Professional Documents
Culture Documents
Dusan Baranin Milos Obrenovic
Dusan Baranin Milos Obrenovic
XV
Tora дана, на измаку лета, Милош је после добро проспаване ноћи и
пошто се умио, помолио Богу и до-ручковао, изишао пред кућу и ceo на
спремљен сто-лац. Јутро је разбарушено пуно светлости и свежине. Тих
септембарски ветрић угодно му је расхлађивао лице. На њивама су увелико
пословали занети сељаци. Неколико стада оваца разли се по стрништима.
Шума изнад села већ се била прогрушала бакарном бојом брезова лишћа.
Планински врхови снажно су се про-пињали до модрог небеског свода. Како је
дивно! - по-мисли Милош, жалећи за изгубљеном младошћу и временом када
је у јесењим данима лутао шумом и пла-нином. Осмехну се једва видно, a
затим довикну мом-ку:
- Пусти нека приђе ко је први на реду. Плећат човек, вучјег изгледа, брзо
му приђе.
- Господару, извршио сам што ти обећах!
Тек тада Милош препознаде у придошлици хајдука Тодора, који се
предао пре неколико месеци.
- Што си то опет учинио, несрећниче?
- Па, господару - збуњено и уплашено поче Тодор - убио сам попа Саву.
Ти си га огласио за бунџију и о-бећао награду.
Тек сада Милош схвати o чему се ради. Међу људи-ма који су му
задавали много муке после закључења мира, налазио се и поп Сава из
јагодинске нахије. Учен, храбар, човек на своју руку, никако није хтео да при-
хвати споразум са Турцима. Ишао је по селима и пози-вао народ на буну. Затим
се одметнуо.
- Е, видиш, био сам то преумио. Поштено си се оду-жио отечеству. За
учињену услугу ево ти пет дуката.
После Тодора приђе му сељак у изношеном гуњу и поцепаним
чакширама. Сав је одисао сиромаштвом и поштењем.
- Говори какво те је зло дотерало? - расположен пријатном вешћу, упита
Милош скоро благо.
- Више нашег села некад смо имали спахијску воде-ницу, али је за време
буне изгорела. Сад морамо носи-ти жито на мељаву чак у треће село. Ја сам
сиромах, a добар мајстор. Обновио бих воденицу, али се кмет томе противи.
- Чиниш волико, да ли би ти могао воденицу мало помакнути узводно,
јер ако није на старом месту, онда
[190]
ти нико не може ништа.
- Могу, господару!
- Сачекај, писар ће ти дати моју дозволу, али ти ћеш сваку трећу пару
полугодишње да ми шаљеш за народну касу.
- Хоћу, господару!
Међу молиоцима у дворишту Милош запази лепу младу жену у црнини.
Дуго је премишљао одакле је могла доћи. После тога примио је још десетак
парни-чара и молилаца, a за све време поглед му се отимао према младој
жени. Повезана црном ресастом мара-мом, стрљиво је седела на једном
балвану. Имала је дуго бледо лице, изразит прав HOC и црне очи превуче-не
горчином. Милош је наоко пажљиво слушао молио-це и парничаре, a при том је
осећао да му горе усне и глава. Пошто су сви били саслушани, Амиџа се
обрати жени.
- Хајде, приђи и ти, Петрија!
Устала је одлучно; лице joj će прелило руменилом. Брзим, ситним
кораком пришла је Милошу и поклони-ла се гледајући преда се. Затим је нагло
подигла очи, и некако колебљиво али брзо погледала кнеза. Њихо-ви се
погледи укрстише, зенице упише. Петрија обори очи и осмехну се као дете
ухваћено у забрањеној игри.
- Одакле си, снахо? - упита Милош.
- Господару, ја сам из Сарајева. Зовем се Петрија. Била сам јединица у
богата оца. Пре нешто више од го-дину дана удала сам се и донела мужу сто
дуката ми-раза. Он је, док се још није било закрајинило, дошао у Србију и
капарисао код сељака стоку, али одједном је занемогао и напречац умро.
Имам списак свих којима је дао паре, али сад нико неће да ми врати.
Гледајући Петрију, Милошу постаде преуско у гру-дима. Y јутарњој
светлости видео је само њене очи, и осећао се као пред неку велику и одлучну
битку.
- Дај ми, снахо, имена дужника, a ja ћу их присили-ти да ти врате паре.
- Хвала ти, господару - рече Петрија и приђе те му пољуби руку.
Милош осети њене усне на руци као додир врела гвожђа; на тренутак се
збуни, али се брзо прибра.
- Само та ствар, снахо, неће моћи брзо да се уради. Мораћу дужнике да
позовем и да их притегнем, a док се од свих добије новац, требаће доста
времена. Зато ти иди кући у Сарајево, a ja ћу ти новац послати преко
[191]
сарајевског паше. ^
- Господару, молим те да ми новац не шаљеш преко Турака, јер што
њима једном допадне руку, то више нико неће видети. A ja će и немам куд
вратити. За по-којног мужа пошла сам преко очеве воље, па сад ни он ни мајка
неће да чују за мене.
Милош је ћутао, смишљајући шта да joj предложи.
- He знам, јаднице моја несрећна, како да ти помог-нем!
- Нека остане овде код нас у кући док новац не по-купиш. Помагаће ми у
пословима и зарадити кору хле-ба коју поједе - добаци Љубица c дивана.
- Чиниш волико, нека тако буде. Иди, снахо, у кућу и помажи Л>убици -
нареди Милош као да се отресао ненадне напасти.
XVI
Служећи и дворећи Милоша при јелу, Петрија би кришом бацала поглед
на његов снажан врат и још више осећала самоћу. Откако се настанила у
кнежевој кући мучила ју је нека необјашњива туга. Првих дана по мужевљевој
смрти показивала се охола и тврда из пркоса према својима. Дуго није могла
да прихвати чи-њеницу да joj je муж мртав. Сваке вечери га је очеки-вала, jep
joj се чинило као да ће сад однекуд доћи. A онда су настајале пусте ноћи, са
плачем, очајем и само-ћом. И тек кад би се добро исплакала, успевала је да
заспи. Сад, међутим, по доласку у Црнућу мужевљев лик је почео да бледи,
одмицао је некуд и није је више узнемиравао у сну. Туга је постала скоро
слатка, a нешто ново, чудно и немирно, покретало се у грудима. Љубица се
матерински понашала према њој. Кад год би уграбила времена, рекла би joj no
неку утешну и топлу реч.
Петрија је склонила преостало јело, поспремила тр-пезу и одјурила у
кухињу. Радила је као у бунилу. За-тим је пожелела Љубици лаку ноћ и изишла
у двориш-те. Од шуме и планине лепршао је млак ветар. Звезде су све бројније
и светлије. Месец као да је искован од чистог сребра. Час исплови иза облака,
чак у лудач-ком галопу јурне у њих. Шта се то дешава са мном, пита се
Петрија. To моје тело тражи нешто драго и за-брањено. Седе на праг вајата и
поче слушати гласове
[192]
ноћи. Све је будно, све шапуће, некуд жури, све има нешто да каже
некоме. Кренула се шума потоку, DOTOK некуд жури. Ветрић јури за њим,
земља се таласа. Чује како клија млада трава. Осећа заметак пупова на лишћу.
To je заметак и у њој. Туга и јад су растерани. Цео је свет на једној страни, a на
другој је њено тело. Пуно, једро, запаљено. Препаде се кад се петли јавише по
други пут. Затим се диже и пође у своју собу. Кад је отворила врата, зачу
кораке у сенци иза себе. -Koje?
- Ja сам - одговори Милош прилазећи joj. Страх и жеља обујмише joj срце.
Слатки жмарци
силазили су кичмом. Зашто је дошао и шта да му каже.
- Да уђем у собу и запалим свећу?
- Немој. Обилазио сам момке. Видим, седиш сама и тугујеш. Поседећу
малко.
Сноп месечине обасја просторију, пада по стварима и запљускује
постељу.
- Знаш, хтео сам да ти кажем да прикупљање твога новца иде доста
споро. Вратиће ти људи, али мораш чекати до јесени. Ваљда ти овде није
тешко?
- Тешко је, господару. Самој и сиротој жени свуда је тешко - одговори
Петрија.
- Није лако, знам, сиротице моја - рече Милош ша-патом и узе је за руку.
Заплакала je, a Милош ју је миловао по коси као расплакано дете. Затим
је привуче и поче тешити бла-гим шапатом. Глава joj клону на његово раме и
истог трена осети да ју је силовито обухватио око струка, ди-гао и некуд
понео.
XVII
Вести из Србије биле су све теже и црње. Убијени су Петар Молер, Павле
Цукић, Радич Петровић, кнез Сима, капетан Драгић. Милош се не шали -
одстрањује сваког ко му смета. Руска пажња према емиграцији је ослабила.
Герман, Леонтије и Добрњац клеветају вож-да на све стране. Слушао је све то
Карађорђе, раз-мишљао, мучио се, ломио, тражио решење. Проклето време,
људи и судбина. Треба све рашчистити, наћи пут из магле, из недоумице, из
патње. Њему се чини да га Србија непрекидно зове. A Вујица ћути. И Прота Ма-
теја је занемео. Можда би једино решење било да се
13/е
[193]
убије. Зашто још живети? Србија је далеко, издао ју је, и сад она неће да
га прими. He, нисам је издао, напус-тио сам је, у ствари - преварили су ме. Сад
ме се сви од-ричу. Сви ме криве и клеветају. Сви заборављају да сам joj ja дао
душу. Да сам је пробудио из мртвих, опасао снагом и дигао на ноге. Треба да
пођем у Петроград. Да изађем пред цара, да паднем на колена, пољубим
земљу пред његовим ногама и да молим помоћ. Али зар ја, вожд, да клечим, да
молим, да се понижавам?
Тако се ломио и преломио Карађорђе, и тако је кре-нуо у Петроград.
Требало је да пречисти ситуацију c Русима.
Из првих додира са званичним лицима из мини-старства спољних
послова осетио је да је изгубио игру. Русија је била усвојила дипломатски пут
као начин расправљања c Турцима. Милошева политика у Срби-ји одговарала
је њеним интересима. Симпатије према Карађорђу су ослабиле. Био им је
потребан само као резерва у случају да Милош обмане. C TOM улогом се вожд
ни у сну није могао помирити. A како се тих дана у Петрограду налазио
хетерист Борђе Левантис, Грк, службеник рускога конзула у Јашу, Карађорђе
му се потужи:
- Боље је у својој отаџбини погинути, него се по ту-ђини потуцати . . .
Истина, овде ме сви лепо примају, указују ми част, али сви наваљују да се
преселим што дубље у Русију. Биће да желе да ме што више удаље од Србије.
- Господару, можемо ли искрено да разговарамо? -упита Левантис.
- Зашто да не? Чини ми се да се ви Грци и ми Срби печемо на истој
ватри. Ех, сада сви желе мир. Свима је он сад хитно потребан, па и Руси желе
да га пошто--пото очувају. A и прилике у Србији, онакве какве је створио
Милош, и оне су им добродошле. Зашто да не? На тај начин могу да уцењују
Порту и изнуђавају од ње све што им тренутно одговара. Наравно, свестан сам
и сам тешкоћа, јер мој повратак у Србију, c руском приволом, могла би не само
Порта него и Аустрија да протумачи изазивањем нових нереда на томе подруч-
ју. To Руси овога пута не желе. A зар ме Недоба није скоро на силу извукао из
Србије? Шта ми све није онда обећавао! Уосталом, ја могу поћи у Србију и да
их не питам за одобрење. Ко има право да господари нада мном?
[194]
- Стишајте се, господару! Ни ја нисам дошао из сво-је отаџбине због овог
парчета хлеба, већ да радим на њеном ослобођењу. Баш због садашњег
држања Руси-је и Аустрије, морали смо да обављамо тајно рад наше
организације. Зато вам је мој савет: покушајте све како бисте од руских власти
добили дозволу за повратак у Србију. Ако у томе не успете, ја ћу вам са својим
људи-ма омогућити повратак. Један једини услов је ...
- Који? - упаде Карађорђе.
- Да заједнички радимо на ослобођењу наших по-робљених народа.
XVIII
Карађорђе се из гостионице упутио право грофу Николи Петрову, c којим
je намеравао да пође на двор-ски бал. Вероватно да је његовим утицајем тај
позив и уследио. Гроф Никола га је пресрео и врло срдачно по-вео у трпезарију
на ручак. Тамо се већ било окупило друштво младих људи и веселих жена. Сви
су захтева-ли да им Карађорђе прича o својим борбама c Турци-ма. Изгледао
им је страшан и занимљив; личио им је по нечему на Стењку Разина.
Гроф Никола Петров одвезао је Карађорђа у своме четворопрегу на
царски новогодишњи бал. Млад, ки-цошки дотеран царски ађутант увео је
Карађорђа и грофа Николу у велику и раскошно припремљену дво-рану, која је
била пуна великодостојника и разголиће-них дама у балским хаљинама.
Свечани глас о£>авести све присутне:
- Карађорђе Петровић, врховни вожд Србије из пр-вог устанка.
Очи дама и господе радознало су пратиле високу вождову фигуру.
Ађутант га је провео на чело реда и предао га начелнику одељења
Министарства спољних послова да му се нађе при руци. YcKopo cy се сви уз-
будили и почели брзо сврставати у два реда. Y пратњи двојице ађутаната
ушао је у свечаној униформи цар Александар. Ишао је брзим кораком,
погледао лево и десно, отпоздрављао лаким климањем главе. Кад је приметио
Карађорђа, упери поглед право према њему! Вожд га поздрави дубоким
поклоном.
- Како је здравље? - упита цар.
- Y ваше велико и светло име, добро, господару! -
[195]
одговори Карађорђе.
Тако изузетна и велика пажња, коју је цар Алексан-дар на пријему
показао према Карађорђу, учинила је да су се сви присутни још више
заинтересовали за њега. Представљен је потом царици, великим кнегиња-ма,
страним дипломатима и представницима високог петроградског друштва. A
после тога стално је око њега била гужва, јер су многе даме и господа желели
да га виде изблиза и да проговоре понеку реч c њим. Радофиникин, иако
присутан на балу, није желео да се сретне c вождом. Свој неуспех у Србији
приписивао је Карађорђу; не caiyio што је мрзео вожда, него и цео српски
народ.
После Нове године Карађорђе је примљен и у Ми-нистарству спољних
послова. Пажљиво и учтиво, ста-вљено му је на знање да се српска емиграција
и он лич-но морају преселити дубље у Русију, и да за сада нема никакве
могућности за вождов повратак у Србију.
- Рат није у изгледу. Мирним путем присилићемо Туску да испуни своје
обавезе према Србима. Зато ваш повратак за сада није пожељан. Цар вам је
одредио ви-соку пензију, добићете удобну кућу, послугу и све што вам буде
требало, али зато морате дати приволу за пресељење - одлучно му саопшти
министар.
- Покоравам се без поговора царској наредби, али ипак морам отићи до
Хотина да бих приволео и остале старешине - одговори Карађорђе, унапред
решен да ту наредбу не испуни.
Да завара руске дипломате и чиновнике у Мини-старству спољних
послова, Карађорђе је давао приста-нак на све што се од њега тражило. A да
остане чврсто при донетој одлуци, допринели су много са своје стра-не и
чланови Хетерије. Y новоствореној ситуацији они су били бацили око на Србију.
V ствари, могла је да им послужи као организациона база за дизање устанка
на Балкану. Увређени и озлојеђени Карађорђе, са ауто-ритетом народног вође
и јунака, представљао је најпо годнију личност која би могла да се стави на
чело ус-танка. A њему је већ било догорело до ноката. Жеља за повратком у
отацбину одбацивала је свако колеба-ње и размишљање.
Чланови Хетерије имали су добро организовану за-вереничку службу у
Петрограду. Дознавши шта Руси намеравају предузети против Карађорђа и
српских емиграната, они га нису више пуштали из својих руку.
[196]
Још одраније поставили су му за писара одлучног и младог хетеристу
Наума Крнару. Он је живео c Кара-ђорђем у истој гостионици, свуда га пратио,
писао му писма и молбе, a како je искрено волео вожда и дивио се његовој
величини и јунаштву, брзо је стекао његово поверење и постао му искрен
пријатељ.
Концем јануара Карађорђе је заређао да се опраш-та са свима
познаницима и пријатељима, изражавају-ћи им захвалност што су му били на
услузи и помоћи да реши емигрантско питање. Герман и Добрњац на-стојали
су свим средствима да сазнају прикривену вождову намеру, али у томе нису
били баш срећне руке. Остало им је једино да сумњају и нагађају, и да
неуморно обасипају Милоша произвољним и уопште-ним извештајима. Сада су
обе супарничке стране похи-тале назад: Карађорђе у Хотин, a Герман и
Добрњац у Букурешт.
XIX
Пролеће 1817. неочекивано брзо протече. Насту-пише летњи месеци,
погодни за акцију и изненађења. Везу између хетериста и Карађорђа
одржавао је Bop-be Јоргаћ, иначе вождов лични пријатељ, који се оже-нио
удовицом Хајдук-Вељка. Концем јуна, прерушен у трговца, префарбане косе и
бркова, Карађорђе је из-ишао из Хотина у једно оближње село. Ту га је прихва-
тио Борђе Јоргаћ и одмах су кренули затвореним ко-лима из Бесарабије. Кад су
прешли Прут, дочекао их је на одређеном месту Михаило Леонардис са
Пелопо-неза, иначе поз_нати грчки јунак, који је живео као рус-ки штићеник у
Јашу. Одатле су се упутили кнезу Кон-стантину Ипсилантију. Вратару Бугарину
и послузи, коју су претежно сачињавали избегли Срби, саопште-но је да
долази Карађорђе, што свакако није било па-метно, али послуга је имала
задатак да буде приправна за сваку евентуалност.
V кнежевој кући Карађорђе и Левантис су одржа-ли три узастопна ноћна
састанка, на којима су утврди-ли шта вожд треба да предузме и како да му се
осигу-ра повратак у Србију. Ту је донета одлука да вождову безбедност до
Србије преузме на себе храбри и одваж-ни Леонардис, који је у ту сврху
извадио на своје име пасош за бању Мехадију и у пасош уписао два лица
[197]
као своје слуге. Али Карађорђу, као врло угледној лич-ности, претила је
опасност да га аустријске власти пре-познају. Зато Леонардис најми велика
кола и смести га у њих као тешког болесника.
Леонардис, чувен по својој смелости и храбрости, био је решен да по
сваку цену изврши поверени му по-сао. Приправан на све, стигао је преко
Буковине и Трансилваније у Банат, и у Новој Паланци код аустриј-ских власти
оверио свој пасош, изјавивши како жели да иде у бању Мехадију заобилазним
путем, то јест ла-ђом низ Дунав. Да ли су хетеристи и на овом месту имали
свог човека, или је аустријски чиновник случај-но превидео заобилазност пута
- остаје нам непознато.
Лукави и одлучни Грк одмах је нашао лађу, изнај-мио је и укрцао се у њу
са Карађорђем и Наумом. За време вожње низ Дунав, Леонардис наговори
најмље-не лађаре те на једно место у близини Смедерева, где их нису могли
да примете аустријски стражари, прите-рају лађу српској обали и ту искрцају
Карађорђа и ње-говог писара Наума. To ce догодило 28. јуна 1817. годи-не.
Леонардис при растанку загрли Карађорђа и рече:
- Срећан вам даљи пут, господару; ако Бог да уско-ро ћу и ја доћи у
Србију.
- Хвала ти, брате, на великој пажњи и услузи - од-говори му Карађорђе;
пошто су се загрлили и пољуби-ли, Леонардис настави пут низ Дунав.
Борђе Јоргаћ био је такође добио пасош и почет-ком јуна кренуо за
Карађорђем како би се дочепао Ба-ната, c намером да се пребаци у Србију.
Карађорђев нестанак није могао дуго остати тајна. Аустријске власти
прве су сазнале за његово бекство и путовање, na je на све стране по Банату
отпочело тра-гање за вождом како би га спречили да пређе у Србију.
XX
Карађорђе је срећно пребродио све опасности на путу, a чим ногом
стаде на тле Србије, овлажише му се очи сузама.
- Света земљо, јеси ли опростила грешноме сину? Мајко рођена, ти и не
слутиш како је горко и тужно живети у туђини!
Затим је скинуо шубару, спустио је поред себе, три пута се прекрстио и
три пута челом дотакао земљу.
[198]
-л
•**#
Наум га је посматрао гануто. И њему су навирале сузе на очи. Пригнуо
се, узео вожда за руку и помогао му да се дигне. Карађорђе од узбуђења дуго
није могао да •• дође к себи. Срце му је силно тукло и чинило му се да кроз
њега као некад тече млада и врела крв. Груди су се надимале, a y глави се
мутило од бујице узаврелих осећања. После толико година прогонства, мука,
кле-ветања и других немилих догађаја, био је поново на тлу Србије, где је све
другачије изгледало и све одисало топлином. Y ваздуху је опет осетио оно
нешто што му је свуда у туђини недостајало. Изнад шуме је бескрај-но модро и
благо небо његова завичаја. Оно му улива наду и окрепљује га. Птице веселије
цвркућу, a ветар благо шуми у гранама храстова. Дунав се тромо ваља између
обала. Изнад шуме круже два орла, a однекуд се чује крвожедно кликтање
копца. Траве су набујале, жита већ зарудела, a одасвуд надире толико
жељени мирис биља и цвећа.
Осећао је потребу да седне, да се смири и да разми-сли на коју ће
страну. Спусти се, извади чибук, напуни га и запали. Свилен кончић дима
лагано се расплиња-вао, a ветрић га подухвати и растера. Све ишчезава. Само
се гола душа и земља међусобно прожимају.
Узбуђен је, мисли су му растрзане, груди се шире, срце и даље бесно
туче. Подиже главу и кружи погле-дом по шумском пропланку. Бујна трава,
прошарана цветовима, као да га поздравља, a доле, према северу, шуми
Дунав. Драгића трло у близини мирише на опо ру вуну и овчији измет. Свет
инсеката, пчела и распе-ваних зрикаваца. Свуда се растапа сунчано светло, a
одозго се осмехује модро небо. Поглед му пође за об-лацима према планинама
источне Србије. Тамо је Ма-лајница, место његове победе кад је из опсаде
извукао Миленка. V сећању се јавља незаборавна Вељкова сли-ка. Кушљо под
њим лети бесно, a он узмахнуо сабљом и преко Варваринског поља носи
брадату турску главу коју држи за перчин. Козаци му вичу »ура«. Затим све
потисну мали одред коњаника, на чијем челу јури Ми-лош Обреновић. Y
безумном јуришу утапа ce y турску пешадију. »Виде ли, господару, шта данас
учини руд-нички момчуљак?« - пита га Стојан Чупић. Ни Стојана више нема.
Није могућно да се Милош слизао c Турци-ма! Варака их и чека боља времена.
Отрже се од мисли и погледа Наума:
- Морамо што пре ступити у везу c Вујицом.
[199]
- Сачекаћемо сумрак, госодару. Тебе овде сви по-знају, па би могли и
Турци да дознају за твој долазак — одговори Наум.
XXI
Сунце је зашло, прамичци летњег сумрака повлаче се преко њива.
Вујица седи у столоваку пред кућом и сетним погледом посматра околину. Код
струге се чују чобани, a млада снаха шали će c неким. Ливада се та-ласа као
зелено море, a пшеница повија класове пред налетом вечерњег поветарца.
Како би био угодан жи-вот да није страха и неизвесности! Замишљено зури у
мрак и отима се снагом воље да више не мисли o смр-ти. Изненада се иза
дрвљаника указа нечија висока по-гнута прилика; опрезно је прилазила у
пратњи неког човека. Вујица се прену. Следи му се срце. Y мозгу од-једном
пустош и нека несхватљива равнодушност. Онда се нешто стреловито покрену
у њему. Треба да се заменим. Рука му склизну на пиштољ у силаву...
- Ко си? - промуца уздрхталим гласом.
- Куме Вујица, ја сам. Зар ме ниси очекивао? - од-говори му Карађорђе.
- Ти, куме Борђе? He, нисам те очекивао! - узвикну Вујица, грлећи вожда.
- Е, брате, грдно си ме препао и изненадио. Hero, чекај, не смеш се никоме
показивати.
- Једна је глава на рамену, поверавам ти је, куме Ву-јица!
Баво је дошао по своје, закључи у себи Вујица. Ето, испунило се оно што
већ толико времена предосећам. Пропао сам, пропао! Чим Милош чује, дићи ће
војску, своје момке, запалиће ми кућу, побити породицу, све запленити,
уништити и затрти ми потомство.
Карађорђе осећа да се Вујица уплашио. Гледа га оштро, испитивачки и
неповерљиво. Хајдучки инс-тинкт у њему није отупео.
- Куме Вујица, ако се бојиш, нисмо се ни видели! Кренућу на другу
страну! - шапну му Карађорђе.
— He, не, куме! Уздам се у Бога, све ће бити добро. Ту у шуми је
напуштено Драгићево трло, тамо те могу сакрити. Одмах је ту, у шуми. Hero,
ипак ми је чудно, куме, шта те је баш сад нагнало да дођеш? - упита Ву-јица, a
страх у њему постаде леден и тежак.
- Царска воља, куме - слага Карађорђе - он ме је
[200]
лично послао да дижем устанак. A чим ми почнемо у Србији, на другој
страни придружиће нам се Грци. На-равно, и наша браћа Руси само чекају час
да и сами дигну велику војску. Турцима је овога пута заувек од-звонило. Hero,
потанко ћу ти изложити цео план кад се склонимо на сигурно место.
Ноћ је у шуми пуна тишине. Само на небу трепере звезде, a ветар благо
шуми. Пред колибом седе Кара-ђорђе, Вујица и Наум. Сели су да презалогаје, a
Kapa-ђорђе, у својој лаковерности, искрено излаже Вујици свој план. Устанак
треба да почне што пре. Најпре по паланкама треба побити мутеселиме и
турске посаде. Затим изненадним нападом заузети Београд и изврши-ти
потпуно чишћење Србије од Турака. Милош ће бити први уз њега.
- Зато, куме, одмах позови Милоша и виђене људе да се договоримо.
Треба радити брзо и одлучно.
- Куме Борђе, још вечерас ћу послати свога писара да обавести Милоша
o твом доласку. Али не би било згорег да још мало размислиш. Чини ми се да
ипак није време устанку.
XXII
Слушајући излагање Вујичиног писара, Милош се заљуљао и прихватио
руком за сто да не би пао. Већ је видео Карађорђа онаквог каквог га је
запамтио са скуп-штине. Његов пискави глас сече као сабља и повлачи за
собом људе. Из њега је увек зрачила нека чудна сна-га којој се тешко бидо
одупрети.
- Никоме ни речи ако мислиш да ти остане глава на раменима! Иди у
собу код момака и тамо сачекај - на-реди Милош писару.
Хтео је да буде сам.
Устаде и поче да хода по соби. Осећао се стешњен као звер. Али треба
да се среди и хладно одлучи. Глава му је пуна шумова узнемирене крви. Осећа
да се све у Србији притајило, свак спремно чека његову одлуку. Само, зар да
на њега потегнеш руку. На њега, кога то-лико поштујеш и волиш! To ти, срце,
тако мислиш. Ти, кучко подмукла! Шта има у томе што га поштујем? Баш зато
га треба уништити. Згњечити заједно са сла-бошћу у срцу, које би хтело одмах
да му притекне у по-моћ. Политика, то су разум, прорачун, трговина! Сто-
[201]
тине хиљада домова је у питању. He одлучује овде више неки Милош,
него господар нове Србије коју диже из згаришта, која мора да живи, расте и
уздиже се преко свих гробова. Шта, зар ја господар? He, не, ја сам слаботиња.
Господар никад толико не премишља. Никад се не колеба. Задаје ударце
свакоме. Он има само једну светињу: крајњи циљ коме све друго подре-ђује. A
заслуге - муда Милетина! Да је он на моме мес-ту, зар би водио рачуна o
заслугама? Али ту су Бог и народ. Седи старац мирно, посматра c неба људске
патње. Народ је превртљива стока! Рикнуће болно, али чим му затегне
трбушина од доброг јела, све ће забо-равити. Турци су им до јуче жене
силовали, па су и преко тога прелазили.
Три ноћи и три дана се ломио. Размишљао је и до-носио различите
одлуке. Онда се изненада нешто пре-ломило у њему. Мисао се разбистрила;
јавио се онај Милош са Љубића, Равња, Дубља и Пожаревца. Са Дрине из
Хуршидова логора. Онај који је све своје про тивнике изврнуо на плећке и
сравнио са земљом. Де-лић неког новог Милоша, који ће почети да постоји од
данас. Одлука је пала. Позва кнеза Павла Стефанови-ћа, члана Народне
скупштине, и изложи му своје мишљење.
- Чиниш волико, Павле, ти знаш и сам да то што си сада, мени мораш да
захвалиш.
- Тако је, господару!
- Кад је тако, онда чим ја саопштим o Карађорђеву повратку, ти надај
дреку и тражи од кнезова да донесу смртну пресуду. Наравно, ја ћу се томе
противити, али ти слободно тада оспи ватру на мене.
- Како ти наредиш, господару, биће тако и урађено - рече Павле
одлучно.
Сакупљени кнезови дуго су очекивали Милоша; ваљало је отпочети
разговор o разрезу харача по нахи-јама. Слутили су да се нешто непријатно
догађа, јер се Милош већ три дана није појављивао међу њима. Од његових
момака ништа се не може дознати. Вучић је неколико пута одлазио кнезу, a
отуд се враћао забри-нут и закрвављених очију. Најзад се појави и Милош.
Изгледао је измучен, као да је преболео тешку болест. Усне му стиснуте,
поглед замрачен a чело брижно. Кад je ceo, одахну тешко и, не рекавши
ништа, прихва-ти чибук.
- Кнеже, какве су те то муке сколиле? - упита Пав-
[202]
&е Стефановић.
Милош се одлично претварао. Погледао је тужним погледом по
кнезовима, осмехнуо се и рекао:
- Браћо, нећу да вас држим у заблуди; Карађорђе се вратио у Србију.
Позива ме c вама на договор на коме бисмо донели одлуку да изнова
заметнемо борбу c Турцима. Ево, ја сам се ломио и двоумио три дана и три
ноћи, a одлуку нисам донео.
- Карађорђе! - отео се присутнима узбуђен узвик.
- Он, браћо. Дошао је, каже, по заповести руског цара. A мени Руси
јављају из Букурешта да је отуда по-бегао. Знам да ће нас својом
пренагленошћу поново увући у пропаст, али не могу да дигнем руку на њега...
XXIII
Тек кад је имао у рукама писмену одлуку кнежев-ске скупштине да
Карађорђа треба убити, Милош се упути Марашлијином конаку. Везир
изненађено при-ми вест o вождовом повратку. Био је веома блед и није крио
запрепашћење.
- Ви сте се заклели да ћете бити верни султану, па ако то и овом
приликом посведочите, заслужићете још већу милост. Али уколико преврнете
вером, дићи ћу војску из Румелије и Босне па ћу Србију уништити за сва
времена.
- Да смо намеравали да погазимо задату реч, чести-ти везиру, не бих ни
долазио да те обавестим. Кнежеви су донели одлуку да се Карађорђе убије, a
ja сам до-шао да њихову пресуду потврдиш и ти као везир. Ис-тина, и ми и
цела Србија гајимо велико поштовање пре-ма Карађорђу као јунаку, али наш
мир и цару положе-на заклетва налажу нам да га жртвујемо за добро свију нас
- узвикну љутито Милош.
- Кузун, кузун, Милошу, не љути се! Ево, кнежев-ску одлуку потврђујем.
A уколико вам затреба и по-моћ, даћу вам без одлагања војску - одлучно рече
Ма-рашлија.
- He, војска и помоћ нису нам потребни. Само мо-лимо да се стрпиш
неколико дана и да не предузимаш ништа на своју руку. Ми heiwo уредити
целу ствар!
По повратку од везира, Милош позва Тому Вучића и издаде му јасна
упутства и наређење за Вујицу. Запо-
[203]
вест je гласила: »Ако се у року од двадесет и четири сата не донесе
Карађорђева глава у Београд, онда ће твоја и моја бити скинуте, a цео народ
изложен неза-памћеној несрећи.«
Вујичина страховања су се испунила. Чим му је пи-сар прочитао
Милошеву наредбу, одмахнуо је паће-нички главом и сав побелео. Вучић га је
посматрао оштро и подсмешљиво. Кад је дошао себи, Вујица по-гледа Тому. Y
његовим очима опазио је изгладнелу и на све спремну звер. Препаде се и
задрхта целим те-лом.
- Душе ми, Томо, ја сам му лично писао да не дола-зи у Србију, али ме, на
своју несрећу, није послушао. Hero, има у томе и од оне свима нама познате
судбине, јер сваки хајдук жели да пред смрт поново пође у шуму и да тамо
умре. Ето, он је смакао толико туђих глава, па дође ред и на њега.
- Да ли му је дошао ред или није, то се мене не тиче, Вујице. Ти си за
њега ову погачу замесио, na je ред и да је поједеш. Ја сам дошао да смакнем
твоју главу. YKO-лико не извршиш, запалићу ти кућу, побити синове, заклати
унуке и затрти ти и семе у одиви.
- A зар ја, Томо, мислим изврдати господарево на-ређење? Само, то што
се тражи од мене, није баш тако лако и једноставно. Карађорђе ми је кум,
грехота је од Бога да га убијем. Знаш како ће ме после тога људи гле-дати.
- Знам, као пса, a TO вала и јеси. Позвао си га, a кад си упао до грла у
говна и из њих никако не можеш сад да се извучеш, хтео би и друге људе да
засмрдиш и опоганиш.
- Зашто, болан, тако говориш? Ето, псом ме нази-ваш, a могао бих ти
бити отац. Знам ја да је ово гадно и проклето. Али жив у земљу не могу, нити
стар да се по туђини потуцам и умрем за нечијим плотом.
За то време Карађорђе је на Драгића трлу постајао све узнемиренији.
Дани пролазе, a Милош не долази на састанак и договор. Плаховито
одушевљење које је овладало њиме при првом додиру са Србијом, јењава-ло је
и сада се јављала сумња. Присећао се удеса На-полеоновог и напуљског
краља. O томе се међу избег-лицама у Хотину много причало, a и руске новине
су писале. Сада се и Карађорђу чинило да се оно што је прошло више не може
повратити. Време је највећи и најмоћнији човеков пријатељ и непријатељ. Оно
диже
[204]
и обара. Правично је и немилосрдно. Свакога поста-в^а тамо где му је
место. Судбино, курво варљива, како си ме само обмањивала! Зар ми ниси
могла пре слома омогућити да погинем у некој бици? Остао бих оно што сам
био - страшни и непоколебљиви вожд, бич тирана. Тако људи никад не би
знали за моје сла-бости. Овако сам само сенка самога себе. Заточеник који се
повлачи око овога проклетог трла, у очекива-њу да се Милош смилује и дође
на састанак.
Али после дуге недоумице, у њему се ипак јавио зрачак наде. Ycxao je да
малко прошета шумом. Чес-тар је почињао одмах иза колибе. Столетно храшће
и јасенови извијају се према небу. Y њиховим врховима су гнезда грабљивица.
Један стари оријаш лежао је из-ваљен под налетом снежне буре. Својом смрћу
пову-као је са собом десетак младих стабала. Зелена магла лишћа, кроз коју
се растакала сунчева светлост, дава-ла је целом крају ванземаљски изглед. И
поред поднев-не jape, y шуми се осећао дах свежине која му је годи-ла. Мало
подаље, сусрете га на лутању поток, и он кре-ну његовим путем. Дошао је до
неког извора. Испод камене плоче шикљао је кључ бистре воде. Свуда на-
около наслућивали су се трагови звери. Био је то диван сусрет са Србијом.
Нешто топло и радосно испуни вождове груди. Лепота му развеја све сумње.
XXIV
Кад се вратио колиби, сунце се већ клонило западу. Затече Наума како
нешто записује. И још није био ни ceo, кад се из честара појави Вујица са три
момка. Но-сили су јело и пиће. Никола Новаковић разастирао је врећу и ређао
по њој јестиво.
- Ево, куме, вечерас сам донео све што ти волиш -рече Вујица и заседе c
друге стране да му прави друш-тво.
Карађорђе извади нож, пререза погачу, одсече је-дан комад Вујици и
други себи. Никола, прислоњен ра-меном уз довратак, посматрао је како вожд
једе. Кара-ђорђу се оте поглед према њему. Очи им се сусретоше. Прожмали
су се зеницама. Карађорђу заста залогај у грлу. Вујица то примети.
[205]
- Пиј, куме! - викну Вујица, a затим се окрену према Николи: - Шта ћеш
ти ту? Иди на стражу, матер ти тво-
ЈУ!
Карађорђе је пратио погледом Николу све док није зашао у шумски
честар, a потом се обратио Вујици:
- Ко ти је овај момак?
- To je Никола Новаковић. Некада је служио код тебе. He брини, поуздан
је.
- Никола? - присећао се Карађорђе. - Јест, сад га се сећам. Суров и
убојица. Hero, припази ти ипак, куме, на њега док не свршимо посао и договор.
Знаш како је: таквима као што је он ништа није свето.
- Грешиш, куме! Добар је то и послушан човек. Десна ми је рука.
- Дај боже да грешим, али све ми се чини да сам у праву. Hero, реци ти
мени зашто нема Милоша? Све ми се чини да ти мене овде држиш као
заробљеника. Куд год пођем по шуми, свуда примећујем. твоје људе. И сви
избегавају да се са мном сусретну.
- Чувам те, господару. Сигуран сам само у своје момке. Што се тиче
Милоша, поручио ми је да сутра сигурно долази c кнезовима.
- Ако је тако, онда ће све бити добро - разведри се Карађорђе и потеже
из чутуре.
Уз јело, Вујица и Карађорђе су дуго разговарали.
— Што се тиче вођства, бојим се да ћете око тога мо-рати много да се
натежете. Знаш, куме, био је Милош до сада први, и није му лако да оде у
запећак.
- Само нека он пристане да подигне буну, a лако ћемо за првенство.
Нека управља овом нашом Срби-јом, јер је поштенији и правичнији од Младена.
XXV
Милош је ту ноћ пробдео, у своме конаку. Y живо-ту му се толико пута
нису оствариле многе наде, али он је остајао упоран и настојао да их оствари,
па ма била у питању и најстрашнија цена. Знао је: ово је пресудна ноћ. Ако
Вујица не убије Карађорђа, доћи ће до буне. Многи то једва чекају. Да му Бог
или ђаво није сметнуо памет, за оно неколико дана завладао би Србијом. Мени
ништа друго не би преостало него да му се поко-рим, или да c Турцима делим
пасју судбину. Остати сам у оваквим приликама, теже је него ли водити десет
[206]
ратова. Ма како се тамо ноћас завршило, ја нећу одус-тати од свога.
Одржаћу се и победити, носити се до по-следњег даха и док у мени траје капи
крви.
Пред вратима се зачуше брзи кораци и у собу утр-ча Милисав.Био је
узбуђен, a очи су му пламсале ср-џбом.
- Господару, један Турчин уби Булму!
- Како? Зашто? Ко? - упита Милош и скочи.
- Неки ерлија, који је у своје време служио код Су-лејман-паше,
препознао ју је и наговарао да ме остави. Она ra je изгрдила на пасја уста и
побегла кући. Није ми то све до пре два дана хтела ни да каже. Али кад је
приметила да је тај стално вреба, испричала ми је и мо-лила ме да то кажем и
теби и везиру. На несрећу, и си-ноћ сам се задржао дуже у радњи a проклети
Турчин видео отворену капију и провалио у кућу. Хтео је Бул-му да одведе
силом, па како се она опирала, он побес-не и зари joj каму у груди. Moj
помоћник Стојан на-ишао и кад је видео шта се десило, зграбио је Турчина за
гушу и удавио га. Ето, сад не знам шта да радим.
- Је ли ко видео кад је Стојан удавио Турчина?
- Није. Ти си први коме то све поверавам. Уздам се у тебе више него у
Бога. Жао ми је Булме, али била па прошла. Требало би бар Стојана некако
спасти.
- Moj ти је савет: баци га у Дунав! Кад чује везир шта је тај урадио,
расписаће за њим потерницу. Рибе у Дунаву не знају да читају и никоме тајну
неће одати. Тако се одмах врати кући, стрпај Турчина у неку врећу и гледај да
што дубље потоне.
- Тако је, господару - прошапта Милисав и одјури назад.
Збило се баш онако како се и морало догодити, по-мислио је Милош.
Булма је била превише лепа, a суд-бина је према лепим женама немилосрдна.
Пришао је прозору да удахне што више свежег ваздуха. Топао ве-тар надирао
је од Срема. Булмина смрт га је ганула. Имала је добру душу и велико срце, и
увек била готова да се жртвује за мене. Успомене на ноћи љубави и ми-ловања
узавреше у мислима као мравињак. Више није могао да издржи самоћу, па се
упути према Ацикином хану. Затече тамо Халид-беја; био је рђаво располо-
жен. Поздрави га и седе поред њега. Халид-беј је ми-ловао флашу са мастиком
и осмехнуо се тужно.
- Дошао си као поручен. Београдски Турци су чули да се Карађорђе
вратио у Србију, па су тражили од Ма-
[207]
- Пиј, куме! - викну Вујица, a затим се окрену према Николи: - Шта ћеш
ти ту? Иди на стражу, матер ти тво-
JY!
Карађорђе је пратио погледом Николу све док није зашао Y шумски
честар, a потом се обратио Вујици:
- Ко ти је овај момак?
- To je Никола Новаковић. Некада је служио код тебе. He брини, поуздан
је.
- Никола? - присећао се Карађорђе. - Јест, сад га се сећам. Суров и
убојица. Hero, припази ти ипак, куме, на њега док не свршимо посао и договор.
Знаш како је: таквима као што је он ништа није свето.
- Грешиш, куме! Добар је то и послушан човек. Десна ми је рука.
- Дај боже да грешим, али све ми се чини да сам у праву. Hero, реци ти
мени зашто нема Милоша? Све ми се чини да ти мене овде држиш као
заробљеника. Куд год пођем по шуми, свуда примећујем. твоје људе. И сви
избегавају да се са мном сусретну.
- Чувам те, господару. Сигуран сам само у своје момке. Што се тиче
Милоша, поручио ми је да сутра сигурно долази c кнезовима.
- Ако је тако, онда ће све бити добро - разведри се Карађорђе и потеже
из чутуре.
¥з јело, Вујица и Карађорђе су дуго разговарали.
- Што се тиче вођства, бојим се да ћете око тога мо-рати много да се
натежете. Знаш, куме, био је Милош до сада први, и није му лако да оде у
запећак.
- Само нека он пристане да подигне буну, a лако ћемо за првенство.
Нека управља овом нашом Срби-јом, јер је поштенији и правичнији од Младена.
XXV
Милош је ту ноћ пробдео, у своме конаку. Y живо-ту му се толико пута
нису оствариле многе наде, али он је остајао упоран и настојао да их оствари,
па ма била у питању и најстрашнија цена. Знао је: ово је пресудна ноћ. Ако
Вујица не убије Карађорђа, доћи ће до буне. Многи то једва чекају. Да му Бог
или ђаво није сметнуо памет, за оно неколико дана завладао би Србијом. Мени
ништа друго не би преостало него да му се поко-рим, или да c Турцима делим
пасју судбину. Остати сам у оваквим приликама, теже је него ли водити десет
[206]
ратова. Ма како се тамо ноћас завршило, ја нећу одус-тати од свога.
Одржаћу се и победити, носити се до по-следњег даха и док у мени траје капи
крви.
Пред вратима се зачуше брзи кораци и у собу утр-ча Милисав.Био је
узбуђен, a очи су му пламсале ср-џбом.
- Господару, један Турчин уби Булму!
- Како? Зашто? Ко? - упита Милош и скочи.
- Неки ерлија, који је у своје време служио код Су-лејман-паше,
препознао ју је и наговарао да ме остави. Она га је изгрдила на пасја уста и
побегла кући. Није ми то све до пре два дана хтела ни да каже. Али кад је
приметила да је тај стално вреба, испричала ми је и мо-лила ме да то кажем и
теби и везиру. На несрећу, и си-ноћ сам се задржао дуже у радњи a проклети
Турчин видео отворену капију и провалио у кућу. Хтео је Бул-му да одведе
силом, па како се она опирала, он побес-не и зари joj каму у груди. Moj
помоћник Стојан на-ишао и кад је видео шта се десило, зграбио је Турчина за
гушу и удавио га. Ето, сад не знам шта да радим.
- Је ли ко видео кад је Стојан удавио Турчина?
- Није. Ти си први коме то све поверавам. Уздам се у тебе више него у
Бога. Жао ми је Булме, али била па прошла. Требало би бар Стојана некако
спасти.
- Moj ти је савет: баци га у Дунав! Кад чује везир шта је тај урадио,
расписаће за њим потерницу. Рибе у Дунаву не знају да читају и никоме тајну
неће одати. Тако се одмах врати кући, стрпај Турчина у неку врећу и гледај да
што дубље потоне.
- Тако је, господару - прошапта Милисав и одјури назад.
Збило се баш онако како се и морало догодити, по-мислио је Милош.
Булма је била превише лепа, a суд-бина је према лепим женама немилосрдна.
Пришао је прозору да удахне што више свежег ваздуха. Топао ве-тар надирао
је од Срема. Булмина смрт га је ганула. Имала је добру душу и велико срце, и
увек била готова да се жртвује за мене. Успомене на ноћи љубави и ми-ловања
узавреше у мислима као мравињак. Више није могао да издржи самоћу, па се
упути према Ацикином хану. Затече тамо Халид-беја; био је рђаво располо-
жен. Поздрави га и седе поред њега. Халид-беј је ми-ловао флашу са мастиком
и осмехнуо се тужно.
- Дошао си као поручен. Београдски Турци су чули да се Карађорђе
вратио у Србију, па су тражили од Ма-
[207]
рашлије да одмах предузме нешто. Ако је то истина, може свашта да се
догоди ...
- Истина је. Карађорђе се вратио у земљу. Ја сам предузео све да му се
скине глава и донесе у Београд. Везирова помоћ ми није потребна - одговори
му Ми-лош.
- Аферим, побратиме! Заиста си мудар човек! A до-бро је што си
Марашлију и овога пута предухитрио, јер ако ти пође за руком да први
донесеш вождову главу избио си везиру из руке све карте. Y Стамболу морају
такав твој чин признати и наградити. Ти знаш да мени више није стало до
Турака и њихове судбине. Жалим Карађорђа. To je велики човек, a судбина се
њиме грозно поиграла бацивши га у ову ватру.
- Жао га је и мени. Лакше би ми било на самог Са-ваота подигнути руку
неголи на њега, али шта могу! Па ти најбоље знаш у каквом сам шкрипцу. Цео
хришћан-ски свет устаће сутра против мене што нисам презао од убиства. Али
ја сам одмеравао кога је, по правди божјој, боље жртвовати: народ или
Карађорђа. Прете-гао је народ, и више се нимало не двоумим.
- To je твој пут. Ко преза од крви и заобилази пре-преке, тешко стиже
циљу, јер једно испуштено из руку више се никад не ухвати. Да сам ја у своје
време то знао, не бих спао на ове гране.
Поднапит, Халид-беј је дуго говорио Милошу o приликама у свету,
износећи му Портине невоље. Са-ветовао му је да Марашлији ни у чему не
попушта.
- Превртљивац, мисли да се лисичијом лукавошћу може носити c тобом
који си тигар и сто пута лукавији од њега. Нисам ја ћорав, Милошу, видим куда
ти оши-јаваш. Турци не осећају како им извлачиш хасуру. Јед-нога дана мораће
да покупе join TO мало прња и да се селе куд их очи воде и ноге носе. Ово је
такво време! Гази све што нема ђавољу упорност и снагу да се одр-жи.
- Прегониш, ефендија - одговори му Милош.
- He прегоним, дина ми! Учио сам школу, знам ис-торију, a и поред тога
што сам пијандура и бивши чо-век, видим ипак даље од свих везира. Србија је
препуна јаких људи вучје природе. Нико се овде не задовољава оним што већ
има. Чобанин пружа руку за царском круном. Турчијат се размекшао од
господства, жив / труне на ногама, a твоји Срби су и јунаци и кукавице, како
им кад пође за руком. Бунџије су, хајдуци, разбој-
ници и лупежи. Умеју да се покорно превију до црне земље, али и да се
исправе и крвнички ударе као нико други. Како им је кад потребно. Само тако
продужи; само продужи да скидаш тврде главе и ничег се не бој.
XXVI
Тек што је отишао на починак, Карађорђу се учи-нило да се заплео у
некакву невидљиву мрежу. Осећао је да га из даљине посматрају неке чудне
очи, запаљене мржњом. Сети се да су то очи Николе Новаковића, Ву-јичина
момка. Требало је да ја њега убијем, па пут под ноге! Отпоче да ослушкује.
Испод његових ногу, до са-мих врата, лежи Наум, a његово уједначено дисање
де-лује умирујуће. Први пут у животу осећа да се прими-че крај. V души и телу
наталожило се много умора. Како би било добро отићи у Тополу, манути се
свега, упрегнути волове у јарам и предати се сељачком по-слу. Земља би му
пружила оно што су му други ускра-тили: спокојство и миран крај живота.
Напуни чибук, укреса и запали. Наум се пробуди и мало подиже одупревши се
на лактове.
- Зашто се не одмараш, господару?
- Ноћас ми је све некако чудно. Обузело ме некакво неспокојство. Бојим
се да смо погрешили што смо ово-лико дана улудо протраћили.
- Ако сутра Милош не дође на договор, морамо што пре одавде,
господару. Мени је сумњив и сам Ву-јица. Изгледа ми да је велики подлац.
- He знам и не могу да схватим шта се то догађа. Ако сутра Милош не
дође, кренућемо за Шумадију, па џа или бу. Hero, прилегни ти, Науме, a ja ћу
бити на оп-резу.
- Ја сам данас доста спавао, a ухватио сам и сада не-колико сати. Треба
да се ти, господару, одмориш који сат. Све ми се чини да ће сутра осванути
одлучан дан.
Пошто је испушио чибук, Карађорђе наслони гла-ву на трупчић. Дуго још
није могао да заспи. На истоку се јављала зора. Y колибу се поче увлачити
светлост. Гасиле су се звезде изнад шуме и златном пеном руди-ло небо. Наум
зачу пригушено вождово дисање, знак да је заспао. Лагано се диже и узе
чутурицу да донесе свеже воде са извора. Дуго је стајао пред колибом и
осматрао на све стране. Кад се увери да нема ничег
[208]
14A
[209]
сумњивог, лагано крену стазом према извору. Иза ши-роког дебла
храста пратиле су га ужагрене очи Вујичи-на момка. Затим та прилика опрезно
пође за Наумом.
Истог часа колиби приђе Никола Новаковић. V руци је носио велику
тесачку секиру, a y силаву два пиштоља и ханџар. Опрезно приђе северној
страни ко-либе и још опрезније помаче талпину изнад Карађор-ђева лежаја.
Велика маљава рука диже секиру, a очи му се зверски упише у вождово
заспало лице. Један зрак зоре паде по клонулом проседом вождовом брку.
Ycxa cy му била мало отворена. Убити га што пре, и то силовитим ударцем!
Мука је што главу не смем да ош-тетим. Ако ја промашим, његова рука и
пиштољ, бели, неће. Никако му није јасно зашто се толико раскора-чио. Секира
се силовито зари у Карађорђеве груди. Вожд нагло отвори очи и сусрете
избезумљен Нико лин поглед. Заусти да нешто викне, али други још си-
ловитији удар секиром отвори читав прозор на вождо вим грудима. Последњи
делић свести дојављивао је из-дају. Рука немоћно пође према силаву, па клону.
Уследи и трећи ударац. Никола c гађењем одбаци секиру.
- Је ли готов? - упита Вујица прилазећи.
- Пусти га нек му душа оде из тела, a потом ћемо му одсећи главу. Дај ту
кесу c дукатима, иначе ћу те уби-ти као пса! - викну Никола и спусти руку на
држак пиштоља.
- Ево ти, нечастиви - одговори Вујица и дрхтавим рукама пружи кесу са
сто дуката. - A сад му одсеци главу и стави у ову зобницу.
На извору пуче пушка.
- Пределекну и Наум - рече Никола.
Зобнице са одсеченим главама узе Томин момак и обеси их o седло.
Вучић је часак гледао презриво Ву-јицу, a онда се баци у седло и, довикну му
подругљиво:
- Ја одох, Вујице, a ти кад си кума тако усрдно до-чекао, бар га и
сахрани! ...
Топот коњских копита присили Милоша и окупље-не кнезове да
заплашено погледају према вратима. Из-гледало је да се тих неколико часака
отегло као веч-ност. Најзад се појави Вучић c рошавим MOMKOM који је у
рукама носио две зобнице; једак и подругљив ос-
[210]
мех играо је на Вучићевим устима. Погледао је оштро Милоша.
- Вујица ти шаље кумову главу. Карађорђе је мртав, a ви пожмирепи
можете од данас да спавате мирно.
- Чиниш волико, Вучићу, није људима било лако донети такву пресуду. -
Затим се окрену Павлу Стефа-новићу и претећи викну: - Ти си, Павле, био
најжешћи у тражењу вождове главе. Ево, добио си је, зато узми зобнице и
однеси их Марашлији, a мени је сам Бог све-док да сам ово урадио по вашој
одлуци.
- Шта си могао и шта си урадио, мене се не тиче. Ви га осудили, Вујица
убио, Милошу чисте руке - викну злобно Вучић.
- Зликовче! - цикну љутито Милош.
ПЕТИ ДЕО
I
Пошто се ослободио најопаснијег такмаца, Ми-лош је сву пажњу
посветио рашчишћавању односа са Портом. Карађорђеву погибију приказао је
Ца-риграду као знак своје верности и оданости, na je c правом тражио
награду. Y својој молби упућеној Порти пошао је још и даље. Тражио је да се
Србији врате све нахије које су под Карађорђем биле сло-бодне, и тада
представљале целину, a после пропас-ти 1813. године враћене у састав
околних пашалука. Исто тако, заузео је непомирљив став у питању исељења
Турака из градова, и изричито тражио да се по нахијама укину мутеселими.
Уосталом, Милошу је било главно да покуша мир-ним путем постићи све
што се буде могло, a само у крајњем случају и ратом, уколико би Русија и
Турска заратиле. Другим речима, играо је двоструку игру лисице и тигра.
Турцима и везиру је ласкао, уверава-јући да муку мучи са народом, који му
више ништа не верује због турског отезања да се изврши оно што је обећано; c
друге стране, пред народом се прсио како је он једина залога мира и
благостања које на-род сада ужива. Y ствари, припремао је нове планове како
би уграбио плен . . .
To више није човек већ чудовиште, мислила је Љубица са горчином. Да
ли му је ђаво ушао у душу, или се TO y њему помамила дивља Опутовића крв?
Гледам га, слушам и посматрам, a својим рођеним очима не верујем да је то
Милош. Све презире, свима се подсмева. Око себе је окупио разбојнике и
убице. Како ћу, несретница, да живим уз таквог човека? Кр-вавим рукама
милује ми децу. Све је у овој кући кр-ваво: и хлеб и ја и нејач коју сам
изродила! Ни у чему нема мере, нити се ма чега устручава. И најокорелији
[212]
Турчин носи у себи макар и делић срца, a његово је постало сињи камен
. . . Узнемирена због свега што се дешавало, Љубица је узалуд покушавала да
се сети због чега је све то почело. Шта да радим? Шта се то испречило између
мене и њега?
