući?“
„To, ili možeš biti svesna činjenice da sam video etiketu tvoje jakne u
avionu. Šta god ti je bolje.“ Spusti hranu. „Naručio sam je isti dan kad si se
složila da ostaneš. Vlasnik je bio veoma iznenađen i želeo je zna više o tome
ko si.“
„Jesi li mu rekao istinu?“
„Samo sam mu rekao da mi se sviđaš.“ Nasmeje se. „Hoćeš li izaći sa
mnom večeras?“
„Izaći gde, Blake?“ Pokažem na prozor. „Nisi video šta se dešava napolju?“
„Je l’ to da?“
„Ne.“ Zavrtim glavom. „To je, ’Jesi li poludeo’?“
„Ozbiljan sam. Samo mi veruj.“
Prevrnem očima. „Dobro. Kad trebam biti spremna?“
„Osam. Doći ću ti čak pred vrata.“
„Kako džentlmenski od tebe. Da li pokušavaš da me podmažeš?“
„Pokušavam da uradim šta god je potrebno da dođem do tvojih gaćica tako
da te konačno mogu pojebati. Uzimaš previše vremena da razmisliš.“
ŠTA!?
Otvorila sam usta da odgovorim, ali me je poljubio pre nego što sam
uspela.
„Šalim se,“ šapnuo je. „Ne gledaj me tako.“ Pokazao mi je da sednem na
krevet, i onda je uzeo knjigu iz fioke.
„Sada,“ rekao je, otvorivši je. „Gde sam stao sa našim čitanjem juče?“
„Deo gde je devojka prvi put naučila kako da popuši momku.“
 „Tako je…“ Okrene stranicu. „Jesam li došao do dela kad joj on svrši u
usta?“
„Da.“ Nabijem vafle u usta.
„Ne, nisam.“ Nasmeje se i sedne pored mene, stavljajući ruku oko mog
ramena. „Hajde da nastavimo baš tu, hoćemo li?“ Pročisti grlo i čita. „Vrh
njegovog kurca je bio slankast i sladak. Ne, bio je sladak i slankast. Kao
izgoreli M&M.“
„Stvarno?“
„Da. Stvarno. Ovo je jedna od mojih najomiljenijih knjiga svih vremena.“
Stavi naočare za čitanje. „Nisam bila sigurna šta da radim dalje. Njegov kurac
je bio tako veliki, i moja pičkica je bila tako mala…“

U sedam i trideset, pogledala sam se u ogledalu kupatila.

Moja crna kosa je padala u opuštenim uvojcima preko mojih ramena, i
tamno ljubičasta haljina je grlila moje male obline savršeno.
Ne mogu zamisliti gde me vodi po ovakvom vremenu, ali se nadam da je
dovoljno pametan da zna da uopšte ne bismo trebali izaći.
Možda ćemo samo sedeti ispred kamina i piti vino…
„Paris?“ Blake je kucnuo na moja vrata, i ja sam odmah otvorila.
„Nosiš smoking?“ Pokušam da ne buljim previše jako u njega. Kunem se
da nema ničeg u čemu on ne izgleda dobro.
Ne odgovori mi na pitanje. Pogleda me gore-dole i nežno pređe prstima po
mojoj ključnoj kosti. „Izgledaš prelepo, Paris.“
„Prelepo? To mora je novo – “
Prekine me sa poljupcem i privuče bliže. Ne puštajući me da uhvatim dah,
šapne, „Ozbiljan sam… Ti si jebeno zapanjujuća.“
Klimnem, nesposobna da kažem „Hvala,“ jer on izgleda ne može prestati
da me ljubi.
Kad me je konačno pustio, bulji u mene – izgledajući kao da hoće reći još
nešto, ali ne kaže.
Jednostavno me uhvati za ruku i vodi u privatnu biblioteku, i onda gore
stepenicama koje nikad pre nisam primetila.
Kad stignemo do vrha, otvorio je metalna vrata i uvede me unutra nečega
što izgleda kao unutrašnja bašta. Prostorija je od stakla; bršljan se penje po
zidovima, i ima redova i redova ruža i lala koji rastu u prelepim providnim
posudama.
 Na drugoj strani prostorije je postavljen sto sa belim stolnjakom za dvoje,
i sjajni srebrni zvučnik sa kog se čuje lagana muzika.
Odvede me do stola i izvuče mi stolicu. „Sedi.“
Kad me gurne bliže stolu, sedne preko puta mene. „Jedeš li biftek?“
Zavrtim glavom.
„I mislio sam.“ Pokaže mi da otvorim srebren pokriven tanjir ispred mene.
„To je pasta salata sa piletinom i parmezanom.“
Pođe mi voda na usta kad pogledam u hranu. „Zašto mi nisi rekao da je
ova prostorija ovde ranije?“
„Nije mi palo na pamet do juče.“
„Je l’ ovde obično dovodiš pratilje kad dođu ovde? Kad je vreme bolje, da
li ih jebeš uza zid da sve tvoje komšije vide?“
Ne kaže ništa. Samo me gleda.
„Samo sam se šalila… Nisam mislila da te uvredim.“
Još uvek ćuti.
„Blake?“ Spustim viljušku. „Nisam zaista mislila ništa sa tim. Samo sam
–“
„Šta trebam da uradim da ostaneš sa mnom još jednu nedelju?“ Prekine
me. „Samo reci.“
„Šta?“
„Želim da ostaneš sa mnom još jednu nedelju. Kako da to učinim da se
desi?“
„Um…“ Osetila sam leptiriće u grudima.
