БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св. 27, 2009.

УДК 271.222 (497.11) - 788 : 929 Теофанија Пчињска

Јован Симијановић

Монахиња Теофанија пчињска

Апстракт: Два дугогодишња конзуларна чиновника, уједно ванред-

на прегаоца на пољу национално-културног рада међу Србима крајем XIX
и почетком ХХ века у тадашњој Турској, били су Милојко В. Веселиновић
и Јован Хаџи-Васиљевић. Они су, за то доба модерним методолошким
приступом и пожртвованим теренским радом, оставили велики број
значајних радова из етнологије, историје и географије. Обојица су била
инспирисана монахињом Теофанијом те су и оставили сведочанства о
њеном животу. Теофанијини биографи, представљајући њену необичну
али и парадигматичну животну причу, сведоче и о тадашњим друштве-
ним околностима, менталитету и обичајима. Овај рад је настао на основу
објављених текстова два поменута аутора и необјављених рукописа који
се чувају у Народној библиотеци Србије, у збирци архивалија и других
рукописа, у посебној збирци Архива Јована Хаџи-Васиљевића.

Кључне речи: монахиња Теофанија, манастир Прохор Пчињски, Ми­

лојко В. Веселиновић, Јован Хаџи-Васиљевић, Врање, Куманово.

Крајем XIX века у српској јавности оживело је интересовање

за пореклом, традицијом и вером истороди живља који се тада на-
лазио у оквиру турске царевине. Истовремено, и државна политика
је настојала да им побољша културне, просветне, црквене, безбед-
носне и економске услове. Након склапања привремене конзулске
конвенције са Турском 1886. године, Србија је добила право да от-
вара конзулате у Турској, а тиме и могућност да активније помаже и
утиче на побољшање положаја својих сународника.1 Као конзули и
конзуларни чиновници у многа места у Турској, углавном тамо где
* Рад је написан у оквиру пројекта Духовне појаве и стваралаштво српског
народа на Косову и Метохији од XV до XX века (бр. 148020), који је одобрило и
финансира Министарство науке Републике Србије.
1
Михаило Војводић, „Конзуларна конвенција између Србије и Турске
(1879–1896)“, Вардарски зборник, књ. III, САНУ, Београд, 2004, 16–17.
140 Јован Симијановић

је српски народ био бројан, долазе већ афирмисани књижевници,

научници, истакнуте личности: Иван Иванић, Бранислав Нушић,
Владимир Карић, Милан Ракић, Милојко В. Веселиновић, Јован
Хаџи-Васиљевић и други. Многи од њих били су чланови и оснива-
чи разних хуманитарно-родољубивих организација попут Дру­штва
Светог Саве, Српске браће, Кола српских сестара и др. И поред
службених обавеза, они су настојали да, често врло пожртвованим
теренским радом, самоиницијативно и огромним ентузијазмом ис-
траже, прибележе и сачувају тадашње културно, просветно, по-
литичко, економско и безбедносно стање у којем је живео српски
народ.
Двојица поменутих аутора, Милојко В. Веселиновић2 и Јован
Хаџи-Васиљевић3, у својим делима превазилазе публицистичке
стандарде и методолошким приступом задовољавају ниво озбиљ­
них научних радова. Из њиховог богатог опуса свакако нису безна­
чајни и текстови објављени у Вардару4. Неретко су се бавили ­истом
темом, радови им се често тематски преплићу и надовезују. Зато
се, бар са нашег становишта, њихова дела посматрају паралелно.
Монахиња Теофанија, њен животни пут био је предмет писања оба