Па ипак, она је обављала све послове у кући, подизала децу, одазивала
се на поздраве »кнегиња«. Усрдно је примала поштовање које су joj указивали
звани и незвани, родбина, момци, слуге и сав тај мно-гобројни свет што је
долазио и пролазио кроз кућу. Тако скромној и вредној, њој су сви долазили и
изно-сили своје невоље, тражили њену помоћ или зашти-ту. Чак и дрски
Паштрмац, коме ништа није било свето, рекао је једног дана Милошу:
- Кнеже, свакога можеш да грдиш, бијеш, исмеја-ваш, али поштеди
Љубицу! Ако постоји светац, онда је она не само то већ и мајка целој овој
усраној и на божију вересију преданој земљи.
- Губи ми се испред очију! Зар ти мени да наређу-јеш како да поступам
са својом женом? Знам ја и без тебе колико она вреди и мени и деци, али зар
смем да joj то и признам!?
- Јест, њој не можеш да признаш, али некој бо-санској бедевији можеш.
- Слушај ти, ушљивче, умукни или ћу наредити да те повале преко кладе
и одбију батином све дивље месо c гузова. Теби је до шале, a не видиш какву
ја муку мучим c овим гуравим народом и Турцима. Сви гледају да ми истргну
хасуру испод ногу. Русима тре-ба стално чачкати уши, a оне који су преко,
ваља ме-деним колачима примамљивати. A ви на које би тре-бало да се
ослоним, немате памети ни колико овно-ви. Ето, рецимо, у чему бих се ја на
тебе могао да ос-лоним?
- V свему господару. Кажи само, дићи ћу руку и на самог архимандрита
Павловића.
- Што баш на њега? - упита Милош.
- Зато што свуда завлачи браду. Чим он дође, Л>у-бица трчи те му се
исповеда.
- To je поповски посао: пресипати из празног у шупље. Hero ти, као да те
Бог и твоја луда памет учи, одобровољи Љубицу јер не могу више онако
смркну-ту да је гледам. Знаш, ваљда си у мушкој кожи. Жена и деца су једно,
a ово што си ми изблебетао o босан-ским бедевијама, то је да се малко
заборавим и про-
[213]
веселим.
- Јесте, вала, и ја ону моју крезубачу више не могу да погледам; постала
ми је као најближи род. Ове младе ,сада, ваљда због ратова, нису ни дивље ни
шкрте. He брини ти, знам ја шта ћу Љубици рећи!
Међутим, ма колико да се Милош претварао, Л>у-бицу није могао да
обмане. Хладноћа у њиховим од-носима постајала је из дана у дан све већа;
помисао на Петрију убијала је у њему сваку жељу за својом женом. Па чак кад
би је ноћу, по дужности, позвао код себе, све се завршавало хладно. Y тим
часовима, Милош се сећао лудих и плаховитих излива Петрији-не љубави.
- Ето видиш, Л>убице, старимо! - рекао би.
- Како и да не остариш. Шта се све за ово време није збило! Толико си
крви пролио. Страх ме да се некакво зло не сручи на нашу кућу.
Међутим, Петрија се осећала срећном. Знала је да је Милош воли, a и она
је њега волела. Сва се од те љубави расцветала. Главу је дизала гордо. Очи су
joj блистале. Према Л>убици је задржала оно раније по-штовање и покорност.
Умиљавала се око ње и насто-јала да joj у свему угоди. Знала је добро: узима
од ње оно на шта нема право. Хтела је да то надокнади или прикрије
покорношћу и пажњом. Према свима дру-гима понашала се као господарица,
јер је осећала да влада кнежевим срцем.
Али кад би остала сама, обузимала ју је жеља за Милошем и његовим
миловањем. Зашто ми сваку ноћ не дође? И зашто се не брине o мени? Или бар
да сакупи већ једном тај новац, па да бежим главом без обзира. Али би је та
мисао брзо напуштала. Затим би почињала да пева; у почетку лагано, једва
чујно, па би се заборавила и пуштала глас. Њена је песма за-носила чак и
Л>убицу. Застала би у послу. Слушајући Петрију осећала је ону чудну врелину
као оних дана кад је тек била доведена за Милоша.
Кад се засити песме, Петрија је као луда почиња-ла да разговара сама са
собом и са стварима око себе. И више ни од чега није зазирала; једино се још
бојала Л>убице. Али ни тај страх није био страх од су-парништва, већ нешто
слично осећању које се гаји према мајци. Потрчала би joj у сусрет, загрлила је
и загњурила joj главу у недра.
- Ох, мила моја мајчице! - узвикнула би.
- Знам, сестро, нама женама суђено је да патимо. Смири се, смири, ових
ће дана доћи Милош. Утераће дуг, a ca добијеним новцем моћи ћеш и да се
удаш -тешила ју је Љубица.
- Ах, не схваташ ти то, јер си света жена и мајка! Видиш, ово у мени је
поганство! Отрована је моја крв!
II
Поткрај августа Љубици дође у госте Јованова жена Круна, весела,
лепушкаста и разумна жена; разговарала je c Љубицом и видевши да је
бремени-та, гласно се смејала.
- Мислила сам да си паметнија! Муж је као пуж. Прионе за туђу сукњу.
Измори се и врати кући. А, ето, пуна си као шип. Ех, да сам ја нешто на твом
мес-ту! Правила бих се невешта и пустила га да се проце-пуша засити!
- Круно, лако је теби да говориш тако. Ово више није живот. V петом сам
месецу. Кад сам раније би-вала бременита обасипао ме је пажњом, a сада ме и
не примећује. Кад прође крај мене - ни речи да изус-ти! A ноћу је код ње.
- Ако је! Зар због тога, јадна, пре времена да одеш у гроб? Код ње је,
велиш? Ја њу не бих кривила. Мла-да је. Крв се упалила. Шта може, жива је
душа.
Љубица увуче главу у рамена, згрчи се и стави руке на трбух, као да је
хтела да заштити ново биће у себи.
- Заиста, она ми, несрећница, није ништа крива.
- Пусти TO! Hero, знаш, ja још никад нисам била на Руднику. Хајдемо
сутра тамо заједно.
Милош је једва успео да поздрави Круну, коју је иначе много волео због
њене живахности и ведрине. Целог дана је био заузет. Морао је да пошаље
два писма Герману. Марашлији да одговори на питања хоће ли народ
прихватити ферман у којем Порта пристаје да донесе уредбе o царинама, да
се исплате спахије, и да се некако уреди све око исељења Тура-ка. Милош је
изјавио везиру да народ ништа од цар-ске милости не одбацује, али исто тако
да не одуста-је од својих захтева.
Пред ноћ стиже Вучић, брзо предаде момку коња
[214]
[215]
и одјури право Милошу. Шта се догодило и o чему су њих двојица
разговарали, нико није сазнао. Мало касније оба изађоше на диванхану веома
расположе-ни. Љубица и Круна им изнесоше ракију и јестиво.
- Круна ми је дошла у госте, па ћемо сутра да оде-мо мало на Рудник. Уз
пут ћемо обићи и планинке. A треба и да наредим да од госпојинског поста
почну купити масни сир - рече Љубица.
- Ако сте решиле да идете на Рудник, онда морате добро да ураните и
да горе изиђете пре сунца. Кад запече, по долинама се ухвати магла и ништа
се не види. Пошао бих и ja c вама, али сам спречен грдним послом што ми га
овај час Ropo навали на плећа.
Вучић није волео да га Милош назива Нором, па се намргоди.
- Yx, што си мрк, Томо - викну Круна. - Боже ме прости, кад те човек
погледа чини му се као да се спремаш на клање. He знам, вала, како те та
твоја Mapa подноси!
- Ти мене, снајка, тако у шали добро ишчибука -узврати Вучић.
Круна се весело окрену Милошу:
- Дешо, чу ли га шта рече? A no њему - ударила сам косанћим на свеца! A
да ти нешто кажем у пове-рењу: било је то управо уочи буне кад овај исти
Тома бану у нашу кућу да се нешто договори c Јованом. И кад виде да сам
сама, седе у столовак пред врата. Мислим се ја у себи: ето, хоће човек да диже
буну, a боји се једне слабе жене.
- Клепетуша си ти! - довикну Тома црвенећи.
- Шта кажеш? Клепетуша! Кажем му ја да уђе у кућу, али он ни
опепелити! Шта сам друго могла, из-несем му ракију. Гледамчга, пије и црвени
као ово сада и од муке се зноји. Видим ја шта му је. И да се нашалим, рекнем
му: »Ако ти се баш толико допа-дам, можемо мало и да се поиграмо.« A Тома
жив у земљу да пропадне! Ето ти, дешо, такви су ти јунаци твоје војводе.
- Лаже, славе ми! - викну љутито Тома. - И да знаш, чим будем видео
Јована рећи ћу му нека ти до-бро кости намести.
- Камо среће да хоће! Само и од тебе и од њега слаба вајда - одговори
Круна смејући се.
- Нека Јован сваке недеље пали свећу Богу што те такву веселу добио -
рече суморно Милош.
[216]
Целе те ноћи није могао да заспи. Радовао се као дете што ће моћи цео
следећи дан да проведе насамо c Петријом. Y исто време размишљао je o
Герману; овај му је писао да ће Порта послати изасланика који ће нахијским
кнезовима, сваком појединачно, пону-дити берат, само да ослаби Милоша и
разбије једин-ство Срба. Халид-беј је то исто преко Вучића јављао и уједно
тражио већу суму новца за поткупљивање Марашлијиног чувара харема.
Поред тога, посао са сољу није се развијао како треба.
Никад толико није зажелео дужи период мира и одмора. Поготову што је
осећао да права битка c Турцима тек треба да отпочне. Знао је да ће имати
много мука и неприлика. Мораће да буде стално на опрези и готов на све.
Само, и срце има своје захтеве. Волео је Петрију као човек који добро осећа да
је уп-раво на оној прекретници кад све може или да се из-губи или да се
добије. Па ипак, био је уверен да је претегло куд је желео. Постао је једини
вођа народа, господар Србије, страх за своје непријатеље, зебња за Турке. Име
ће му остати вечно. Док је Србије, по-мињаће се и он. Само, било би све
узалудно да није те среће коју му доноси Петрија. He, није хтео да је без борбе
изгуби, као што се то догодило са Бисени-јом и Булмом. Власт и моћ доносе
бригу. Морају се стално чувати и над њима треба стрепети.
Ту срећу помућивала је Милошу Љубица. To њено издужено лице, увек
по/ озриво и измучено, ни ноћас га није остављало .а миру. Пред одлазак на
спавање, Круна му је саопштила да је Л>убица бреме-нита. Та га вест искрено
обрадова. Потомство се, дакле, умножава. Можда ће ми родити још једног
сина! Мињу волим, али ми се чини да се бацио на Ве-лимировића лозу. Некако
је много блед. A мени тре-ба Опутовића жилавост, јер ако смо и сирови, нисмо
бар слабићи! He, неће моја мучица остати Јеврему и Јовану, јер они, вала, нису
ни створени да владају љу-дима. И да нешто нису моја браћа, тешко да би од
њих ишта било. Петрију ћу подржати овде до јесени. После ћу је сместити у
Београд, да ми се душа има где одморити кад тамо дођем.
Ноћ је топла. Кроз отворен прозор надиру шумо-ви и мириси. Рудник се
уздигао до неба и звезда, које тако топло и радосно светле. Устао је, и лагано
изи-шао напоље. V селу су певали петлови поздрављају-
[217J
ћи поноћ. To cy мукли сати кад су уморни људи уто-нули у дубок сан,
прикупљајући снагу за сутрашње бриге. Милош лагано дође до вајата у коме
га је че-кала Петрија. Седела је погнута са рукама у крилу. Месец је
провиривао кроз прозорско окно. Чим је ceo уз њу, обухватила му је главу и
почела жудно да га љуби.
III
Петрију тргне из сна вика момака, који су још пре зоре спремали коње за
Љубичин и Крунин излет на Рудник. Затим је чула Круну:
- Могле смо и Петрију позвати?
- Немој — одговорила је некако суво Л>убица. Момци су се довикивали.
Неко је рекао: »Може
бити кише.« Тишину је затим пресекао чулан и зво-нак Крунин смех. Она
се Петрији много допала. Вр-цава је, живахна и шаљива. Више срцем него
мозгом схвата живот и људе. Кад би нешто таква била Л>у-бица, можда би
све другачије било. Сви су они овде своји и блиски. Проживљавали су заједно
детињ-ство, младост, рат и невоље. Једни друге разумеју у мржњи и љубави,
беди и добру. За све њих ја сам ту-ђинка, која им ремети обичаје и ствара
смутњу и не-мир. Који ме ђаво и довео у ову проклету дивљину, међу курјаке
којима је лакше заклати човека неголи владики очитати молитву. Кошуља joj je
у зноју, a y срцу неутољива жудња за Милошевим миловањем. Нека је проклет!
Сигурна је да је и он будан. Хоће ли доћи? Луда сам што га толико волим. Али
шта могу! Да није кнез и спутан обавезама, присилила бих га да све напусти и
да пође са мном у бели свет.
Кад су се са треском затворила врата у дворишту, a топот коњских
копита почео да се губи у даљини устала је, откључала врата и погледала
напоље. Ју-тарње плаветнило испуњавала је лака провидна маг-лица, што се
повлачила шљиваром изнад куће. Сиви чуперци облачића хватали су се за врх
Рудника. Ми-рис торова и овчије вуне загушивао је дах дозрелог воћа. Земља
се лагано будила и све се тихо ослоба-ђало ноћног сна. He скидајући очију c
прозора Ми-лошеве собе, изишла је у двориште. Све је мирно. Најбоље би било
да напустим ову кућу. Али зар би
[218]
без њега живот ишта вредео? Потом узе пешкир, приђе бременици и
водом испљуска лице. To je осве-жи и смири.
Радила је ужурбано, и певала да заборави на себе a Милоша да наљути.
Он дуго није устајао јер је че-као да она дође; али му она није хтела из пркоса;
кад је изишао по обичају на диванхану, послала му је по момку чибук и кафу.
Затим му се придружи Вучић, a no доручку нагрнуше молиоци и тужиоци. По
крештавом гласу и грубости, знала је да тог јутра због ње искаљује љутњу на
недужне људе. Праскао је и све терао од себе, само да их се што пре ослобо-
ди. Уживала је у његовим мукама. Тако, тако да ви-диш како је мени. Кад је
завршио са суђењем, отишао је до штале и изгрдио момке:
- Мајку вам гејачку - викао је - зар се тако чувају коњи! Штала прљава, a
сено и зоб се расипају улудо! Мислите ли ви да ја вас држим овде да ми зурите
у зубе! Одмах иза ручка да одведете коње до реке, да их добро оперете a
потом истимарите.
Затим је обишао оборе и наредио да се гумно сре-ди, a слама задене.
Обишао је и шљивар, наредио да се попадали плодови скупе и метну у каце и
тек тада је кренуо на ручак. Чекала га је постављена трпеза. Петрија му је
спремала омиљена јела. Већ се била по-кајала што га је тако непотребно
наљутила, па га је сада чекала ведра и весела. He скидајући очију c ње, Милош
уздахну и брзо испи неколико чашица раки-је; затим je jeo и не погледавши је.
Петрија се правила као да ништа не примећује. Измакла се у дно собе,
наставила да га двори, при-чајући му тобоже немарним гласом шта је све одју-
трос радила по кући. Милош више није могао да из-држи.
- Уклањај ово! - рекао је одгурнивши трпезу. За-тим је нагло устао, узео
чибук и изишао на диванха-ну. Дан се све више претварао у мрачно поподне.
Небо је постајало све црње. Гомиле тамних облака сјатиле су се око Рудника.
Жесток пљусак поче да се слива потоцима. Петрија је, пресвучена у нову
хаљи-ну изишла, осмехујући се на Милоша.
- Хоћеш ли да ти донесем кафу, господару?
- Мајку му, зашто ме данас толико мучиш? - не отрпе Милош.
- Мучиш се једно преподне, a не мислиш како је
[219]
мени већ скоро две године! - рекла је и радосно и прекорно у исти мах.
- Добро, де! Ја одох у собу, a ти ми тамо донеси кафу.
Налет кише и ветра постајао је све јачи. Небо и зе-мља везали су се
воденом завесом. Громови нису ма-лаксавали. Чим уђе у собу, Милош се
намести на софи нестрпљиво чекајући Петрију. Хтео је данас да заборави све
што је прљаво и ружно. To c људима, отимање око моћи, богатство и власт,
уништавање противника, смишљање смицалица и надмудривање c Турцима,
требало је некако данас потиснути и сав се предати личној срећи. Поготову
што Љубица није ту, јер њено натмурено и сумњичаво лице сувише га је
гушило. Али шта се то од синоћ догађа c Петријом?
Међутим, Петрија је ушла сасвим друкчија него што је била цело
преподне. Спустила је брзо пред њега такум c кафом, a топле очи, узбуркане
груди и доња усна, која је страсно подрхтавала, говорили су речито шта она
осећа. Узео је без речи њену руку и присилио је да седне поред њега. A она је
брзо поче-ла скидати јелек и раскопчавати кошуљу, мада је у њеним очима још
било нечег опирућег и ратоборног.
. . . Киша је већ одавно престала, a они су и даље лежали једно поред
другога. Милош је причао шта намерава да учини за њу. Баш тога часа нагло
се ошкринуше врата и Л>убица уђе. Часак је настојала да продре погледом у
полутаму собе. Оно што је опа-зила, учинило је да застане скамењена, али се
брзо прибрала и устукнула натраг. Срце joj je безумно лу-пало, мозак се
замаглио, a две загрљене приказе ис-пуњавале су целу њену свест. Слетела је
низа степе-нице, упала у собу где се пресвлачила Круна, и грче-вито зајецала.
- Шта ти би, побогу? - узнемирено и радознало упита Круна.
- Затекла сам их где леже једно поред другог на дивану! - врисну
очајнички Љубица.
- E баш си луда жена! Који те ђаво терао да зави-рујеш? Mope, пусти све
и прави се невешта. A и за њу не брини. J a ћу лично да наговорим девера да је
што пре макне из куће.
- Онда ће отићи њој заувек! - завапи Л>убица, уда-рајући се шакама у
груди.
- Прегониш сестро. Далеко од очију, далеко од
[220]
срца! За њом ће жалити дан-два и смириће се.
Милош је приметио да их је Љубица видела. Ско-чио је и рекао:
- Л>убица се вратила! Прави се невешта и немој ништа да признаш. Оно
што човек не призна, није се ни догодило, a ja ћу те колико сутра послати у
Бео-град.
- Сумњала je, a овако сад зна. Биће joj лакше, a боље и за све нас -
одговори му Петрија, и неопаже-но шмугну у своју собицу.
IV
После првог запрепашћења и избезумљености, Љубицу изненада
захвати жеља за осветом. Што је дан више одмицао, она је све јаче осећала у
себи за-хуктали талас горчине, патње и жеље за осветом.
- Петрија! - викну пошто је сишла у двориште. Изишла је мирна и
достојанствена као да се ниш-
та није догодило.
- Звала си ме, кнегињо?
- Јесам. Хоћеш ли мени и Круни да скуваш кафу?
- Свакако да хоћу. Кад ја нисам хтела нешто за тебе да урадим?
- To ми се отело уз реч. Била је ужасна киша. Прокисле смо до голе
коже. A где си ти била док је трајала непогода.
- Овде у својој соби - слага Петрија.
- Је ли Милош устао?
- He знам, кнегињо - одговорила је не трепнувши. Вероватно сам и
смешна и глупа у њеним очима,
мислила је Љубица. Можда ме није приметила? To би било боље за све
нас . . . Хтела је да заплаче. Да клек-не пред Петрију и да је моли да joj се
смилује. He, не, није могућно да сам такво ништавило! Захватио ју је ужасан
стид пред самом собом. И потом су им се очи среле, усијане од мржње.
Љубица је немо протесто-вала: ти си ми га отела! Петрија је немо одговарала:
нисам га звала, сам је дошао. Лажеш, курво, звала си га. He буди луда.
Погледај себе и упореди се са мном. Аа си ти на његовом месту, шта би
урадила? Али ја сам мајка његове деце. A ja то сутра могу да поста-нем. - И док
се тако водила нема битка очима, и јед-ној и другој руке су се бесно грчиле. Да
је једна од
[221]
њих двеју начинила и најмањи покрет, поклале би се зубима.
- Милош je c неким разговарао кад смо се ја и Круна вратиле.
- Цео дан је беснео и викао на све људе. Л>убица је скоро мртво
опустила своје велике, ра-
дом измучене руке. Петрија је пажљиво пратила њи-хово подрхтавање, и
осећала се победницом. Тако, тако, пати мало и ти. Није право да теби цветају
руже, a ja да газим по трњу. Знам, и закон и људи су на твојој страни, али на
мојој страни је срце и љубав. Можда би тога часа дошло међу њима и до
отворе-ног сукоба да се није појавила Круна. Опазивши Кру-ну, Љубица је
узвикнула смушено:
- Сад ћу ја, само да слијем млеко за сирење.
На диванхани се појавио Милош. Сима Паштрмац му је нешто причао;
обојица су се смејала. Л>убици се чинило да се управо њој смеју. He мислећи
шта ради, узимала је карлице редом, сливала их у велики казан, a скоруп у
кацу. Сад више није осећала јад и горчину, већ потребну за осветом. Некакав
дивљи глас до-шаптавао joj je избезумљено: Треба да је уништиш! Ко у животу
пред другима узмиче - губи све. Про-клетница, залудела би и арханђела, a
камоли греш-ног човека.
Круна загрли Петрију, не знајући ни сама због чега, и оде c њом у собу.
Милош није скидао са н>их погледа.
- Дешо, погледај каква је ово лепота! - викну Кру-на и намигну Милошу.
- Шта вреди, снајка, када није моја - одговори joj смешећи се Милош.
- Жена је дешо, као и земља. Припада ономе ко је отме. Их, што нисам
мушко! Петрији бих поломила ноге.
- RyxH, снајка, зар не видиш како је Лзубица по-стала сумњичава и свак
joj смета.
- Круно, ја сам удовац и делија стасао за женид-бу. Кад би, ето, та
Бошњакиња хтела да ми се окрене, ата бих joj поклонио - узвикну Паштрмац
шалећи се.
- Да нешто имаш ата, друкчије би говорио - од-врати му на шалу Петрија.
- Наћи ће се, ваљда, чово да и теби вратом заврне! - добаци Сима.
Док је Петрија размештала кнежеву постељу,
M Круна je седела поред прозора и причала како су се
ј^ провеле на излету.
; - Нисмо се још сасвим ни биле испеле на врх, a
дуну ветар и натера облаке. Те ти ми похитај у катун.
] Планинке нам зготовиле цицвару и испекле јагње, a
| оно киша пада к'о из кабла. Преседе ми излет! Hero,
1 ако се не би љутила, ја бих ти нешто рекла, снајо.
| - Зашто да се љутим? Кажи, сестро. Мени је све
2 већ ионако додијало - одговори Петрија истресајући f
јастуке.
- Она, сестро моја, сумња на тебе и Милоша. Да-Ј леко да те
саветујем, али да сам нешто на твом месту, I гледала бих да се одавде
што пре уклоним.
i - И уклонићу се најдаље за недељу дана. Вала, до-
ј дијало је и мени њено подозрење!
i Tora часа изненада у собу уђе Л>убица. Посматра-
; ла је часак Круну, a онда погледом пређе на Петрију.
Затим приђе зиду где су висили Милошеви пиш-тољи, a злурад и
одлучан осмех искриви joj усне. За-пела је брзо пиштољ и рекла:
- Пиштољ је Милошев, a Љубичина рука. Виде-ћеш, Петрија, хоће ли
слагати.
Пуцањ одјекну, зачу се Крунин врисак, a Петрија обливена крвљу
посрну.
1 Милошев момак Арса стајао је на вратима и упра-
•< во био натегао крчаг да се напије. Кад је чуо пуцањ,
: он се препао и испустио га. Љубица је часак освет-
-<ј нички посматрала Петрију, која се у самртничким
трзајима грчила на поду, па искористи забуну и иш-
чезе у мрак. Чувши пуцањ, Милош се досети шта се
могло догодити, па брзо утрча у собу. Кад виде уби-
јену Петрију, окрену се Арси.
- Ону кучку сместа ухвати и доведи да је својом руком убијем!
Да Милош дубоко жали и оплакује Петријину смрт, знала је цела
кнежева околина. Нико није смео у његовом присуству ни поменути Љубичино
име. Амиџа је, изгледа, био једина личност пред којом је кнез отварао своје
срце и туговао.
- Ех, мој Амиџа, ни ти ни ико други неће моћи да разуме какав је она
губитак за мене!
- Клин се клином избија, господару! Ти и не слу-тиш колико око тебе има
помамница што једва чека-ју да се увуку под твој губер. Петрија је, покој joj
души, била и прошла. Hero, да знаш, ипак си ти неп-
[222],
[223]
раведан. Ето, кнегиња само што се није породила. Срамота ме од света -
скита се од немила до недрага.
- He помињи ми кучку! Срце ми се цепа и ране из-нова отварају кад чујем
њено погано име. He, нећу више да чујем за њу! Одмах нареди да се конак у
Кра-гујевцу припреми: хоћу да бежим из овога проклетог места где ме све
подсећа на јадну Петрију.
Амиџа је незадовољно вртео главом и одлазећи гунђао: »Проклета
кучка, како га је ујела за срце! A да је нешто није Л>убица убила, ја бих то
учинио.«
Тек пошто се преселио у Крагујевац кнез Милош је почео да заборавља
Петрију. A и прилике у Србији и свету утицале су на то. Између Милоша и
Мараш-лије односи су почели да се затежу. Везир је под при-тиском Порте
тражио да Милош у име српског наро-да напише султану захвалницу, којом би
изјавио како је задовољан стањем у Србији. To je било по-требно Порти за
одговор Русима на њихове захтеве да се реши српско питање. Међутим,
Милош је преко Германа и нарочитог изасланика известио Русе o Портиним
захтевима, и саставио нову молбу султа-ну. Исказао је да је задовољан
Марашлијом, али је поново обновио народне захтеве o аутономији, при-
саједињењу спорних области, исељењу Турака, као и признавању наследног
кнежевства. Везир је праскао од гнева, a београдски Турци су ликовали пошто
су они одувек тврдили да је Милош неискрен.
По пресељењу у Крагујевац, у Милошевој околи-ни појавио се значајан
човек - Вук Караџић. Он је већ био познат у целом Српству као човек који
штампа у Бечу српске песме и пише историју. Милош је Вука у почетку лепо
примио, изразио је жељу да се научи писмености и да поред себе има учена
човека као са-ветника. Међутим, Милошева околина одмах је пре-ма Вуку
заузела нетрпељив став, поготову некадаш-њи хајдуци и пустолови. Истина,
налазио се међу њима и понеки скроман, поштен и одан човек. Један од таквих
био је Димитрије Давидовић, Милошев пи-сар још из времена владавине
Карађорђеве. Давидо-вић је био врло даровит човек, али ништа није сис-
тематски учио. Несумњиво искрен родољуб, пун ве-ликих планова, али
неистрајан. Волео је коцку, кафа-ну и весело друштво. Припадао је оној врсти
људи за које се у младости каже да много обећавају. Имао је
[224]
леп рукопис и умео добро да срочи писмо. Поред њега била су још два
скромна и поштена човека: Гав-рило Николајевић и Јован Миоковић. На
жалост, они нису имали никаквог утицаја на Милоша, и слу-жили су му само
као писари и чиновници.
Другу врсту људи у Милошевој околини сачива-њали су браћа Стојан и
Алекса Симић и Аврам Пет-ронијевић, који ће доцније одиграти велику улогу у
Србији. To cy били људи без корена у народу. Дошли су у Србију из Аустрије, и
у почетку се протурили у кнежеву околину као слуге, a no свему судећи убаче-
ни су као русофили. Најужу кнежеву околину сачи-њавали су људи из борбе;
биле су то снажне и сурове личности: Сима Паштрмац, познат као џелат Пља-
кић из првог устанка, Марко Штитарац, Вуле Глиго-ријевић, Тома Вучић
Перишић, Василије Поповић, Павле Радомировић и Милосав Лаповац. Али од
свих су свакако били најстрашнији: Цветко Рајовић, Тре-бињац, Стеван
Радичевић и Алекса Поповски.
Милош је знао да прошлост ових људи није била узорна, али их је узимао
баш због тога што су били такви; хтео је да их увек има у руци како би
изврша-вали све што им нареди. Томе се не треба ни чудити, јер од самог
почетка своје владавине Милош је неми-лосрдно уклањао све своје
противнике, a исто тако је увек наглашавао да неће трпети ничије савете и
приговоре. Ово је потврдио случај архимандрита Глигорија Радојичића из
манастира Благовештења. Архимандрит је био врло енергичан човек,
правичан, храбар и отворен. За време устанка служио је као Милошев писар и
саветник. По смрти Карађорђевој, архимандрит - који се често хватао укоштац
чак и са дахијама - није се плашио да и Милошу каже све што му лежи на срцу,
a самим тим и да му се страшно за-мери.
- Чујеш, попо, мани се ти политике, него ено ти цркве и Бога, a ja знам
шта радим! - одбрусио му је једном приликом Милош сав црвен од беса.
- Кнеже, ја сам једном ногом у гробу. Цео свој живот ставио сам у службу
народу, Богу и правди. Политика ме не занима, али неправде које раде ове
твоје 'арамије горе су, вала, од јаничарских.
- Лепо, лепо, попо! Само не би било згорег да је-зик завучеш у топло, јер
глава није бундева па да се м.оме играш без потребе.
15/6
[225]
- Je л' ти то мени можда претиш? - упитао је от-ворено Глигорије.
- He претим, али кад ми неко смета у народном послу ја га уклањам -
одговори хладно Милош.
- Значи, решио си да ми попијеш крв - викну ар-химандрит одлазећи.
Једно јутро, кад је пошао у цркву на јутрење, у близини плану пушка.
Знајући да TO no Милошевој наредби пуцају да би га уплашили, Глигорије
викну:
- Ко то плаши кокоши?
- Ја, ду'овниче - одговори му Вуле Глигоријевић. Затим запрашташе
пуцњи других пушака, a архи-
мандрит се сруши мртав пред црквом.
Милош је после тога писмом обавестио Германа у Букурешту да је
игуман Глигорије умро.
V
Политичко стање у земљи, несвршени послови у Цариграду, завада c
Љубицом, осећање да му је једи-ни ослонац народ - све је то гонило Милоша
да врло често залази по нахијама, a нарочито да посећује цр-квене саборе и
велике народне скупове. Ту је он до-лазио у додир са већим бројем утицајних
људи. Са-знавао је расположење и одмеравао докле се може ићи са оним што
је хтео да спроведе у живот. На ску-повима се Милош показивао сасвим
другачији него у своме конаку, где је био окружен ласкавцима.
Један од таквих великих сабора одржавао се 28. децембра сваке године
у манастиру Каленићу, где су биле пренете из Срема мошти краља Стевана
Прво-венчаног, коме се број поклоника у Србији за време другог устанка нагло
повећао. На тај сабор присти-зала је скоро половина Србије, као и кнез Милош
и сви његови доглавници. Читав месец дана унапред припремало се за дочек
високих гостију. Свако је ту могао да се покаже и истакне оним што је имао.
Милош је дошао на сабор са пратњом, a уз њега су били и Вук Караџић,
седи архимандрит Мелентије Павловић и оба Милошева брата - Јеврем и Јован
са својим породицама. И Л>убица се појавила на сабору са кћерима Петром и
Савком. Свима је пало у очи да кнез и кнегиња нису заједно: кад се кнез
налази у цр-кви, кнегиња je c децом у малом конаку, a кад он из-
[226]
иђе из цркве, она улази c децом. Иначе, гомила наро-да, нарочито жене
и девојке, свуда су пратиле Љуби-цу и указивале joj почаст. Она се усрдно
молила Богу и обилато даривала просјаке. Милошу је било врло неугодно, али
није хтео да попусти и да се помири са женом.
Некако после подне, кад се народ налазио у најве-ћем расположењу,
кнез је ручао у великом конаку окружен доглавницима. Пушио је чибук и
слушао Вука, који је причао o животу и раду Стевана Прво-венчаног. Уто се
врата отворише и на њима се појави Л>убица c децом и деверима. C леве
стране под руку држао ју је Јован, a са десне Јеврем, док су joj će деца била
ухватила за скутове хаљине. Y горњем углу ве-лике собе седео је Милош,
десно до њега архиманд-рит Мелентије, лево Вук Караџић, a даље редом кле-
начки игуман Самуило, Вучић, Димитрије и неколи-ко нахијских кнезова.
Кнегиња Љубица била је о-бучена у празнично одело, a за појасом је носила
два пиштоља. Цела поворка кнегињине пратње застала је на неколико корака
испред Милоша; онда су деве-ри испустили Љубицу, a она је узела она два
пиш-тоља што их је носила за појасом, окренула их на по-корност, поклонила
се скоро до пода и рекла:
- Господару, ево ти две пуне пушке. Или праштај, или убиј. Овако се
више не може!
- Помилуј, господару и брате, и ми те молимо -завапише у исти мах и
Јеврем и Јован.
— Оче, молимо те и ми - цикнула су кроз плач деца.
Тада се дигоше Вук, Мелентије и Самуило, ски-доше капе и повикаше:
- Праштај, господару, молимо те и ми! Милош погледа у људе који су
гологлави молили,
ухвати прекоран Вучићев поглед, a затим виде како су се деца обесила
око Лзубице, замисли се и одби два-три дима из чибука.
- Е, моли се Богу и томе што ти је под пасом, јер то дете што треба да
донесеш на свет није заиста криво за твој бес, a да није то, ја бих c тобом
онако како си заслужила.
- Смилуј се, господару! - завапи поново Л>убица.
[227]
VI
За пет година рада и мира после устанка, Србија је ојачала; народ је
дахнуо душом, a руски притисак на Порту стално се повећавао. Што се тиче
Милоша, он је из дана у дан све више затезао односе c вези-ром, док je c друге
стране разним депутацијама и молбама настојао да изнуди што више од
султана. Аустријски посланик у Цариграду осетио је да се прилике у Србији
могу окренути против интереса његове земље, уколико би Беч остао
равнодушан према свему што се догађа у Србији. Зато је на све на-чине
покушавао да увери своју владу и Порту како би најбоље било да се нађе
решење које би задо-вољило Србе, али их истовремено везало чвршће за
Турску, и тако их извукло испод утицаја Русије.
Спољни притисак a и друге чисто унутрашње ствари присилили су
најзад Порту да одреди нарочи-тог изасланика - Мехмед Есад-ефендију. Он је
понео Србима специјални ферман у коме су били делимич-но испуњени
Милошеви захтеви. Порта је све то ра-дила тајно, како за садржину фермана
не би сазнао Строганов, na je због тога открила копију фермана српским
депутатима тек кад се њен изасланик нала-зио на путу. Они, разумљиво,
одмах обавестише рус-ког посланика, нашто овај писмено упозори Ми-лоша,
препоручујући му да буде што обазривији.
V новој ситуацији су и Порта и Русија и Аустрија нестрпљиво ишчекивале
шта ће Милош предузети.
Долазак царског изасланика изазвао је велико врење међу Турцима у
Београду. Они су увелико твр-дили како Милош неуморно захтева одузимање
њи-хових имања, па чак и њихово протеривање. На наго-вор својих земљака,
бег Новљанин отказа свој конак за смештај изасланика. Поред тога, спахије и
ерлије почеше спремати тужбу против Милоша и Срба, са образложењем да
они своје обавезе не извршавају и да услед тога нису ни достојни царске
милости. Ха-лид-беј обавести Милоша да је у те сплетке потајно умешан и
Марашлија.
V Буприји, на граници Србије, Мехмед Есад-ефен-дију поздравише, у
Милошево име, Јеврем Обрено-вић и Димитрије Георгијевић. Окружен народом
и
[228]
нахијским кнезовима, Милош сачека изасланика у Баточини. Добро
угошћен, Мехмед-ефендија је био веома задовољан; сутрадан, у пратњи
српских кнезо-ва, крену за Београд. Милош се изговори да је одавно одсутан
од куће и да није спреман за пут, те намерно крену у Црнућу. Свуда уз пут
изасланика су дочеки-вали кнезови и народ.
- Сиротиња се радује милости коју joj од цара носи изасланик, na je
изишла да га види и поздрави - говорили су свуда на дочеку.
Како је Мехмед Есад-ефендија захтевао да се на-роду прочита ферман у
везирову седишту, Милош скупи око две хиљаде наоружаних људи и c њима
крену према Београду. Кад Марашлија и царски иза-сланик чуше за ову војску,
уплашише се и поручише Милошу да дође у Београд без оружја, како доликује
рајинском кпезу, a везир ће му за безбедност посла-ти четрдесет каваза као
пратњу. Због тога се још више заоштри однос између Милоша и Марашлије,
поготову кад је кнез дознао да му је везир припремао убиство. Напослетку се
нађе узајамно решење. Срби одредише две стотине виђених људи који ће c
Јевре-мом Обреновићем отићи у Београд, где ће им Мех-мед-ефендија
прочитати царски ферман.
Y њему је, између осталог, било одређено:
1. Данак београдског пашалука износи 941.500 гроша годишње.
2. Плаћа се у два рока, o Митрову дне и Бурђеву дне.
3. Укидају се мутеселими у нахијама.
Али у суму данка нису биле урачунате царине, кантарина, тахмис (такса
на право кувања кафе), београдска скела, муката, право на риболов и такса на
памук. Ти приходи имали су да остану у везиро-вим рукама као и до тада, иако
их је Милош држао у закупу. O исељењу Турака и припајању делова који су
некада припадали Карађорђевој Србији, није било ни речи, a исто тако ни o
наследном кнежевству.
Сутрадан 26. августа, Мехмед-ефендија приспе у Топчидер, те и Милошу
прочита ферман. Милош из-јави да одбија ферман и да неће дати тражене
потпи-се који би потврдили да су Срби задовољни царском милошћу.
Изасланик није могао да савлада јарост:
- Знам да се ви уздате у Русију, али Порта ће v-скоро са њом закључити
мир, a ви ћете платити гул-
[229]
тану за све досадашње злочине!
- He поричем да је султан силан - одговори му Милош - и да може све нас
да истреби са лица земље, али исто тако знам да је он према својим
поданицима великодушан и милосрдан. Што се тиче Русије, ми c њом немамо
никакве везе. A y руске и царске рачуне не уплићемо се.
Сутрадан Милош писмено обавести изасланика да не прима ферман, и c
потписима кнезова и народа поново обнови раније захтеве. Марашлија и
Мехмед Есад-ефендија сваком нахијском кнезу понудише бе-рат и
независност. Кнезови, као један, одговорише да је народ изабрао Милоша за
врховндг и наследног кнеза.
VII
Милош је, уистину, одбио да научи читати и пи-сати, али је Вуку помагао
око скупљања народних песама. Чак му је одобрио да подучава његову децу и
често је од њега тражио савете, махом оне који су се односили на спољну
политику. Мада Вуков утицај није могао бити пресудан, његовом заслугом
отво-рише се школе у Крагујевцу и у још неколико места у Србији. Милош поче
показивати добру вољу за ши-рење просвете и науке, иако је често пристајао
уз своју околину, допуштајући да се на Вуков рачун праве шале.
Можда би Вук више успео да нови догађаји у Тур-ској Царевини нису на
себе привукли сву кнежеву пажњу. Хетеристи, бојећи се да се Срби и c Портом
не споразумевају, одлучише се на извођење своје ре-волуције, надајући се да
ће за собом повући Милоша и Србију.
Устанак у Влашкој и Молдавији озлоједио је Тур-ке у Цариграду, те дође
до грдних нереда у којима страдаше Грци. Све ово погорша ионако рђаве
одно-се између Русије и Турске, a као последица уследи повлачење руског
посланика из Цариграда. V свим пашалуцима око Србије Порта нареди
војничке при-преме и предузимање мера предострожности. Турци у Београду
и народ у унутрашњости са стрепњом су очекивали шта ће се даље догодити.
Међутим, Ми-лош се, као и увек у таквим тренуцима, показао раз-
[230]
борит, опрезан и спреман да нове догађаје одлучно дочека. Немир и
страх захвати све. Турци у Београду еу претили и правили изгреде. Србе
захвати паника. Ерлије, спахије и турске тобџије све више су наседа-ли
узнемиравајућим гласовима. Срби, нарочито у ис-точним нахијама, очекивали
су да ће доћи до судбо-носних догађаја, јер су гласови o побуни у Влашкој и
Молдавији, као и вести o покољу Грка у Царигра-ду, изгледали као предзнаци
буне на Балкану. Одлу-чан и стрпљив, Милош је мудро чекао.
Y тим бурним годинама, кад је Отоманско Цар-ство пролазило кроз
најтежу кризу, Милош је успео да одржи у Србији мир, a није штедео никога ко
je покушао ма шта да предузме на своју руку. Одбио је позив Александра
Ипсилантија и Грка из Молдавије да се придружи њиховој буни. Немилосрдно
је суз-бијао Абдулину и Добрњчеву буну у пожаревачкој нахији. Пошто је оба
кнеза лишио положаја, наоко им је опростио и пустио их да живе у својим
кућама. Међутим, једног јутра Абдула је освануо мртав, a До-брњац потом
пребеже у Аустрију. Чврстина Ми-лошеве руке држала је све у Србији.
Марашлија је старио и слабио. Његови дани су дотрајавали. Саве-товао је мир
и није излазио из харема.
Били су то дани месеца августа 1821. године. Дани пуни неизвесности,
узнемирујућих гласова и наглих обрта. Судбина реда и мира висила je o концу.
Y тако неповољним приликама издахнуо је Марашли Али-паша, ноћу између
20. и 21. августа.
Везирова смрт изазвала је у Београду запрепаш-ћење и страх. Варош се
затворила у грозничавој ужурбаности. Међу самим Турцима дође до затегну-
тих односа. Ерлије се издвојише на своју страну, тоб-' џије на своју, спахије за
себе, a везирови људи такође на своју страну. Многи Турци испратише своје
поро-дице за Видин, a други су склањали драгоцености у утврђења. Срби се
почеше нагло разбежавати по околини Београда. По улицама настаде трка, и
ужурбано припремање за бекство; чуле су се клетве жена и писка деце.
- Шта ће бити? - питали су се људи при сусрету.
- Ништа добро - одговарао би упитани, и журно јурио да што пре
измакне из града.
- Алах се више не брине за правоверне - шапута-ли су Турци.
[231]
- Од Милоша и Бога све зависи - тешили су Срби једни друге.
Тек трећег дана по везировој смрти Турци се са-стадоше на великој
скупштини којој су присуствова-ла и два члана улеме као представници Ерлија
и спа-хија, a уз то су позвани и српски кнезови из Београ-да.
- Зашто раја бежи? - упиташе Турци кнезове.
- После изгреда и насиља које сте починили, томе се не треба чудити,
честите are - одговори један кнез београдским Турцима.
- Зашто Милош, рајо, набавља оружје и цебану?
- Милош и Срби су верни султану, али нећемо до зволити да нас
изненаде и покољу неурачунљиви Турци - одговори други.
- Добро, рајо, ми ћемо завести ред и спречити свако насиље. A ко не
верује у то - може слободно да се исели.
На скупштини Турци донеше одлуку да нико од Срба не сме улазити у
град под оружјем, нити сме становати у вароши уколико је извео жену и децу.
Тако је око 25. августа Београд готово сасвим опу-стео.
Милош похита да смири не само Србе него и Тур-ке, a београдским
агаларима изјави писмено саучеш-ће поводом Марашлијине смрти.
Y писму је саветовао Турцима да доведу у ред оне своје људе који
изазивају узнемиреност у народу, од чега не пати само српска него и турска
нејач и жене. Исто тако, преко својих депутата у Цариграду, изја-ви Порти
како ће се у Србији одржати ред и мир, и покуша да утиче на избор новог
везира. Порта је, сходно својим интересима, изабрала Абдурахман-пашу,
команданта Адакалеа, Турчина који се иста-као великом ревношћу кад су
настали они немили догађаји у Влашкој и Молдавији.
Абдурахманов избор био је Милошу непријатан, али je, c друге стране,
указивао на то да Порта нема намеру да мења своју политику у Србији, јер
нови ве-зир није имао потребну војну снагу да покуша ма шта освојити силом.
[232]
VIII
По устаљеном обичају, требало је да народ при-преми дочек новом
везиру и да сноси све трошкове око његова смештаја. Својим држањем,
изгредима, оговарањима и тужбама новоме везиру, београдски Турци пружили
су Милошу и сувише разлога да не оде у Београд и не припреми како треба
Абдурахма-нов смештај. C друге стране, наредио је избеглим Ср-бима из
Београда да дочекају везира са децом и же-нама у логору изван града, како би
тиме још више поткрепио своју тужбу o насиљима.
Изговоривши се болешћу и неодложним народ-ним пословима, Милош
упути у сретање новом вези-ру свога брата Јеврема са писмом и 25.000 гроша.
Аб-дурахману није било пријатно што га Милош није до-чекао, али га
одобровољи усрдан дочек кнезова и на-рода, a нарочито велики поклон у
новцу.
Припремајући курбан за Абдурахман-пашу, Ми-лош позва у Крагујевац
свога повереника Боку Не-
леша.
- Знаш ли ти, Нелешу, оца ти твога, да треба ве-зиру припремити курбан
кад буде улазио у Београд?
- Знам, господару - одговори Нелеш.
- Јеси ли ти кад видео како то треба чинити?
- Нисам, господару, али ћу се распитати међу
Турцима.
- Пошљи луда у војску, па седи и плачи! Знаш ли ти, несрећниче, да
Турци у Београду једва чекају да нам нешто подвале? Hero, набави ти, како
год знаш, дванаеет као снег белих овнова и дванаест црних као угарак. Кад то
посвршаваш, намести касапе у белим кецељама c обе стране пута да држе
овнове за рого-ве, a кад се везир приближи да их може видети, онда нека они
што хитрије покољу овнове, тако да врела крв закланих овнова обоји пут куд
везир треба да
прође.
- Тако ћу и урадити, господару - одговори снис-
ходљиво Белеш.
- Урадићеш мој сирац! Шта ти мислиш да сам ја спао c крушке па своје и
народне крвнике чашћавам најбољим месом! Hero, чиниш волико, та двадесет
и четири овна за везирову почаст треба да буду ме-тиљава, јер желим да
Абдурахман-паши буде ме-тиљаво све што од сада ради.
[233]
- Како, господару, да нађем толико метиљавих овнова? - усуди се да
упита Нелеш.
- Пишам се ја у твоје знање и школу! Сваки чоба-нин који овну завири у
очи може ти рећи је ли ме-тиљав или није. Али, упамти: ако само и један
једини ован не буде метиљав, наредићу да ти Паштрмац од-вали сто дегенека
по туру. A теби је добро познато да он то једва чека.
По Келешеву одласку, гласник из Земуна донесе Вуку Караџићу гомилу
књига и бечких новина. По-што су ручали, Милош позва Вука у собу на кафу.
Вук је најпре читао на немачком језику и одмах по-том преводио Милошу на
српски. Кнез га је посмат-рао пажљиво и са дивљењем. C времена на време
присетио би се Вука из оних дана кад је у Великој школи као младић учио код
Доситеја. Y тим часови-ма, далеко од своје удворичке и улагивачке околине,
Милош је у мислима видео своје синове ученике као што је Вук.
- Чиниш волико, Вуче - изненада га прекиде Ми-лош у читању - чуо сам
да пишеш како се дигао ус-танак, и како се све догађало.
- Пишем, господару.
- Добро је што пишеш. Само, немој ни за живу главу лагати. Ово је сада
овако како мора да буде. Невоља нас тера да Турцима ласкамо, подваљујемо и
изналазимо триста начина да се злу одупремо. A кад се пише - онда пиши како
се заиста збило. Зато ти мени реци како мислиш писати o вожду Карађорђу?
- Па, господару, писаћу - околишио је Вук - како је вожд био човек прек,
храбар, и како је хтео да све држи у својим рукама.
- Е, није него мој сирац, Вуче! Док је држао све у својим рукама, дотле је
све и било добро. Чим је по-чео да прашта мени и другима, кренуше кола низа
страну. Знаш дгга, Вуче, за ово све што смо сада по-стигли и што уживамо,
њему треба да захвалимо.
- Ја сам, господару, чуо да се војводе нису баш толико бојале Карађорђа
колико се прича.
- Лажеш, Вуче - викну Милош и скочи на ноге. -Лажеш, Вуче! He само да
смо га се бојали него су нам се ноге од страха тресле кад смо му у шатор
улазили. Hero, опрости, ја планух и опсовах те. Пиши ти o вожду све онако
како је било, a немој ни моје чешља-ти. Нека наши потомци знаду да све ово
што смо из-
[234]
војевали није пало c неба, већ је крвљу и мукама за-служено.
Разговор је одобровољио Вука, na je изишао из кнежеве собе раздрагана
лица. Пред конаком се сус-рео са Симом Паштрмцем. Одмерили су се погледи-
ма, a Сима се осмехнуо.
- Чујеш, Вуче, ја бих те нешто молио да ми за љу-бав учиниш.
- Ако могу, учинићу - одговори Вук.
- Знаш да ја не умем ни писати ни читати, па сам решио . . .
- Да учиш? - предусрете га Вук.
- Јесте, господине Вуче! Moj дорат је јако бистар. Брзо би научио да ми
чита новине.
- Твој дорат је, Симо, стварно паметнији и благо-роднији од тебе. И кад
би га боље гледао, много би се шта од њега могао научити - рече Вук и оде у
своју собу.
IX
Први Абдурахман-пашин потез по доласку у Београд утера Турцима
страх у кости. Концем сеп-тембра једног јутра освану под ћупријом код Сахат
куле мртво тело Марашлијиног хазнадара.
После ове казне, Турцима у Београду је свечано објављен ферман којим
се Абдурахман, заповедник Адакалеа, поставља за београдског везира. Везир
пропрати читање изјавом да ће се садржине ферма-на у свему придржавати,
те према томе Србе не сме нико да напада, a још мање да им чини безакоње и
зулум.
Кад је Абдурахман-паша засео на своје место у Београду, Милош нареди
Јеврему и кнезовима да га заспу тужбама на Турке, али према обавештењима
која је прикупио преко својих поверљивих људи, са-знаде да везир жели да и
сам испита почињене кри-вице.
Према свему како се нови везир држао, Милош је схватио да међу својим
поверљивим људима има из-дајника, и поче да сумња на Нелеша и Халид-беја.
Држање новог везира показивало је да су многи кон-ци Милошевих подухвата
и намера откривени. Y први мах, Абдурахман на њега учини утисак мирног
[235]
и благог човека, али пре него што је Милош могао и помислити - показа
се строг и прек. Његову чврсту руку одмах су осетили и сами Турци. Везир је
хтео све да зна, да провери и проникне у свачије намере. Већ првих дана и
ноћи, Абдурахман - преобучен час као чауш, час као делија - обилазио је
варош, ханове и кафане, и слушао шта се говори. Мотрио је на ред и
контролисао како се извршавају његове наредбе. Очистио је варош од
сумњивих жена и људи. Прегле-дао је утврђења, топове и топовске табле.
Разаслао је по Србији уходе да мотре на рад Милошевих људи. Није требало
више од месец дана па да Милош увиди да новог везира неће моћи потчинити
своме утицају. Да несрећа буде још већа, Милош је имао у рука-ма податке o
стању европске политике. Русија, и по-ред затегнутих односа c Турском, није
смела да зага-зи у нови рат, јер уколико би она ушла c војском у Влашку и
Молдавију, био би то срећан изговор за Аустрију да заузме Србију, a Енглеска,
следећи при-мер Аустрије - Мореју. To би у свету изазвало велике заплете и
недогледне последице. Поред тога, руски цар је желео мир, јер се бојао
појачаних републикан-ских покрета у Европи. Зато је Милош схватио да Ср-
бија заиста мора да се припреми за рат, али и да по сваку цену чува мир.
- Лакше је трпети у Београду слабог турског пашу, него јаког
аустријског генерала - рекао је Вук. - Турке ћемо кад-тад отерати, али ако нам
у кућу на-грну Немци, не гине нам да останемо робови за но-вих пет стотина
година. Ја, брате, нисам цар Лазар да се опредељујем за царство небеско.
Суочен са немилом стварношћу, Милош прибра сву своју одлучност и
снагу. Он се сав био претворио у ухо. Пажљиво је пратио рад својих
поверљивих људи. Сумњиве и колебљиве је држао под оком и по-стављао им
замке. Прикупљао је, такође, податке o свему што Турци раде и предузимају у
околним пашалуцима. Поред тога, ужурбано је почео да тра-жи савезнике на
све стране. Обновио је занемарене односе са Црном Гором и херцеговачким
племенима. Изабрао је смеле и поуздане људе и убацивао их у хајдучке чете,
које су деловале по околним пашалу-цима. Преко Проте Матеје обновио је
стару везу са Хаџи-бегом у Сребрници. Исто тако, настојао је са свим
расположивим средствима да распири мржњу
између босанских капетана и травничког везира.
Ни велика будност Абдурахман-паше, ни при-смотра аустријских
граничних власти нису могле да спрече Милоша у набавци оружја и муниције.
Њего-ви агенти превлачили су читаве лађе оружја и муни-ције из Дунава у
Мораву, a одатле су их поуздани људи преносили у тајна скровишта. Италијан
Фран-ческо лио му је топове. Да ће у Европи букнути рат, нико више није
сумњао, a Милош није хтео да га рат затекне неспремна. To су били дани када
су се у њему надметали војсковођа и политичар. Иако до-бро обавештен да
турски покрети око Србије пред-стављају пуко застрашивање, ипак није ништа
оста-вљао случају. Показало се да није грешио. Абдурах-ман-паша му је јавио
како је султан победио јањин-ског Хали-пашу. Била је то заиста непријатна
вест, али Милош је наставио политику претварања. »Ја сам пуно срећан што је
светли султан победио издај-ника и злотвора везира. Ниједног часа у то нисам
сумњао, јер је тако морало бити«, одговорио је Абду-рахман-паши.
Тих дана Милош је грозничаво радио. Димитрије Давидовић, секретар
кнежеве канцеларије, и Вук Караџић примали су све новине из Беча,
Петрограда и Париза. Преводили су их одмах Милошу. »Цар Александар је
омекшао као тесто. Енглеска и Ауст-рија раде c њим што хоће« - писао му је
Герман.
- Чиниш волико, Димитрије, са мном, бели, неће! Ово што држим у
рукама, ником не уступам без кр-вавих гаћа - узвикну Милош. - A имам и
поверљив извештај да је између Енглеске и Аустрије већ напук-ло.
- Господару, нови енглески министар спољних послова, Канинг, открио
је на конгресу у Верони да уопште не мисли следити Свети савез и Метерниха.
Он хоће да води политику одрешених руку, a сматра да су интереси његове
земље у сваком случају изнад интереса Светог савеза. Исто тако, Енглеска
тежи да Грчку привеже за себе, па због тога не би било зго-рег ухватити што
пре везу са Енглезима.
Милош се насмејао:
- Ја нисам за све ово време спавао. Један мој чо-век већ је разговарао c
тим господином. Hero, видиш како се Вук мршти. Знаш, он ти је у политици као
ђа-чић: воли Русе и мисли да се мимо њих ништа не сме
[236]
[237]
и не може, постићи. Ја им никако не заборављам што су покојног вожда
у његовом најтежем часу остави-ли на цедилу. Ех, мој Вуче, једно је волети, a
друго своју кућу гледати. Упамти: ово мало Србијице, то нам је од свега
најпрече. Ако је оснажимо и сачува-мо, лако ћемо после c Русима љубав и
пријатељство обновити.
- Тако је, господару. Ово су заиста тешки дани. Мала погрешка, и све се
може упропастити — повла-ди Димитрије.
X
Ма колико да су спољна политика и погоршани односи c Турцима
притискивали Милоша, ипак ни часак није пропуштао да у Србији одржи
потпуни мир и ред. Међутим, пораз устаника у Влашкој и Молдавији утицао је
да се у источним крајевима, a нарочито у хомољским планинама, још више
развије хајдучија. Велику бригу у томе погледу задавао је Милошу хомољски
хајдук Гица. Једно време у првом устанку налазио се међу Миленковим
бећарима. Кад је Карађорђе протерао Миленка из Србије, Гица се вратио у
своје село. Са њим је пошла и Јеленка, коју је Миленко држао у своме харему
до прогонства. Kao девојчицу, Јеленку је заробио Миленко прили-ком освајања
Рама. Била је то Туркиња изузетне ле-поте, необично даровита и пустоловна.
