Professional Documents
Culture Documents
(Београд, 5/17. октобар 1842 – Лондон, 14. мај 1932) је био српски економиста, књижевник,
историчар, политичар и дипломата, један од најзначајнијих либерала. Шест пута је био
министар финансија кнежевине/краљевине Србије, три пута министар иностраних послова,
кандидат за највише црквене положаје и председник Српске краљевске академије.
Чедомиљ је рођен 17. октобра 1842. године у Београду. Отац Милан, родом из Јаска у Срему,
био је професор земљописа и историје у Крагујевцу и Београду до смрти 1853. године. Мајка
Кристина – Рахела из Великог Бечкерека је била шпанског порекла.
Завршио је Лицеј 1862. и затим провео три године на студијама у Минхену, Лајпцигу, Цириху и
Бечу. Тада се оженио Енглескињом Елодијом Лоутон.
Од 1865. до 1869. је предавао на Великој школи, а потом се запослио у државној управи на
места виших чиновника: био је секретар београдског трговачког суда, члан Уставног одбора
1869. (залагао се за опште право гласа и дводомни парламент) и начелник у Министарсту
финансија. Био је близак Јовану Ристићу и либералима.
Први пут је постао министар финансија 1873. године, други пут 1875. године, а у међувремену
био је секретар младог кнеза Милана, за кога се тада јако везао. Из либералне странке прешао
је тзв. младоконзервативцима, после којег га је влада, у којој је Јован Ристић био председник,
пензионисала 1880. године. У српско-турском рату 1876-1877. био је интендант Ибарске војске
и одликован.
Златно Мијатовићево време су 1880-те године. Са пријатељима је основао Напредну странку
којој је Кнез Милан поверио формирање владе октобра 1880. године у којој је Мијатовић
изабран за министра финансија и иностраних дела. Програм владе је била модернизација
Србије у сваком погледу, уз одбацивање целог политичког наслеђа и изградњу либерално-
демократских институција по западном узору. Мијатовић је у те три године поставља темеље
модернизације тадашње Србије тиме што је организовао следеће важне послове: склопање
трговинских уговора, изградња првих железница, помоћ кнезу Милану код склапања српско-
аустријске конвенције, увођење нових посредних пореза, узимање зајмова у иностранству и
оснивање Народне банке. По паду владе крајем 1883. постао је члан Државног савета и
посланик. После српско-бугарског рата 1885. године је био један од преговарача о миру на
мировној конференцији организованој у Букурешту. Поново је постао министар финансија у
периоду 1886-1887. године, а у периоду 1888-1889. године министар финансија и спољних
послова и председник Српске краљевске академије.
У Мијатовићевом животу преломна су 1888. и 1889. година. Једна дворска афера – повезана са
сукобом краља Милана и краљице Наталије и краљевом абдикацијом - одвела га је, практично
заувек, из Србије. Од августа 1889, Мијатовић је у Лондону, као приватно лице. Тек четири
године касније обновио је везе са блиским пријатељима Стојаном Новаковићем и Милутином
Гарашанином.
Још једном је, закратко, постао министар финансија 1894. године, али је опет дошао у сукоб са
краљевима Миланом и Александром. Од 1895. до 1903. године је био амбасадор, углавном у
Лондону. Био је члан Сената из 1901. године. По устоличењу Карађорђевића 1903, Мијатовића
су дефинитивно пензионисали. Ипак, покушавао је да помогне српској влади код британске,
која је била ужаснута свирепим убиством последњих Обреновића. Током Првог светског рата
већ полуслепи Мијатовић је прикупљао помоћ за српску војску. Умро је у Лондону у
деведесетој години, 14. маја 1932. године.
Историчар и књижевник
Као историчар био је у своје време врло цењен. Пишући бројна дела из политичке и економске
историје, Мијатовић је кренуо неиспитаним стазама: док су се остали историчари његовог
времена бавили класичним српским средњим веком, он је први у Србији писао о Деспотовини, о
позном византијском царству, о старијој економској историји српског народа и о српском XVI и
XVII веку. Касније, са победом критичког правца у српској историографији, пао је у немилост
као позни романтичар. Тако је Владимир Ћоровић пресудио да је Мијатовић сентиментални
романтичар који не врши потребну критику извора и кога често машта понесе да учини
генерализације за које нема довољно аргумената. Остало је питање да ли је, пре потпунијег
објављивања извора за старију српску историју, Мијатовић могао да пише као каснији
историчари. Старије истроричаре треба поредити са њиховим претходницима и савременицима,
а не са млађим нараштајима, што би Мијатовићу донело заслужена признања за унапређење
историографије у Срба. Вероватно је у праву Радован Самарџић када Ћоровићеву критику
сматра неправедном и тврди да је Мијатовић остао неостварени великан српске
историографије, који је имао више и врлина и мана. Најбоље дело му је књига о Ђурђу
Бранковићу (Деспот Ђурађ Бранковић, 1880), која се и данас користи у озбиљним расправама о
томе времену. Треба поменути још две књиге писане на енглеском језику: A Royal Tragedy:
Being the Story of the Assassination of King Alexander and Queen Draga of Servia, 1906, и
сопствене мемоаре The Memoirs of a Balkan Diplomatist, 1917.
И као књижевник био је у своје време цењен и популаран. Писао је углавном историјске новеле
са просветитељском и патриотском нотом. Још као студент написао је четири новеле, од којих
је најпознатија Зека капетан, 1862. Међу каснијима најзнатније су Иконија везирова мајка,
1891, и Краљичина Анђелија, 1928. Занимљив је и путопис Цариградске слике и прилике, 1901.
Као књижевник прошао је још горе него као историчар у ретроспективној процени. Док је још
током 1890-тих година било позитивних критика и Академијиних награда, ново покољење
књижевних критичара с почетка XX века није имало ни разумевања, ни милости према
Мијатовићу. Скерлић и други млађи критичари доживљавали су као јављање духа из давних
времена (Скерлић: Мијатовић је “мучио и себе и нас састављајући прашњаве, археолошке и
музејске приче”). Слободан Јовановић му је одао признање за добар стил (“Чеда Мијатовић има
диван стил, живо прича, фино описује и слика”), али је замерио неуверљивост ликова и
претеривања са фантазијом и осећајношћу за које је сматрао да иду до пренемагања. Павле
Поповић није код Мијатовића ценио ни стил (“ко још данас тако пише?”) и саветовао му је да се
бави историографијом или преводилаштвом, тврдећи да би требало да буде користан тамо где
може, уместо што се “забавља” у књижевности. Замеран му је давно превазиђени романтизам.
Данас се Мијатовићево дело не може наћи у стандардним прегледима српске књижевности.
Има, ипак, и другачијих гласова (Предраг Протић), који га делимично рехабилитују и налазе
одређене вредности у његовом делу.
Као припадник првих, малобројних генерација српске интелигенције, Чедомиљ Мијатовић је
осећао одговорност према сопственој земљи и трудио се да допринесе просветљавању
највећим делом неписменог и необразованог српског народа. Та просветитељска црта навела
га је да пише историјске студије и романе који ће, веровао је, подстаћи интерес за прошлост и
разбудити патриотизам народа, чији је дух, како је сматрао, замро. У својим писмима из
Лондона Мијатовића подучава српску омладину како да успе у животу – поштењем, радом,
штедљивошћу – оним класичним врлинама које су, како је сматрао, одавно заборављене (О
условима успеха, 1892). Преводио је са страних језика, а посебан утицај на српску
интелектуалну публику имала је књига Хенрија Бекла Историја цивилизације у Енглеској из
1871. године у Мијатовићевом преводу.
Економиста