ANEKSIJA BOSNE I HERCEGOVINE doc

Jovan Cvijić

Aneksija Bosne i
Hercegovine i srpsko
pitanje
[1908]

Ova rasprava je izišla na srpskom 1908, za vreme aneksione

krize, a odmah za tim na francuskom, ruskom i češkom jeziku.
Izvodi na engleskom. Sva izdanja ove brošure bila su zabranjena
u Austriji.

Izvor: Jovan Cvijić, Sabrana dela, Knjiga 3 (Tom I): Govori i članci.
Izdavači: Srpska akademija nauka i umetnosti / Novinsko-izdavačka
radna organizacija „Književne Novine", / Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva. Urednici: Akademik Radomir Lukić, odgovorni urednik
Mihailo Maletić, Dragutin Ranković, Beograd, 1987.

Sadržaj:

 Uvod
 Geografski i ekonomski položaj Srbije
 Značaj Bosne i Hercegovine za Srpski narod
 Duh i smisao Austrougarske uprave u Bosni
 Srpski i jugoslovenski problem
 Uvod

Poslednjih decenija nije bilo događaja, koji je izazvao toliku uzrujanost među
balkanskim narodima i državama, a naročito i na prvom mestu u srpskom
narodu, kao aneksija Bosne i Hercegovine, koju je Austro-Ugarska
samovlasno izvršila krajem septembra ove [1908, prim. PR] godine. Taj čin
ubija veru u vrednost međunarodnih ugovora, pokazuje da su male zemlje
kao Srbija i Crna Gora, ne samo ekonomski skoro zagušene, nego i politički
neobezbeđene; njime se na očevidan način vređa princip narodnosti, jer se
definitivno stavlja pod tuđinsku upravu centralni deo srpskoga naroda, koji je
već podeljen na sedam koje uprava koje država. Dalje je zbog aneksije Bosne
i Hercegovine i širim slojevima postao jasan teški nacionalno-politički
položaj srpsko-hrvatskoga naroda, koga ima oko deset miliuna i reljefno se
sagledao njegov nacionalni problem. Naposletku je uhvatilo korena duboko
osećanje da za srpskohrvatski narod nastaju veliki događaji, koji se možda
mogu samo za neko vreme odložiti.

Geografski i ekonomski položaj Srbije

Na jednom vrlo važnom i teškom geografskom položaju formirala se u prvim

desetinama prošloga [XIX, prim. PR] veka nova mala politička teritorija,
vazal Turske, Kneževina Srbija. Ona je zauzimala središni položaj u
severnom delu Balkanskoga Poluostrva, kroz koji prolazi najvažnija
komunikaciona arterija Poluostrva, moravsko-vardarska linija i vezuje
srednju Evropu s Turskom, Malom Azijom, docnije i sa Sueckim Kanalom.
Zemljište Srbije je nagnuto s Juga na Sever, sve veće reke teku u tom pravcu i
njihove su doline otvorene prema Dunavu. Ta Srbija je dakle bila po
geografskom položaju više dunavska nego balkanska zemlja, zatim je zbog
centralnog položaja i moravske doline važna tranzitna zemlja između srednje
i zapadne Evrope i Bližeg Istoka.

Vazalna Srbija je bila otvorena prema austrijskoj monarhiji i bila je na nju

trgovinski upućena. Njene ekonomske veze sa Austro-Ugarskom nisu tada ni
otežavane ni sprečavane. Osim toga, Srbija je, kao deo velike turske carevine,
održavala sa ostalim delovima njenim žive trgovačke veze. Imala je dakle u
svima pravcima slobodno ekonomsko i trgovačko kretanje. Preko turske
Bosne i Hercegovine gonili su trgovci rogatu stoku i žita i za Jadransko
Primorje, naročito za Dubrovnik. Od komunikacija, kojima je Srbija izlazila
na Jadransko More, osobitu je ulogu imao stari trgovački drum, koji je od
Mokre Gore vodio preko Foče i Bileća. Njime se sa stokom od granice Srbije
na Mokroj Gori za četiri-pet dana moglo stići u Jadransko Primorje.

Od Berlinskog Kongresa položaj Srbije, i ako je postala samostalna

kraljevina, u nekoliko i zbog toga što je postala samostalna i označeni centar i
kristalizaciona tačka srpskog naroda, postaje nesravnjeno teži. Od ovoga
kongresa položaj Srbije je takav da Austro-Ugarska ima mogućnosti da spreči
ili da oduzme Srbiji uslove za pravi ekonomski i kulturni razvitak, i da, ne
prisvajajući formalno teritoriju Srbije, napravi od nje svoga ekonomskog i
političkog vazala. Na Berlinskom Kongresu je dakle geografski i ekonomski
položaj Srbije na njenu štetu znatno izmenjen.

Kao političko-teritorijalni rezultat ovoga kongresa javljaju se ove ideje i ova

fakta: pazilo se samo na interese velikih sila; male balkanske države samo su
kroz te interese i preko onih velikih sila, koje su za njihovu teritoriju najjače
zainteresovane, manje ili više teritorijalno dobijale. Dalje, sprečeno je da u
severnom delu Balkanskoga Poluostrva postane neprekidan niz slovenskih
državica time što je dat mandat Austro-Ugarskoj da okupira Bosnu i
Hercegovinu. Tako postaje jedna velika sila, najpre privremeno, sada, posle
aneksije i stalno, balkanska država.

Pod uticajem tih ideja, i zbog poslednje teritorijalne promene, Srbija i Crna
Gora su teritorijalno onakažene i ekonomski vezane. Nijedna nije dobila ni
onoliko teritorije koliko su njihove vojske osvojile i držale pre Berlinskoga
Kongresa. Ne samo da je sprečeno da se ove dve državice teritorijalno
sastave, već je formirana između njih uzana politička teritorija, koja je dobila
ime Novopazarski Sandžak, i, radi veće sigurnosti da se Srbija i Crna Gora ne
sastave, u njega su ušli, pored turske uprave i vojske, austrijski garnizoni.
Srbija je dobila neprirodne i geografske i etnografske i političke granice i ne
samo da nije dobila izlaz na Jadransko More, do čijih se obala prostire
jednostavan srpski narod, već nije bila gospodar nijednoga svog izvoznoga
pravca. Dok je do Berlinskog Ugovora imala Austro-Ugarsku kao graničnu
državu samo duž severne granice, od okupacije Bosne i Hercegovine dobila
ju je i na Zapadu. Zapadnu granicu Srbije Austro-Ugarska je odmah posle
Berlinskog Kongresa iz političkih razloga skoro hermetički zatvorila. Srbija
je izgubila i stari trgovački put od Mokre Gore preko Foče za Dubrovnik i
time onaj, ranije slobodan izlaz na Jadransko More. Sve granice Srbije i sve
komunikacije, kojima bi ona mogla stojati u ekonomskoj i trgovačkoj vezi sa
srednjom i zapadnom Evropom, postale su zatvorene Austro-Ugarskom.
Srbiji bi osim ovih granica ostali samo još dva, istina jako zaobilazna, pravca,
kojima bi u slučaju velike nužde mogla stupiti u ekonomske i trgovačke veze
s onim svetom, koji troši njene zemljoradničke i stočarske produkte. Ti su
pravci: jedan niz Dunav za pristaništa Crnoga Mora, a drugi od Vranja preko
Soluna za mediteranske, naročito italijanske pijace. Ali na prvom, važnijem
izvoznom pravcu nailazi se na visoke takse za prolaz lađa kroz Đerdap, koje
opet potiču od Berlinskog Ugovora, a na drugom su još veće teškoće. I jedne
i druge ću docnije izložiti. Postiglo se dakle da je Srbija posle Berlinskog
Kongresa bila ekonomski potpuno zatvorena i mogla je imati samo onoliko
ekonomske i političke samostalnosti koliko bi se dopadalo njenom najvećem
susedu, dualističkoj monarhiji, pod kojim je najveći deo srpsko-hrvatskoga
naroda i koja je stalno politički protivnik Srbije. U Evropi nema države koja
bi imala tako rđav ekonomski položaj obeleženih osobina kao što ga je Srbija
dobila na Berlinskom Kongresu. Posle ovoga kongresa Srbija je dakle bila
skoro opkoljena zemlja, a mi smo postali uhapšeni narod.