Оставши без заштите; удала се за хајдука Гицу и c њим се, после слома
тринаесте, настанила у селу Курјачи, које је припадало пожаревачкој нахији.
Шеснаесте године Гица крену c Јеленком у Видин и потурчи се. Ипак га нова
вера није спречила да првом приликом убије неке турске трговце, узме им
новац и да се, вешто за-туривши траг, настани c Јеленком у Нишу. Али ни ту
није могао да мирује, na je одмах навукао на себе мр-жњу власти и, осетивши
опасност, побегао у Румели-ју где је у друштву крџалија хајдуковао до 1820.
го-дине. За то време, Јеленка се вратила његовим роди-тељима у село Курјачу
и ту живела. Пошто се заси-тио хајдуковања и добро напљачкао, Гица се
вратио кући и једно време живео на миру, у родном селу. Међутим, хајдучка
крв ни после свега тога није му дала мира. Поново се одметнуо у хајдуке,
за^дајући
[238]
Милошу велику муку. Притешњен од српских поте-ра, побегао је 1820. у
Влашку и придружио се уста-ницима, a no њихову слому продужио је да
хајдукује, поставши вођа најчувеније разбојничке банде. Боје-ћи се да Гица не
пређе у Србију и не унесе неред у на-род, Милош нареди да се његова жена
Јеленка спро-веде у Крагујевац, како би ту живела под присмот-ром.
После дугог лутања по свету, где је долазила у до-дир c многим људима,
већином бадаваџијама брзим и спремним на све, Јеленка се била изменила.
Њена оријентална лепота управо тих дана беше у пуном цвату. Иначе зналац
језика, била се научила господ-ском понашању и одевању, na je на сваког још
при првом сусрету пријатно деловала. Сусрет између Је-ленке и кнеза Милоша
био је за обоје судбоносан.
Мада необична лепотица која својим спољним из-гледом очарава и
заноси људе, она се одликовала оштрим и фииим разумом. Наскитавши се
шареним, превртљивим и хладним светом, видевши и доживе-вши све и
свашта, сада је жудела за што мирнијим пристаништем и удобношћу. Y таквом
стању, са на-дом и стрепњом чекала је сусрет c кнезом.
Из мисли је трже комешање и шапат. Сви који су чекали, устадоше на
ноге и уперише погледе врати-ма конака на којима će c пратњом указа Милош.
Док је оштрим погледом посматрао присутне, Јеленка, ни сама не знајући
зашто, поче да га упоређује c Ми-ленком. Миленко joj je у сећању лепши, али у
Ми-лоша одмах запази сурову чврстину која је поража-вала. Устаде као и сви
остали и сачека да кнез седне у столац.
- Амиџа, је ли дотерана Гицина жена? - обрати се Милош Паштрмцу.
- Дотерана је, господару. Јеленка, деде приђи! -викну набусито
Паштрмац.
Чудан страх, измешан c надом, запљусну њене груди. Устала је и ситним
кораком жене која жели да скрене пажњу на себе дође пред Милоша. Изгле-
дала је уплашена и постиђена, и само на тренутак је дизала очи да га осмотри.
- Јеси ли ти Гицина жена? - упита је Милош.
- Била сам, господару - одговорила је гледајући Милоша тамним и
топлим очима.
Милоша косну мек, топао и чулан Јеленкин глас.
• [239]
Њене очи су говориле: »Ето, погледај каква сам! Је-сам ли ја крива што
сам створена тако лепа, и што је човек коме припадам - хајдук. Знам да си
кнез и нај-моћнији човек у Србији, али шта се то мене тиче? И поред свега, ја
се тебе не бојим. Лепа сам, a сви ви хо-ћете исто. Суди ми ако можеш, и ако
имаш срца!« Милош је само за тренутак изгубио моћ расуђивања. Гледао је
широм отворених очију, a из зеница му је избијала нескривена глад за њом.
Заборави се, не осећајући како му лице дрхти од жеље.
- Како то »била сам«? Зар ти не долази Гица?
- He долази. Пребегао је у Влашку и тамо хајдуку-
је-
- Ене-де, a ти као самујеш?
- Самујем, господару. И да знаш, нисам ја крива да ме због њега твоји
људи гоне и затварају. Кад би ми владика дао разведеницу, удала бих се за
другог, јер ми је све ово дојадило.
Милош затвори очи. Ваздух је мирисао на лето и ту обесну жену што
стоји пред њим. Чуо је како уз-буђено дише. A осећа да га њен врели дах свега
про-жима. Какав диван сој, помисли, a удала се за разбој-ника! Али зар је она
крива? Гица се као разбојник и родио и такав ће остати до смрти. Она ми
одиста ништа није учинила, и неправедно је да због другог трпи. Нагло је
отворио очи и погледао Јеленку.
- Чиниш волико, жено, у Хомоље те више нећу пуштати да идеш.
Остаћеш овде, a ти, Симо, нађи joj где да станује.
- Господару, ја имам сестру удату у Панчеву. Знам добро грчко писмо и
језик, a вична сам и раду по господским кућама. Молила бих те да ме сестри
пошаљеш.
Те речи учинише да Милош осети као да нешто заувек губи. Ево, поново
се она глад срца и тела буди у мени! Бог или ђаво намерио је ту жену на мене,
и зашто да је пустим? Цео његов живот мину му кроз главу као сев муње.
Познавао је много жена, али још се није науживао и налудовао. Проклети
послови, увек су били од свега пречи. Љубица ми је убила Пет-рију, и после
њене смрти нисам до данас осетио ни потребу ни жељу за другом женом.
Долазиле су и од-лазиле, али ниједна није могла да ми загреје душу и узбуди
срце. А, ето, ова помамница је то постигла јед-ним јединим погледом.
[240]
- Добро, Јеленка, мени је исто тако потребна па-метна и учена жена да
ми васпитава децу и учи их раду и писмености. Остаћеш овде - тврдо нареди
Милош.
- Урадићу како заповедаш, господару - одговори Јеленка поклонивши се
дубоко.
- Амиџа, побрини се за њу! - једва превали Ми-лош преко језика, дајући
Јеленки знак да може ићи.
XI
После Карађорђеве смрти српска емиграција у Бесарабији потпуно је
изгубила наду да ће се моћи обрачунати c Милошем и наметнути своју власт
Ср-бији; али и поред свега тога она је својим радом и др-жањем представљала
сталну опасност.
Несрећни завршетак буне у Влашкој и Молдави-ји, нереди у Грчкој и
затегнути односи између Русије и Турске, поново су оживели и покренули
српске емигранте, уливајући у њихова огорчена срца нове наде. После
Јоргаћеве трагичне смрти, Хаџи Продан је пребегао у Бесарабију, a Младен
Миловановић по-веде се за Ипсилантијем и преко Буковине умаче у Сибињ, a
одатле пређе у Банат. Аустријске власти, дознавши за то, издаду за њим
потерницу. Младено-вог пратиоца ухвате, a Младен им умакне и притаји се
код својих познаника и пријатеља. O свему томе Милоша су одмах обавестили
његови агенти, na je из-дао наређење да се Младен одмах ухвати и спроведе у
Крагујевац уколико пређе границу.
Незадовољан што је био онако неприбран пред Јеленком, Милош је цело
то поподне обилазио торо-ве, њиве и ливаде, настојећи да угуши и отера од
себе лик те лепе и замамљиве жене. Знао је да ништа неће моћи да га спречи
у одлуци да Јеленку држи поред себе. Оно страсно, неутољиво, жеђ за
љубављу и жи-вотом, слепо га је свега захватило.
Размишљао je o Јеленки. Зло долази од жене само ако је човек слаб и ако
подлегне њеној ђавољој моћи. Ја сам тврди господар, и чега имам да се бојим?
Жене су, напокон, и створене зато да улепшавају наш живот. Турци су у праву.
Без жена, њихове љу-бави и враголија, свет би био сувише нескладан и до-
садан. Слатко јевладати и господарити, задавати љу-
16/в
[241]
дима страх и своје противнике уништавати, поседо-вати богатство,
осећати земљу и њену душу, али без жена и њиховог греха - све то не би
имало праву вредност и значај. Оне су отров, мука и невоља наша, али су и све
оно што на пролазном путу кроз живот има неоцењиву драж и вредност.
Досаду, истина, могу да убију шале на рачун Вука и осталих који се око мене
напињу, али то је све ништавно. Зар да ве-чито слушам Амицине досетке,
Вуково и Димитрије-во мудровање, Вучићево надимање? Много је око мене
гада и ругобе, крви, одмазде и подлаштва! Из тога се једино може побећи на
топле груди жене. A Л>убица је већ прошла, зборала се и мирише на восак и
босиљак. Снажном вуку треба младо јагње! Y њему се тога дана помаљао
ведар немир, разгоревала по-тискивана жеља и срце дрхтало од наде. Осетио
је да c TOM женом поново долазе лепоте, часови заборава и опојности тела и
душе. Настаће ноћи у којима се све заборавља. Зар би било паметно мимоићи
то, и живети само суров живот пун обрачуна, интрига, по-литичких смицалица
и крваве одмазде? Морам то двоје ујединити да бих лакше истрајао до
коначног циља. Сви ми завиде, сви зависе од мене, свима наго-ним страх у
кости, a часови уз њу биће ми драгоцен одмор и окрепљење.
Ова одлука распламса у њему добро расположе-ње. Зато се враћао
конаку препорођен. Ноћ која је долазила веома га је узбуђивала. При улазу у
дво-риште изненади се кад угледа Љубицу како живо разговара c неким
човеком у дроњцима. Чудновато, како жене чим сазру постају душевне и
откупљују своје грехове милосрђем - помислио је посматрајући човека у
ритама. Али у часу кад је хтео да прође, из-ненада му се у свести нешто
покрену, и тај подбули човек разбуди у њему сећање на Младена. Окренуо се и
бол>е га загледао.
- Милошу, зар не познајеш Младена? - викну Л>у-бица.
Милошеве очи обухватише Младена оштро, брзо и радознало. Сав у
дроњцима, зарастао у прогруша-лу чекињасту браду, имао је јадан и погружен
из-глед.
- Господар Младен, ма је ли могуће да је то он? -узвикну Милош и,
заборављајући негдашњу мржњу, приђе му и пољуби će c њиме у образ.
[242]
- Јест, Милошу, ето у каквом ме незавидном ста-њу видиш. Аустријанци
су хтели да ме ухвате, крио сам се и оголио. Прешао сам у Србију и прво
дошао теби, јер ако је да се мре или живи, нека то буде овде.
Нешто као слабашан дах туге и сажаљења доти-цало се тога часа
Милошева срца. Обнови у сећању Младена из дана кад је уз Карађорђа владао
Срби-јом. Кад су му сви завидели и сви га се бојали. Сада је пред њим стајао
очајник, мада му је лице још увек било помало гордо, a y очима се назирао
траг нека-дашње моћи и пркоса. Али све је то било само бедан остатак онога
што је некада био и представљао Мла-ден. Судбина је крвник и превртљивац,
помисли Ми-лош. Уздигне човека, и одједном га одбаци од себе као нешто
непотребно и мрско. Учини му се да је све што се између њих двојице немило у
прошлости до-годило, сада избрисано Младеновим бедним изгле-дом и
положајем. Овај старац, ма како изгледао зао и мрзак, заслужан је за Србију и
треба му помоћи.
- He брини Младене. V Србији више не одлучује везир ни Турци него ja, a
реч ти дајем да ће ти Србија преко мене исказати захвалност за све услуге
које си joj некада учинио! - Затим се окрену Паштрмцу и за-поведи: - Амиџа,
одведи господар-Младена у 'амам. Кад се добро окупа, подај му најбоље
хаљине, a кад се прибере и одмори, доведи га на вечеру.
- Хвала ти, Милошу, на братском поступку. Могу ли сматрати да је све
оно што је у прошлости између мене и тебе било овим што си сад урадио
заборавље-но и избрисано? - упита Младен.
- Чиниш волико, сада сам ја господар, a ти невољ-ник какав сам негда и
сам био. To једино мораш да схватиш, господар-Младене - оштро му одговори
Милош, окрену се и уђе у конак.
Милошев занос према Јеленки, тешкоће које су га • биле притисле услед
држања новог везира и Порте, све је могло да иде у корист Младену. Лепо
примљен и господски оденут, Младен се осећао добро и све више показивао
као човек који ужива кнежеву ми-лост и његово поштовање. A и Љубица је
била задо-вољна због таквог Милошевог држања, na je говори-ла у прилог
Младену:
- Тако ти среће и наше деце, немој што рђаво да учиниш Младену. Бојим
се да се све зло не врати на-шој деци. Знам, све ти је у рукама, моћан си, али
што
[243]
више добра урадиш, вратиће се већим добром нашој деци.
Милош је дизао очи и дуго је посматрао, a подму-као и претећи осмех
заиграо би му око пуних усана.
- Шта ти још хоћеш од мене, луда жено? Обукао сам га у чоху, смештам
га крај себе за трпезу, указу-јем му све почасти. He тражиш ваљда да му
постанем још и сеиз?
- He мислим то! Тешко је јадном Младену. Некада је међу првима био, a
сад му се Амиџа у брк подсме-ва. Ето, Вук је одиста паметан човек, али и он га
јуче пред свима нападе.
- Пусти то, Љубице! Њему је све дато, мада је он мене држао дуго
времена затворена. Mope, замало да ме у Топчидеру и не обеси!
Истина, Милош је тих дана био заокупљен пре-чим пословима, и o
Младену је мало водио рачуна, али му ипак никако није могао да заборави
стари дуг. Чекао је повољан час да коначно заврши обра-чун са некадашњим
противником. Да своју власт потпуно осамостали и Турцима све избије из руке,
издао је наређење кнезовима да отпочну сами расп-рављати све спорове међу
Србима. Нахијски кнезови су сада издавали пасоше, објаве, кажњавали и
пресу-ђивали. На тај начин су кадије и мутеселими остали без икакве власти и
посла, и потпуно изгубили сваки утицај. Да би зло по Турке било још веће,
султанове и везирове наредбе морале су се народу саопштава-ти само преко
Милошевог конака. Потом, готово преко ноћи, никоше српски судови - најпре
по нахиј-ским центрима, a затим по срезовима и општинама.
Абдурахман-паша осети Милошеву намеру и от-поче издалека да
протестује, али његова негодовања и претље кнез одлучно одби.
После Милошева одбијања, Абдурахман је остао и даље упоран у
захтевима да београдски мутеселим врши полицијску службу и над Србима и
над Турци-ма. Због тога је у Милошеву конаку за време ручка почела жива
препирка између Вука, Димитрија и Ву-чића. A повод је било ослобођење неког
кочијаша који је убио Јеврејина трговца.
- Ја му, вала, не бих опростио за почињени зло-чин; ако ни због чега
другог, a оно би га требало по-губити из моралних разлога, јер је убио човека
из ко-ристољубља - рече Вук.
[244]
- Mope, да нешто тог Чивутина није он убио, ја бих га смакнуо - узвикну
Вучић - јер не само да је увек био на страни наших непријатеља него је чак и
уходио у корист Турака.
- Грешиш, Вучићу! Можда се тако могло док суд није установљен, али
сад постоји судска установа, и људи у њу морају имати пуно поверење. Она је
наша узданица и заштита, и ако је будемо одозго рушили, изгубиће свој значај
- убеђивао је Вук.
- Прдиш, Вуче, у млин да је више буке! Јест, ако је правде онда је тог
несретника одиста требало по-губити, али да ли би од тога ико видео користи.
Зато сам га послао Сими харамбаши., Он ће му ставити муда у процеп, па од
њега направити или јунака или га отерати у гроб. A најпосле, боље је да сутра
погине у борби против Турака, него да му ја скидам луду главу. A кад боље
размислимо, њега користољубље није навело на убиство, него једна похлепна
жена. Ти, Вуче, чини ми се да још ниси начисто шта је све човек због жене у
стању да учини. За правду, Турке и народ - кочијаш је погубљен, a опљачкане
паре су враћене Исаковој жени и деци. C друге стране, ја сам стекао поуздана
човека, који ће у ватру и воду на прву моју заповест. Па чак и да није тако како
велим и мислим, мораш признати да је у Србији премало људи да губе главе
због некаквог Чивутина - одгово-ри му подсмешљиво Милош.
- Е, Милошу, све је то некако данас простије и боље - рече Младен - али
мука је била под покојним Карађорђем судити и политику водити.
Милош га оштро погледа и плану:
- Чуј, господар-Младене, нисам ја за тебе »Ми-лош«, већ добро знаш ко
сам и шта сам. Ја теби гс, -подарим, a ти мене увек милошаш и све водиш и на-
врћеш воденицу на оно што је прошло за сва време-на. Hero, мој ти је савет:
боље се држи овога од чега живимо и ја и ти . . .
V жел>и да освоји Милоша и нађе потребно сми-рење, Јеленка се
трудила да угоди свакој кнежевој жељи. Знала је да ситнице чине оно што је
најбитније у односима између жене и човека. Зато се најпре дала на посао да
своју собу тако уреди како би изгле-дом и привлачношћу одговарала ономе
што је желе-ла да постигне. Свуда су биле постављене мале сећи-је и мноиЈтво
јастучића, a све је мирисало на опојно
[245]
ружино уље. Y соби је владала полутама, јер је свет-лело само једно
кандило са три жишка. Милош је се-део на челном дивану, a Јеленка je
причала, убацују-ћи покаткад неку смелу и реску пошалицу. To cy биле махом
недоречене мисли, које се увек своде на оно забрањено, али су уједно
наговештавале да је живот пролазан и да га треба користити у радости и
љубави. Њено причање и њен глас будили cy y кнезу луду жељу да што пре
осети привлачност забрањене љубави...
Y часу кад се примакла како би му показала ку-тију у којој је чувала
накит, осетио је да је узнемире-на и нестрпљива. Од њене близине прожимали
су га жмарци. Полусветло собе постало је скоро румено, a све ствари око њега
немирно су заиграле. Нагло се усправио, ухватио је рукама око паса и
потражио њене усне. Јеленка узвикну, мада слабо, као да се препала или
хтела да се наљути, па онда попусти и преви му се преко руке. Спустио ју је
благо на сећију. Онако како снажан и незграпан човек спушта неку крхку
ствар за коју се боји да се не разбије. И док joj je раскопчавао јелек говорио joj
je омамљен њеном лепотом:
- Како си лепа! Како си неописиво лепа! Усправила се, раширила руке и
пала му на груди,
претварајући се у стидљиво, али безумно створење.
- Ох, боже, шта ли ће са мном бити? Ти си моћан, a ja сам само јадно
створење које никога на овом све-ту нема.
- Кад имаш мене, ничега не треба да се бојиш -шапутао је Милош.
- Зар да ме убије као Петрију? - рекла је, покуша-вајући нежно да га
одгурне.
XII
Што је Младенов боравак у конаку дуже трајао, TO ce y Милошу све јаче
будила стара мржња и жеља за осветом. Највише од свега гушило га је
сазнање да се некадашњи председник Совјета и окрутни госпо-дар Младен
није ничим дао понизити, нити је хтео да увиди како је у његовој, Милошевој,
руци. Остајао је као и увек поносит, истицао је свуда и пред свима своје
заслуге, и настојао сваком приликом да покаже
[246]
како се према њему мора другачије поступати и o њему друкчије
мислити. Никад није хтео да ослови Милоша господаром. Чак је покушао да му
даје саве-те, и захтевао да га сви, па и сам кнез, пажљиво слушају кад говори.
Према људима из околине пона-шао се нехајно и са омаловажавањем. Једино
је Љу-бици исказивао пажњу и посебно поштовање.
Промена Милошевог држања према некадашњем председнику Совјета
имала је и политичку позадину. Младен је још из првог устанка био познат као
непо-мирљив противник нагодбе c Турцима. Чак је једном приликом одлучно
изјавио султанову изасланику да је Србија потпуно независна, и да прекида
све одно-се c Турском Царевином. Ништа боље нијестајао ни код Руса. Y
Родофиникину је стекао вечитог непри-јатеља. C те стране, Младена није
подносио Вук Ка-раџић, који je c Родофиникином одржавао присне везе и
преко њега добијао новчану помоћ за свој про-светитељски рад. Ys TO, својим
несумњивим говор-ничким даром, познавањем светске ситуације и угле-дом
који је уживао међу многим људима у Србији, Младен није могао стећи
симпатије у Милошевој околини. Ни самом Абдурахман-паши није било по вољи
да ce y Крагујевцу уз кнеза налази познати тур-ски непријатељ. Томе се не
треба чудити, јер је време било бурно, a царство свакога дана доживљавало
непријатна изненађења. A још поврх свега, Милош је од Германа добио
извештај у коме му се јавља да цар Александар неће да зна за Младена, јер је
без њего-вог питања одбегао у Србију, па га због тога препуш-та на вољу
Милошу.
Милош је једва чекао прилику да напусти улогу самарићанина. Али он се
није задовољавао само тиме да Младена смакне: желео је да га пре свега из-
мучи и понизи. Због тога је најпре преко својих по-верљивих људи организовао
читав низ тужби. Отпо-чели су намах да пристижу разни, скоро непознати
људи. Тражили су дугове или тужакали Младена како је крив за убиство овог
или оног човека. Осећа-јући да је дунуо неповољан ветар, Младен се једног
дана, кад је кнез са најужом околином седео на ди-ванхани, a после неке
дрске Амиџине шале, обрати Милошу:
- Милошу, оно што си наумио уради бар овде, да ти је Богом просто, како
би ми се бар за гроб знало.
[247]
- Чиниш волико, господар-Младене, откако те знам, увек Си грешио у
погледу мене, Ти, јадан, као да не знаш колико те већ времена везир тражи, a
Руси ми наређују да те протерам. Ја ти, међутим, ос-тављам на вољу да бираш
на коју ћеш страну. V Ауст-рију или Русију.
- Ако морам да напустим Србију, за чију сам се слободу целог века
борио, онда ми дозволи да идем у своју старевину у Херцеговину. A што се
тиче ових твојих који на мене лају, то ја ни у рабош не зарезу-јем, јер све што
сам радио и чега се год подухватио, било је само за добро Србије - одговори
Младен.
- Слажем će c тобом, господар-Младене, али ево Вука који историју
пише, па нека ти он каже шта o теби и твоме раду мисли - рече Милош.
- Зар ћопави Вук да ми суди! - узвикну презриво Младен.
- Ако сам и ћопав, ипак знам сва твоја зла дела и несреће које си под
Карађорђем починио. Несрећног вожда си завадио c Миленком и Петром. Само,
вере ми, грешно је да у оваквом твом положају и ја при-ливам уље на ватру -
узбуђено рече Вук.
- Вала, Вуче, прсиш се како истину говориш и како ћеш је потомству
оставити - заједљиво и лука-во убаци Амиџа - a ето Младену не смеш у лице да
кажеш каква је све зла починио другима. Или смат-раш да зло можда није у
томе што је прве људе уби-јао? Војводе c вождом завађао? Скеле и турска има-
ња приграбио? И, уз то, мада никад ни у једном боју није учествовао, увек је за
себе најбољи и највећи део плена узимао. A да његово безакоње буде што
грђе, сиротињским кукурузом је хранио своје свиње и Немцима их продавао.
- Све ја то знам боље од тебе, Амиџа - узврати Вук - али нити је право,
нити на своме месту да то сада потржемо.
- A шта би ти, Вуче учинио да ти је, рецимо, неш-то Младен као Милошу
рођеног брата отровао? -упита церећи се Симић.
- Бог ми је сведок да у Милановој смрти немам никаква удела. Ако је
њега ко отровао, онда је то само могло бити учињено по наговору владике
Аеон-тија и Родофиникина, који су по сваку цену хтели да створе раздор међу
старешинама како би загоспода-рили Србијом - узвикну Младен.
[248]
- Де, де, није ни ђаво тако црн колико људи хоће да га направе. Ја и
Младен смо заборавили све ружно из прошлости. И нећу више дозволити
никоме да га напа-да и узнемирава. Решио је да иде куд је наумио. За ту
прилику сам и позвао сердара Мићића да га преко на-ших веза пребаци у
старевину.
- Хвала ти, Милошу - уздахнувши рече Младен. Пре Младенова одласка
за Ужице, Милош је подвр-
гао оштром испиту све оне који су служили некадаш-њег председника
Совјета, јер је био обавештен да је Младен намеравао да побегне. Са сердаром
Мићићем разговарао је у четири ока. Лукав и проницљив, сер-дар одмах
схвати да Милош тражи Младенову смрт ...
XIII
Младенова смрт растеретила је Милоша давнашње жеље да освети свог
брата Милана. Везир у Београду и Порта схватили су ово као Милошеву
несумњиву тежњу за миром и редом у Србији, a Руси се нису мно-го ни
интересовали за некадашњег председника Совје-та, јер су веровали да је
заиста настрадао од разбојни-ка на путу за Херцеговину. Y народу се шапатом
раз-носио глас како је Мићић у ствари убио Младена да би га опљачкао. Taj
догађај се најтеже дојмио Љубиде. Је-дина је она наслућивала прави узрок
Младенове смр-ти. Још од Карађорђеве погибије, она је све више раз-мишљала
o своме злом удесу. Ма како да joj je годило што је преко Милоша израсла до
најпознатије и нај-више цењене жене у Србији - кнегиње и мајке, како ју је
народ звао, никако није могла да се помири да слави, богатству и угледу
жртвује свој мир и љубав. Прво и највеће њено разочарење била је Петрија,
нарочито кад је после њеног убиства морала да се потуца, да се крије и бежи
од Милошева гнева. Помирење је у ства-ри било само смирење. O негдашњој
присности, паж-њи и нежности више није могло бити ни говора. Ми-лош ју је
држао у кући, поштовао и признавао само због деце, коју је заиста много
волео.
Откако се Јеленка уселила у десно крило конака, Љубица је оним
истанчаним чулима жене и мајке на-слутила да је у тој лепотици добила једну
од најопас-нијих супарница. Супарницу која је све унапред прора-чунала, која
зна шта добија c Милошем, и која ће уме-
[249]
- Чиниш волико, господар-Младене, откако те знам, увек си грешио у
погледу мене. Ти, јадан, као да не знаш колико те већ времена везир тражи, a
Руси ми наређују да те протерам. Ја ти, међутим, ос-тављам на вољу да бираш
на коју ћеш страну. V Ауст-рију или Русију.
- Ако морам да напустим Србију, за чију сам се слободу целог века
борио, онда ми дозволи да идем у своју старевину у Херцеговину. A што се
тиче ових твојих који на мене лају, то ја ни у рабош не зарезу-јем, јер све што
сам радио и чега се год подухватио, било је само за добро Србије - одговори
Младен.
- Слажем će c тобом, господар-Младене, али ево Вука који историју
пише, па нека ти он каже шта o теби и твоме раду мисли - рече Милош.
- Зар ћопави Вук да ми суди! - узвикну презриво Младен.
- Ако сам и ћопав, ипак знам сва твоја зла дела и несреће које си под
Карађорђем починио. Несрећног вожда си завадио c Миленком и Петром. Само,
вере ми, грешно је да у оваквом твом положају и ја при-ливам уље на ватру -
узбуђено рече Вук.
- Вала, Вуче, прсиш се како истину говориш и како ћеш је потомству
оставити - заједљиво и лука-во убаци Амиџа - a ето Младену не смеш у лице да
кажеш каква је све зла починио другима. Или смат-раш да зло можда није у
томе што је прве људе уби-јао? Војводе c вождом завађао? Скеле и турска има-
ња приграбио? И, уз то, мада никад ни у једном боју није учествовао, увек је за
себе најбољи и највећи део плена узимао. A да његово безакоње буде што
грђе, сиротињским кукурузом је хранио своје свиње и Немцима их продавао.
- Све ја то знам боље од тебе, Амица - узврати Вук - али нити је право,
нити на своме месту да то сада потржемо.
- A шта би ти, Вуче учинио да ти је, рецимо, неш-то Младен као Милошу
рођеног брата отровао? -упита церећи се Симић.
- Бог ми је сведок да у Милановој смрти немам никаква удела. Ако је
њега ко отровао, онда је то само могло бити учињено по наговору владике
Леон-тија и Родофиникина, који су по сваку цену хтели да створе раздор међу
старешинама како би загоспода-рили Србијом - узвикну Младен.
[248]
- Де, де, није ни ђаво тако црн колико људи хоће да га направе. Ја и
Младен смо заборавили све ружно из прошлости. И нећу више дозволити
никоме да га напа-да и узнемирава. Решио је да иде куд је наумио. За ту
прилику сам и позвао сердара Мићића да га преко на-ших веза пребаци у
старевину.
- Хвала ти, Милошу - уздахнувши рече Младен. Пре Младенова одласка
за Ужице, Милош је подвр-
гао оштром испиту све оне који су служили некадаш-њег председника
Совјета, јер је био обавештен да је Младен намеравао да побегне. Са сердаром
Мићићем разговарао је у четири ока. Лукав и проницљив, сер-дар одмах
схвати да Милош тражи Младенову смрт ...
XIII '
Младенова смрт растеретила је Милоша давнашње жеље да освети свог
брата Милана. Везир у Београду и Порта схватили су ово као Милошеву
несумњиву тежњу за миром и редом у Србији, a Руси се нису мно-го ни
интересовали за некадашњег председника Совје-та, јер су веровали да је
заиста настрадао од разбојни-ка на путу за Херцеговину. Y народу се шапатом
раз-носио глас како је Мићић у ствари убио Младена да би га опљачкао. Taj
догађај се најтеже дојмио Љубиде. Је-дина је она наслућивала прави узрок
Младенове смр-ти. Још од Карађорђеве погибије, она је све више раз-мишљала
o своме злом удесу. Ма како да joj je годило што је преко Милоша израсла до
најпознатије и нај-више цењене жене у Србији - кнегиње и мајке, како ју је
народ звао, никако није могла да се помири да слави, богатству и угледу
жртвује свој мир и љубав. Прво и највеће њено разочарење била је Петрија,
нарочито кад је после њеног убиства морала да се потуца, да се крије и бежи
од Милошева гнева. Помирење је у ства-ри било само смирење. O негдашњој
присности, паж-њи и нежности више није могло бити ни говора. Ми-лош ју је
држао у кући, поштовао и признавао само због деце, коју је заиста много
волео.
Откако се Јеленка уселила у десно крило конака, Л>убица је оним
истанчаним чулима жене и мајке на-слутила да је у тој лепотици добила једну
од најопас-нијих супарница. Супарницу која је све унапред прора-чунала, која
зна шта добија c Милошем, и која ће уме-
[249]
ти да истраје у својој одлуци. Борити će c њом, значило је изазвати гнев
Милошев. Остајало joj je да се помири са судбином и призива у помоћ Бога.
Зато је редовно свакога дана одлазила у цркву, клечала и упућивала ватрене
молбе небу, кунући и желећи смрт жени која је заузела њено место у срцу
Милошевом. Али, била је већ месецима свесна и сама да губи битку. Јеленка је
све више опчињавала Милоша; он је сада сваки слобо-дан тренутак проводио c
њом. Док је бдила и молила се Богу, борила се као очајница, иако се он све
више од ње удаљавао. Молитвама је бранила свој дом, свога мужа и оца своје
деце. Тако је често помишљала да би боље било да је умрла него што је овако
ниско пала. Она која њега никад није ни у мислима изневерила, стално је
изневеравана и потискивана од других. Па ипак, све то више није могло
остати тако. Мора се наћи некакво решење - излаз. C Јеленком нити хоће нити
може остати под истим кровом. Поготову је недопу-стиво да joj та белосветска
васпитава Савку и Петру. Одлучила се на оно најтеже: да напусти Крагујевац.
Конаци у Пожаревцу и Београду већ су изграђени. На-шла је и разлог да
тражи пресељење.
Три дана је лежала, изговарајући се болешћу. Зна-ла је да ће Милош
доћи да је обиђе и види како joj je. Обукла се у своје најлепше одело и чекала
га седећи на миндерлуку. Ушао је ужурбаним кораком, раздраже-на лица и
неповерљивих очију. Гледао ју је часак, a за-тим је извештаченим осмехом
покушао да ублажи сво-је нерасположење:
- Чиниш волико, Л>убице, нисам знао да си толико болесна!
- Нешто ми је лакше, али се још не осећам добро. Ђћим ми је рекао да
бих морала променити ваздух.
- За то je бар лако! Ето, конак у Пожаревцу је готов. И сам сам мислио да
се једно време тамо преселиш са децом - одговорио је Милош, вребајући какав
ће то утисак оставити на њеном лицу.
- Ја бих, Милошу, хтела што пре да одем. He могу, схвати ме, не могу
више! Тешко ми је. Болна сам! - у очајању рече А»убица и горко зајеца.
- Све ћу учинити да оздравиш, да ти буде у Пожа-ревцу добро, a зиму
можеш да проведеш у Београду или у Топчидеру. Тамо има бољих 'ећима, a и
за децу ћеш наћи учитеље - рекао је, осетивши жељу да приђе, али се
савладао јер се бојао да изливом нежности не \ чини да она одустане од своје
намере.
[250]
XIV
Оно што се почело и постигло у преговорима c Ma-рашлијом, нико више
није сматрао довољним. Чак га се није ни сећао, a уколико се сећао, било је
пропраће-но негодовањем. Y заосталу Србију закорачио је нов и незаустављив
живот. Из Аустрије је нагрнуо новац; све више људи хтело је да тргује и да се
богати. На другој страни, сељаци су се гладно бацили на земљу која ће их
хранити и омогућити им бољи живот. Спахије су, истина, још по градовима,
али су одсечене од села. Њима се понешто и убаци у кљун да не реже. Секира
неуморно ради, a из удаљенијих и неприступачних крајева сви теже да се
спусте до плодне и питомије зе-мље и да заузму што боље комаде. Крчи се
што је неис-крчено, a Турци ужурбано нуде на продају своје пра-во. Kao у
некаквој новој насеобини, у Србији се свако труди да што више узме и захвати.
При том се много не пази да ли је оно што неко приграби већ раније неко
купио или заузео. Влада право јачега. Сељаци се много не устежу да закораче
и смотају манастирску и оп-штинску земљу.
A Милош у томе свима даје најбољи пример. Похле-пан је на свако добро
парче земље, и ма где да му се до-падне нечија њива или ливада - његова је.
Воденице и ваљарице исто тако. Y његовим рукама су скеле и ме-хане;
заступник је царина и држи скоро сву трговину преко својих ортака. После
њега - његове старешине највише захватају. Али, уколико је једна личност
јача, способнија, a жели да се више обогати и ојача, утоли-ко је више
незадовољна Милошем и његовом управом. O Турцима скоро нико више и не
води рачуна. Чак и достојанствени везир Абдурахман сад је само човек који
благосиља све што Милош науми да спроведе у дело. Турско Царство је само
привремени оквир, a све што се догађа и ствара у Србији - нешто је ново.
Милош и цео његов управни апарат стрепе и сву пажњу поклањају
ономе што може да дође споља, страхују од незадовољних емиграната, a
преко незадо-вољства које се рађа у земљи прелази се олако. V ства-ри, кнез,
као и сви владаоци света, тражи узрок тамо где га нема. He опажа грешке
својих људи, повећани намет, кулук који народ обавља њему и старешинама.
[251]
He схвата да грдње и увреде домаћих људи народ теже подноси од
турског зулума.
Врење у народу је много јаче у плодним крајевима, око граница и река,
где су економски услови били бољи. Y томе предњаче смедеревска нахија и
Помора-вље. На челу новога струјања налази се један до тада мало запажен
човек - Милоје Бак, из Кусатка. Неми-ран је духом, одлучан и брз на новину.
Кад је избио први устнак био је поп, али свештени чин му није од-говарао.
Рашчинио се и постао писар Вујице Вулиће-вића. Затим је трговао, a приликом
слома тринаесте прешао је у Аустрију, где је остао све до другог устан-ка.
Учествовао је у неколиким борбама док није скло-пљен мир. Затим га је Милош
као паметна и учена чо века више пута ангажовао за обављање послова са
аустријским властима. После тога, Милоје се одао тр-говини стоком.
Путујући као трговац, Милоје је неопажено ство-рио много својих тајних
упоришта и сада је чекао пра-ви час да почне остваривање своје замисли. Буна
у Гр-чкој, нереди у Турском Царству, неспоразуми између Милоша и
Абдурахман-паше, позиви емиграната на ус-танак, незадовољство и
непристајање Порте да изиђе у сусрет захтевима које је народ преко Милоша
поста-вио султану - све је то утицало да се Бак одлучи на јав-ни иступ. Али и
поред његове живе делатности, рад му је дуго остао незапажен.
Некако почетком 1825. године, нахијском кнезу Петру јављају како неки
сељак из Селевца, умешан у буну пожешке и рудничке нахије, стално напада
њега и кнеза Милоша, позивајући народ да свргне старе ста-решине и изабере
нове. He слутећи каква ће се несрећа догодити, Петар приспе ноћу са својим
момцима и све-же тога сељака, у намери да га спроведе за Крагујевац. Кад то
дознају остали сељаци, узму оружје и опколе Петра и његове момке.
- Какав је то ред и право да ти c момцима хајдучки упадаш човеку у
кућу, вежеш га и плашиш му децу! Ако је крив, дођи дању како власти
доликује и води га. Или га тражи од села и кажи његову кривицу, па ћемо га
ми сами предати суду - викали су раздражени сеља-ци.
- Л>уди, браћо, он је грдио кнеза Милоша и мене -правдао се Петар - a
позивао је народ да побије моје момке.
[252]
- Није, вала, ни грешио, Петре, јер твоји су момци ко бесни пси и заиста
их треба све побити.
- Браћо, уразумите се, ја њега морам послати у Кра-гујевац. Тамо ће суд
донети одлуку је ли крив или није.
- He лудуј, Петре! Ко замакне једном у Крагујевац, из њега се више не
враћа. Hero пуштај човека и хватај маглу док ти је читава глава!
Петар није имао куд, него пусти сељака и сутрадан се врати у Азању,
али тек ту наиђе на бунџије. Били су приспели сељаци и из околних села, па
чак и из оних најудаљенијих. Огорчени, стану викати на Петра.
- Пресити смо и тебе и твојих момака и кнеза Ми-лоша! Наметнули сте
нам порез већи него Турци, a ваше безакоње се не може c њиховим ни
упоредити.
- Браћо, то што ви радите, то је буна. Чим чује Ми-лош, послаће на вас
војску. Hero, ако вам је што не-право a ви реците, па ћу ја известити Милоша;
он ће то одмах извидети и, уколико је право на вашој страни, изменити.
- Ако је тако, Петре, онда најпре да знаш - нећемо те за кнеза! Друго,
тражимо да народ себи бира ста-решине. Да се укине кулук за главаре, смање
порези и одстране Милошеви бездушници што сатиру народ. Исто тако,
захтевамо да једино суд може кажњавати кривце или неког осудити на смрт.
- Добро, ја ћу известити o свему кнеза Милоша, a ви се разиђите кућама.
- Нећемо! Овде ћемо чекати одговор! - викали су
сељаци.
O побуни и захтевима сељака, Петар извести Ми-лоша. Кнез одмах
отпосла у смедеревску нахију свог брата Јована и Милутина Гарашанина да
извиде до кога је кривица и да на сваки начин умире народ, a околним
нахијским старешинама нареди да мотре на све што се у народу збива и пазе
на кретање смутљи-ваца и сумњивих. Јован и Гарашанин приспеше са не-
колико стотина војника у Азању. Како бунтовници нису имали намеру да се
пролива братска крв, измеша-ју će c Милошевом војском. Кад су кнежеви
војници дознали због чега се народ буни, и они се придруже бунтовницима.
Том приликом рекоше Гарашанину да ће га задржати за свог старешину ако
може одсад да управља и суди како народ тражи, a ако не може или не жели,
они ће наћи себи другог човека. Да избегне смутњу која се могла претворити у
велику несрећу, Јо-
[253]
l l
ван се благо обрати бунтовницима:
- Браћо, не треба да сумњате у добре и праведне на-мере кнеза Милоша.
Он ће заувек стати на крај зулу-мима, смањиће колико се може порез и
поставити вам за старешине оне људе које ви желите. A да се уверите како
говорим истину, изаберите своје људе, дајте им пуномоћје, a ja вам добар
стојим да ће их кнез потвр-дити.
На те речи бунтовници се примире, после чега на-стане договарање.
Најзад истакну Милоја Бака за сво га нахијског кнеза јер је по њиховом
мишљењу био на-родни човек који познаје њихове невоље. Истовреме-но,
наместо Гарашанина изаберу Андрију Јокића, тр-говца из Тополе.
XV
Изгледало је да се овим буна смирила. Јасеничани и Лепеничани се
вратише својим кућама; уз пут су по селима причали шта се догодило у
смедеревској нахи-ји и како је Јован обећао да им смени Гарашанина a уместо
њега да постави Андрију Јокића. To je само no себи узбунило ове крајеве.
Јасеничани се потом окупе у близини села Шаторње и донесу закључак да ни
они не желе Гарашанина за нахијског кнеза. Затим одреде неколико кметова
да однесу Милошу у Крагујевац на-родну молбу у којој траже да им се испуни
обећање које им је дао Јован. Милош одмах позва себи Андрију Јокића и
потврди га за кнеза јасеничког, a уместо Па-резана постави Милутина
Борђевића из Жабара за ле-пеничког кнеза. Потврдио је чак и Милоја Бака, јер
се бојао да му 'не умакне, или изнова не распири буну.
Међутим, Бак није хтео Милошеву милост и поми-рење. Одмах по
Јованову одласку у Пожаревац, поче радити на побуни. Окупио је бунтовнике
најпре у Се-левцу, затим из околних села, па чак је доспео и у Па-ланку.
Послао је гласнике Јасеничанима и Лепенича-нима да се дижу и окупљају у
Тополи, a он да ће им доћи c војском из смедеревске нахије. Свога брата Ми-
лића c нешто побуњеника посла у Пожаревац да тамо дижу народ на устанак.
Чим је чуо да бунтовници иду на Пожаревац, Јован напусти свој конак и c
породи-цом пређе у Пореч, јер за Крагујевац није могао проћи. Милић
посаветова народ у пожаревачком крају да се
3JSe буни против Милоша, већ против његових људи *,*соји чине
неправде као и против великог пореза.
Осамнаестог јануара Милоје Бак крену c побуњени-цима из Кусатка и
сутрадан се сједини c Јасеничанима и Лепеничанима. Y Жабарима се састаде c
кметовима које је Милош био послао да извиде какви су услови Милоја Бака. Y
почетку разговора он се показао упо-ран и ратоборан, али најзад попусти,
тражећи да се ар-химандрит Мелентије Павловић закуне пред народом у
Милошево име како се нико од побуњеника неће узимати на одговорност. Кад
архимандрит одби да по-ложи заклетву, Бак плану и одлучно изјави:
- Кад је тако, дуовниче, онда иди и кажи Милошу да ћемо одсад
разговарати само под оружјем. Ми смо решили: нећемо одустати док своје
право не извојује-мо. Реци кнезу још и то да ми неизоставно тражимо да се све
нахије што пре сакупе како би се порез праве-дно разрезао. Исто тако,
тражимо да се једном за сваг-да укине насиље, утврде народна права и да
народ сам изабере старешине, јер нисмо ми крв против Турака проливали да
бисмо горе тиране на свој врат навалили.
Тако се Милошеви изасланици врате у Крагујевац необављена посла. A
готово сва Србија већ се била за-таласала и кренула у буну. Неред је захватио
и бео-градску нахију; једино је Јеврем успео да одржи мир у Мачви, a
делимично и у ваљевској нахији. Уз Милоша је остала и гружанска нахија,
захваљујући Вучићу, који је као кнез био омиљен у народу. Двадесетог ја-
нуара, Бакове присталице одржале су у Тополи своју скупштину на којој су
донели закључке и формулиса-ли своје захтеве Милошу.
Из резолуције коју су му послали Милош је одмах схватио да буну воде
заиста спретни људи, којима није циљ само оно што је на скупштини у Тополи
пред на-род изнето. Међу побуњеницима се налазило доста његових
обавештача и посматрача, који су му сваку изговорену реч одмах преносили. A
народ је гунђао: »He може овако задуго остати.« »Много је ћаја a мало jaja, и
за сваког народ кајгану не може пећи.« »Народ је сав сложан и Милош се не
може одбранити.« Било је и таквих који су, устајући против Милоша, узимали у
помоћ и самог везира Абдурахмана, тврдећи како је он казао кметовима да
»више од народа не тражи сем по пет гроша од оџака. A ето им Милоша па
нека га упитају куд он остало троши и дева.« На то Милошев
[254]
[255]
ухода упита:
- A да ли би ви убили Милоша?
- He одмах. Најпре би морао да нам положи рачуне куд је денуо народно
благо. A народ зна колико је и кад давао.
- A после?
- Вероватно би омастио конопац - одговорио је мирно један од
побуњених сељака.
- Зар ви верујете да ће се Милош вашим захтевима покорити? - настојао
је ухода што више да извуче.
- Мораће, или му нема друге већ да гине!
Мада је народ листом био на Баковој страни, њего-ва.војска
представљала је гомилу непоузданих бунџија које је само незадовољство
држало на окупу. Њихов број се пењао каткад на пет хиљада, a било је дана
кад је износио само хиљаду, јер су тумарали по околним селима, пијанчили и
хвалисали се. Исто тако, сурова зима је ометала свако њихово веће окупљање.
И док су Бакове присталице улудо претиле, поручивале и дого варале се,
дотле се Милошева војска ужурбано иску-пљала. Y Милошу поново оживе онај
стари бунџија и ратник. Знао је колико је народ непоуздан, na je желео да
пред незадовољнике изиђе макар и са малом вој-ском, али да је ова чврста и
организована. Сву своју наду је полагао у Гружане који су се, предвођени Ву-
чићем, били искупили у Крагујевцу. Али пре него што се кренуло на
бунтовнике, сва Милошева војска иску-пи се пред конак, где joj кнез одржа
говор:
- Браћо моја, ви сви знате да је ово што имамо -моје и ваше дело. Знате и
то да су и ала и врана пре-гнуле да нас униште и поново у ропство врате. И
тако, нешто Турци, a још више страни агенти, узмутили су народ јер верују да
ће, ако мени дођу главе, лако сутра Србијом завладати, у огањ је бацити и
крвљу народном натопити. Ја, међутим, вама кажем a њима још једном
поручујем: могу и да погинем и нестанем, али Србија има хиљаду бољих и
спремнијих људи од мене који ће наставити да бране њено право и слободу.
Ето, ту је и Вучић који је заслужио да данас сабљу припаше и на-род од зла
брани. За његову верност ја га тим знаме-њем данас награђујем.
- Живео Милош! Живео Вучић! Доле издајници и разбојници! - повикаше
одушевљени Гружани.
Милошеви момци износили су неуморно из подру-ма чаброве вина и
ракије. Кнез се умеша међу сељаке,
[256]
te je c њима разговарао и л>убио се са старим позна-ницима.
Крагујевчани су запрепашћено гледали што се ради пред кнежевим двором и
како се истиче Ву-чић. До тога дана сабљу су поред Милоша могли да припашу
само Јован и Јеврем као кнежева браћа. По-што је своју војску добро охрабрио
и одушевио за бор-бу, Милош је пошаље c Вучићем на бунтовнике, a за себе
задржи своје момке и неколико стотина одабра-них л>уди на које се могао у
свему поуздати. A по-мишљао је и на оно најгоре: уколико се Вучићеви људи
поколебају или их бунтовници разбију, њему ће бар остати поуздано језгро из
којег се може створити нова војска, способна да ступи у битку са
незадовољници-ма. Поред тога, као претходницу је послао много сво јих ухода
и поверљивих људи, који су тобоже бежали испред Милошевог зулума и
представљали се као бун-товници, a y ствари су имали задатак да међу
ђаковце унесу што већу забуну.
Ни Вучић није седео скрштених руку. He мање лу-кав од свог кнеза, и он
је слао људе који су уносили па-нику у народ. Они су тврдили како Вучић
ставља под нож све оне који су пристали уз бунтовнике, a кога од сељака не
затекне у његовом дому, одмах му све спаљује и убија породицу. Од Уба то
исто чини Јеврем c мачванском и ваљевском војском, a Јован c пожаре-вачком.
Кроз села куда је Вучић пролазио, Бакови једно-мишљеници истрчавали
су боси да се придруже Вучи-ћу и његовој војсци. Двадесет и првог јануара
Вучић поседе Опленац и ту подиже логор. Испод њега, код тополских кућа,
распоредила се била Бакова војска.
Истога дана кад је кренуо Вучић, кренуо је и Ми-лош из Крагујевца за
Чумић. Одмах је било очигледно да су побуњеници узалуд губили време у
преговарању, јер су оклевањем и слањем депутата омогућили Ми-лошу да се
припреми за што бољу одбрану. Али они ни сада нису били одлучни да ступе у
борбу; уверени су били да ће својом бројном премоћи преплашити Ми-лоша и
Вучића, и тако спор окончати преговорима. Мада је Бакове изасланике
уверавао да жели прегово-ре, Вучић у току ноћи тајно припреми своју војску и
у зору изврши напад на побуњенике. Изненађени и неодлучни, ђаковци су
били потучени до ногу. Истина, једно одељење бунтовника које је предводио
Бак бо-рило се и добро одржало, али кад је Милоје допао
17/е
[257]
рана, и оно je попустило и разбегло се.
Вучић настави гоњење потучених све до Ратара, a Милоје Бак, тешко
рањен, побеже према Београду c намером да се дочепа Саве или Дунава и
пребаци у Аустрију. Његов брат Милић, необавештен o трагедији на Опленцу,
изненада упадне у Ратаре и заметне бој c војском, али одмах би савладан и по
Вучићевом наре-ђењу посечен.
XVI
Упркос победи и разбијању Бакове војске, у наро-ду није настало
примирје какво је Милош желео. Јев-рему, који је двадесет трећег јануара
стигао у Кусадак са својом војском, постало је сасвим јасно да узроке буни не
треба тражити једино у тежњи Милоја Бака да се истакне, него да су дубл>и
корени узрок братоуби-лачког сукоба. Вучићева војска пљачкала је у побуње-
ним селима као да је упала у неку непријатељску зе-мљу. Јеврем је, додуше
узалуд, покушавао да својим војницима забрани пљачку и насиља, јер је
претила опасност не само да жешћа буна избије на другом мес-ту него и да
анархија почне баш од победничке војске. Да је то могућно, најјасније му је
показало држање око три хиљаде људи под оружјем који су се изјаснили на
збору у Драгачеву да неће да иду на своју браћу, a Ми-лошу су чак послали и
извештај да за свог старешину не желе више кнеза Васу, »јер нас назива
фукаром, a фукаром нас је он начинио«. Исто тако, већ се била дигла на ноге и
београдска нахија. Зато Јеврем јави Милошу да што пре похита у Велику Крсну
и да по-куша на сваки начин да смири народ.
Y овако тешкој ситуацији, Милош доби вест да је Милоје Бак ухваћен у
Малом Мокром Лугу. Y мислима је видео Милоја Бака: озбиљно лице и лукаве
очи ко-јима ништа не може да избегне. Y боју за Пожаревац јуришао је десно
од њега. Био је заиста храбар и одлу-чан. И вешт трговац и слаткоречив човек.
Слао га је преко да набавља оружје, џебану и храну. Чак је једно време
помишљао да смени Вујицу и на његово место да постави тог распопа.
Подмукло псето, како је само умео да се претвара!
Није ни осетио кад су се отворила врата и забубњао промукао глас
Марка Штитарца. Диже главу и упита:
[258]
Ш* - Шта је?
'*: - Јован Вићентијевић тражи да те види. Ухватио је Ми(лоја Бака и
довео га овамо.
- Пусти га нека уђе. Милоју подај да једе, a онда ми га приведи. Чиниш
волико, Марко, нека га нико ни пр-стом не такне.
- Ја га не бих, господару, прстом тако, али бих га клао.
- Сиктер! Да није било тебе и таквих као што си ти, Милоје би на миру
данас трговао. Поред тога, издај на-редбу да од данас престане свако насиље,
пљачка и ос-вета над народом. Вала, доста сте се и ви набеснели и починили
зулума! Је ли ти јасно?
Потом је ушао Јован Вићентијевић, онизак сељак, широких рамена и
дебела врата. Yxpaiten, заобљеног лица, ситних лукавих очију. Гледао је
Милоша радоз-нало и уплашено. Десни брк му се мицао као у мачка.
- Којим добром? - упита га Милош.
- Па ето, господару, као што знаш и сам, побунише се сељаци и ја
остадох c десет момака. Кренем ја тако да похитам теби у сусрет, кад чујем од
неких својих да се рањен Милоје налази у кући једног сељака, одем ја са
момцима, опколим кућу где се крио и позовем га на предају, a он ни да чује да
се преда. И тако, морао сам да запалим кућу и истерам зверку из легла.
- Добро. Добићеш награду од 1200 гроша, a оном несрећнику коме си
кућу запалио ваљда је доста двес-та гроша.
- Доста је, господару! To и није била нека кућа, него обична плетара.
Mope, ни педесет гроша није ваљала!
- Ене-де! Теби није много хиљаду и двеста гроша што си рањена човека
ухватио, a за туђу кућу доста је и педесет гроша! Бежи ми испред очију док
ниси зара-дио педесет врућих по туру!
Грдно уплашен, Вићентијевић без речи умаче кроз врата.
»Зар оваква стока треба да има слободу? Њима је потребан добар чобан.
За жуто дугмеће заклати чове-ка. Гледао ме као смртно уплашена звер«,
размишљао је Милош.
Потом се врата отворише и Милоје Бак лагано уђе. Придржавао га је
један од момака. Гологлав, коса му расута преко изразита чела, главу држи
усправно, очи му пркосне, a усне стиснуте. Милош подиже очи, и по-гледи им
се сусретоше. Започе неми двобој очију. - Yc-
[259]
тао си против мене. Хтео си да разговарамо под оруж-јем, a ето на шта
си спао, како бедно изгледаш. - He, нисам бедан; победио си ме зато што сам
веровао да си човек. И да се нећеш одлучити на проливање брат-ске крви.
Само упамти, Милошу, то није победа. Иза мене ће доћи други, трећи, стоти,
управо сви они који неће и не могу да се мире c насиљем. - A тако! Још ми и
пркосиш! Смрт је ситница у човекову животу. Ти то бар знаш. Колико смо joj
пута гледали у очи заједно.
- Намести га да седне, па изиђи! - нареди Милош момку. Кад се врата
затворише, Милош рече Баку:
- Увиђаш ли бар сад, несретниче, какав си јад и по-кор навукао на себе
због оне безглаве руље? Hero, ако си човек, a ja те, Милоје, знам као таквог,
реци ми по-штено у четири ока шта би било да си ме нешто заиста победио и
да ја, као ти данас, стојим пред тобом?
Милоје се зачуди. Никад раније није видео Милоша тако забринутог. Био
је уверен да Милош неће према њему показати милости, a гле сад: пред њим
заиста више није стајала похлепна бесна звер, него човек коме је све висило o
концу. Оклевао је само часак са одговором, затим се гордо осмехну:
- Чуј ме, Милошу, поштен човек бар пред смрт тре-ба да говори истину, a
ja ћу ти је, вала, и рећи. Ти си окружен ласкавцима, подлацима и насилницима,
a др-жиш их да уместо тебе прљају руке крвљу и нечистим делима. Moja je
намера била да те ограничим у власти, јер ма како да ти своју власт у кићено
рухо скриваш, она није ништа друго него насиље.
