Postoje u finansijskoj teoriji brojne i raznovrsne podele i pokušaji klasifikacije javnih ras-

hoda. Svima im je osnova da pokušaju da izvrše diferencijaciju javnih rashoda prema njihovim
osnovnim karakteristikama, kako bi se mogla pratiti njihova struktura i ponašanje.
Društvene (javne) rashode savremena finansijska teorija i politika klasifikuje na nekoliko osnov-
nih oblika, i to:
1) Redovne i vanredne,
2) Produktivne i neproduktivne, ili rentabilne i nerentabilne,
3) Funkcionalne (investicione) i transferne,
4) Lične i materijalne,
5) Objektivne i subjektivne,
6) Obavezne i neobavezne,
7) Neodložive i odložive i
8) Rashode centralnih i lokalnih organa.
Danas je ovu klasifikaciju u potpunosti prihvatila finansijska teorija u celini. Da pogledamo, sto-
ga njihove osnovne karakteristike.

REDOVNI I VANREDNI JAVNI RASHODI

Podeli javnih rashoda na redovne i vanredne savremena buržoaska teorija pridaje veliki
značaj, s obzirom na teoriju pokrića rashoda. Prema ovim tezama, redovni rashodi treba da se po-
krivaju samo redovnim javnim prihodima (porezi, takse, prihodi državnih preduzeća i dr.).
Redovni rashodi su oni koji se redovno (stalno) javljaju u određenim vremenskim intervalima,
obIčno jednom godišnje. Karakteristike i kriterij, prema kojima se određuje, su sledeći:
- obično se unapred mogu predvideti,
- visina im je, relativno, stabilna,
- jednom godišnje se javljaju u budžetima državnih institucija.
U savremenim uslovima najmanje je presudna relativna stabilnost ovih rashoda, obezvre-
đenje novca i dr. dovode do izmene ovih rashoda iz godine u godinu - s progresivnim tendencija-
ma porasta.
Vanredni javni rashodi javljaju se s vremena na vreme u uslovima vanrednih i nepred-
viđenih okolnosti. Može se dogoditi da se vanredni rashodi unapred predvide, ali u manjem obi-
mu od stvarno nastalih (na primer: održavanje puteva, borbe protiv poplava, epidemije, požara i
sl.). Osnovna im je karakteristika da su stvarno vanredno potrebni i da ih je teško unapred predvi-
deti i planirati. Zato su i dalje prisutni u savremenoj finansijskoj teoriji.

PRODUKTIVNI I NEPRODUKTIVNI JAVNI RASHODI

Produktivni rashodi su oni rashodi koji svojim stvaranjem ili povećanjem dovode do od-
ređenih proizvodnih efekata u privredi, odnosno zbog kojih dolazi do neposrednog porasta nacio-
nalnog dohotka. Obično se čine u raznim proizvodnim oblastima (izgradnja javnih preduzeća,
pomoć privrednim preduzećima, izgradnja telekomunikacija i sl.). Upravo na ovom obliku javnih
rashoda savremena teorija dokazuje pogrešnost klasične teorije o javnim rashodima jer ih je treti-
rala samo kao trošnja nacionalnog dohotka koja dolazi u nepovrat, bez proizvodnih efekata, od-
nosno bez restitucije javnih rashoda (kroz dohodak).
Neproduktivni ili nerentabilni javni rashodi su oni koji ne dovode neposredno do porasta do-
hotka, kako u privredi, tako i državi (troškovi administracije, vojni rashodi, sudstvo i dr.). Podela
rashoda na produktivne i neproduktivne nije identična s podelom i pojmom korisni i nekorisni.
Produktivan ne mora biti istovremeno i koristan i obrnuto, neproduktivan ne mora biti istovreme-
no i nekoristan. Međutim, savremena finansijska teorija ne odriče njihovo indirektno vrlo značaj-
no delovanje na dohodak i proizvodnju, ali i direktno snažno delovanje na ukupnu konjunkturu,
zaposlenost i stabilnost privrede.