Iznemogla od dva rata, koje je pred Berlinskim Kongresom vodila s Turskom,

poražena rezultatima ovoga kongresa i pod uticajem za nju nepovoljnih
opštih političkih prilika, takozvana nezavisna Kraljevina Srbija potpala je
posle Berlinskog Kongresa pod ekonomski, a zatim i politički uticaj Austro-
Ugarske, postala je gotovo njen vazal. Zaključen je sa Austro-Ugarskom
povoljan trgovinski ugovor, koji je izgledao kao prva etapa za carinski savez,
i ceo ekonomski život Srbije čvrsto se vezao za dualističku monarhiju; izvoz
je bar prividno bio poglavito prema Pešti i Beču upućen, u stvari je veći deo
njegov samo prolazio kroz Austro-Ugarsku i kretao se prema Anversu,
Roterdamu i nemačkim pristaništima. Zaključena je bila sa Austro-Ugarskom
i vojna konvencija, po kojoj se Srbija odrekla svakog nacionalnog rada i
svake veze sa Bosnom i Hercegovinom. Ceo politički život Srbije stajao je
pod skoro isključnim uticajem Austro-Ugarske; šta više ona je izazivala i
mnoge od unutrašnjih političkih događaja. Izgledalo je da je ostvarene ideja
onih velikih sila, koje su na Berlinskom Kongresu bile najmoćnije i držale da
će Srbija postati samo ekonomsko-politički vazal Austro-Ugarske.

Pod tim uticajem Srbija je bila sve do poslednjih 10—12 godina. Skoro ceo
narod u Srbiji bio je najodlučnije protivan novom ekonomskom i političkom
vazalstvu i, ne uviđajući i težak geografski i ekonomski položaj Srbije posle
Berlinskoga Kongresa, svodio je sve te događaje samo na dinastiju i smatrao
ih jedino kao potrebu dinastije i dinastične politike. U Srbiji se s mukom
vladalo, dešavali su se teški unutrašnji događaji. Pored toga pojedinci i
partije, uznemireni usled takvog stanja, a nemajući dovoljno moralne i
socijalne discipline, odali su se u masi ljutim unutrašnjim borbama. Naša
zemlja daje klasičan primer kako rđav geografski i ekonomski položaj može
izazvati i unutrašnju anarhiju. Ipak ima jedna dobit, koju je Srbija imala
prvih godina posle Berlinskog Kongresa: imajući povoljan trgovinski ugovor
s Austro-Ugarskom i, utvrdivši pomenuti politički odnos s ovom monarhijom,
ona je bila kao u nekoj političkoj zavetrini i ipak je kulturno i privredno
napredovala; u ovom vremenu je stvoren znatan broj važnih kulturnih
tekovina.

Pristigle su nove generacije, ostalo je pojedinaca koji nisu bili moralno

slomljeni ranijim događajima, javile su se nove energije a u isto vreme
nastaju i odlučni prvi koraci za emancipacijom od Austro-Ugarske. To je
naročito ojačalo poslednjih 4—5 godina. Dok pre 10—12 godina Austro-
Ugarska nije skoro nikad pravila smetnje srpskom izvozu i nije zatvarala
severnu granicu Srbije, jedina ekonomska vrata Srbije posle Berlinskog
Kongresa, ona je od pre 10—12 godine počela da zabranjuje izvoz svinja i
rogate stoke. Kao povod se navode stočne bolesti, koje se učestano odonda
javljaju, otkad počinju težnje za emancipacijom od Austro-Ugarske. Ali nije
samo time Austro-Ugarska napravila još dubljim antagonizam koji je između
nje i Srbije već postojao. Izgleda da klerikalna dualistička monarhija ima
neku naročitu sposobnost da se s velikom veštinom identifikuje sa svakom
napopularnom strujom. Odavno omrznuta od popularnih grupa u Srbiji, ona
je bila neprijateljski raspoložena i prema srpskom parlamentarizmu.

Da bi se oslobodila od ekonomske i političke zavisnosti, Srbija učini

gorostasan napor i, protivno svoj težini i bezizlaznosti geografskog položaja,
uđe u ekonomski i carinski rat s Austro-Ugarskom, koji je trajao dve i po
godine. I tek u avgustu ove godine zaključen je istina trgovinski ugovor
između Srbije i Austro-Ugarske, ali tako male vrednosti da se ekonomski rat,
i dalje latentno nastavlja. Za vreme carinskog rata se pokazalo da su izvozu
Srbije i niz Dunav i prema Solunu stavljene nasuprot znatne smetnje.

Srbija izvozi tri glavne vrste produkata: sirovo i suvo voće (naročito suve
šljive), žita i stoku (naročito rogatu stoku i svinje), u novije vreme i dosta
živine.

Posle objave carinskog rata, suve šljive i žita mogli su biti upućeni poglavito
niz Dunav u Brailu i Galac, odakle su kroz Crno More, Bosfor i Dardanele
dalje raznošeni. Taj izvoz je naišao na pomenute visoke takse na Đerdapu. Po
Berlinskom Ugovoru Austrija je dobila pravo na regulisanje Đerdapa i ona je
to pravo prenela na Ugarsku po cenu unutrašnjih kompenzacija, u kojima su,
kao što je poznato, te zemlje neiscrpne. Ugarska je regulisanje Đerdapa rđavo
izvela, a zatim je uvela visoke takse za prolaz lađa kroz Đerdap, po kojima je
svima ostalim državama znatno otežana plovidba na donjem Dunavu. O
prvom, čisto tehničkom, pitanju ne mogu se duže baviti. O njemu vrlo
nepovoljno sude tehnički stručnjaci*. Dosadašnjom praksom je dovoljno
utvrđeno da je regulisanjem Đerdapa plovidba vrlo malo dobila; mala dobit je
poglavito u tome što se plovidba može da vrši veći broj dana u godini nego
pre regulisanja. Za prolaz brodova rđavo regulisanim Đerdapom od Moldave
do Turne Severina, na dužini od 104 km., plaćaju se vrlo visoke takse. Na te
takse naišao je eksport žita i suvih šljiva iz Srbije za vreme carinskog rata, i
srpski proizvođači i trgovci morali su imati znatnih gubitaka.

* C. V. Suppan, u delu „Wasserstrassen und Binnenschiffahrt", 1902,

Berlin, na
Stp. 94.
Još je mnogo teže išlo s izvozom žive stoke. Pošto je bila zatvorena sva
granica prema Austro-Ugarskoj, onaj stari drum preko Foče i Bileća mnogo
ranije, odmah posle Berlinskoga Kongresa, stoka se morala prenositi jedino
železnicom do Soluna, a odatle lađama za Egipat, Maltu i naročito za
italijanske trgove, gde je stizala posle 10—27 dana. Uz to je još železnica od
srpske granice do Soluna, kroz tursku teritoriju, u rukama austrijskih
kapitalista i s austrijskom administracijom, i transportne takse su vrlo skupe.
Naposletku, srpski izvoz je tom linijom samo donde mogućan, dok smo s
Turskom u prijateljskim odnosima. Prenos jednoga govečeta iz Srbije do
Đenove košta sa svima troškovima 55—60 dinara. Za preradu svinjetine u
konserve postojale su klanice, naročito moderna, po amerikanskom načinu,
uređena klanica kod Beograda i konserve su u raznim pravcima izvožene, na
prvom mestu u Francusku.

Naposletku je bilo znatnih teškoća i za izvoz svežeg voća, i ono se u početku

carinskog rata moralo u bescenje prodavati.

Srbija je dakle odredbama i konzekvencijama Berlinskog Ugovora

ekonomski zatvorena kao u mišolovci i predata na milost i nemilost
dualističkoj monarhiji. Aneksijom Bosne i Hercegovine takav se položaj
Srbije definitivno fiksira.

Poslednjim činovima Austro-Ugarske i Bugarske do kraja je uništen onaj

privremeni red i ona labilna ravnoteža, koji su stvoreni Berlinskim Ugovorom
i na njihovo mesto se mora ustanoviti nov teritorijalni i ekonomski red u
ovom kraju Evrope. Na Berlinskom Kongresu je Srbiji nametnut opisani
ubitačan geografski i ekonomski položaj i Srbija mora najpre, i s pravom,
tražiti da se pri utvrđivanju novog reda taj položaj u tom smislu izmeni što će
se osigurati bar minimum uslova, koji su joj za život i razvijanje potrebni.
Ovi bi se u tome sastojali što bi Srbija dobila izvesnu teritorijalnu zonu u
oblasti srpskoga naroda, kojom bi izlazila na Jadransko More.

