Work-life balance

(životno-poslovna ravnoteža)

Da li se, kad pomislite na poslovne i privatne obaveze, osećate kao između čekića i
nakovnja? Da li se naježite kad čujete ono „treba samo bolje da se organizuješ“?

Šta je

5 pitanja - Kako da prepoznate da li postoji disbalans:

- Da li prečesto ostajete duže na poslu, više od ostalih zaposlenih?
- Da li vam se dešava da ne možete da se „isključite“ ni posle radnog vremena i
nastavljate da brinete o poslu?
- Da li osećate stalnu nervozu ili patite od nesanice zbog obaveza?
- Da li koristite lekove za smirenje, alkohol, igrice, hranu ili neke druge načine da
anestezirate osećaj stresa zbog posla?
- Da li se ukućani ili prijatelji žale da ih zanemarujete zbog poslovnih obaveza?
- Da li imate vremena za rekreaciju i interesovanja van posla (hobi, sport, serije,
filmove, muziku…)?

Ako ova pitanja dobro opisuju vašu trenutnu situaciju, to je moguć znak da je ravnoteža
između posla i ostalih aktivnosti narušena. Neravnoteža se obično ogleda kroz predugo
radno vreme, obaveze koje ugrožavaju slobodno vreme i porodični život, preintenzivno
radno okruženje… Opasnosti koje povlači sa sobom su profesionalno sagorevanje koje nosi
psihičke i fizičke simptome i narušeno zdravlje. Relativna, fleksibilna ravnoteža između
davanja i uzimanja, kako poslu tako i međuljudskim odnosima, ključ je dugoročnog
mentalnog zdravlja i blagostanja.

2 glavne zamke koje narušavaju ravnotežu

2 ključne šeme – „ambiciozni“ i „predobri“ su prvi kandidati za sagorevanje:

1. Perfekcionizam (motiv za postignućem, ambicioznost) – sasvim očigledno,

čak i kada su svi uslovi povoljni, unutrašnji faktor koji najviše doprinosti
remećenju ove ravnoteže i na kraju i potencijalnom sagorevanju su visoka
očekivanja i rigidni standardi. Problem sa perfekcionizmom jeste to što osobe
koje imaju ovu crtu često je nisu svesne, ili su svesne samo racionalno, bez
emotivnog uvida. Isto tako, uglavnom potcenjuju cenu koje plaćaju za njega.
Nekada su to oni zaposleni kojima svi drugi ukazuju da očekuju previše – pri
čemu će oni odgovoriti da su njihova očekivanja razumna, da su ostali previše
 blagi u svojim procenama ili da, jeste, očekuju od drugih, ali očekuju i od
sebe, pa je to onda fer. Obično su teški drugima, posebno u šefovskim
ulogama, ali još teži sebi. Njihov unutrašnji kritičar je obično slika i prilika
prezahtevnih i prestrogih roditelja. Ovo sve čini da nikad nisu zadovoljni
postignutim, ne znaju da se opuste i proslave uspehe, konstantno osećaju
strah od neuspeha, pate od „imposter sindroma“ (straha da će biti
razotkriveni kao varalica, neko ko ne zna onoliko koliko drugi misle i onda
kada realno imaju značajna postignuća) i potencijalno razvijaju workaholism,
zavisnost od posla. Često je potrebno raditi na tome da rade i količinski manje
i manje perfektno. Jedan od ciljeva promene je da se prevaziđe crno-belo
razmišljanje (da postoji samo „užasno“ ili „savršeno“ urađen zadatak) i da
razviju osećaj za čitav spektar „dovoljno dobrog“ koji se nalazi između.

2. Zauzetost kao odbrana od emotivne neispunjenosti – Određeni tip ličnosti

poseže za uranjanjem u posao kao nekom vrstom regulacije emotivnog
nezadovoljstva i stresa u ličnim odnosima. Kada su emotivno neispunjeni ili
nezadovoljni (npr. partnerski problemi) ili pod dodatnim pritiskom kod kuće
(npr. mala deca), bekstvo u posao može da služi kao jedna vrsta ili sopstvenog
anesteziranja ili distanciranja od zahteva ukućana – u svakom slučaju
sredstvo da se beži od emotivnih problema umesto da suočavanja i rešavanja.
Ovo je takođe mehanizam koji nastaje često u detinjstvu, kada se dete od
osećaja emotivne uskraćenosti brani tako što planira da će jednog dana
postati savršeno, uspešno, moćno…

3. Samožrtvovanje – preterano pomaganje drugima, sažaljenje, preterana

krivica kada kažemo „ne“, izbegavanje konflikata, ljutnja koja se pokazuje
samo kada eksplodiramo jer nam „prekipi“… sve su ovo znaci šeme
„samožrtvovanja“ koju odlikuje preterana briga i pomaganje drugima, koja
značajno ometa njihov nezavistan razvoj i samostalnost. Prate je i preslabe
granice i puno krivice i unutrašnjih zabrana na temu „sebičnosti“, a što
zapravo blokira adekvatnu brigu o sebi. Ova šema se neguje kod devojčica,
učeći ih da budu pasivne i neumereno nesebične – pripremajući ih za ulogu
negovateljica. Podržava se empatija i sažaljenje po cenu sopstvenog interesa.
Nekada je imaju „parentifikovana deca“ – ona koja su navikla da se brinu o
roditeljima i neadekvatno i prerano ulaze u ulogu „malih odraslih“ i „roditelja
roditeljima“.

