29. oktobar 2017.

Trnovit put do Plutona: istorija sondi za istraživanje

poslednje granice solarnog sistema

U suštini naslov je pogrešan, jer Pluton NIJE poslednja granica

solarnog sistema, ali u vreme kada sam ja bio mali on je tako tretiran.
Još od tada sam fasciniran svime što je vezano za ovu planetu (čak
više nije ni planeta!) Tada je izgledalo da čovek nikad neće odleteti tako
daleko i da će Pluton večito ostati nedokučena tajna, tako da sam jedva
čekao da 'New Horizons' stigne tamo i pošalje mi makar jednu
fotografiju, shvatajući to kao nenadani bonus čitavoj mojoj generaciji.
Upravo tome je posvećena naredna priča:

Ovako sam ja zamišljao da se živi na Plutonu ili tamo negde u komšiluku ...

1
 ... a ovako je to izgledalo koju deceniju kasnije. Mali ja je bio razočaran, ali veliki ja je bio oduševljen!

Kada je započeta kosmička era, od svih planeta Sunčevog sistema najmanje se

znalo o Plutonu. Smešten na ivicama solarnog kraljevstva, činilo se da će čovečanstvu
trebati vekovi da se pojavi neki Flaš Gordon 1 pa da stignu do ovog tajnovitog sveta.
Međutim, prva šansa da posetimo Pluton stigla je mnogo pre nego što je većina vizionara
mogla i da zamisli.
Bila je 1964. kada je budući doktor nauka sa Caltecha, 30-godišnji Gary Arnold
Flandro, tada aeronautički naučnik u Nasinoj Laboratoriji za mlazni pogon (JPL), uočio
da bi kosmički brod lansiran između 1976. i 1978. mogao da obiđe većinu spoljnjih
planeta koristeći seriju uzastopnih gravitacionih asistencija zahvaljujući retkoj prednosti
poravnavanja planeta koja se dešava jednom u dva veka. Ubrzo potom, NASA je
napravila vrlo ambiciozni plan 'Grand Tour', koji se sastojao od dve jednake sonde
'TOPS' (zapravo, bilo ih je četiri). Prva sonda je trebalo da bude lansirana 1976. ili '77.
radi istraživanja Jupitera, Saturna i Plutona, dok bi druga, lansirana dve godine kasnije,
proletela pored Jupitera, Urana i Neptuna. Prema Nasinim planovima, susret s Plutonom
je trebalo da usledi 1985. ili '86. godine.

1
Ko ne zna ko je Flaš Gordon, nema mu pomoći! Bio je u svoje vreme veća faca od Noleta, Mesija i Vulina
zajedno pa na kvadrat!
2
 Trajektorije JUN (Jupiter-Uran-Neptun) i JSN (Jupiter-Saturn-Pluton) tokom planirane misije 'Grand Tour'.
Šrafirani delovi pokazuju položaje planeta tokom naučnih osmatranja.

Sonde 'TOPS' programa 'Grand Tour' su trebale da budu prve koje će otkriti tajne Plutona.

Projekat 'Grand Tour' i sonde 'TOPS' su otkazane zbog visokih troškova, ali ih je
NASA zamenila znatno skromnijim sondama 'Voyager'. Prvobitna namera je bila da se
iskoriste trajektorijski proračuni iz projekta 'Grand Tour', pa je NASA planirala da pošalje
'Voyager 1' ka Plutonu posle njegove posete Saturnu. Da je čitav projekat obodbren,
'Voyager 1' bi stigao do Plutonovog sistema u proleće 1986. godine. Ipak, NASA je više
želela da pošalje sondu ka Titanu, najvećem Saturnovom mesecu, nego ka Plutonu 2.
Sonda za Pluton, usamljeni, mali svet, trebalo je da bude složena i jako skupa. Mnogi
naučnici su smatrali da je bolje potrošiti pare na proučavanje džinovskih planeta i njihovih
desetak satelita. Deveta planeta je mogla da sačeka.

2
Uopšteno, pre slanja 'Voyagera', među naučnicima je vladalo generalno mišljenje da su planetni meseci
dosadni i neinteresantni, zaleđeni i mrtvi svetovi, vrlo slični našem Mesecu (a o njemu znamo sve!) i da ne
zavređuju skupe misije. Kada su 'Voyageri' posetili sve planete – sem Plutona – i snimili desetine poznatih i
nepoznatih objekata (otkrili su 22 nova meseca!), naučnici i planetolozi su bili zapanjeni njihovom
raznovrsnošću i tajnama – praktično nijedan nije bio isti sa onim prethodnim i mal'tene svaki je zasluživao
sopstvenu misiju!
3
 Ovako je trebalo da izgleda susret 'Voyagera 1' sa Plutonom i Haronom.

Tokom 80-ih nije bilo ozbiljnijih predloga za istraživanje Plutona, mada su se tu i

tamo pojavljivali neki interesantni projekti. Možda je najozbiljnija bila studija 'Interstelar
Precursor Mission' kalifornijskog JPL-a. Cilj misije 'IMP' bio je da pošalje ogromnu
sondu u heliopauzu, granicu Sunčevog sistema gde se usporeni solarni vetar meša sa
solarnim medijem, za vrlo kratko vreme. Brod je trebalo da ima masu od 90 tona (!) i da
bi se sklopio u Zemljinoj orbiti, bilo je potrebno čak pet lansiranja spejs-šatlova.
Opremljen nuklearnim reaktorom, trebalo je da koristi električni pogonski sistem (NEP) sa
jonskim motorima. U kakvoj je vezi trebalo da bude 'IMP' sa Plutonom? Pa trebalo je da
nosi sondu za izučavanje devete planete koju bi lansirao kada se nađe u njenoj blizini.
Taj orbiter je trebalo da bude sličan sondi 'Galileo' za proučavanje Jupitera i koristio bi
jedan posebni pogonski stepen – zapravo raketu – kako bi smanjio veliku brzinu i ušao u
orbitu oko Plutona, nešto što bi, uz malo sreće i para, moglo da se dogodi makar u prvoj
polovini XXI veka.