2
Милојко В. Веселиновић (1850–1913) по занимању је био учитељ. Био је
учесник у српско-турским ратовима 1876–1878. Службовао је у Министарству
војном и Министарству иностраних послова, дипломатску каријеру завршио као
конзул у Скопљу 1903. године. Као дугогодишњи конзуларни чиновник и конзул
у свим српским конзулатима у европској Турској изучавао је обичаје, историју и
положај тамошњих Срба. Био је један од најактивнијих чланова Друштва Све-
тог Саве. Аутор је бројних дела. Oпширније видети у: Енциклопедија српске
историографије, Београд, 1997, 303, у даљем тексту: Енциклопедија...; Влади-
мир Стојанчевић, „Српски научници–проучаваоци друштвено-историјске про-
блематике јужне Србије – Садашње републике Македоније (до Првог светског
рата)“, Вардарски зборник, књ. III, Београд, 2004, 41–57.
3
Јован Хаџи-Васиљевић (1866–1948) је био родом из Врања, дипломи-
рао је на историјско-филолошком одсеку Велике школе у Београду, а потом је у
Бечу 1898. постао доктор филозофије. Као чиновник Министарства иностраних
послова службовао је од 1898. до 1904. у Битољу, Скопљу и Београду. Док је
био у служби имао је прилике да се на терену врло добро упозна са тадашњим
условима у којима је живео српски народ у Битољском и Косовском вилајету.
Био је и вишегодишњи секретар Друштва Светог Саве (1904–1940). Уређивао
је њихово гласило Братство, у коме је и објавио многобројне текстове. Био
је сарадник Српске Краљевске Академије, а објављивао је и запажене радо-
ве у Годишњици Николе Чупића, биографију и библиографију Јована Хаџи-
Васиљевића. Опширније видети у: Енциклопедија..., 702–703; В. Стојанчевић,
нав. дело, 41–57.
4
Јован Симијановић, „Календар Вардар о Старој Србији“, Баштина 24,
Приштина–Лепосавић 2008, 191–199.
 Монахиња Теофанија пчињска 141

аутора. Она није била учесник у неком значајном историјском до­

гађају. Није била у прилици да својим одлукама, или на било који
начин као појединац директно утиче на историјске процесе, макар
и на локалном нивоу. Па, ипак, инспирисала је Веселиновића и
Хаџи-Васиљевића да, не штедећи најлепше изразе, оставе сведо-
чанства о њој. Прво је Веселиновић у свом делу „Српске калу­
ђерице“, објављеном 1909. године, на седам страна писао о Тео­
фанији, а Хаџи-Васиљевић касније 1933. у Вардару на десет страна
доноси њен животопис.5
Теофанија је рођена у Врању 1820. године, крштена је именом
Теодосија. Отац Цветан је био кувар код Хусејин паше, мајка јој
се звала Гајтана. Имала је и млађу сестру Анастасију (Ташу). Кућа
им се налазила у турској махали Рудини. Још у раној младости,
њена лепота и држање изазвали су пажњу Саид бега, који је јавно
износио претње да ће је отети и одвести у свој харем. Зато Дољу
(Теодосијин надимак по Хаџи-Васиљевићу, док Веселиновић
употребљава Дона) кришом одводе у Штип (по Веселиновићу око
1840. године), а потом је живела у Велесу, у породици једног Грка
лекара и са њима провела неколико година живећи неко време и
у Прилепу, Серу и Солуну. У том периоду свог живота Теофанија
је научила добро турски, а прилично је добро научила и грчки
језик.6
У тридесетпрвој години живота, након једанаест година, Тео­
досија се вратила у родно Врање, надајући се да је време учинило
своје, да је опасност од Саид бегових претњи прошла. Међутим,
године не само што нису омекшале Саид бега него су и подојиле
његову сујету. Теодосија је поново била изложена претњама. Знајући
да удаја за било ког хришћанина по њеној вољи не би отклонила
опасност, Доља је одлучила да се закалуђери. Веселиновић наводи
да ју је закалуђерио врањски епископ Пајсије у Собинској Цркви
близу Врања 1851. године. Хаџи-Васиљевић негира тврдњу прет-
ходног биографа, наводећи да се Теодосија замонашила у манасти-
ру Прохор Пчињски, дајући и прецизан датум – 19. октобар 1852.
године.7 Њени биографи не говоре о комплекснијим мотивима,
мада судећи по карактеру њене личности, само ослобађање од обе-
сног Саид бега није био једини разлог. Теодосија јe на изворишту

5
Милојко В. Веселиновић, „Српске калуђерице“, Глас LXXXC, Београд,
1909, 240–246; Јован Хаџи-Васиљевић, „Теофанија пчињска монахиња“ Вардар
XXI/1933, Београд, 87–97.
6
М. В. Веселиновић, нав. дело, 240–241; Ј. Хаџи-Васиљевић, нав. дело, 88.
7
Исто, 241; Исто, 88.
142 Јован Симијановић