Pruži se preko stola i stavi ruku preko moje, čekajući odgovor.
„Zašto bi želeo da ostanem?“
„Ti si prvo društvo koje sam imao u kući dugo godina,“ rekao je. „Takođe
mi se sviđaš ti i tvoja pametna usta, i želim da provedem više vremena sa
tobom. Platiću ti novu kartu ako si zbog toga zabrinuta.“
Nisam sigurna šta da kažem. Nikad nisam očekivala da on kaže tako
nešto.
Mislim, zaista sam uživala u njegovom društvu takođe, i osećam kao da je
njegova zaigranost nešto što nikad nisam ni sa kim iskusila, ali ostati? Ako
se složim na još jednu nedelju, nikada neću poželeti da odem, i verovatno ću
početi da fantaziram o vezi koja će biti prokleta od početka.
„Zašto bi bila prokleta od početka?“ Pitao je.
„Ha?“
„Rekla si ako ostaneš sa mnom, počećeš da fantaziraš o vezi koja će biti
prokleta od početka. Zašto misliš tako?“
Uzdahnem. „Mislila sam to. Nisam htela reći naglas.“
„Pa, jesi.“ Ustane – još uvek držeći moju ruku, i povuče stolicu do moje.
„Zašto misliš tako?“
 „Osim očigledne činjenice da sam te bukvalno upravo upoznala, i da sam
baš izašla iz veze?“
„Bila je to mrtva veza. Te vrste se ne računaju.“
„Kako bi ti to znao?“
„Razvedeni klijenti.“ Nasmeje se i nasloni čelo na moje. „Može
funkcionisati na daljinu… Ili se možeš preseliti.“
„Upoznala sam te prošle nedelje!“
„Pa?“
„Pa, to je jebeno ludo. Mi smo samo ’visili’ u kući svaki dan. To nije nešto
na čemu možeš izgraditi vezu.“
„Dakle moram da te spasim da ne uđeš u autobus u pokretu da bi ti
provela više vremena sa mnom?“
Nasmejem se. „Ne, ali… Ne mogu ostati.“ Iz nekog razloga, rekavši to je
malo zabolelo. „Mislim, veliki deo mene želi to, ali – “
„Ne možeš.“ Završi za mene. Onda brzo promeni temu. „Proveo sam dosta
vremena spremajući večeru. Hoćeš li je pojesti?“
„Hoćeš li me pustiti da je pojedem? Malo je nemoguće kad nastavljaš da
pričaš.“
Nasmeje se i podigne moju viljušku, ubadajući nekoliko komada paste,
onda podigne do mojih usta.
Kad zatvorim usta oko hrane, njegove oči se osvetle i on šapne, „Pokušaj
da ne koristiš zube. Moram da zadržim ovo vizuelno dugo kad odeš.“
Ne dobijem priliku da se smejem pre nego što me povuče u krilo i poljubi
u usne.
„Hajde da pokušamo opet,“ kaže, spremajući još jednu punu viljušku
paste. „Ovog puta, izgledaj kao da stvarno uživaš…

Blake me odvede do spavaće sobe i stavi ruku oko mog struka. Nežno
izvuče ukosnicu iz moje kose – puštajući pramenove da padaju na moje čelo.
Sklanjajući ih, pogleda me u oči. „Spavaš li sama večeras?“
Pitanje visi u vazduhu čini mi se večnost.
Imam samo još par dana s njim i želim da kažem ne, trebam da kažem ne,
ali ne mogu da nateram reči iz usta.
„Paris…“ Trlja rukama moja gola leđa, prelazeći palcem preko rajsferšlusa
moje haljine. „Spavaš li sama večeras?“
„Um…“
 „Da?“
„Da…“ Uspem, i primetim tračak tuge u njegovim očima.
Šapne „Ok,“ i ljubi me dok ne mogu disati, dok apsolutno ne zažalim što
sam mu dala pogrešan odgovor.
Polako odvojivši usne od mojih, uzdahne. „Biću do kasno budan opet. Ako
ti bilo šta zatreba reci.“
„Još jedna noć slučajeva?“
„Plavih jaja.“ Nasmeje se i poljubi me u obraz. „Laku noć, Paris.“
Uđem u sobu i tiho psujem samu sebe.
Nemam pojma šta prokleto nije u redu sa mnom.
Adrian je van slike – tehnički je bio već bar godinu dana, i ja želim da
imam seks sa Blakeom.
Želim da me izjebe van pameti kao što tvrdi da može – i moram da
prestanem da trošim svoje vreme. Napravila sam te odluke iz razloga, i želim
da mogu da stavim štiklirano pored svake.
Duboko udahnuvši, kažem sebi da se to vreme skraćuje svakom
sekundom, i nemam ništa više da izgubim. Odem do ormara i presvučem se
u jednu od svilenih spavaćica koje mi je kupio. Onda krenem u njegovu
sobu.
Otvorivši vrata, očekujem da ga vidim da čita još fascikle slučajeva, ali
nije. Nije čak ovde.
Baš kad sam htela da izađem i potražim ga u ostatku kuće, ali čula sam
blag zvuk koji je dolazio iza zidova kupatila.
„Blake?“ Kucnem na vrata.
Nema odgovora.
