ОНОМАСТИКА

1)Однос оним и поетоним

2)Лик – протолик

3)Семиогенеза поетонима

4)Транстекстуална реконструкција поетонима

5)Унутрашњост ријечи

5) Наше семиотичко искуство говори нам `да треба ићи не само до знака, не само ући у
знак, већ ићи и изнад знака`, у „унутрашњост ријечи“ како бисмо посматрали знак
окренут изнутра. За Потебњу је унутрашња форма ријечи представљала однос између
садржаја мисли и свијести; она показује како човјек замишља своју сопствену мисао.
„Поред језика постоји позадински унутра унутрашњи свет v e r b u m i n t e r i u s a “ .
Густав Гијом је под унутрашњости ријечи видио онај „специфични номинациони
семиозис када се знаци не приписују, него се познају и када је сам акт номинације
истоветан са сазнајним актом“. Те управо безбројне кодове припадници нпр.
подгрмечког ареала разумију већ тиме што припадају истој говорној групи којој и
писац, тако да лако разликују поетониме које је писац пресликао из стварности од оних
‛направљених’. Без овог типа познавања немогуће би било одредити смјер симболичке
евокације бројних Ћопићевих поетонима које смо тумачили као вишеслојне феномене
код којих смо сваки од асоцираних ентитета, на нивоу означитеља и на нивоу
означеног, запажали и интерппретирали независно. Ваљало је да одредимо могући
темељни разлог за такво надјевање имена лику, да откријемо означитељски предсмисао
због којег је поетски знак био управо тако моделован по чисто допунском, књижевном
коду у односу на прекњижевни знак имајући у виду да се суштина уметничког
моделовања састоји у истовременом постојању одређеног броја сличности и одређеног
броја разлика: претезање једних или других није једносмерно, него двосмерно. Осим
тога, уколико се сличност увећава, утолико расте и значај разлике.“

4) У поступку транстекстуалне реконструкције поетониме смо раслојавали на,

хартмановски казано, предњи, чулно дат, реални план који је сосировска лингвистика
именовала означитељем и позадински, идеални план или означено, који се тицао
семантичке структуре знака, његовог значења. Настојали смо да реконструишемо његов
формално-граматички праблик, протоиме и јединице значења које нас воде ка
протолику. Тим видом формално-граматичке и семантичке реконструкције били смо у
прилици да пратимо поступке књижевног обликовања и вреднујемо резултате пишчеве
стваралачке дјелатности. У потрази за одговором на питање који је значењски поредак
у унутрашњости ријечи појединог поетонима послужили смо се овом методом као
„поступком долажења до истине“ . Путем транстекстуалне реконструкције пратили смо
процес транскодовања протоонима, њиховог превођења из једног кода у други,
природнојезичког у поетски код, када постају „молекула испуњених звуком и смислом“
(К. Леви-Строс). Транстекстуалну реконструкцију одликује својеврстан
етимологистички приступ у којим се прате преобличавалачки аспекти поетонима од
првог романа Пролома до Делија на Бихаћу.

3) Семиогенеза поетонима је друго име за истраживање поступака семантизације

књижевних јунака путем личног имена (презимена, евентуално, надимка) откривајући
његову лексичко-семантичку мотивацију. Такав акт реконструкције пуњења значења
учинио би свјесним понешто што је самом аутору остало несвјесно док је страрао
поетска имена као ‘формално-садржински центар умјетничког виђења’ (Бахтин). Путем
њих у прилици да утврдимо сам поступак поетског кодирања, да откријемо један већ
заборављени свијет ванредно богате Ћопићеве поетске ризнице. Поступак семиогенезе
значи утврђивање мотивације која је писца руководила у спољној и унутрашњој
карактеризацији. У потрази за одговором на питање који је значењски поредак у
унутрашњости ријечи појединог поетонима послужили смо се транстекстуалном
реконструкцијом као „поступком долажења до истине“ . Она је на свјетлост дана
изнијела асоцијативну везу поетонима са денотатом који је био похрањен у његовој
језичкој меморији и који је подвргао својеврсном каљењу. Преобразба и ослобађање
протоонима од овоземне творевине не дешава се без поетске енергије чији је резултат у
исходу метафора, троп сличности који се каткад одликује невеликом, а каткад
повећаном сличношћу која нам омогућује да одгонетнемо предмет посудбе, тј.
првостепене денотате који су уведени у процес метафоризације и метонимизације.