- Е, мој Милоје, био си пуст и луд откако те знам, па ни сад ниси изменио
ћуд. Жао ми те, али ти одиста не могу помоћи. Међутим, хоћу да ти докажем
како ниси у праву. Иако си толико зла починио и себи и другима, вољан сам да
те изведем пред народ, па ако ти он позлати руке, приклонићу се.
- Твоја воља, кнеже!
На вратима се појави Марко Штитарац. Милош му заповеди:
- Одведи Милоја и посади га на коња. Затим по-строј војску па ме зови.
Зао и подругљив осмех играо је око Милошевих усана за све време док је
очекивао да га Штитарац по-зове. Затим огрну ћурак и изиђе пред кућу. Војска
је већ била постројена. Прозебли људи тапкали су у мес-ту. Нешто бездушно и
љутито у исти мах избијало је из
[260]
њихових очију. Појави се Штитарац, a поред њега на бангавом кљусету
јахао је привезан Милоје Бак. Ма како да је изгледао јадно, ипак је неко чудно
достојан-ство зрачило из његовог држања и очију, које су мир-но гледале
постројене људе. Милош се осмехну, исту-пи напред, окрену се војсци, a затим
баци брз поглед на Милоја као да је хтео рећи: то су они због којих си себе
унесрећио!
- Браћо, ово је Милоје Бак који је крив што сам вас по овоме невремену
покренуо из ваших кућа. Оста-вљам вам на вољу да одлучите ... Да му
опростите или да га осудите.
XVII
Данима Милош није могао да одагна из сећања по-следње часове Милоја
Бака. Сећао се како је, мада смртно рањен, достојанствено седео на мршавом
кљу-сету и очима пуним бола гледао смркнуте и прозебле редове војника...
Мразна звездана ноћ лежала је над Крагујевцом кад је кнез, у пратњи
својих момака, ушао у град. Страх се био сручио на престоницу. Улице пусте,
ниг-де светла. Страже пролазе ћутке, или немо стоје док он прилази конаку.
Коњушари су притрчали и прихва-тили му коња. Марко Штитарац је потегао
кубуру и опалио. Милош га је погледао изненађено.
- Нека ова говнарска варош зна да си победио и вратио се, господару -
викну Марко и испали другу ку-буру.
На митрополитову конаку одшкринуше се капци, засија светлост и
показа се једна брадата глава.
- Шта се догодило?
- Дошао је господар. Буна је угашена. Милоје Бак погубљен — одговори
неко храпавим гласом.
- Хвала богу! - одговори митрополит.
Јеленка је чула кад је Милош ушао у двориште. Била је будна и лежала
на дивану окренута распаље-ном огњу. Она је још од сумрака осећала некакав
слат-ки и несавладив умор, и није могла да се држи на но-гама. Цео живот као
муња пролетео joj je кроз сећање. Милош ју је узео, тачније речено - присилио
је да живи c њим. Док је Љубица била у Крагујевцу, долазио је по вечери a
пред зору је остављао. Била је и сама задовољ-
[261]
на и признавала да би био злочин пустити да преоста-ла младост прође
празно и улудо. A после је све пошло некако широко, добро, и Милош је све
слободно време проводио уз њу. Има већ месец дана откако зна да је занела.
Л>убав више није била само празно уживање у коме се убија самоћа и
растерећује тело. Осећала се чудесно, скоро блажено. Опет је сањарила o
срећи. На-прегнуто је слушала како се разговор и бука у конаку стишавају.
Затим се нечији лагани кораци зачуше пред вратима. Легла је и притајила се
као да спава. Вра-та су се лагано отворила, и Милош је нежно, скоро ша-патом
позвао:
- Ленка!
Срце joj je обамрло. Остаде непомична, дишући то-боже дубоко, као у
сну. Пришао je, ceo на ивицу софе и лагано одигао кадифени покривач. Додир
његовог хладног длана годио је и изазивао пријатну језу у це-лом телу.
Изазивачки се протегла и, као да не зна шта се догађа, нешто промрмљала, па
се лагано окренула према њему и, тобоже у сну, онако како је то увек ра-дида
кад је желела да га што више занесе и распомами, обавила му руке око врата
и повукла га себи ...
Кад су устали, Јеленка је скувала ракију c медом. Заједно су је пили, a
Милош је причао o догађајима који су се збили док је гушио буну.
- Остала сам бременита - рекла је мирно и срећно.
V
XVIII
Већ у рано јутро Милош је прионуо на посао да на-роду преко прогласа
представи Бакову буну онако како је то најбоље одговарало његовим
интересима. По њему, Бак је био човек лаком, славољубив и туђи агент. Затим
је тражио да се свака нахија преко својих старешина изјасни које уредбе не
одговарају народу, и какве су joj старешине. Наравно да је сву кривицу ба-цио
на побуњенике и на старешине које се нису држа-ле његових наредби. Поред
тога, послао је на све стра-не поверљиве људе да добро испитају узроке буне,
и да му дојављују све што се догађа народу. Обећао је да ће на пролеће
сазвати скупштину и на њој преко на-родних повереника расправити све
несугласице и учи-нити народу све могуће олакшице. Y исто време, услед
Бакове буне, решио се да установи стајаћу војску, јер
[262]
му је буна показала да мора имати војску на коју се у свакој ситуацији
може ослонити. Већ крајем фебруа-ра, старешине нахија добиле су заповест
да из сваког села узму у војнике по двојицу здравих младића и да их обучавају
војничким знањима и дисциплини.
Ти војници су живели по нахијским касарнама и до-били су назив
»пандури«. Taj назив дао им је Милош, јер се бојао турског протеста што
установљава редов-ну војску. Прво вежбање војника почело је у Шапцу. Три
дана пре тога, Јеврем је писао Милошу: »He знам шта ће моји Турци у Шапцу
учинити кад стане добош лупати. Већ су сад живи премрли.« Само неколико
дана доцније, и Турци су отпочели вежбу својих војни-ка по европском узору.
Говорили су да је »султан ода-вно намеравао талум војске, али га Срби
претекоше«.
Поред предузетих мера, Милош се решио да посети све нахије и на тај
начин да лично дође у додир са на-родом. Хтео је да се за сваки случај
обезбеди за Мајску скупштину. Уосталом, може се рећи да је једино он био
добро обавештен колико је ровито стање у наро-ду. Прокрстаривши уздуж и
попреко Србију на своме путу, Милош је у Шапцу дуго претресао случај Проте
Матеје, који је дотле живео у немилости, повучен и ос-тављен у Бранковини.
Турски извештаји поводом Ба-кове буне покушавали су да доведу у везу c
буном и осамљеног Проту, јер је тобоже један Турчин из Ваље-ва причао како
је пре устанка Јаковљев син кришом прелазио из Аустрије и боравио код Проте
неколико дана. Турска и везирова намера била је да наведу Ми-лоша да
смакне тог у народу много поштованог ста-решину из првог устанка.
Осетивши TO, a знајући да се Прота Матеја исправно држао за све време буне,
Ми-лош се реши да га посети и да га поново врати у поли-тички живот. За то
се, уосталом, био веома заузео и Јеврем. Разборит, смирен, одлучан и склон
умеренос-ти, он je c Протом Матејом остао и даље у добрим од-носима, na je
утицао и на Милоша да тог несумњиво за-служног човека привеже за себе.
Неочекивани Милошев долазак у Бранковину ве-ома је уплашио Проту.
Веровао је да му је куцнуо по-следњи час. Погледао је на упаљено кандило и
икону, прекрстио се и сам себи рекао:
- Господе, ако је побеснела звер дошла да ми пре-крати живот, предајем
ти своју грешну душу у руке. -Потом се брзо прибрао. Изишао је смирено и
достојан-
[263]
Нахије у којима су се појавиле побуне тражиле су сада јавно и писмено
да им кнез опрости, и свечано обећале да се код њих више никад ништа
слично неће догоди-ти. После тога, Милош даде обећање да ће снизити из-
весне намете. Сменио је већи број омражених ста-решина и увео новину да се
поред нахијских кнезова одреде народни делегати који ће мотрити на рад ста-
решина, и преко којих ће народ слободно моћи Ми-лошу да се потужи на сваку
неправду. Смењени су Га-рашанин и Петар Вулићевић, али су и даље уживали
Милошеву заштиту и милост. Пошто је обавио c наро-дом још неке ствари које
су се тицале депутације и на-родних захтева Цариграду, скупштина се
разишла у најбољем реду. Али тек што се скупштина разишла, стиже у
Крагујевац Михаило Герман. Од руског ми-нистра спољних послова донео је
писмо у коме овај одобрава Милошу што је угушио Бакову буну и каз-нио
кривце, a уједно му саопштава да ће Порта, на за-хтев руског цара, испунити
сва српска тражења. Ми-лош то искористи, те изнова сазва скупштину и наро-
ду саопшти поруке. Тиме је мир још више учвршћен, a Милош је тек сада могао
да помишља на личне осве-те.
Ускоро je неколико истакнутих бунџија погинуло, или настрадало
»несретним случајем«. Свакоме је било јасно: Милош је опростио народу, али
не и коловођа-ма. Међу погинулима су били Андрија Јокић, кнез ја-сенички и
Петар из Селевца, због кога је избио први сукоб. Да не би навукао гнев на
себе, Милош нареди писменим путем да се кривци за поменута убиства
пронађу и њему пошаљу како би их казнио смрћу, јер нико није имао право
узимати људе на одговорност за оно што је већ он био опростио. Те наредбе су
пред на-родом у дотичним крајевима прочитане, али кривце нико није знао,
нити су их власти могле пронаћи. Ми-лош је опрао руке, na je сада вук био сит,
али козе нису остале на броју.
Бакова буна је Абдурахман-пашу и београдске Тур-ке најпре изненадила,
a затим изазвала забринутост и незадовољство. Кад је пошао против
бунтовника, Ми-лош је обавестио везира, али од њега нити је тражио савета,
нити помоћи. Пошто је угушио устанак, Ми-лош је везиру и Порти ово
представио као протест на-рода против његове туркофилске политике.
Међутим, везир је био тачно обавештен o узроку буне, али је
[266]
привремено морао пред светом да се радује Милошеву успеху. Да га
потпомогне и стиша духове у Србији, и сам је на Милошев захтев упутио
проглас народу, у коме га је у своје и султаново име опомињао на мир и давао
кнезу за право што је оштро казнио кривце. Аб-дурахман-паша, и поред тога
што је тачно био обавеш-тен o свему у Србији, сматрао је Милошев положај не-
сигурним, готово безнадежним, na je нашао за потреб-но да će c Турцима
договори и побрине за себе. Стога је тражио од Милоша да му дозволи да у
град доведе још хиљаду војника, како би му се нашли при руци у случају нових
нереда.
Иако увек спреман да плаши народ турском вој-ском, Милош ипак никад
није дозвољавао појачање њених гарнизона у Србији, као ни везирово мешање
у унутрашње српске обрачуне. Услед тога, и овога пута је оштро и одлучно
одбио Абдурахманов захтев.
Абдурахман-паша је дошао у Београд за везира c великом надом. Његов
дотадашњи живот узорног вој-ника, човека упорно жељног да успе, био је
исувише напоран и испуњен многим тешкоћама. До везирског положаја доспео
је баш у часу кад се томе најмање надао. Чврст и оштроуман, чим се сучелио
са свим оним што се у Србији догађало, осетио је да то није онакав свет ни
онакви л>уди на какве је иначе био на-викао и дотад познавао. Увек у додиру
c војницима и касарном, доследан у речи и поступку, презирао је сплеткаше и
волео да му се хвали вера и царство. To му је умиривало душу и давало му
охрабрења да ис-траје у свим напорима. Мада никад довољно богат да се
преда раскоши и уживању, ипак је имао истанчан укус за лепоту и жене.
Клонио се било каквих веза, иако су Турци мештани, већином бивше спахије и
про-пали бегови који су држали много до себе и напразно турковали,
настојали да га увуку у међусобне зађеви-це и ниске страсти. Србе није
познавао нити их је це-нио. Једино му се допадао Јеврем својом одмеренош-ћу,
уљудношћу и држањем a поготову што је врло оба-зриво умео да му достави и
пренесе све многобројне Милошеве захтеве или молбе.
Грке је презирао због њиховог цицијаштва и под-муклости. Јевреје, чак и
онда кад су му били неопход-ни као спретни трговци за набавку хране, оружја
или позајмица новца, није хтео ни да види у својој близини. Међутим, Милоша
се готово прибојавао. Зато му је
[267]
\
врло често ласкао, али се потајно заносио мишљу да га једног дана
уништи, a Србију врати у стање у коме се налазила пре првог устанка. Томе се
не треба чудити, јер било шта да је радио, он је увек и душом и телом живео
само зато да може нешто велико и славно ура-дити за султана и оронуло
Турско Царство, чије је не-завидно стање врло добро познавао. Иако је
доследно поштовао уговор склопљен између Милоша и Мараш-лије, никад није
хтео да подупре Милошеве захтеве на Порти, a међу Турцима је владало
уверење да је имао обавезу да у повољном тренутку заскочи Милоша и Србе
укидањем датих привилегија.
Па ипак, ма колико спреман да се жртвује, тешке прилике у царству и
Србији нису му давале могућнос-ти да јасно испољи своје намере према
Србима, a наро-чито према Милошу, све до фебруара 1826. године, када је у
Београд из Цариграда приспео царски иза-сланик. Овај је имао задатак да
обиђе и прегледа утвр-ђења према Европи, па да заједно са везиром и истак-
нутим београдским Турцима обиђе све спољне шанче-ве око Београда. Пошто
су се вратили и засели у хану на Стамбол-капији, поче међу њима договор. На
крају су утаначили да се приступи што хитнијој оправци београдских шанчева.
Требало их је појачати каме-ном, c тим да све те послове изврши раја кулуком.
На састанку, поред осталих виђених Турака, налазио се и Халид-беј, бивши
алајбег смедеревског санџака, сада тескерџибаша. Он се пред Турцима, a
нарочито пред изаслаником из Цариграда, истицао као царски служ-беник
који мрзи Србе и не подноси Милоша.
- Честити ефендија - рече Халид-беј - како ће се шанчеви поправити кад
везир нема новца ни своју вој-ску да издржава?
- Раја нека ради кулуком - одговори изасланик.
- Сиротиња би и радила, али не допушта Милош -одговори му Халид-беј.
Још истог дана Халид-беј обавести Милоша o раз-говорима. Тако су се и
због тога односи између кнеза и везира још више погоршали. Неколико месеци
до-цније, у децембру исте године, Абдурахман-паша доби премештај за везира
у Босни. Приликом опроштаја c београдским кнезовима и Јевремом, који се
задесио у Народној канцеларији, везир је рекао:
- За ово време c Милошем у Србији, од њега сам ви-део доста добра,
иако су нам прилике понекад намета-
ле да се један на другог љутимо. Кажите му да његово доброчинство
никад нећу заборавити. A надам се да ће Алах дати да се једном под бољим
околностима сретнемо и један према другом у правој боји покаже-мо.
Говорећи ово, везиру су очи љутито севале. Било му је врло тешко, јер се
у Србији није могао понети онако како је веровао долазећи у њу. Тек доцније, у
Босни, откриће се онаквим какав је у ствари био. Ми-лошу је много лакнуло на
души кад је Абдурахман--паша премештен из Србије и на његово место дошао
Хусеин-паша, који није био затуцан Турчин као његов претходник. Иначе, био
је дипломата по струци, добро је познавао прилике у Европи и није се слагао
са сул-тановом политиком, јер је веровао да ће она стајати Турско Царство
великих жртава, a показаће се као не-корисна. Кад се састао и упознао c
Милошем, одмах је схватио да пред собом има снажну и упорну личност, која
може дуго да чека оно што жели, али не одустаје све док жељено не постигне.
C друге стране, заволео га је и због тога што се показао широке руке у
погледу давања но^ца и дарова.
Сам Милош такође је осетио да ће у Хусеин-паши имати везира какав му
је потребан. Зато је одмах пред-узео све мере да га придобије за себе, јер је,
уосталом, и сам везир изјавио како је вољан да му све учини и у свему да га на
Порти подржи, али је захтевао стрпље-ње и мир у Србији.
[268]
ШЕСТИ ДЕО
I
Порта је, по обећању које је дала Русији, требало у року од осамнаест
месеци да реши српско питање. Четири месеца је оклевала да испуни обавезу,
не тра-жећи од Милоша да пошаље у Цариград своје депу-тате. Иако
нестрпљив, Милош се правио да ништа не зна, али да би доскочио Порти, он
одреди делегаци-ју. Вешт у пословању c Турцима, није штедео речи дајући
депутатима упутства:
- Кад приспете у Цариград, немојте у прво време ни да привирите у
руско посланство. За то немате ни потребе, јер ја сам издао наређење Герману
да вас преко поверљивог човека обавештава o свему што Руси предузимају. Ви
треба само да обновите раније постављене захтеве, и од њих да не одустајете.
- A шта да радимо ако нам Турци нешто понуде? - упита Давидовић.
- Узимајте све што дају, али и дал>е тражите све што смо раније
захтевали. Иначе, наши основни и најглавнкји захтеви су присаједињење шест
нахија које су под Карађорђем биле у саставу Србије, исељење Турака из
градова и наследно кнежевство. Y томе не попуштајте ни за длаку.
Шаљући депутате, Милош није заборавио да из-рази захвалност руском
цару Александру, јер ништа није хтео да препусти случају и времену. Добро
оба-вештен, знао је да су Турци у тешкој ситуацији. Пад Атине није им донео
неко побошљање, пошто су се тиме још више погоршали односи са европским
си-лама. Русија, Енглеска и Француска концентрисале су флоту у водама око
Грчке, тражећи да се између грчких устаника и Турака закључи примирје.
Савез-ничка флота добила је наређење да спречи искрцава-ње турских трупа
на тле Грчке и Мореје. И баш зато
[270]
што су догађаји по Турке рђаво кренули, Милош је настојао да c новим
везиром одржава што срдачније и боље односе, a y потаји је био спреман да се
баци на плен.
Y таквој, по себе нимало погодној ситуацији, Пор-та је настојала да
обећањима држи Србију у миру. Реис-ефендија љубазно прими делегате.
— Бег Милош је добро са здрављем?
- Добро је, честити ефендијо - одговори Давидо-вић.
- Разматрали смо вашу молбу. Решено је да може-те држати полицију,
али султан не дозвољава да она има посебну униформу, јер не иде, рајо, да
буде једна земља a две различите управе и војске. Поред тога, султан ми је
рекао да ће послати нову војску у гра-дове да обезбеди Србију. Нека то
Милоша ништа не буни.
To cy депутати писмом саопштили Милошу, који је одмах одговорио:
»Ја никаквој турској војсци нећу дозволити ула-зак у Србију. Мц се
можемо сами бранити од сваког спољног непријатеља. To смо истакли у својој
молби. Тако отворено реците, да Турци виде како имамо оштре зубе и да смо
спремни на све.«
Герман наступи по наређењу. Порта схвати да Милоша претње нису
уплашиле, па одреди комесара за српске послове.
II
Битка код Наварина изазвала је велику радост у свету. Русија је
сматрала да ће тај догађај нагнати Порту да већ једном испуни своје обавезе
према Ср-бима, a исто тако да прихвате савезничке захтеве у погледу Грчке.
Али, за сваки случај, руски цар оба-вести Милоша да Србија треба да остане у
миру c Турцима уколико дође до рата. Мада се султан мани-фестом отворено
изјаснио против Акерманске кон-венције, Порта је уверавала депутате како ће
српско питање повољно решити, али заузврат да Срби мора-ју обећати да ће
остати верни султану ако дође до рата c Русима.
Имајући јасна упутства из Петрограда, Милошу није било тешко да д§
такво обећање. Како би својој
[271]
изјави оданости султану дао што уверљивију подло-гу, Милош се реши
да одржи народну скупштину и да обавести народ какви се догађаји спремају.
Има-јући иза себе Чарапићеву буну и искуство из Бакове буне, Милош је хтео
да се у случају великих заплета осигура Србија. Везир је желео да се
скупштина о-држи у Београду, али Милош се одлучи за Крагује-вац.Хтео је да
се разговори воде што дал>е од Тура-ка, и да њихову праву садржину везир
не сазна,
Уосталом, за Крагујевац су га везивала и лична осећања. Јеленка је
управо била родила мушко дете, које је стално нешто побољевало, и због тога
је же-лела да за сваки случај има уза се Милоша. Већ у зре-лим годинама и на
граници младости и лепоте, она се плашила да Милош не баци око на неку
другу жену, која би потисла и заузела њено место. Положај мале госпође, jep
je Љубица остала велика госпођа и кне-жева жена, чинио joj će стално
угрожен, иако за то није било стварних разлога. Истина, Милош је волео да
мења жене, али су све то била часовита располо-жења, јер се њој увек враћао
са несмањеном жељом и пажњом.
Уосталом, толико се пута и сама уверила да Ми-лош све више воли
њихово дете, и да је оно сада по-стало најчвршћа веза између њих двоје. Ипак
је стре-пела, jep je осећала да за њега представља само при-јатно и не баш
устаљено место одмора, где он насто-ји да заборави своје планове и
господарске бриге. Како је живот чудан, мислила је у тренуцима кад би са
дететом остала сама у конаку. Све имам што же-лим, сви ми указују пажњу и
поштовање, ни он није равнодушан, али ја нисам срећна.
Пекло ју је оно што само жена може да осети. Ми-лошева снага, власт и
утицај све више расту. A услед тога сумњичаво и c подозрењем гледа на
свакога. Сви око њега брзо падају у немилост акр му не лас-кају или му све не
одобравају. He једном је била све-док како груби и прости људи, као што су
Амиџа, прота Жујовић, Мићић, Штитарац или Аврам Петро-нијевић, вређају и
подсмешљиво се опходе према Вуку Караџићу, који је једва, под изговором да
треба обићи породицу у Бечу, умакао у Земун и отуда пис-мом указао Милошу
на штетан утицај људи који га окружују. Њена жива и далековида памет
наслућује да ће је ти исти људи једног дана опањкати и потис-
[272]
нути. Поготову што знају да их она не цени и не по-штује, иако никад
није долазила c њима у сукоб. За-брињава је и то што воле да подводе кнезу
нове жене. Зато је настојала да му њена близина постане потреба и навика,
која временом потисне љубавни занос.
Y томе је и успела. Милош је код Јеленке налазио угодно и топло
прибежиште. Њу никад није обмањи-вао. Волео ју је, било му je c њом угодно, a
она је зна-ла да никад ниједна жена неће успети њиме потпуно да завлада.
Страст је његова као вучја глад. Најчврш-ће га је могла везати родитељским
осећањем према малом Гаврилу. To слабашно и нежно дете имало је њене очи.
Загонетне и радознале. Пентрао се Ми-лошу на колена, чупкао га за бркове.
Њих двојица су увек нешто шапутала, a тај страшни господар се при том
грохотом смејао.
III
Неизвесност светских догађаја, застој преговора у Цариграду,
узнемирење Турака по околним паша-луцима и отворено непријатељство
Абдурахман--паше, били су облаци који су се надносили над Ср-бију. Спољни
догађаји утицали су на то да се при-гуше тежње појединаца, замру завере, jep
je страх од могућег изненађења учинио да се све очи упру у Ми-лоша. Али се
јављала и једна нова брига: после Бако-ве буне, Тома Вучић постајао је све
утицајнији, наро-чито у Гружи, која ra je волела и слепо слушала. Kao
старешина умео је добро да се опходи c људима. Y својој нахији није
дозвољавао да вршљају Милошеви људи. Кулук је потпуно укинуо, a све чешће
је пока-зивао зубе. Било како било, тек Милош се због тога осећао неугодно
иако је веровао Вучићу, па је у теш-кој ситуацији био присиљен да му глади
вепровску ћуд. Y последње време мучило га је и Л>убичино др-жање. Није се
мешала у његове односе са женама, Је-ленку није хтела ни да помене, али će c
Јевремом све више петљала у политику.
Kao ни раније, ни овога пута Милоша није издало стрпљење. Главно је
сачувати мир, уверити Порту у оданост, a c друге стране бити спреман да се
што више узме уколико дође до рата. C набавком оружја,
18/в
[273]
муниције и хране ишло је добро, али није био задо-вољан увежбавањем
војске и тешким наоружањем. Имао је отприлике исти број топова колико и
Турци у Србији, али су многи од њих били застарели. Не-достајало му је око
две хиљаде сабљи и седала за ко-њицу. Њих је морао да прибавља у потаји, a
вежбе да врши повремено у забитним планинским крајевима. Услед
нередовних прилика, и са трговачким посло-вима је ишло траљаво. Уз то,
многе старешине, осе-тивши вредност новца, користиле су своје положаје да
тргују преко ортака. Вучић му је у трговини сољу узимао добар део добити.
Иако никад није сумњао у своје подухвате, јер је умео стрпљиво да чека,
Милош се ипак осећао узне-мирен. To će, уосталом, назирало и у народу. Сви
су се плашили рата и већ су меркали неприступачна места по шумама. Није
било довољно само стишава-ти народ, већ је требало и Турке држати у запту.
Београдски Турци и спахије протурали су гласове како се Срби морају силом
разоружати уколико на то не би пристали драговољно. Нарочито су неумор-ни
у томе били Бошњаци. Међутим, Хусеин-паша је остао у свему доследан;
веровао је Милошу, a према Бошњацима и спахијама био је врло строг. Због
свега тога, Милош је од скупштине очекивао велике резул-тате. Требало је да
му утврди положај у народу, да увери Турке како је Србија јединствена и
једино њему одана, и да је он једини који може одржати по-требан мир. Мада
није волео да сазива народ и пола-же му рачуне, нити да од њега тражи
упутства и по-верење, овога пута томе је прибегао да смири народ. Хтео је да
објасни зашто се треба држати по страни од сукоба, a да уз то има покриће за
своје држање не само пред Турцима него и пред Русима.
Крагујевачка скупштина, у децембру 1827. годи-не, била је
величанствена по броју и угледним људи-ма који су дошли да представљају
народ. Поред на-хијских оборкнезова и кметова као представника села, ту су
проте, игумани манастира, шабачке и ужичке владике, судије великог
Народног суда, ок-ружних судова, a присуствовао је и приличан број
истакнутих домаћина и трговаца. Скупштину је от-ворио и поздравио Милош:
- Драга браћо! Позвао сам вас у овим судбонос-ним данима да се видимо,
поразговарамо и o свему
[274]
договоримо. Ја, као ваш кнез и старешина народни, отворено и јавно вам
могу рећи да ми у Србији не же-лимо да се уплићемо у размирице царева и
краљева. Решени смо да останемо верни султану и да Србију бранимо од
сваког спољног или унутрашњег непри-јатеља. Ми зато имамо и довољно
снаге и довољно оправдања. Везир Хусеин-паша веран је царски службеник и
опробан наш пријатељ, a што се тиче оних злонамерних гласина које протурају
Бошњаци и спахије - ми их ама ич не зарезујемо. Цар је наш колико и њихов.
Ми смо му верни, a ако се неко др-зне да узнемири народ и повреди наша
права, одсећи ћемо му руке до рамена.
- Живео Милош! - загрмело је са свих страна.
- Ти си нам отац! - викали су једни.
- Јунак Милош! - јављали су се други.
- C тобом ћемо и у ватру и у воду! - орило се са свих страна.
- Милош! Милош! Доле издајници, доле смутљив-ци!
- Браћо моја! Ја нећу никоме да претим, али се ни-чијих претњи и не
бојим. Наше је да од светлог сул-тана молимо и захтевамо све оно што нам је
обећано. Док забуна у свету траје, ми ћемо стрпљиво чекати и бдети над оним
што у рукама имамо. Толико сам имао да вам кажем, a сад ће вам председник
Народ-ног суда изнети потанко каква је ситуација у свету и изложити догађаје
који су утицали на то да се пре-кину разговори између наших депутата и
Порте.
- Живео Милош! - одјекнуло је.
- Јунак Милош! Отац Милош! Хоћемо да нам бу-деш наследни кнез. Док
си ти c нама, нико нам ниш-та не може. Ти си наш, a ми смо сви твоји. Милош,
Милош! - викали су одушевљено скупштинари.
Председник суда прочитао је извештај o свему што се догодило после
битке код Наварина. Није и-зостављен ни извештај депутата из Цариграда. За-
тим је прочитао писмо руског посланика, који у ца-рево име захваљује Милошу
и народу у Србији за верност и саветује мир и стрпљење. Изнет је Портин
захтев којим се тражи од Милоша да у данашњим приликама остане одан и
покоран Порти, a она са своје стране обећава да ће дати Србији такву обавезу
потписану од стране цара.
Рад скупштине протицао је у пуном реду, и она је
[275]
,
муниције и хране ишло је добро, али није био задо-вољан увежбавањем
војске и тешким наоружањем. Имао је отприлике исти број топова колико и
Турци у Србији, али су многи од њих били застарели. Не-достајало му је око
две хиљаде сабљи и седала за ко-њицу. Њих је морао да прибавља у потаји, a
вежбе да врши повремено у забитним планинским крајевима. Услед
нередовних прилика, и са трговачким посло-вима је ишло траљаво. Уз то,
многе старешине, осе-тивши вредност новца, користиле су своје положаје да
тргују преко ортака. Вучић му је у трговини сољу узимао добар део добити.
Иако никад није сумњао у своје подухвате, јер је умео стрпљиво да чека,
Милош се ипак осећао узне-мирен. To će, уосталом, назирало и у народу. Сви
су се плашили рата и већ су меркали неприступачна места по шумама. Није
било довољно само стишава-ти народ, већ је требало и Турке држати у запту.
Београдски Турци и спахије протурали су гласове како се Срби морају силом
разоружати уколико на то не би пристали драговољно. Нарочито су неумор-ни
у томе били Бошњаци. Међутим, Хусеин-паша је остао у свему доследан;
веровао је Милошу, a према Бошњацима и спахијама био је врло строг. Због
свега тога, Милош је од скупштине очекивао велике резул-тате. Требало је да
му утврди положај у народу, да увери Турке како је Србија јединствена и
једино њему одана, и да је он једини који може одржати по-требан мир. Мада
није волео да сазива народ и пола-же му рачуне, нити да од њега тражи
упутства и по-верење, овога пута томе је прибегао да смири народ. Хтео је да
објасни зашто се треба држати по страни од сукоба, a да уз то има покриће за
своје држање не само пред Турцима него и пред Русима.
Крагујевачка скупштина, у децембру 1827. годи-не, била је
величанствена по броју и угледним људи-ма који су дошли да представљају
народ. Поред на-хијских оборкнезова и кметова као представника села, ту су
проте, игумани манастира, шабачке и ужичке владике, судије великог
Народног суда, ок-ружних судова, a присуствовао је и приличан број
истакнутих домаћина и трговаца. Скупштину је от-ворио и поздравио Милош:
- Драга браћо! Позвао сам вас у овим судбонос-ним данима да се видимо,
поразговарамо и o свему
[274]
договоримо. Ја, као ваш кнез и старешина народни, отворено и јавно вам
могу рећи да ми у Србији не же-лимо да се уплићемо у размирице царева и
краљева. Решени смо да останемо верни султану и да Србију бранимо од
сваког спољног или унутрашњег непри-јатеља. Ми зато имамо и довољно
снаге и довољно оправдања. Везир Хусеин-паша веран је царски службеник и
опробан наш пријатељ, a што се тиче оних злонамерних гласина које протурају
Бошњаци и спахије - ми их ама ич не зарезујемо. Цар је наш колико и њихов.
Ми смо му верни, a ако се неко др-зне да узнемири народ и повреди наша
права, одсећи ћемо му руке до рамена.
- Живео Милош! - загрмело је са свих страна.
- Ти си нам отац! - викали су једни.
- Јунак Милош! - јављали су се други.
- C тобом ћемо и у ватру и у воду! - орило се са свих страна.
- Милош! Милош! Доле издајници, доле смутљив-ци!
- Браћо моја! Ја нећу никоме да претим, али се ни-чијих претњи и не
бојим. Наше је да од светлог сул-тана молимо и захтевамо све оно што нам је
обећано. Док забуна у свету траје, ми ћемо стрпљиво чекати и бдети над оним
што у рукама имамо. Толико сам имао да вам кажем, a сад ће вам председник
Народ-ног суда изнети потанко каква је ситуација у свету и изложити догађаје
који су утицали на то да се пре-кину разговори између наших депутата и
Порте.
- Живео Милош! - одјекнуло је.
- Јунак Милош! Отац Милош! Хоћемо да нам бу-деш наследни кнез. Док
си ти c нама, нико нам ниш-та не може. Ти си наш, a ми смо сви твоји. Милош,
Милош! - викали су одушевљено скупштинари.
Председник суда прочитао је извештај o свему што се догодило после
битке код Наварина. Није и-зостављен ни извештај депутата из Цариграда. За-
тим је прочитао писмо руског посланика, који у ца-рево име захваљује Милошу
и народу у Србији за верност и саветује мир и стрпљење. Изнет је Портин
захтев којим се тражи од Милоша да у данашњим приликама остане одан и
покоран Порти, a она са своје стране обећава да ће дати Србији такву обавезу
потписану од стране цара.
Рад скупштине протицао је у пуном реду, и она је
[275]
све одобрила Милошу. Уз изјаву верности султану, поново је обновила
захтев o наследном кнежевству, припајању шест нахија и исељењу Турака из
Србије. За сваки случај, Милош је то умножио у четири при-мерка. Један посла
везиру у Београд, други депута-тима у Цариград, трећи Русима, a четврти
задржа у архиви. Међутим, наслутио је врло важну ствар. Порта је хтела да
искористи одсуство Руса и да сту-пи у преговоре са Србима, јер је веровала да
ће моћи у овом часу да их приволи да се одрекну права која су им била
загарантована Акерманском конвенци-јом.
IV
Ускоро се показало да је Милош био у праву што се узнемирио. Порта је
дала обавезу да неће дирати у стечена права и мир Србије, али је у исто време
оба-вештавала Милоша да ће појачати своје гарнизоне. Милош одмах одговори
везиру преко Аврама Петро-нијевића и Алексе Симића: »Узнемирен сам
извешта-јем да ће царска војска ући у градове Србије. Давање обавеза c једне
стране, a истовремено улазак војске, нису мере које би могле улити поверење
Србима. Ја са своје стране скидам сваку одговорност за после-дице које би из
тога могле наступити.« На то Хусеин--паша одговори Милошу да ће у Србију
ући врло мало војске и то само у Београд, Шабац и Смедерево, a та војска ће
се налазити под његовом командом. Симићу и Петронијевићу је рекао:
- Коџа Милош зна колики сам му пријател., као и да не желим ма чиме
повредити ваша права. Погото-ву што сам у много чему захвалан кнезу. Што
се тиче војске смештене на границама Србије, она је припре-мљена за Грчку и
Русију.
- Честити везиру, то је плашење мечке решетом. Ако нам Порта не
верује, нека не крије. Ми ћемо joj пружити још видније доказе наше оданости -
изјави Аврам Петронијевић.
- Могу засад толико да поручим кнезу: нека мир-но спава и не слуша
злонамерне приче спахија и Бошњака.
- Честити везиру, Милош ми је наредио да саопш-тим пријатну вест: за
издржавање конака и послуге
[276]
још је одобрио нових двадесет хиљада гроша, јер сматра да је услед
немира у свету живот поскупео. Ево, ја их предајем - изјави Симић и стави
пред вези-ра двадесет кеса новца.
- Алекса, то је добра вест! Моји трошкови су се заиста јако повећали.
Пренеси Милошу да"ћу му за то до гроба бити захвалан.
Ускоро je Милош увидео да његов и народни страх нема довољно
разлога; наиме, турска војска, која је повећала своје посаде, налазила се у
бедном стању, слабо наоружана и неодевена.
Па ипак око Милоша су се са свих страна гомила-ле тешкоће. Y Сарајеву,
Абдурахман-паша је сматрао да му се пружила добра прилика да се освети Ми-
лошу за сва понижења која је трпео у Београду. На-род стрепи од Турака, a
спахије због неминовног рата c Русима премиру од страха да се Срби не побу-
не и не ставе их под нож. Ни односи у Милошевој по-родици, због Љубичина
држања, нису завидни. Је-ленка је такође узнемирена, јер њен синчић све чеш-
ће побољева a нове жене се врзмају око Милоша. Тома Вучић, дотад
најпоузданији човек, постаје све бахатнији и самосталнији. Према другим
старешина-ма понаша се као господар; сви су већ знали да му је власт
ударила у главу. Оставио је жену и децу, и без питања владике натерао попа
да га венча са Грки-њом Нулом, коју је преотео од законитог мужа.
Лепа и млада Гркиња, опијена Томином снагом, није хтела да га пусти
самог ни до Крагујевца. Taj cy-рови човек, чкиљавих очију и вучјег осмеха,
занео ју је до те мере да joj се чинило како ће га чим се удаљи од ње преотети
нека од српских курјачица. Мада необично мудра жена, која човека узбуђује и
лепо-том и интелигенцијом, ипак се осећала несигурном кад је у питању човек
кога је лудо и слепо волела.
Да несрећа буде већа, Тома више није хтео ни да погледа своју жену од
прве ноћи проведене c Нулом. Занемарио је и своју децу, na je због тога дошао
у су-коб и са мајком. Многи су тврдили да је и Милош био веома изненађен
лепотом младе Гркиње, и сви су та-кође знали да је Јеленка не трпи.
Вучића је требало уразумити и поставити на своје место, na je Милош
тражио само повод. Замршена спољна политика, држање Порте и потреба да
међу депутатима у Цариграду има одлучног и поузданог
[277]
човека, све je то дошло Милошу као наручено да Ву-чића уклони из
Груже.
— Томо, ми смо стари другови из рата и најтежих дана. Увек где је било
тешко, и где ми је била потреб-на поуздана рука, слао сам тебе. Зато мислим
да се и овога пута могу на тебе ослонити.
- Можеш, господару - одговори му Вучић.
- Чиниш волико, наумио сам да те пошаљем у Ца-риград за старешину
депутата. Довољно си лукав и паметан да целу ствар c Турцима отежеш и
расте-жеш док не видимо шта ће настати између њих и Руса.
- Пристајем, господару, само без Нуле нећу да идем.
- Томо, луд си ако мислиш да ћу ти дозволити да водиш у Цариград и ту
жену. Гркиња и лепотица као што је Нула може тамо да нам направи хиљаду
мука c Турцима.
- Господару, ја без ње не идем! - одлучно и тврдо одговори Вучић.
- Чиниш волико, Боро - викну изван себе Милош - ко је овде господар? Ја
или ти?
- Ти, господару.
- Губи ми će c очију! Напустио си жену, децу и стару мајку због роспије
Гркиње! Напоље! И не мичи се из Крагујевца док не видим шта ћу c тобом.
Вучић изиђе љутит; први на кога налете био је ње-гов син кога су
тужили да је украо два цванцика. Гне-ван, поче да бије сина до изнемоглости,
a затим на-реди момку да га канџија. Вучићева мајка, видећи шта joj раде од
унука, истрча и поче запомагати:
- Шта радиш да од Бога нађеш! Мало ти је што га ти бијеш, већ си и
слугу на моје јадно унуче нахуш-као!
Вучић, киван на мајку због држања према Нули, a не могавши да се
обузда, замахну и на њу канџијом. Старица отрча Милошу, скиде мараму c
главе и поче да куне:
- Господару, зло од Бога да те снађе! Јеси ли ти овој земљи закон и
правда? Зашто си пустио мог кр-вника да ме пребија овако стару?
Милош узе за повод овај Вучићев иступ те га сме-ни са положаја
гружанског оборкнеза. Саопштавају-ћи ту одлуку, Милош је тобоже плакао,
али су сви из његове најуже околине знали да се претвара, погото-
[278]
во што није хтео ни да чује за молбе гружанских кме-това и сељака. За
новог гружанског кнеза постави послушног човека Топаловића. Вучићу
дозволи да će c Нулом настани у Поречу и да тргује сољу, али је наредио да га
држе под присмотром. Издржавање његове мајке, жене и деце, преузе на
себе.
V
Руски цар Николај био је све незадовољнији др-жањем Турске. Кад је
дознао за султанов манифест упућен исламском свету, иступио је као
заштитник савезничких интереса и преузео на себе улогу чове-ка који ће
натерати Турску да изврши преузете оба-везе. Лако је придобио Французе.
Енглези, мада су се у почетку колебали, пристали су ипак на рат c Турцима
кад је цар Николај изјавио да не жели ни уништење Турског Царства ни своје
територијално проширење. Рат што су га Руси објавили Турској и наредба
Порте Абдурахман-паши да припреми вој-ску и да је избаци на Дрину према
Србији, оживеше у босанском везиру дуго прижељкивану наду да је куцнуо час
обрачуна са Милошем. Абдурахман се тек у Сарајеву показао у својој правој
боји. Приста-лица реформе и уништења јаничара, настојао је си-лом и страхом
да натера Босанце на послушност. Али се није показао бољи ни према раји.
Прописао је ношење црне ризе, a нико од Срба није смео имати силав нити
носити било какво оружје. Одлучан да ратно стање искористи против Милоша,
a сумњајући у своју снагу и оданост Босанаца, Абдурахман-паша позва
хећимбашу Боку, који је једно време служио Милоша, па га упита:
- Хећимбашо, хоћеш ли ми право казати што те питам?
- Хоћу, честити везиру, само ако знам.
- Ти си био у Милошевој служби?
- Био сам три године - одговори Бока.
- Је ли он јунак као што се прича?
- Јунак је, честити везиру, међу најбољим јунаци-ма у Срба.
- Да ли га народ воли?
- Воле га и слушају га, честити пашо. Оно, истина, има их који га у потаји
и мрзе, али сви ће га послуша-
[279]
ти кад треба.
- Реци ми, би ли се Србија могла поново покори-
ти?
- A шта сила није могла? Само, ја мислим да би се много крви пролило и
велико зло учинило ако неко од Турака то покуша.
После овог разговора, Бока све саопшти сарајев-ском владици, који је
био Милошев поузданик за Босну. Владика дозове свога чибуклију.
- Синко - викну владика - трчи у Србију и понеси ово писмо Милошу да
зна шта му се спрема са ове стране.
Владика је још раније био обавестио Милоша да Абдурахман-паша
окупља војску на Орлову пол>у код Зворника. Претпостављао је да му намере
нису чисте, па се зато и успротивио да босанска војска, окупљена против
Русије, пређе границе Србије, ука-зујући на могућност пута преко Новог
Пазара. Са-знавши Абдурахман-пашине намере, Милош се одлу-чи те позва из
Сарајева два најугледнија турска тр-говца. Сарајево је било противник
реформе и незадо-вољно радом Абдурахман-паше који је сваког јутра
оглашавао топом колико је непокорених босанских бегова те ноћи удављено
гајтаном.
Или он мене или ја њега, мислио је Милош. Време је такво да нико неће
имати прилике да размишља ко је коме потурио замку. Уосталом, босански
Турци су смртно мрзели Абдурахман-пашу, јер им се није ишло у рат против
Руса.
- Шта ће нам да тражимо Русе по Румелији и Бу-гарској кад имамо Србе и
Милоша на Дрини - гово-рили су желећи да насучу везира.
Ајани су тако говорили зато што су хтели да га гурну против Србије како
би на тај начин сломио врат. Међу највеће везирове противнике убрајала се
муслиманска верска општина у Сарајеву. Упорно му је давала отпор и свим
средствима спречавала ново-тарије. Два најутицајнија човека у Сарајеву били
су Хасан Сијерчић и Мујага Залторић. Први богат трго-вац и врло учен човек,
омиљен не само међу сарајев-ским трговцима него и међу Србима; други је
такође био из чувене лозе, коленовић, јунак и велики про-тивник Цариграда.
Мујага је у поверењу пред прија-тељима говорио да жели одвојити Босну и
заједно са Србима створити посебну аутономију. Присталица
[280]
бегов био је и ајан из Градачца Хусеин-бег, коме је још везир Џелалудин
погубио оца, великог турског јунака у ратовању против Карађорђа.
Због великог утицаја Хусеин-бега, Абдурахман--паша није смео да
насрне на Мујагу Залторића и Ха-сан-бега Сијерчића, иако су му стајал{1 као
кост у грлу. Везир је добро знао да неће моћи потпуно сло-мити сарајевске
Турке док су год њих двојица живи. Знајући то, Милош посла тајно човека и
позва их да му дођу у Крагујевац, на поверљив разговор.
Мујагу и Хасан-бега дочекаше у Чачку кола и Ми-лошев поуздан човек,
те одмах кренуше за Крагује-вац. Сачекао их је у дворишту конака и изљубио
се c њима у лице.
Гостио их је пуна три дана. Упознао их са наста-лом ситуацијом на
фронту у Бугарској, где су Руси већ били јако угрозили Шумелу. Прочитао им је
та-кође и текст објаве рата цара Николаја, у коме је из-нео како не жели да
уништи Турско Царство, нити да узме ма и педаљ турске територије.
- Дина ми, нас су из Цариграда лагали. Hero, ако су Порта и султан
примили обавезе - нека их испуне. Цариградлије тако и нама обећају, после
попљују и полижу, па нам шаљу крвника да нас истребљује.
- He знам шта да кажем на то - опрезно поче Ми-лош - јер ја се у царске и
краљевске рачуне не мешам. Султан је мој и ваш заједнички господар. Дао сам
обавезу да ћу остати миран и одан, што ми и рус-ки цар саветује. Иначе,
Босанцима преко Србије не дам. За ту прилику сам Јеврема и Јована истурио на
Дрину и издао им наређење да без боја никог не пуш-тају. Али ако је врана
босанским Турцима мозак по-пила и хоће за рачун Абдурахман-паше да се
бију, широко им је у Бугарској и Румелији. Ето вам пута преко Санџака и
Косова. Ја сам пред Богом и султа-ном одговоран за мир и ред у Србији.
- Није ни нама, коџа Милошу, до боја кад ствари овако стоје. Hero, и сам
видиш у какве смо невоље допали, па ни сами не знамо шта да радимо.
- Како не знате? Зар не видите да вам Абдурахман поби све што је у
Босни човека и јунака.
- Кажи нам, побогу брате, шта да радимо? - рече Хасан-бег.
- Удрите душмана, a ja ћу писати султану и са-општити му како му паша
поби најбоље људе у Бос-
[281]
ни.
После их Милош поучи шта да предузму. Обдари их богато, a затим их
тајно колима врати до Чачка.
За то време Абдурахман-паша је наредио својим потчињенима да
неупадљиво изврше све припреме, да пређу Дрину и да се спусте у Соко,
Ужице, Ша-бац, Београд и Смедерево. Али како му још није била спремна сва
војска, ужурбано је радио на њеном оку-пљању у Сарајеву. Пре него што ће
кренути војска на Дрину, a да би застрашио Сарајево, одлучи да на по-љани
поред Миљацке посече седамнаест најистакну-тијих Бошњака. Сарајлије,
подучене од Мујаге и Ха-сан-бега, окупе се у великом броју, па кад везир изи-
ђе c пратњом од 400 коњаника да присуствује погу-бљењу, завичу:
- He дамо да се људи секу! Абдурахман-паша се окрете тада својој
пратњи и
викну:
- Деде, похватајте и посеците још педесет Бош-њака!
Тад Сарајлије оборе плотун из пушака и побију неколико момака, a везир
са преосталом пратњом загребе у утврђење, и на варош отвори ватру из то-
пова.
- Зар нам душманин поби толике људе, a сад хоће куће и децу још да
нам уништи! - повика огорчено Хасан-бег.
Град се побуни. V помоћ Сарајлијама приско-чише Височани, којима се
никако није ишло у војску на Дрину. Y борбама изгубе десетак Сарајлија и пола
везирове гарде. Напослетку, Абдурахман ступи у преговоре. Сарајлије му
оставе једну једину могућ-ност: да са преостатком своје гарде крене за Трав-
ник, јер су се бојали да га пусте војсци на Орлово поље. Кад босанска војска на
границама Србије са-знаде шта се догодило у Сарајеву, одмах напусти ло-горе
и врати се својим кућама не питајући стареши-не.
Одушевљене Сарајлије потом пошаљу Милошу дарове у знак
захвалности.
VI Руско-турски рат доводио је Милоша у све тежи
[282]
положај. Ма колико да се трудио да одобровољи Ме-терниха и да стекне
његову наклоност, није у томе успевао. Morao je једино помоћу трговине,
потку-пљивања високих чиновника и својих агената да до-зна намере Беча,
али никад није могао званичну Аустрију да придобије за своје циљеве.
Нагли успеси руске војске у Бугарској узнемири-ли су Аустрију, na je из
Беча гледано на Милоша са још већим неповерењем. Аустријске власти извес-
тише Хусеин-пашу да у Србију долази Герман као руски агент, упозоравајући
везира да уопште не ве-рује Милошу, и да пооштри своју будност. Ма како да
је Хусеин-паша био разуман и гајио поверење пре-ма Србима, a нарочито
према кнезу Милошу, веро-вао је да ће у Србији доћи до нереда и напада на
Тур-ке: Милош је осетио шта му Аустријанци припрема-ју, па одмах похита да
умири везира и Порту. ¥з по-моћ Германа написао је лажно писмо као да
долази од самог грофа Неселрода, у коме се овај, тобоже, захваљује Милошу
што држи ред и што је изјавио верност султану. V писму се такође
захваљивало Ми-лошу што је успео да разбије сумње народа у погле-ду
појачања турских гарнизона. Било је ту и лепих речи на рачун везира који је
присилио Турке на ми-рољубиво држање према народу. Y томе истом из-
мишљеном писму, гроф уверава Милоша како је ње-гова молба уважена, и
како је главном команданту руске војске издата наредба да не улази у Србију,
већ само да пази на кретање Срба и Турака, a y случају ма какве буне да
поврати мир и казни сваког ко би покушао да изазове на тој страни неред.
Копије тога писма Милош посла Хусеин-паши, околним везирима и Порти
у Цариграду. Аустријска шпијунажа докопа се лажног писма и похита c њиме у
Беч. Једини ко је посумњао у истинитост писма била је Порта, али се узалуд
трудила да га провери. Руска врховна команда, обавештена преко Германа o
садржини писма, одобрила је Милошу тај посту-пак.
Међутим, времена су била тешка и неизвесна. Та-ман би Милош избегао
једну опасност, a већ би искр-сло нешто ново; овај пут то су били догађаји у
Босни. После свог прогонства из Сарајева, Абдурахман--паша се потуцао
извесно време из места у место, у-»алудно показујући босанским капетанима
царску
[283]
заповест и позив да скупе војску и пошаљу је на Дри-ну. Капетани се
нису одазивали његовим молбама, a Сарајлије су га тужиле Порти. Везир
увиде и сам да је свака власт непостојана, али је и поред тога наста-вл>ао
сплетке против Милоша.
Притиснута Русима на Дунаву и нередима у Бос-ни, Порта задржа у
Београду Хусеин-пашу и препо-ручи Србима да и даље живе c њим у љубави и
пове-рењу. Y истом смислу издато је наређење и београд-ским Турцима.
Уместо Абдурахман-паше, у Босни је постављен за везира Хамид-паша.
Абдурахман је враћен у Румелију, али му није дата никаква коман-да. И поред
тога што Босанци нису били задовољни променом везира и обећањем да их
султан неће наго-нити да облаче униформе и врше војничке вежбе, они су,
угледајући се на Милоша, остали одлучни да се не мичу из Босне, чак ни за
одбрану самог Турског Царства. Народна странка замоли Милоша да их у томе
потпомогне својом препоруком у Цариграду. To je утицало да Се трговачки
послови између Србије и Босне појачају.
Остала је ипак једна мрачна страна: Аустрија и њено нејасно држање.
Милош извести Русе o свему што ради и што намерава. Цар Николај захвали му
се што је узео на себе одговорност за испуњење тур-ских обавеза. Kao особити
знак своје наклоности, цар је послао Милошу златну табакеру са дијаманти-ма
и потписом. Ма како да је био очаран царевом пажњом и поклоном, Милош је
увелико вршио по-тајне припреме да у случају турског слома поседне све
српске области.
Иако је Аустрија била моћна царевина, c добром војском и добрим
наоружањем, Милош није хтео све у вези c њом да остави случају. Још раније је
уочио да главнину најбоље аустријске војске и борбеног официрског кадра
сачињавају Срби из прека и Лике. Знао је да ти људи више воле Србију него
Аустрију, и да ће у случају сукоба бити на његовој страни. Зато преко веома
поверљивих људи отпоче да успоставља везе са утицајним Србима официрима
и угледним људима из народа. Подгревао им је наду да ће се јед-ног дана сви
наћи под једним кровом, и да је сваком Србину, ма где се налазио, света
дужност да мисли једино o добру и напретку Србије.
Вуку Караџићу је поручио да кроз новине у Бечу
[284]
протури вести како ће Србија остати мирна и неће се уплитати у сукоб
између Русије и Турске. A како је био незадовољан Вуковим писмом у коме га је
овај прекоревао због покварењаштва његове околине и тираније, он нареди
Алекси Симићу и Авраму Петро-нијевићу да пређу у Земун.
- Дозовите 'ромога Вука па му кажите да му мајку и оца његова! И више
никад да ми не дође на очи, јер ћу му пребити и ону другу, здраву ногу! Чусте
ли, море?
- Чули смо, господару!
- И, чиниш волико, да му то рекнете од речи до речи.
Знајући да Вук не сме у Србију, a жељни да га по-низе и наљуте, Симић и
Петронијевић пређу у Земун, дозову га и кажу му шта је Милош поручио.
- Мајн гот, жао ми је, али шта да радим - мирно одговори Вук.
- Он је нас послао да ти кажемо да не прелазиш у Србију, јер ће ти
пребити и другу, здраву ногу.
- Е, хвала господару! Ја ћу чекати докле се одљу-ти.
- Још нам је заповедао да ти оца очина! Па, ево, ми његову заповест
извршавамо.
- Мајн гот, господару, хвала на поздраву - одгово-ри им Вук - a ja вама и
оца и мајку.
Рекавши то, Вук се окрене и оде. Посланици се покуње и врате у
Београд. Кнез Милош их салете да му испричају како су извршили његову
заповест. Дуго су се нећкали, и напослетку Симић исприча како се све збило.
- Mope, право има човек. Нисам ли ја вама раније говорио да не дирате
будалу? Hero, Амиџа, ево ти пе-десет дуката и одмах их пошаљи Вуку. Можда
нема пара. Што мој Симић није Метерних, зар је томе крив Вук - рече Милош
смејући се.
После месец дана, Давидовић рече Милошу:
- Ево, господару, чланак o теби и Србији. -Деде, читај, али одмах на
српски. Нећу да ми
прво мрмљаш на немачком.
Y чланку се хвалила Милошева мудрост и насто-јање да се Србија одржи
неутрална.
- Чиниш волико, Димитрије, кажем ја овим мојим будалама да оставе
Вука на миру и да га пусте да ради шта хоће. Видиш ли ти како лепо написа,
па чик
[285]
после овога да Немцови кажу како се ја припремам да нападнем Турке!
Hero, гледај како год знаш да за то писање дозна и Хусеин-паша, јер Немци и
Турци су велики пријатељи. Знам ја да новине лажу, и да је све то 'роми Вук
замесио, али ако је и лагао - добро je. A Вуку да се одмах пошаље сто дуката и
поручи како сам c њим задовољан и како ћу му све оне ску-пљене песме и
приче послати. Знаш како је, сваки чо-век воли понешто да ради. Шта ти
мислиш, Дими-трије, је ли Вук паметан човек?
- Паметан је, господару - одговори Димитрије.
- Ене-де, a шта ће му онда те слепачке песме и бапске приче?
- Господару, ми немамо писане историје ни дру-гих књига. Нас због тога
и не знају како треба у све-ту. А, ето, баш по тим причама и песмама што их
Вук штампа у Бечу упознаће нас и ценити. Знај, господа-ру, наше песме и
приповести велико су благо.
- Кад је тако, онда нареди да се пописује све што певају сељаци и
причају бабе. Кад Вук поново дође, хоћу да га тиме обрадујем!