Uđem unutra i podignem obrve na prizor ispred sebe. Blake uvija peškir
oko struka i naslanja se rukom na zid, uzdišući.
Pokušam da koraknem nazad i sačekam ga u sobi, ali se iznenada
okrene i pogleda u mene – smejući se. „Ovo ti smatraš spavanjem sama?“
„Ne…“ Oklevam. „Ja sam um… Htela sam da ti kažem…“
„Da?“ Osmeh mu se još više raširi.
„Htela sam da te pitam ako mi možeš reći gde da nađem one pakete kafe
koje si kupio. Želela sam da napravim kafu pošto ne mogu da spavam… Um,
dobro se osećam kad popijem.“
„Kafa čini da se dobro osećaš?“
Ne mogu odgovoriti. Previše sam zauzeta fokusirajući se na to kako me
gleda, na način na koji peškir visi sa njegovog struka.
„U levoj fioci ostrva je. Da li hoćeš da ti pokažem?“
„Kafa?“
„Da,“ kaže. „Kafa.“
 „Um…“ Gledajući ga kako prelazi kroz kosu je nešto što bih mogla raditi
ceo dan. „Ne, u redu je. Mislim da mogu naći sama…“ Stajala sam onde još
nekoliko sekundi, rekavši sebi da krenem napred i prekinem ovu šaradu, ali
ni jedna reč nije izašla ih mojih usta.
Okrenula sam se i napustila sobu, uzdahnuvši kad sam zatvorila vrata.
Nema šanse da mu kažem šta zaista želim. Prokletstvo, ja nikad nikome
nisam rekla šta zaista želim.
Zakoračila sam u hodnik, ali pre nego što sam mogla krenuti ka svojoj
sobi, osetila sam da Blake uvija ruku oko mog struka otpozadi.
„Jesi li zaista htela da pitaš o kafi?“ Šapnuo je.
„Da…“
Poljubi me u vrat. „Ne verujem ti.“
Ni ja sebi ne verujem… „Trebao bi.“
Nasmeje se lagano i stegne me čvršće. „Reci mi da me želiš.“
„Želim tvoju kafu.“
Pusti me i okrene, pritiskajući moja leđa na zid. „Paris…“ Uhvati vrpcu
na mojoj spavaćici i pogleda me u oči. „Reci da me želiš.“
Ne mogu govoriti. Srce mi je na sekund da iskoči iz grudi i sve misli su
mi istopljene.
Kao da je osetio da sam nesposobna da govorim, nežno je pritisnuo usne
na moje, šapućući, „Reci.“
„Da…“ Osećam njegove ruke da klize ispod svile i hvataju moje grudi.
„Da, želiš me, ili da ja moram da te pitam ponovo?“
Usisam vazduh kad je pritisnuo kurac na mojoj butini, kad je spustio
glavu i poljubio me u vrat.
„Da…“ Šapnem. „Da, ja… Ja te želim.“
Usne su mu odjednom sletele na moje i uvio je ruke oko mog struka,
nežno me podižući sa poda.
Istrošena njegovim poljupcem, umotala sam noge oko njega – mrmljajući
dok me je nosio nazad u spavaću sobu. Bez odvajanja njegovih usana od
mojih, pruži se do fioke i izvuče kondom.
Ugrize me jako za donju usnu pre nego što me spusti na pod –
zadržavajući pogled na mom dok ga stavlja.
Dahćem, drhtim u iščekivanju, i dok me privlači bliže, nagnem bradu
gore da nastavim naš poljubac, ali klizne kurcem u mene – terajući da
vrištim.
„Je l’ ovako želiš da budeš jebana?“ Šapne, vukući me unazad za kosu,
gurajući se u mene iznova i iznova.
„Daaa!“ Poduprem ruke na pod, pokušavajući da se smirim, ali
bezuspešno. On ovo kontroliše – on kontroliše mene, i ne pušta me
uspostavim ritam.
 Kad se prepustim, zgrabi me za struk i polako me podiže, nikad ne
prestajući da se zabija. Ruke mu se pomeraju na moje grudi i steže mi
bradavice, stisnuvši ih tako jako da ja zastenjem čak glasnije. Osećam mu
usne na vratu, osećam da mu zubi probijaju moju kožu, i prokleto zamalo
izgubim kontrolu.
„Blake…“
„Da?“ Jednom rukom prolazi preko mog stomaka – pravo do mog
klitorisa. Koristeći svoj palac, nežno kruži okolo dok nastavlja da pumpa u
mene. „Rekla si nešto?“
„Jebi, Blake…“
„Jebi me?“ Prestane u sred udara. Zgrabi moju kosu i nagne mi glavu
nazad. „Jesi li to rekla?“
Disanje mi je nepravilno. Ne mogu izgovoriti ni jednu jedinu reč, pa
jednostavno zavrtim glavom.
„Ne uživaš u ovome?“ Izvuče se iz mene. „Ne jebem te dovoljno grubo?“
„Ne…“ Pokušam da uhvatim dah. „Ne mislim na to… Mislila sam – “
Ne dobijem priliku da završim jer sledeća stvar koju znam, podiže me i
prebacuje preko ramena, noseći me u glavnu spavaću sobu. Onu koju sam
ja zauzimala.
Baci me na krevet, i onda me povuče do ivice kreveta za noge. „Ne radim
ovo kako treba?“
„Blake…“ Grudi mi se podižu. „Nisam to mislila.“
„Šta si onda mislila?“ Podigne mi noge i stavi oko svog struka.