Mitovi u vezi sa work-life balance: (ili: Različiti faktori)

1. Muškarcima/ženama je lakše da uspostave ravnotežu.

- Za muškarce (provajder – znači pravi muškarac), za žene („divna“, samožrtvovajuća
majka)
 2. (nešto o kulturi „zauzetosti“, produktivnosti itd.) mit „idealnog zaposlenog“
- Cultural factors linked to burnout: The myth of productivity
o  ‘Hustle’ Culture places emphasis on productivity/busyness to increase our
status/ worth
o  Idleness aversion & need for busyness (Hsee et al., 2010)
(https://www.schematherapie.nl/wordpress/wp-
content/uploads/2019/10/Susan-Simpson-presentatie.pdf)

Kako do bolje ravnoteže:

https://www.apaservices.org/practice/ce/self-care/balance

Važno je svesno pratiti prve znake narušavanja ravnoteže, kao i povratnu informaciju
okoline. Ako se na vreme ne reaguje, može dovesti do ozbiljnih psiholoških i emotivnih, a
kasnije i zdravstvenih problema.

Mehanizmi:
1. Preterani zahtevi (visoka, nerealna i isključiva očekivanja/standardi)
2. Sve ili ništa, crno-belo razmišljanje
3. (1+2=Prestrogi unutrašnji kritičar)
4. Racionalizacija ?

1. Svesno balansirajmo – težimo balansu i izbegavajmo trajnu neravnotežu, svesno

izaberimo ravnotežu između poslovnih obaveza i ostatka života kao cilj i vrednost.
Ako je narušavanje ravnoteže potrebno, bolje je da ono bude svesno i privremeno,
ograničenog trajanja. Ona može da bude narušena neko kraće vreme bez posledica,
ali ne dugoročno.
2. Obratite pažnju prve signale porasta stresa: nemogućnost da se opustite, premalo
slobodnog vremena, stezanje u grudima, nervoza… – nemojte da čekate da sagorite i
da dođe do toga da zdravljem platite cenu preokupiranosti poslom.
3. Prepoznajte svoje šeme – razumite uticaje koji vas guraju ka preteranom radu,
strahove i uverenja koja vas guraju da budete preambiciozni ili prevredni. (Nekada je
korisno i da se osveste poruke i modeli koje su pružali roditelji u vezi sa poslom i
obavezama – „budi vredan/na“, „do 30-te treba da…“, „samo savršeno je dovoljno
dobro“, itd.)
4. Izbegavajte crno-belo razmišljanje i težite „dovoljno dobrim“ rezultatima –
dugoročno je zdravije da ciljate spektar između 1-ce i 5-ce, nego da stalno ciljate na
najviše.
5. Vežbajte uspostavljanje granica, znajte da kažite „ne“ – i najbliskijim i
najdobronamernijim osobama potrebno je da znamo da odbijemo zahtev ili se
usprotivimo. Rasprave i pregovaranje su neophodan deo svakog odnosa u kome i
sebe i druge štitimo od iskorišćavanja.
 6. Prioriteti i delegiranje – česte zamke su ideja da je sve podjednako važno i da sve
moramo sami. Umeće razlikovanja bitnog od manje bitnog i saradnja sa drugim
zaposlenima su neophodne za zdravo funkcionisanje.
7. Negujte život van posla (hobiji, druženje, vežbanje)… male stvari koje znače
emotivno zdravlje i ispunjen život.

https://www.apa.org/monitor/2010/10/balance
The No. 1 factor stressing practicing psychologists is their inability to strike a happy balance
between work and home life, according to results of a new APA survey.

Other coping strategies cited by respondents included:

Seeking support from friends and peers (95 percent).Talking to a colleague (94
percent).Participating in hobbies (91 percent).Increasing exercise (89 percent).Receiving
psychotherapy or counseling (64 percent).

https://www.researchgate.net/publication/327576879_Burnout_amongst_Clinical_and_Co
unselling_Psychologists_The_Role_of_Early_Maladaptive_Schemas_and_Coping_Modes_as
_Vulnerability_Factors
The two most common EMS amongst psychologists were Unrelenting Standards and Self
Sacrifice. There was substantial indication of burnout, with 18.3% in the high range and 29.6% in
the moderate range of EE. The most common MCM were Detached Protector and Detached
Self‐Soother. 

https://www.schematherapie.nl/wordpress/wp-content/uploads/2019/10/Susan-Simpson-
presentatie.pdf

https://schematherapysociety.org/event-3135271
 Predictors and vulnerability factors in burnout
  Identifying schemas and modes in your family of origin and how they may influence
your work
 Stuck points and difficulties encountered in therapy – how are your schemas
involved?
 Identifying triggers for your schemas and modes in the work setting.
 Identifying your own coping modes, and building a more resilient Healthy Adult self
in the work setting.
 Experiential exercises to address schemas and modes that have been shown to
predict burnout, including role-play.
 Exploring ways to change work environments to build trust and resilience, whilst
counteracting schema activation.

https://www.schematherapie.nl/wordpress/wp-content/uploads/2019/10/Susan-Simpson-
presentatie.pdf
Therapist Schemas as Predictors of Burnout
 Higher EMS correlated with higher detachment & higher burnout (Bamber & McMahon,
2008; Simpson et al., 2018)
 Bamber & McMahon,( 2008) Higher Emotional Deprivation predictive of Emotional
Exhaustion, detachment and poorer mental health in mental health workers.
 Simpson et al (2018) -
 Higher Schemas predicted higher Emotional Exhaustion.
 Significant individual predictors associated with increased EE included being from an
English- speaking country, having higher job demands, higher levels of abandonment, &
mistrust EMS but lower emotional inhibition EMS, and higher levels of detached protector
mode.
 Kaeding et al, (2017) – Unrelenting standards was only individual predictor of high
burnout amongst trainee psychologists