Pored ekonomske postoji i politička opasnost za Srbiju. Njena mala teritorija

ostaje samo za neko vreme da vrši ulogu umetka između Austro-Ugarske i
ojačale nezavisne kraljevine Bugarske, koja je dvaput veća od Srbije. Takva
ekonomski ugušena politička teritorija ne može se dugo kao samostalna
održati. Definitivno uvedena na Balkansko Poluostrvo, Austro-Ugarska će
nastaviti zavojevačku politiku prema Jugu. Ona ne može trpeti na svojoj
južnoj granici malu Srbiju, koja joj je već svojom egzistencijom protivna,
koja mora izazivati nade srpsko-hrvatskoga naroda za nacionalnom
samostalnošću i, htela ili ne htela, činiti stalno nesigurnim položaj Austro
-Ugarske u Bosni i Hercegovini. O tome su načisto imperijalistički
raspoloženi dinastično-vojnički krugovi Austro-Ugarske; u austrijskim
vojničkim časopisima vođene su pre nekoliko godina diskusije o pravcu
prodiranja dalje prema Jugu i utvrđeno je da put ne vodi kroz uzan, između
Srbije i Crne Gore umetnut Novopazarski Sandžak koji je i zbog terena za
veće vojne ekspedicije jedva prohodan, već preko Srbije, u prvom redu
moravskom dolinom.

Nije manja opasnost za Srbiju ni od Bugarske, naročito ako neprijateljsku

akciju prema Srbiji započne u sporazumu s Austro-Ugarskom. Obaveštenim
krugovima je poznato da se Bugarska poslednje 2—3 godine stalno
neprijateljski ponašala prema Srbiji, da je u dva maha tražila ma kakvih
povoda za objavu rata Srbiji i da je u tome bila sprečena samo intervencijom
nekih velikih sila.

Značaj Bosne i Hercegovine za srpski narod

Pri utvrđivanju granica Srbije i Crne Gore na Berlinskom Kongresu nije se

dakle pazilo ni na teritorijalnu ravnotežu ni na minimum teritorije, koji je
potreban za život dveju srpskih državica, na momente o kojima inače ipak i
najformalističnija diplomatija vodi računa. Isto su tako sasvim zanemarena
nacionalna ravnoteža i velika nacionalna prava, prirodna prava jednoga
naroda. Ja pri ovome ne mislim na potpuno izvođenje principa nacionalnosti i
na tačno nacionalno omeđavanje država. Takva metoda, izvedena na jednom
kongresu i za izvesne krajeve, mogla bi možda da izazove druga nacionalna
pitanja i poznate protivnosti u Evropi, koje se tiču periferijskih oblasti i
periferijskih delova pojedinih naroda. Ali kao neosporan minimum principa
nacionalnosti mora vredeti to da se ne sme dati tuđinu, stranoj državi,
centralna oblast i jezgro jednoga naroda, jer to znače Bosna i Hercegovina za
srpski narod. One dakle nisu za Srbiju i srpski narod ono što su Elzas i
Lotringija za Francuze ili Trenta i Trst za Italijane ili alpijske austrijske
oblasti za Nemačku, već ono što je oblast Moskve za Rusiju i što su najčvršći
delovi Nemačke i Francuske za ova dva naroda, oni dakle delovi koji su
najbolji predstavnici nemačke i francuske rase. Ne sjediniti Bosnu i
Hercegovinu sa Srbijom i Crnom Gorom ili im bar ne dati autonomnu upravu,
već ih predati Austro-Ugarskoj, to znači stvoriti labilnu ravnotežu, pakleno
stanje, koje ne da mira ni zavojevaču ni nacionalnom pretendentu i protiv
koga su u stalnoj uzbuni sve žive sile jednoga naroda. Takve kombinacije su
najveća besmislica; one ne samo ne osiguravaju mir, već su leglo stalnih
nemira i opasnosti za mir, naročito namešteno bure puno baruta pored velike
vatre, koja ga sa svih strana liže.

I ako je opšte poznato da su Bosna i Hercegovina oblasti čisto srpske rase, ja

ću u kratko predstaviti njihov položaj i značaj za srpski narod.

Srbija i Crna Gora su male oblasti kristalizacije, u kojima nije skupljena ni

jedna trećina naroda srpsko-hrvatskoga jezika.

Rezultat izračunavanja je ovaj: Naroda našega jezika ima oko deset miliuna.
On po broju dolazi na treće mesto među Slovenima, odmah posle Rusa i
Poljaka. Od nemačke granice do Carigrada nema većeg naroda od našega.
Veći je dakle od Čeha, Mađara, Bugara i Grka. Godišnji priraštaj našega
naroda iznosi oko 100.000; isti je ili veći od okolnih naroda, a spada među
narode koji najviše priraštaju. U tom velikom kompleksu ili etnografskoj
oblasti srpskoga naroda Bosna i Hercegovina imaju centralni položaj.

Sva ta narodna masa od deset miliuna govori jednim jezikom koji je toliko
jednostavan, kao retko koji u Evropi. Od Istre pa duboko u Makedoniju mogu
se seljaci među sobom sporazumevati. Osim toga je slavistima i znalcima
jezika poznato, da na Balkanskom Poluostrvu nema narodnoga jezika koji je
toliko formiran i usavršen za literaturu i nauku kao što je srpski jezik.

Prvi književni spomenik srpskoga jezika postao je u Bosni 1189 godine,

poznato pismo bana Kulina. Najlepše narodne umotvorine postale su na
zemljištu Hercegovine i Bosne. Jezik Hercegovine uzeo je osnivalac srpskoga
književnog jezika i novije srpske literature, Vuk Karadžić, za književni jezik
srpskoga naroda. Taj isti jezik usvojen je za književni jezik Hrvata još u prvoj
polovini 19 veka. Mnogi najzaslužniji ljudi srpskoga naroda poreklom su iz
Bosne i Hercegovine. Nekoliko od današnjih najboljih srpskih književnika,
čiji su spisi rasprostranjeni i cenjeni po celome srpskom narodu, Hercegovci
su i Bosanci. Svako naučno preduzeće u Beogradu nalazi najživljih saradnika
u Bosni i Hercegovini. O celini srpskoga naroda i njegovim nacionalnim
težnjama ima ista shvatanja sva srpska žurnalistika, a u izvesnom pravcu
prednjači srpska žurnalistika Bosne i Hercegovine. Pored svih prepreka, koje
se stalno stavljaju, literarne i naučne veze između Beograda s jedne i
Mostara, Sarajeva i Banjaluke s druge strane ostale su žive i intimne.

Ali narod obeleženoga prostora nije vezan samo istim jezikom i literaturom.
Na većem delu te geografske prostorije postoji srpsko nacionalno osećanje i
mišljenje, koje je u širokim narodnim slojevima tako jako kao ni kod jednoga
balkanskog naroda. Po zajedničkim istorijskim tradicijama jasno se oseća da
su narod i viši narodni život sastavljeni ne samo od živih ličnosti nego i od
mrtvih i od događaja prošlosti. I ako ima regionalnih razlika, iste su osnovne
psihičke osobine naroda cele obeležene oblasti, one stvaralačke osobine
narodnoga duha, koje se u svemu pokazuju: počevši od motiva u ornamentici
i od načina na koji se zgrade i alatljike grade pa do pogleda na život, do one
sume osećanja, praznoverica i maštanja, kojima narod daje sebi računa o
svetu i životu. I u ovome pogledu narod Bosne i Hercegovine predstavlja
jedan od etnografski najsvežijih i najjačih delova srpskoga naroda i čini
nerazdvojnu celinu s narodom zapadne Srbije, Novopazarskog Sandžaka i
Crne Gore. Kad se iz crnogorskih Brda pređe u Hercegovinu ne opaža se u
narodu nikakva razlika. Isto je tako, kad se iz pograničnih krajeva Srbije
pređe u Bosnu ili u Novopazarski Sandžak. Skoro celo stanovništvo zapadne
Srbije poreklom je iz Hercegovine, Bosne i Novopazarskog Sandžaka.

Trgovina ne samo Bosne i Hercegovine već i susednih oblasti, pa i zapadne

Srbije poglavito je u rukama Hercegovaca. Nigde nije odanost i požrtvovanje
za kulturne i prosvetne interese srpskoga naroda više razvijena no u
Hercegovini i Bosni. Šta više Bosanci i Hercegovci su u znatnom broju
učestvovali u svima ratovima, koje je Srbija u 19 veku vodila radi svog
oslobođenja i oslobođenja susednih oblasti. Oni su još u tursko vreme, pre
okupacije, digli veliki broj svojih crkava, škola i osnovali druge prosvetne i
kulturne, ustanove, i taj su rad i posle okupacije nastavili; i sad sami
izdržavaju svoje škole i učitelje i čine velika zaveštanja na ekonomske i
prosvetne ciljeve. Imaju svoju prosvetnu organizaciju, koja raspolaže znatnim
sredstvima za školovanje darovitih, mladih ljudi na univerzitetima.