„Mislila sam – “ Udahnem kad sklizne u mene, kad se sagne i ugrize me
za bradavicu.
Buljeći u moje oči, ne kaže ni reč. Sklizne dublje i dublje, i sa svakim
vriskom koji ispustim, on mi stisne dupe.
Nema poljubaca, nema nežnog maženja, nema slatkog mrmljanja. Samo
me jebe.
I ja volim svaku sekundu toga.
Stenjem svaki put kad me pljesne dlanom, svaki put kad mi kaže da je
„osećaj mene jebeno dobar,“ i svaki put kad me spreči da preuzmem
kontrolu.
Kad se podrhtavanje počne stvarati u meni i moje noge počnu drhtati,
zatvorim oči. Pokušam da se povučem od njega, pokušam da pomerim noge
sa njegovog struka, ali mi ne dopusti.
Drži mi butine na mestu i ljubi me u stomak – ližući svoj put od mog
pupka do grudi, i pre nego što stigne do usana, ja se pustim. Vrišteći.
Telo mi drhti na način koji ne mogu ni početi da objasnim, i bez obzira
koliko pokušavam da kontrolišem, ne mogu. Svršavam ponovo i ponovo i
ponovo, i on me još muči svojim jezikom, još drži moje noge zarobljenim.
 Sranje…
Osećam ubrzo njegovo oslobađanje, i osećam da pada preko mene.
Sekundama kasnije, skotrlja se i ustane – odlazeći.
Odlazi? Samo tako?
Previše sam ushićena da bih bila ljuta sada, ali kad me euforija prođe,
„bum, tras, hvala lepo“ shvatanje malo boli.
Na leđima, pomerim se na dušeku dok mi glava ne udari u zaglavlje. Baš
sam htela zatvoriti oči i ponovim šta se upravo desilo, ali osećam da Blake
ulazi u krevet pored mene.
Uvije ruke oko mog struka i povuče me na njega. „Da li to namiruje broj
osam?“
„Mislim da ne.“
„Zašto ne?“
„Nisam imala orgazam.“
„Imala si četiri.“
Pocrvenim. „Da… To bi trebalo um, da se pobrine za te brojeve…“
„Dobro je znati.“ Nasmeje se i skloni pramen moje kose sa lica. „Je l’ te
boli?“
„Malo…“
Ljubeći moje usne, uhvati me za ruku i sklizne dole na butinu –
smeštajući je na svoj već ukrućeni kurac.
Dahnem dok koristi moju ruku da trlja gore dole.
„Sada kad sam te jebao na tvoj način, mogu li te jebati na moj?“
Oči mi se rašire. Iskreno nisam sigurna da mogu odraditi još jednu
rundu s njim, posebno ako je i upola ovako intenzivno.
„Nije.“ Stvarno postaje bolji u čitanju mojih misli. Pruži se i izvuče
kondom iz komode, dajući ga meni.
Uzmem vremena da ga otvorim, izbegavajući njegov pogled iako mogu
osetiti da gleda u mene. Sednem i stavim mu ga, pokušavajući da smislim
nešto da kažem u ovom trenutku, ali bezuspešno.
U sekundi kad sam završila, zgrabi me i prevrne me preko sebe. Polako
me podižući držeći me za struk, postavi me na svoj kurac i ja polako
potonem na njega.
Stenjem kad uđe do kraja, i stavim dlanove na njegove grudi da umirim
sebe.
Drži me za struk tako da se ne pomeram, i onda mi mazi lice. „Polako.“
Kad pomeri ruke, ja počnem da se ljuljam na njemu – nikad ne
prekidajući kontakt očima, nikad ne želeći da prekinem.
Uvije ruku oko mog vrata i povuče mi glavu dole do njegove, polako me
ljubeći. Nežno grizući moju usnu, stenje kad počnem da se pomeram malo
brže.
 „Polako, Paris…“ Pusti moju usnu i uhvati me za sisu – kružeći jezikom
oko moje bradavice.
„Ja…“ Ne mogu ići sporo. Osećaj njega je tako dobar.
Vuče jezikom do moje druge sise i zgrabi me za kukove – sprečavajući
me da se pomeram brzo koliko želim.
„Blake…“
Pogleda me u oči dok se spuštam gore dole po njegovom kurcu,
ignorišući moje molbe da ubrzam ritam.
„Zašto si u takvoj žurbi?“ Drži me mirno kad me je spustio, kad je bio
potpuno u meni. „Zar nije dobar osećaj?“
„Da…“ Pokušam da se pomerim opet gore, ali je njegovo držanje previše
čvrsto. „Da…“
„Već smo se jebali na tvoj način, zar ne?“ Sedne – držeći me mirnom,
držeći nas isprepletanim. „Nije li moj red?“
„Blake, molim te…“ Osećam da me malo podiže – zafrkavajući me.
„Molim šta?“ Mazi mi leđa. „Da te jebem brže?“
Klimnem, ali on ne posluša. Poljubi me u vrat – nežno grizući moju kožu
kad god kažem njegovo ime.
Ljulja me na kurcu opet i počinjem da drhtim – počinjem da se grčim u
iščekivanju oslobađanja, ali svaki put kad dođem bliže on me poljubi.
„Molim te…“ Mrmljam dok prolazi prstima kroz moju kosu.
Ljubeći me, konačno pusti moj struk i ja uvijem ruku oko njegovog
vrata.