духовности, са новим именом Теофанија (Фанија)8, пронашла свој

животни смисао помажући болесне и немоћне; убрзо је постала на-
широко позната по вештини лечења и видања. Управо у време када
је боравила у св. Прохору Пчињском, манастир је доживљавао пре-
пород. Тадашњи игуман манастира био је поп Анта из села Старца
у околини Врања, а епитроп угледни Хаџи Михајло Погачаревић.
Понајвише њиховом заслугом повећао се број монаха, а имање је
проширено.9 Теофанијином заслугом обновљена је и проширена
манастирска трпезарија, промењен је застарели, неефикасан трет-
ман према „умоболнима“, који су налазили уточиште у манасти-
ру. Пре њеног доласка, била је укорењена пракса по којој се као
вид терапије штићеници чак и немилосрдно туку. На Теофанијино
залагање са том праксом се престало, а уведене су хуманије методе
и топлији приступ, који је дао боље резултате.
Успешно се бавила лечењем главобоље, окобоље и видањем
рана. Убрзо је њен таленат у манастир почео доводити многобројне
са неком бољком и надом у излечење. Љубав према лечењу се код
Теофаније вероватно и развила у време док је живела са лекарском
породицом, када је и прикупила корисно знање. Због својих вешти-
на била је врло позната и у кумановском крају, где је касније живела
и провела највећи део свог живота.10 Штавише, због својих вештина
долазила је у контакт и са озлоглашеним харамијама (одметници-
ма) Хасаном Потком и Шестопрстим, Селманом Рогачицом, Дели-
-Агушом и другима, у тим приликама. Утицала је на њих, сугери-
сала им је да у својим активностима поштеде сиротињу. Теофанија
је уживала поштовање и од стране турских власти, посебно је била
цењена због изузетно доброг знања турског језика што је импоно-
вало турцима који су долазили у контакт са њом. По Веселиновићу,
због многобројних познанстава са Албанцима и Турцима, изазива-
ла је чак и неповерење код хришћанског становништва.11
8
Фирмилијан, потоњи митрополит скопски, у једном писму упућеном
Хаџи-Васиљевићу из 14. X 1899. год. распитујући се о Теофанијином случају
употребљава надимак Фанија (Народна библиотека Србије, Посебне збирке,
Књижевни и други рукописи и архивалије, Архива Јована Хаџи-Васиљевића, Р
413/II/642).
9
НБС, Посебне збирке, Књижевни и други рукописи и архивалије, Архива
Јована Хаџи-Васиљевића, Р 413/V/42; Ј. Хаџи-Васиљевић, нав. дело, 89.
10
Јован Хаџи-Васиљевић, нав. дело, 89.
11
Овако је Веселиновић описао Фанијин однос са одметницима: „Чувене
турске харамије онога времена: Асан–Потка, Шестопрст, Дели-Агуш и други,
како се прича, били су под њеним утецајем; и о томе се знало у свим околним
градовима, те су је многе чорбаџије првенци – први људи у вароши поштова-
ли а у неколико и зазирали од ње.“ Милојко В. Веселиновић, нав. дело, 241;
 Монахиња Теофанија пчињска 143

Ипак, након смрти епитропа Хаџи Михајла Теофанија је од-

лучила да пређе из Прохора Пчињског у Беровски манастир.
Веселиновић је као разлог њеног преласка наводио Саид бегове
претње да ће је отети из манастира, као и тежње Теофанијине мајке
да се раскалуђери, док је по Хаџи-Васиљевићу једини разлог њеног
одласка било неслагање са новом управом манастира. Међутим,
њих двојица се не слажу ни око времена када је Теофанија дошла
у Беровски манастир, ни када га је напустила. Веселиновић наво-
ди да је у Берову боравила око пет година, од 1853. до 1858, док
Хаџи-Васиљевић као време Фанијиног доласка у Беровски мана-
стир наводи1858. годину и тврди да је у њему провела три године.12
У Беровском манастиру Фанија је веома брзо постала помоћница
игуманије, била је омиљена и поштована међу монахињама, а по
својим врлинама позната у штипском крају. Упркос свему, Фанија
је ипак на крају одлучила да оде из Берова. (По Васиљевићу 1858,
а по Хаџи-Васиљевићу 1862. год.) Главни разлог је био тај, слажу
се обојица, што се међу сестринством појавила подела на приста-
лице патријаршије и присталице егзархије, а по речима Фанијиних
биографа, код ње је преовладала и носталгија за родним крајем.
Имала је намеру да оде у Пећку патријаршију или Високе Дечане,
међутим, стицајем околности, непланирано се нашла у Кумано-
ву. Прихватила је позив Димитрија иконома, да живи на његовом
имању и да се брине о домаћинству и породици.13
Све до 1884. године, монахиња је боравила у Куманову, где
је постала веома поштована, како због своје племенитости тако и
вештине. Долазили су јој и Албанци и Турци, помагала је сваком,
свуда и колико је могла, своје услуге није наплаћивала, али је по-
клоне од излечених примала. Рецепт за справљање мелема за ране