4
 Sonda 'Interstellar Precursor Mission' iz 80-ih. Vidi se trenutak ovajanje sonde koja će posetiti Pluton.
Veliki valjak krije nuklearni reaktor, a u prvom planu se vidi teleskop na pokretnoj platforni. Često se ova
misija pogrešno meša sa misijom 'TAU'.

'Interstellar Precursor Mission' sa Plutonovom sondom.

Susret 'Voyagera 2' sa Neptunom 1989. godine3 oživelo je interesovanje za misije

na Pluton. Kada je istraživanje gasovitih džinova bilo kompletirano, Pluton je ostao jedina

3
Sonda je proletela pored planete 25. avgusta 1989. Pošto je to bila poslednja planeta koju je sonda
trebala da poseti, dr Edward Stone, glavni naučnik misije, njegov tim i kontrolori leta su se odvažili da se u
5
planeta u Sunčevom sistemu koju nikad nismo posetili. Uz to, Triton, Neptunov najveći
mesec, izgledao je kao složen svet sa atmosferom, polarnim ledenim kapama i azotnim
gejzirima. Sve je ukazivalo da Triton i Pluton dele zajedničko poreklo u Kajperovom
pojasu te da bi trebalo da budu jako slični, posebno kada je posle 1988. otkriveno da je
Pluton takođe obavijen nežnom atmosferom. 1978. otkriven je prvi Plutonov mesec,
Haron, te je sada sonda mogla da ispita dva sveta po ceni jednog lansiranja. Misija ka
Plutonu je ponovo počela visoko da se rangira u stručnoj javnosti.

Triton je 7. najveći mesec u solarnom sistemu. Jedinstven je jer ima retrogradnu orbitu oko Neptuna, tj.
rotira u suprotnom pravcu od rotacije planete! U odnosu na Neptunovu orbitu, Tritonova je nagnuta za 30°.
Kad-tad (za par milijardi godina) Triton će se raspasti i stvoriti novi prsten oko planete

jednom smionom manevru (Triton se nalazio na 4,34 mld. km od Zemlje i 350.000 km od planete) približe i
nadlete Triton, najveći od samo dva (do tada) poznata meseca. Triton se nalazio na oko 25° ispod ravni
ekliptike u kojoj je leteo 'Voyager', ali je Neptunova gravitacija 'savila' putanju ka mesecu. Za manje od 24 h
sonda je stigla do meseca i snimila njegov severni pol. Nakon toga, sonda se uputila ka zvezdi Ross 248
brzinom od 3,25 A.J. godišnje. Danas se nalazi na 115 A.J. od kuće.
6
 Triton poseduje 99,6% čitave mase koja rotira oko Neptuna, uključujući planetni prsten i 13 poznatih
satelita. Sa prečnikom od 5,5% Neptunovog, to je najveći mesec nekog gasovitog džina ako se porede
njihovi prečnici. Ovako je Triton viđen sa 'Voyagera 2' sa udaljenosti od 38.500 km – samo 40% površine.
Treba se setiti i znati da Sunce tamo šalje ispod hiljaditog dela (0,09%) svoje svetlosti a da je sonda letela
brzinom od možda 61.000 km/h. Kako je kamera uspevala da išta snimi, nije mi jasno. I na Zemlji bi to bio
podvig! Ed Stone je pričao da su se našli suočeni s problemom kako u mraku sniimiti parče uglja! Stvar je
rešena softverski, dužom ekspozicijom (sic!).

7
 Ovako je geometrijski gledano izgledao bliski susret 'Voyagera' i Neptuna.

Prva od tih misija trebalo je da bude 'Pluto 350'. Ime je sugerisalo težinu broda,
koja nije smela da prebaci 350 kg, uključujući radioizotopske generatore (RTG) za
proizvodnju električne energije (nepotrebno je reći da, na tolikoj udaljenosti od Sunca,
sve predložene sonde za proučavanje Plutona su se oslanjale na korišćenje RTG-ova ili
nuklearnih reaktora. NASA je 1990. sprovela nekoliko istraživanja kako bi utvrdila da li je
moguća nekakva misija na Pluton sa baterijama i/ili sa solarnim panelima. Videli su da to
nije moguće.) 'Pluto 350' je rođen samo dva meseca nakon susreta 'Voyagera 2' i
Neptuna i zato je posedovao samo 4 instrumenta: kameru, ultraljubučasti spektrometar
(za proučavanje atmosfere), radio-eksperiment (takođe u osnovi za osmatranje
atmosfere) i instrument za analizu plazme. Među kreatorima misije nalazio se i planetni
naučnik pod imenom S. Alan Stern, koji će postati ključni igrač u istoriji istraživanja
Plutona. Naučnici su se plašili da će se atmosfera patuljaste planete početi da ledi kako
se planeta bude udaljavala od ravnodnevice – koja je pala 1987. – tako da je lansiranje
trebalo izvršiti što je pre bilo moguće.

Sonda 'Pluto 350'.