Udarim kukovima u njegove, puštajući da se drhtanje gradi i gradi –
puštajući da njegove usne vode ljubav sa mojima.
„Ohhh…Božeee… Ja…“ Koža mi udara u njegovu poslednji put i izgubim
kontrolu. „Blake…“
Padnem napred – oborivši nas oboje na dušek. Čujem da nešto govori,
ali ne razumem ništa zbog svog teškog disanja.
Izgledajući zabrinuto, podigne me i spusti na krevet.
„Paris?“ Pomeri pramenove kose mokre znojem sa mog čela. „Jesi li
dobro?“
Pokušam da kažem, „Jebeno da,“ ali sve se zacrni.
 Telo me boli. Opasno boli.
Jedva da osećam noge, ruke su mi iscrpljene, i koža oko mog vrata bridi
od senzualnih Blakeovih ugriza.
Ne želim da ustanem ostatak dana. Samo hoću da ležim ovde – na
Blakeovim grudima, i oživim svaku sekundu prošle noći.
Nikad nisam bila tako izjebana. Nikada.
Odjednom osetim njegove ruke kako mi maze leđa i oči mi se lepršavo
otvore.
„Dobro jutro.“ Nasmeje se.
„Dobro jutro…“
Privuče me bliže i poljubi u čelo. „Je l’ si dobro?“
Klimnem.
Nežno, sklizne rukama do mojih bokova i povuče me još bliže. „Da li si
imala neke planove za danas?“
„Da li je sneg magično nestao?“
„Ne.“
„Onda i nemam toliko opcija, zar ne?“
„Imam ideju.“ Prelazi prstima preko mojih usana.
„Sigurna sam da imaš.“
„Nije to što misliš.“
„Oh…“ Zapravo sam tužna što nije.
„Napraviću ti doručak dok se tuširaš, i onda ću da te negde odvedem.“
„Zar putevi nisu još loši?“
„Jesu.“ Skotrlja se sa kreveta. „Idi se tuširaj.“
„Sama?“ Uzdahnem kad shvatim da sam to rekla naglas.
„Da, sama.“ Pogleda preko mog tela. „Ako se budem tuširao s tobom,
nećemo nigde stići danas.“
Nisam sigurna zašto je to loša stvar, ali ne dobijem priliku da ga pitam.
Do vremena kad shvatim da je ozbiljan o tome da se sama tuširam, on je
napustio sobu.
Podignem se i krenem ka kupatilu – smejući se na svaku bol u mišićima
koji trenutno osećam. Nisam sigurna kako sam uspela da stignem do
njegovog tuša, ali sam iskreno nesposobna da radim bilo šta osim da pustim
vodu.
Stojim mirno i pustim da mlazovi padaju preko mene – uzdišući svakih
nekoliko minuta, pitavši sebe ako ostanem još par dana s njim da li će
zaista uništiti bilo šta. Imala sam više zabave s njim proteklih par dana nego
sa Adrianom poslednje tri godine.
Kad se staklo počelo magliti, zatvorim oči i držim lice pod vodom čini mi
se večnost. Ne želim da mislim ni o čemu osim o prošloj noći, i iskreno se
nadam da je sve što je Blake isplanirao ponavljanje.
 Opet mislim o delu kad me je ljubio naslonjenu na zid, kad sam osetila
njegove ruke kako hvataju moje grudi otpozadi.
Momentalno otvorim oči i okrenem se da vidim Blakea.
„Mislila sam da si rekao ne za zajedničko tuširanje?“
„Promenio sam mišljenje.“ Pokrije mi usne svojima i gurne me na zid.
„Jebaću te opet.“
Pokuša da podigne moju nogu oko struka, ali mu ne dam. Odvojim usne
od njegovih i počnem da ređam poljupce na njegovim grudima.
Dok prepliće ruke u moju kosu, pomerim ljubljenje do njegovih
trbušnjaka.
Pogledam ga i polako trljam njegov kurac, dok mu kružim oko vrha
jezikom – slušajući blago stenjanje koje mu beži sa usana.
„Paris…“
Vrtim jezikom oko njega, ignorišući kako grubo vuče moju kosu.
„Jebiga…“ Povuče me gore i okrene – pritiskajući moje sise na pločice.
„Izvešću te sutra…“
 Ostala su još tri dana.
To je to.
To je sve što mi je ostalo sa Blakeom i iz nekog razloga, plašim se da kažem
zbogom. I shvatila sam da se i on sigurno plaši takođe, jer pitao me je šta je
potrebno da ostanem svaki put kad je imao šansu.
Rekao mi je da obučem nešto opušteno tako da me može opet izvesti, pa
sam obukla farmerke i crvenu majicu.
Dok sam se odgledala preko ramena, telefon mi je zazvonio. David.
„Halo?“
„Da li prekidam još jednu sesiju lizanja pičkice ili možeš da pričaš?“
„Mogu da pričam.“ Prevrnem očima. „Ali samo nekoliko minuta. Izlazimo
večeras… Opet.“
„Naravno.“ Nasmeje se. „Možeš li mi učiniti jebenu uslugu i pozoveš
mamu, molim te? Zove me svaki sat jer je nisi još zvala. Prošlo je više od
nedelju dana, Paris. Zar to nije malo neodgovorno do tebe?“
Namrštim se. Ignorisala sam svaku osobu koja me je zvala otkad sam
došla ovde; ne želim da se suočim sa dramom koja me čeka u Nešvilu veoma
uskoro.