VII
Неодлучно руско ратовање пружило је Метерни-ху прилику да покуша
нове интриге. Његова пропа-ганда поче да разглашава по Европи како су Руси
претрпели пораз и како не могу добити рат против Турака, na je позивао
Енглеску, Француску и Пруску да заједнички предузму кораке за закључење
мира. Y исто време, аустријска врховна команда изведе припреме и
концентрацију трупа на границама Срби-је. Срећом, нико у Европи није делио
мишљење ауст-ријског канцелара. Чак ни сама Порта није желела да се
одлучи на разговоре o миру, јер није хтела не-побеђена да пристане на
решење грчког питања. Цар Николај за пролеће припреми нову војну кампању
и предузе у Европи дипломатску офанзиву против Аустрије. Милошева
обавештајна служба дала је тих дана уверљиве доказе Русима o подлости
Аустрије. Метерних је био принуђен да се извињава. Поред тога, Милошеви
агенти започеше живу и разорну пропаганду у аустријским трупама на
границама Ср-бије. Насташе честа дезертерства и саботаже по цен-
[286]
трима где се прикупљала храна и оружје.
Y марту 1829. утврђен је положај Грчке. Капо-дћстрија, познати грчки
родољуб и руски дипломат, кога су Грци изабрали за председника републике,
умео је на дипломатском пољу да се супротстави свим Метерниховим
потезима и да унесе више орга-низованог реда међу грчке устанике. Према
потпису лондонског протокола, требало је да Грчка постане монархија под
Портиним протекторатом и да плаћа данак од 1,500.000 гроша годишње. Ys TO
је решено да се француски и енглески дипломати врате у Ца-риград и почну c
Портом разговоре o миру у име сва три двора.
Y оваквој ситуацији Милош преузе на себе два посла веома важна по
Русе. Његова обавештајна служба прикупљала је податке o стању у Турској и o
кретању њених трупа. A како је Порта тих дана сву наду полагала у Мустафа-
пашу, скадарског везира, Милош узе обавезу да по сваку цену придобије Мус-
тафа-пашу и да га вештим маневром учини што неод-лучнијим. Европска
штампа, поготову аустријска, пријатељски наклоњена Турцима, уздизада је и
вели-чала важност скадарског везира. Мустафа-паша је имао око четрдесет
година. Знало се да је врло амби-циозан, храбар и искусан ратник. Милош је
одраније био у вези са њим и знао је да наследни везир гаји по-тајну жељу да
од Албаније створи за своју породицу самосталну или бар аутономну државу.
- Чиниш волико, Авраме, потребно је да одеш до Скадра и некако
убедиш Мустафа-пашу да се не за-леће, него нека оклева како би се Русима
пружила прилика да заврше свој обрачун c великим везиром у Бугарској.
- A како би било, господару, дауз пут обиђем ста-решине хришћанских
племена у Албанији, па да и њих придобијем за отпор везиру?
- Понеси дукате и удри сваког кесом по глави. Мустафа-паши шаљем ата
и сабљу, али га упозори да ћу му скинути главу уколико нешто Турци победе.
A ваљда и он зна да султан неће одустати од реформе, да ће укинути
наследно везирство и натерати га у ни-зам. Ето, одатле почни. Ако осетиш да
се везир ко-леба, онда му понуди савез и пријатељство. За окле-вање - нека се
правда држањем Црногораца.
- Ја ћу, господару, наступити у почетку као рус-
[287]
ки човек. Тек кад везир буде захтевао да дозна шта ти намераваш,
иступићу у твоје име. Ако на тај начин своју главу проиграм, немој ме по злу
помињати.
Пошто је Аврам добрим делом свршио посао, Ми-лош посла Гајсмару
извештај: »Мустафа-паша ме уверава да не жели ратовати и да ће се по сваку
цену држати по страни. Има знакова да говори истину, јер жели да се потпуно
осамостали од Цариграда. Y слу-чају судара, Арнауте треба сачекати у пол>у
где топ може да бије. Два-три дана оштрог отпора сасвим ће их обесхрабрити.
Поготову што је половина њихове војске хришћанска, a ja сам je задобио да
уноси не-ред међу остале уколико везир превари.« Y међувре-мену, на бојном
пољу збиле су се велике промене. Дибић је на Клевчи потукао до ногу великог
везира Решид-пашу. Гајсмар је прешао Дунав и заузео Пра-хово, и тиме
пресекао везу између Никопоља и Види-на. После ових успеха могао се
извршити прелазак преко Балкана, што је повукло великог везира да сву
војску концентрише у Шумелу.
O руским победама Милош одмах обавести Мус-тафа-пашу, који је споро
настављао маршруту према Видину. Y Нишу је Мустафа-паша имао састанак са
Јованом, који га је још више подстакао на оклевање. Везир оде у Видин и ту од
Гајсмара и Дибића доби писмо у коме су га упозоравали да не наседа бранећи
Порту, јер ће му Руси осигурати независну Албанију. Мустафа-паша, као лукав
и опрезан Албанац, није желео да се непосредно упушта у преговоре c рус-ким
генералима, али их је преко Аврама Петроније-вића известио да ће због
заваравања Порте изводити само демонстрације. Y међувремену, Руси заузму
Једрене. Тиме је Турска била бачена на колена и при-сиљена да понуди мир.
Милош је одмах схватио тежину нове ситуације. Турско наследство је
велико и привлачно за европ-ске силе. Аустрија, која је све време радила
против Русије, сада је настојала да искористи њену победу и да зграби највећи
део плена. Вешта да се користи супротностима међу савезницима, придобила
је Ди-бића за свој предлог. Русија треба да добије Влашку и Молдавију,
Бугарску и Румелију; Аустрија - Србију, Босну, Далмацију, Албанију и Тесалију;
Пруска -Шлезију од Аустрије и део западне Галиције; Фран-цуска - Кипар, a
Енглеска - Мореју, Крит, Архипелаг
[288]
и Родос.
Овај предлог, који је Дибић прихватио, допао је у руке Милошу. Он осети
да је наступио најкритични-ји час не само за Турско Царство него и за Србију,
јер је знао да се Русија увек саглашавала да Србију пре-пусти Аустрији.
Одлучан да брани тековине револу-ције и српску самосталност, Милош се баци
на посао да разбије и омете аустријске планове. Најпре је склопио тајни
споразум c Мустафа-пашом o зајед-ничкој одбрани у случају да Аустрија
нападне. За-тим, преко Хусеина Градашчевића, усменим спора-зумом придоби
за то и босанске капетане. Y исто време, он упозори генерала Дибића да неће
прихва-тити ни по коју цену улазак Аустрије у Србију; води-ће c њом рат и
изазвати побуну Срба у аустријским земљама. Другим каналом предузе мере
лично код цара Николаја, указујући на све услуге које су Срби учинили Русији,
као и на учешће Србије у свим рус-ким ратовима. Да поткрепи своје претње и
одлуч-ност, Милош поче отворено да мобилише војску и да је избацује на
границу према источним турским про-винцијама, јер по тајном споразуму c
Мустафа--пашом било је уговорено да заузме Видин, Софију, Ниш и даље све
до Скопља.
Исто тако, упозорио је Хусеин-пашу, београд-ског везира, да Србији
прети опасност од Аустрије, па је у пограничном појасу око Саве и Дунава поја-
чао страже. Повећао је и српску пропаганду у ауст-ријским земљама. На све
стране се осети живо кре-тање, a немирни људи по граничним појасевима око
Србије на аустријском земљишту почеше да изазива-ју нереде. He само Беч
него и сами Руси почеше да за-зиру и увиђају како заиста може доћи до
кретања револуционарних снага, које би могле увући Европу у нове заплете и
несреће.
На тајној седници царског већа у Петрограду цар Николај, бојећи се
оживљавања револуционарних покрета, донесе одлуку која је одложила
распад Турског Царства:
1. Одржавање Турског Царства корисније је за интересе Русије него
његова подела.
2. Мудрост налаже да се пад Турске спречи свим средствима и да се
мир што пре закључи.
3. Ако пад буде неминован, треба предузети све мере да се ниједна
друга држава не дочепа пролаза
19/« ,
[289]
у Црно море.
4. O судбини земаља које се налазе у саставу Тур-ске Империје треба се
договорити са савезницима.
Том одлуком осујећене су аустријске намере пре-ма Србији и Балкану.
Дибић се одмах тргао и почео да води преговоре према добијеним упутствима
из Петрограда. Показао се исто толико вешт дипломат колико и сјајан
војсковођа. Непрекидно је изводио сумњиве покрете и припреме,
упозоравајући на тај начин Турке да је спреман да c војском крене на Ца-
риград, a да са себе скида одговорност за све што из тога буде произишло.
Услед тога, Једренским мировним уговором Порта се, поред осталог,
обавезала да ће у погледу Србије испунити све обавезе, na je 6. септембра
Дибић из-вестио Милоша o закљученом миру, као и шта је све урађено за
Србију.
VIII
Напори и неизвесност спољне и унутрашње поли-тике често су гонили
Милоша у пролазне везе са же-нама, за које је знала и сама Јеленка. Она није
ни по-кушавала да му због тога прави љубоморне сцене.
Бурно и неизвесно време и Јеленку је битно изме-нило. Замишљена,
одбацила је негдашњу детињасту веселост и добила онај строг и честит
изглед мајке и поштене жене. Све је у њој почињало да личи на кас-но лето
препуно врелине. Y њеном држању било је одмерености жене која себе сматра
отменом, изузет-ном и мајком кнежевог омиљеног детета. Али ма ко-лико да је
била по природи поносна, она се у то вре-ме често понижавала, јер се осећала
несигурна и за-плашена, na je кроз плач грчевито понављала Ми-лошу како га
много воли, и како не би могла замис-лити живот без њега и његове љубави.
Та њена уверавања, изречена безброј пута, поче-ла су неосетно будити у
Милошу пригушену од-вратност. Бесном и раздраженом, кад је сав цептао од
мржње и замора, Милошу је у ствари била потреб-на дивља провала страсти,
тренутак потпуног забо-рава и нешто што би га омамило као најјаче пиће у
којем се губи свест и све заборавља, a не жена која
[290]
је већ изгубила битку. И почињао је да је упоређује са другим женама,
понављајући себи упорно како је у њој угашена жестина. Чак и у највећем
заносу, њене очи нису више имале ону дивну бистрину, онај топли и
неухватљиви блесак радости. Нешто сиво, као пухор од пепела, хватало се у
дубини њених зе-ница и наговештавало лагано гашење.
Сада кад је рат између Русије и Турске већ био за-вршен, кад су његови
политички напори видно уро-дили плодом, кад је већ било на видику
остварење сна да се добију тражене повластице и прошири Ср-бија, Милош је
хтео бар неко време да предахне, да се, храњен неком другачијом, страснијом
и сирови-јом љубављу, оснажи за смелије подухвате, јер је вре-ње у Албанији и
Босни наговештавало нове могућ-ности и заплете. Кад то дође, требало је
бити сит љу-бавних прохтева, ничим везан и спреман да се у оз-биљном
времену усредсреди једино на обављање владарских и државничких
послов^^ Љубицом је већ био потпуно рашчистио. Она ја^швела зими у
Београду, где су деца похађала школу, a лети у По-жаревцу. Y њој је гледао
друга и мајку своје деце, али га као жена није више могла привући ни
узбудити.
•*> Последња два месеца, у ту смирену једноличност продро је нови
наговештај буре. Чича Срећко из Тр-наве, чувени домаћин, дође једно јутро са
својом сна-
„хом. Био је богат и са многобројном чељади; Милош је врло често
свраћао к њему на одмор или на конак као пријатељу. Поред земљорадње,
Срећко се бавио и трговином. Уз три ожењена сина имао је и синовца, који по
несрећи није ни био за женидбу. Али Срећко, као сваки сељак који се нагло
уздиже, ожени синов-ца најлепшом девојком у селу. Звала се Видосава, имала
је осамнаест година и била је веома лепа.
Видосава је на венчању блистала од среће; двори-ла је сватове сва
радосна, a нарочито свекра. Али од-мах после прве ноћи c мужем у вајату
постаде за-мишљена и опора. Нити је певала, нити се радовала. Обављала је
послове ћутке, a кад би остала сама, села би негде по страни и мрачно
гледала преда се. Укућани нису обраћали пажњу на њено држање. Прошла је
тако година дана. Млада је све више буја-ла, на њој су од младости и снаге
пуцале хаљине, али је њен поглед постајао све мрачнији.
Једне ноћи зачу се врисак из вајата. Укућани се
[291]
узбунише и провалише унутра. Имали су шта да виде; у очајању,
Видосава је одсекла своме несрет-ном мужу и оно мало мушкости. Чича
Срећко нато вари свог осакаћеног синовца на кола и повезе га у Крагујевац да
код лекара тражи помоћ, a снаху Ви-досаву привеза за кола те и њу поведе да
joj Милош суди. Пред Шареним конаком заустави кола да га кнез види са
доксата. Милош је по обичају већ био устао, умио се, пушио и пио кафу.
- Шта је то, чича Срећко?
Срећко скиде капу па приступи кнезу.
- Несрећа, господару! Пасја лоза осакати ми но-ћас момка и тешко да ће
остати жив.
Затим исприча каква се несрећа догодила.
Кнез Милош добро загледа младу, чија га необич-на лепота и снага
одмах узбудише. Учини му се да је она жртва a не тај несрећни момак. Ипак,
да одобро-вољи чича Срећка и прекрије своја осећања поче да виче на њу. .4.
- Ти кујо a не снахо, што тако нагрди момка? Невеста подиже очи.
Радознало се и оштро загле-
да у Милоша. Л>утит блесак joj севну у зеницама, али одмах обори
поглед земљи.
- Знам да ћу за ово платити главом - поче пркос-но - само, зар сам ја
крива што сам млада и што хоћу да живим? Ето, тај матори лисац знао је какав
му је синовац. Зашто га је онда женио? Ти, кнеже, суди како знаш и умеш, али
да си био у мојој кожи, ура-дио би што и ја.
Невестина отвореност најпре изненади Милоша, a затим изазва
разумевање и сажаљење. Амиџа, који је стајао више кола и гледао ужутелог и
згрченог младића, пренесе поглед на Видосаву, затим на Срећ-ка.
- Mope, чича Срећко, није она крива већ ти. По-гледај је каква је,
синовче, a ти си хтео да привежеш вучицу за богаља - рече Амиџа вртећи брк.
- Чиниш волико, Срећко, вози синовца у болницу неће ли га спасти
лекар. Ти, Амиџа, поведи невесту у мутвак; нека тамо ради док одлучим шта
ћу c њом.
Видосава се у конаку брзо изменила. Постајала је све питомија, поглед
није скидала c кнеза Милоша, a радећи по кући стално је певушила. Ускоро joj
je муж у болници умро. Сви су у конаку очекивали пре-суду Видосави, али се
Милош правио невешт и све је
[292]
чвешће призивао к себи у собу. Јеленка прва осети да јр у младој вучици
добила супарницу.
IX
*
Једренски мир је присилио Порту да пређе на, решавање српског
питања, али она је, као и увек ра-није, покушала да српске депутате збуни и
задовољи минималним уступцима. Међутим, Милош је то предвидео. Бојећи се
да депутати због страха за жи-вот не прихвате половичне Портине уступке,
Милош им је, чим је избио рат, узео пуномоћје и наредио да тамо седе, али да
немају право ништа у име његово и народно да прихватају. Што је Милош
предвиђао, ускоро се и догодило. Y стан српских депутата до-шао је Портин
чиновник и одвео их Портином секре-тару. Депутати су се по обичају
поклонили, a Турчин је надмено рекао:
— Ово вам је ферман који сте тражили.
- Какав је то ферман? - упита Саво Љотић у име депутата.
- To je ферман o милости коју вам даје султан -одговори набусито
секретар.
- Ми немамо кнежева и народна пуномоћја да мо-жемо ма шта примити,
јер су нам одузета пуномоћја кад сте од народа и кнеза тражили обавезу o
миру и оданости.
- Како? Зар ви нисте представници српскога на-рода?
- Сада ми нисмо ничији представници, већ само уста и уши кнеза
Милоша и народа- одговоре му де-путати.
Турчин се после тога показа срдачан и, ласкајући им, поче да убеђује
депутате како треба да приме ферман и похитају да тиме обрадују кнеза и
народ у Србији.
- Ми бисмо то радо учинили, честити ефендија, али знамо да ће нам за
сваку погрешку народ и кнез скинути главу. Зато је потребно да нам дозволиш
да обавестимо кнеза Милоша o садржини фермана, па ће нам он послати
упутства и нова пуномоћја, или ће уместо нас одредити друге депутате -
изјави Љотић.
Порта је тек сада схватила коликом ценом мора платити Милошеву
изјаву оданости. Осетила је да су
[293]
његови прсти уплетени у издајничко држање Муста-фа-паше
скадарског, који искоришћује слабост цен-тралне власти, као и упорност
Бошњака да не при-хвата реформе. Абдурахман-паша је сломљен Ми-лошевим
интригама, присетио се сада реис-ефенди-ја. A ето, поред свега, тај проклети
ђаурин још добија и награду: признање и проширење Србије.
Насупрот Русима, који су се живо заузимали за решење српског питања.
Милош је добро познавао Турке, na je узимао све што се даје, непрестано тра-
жећи све оно што није испуњено. Наравно, није му нимало било по вољи што је
ферман послат Хусеин--паши да га он објави, a не њему, како је захтевао од
Порте. Зато одлучи да везирово објављивање умањи великом и свечаном
скупштином у Крагујевцу. На њу позва све нахијске оборкнезове, затим по два
представника из сваког села, игумане, проте и попо-ве, истакнуте људе из
народа, судије Народног и ок-ружних судова. .'
Шта Милош смера сазивом скупштине, нико није могао да наслути.
Хусеин-паша је трнуо од страха. Његов положај био је заиста незавидан.
Новим фер-маном све је прелазило на кнеза, па ће по свој прили-ци Порта
морати да одреди везиру неко ддуго место. Y току рата успео је да се извуче и
одржи, али никад није био сигуран да му Милош неће приредити неу-годно
изненађење. Њему, који је волео живот и ужи-вање, тих хладних зимских дана
све је изгледало трошно и пролазно. Србија је најчуднија земља, гор-ко је
закључио везир. V њој се никад не може сагле-дати шта човека чека у
сутрашњем дану. Људи су опори, смутљиви, једно мисле, друго говоре a треће
раде. Свуда су постављене невидљиве бусије. Судби-на није у божјим рукама,
већ у рукама тих косматих људи који никакву власт и ред не подносе. Лако je c
Немцима и Русима. Код њих може да се сазна јасно као на белом дану шта
желе и намеравају. Србима нико не може да ухвати ни крај ни почетак! Могу
по-некад све да поднесу, да трпе као живинче, a други пут плану због
најобичније ситнице; створе дармар од којег све цареве после тога годинама
боли глава.
Тако је Хусеин-паша размишљао целу ноћ, a сут-радан написа Милошу
писмо у коме му је честитао нови ферман и пожелео срећан рад скупштине.
Скупштина је свечано отпочела рад 25. јануара
[294]
1829. Кад се појавио Милош и стишало клицање де-легата, Тома Вучић
једним кратким говором отвори скупштину и у њено и народно име поздрави
кнеза Милоша. Затим Милош показа представницима сул-танов ферман и
нареди да се прочита заједно c при-„лозима Букурешког уговора, Акерманске
конвенци-је и Једренског уговора. Напослетку је прочитан и акт o припајању
шест отргнутих нахија и исељењу Турака.
Затим је узео реч кнез Милош. Обучен у најлепше одело, извезено
златом, са сабљом o пасу, искићен руским орденима, a огрнут ћурком од
самуровине, достојанствен, раздраганог изгледа и блиставих очи-ју, започео је
говор.
- Високо просвећена господо архипастири, пре-чешњејша и чешњејша
господо ду'овници, благород-на господо београдски кнезови, благоизабрани
де-путати народа српскога, поштовани кметови и сва љубезна браћо моја!
Никад вас веселијим срцем ни-сам сазвао, љубезна браћо, и никада вам
радоснији глас нисам имао казати. Ево већ четрнаест година откако се трудим
да право нашега народа вечитим и непоколебљивим утврдим. Четрнаест је
година отка-ко сам царска врата отворио и откако радим да љу-бљеном
отечеству добијем права која ће нам на по-томке прећи и остати трајна и
вечита док постоји ср-пски род . ..
Затим је нагласио да ће се после овога створити легално стање које је
до сада била само нека врста трпељивости између њега и везира.
- Живео Милош! Отац наш! Сви смо c тобом! -орило се на све стране из
стотине грла.
- Ферманом вам прцзнаје султан да имате право изабрати себи своје
поглаваре. Неће нам, као до сада, из туђег света турски везири долазити и
мења-ти се да нам крв нашу пију, и да се сиротињском му-ком бадава хране и
неправдом богате. Моћи ћете да изаберете свога кнеза, рођеног брата вашега,
који ће c вама живети и умирати. Y књазу своме имаћете ми-лостивог оца и
бранитеља. Ферманом вам се даје да у својој отаџбини уведете независну
унутрашњу уп-раву. Ми ћемо од, данас поставити свуда наше судо-ве, a судије
ће нам бити Срби, наша рођена браћа и синови, који ће судити по написаним
законима на-шим, поштено и праведно. Ја сам се већ постарао да
[295]
његови прсти уплетени у издајничко држање Муста-фа-паше
скадарског, који искоришћује слабост цен-тралне власти, као и упорност
Бошњака да не при-хвата реформе. Абдурахман-паша је сломљен Ми-лошевим
интригама, присетио се сада реис-ефенди-ја. A ето, поред свега, тај проклети
ђаурин још добија и награду: признање и проширење Србије.
Насупрот Русима, који су се живо заузимали за решење српског питања.
Милош је добро познавао Турке, na je узимао све што се даје, непрестано тра-
жећи све оно што није испуњено. Наравно, није му нимало било по вољи што је
ферман послат Хусеин--паши да га он објави, a не њему, како је захтевао од
Порте. Зато одлучи да везирово објављивање умањи великом и свечаном
скупштином у Крагујевцу. На њу позва све нахијске оборкнезове, затим по два
представника из сваког села, игумане, проте и попо-ве, истакнуте људе из
народа, судије Народног и ок-ружних судова. .'
Шта Милош смера сазивом скупштине, нико није могао да наслути.
Хусеин-паша је трнуо од страха. Његов положај био је заиста незавидан.
Новим фер-маном све је прелазило на кнеза, па ће по евој прили-ци Порта
морати да одреди везиру неко др,уго место. V току рата успео је да се извуче
и одржи, али никад није био сигуран да му Милош неће приредити неу-годно
изненађење. Њему, који је волео живот и ужи-вање, тих хладних зимских дана
све је изгледало трошно и пролазно. Србија је најчуднија земља, гор-ко је
закључио везир. V њој се никад не може сагле-дати шта човека чека у
сутрашњем дану. Лзуди су опори, смутљиви, једно мисле, друго говоре a треће
раде. Свуда су постављене невидљиве бусије. Судби-на није у божјим рукама,
већ у рукама тих косматих људи који никакву власт и ред не подносе. Лако je c
Немцима и Русима. Код њих може да се сазна јасно као на белом дану шта
желе и намеравају. Србима нико не може да ухвати ни крај ни почетак! Могу
по-некад све да поднесу, да трпе као живинче, a други пут плану због
најобичније ситнице; створе дармар од којег све цареве после тога годинама
боли глава.
Тако је Хусеин-паша размишљао целу ноћ, a сут-радан написа Милошу
писмо у коме му је честитао нови ферман и пожелео срећан рад скупштине.
Скупштина је свечано отпочела рад 25. јануара
[294]
1829. Кад се појавио Милош и стишало клицање де-
легата, Тома Вучић једним кратким говором отвори
скупштину и у њено и народно име поздрави кнеза
Милоша. Затим Милош показа представницима сул-
танов ферман и нареди да се прочита заједно c при-
,лозима Букурешког уговора, Акерманске конвенци-
'је и Једренског уговора. Напослетку је прочитан и
акт o припајању шест отргнутих нахија и исељењу
Турака.
Затим је узео реч кнез Милош. Обучен у најлепше одело, извезено
златом, са сабљом o пасу, искићен руским орденима, a огрнут ћурком од
самуровине, достојанствен, раздраганог изгледа и блиставих очи-ју, започео је
говор.
- Високо просвећена господо архипастири, пре-чешњејша и чешњејша
господо ду'овници, благород-на господо београдски кнезови, благоизабрани
де-путати народа српскога, поштовани кметови и сва љубезна браћо моја!
Никад вас веселијим срцем ни-сам сазвао, љубезна браћо, и никада вам
радоснији глас нисам имао казати. Ево већ четрнаест година откако се трудим
да право нашега народа вечитим и непоколебљивим утврдим. Четрнаест је
година отка-ко сам царска врата отворио и откако радим да љу-бљеном
отечеству добијем права која ће нам на по-томке прећи и остати трајна и
вечита док постоји ср-пски род . . .
Затим је нагласио да ће се после овога створити легално стање које је
до сада била само нека врста трпељивости између њега и везира.
- Живео Милош! Отац наш! Сви смо c тобом! -орило се на све стране из
стотине грла.
- Ферманом вам признаје султан да имате право изабрати себи своје
поглаваре. Неће нам, као до сада, из туђег света турски везири долазити и
мења-ти се да нам крв нашу пију, и да се сиротињском му-ком бадава хране и
неправдом богате. Моћи ћете да изаберете свога кнеза, рођеног брата вашега,
који ће c вама живети и умирати. У књазу своме имаћете ми-лостивог оца и
бранитеља. Ферманом вам се даје да у својој отаџбини уведете независну
унутрашњу уп-раву. Ми ћемо од, данас поставити свуда наше судо-ве, a судије
ће нам бити Срби, наша рођена браћа и синови, који ће судити по написаним
законима на-шим, поштено и праведно. Ја сам се већ постарао да
[295]
се за нас закони напишу.
- Милош! Милош! - узвикивали су најгрлатији. -Бог те живео! Име ти се
помињало док је сунца и Mecena! Отац наш! Све ти играло и певало! Јунак Ми-
лош! Милош! Милош! - викали су делегати, скакали c места и раздрагано
довикивали похвале.
- Стишајте се, љубезна браћо моја. Ферманом смо добили и шест
отргнутих нахија; тако ћемо најзад једном за свагда опростити мука и патњи
нашу милу браћу. Они су тамо под тешки%1 зулумом турским страдали, док
сте се ви под мојом управом наслађи-вали миром и слободом.
- Милош, Милош, отац наш! Снаго наша! Одбра-но наша. C тобом ћемо и
у гору и у воду! Живео! Жи-вела Србија! Живела слобода! Кутите, хоћемо да
чу-јемо њега! Говори, дико наша! - орило се урнебесно из безброј грла и
одјекивало целим Крагујевцем.
Неко је испалио топовску салву. Код цркве су грунуле прангије и свечано
зазвонила звона, у ту свр-ху кришом подигнута. Капе су летеле увис. Узвици
одушевљења нису се могли задуго стишати.
- Слатка и добра браћо моја! Оно што има нај-више да вас развесели
јесте то да нам је ферманом га-рантовано да међу нама више неће бити Турака
сем оних што ће као чувари тврђава седети у Београду, Шапцу и Смедереву.
- Ypa за рођену Србију! Ура сто пута за Милоша! Јунак је Милош! Отац
наш! Мајка наша! Нека ти је Богом просто што си нас карао и кажњавао!
- Стишајте се, браћо! - викнуо је раздрагано Ми-лош. - Нама се предају
сва турска имања, спахилуци и мукате, a имања која су била лична својина
Турака појединаца, као што су куће, дућани, ливаде, водени-це, то ће се
проценити и од наше стране сопствени-цима исплатити.
Y даљем делу беседе говорио je o користима које су Срби добили да могу
слободно трговати по целом Турском Царству, затим o важности одобрења да
могу зидати школе и болнице и подизати своје штам-парије.
- Ја сам вас, браћо, позвао у име целога љубљеног народа да вам у име
драгога отечества нашега пре-дам овај високи царски хатишериф који права
наше-га отечества утврђује, па да изаберете и утврдите уп-раву над земљом и
уредите и све остало шта треба.
[296]
A TO ваше решење да се у Стамбол нашој депутацији пошаље a Порти и
руском цару покаже.
Настала је мала забуна, делегати су се међусобно питали шта има сад
ово да значи. Простији људи из народа, који нису могли да наслуте Милошеву
заку-лисну игру, почеше да зебу да се иза тога не крије нека опасност;
настаде жагор и довикивање:
- Нећемо без тебе да радимо! Ти ћеш нас водити и учити. Радићемо како
ти наредиш.
- Господару, где ми можемо без тебе? - викао је неки крупан
Рудничанин, машући капом изнад гла-ве.
Само мали број поверљивих људи знао је Ми-лошеву намеру. Решен да
снагом народа добије на-следно кнежевско достојанство, хтео је да утиче на
нове разговоре који су тек имали да се воде у Цари-граду за потпуни
хатишериф у којем се једном за-увек имала да утврди судбина Србије у односу
према Турском Царству.
- Саслушајте, браћо, и ове моје речи мирно и па-жљиво. He говорим вам
да моје заслуге у вашим очи-ма увеличам. Њих свет познаје. Њих ће признати
по-томство, ако их не признајете ви сада. To je мени до-вољна награда и не
тражим већу. Желим да вам по-штено и отворено кажем како за вас и
отаџбину не могу више учинити него што сам учинио. Векови ће проћи, a неће
бити прилике да син српскога народа учини оно што сам ја за вас задобио и
што ћу потом-ству вашем оставити.
Затим је оживео успомену на све муке и невоље од слома тринаесте,
како је главу своју излагао и које је муке претрпео под Сулејман-пашом. И
пошто је ис-такао све што је урадио, настави:
- Ето тако сам, браћо моја, у делу своме милошћу небеског Оца срећно
испливао. Сада је време да се ја после толиких напора и тегоба одморим.
Време је да вама и свету покажем како нисам онај за кога сте ме држали. Да
вама и свету докажем како ме у мојим делима и раду нису руководили
властољубље и сре-брољубље, као што су многи мислили. O свим прихо-дима и
данцима народним готови су вам код мене ра-чуни. Готово вам стоји и све оно
што сам штедњом сачувао. Штедећи колико се више могло, сачувао сам вам
приличну своту новца. И ено je c рачунима лежи у каси. Савест ми моја каже
да сам све дужно-
Г2971
сти као син Србије и њен предводитељ тачно испу-нио. Ви сте, браћо
моја, народна скупштина, као оне што су држане у Паланци и Ваљеву, које су
мене и моје потомство у кнежевску част дигле и потврдиле, и заклетву вечне
верности мени и моме потомству дале. Зато сада изберите неког другог кога
за најспо-собнијег сматрате, јер ја хоћу своју част да оперем. Да признате ви и
цео свет како ме је у свима поступ-цима руководила једино љубав према вама
и стара-ње o добру нашем и деце ваше. A посебно o срећи на-рода и отаџбине!
Поново се осврнуо на невоље, муке и патње које је народ под Турцима
трпео.
- Па праштајте, a и ја праштам свакоме ко ме је увредио или ми зло
нанео!
Милошеве речи сада су изазвале буру од узвика одобравања. Депутати
су викали да хоће за кнеза само њега и његово потомство. Усред те буке, Ми-
лош напусти скупштину, a гомила га је пратила до двора:
- Живео Милош, отац Милош! - викали су уз пут. - Хоћемо само тебе за
кнеза! Само Милоша и његово потомство! Србија и Милош! Милош и Србија!
Кад је Милош ушао у двор, делегати се врате у суд где је одбор саставио
акт којим се Милош про-глашава »Оцем и избавитељем Србије, и поново
потврђује за кнеза, a његово потомство законитим наследницима«. V другом
акту, намењеном депута-тима у Цариграду, скупштина је поновила своју за-
клетву верности Милошу и потврдила га наследним кнезом. Трећим актом је
изражена народна благо дарност цару Николају, покровитељу Србије.
V
Ha жалост, ни у најсрећнијим тренуцима не ост-варује се све онако како
човек жели или предвиди, јер увек постоје неке невидљиве препреке на које
се срећа спотакне. Али постоје и упорни људи који гу-рају своје као што слеп
коњ окреће долап. Милош је спадао у ону врсту људи које ништа не може
спречи-ти и обезоружати кад нешто науме. Народ у Србији, његова околина и
чиновници, гурали су догађаје као слепи коњ долап, a Милош je унапред био
предвидео
[298]
безброј тешкоћа које ће се појавити при остварењу онога што је дато
ферманом.
Мада није желео сукоб c Милошем, нити хтео да се замери Србима,
Хусеин-паша је морао да води ра-чуна o себи и неизвесности свога положаја.
Он је осећао да у царству свуда шкрипи и запиње, да се Турцима све горе
пише у будућности. Јасно му је да у свету наступа ново време, буде се и дижу
нове сна-ге. Таман се у царству један пожар стиша, a други на-гло букне тамо
где га нико није очекивао. Мустафа--паша у Албанији брзо и одлучно ради да
се осигура, јер зна да će saivfepno Порти и султану, и да га Царит Град неће
оставити на миру чим смогне снаге да по-сегне руком на њега. Капетани и
ајани у Босни нису хтели ни да чују за реформу. Y Египту се нешто ко-меша и
мути.
Султанов хатишериф дат Србима изазвао је вели-ко незадовољство
.међу Турцима у Србији, Схватили су да је Милош решио оно што до сада нису
могле ни све буне, ни сви ратови. Србија ће се ослободити њи-ховог
господарења, и они ће морати да се селе! При-бранији и паметнији одмах
почеше да продају своја имања и да се селе. АРУГИ СУ то радили подстакнути
од Срба, a трећи нису могли никако да се одлуче, јер су се надали да се може
ипак десити нешто непред-виђено.
Са својим даром да уочи и предвиди све што се догађа и покреће,
Милош није хтео да губи време, нити је више зазирао од тога како ће Турци и
везир схватити његове поступке при остварењу народних права добијених
хатишерифом. Знао је како ће на Турке силно деловати дизање звоника и
звоњење звона, зато позва одговорне представнике.
- Турци ће сада да затежу, мољакају, изазивају нереде и да раде све што
могу само да се међу нама одрже. Зато хоћу да се до Беле недеље подигне
зво-нара са по два звона уза сваку цркву:
- Господару, Турци ће побеснети, a могу и да спрече подизање звонара -
покуша да га одврати Алекса Симић.
- У мој сирац што ће они побеснети! Баш зато хоћу да три пута дневно
звоне по читав сат. Звоњење ће их брже отерати него да окренемо на њих
топове. Шта је? He допада ти се, или се плашиш за своју кожу. Mope, ако тебе
Турци убију, наћи ћу ја одмах
[299]
паметнијег који ће моје наредбе без поговора из-вршавати. He, немој да
ми се правдаш! Знам ја! Умес-то да међу Турке уносиш забуну, ти их
стишаваш!
- Господару морао сам. Смутљивци су протурили глас како ћеш ти једног
дана доћи c десет хиљада вој-ника и све што је Турчина у Београду ставити
под нож.
- A шта је, слепче, иселило Јагодинце него баш так-ва прича. Само, на
једно морам последњи пут да те упо-зорим. Ако још једном будеш завлачио
HOC тамо где му није место, послаћу Штитарца да ти смекша гузицу. Ради оно
што ти ја наредим. Кукај и врти главом пред Турцима и јављај шта се све међу
њима прича, али да те више нисам чуо да ми ти као нешто мудрујеш? Јеси ли
ме разумео?
- Јесам, господару!
- A сад - пут под ноге! A што се тиче звонаре у Бео-граду, обесићу те ако
не буде подигнута до Беле не-деље!
Подизање звонаре у Београду није раздражило само Турке; везир никако
није могао да разуме како се то Милош преко ноћи осамосталио, па зато позва
Алексу Симића.
- Је ли истина да дижете звонару?
- Истина је, честити везиру - одговори му смерно Алекса.
- A знаш ли ти да хатишерифом звона нису до-звољена? За њих треба
добити од цара одобрење.
- Милош је наш врховни кнез, изабран од народа, a признат од цара. Што
он нареди, ми морамо урадити. Зато мислим да је најбоље да се ви c њим o
свему томе договорите.
- Шта ја имам c ким да се договарам! - љутито вик-ну везир отпуштајући
Алексу.
Други пут везир позва Петра Лазаревића и Косту Цукића.
- Је ли истина да дижете звонару?
- Истина је - одговри му Петар.
- A ако се Турци побуне и ви улудо изгубите главе?
- Мени је свеједно од кога ћу погинути - одговори му Коста. - Ако
подигнем звонару, ви кажете да ће ми Турци смакнути главу. Ако не извршим
заповест, онда ми смрт не гине од Милоша. Он још каже да ће султан после
посећи сваког оног ко дирне у звона. Колико ја знам, честити везиру, Милош
никад у ветар не говори.
[300]
Узрујаност међу Турцима није могао да стиша ни долазак Портина
изасланика. Турци из Ражња и Алек-синца пожалише му се како су Турци из
Јагодине си-лом истерани. Y Куприји је видео подигнут карантин, јер се била
појавила куга у Влашкој и Румелији. Милош . дочека Кешеф-ефендију у
Јагодини. Разговор је у по-четку текао доста мучно.
- Зашто без ичијег питања исељаваш Турке, по-дижеш звона и болнице?
- срдито упита изасланик.
- Сматрам да никог не треба да питам за звона и контумац, пошто ми је
хатишерифом дозвољено. Што се тиче Турака у Јагодини, они су добровољно
прода-ли своја имања. Уосталом, по одредбама хатишерифа они ионако морају
да се селе.
- Звона у хатишерифу нигде нису поменута.
- Поменута је слобода вере, a no правилима наше цркве служба божја не
може се без звона обављати. Hero, реци ти мени јеси ли ти дошао да извршиш
ца-реву наредбу или да погазиш царски хатишериф? -енергично упита Милош.
- J a сам дошао да извршим царску наредбу, али мислим да ти
пренагљујеш - поче опрезно узмицати Кешеф-ефендија.
- Ако је ово твоја последња реч, онда се врати ода-кле си дошао -
одлучно узвикну Милош. - Пре је мно-го штошта зависило од мене, и царство је
могло јевти-није и лакше проћи. Међутим, сад кад је хатишериф обнародован,
и кад га свак у прсте зна, ја, вала, више ниједне црте нити Цогу нити смем
попустити или изме-нити.
Еешеф-ефендија увиде да не може Милоша ни пре-плашити ни
преварити, те пристане да се одреде две комисије које би одредиле границе
Србије, узимајући у обзир и нових шест нахија што их је требало прикљу-чити.
Међутим, подстакнут у Београду од Хусеин--паше, Нешеф-ефендија измени
свој став и поче наго-варати Турке да не продају своја имања, јер, наводно,
није сигурно хоће ли та тачка хатишерифа морати да се изврши. Извештај o
томе послао је Милошу Халид-беј. Милош одмах нареди Станоју да међу Турке
про-тури гласине како везир и изасланик желе, у ствари, да преваре власнике
имања, тиме што би по њиховом исељењу приграбили откуп за себе.
Халид-беј је и овог пута успешно извршио задатак. Сумњу је посејао
врло вешто. Из Цариграда стиже
[301]
муфтији писмо у коме му је неко саветовао да своје имање одмах прода
и да ci што пре исели. To изазва још већи немир међу Турцима. Сад је свак
журио c продајом.
Комисију одређену да обележи границу према Арини ухвате људи
Махмут-паше Видајића, одведу је у Зворник и затворе.
- Ако се султан покрстио и дарује ђаурима земљу, ја сам још Турчин и не
дам Јадар и Рађевину док једног јединог Турчина у Босни траје! - претио је
Видајић.
Кешеф-ефендија и Хусеин-паша одмах искористе овај сукоб и прекину
обележавање границе. На то од-ложе исељење и они Турци који су своја
имања већ били продали.
Y Милошево име саопштио је Алекса Симић цар-ском изасланику
следеће:
- Султан је хатишерифом јасно наредио шта је ваш задатак. Ви то нисте
извршили, и ми са себе скидамо сваку одговорност за све што се буде
догодило. Ето, то вам је Милошева порука.
- Ја људе нећу силом да селим. Турци ће остати у Србији као што су и
досад били - набусито одврати Нешеф- ефендија.
- Кнез вам поручује да народ уопште неће ништа плаћати спахијама док
се не уреди све оно што је ха-тишерифом предвиђено - одговори му Симић.
- Чујте ме, ђаури. Све то што ми овде поручујете, мени мирише на
отворену буну.
- Честити ефендија, ми се не бунимо већ једино тра-жимо да нам се
испуни што је хатишерифом гаранто-вано, a потом ћемо ми испунити све своје
обавезе, како према цару тако и према спахијама - одговори Марко Борђевић и
са Алексом Симићем напусти везиров ко-нак, не сачекавши одговор.
Милошева порука изазва забуну и срџбу међу Тур-цима у Београду и
Цариграду.
XI »
Милош је из године у годину постајао све моћнији и богатији, мада је
мало шта ново уводио у свој начин живота. Шарени конак у Крагујевцу остао је
скоро исти онакав какав је био и у првим данима Милошева усељења у њега,
али конаци у Пожаревцу и Београду,
[302]
у којима је господарила Љубица, губили су изглед . сељачке
једноставности. Набављен је нов намештај, као и многе друге ствари; она је
чак настојала да иде у стопу c новим навикама и временом које је постепено
мењало турски начин живота. Нешто слично покуша-ла је у Крагујевцу и
Јеленка, али само у просторијама у којима је она живела c малим Гаврилом.
Милош се томе није противио, али је даље остао веран стеченим навикама.
Kao и увек устајао је врло рано. Одмах би се умио и обукао. Затим је
одлазио у собу звану »богомољка«. Y њој би се помолио Богу и рано изјутра
пречистио c њим све рачуне, јер је у суштини, као и сви припрости али и
лукави људи, био на свој начин побожан.
После молитве осећао се окрепљен и чио. Доручко-вао би, a затим
примао секретаре и чиновнике који су га извештавали o пословима.
Истовремено је обављао и државне и своје приватне послове; издавао је наре-
ђења како да се обрађују његови поседи, води тргови-на, даје новац под
интерес. Ту је примао и тајне оба-вештаче и издавао им нова упутства. Ту је
ковао заве-ре, припремао замке и подметања, и размишљао како ће наћи
најбоље пут и начин да уништи своје против-нике. Затим је излазио на
диванхану и ту примао свет који је долазио из целе Србије; људи су долазили c
раз-ним молбама, тражили да им књаз пресуди спорове, или да му повере
своје муке и невоље, очекивали за-штиту или помоћ.
Ручак и вечера објављивани су звоном, како би Крагујевчани знали кад
им господар седа за сто. Када му се породица налазила у Крагујевцу, Милош
би ста-вљао за сто c десне стране наследника Милана, кога је звао Мињом, a c
леве стране Михаила. До Милана су најчешће седели архимандрит Мелентије
Павловић, затим Димитрије Давидовић и до њега Амиџа. C друге стране према
Милошу, у доњем челу, заузимао је мес-то Тома Вучић. Љубица је имала место
за трпезом само ако се на ручку или у гостима налазила нека стра-на
делегација. Мушка рука око стола није смела ништа такнути, јер је Милош
волео да га дворе и послужују жене. Једна од жена које су га сада
послуживале била је и чича-Срећкова снаха. Она се за ово пола године знатно
изменила. Лепше се облачила, кретала слобод-није и из дана у дан постајала
све прибранија и смео-нија.
[303]
Милош је неприметно пратио погледом како Видо-сава хитро уноси јело,
бира што је боље и њему милије, приноси столу, повлачи се уназад и гштом,
кад се ука-же потреба, наставља да га двори. Неосетно ју је упо ређивао са
Јеленком. Шта мисли та матора сврака, зар она себе да упоређује са овом
дивокозом! Љутио се на Јеленку, која га је наговарала да Видосаву што пре
уда. Златан ланчић који је овијао Видосавин пун и бео врат и крстић што је
красио њене груди - били су у ствари Милошев дар. Мораћу да joj нађем добра
момка и дам нешто мираза, мислио је гледајући њене складне по-крете. Јело
му је пријало. Како је младост лепа! A да нешто није било мене, тој несрегници
би заувек пропа-ли и живот и лепота.
Чим би се завршио ручак, Видосава је износила кафу, a затим су сви
напуштали собу. Милош је тада прелазио у спаваоницу. Видосава је уносила
чибук. Помагала би му да се свуче и раскомоти. Смешио се и нагонио је да се
ослободи и скине све са себе, што је она чинила нерадо и стидећи се.
Забављала га је њена стидљивост; смејући се, терао би је да му прича како се
оно збило c њеним мужем. Причала је устежући се, љутила се, пућила усне,
али би му понекад чак и дрско и грубо викнула:
- Нећу да ти причам. Намучио ме, па шта сам друго могла да урадим?
Речи c њених усана, ма како биле грубе, имале су призвук нечега што га
је физички раздраживало. Њено тело, неутољива жеђ за миловањем, оно
свеже и ново што је носила у себи - све му је то неописиво годило. По
неколико сати, колико би она била уз њега, могао је да се ослободи свега што
је ружно, -свакидаш-ње, не мислећи ни на шта. Једне ноћи, док је лежао по-
ред ње непомичан, a она се била сва припила уз њега, учинило му се да плаче.
- He спаваш? - питао је и прешао руком преко ње-них набреклих груди.
- He - одговорила је припијајући се још јаче.
- Шта ти је?
Нагло се подигла, села више њега и тренутак зури-ла у празно.
- Амиџа ми је рекао како си намеран да ме удаш.
- Па, чиниш волико, то је за нас обоје. најбоље решење.
'
- Знаш, господару, ако и тај буде некаква рђа, за-
[304]
клаћу га. Хоћу, славе ми! Hero, боље би било да ме на-ново не увлачиш у
грех.
Милош joj je већ био нашао мужа. Y затвору се на-лазио млад момак. Из
обести је украо jape, заклао га, испекао и појео c друштвом. Његов отац и
власник ја-рета договоре се те га овај тужи Милошу, a кмет га до-тера у
Крагујевац окована. Онако окован, скакао je c кнежевим момцима и нико га
није могао победити. Милошу се момак много допао; чинило му се да је у њему
нашао погодна мужа за Видосаву. Једног дана разговарао je o Видосави c
Амиџом.
- Требало би наћи момка и удати је.
- He знам, госиодару, али се бојим да једне ноћи неко и код нас не
завришти. Беснуља је.
Милош се слатко насмеја.
- Чиниш волико, мени се јако допада онај Стеван. Како знаш и умеш,
гледај да је удамо за њега. Ја ћу га поставити за старешину над момцима.
Амиџа показа Видосаву момку и исприча му њену прошлост.
- Сила од жене, али, ето, опасна - рече Амиџа врте-ћи брк.
- Нисам ни ја мачији кашаљ. Кад би ме кнез осло-бодио ове беде,
пристао бих да се оженим њоме.
Сетивши се тога, Милош се уздиже на лактове. Био се одлучио да учини
кр'ај свему, јер се из дана у дан осећао све више везан за Видосаву. Знао је да
неће имати довољно одлучности за раскид ако ово дуже потраје. Она га је
гледала упорно у очи, као да очекује пресуду од које зависи цео њен живот.
Била је навикла на Милоша.
- Видела си Стевана из Кнића?
- Видела сам га - одговори она скоро са олакша-њем.
- Ето, намеран сам да те удам за њега. Она слеже равнодушно
раменима.
- He свиђа ти се?
- Можда и свиђа. Само не знам како ћемо после нас двоје. Ако те када
пожелим, ништа неће моћи да ме спречи.
- Е, чиниш волико, даћу ти као мираз педесет дука-та, a Стевана ћу
поставити за старешину момака - уз-викну Милош љутећи се.
Сутрадан Милош нареди да откују Стевана, па га задржа код себе међу
момцима. Амиџа се потруди те
20/в
[305]
приближи момка и Видосаву. Милош је тих дана мо-рао да отпутује за
Пожаревац. Једна од највећих сла-бости била су деца.
Те године у Милошеву службу ступи доктор Вито Ромита, Италијан. Био
је ожењен, културан, богат, али и несталан, човек на своју руку. Имао је и
кћер, не тако лепу али веома образовану. Y исто време, у Београду је живео
ђакон Личинић, који је знао немачки, матема-тику и историју, и кога су
сматрали за врло ученог и карактерног човека. Трећи човек кога је Милош
довео за васпитача своје деце био је Алекса Поповски, прав-ник из прека,
човек богат, леп и отмених манира. О-блачио се са укусом и у целој кнежевој
околини оду-дарао својим понашањем. Поповски је писао песме, увек читао
књиге, na je Милош хтео да његова деца, по-готову Савка и Михаило, науче од
тога младог човека како се треба опходити у друштву и да заволе књигу.
Због свих тих ствари, Милош се задржа у Пожарев-цу све до септембра.
Затим заједно c Љубицом и децом крену за Београд. Y путу га стиже гласник
по коме му је Јеленка јављала да је Гаврило на умору.
Кад се вратио у Крагујевац, позва Амиџу.
- Нека дође Видосава да ми опере ноге.
- Нема више Видосаве, господару - одговори Ами-џа.
- Како нема?
- Удао сам је за Стевана.
- Е, у мој сирац ... Добра је била, Амиџа. Стеван ће заиста имати жену
каква се ретко може наћи у овом гуравом и сакатом свету.
XII
Султан Мехмед II прозрео је намере Мустафа-паше, скадарског везира,
али како га је све више угрожавала Русија, правио се невешт на све што је
везир преду-зимао. Чак се није супротставио ни томе што је Мус-тафа-паша
своме пашалуку присајединио Дукађин, Дебар, Елбасан, Охрид и Трговиште. Y
ствари, он се плашио да везир не пође на сам Цариград, па да га пот-помогнут
Русима не збаци c престола. Али кад се мир c Русима утаначио без учешћа
Мустафа-паше и кад се руска војска повукла из Румелије, султан одлучи да се
обрачуна са својим неверним везиром и да настави за-
[306]
почете реформе.
Час освете је дошао пре него што је Мустафа-паша и очекивао. Охрабрен
повољним условима мира и спремношћу Руса да се сачува Турско Царство,
султан Мехмед је одмах издао наређење скадарском везиру да врати
поседнуте области, a велики везир по'султа-новој наредби покори арнаутска
племена Гоге и Тос-ке, чиме султан опозва свој ферман o уступању поме-нутих
области. Обавештен o султановим намерама, и знајући да ће после овога доћи
још тежи захтеви из Цариграда, Мустафа-паша није хтео да се покори сул-
тановој заповести. Предузео је и одбрамбене мере. По-јачао је своје гарнизоне
у граничним областима. За себе је придобио пећког, приштинског, лесковачког
и ђаковачког ајана. Арнаутска племена је поново побу-нио.
Слично врење јављало се и у Босни. Мустафа-паша, решен да се бори са
султаном, слао је поверљиве људе у Босну, нарочито Сарајлијама и познатијим
капетани-ма, позивајући их у савез против Цариграда и султана--реформатора.
Босанци радо прихватише позив ска-дарског везира, обећавајући му
неограничену помоћ. Док се Мустафа-паша озбиљно припремао за борбу,
дотле су Босанци сазивали скупштине, договарали се и препирали, и на тај
начин губили драгоцено време. Милош је преко својих људи свесрдно пратио и
пома-гао покрете у Босни и Албанији. Наравно, он није мо-гао тако једноставно
да крене отворено у буну, као што су то учинили скадарски везир и Босанци.
Обаве-зан Русима, са добијеним хатишерифом, имао је у ру-кама више него
што бунџије за себе траже, a интереси Србије захтевали су мир; али
припремио се ако наста-не деоба плена да заузме све области у којима су
Срби сачињавали већину. За тај одлучан час требало је са-чувати снагу, остати
у исто време и послушан Русима и не изневерити султана.
Стога Милош одлучи да мирно чека развој догађа-ја. Повлађиваће
завереницима и храбриће их. Даће им новчану помоћ, мада њему ни у ком
случају нису до-вољне само оне територије које му обећава Мустафа--паша. He,
он нити хоће нити може да Арнаутима ус-тупи Косово и Метохију! За то Србе
веже не само ста-новништво него и историја и прошлост. Желео је да захвати
Новопазарски Санџак ради спајања са Црном Гором. Што се тиче Босне и
Херцеговине, целокупно
[307]
становништво сматрао je српским, без обзира на веру. Знао је да је везир
у опасности и да му нема узмака. Од-мах му посла као прву помоћ 50.000
гроша. Препоручи му да утврди Скадар и заштити обалу Албаније, како цар
морем не би могао да доведе војску и нападне га c те стране.
Мустафа-паша је био одушевљен Милошевим предлогом. Требало је да
нађе могућност да склопи мир са Црногорцима, и да се тако осигура и са те
стра-не. Смрт Петра I давала му је наде за то. Владика Раде имао је у својој
кући великих незгода, јер му је ваљало савладати противнике који су
претендовали на пре-сто. Како је млади Његош био само ђакон, Мустафа--
паша нареди призренском епископу да га произведе за архимандрита. Тиме је
успео да га придобије за за-кључење мира.
И сам одлучан и стално подбадан од Милоша, Мус-тафа-паша половином
марта крену у ратни поход. Y Призрену га дочекаше албанске паше, одакле c
вој-ском сви кренуше ка Скопљу. Одатле је на све стране разаслао своје
поверенике и прогласе, позивајући пра-воверне у борбу против султана који је
изневерио ис-лам и почео прихватати ђаурске обичаје. Његове про-гласе
Турци су свуда примили одушевљено. Мехмед--паша нишки приложи 60.000
гроша за ратне циљеве. Карафазеин је одмах опсео Софију и запленио царску
храну и муницију. Цела Румелија очекивала је нестр-пљиво долазак Мустафа-
паше како би му се придру жила. Уз везира се тих дана стално налазио и
Аврам Петронијевић, који је кнезу Милошу редовно слао из-вештаје o свим
догађајима.
Сам Милош је постао видно узбуђен и нестрпљив. Код њега је све било
спремно да се умеша у догађаје, али је чекао коначан исход. Настојао је да
Турке што више међусобно завади. Овај устанак требало је да до-несе
непроцењиву добит. Бунтовници рачунају на Ми-лошеву кесу, a он на њихову
кратку памет. И нишки паша тражи позајмицу! »Шаљем вам што сте од мене
тражили. Од уста сам одвојио. Толико је пријатељство моје«, поручује
Турцима.
Како је тешко чекати вести! Како је тешко ухвати-ти конце догађајима!
Турци су час на страни бунтовни-ка, час на страни султана. Све зависи од
исхода одлуч-не битке између Мустафа-паше и великог везира. Му-стафа-паша
оклева. Велики везир баца замку. Нуди
[308]
Милошу и оно што није обећано само нека му помогне да смири Босанце.
Бар да мобилише војску и избаци је на Дрини. »Све ћу урадити за светлог
султана«, обећа-ва Милош, a Босанце тајно подстрекава. »Ако се поко рите,
све ће вас крвник исећи. Мене се не бојте. Ком-шије смо и морамо до амина
живети једни поред дру-гих«, тако их бодри. Хусеин-капетан не подноси Ми-
лоша, чак му поручује: »Нека ђаур гледа своја посла.« Милош ради у свим
правцима. Стотине ух9да, агената и поверљивих људи бачено је на све стране.
Треба ух-ватити све конце догађаја и прозрети сутрашњицу. Аустријске
новине јављају o нередима у Египту. Мех-мед Алија се прогласио за краља.
Обавештач из Битоља јавља да Решид-пагџа, вели-ки везир, припрема
одлучну битку. Сумња у Милоша, али ипак рачуна на његову разборитост.
Обећава да ће се лично заузети за извршење хатишерифа и добијање
наследног кнежевства. Из Софије стижу неугодне вес-ти: Карафазеин је
опљачкао хришћане и Јевреје. Шашит-паша из Лесковца се колеба. Милош је
напео оба уха и чека да види ко ће остати победник. Осећа да се заплео у
много послова, и да треба обазриво ра-дити, али и бити спреман на сваку
случајност. Неумор-но набавља оружје, муницију и храну. Две батерије ла-ких
топова већ је имао на Обрежју. Y војним стварима могао се са сигурношћу
ослонити једино на Вучића, Јована и Јеврема. Штитарац банчи, a Мићић својим
држањем изазива Бошњаке. Зар свуда мора моја рука и памет да досегну!