8
 Kao i svi ostali predlozi, i 'Pluto 350' je trebalo da proleti pored Jupitera radi
manevra gravitacione asistencije i time skrati vreme leta za 2-3 godine, u zavisnosti od
lansirnog prozora. Da bi se brod postavio na trajektoriju direktnog leta ka jovijanskom
divu, misija je trebalo da bude pokrenuta moćnom raketom 'Titan III' ili 'Titan IV' (u to
vreme najjače američke rakete), što je dodatno dizalo cenu misije. Alternativa je bila
upotreba manje, pouzdanije 'Delte II', ali to bi značilo da sonda ne bi krenula diraktno
prema Jupiteru već bi podrazumevala nekoliko asistencija Zemlje i Venere, što bi
komplikovalo misiju – sondu bi trebalo redizajnirati tako da izdrži temperature na
Venerinoj orbiti – i produžilo njen ionako dug rok trajanja. Paradoksalno, 'Pluto 350' je
odbačen od strane Nasinog borda jer je bio ... previše jednostavan! Mnogi su verovali da
je lansiranje sonde od samo 350 kg – 'Voyager' je bio težak oko 800 kg – puka
nepromišljenost koja ne bi imala šanse da uspe.
Zato je 1999. NASA smislila složeniju (i skuplju) misiju. Sve oči su bile uprte u novu
generaciju sondi za spoljnji solarni sistem, 'Mariner Mark II'. Ta porodica brodova je
trebala da redukuje troškove planetnog istraživanja nudeći zajedničku platformu za sve
tipove miisija. Prvobitno, bile su predviđene da samo dve sonde koje bi koristile ovu
platformu: 'SOTR', odn. 'Saturn Orbiter/Titan Probe' (kasnije 'Cassini-Huyguns') i 'CRAF'
('Comet Rendezvous Asteroid Flyby') za proučavanje kometa i asteroida, ali NASA je
zahtevala nove ciljeve kako bi opravdala program. Jedna od najočiglednijih meta bio je
Pluton.

Originalna konstrukcija 'Cassinija' koja je koristila platformu 'Mariner Mk. II'. Platforma je koristila prostu
konstrukciju, hardverska i softverska rešenja, od kojih je većina preostala od prethodnih misija kao što su
'Voyageri' i 'Galileo', kao i nove tehnologije, poput naprednih žiroskopa, a sve sa ciljem snižavanja troškova.

Do tada, rođeno je nekoliko idejnih projekata sondi za Pluton koje bi koristile

'Mariner Mk. II', kao što je bio slučaj sa sondama 'Intrepid' ili 'Cerberus'. Sa masom od
1.386 kg na lansiranju, 'Intrepidu' bi trebalo 13 godina da stigne do Plutona – koristeći
'Titan IV' – ili 15 godina – sa 'Titanom IIID' – nakon nekoliko manevara gravitacionih
asistencija. Druge varijante su planirale ugradnju malih sondi koje bi se odvojile
neposredno pre nadletanja Plutona i stigla na cilj 3,2 dana ranije – to je polovina
Plutonovog dana – radi fotografisanja polulopte koja će biti u senci kada doleti glavni brod
(Plutonu i Haronu treba 6,387 naših dana za rotaciju, tj. 6 dana, 9 sati i 17 min.). Misija

9
'Cerberus' je trebala da koristi elemente sonde 'Mariner Mark II' i letilice 'Galileo'. U cilju
osiguravanja veće brzine prenosa podataka sa te udaljenosti, 'Cerberus' je trebalo da ima
veliku, usmerenu, rasklopivu antenu prečnika od oko 4,5 metara (radi poređenja, antena
'New Horizonsa' će da meri 2,1 metar).

Sonda 'Cerebrus' (gledana odozdo) bazirana na platformi 'Mariner Mk. II' za studiranje Plutona.

Sonde 'Mariner Mk. II' su imale četiri laka rešetkasta nosača koji su se pružala van
korpusa broda: jedan za dva RTG-a, jedan za magnetometar i dva za platforme sa
naučnim instrumentima – jedna za aparaturu koja bi zahtevala malu preciznost, a druga
za jako precizne eksperimente. Korišćenje tih platformi se smatralo prioritetom ove misije.
Zahvaljujući njima, ne bi bilo potrebno rotirati čitavu letilicu kako bi se određeni cilj našao
u fokusu određenog instrumenta, pa je čak i nekoliko instrumenata moglo istovremeno da
istražuje različita područja neba.

Dizajn sonde za Pluton, 'Intrepid', zasnovane na 'Marineru Mk. II'.

10
 U isto vreme, razmatran je predlog Plutonovog orbitera baziranog na hemijskoj
propulziji, ali je masa sonde tog tipa bila jako velika – od 3.200 kg do 6.400 kg – čineći
direktnu trajektoriju nemogućom.

Konstrukcija Plutonovog orbitera iz 1990. godine. Obratiti pažnju na veličinu pogonskog stepena koji je
trebalo da uspori Plutonov orbiter.

Među ovim projektima vredni pažnje su neki predlozi spektakularnih orbitera

opremljenih nuklearnim reaktorima, naspram kojih je 'Mariner Mk. II' po veličini izgledao
poput igračke. Orbiter na hemijski pogon je trebalo da ima veliku težinu, ali je tačno i to
da je istraživanje tokom kratkog fly-bya izgledalo prerizično. Šta ako se na brodu nešto
pokvari pre nego što stigne do Plutona? Ne bi bilo druge šanse. Nuklearni orbiter bi to
rešio 'iz cuga'. Iako su se pojavili neki relativno skromni dizajni, većina je bila impresivna.
Naprimer, sonda 'Phoenix' iz 1990. godine trebalo je da ima dužinu od 43,3 metra i
težinu od 21 tone (!), od čega je svega 157 kg činio teret u naučne svrhe. Sonda je
trebalo da koristi nuklearni reaktor nove generacije SP 100 (Space reactor Prototype),
sposoban da generiše 1,4 megavata toplote i 100 kilovata električne energije, mada se
nije isključivalo ni korišćenje sovjetskog reaktora tipa 'TOPAZ-II' ('Jenisej'). Reaktor je
trebalo da napaja nekoliko jonskih motora koji bi kao gorivo koristili 12 tona krenona,
cezijuma ili žive.

