Identitet(i): pojedinac, grupa društvo

Priredili: Katrin Halpern i Žan-Klod Ruano-Borbalan

Žan-Klod Ruano-Borbalan Izgradnja identiteta

U okviru svih grupa, od fudbalskih klubova, preko preduzeća, pa do nacije, postoji vrlo jaka
tenzija između želje za potpunim pripadanjem i nezavisnosti. Te napetosti se ne doživljavaju
uvek obavezno negativno. One čak predstavljaju kontradiktornosti kojima se pojedinci mogu
poigravati da bi ostvarili zadovoljavajuću ravnotežu svojih različitih identiteta: takav pojedinac
će imati neprilika na poslu i iskobeljaće se jačajući svoje porodično učešće ili svoju povezanost
sa sportskim ili drugim grupama (2009: 10).

Politolog Žan-Fransoa Bajar, koji se takođe udaljava od esencijalističkih i kulturalističkih vizija,

pokazuje tako da su politički identiteti u stvari političke strategije koje racionalno vode učesnici
koje je moguće identifikovati, da bi služile njihovim interesima, kao što su to dobro pokazali, na
primer, ratovi u bivšoj Jugoslaviji (2009: 15).

Katrin Halpern Treba li prestati govoriti o identitetu?

Erik Erikson, otac identiteta

Psiholog Erik Erikson igra centralnu ulogu za uvođenje ovog pojma i njegovu popularizaciju u
humanističkim naukama. Psihoanalitičar po obrazovanju, E. Erikson 1933. godine napušta Beč,
gde je pratio predavanja Ane Frojd i odlazi u Sjedinjene Države. On tamo otkriva antropološke
radove kulturalističke škole koji će ga navesti da osnove frojdovske teorije usmeri prema
društvenim naukama. U stvari, škola ,,Kultura i ličnost“, sa antropolozima kao što su Abram
Kardiner ili Margaret Mid, radi na vezama između kulturnih modela datog društva i tipova
ličnosti koji ga sačinjavaju. Tokom tridesetih godina, E. Erikson odlazi da radi u indijanskim
rezervatima Sijuksa u Južnoj Dakoti i u plemenu Jurok u Severnoj Karolini i razmišlja o
,,iskorenjivanju“ tih Indijanaca koji su suočeni sa modernim načinom života. On 1950. godine
objavljuje Detinjstvo i društvo gde pokušava da prevaziđe frojdovsku teoriju, naglašavajući
ulogu društvene interakcije u izgradnji ličnosti. Prema njemu, lični identitet se razvija tokom
čitavog života kroz osam faza kojima odgovaraju osam doba u životnom ciklusu. ,,Kriza
identiteta“ (E. Erikson je izmislio taj izraz koji danas susrećemo svuda) odgovara zaokretu u
razvoju identiteta: najpoznatija je ona adolescentna, ali koja se takođe može ponoviti kasnije
tokom posebnih životnih teškoća. Znamo da su u početku za rad E. Eriksona znali samo
stručnjaci iz psihologije. Tek je krajem pedesetih godina pridobio širu publiku, a posebno 1963.
godine sa obnovljenim izdanjem Detinjstva i društva koje predstavlja istinski događaj (2009: 18-
19).

Šezdesetih godina se, dakle, u društvenim naukama u Sjedinjenim Državama pojavljuje izraz
identitet. Njegova upotreba je ubrzo postala toliko široka i odjednom toliko neodređena da je
sada postalo nemoguće, prema P. Glisonu, za svaki posao utvrditi na koju se koncepciju
identiteta termin odnosi. Politički kontekst u Sjedinjenim Državama će još više ojačati
identitetsku terminologiju, namećući je kako medijskom vokabularu, tako i političkoj i
društvenoj analizi (2009: 21).

Fusnota:

L. Šovel iznosi uverljive brojke o uzmaku u sociologiji koncepta ,,klase“. ,,Između 1970. i 1979.
godine, reč ’klasa’ zadržalo je 3% teza u sociologiji, 1,5 tokom osamdesetih, 1% između 1990. i
1995, od kojih se jedna trećina odnosi na školske razrede (classe=razred), nekada znatno u
manjini (katalog DOCTEZE); mnogo suptilnije godina 1984. predstavlja značajan prekid u nizu.
Trenutno je u sociologiji reč ’klasa’ adaktirana, izgleda da je, na ovaj ili onaj način, u čistilištu“.
(L. Chauvel, Le Destin des generations, Puf, 1988, novo izdanje 2002).

