Божидар Кнежевић (Уб, 7/19. март 1862 — Београд, 18. фебруар/3.

март 1905) је био професор

историје, преводилац неколико стручних радова са енглеског језика и аутор више научних дела
из области филозофије историје. Књижевности припада само његово, обимом мало али
значајно дело, Мисли.
Гиманазију је завршио у Београду, а ту је и дипломирао на Историјско-филолошком одсеку
Велике школе у Београду. Године 1884. је отишао у Ужице и постао је наставник у тамошњој
гимназији, где је предавао француски језик, историју и филозофску пропедеутику (увод у
филозофију). Напусто је на кратко професорски посао и 1885. године учествовао у српско-
бугарском рату, као четни комесар. Године 1889. је био премештен са службом у Ниш, а затим
је радио и у Чачку, Крагујевцу, Шапцу, да би 1902. године био премештен у Београд. Исте
године је полагао професорски испит са темом „Утицај Истока на цивилизацију европских
народа“.
Живео је и радио у изузетно неповољним приликама. Двадесет година, најбољи део свога
живота, провео је у унутрашњости, у тешким материјалним условима. Цео Кнежевићев живот је
био обележен крајњом немаштином, трошењем у тегобном раду да би се издржавао током
школовања, мукотрпним професорским положајем и бригом и за своју и за породицу свога
брата, честим премештањем по налогу просветних власти из једне у другу гимназију (из Ужица
у Ниш, Чачак, Крагујевац, поново Чачак и Шабац), недостатком потребних средстава за
истраживачки и преводилачки рад, што му је, уз стално саплитање из академских кругова,
онемогућило да се професионално изгради и за живота добије потребно признање научника и
мислиоца.
Ипак, успео је да сам научи језике, посветио се дубљем изучавању филозофије, историје и
социологије, што је, с обзиром на лошу опскрбљеност тадашњих библиотечких фондова и на
необразованост и интелектуалну незаинтересованост паланачког окружења, био велики успех.
Поред других, значајни су његови преводи са енглеског Историје цивилизације у Енглеској Х. Т.
Беркла (Београд, 1893 — 1894) и О херојима Томаса Карлајла (Београд, 1903).
Године 1902. дошао је у Београд, где је умро 1905. године као професор Прве београдске
гимназије.
Мисли Божидара Кнежевића нису мисли и изреке по типу уобичајених афоризама, нису ни
савети практичне моралне филозофије, по узору на старе моралисте. У Мислима писац често
даје закључке својих историјско-филозофских размишљања. У њима има трагова филозофског
шпекулисања и историјских идеја. Терминологија је понекад научна, али у делу има врло много
и личног, готово аутобиографског.
Незадовољан својим животом, духовно и душевно вређан од околине, без правог пријатеља и
саговорника, Кнежевић се повукао у себе и одвојен од својих савременика и изнад своје
средине тражио заборав и утеху у чистим висинама мисли.
Његове омиљене идеје су: констатовање ниске животињске природе људске, песимистичко
схватање човека, разлика која постоји између нижег, анималног и вишег, интелектуалног
човека, борба идеала и стварности, крајњи тријумф духа над материјом и вечности над
пролазношћу, култ и поезија мисли, откупљење душе мишљу, не бесмртност душе него
бесмртност духа.
Цела ова мала књига је лирика интелекта и апотеоза мисли, Кнежевићеве ослободитељке и
утешитељке од чамотиње, нискости, глупости и неразумевања.
Мисли су прво објављене у Српском књижевном гласнику (1901), а одштампане су у засебну
књигу најпре 1902, па у другом, допуњеном издању у Београду 1914. године.