11
 Nuklearni orbiter 'Phoenix' iz 1990. za studiranje Plutona i Harona. Reaktor je imao 4 tone.

Ovaj predlog nuklearnog orbitera je bio baziran na studiji SAIC (Međunarodna

korporacija za primenu nauke iz Virdžinije) koja je 1986. uzađena za Nasu. SAIC-ova
sonda je uključivala dva identična lendera (jedan za Pluton a drugi za Haron) i nekoliko
penetratora za izučavanje površine Plutona i Harona.

12
 Sonde za proučavanje površine Plutona i Harona koje je trebalo da ponese nuklearni orbiter koji je
predlagala kompanija SAIC 1986. godine. Lender je trebalo da radi na akumulatori bio je baziran na JPL-
ovom lenderu za istraživanje Ganimeda.

Nepotrebno je reći da ti ambiciozni projekti nisu živeli dugo. Usled sve "tanjeg"
budžeta, NASA se vratila prostijim misijama sa preletom iznad planete. Godine 1992.
inženjer Robert Staehle iz JPL-a je otišao korak napred i predložio misiju 'Pluto Fast
Flyby' (PFF). Ako je u to vreme 'Pluto 350' smatran za malu sondu, 'PFF' je onda bio
patuljak, budući da je njegova masa bila oko 150 kg. Samo par godina ranije tek nekoliko
naučnika je verovalo da bi ovakva sonda mogla da bude izgrađena, ali se ovaj
revolucionarni dizajn lako prilagodio novoj, bržoj, boljoj i jeftinijoj ("faster, better, cheaper")
filosofiji novog Nasinog direktora Daniela S. Goldina4.

4
Deveti direktor, koji je došao "na vlast" 1992. i ostao sve do 2001. – najdiže od svih prethodnika. Ispratio
je 3 predsednika: oba Buša i Klintona.
13
 'Pluto Fast Flyby' iz 1992. godine. Njena težina je trebalo da bude 140 kg, zajedno sa gorivom. Vidi se
RTG snage ~70 W.

'PFF' je trebalo da bude lansiran raketom 'Titan IV' na direktnu trajektoriju leta ka
Jupiteru, da bi nadleteo Pluton 7 ili 8 godina kasnije. Originalni plan je podrazumevao da
se lansiraju dva broda koja će stići do Plutonovog sistema sa razmakom od 3,2 dana,
čime bi bilo moguće mapiranje čitave Plutonove i Haronove površine. Svaka letilica je
trebalo da bude opremljena minimumom instrumenata koje bi činili ultraljubičasti
spektrometar, infracrveni spektrometar, radio-instrument i teleskopska kamera. Kamera bi
snimala globalnu mapu Plutona i Harona sa rezolucijom od ~50 km, mada bi u određenim
položajima mogla da dostigne i 10-20 km. Težina naučne aparature ne bi prelazila 7 kg.
Sistemi su trebali da budu napajani jednim RTG generatorom koji bi davao 94 W pri
lansiranju, odn. 74 W na Plutonu. Tanjir glavne antene je trebalo da bude oko 2 metra a
brodski računar bi raspolagao memorijom od 1 Gb. Nažalost, 'PFF' je i dalje bio preskup,
najviše zato što je zahtevao dve rakete 'Titan IV'. Samo su te dve rakete koštale $800
miliona (te rakete su ekskluzivno vlasništvo vojske), daleko više nego što je NASA bila
spremna da odvoji za tu misiju.
Predloženo je da se lansira samo jedna sonda, ili da se kriste manje rakete i
manevri gravitacionih asistencija Venere i Zemlje, ali to nije bilo dovoljno. Odlučan da
izgura projekat takav kakav je bio, Alan Štern je 1994. otputovao u Rusiju da bi sa
čelnicima zemlje pregovorao o eventualnom korišćenju rakete 'Proton' za svoju misiju,
koja je bila mnogo jeftinija od 'Titana IV'. I nije dobio samo raketu. Nakon sastanka sa
Albertom Abubekirovičem Galejevom5, direktorom prestižnog Kosmičkog istraživačkog
instituta (IKI), misija 'PFF' je postao međunarodni projekat između Sjedinjenih Država i
Ruske Federacije. 'PFF' je trebalo da postane jedna od dve misije projekta 'Пламя и

5
Svetski poznat doktor nauka, kosmički fizičar i akademik. Član međunarodnog Društva Maks Plank,
Evropske akademije i Međunarodne akademije za astronautiku i Akademije za kosmonautiku pod imenom
K.E. Ciolkovski.
14
Лёд' (rus. 'Plamja i Ljod'), odn. 'Flame and Ice', tj. 'Plamen i Led' (očigledno je da je 'PFF'
trebalo da bude 'Led', dok je 'Plamen' trebalo da bude sovjetska sonda 'JuS' (rus. 'ЮС',
'Юпитер Солнце') za istraživanje Sunca.

Sonda 'PFF' sa malom ruskom kapsulom.