Хаџи-Васиљевић, пак другачијим тоном, више хагиографски говори о приро-

ди Теофанијиних познанстава с Албанцима и Турцима: „Поменути Теофанијин
биограф [Милојко В. Веселиновић] погрешно је био обавештен да су хришћани
презали од њеног познанства са Арнаутима и Турцима; да је она то познан-
ство могла и на зло употребити. Међутим, она се није ни познавала са рђавим
људима ни од Арнаута и Турака. Кад је где, и на такве, нежељено наишла, и
према њима је била каћиперна и одлучна, као што је била и у млађим својим
годинама. Она је свуда, па и међу Арнаутима и Турцима проповедала само мир и
љубав ближњега. Многи су је и од њих респектовали и као женску страну и као
црквено-верско лице. Њена јака способност убеђивања о добром и примећивала
се код многих немирних Арнаута и Турака; и од њих су неки, посредно, и били
под њеном сугестијом, али само за добро и племенито.“ Јован Хаџи-Васиљевић,
нав. дело, 95.
12
Исто, 242; Исто, 89–90.
13
Исто.
144 Јован Симијановић

јавно је говорила,14 док је рецепт за справљање лека за окобољу

љубоморно чувала. Нико није успео да одгонетне која је то биљка
коју је монахиња брала око Ђурђевдана од које је справљала лек за
очи. Због свега тога, по речима Хаџи-Васиљевића, Теофанија је на-
вукла суревњивост Кумановског лекара Ђорђа Димитријадеса.15
Почетком 1876. године егзархијски агенти, како их назива
Весе­линовић, покушали су да обију цркву у Куманову и однесу
разне црквене драгоцености. Иако је спавала сама у иконимовој
кући, пошто је он отишао у Призрен, Теофанија је била присебна,
припуцала је у вис из пушке и тиме алармирала полицију и упла-
шила провалнике, те су они побегли без плена.16
У Куманову се седамдесетих година ХIХ века околности и
менталитет нису много разликовали од оних у Врању педесет го-
дина раније. Многе лепе девојке су и тада биле изложене опасно-
сти да на силу буду отете. Наиме, још једна анегдота коју је описао
Хаџи-Васиљевић врло је слична Теофанијиној из њене младости.
Јелисавета – Фета, иначе унука старог кумановског свештени-
ка Јована, запала је за око ондашњем кумановском кајмакаму-
турском среском начелнику. Као Теофанија некада и Фета је била
принуђена да се крије, како евентуално не би била и на силу отета.
Неко време, 1876. године, око четири месеца, скривала се у кући
проте Димитрија, где је тада живела и Теофанија. Ова јој је много
помогла и касније када је Фета кришом ишла за Скопље да се уда.
Након ослобођења Врања, Фета је заједно са својим мужем живела
у Врању.17
Теофанију у животном веку нису заобилазиле ни опасности и
понижења. У току рата 1878. године, након пада Врања, неки дело-
ви јединице добровољца Јасад паше доспели су у Куманово, поче-
ли су да пљачкају и на груб начин искаљују гнев према недужнима.
Тада је монахиња била и претучена у својој кући.18
14
Јован Хаџи-Васиљевић наводи један Теофанијин рецепт за справљање
мелема за лечење рана: „Чиста жута воска, парче чиста сапуна, доста пухара
са жива угљена и чиста зејтина... Све је то дуго месила ножем, па стављала на
рану, пошто би је најпре добро опрала млаком водом: Између многих случајева,
не може се заборавити један нем светогорски искушеник. На његовом листу је
била толико дубока и широка рана, да многи нису могли ни гледати у њу. За две
недеље је Теофанија излечила и ту рану.“ Ј. Хаџи-Васиљевић, нав. дело, 94.
15
Исто.
16
М. В. Веселиновић, нав. дело, 245; Ј. Хаџи-Васиљевић, нав. дело, 96.
17
Јован Хаџи-Васиљевић, Муслимани наше крви у Јужној Србији, Пришти-
на – Београд 1995, 66–68; Ј. Хаџи-Васиљевић, нав. дело, 96.
18
М. В. Веселиновић, нав. дело, 245–246; Ј. Хаџи-Васиљевић, нав. дело,
94–95.
 Монахиња Теофанија пчињска 145