„Ne želim da pričam s njom, Davide. Ili ni sa kim drugim. Svi oni žele da
se ja izvinim Adrianu i da ga primim nazad. Ne mogu to uraditi.“
„Vau.“
„Vau? Vau, šta?“
„Ništa, samo…“ Zastane. „Mislim da ti zapravo verujem da ga nećeš primiti
nazad ovog puta.“
„I zašto to misliš?“
„Normalno, kad god bi se svađala s njim i ’raskinula’, ti kažeš ’neću’ se
vratiti njemu ali uvek jesi. Prilično je osvežavajuće da čujem da kažeš, ’ne
mogu’.“ Zvučao je prilično ponosno. „Pustiti ga je već dugo trebalo da se desi,
ali radujem se da te konačno vidim srećnu.“
„Hvala ti puno, Davide,“ rekla sam. „Mogu li ti reći još nešto?“
„Da li je o onome o čemu mislim da jeste.“
„Pojebali smo se preko neko veče.“ Morala sam da mu kažem. On mora da
zna. „Više od jednom! I bilo je grubo i vruće, i samo… Bilo je dobro! Kao,
neverovatno dobro!“
„Paris…“
 „Nisam želela da nikad stane! Bilo je jednostavno – postajem vlažna samo
misleći o tome… Bilo je kao jedna od tvojih priča koje si mi pričao o tvojim
vezama za jednu noć, ali sam bila ja. Bila sam ja, Davide! I čik pogodi šta još?“
„Šta još, Pear Pear?“
„Kurac mu je ogroman…“
Glasno uzdahne.
„Nisam bila sigurna da ću ikada biti sposobna da mu popušim jer nisam
mislila da će mi stati u usta, ali jeste! I mislim da je uživao koliko je bio duboko
u mom grlu. Kao, isprva mi je pričao da ga sisam polako da – “
Čulo se glasno smejanje i onda bip na drugoj strani veze.
„Davide?“ Slušala sam. „Davide? Davide, jesi li tu?“ Pogledala sam u
telefon i videla da je poslao poruku:
Volim te Pear, Pear. Drago mi je da se zabavljaš. Zovi me kad ne budeš
želela da pričaš o kurcu drugog čoveka.
Smejući se, stavila sam telefon u fioku. Neću ga koristiti dok ne bude
vreme da odem; želim da se skoncentrišem na ostatak vremena koje mi je
ostalo sa Blakeom.
„Paris?“ Blake uđe u sobu. „Jesi li spremna?“
Klimnem dok mi pomaže da obučem jaknu. Uhvativši me za ruku, vodi
me kroz kuću i u garažu.
„Blake, putevi su još uvek loši. Zašto sedamo u tvoj auto?“
Ne odgovori mi. Samo mi pokaže da sednem na suvozačevo mesto.
Čim uđe za volan, upali motor i uključi grejanje. „Je l’ ti udobno?“
„Imaš li želju za smrću, Blake?“ Prekrstim ruke. „Jer ja nemam. Čuo si
vremensku prognozu i rekli su da putevi još nisu potpuno posipani solju.“
„Ne idemo na put.“
„Samo ćemo sedeti ovde?“
„Ne baš.“ Nagne se i poljubi me, povukavši ručnu kočnicu. „Ljubiću te dok
ne budeš mogla disati, i onda ću te jebati na zadnjem sedištu.“
„Ovo ti smatraš sastankom?“
„Nikad nisam rekao da je sastanak.“
„Rekao si da me izvodiš van.“
„Van kao napolje. Zar nismo napolju?“
Koliko god sam želela da ga zveknem u facu, ne mogu da se ne nasmejem.
„Ti si stvarno nešto. Znaš li to? Ovo je verovatno razlog zašto nikad nisi imao
devojku.“
„Da sam imao, ona bi uvek pila u toku igre Nikada Ikada nisam, jer ja bih
osigurao da se ljubimo i jebemo svuda…“ Pomazi mi obraz poleđinom dlana.
„Nikad ne bih bio dovoljno strpljiv da čekam za privatnost.“
 Pocrvenim i on me opet poljubi, premeštajući se na moju stranu.
Šapućući, polako mi otkopča jaknu. „Postoji li nešto što mogu reći da te
nateram da ostaneš još jednu nedelju?“
Zavrtim glavom.
„Jesi li sigurna?“
Udahnem i promrmljam, „Da,“ dok mi otkopčava brushalter.
„Pa u tom slučaju…“ Otkopča mi farmerke. „Hajde da vidimo da li ima
nečeg što mogu uraditi umesto…“
 Ne želim da napustim Vašington. Ikada.
Želim da ostanem ovde i jebem se sa Blakeom ceo dan, svaki dan, ali znam
da je to nemoguće. Nerealno.
Ono što se desilo između nas u toku prošle nedelje i po je nešto čega ću
se zauvek sećati, ali nešto što ne mogu dozvoliti da traje.
Oluja je gotova i on ima firmu koju mora da vodi.
Ja imam život da ponovo izgradim. Ranije radije nego kasnije.
Možda je to zašto nismo progovorili reč ovog jutra, i poglede koje smo
ukrali jedno od drugog nisu trajali duže od sekunde.
Nisam sigurna koliko sam puta proverila torbu – znajući prokleto dobro
da imam sve. Samo odugovlačim jer ovo nije lako kao što sam mislila da će
biti.