Detalji sonde 'PFF' sa malom ruskom kapsulom.

15
 'PFF' odbacuje ruskou sondu radi proučavanja Plutona.

Pored toga što su obećali dva 'Protona' – što bi pomoglo Nasi da uštedi po $400
miliona za svako lansiranje – Rusija je trebala da participira u 'PFF' misiji sa po jednom
malom sondom od 6 kg nazvanom prosto 'Drop Zond' (rus. 'Спускаемый Зонд'), коja je
trebala da se odvoji od 'PFF' mesec dana pre susreta sa planetom na udaljenosti od oko
34 miliona km. Svaka sonda je trebalo da poseduje maseni spektrometar, akcelerometar i
dve kamere, i prenosila bi oko 40 Mb podataka sa visine od oko 500 km iznad površine
Plutona, van planetne atmosfere. Studiranje Plutonove atmosfere je bio prioritet, a da bi
se to obavilo i otkrilo da li Haron takođe poseduje atmosferu, sonda je tokom preleta
trebala da prođe kroz senke i Pluton i Harona. Takva geometrija je zadržana u svim
narednim misijama.
1995. saradnja između dve zemlje je prekinuta kada je Rusija zatražila pare da bi
učestvovala u projektu. Nakon toga je izgledalo jasno da bi, u najboljem slučaju, moglo
da se očekuje da bude lansiran samo jedan 'PFF'. Nemački institut Max Planck je
predlagao da dâ $30 miliona, koliko je tada koštao jedan 'Proton', u zamenu za jednu
nemačku sondu za proučavanje Jupiterovog satelita Ia koja bi bila odbačena prilikom fly-
bya. Međutim, projekat 'PFF' je dobio vetar u leđa i analizirane su varijante sondi za
studiranje Urana, Neptula ili asteroida-komete (2060) Chirona.

16
 Detalji ruske sonde za 'PFF'.

Trajektorije dve letilice 'PFF' za Pluton.

Trajektorija susreta 'PFF' sa Plutonom. Da bi proučila atmosfere Plutona i Harona, sonda je morala da
proleti kroz njihove senke.

17
 Nažalost, NASA nije odobrila misiju 'PFF', ali je nije ni otkazala. Prema rečima dr
Šterna, Goldin nije bio uveren u saradnju sa Rusijom, ali se istovremeno nije usuđivao ni
da je otkaže jer nije želeo da navuče nezadovoljstvo naučne zajednice. Godine 1995.
'PFF' je bez neke ceremonije bio zamenjen novim predlogom JPL-a, 100% američkim,
pod nazivom 'Pluto Express'. U želji da pojačaju naučni interes za misiju i preduprede
sudbinu svojih prethodnika, odlučeno je da letilica pored Plutona nadleti i jedan objekat
Kajperovog pojasa. Nakon 1992, kada su David Jewitt i Jane Luu otkrili prvi objekat
Kajperovog pojasa – (15760) 1992 QB1 –svima je postalo jasno da Pluton nije planeta
kao ostale već samo član te nove porodice transneptunskih objekata. Iz tog razloga
misija je preimenovana u 'Pluto-Kuiper Express' (PKE). Sa 175 kg, 'PKE' je trebalo da
bude malo veći od 'PFF' (140 kg) i nosio bi 9 kg naučne opreme (naspram 7 kg 'PFF'),
mada im je dizajn u osnovi ostao isti. Glavna razlika je bila u budžetu. Dok je 'PFF'
trebalo da košta oko 2,1 mld. dolara iz 2014, 'PKE' je trebalo da košta 'samo' $1,4 mld.
Cilj je bio uzleteti između 2001. i 2006. i iskoristiti lansirni 'prozor' koji bi omogućio susret
sa Jupiterom. Ako bi se lansiranje odigralo kasnije, brod ne bi mogao da koristi prednost
Jupiterove gravitacije i zahevao bi još tri dodatne godine do Plutona.

Početni dizajn sonde 'PKE'. Trebalo je da proleti na 15.000 km od Plutona i 5.000 km od Harona brzinom
17-18 km/sec.

18
 Finalni dizajn 'PKE'.

Predlog trajektorije 'Pluto-Kuiper Express' (PKE) sa Jupiterovom gravitacionom asistencijom. Putovanje je

trebalo da traje 8 godina. (svaka crtica predstavlja interval od 6 meseci).

19
Ne treba zaboraviti da se tada o Plutoni nije znalo praktično ništa, sem uopštenih orbitnih parametara. Niko
nije mogao ni da sanja da se radi zapravo o sistemu koji čini čak 5 prirodnih satelita.

Nažalost, 1996. Goldin je ponovo smanjio sredstva namenjena misiji. I pored toga,
program je nastavljen ali sa višestrukim rezovima – sada je sonda trebala da bude
lansirana sktomnom raketom 'Delta II' – a 1999. NASA je pozvala naučnu zajednicu da
predloži instrumente s niskom cenom za misiju. Ali ni to nije bilo dovoljno. Nasin glavni
naučni rukovodilac, dr Edward Weiler je 2000. po naređenju Goldina otkazao 'Pluto
Express' jer su troškovi prešli kritičnu crtu od $1 milijarde. Ipak misija na Pluton je ostala
naučni prioritet a lansirni prozor 2001-2006 se neumoljivo približavao. Weiler se zato
odlučio da objavi javni konkurs za odabir misije na Pluton. Ta strategija se do tada
pokazala jako produktivnom kod misija sa malim budžetom, nazvanim 'Discovery'6, ali
nikad nije isprobana kod tako skupih sondi. Obično su najskuplje misije predlagane
direktno iz Nasinih centara – obično JPL-a – a direktori agencije su odlučivali da li će je
odobriti ili ne. Pošto je misija na Pluton trebala da bude skuplja od misija tipa 'Discovery'
ali jeftinija od misija 'Flagship', NASA je odlučila da 2002. kreira novu kategoriju 'New
Frontiers'7 za takvu vrstu sondi.
NASA je objavila konkurs 20. decembra 2000. godine, mada je bilo očigledno da
nemaju nikakvu obavezu da prihvate bilo koji predlog. Misije su morale da ispunjavaju
sledeće zahteve: da stignu do Plutona pre 2020, da koriste rakete 'Atlas V' ili 'Deltu IV', i
da cenom ne prebace $500 miliona. Predlozi su mogli da koriste jedan ili dva RTG-a