Idući iz Srbije prema Zapadu najpre se u centralnoj Bosni nailazi na katoličko

stanovništvo srpskoga jezika. Granica između jednostavnog pravoslavnog i
mešovitog pravoslavno-katoličkog stanovništva ide u glavnome razvođem
između reka Drine i Bosne. Katoličko stanovništvo Bosne i Hercegovine se
do okupacije osećalo kao celina s pravoslavnim. Izmešano s pravoslavnim,
koje prevlađuje, ono leži u sredini između Hrvatske, u kojoj većinu čini
katoličko stanovništvo, i Srbije s istočnom Bosnom i Hercegovinom gde su
isključno pravoslavni. Iz tih delova Bosne može se dakle znatno uticati da se
izravnaju razlike stvorene različnim istorijskim razvitkom između zapadnih i
istočnih zemalja istoga naroda i da se one još čvršće spoje, no što je sad
slučaj, u jednu kulturnu celinu. Ovo tim pre i lakše što su većina Hrvata i
Srba i u Hrvatskoj pokazali da su ne samo osetili potrebu da se uzajamno
trpe, već i sposobnost i uviđavnost da zajednički rade. Duh i smisao austrijske
okupacione uprave bio je tome sasvim protivan: rastavljao je i udaljavao ove
narodne delove kao što će se videti iz iduće glave.

Iz izloženoga je jasno da su Bosna i Hercegovina po vrednosti naroda, po

njegovom centralnom položaju u etnografskoj masi srpsko-hrvatskoga naroda
i po zgodnoj mešavini pravoslavnih i katolika ključ srpskoga problema. Bez
njih ne može biti veće srpske države. One su najvažnija oblast i za rešavanje
srpsko-hrvatskoga i time Jugoslovenskoga pitanja.

Duh i smisao austrougarske uprave u Bosni

Austro-Ugarska je država jedne dinastije. Njena teritorijalna politika je isto

tako poglavito politika dinastije. Onoga časa kad izgubi suverenstvo nad
jednom oblašću, ona odmah uporno traži da proširi svoj suverenitet nad ma
kojom drugom oblašću, gde je momentalno najlakše, gde je najmanji otpor.
To nije politika jednoga velikog državnog organizma, koji, pun snage i
života, smišljeno zauzima onu oblast, koja mu zbilja treba. Ne, austrijska
teritorijalna politika je nelogična, po glavnoj osobini srednjevekovna.

Iz takvih motiva, a sticajem osobitih prilika, ona je na Berlinskom Kongresu

dobila pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu. Ne bi ga mogla dobiti bez
krepke pomoći, koju su joj ukazale Nemačka i Engleska, naročito prva, za
koju je okupacija Bosne izgledala snaženje nemačkih težnji i nemačke
politike. Zavojevanje ovih srpskih zemalja nije bila potreba širokih narodnih
slojeva Austro-Ugarske; nisu ga želeli ni pojedini ekonomski slojevi, ni
industrijski i trgovački. To je želela samo dinastija i dvorsko-vojnička struja.
Što je posle svršenog čina dala na to pristanak neznatna većina parlamenta, to
ne može iznenaditi one, koji znaju malu vrednost ovoga organa u Austro-
Ugarskoj, naročito za spoljna pitanja; naprotiv, poznavaoce austrijskih prilika
je iznenadilo što to nije jednoglasno primljeno.

Razumljivo je što takva nelogična i neprirodna politika zavojevanja nije

mogla da ispuni skoro nijedno obećanje, koje je na Berlinskom Kongresu
iznosila kao razlog za okupaciju. Najglavniji je razlog bio taj što Dalmaciji
treba kopneno zaleđe s kojim bi se komunikacijama vezala. Kako su velike
sile malo uzimale u obzir težnje naroda Bosne i Hercegovine, ovo je za njih
moglo biti razlog. Ali to obećanje Austro-Ugarska nije ispunila. Ona za 30
godina nije uspela da železnicama veže okupirane zemlje s Dalmacijom; ove
su zemlje ostale strane jedna drugoj kao što su bile i pre okupacije. Osim
toga, ne samo do Berlinskog Kongresa, nego i do danas Dalmacija je ostala
jedna od zemalja koje su ekonomski najnazadnije, i to priznaju sami
Austrijanci u parlamentu, u žurnalistici, u brošurama. Dalji razlozi za
okupaciju bili su ovi: Austro-Ugarska može, kao država velikih sredstava, da
reši agrarno pitanje i može da unese mir i red među narod raznih vera, među
hrišćane i muhamedance, koji se međusobno tru. I, dok su Srbija i Bugarska,
u kojima je bilo istih agrarnih prilika, potpuno rešile agrarno pitanje, i to
odmah posle Berlinskog Kongresa, jedina ga Austro-Ugarska nije rešila. Ne
samo da nije unela red i mir među narod raznih vera i konfesija, već je te
protivnosti, samo zaoštrila.

Kao što nije mogla izvršiti gornje zadatke, tako nije mogla ni inače uneti
pravu kulturu i mir u Bosnu i Hercegovinu. Austro-Ugarska monarhija nosi
sobom poglavito izvestan, specifično austrijski duh uprave i klerikalno-
katoličke težnje. To je ono što se naročito oseća u njenom spoljnom radu na
Balkanu, naročito u okupiranim zemljama.

Pod austrijskim duhom uprave razumem poznatu suvu austrijsku

administraciju, zatim strog policijski red. To je najpotpuniji režim tutorisanja,
do virtuoznosti izveden u Bosni i Hercegovini, može biti poslednji primer
stare policijske države. Vlast je sve regulisala, sve naređuje, u svašta se meša,
koliko god može ubija svaku ličnu inicijativu. Poznati austrijski Beamter-i ,
koji su vrlo ljubazni i uslužni prema strancima, smatraju Bosance i
Hercegovce kao divljake, gledaju na njih s velike visine (von oben herab) i
misle da su došli da ih usreće na svoj način i prema svojim šemama. Nema
sumnje da oni unose izvestan policijski red i one kulturne novine koje
odgovaraju malim ljudskim potrebama. Ali austrijska administracija nije
umela, i ona to ne može, da sazna prava osećanja i logiku ovoga naroda, koji
joj je sasvim stran. Osim nešto malo Bosanaca i Hercegovaca, koji su postali
činovnici, skoro niko od mnogobrojnih stranih činovnika ne razume u pravom
smislu, narodni jezik, pun slika, koje seljaci često upotrebljavaju da prikriju
duboke razlike u shvatanju između sebe i austrijske administracije, da je
ismeju i da obeleže neprijateljstvo. Većina iz centralne sarajevske uprave,
koji misle da znaju narodni jezik, govore nekim jedva razumljivim žargonom
srpskoga jezika, tako da je se lakše s njima nemački sporazumeti ili mešati
mnogo nemačkih reči da bi se čovek s njima sporazumeo. Ovakva uprava,
koja tutoriše i ozgo dekretira, nije ni mogla početi rad ozdo, od naroda i da ga
tako navikne da se sam diže. Niti su oni razumeli narod, niti narod njih. To
potpuno nerazumevanje i nesporazumevanje uzrok je mnogim komičnim
scenama, koje izazivaju omirski smeh u Bosni i Hercegovini. Neki od
bosansko-hercegovačkih književnika postali su vrlo popularni
predstavljanjem te disonancije između naroda i administracije, naročito
daroviti Kočić koji je zbog toga i sada u zatvoru.

Ta tutorska uprava nepoverljiva je prema narodu, sumnja u svakoga, stalno

špijunira i ima mesta, srećom retkih, gde se skoro trećina stanovništva bavi
špijunažom; raspolaže celim sistemom malih sredstava, kojima zastrašava,
pritiskuje, bocka, ubija svaki slobodan pokret i često dovodi do očajanja
pojedince i pojedine grupe stanovništva. Kao prava zavojevačka uprava, koja
je došla po komandi, po mandatu Evrope, ne po nekoj potrebi, ona se ne brine
da digne narod na viši nivo, i da ga tako sebi približi i za sebe zadobije. I zato
narod smatra tu upravu za neprijatelja i mahom je duboko mrzi. Austrijska
tutorska uprava ume osobitom veštinom da odneguje duboku mržnju kod
svojih podanika. Ta mržnja je toliko jaka da je oni prenose i na stanovništvo
slobodnih balkanskih država, gde je ona svakojako manje razvijena, jer ovo
stanovništvo nije na sebi osetilo težak režim policijske države; oseća samo
ostale nezgode, koje se javljaju u odnosima između njihovih država i Austro-
Ugarske, a to je ipak manje teško. Zbog takvoga narodnog raspoloženja nema
ni u jednoj oblasti zemljine kugle relativno toliko žandarmerije i vojske, koje
čuvaju narod, i tako mnogo utvrđenja kojima se narod zastrašava, kao u
Bosni i Hercegovini. Jedan engleski političar koji je pre tri godine proputovao
Bosnom i Hercegovinom saopštio mi je ovo poučno upoređenje: Austro-
Ugarska je upotrebila više vojničkih sredstava da drži u pokornosti narod
Bosne i Hercegovine od 1,5 miliun, nego Engleska u Indiji, gde ima skoro
300 miliuna stanovnika.