Ranije ovog jutra, kad smo se probudili, Blake mi je ostavio poslednji
poklon na komodi. Bila je mala siva kutija i dve stvarčice unutra: Karta za let
do Nešvila koja je bila zakazana za odlazak za četiri dana sa rečju, „Ostani,“
napisom na vrhu. I mali privezak – mali srebrni avion sa rečima „Ti si na mom
sedištu“ ugraviranim na krilima.
Želela sam da uzmem oba i kažem mu „ok“ da ostanem, ali nisam. Umesto
toga, zakačila sam privezak na narukvicu i napisala reči, „Ne mogu…“ na
karti.
„Spremna sam sada,“ rekla sam kad sam ušla u dnevnu sobu.
„Dobro.“ Ustao je sa kauča i uzeo torbu od mene, vodeći me do garaže.
Pogledao je u mene još jednom pre nego što se zaustavio, rekavši, „Uživao sam
u svakoj sekundi koju si bila ovde.“
„I ja sam.“
Nismo pričali na putu do aerodroma. Nema se šta reći.
Gledala sam u njega u svakoj prilici koju sam imala, pokušavajući da
zapamtim svaku njegovu karakteristiku, i svaki put kad bi me pogledao
pravila bih se da nisam buljila.
Kad smo stigli na aerodrom, uzeo je moju torbu i otvorio moja vrata –
prateći me unutra kao kompletni i potpuni džentlmen.
Uzevši torbu od njega, izbegavala sam kontakt očima. „Hvala ti puno što
si mi dozvolio da ostanem sa tobom, Blake. Zaista cenim to.“
„Nema na čemu.“
„I um… Seks je bio ok.“
 Stavi prste pod moju bradu i podigne mi glavu. „Ok?“
„Trebam da definišem reč za tebe?“
Obavije ruke oko mog struka i pritisne usne na moje. „Siguran sam da ćeš
misliti koliko je „ok“ bio nedeljama unapred.“
„Možda.“
Grleći me malo jače, uzdahne. „Šta je najgora stvar koja se mogla desiti
da si ostala sa mnom još četiri dana?“
Otvorim usta da kažem „Ništa,“ ali zastanem. „Osećanja.“
Izgledajući da ne razume posledice iza toga, poljubi me u čelo – šapućući,
„Ne bi mi to smetalo.“ I onda me pusti.
Okrenem se i odem od njega, ali stanem i pogledam preko ramena.
On izgleda potpuno zbunjeno – pokidano, ali skriva to iza osmeha.
Odem do njega opet, uvijajući ruke oko njegovog vrata i ljubim ga kao što
je on mene toliko puta pre. „Hvala ti za sve.“
„Već si mi to rekla.“ Povuče se i uplete prste u moju kosu.
„Pa?“
„Pa, ako još planiraš da me ostaviš, predlažem ti da to uradiš sad jer ako
ne uradiš, odvući ću te kući u sledećih dvadeset sekundi.“
„Zbogom, Blake.“ Polako ga pustim i krenem ka šalteru, gledajući nazad
svakih nekoliko sekundi – da budem sigurna da me još uvek gleda. Dok ne
nestane.
Iz nekog razloga, u grudima me steže, i ne mogu sebi pomoći da se ne
osećam kao da pravim ogromnu grešku.
„Dobrodošli nazad, gospođice Weston,“ žena za pultom mi je rekla i dala
kartu za ukrcavanje. „Imajte prijatan let.“
Pogledala sam preko ramena, rekavši sebi da ako je Blake još onde, mora
da je neka vrsta beznadežnog romantičnog znaka, ali nije. Niko nije.
Prođem kroz obezbeđenje bez incidenta. Nema nasumičnog alarma, nema
obezbeđenja da prazne i pune moju torbu, i nažalost, nisam u žurbi da
pobegnem ovog puta.
Do vremena kad stignem do svog izlaza, skoro svi su se ukrcali.
„Uživajte u prvoj klasi, gospođice Weston.“ Žena je skenirala moju kartu,
i ja se nasmešim.
Rekla sam Blakeu da je moja karta za nazad u ekonomskoj klasi i da nije
morao da je poboljša, ali je uradio svakako. Želim da mu pošaljem poruku, da
ga zaigrano izgrdim što je uradio kontra od onoga što sam rekla, ali nisam.
Ne želim da dobije pogrešan utisak.
Već smo se oprostili.
Dok zakopčavam pojas, pogledam kroz prozor. Napola očekujem da Blake
dođe u avion u svakom trenutku, da kaže, „Odlučio sam da želim da te jebem
i u Nešvilu,“ ali niko ne seda pored mene.
 „Dame i gospodo na letu broj 3718, glavna vrata će se zatvoriti za dva
minuta…“
Lupkam stopalom u iščekivanju, još uvek se držeći za istu nadu.
„Glavna vrata su zvanično zatvorena. Molim vas isključite sve lične
elektronske uređaje dok ne dostignemo pogodnu visinu.“
Zatvorim oči i naslonim se u sedištu. U trenutku kad mi Blakeovo lice
prođe kroz um, ja znam zasigurno da sam napravila preveliku grešku.
Mogla sam ostati još četiri dana…

Zaobiđem traženje prtljaga i krenem ka pokretnim stepenicama.