Stefan Šovije Filozofsko pitanje ličnog identiteta

čovek je stvorenje koje poseduje svest ili ideju o samom sebi, kako o onome što upravo oseća,
radi ili proživljava, tako i onome što je radio ili doživeo u prošlosti. To je, uostalom, zato što
čovek ima takvu svest o sebi da je on u isto vreme i biće koje može da snosi odgovornost za
svoje postupke (2009: 35).

,Ono čega smo svesni da smo ili da smo bili, da radimo ili da smo radili, nije slučajni pratilac
života naše ličnosti: to je srž, to je ono što smo mi suštinski (2009: 37).

Edmond Mark Identitetska izgradnja pojedinca

Kao kompleksan fenomen, identitet je i paradoksalan. U stvari, u samom svom značenju, ono
označava ono što je jedinstveno, činjenicu da se izdvajamo i razlikujemo od drugih. Ali on
određuje i ono što je identično, odnosno što je savršeno slično, ostajući i dalje različito. Ta
semantička dvosmislenost ima dubok smisao: ona upućuje na to da identitet oscilira između
sličnosti i razlike, između onoga što nas čini pojedinačnom individualnošću i što nas u isto vreme
čini sličnim drugima. Psihologija dobro pokazuje da se identitet gradi kroz dvostruko kretanje
izjednačavanja i razlikovanja, identifikacije sa drugima i razlikovanja u odnosu na njih (2009:
42).

Tako se izgradnja identiteta javlja kao dinamički proces, obeležen lomovima i krizama, nezavšen
i uvek započinjan iznova (2009: 50).

Delfina Martino JA u socijalnoj psihologiji

JA je u stvari sačinjeno od velikog broja lica: ono je multidimenzionalno. Ideja koju zastupaju
socijalni psiholozi socijalni psiholozi jeste da pojedinci poseduju suviše informacija o sebi da bi
mogli do njih da dopru odjednom. Samo jedan deo ukupnih predstava o sebi može biti dostupan
svesti u određenom trenutku kroz ono što nazivamo ,,radni koncept o sebi“ (2009: 52).
Zato što ti različiti motivi dovode do iskrivljavanja načina na koji pojedinci tretiraju informacije
o sebi, pojedini istraživači si izjednačavali naše Ja sa sumnjivim sistemom tretiranja informacija.
Među najpoznatijim zagovornicima takvog pogleda, Entoni G. Grinvald otišao je čak dotle da je
upoređivao JA sa totalitarnim režimom, nastojeći da iznova iznova napiše i izobliči njegovu
istoriju tako da odgovara unapred donetim zaključcima (2009: 56).

Jedno istraživanje je, na primer, pokazalo da deca koja potiču iz vrlo siromašne sredine sebe
definišu na osnovu svojstava zajedničkih svim članovima njihove grupe. Naprotiv, deca koja
pripadaju povlašćenoj društvenokulturnoj sredini definišu sebe na osnovu ličnih karakteristika i
uglavnom se razlikuju od svog para (2009: 57).

Pojedinac i moderno društvo (razgovor sa Čarlsom Tejlorom)

Č. T.: Mi s punim pravom postajemo ljudski faktori sposobni da se razumemo, pa prema tome i
da definišemo identitet kroz odnos sa drugim. Naime, mi sebe uvek definišemo kroz dijalog,
ponekad kroz suprotstavljanje, ponekad kroz identitet, sa ,,drugima koji nam znače“ (2009: 115).

David Le Breton Tetovaže i piercings… identitetske majstorije?

Za psihijatre kao što su Čezare Lombrozo ili Aleksandar Lakasanj, na početku 20. veka,
tetovirani pojedinci su bili ,,divljaci“, odnosno ljudi niske inteligencije, skloni svim oblicima
delinkvencije. Divljaci odavde ili negde drugde, oni su sami izabrali da označe svoju sramotu tim
površinskim crtežom koji je značio njihovo neslaganje sa vrednostima nametnutim kao
civilizacijske. Zbog nepoznavanja kulturnog značenja telesnih obeležja u tradicionalnim
društvima i onima sa površinskim tragom u narodnim sredinama (vojnici, radnici, mornari,
seljaci, bili su najviše skloni tetovažama), jačalo je osećanje superiornosti ,,bele“ rase i
buržoazije, nosilaca ,,napretka“ i straha od radničke klase, koja je smatrana opasnom… (2009:
133).
Dominik Oberle Živeti zajedno. Grupa u društvenoj psihologiji

