Osveta loših đaka prosveti i nauci

Gostujući bolger je prof. dr Milan Ćirković sa svojim tekstom koji je prenela "Politika" u
svom "Kulturnom dodatku" od subote 10. maja pod naslovom "Montipajtonovsko veličanje
neznanja ili osveta loših đaka prosveti i nauci". Dr Ćirković je naučni savetnik Astronomske
opservatorije u Beogradu, i naučni saradnik Instituta za budućnost, Univerziteta u Oksfordu.

***

Od dana kada je dr Srđan Verbić postao kandidat za ministra, čitava medijska scena
zasuta je mahom besmislenim pitanjima tipa „ko je taj čovek?" „Otkuda on dolazi?"
„Zašto o njemu ništa ne znamo?" Naravno, odgovor je: zato što, kao loši studenti, niste
ništa naučili.

Milan Ćirković

Sokrat, najmudriji među Grcima, svojevremeio je zaključio da je znanje najveće bogatstvo, a

neznanje najgore siromaštvo. Naravno, ne mogu svi biti bogati ali prilično je bizarno kad
neko ne samo što želi da bude siromašan, već i to ističe kao posebnu vrlinu kojom se javno
hvali. Zamislite sledeću scenu: student izlazi na ispit iz fizike elementarnih čestica i na pitanje
profesora da opiše interakcije J/ψ mezona, on odgovara da mu ta čestica nažalost nije poznata.
Možete, u skladu sa opadanjem ne samo akademskih, već i moralnih standarda, zamisliti i da
student tu podigne glas na profesora i drsko prokomentariše kako nije u redu da ga pita o tako
nepoznatim i ezoteričnim česticama, kad on zna sve o (recimo) elektronu i s-kvarku. Ako
zatim padne na ispitu, student će na sav glas da po hodnicima raspreda o tome kako ga
profesor mrzi i potcenjuje, pitajući ga baš ono što on ne zna.  

Nije poznato da postoji neka oblast znanja u kojoj se na ovakav model ponašanja, nazovimo
ga modelom lošeg studenta, gleda sa odobravanjem ili poštovanjem. Postoji prilično jasna crta
koja razdvaja znanje od neznanja i mada smo dosta propali, ipak će se retko ko usuditi da
javno glorifikuje neznanje i egocentrično posmatra samog sebe kao merilo svih stvari, a
posebno značaja bilo kog fenomena. Model lošeg studenta loš je upravo stoga što se njime
afirmiše neznanje umesto znanja i dok je znanje univerzalna vrednost i bogatstvo
čovečanstva, neznanje je problem pojedinca.

Ali, zar nismo upravo u prethodnih nekoli ko nedelja videli masu loših studenata kako se
upravo tako ponašaju, tiskajući se po medijima da promovišu svoje neznanje? Loši studenti
javno izjavljuju da ono što oni ne znaju mora ionako biti nevažno, nekvalitetno i još svašta sa
negativnim predznakom? I niko se protiv te vrste glorifikacije neznanja ne buni barem ne iz
principijelnih, a ne dnevno političkih razloga?

Slučaj u pitanju jeste onaj novoimenovanog srpskog ministra prosvete, nauke i tehnološkog
razvoja dr Srđana Verbića. Praktično od dana kada je postao kandidat za ministra, domaćim
javnim životom se provlači floskula loših studenata da nam taj čovek nije poznat. Čitava
medijska scena zasuta je mahom besmislenim pitanjimatipa „ko je taj čovek?" „Otkuda on
dolazi?" i onim pravim montipajtonovskim „zašto o njemu ništa ne znamo?" Naravno,
odgovor je: zato što, kao loši studenti, niste ništa naučili. Ali takav odgovor ironično, kad se
radi upravo u resoru koji je najviše zapostavljan sve ove decenije - ne sme se javno dati zbog
opšte i vladajuće atmosfere da svako sve zna o fudbalu, seksu i prosveti; ovo se posebno
odnosi na urednike i analitičare.

Prava dokinsovska „mema"

Tipičnu ilustraciju ovog skandaloznog paradiranja neznanjem dao je loš student Srđan Škoro,
urednik deska Večernjih novosti koji je 27. aprila u jutarnjem programu RTS pomenuo da se
raspitao kod „nekih ljudi" i da ni oni, gle čuda, nisu za novog ministra prosvete čuli. Čime je
verovatno bez namere uvredio ne ministra Verbića, već te anonimne autoritete kojima se
obraćao, uključujući ih u sopstveno neznanje. I to je postalo deo načina mišljenja o prosveti
kod nas. Da to nije nimalo slučajno pokazuje činjenica da je čak i njegovo prezime bilo
pogrešno navedeno u izveštaju agencije Beta i nakon toga u toj pogrešnoj formi ponovljeno u
barem devet (toliko sam lično uspeo da izbrojim, sigurno ih je bilo mnogo više) domaćih
medija. Kako to već biva, ovo pogrešno čitanje se ustalilo kao prava dokinsovska mema, pa je
i nekoliko nedelja kasnije, u jednoj uglednoj televizijskoj emisiji, ugledni analitičar (i loš
student) dr Miša Đurković učinio identičnu grešku.