Kad se stepenice spuste, vidim da David stoji u redu sa drugima koji
čekaju sa napisanim imenima. Napisao je „Pear Pear“ crvenim markerom sa
nacrtanom slikom onoga što mi se čini da je jezik i vagina ispod.
„Ozbiljno?“ Zgrabim znak od njega. „Zašto smo prijatelji?“
„Nemam pojma.“ Nasmeje se i uzme moju torbu. „Kako su prošli
poslednjih par dana tvog puta? Molim te bez seksualnih priči dok ne stavim
slušalice.“
„Bili su ok.
„Ok? To je to?“
„Da.“
„Šta se desilo sa svim ’OMB6 – njegov kurac zapravo staje u moja usta’
uzbuđenjem?“
„Stvarno, Davide?“ Vrtim glavom. „Uživala sam. Poprilično smo imali seks
iznova i iznova. Oh i gledali smo nekoliko užasnih filmova između kad je kuvao
za mene.“
Stane i stavi ruke na moja ramena. „Sviđa ti se, zar ne?“
„Ne. Jedva da ga poznajem. Seks je jednostavno bio veoma dobar i mi smo
razumeli naš sarkazam.“
Malo previše dobro…
„Zovi ga i pitaj ako može doći nekad da te poseti. Nije kao da imaš nešto
drugo da radiš vikendima. I još, ti si praktično beskućnik i nezaposlena sada.“
„Ne ostajem u tvom stanu više? Nećemo ’visiti’ vikendima?“

6
OMG – OMB; O moj Bože
 „Ne noću.“ Podsmehne se. „Moraćeš da ostaneš na tvojoj strani kuće kad
god imam društvo. I što se toga tiče, promenio sam jednu od mojih odluka
samo za tebe.“
„Tvoj broj jedanaest?“
„Ti nisi tako posebna. Ne mogu se setiti koji je broj, ali kaže, „Pomoći Paris
da nađe ženske prijateljice s kojim će diskutovati o kurčevima.“ Ako ne
ispunim ni jedno drugo, to ću sigurno.“ Vodi me u parking garažu.
Danas vozi crnog mercedesa i ne mogu pomoći a da ne mislim na Blakea…
„Koje su beneficije imati momka?“ Blake me poljubi.
„Ja sam najgora osoba za pitati to sada. Ne misliš?“
„Rekla si da su stvari bile bolje u početku. Kako to?“
Nasmejem se dok se pomera preko mene. „Um… Pa, možeš pričati sa tom
osobom o bilo čemu i svemu, i neće te osuđivati. On je tvoje rame za plakanje
kad god ti zatreba… On se seća svih malih stvari koje te čine srećnim kad ti je
najgori dan i obrnuto. Skroz ti je udobno s njim i… Znaš, ima ta beskonačna
fizička stvar…“
„Seks?“
„Poljupci.“ Prevrnem očima. „Da, seks.“
„Zvuči intrigantno.“
„Dovoljno intrigantno za tebe da probaš jednog dana?“
„Možda.“ Pređe rukama preko mojih butina. „Ako nađem pravu ženu.“
„Osiguraj da sakriješ sve tvoje prave boje kad je prvi put upoznaš.“
„Zašto bih to uradio?“
„Jer ako joj pokažeš ko si zaista ti, ako zna koliko si otvoren i da nemaš
filter, možda ćeš upropastiti šanse posle prvog sastanka.“
Nasmeje se i zgrabi kondom iz ormara. „Videćemo…“
„Tebi se stvarno sviđa ovaj tip, ha?“ Zvuk Davidovog smeha me prene iz
misli uspomena, i shvatim da smo na autoputu.
„Ne. Seks je bio jednostavno tako dobar.“ Lažem. „Popuniću te sa svim
detaljima kasnije.“
„Molim te nemoj.“
„Kako god. Hej, nisi mi rekao ostatak tvojih odluka još. Pljuni.“
„Ne, hvala. Ponovio sam ih tvojoj mami bezbroj puta u prošla tri dana. Kad
konačno odlučiš da je pozoveš, možeš je pitati o tome.“
Prevrnem očima.
„Ti, međutim,“ rekao je, „možeš mi pročitati tvoju tako da se mogu
pretvarati kao da me je briga.“
Smejući se, izvučem listu iz novčanika.
Brzo pročitam od jedan do broja sedam – ignorišući Davidov zahtev da
pravilno izgovorim reč „orgazm,“ i onda primetim da dok su sledeće dve iste,
ostatak moje liste je izmenjen.
 7. Piši svaki dan… Ja bih trebala biti inspirisani novinar, ali ova lista je
prva stvar koju sam napisala mesecima. MESECIMA.
(Zvao sam Vanderbilt… Jedan od mojih starih profesora prava radi
na prijemu. Zovi ih u utorak.)

8. Imati strastan, vruć seks… sa nekim ko može da mi da ORGAZM…

(Mislim da si zadovoljila ovo… Više od jednom…)

9. Početi da vežbam… Ha! Ne. Precrtaj to… Vratiću se broju devet.

(Počni da se više smeješ. Previše si lepa da se ne bi smejala.)

10. I broju deset, takođe…

(Prestani brinuti šta tvoja mama, sestra, ili ostatak tvoje familije
misli o tvojim odlukama… Živi svoj život za sebe.)

11. Još mi treba broj jedanaest…

(Pokupi Blake sa Nešvilskog aerodroma za četiri dana… Želim da
bude siguran da su dve stvari sa ove liste UVEK zbrinute…)