svaka grupa se uspostavlja kroz odnos sa drugim grupama i definiše svoju osnovu, soj identitet,
svoj razlog postojanja, iako to nije odmah vidljivo. Tako, u Pošti, pretvaranje reda u grupu
dešava se u odnosu na jedan drugi entitet, na suprotne interese, na javno preduzeće Pošta koje
ostvari uštede. U jednom preduzeću, grupa štrajkača se suprotstavlja neštrajkačima. Svakako,
proces diferencijacije, zahvaljujući kome se jedna grupa formira u odnosu na druge, nije
obavezno i konfliktan kao u navedenim primerima, ali je uvek moguć. Grupa žena se formira u
odnosu na grupe muškaraca, ljudi trećeg doba okupljeni u udruženje zahtevaju pravo na
seksualnost pozivajući se na mlađe, itd. Karakteristike grupe, kao što vidimo, njeni krajnji
ciljevi, njeni ulozi, dobijaju značaj samo kroz konfrontaciju, kroz poređenje sa drugim grupama i
procenu koja iz toga proističe (2009: 148).

Da li se društvene klase vraćaju? (razgovor sa Lujem Šovelom)

Tri kriterijuma klasnog identiteta

L.Š.: Pre svega, vremenski identitet koji podrazumeva trajnost grupe, njenu društvenu
reprodukciju, a posebno njenu zatvorenost prema društvenim kretanjima – to ide zajedno sa
homogamijom, težnjom za sklapanjem braka u okviru istih društvenih slojeva. Zatim, kulturni
identitet, činjenica da im je zajednički način života i rada, jezik i kulturne crte koje im
omogućavaju međusobno poznavanje. Najzad, grupni identitet, odnosno sposobnost da se deluje
složno, u istom cilju, politički podstaknuti svešću o zajedničkim kolektivnim interesima: tu se
krije klasa za sebe. Ovaj identitet je izgleda značajno potisnut. Iako analize ovih kriterijuma
pokazuju da su klasne granice od pedesetih do osamdesetih nestale, besklasno društvo je vrlo
daleko od nas (2009: 161).

L.Š.: Savremene ideje žele da pojedinac bude u neku ruku odgovoran za sve što mu se dešava,
kako pozitivno, tako i negativno. Za 10% pripadnika srednje više klase, perspektiva je laskava.
Suprotno tome, mnogi ljudi su dovedeni u situaciju da prime na sebe uzroke svoga neuspeha.
Može se smatrati da je ta doktrina široko rasprostranjena i zajednička celom društvu. Ali, to je
pre svega ideologija ljudi koji imaju načina da sa njom žive. Šta se dešava ako se individualizam
proširi na ljude koji nemaju ekonomske, kulturne ili psihičke mogućnosti, dovoljne da ga
prihvate: to je katastrofa. Atomizacija koja iz toga proističe – Robert Kastel to naziva ,,negativni
individualizam“ – povoljna je za temeljnu destabilizaciju ličnosti čija unutrašnja agresivnost
(samoubilačko ponašanje), ili eksterna (delinkvencija) su, između ostalog, kolektivni simptomi.
Postaviti autonomiju kao pravilo života, a ne obezbediti sredstva, može biti prilično zločinačko
(2009: 165).

L.Š.: Ideje, izgleda, uvek kasne, za jednu generaciju možda, za istorijom i činjenicama (2009:
166).

Porodično pamćenje (razgovor sa Anom Miksel)

A.M.: Na afektivnom planu, zaborav će imati funkciju potiskivanja: svesno ili ne, nećemo hteti
da se sećamo nekih stvari koje suviše bole… Dakle, uloga zaborava je centralna pošto pojedinac
sprovodi neku vrstu odabira u kojem razgovara sa svojom prošlošću da bi izgradio svoje
postojanje (2009: 192).