6
Klasa najjeftinijih Nasinih misija – do sada ih je odobreno 14. Nijedna nije bila skuplja od $300-450
miliona.
7
Kenedi je u jednom svom govoru pomenuo da će se ... 'Amerika okrenuti novim granicama', pa je nova
klasa letilica dobila to ime. Koja limunada i demagogija!
20
preostala iz programâ 'Cassini' i 'Galileo' koja su koštala $50 odn. $90 miliona (ovaj
skuplji je davao jaču struju).
Na svačije iznenađenje, stiglo je pet predloga. Osim JPL-a, koji su bili odgovorni za
sve misije u vanjskom Sunčevom sistemu nakon 'Pioneera 10', ovog puta je učestvovala i
Laboratorija za primenjenu fiziku (APL) univerziteta 'Johns Hopkins'8 iz Merilenda. APL je
već posetio asteroid Eros 1996. godine sa misijom 'NEAR', ali mnogi su smatrali da je
Pluton preveliki zalogaj za takvu (ipak) skromnu instituciju. Svi oni su 'bili u krivu', jer je
APL imao tajno oružje u obliku Alana Šterna. Štern ne samo da je znao sve detalje o
gotovo svim predloženim misijama za Pluton, već je iz prve ruke znao za tendenciju JPL-
a da prvo naduvavaju budžete svojih misija a onda izvode projekat po sniženoj ceni.

Bez Šterna (1957) ne bi bilo misije 'New Horizons'.

Do danas je učestvovao u 24 kosmičke misije, od kojih je u 8 bio glavni i odgovorni rukovodilac. Osmislio je
i 8 naučnih instrumenata za orbitne i planetne misije. Zamalo je kod Obame postao direktor Nase. Po
magazinu 'Time', 2007. se našao na spisku 100 najuticajnijih ljudi na svetu. Radi za milijardera J. Bezosa
('Blue Origin'), a ima i svoju privatnu kompaniju ('Uwingu').

Dok su JPL i APL dovršavali svoje predloge, u februaru 2001. Bušova administracija
je donela odluku da otkažu projekat pre nego što se i rodio. Novi direktor Nase, Shean
O'Keefe (pulen nuklearnog lobija), poželeo je da razvije novu porodicu letilica sa
nuklearnim reaktorima. Taj megalomanski projekat, poznat kao 'Prometheus', formalno je
rođen 2003. i razmatrao je lansiranje nekoliko sondi ka spoljnim planetama, uključujući
misiju 'JIMO' ('Jupiter Icy Moons Orbiter'). Prema federalnom budžetu za fiskalnu 2003.
godinu, misija preletanja Plutona je izbrisana iz svih planova zarad nove flote nuklearnih
brodova. Prema originalnom planu projekta 'Prometheus' postojao je predlog misije
'Prometheus-K' koja bi ušla u orbitu oko Plutona i Harona oko 2020. godine.

8
Za naše pojmove, čudo od škole. Godišnje zarađuju milione radeći javne i tajne projekte za vojsku (npr.
za Missile Defense Agency, Department of Homeland Security, obaveštajne agencije, Defense Advanced
Research Projects Agency DARPA, i sl.). Za 70 godina postojanja odradili su preko 600 projekata. Proizveli
su i upravljali njihovim misijama i kosmičke letilice, kao što su: navigacioni sistem 'TRANSIT', 'NEAR',
'Geosat', 'ACE', 'TIMED', 'CONTOUR', 'MESSENGER', 'New Horizons', 'STEREO' itd. Zanimljivo je da su,
kad već prave dronove za vojsku, ove godine predložili i misiju 'Titan Dragonfly', lender u vidu duplog
kvadhoptera, koji bi leteo po Saturnovom Titanu. Čak i jedan asteroid nosi njihovo ime – (132524) APL.
Kuriozitet je da ga je na putu na Plutonu u junu 2006. posetio 'New Horizons' proletevši na 101.870 km.
21
Jonska sonda 'JIMO' sa nuklearnim reaktorom (vidi se usijan na vrhu broda) težine preko 6 tona. Trebalo je
da bude težak 36,5 tona, sa naučnom aparaturom (17 instrumenata!) ukupne težine 1,5 tone. Trebalo je da
poseti Evropu, Ganimed i Kalisto.