Najpre, konstatovati i to vrlo javno da vam je neko ili nešto nepoznato govori samo o vama i o
vašoj neobaveštenosti i neznanju. Tu nema niti može biti ikakvog opravdanja ukoliko je
poenta da se „vi eto ne bavite baš time", onda čemu potreba da se uopšte bilo šta komentariše,
pre nego što se posveti trud i vreme da se o temi obavesti? Zar je toliko teško držati jezik za
zubima ili prste daleko od tastature? Zar je toli ko teško razumeti da, ako svako ima mišljenje
(kao jedan deo tela koji se vidi otpozadi, što bi rekao besmrtni filmski junak), to još ne znači
da je svako mišljenje podjednako vredno, smisle no ili da treba da bude izneseno u javnost.

Pre svega, radi se o ličnosti koja je onima koji se za prosvetu i nauku zaista interesuju i te
kako dobro poznata. Eh, ali za to treba re ći da se Zemlja okreće oko Sunca, što u Srbiji
izgleda zahteva veliku hrabrost. Jer, bilo kome ko se u poslednjih petnaestak godina
interesovao za prosvetu, njenu reformu, stvaranje kriterijuma za evaluaciju nastave, rad sa
talentima, a naročito poboljšanje nastave u oblasti prirodnih nauka, ime dr Verbića je jako
dobro po znato. Tu se nema šta mnogo još dodati treba otići do biblioteke i čitati Review of
Educational Research, Chronicle of Higher Education, Teaching and Teacher Education,
Science in School, pa i naš Prosvetni pregled i publikacije Istraživačke stanice Petnica. Ko je
ove i mnoge druge slične izvore dovoljno konsultovao i dovoljno je blizak sa naukom o
obrazovanju, njemu će ime dr Verbića takođe biti dovoljno blisko. I to saznanje može jedino
da isprovocira pitanje zašto ljudi poput dr Verbića, dokazani i u praktičnom i u teorijskom
radu u obrazovanju i nauci, nisu daleko, daleko ranije angažovani na najodgovornijim
mestima?

I Dositej je bio žrtva

Na problem neznanja i njegove javne promocije kao suprotnosti svemu što smo od tekovina
prosvetiteljstva i Verbićevog prethodnika Dositeja Obradovića mogli da naučimo (a Dositej
je, da se i toga podsetimo, bio žrtva žestoke propagande svog vremena i to od strane istih
kvaziintelektualnih i pseudoduhovnih krugova koji su i danas veoma glasni) nadovezuje se još
veći problem korišćenja neznanja kao etalona. To što student ne zna ništa o J/ψ mezonu
(uzgred, prvoj otkrivenoj čestici sa kvantnim brojem šarma koja je direktno inspirisala
razvitak standardnog modela fizike čestice) govori samo i jedino o studentu, ništa o samoj
čestici. E, ali za srpske medijske, komentatorske i analitičarske loše studente, stvari ne stoje
tako. Oni bi hteli da sve bude baš suprotno: ono o čemu oni ne znaju, nije ni važno ni
kvalitetno.

Problem je što oni koji se u Srbiji prosvetom i naukom „bave" vrlo često, iz neznanja i/ili loše
namere, protiv prosvete i nauke aktivno rade. Bar je to do sada često bio slučaj, naročito
tokom dugotrajnog perioda dominacije socijalističkih i nacionalističkih kadrova u tim
resorima (sa kratkim izuzetkom perioda 2001-2003. koji se kao što znamo završio tragično).
Imamo osnova da se nadamo da se bar ta situacija menja. Neki novi vetrovi duvaju, što se
zapaža ne samo u imenovanju ministra za koga i empirijske činjenice i zdrav razum ukazuju
da je najsposobnija ličnost u tom resoru koja se pojavila u Srbiji/Jugoslaviji u poslednjoj
polovini veka, ako ne i više, već i u imenovanju dr Aleksandra Belića, jednog od naših
najboljih naučnika i naučnih menadžera, za državnog sekretara, kao i u potezima i merama
koje su već najavljene, kao što je preispitivanje pojedinih aspekata Strategije naučnog i
tehnološkog razvoja Srbije.

Naravno, situacija prosvete i nauke će još jako dugo u Srbiji biti teška i na ivici sloma,
obzirom na to da je besomučno i stravično rušenje svih vrednosti trajalo isuviše dugo,
antiprosvetiteljska indoktrinacija je bila isuviše intenzivna, a značajnijih sredstava za
dugoročna ulaganja u ovaj resor još izvesno vreme neće biti.

Ali nakon veoma, veoma dugog vremena možemo oprav dano gajiti umereni optimizam.