Bernar Formozo Rasprave o etnicitetu

Norveški etnolog Fredrik Bart, pod uticajem radova Edmunda R. Liča i Ervinga Gofmana, kao i
koncepata ekologije i teorije igara, objavljuje 1969. jedan novatorski članak o etnicitetu. On
polazi od dvostruke konstatacije: međuetničke granice mogu biti vrlo porozne a da to ne utiče na
integritet grupa u kontaktu, sve dok procesi isključivanja i inkorporacije obezbeđuju opstanak
kategorija kroz koje se ljudi identifikuju; s druge strane, etničke grupe postoje samo kroz niz koji
ih izdvaja od okoline. Na primer bosanski muslimani se razlikuju od pravoslavnih Srba i
katoličkih Hrvata. Ova zapažanja navode autora da obrne (str. 300) perspektivu u odnosu na
klasičan pristup etnicitetu: radije nego da nastoji da izdvoji jedno pretpostavljeno kulturno
,,jezgro“, na osnovu koga bi bio tumačen svaki oblik promene, on više voli da krene od
periferije, usmeravajući analizu na ,,etničke granice“ i njihovo održavanje. Kako pojedini
istraživači uveravaju da su znaci za razlikovanje granica vrlo promenljivi, on iz toga zaključuje
da je identitet procesualan (a ne sistematičan): da kultura nije datost, već pre rezultanta sa
različitim sadržajem. Etnička grupa nije sama po sebi entitet, već jedan oblik organizovanja
prepoznatljiv po kontrastima između kulturnih atributa i unakrsnih izraza načina po kojima se
ljudi svrstavaju. Uprkos etimologiji reči ,,identitet“, aspekt tako kvalifikovanih društvenih
odnosa nema ničeg introspektivnog u onome što bi bilo definisano isključivim pozivanjem na
slično. Sasvim suprotno, svest o sebi je neodvojiva od ogledala koje predstavlja stranac (301).

An-Mari Tijes Kulturna proizvodnja evropskih nacija

Danas se nacija obično definiše kao ,,ljudska grupa uglavnom dosta široka koju karakteriše svest
o jedinstvu (istorijskom, društvenom, kulturnom) i želja da se živi zajedno“ (Le Petit Robert,
izdanje 1996) (2009: 333).

Šta je to nacija? Prema jednom zajedničkom intelektualnom klišeu, stvorenom krajem 19. veka, a
nedavno reaktiviranom, postojala su dva antagonistička shvatanja nacije. Subjektivna koncepcija,
nazvana francuskom, proizašla je iz Revolucije: za nju je pripadnost naciji izraz racionalnog i
ugovornog izbora pripadnosti zajednici. Objektivna koncepcija, označena kao nemačka,
dovođena u vezu sa pokretom romantizma, određuje nacionalnu pripadnost na osnovu etničkih i
kulturnih kriterijuma. Ta suprotstavljenost je varljiva, jer i jedna i druga su nerazdvojivo
povezane, čak i ako su bile različito isticane, zavisno od političkih i društvenih okolnosti (2009:
333).

Ako danas postojanje nemačkog, italijanskog ili francuskog nacionalnog identiteta ne izaziva
nikakvu sumnju, to je zbog toga što je jedan ogroman rad na stvaranju identiteta i nacionalnog
vaspitanja izvršen tokom dva veka (2009: 334).

Ernest Renan je u svom predavanju Šta je to nacija? istakao:

Nacija je duša, duhovno načelo. Dve stvari koje, istinu govoreći, predstavljaju jednu, čine tu
dušu, to duhovno načelo. Jedna je zajedničko posedovanje bogatog nasleđa sećanja; druga je
aktuelna saglasnost, želja da se živi zajedno, postojanje volje da se nastavi sa uvažavanjem
nasleđa koje smo stekli kao nedeljivo (2009: 335).

U osvit 19. veka nacije još nisu imale svoju istoriju. Tek tokom sledećih decenija liberalni
intelektualci i patriote redigovali su prve priče koje su govorile o postojanju tih kolektivnih bića
kroz vreme (2009: 337).

Suštinsko jedinstvo i vekovno trajanje nacionalnog bića su dva osnovna principa nacionalnih
istorija, koji prikrivaju raznolikost regionalnih istorija ili konflikte između delova nacije.
Obrnuto, svaki trenutak strateškog jedinstva, čak (337) vrlo kratkotrajan, vrlo je vrednovan. U
francuskoj nacionalnoj istoriji poznata je sudbina saveza između nekih galskih vođa pred
rimskom vojskom! (338).

Žan-Fransoa Gosijo Religija i identitet: jugoslovenski slučaj

Ako se čini da jedan primer može da posluži kao oslonac za teze Semjuela Hantingtona o
,,sudaru civilizacija“, onda je to onaj o ratovima koji su razorili Jugoslaviju tokom devedesetih
godina. Prema hantingtonovskoj šemi, srpsko-hrvatske borbe, srpsko-bosanske, hrvatsko-
bosanske, albansko-srpske, albansko-makednoske, su lokalni požari izazvani trvenjem između
slovensko-pravoslavnog, zapadnog i muslimanskog sveta. Biće da je u tom haosu opšteg verskog
rata i nestala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (2009: 391).