1) Поетоними представљају појмовну суштину именованог књижевног лика, оно по

чему он јесте, што је његова суштина и дефинише га у односу на друге ликове. Код
највећег броја поетонима преегзистирајући садржај давно је пао у заборав, тако да је
остало само симболичко значење. Транстекстуалном реконструкцијом пратимо процес
књиженог семиозиса који је по својој суштини преображавалачки јер се бави настанком
имена јунака као полисемичног, сложеног симболичког знака са специфичним
унутрашњим семантичким поретком који се при свакој актуелизацији помијера на
начин да се мијења његова значењска доминанта. Оним у природном језику је, с друге
стране, прост знак, моносемичан, који означава, али нема значење. У градњи поетонима
наспрам протоонима важно мјесто припада асоцијацији, било то по сличности или
супротности, трансјезичком процесу који није дословно језички, али зато јесте
посредован језиком. Асоцијација шири семантичко поље поетског знака тако што кроз
присутно књижевно име са његовим ономатолошким изразом и значењем асоцира
одсутно протоиме, а кроз књижевни лик асоцијативно призива протоликове који су у
процесу моделовања били „у дну пишчеве мисли иституисани и спремиштени“ (Г.
Гијом). Наш задатак је био да „пробудимо“ лик и одредимо обликотворне поступке које
је писац вршио на језичком градиву и претходном’ знаку кроз игру идентитета и
разлике. Однос означитеља и протоозначитеља, имена и протоимена увијек је у
својеврсној асиметрији тако да између њих никад не постоји a d e q u at i o већ увијек
асиметрични дуализам, сужавање, проширење или дјелимично преклапање плана
израза знака према протознаку, књижевног лика у односу на протолик, када ознака
мијења свој устаљени однос према означеном. У поетониму долази до деформације
протознака који је послужио као „сировина мокра“, при чему је писац сваки пут кад
употреби поетоним „уноси донекле другачији садржај у означено и унеколико
другачије реализује ознаку“ помјерајући у унутрашњости знака његове слојеве „који су
исто тако сложени и исто тако их је тешко раздвојити као и геолошке слојеве.“

2)Лик протолик: Име као најкраћа, најдословнија и најсвеобухватнија евиденција

човјека, тог `формално-садржинског центра умјетничког виђења` (Бахтин), продукт је
надјевања имена, именовања, као „наједноставнијег поступка карактеризације“ и
распознавања лика. Асоцијација као трансјезички процес који није дословно језички,
али зато јесте посредован језиком, најпрестижнији је творитељ директних и
индиректних ономатолошких смислова и то тако што се кроз присутно књижевно име
са његовим ономатолошким изразом и значењем асоцира `одсутно` протоиме или
протоимена а кроз присутни књижевни лик асоцијативно се призивају протоликови
који су `у дну пишчеве мисли институисани и спремиштени у један предвиђајући
систем` (Г. Гијом). Име лика, наиме `чува` у њега уграђен преегзистирајући израз и
садржај, а своје дејство постиже једино асоцирањем идеја и то тако да нас присутно
име које постоји in praesentia шаље ка ономе одсутном протоимену коjи jе је дакле in
absentia, а присутно је у одсуству `дубоко на плану потенцијалног`. Само пак одсутно
протоиме није ма које одсутно име већ је и та одсутност систематски сређена, односно
`систематски предвидљива`. То опет не значи да специфично значење имена лика
настаје као продукт голе асоцијације између актуелизованог и неактуелизованих
означитеља и означених, гдје бисмо једном означитељу само придружили припадајућа
му означена, као да ова два ентитета постоје слободно, сваки за себе, па је писац
одлучио да их због нечег `повеже`. То такође не значи да све симболичко у значењу
имена лика сагледавамо по језичкој слици тог имена. И да пребрзо ову теоријску
недоумицу не бисмо почели објашњавати практичним примјером будући да су „слојеви
знака исто тако сложени и исто тако их је тешко раздвојити као и геолошке слојеве“
значење имена не настаје асоцијацијом као сваком другом, већ се она прикрива, више
или мање је присутна, више или мање је заборављена. Наиме, асоцијација као
специфично симболички процес неразлучива је од мотивације па тако предстојећа
анализа, која ће обухватати творбено-семантичку и лексичко-семантичку
мотивисаност, захтијева да сваки од асоцираних ентитета, на нивоу означитеља и на
нивоу означеног, запажамо независно. Насупрот, дакле, затвореном карактеру односа
означилац – означено, потребно је најприје утврдити који је могући темељни разлог за
такво надјевање имена лику, да ли можемо интратексуалном и транстекстуалном
анализом открити пишчев означитељски пред-смисао, а који нећемо тражити само у
односима означилац – означено већ и у вишим структурама текста, на спратовима
координације и субординације, у другим пишчевим романима и дјелима, напокон, у
доступној аутобиографској, биографској и историографској литератури. Понекад опет,
десигната неких знакова морају се тражити на нивоу самог `претходног дискурса`,
посебно када су у питању топоними као карактеришући знаци. На примјер: друг
Милан-Миралем из романа Пролом за протоиме има псеудоним Хајре Капетановића –
Мирко. Име Миралем, Миланово `право` име, настало као продукт својеврсног
пишчевог означитељеког лукавства тако бива посредник који у себи сажима и
репрезентује све битне асоцијацијативно-мотивационе тачке протоимена са именом
књижевног лика који и сам, опет, има своје књижевно протоиме Миралем. На овом
примјеру показује се наиме да позив за тумачење долази увијек када у одређеном типу
именовања као вербалној секвенци установимо извјесну инкомпатибилност која се
огледа у одступању од уобичајене (општеупотребне, нефигуративне) форме,
манифестовану понајчешће као структурну онеобичајеност имена. Како сваки
књижевни текст почива на општем начелу пертиненције, то ни тип именовања није
произвољан већ зато мора постојати мотив зашто нешто у тексту јесте као такво или
није – попут језика самог који „није тек оно што јесте, него цјелина оног што јесте и
оног што он није, јер то што он није исто тако је његов специфички недостатак.“