Новац му пристиже са свих страна. Треба га уложити у нове послове. Ортаци
су постали непоуздани. Љубица кришом режи на Јеленку. Гаври-лу нема лека.
A Савка се заљубила у Михаилова учитеља Алексу Поповског. Taj нитков,
тај подлац и накићена сврака -мисли Милош - увукао ми се у кућу и хоће да ми
са-блазни кћер. Петнаест година једне девојке - луде су године. Поготову што
је то моја крв и може свашта да уради. Петрија се удала за трговца, пословна
чозека. За Савку се интересују руски кнежеви и дипломате. Треба ту њену
љубав што пре прекинути. Зашто је све то сада морало да се догоди? Јеленка
саветује да се Алекса Поповски што пре одстрани. Л>убица извешта-ва да
Савка прети да ће се убити ако joj не дозволе да се уда за песника.
Ништавило, ништавило, бесни у себи Милош и смишља освету. Зове Вула
Глигоријеви-
[309]
ћа.
- Чиниш волико, Вуле, ето Поповски хоће да ми за-веде Савку. Шта да
радим?
- Господару, то je бар лако. Позови га у Крагујевац. Прими га лепо,
угости, a no повратку за Београд ја ћу уредити шта треба.
- Али Савка прети да ће се убити.
- Господару, плакаће недељу дана, јер нема бољке коју младост није
преболела.
- Вуле, ти Поповског узимаш на душу?
- Узимам га, господару. Школци из прека попели су ми се на врх главе!
Мудрују, a балав Турчин у стању је да их жедне преведе преко воде.
- Y реду, Вуле. Сад ми пусти извештача из Градач-ца. He разумем зашто
се Босанци толико скањују?
- Хусеин-бег те не подноси госпсдару. Једина глава која тамо уме да
мисли јесте- Видајић. Оних педесет хиљада гроша што је тражио као зајам,
дао сам му и узео облигације као да је у питању харач за Јадар и Ра-ђевину.
Дође ли до нечега, платили смо харач.
XIII
Половином маја стиже у Крагујевац Хасан-бег сул-танов изасланик, у
пратњи Аврама Петронијевића. Ср-бија још није била видела таквог Турчина.
Био је то чо-век новога кова, прави Европљанин. Jeo je и пио све чиме су га у
кнежеву двору послужили; нарочито је волео вино и младу прасетину. При
јелу се служио виљушком и кашиком. Поред француског и немачког знао је и
српски. На Милошаје учиџио врло добар ути-сак. Његова мисија била је у томе
да увери Милоша како ће се хатишериф у целости одмах испунити чим се
угуши буна Арнаута и Босанаца. Од Милоша је тра-жено да у султаново име
обећа сваком бунтовнику ми-лост и опроштење ако се смири и изјави да се
покора-ва султану. Милош се прихвати понуђеног задатка. Писари напишу
прогласе за босанске капетане, у који-ма их Милош позива да се смире и
покоре цару. »Сул-тан је свима нама отац и мајка. Опрашта свакоме све што је
учинио.« Истовремено, агентима издаде упут-ства да храбре Бошњаке, a
Хусеин-бегу изјави своју го-товост да c оружјем нападне побуњенике. To би
била прилика да заузме Јадар, Рађевину и Стари Влах. Иза-
[310]
сланик није могао пристати на такву понуду, јер није од Порте добио
таква овлашћења.
Догађаји су се заплитали. Покрет Босанаца охра-брио је Мустафа.-пашу
и он приступи озбиљнијим при-премама, дајући потпору Босанцима. И док
Милош у Крагујевцу гости Хасан-бега, одушевљавајући га изја-вама оданости
султану, дотле шаље свога поузданог човека у Сарајево и Нови Пазар.
- Господар вам поручује - изјавио je Baca Поповић сарајевском
мутеселиму Булаги - да његове прогласе не узимате у обзир. Морао је тако да
пише, јер му у Кр>агујевцу за вратом седи Хасан-бег, султанов изасла-ник. Чак
и ако му нареде да дигне војску, укопаће се c њом на Дрини и ту остати да
чека исход борбе. A вољан је чим узмогне да вам притекне и у помоћ.
Милош неуморно ради, Њему никако не дају мира шест отргнутих нахија
и стално одлагање исељења Ту-рака. Пораз царске војске код Приштине и
победа Ху-сеин-бега угрожавају све његове планове. Велики ве-зир Решид-
паша, иако поражен, показао је да уме во-дити политику. Закључио је мир c
Хусеин-бегом, обе-ћао му аутономију и везирство над Босном. Хусеин је,
напротив, показао да није дорастао ситуацији и да не зна искористити победу.
Милош то схвата, али не жели да себи натовари на врат Бошњаке. Зато се лу-
каво изражава o високим војничким врлинама Ху-сеин-бега Градашчевића.
Чим је умирио Босанце и посејао међу њих заваду, Решид-паша се свом
снагом баца на Мустафа-пашу. Опколио га је у Скадру и присилио на предају.
За то време, Хусеин Градашчевић успоставља везирски двор у Травнику.
Развија сјај правог везира, али је уза-луд очекивао потврду уговора. Велики
везир је већ био убедио Тузлу капетана да је Градашчевић једина сметња што
он није наименован за босанског везира. Догађаји су се стално окретали на
супротну страну. Победом над бунтовницима све више јача престиж Порте, a
слаби моћ Босне. Милош пажљиво прати до-гађаје, па се брзо окреће на
страну султанову a против Градашчевића.
Нагла промена Милошевог држања према Босан-цима и Хусеин-бегу
Градашчевићу чисто је политичке природе, јер му Хусеин-бег није био мрзак.
Чак су му се допадале његова одлучност и храброст, али сада кад је у изгледу
да ће Порта и султан однети победу,
[311]
Милош није хтео ништа да стави на коцку, поготову што би победа
Босанаца за рају у Босни значила теже ропство од досадашњег.
Порта се налазила и у материјалним тешкоћама. Нема новца ни
могућности да купи храну и оружје. Милош преузима на себе обавезу да
набави два милио на ока пшенице и милион ока кукуруза и јечма. Нуди као
помоћ двадесет и две хиљаде пешака и три хиљаде коњаника, који су готови
да у свако доба крену на Бос-ну. За ову војску потребно му је да набави
дванаест ба-терија топова и одговарајућу муницију. Ово му ставља у изглед
велику зараду и могућност да попуни своје на-оружање. Истовремено тиме
Порти показује зубе и опомиње је на испуњење обавезе у погледу шест отр-
гнутих нахија. Забуна која је настала у Турском Цар-ству разрешава га обзира
према Русима. Кад буде вре-ме, ставиће све пред готов чин. Зато шаље Аврама
Пет-ронијевића да спроведе његов план у договору c вели-ким везиром. Y то
исто време он јури c једног краја Ср-бије на други. Обилази границе. Наређује
нахијским кнезовима приправност, јер више не верује ни великом везиру.
Велики везир и Порта прихватају Милошеву пону-ду у погледу
снабдевања турске војске, c тим да се све то после зарачуна као исплаћени
харач. Српска војска може стајати на Дрини као претња Босанцима. Јасно је,
Порта се боји да Милош не уђе са српском војском у Босну, јер знају да га више
никад нико одатле не би могао истерати. Новонаименовани босански везир
Кара-Махмуд повео је одлучну битку код Пала против Хусеина Градашчевића.
Отпор Босанаца је огорчен. Y последњем часу појавио се Смаил-ага са
херцеговач-ком рајом и решио битку у корист султана. Хусеин-бег и Али-паша
Видајић, видећи да се више не могу бори-ти, пребегну са најоданијим
присталицама у Аустрију.
Покрет Босанаца и Арнаута није донео Милошу оно чему се надао, али
због тога није ни очајавао ни гу-био стриљење. За све то време депутати су
неуморно тражили у Цариграду испуњење одредаба хатишери-фа, a руски
посланик им је обећавао помоћ у том по-гледу. Односи између Милоша и
везира у Београду по-стали су скоро непријатељски. Милош се више њему ни
за шта не обраћа као и да не постоји. Затегнутост је постала неиздржљива од
оног дана кад је Хусеин--паша искористио Милошево одсуство и по наредби
[312]
Порте удавио Халид-беја, за кога је прибавио доказе да је био кнежев,
дугогодишњи обавештач. Ма како да је био човек тврда срца, Милош је осетио
велики бол за Халид-бејом.
XIV
Иако су се унутрашњи послови завршили у корист централне власти у
Цариграду, Милош држи велики број поверљивих л>уди у отргнутим нахијама
међу на-родом. Задатак им је да на дати знак изазову нереде, како би имао
оправдање да уђе c војском у те крајеве. Хајдучке чете добиле су наређење да
појачају своју де-латност. Њихов је задатак да смртно заплаше Турке како би
они продавали своја имања и селили се. Ynop-но наставља сложену игру, али
зато ни тренутак не за-боравља да у Србији све више уздиже свој лични пре-
стиж. Нема поверења ни у своју најближу околину. Браћу Симиће држи у
рукама помоћу Аврама Петро-нијевића, док на сваки корак Аврама
Петронијевића будно пазе други поверљиви људи. Вучић је поново у
гружанској кнежини. Дао му је у задатак да организу-је војску и да пази шта
се збива у нахијама које треба у погодном часу запосести c војском и
присајединити Србији.
Михаило Герман добио је упутство да мотри на све што Руси
предузимају у Цариграду, a осим тога да стално опседа руског посланика
Бутењева и изнова окреће питање Милошева наследства. Преко депутата
врши притисак на Порту и подсећа султана на своју верност и учињене услуге.
При свему овоме није заборавио на односе своје кћери Савке и песника
Алексе Поповског. Мотри буд-но да не пређу дозвољену границу, a како у
Савки нај-више види самога себе, стално стрепи и настоји да за-врши посао
што безболније. Удесио је да Јован преко Круне наговори Лзубицу да младића
пошаље Милошу у Крагујевац, тобоже да га кнез што боље упозна. Нада двоје
заљубљених тиме се још више подгрејава. Несрећни песник јури као на
крилима у Крагујевац. Милош му пред својом околином указује почаст. Од-
редио му је највидније место за трпезом. Дозвољава му да се у односу на
друге опходи као најближи род.
- Чиниш волико, Алекса, кажу ми да ти пишеш
[313]
тамо неке песме.
- Пишем, господару, јер желим да се на тај начин одужим отаџбини.
- Лепо, лепо, Алекса. Мислим да ти је већ познато да сам поодавно
наредио Димитрију да набави штам-парију. A сад, деде изглагољај ми неку
што си је ових дана спевао.
Алекса заузе позу, диже главу, испрси се и поче да рецитује:
Ја љубим деву милу, Златнога срца u душе чисте, Гледајући ту белу
вилу, Мозак ми слепи u срце мре, И чиста љубав за њом зре. Она је за мене
живот u сан, Румена зора u бели дан, Рајско откриће, сласт u бол.
- Жестоко, жестоко! Hero, реци ти мени по души јесу ли сви ти песници
занесењаци да не виде пред со-бом ни највишу тарабу?
- Без заноса, господару, не би се могле писати пес-ме. To je оно
узвишено душевно стање у коме се човек откида од земље и душом лети
према небу.
- Биће, Алекса, да ти на земљи видиш само ту твоју цуру и поезију - рече
му подругљиво Милош.
- Господару, мени ништа друго и не треба.
- A ja мислим да те као учена човека пошаљем мало до Беча, како би ми
уз ћопавог Вука посвршавао неке послове.
- Господару, нисам ја за те послове. Подучаваћу Михаила и прекрасну
вашу 'ћерку Савку. Њих двоје умеју да се занесу и душом вину у небеске
висине.
- Чиниш волико, тамо ти је место. Ја те нећу терати да радиш оно што не
волиш - рече Милош c подсме-хом. - Зато се спреми и сутра иди натраг у
Београд.
Алекса Поповски у Крагујевцу није имао мира. Сав-ка је била обећала да
ће му сваког дана писати, али за месец дана није од ње добио ни поздрав, јер
сва писма што их је упућивала Алекси допадала су Милошу у руке. Читајући
ватрене изливе девојачке љубави, Ми-лош се уздржавао док писар не оде, a
онда би беснео од муке.
Алекса је био веома нерасположен. Није могао да
[314]
схвати зашто му се Савка никако не јавља. Можда се разболела. Можда
га више не воли. Присећао се њених обесних подсмеха из првих дана. Њене
тихе замишље-ности, a затим изненадних излива обести. Тако је све то и
почело. Једнога дана на излету у Топчидеру узела га је за руку и потрчала у
шуму. На пропланку више хајдучке чесме одједном се отргла.
- Де, стигни ме ако можеш!
To je било њено прво безазлено изазивање. Полете-ла је узбрдо као срна,
a он је јурнуо за њом; кад ју је сустигао, посрнула је и грудима налетела на
њега. Тако су се нашли у загрљају. Док је он оклевао питајући се шта да
уради, она га је пољубила.
- Волим те, Алекса - признала је кроз сузе.
- И ја тебе, Савка — одговорио је стежући је чврсто на груди.
Сећајући се сада тога, Поповски je c тугом удисао опојни шумски ваздух.
Обузе га занос. Сети се како је Савка умела да пронађе безброј начина да
остану на-само. Y почетку се бојао и стрепео, a затим је почео да се
заборавља. Једне вечери дошла му је у собу у сви-леној кошуљи. Није се
устезала да му открије груди. Y последње време, пред његов одлазак у
Крагујевац, до-лазила му је сваке ноћи. Легла би поред њега*а онда би га
нагонила да се свуче и да је љуби по целом телу. Јед-ном су се скоро
заборавили.
- Их, како си страшљив! - рекла је облачећи се. И по,том га напустила
без речи.
Док je o свему томе размишљао, обузело га је неко стање слично
грозници, тело му је дрхтало, стискао је зубе да не крикне, a затим се бацио
на постељу. Витко, румено тело са финим малим дојкама није могао из-
брисати из сећања. Y очајању, горећи од пожуде, згра-био је флашу ракије и
испио је до дна. Пекла му је у-тробу као жива ватра, али га је потом слатка
вртогла-вица занела у сан. Тако је сутрадан и отишао у Крагу-јевац не
видевши се са њом.
Знао је да више неће имати снаге да joj одоли. Срце му је обузела
радост, и чинило му се да између њега и те дивне кнежеве кћери коју тако
несебично воли, не постоји више никаква препрека јер га је њен отац тако
лепо примио. Док је тако ишао и размишљао, одјед-ном је неко искочио иза
грма. Чуо је пуцањ, a затим се црн и тежак облак наднео над његову свест.
Чинило му се да бескрајно дуго пада са огромне висине, док
[315]
није осетио под собом земљу и бол у глави. Онда је више осетио него
видео како се над њега наднела црна сенка.
- Пасји сине, зар се тако поштује кнежево повере-ње! - чуо је као из
огромне даљине.
Отворио је очи; више себе је угледао исукан ханцар у руци Вула
Глигоријевића. Кад се ханџар подигао, Алекса је нагонски увукао врат у
рамена. Оштар рез бола и - свега је нестало ...
XV
Да се смрт Алексе Поповског брзо заборави допри-нели су крупни
догађаји који су привукли на себе сву пг1жњу људи из Србије. Арнаутин
Мехмед Алија, про-давац дувана, песник, a затим војник по занимању, сво-јом
храброшћу и лукавством успео је да се попне до ве-зирског положаја,
присиливши султана да га призна за вицекраља Египта. За услуге које је
учинио Порти у борби против Вахабита, добио је уз Египат још Меку и Медину,
a после руско-турског рата проширио је своју власт над целом Арабијом и
Суданом; упорно је захтевао*да му султан уступи још и Сирију. Y јесен 1831.
године, Мехмед Алија заузе Акру. Услед тога дође до рата између њега и
султана. Међутим, турска војска није могла да се мери са египатском, коју су
ор-ганизовали и обучили енглески и француски официри.
Порта диже сву своју војску из Европе и стави је под команду великог
везира Решид-паше. Мехмед--Алијин посланик потуче турску војску у бици код
Коње и зароби великог везира Решид-пашу. Тиме је Мехмед-Алији био отворен
пут за Цариград. Султан се нађе у опасности да изгуби и живот и престо. Без
вој-ске, омрзнут због реформе, обрати се за помоћ европ-ским силама. Руска
флота се појави у Босфору, a цар Николај понуди султану војничку помоћ. To
изазва гр-дан заплет међу великим силама Европе.
Y неослобођеним нахијама живот Срба био је врло тежак, a после
хатишерифа, по коме је требало да се прикључе Србији, постао је још тежи.
Спахије су на-стојале да исцеде што више из својих кметова и, прко-сећи
Милошу, чиниле су свакојака безакоња. Повра-тило се црно време дахија и
јаничара. Субаше су по се-лима наређивале да им девојке играју у колу, па би
ону
[316]
која би им се највише допала задржавали да преспава-ју са њом. Ако би
девојка или невеста такав захтев од-била, страдао је отац или муж. Године
1832. насиље и самовоља читлук-сахибија достижу врхунац. Народ нарочито
није могао да се помири са отмицом и турче-њем жена и девојака. Најчувенија
по злу била су два брата Вранчевића из Крушевца, синови некадашњег ајана.
На препад су отели девојке Миљанку и Марију, па их силом одвукли у
Крушевац. Огорчени сељаци у-стадоше против зулумћара, и цео случај
доставе Ми-лошу. Ова отмица дође Милошу као поручена. Он по-сла своје
људе да потајно побуне крушевачку нахију, a јавно пред Турцима посла
старешине да тобоже уми-ре народ, док су га у ствари подбадали на буну.
Послао је одмах и татарина, који обавести делегате да је изби-ла буна у
нахијама, a уз то им нареди да o томе обаве-сте Порту и руско посланство. Y
извештају је саоп-штио како је приморан да крене у немирне пределе c
војском да успостави ред.
Двадесет деветог маја издао је званичну проклама-цију којом је
обавештавао народ да је шест отргнутих нахија припојио Србији. Своју милост
излио је затим новчаним поклоном депутатима, a захвалио се Орлову и
Бутењеву што су стали у одбрану српских интереса. Y целој Србији тај је
догађај прослављен свечаним бо-гослужењем по црквама, весељем народа и
пуцњавом топова. Порта, немајући куд, признаде новоуспоста-вљену границу
и позва везира и Милоша да заведу ред и одрже мир.
Тиме је Милош једно тешко бреме скинуо c леђа. Остајало му је још само
да реши питање исељења Ту-рака из градова и добије наследно кнежевство.
XVI
Милошеви успеси и презаузетост око решавања војних и политичких
питања Јеленку су све више жа-лостили. Протекле три године више је
проводио ван Крагујевца него ли у двору и c њом. Ys TO, Гаврилова болест
постаде још озбиљнија. Око ње је у ваздуху леб-део несавладив ужас. Kao
мајка, извршила је своју дужност. Ноћима и данима бдела је над својим болес-
ним дететом. Доводила је лекаре, звала гатаре и баја-лице, алИ ништа није
помагало. Једне хладне фебруар-
[317]
ске ноћи, Гаврило се изненада смирио, чак се некако смешио. Охрабрена
тиме, Јеленка остави баба-Стану да чува дете и леже на диван поред камина.
Испаћена и уморна, брзо је заспала. Пробуди је продоран врисак баба-Стане.
- Устани, устани, мала госпојо! Гаврило се предста-ви Богу на истину.
Приправна и на најгоре, Јеленка скочи и притрча детињем кревету.
Учинило joj će да то њен син само спава, али кад га пољуби осети ужасно
присуство смр-ти. Зајаука из свега гласа. To окупи целу послугу. До-зваше и
митрополита Мелентија.
Сахрана је обављена свечано. Вративши се са са-хране у собу, Јеленка
осети празнину. Обзирала се на све стране. Баба Стана је већ била уклонила
из собе све што је подсећало на ванбрачног кнежевог сина. Јелен-ки се чинило
да се њен живот зауставио и да је све око ње дошло на ивицу великог понора.
Одби понуђено јело. Узе наргилу и попи пун ибрик кафе. Сети се по-том
Милоша, и њоме овлада ужасан страх. Пропала сам, помисли узимајући
хартију.
Све док је Гаврило био жив, није имала потребе да Милошу поставља
питање своје будућности. Овога пута ће ипак морати да то уради. Ближила се
четрде-сетој години. Ех, да је нешто Гаврило остао жив, ста-рост ми никад не
би била угрожена! Овако, све је до-ведено у питање. Покуша у мислима да
види Милоша док му писар чита њено писмо. Потом је устала и при-шла
огледалу. Препаде се тамних колутова испод очи-ју, али је утеши младолик
изглед лица. Још једно из-весно време моћ« ћу да му се допадам, помисли и
скре-ну поглед у угао где се налазио Гаврилов креветац. Жуто издужено лице
оцрта се пред њеним очима. Препаде се и нагло скрену поглед на себе у
огледалу. Стегла је рукама главу да утиша бол у слепоочницама. Мрачно је и
празно било све у њој и око ње.
СЕДМИ ДЕО
I
Године 1833. Бутењев је успео да присили Порту на коначно решење
српског питања.
Турцима је допуштено да остану у предграђу Београда, али изван шанца
нису имали право ништа да поседују. Турци са Сокола морају да се иселе у
року од годину дана. Србија ће Порти плаћати го-дишњи данак од 2,300.000
гроша. Са патријаршијом је утаначено питање самосталности српске цркве.
Избор митрополита и епископа припада кнезу и на-роду. При избору новог
митрополита, патријарху се шаље поклон од три стотине дуката.
Милош се одлучи да за митрополита предложи Петра Јовановића,
секретара своје канцеларије.
- Видиш, Петре - рече му Милош - у владикама немам среће. Ето,
Мелентије заковрну и умре. Кога да предложим за митрополита?
- Наћи ћемо некога међу игуманима или архи-мандритима - одговори
Јовановић.
- Тешко је наћи онаквог какав је нама потребан. Све су то хајдуци.
Посветиш га, a он ти се после norme на главу. Hero, чиниш волико, ја сам
решио да предложим тебе за митрополита.
- Како, господару? Ја уопште немам духовничког чина?
- Ништа лакше! Зовнућу из Чачка владику Нићи-фора. За недељу дана
даће ти све чинове. Ионако ми дугује за оно бежање у Црну Гору.
Идуће суботе, у пратњи сердара Мићића, владика Нићифор је изведен
пред Милоша. Био је уплашен -више мртав него жив. Колена су му клецала.
Милош му показа место у столоваку наспрам себе. Нареди момку да му изнесе
чибук и да га послужи кафом.
- Чиниш волико, свети владико, ја тебе завлади-
[319]
чих, дигох изнад себе и приближих Богу, a ти мени захвали бекством у
Црну Гору.
- Господару, саблазнио ме нечастиви! Одмах сам се покајао и вратио.
- Лепо, лепо, попо. Покајао си се, да ти то и веру-јем. Hero реци ти мени
мора ли код вас све баш да се ради по канону?
- Господару, нужда закон мења - одговори Нићи-фор и одахну.
- Тако, брате, и ја мислим. Овај мој писар Петар, као што и сам знаш,
завршио је богословске науке. И неће да се жени. Више се моли Богу него што
ради. Зато сам решио да га за недељу дана догурам до ар-химандрита.
- Пребрзо је за недељу дана, господару.
- Ако има добре воље, свети владико, ништа није пребрзо.
- Онда може и за недељу дана. Само, мука је што немамо митрополита
да се сагласи после c тим - поче да околиши Нићифор.
- E na, ja тебе баш због тога и позвах. Док не до-бијемо новог
митрополита, замењуј га ти.
После месец дана, Милош посла Петра ЈоваНови-ћа у Цариград
патријарху да га рукоположи за мит-рополита, a Доситеја Новаковића,
архимандрита ма-настира Горњака, за епископа тимочке епархије. Патријарху
је послао пет стотина дуката и десет аршина чохе за цубе.
II ,
Ноћу између петнаестог и шеснаестог септембра дојури у Крагујевац
татарин. Донео је Милошу из-вештај од Давидовића, који му је јављао како је
срећ-но завршен и потписан хатишериф. ¥ј'едно га је оба-вестио да у Србију
стиже барон Будберг, ађутан.т руског цара Николаја, који је требало да му у
име оба цара лично преда поруку и опомене га на мир и по-слушност. Обе
вести обрадоваше Милоша. Завршио је тешки и напорни пут до циља који је
себи био по-ставио пре осамнаесг година. Много тешких дана и година остало
је иза њега. Преброђене су све сумње, савладане препреке, развејане обмане и
заваравања. Србија је најзад стекла своја права. Земља је очишће-
на од Турака, a он је њен једини гссподар. Оно нешто слабих веза које га
чине унеколико зависним од сул-тана, више ће му користити него штетити.
Осећао се крепак, јак и радостан.
Лак дашак туге подсети га на прохујало време. Гледа иза себе ^ез
страха и кајања. Много је крви пролио, много подвала смислио, много глава
скинуо, али је и сада као и тада дубоко уверен да је то био једини пут којим се
могло ићи. Јутрос, као и целог живота, у њему се јавила некаква виша сила.
Она га је држала, носила, крепила га и давала му снагу да истраје. »Тешко је
под Милошем живети и дисати!« Сетио се да су тако говорили и његови
противници и Турци. Зар сам могао другачије радити? Требало је уздићи
робове, повести их иа њихове господаре, ус-правити их на ноге и научити да
се боре.
Осмехну се, погледа гласника и извади из џепа ду-кат.
- Ево ти, a кад пођеш за Цариград добићеш посе-бан дар.
Ни овога пута није могао, нити је хтео да не одиг-ра улогу претварања и
обмањивања. To je радио увек и са свима који су му ма у чему могли
послужити у будућности. Руском изасланику Будбергу послао је нарочито
опремљеног коња и пратњу да га сусретне и дочека у Зајечару. Кнезовима
нареди да Будберга свуда уз пут сусреће и поздравља свечано обучен на-род.
Барона Будберга су у Параћину дочекала Ми-лошева кола, a указане су
му и почасти какве će npfi-ређују само крунисаним главама. V Крагујевац уто
стиже и Димитрије Давидовић. Он o свему потанко обавести Милоша.
Задовољан, он претвори дочек Будберга у велико славље. Кад су јавили да се
иза-сланик руског цара приближава, грунуло је шест ве-ликих топова
баљемеза. Звона су звонила, a из Кра-гујевца и околних села сјатио се народ
свечано о-бучен. Пут је засипан цвећем. Клицало се руском цару и Русији.
Милош је у пратњи Вучића, митропо-лита Петра, Проте Матеје, браће Симића,
Аврама Петронијевића и своје личне пратње дочекао Буд-берга и пољубио će c
њим.
- V вашем лицу овога часа ја поздравл.ам моћног и узвишеног цара
Русије, коме ја и мој наоод за-хваљујемо за своју слободу и добијена права.
Живео
21/в
[321]
свемоћни цар Николај Први! Живела велика и слав-на Русија!
- Живео цар Николај! Живела Русија! Живео ба-рон Будберг!
Будберг однесе из Србије најлепше успомене. V Цариграду и Петрограду
није могао довољно да се нахвали Србима и Милошем.
- Срећан је српски народ са онаквим кнезом, a кнез са онаквим
старешинама и народом - говорио је свима.
Али Милош је мислио и на другу страну. Да из-брише мучан утисак
протеривања Турака из Србије, скупи у народу хиљаду волова и посла их као
дар султану. Порти посла 250.000 гроша, a великом вези-ру исказа захвалност
за учињена добра Србима. И . док се огромни џелеп волова приближавао
Царигра-ду и свуда уз пут задивљавао Турке и градове кроз које је пролазио,
Милош у пратњи изабраних ста-решина пође у Београд да од везира прими
царинар-ницу. Решид-паша нареди да српског кнеза при улас-ку у варош
поздраве топови c тврђаве. Овај пашин поступак изазва негодовање међу
београдским Тур-цима.
III
Српско питање је као највећи терет пуних триде-сет година
притискивало Турско Царство. Узалуд су његови великодостојници измишљали
разна реше-ња, потискивали га у позадину, пригушивали силом или настојали
да га заобиђу. To питање није више било само ствар Срба и Турака и њихових
међусоб-них односа. Из године у годину оно је све више рас-ло, постајући
чворно питање великих сила и њихо-вих намера на Блиском истоку. Оно је
својом не-решивошћу помагало одржавање труле зграде Тур-ског Царства и
стално стварало неповерење између Аустрије и Русије.
Порта је хтела да умањи свој пораз што је дозво-лила да се реши српско
питање, na je намеравала да доведе Милоша на поклоњење у Цариград; због
тога је предложила султану да Милоша одликује великим царским орденом
који се даје једино најзаслужнијим везирима. Одређено је да тај орден преда
Милошу
[322]
лично Хусеин-паша видински, који је имао великих заслуга за решење
српског питања. Да потврде своје везе и пријатељство, најпре је позвана
кнегиња Л>у-бица да посети везиров харем у Видину. Хусеин-паша и његов
двор приредили су кнегињи величан-ствен дочек, a затим се Милош и везир
састадоше на граници у Брегову.
Две свите у свечаним оделима и на бесним коњи-ма, окићеним свилом и
златом, пошле су једна другој у сусрет. На неколико корака испред Турака
јахао је Хусеин-паша, a испред Срба - Милош. Кад су се су-срели, обојица су
сјахали, брзо пришли један друго-ме и загрлили се.
- Јеси ли ми здрав и крепак? - упита Хусеин-паша Милоша.
- И здрав и крепак као што видиш, велики вези-ру, a надам се да си и ти
добро - одговори му Милош, љубећи га у раме.
- Алахова и султанова милост се излила на тебе, коџа Милошу.
- Нека је слава Богу и хвала султану на његовом великом дару и указаној
милости. Ја ћу моћи да му узвратим само вечном захвалношћу и оданошћу. A
пошто си ти мој пријатељ и брат, замолићу те да ве-ликом нашем цару уместо
мене пољубиш скут и ногу као доказ моје оданости.
- Дина ми, све ћу то учинити радосна срца, али наш светли султан жели
да те што пре види и новом милошћу обдари.
- Пристајем, али тачно не могу утврдити време. Потребно ми је да земљу
још боље средим, јер бих хтео пред цара да пођем светла лица.
- Главно је да си дао реч, a време ћемо доцније у-тврдити. Могу ли да
известим да си пристао?
- Можеш свакако - одговори Милош, a већ је у себи пожалио што се
залетео и пристао на одлазак у Цариград. Наиме, он није хтео да својим
одласком у Цариград изазове било какво подозрење код Руса, који су му
учинили велике услуге и били једина нада у тешкој ситуацији, нарочито кад су
биле у питању намере и тежње Аустрије.
Хусеин-паша извади тада султанов орден сав у брилијантима и прикачи
га Милошу на груди. Након свечаности приређен је заједнички ручак, после
кога Милош окрену ка Београду, a Хусеин-паша ка Види-ну.
[323]
IV
Мада се већ ближио шездесетој години, Милоше-ва жеђ за животним
сластима није још попуштала. Код Јеленке је налазио пријатно уточиште,
мирне часове опуштања и уважавања; више није Morao да схвати њене
страсне изливе који су се понекад пре-тварали у вртлоге. Стари, мислио је,
посматрајући је пажљиво. Само, исувише сам се навикао на њу. Ужи-вао је што
она не може да прикрије немир, али се правио невешт. Још покојни
митрополит Мелентије му је напоменуо да Јеленку нечим треба осигурати за
сваки случај.
Сада је и сам на то све чешће помишљао. Немам намеру да умрем, али
нека и она зна да не виси изнад бездана. Јаков Јехудија одавно га је наговарао
да купи кућу аустријског пуковника у Земуну, који је по дужности одселио у
Беч. Због султановог одлико-вања хтео је нечим да обрадује Јеленку, па
нареди да ту кућу преведу на њу. Кућа је доносила годишњу ренту од педесет
дуката. Јаков га је известио да је обавио посао, и кућу превео код суда на
Јеленкино име. Оно, ако је по души, Јеленка је заслужила и више. Можда би
било боље да сам joj дао новац. Шта га знам - смрт је свачији гост! Како! Зар и
o смрти још да мислим? Преда мном је тек сад живот, и то онај прави, у слави,
моћи, сјају и богатству. Затим од-лучно пође Јеленки.
- Да се није шта догодило? - упита она усплахи-рено.
- Јесте - одговори Милош, загледајући joj се. у очи. - Тако ти мени, је ли?
Јеленка претрну. Гледала га је зачуђено и у-плашено, мислећи муњевито
што је то могла да скри-ви.
- Ја немам у шта да се кунем. Знам да све што чи-ним, чиним јеДино да
теби угодим.
- Ето видиш, и ја тако исто радим кад си ти у пи-тању. И нећу да те даље
мучим. Хоћу да и ти по-делиш са мном радост. Зато сам ти купио кућу у Зе-
муну. Доносиће ти педесет дуката годишње ренте.
- Ох, боже, ти ме значи још волиш! - викну Јелен-ка грлећи га.
[324]
- Јело, Јелена, горо зелена, дабоме да те вслим. И да знаш, нећу те
оставити незбринуту.
Зграбила га је за руку, љубила je, a сузе радоснице оросише joj образе.
Напуштајући Јеленкину собу размишљао je o њој, али пажњу му привуче
гомила попова што се врзма-ла код дуда на капији конака, где је Милош
привре-мено био сместио митрополита Петра. Новом митро-политу биле су тих
дана наврле молбе и жалбе и раз-ни други захтеви попова из целе Србије.
Кнез се на митрополита био навикао још док му је био писар, па је и сада
желео да поседи c њим сат-два, да попију кафу и испуше по чибук дувана, a и
мало да се поша-ле. Међутим, момци су чекали од јутра до мрака. Пролазећи
кроз гомилу попова, који су се клањали до саме земље, Милош се сажали на
митрополита.
- Па ти ћеш, јадниче, пропасти ако овако будеш и даље радио са
поповима.
- A да како ћу, господару?
- Ево како ћеш. Од свих тих попова само једну де-сетину је заиста
дотерала невоља. Сви други су до-шли да те виде, да те проуче и одмере шта
се код тебе може постићи a шта не може. Зато ти не примај одмах сваког ко
ти дође. Остави их нека почекају не-колико дана, тако да се што више
истроше. Нека виде, матер им њихову, да митрополитов двор није воденица у
коју свак може право c коња. A пре него што ћеш их примити преда се, окриви
свога ђакона због чега било. Оштро га испсуј и појури као да ћеш га тући. Тек
после тога нареди нека ти се јавља један по један поп. Или узми своју
митрополитску' штапи-ну и добро се развичи: »Камо ти попови?«
- Зар се то тако ради? - упита митрополит.
- Кажем ти, ко год нема велике невоље, гај неће пожелети да ти изиђе
на очи. Пући ће глас целом Ср-бијом да си строг. A ко после дође преда те,
знадни да га је заиста велика невоља дотерала. Taj ће лагац-ко улазити,
теменати и замуцкивати. Тога саслушај лепо, али ни њему не пресуђуј одмах.
Hero му реци да ће се ствари извидети. A како ти, хвала богу, умеш писати,
пошаљи одмах пресуду, тако да га кад при-спе кући затече ствар већ решена.
Тако ћеш ти бити мирнији, a твоји попови уреднији; и тако ће до тебе више
држати.
- Ваистину, господару, у праву си. Hero, све ово
[325]
мени није ни требало.
- Зашто, ако Бога знаш?
- Зато што сам могао остати код тебе и бити твој писар. Зарађивао бих
поштено хлеб, a могао сам се и оженити.
- О, мајку му, јеси луд човек! Зар се кајеш што си митрополит? Па весео
био, ја ти дадох да су све жене твоје, a ти хоћеш само једнуј Међер чим човек
пусти браду, он одмах изгуби памет.
Добар пријем Аврама Петронијевића као Ми-лошева изасланика код
руског цара и одликовање великим орденом којим је цар удостојио кнеза, ути-
цало је на то да се Милош осети још јачи и похлеп-нији у тражењу почасти за
себе и своју породицу. Y исто време, његово богатство и стицање иметака
расли су као поплава. Сва трговина у Србији била је у његовим рукама.
Захватио је најбоље њиве и лива-де, воденице и ваљарице. Припадају му скоро
сви ха-нови, или их за његов рачун држе поуздани људи. Економско стање
земље за три последње године до-живело је велики полет. Kao у некој новој
насеобини, тих дана у Србији свако захвата што стигне. Сељаци се спуштају c
планина, пристижу рекама и напречац заузимају непоседнуте земље. При
захватању земље, граби ко шта стигне. He води се рачуна је ли то било турско
или манастирско.
После добијеног хатишерифа, Милош је прокла-мовао да је земља онога
ко је обрађује. Оним сељач-ким делом себе који је заувек остао будач у њему
хтео је да сачува сељаке од будућих велепоседника што су могли да се
уздигну из редова старешина и богатих сточних трговаца. Y општем
захватању, он је за себе узимао све што би му запело за око, али то није
дозвољавао другим старешинама, jep je знао да је и њих обузела помама за
поседништвом и богаће-њем. Koje био снажан и одлучан, био сељак или ста-
решина, узимао је најбоље комаде земље. Често су настајала потискивања и
преотимања, али то је било време кад је за свакога остајало још увек доста.
При-ватне својине још нема. Она се утврђује врљикама, секиром и
потпаљивањем шума, јер свако жели да за
[326]
себе и своје потомство огради и ограничи што веће делове земље. Цела
Србија се за те четири године претворила у ограде. Руше се и крче столетне
шуме. Y људима се буди незасита похлепа. Нико ни према коме нема више
обзира. Уздиже се један снажан и одважан народ. Они који су запамтили
Турке и њи-хову нечовечну управу, у почетку су се задовољава-ли тиме што
више нема њихових злотвора и што су их замениле домаће старешине на челу
c домаћим кнезом. Али млади, рођени и одрасли у слоооди, нај-пре су кренули
да захвате што више земље, да уд-воструче своју имовину и да се што пре
обогате, a потом ће тражити да се све то осигура и учврсти за-конима.
Милош није био свестан тога да се његовом заслу-гом јавила једна нова
генерација која неће хтети да стане на по пута. Она ће захтевати праву
сигурност и личну слободу. Али ма како да је све у великом вре-њу, он жели да
још једном саопшти народу шта је за њега учинио, и да за све то добије
признање од наро-да. При поласку у Цариград потребно му је да и Тур-ци и
европски дипломати осете како он говори у име целе Србије. Слава у родној
земљи изгледала му је сада малена. Хоће да се истакне и у свету. Да задиви
Цариград и Европу. To опојно пиће величине и лас-кања, сада је прво од оног
што још жели. Истина, трезвеност и проницљивост ни сада га не напуштају.
Године 1834. сазива скупштину у Крагујевцу. Ту тре-ба да се испољи сва
његова умешност.
Народ целе Шумадије и рудничке нахије сјатио се на ту скупштину да
види и чује свемоћног кнеза. На десној обали Лепенице, изван црквене ограде,
ску-пљао се народ од ране зоре c барјацима и уз заглуш-ну буку музике.
Покрај цркве пуцале су прангије, a батерија топова свакога сата испаљивала је
плотун за плотуном. Милош се појавио огрнут скупоценим ћурком који је носио
кад је читан хатишериф 1830. године. Ys кнеза су његови синови Милан и
Михаи-ло, браћа Јеврем и Јован, a за њима свита, чнновници и најближе
старешине. Кад је кнез прешао мост на Лепеници, гарда му одаде почаст.
Спуштају се барја-ци, грувају прангије и топови.
- Милош, отац Србије! Живео кнез! Живели ње-гови синови! - ори се из
грла народа, војске и света.
- Дика српска! Јунак Милош! Живео избавитељ
[327]
наш! Отац и мајка!
- Ти нас води, ти нас учи! Живео сто година! По-носе наш!
Лзуди се гурају, комешају, пропињу на прсте да га виде.
Милош високо држи главу, баца радостан поглед на све стране и
чврстим, одлучним кораком креће према црквеној порти, где је била
подигнута камена трибина застрта ћилимима и украшена зеленилом. C десне
његове стране је наследник Милан, a c леве Ми-хаило. Y доњем реду, испод
њега, стоје Јеврем, Jo-Ban, браћа Симићи, Аврам Петронијевић, Милета Ра-
дојковић, Милисав Ресавац, Прота Матеја, Милутин Гарашанин, Амиџа, Вуле
Глигоријевић, судије ок-ружног и великог суда. Y средини митрополит Пе-тар
са четири владике, сви архимандрити и окружне проте. Насупрот њих су
народни представници, a иза њих непрегледна маса народа и војске.
На Милошев знак почело је читање кнежеве бесе-де у којој он изјављује
како су сва народна права ос-тварена, добијена потпуна аутономија Србије и
како је, по народној жељи, султан признао његовом по-томству наследно
кнежевство.
- Живео кнез Милош! Отац наш, дика Србије! Живео руски цар Николај!
Нека си сретан и благо-словен! Јунак Милош! Ми смо твоји, a ти си наш! Жи-
вео! - одушевљено је узвикивала маса. Потом три то-повске салве.
- Браћо! - настављао је Милош беседу. - Треба да се сетимо свих оних
знаних и незнаних што су своје животе од 1804. године до данашњег дана
положили у темеље Србије и њене слободе. Нека им је вечна слава и хвала c
моје и ваше стране!
- Слава им! Слава им! - одјекивало је са свих стра-на.
После тога, митрополит се окрену Милошу, узе кадионицу из које је
куљао дим тамјана, свечаним кораком приђе узвишењу где је кнез стајао,
окади га и благослови, a затим поче да пева: »Тебе Бога хва-лимо.« To cy
прихватиле владике, архимандрити, протојереји, попови и цео народ. Затим
Милош уђе у цркву где се вршило свечано богосложење и поми-њало његово
име и име руског цара. Из цркве крену Шареном конаку, за њим свита и
старешине, па представници народа и цео присутни свет који је
И
громко певао и корачао носећи развијене барјаке. После тога је настало
опште весеље у граду, на ули-цама и по кафанама. Милош је приредио
свечани ру-чак за изабране госте и најистакнутије старешине. Око стола
служиле су младе и лепе Крагујевчанке, жене чиновника и девојке.
Када је завршен ручак, уз кафу, a no раније утвр-ђеном договору међу
старешинама, Стојан Симић рече:
- Господару, ја мислим да би велике турске спа-хилуке требало дати
истакнутим старешинама, a не да их сељаци разграбљују.
- Mope, Симићу, ти си мени причао да у Влашкој има спахија који кад
узимају десетак доносе нарочи-те справе којима чак и jaje мере, па за себе
узимају само крупна.
- Забога, господару, па не мислиш ваљда да ћемо ми бити као те спахије
у Влашкој.
- Господару - поче Аврам Петронијевић - молим те да даш и нама нешто
од тих спахилука. Имамо ваљда и ми неких заслуга за ову земљу, na je право
да постанемо спахије.
- Какве спахије, оца вам вашег! Зар се народ бо-рио и крв проливао док
је истребио спахије из земље, a ви бисте сада и сами да постанете спахије!
- Господару, кад нам не даш спахилуке, a ти нам дај титуле грофовске и
баронске, нека наше потом-ство зна да си нас нечим одликовао - изјави
Милутин Гарашанин.
- Јест, у мој сирац! Отац ти био козар, a ти да бу-деш гроф. Јок, море!
- Кад нам ни то не даш, онда нам бар дозволи да се као Руси зовемо:
Караказаков, Горчаков и Банду-ков - замоли Аврам.
- Е, то може. Дакле, нек се одсад Стојан титу-лише као Шаров, Вучић -
Гаров, Милисав - Бељов, a мој Јован - Мургов. Јесте ли задовољни?
VI
Милошеве старешине нису били борци из рата, него улизице и људи
сумњиве прошлости. Уосталом, Милош и сноси кривицу због њиховог бахатог
држа-ња, јер их је он при општем захватању земље пустио
[328]
[329]
да приграбе за себе највећа имања, мада су и даље њихова власт, част и
богатство зависили од његове воље и расположења. Милош је био и остао
неста-лан, ћудљив и напрасит. Онај кога је данас широко-грудо својом
милошћу обасипао, већ сутрадан је мо-гао пасти у немилост. Поред тога, он је,
без обзира ко је био у питању, будно мотрио на свакога и никоме није
дозвољавао да се уздигне и постане опасан. Ве-роватно су баш због тога Руси
и унели у хатишериф идеју o стварању савета, чији је задатак имао да буде
ограничење кнежеве власти, не желећи да судбииу свога утицаја препусте у
руке једном, истина способ-ном али несталном и амбициозном човеку, какав је
у њиховим очима, представљен од Германа, изгледао Милош.
C друге стране, како се Милошеви љубимци ника-да нису осећали
сигурним на својим положајима, они су идеју o савету једва и дочекали. Y
ствари, хте-ли су да осигурају свој повлашћени положај добијен кнежевом
милошћу, како убудуће не би зависили од његовог ћудљивог расположења.
Један савет са сталним члановима одговарао је њиховим интереси-ма и
тежњама. Али такви какви су били, пошто нису имали ослонца у народу, нису
смели ни да подсете Милоша на извршење те тачке хатишерифа. Једино је
Вучић имао ослонца у народу, јер је био борац из устанка и највише је задужио
Милоша, нарочито у Баковој буни. Али он још није осећао потребу да обуздава
Милоша, нарочито последње две године откако су се њихови односи видно
поправили. Лу-кав, a знајући одакле може да закорачи непогода, Милош је у
неколико наврата богато даривао Вучи-ћеву љубавницу Нулу. Затим га је чак
поставио за неку врсту министра војске и јавних грађевина. Та два висока
положаја доносила су почасти и велике приходе.
- Нула их је помирила и приближила - шапутали су завидљивци.
- Вала, Вучић од Нуле не види више ни Авалу, a Милош кад се зажели
Гркиње, пронађе неки важан посао да удаљи Ropy.
- A шта кажеш за Симићеву жену? - упита злобно Аврам Петронијевић.
- Mope, паметан је Симић: прави се невешт! A ако ћемо право, штете у
томе и нема a пуна торба до врха
[330]
- одговори злобно Амиџа.
- Јест, уме Милош - шапну Гарашанин - њему ништа није свето.
Што се тиче сељачких маса, и оне су постале при-лично незадовољне.
He толико Милошем колико све бруталнијим понашањем његових старешина.
Сеља-ци су добили земљу, али их је спутавало то што се сва трговина
налазила у кнежевим рукама. Поред тога, кулук их је јако притискивао.
- Шта нам вреди што смо добили земљу и слобо-ду кад морамо да
кулучимо свима од кнеза до пан-дура - шапутали су сељаци један другом у
поверењу.
- Јест, брате, спадосмо c ногу идући широм ове наше Србије да косимо и
оремо старешинску и кне-жеву земљу.
- A путеви! Подижемо их да се господа што удоб-није возикају у
каруцама.
- Сами смо криви, браћо.
- Ko je крив, матер им потурчењачку. Ако су и Срби, гори су од Турака.
Поверљиви људи су дојављивали Милошу све шта се у народу говори и
чему се све замера. Био је обећао да ће донети устав, прогласити законе, уки-
нути кулук и створити савет, али на обећању је и ос-тало. Чак је намеравао да
TO o савету измени кад оде у Цариград, јер је рачунао на турску похлепу.
Огорчене Милошевим држањем, a знајући да саме ништа не могу
постићи, старешине су гледале да привуку незадовољне сељачке масе на
своју стра-ну. Они су, уосталом, баш од Милоша научили како се у потаји
припремају и кују завере, па су вешто, не излазећи из мрака и позадине,
гурали народ напред.
Тако је настала завера коју су створиле стареши-не Милета Радојковић,
Стојан Симић, Аврам Петро-нијевић, Милисав Ресавац и Борђе Протић. Они
нису намеравали да збаце Милоша или да га убију, већ да га присиле да се
успостави сенат, да се обезбеди лич-ност и имовина, поштовање туђе части,
слобода тр-говине и доношење устава. Покренута је јагодинска нахија, и то
баш у време кад се Милош налазио у По-жаревцу. Тих дана је био занет једном
младом Влахи-њом, па како се Љубица налазила у Београду a Јелен-ка у
Крагујевцу, хтео je c Влахињом да проведе бо-жићне празнике. Y Крагујевцу су
га замењивали Ву-чић, Паштрмац и Давидовић.
[331]
X
Уочи Богојављења дознаде Милош да је у Крагу-јевац упао Милета
Радојковић са неколико хиљада наоружаних сељака. Чуо је да необуздана
руља руши и разара све на шта наиђе и да кнезу Милошу спрема убиство. Од
оданих кнез је имао уза се Вула Глигоријевића, Павла Станишића и Јефту
Угричића, кога су сви звали Бевап-ефендија јер се највише од свега бринуо за
кнежеву трпезу. Буна јако изненади Милоша. Чинило му се да ни у Пожаревцу
није сигу-ран, na je намеравао да се повуче у Доњи Милановац и да отуда
крене на своје противнике, али Вуле Гли-горијевић се не сагласи c тим.
- Господару, то je руља која не зна шта хоће. Ми-лета их је дигао по
наговору Симића и Аврама Пет-ронијевића. Ако ћемо по правди, у неку руку
тако ти и треба, јер си их од слугу подигао до највиших по-ложаја. Hero,
господару, послушај глупљег од себе. Узјаши коња и из ових стопа да кренемо
у Крагује-вац. Док ти je Ropo веран, немаш чега да се бојиш.
- Чиниш волико, Вуле, ја се никад јунака нисам бојао, али пожмирепи су
гори од икога кад им"нешто пође за руком. He знаш c које стране да их
заскочиш. Hero, шта ти на све ово кажеш, Кевап-ефендија? -Милош се и овом
приликом нашалио на рачун Угри-чића.
- To што и Вуле, господару - одговори му Угри-чић.
- Кад тако вели и Бевап-ефендија, онда си у пра-ву, Вуле - рече Милош.
Да сазна шта, у ствари, бунтовници траже, Ми-лош позва Вучића, који
убрзо дође и саопшти му за-хтеве бунтовника. Да што више уплаше Милоша,
јер су се бојали његове освете, завереници пошаљу за Вучићем татарина који
наприча кнезу свашта o бун-товницима.
- Чекај, момче, стоји ли онај лукац иза конака под стрејом? - упита Вучић
татарина.
- Стоји.
- Јесу ли бунтовници башту развалили и опус-тошили?
- Нису конаку ни привирили.
- Ни бравче му ниједно из обора нису заклали?
- Нису.
- Значи да траже устав, правду, законе и укидање кулука?
[332]
- O томе поваздан и вичу.
- Из ових стопа узјаши коња, трком у Крагујевац и уз пут свуда причај да
долази кнез - нареди Вучић, па се окрену Милошу.
- Ништа се не брини, господару. Још ни главицу лука нису смели да ти
дотакну. Hero, одмах да се креће за Крагујевац. A ево ти моје главе ако се све
не заврши како треба.
Милош окупи оно мало своје пратње и заједно c Вучићем пође у
Крагујевац. Уз пут су му неке ста-решине понудили да мобилишу људе, али их
он одби, јер је хтео да покаже бунџијама како их се ни-мало не плаши. Кад се
кнез појави у Крагујевцу са Вучићем, хиљаде сељака, који су били преплавили
улице, брзо почеше да се склањају лево и десно; свак је покушавао да не
запне за око некоме из киежеве пратње. Страх од Милошеве освете укочио им
је је-зике. Тек пошто је кнез ујахао у двориште конака и отишао у своју собу,
поче се прибирати гомила сеља-ка.
- Тражимо устав, слободу трговине, законе и укидање кулука!
Милоша је већ било увелико издало стрпљење. Обузео га јетнев, али се
ипак трудио да остане при-бран, те после малог оклевања изиђе на дшзанхану
конака, оштро прелете* погледом узбуркану масу сељака и даде знак да жели
да им нешто саопшти.
— Браћо! Ја знам и верујем да сам упознат оа свим вашим тешкоћама,
али ипак не видим да је пОтребна толика вика и неред. Обећао сам вам да ћу
дати ус-тав и законе. На томе увелико раде људи од знања у мојој
канцеларији. To чак знају и они који су вас ова-мо повукли, али њима није
стало до реда, закона и ваше невоље. Ја нисам крив што баш ти ист^ непра-
ведно c вама поступају. Бог ми је сведок да су ме ла-гали. Ја издам наредбу, a
они је сасвим преиначе. Хоћу и ово да вам кажем: ти исти људи, што вам се
данас улагују и говоре o некој правди, тражили су од мене да их поставим за
спахије. Хоћете ли ви то?
- Нећемо, нећемо! Тражимо устав и укидање ку-лука!
- Добро, браћо. Све што тражите, добићете. Ја ћу сваку народну жељу и
молбу одмах испунити, јер сам увек био против кулука.
- Живео Милош! Дај нам устав и законе, a ми
[333]
ћемо туроње растерати батином.
- Браћо, грешите, јер ја ништа немам против тих људи. Нека слободно
дођу да разговарамо. Зна се да договор кућу гради, a свађа је разграђује. Зато
вам и саветујем: смирите се и пошаљите оне за које сма-трате да могу бити
ваши представници.
- Тако је, брађо! Милош је у праву! - повика неки старац.
- Живео Милош! Он ће нам дати све што тражи-мо!
- Зовите Милету да у наше име приступи кнезу -довикивали су са свих
отрана.
Ускоро после тога пред кнежевим двором поја-више се Милета
Радојковић, Стојан Симић, Аврам Петронијевић, Милисав Ресавац и Борђе
Протић. Амиџа пропусти унутра Ресавца, Радојковића и Про-тића, a Аврама и
Симића задржа.
- Вас двојица сачекајте овде - рече им оштро Амиџа.
- И ми смо народни делегати - протестовао је Си-мић.
- Препоручио бих вам да седите ту, јер може бити свашта -
закрвављеним очима превали на њих Паш-трмац, a рука му се спусти на дршку
кубуре.
Милош саслуша Милету, Ресавца и Протића.
- Чиниш волико, изгледа да су вас она два пса, што су мој чанак лизала,
насукала и навела у ову не-вољу. Знам ја, ви сте прости људи и одиста добро
же-лите своме народу, али они су шпекуланти и буне се само зато што нису
добили спахилуке. Ево живог Давидовића, па нека вам он каже шта је досад
ура-дио око устава.
- Господару, не може се брзо сачинити устав. Уз њега треба написати
уредбе и законе o суду и личној слободи.
- Ми се нисмо против тебе ни бунили - одговори Ресавац.
- Е, у мој красни што нисте! Зашто сте онда потр-зали оволики народ?
Hero, ja не замерам вама, зећ оним чанколисцима који су све знали, a који ни
чак-шире не би имали да им их ја не дадох.
[334]
•-nth- ., vii •,
te
tlouiTO се бунтовници у миру разиђоше, Милош позва Давидовића:
- Кумашине - тако је понекад звао Давидовића -ја обећах устав, зато
пази добро шта ћеш писати. Ти знаш какве але вребају на нас. Немој да ми твој
устав донесе главобољу.
- Господару - одговори Давидовић - ви у својој земљи можете
постављати закон какав хоћете. Y TO вам се споља нико нема право мешати.
- Mope, кумашине, да је то јахати коња и тући се c Турцима, ја тебе не
бих ни питао како ћу то радити. Hero, ту треба нашироко и надугачко све
заобилази-ти како бисмо од тога имали некакву вајдицу, a моћ-ни око нас да
се не љуте. Руси и Турци знају да ти во-лиш француску конституцију. Зато
добро отвори очи.
Димитрије Давидовић унесе у Сретењски ус.тав све што се могло из
француског устава и закона при-менити на прилике у Србији. Тим уставом
успоста-вљен је Савет на који је била пренета готово сва кне-жева власт.