Од године 1884. Теофанија поново живи у св. Прохору Пчињ­

ском. Пред крај живота 1899. године доживела је поново понижења и
трауме. Тада бива оптужена за врло озбиљно дело, покушај тровања
манастирског епитропа Недељка. Архимандрит Фирмилијан је, не
знајући ништа о њој, наредио да се Теофанија протера и преда суду
у Прешеву. Тек када је Хаџи-Васиљевић, који је тада био службе-
ник у скопском Генералном конзулату, ургирао код Фирмилијана
и јамчио својим ауторитетом за Теофанијину невиност, она бива
враћена и ослобођена свих оптужби.19 Недуго потом, 1901. године,
умрла је у својој ћелији у манастиру Прохор Пчињски.
Теофанија је била једна од тзв. „малих људи“, чија се судбина
појединачно уливала у реку крупних историјских токова. Није при-
суствовала неком важном историјском догађају, није била велика
историјска личност, па ипак била је позната у свим крајевима где је
боравила. Постала је мит још за живота, а ипак је доживела да буде
оклеветана и понижена пред крај живота. У периоду свакако бога-
том историјским дешавањима и на простору препуном значајних
личности, Веселиновић и Хаџи-Васиљевић своју пажњу посвећују
баш Теофанији. Свакако да сведочанства овакве врсте могу бити
неизоставан чинилац приликом реконструкције тог доба; важан
илустратор свакодневице и духа времена приликом стварања
ширих историјских синтеза. А сачувана сведочанства о судбини
монахиње Теофаније представљају парадигму живота једне жене,
монахиње, Српкиње у тадашњој Турској у ХIХ веку.

Цитирани необјављени извори

Народна библиотека Србије, Посебне збирке, Књижевни и други
рукописи и архивалије, Архива Јована Хаџи-Васиљевића:
– Преписка Јована Хаџи-Васиљевића, Р 413/II/642;
– Рашко-призренске просветне прилике, Р 413/V/42.

Цитирани објављени извори

Веселиновић 1909: M. В. Веселиновић, „Српске калуђерице“, Глас
LXXXC, Српска краљевска академија, Београд.
Хаџи-Васиљевић 1933: Ј. Хаџи-Васиљевић, „Теофанија пчињска
монахиња“ Вардар XXI, Коло српских сестара, Београд.

19
Исто, 243–244; Ј. Исто, 91–92.
146 Јован Симијановић

Цитирана литература
Војводић 2004: М. Војводић, „Конзуларна конвенција између Ср­
бије и Турске (1879–1896)“, Вардарски зборник, књ. III, САНУ,
Београд.
Симијановић 2008: Ј. Симијановић, „Календар Вардар о Старој
Ср­бији“, Баштина 24, Приштина–Лепосавић.
Стојанчевић 2004: В. Стојанчевић, „Српски научници – проуча-
ваоци друштвено-историјске проблематике јужне Србије –
Садашње републике Македоније (до Првог светског рата)“,
Вардарски зборник, књ. III, САНУ, Београд.
Ћирковић, Михаљчић 1997: С. Ћирковић, Р. Михаљчић, Енцикло­
педија српске историографије, Knoweldge, Београд.
Хаџи-Васиљевић: 1995, Ј. Хаџи-Васиљевић, Муслимани наше крви
у Јужној Србији, „Григорије Божовић“ Приштина, „Просвета“
Београд.

Summary

Two Serbian diplomatic employees and, at the same time, important

researchers of the circumstances in which Serbian people lived in Turkey at
that time, Mihajlo V. Veselinović and Jovan Hadži-Vasiljević, were writing
on the nun Teofanija among all other things. She was borne in Vranje in
1820 and christened under the name Teodosija. From her early youth she
drew the attention by her beauty and charisma. Nevertheless, her tremendous
beauty spoilt her happiness. Said Be, a local powerful man, had become very
interested in Teodosija, and threatened he would kidnap and take her to his
harem. These threats had been taken seriously and in 1852 Teodosija decided
to become a nun because of the fact there had no possibilities and choices
among other things. In the spring of the spirituality with a new name Teofanija
became well-known and respectable, due to her curing skills and generosity.
She took part in the monastery renewal and development; she worked out a
more generous treatment of psychically ill patients, who found their shelter
in the monastery. During her monastic life she was in Saint Prohor Pčinjski,
Berovski monastery and Kumanovo, and she was respected and well-known
everywhere. She helped everybody and she did not avoid even the outlaws. This
is to be, without any doubt, a very interesting destiny written by Veselinović
and Hadži-Vasiljević, based on which destinies of many more women may be
supposed, and which were not written and preserved.