INVESTICIONI I TRANSFERNI JAVNI RASHODI

Investicioni rashodi su obično takvi rashodi koji se ulažu u produktivne namene i koji,
pre ili posle, dovode do porasta nacionalnog dohotka (hidrocentrale, fabrike, geološka istraživa-
nja i sl.).
Transferni rashodi ne deluju neposredno na rast nacionalnog dohotka, mada indirektno,
videćemo, imaju vrlo značajna i raznovrsna delovanja. Njima se vrši uglavnom samo prenošenje
(transfer) dela nacionalnog dohotka kroz njegovu preraspodelu, od jednih subjekata privrede na
druge, od jedne grane ili grupacije na drugu i sl. Ovde se najčešće radi o prenošenju dela kupov-
ne snage s jednog subjekta na drugi ili jedne socijalne grupacije na drugu. Tipični oblici transfer-
nih rashoda su: invalidnine, pomoći, penzije, socijalna pomoć, pomoć za nezaposlenost, zdrav-
stveno osiguranje, osiguranje od nesreće na radu, zaštita porodica i dece i dr.
Istina, transferni rashodi u modernim privredama sve veću ulogu, a modernizacijom i
automatizacijom ova vrsta rashoda će znatno dobiti na značaju. delujući kao dodatna kupovna
snaga na potrošnju, oni istovremeno deluju i na proizvodnju i dohodak, naravno, indirektno.
Zbog toga nisu "neutralni" u odnosu na nacionalni dohodak, potrošnju i zaposlenost.
Lični su izdaci oni koji se čine prilikom isplate ličnih dohodaka (plata) administracije,
nagrada i raznih oblika novčane pomoći pojedinim osobama i sl. U lične javne rashode i lični
rashodi namenjeni plaćanju usluga za račun javno-pravnih tela od strane radnika i službenika.
Materijalni rashodi su takvi rashodi koje država čini zbog nabavke određenih materijal-
nih dobara, energije, kancelarijskog materijala, ogreva i sl. Radi se, dakle, o nabavci materijalnih
dobara za vršenje javno-pravnih funkcija državnog aparata.
Podela rashoda na lične i materijalne omogućava da se sagleda koliko država troši na ma-
terijalna dobra, a koliko na učinjene joj usluge. Ova dva oblika rashoda moraju se održavati u od-
ređenoj srazmeri. Podela je značajna i iz aspekta pokrića, koje je različito za jedan i drugi oblik
rashoda.

OBJEKTIVNI I SUBJEKTIVNI JAVNI RASHODI

Objektivni i subjektivni rashodi obično su kalsifikovani prema određenim namenama ili oblasti-
ma u kojima se rashodi vrše. Ova klasifikacija je pogodna jer istovremeno ukazuje i na pravce i
na svrhu trošenja javnih finansijskih sredstava, namenjenih javnim rashodima. Ovde se (prema
nsšoj kalsifikaciji) obično izdvajaju sledeća područja:
1) Prosveta i kultura,
2) Socijalno staranje,
3) Zdravstvena zaštita,
4) Narodna odbrana,
5) Državna uprava i sudstvo,
6) Komunalne delatnosti,
7) Neprivredne investicije,
 8) Dotacije i subvencije,
9) Obaveza po zajmovima i garancije i
10) Obaveze po budžetu.
Navedena podela je vrlo značajna, naročito zbog toga jer nam omogućava da pratimo kretanje
rashoda i jednog dela nacionalnog dohotka koji odlazi na pojedina područja, što je, opet, s poli-
tičkog, ekonomskog i socijalnog aspekta vrlo važno. Sve ovo skupa je posebno interesantno u
našem finansijskom sistemu i sistemu finansiranja opšte i zajedničke potrošnje.

OBAVEZNI I NEOBAVEZNI JAVNI RASHODI

Obavezni su oni rashodi, koji se moraju u određenom vremenu izvršiti , jer se zasnivaju na
zakonu, ugovoru ili sudskoj presudi. Osnovna im je karakteristika obaveznost vršenja rashoda
prema preduzetim oabvezama.
Neobavezni (fakultativni) rashodi su vezani za određeno usaglašavanje, izglasavanje, pret-
hodni dogovor, za određeni dogovoreni zadataka ili akciju. Nakon izglasavanja, obično se pokri-
vaju dodatnim sredstvima nastalim na bazi dodatnog opterećenja ličnih primanja (samodoprinos,
pozajmice, dodatni zajmovi i sl.).

NEODLOŽIVI I ODLOŽIVI JAVNI RASHODI

Neodloživi su oni rashodi koje mora država, na osnovu ustava ili zakona, da čini u vreme za koje
su predviđeni (npr. isplate ličnih dohodaka u toku meseca).
Odloživi su takvi rashodi koje država može za određeno vreme odložiti, bilo zbog nedostataka
sredstava, ili nekih drugih razloga. Tako, npr., ukoliko postoji potreba i plan izgradnje neke
sportske dvorane ili klizališta, izgradnja će se odložiti (mada i dalje postoji potreba) sve dotle
dok se ne osiguraju neophodna sredstva za tu namenu.