Савет је постао законодавно тело. Кнез је могао само два пута да му одбије
потписивање за-кона или уредаба. Министарства су била одсеци Са-вета, који
је постављао и чиновнике. Поред кнеза и Савета, установљена је и Народна
скупштина од сто изабраних чланова. Укинути су сви кулуци, зајамче-на
слобода личности и трговине и задржан онај члан који се односи на подизање
путева, цркава и школа. Чиновницима је забрањена свака трговачка делат-
ност, a разбијен је и монопол народних старешина.
Кад је Сретењска скупштина прихватила Устав, кнез Милош и све
старешине ставе руку на Јеван-ђеље и закуну се да ће се у свему придржавати
зако-на и Устава.
Међутим, чим је Устав био објављен и за њега до-знале Турска, Русија и
Аустрија, настаде узбуна. Све три ове државе биле су заклети противници
фран-цуских слободарских идеја. Русија је прва протесто-вала код кнеза. Она
није желела да Србија добије ус-тав у европском смислу. Милош то једва
дочека и no-sea одмах на седницу саветнике. Зао и подмукао ос-мех играо му
је око усана.
- Зар ти не рекох, Димитрије, да добро отвориш
[335]
очи кад будеш писао устав. Ево Руси, Турци и Немци буне се и траже
његово укидање. Ја, вала, не знам, браћо, шта да радим и коме да угодим.
Пред Богом и народом заклели смо се на ово писање, a ето шта нам они
поручују.
- Па, господару, да га мењамо! - узвикну Вучић.
- Јест, мој красни! После ћете сви да вичете пред народом како ја не
држим реч и како хоћу сву власт у своје руке. Јок, нећемо га мењати, али ћу
издати за-кон и попунити њиме Савет. A потом ћемо затражи-ти нека Турци
смисле нов устав. Ако нам се не допад-не, зар морамо да га примимо?
- Нека буде тако, господару, - сви су удворно одобравали.
На основу новог закона, Милош у јуну попуни Са-вет најоданијим својим
људима, a Порти предложи нови пројекат устава. Помишљао је да ће нешто
нов-цем a нешто својим утицајем успети да се прихвати тај устав, који је
остављао сву власт у његовим рука-ма. АО доношења новог устава, привидно
се држао одлука са Сретењске скупштине. Међутим, за све то време живо се
спремао за одлазак у Цариград на подворење султану.
VIII
Крајем маја Милош позва Скупштину у Крагује-вац и саопшти да мора
ићи у Цариград на позив сул-тана, нагласивши да је то воља руског цара.
Скупштина одобри Милошев пут у Цариград и пожеле му срећу и добро
здравље. За време одсуст-ва, Милоша ће у свему замењивати Савет, c тим што
је Јеврем овлашћен да потписује кнежева решења. За Јевремове саветнике
постављени су Милета Ра-дојковић и Димитрије Давидовић.
Деветнаестог јула Милош крену са свитом у којој се налазило шездесет
лица, међу којима су били и Наби-ефендија, Портин изасланик, и барон
Рикман, руски конзул за Влашку и Молдавију. Код Голупца су се укрцали у
лађе и истога дана приспели на Ада-кале. Осман-паша изиђе кнезу у сусрет и
поздрави га пуцњавом из топова. Ту је дошао да га поздрави и аустријски
командант Оршаве. Сутрадан настави пут за Видин. Y Фолрентину дочекаше
га Хусеин-
[336]
-пашин ћехаја и многи угледни Турци. После ручка Милош седе у каруце,
a његова пратња и Турци по-јашу коње и крену за њим. Пред Видином га
сусрете Хусеин-паша. Милошу је доведен ат сав у златној оп-реми, кога је
везир јахао само при свечаним прилика-ма. Тако су кнез и везир заједнички
ушли у варош. Долазак је оглашен пуцњавом топова, која није пре-стајала све
док Милош није ушао у сарај. Од градске капије до сараја стајали су
постројени војници у два реда, a пред сарајем га дочекаше музика, видински
владика и свештенство. На богатој вечери поред Ми-лоша и Хусеин-паше
учествовале су и њихове свите. Затим су отишли на чардак више Дунава; ту се
изво-дио маневар који је представљао ноћно отимање.гра-да. Ватромет је
трајао до дубоко у ноћ. Ту су гледали чочекиње и слушали музику. Милош је
био задо-вољан и изненађен срдачним дочеком.
Сутрадан стиже Камил-бег, султанов изаслаиик, који је требало да
прати Милоша до Цариграда и да се стара o његовој удобности. Дунавом су
пловили до Лом-Паланке. Милош се кратко време задржа на своме добру у
Појани, у Влашкој, где су га дочекали његов управник и два влашка официра.
Свуда где је пролазио срдачно су га поздрављали и народ и вој-ска. Дочек у
Никопољу био је сјајан као и у Видину. После вечере настао је ватромет,
пуцњава топова и игре које су изводиле наге чочекиње при светлости
запаљених луча. Затим су се ређали: Рушчук, Варна, Шумела. Из Варне, кнез је
кренуо паробродом за Ца-риград. Био је смештен у палати Хусеин-паше, ви-
динског везира.
Сутрадан Милош званично објави свој долазак Порти и руском
посланику. По ономе како је при-мљен на Порти, Милошу су биле указане
почасти које се указују само најугледнијим странцима. Нај-пре га је примио
реис-ефендија, затим велики везир, па девет ћехаја и чаушбаше.
Шеснаестог августа Милош је примљен у аудијен-цију код султана у
Ставросу на азијској страни. При-суствовали су Хусреф-паша, сераскер паша,
мушир Ахмет-паша, царев зет, Намик-паша и сви царски до-стојанственици.
Напред су ишле поменуте паше, a за њима Милош у генералској српској
униформи, оки-ћен Орденом свете Ане и турским одликовањем. За њим се
кретала његова свита. Султан је сусрео Ми-
22/в
[337]
лоша поздравом:
- Добро дошао, Милош-беже!
Милош се поклони, стави руку на груди и на срп-ском језику изговори
свој поздрав.
Затим су изнели сабљу, украшену златом и дра-гим камењем, коју
султан предаде мушир-паши. Овај је поднесе Милошу да је пољуби, па му је
припаса. На султанов миг, ађутант приђе те заогрну Милоша ћур-ком од
самуровине, чији је оковратник био од злата, a копче од брилијаната. Ганут
толиким знацима по-штовања, Милош паде на колена и целива султанову
ногу. Y разговору који се доцније водио, султан је тешио Милоша због изгреда
босанских Турака. Слатко се смејао, јер му се Милош веома допао. При
одласку, султан затражи од Милоша да му састави списак људи из Србије које
би требало одликовати. Из царева двора Милош је отишао мушир-паши. Овај
га је почастио и даровао му дивног коња, c бо-гатом опремом и узенгијама
саливеним од злата. &
IX
Пријем код султана изазвао је општу пажњу и ди-вљење у дипломатским
круговима у Цариграду. Бу-тењев, руски посланик, од срца је честитао Милошу
на постигнутом успеху. Влашки кнез и бојари били су изненађени. Аустријски
посланик c нескривеном злобом је пратио кнежев успех и o свему нашироко и
педантно чиновнички извештаво Беч. За то време, Милош је обилазио
знаменитости Цариграда, посе-ћивао утицајне људе, разгледао султанов двор
и вој-не установе. Његов боравак се претварао у тријумф. Двадесет други
август био је дан крунисања цара Николаја, na je Бутењев приредио свечани
пријем на једној руској корвети. На пријему су били представ-ници свих
европских сила. Корвета је имала дваде-сет и четири топа и била украшена
многим застава-ма. Морнари одадоше Милошу почасти какве се приређују
једино крунисаним главама. За време за-куске Бутењев је наздравио цару
Николају, султану и Милошу. Здравице су пропраћене топовским пло-тунима и
морнарским »ура«.
После тога, у Милошеву част приредили су при-јем посланици Аустрије,
Енглеске и Пруске. На овим
[338]
пријемима било је и много жена из високог друштва. Својим ведрим
изгледом и духовитим досеткама Ми-лош је остављао добар утисак. Тридесет
првог авгус-та у његову почаст приредио је сераскер-паша свеча-ни ручак,
коме су присуствовали сви везири и реис--ефендија, као и страни посланици.
Султан је кроз решетке посматрао гозбу из собе која се налазила до сале где
се ручало. После тога су заређале гозбе код Портиних министара и везира.
Турски великаши слали су кнезу многобројне поклоне, намењене њему,
кнегињи Љубици и његовим синовима. Обич-но су биле златне бурмутице,
сатови, чибуци, науш-нице. Чак је добио на дар и двоје Арапчади и две пре-
красне Черкескиње. Руски посланик му је поклонио путнички сервис, a
кнегињи Лзубици послао је сер-вис за чај од најскупоценијег порцулана.
Султан му је у знак поверења даровао шест нових топова, затим мноштво
слаткиша и воћа.
Сви ти поклони били су, у ствари, уздарје за вели-ке и богате дарове
које је Милош предао султану и његовим достојанственицима. Говорило će:
»Kao што је кнез снажан, тако су му и поклони велики.«
Портини министри покушавали су да од Милоша, кад је бивао у свечаном
расположењу, извуку извес-не користи за Турско Царство.
- Пријатно бисте изненадили султана уколико преузмете на себе да
оправите царске тврђаве - ре-као је реис-ефендија.
- На жалост, наша Скупштина је укинула сваки кулук. Ето, чак и на мом
имању или у кући морам све послове да плаћам.
- Зар се не би могло Турцима допустити да на два сата хода око градова
имају своја имања? To je заис-та ситница и то би обрадовало цара.
- O томе је, честити ефендија, излишно говорити. Турци у Србији нису
угрожени. Имају своје њиве, воћњаке и ливаде. Турци у Београду баве се
тргови-ном и нико их у томе не омета - одговори му одлучно
Милош.
Ни у чему што се тицало националних интереса земље Милош ни за
кончић није попустио Турцима, али и поред тога Порта му је у свему излазила
у сус-рет. На његов захтев ослободила је многе хришћане из затвора. Међутим,
и он је морао да поднесе извес-не жртве. Узео је учешћа у интриги против
патријар-
[339]
ха Константина, како би потпомогао свога прија-теља реис-ефендију.
Милошев утицај тога часа био је на Порти толико велики да је двадесет
четвртог ав-густа, усред великог весеља, дошао реис-ефендијин човек и у
поверењу саопштио Милошу да је султан збацио патријарха са његова
положаја.
Поред посета и обавезних интрига, Милош је имао c Бутењевом да
расправи и питање око до-ношења новог устава, као и унутрашње
организације судске и административне власти у Србији. Бутењев,
слаткоречив и на око пријатан човек, одмах је осе-тио да је Милош самодржац,
да воли ласкање и да је са њим тешко водити борбу.
Несумњиво је да се Милошев пут у Цариград пре-творио у прави
тријумф. Углед Србије у свету тиме је порастао, али је Милош ипак платио
данак због тако дугог одсуствовања из своје земље. Прва грешка била је у
томе што је сувише продужио свој боравак у Цариграду и на тај начин помогао
својим неприја-тељима да се среде и охрабре. Открио је многе своје слабе
стране. Интригом око патријарха удаљио је од себе Пертиг-ефендију и његову
групу, a заинтересо ване дипломате изблиза су сагледале Милоша. До-тад су
знали само за његове позитивне особине; сада су, међутим, ухватили и добро
проучили његове сла-бости.
Почасти које су му указиване у Цариграду, Ми-лош није схватио као
почасти Србији; био је уверен да су one, y ствари, чињене услед његове моћи.
До-дир c Портиним великодостојницима и европским дипломатама у
Цариграду допринео је томе да пре-велича и прецени себе и своје
способности.
Дочек у Србији, мада срдачан и свечан, изгледао му је бедан и хладан.
Учинило му се да тај проклети хајдучки народ, за који је толико добра учинио,
не уме да схвати његову величину. Руски цар и двор од-били су његов предлог
да учини посету Петрограду. Честитали су му на постигнутом успеху у
Цариграду, али је осетио да отуд дува хладан ветар и да му c те стране
предстоје непријатна изненађења.
[340]
X
"**
Одлазак у Цариград допринео је да се убрзо за-тегну односи између
Милоша и два најутицајнија чо-века у Србији; Вучић није добио султаново
одлико-вање, што га је веома увредило.
- Господару, како то ја испадох из списка за од-ликовања? Орден добише
и они што твоме кувару Чупи кокошке кољу.
- И ја се чудим, газда - тако је понекад Милош звао Вучића - али мислим
да те је Аврам у журби за-боравио.
- He служим ја Аврама да ме он предлаже, него тебе, господару!
- Нисмо ни један на самрти, па ће бити времена да се све поправи -
одговори му Милош, па да би Вучи-ћеву љутину окренуо на шалу, настави: -
Hero, баш је срамота, ти си толико времена у мојој служби a још носиш сукнене
чакшире, док се моје чибуклије обукоше у чоху и свилу.
- Господару — одговори му Вучић - ја сам у твојој служби, и ти кажеш да
те добро служим. Moje ча-кшире су у мојој служби, и оне мене лепо служе.
- Чиниш волико, чакшире ћеш променити, али памет нећеш - одговори
Милош љутито и отера Ву-чића.
Јеврем, који је заступао Милоша док је боравио у Цариграду, није био
распоређен ни у какву службу, па се и он љутио на кнеза. Како није смео да му
то от-ворено каже, избегавао је сваки сусрет c њим.
Прилике у Србији све су се више заоштравале на Милошеву штету.
Народ је захтевао већу слободу, имовинску сигурност, a чиновнишгво се
множило и тражило решавање свога нимало завидног положаја. Милошев
апсолутизам је представљао сметње скоро свима, али је он, не обзирући се на
туђе жеље и мишљења, тврдоглаво терао по старом. Чак се и из његове
најуже породице и околине све јасније збија-ла и окупљала једна странка која
је настојала да по-моћу новог Устава ограничи кнежеву власт и само-вољу.
Милош још није могао да схвати да је у редо-вима улизица и додворача
одгајио противнике који ће му у новој борби задати највише неприлика и гла-
вобоље. Није запазио ни то како се на видику по-маља нова опасност.
Двадесет година мирног живо-
[341]
та поново je уздигло и оснажило београдску чарши-ју, ту мешавину
састављену од Грка, Цинцара, Јевре-ја и Срба. Оснажена, чаршија је наслутила
долазак новог времена које ће joj омогућити још већи успон и богаћење.
Спретна, лукава, подла и увек спремна на свакојака изненађења, чаршија је
двадесет година повијала главу и без роптања подносила Милошеву власт.
Најзад сасвим зрела и способна да својим ути-цајем наметне, византијским
лукавством скрши и по-тисне сурову сељачку снагу и грамзивост која се ис-
пољавала у Милошу, сада се обрела у табору оних што су тражили
неизоставно ограничење кнежевих права. Најближи тој чаршији постао је баш
Јеврем, који је у своју кућу већ био увео градски ред и начин живота. Аруги
ослонац чаршије постала је кнегиња Љубица, која је све отвореније
испољавала незадо-вољство Милошевим начином живота. Нарочито је мрзела
Јеленку, која је још успевала да се одржи уз Милоша. Представници чаршије и
њених интереса постала су оба брата Симић и Аврам Петронијевић.
Y исто време, из редова утицајних људи и богати-јих сељака већ се била
кроз школовање уздигла нова генерација. Из дана у дан пристизало је из
Аустрије све више школованих Срба који су желели да своје знање ставе у
службу отаџбини. Они су знали од как-вог је пресудног значаја просвета; чак
су у томе мало и претеривали. Тражили су неуморно и сваком при-ликом да се
приступи подизању школа, штампарија, издавању новина и књига. Истина,
Милош је у том правцу нешто већ и урадио. Y Србији су тада посто-јале 72
основне школе, петоразредна гимназија у Крагујевцу и богословска
дв'огодишња школа у Београду. Неповерљив према ученим људима, Ми-лош је,
као и сваки сељак, презирао просвету због њених гладних списатеља који су
од њега стално мољакали новчану помоћ.
Под притиском Русије, хатишерифом је загаран-тована слобода повратка
избеглицама из првог ус-танка; они су се вратили у земљу и постали угледни
прваци. Међу њима су били Лука Лазаревић, Јаков Ненадовић и многи други
виђенији борци. Милош је свим војводама и првацима дао извесне положаје
или одредио пензије. Само, све то није било довољно да у њима угуши мржњу
и завист коју су дуго носили у себи.
[342]
Иако на врхунцу славе и власти, Милош се тако нашао у положају човека
који има против себе све снаге земље, a изгубио је симпатије руских полити-
чара. Мада је и даље остао трезвен и будан, трудећи се да ништа не испусти
из вида и својих руку, ипак се све више уплитао у мржњу коју су око њега
плеле стотине невидљивих руку. Инстинктом бистрог сељака и политичара
наслућивао је да му долази ко-начан обрачун na je хтео да поноводривеже
Вучића уза се. Y јеку те подмукле борбе изгубио је три врло поуздане и
утицајне личности: Марка Штитарца, Амиџу и подунавског сердара Јоксу. На
подстицај Аврама Петронијевића, који је добро познавао њего-ву преку и
осетљиву ћуд, Милош пошаље Томи ор-ден покојног кнеза Максе. Вучић то
схвати као спрд-њу c Милошеве стране.
- Шта ће мени орден c мртва човека! - викну љу-тито. - Да је то кнежев
орден, ја бих га примио и по-љубио, али кад је султанов, онда треба да ми се
дад-не и султанов берат.
- Доћи ће, јер га је кнез тражио - настојао је пи-сар да смири Вучића.
- Кад дође берат, примићу орден и берат. Али овако нећу, јер ја нисам
рђа да примам орден мртвог човека.
Сазнавши шта је Вучић рекао, Милош плану и збаци га са свих положаја.
XI
Y TO време Аустрија постави конзула у Србији и прва међу европским
државама призна Милоша за српског кнеза. Она је разумела значај Србије у
Ис-точном питању, na je схватила потребу да се што више приближи
Милошевој влади, како би што ус-пешније могла да потискује утицај Русије.
Несрећа је била и за Аустрију и за Милоша што је за аустријског конзула
постављен Антоније Михановић, мађарон, хвалисавац и уображенко, који је са
висине гледао на људе и прилике у Србији. Његово држање учини-ло је да му
Милош ускрати своје поверење. Увређен што га је кнез од себе удаљио,
Михановић није умео да прикрије то своје огорчење. Почео је јавно да ис-мева
кнеза и да се везује c његовим непријатељима.
[343]
Радио je то срачунато, желећи да изазове Милоша на непромишљен
иступ који би довео до сукоба између Србије и Аустрије. Али, Милош је јасно
прозрео ње-гову намеру и више уопште није хтео да га види.
Енглеска је друга европска сила која је увидела значај Србије, na je
поставила пуковника Џорџа Хо-џеса за конзула и свог политичког
представника у Београду. На тај начин она је признавала Милошево право да
самостално ступа у спољне односе са оста-лим државама. To je за кнеза био
значајан и ласкав потез од стране велике силе. Зато је пуковнику Хо-џесу
приредио сјајан дочек.
Русија није послала свога представника у Србију, али су њени букурешки
представници пажљиво мот-рили на Милошев рад и управљали опозицијом
која се стварала против кнеза. Y оно време кад је Милош још слепо веровао у
Русију, он је од ње тражио и са-вете o начину владавине, али му је тада било
одгово-рено да ниједна држава нема право да се меша у унутрашње уређење
Србије. Међутим, стање ствари било се изменило по решењу српског питања.
Ми-лош се сада осећао мање обавезним да угађа руским захтевима, јер је
осећао да руски дипломати желе да од Србије створе неку врсту влашке
кнежевине, у KOJOJ би стварни господари били Руси. Окупљајући око себе
Милошеве незадовољнике и емигранте, Симића и Протића, са захтевом o
стварању непокретног са-вета, Русија је желела да олабави Милошеву власт и
да у своју корист ојача олигархију неколицине, KOJOM би она лако могла да
управља. Али оно што је го-дило Русији, није одговарало Србији. Срби нису
били Молдавци и Власи које је руска војска ослободила турског ропства.
Уз то, Милош је знао руску нагодбу c Аустријом којом се Немцима
препуштала Србија и територија до Солуна, уколико дође до слома Турске.
Поред тога, она је сада прихватила и његове противнике, и преко Вешченка,
отправника у Оршави, настојала је да сплеткама изазове сукоб између кнеза и
народа. Милошу је тек сада пукло пред очима како је силно погрешио што је
на Родофиникинов подстицај устао против Карађорђа. Али ма како да је био
обазрив и упоран у брањењу својих и народних права, он није потпуно схватио
велику опасност од удружених сна-га противника. Руски агенти успели су да
продру чак
и међу чланове његове породице и да заврбују Јевре-ма.
Да се Михановић више приближи Јеврему, пру-жила је повод његова кћи
Анка, љупко створење мада не и лепотица. Јеврем је своју кћер веома волео и
желео је да joj омогући најбоље образовање, na je ради тога из Темишвара
позвао Димитрија Тирола и његову жену Христину. Тирол је био пропали трго-
вац који се бавио књижевношћу, као и многи други Срби из Угарске.
Под заштитом Јевремовом, који је настојао да игра мецену, Тирол је
објавио немачку граматику и неке изводе из географије. Ове две књижице c
неко-лико песмица представљале су сав књижевни пр-тљаг Димитрија Тирола.
Његова жена Христина до-била је задатак да васпитава Јевремову кћер. Хрис-
тина је била помодарка, a уз то је умела вешто да сплеткари и да се улагује.
Успела је да увуче Јеврема у љубавну игру, и на тај начин стекла велики утицај
над њим. Y исто време, заједно c мужем, радила је као руски агент.
Оваква васпитачица је, наравно, имала рђав ути-цај на младу Анку.
Девојка је и сама постала надме-на, охола, и грубо се односила према младим
људима из Србије. Све је то ишло наруку Михановићу, који је од имања имао
само свој дипломатски мач; он је же-лео да се ороди c владајућом породицом
да би тиме стекао већи углед и богатство. Тако су Михановиће-ви односи c
Јевремом постали срдачни, na ra je цео Београд сматрао Јевремовим зетом. V
том друштву се нашао и незадовољни Вучић. Милошу се та спрега није
допадала, тим више што су га његови људи оба-вестили да ова тројица постају
центар одакле долазе сви напади на њега.
Али оно што је највише вређало Милоша, било је сазнање да су
завереници све чешће домамљивали Љубицу и младе кнежевиће, желећи да
покажу на-роду како су Милошу и жена и деца против њега. На страну
завереника стао је и Јусуф-паша; он је мрзео Милоша јер је одлучно сузбијао
његове покушаје да се уплете у српске послове.
На ветрометини где су се укрштали моћни и су-протни интереси великих
сила, стајао је Милош са малом, из ропства и беде тек рођеном Србијом, решен
да је одржи независном и да не дозволи нико-
[344]
[345],
I
ме да се меша у живот земље. Колебао се једино у по-гледу Русије. Није
осетио да се у овим судбоносним часовима његови интереси поклапају једино
c инте-ресима Енглеске, која је желела да се Турска одржи таква каква је и да
потисне искључив утицај Русије и Аустрије. Доследан себи, настојао је да
одржава везу c Хоџесом преко пријатеља, лекара Куниберта, који је искрено
волео кнеза и српски народ. •
Тако се Милош нашао у вртлогу једне нове борбе за коју није имао
искуства и спретности које је сјајно показивао у борби против Турака.
XII
Милош је олако опростио својим противницима у Милетиној буни.
Негдашња његова оштрина при об-рачунима c противницима том приликом
није се ис-пољила, што су завереници схватили као његову сла-бост. Поготову
Вучић и Стојан Симић, који су у Ру-сији добили савезника и хтели да се по
сваку цену ос-вете Милошу. Сада када су на својој страни имали Јеврема и
Љубицу, осетили су да је дошао час да сруше усамљеног кнеза Милоша.
Тражили су још само повод за иступање.
Осећајући да је Јеврем стуб непријатеља, нарочи-то откако се удружио c
Вучићем и у своје друштво придобио Љубицу, Милош је хтео да će c њим поми-
ри, па написа декрет којим га поставља за надзорни-ка над грађевинским
радовима у Београду; TO je y ствари било звање мипистра грађевина.
Међутим, Јеврем је \ругачије схватио ствар. Примивши указ, позвао је Вучића п
дао му указ да прочита.
- Великодушан ти је брат. Поставља те за палира -злобно рече Вучић.
- Знам, хоће још више да ме понизи. Али нека ми је и брат, он не сме да
заборавља шта мени и теби дугује за своју славу и моћ.
- Јевреме, ти добро знаш колико сам му ја био одан и шта сам све за
њега учинио. Знаш и то колико је Ру-сија за нас учинила, a он сада тражи
ослонац у Енглес-кој и запетљава се у замке Хоџеса који отворено ради против
Руса. He схвати ме погрешно. Нисам ја против ваше породице. Желим једино
да сачувам наследнику престо. Зато Милоша треба што пре уклонити ако
мислиш да сачуваш кнежевство у својој породици.
- Слажем се, Томо. Одговорићу му да одбијам по-нуђено место.
Кад је Милош добио Јевремов одговор, позва писа-
ра.
- Читај ово! - нареди.
»Ваша светлости, премилостиви господару. Из вашег указа видим да ме
постављате за палира и настојника топчидерских ливада и сењака. Кад у
толикој вашој држави и срећи нема ништа боље за вашег брата, онда ја молим
да ме оставите на миру, a ту службу подајте онима који се боље умеју уми-
лити вама.«
- Ко то пише? - упита пренеражено Милош.
- Господар Јеврем - одговори писар.
- Mope, ти си полудео! He може бити да то пише Јеврем. Погледај боље.
- Његов је потпис, господару.
Милош поцрвене од беса. Зграби писара рукама за врат.
- Пиши, по матери те!
- Пусти ме, господару, иначе не могу писати. Милош га пусти и стаде
више њега.
»Јевреме, небрате. Ти će c мојим непријатељима до-говараш и o глави ми
радиш, Ти на моје зло вичеш, a моје добро не признајеш. Мога добра нећеш, и
за моје се душмане лепиш. Ја тебе овим постављам за првога до мене, a ти ми
овако одговараш. Убио те бог кад си се такав родио. Милош.«
- Запечати и одмах носи те му предај.
Овај случај послужи Јеврему као повод да јавно ис-тупи против Милоша.
Затражио је да му се изда пасош да жену одведе на лечење у бању Мехадију.
Y ствари, завереницима је био циљ да што пре извуку Јеврема и да га
представе Русима као жртву Милошеве нетр-пељивости. Милош је то осетио,
те је доктор Куни-берт, уз помоћ енглеског конзула Хоцеса, одвратио Јеврема
од пута. Да то остваре, и доктор Куниберт и Хоџес су посетили Јеврема.
Јеврем се мало колебао, али чим су отишли Куни-берт и Хоџес, ушао је
Вучић и разбио му све сумње.
[346]
[347]
- Зар ти није јасно да је Милош сада осетио твоју моћ, па пошто више
нема снаге и боји се Руса да нас уништи, он по свом обичају покушава да нас
разједи-ни. После ће нам, чим му се пружи прилика, скидати главе. Јевреме,
тврду ти веру задајем, да ћемо ми у теби наћи све оно што ћемо изгубити у
Милошу. Мо-раш бИти одлучан због породице.
После тога, Михановић, доктор Стејић и Вучић више нису испуштали
Јеврема из руку, a вршили су на њега снажан притисак и преко његове жене и
кћерке Анке.
Сва настојања Куниберта и Хоиеса да измире бра-ћу, остала су узалудна.
Јевремово бекство, до кога је ускоро дошло, представљало је јасан доказ да у
Срби-ји влада самодржац чијој се тиранији супротставља чак и његов рођени
брат. Са Јевремом и Вучићем по-шли су Михановић, Јевремова жена, кћер Анка
и до-ктор Стејић.
XIII
Руска влада била се решила на коначан обрачун c Милошем, али је по
жељи цара Николаја одлучено да најпре његов лични ађутант, млади кнез
Долгоруков, оде у Србију и да се на лицу места o свему увери. Од-гојен у
високом петроградском друштву, Долгоруков је био углађен и љубазан човек;
он је желео да својим очима све види и да тек онда донесе свој суд. Раније су у
име Руса у Србију долазиле разне сумњиве личности немачког и грчког
порекла какви су били барон Рик-ман и Родофиникин. Они су наступали охоло
и бахато, дајући својим држањем до знања да Србе не сматрају себи равнима.
Међутим, чим је ступио на тле Србије, кнез Долгоруков се уверио да је у земљи
постигнут ве-лики успех на свим пољима. Свуда је владао ред и мир. Људи су
радили своје послове, трговина је напредова-ла, њиве обрађиване. Народ је
срдачно примио изасла-ника и указивао му све почасти. Долгоруков се уверио
да су по варошима отворене школе, a y Крагујевцу још и гимназија и
штампарија. Нарочито су му падали у очи нови путеви и јавне грађевине.
Долазио је у додир и са образованим младим људима.
Мада је Милош прихватио све савете царева изас-ланика, па чак
опростио Јеврему и Вучићу, дозволи-
[348]
вши им да се врате у земљу, све то није било довољно да се ублажи и
промени рђаво мишљење које је руски цар Николај био стекао o српском кнезу.
Да је Русија незадовољна Милошевом владавином, ускоро се и јавно
показало. По Београду се мувало мноштво руских људи који су будно пратили
сваки кнежев корак, a нарочито његове односе c Хоџесом. Влада у Петрограду
стално је обавештавана o свему што се догађало у Србији. Да ојача свој утицај,
као и да из непосредне близине утиче на предстојеће дога-ђаје, у току
фебруара Русија посла за посланика у Ср-бију свога политичког агента из
Оршаве, Вешченка. Милош га је срдачно примио, a руске присталице јавно су
показивале своју радост, не кријући наду да ће се њихове замисли најзад
остварити.
XIV
Притеран уза зид, Милош је морао да наименује са-вет, али је желео да
бар одабере оне људе које ће моћи смењивати и постављати према томе
колико му буду подложни и у којој мери ће умањивати његову власт. To je,
наравно, био тежак и опасан посао, на који се од-лучио тек кад је осетио да је
остао потпуно сам. Y ту сврху израдио је и Порти предложио нов нацрт устава,
тражећи да се из хатишерифа уклони став o непокрет-ним саветницима. За тај
потез изабрао је време кад руски посланик Бутењев није био у Цариграду. Енг-
лески конзул Хоџес био му је осигурао, преко енглес-ког посланства у
Цариграду, султанов пристанак. Чим је сазнао за Милошев пројекат, Вешченко
је отворено устао против и одмах узбунио владу у Петрограду.
На Порти настаде подмукла закулисна борба. Ми-лошеви изасланици,
снабдевени новцем и помогнути од Енглеза, успели су да султан прихвати
нови устав, али су и Руси успели да наметну свој захтев o непок-ретности
саветника и наименовању за чланове Савета великог броја људи који су
представљали Милошеву опозицију. Тако је хатишерифом од 1838. године
донет нови устав, назван »Турски устав«, којим је устано-вљен непокретни
савет. Опозиција је одушевљено при-мила »Турски устав«. Руски поеланик
Вешченко је ли-ковао. Милош прогласи нов устав за неприхватљив. Прво, у
њему није била предвиђена народна скупшти-
[349]
на, а друго - устав му је наметао у Савет људе које он није хтео и које
народ није ни бирао. Али из обазривос-ти, и да покаже добру вољу према
Русима, привремено га је прихватио. Образовао је владу у коју су као ми-
нистри ушли: Аврам Петронијевић, Јанко Протић, Алекса Симић и Павле
Стефановић. Савет државног савета: председник Јеврем Обреновић,
потпредседник Стојан Симић a чланови: Тома Вучић, Прота Матеја, Гарашанин,
Ресавац, Бата Лака, Милета Радојковић, Анта Протић, Жабарац, Јуришић, Roca,
Лука Лазаре-вић, Пироћанац и Милутин Петровић, брат Хајдук-Вељков. Скоро
све сами Милошеви противници.
Пошто се ипак све некако завршило, Милош крену за Крагујевац у
пратњи министара и саветника да тамо предузме све што треба за увођење у
живот новог Ус-тава. V ствари, Милош је саветнике и министре довео у
Крагујевац зато што је намеравао да помоћу војске и народа сруши Устав, и да
се једном заувек обрачуна са својим противницима. Како је и предвиђао, одмах
почеше размимоилажења и сукоби између кнеза и Са-вета. Савет се противио
свему што је Милош хтео, a он је готово без изузетака одрицао потврду свим
предло-зима Савета. Уставом је Милошу било дато право да поставља и
смењује чиновнике, a Савет је право тра-жио за себе да би задовољио
многобројне своје прис-талице. Милош на то није пристајао и сукоб је из дана у
дан постајао већи и оштрији. Савет је хтео да покаже своју премоћ, a тиме је,
наравно, све више изазивао Милошево огорчење. Једна од првих одлука коју је
до-нео Савет било је укидање апанаже од 3.000 талира, коју је Народна
скупштина давала кнежевој браћи. Узалуд се Јеврем'као председник Савета
опирао овој одлуци.
Превагу је однео Вучић. Ово је Јеврему најзад отво-рило очи. Од тога
тренутка њих двојица су постали непријатељи. Y таквој замршеној ситуацији
приспео је и одговор из Цариграда, у ствари писмо руског посла-ника барона
Бутењева, који је допуштао Србима да се једанпут сваке године састаје
представничко тело.
Милош оцени да је дошао погодан час да ситуацију још више заоштри.
Под изговором да жели обићи сво-ју породицу, напусти Крагујевац и отпутова
у Земун. Надао се да ће се народ побунити, растерати саветни-ке и затражити
од њега и Порте укидање Устава. Ву-чић је прозрео Милошеву намеру и
дојурио у Савет.
[350]
— Зашто ми не рекосте да Милош иде у Земун?
- Нисмо ни ми знали, Томо. Послао нам је писмо са образложењем да
мора обићи болесног сина. A шта у томе није у реду? - упита Прота Матеја.
- Луд ли си, Прото! Ако не знам султана, ја знам Ми-лоша. Отишао је у
Земун, нашао згодан изговор, a no нахијама подговорио људе да се побуне и
да нас овде све покољу.
- Шта онда да радимо? - уплашено упита Алекса Симић.
- Одмах да кренемо за Београд.
Тако је Савет, у пратњи министара, као друго вр-ховно тело појурио за
Милошем у Београд, и свуда уз пут сејао узнемиреност и страх, тврдећи како
је кнез Милош побегао, a народ подговорио да њих побије. Вучић је ликовао.
- Хвала богу што нас је опростио Обреновића! - уз-викивао је, намерно
вређајући Јеврема.
Осетивши Милошево одсуство, народ се узбуни, јер се бојао да поново
не потпадне под Турке, или да му се за старешину не наметне Вучић, који је
поседо-вао све Милошеве недостатке, али није имао ниједну његову врлину.
Оваква бојазан настала је и код већине саветника. Зато су они, мимо Вучићеве
воље, донели одлуку да пошаљу у Земун делегацију која ће молити Милоша да
се врати. Ту делегацију предводио је мит-рополит Петар, a уз њега су пошли
Стојан Симић, Ми-лутин Гарашанин, Тенка и Протић. Кад су се нашли пред
Милошем, први је узео реч митрополит Петар.
- Господару, ми смо приспели у име народа и Саве-та да те молимо и
преклињемо да се вратиш у земљу и да наставиш управљање. Христових ми
рана, ни Са-вет ни народ немају ништа против тебе и твоје породи-це.
- Лажеш, none. Тебе je Ropo подговорио, јер је из страха од народа
напунио тур. Јест, у праву си кад ка-жеш да народ против мене нема ништа.
Он ми је доис-та остао веран и воли ме, али ви које сам дигао из беде и
ништавила, ви хоћете да ми скинете главу.
После дугог опирања, Милош се ипак поколебао. Митрополит Петар
остао је упоран и заклињао се Бо-гом и Христовим ранама како ће све бити
онако како Милош предложи и жели, само нека се врати у Бео-град. Али чим је
ступио на тле Србије, Милош је одмах осетио да је у заблуди. Уместо усрдног
пријема, caps 1]
општили су му прогонство његовог писара Живкови-ћа, a њега јаким
стражама опколили у двору да се не може c народом споразумети. Саветници
су већ били 1 сломили Јеврема и Љубицу да и они изврше притисак на Милоша
да се одрекне престола у корист сина Ми-лана. Тиме су хтели да представе
народу како између кнеза и Савета влада слога, a Милош да се одриче пре-
стола услед замора и старости. Али право стање ства-ри брзо је продрло у
јавност. Народ је почео да даје из-раза незадовољству што се тако поступа са
заслуж-ним кнезом. Крагујевачка посада се побунила и затво-рила своје више
заповеднике. Триста коњаника, неко-лико топова и чета пешадије кренули су
на Београд да ослободе кнеза.
Још док се војска налазила у покрету према Бео-граду, Вучић је послао
своје људе да побуњеницима дају лажна обавештења. Кад су дошли на
Трешњу, млади људи почну да стрепе да нису отишли предале-ко, па уместо
да нападну Београд, разјуре Савет и ос-лободе Милоша, a затим пошаљу
изасланство које је требало да упита за савет лично кнеза. Како је Милош био
опкољен противницима, није им могао рећи своју гграву жељу. Изасланици су
увидели у чему је ствар, прикупили нешто обавештења по Београду, али умес-
то да нападну Савет, губили су време у постављању својих захтева. Њихову
колебљивост искористио је Вучић. Прикупио је своје присталие, a на његову
стра-ну прешао је и већи део београдског гарнизона народ-не војске. Стари
противник Милошев упутио се ка Трешњи на челу неколио хиљада војника.
После овога, побуњеници су били принуђени да му се предају на ми-лост и
немилост. Вучић је узео топове, скинуо до гола војнике и њихове заповеднике,
остављајући им само доње рубље, и тако осрамоћене растерао их кућама.
После ове победе, Вучић je c војском одјурио у Кра-гујевац, ухватио Јеврема,
оковао га, запретивши да ће му одсећи главу уколико му не покаже наредбу
коју је примио од кнеза да побуни крагујевачку посаду. Јев-рем се није
уплашио. Vcneo je да докаже како уопште није учествовао у побуни. Разочаран
и бесан, Вучић се вратио c војском у Београд, не прибавивши ни нај-мањи
доказ да је Милош изазвао побуну. Осећајући да догађаји не иду много у
његову корист, чим је приспео у Београд Вучић навали на саветнике да свим
сред-ствима присиле Милоша на одступање c престола.
[352]
- Најбоље би било да га убијемо - рече Koca - јер ако га оставимо у
животу, он ће кад-тад свима нама скинути главе.
- Ако сте ви за то, вољан сам да га лично убијем -једва дочека Вучић.
- Маните се убијања - одлучно одговори Илија Га-рашанин, који је постао
командант регуларне војске. -Наша је историја и без тога сувише крвава.
Јамчим вам да ћу га ја присилити да се одрекне престола и да оде у Букурешт.
Тамо ће се већ Руси побринути да га држе под својом руком.
- Y Влашку c њим, у Влашку! - заграјаше сви савет-ници.
Милош је у суседној соби слушао све што су савет-ници предлагали и
говорили. Помирен са судбином, јер као заточеник није могао ништа
предузети, седео је и мирно пушио. Кад је у собу ушао Вучић, Милош га је
упорно и оштро гледао право у очи, a једак осме-јак играо му је око усана.
- Чиниш волико, Томо, јеси ли дошао да ме уби-јеш?
- Био сам спреман и то да урадим, гсоподару, али су други претегли и
одлучили да се одрекнеш престо-ла у корист свога сина Милана и да одмах
кренеш у Влашку. Тамо имаш своја имања и можеш да живиш удобно до
судњег дана.
- Добро, Вучићу, не дижи толику грају. И мртав, ја сам за тебе кнез и
господар. Hero, реци ми јесу ли на то пристали и моја браћа, Л>убица и
митрополит lie-Tap?
-Јесу, господару!
- A ти си од срца био намеран да ме убијеш уколико не поднесем
оставку?
- Јесам, господару. Знаш и сам да те лепим нисам могао на то
наговорити, a на твој начин више се Срби-јом не може владати.
- Де, де, Вучићу, ја бар тебе добро познајем. Y главу бих смео да се
кладим да ни сам не знаш како ћеш вла-дати.
- Ускоро ћеш се уверити да знам, господару.
- Вучићу, теби и свима који су се борили за слободу Србије хвала на
овоме. Ви сте у праву да захтевате од мене све што желите. На вас се нећу и
не могу љутити, али ови поджмирепи из прека, које сам од скитница и
просјака направио људима, нека ми се на очи не поја-
23/з
[353]
вљују.
- Мислиш ли то на Симића и митрополита Петра?
- На њих, Вучићу, и да знаш да ће се и теби то исто c њихове стране
догодити ако се не ослониш на Мила-на, Јеврема и Јована.
- Хоћеш ли, господару, да потпишеш одступницу у корист Миланову?
- Ја сам неписмен, Вучићу. Ударићу печат и свој знак.
- To je довољно, господару.
Милош удари свој печат и знак, подиже очи и дуго је посматрао Вучића.
- Јеси ли сад задовољан, Томо?
- Задовољан сам, господару - одговори тврдо Ву-чић.
Сутрадан рано, Милош је кренуо на пут у Влашку са млађим сином
Михаилом. Како није имао код себе новца, a нису му дали да кога пошаље у
Крагујевац, по-зајмио је од капетана Мише 400 дуката. За пратњу до Влашке
одређен му је саветник Roca и дванаест кме-това, Вучићевих присталица, који
су добили налог да му уопште не дозволе приступ обали Србије. Од двора до
савског пристаништа пратила га је сва виша светов-на и духовна власт, затим
саветници и министри, a за њима је пристала огромна маса Београђана који су
же-лели да још једном виде старога кнеза и да му искажу захвалност и
поштовање.
- И ми ћемо c тобом, господару! - довикивали су поједини саветници и
виши чиновници.
- Хоћете до Саве - одговарао им је подсмешљиво Милош.
- Ја бих заиста пошао c тобом, господару, да ми не натовари ово бреме
на врат - улагивачки изјави митро-полит Петар.
- He лажи, none! Пошао би као и сви до пристаниш-та.
- Боље би било, господару - викну кроз сузе Прота Матеја - да те
сахрањујемо, него што под старост идеш да се потуцаш од немила до недрага.
- He би, Прото - одговори му Милош. - Ја идем међу паметне људе да
живим и да отуда гледам како ћете ви овде једни другима очи вадити.
- Срећан ти пут, господару! Хоћемо ли те још кад видети? - довикивали
су и питали појединци из наро-да.
[354]
- Браћо, ја сам још снажан и здрав. Све је у божјој руци. Видећемо се,
видети! - одговарао је пркосно, по-сматрајући Симића како бледи од злобе.
Пре него што је ушао у лађу, приђе му Јеврем. Био је сломљен и тужан.
- Брате, дај ми руку да ти је целивам и опрости ми што сам те вређао.
- Јевреме, брате - узвикну Милош - ходи да се по-љубимо! Ако смо браћа,
и људи смо. Вређали смо један другога. Тако то мора да буде у животу, a
поготову на народном послу. Hero, заборави на све ружно међу нама и нека ти
је Богом просто.
- Господару - викну Вучић - хоћеш ли дати мени руку да ти је пољубим. И
опрости ми што сам те вре-ђао.
- Да ти је Богом просто, Ropo. Опрости и ти мени што сам те вређао -
одговори му Милош и пружи руку коју Вучић пољуби.
- Милошу, да се пољубимо и један другоме опрос-тимо. Сад смо бар
једнаки - узвикну Стојан Симић.
- Чиниш волико, Симићу, c тобом никад нисам био једнак, нити ћу кад
бити. Зар си заборавио да си ми био татарин и слуга? Од пробисвета начинио
сам те оним што си данас. Ти, твој брат и Петронијевић да имате памети и
образа, не би ми се ни на очи појавили. Зато će c тобом нећу љубити ни
праштати. Макар био на крају света, ускоро ћеш осетити моју руку.
Затим се окрену осталима:
- Сви остали, браћо, праштајте и нека вам је од Бога просто.
Мада је осећао сузе у очима, Милош је уздигао гла-ву и одлучним
кораком ушао у лађу. За њим су ушли Михаило, Roco и кметови. Ceo je у столац
на палуби, извадио чибук и запалио. Једра су се развила и лађа је брзо кренула
Савом у Дунав. Светина са пристаништа урнебесно је довикивала:
- Срећан ти пут, господару!
.XV
Милан Обреновић умро је 25. јуна 1839, не успевши да изда ни једну
једину одлуку кнежевске власти. Кне-жевска власт била је поверена тројици
саветника: Јев-рему Обреновићу, Авраму Петронијевићу и Томи Ву-
[355]
чићу. Овај тријумвират владао је Србијом не налазећи за потребно ни да
се заинтересује за стање оболелог кнеза. Владали су, али су се све више међу
собом гло-жили. Сад није било питање хоће ли се владати по но-вом Уставу,
него је сваки од њих желео да се што више обогати и оснажи. Тако су се
створиле две струје у Са-вету: једну је водио Јеврем, a другу Вучић. Савет се
по-сле дугог натезања одлучио, те изабрао за кнеза мла-ђег Милошевог сина
Михаила.
Порта је прихватила Михаилов избор, али је нови кнез морао поћи на
подворење султану. На путу су га пратили кнегиња Лзубица и неколико
саветника, међу којима су били Аврам Петронијевић и Алекса Симић. Млади
султан Абдул Мецид, који је од Михаила био старији само неколико месеци,
одликовао га је најве-ћим орденом и прогласио пунолетним. Али је Порта
кнезу наметнула два тајна саветника - Вучића и Пет-ронијевића, желећи да
тим путем одржава конце унут-рашњег раздора у Србији. Чим се млади кнез
ослобо-дио Цариграда и ступио на тле Србије, појавише се буне кметова који
су c оружјем у руци захтевали да се у земљу поврати кнез Милош и да се
влада из Београда премести у Крагујевац. Тражили су да се под оптужбу ставе
Вучић и Петронијевић као турски шпијуни и из-дајници своје земље. Без
сумње, у све то били су упле-тени Милошеви прсти. Михаило није хтео да
спречава овај покрет у народу, a Милошев повратак зависио је од Порте.
Како Вучић, Петронијевић и њихове присташе нису смели да дођу у
Крагујевац, склоне се у београд-ску тврђаву под пашино окриље и одатле
пошаљу жалбу у Цариград. Порта је то једва дочекала и одмах послала свога
изасланика. Али ни сва дипломатска вештина и турско лукавство нису помогли
Муса-ефен-дији пред одлучним држањем кнеза Михаила и народа у Србији.
Изасланик је био принуђен да се покори од-лукама и захтевима народа и да се
врати празних шака у Цариград. C њим пође четрдесет незадовољника, на
челу c Вучићем, Петронијевићем и Алексом Симићем. Сад се могло одахнути и
почети озбиљно са спровође-њем реформе. Судски и управни поступак почео
је да ради брже и правилније. Y земљи су отваране школе, a y Београду
основано књижевно друштво. Школова-ни људи и они што су као Срби прешли
из Аустрије, постављани су за професоре, учитеље и судије. Отво-
[356]
рене су нове болнице. Кнез и влада морали су да при-бегну и једној
непопуларној мери, a TO је повишење по-реза од пет на шест талира годишње.
Незадовољне порезом, присталице старог кнеза тражиле су његов
повратак на власт, па су због тога повремено настајали нереди. Ни два кнез-
Михаилова стрица, Јеврем и Јован, нису се слагали међусобно. Jo-Ban je добио
само почасно место и уздисао је за старим стањем, a Јеврем је захтевао измену
министарства и у јавности тражио амнестију и повратак изгнаника. За цело то
време Порта није престајала да се заузима за изгнанике, тражећи уз помоћ
Русије да им се допусти повратак у Србију. Изгнаници су добили пензије, и
само неко време остали мирни. Затим су почели да вичу против кнежевих
министара, тражећи преко на-рода њихово смењивање. Њима се придружише
бео-градски Турци c Намил-пашом, који је оценио да је са-зрело време за
остварење Портине замисли o понов-ном покоравању Србије. Вамил-паша је
надмено тра-жио од кнеза да се уклоне поједини министри, a наро-чито Борђе
Протић, министар спољних послова. Кнез Михаило је то одлучно одбио. Ускоро
је стигао изван-редни Портин изасланик, c намером да изнуди од кне-за
оставку министара. Михаило је и његов захтев од-лучно одбио.
Турци су сада дали миг за побуну. Послали су сва-ког завереника у
његов крај да диже народ на устанак. Вучић је прешао у Земун, извесно време
крио се код Турака у смедеревској тврђави, na je затим тајно пре-шао у
Крагујевац, где му се предала целокупна војска. Да од народа прикрије своју
праву намеру, лукави Ву-чић изјави како он није устао против младог кнеза,
него против његових министара који подижу порез. Сада je, c оружјем у руци,
поставио захтев да се сазове Народ-на скупштина.
Кнез Михаило узе оно мало редовне војске што му је остало у Београду и
пође на Вучића. Уз пут му се придружише гомиле сељака, који су му својим
при-суством више сметале него користиле. Вучић посла једно изасланство да
тражи нагодбу c кнезом. Михаи-ло је то сматрао увредом. На то Вучић
прихвати борбу. Први испаљени меци учинили су да се сељаци разбег-ну. Y
ствари, кнез је остао са батаљоном војске, па ви-дећи да не може изићи накрај
c Вучићем, пређе са сво-јим присталицама у Земун, пошто није хтео да прихва-
[357]
ти сугестију страних конзула који су му саветовали да се стави под
заштиту везира.
Том приликом једна група бунтовника пресрела је кола у којима се
налазила кнегиња Л>убица у пратњи младог мајора Јована Спасића. Знајући
да ће га бун-товници убити, кнегиња га прикрије скутом своје хаљине. Затим
рече онима који су је опколили:
- Напред, господо! Ја сам жена храброг Милоша и мајка кнеза Михаила,
ја сам Љубица коју сваки Србин зове мајком. Де да видимо ко је од вас толика
рђа да би могао да ме увреди или ми нешто нажао учини.
- Бог те живео, мајко! - повикаше бунтовници.
- Бог мене и чува - одговори она мирно и нареди кочијашу да потера
коње даље.
Вучић искористи бекство кнеза Михаила, те на Скупштини извика
Александра Карађорђевића за но-вог кнеза; то је био млађи Карађорђев син,
који је код Михаила служио као ађутант.
XVI
Кнез Милош није могао да се помири са изгнан-ством и губљењем
власти. На свом добру Појани у Влашкој, он је смишљао како да придобије
своју поро-дицу, нарочито Л>убицу, која је у народу имала велики утицај.
Јован је на његовој страни, a Јеврема ће се ос-лободити Михаиловим
пунолетством. За Милоша је повратак на престо значио уједно и силну жељу
за ос-ветом. Никако није могао да заборави ни да се помири са стварношћу да
људи које је он уздигао од пробис-вета и својих слугу до високих положаја и
богатства, да ти људи сада господаре Србијом и да су чак били у стању да га
протерају. Мада му је тих дана долазила често у сећање Карађорђева слика,
ипак ни једног је-диног тренутка није се кајао што га је уклонио са свога пута.
Милош је највише мислио на надутог, силовитог и неурачунљивог
Вучића, потуљеног Стојана Симића и препреденог Аврама Петронијевића. Али
се ипак нека-ко највише љутио на Илију Гарашанина, кога је првог од младих
и школованих људи одмах прихватио и ди-гао до положаја. V ствари, Милош
никад није могао са-свим да проникне у личност Илије Гарашанина. Он се
разликовао од осталих уставобранитеља: док су они и
[358]
надаље остали прави Шумадинци, он се претворио у правог европејца.
Дружио се са људима који су били завршили школе у Француској. Милошу се
тек сада у изгнанству чини да је схватио Гарашанинову улогу -он је, у ствари,
представљао везу између нових и ста-рих. Чињеница је да је он у данима
Милошевог сврга-вања испољавао најмање зле воље и мржње, али је зато био
и један од најодлучнијих који су га присилили да поднесе оставку.
Удаљен из Србије, лишен власти, жељан освете, Милош је све више
размишљао o свом народу, својој земљи и o људима уопште. Сад му је тек
постало јасно како је последњих година био неопрезан при оцењива-њу људи
које је око себе окупљао. Сетио се Вуковог писма из Земуна. Јест, Rono je боље
видео од мене. Грешио сам што fa нисам тада послушао. Накривљена Вукова
прилика и тело ослоњено o штап израсли би сада често у Милошевим
узаврелим сећањима. Дакле, тај ћопавко је боље видео од мене!
Под видом послова и трговине, Милош је обновио своју обавештајну
службу и преко поверљивих људи успоставио везу са присталицама у Србији.
Први потез је усмерен према Љубици. Написао joj je љубазно пис-мо. V њему joj
je препоручивао да бди над Михаилом и да га чува од људи који га окружују,
пошто је сазнао да међу Михаиловим саветницима има заклетих не-пријатеља
који желе да његову децу лише наслеђа и престола.
Kao жена и мајка, Љубица је прва почела да ради на Милошевом
повратку. Ускоро су и са других страна почели све гласнији захтеви да се
Милош врати у Ср-бију. Његове присталице, нарочито они који су њего-вим
падом били свргнути c власти или пословно оште-ћени, нису жалили ни труда
ни времена. Нова адми-нистрација, са усвајањем сталности и одређивањем
чиновничких плата, довела је до повећања пореза и стварања бирократије.
Сељачке масе нити су хтеле нити су могле да схвате настале промене. Све је
то ишло у прилог Милошу и његовим тежњама. Само, све то није остала тајна
ни за људе новог режима. Зато су они предузимали све оштрије мере према
онима који су се залагали за Милошев повратак. Y ту сврху испос-ловано је код
Руса и Турака да се кнез протера из Влашке. Кнез Михаило, мада је много
волео оца, није намеравао да му уступи престо. Чак је подлегао утица-
[359]
V
ју своје околине, па је у Беч упутио Адолфа фон Фи-липсборна са
задатком да мотри на кнеза Милоша.
- Чиниш волико, Вуче, како је Михаило? - упита Милош кад će c
Караџићем састао у Бечу.
- Господару, Михаило је добар и племенит. Има много тешкоћа c људима
око себе. Нарочито му је тешко c Вучићем.
- Осилио се Норо, али платиће ми све одједанпут -узвикну Милош.
- Господару, кнез Михаило је млад и невешт. Попе-читељи хоће да
спроведу реформе, док Турци свим си-лама настоје да у Србији у општем
незадовољству и смутњама што више за себе приграбе и улове. Ја се уп-раво
Турака највише и бојим. A наши људи, господару, нису у свему срећне руке.
Далеко од тога да сам са-свим у праву, али ја мислим да и ви јако грешите што
захтевате да се вратите у земљу. Треба помоћи Михаи-лу да се што више
учврсти на престолу.
-Чиниш волико, Вуче, ем си 'ром, ем си ћорав! Нема Србима спаса без
чврсте руке. Осећају они да им ја нисам за вратом. Дигли су главу и
упропастиће то мало Србије и слободе што сам ja c муком стекао.
Вук је био у праву. Другог септембра, окупљени на-род и војска на
Врачару извикали су за кнеза Алексан-дра Карађорђевића, a збацили кнеза
Михаила. Алекса Симић однесе у Цариград народни проглас. Порта од-мах
пожури да призна избор новог кнеза како би из-бегла мешање Русије.
Док су се те промене дешавале у Србији, кнез Ми-лош се налазио на
путу за Чешке Топлице. C пута се дописивао c Вуком, који је боравио у Бечу, и
интере-совао се за прилике у Србији. Кад је дознао да је Ми-хаило збачен c
престола и на његово место изабран Александар Карађорђевић, силно се
разбеснео.
- Сутра одлазим за Беч! - нареди секретару. - Осе-тиће они да је Милош
још жив и да нећу пустити онако како су наумили.
