О сектама уопште

„Секта“ је латинска реч, а у преводу на српски језик значи „правило“ или „метод“. Том речју
древни римски писци су означавали философску школу или политичку партију чији су погледи
били различити од владајућих у то време. Нешто касније реч „секта“ почела је да примењују за
религиозне заједнице чије се учење разликовало од веровања већине и признавало од стране
већине за лажна или штетна.

Карактеристичност религиозних секти је:

– супротстављање себе другим, традиционалним религијама,

– претензија на искључивост своје улоге, идејних принципа и ставова,

– уверење о својој изабраности и тенденција ка активном мисионарењу,

– стремљење ка строгом чувању одређеног моралног кодекса и обредних форми,

– на прво место се поставља једнакост свих чланова и добровољност њиховог обједињења, при
чему се акценат ставља на обнову (или обраћење) које претходи чланству,

– институција свештенства се, као по правилу, одбацује.

Позивајући се на Свето Писмо (Дела Ап. 1:26; Отк. 1:6,5:10) тврди се да је изабрани лидер
добио, као милост Божију, посебну способност и мудрост за руковођење заједницом.

Са ширењем сектанства, реч „секта“ је почела да се примењује и на хришћанске заједнице

које су желеле да живе саме по себи, одвојивши се од Једине Цркве Христове, одвајајући се
од Ње у учењу, поретку управљања или дисциплини. Већ у Новом Завету постоје места о
одступањима која су се догодила већ тада као и о одступањима у будућности. У књизи
„Откровења“ апостол Јован Богослов помиње николаите, следбенике Језавеље; у Посланици
Коринћанима (1 Кор. 1:11-12) апостол Павле убеђује верне да одступе од подела и не говоре: „Ја
сам Павлов, ја Кифин„…

Данас се под сектом подразумева религиозна заједница, одвојена од јединства Православне

Цркве која има посебно, од Цркве различито учење, богослужење, уређење и живи одвојеним
самосталним животом, стремећи да оствари своје лажне религиозне идеале у својој
затвореној средини.

У наше време процветале су различите секте и лажне религије. Једна од таквих секти су
„Адвентисти седмог дана“.

АДВЕНТИСТИ (СУБОТАРИ)

Уз Јеховине сведоке „Адвентисти седмог дана“, у нашем народу познатији као суботари, једна су
од најмногобројнијих секти на овим просторима. Њихово име долази од латинске речи adventus,
што значи долазак. Они кажу да очекују скори долазак Христов на Земљу, кад ће судити и
живима и мртвима по њиховим заслугама и по томе се разликују од других хришћана који,
такође, верују у други долазак Господа Исуса Христа. Додуше, у томе они нису изузетак, јер је
било и других, који су се бавили прорачунима кад ће Христос доћи. Сви они заборављају на
Христове речи о Његовом другом доласку: „О дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески,
до Отац мој сам" (Мт 24,35). Кад су Га апостоли после Васкрсења поново питали о овоме, Он
им је рекао: „Није ваше да знате времена и лета које Отац задржа у својој власти" (Дап 1, 7).
Међутим, секташи не маре за ове Христове речи, што је још једна потврда „исправности"
њиховог учења.
Оснивач адвентизма био је Вилијем Милер ,који је живео од 1782. до 1849. године. По
занимању је био фармер, али је пуно читао. Проучавајући Библију, он је на основу књиге
пророка Данила „израчунао" да ће крај света доћи између 21. марта 1843. и 21. марта 1844.
године. Много људи је поверовало у ову његову тврдњу, тако да су се припремали за овај
догађај. Међутим, кад је време истекло, многи су били разочарани. Милеров пријатељ Семјуел
Сноу је „пронашао" грешку и означио 22. октобар као датум краја света. Међутим, њихове
присталице су и овог пута биле разочаране. Баптистичка заједница, којој је Милер припадао,
искључила га је из свог чланства. Због тога је он основао нову, адвентистичку заједницу. После
Милерове смрти, настављачи његовог дела били су Хајрем Едсон, Џозеф Бејтс и Елен Вајт
1827-1915.
Основа новог адвентистичког учења састојала се у томе да је Христос 1844. ушао у небеско
светилиште да суди гресима живих и мртвих, да треба празновати седми дан као сабат
(субота-дан одмора) и веровати да је Елен Вајт права пророчица. До 1855. године седиште им
је било у Бетл Крику, Мичиген, а од 1860. године званично се зову Адвентисти седмог дана. На
нашим просторима се појављују почетком овог века. Скупљају се и моле у својим
„домовима молитве". Имају и своје богословске школе, а и свој Теолошки факултет у
Београду, на Бановом брду.
Они усвајају Никеоцариградски символ вере без додатка „Филиокве", али га тумаче на свој начин.
Главни извор вере су Библија и дела „пророчице" Елен Вајт. По њима Библија се сама по
себи тумачи, човек се спасава вером у искупитељску Христову жртву. Христос је једини
посредник, па се због тога не треба молити ни Богородици ни светитељима. Од Светих тајни
признају само обред крштења и „вечеру Господњу" (причешће). Међутим, они не верују да се
хлеб и вино претварају у тело и крв Христову. Не поштују иконе, реликвије и крст. Уче да ће
се васкрсење мртвих десити у две етапе: прво ће васкрснути праведници, а затим грешници.
Верују у хиљадугодишње царство Христово - хилијазам. По њима, Христос ће доћи и васкрснути
праведнике, који ће се са Њим вазнети на небо, где ће остати хиљаду година. Зато време Земља ће
бити пуста, а Сатана свезан. После хиљаду година ће васкрснути и грешници, Сатана ослобођен,
па ће их варати. Даље, Христос силази са праведницима на Земљу и бори се против Сатане и
грешника. Пошто их победи, баца их у огњено језеро. Значи, они ће бити уништени, а не
бачени на вечне муке, како учи Црква. Као што смо рекли, адвентисти празнују суботу
уместо недеље, коју је, по њима, увео папа, кога називају антихристом, и више ниједан
други празник.

Јела деле на чиста и нечиста. Не једу свињетину и уздржавају се од алкохола и дувана. За

„вечеру Господњу" (причешће) употребљавају слатко вино или ширу.

Књиге ове секте објављује издавачка кућа „Препород“.