Suočen sa tom odlukom, Ed Weiler je hrabrio Šterna da vrši pritisak na naučnu

zajednicu i formira čvrsti front koji će naterati Kongres da ponovo dozvoli konvencionalnu
sondu na Pluton. Rečeno učinjeno. U julu 2002. objavljen je redovni raport Akademije
nauka poznat kao Desetogodišnji pregled naučnog istraživanja, koji je izneo prioritete
naučne zajednice u istraživanju Sunčevog sistema. Raport je doneo zemljotres:
Plutonova sonda razumne cene svrstana je u apsolutne prioritete. Bušova administracija
nije imala izbora nego da vrati misiju.
U međuvremenu, tokom januara 2001. Štern i njegov tim su već finalizovali svoj
predlog. Da bi što više smanjili troškove, sonda je koristila elemente (npr. tehniku
navigacije) JPL-ove misije za izučavanje kometa, 'CONTOUR' ('COmet Nucleus TOUR'9),
i imala je masu od 400 kg, od čega su naučni instrumenti odnosili ~30 kg, što je znatno
pojačanje u odnosu na 7-9 kg ranije predloženih misija 'PFF' i 'PKE'. Konstrukcija sonde
je bila najjednostavnija, trouglastog korpusa na koji je montiran hiperbolični tanjir glavne
antene prečnika 2,1 metar. Na jednom se vrhu tog trougla nalazio RTG preostao iz misije

9
Umesto više godina, sonda je radila samo mesec ipo dana pre nego što je bez vidljivog razloga u avgustu
2002. prestala da komunicira sa Zemljom. Teleskopi sa Zemlje su na trajetoriji sonde otkrili tri objekta te se
spekulisalo da se sonda iz nekog razloga raspala. Ova sonda je koristila iskustva prethodne misije,
'TIMED'.
22
'Cassini'10 – jeftiniji od dva koja je nudila NASA – a radi uravnoteženja težišta, sa
suprotne strane su se nalazila naučna aparatura. Brod je imao brojne rezervne sisteme,
uključujući dva računara sa 48 Gb memorije (kasnije proširene na 64 Gb), što je bio veliki
skok naspram originalnih 8 Gb misije 'PKE'.

Prvobitni dizajn sonde 'New Horizons'.

5. februara 2001. Šternov tim je predložio naziv za sondu 'New Horizons'. Prema
prvobitnom planu, trebala je da nosi 4 naučna instrumenta: PERSI11 (koji je uključivao
ultraljubičasti spektrometar 'Alice', kameru u boji MVIC i infracrveni imidžing spektrometar
LEISA); REX12 (radio-eksperiment); LORRI13 (crno-bela teleskopska kamera otvora 208,3
mm) i PAM 14 (za studiranje čestica). Kasnije je instrument PERSI podeljen na
spektrometar 'Alice' i teleskop 'Ralph' otvora Ø6 cm; teleskop je imao dva odvojena
kanala: MVIC (Multispectral Visible Imaging Camera), CCD imidžer u boji, i LEISA
(Linear Etalon Imaging Spectral Array), blisko-infracrveni spektrometar, dok je PAM
podeljen na instrumente PEPSSI (Pluto Energetic Particle Spectrometer Science
Investigation) i SWAP (Solar Wind At Pluto). Za proučavanje međuplanetne prašine
letilici je dodat eksperiment studenata iz Kolorada, SDC (Student Dust Counter). Da bi se
smanjila masa i trošak sonde, ćoškovi trouglastog korpusa su odsečeni, a prečnik antene
je smanjen sa 3 na 2,1 metar. Konačna težina sonde je dostigla 478 kg (bez goriva i
gasova, težina je iznosila 401 kg). Ukupno, misija je trebalo da košta 646 miliona dolara
iz 2014. godine.

10
Model termoelektričnih generatora GPHS-RTG korišćeni su u misiji 'Ulysses' (1 kom.), 'Galileo' (2 kom.),
'Cassini-Huygens' (3 kom.) i 'New Horizons' (1 kom.). Svaki od ovih RTG-a je sadržavao 7,8 kg
plutonijuma-238, čiji je raspad na počecima misija stvarao oko 300 W struje.
11
PERSI – Pluto Exploration Remote Sensing Investigation.
12
REX – Radio Science Experiment.
13
LORRI – Long-Range Reconnaissance Imager.
14
PAM – Plasma and high energy particle spectrometer suite.
23
Konačni dizajn 'New Horizons'. Nosi 30,4 kg naučne opreme. Visina 'busa' je 76 cm. Instrumenti se nalaze
na suprotnoj strani od nukleane baterije RTG. Radi uštede, sonda nije imala pokretnu platformu sa
instrumentima, tako da je svaki put morala da se okreće ka Plutonu u zavisnosti koji joj je instrument
trebao. Uz to, prilikom prenošenja podataka i slika, trebalo je okrenuti antenu ka udaljenoj Zemlji. Puno
posla za brodski računar...

'New Horizons' je tokom misije leteo sa desne strane la levu, sa kamerom LORRI u pravcu leta.

24
 Instrumenti sonde.

Ostali elementi sonde.

Sonda je trebalo da bude lansirana raketom 'Atlas V 501' u decembru 2004. a do

Plutona bi stigla u leto 2012. Za slučaj da iz nekog razlora ne bude lansirana na vreme,
druga šansa je bila februar 2006, a na Pluton bi stigla 2015. godine. 29. novembra 2001.
NASA je i zvanično odobrila sonu 'New Horizons'. U julu 2002. odabrana je 'Lockheed-
Martinova' raketa "Atlas V 551" kojoj je prvi put bilo potrebno dodati treći stepen 'Star
48B' za postizanje velike heliocentrične brzine ('brzine bega') koju je zahtevala misija 15.
Montaža broda je okončana u aprilu 2004. a 24. septembra 2005. je avionom stigla u
Kenedijev kosmički centar. Konačno, posle par odlaganja, 'New Horizons' je 19. januara
2006. uzleteo sa rampe SLC-39 kosmodroma Cape Canaveral. Nedugo potom je postao
najbrži brod koji je napustio Zemlju brzinom od 16,26 km/s (58.536 km/h). Samo devet

15
Raketa je prvi put imala 5 bočnih bustera na čvrsto gorivo, što nikad do tada nije bilo isprobano.
25
sati kasnije prevalio je distancu od Zemlje do Meseca. Skoro deceniju kasnije 'New
Horizons' je ispisao istoriju, ali se i iz ovog teksta vidi da je put do Plutona i za njega i za
čovečanstvo bio jako dug i trnovit.