Pored opšte nepoverljivosti austrougarska uprava Bosne i Hercegovine

odlikuje se katoličko-klerikalnim duhom i težnjama: neznatne raspre i klice
verske netrpljivosti neguje, razvija i eksploatiše da bi stvorila neprijateljstva
između konfesija i mogla upotrebiti jedne protiv drugih. Zbog apsolutističko-
klerikalnog duha su prosveta i opšti kulturni nivo širokih narodnih slojeva
jako zanemareni.

Po zvaničnim podacima 1906 godine ima u Bosni i Hercegovini svega 253

državne osnovne škole, osim toga 70, koje izdržavaju crkvene pravoslavne i
31 koje izdržavaju katoličke opštine. U Srbiji ima 1272 osnovnih škola. Samo
u četiri okruga, koji su prisajedinjeni Srbiji posle Berlinskog Kongresa, ima
227 osnovnih škola, skoro onoliko isto koliko u Bosni i Hercegovini, koje su
pet puta veće od ona četiri okruga. U Novopazarskom Sandžaku i ostaloj
Staroj Srbiji, koja je pod Turskom i znatno manja od Bosne i Hercegovine,
ima samo srpskih škola oko 240. Poznat je veliki broj škola u Makedoniji,
koje pripadaju grčkoj, srpskoj i bugarskoj narodnosti. Po broju škola Bosna i
Hercegovina se ne samo ne mogu poređivati sa Srbijom, nego znatno izostaju
i iza Stare Srbije i Makedonije. Mnogobrojnim sitnim načinima bosanska
uprava ometa osnivanje i rad pravoslavnih osnovnih škola.

Isti odnosi ostaju kad se poredi broj učitelja i budžeti osnovnih i drugih škola.
U Srbiji ima 2375 učitelja, a u Bosni i Hercegovini 810, i od toga broja više
od 200 plaćaju crkvene školske opštine. Srbija izdaje godišnje na osnovne
škole 4,577.110 dinara, a u Bosni i Hercegovini se na njih troši 1,264.540
kruna. U Bosni i Hercegovini imaju tri državne gimnazije i jedna realka, a u
Srbiji 20 gimnazija i realaka, od kojih su 10 pune, a ostale sa 4—7 razreda;
samo u pomenuta četiri okruga, koje je Srbija dobila posle Berlinskog
Kongresa, imaju četiri gimnazije i realke. Dalje u Srbiji imaju 4 učiteljske, 4
trgovačke, ratarske i vinodelske i 3 škole za više obrazovanje devojaka; zatim
Univerzitet s 80 nastavnika i oko 1000 učenika. Na srednje i stručne škole i
na Univerzitet Srbija troši preko 2,5 miliuna dinara. Bosna i Hercegovina
nemaju Univerziteta, a na srednje i stručne škole se ne troši ni polovina od
onoga koliko na njih Srbija izdaje.

Škole u Bosni i Hercegovini nemaju samo zadatak da daju naučna i korisna

znanja i da dižu nivo opšte prosvećenosti. U žalbama koje su pravoslavni i
muhamedanci podnosili austrougarskom caru i zajedničkom ministru
finansija izneseni su mnogobrojni dokazi: da se nastava predmeta udešava
prema težnjama bosanske uprave, da u nastavnom telu nesrazmerno
prevlađuju katolici i da se na najraznovrsnije načine favoriziraju katolički
učenici, dok se prave smetnje, naročito pravoslavnim učenicima. I to je samo
radi principa: divide et impera. Nesumnjivo je da se kroz školske, naročito
srednje školske udžbenike, kvari srpski narodni jezik Bosne i Hercegovine.
To mogu i sam potvrditi: zbog izopačenog jezika ja sam s mukom mogao
razumeti pojedina mesta iz tih udžbenika.

Uprava klerikalno-katoličkog duha nije i ne može biti nepristrasna prema

različnim bosanskim verama. Možda nema nijednog seljaka u Bosni i
Hercegovini, koji nije osetio da je država uprava rđavo raspoložena prema
pravoslavnoj crkvi. Činovnici centralne uprave u Sarajevu su katolici, skoro
isključno nižeg obrazovanja, i to je već dovoljno da svakome ulije
nepoverenje. Odmah posle okupacije osetile su se jasne težnje da se
dezorganizira pravoslavna crkva. Austrijski car je uzeo sebi pravo da sam
postavlja pravoslavne mitropolite. Zemaljska uprava u Sarajevu utiče jako na
postavljanje sveštenika ne samo preko mitropolita, carem postavljenih, već i
time što sposobnost sveštenika i sama ocenjuje, uzimajući u obzir njegovo
nacionalno i političko ponašanje. To je detaljno izloženo u tri memoranduma,
što su ih pravoslavne opštine Bosne i Hercegovine podnosile austrijskome
caru.

U Bosni i Hercegovini je nesrazmerno manje urađeno na dizanju ekonomnog

stanja širokih narodnih slojeva no u Srbiji.

Pomenuto je da nije rešeno agrarno pitanje. Najveći broj seoskoga

stanovništva i sada čine kmetovi, koji nemaju nimalo svoje zemlje. Prema
zvaničnoj statistici ima:

Slobodnih Kmetova Polu-kmetova

Velikih seljaka
posednika (bez imalo svoje (polu-slobodni
(koji imaju svoje zemlje) seljaci)
zemlje)

2.13% 33.45% 38.25% 11.26%

Kmetovi plaćaju begovima po pravilu 1/3, državi 1/10 od prinosa zemlje.
Zadržan je dakle potpuno turski agrarni sistem, onaj kojim je poslednji put
regulisan odnos između begova i kmetova 1859 godine. Ali, dok je u tursko
vreme desetina naplaćivana u naturi, sad se preobraća u novac, i to vrlo često
po ceni koja premaša pijačnu. Mali činovnici, desetari koji procenjuju
desetinu, imaju od toga izvestan procenat. Što veća desetina, to veća
desetareva nagrada. Prema proceni desetine, koja je skoro redovno veća no
što je u stvari, traži i beg ili aga svoju trećinu. Osim toga su procene desetine
i zbog toga nepravilne što ih vrše prema svome nahođenju mali nekulturni
činovnici, ne retko posednuti verskom mržnjom. Na poslednju nepravilnost je
obratio pažnju i J. M. Baernreither. Poznato je koliko ovakav srednjevekovni
sistem poseda i porezivanja sprečava ljudsku aktivnost i kolika je prepreka da
širi narodni slojevi dođu do materijalnog blagostanja. Ali, gde je nivo
prosvećenosti na onako niskom stupnju kao u Bosni i Hercegovini ni slobodni
i poluslobodni seljaci nisu po materijalnom stanju znatno odmakli od
kmetova. I pored ovoga su u Bosni i Hercegovini uvedene sve one poreze,
koje obično postoje u ostalim evropskim zemljama.

Posle okupacije je nastao grozničav rad na eksploatisanju bosanskih šuma, i

svake godine se izvozi na desetine miliuna kruna drva i građe; 1907 godine
izvezeno je toga 28 miliuna. Meni nije bliže poznat rad na šumskoj ekonomiji
u Bosni i Hercegovini, ali izgleda da to nije racionalno eksploatisanje šuma,
kada se i posle tridesetogodišnje eksploatacije izvozi 28 miliuna kruna drva i
građe. Kad se izveze tolika količina drva godišnje, je li mogućno toliko
ogolelog zemljišta pošumiti? Ima znatnih rudarskih preduzeća, naročito
rudnika železa, mangana i uglja, zatim industrijskih preduzeća. Te su poslove
preduzele pojedine firme iz Austro-Ugarske, i rade ih kao u kolonijama, gde
se rđavo radi, eksploatatorski, s najvećom mogućnom dobiti. I radnici su
mahom dovedeni sa strane. Narod nije uveden ni u one poslove koje ume
raditi ili na koje bi se mogao navići, i od pomenutog, svakojako znatnog
ekonomskog rada, nije imao pravih koristi.

Dalje ima, kao u svakoj zemlji koja se oslobodi od turske uprave, u tome
napretka što su sagrađena mnoga državna zdanja i državni hoteli (poslednje je
specijalitet bosanske uprave), ali je nesrazmerno više od toga utrošeno na
vojničke i žandarmske kasarne i na bezbrojna i raznovrsna utvrđenja, kojima
je sva zemlja kao mrežom pokrivena. Na poslednje radove i na mnogobrojnu
žandarmeriju, koju uprava, kao i vojsku, mora da drži radi svoje sigurnosti,
troši se znatan deo budžeta Bosne i Hercegovine.

Najviše su hvaljeni ovi rezultati austrougarske uprave: lična i imovna

sigurnost i komunikacije, naročito železnice. Obične sigurnosti za život
pojedinaca i imovne sigurnosti ima zbilja u Bosni i Hercegovini u dovoljnoj
meri. Ali je znatno ograničena ne samo sloboda ličnosti, već i sloboda
kretanja, naročito onih pravoslavnih i muhamedanaca, koji su jačega
nacionalnog osećanja ili politički energičniji. Oni se ne mogu slobodno
kretati ni iz mesta u mesto u Bosni i Hercegovini, mnogo manje izvan ovih
oblasti. Jer zbog vrlo razgranate špijunaže i netačnih ili lažnih špijunskih
izveštaja, jako je ograničena i kompromitovana lična sigurnost. Ima vrlo
mnogo neravnopravnih i sumnjivih građana.

Najveće je napretke pokazala uprava Bosne i Hercegovine u građenju

železnica. Nasledila je od turske uprave samo liniju Banjaluka—Doberlin od
104 km. normalnog koloseka. Po izveštaju od 1906 god. bosanska uprava je
napravila za 30 godina 12322 km. železnica uskog koloseka. Posle štampanja
ovoga izveštaja dovršena je železnica uskoga koloseka od Sarajeva do srpske
granice na Vardištu, dugačka 166 km. Većina je ovih železničkih pruga, kao
što sam izveštaj tvrdi, rađena za vojničke potrebe, ali nesumnjivo vrede i za
trgovinu i privredu zemaljsku. Neke pruge su ostale poglavito strategijske,
kao ona od Metkovića do Zelenike u Boki Kotorskoj, zatim pruga od
Sarajeva do Vardišta.

Priznavajući ovaj železnički napredak moram istaći, da je to opšti napredak

koji su pokazale sve balkanske države posle Berlinskog Kongresa. Bugarska
je na pr. napravila više i racionalnijih železnica nego Austrija u Bosni i
Hercegovini. Srbija, koja u tom pogledu nije odmah pokazala znatne napretke
i sad ih nadoknađava, napravila je posle Berlinskog Kongresa ipak 558,8 km.
železnice s normalnim kolosekom (1453 m.), koja je samo od ekonomskog
značaja. Sve železnice Bosne i Hercegovine, koje je Austro-Ugarska
napravila, uskog su koloseka. Zbog toga železnice Srbije samo normalnog
koloseka više staju nego sve bosanske železnice. Osim toga Srbija je
napravila 270,3 km. železnica uskog koloseka (0,76 m.), a u građenju su
472,4 km. železnica uskog koloseka. Srbija ima dakle 826,1 km. gotovih
železnica, a sa poslednjima — u građenju — 1298,5 km.

Priznavajući dakle one napretke, koje je austrougarska uprava u Bosni i

Hercegovini učinila, moram istaći da oni ne stoje ni u kakvoj razmeri sa
glasom, koji je o tome po Evropi, naročito po zapadnoj Evropi, raširen. Vešto
organizovanom reklamom u žurnalistici i literaturi ti su napretci preuveličani.
Tvrdilo se: kako su Bosna i Hercegovina naprednije od ijedne balkanske
zemlje i kako je Austro-Ugarska izvršila ovde delo civilizacije, kome upravo
nema ravnog. Bosanska je uprava uzdigla reklamu do nivoa državne
ustanove. Nijedan važniji turist, a naročito korespondent novina, nije mogao
proći kroz Bosnu i Hercegovinu, a da za to prethodno ne sazna bosanska
uprava; svaki je na granici dočekivan, stavljali su mu se na uslugu naročito za
to dresirani činovnici bosanske vlade, koji u određenom smislu obaveštavaju
o zemlji i narodu. Priređivani su kongresi žurnalista sa sjajnim dočekom i
besplatnim putovanjima. S velikim naporom postizano je da su sazivani
internacionalni kongresi u Sarajevu, kao arheološki ili kao što je bila
ekskurzija geološkog kongresa. Meni je poznato da su članovi ovoga drugog
kongresa tako dočekivani i sjajno gošćeni kao nigde u Evropi.

Ipak u reklamskoj literaturi o Bosni i Hercegovini ima pisaca od dve vrste.

Jedni su oni koji hvale gospodara i upravu, koja ih je besplatno provela
železničkim linijama i na fijakerima često sa četiri konja i snabdela
poklonima. O toj malo otmenoj klasi žurnalista i drugih pisaca ne vredi se
dalje baviti. Ali je za moral našega doba interesantno zabeležiti, da su takvi
žurnalisti i pisci u Evropi prilično mnogobrojni.

Ima i nekoliko čestitih pisaca koji su se prevarili, i meni se čini zbog ovoga:

Nisu znali srpskoga jezika i nisu za to ni s kim dolazili u dodir osim

određenih činovnika i naročitih ljudi, koji su obučeni kako treba provoditi
strance i šta im treba pokazati.

Nisu sami dublje proučavali ni zvanične podatke, naročito bosansku

statistiku, već su po ljudskoj navici i tromosti rado primali one podatke, koje
im je bosanska vlada stavila na raspoloženje; a ja pouzdano znam da nema
iole znatnijega putnika kome ona te podatke nije nudila.

Ali izgleda da je kod pomenutih čestitih pisaca ipak bio važniji ovaj
psihološki momenat. Iz zapadne Evrope se lako i brzo dolazi u Bosnu i
Hercegovinu, u Istok, koji je više pitoresk, nego zemlje evropske Turske.
Oštroumna uprava Bosne i Hercegovine setila se da uvede jednu instituciju,
koje inače nema nigde u Evropi, to su tzv. državni, čisti i dobro uređeni
hoteli, kojih ima u svima varošima, čak i u po nekom selu. Putnici uživaju u
zemljištu vanredne lepote i Istoku interesantnijem nego što je Istok evropske
Turske, a imaju u pomenutim državnim hotelima sve ugodnosti. To je ono
isto osećanje koje imamo na snežnim i divljim vrhovima švajcarskih Alpa,
kad na njima nađemo poznate švajcarske hotele, ili ono osećanje koje čovek
ima kad gleda u kavezima, bez opasnosti, i sasvim komotno, interesantne i
opasne životinje. I spontano smo zahvalni državnoj upravi koja nam je to
zadovoljstvo priredila.

Sasvim je neznatan broj pisaca, koji su preko svih pomenutih veština videli
pravo stanje, bar delimice.

Srpski i jugoslovenski problem

Možda u Evropi nema linije koja razdvaja takve protivnosti kao što je linija
što odvaja srpski narod s jedne a austrougarsku monarhiju ili upravo ostali
kompleks austrougarskih zemalja i naroda s druge strane. Različna su
osećanja, mišljenje i pogled na svet. To je toliko različno da Austro-Ugarska,
pored vekovnih dodira i veza, nije razumela osećanja i logiku srpskoga
naroda. A od onoga što se u Srbiji dešava, ona sve pogrešno shvata i, srećom,
besmisleno radi. Ovo se pokazuje u stalnim trenjima, nesuglasicama i
antagonizmu. Ja neću ovde detaljno predstavljati onu čudnu mešavinu od
dobrih i zlih osobina, kojima se srpski narod odlikuje i koje su proizvod
mnogobrojnih faktora kao patrijarhalnog života, istočnjačkih uticaja,
pravoslavne vere, istorijsko-političkog razvitka; jamačno su u nekoliko i
prvobitne narodne osobine. Ali postoji kompleks jakih osobina, koje utiču na
odnos srpskoga naroda prema Austro-Ugarskoj i zbog kojih se on i u okviru
dualističke monarhije izdvaja kao strano telo.