Lansiranje 'New Horizonsa'. Iako su postojali i rezervni termini za lansiranje u februaru 2006. i februaru
2007, samo prva 23 dana u 2006. su omogućavala proletanje pored Jupitera. Svaki drugi termin je terao
sondu da leti sporijom trajektorijom do Plutona, koja bi odlagala susret za 2-4 godine.

26
Različiti projekti sondi za Pluton.

27
 Plan je ispunjen u potpunosti! NH je uspešno obavio sve zadatke, a rezultati su putovali do Zemlje još
godinu dana posle susreta sa Plutonovim sistemom.

Kada je posle 3.463 dana, odn. 9,5 godina leta 'New Horizons' 14. jula 2015.
proleteo pored Plutona, poneo je sa sobom i nekoliko poklona. Među njima se nalazio
floridski novčić od četvrt dolara koji je donirao guverner države Jeb Bush, dve US
zastave, dva CD-a sa 434.738 potpisa stanovnika planete Zemlje i slike tima misije, deo
suborbitnog aviona 'SpaceShipOne' i poštanska marka iz 1991. na kojoj piše 'još
neistražen'. Međutim, među svima se izdvaja mala kutijica sa delom pepela Clyda
Tombaugha, čoveka koji je otkrio Pluton. Nažalost, 'New Horizons' nije poneo nikakvu
poruku vanzemaljcima kao što su to uradili 'Pioneeri 10 i 11' i 'Voyageri 1 i 2', što je bila
lična Šternova odluka koja je dovela do oštre kritike. Niko ne zna kada ćemo ponovo da
lansiramo aparat koji će odleteti van solarnog sistema.

28
Dinar koji je poneo 'New Horizons' je poslužio za finu težinsku kalibraciju letilice. Za njeno upravljanje
tokom misije jako je bilo bitno ta joj je težište precizno određeno.

CD koji je ponela sonda.

29
 Kutijica sa 30 grama Klajdovog praha.

Položaj markice i kutijice na korpusu sonde.

30
 Markica iz 1991. prikazuje neistraženi Pluton.

3D model 'New Horizonsa' Dana Durde.

Kada sam svojevremeno tražio podatke o površini Plutona, bio sam iznenađen
količinom tekstova na netu gde se vodi diskusija da li je Veća Rusija ili Pluton! Bilo mi je
neverovatno ali sam se zainteresovao (rusija je najveća zemlja na planeti po površini!) i
evo šta kažu:
Kada je 2015. 'New Horizons' proleteo pored Plutona, utvrđeno je da ima prečnik od
2.370 km, što znači da bi se Pluton lako smestio u Rusiju koja po pravcu zapad-istok meri
10.000 km. Čak i po pravcu sever-jug, gde je naveća širina Rusije 4.000 km.
Prema tome, i na osnovi najnovijih rezultata merenja, zaključeno je da je površina
Rusije 17.075.200 km2, dok je površina Plutona procenjena na 17.646.012 km2, što znači
da je Pluton veći za 3,2%!

31
Reference:

• Alan Stern, The New Horizons Pluto Kuiper belt Mission: An Overview with
Historical Context.
• Jason Davis, Pushing Back the Frontier: How The Planetary Society Helped Send
a Spacecraft to Pluto.
• Wayne Day, Way out there in The Black: orbiting Pluto.
• Eric Betz, Astronomical artistic license: 40 years of Pluto portaits.
• http://ntrs.nasa.gov/archive/nasa/casi.ntrs.nasa.gov/19910006734.pdf
• http://ntrs.nasa.gov/archive/nasa/casi.ntrs.nasa.gov/19910006733.pdf
• http://ntrs.nasa.gov/archive/nasa/casi.ntrs.nasa.gov/19910006735.pdf
• nuclear http://ntrs.nasa.gov/archive/nasa/casi.ntrs.nasa.gov/19910008823.pdf
• http://erps.spacegrant.org/uploads/images/images/iepc_articledownload_1988-
2007/1993index/IEPC1993-200.pdf
• http://ntrs.nasa.gov/archive/nasa/casi.ntrs.nasa.gov/19960002568.pdf
• http://www.boulder.swri.edu/~tcase/Guo_AIAA2002-4722.pdf
• http://arxiv.org/pdf/0709.4417.pdf
• http://ntrs.nasa.gov/archive/nasa/casi.ntrs.nasa.gov/19910008823.pdf
• http://erps.spacegrant.org/uploads/images/images/iepc_articledownload_1988-
2007/1988index/IEPC1988-084.pdf
• http://www2.arnes.si/~ucotar/astro/Sky&Telescope/newtrack_st_201507.pdf
• http://www.astronomija.org.rs/misije/11676-sonda-za-sletanje-na-pluton
• http://www.astronomija.org.rs/istorija-70162/9001-ciolkovski-sovjetski-osvaja-
solarnog-sistema
• http://www.astronomija.org.rs/misije/11143-project-prometheus
• http://www.astronomija.org.rs/misije/9332-kako-new-horizons-sprovodi-kampanju-
opticke-navigacije-na-putu-ka-plutonu

32