Naročito se svaka austrijska spoljna akcija ima da bori sa žilavošću i snagom

srpskog naroda i njegovom nesalomljivom težnjom za samostalnošću.
Utvrđeno je da srpski jezik u slobodnoj utakmici osvaja i širi se. Poznata je
osobita lepota srpskih narodnih pesama i jačina istorijskih tradicija. I one su
se zajedno sa srpskim melodijama rasprostirale i osvajale. Narod ima u sebi
stvaralačkog, ima onu ostrugu duha, koja podstakne na misao i čini da se
stvaraju novine. Kad su u pitanju nacionalna osećanja i težnje njegova je
uzajamnost i otporna snaga vrlo znatna. Njegov instinkt za samostalnošću je
tako jak da kod pojedinaca katkad izgleda antisocijalan. Najjače je možda
razvijen kod crnogorskih otmenih nevoljnika. Srbi su uvek imali svoje
narodne ideale, i, kad su potpadali pod tuđina, nisu kao narodna masa bili u
tuđoj službi. Vekovi borbe sa zavojevačem odnegovali su u srpskom narodu
nacionalni ponos i nacionalno junaštvo, i vršena je selekcija, koje u toj meri
nije bilo ni kod jednoga balkanskog naroda. Kad im se čine nacionalne
nepravde, oni tada osećaju u sebi nešto što je jače od njihove snage i od
razloga, koji im savetuju uzdržljivost. Moralni motivi su u širokoj narodnoj
masi po pravilu pretežniji od materijalnih.

Dualistička monarhija to ne shvata jer ga u tom obliku nije našla kod ostalih
svojih slovenskih naroda. Ona je taj antagonizam pojačala katoličenjem i
pounijaćivanjem celih krajeva i pojedinaca, koja je u ranijim vremenima
vršila, zatim mnogobrojnim obećanjima o autonomiji, o samostalnosti crkve
itd., koje je u nevolji činila a nikad nije ispunjavala; u širokim narodnim
slojevima izazivala je najveće neraspoloženje time što je oduzimala najbolje
zemlje za državu ili za naseljavanje kolonista.

Vrlo je čest slučaj da Srbin i pravi Austrijanac, razgovarajući o nacionalnoj

politici i polazeći od istih premisa, dođu do sasvim suprotnih rezultata. Srbi
su svom snagom i svim bićem svojim predstavnici pravog nacionalizma i
težnje za svojom i jugoslovenskom samostalnošću. Samo se na slobodnoj
nacionalnoj osnovi može stvoriti jugoslovenska kulturna i državna zajednica.
Zbog toga ne može nikakva strana uprava naći u srpskom narodu lojalne
podanike. Ta duboka psihološka osobina i glavna politička crta narodne duše
oseća se ne samo u Srbiji, koja je takođe bivala pod stranim, i austrijskim
upravama, nego isto tako u Bosni, Hercegovini, Dalmaciji, Hrvatskoj itd. U
najdubljim narodnim slojevima postoji ne samo nepoverenje nego često i
mržnja, duboka, neiskorenjiva mržnja prema zavojevaču. Težnja za
samostalnošću nije se izgubila ni kod pojedinaca, koji su nacionalno
popustili. Ima u Austro-Ugarskoj Srba, koji su se ličnom vrednošću i
zaslugama uspeli do visokih državnih položaja. Ima drugih koji su to ili
slično postali jedino iz vrlo običnih interesa. I jedni i drugi rade, razume se, u
austrijskom smislu. Ali kod prvih, čestitijih, ima unutrašnje borbe između
pomenute duboke psihološke osobine i toga što su se sticajem prilika izmirili
s austrijskim jugoslovenskim težnjama; to izmirenje osećaju kao greh i često
zbog unutrašnjih i spoljnih konflikata život žalosno završe. Ako i kod onih
najlošijih, koji su se stranoj upravi predali radi koristi, skinete sve pokvarene
ljuske, kojima su obavijeni i kojih može biti mnogo, iskrsne ipak bar malo
zdravo jezgro onoga dubokog osećanja srpskog, koje dušu peče i mira ne da.

Pravoslavni su dakle u celini uporni, nepomirljivi predstavnici težnje za

samostalnim nacionalnim i kulturnim životom i pravoslavna vera je etiketa,
koja te težnje najbolje obeležava. Ali oni nisu jedini to. Te težnje i pogledi su
napredovali i u poslednje vreme dobijaju sve više jugoslovensko obeležje,
postaju težnja za nacionalnom i kulturnom samosvojnošću i samostalnošću
južnih Slovena. Sada se Austro-Ugarska samo donekle može još poslužiti
jugoslovenskim katolicima i od njih praviti elemenat svoje politike. U
Dalmaciji su uvek mnogi katolici bili isto tako jaki predstavnici težnje za
nacionalnom samostalnošću kao i pravoslavni; u više su prilika iz Dalmacije,
koja je na moru, čiji su stanovnici šireg horizonta i pod uticajem nacionalne
talijanske kulture, iz Dalmacije su poticali najrazumniji pogledi za srpsko-
hrvatskom nacionalnom samostalnošću. Pomenuto je da su u Hrvatskoj
Hrvati i Srbi pokazali da su ne samo razumeli preku potrebu da se uzajamno
trpe, već i sposobnost da zajednički rade. Do naroda im je i narodne
samostalnosti i kulture, ne do dinastičnih, klerikalnih i tuđinskih interesa. Bez
nasilja se, izgleda, ne može više ni u Hrvatskoj voditi stara austrougarska
politika.

Postoji dakle jasno izražena težnja da ceo jugoslovenski kompleks od Trsta

do Soluna čini jednu nacionalnu celinu i razvija kulturu na nacionalnoj
osnovi. Konfesije se potčinjavaju nacionalnom principu. A glavnu masu toga
jugoslovenskoga kompleksa čini srpski narod, koji, osim toga, zauzima i
najpovoljnije, ali zato i najteže, geografske položaje, vodi glavnu borbu i
podnosi glavne žrtve za tu ideju.

Prema onim dubokim osećanjima i prema ideji nacionalne samostalnosti

odavno se javlja kao protivnik zavojevačka akcija Austro-Ugarske na
Balkanskom Poluostrvu. To je započelo naročito u 17. veku i do danas se s
promenljivom srećom nastavlja. Austrougarska vojska je dopirala do Skoplja
i Kosova i morala se povlačiti; u dva maha je okupirala Srbiju i morala je
napuštati; osvojila je Dalmaciju, Boku i sada Bosnu i Hercegovinu. Osnova je
te austrougarske politike ova. Ta je monarhija sa Severa, Istoka i Zapada
opkoljena moćnim državama i narodima, pred kojima se morala povlačiti i
napuštati njihove zemlje. Ako se sada, ma iz kakvih motiva, u njoj jave težnje
za aktivnom spoljnom politikom, one se moraju uputiti pravcem najmanjeg
otpora, prema Jugu, u oblast srpskoga naroda. Vrlo dugo su ti motivi bili
jedino dinastično-vojničke ambicije, pa i sad su one glavni pokretač austrijske
zavojevačke politike. Istina u novije je vreme skoro stidljivo naglašavano, da
su im balkanske oblasti potrebne i zbog jačeg razvitka industrije, kojoj
trebaju pijace; kao da su za širenje industrije u Evropi potrebna teritorijalna
zavojevanja i kao da se ona ne bi mogla mnogo bolje i sigurnije razvijati bez
poznatog otpora i mržnje, koju Austro-Ugarska zavojevanjima protiv same
sebe seje po celom Balkanskom Poluostrvu! Osim toga je odavno zadobijala
za svoje osvajačke planove izvesne katoličke Jugoslovene, time što im je
stavljala u izgled ujedinjenje Jugoslovena, razume se s klerikalno-katoličkom
etiketom. U novije vreme, pred aneksiju Bosne, počela je davati obećanja, da
će mesto dualizma biti uveden trijalizam u monarhiji, i da će tu treću
autonomnu celinu činiti Jugosloveni. Poslednja ideja ili obećanje samo je
sredstvo za kombatiranje srpsko-hrvatskog nacionalizma i težnja za
jugoslovenskom samostalnošću, sredstvo da bi se lakše ili da bi se uopšte
mogla izvršiti dalja zavojevanja na Balkanskom Poluostrvu.

To su, izgleda, motivi i ideje današnje vrlo aktivne austrougarske spoljne

politike, o kojoj pisci zapadne Evrope, naročito Engleske, drže da joj je
glavne crte dao austrijski prestolonaslednik, koji je u današnjem zajedničkom
ministru spoljnih poslova našao više revnosnog no uviđavnog pomagača. Oni
drže da se poslednjim akcijama o novopazarskoj železnici i aneksiji Bosne
vraćaju tradicijama energične politike, koju je Andraši, potpomognut
Bizmarkom, s mnogo uspeha, vodio na Berlinskom Kongresu. Na tome su
kongresu Rusiji, ma da je vodila pobednički rat, oduzeti svi plodovi pobede,
dok je Austro-Ugarska, ne ratujući, dobila dve velike oblasti, i otvorili joj se
još lepši izgledi. Sad je Rusija u sličnom stanju, iscrpena japanskim ratom i
unutra još nesređena; iz tih nezgoda, u kojima se nalazi Rusija, treba izvući
sve moguće koristi. Rusija je, drže austrijski krugovi, quantite negligeable i
takva će dugo vremena ostati. Zbog toga misle da se može voditi drska
politika bez ikakvog stvarnog riska. Austrija je dobila nove snage i nastaje
nova sjajna epoha dualističke monarhije. Oslanjaju se u zemlji poglavito na
demokratski klerikalizam, koji se stalno snaži. Potpomažući proglašenje
bugarske nezavisnosti i kraljevine, Austro-Ugarska to nije učinila iz ljubavi
da ojača Bugarsku već je i to mera protiv Srbije; ona pomaže Bugarsku da
sigurnije spreči težnje Beograda i Cetinja. Engleski pisac*, čije sam misli
ovde saopštio, drži da Rusija nije onoliko slaba koliko su pretpostavili
austrijski krugovi, osim toga ona ima saveznika. Dalje je ovaj pisac s
neobičnom intuicijom osetio značaj srpskoga naroda i novije jugoslovenske
struje na koje je naišla politika zavojevanja austro-ugarske monarhije. Ona je
uzela da rešava srpsko pitanje, najinteresantniji, najzapleteniji i najopasniji
deo velikog austrijskog pitanja. Calchas s razlogom misli da su Južni Sloveni
Ahilova peta habzburške sile.

* Calchas, The Problem of the Near East. The Fortnightly Review. London.
November 1908. c. 735.
Ima još jedan, poznat uzrok, koji skoro nesvesno goni Austro-Ugarsku na
zavojevanja na Balkanskom Poluostrvu. Ma da austrijski krugovi nesumnjivo
misle i žele da vode svoju samostalnu politiku na Balkanu, oni to čine samo
do izvesne mere. Što se velikih crta i pokreta tiče oni u stvari moraju da vode
politiku germanstva i Nemačkog Carstva. To mehanički mora tako da bude.
Austrija ima na Severu i Zapadu kao suseda veliku nemačku naciju i silno
Nemačko Carstvo, ogromne nacionalne i ekonomske snage, koje je na Jug
gura. Ovo tim lakše što je Austrija sastavljena od mnogih naroda, koji se
stalno međusobno glože i bore, što je u njoj samoj nemački narod najmoćniji
i što poglavito on daje kulturno, u mnogome i političko obeležje dualističkoj
monarhiji. I ta prethodna misija, koju je germanstvo prenelo na Austro-
Ugarsku, sastoji se u ovome: Austro-Ugarska razgazi narode, koji dođu pod
njenu vlast; izazove borbe među narodima i delovima istoga naroda, raslabi
nacionalna osećanja i instinkte i gde je mogućno infiltrira ih Nemcima.

Takva politika Austro-Ugarske sa svima motivima i sredstvima, koja su

predstavljena, stupila je u fazu žive akcije. Počela je novopazarskom
železnicom, zatim aneksijom Bosne i Hercegovine, koje su po položaju i po
vrednosti i kompoziciji naroda ključ za rešenje srpskoga problema. Time je
započeo odsudan sudar između ideje srpsko-hrvatskog nacionalizma i
samostalnosti i austrijske osvajačke politike, koja je radi raslabljivanja
Jugoslovena i lakšeg prodiranja istakla ideju klerikalno-katoličkog
jugoslovenstva.

Svi teški događaji, koji se u poslednje vreme vide na Slovenskom Jugu samo
su znaci borbe između ovih dveju ideja. U tu grupu spada pooštravanje
opisanog nesnosnog režima u Bosni, stvaranje „veleizdajničke" afere i
hapšenje Srba u masama u Hrvatskoj, upotrebljavanje svih sredstava, da se
razbije srpsko-hrvatska koalicija, iznošenje najnovijih neistinitih vesti o
Srbiji* itd. Već od dužeg vremena je dakle nastala ta fatalna borba, u kojoj
pate pojedinci i porodice, a kulturno štetuje ne samo i na prvom mestu srpski
narod, zatim ostali Južni Sloveni, već i sama Austro-Ugarska. Vrlo znatan
deo energije srpskoga naroda odavno je zauzet tom borbom, a novije
generacije se njoj poglavito posvećuju. Vrlo malo nacionalne energije može
da se uputi na kulturni rad. Ceo kulturni razvitak jednoga, nesumnjivo
darovitoga naroda vezan je borbom za samostalan nacionalno-politički
opstanak.

* Tu metodu i njene rezultate okarakterisao je osobito Andre Cheradame

(L'Europe
et la question d'Autriche. Paris. 1901. p.X): „Ces alterations de la verite,
continuees methodiquement pendant des annees produisent des resultats
extraordinaires".
Obrnuto sva spoljna akcija Austro-Ugarska vezana je srpskim narodom i
srpskim problemom i ako ohola gospoda monarhije to ne bi nikad priznala.
Time je sva monarhija ne samo stalno oslabljena, već se izlaže opasnosti, da
izazove ceo tzv. austrijski problem. Sad je već počela da gubi simpatije na
svima stranama, jer su njeni osvajački planovi postali jasni, zatim što je
stavljala i sad stavlja zahteve, koji su srpskom narodu mrski ali su
nesimpatični i mnogim drugim državama i narodima: da se Srbija i Crna Gora
ne smeju teritorijalno sastaviti i trudila se i trudi se da ove državice ne dobiju
prirodne granice; u oblastima srpsko-hrvatskoga naroda, koje drži pod
svojom vlašću, radi jedan zločest posao: razvija versku netoleranciju i razvija
i otuđuje dva dela istoga naroda; time je dovodila zaoštrenost i do građanskog
rata, kao što je bilo u Zagrebu u septembru 1902 godine. Što pokazuje jače
želje za zavojevanjem srpskoga naroda i zavojevača, kao sad Bosnu i
Hercegovinu, to sve veću mržnju protiv sebe izaziva. Od političkog
zavojevanja i političkog pritiska ne samo da nema koristi, već ima štete u
svima pravcima — do pravljenja smetnja i sprečavanja svoga vlastitog
izvoza. I ako bi se desilo da održi ili i dalje osvoji koju zemlju srpskoga
naroda, ona ne može nikad zadobiti njegovu odanost. To nasilno zauzeće
mnogo ne vredi i dugo se ne drži; bar Austrija u tome ima iskustva. Zbog
predstavljenih dubokih psihičkih osobina srpskoga naroda i nesalomljive
težnje za samostalnošću, nema na toj zavojevačkoj osnovi ni izmirenja ni
rešenja. I da osvoji srpski narod, on će se zbog izloženih osobina opet
povoljnom prilikom dići i osnovati svoju nacionalnu državu. Austro-Ugarska
bi bila zdravija i jača kad ne samo ne bi dalje zavojevačke napade na srpski
narod vršila, već kad bi odvojila od sebe i one delove koje sada drži. Ostala
velika teritorija dualističke monarhije, s narodima koji su se jedan na drugi
manje više navikli, ostala bi mirna i osigurana za kulturni i ekonomski rad.
Srpski narod, kao državna celina, stupio bi s dualističkom monarhijom, kad
nema osvajačkih namera, u najintimnije kulturne i ekonomske veze.

Od južne nemačke granice do Carigrada prostire se oblast manjih naroda

protivno najvećem delu Rusije, srednjoj i zapadnoj Evropi, oblasti velikih
naroda. Na onom prostoru nema još ustaljenih država i formiranih naroda.
Sve je to u stvaranju, ili se sada stvara, i težnje srpskoga naroda za
nacionalnom celinom dobile su u svim njegovim delovima precizan oblik. Te
ideje ne bi možda mogla zaustaviti nikakva jednostavnija sila no što je
Austro-Ugarska, koja i sama mora prolaziti kroz nove krize i procese, osim
današnjih što se u njoj vrše. Ali nije verovatno da će klerikalno-dinastična
Austro-Ugarska, s poznatom svojom birokratijom, s onom suvom policijskom
administracijom, naići na humane i kulturne putove, o kojima sam držao da ih
treba pri kraju ove rasprave naglasiti. Dalje, poznata je ona osobina ljudske
prirode po kojoj se često kao stvar časti pometenih pojedinaca ili države
postavi ono što im najviše škodi. Zato će odgovornost za događaje, koji će
nastupiti, pasti samo na Austro-Ugarsku:

Srpski se problem mora rešiti silom. Obe srpske državice moraju se poglavito
vojno i prosvetno najživlje spremati, održavati nacionalnu energiju u
zavojevanim delovima srpskoga naroda i prvu, iole povoljnu, priliku
upotrebiti da raspravljaju srpsko pitanje s Austro-Ugarskom.

// Projekat Rastko / Antropologija i etnologija //

[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]