Тих дана, мада је мало jeo и спавао, показао је не-вероватну одлучност,
прибраност, чак се и шалио. Ме-ђутим, ноћи је проводио у бдењу. Ковао је
планове и претресао у мислима људе на које се могао ослонити у Србији. Био
је сигуран да му предстоји велика борба, испуњена опасношћу и напорима.
Вучићу, Вучићу, зар си заборавио да сам ја још жив?! Да то што сам
створио за себе и своје потомство,
без крви нећу пустити. Каткад би се занео до те мере да је већ видео
себе у Крагујевцу или Топчидеру, ок-руженог свитом и моћног, a пред њим
стоје унижени Вучић и остали његови противници.
Кад стиже у Беч, одмах позва Вука Караџића.
- Узимај кола и трчи у Земун те нађи Михаила. Кажи му да не прими
никакве одлуке Скупштине и превратника. Нека паши у Београду саопшти да
Порта нема права да се меша у српске ствари. Обара једну ди-настију, a
доводи другу! Мени и моме потомству на-следно кнежевство је и
хатишерифом признато. Пре-ма конзулима нека заузме исти такав став, и нека
из-јави како је Вучић побунио народ по наговору Турака. Уздам се у Бога да
Руси неће дозволити ту промену.
Нестрпљив да што пре испрати Вука, Милош је по-сматрао како он
силази низ степенице набадајући на штулу. Обузе га сажаљење, па му
довикну:
Хајде, Вуче, да гонимо Турке, J a остарих, a r u клецав, Вуче, Тешко њима
ко се на њих спрема!
- И ја тако мислим, господару - узврати му Вук уз осмех.
- Да видиш, Вуче, и није баш тако. Hero, од свег јада да се нашалимо.
Нама су ноге споре, али нам је па-мет још обојици брза.
XVII
Милошево уздање у Русију било је узалудно. Њен протест учињен је само
формално. Kao протекторка, она се једино није слагала са избором једног
Карађор-ђевића за кнеза, јер су га извршили бунтовници. Тра-жила је да
Скупштина потврди избор. Y ствари, Русија се није залагала ни за једну
династију. Руском протес-ту се придружила и Аустрија, a Порта је морала при-
стати на захтев двеју сила да избор кнеза препусти Ср-бима. Међутим,
Скупштина донесе одлуку какву је тражио Вучић, јер је он још првих дана
преврата рас-терао све истакнуте присталице Обреновића. Тако је одлука o
промени на престолу постала стварна.
Сусрет између Вука и кнеза Михаила у Земуну пре-
[360]
[361]
творио се у пријатељство. Тако је Вук пошао да прати младог кнеза до
Берлина да би му се нашао при руци. Кнез Михаило је тек био ушао у двадесет
прву годину живота. Због тога се Милош веома бринуо за свог сина и цело
време одржавао преписку c Вуком, дајући му упутства како да нађе за њега
добре учитеље. Мада га је прогонство сина много погодило, он ипак није
нијед-ног часа престајао да мисли o повратку у Србију. Вешт подземним и
закулисним борбама, Милош је новцем и обећањима окупљао око себе све
више незадовољни-ка. Уз то, долазио је у додир и са трговцима и младим
људима који су се били расули широм Европе ради школовања. Били су то
дани мучни, пуни сумње и раз-мишљања. Морао је да ради опрезно, јер су га
аустриј-ске власти држале под присмотром, a такође и плаће-ни агенти из
Србије. Поред тога, преплитали су се про-вокатори и агенти двоструко везани.
Понекад је, обично зими, седећи у фотељи уз раз-буктале главње у
камину, размишљао o данима кад је владао и господарио Србијом. Кад су сви
од њега стре-пели, кад су његови људи мотрили сваки корак противника и
достављали му сваку изговорену реч, сваку примедбу или знак незадовољства.
Да ли сам тада био довољно опрезан да све проверим? He, нисам! Препуштао
сам се ласкавцима и удворицама. На свом хлебу и уз колено одгојио сам све
оне који ми данас o глави раде и не дају ми мира ни у далекој туђини. A да ли
су они сасвим спокојни? Сигурно да нису! Ето, тај млади Карађорђевић ако и
настоји да ме онемогући, није му ни замерити. Признајем, ја више њему
дугујем него он мени.
Раздражен и узбуђен, устао би, припаљивао жера-вицом дуван у чибуку
и напором воље потискивао у себи узаврелу прошлост. Ко хоће да влада,
господари и остане запамћен, мора све слабости да одагна од себе. He бих био
Милош ако бих се нечег или неког бо-јао. Остаје ми оно друго, мушко и
одважно - да се но сим са противницима до гроба. Да вратим престо и да пре
смрти очистим Србију за Михаила.
Ноћна тишина помагала је да у њему сазре жеља да победи, савлада и
врати мило за драго. Напиње слух да чује ма какав шум. Све је тихо, само
пламсају главње у камину. Тешко му је што је сам. Милован је сигурно одлутао
некуда. Ове Бечлијке су лакоумне на мушку снагу и лепоту. Ех, да су ми
негдашње године! Y сећа-
н>у му се указа лик младе глумице. Изгледала је као го-луждраво птиче
које тек добија паперје. Осмех задо вољства заигра му око усана. Податна и
неутољива, умела је да разбуди у њему стару снагу. Цвркутала је
неразумљиво, увијала се и бестидно показивала наго тело. Једва је успео да је
присили да се обуче. Даровао joj je неколико ћесарских дуката. Гледала их je c
пре-зрењем. Y мој сирац! Уживала је више неголи ја! Биће да се сада курва c
Милованом. Узбуди се и неосетно клизну у слатка сећања. Сенке многих жена
сјатише се око њега. Лепе, драге и миле као некада. Проклетнице! Зашто ми
ни овде не дају мира? Затвори очи. Сећа се многих лудости, миловања,
нежности које су му пру-жале и које им је узвраћао. Из све те помамне гомиле
издвајао се нејасан и помућен Јеленкин лик. Она је сад код своје рођаке у
Панчеву. Њено лепо лице и живе очи зову га себи. Нејасно осећање. Kao да
није у Бечу и у својој соби. Хтео је да устане и позове неког од по-слуге, али га
је чудна укоченост просто приковала за седиште и остављала му само огољену
мисао, помуће-ну, мучену жудњом и нестварним привиђањима. За-тим мутан
сан у коме га све чешће походи Петрија. Ти снови су чудновато јасни и
изгледају као стварност. Они уносе у мозак отровну бољку непреболеле ране.
Што време више одмиче носећи горку старост, сећање на то драго створење
постаје све јаче. Уз њен лик увек се јавља и Љубица. Моли га занесено да joj
опрости. Знао је да њу Петријино убиство мучи све више. Зати-цао ју је како
клечи пред иконом и пресахлим очима гледа лик светога Николе. Проклета
вештица! И на са-мртном часу је поменула Петрију. Сигурно се због ње много
намучила.
Врата се отворише и на њима се појави писар Ми-лован.
- Господару, зар још ниси легао?
- He могу, разбио ми се сан. Hero, реци ми куда то стално ноћу скиташ?
- Млад сам, господару, па сам се мало прошетао.
- Ако, ако само једно не заборави: ове Немице су ђаволске. Причувај се,
јер свака ти је као дубока вода. To ти је као постеља у хану: дигнеш će c ње, a
не знаш ко ће сутра увече на њу лећи. Али јесу лепе, по матери их! И да знаш,
Миловане, без њих нема ником живота, a c њима je мука.
- Како би било да за сутра увече позовем Грету?
[362]
[363]
- Чиниш волико, позови је да мало поврагујемо.
XVIII
Да би се за извесно време уклонио испред очију бечких и српских
агената, Милош предузе дуже путо-вање по Немачкој; доспео је тако и до
обале Северног мора. Једини пратилац био му је писар Милован Пејчи-новић.
Немачка је тих дана била центар револуционар-них покрета у Европи. Њухом
искусног бунџије, Ми-лош осети да се преломило нешто у животу људи и да ће
настати бурни дани. Зажали што је напустио Беч и толико се удаљио од
Србије, па одмах заповеди Мили-воју да припреми све што треба за повратак.
Ycneo je да се врати у Беч пре немира. Y кући зате-че свога питомца
Анастаса Јовановића, великог обо-жаваоца црногорског владике и песника
Његоша, који је тих дана приспео у Беч да штампа »Горски ви-јенац«. Између
Милоша и владике Његоша постојала је затегнутост још из доба Хусеин-бегове
буне, кад је оно Милош саветовао Црногорце и припретио им да не помажу
Бошњаке. Taj сукоб међу њима још није био расправљен, па су један од другог
зазирали и љу-тили се. Анастас Јовановић је хтео да их измири, али у томе није
никако успевао. Милош је знао да његов штићеник посећује Владику, али нити
му је то замерао нити забрањивао. Ипак, осећао се потиштеним што га
Владика не посећује нити га зове себи.
- Чиниш волико, како му то дође - хоће да је вла-дика, a није владика.
Владика je, a не носи владичанске хаљине и никад не иде у цркву - упита
једног дана Ми-лош Вука Караџића.
- Што ти то мени говориш, господару? Ено ти Вла-дике, па њега питај -
намерно му одговори Вук, желе-ћи тиме да га присили да први пружи повод за
саста-нак и измирење.
На другој страни, владика Раде такође је говорио Вуку:
- Што се тај Милош гтврднуо толико? Коме чува небројено благо? Да је
оно у другим рукама, вас би на-род имао користи.
- He знам, господару. Ено ти Милоша па се објасни c њим. He разумем
који вам је ђаво те режите један на другога. Ти знаш да он оно писмо није
писао нити је
[364]
претио што му се тако хтело, него је желео да одбије Турке од Црне
Горе.
- Mope, молерчићу, шта ти ради владика? - једном за ручком Милош
упита Анастаса Јовановића.
- Здраво је, господару, поздравио вас је.
- He море бити!
- Богами јесте - одговори Анастас - него ја нисам смео да вам то кажем.
Видим, нешто сте љути на њега што се не влада као друге владике.
- Е, чиниш волико, хвала му и од Бога му здравље. Кад му одеш,
поздрави и ти њега од моје стране.
- Хоћу, господару.
Владика Раде такође је пресретао Анастаса:
- Господине Јовановићу, шта ти ради Шумадинац?
- Захваљујем, господару, здрав је и рекао ми да те поздравим од његове
стране.
- Збиља или се само шалиш?
- Доиста ми је рекао да пођем и да вам изручим ње-гов поздрав.
- Хвала му - узвикну владика Раде задовољан -много му хвала.
После неколико оваквих поздрава, Милош узе ко-чије и у друштву Вука и
Анастаса оде први у посету песнику.
- Чиниш волико, Вуче, нека се он влада како хоће. За своје владање има
коме одговарати, али он је за мене свештено лице и зато хоћу ја први да
пођем њему - рече кнез.
Кад су најзад ушли у кућу где је становао владика Раде, Милош загрли
Владику и рече му:
- Е, мој синко, нека су срећне очи што те видеше. Видим, љут си још на
мене, ћудљива старца. Али, једно ми је само жао на тебе - што верујеш да је
Милошу врана мозак попила да за рачун Турака удари на Црну Гору, која је
једина чувала зубљу наше слободе. Hero, што је било да више не помињемо.
Нека си ми здрав и срећан1
Од тога дана владика Његош је преко дана писао »Горски вијенац«, a
увече посећивао Милоша и свој спев читао Вуку, Анастасу и другим Србима
који су се ту окупљали. Милош и владика Раде седали би ближе камину.
Послуга је износила ракију, ужичку пршуту и друге ђаконије које су кнезу
слали пријатељи преко зе-мунских трговаца. Вук, налакћен на своју штаку и
пог-нут напред, волео је да пије вино и слуша како владика
[365]
Раде чита.
Ускоро je »Горски вијенац« био припремљен за штампу. Кад је владика
Раде једног дана донео Ми-лошу готов рукопис свог спева и предао му га,
стари кнез се искрено обрадовао. Заповедио је да се упрегну кола, na je
сместио у њих Владику и Анастаса.
- Вози право јерменском митрополиту - нареди ко чијашу.
Митрополит одмах прими Милоша, Његоша и Анастаса. Онако
нестрпљив, Милош одби да седне у понуђену столицу.
- Господине, дошао сам да ми трукујеш у твојој ти-пографији ову књигу,
a ja ћу платити све трошкове.
Митрополит љубазно прими из Милошевих руку рукопис и позва
управника штампарије.
- Када један кнез напише књигу, a други кнез за њу плаћа трошак,
књига мора бити особите лепоте - уз-викну владика Раде. - Зато нареди,
управниче, да хар-тија буде што боља, слова крупна, текст оперважен и да у
књигу уђу тридесет четири слике.
- Све ће бити урађено по вашој жељи - одговори управник штампарије
наклонивши се.
XIX
Прилике широм Европе постајале су све узбурка-није. Револуционарни
таласи захватили су готово све земље, нарочито Аустрију. Милош је пажљиво
пратио све промене, наслућујући како су на прагу велики до-гађаји. O уставу,
слободама, парламенту, као и свему осталом што се догађало у свету,
расправљали су у ње-говом присуству Вук, Анастас, Његош и Копитар.
- Пуца лед и народи се буде. Надам се да ће ово што долази помоћи и
нама и Србима да стресемо јарам и најзад се окупимо у једну државу -
Одушевљено је говорио Владика.
- Y Мађарској је покрет све јачи. Кошут и Петефи окупљају у Пешти
незадовољнике. Траже устав, a чини ми се да желе и отцепљење од Аустрије -
изјави Копитар.
- Врење је захватило Загреб и Војводину. O томе сам поуздано извештен
- додао је Милош.
- Да си нешто сада у Србији, шта би ти радио, гос-подару? - усуди се да
упита Анастас.
[366]
- Y мој сирац, шта бих радио! Побунио бих најпре Босну и Бугарску, па
затим позвао наше људе који су граничари у Аустрији и кренуо народ на све
стране. Зар не видиш, очи ти не испале, да од Цариграда до мора нема
сигурне војске ни за Турке ни за Немце? Сад је прави час, али они моји
шупљоглавци у Србији то не
увиђају.
- Заиста је прави час - рече владика Раде уздахнув-ши.
- Још je o свему томе прерано говорити. Док је овај стари лисац овде на
власти у Бечу, треба се од сваке буне и мешања уздржавати. To je за нас
највећи кр-вник на свету - противречио је Вук.
- Јесте, вала. И упамтите добро: турско је било и прошло. Исто ћу се ја
ласно обрачунати c Вучићима, Симићима, Урошевићима,, Гарашанином и
осталом компанијом, али се бојим Метерниха. Односно, бојим се Беча и
Немаца. Зар не видите како нас на изглед пи-томо a y ствари крвнички
гледају? Пазе на сваки наш корак. Страхујем, браћо, за Србију. Швабама је она
нож у срцу.
- Док је Русије, не бој се, кнеже - узвикну Његош.
- Еј, мој владико, туђе руке тесан гуњ кроје. Русија одвајкада гледа своје
послове, a нас само подбуни кад смо joj потребни, и никад до краја не одржи
задату реч.
Тек се наслућивало пролеће. По целом Бечу избиле су демонстрације.
Maca света, предвођена студентима и радницима, пошла је према згради, у
којој су се одр-жавале седнице Скупштине. Захтевали су Метернихо-ву оставку
и претварање Аустрије у уставну монархи-ју. Демонстранти су се одмах
сукобили c војском, и тако је дошло до многих уличних окршаја. Нереди су
постајали све већи и сукоби све озбиљнији. Метерних је на крају морао да
поднесе оставку. Влада се дуго ус-тезала да објави устав, a потајно се
припремала да си-лом угуши отпор. Сукоби су настављени. Најзад је об-
разована одговорна влада која је од националне гарде створила своју оружану
снагу.
Милош је радознало и будно пратио догађаје у Бечу. To мутно и
неизвесно време оживело је успоме-не на дане кад су се против њега дигли
уставобрани-тељи. Зато је бивао све узбуђенији. Слабије je jeo и неп-рестано
нешто загледао, као да се припрема на далеко, неодложно путовање. Немир
му је захватио душу, али
[367]
нико није могао да назре шта он заправо очекује од ових немира,
покрета и метежа. Био је узбуђен и нес-трпљив. Појављивао би се на балкону
куће и радозна-ло посматрао сву ту гужву, вику и сукобе на улицама. Једне
вечери, седећи крај камина, очекивао је писа-ра Милована, који је био изашао
да кугш новине. Из-ненада му дођоше у посету Вук и Н>егош.
- Чиниш волико, нема вас већ десет дана. Причајте, море, шта има ново -
рече Милош, срећан што више није сам.
- Видиш, господару, народ хоће своја права и сло-боду - одговори Вук.
- На крају ће га преварити, Вуче. Знам ја како то иде. Обећаш народу и
пустиш га нека се до миле воље извиче. Кад видиш да нема друге, напишеш
му закон и тесно му скројиш у њему. Кад се народ расхлади и смири, поново
му притегнеш дизгине и бичем ошинеш по њему.
- Ех, лако је овима овде, они су слободни и госпо-дари у својој кући. Могу
да се буне и препиру око ус-тава и избора. Али шта ћемо ми што нас је пола
под Турцима, пола под Немцима? Ми бисмо морали нека-ко другачије да
кренемо сада - замишљено рече влади-ка Раде.
- Чиниш волико, изгледа да ће се нешто у том прав-цу морати да
предузме. Hero, реците ви мени како је у Мађарској и код наших у Војводини?
- И тамо су настали велики немири. На жалост, из-гледа да наша браћа
Хрвати неће хтети заједно c Ma-ђарима. A и Срби из Војводине не намеравају
да при-хвате Мађаре у своју државу. Господару, нешто се у целом овом свету
јако запетљало и замутило, a шта ће из свега овог испасти, то Бог једини зна -
одговори му Вук.
- Како је, Вуче, у Русији?
- Тамо је мирно и царска стега не попушта.
- Ето невоље! Руси неће дозволити ни овде никакву буну и слободу.
Нисам ја још заборавио како су онда сачували Турску од Мехмед Алије. Мене су
стално др-жали под надзором и саветовали ми да мирујем.
Баш тих дана у Бечу се изненада појавио Милош Стојковић. Била је
заказана позната Мајска скупшти-на, на којој су Срби из Војводине имали да
одлуче хоће ли c Мађарима или c Бечом. Стојковићу је било наре-ђено да на
Скупштину позове и кнеза Милоша.
[368]
- Господару, митрополит и наше вође замолили су те да дођеш на
Скупштину у Карловце, где ћемо одлу-чити шта да радимо.
- Чиниш волико, ја мислим да сте ви одлучили и дали руку Јелачићу. Он
је царски генерал, a чији хлеб једе - тога и служи.
- He, варате се, господару. Народ ће да одлучи, јер Мађари не желе да
признају наша права, a Беч нам по-тврђује слободну Војводину.
- Чиниш волико, ја не могу доћи, a ти им, Стојкови-ћу, кажи да се нагоде
c Мађарима како год знају. Ако не дође до споразума, Швабе ће вас све
преварити.
Милошу се даље није остајало у Бечу. Осећао се све узнемиренији. Али
опрезан и промишљен, није хтео да срл>а у неизвесност. Хтео је најпре да
провери како ће се завршити цео овај сукоб у свету. Ускоро су га позва-ли са
Михаилом на чај код Метерниха. Канцелар, иако свргнут c власти, интересовао
се за мишљење кнеза Милоша, кога је сматрао више бунтовником него мо-
нархом. Док је Михаило разговарао са присутнима o ситуацији у Мађарској,
Метерних се окренуо тумачу.
- Питај га како се кнез Милош, онако силан, могао помирити c тим да га
свргну c власти и одагнају из отаџбине.
Тумач саопшти канцеларово питање:
- О, мајку му, баш си ти луд! Питај ти њега како се он могао помирити да
га збаце шегрти и калфе, и то њега који је дрмао царевином и са по света.
Тумач је, разумљиво, оклевао да преведе Милоше-ве речи, па поче да
ублажује и замуцкује. Милош то осети, наљути се и удари тумача шаком по
врату. Сви се изненадише, али док се они још нису ни прибрали, Милош се
осмехну и помилова пријатељски тумача по образу.
- Ја сам то тебе из љубави, него ти преведи онако као што сам ти рекао.
Метерних саслуша Милошев одговор и незадовољ-но се намршти.
- Мудар је - рече - и верујем да Турцима није нима-ло било лако да изиђу
накрај c њим.
Тих дана и владика Раде се спремао за повратак у Црну Гору. Бурни
догађаји силили су и њега да се што пре нађе у земљи. На души је носио
велику бољку због острва Лесендра и Врањине, која му је био отео ска-дарски
везир.
24/в
[369]
- Ваша светлости - рече Владика кнезу Милошу при ручку - није друго
већ да ме помогнете. Молио бих да ми дате десет до двадесет хиљада дуката
да начи-ним неколико лађица и повратим острва што ми их отеше Турци.
Милош се скамени кад чу колику своту тражи Вла-дика.
- Чиниш волико - одговори му - врло ми је жао, али ти новац не могу
дати.
- He зборите тако ако знате за невољу л>уту - уз-викну Његош - јер ако
ми ви не помогнете, ко ће дру-ги?
- Није да нећу, брате, него не смем - одговори Ми-лош.
- Кога се бојите? - упита суво Његош.
- Како кога се бојим? Из Влашке су ме по налогу Руса протерали. Веле,
спремам буну у Србији и Тур-ској. A нисам, бог и душа, то радио. Сад да дам
Црној Гори новац, прочуће се одмах и Порта ће онај час тра-жити да ме и
одавде уклоне. Куд ћу ја овако стар, a je-зик не знам?
- He бојите се ви, већ вам је жао новца - викну вла-дика Раде и нервозно
устаде. - Шкртац сте!
- Није ми жао новца - рече мирно Милош - већ не желим клати вола због
литре меса. Та два острва не вреде ни колико две добре ливаде у Србији. Зато
се и не исплати да због њих изазивамо буру. Hero, Влади-ко, кад буде требало
за нешто корисније, неће Милош жалити ни два пута толико дуката...
XX
Док је Милош чамио у прогонству, прилике у Срби-ји су се погоршавале.
Збацивање Обреновића и дово-ђење на престо Александра Карађорђевића
изазвало је још јаче унутрашње трвење. Односи између кнеза и Савета били су
добри само кратко време. Y ствари, за-висили су од човека који је заузимао
положај првог министра. Док је то место заузимао Аврам Петроније-вић,
ствари су ишле доста добро. После Аврамове смр-ти, први министар постао је
Илија Гарашанин. Иако мање окретан и мање одан кнезу, успевао је да проду-
жи политику свог претходника. По његовом паду, за-мењује га Алекса Симић,
који је већ био остарео. Нема-
[370]
ран као какав стари турски паша, Симић је дигао руке од свега јер није
желео да се икоме замера,. нити је имао воље да нешто предузима.
Поред тога, сама структура друштва у Србији знат-но се била изменила.
Многи људи који су се били обо-гатили трговином, желели су сада да постигну
и поло-жаје у политичком и друштвеном животу. Знатан део омладине
завршио је школе у Европи, na je отуда до-нео нове навике и идеје. Сељаци су
се задуживали, a бирократску управу, намете и зеленаштво све су теже
подносили. Услед тога настала су два изразита струја-ња у народу:
конзервативци и либерали, политичке странке које су супротно гледале на
уређење земље, развој друштва и политичка права грађана. Уз TO, y Ср-бији је
остало и мноштво Милошевих присталица које његово прогонство није могло
уплашити, иако их је нови режим немилосрдно и оштро прогонио. Тако се
незадовољство једног дела народа усмерило чисто на династичку борбу.
Милошева апсолутистичка влада-вина почела се заборављати.
A утицај Томе Вучића све више се снажио. Kao ста-решина био је чврст,
строг и одважан. Гушио је буне под Милошем, a no његову паду дизао их је са
истом плаховитошћу и бруталношћу. За прве Михаилове владе разбио је
кнежеве капетане, ушао на челу побу-њеног народа у Београд и у војничком
логору за новог кнеза извикао Александра Карађорђевића. Тиме се на-метнуо
Србији за апсолутног господара. Y бунама и не-редима нико није умео да се
сналази и понаша као он. Међутим, у миру, када задобијене победе треба
корис-тити, није знао шта хоће. Претварао се у сељачког де-магога. Говорио
je: »Ja се не бојим никога. Ни кнеза,.ни Савета, ни министара, a најмање
митрополита. Што је свињар, то je и свештеник, што је свештеник, to - тер-зија,
a што терзија - то судија. Што судија — то сам ја. Сви смо ми једнаки. He треба
да се само један греје ца сунцу, a остали да цвокоћу у 'ладу; да само један
поди-гне главу високо, a сви да гледају у земљу. Ваља да сви гледамо горе, и
сви да се грејемо на сунцу.«
Противници су га звали »бургијаш«.
На једној седници у Сенату, нападајући кнеза и Петронијевића, рекао је
следеће:
- Нико није закупио ову земљу, свако је помало до-принео да се она
ослободи. Кад треба, онда дај народе, a после га гази. Кад неко рекне: »Шта
зна гејак!«, тај ми
[371]
je мрзак канда ми и ово друго око копа. Ko je благајник у овој земљи? И
зар сви ми нисмо једнаки?
Y ствари, Вучић није жалио народ, нити је истин-ски тражио и веровао у
једнакост. V опозицији, тај исти народ сматрао је кукавним. Школоване људе и
чиновнике називао је господом. Мрзео их је, јер се у поређењу c њима осећао
подређеним. Пред њима је узимао у заштиту народ. Али кад се тај сељачки
дема-гог, бунџија и хајдучки харамбаша домогао моћи и власти, живео је у
својој кући на великој нози; хтео је у раскоши да се изједначи c онима које је
мрзео и пре-зирао. Код њега је све било намештено као у некој бо-гатој
јеврејској кући. Отомани су били пресвучени сви-лом и чохом, имао је
кристално посуђе, сребрне сахане и прибор за јело. За кувара је узео најбољег
београд-ског ашчију. Једино је његова лична соба одавала да ту живи
негдашњи четовођа и бунџија. Њени зидови су били претрпани свакојаким
оружјем у злато и сребро окованим, тобоже да му се увек нађе при руци.
Кад је збацио Михаила, имао је само једног коња, поклон од Ресавца. Од
обреновићеваца постао је кара-ђорђевац, a no угушењу катанске буне, где је
испољио сву своју свирепост, добио је војводску титулу c нази-вом
»превасходство«, као и награду у виду плате у из-носу од 3.000 талира. Taj
високи чин давао му је право да учествује на седницама министарства као
прва лич-ност уз кнеза. Необуздан и плаховит, почео је верова-ти да све може
и сме. Неограничена власт која му је дата после угушивања катанске буне
открила је Вучи-ћа c оне друге стране коју је прикривао демагогијом.
Побуњенике је у буљуцима трпао у свињске оборе, у којима их је пекло сунце,
тукла киша и сатирала хлад-ноћа. Друмови око Шапца били су окићени
лешевима убијених као у турско време.
Пуне четири године Вучић је готово једини госпо-дар Србије. Али,
изненада, године 1848, кад су сви у страху очекивали упад Милошевих људи у
Србију, до-лази до сукоба између Вучића и кнеза Александра, ми-нистара и
већег дела Савета. Ушло се, тобоже, у траг писму које је кнез Милош упутио
Вучићу. Никад нико није могао утврдити је ли то била вешто удешена Ми-
лошева сплетка или је била смицалица из кнежева двора. Било шта било, тек
неки саветници, међу који-ма и Стеван Книћанин, отпочеше отворено
нападати Вучића као издајника. Увређен, он тражи као задо-
[372]
вољење смену свих тих саветника. Кнез Александар и министри нису
хтели да их жртвују за љубав човека кога су једва чекали да се ослободе.
Покушаји измире-ња нису успели. Вучић, увређен, подноси оставку и тражи
сазивање Скупштине. Међутим, Петровданска скупштина више личи на
побуњену гомилу него на представнике народа. Цела Гружа је приспела да
бра-ни Вучића од напада Савета и кнеза. Кнезу је остало да бира између
Вучића и буне у народу. Вештим манев-ром, кнезу успева да саветници
привидно поднесу ос-тавку; народ и Вучић се тиме задовољавају. Скупшти-на
је после тога одмах закључена. Вучић ликује и хвали се како због увреде која
му је нанета замало није до-шло до народне буне.
Али, то je последњи Вучићев успех. Постао је тром, уљуљкује га уверење
да је свемоћан, размекшава се у обиљу, власти и богатству. Све више
прецењује своју моћ и уопште не верује у снагу својих противника. Све је
пркоснији. He одлази више ни на седнице Савета, a затим потпуно прекида c
кнезом. Све његове настра-ности, испаде и увреде влада подноси читаву
годину дана, a онда га пензионишу. Тако предводитељ народа и диктатор
Србије постаје пензионер. Зато му не пре-остаје ништа друго већ да мути код
Порте и Русије, и потајно повлађује обреновићевцима.
XXI
Аруги Милошев противник је Илија Гарашанин, син његовог пријатеља и
ортака у трговини хаџи-Ми-лутина Гарашанина. По годинама и образовању
при-пада старој генерацији. Y младости је добио васпита-ча, учио грчку школу
у Земуну и провео једно време на страни, где је научио и немачки. Био је то
човек који је без дужег и свестранијег школовања, здравим раз-умом и
сталним радом, успео да се изгради у практич-ног политичара и доброг
администратора. Али између њега и осталих из старе генерације постоје
видне раз-лике. Он је путовао и видео Аустрију, Немачку, Итали-ју и
Француску. Боравио је дуже време и у Паризу. Радо се дружи са
»паризлијама«, школованим људима. Они сматрају својим једино њега из старе
гарде. Он је стварно веза између две генерације - испољава понеш-то што
одговара једнима и нешто што могу да прихва-
[373]
те и други. Покушавао је да се ослободи личних и пар-тијских обзира, и
да води спољну и унутрашњу поли-тику по унапред утврђеним правилима.
Творац је »На-чертанија«. Тражи доследност и начелност у свему. Мада дуго
министар унутрашњих послова, под њего-вом владавином мало се урадило за
благостање наро-да. Ycneo je једино да постане добар министар полици-је. По
његовом мишљењу, нема те грешке у нарушава-њу реда преко које се олако
сме прећи, нити личности, ма како високог ранга, којој би се за грешку могло
про гледати кроз прсте. Кнежев таст Ненадовић, обавеш-тен o некаквим
припремама буне у подрињском окру-гу, написао је писмо начелнику и дао му
упутства шта да предузме. Гарашанин је у томе видео велику неко-ректност и
захтевао је да се кнежев таст казни и удаљи из Савета. Једини је министар
који тако поступа c ви-соким личностима и одржава ред c неумитном стро-
гошћу. Какав ли је тек морао изгледати у очима потчи-њеног чиновништва и
грађана! Тежио је да се по сваку цену испуњава законитост, a није се устезао
ни од дра-конских мера када су му оне изгледале оправдане. Он је
обнародовао закон против крађе и разбојништва. Највеће његово дело је
полицијски закон из 1850. годи-не, којим се полицији даје право да врши и
телесно кажњавање. Створио је такву полицију да њено беза-коње ни после
његовог пада нико није могао ублажи-ти.
По Вучићевом одласку из Савета, Гарашанин је сузбио утицај Книћанина,
који је и на Вучића потезао сабљу. Kao што се није бојао Книћанина, није се
плашио ни Вучића. Кад је постао председник, први ње-гов акт се састојао у
томе да коначно удаљи Вучића са сваке дужности. Вучић је тражио изузетну
пензију због заслуга, али му је Гарашанин доделио само чинов-ничку. Његова
најслабија тачка био је понос. Није ни-коме дозвољавао да му било чиме
повреди част.
Висок, врло кракат и кошчат, »дугачки хрт« како га је звао Вучић, лица
сува, мрка и рошава, c намргође-ним изгледом и јаким гласом, изгледао је као
сасушен див. Morao je бескрајно дуго да седи у канцеларији и био је неисцрпан
у политичким разговорима. Кад није имао c ким да разговара, седео би и писао
дуга поли-тичка писма. Y његовом породичном животу није се могло запазити
ништа непристојно. Волео је своју жену и био joj веран.
[374]
Године 1858. Гарашанин је у пуној физичкој и ду-ховној снази. Сада
више није било сметње да за пред-седника Савета поново доведе Вучића, који
је постао смирен и достојанствен. Тома има седамдесет година. Сед, са
завојем преко изгубљеног ока, огрнут ћурком, у турским хаљинама и са
турским понашањем. Али та-кав какав је био, он није деловао ни смешно ни
жалос-но. Напротив, мада поодмакао у годинама, крепак је и јуначког изгледа,
na je својим присуством умногоме допуњавао Гарашанинов режим.
Мада удаљен од живота и прилика у Србији, Ми-лош је знао c ким мора
поделити мегдан.
XXII
Уколико је свет бивао немирнији, a нереди и буне се шириле и јењавале,
Милошу је у Бечу постајало све неподношљивије. Излази често у шетњу и
посматра узбуђене гомиле, које су протестовале, викале или, у часовима
одушевљења, певале. To вечно ускомешано, као горски поток живо и
узбуркано у људима, њему је одавно познато. Доживео је и видео га још у
данима ране младости, кад се под вождом у Србији дизао први устанак. Било
је то веома давно, Ништа тада није било немогуће. Младост је највећа,
најлепша и најглупља ствар на свету. Она све хоће и за њу нема препрека, a
живот после открије да човек никад не постигне оно што је желео. Ја сам сто
пута превазишао своје жеље, али оно главно у животу ипак је промашено.
Судбино, превртљива курво, зашто си ме изневерила? Зашто ни-сам у овим
судбоносним данима у Србији? Гледао је како се у граду подижу барикаде и
како се побуњена светина братими c војницима. Онда је једног дана маса на
јуриш заузела арсенал. Цар је побегао. Народ је join ' једном однео победу. Дан
је био прохладан, октобар-ски, пун мутних облака, али упркос томе све је
изгле-дало чудно, ново, весело, узбудљиво и пуно заноса. Л>уди су се
окупљали по кафанама и на трговима; крај њих су њихове жене и деца.
Гомиле су урлале. Изгле-дало је да се све покренуло и да ће све запламсати
но-вим сјајем и неслућеном лепотом.
Милош је непомично стајао на балкону своје куће, очију упртих у
узбуркане таласе немирних људи. Осе-ћао је како у њему расте нова нада и
обузима га чудан
[375]
немир. Буди се његов негдашњи стари дух. Постаје опет ћудљив,
неспокојан и одважан. Обузима га жеља да и сам крене улицама, да се умеша
у гомилу, да c њима виче и слави победу. Како би сада волео да може видети
Метерниха! Подсмехнути му се у брк и упитати га како се осећа. Лисац
проклети! Завлачио је HOC сву-да, и многе му невоље навалио на врат. Па, ето,
сад је мечка заиграла и пред његовим вратима.
Y мислима је часак видео Србију, затим му сећање заплива кроз
брдовите пределе Босне. Нешто оштро и радосно узавре у њему. Знао је да је
тамо сад све уско-мешано, да људи само очекују и да стално погледају преко
Саве и Уне. Буна је као олуја, њој нису потребни мостови. Може преко свих
брда и запрека, и заобила-зи све заседе. Сада више није могао ту остати,
седети и мирно посматрати. Некуд се морало поћи, нешто урадити...
Оно што сам радио и досад учинио, било је због на-рода и Србије. Бедну
и сломљену, усправио сам је на ноге, изнова joj пробудио снагу и дигао веру.
На једној страни је она, a на другој све остало. Михаила волим колико и своје
очи, сто живота дао бих за њега, али кад би се поставило питање он или
Србија, увек би Ср-бија претегла. Ипак, није никако хтео да то двоје упо-
ређује. Y мислима и жељама видео је своју земљу од Тимока до мора, око ње
окупљене све околне покра-јине, и на њеном челу Михаила.
Док је тако размишљао, шкрипнула су врата; тргао се и погледао. Kao да
улази некаква сенка. Напусти балкон и уђе у собу. Пред њим је стајала млада
глуми-ца. Заиста, дошла је у право време. Требало је нечим угушити немир,
заборавити на све још за извесно вре-ме.
- Добар дан, светлости.
- E баш си у срећан час потревила да ми дођеш, кћери! Хајде, хајде, не
устручавај се - рече joj Милош, a у себи помисли: »Нисам ја Милован да ти
љубим руке и клањам се пред тобом.«
Глумица немарно збаци са себе огртач и охрабре-но, како то умеју жене,
са стране изазивачки погледа кнеза. Нешто му је брзо и задихано говорила.
Схватио је да се љути због побуне. Да некоме нешто прети, и да није дошла
само ради провода. Милош се неугодно осећао, јер му је изгледало да та
млада роспија очекује од њега више него што је био намеран да joj да. Живо-
[376]
Те, ти си вредан само док је човек бесан и млад! A TO је, чинило му се,
трајало само неколико година. И док је млада Бечлијка седела у фотељи поред
камина, раз-мишљао је тренутак o тајнама живота, сетио се свих лепотица
које су му некад у Крагујевцу, Топчидеру и Београду долазиле, a које је после
тога удавао уз богат мираз. Посматрао је пажљиво глумицу која је, зурећи у
огањ, намештала ноге ближе ватри и вероватно раз-мишљала o непријатним
стварима. Њена плава коса лепо је одговарала љупком али натмуреном лицу.
Тело му обузе слатко осећање.
Лупну дланом. На вратима се појави Милован
- Чиниш волико, зашто си је у по дана звао? Разгла-си се TO no Бечу, a
онда пуца брука по свету.
- He брини, господару. Ушла је на споредну капију. A сада више нико o
тим стварима нема времена да мис-ли и пише. Hero, њој је велика невоља.
Позоришта не раде. Свако се забавио собом. Мислим да joj треба но-вац.
Издржава мајку.
- Добро де, даћу joj десетак дуката. Заслужила је. Hero, питај је чиме да
је почастимо. Није право да си-рото девојче изиђе из моје куће гладно и
жедно. Али пре свега реци ми шта има ново.
- Има много новости, господару. Цар је распустио мађарски сабор. За
главнокомандујућег је постављен бан Јелачић. Упућена му је и војна помоћ.
Наши из Вој-водине, заједно са Хрватима, већ воде борбу c Мађари-ма. Јако се
закувало, господару.
- Добро, Миловане, донеси част за ову, јер желим да је се отресемо што
пре. Хоћу да се спремим за пут. Ти ћеш joj то после, кад је будеш пратио,
објаснити.
Остарио сам и већ почињем да се навикавам на ове белосветске. Гледао
je c тугом како се полако облачи. И кад је сасвим била готова, стајала је пред
њим са из-разом очекивања на лицу и очима. Маши се руком за џеп, изва/уи
кесу и одброја десет дуката. Узевши но-вац, задржала му је руку. Подигла је
затим очи и гле-дала га са захвалношћу.
- Хвала вам, светлости! Ви сте тако добри!
Узе је за руке, привуче себи, нагну се и пољуби је у танки вратић,
осећајући топлу, грозничаву уздрхга-лост њене пути.
[377]
XXIII
Y Загребу се Милош састаде са Гајем и Блазнавцем. Имао је намеру да
похвата везе c неколико истакнутих људи из Босне и да c њима размисли o
могућности по-кретања буне. Вуково писмо Гају и Блазнавчево држа-ње у Бечу
уливали су му поверење да отворено пред њима изрази своје мисли и намере.
За Блазнавца га је везивало једно дубље, интимније осећање. Његова Majica
као девојка служила је код Милоша извесно време, и то баш у време кад је
Љубица убила Петрију, па није смела да се појављује пред њим. Једне ноћи
Милош је позвао девојку у своју постељу и после тога му је до-лазила све док
није зачела. По наговору покојног Ами-џе, Милош је девојку удао за свога
коџобашу у Блаз-наву, na je био потпуно убеђен да је Блазнавац његов син. Y
то га је уверавала и младићева окретност и жеља да се диже и успе.
Једног дана Гај и Блазнавац дошли су му у собу, оба радосни.
-Господару, успоставили смо везу c неколико људи са границе који су
вољни да покрену народ у Бос-ни. Али потрено је неколико хиљада дуката за
набавку оружја.
- Чиниш волико, момче, пази да ме ти својом неоп-резношћу и олаком
вером у људе не насучеш на танак лед. Зар не видиш да ме агенти свуда
прате у стопу? Добро, даћу новац, али ако до чега дође - ја ни лук jeo, ни лук
мирисао.
- He кријем, господару - рече Гај - нисам много ви-чан политици. Помоћи
ћу штО могу, али за буне и бор-бе доиста нисам створен. Али то што мене мучи
и боли, то je овај наш сукоб - на живот или смрт - са Ма-ђарима. Верујте, они су
нам већи непријатељи од Нема-ца. Чим су се дигли, Кошут је прогласио велику
Мађар-ску од Карпата до мора. He признају ни Србе ни Хрва-те, као да и не
постојимо. Зато ми не замерите ако ка-жем по души оно што мислим: не видим
због чега је потребно водити борбу c Мађарима.
- Чиниш волико, ја знам да ће нас Швабе превари-ти. Знам ја колико смо
пута за њих ратовали и крв про-ливали. Али као да ти заборављаш на оно
главно: как-ви су да су, Мађари су ипак само мали народ. Кад се оснажи
Србија, c њима ћемо лако изићи накрај. A ти,
[378]
Миливоје, пази како радиш. Даћу новац, али ако ниш-та не урадиш,
нећеш ми ни за звезду умаћи.
Сутрадан бануше Милошу неки људи, учтиво се по-клонише и
саопштише му да је лишен слободе. Још на првом саслушању осетио је да су
откривене његове на-мере. Он се упорно правдао.
- Пошао сам на своје добро у Влашку. Овде у Загре-бу задржао ме је Гај.
Са њим сам говорио нешто око новога правописа. Дао сам му мало новца за
трукова-ње књига. Како дознајем сада од вас, он ме набеђује. Зато тражим да
се од тога преваранта узме мој новац и да ми се врати.
- Ваша светлости, ви сте у заблуди. Гај вас није оп-тужио. Ми имамо
поуздане доказе да сте хтели да на-бавите оружје и да пређете у Босну.
- Чиниш волико, дајте те доказе да их и ја видим. Паре ми је украо Гај.
Тражим да ми се врате.
- Шта ви, светлости, мислите o патријарху Јосифу Рајачићу? Он се налази
овде у посети код бана Јелачи-ћа - упита комесар.
- Чиниш волико, не знам како да вам кажем. Тре-бало би да је пастир
стада Христова, a он је распусник. Ја сам двадесетак дана овде у Загребу и
запао сам у не-вољу, a он ни репом да мрдне. Можда је он све ово и удесио.
Зато и тврдим да није пастир већ распусник.
- Његова светлост се интересовала за вас - јави се комесар.
- Чиниш волико, не верујем. Hero, могу ли ja c ба-ном да разговарам?
- Ваша светлости, морате напустити 3ai реб, јер из Беча захтевају да вас
што пре или пропратимо за Влашку или вратимо натраг.
- Ја ћу да идем за Влашку, али тек онда кад добијем новац што ми га је
Гај измамио.
- Гај тврди да је пола новца однео Блазнавцу. •
- Биће, биће да јесте. Сад ми је јасно откуд ветар дува. Можда је Гај у
свему недужан. Али кога су змије уједале и гуштера се боји.
XXIV
Y мају 1849, на захтев Беча, у Мађарску су упали ко-зачки пукови. Цар
Николај се бојао да мађарска рево-луција не подстакне Пољаке на устанак.
Озлојеђени
[379]
Милош, седећи на своме имању у Влашкој, c нестрпље-њем је очекивао
расплет догађаја у свету. V ствари, није сасвим схватао шта се TO y суштини
догађало у вечно зараћеној, свадљивој и подмитљивој Европи, каква је то
револуција, ни такозвана равнотежа сила. Живео је у Влашкој, где су се руски
утицај и снага нај-више осећали, али је непогрешивим инстинктом рат-ника
осећао чудно померање снага у Турској Цареви-ни. Реформе које је започео
Мехмед Други наставио је његов син Абдул Меџид. Укинут је систем давања
по-реза под закуп. Проглашено је обезбеђење живота и имовине поданика без
обзира на веру. Настављена је реформа војске и забрањена трговина робљем.
Међу-тим, примена тих реформи остала је само мртво слово на папиру.
Трговина робљем је и надаље обављана ши-ром Мале Азије, a верска
равноправндст никад није до-шла до изражаја услед свемоћи мита. Једино је
успела реформа војске. По угледу на европске војске, млади-ћи су за турску
војску регрутовани на пет година, a по-сле одслужења војног рока превођени
cy y резерву.
Y то време Михаило је обилазио Европу. Најпре је
посетио Варшаву, затим Петроград. Руси су га прими-
ли лепо; био је гост цара Николаја. Обишао је Чехо-
словачку, посетио многа места у Немачкој и упознао
се са бројним владарским породицама. Своје путовање
завршио је обиласком Енглеске и Француске 1849. и
1850. године. Затим је једно време провео код свога
оца. Михаило је упознао оца са свим оним што се тада
догађало у свету, и тако пробудио у Милошу страх од
намера што их је Аустрнја имала према Србији. Између
оца и сина уговорено је да Михаило одмах крене у Беч
и да тамо будно мотри на све аустријске планове. Ста-
ри кнез ће остати у Букурешту, како би био што бли-
же Србији. Y исто време, Букурешт је за Милоша по-
стао много погоднији за одржавање редовних веза са
присталицама у Србији, који су све више дизали главу.
Милош је осећао да стари, па га је тим јаче обузима-
ла жеља да се што пре врати у Србију. Сав се заложио
да оствари три своје највеће жеље у животу: сачувати
Србију од опасности која joj je, no његовом мишљењу,
сада претила једино од Аустрије; вратити се на престо
и рашчистити рачуне са својим противницима; потом
у миру умрети, јер је веровао да је Михаило довољно
зрео да може наставити тамо где је он стао. Ништа
друго га више није интересовало, a осећао је да његово
[380]
време долази. Добро обавештен, знао је да Карађорђе-вић сваким даном
губи ослонац у народу. Александра нису трпели либерали, предвођени
школованим људи-ма и београдском чаршијом.
Незадовољство против њега расло је и услед њего-„.х веза са Аустријом
и пријатељства са везиром у Београду, што је значило да је више рачунао на
Турску и Аустрију него на људе око себе и свој народ. Поред тога, Александар
је потпуно избегавао Народну ску-пштину, која јепод Милошем била главарска,
a од при-мања Турског устава била допуњена представницима свештенства,
административне и судске власти. Y TO време она је постала у неку руку
полуглаварска, полу-народна.
Доласком на власт, Гарашанин, који је у свему тра-жио ред и желео да
извуче народне представнике ис-под Вучићева утицаја, предузео је мере да се
донесе за-кон o избору народних представника. Због доношења тог закона
настало је подвајање у Савету. Из страха од продирања револуционарног
духа, кнежева група је тражила да се део посланика именује од стране влас-
ти, a други део да бирају села и вароши преко повере-ника.
Обавештен o стању ствари међу главарима у одно-су на кнеза, као и o
тежњама народа, a нарочито либе-рала, Милош је одмах издао упутства својим
пристали-цама да повлађују народу, a да се у исто време што више приближе
либералима, како би искористили први сазив Скупштине за његов повратак. Y
ту сврху није жалио новца и обећања. Сада се поново имало за-шта живети;
поново се враћало његово време у коме ће моћи још једном да се размахне и
обрачуна.
Све је као некада. Узбуђивао се, смишљао. Долази-ли су поверљиви
људи. Стизале су поруке. Јављали се чак и они на чију подршку некада није
могао ни по-мишљати. Милош је схватио да је дошло време да се удари свом
снагом, да се ништа не пропусти a све ис-користи.
Међутим, догађа се и нешто непредвиђено: Михаи-ло се у Бечу стално
креће у друштву аустријског плем-ства и дворских високодостојника. Ту се
упознао са грофицом Јулијом Хуњади, која је на двору цара Франца Јозефа
међу првим дворским дамама. Царева је партнерка у лову и игри. Њен брат
Коломан, диви-зијски генерал, царев је ађутант. Јулија је на Михаила
[381]
оставила снажан утисак, али и Михаило се допао мла-дој грофици. По
гласовима који стижу, Милошу поста-је јасно да се Михаило заљубио. Он зна
шта је љубав, и боље од свих познаје своју рођену необуздану крв која се сада
узбуркала у његовом сину. Проносе се и гласови да у односима између
грофице и цара није све на своме месту. Љубав његовог сина Милошу изгледа
као вешто подметнута замка. Зна да су Беч и људи који управљају Аустријом
спремни на све само да се докопају Србије. Забринут је због тога што је
грофица по народности Мађарица, a уз то још и католичке вере.
Али му је јасно: срцу се не може заповедати. Пре-више воли Михаила
мада би му тешка срца одобрио ту женидбу; a опет, хтео би да га види срећна
и да дочека унука. Своја размишљања, стрепње и сумње задржао је само за
себе. Чак се уздржао да било шта повери и најближој околини. Са свих страна
стижу му писма у којима га пријатељи опомињу и захтевају да спречи
Михаилову женидбу c Мађарицом.
Кад је дабио писмо у коме га Михаило обавештава да је испросио Јулију
и тражи од њега благослов, Ми-лош му га одмах даде. Затим пише Вуку
Караџићу: »Вучино моја, ја не сумњам да ниси био код мога љу-безнога сина
Михаила и да ниси честитао сретну ње-гову женидбу. Вуче, ми смо стари људи
и пријатељи. Ја хоћу да у име моје одеш код Михаила и моје љубез-не снахе и
да им честиташ сретни сојуз.«
XXV
Пошто је благословио сина и дао свој пристанак за његову женидбу,
Милош се спремио и отпутовао у Беч. Хтео је да се саечани чин женидбе обави
у њего-вом присуству. Свадба је уговорена за Светог Илију. Милош је стигао на
неколико дана раније. Загрлио је Михаила и први пут у своме животу од
весеља запла-као.
Свадба је обављена у руској капели у Бечу. Свечани обред извршио је
руски архимандрит, a кумовао је руски посланик баро« Мајендорф. Венчање је
предста-вљало нешто несвакидашње чак и за високо .бечко друштво. Порту и
цркву испунили су племство и пред-ставници страних дворова. Дошли су
новинари мно-
гобројних листова. Y десет сати су се појавили младен-ци: Михаило у
свечаном оделу, искићен ордењем a Jy-лија сва у свили. Самога накита на њој
је било у вред-ности од око четрдесет хиљада талира. Али највећу пажњу
привукао је на себе стари кнез Милош, свечано обучен и расположен. Црква је
препуна света. Дошао је и изасланик цара Франца Јозефа. Талас сунчеве
светлости продирао је кроз кубе капеле и мешао се са светлошћу
многобројних запаљених свећа. Велики кристални полилеји, иконостас и олтар
сав у кадифи и сребру, допуњени су свечаном појавом архимандри-та обученог
у златну одежду. Мирис тамјана, изглед младен?ча и многобројних гостију,
песма хора, све је то допринело да свадба буде веома лепа и свечана. Ми-лош
је стајао одмах иза младенаца. Осећао се узвише-но, био је радостан и
безгранично срећан. Чудан занос ширио се његовом душом; била је то радост
као у да-нима младости кад је односио велике победе на бојном пољу.
Михаило има свечан и срећан израз. Јулија изгледа смерно, оборених
очију, али није бојажљива, већ нека-ко љупко узбуђена. Младе лепе жене и
девојке, што су стајале унаоколо, задовољно или завидљиво су се смешиле и
пригушено шапутале. Мушкарци су досто-јанствени и држе се озбиљно. Нешто
велико, дубоко и узвишено испуни Милошеве старе груди. Осећао се као
омамљен. Великодостојнигл и представници стра-них дворова прилазе да му
честитају.
Милош се опростио c младенцима пред својом ку-ћом. Пришао је Јулији,
загрлио је и пољубио у чело.
- Снахо, желим ти сваку срећу. До данас сам се ја бринуо o Михаилу, од
данас ћеш то ти чинити.
- Бабо - рече му Јулија, која је научила неколико српских речи, и пољуби
га у руку.
- Сине, срећан ти пут. He заборави на мене старца и Србију.
[382]
ЕПИЛОГ
I
Светоандрејска скупштина збацила је 11. децем-ора 1858. кнеза
Александра Карађорђевића са влас-ти и донела одлуку да врати на престо
Милоша 06-реновића. Истог дана затражено је од Порте да по тврди ту
одлуку.
Скупштина се састала тридесетог новембра. По-сланици су долазили у
групама, c оружјем и на коњи-ма, предвођени окружним начелницима.
Нарочито је свечано изгледала ужичка група посланика. На-пред, на бесном
ату, јахао је Миливоје Јовановић. Сребрне јабуке од пиштоља у појасу, a коња
му по сапима бије сабља. За њим је прота Гаврило, снажна
људина, a упоредо c њим Каљевић, громадан и изра-зитог лика и
погледа. Онда све два по два: посланици обучени у нова сукнена одела, под
оружјем и на до-брим коњима. Више личе на свечану сватовску по-ворку него
на народне посланике. Предвођен омла-дином, трговцима и пословним
људима, Београд је такође био организован као најизразитији против-ник
Александра Карађорђевића. Ту је покрет имао три центра. Први су сачињавали
Гарашанин, Вучић и Миша Анастасијевић, три прве личности иза кнеза, али и
огорчени Александрови противници. Сва тро-јица раде сваки за свој рачун.
Гарашанин преко ок-ружних начелника и свога брата, Вучић преко својих
пријатеља, a Анастасијевић преко својих калауза, ко-јих је пуна београдска
чаршија. Аруге две групе са-чињавају либерали и обреновићевци. Либералима
није стало до династије, већ до промене и политич-ких реформи. Спремни су
да промену приме чак и из руку кнеза Александра, али он се показао недорас-
тао и крут да успостави c њима контакт, па су ступи-ли у везу c
обреновићевцима, желећи да свој про-
[384]
грам остваре променом династије. Милош је својим присталицама дао
упутства да све либералистичке захтеве прихвате, мада је већ унапред
одлучио да не одржи задато обећање. Обреновићевско-либерална група имала
је у Скупштини добро и врло вешто вођ-ство: Јеврема Грујића, секретара
Савета, Милована Јовановића, вођу либерала, и Андрију Стаменкови-ћа,
председника суда. Затим Стевчу Михаиловића, бившег начелника Јагодинског
округа, песника и професора Јована Илића, и Ранка Алимпића, капета-на и
професора Војне академије.
Београд је захватило чудно расположење. Цео пословни свет окренуо се
против кнеза Александра, a за Обреновиће. Милошеви агенти су невидљиво,
брзо и вешто успели да међу грађане, a нарочито међу омладину, убаце своје
људе. Бити обреновиће-вац у то време сматрало се за напредно и модерно.
Долазећи у Београд, народни посланици падају у за-ражену, бунтовну средину
која неуморно шапуће и договара се како да збаци кнеза Александра.
При конституисању Скупштине показало се да либерали и људи на
власти нису сложни. Гарашанин није хтео засекретара Јована Илића, a
либерали су били протЈЈвни да Миша Анастасијевић постане. председник
Скупштине. Чим је Скупштина отворе-на, либерали су, потпомогнути
обреновићевцима, предложили закон o скупштини, којим би она узела у своје
руке законодавну власт и постала носилац су-верености. По томе пројекту
требало је да скупшти-на буде састављена од изабраних посланика. Да се
састаје сваке године, a без њеног пристанка кнез и Савет не би могли да
мењају законе. Поред тога, скупштина би имала право да сруши сваки закон
који мимо ње донесу кнез и Савет. На самом почетку рада Скупштине могло се
опазити да ће она загазити у револуционарне воде. Зграду су опколиле
огромне масе света; не само радозналци и бадавације него и људи
незадовољни стањем у Србији, у првом реду не-задовољни кнезом
Александром. Било је ту пропа-лих занатлија, отпуштених чиновника, трговаца
бан-крота, младих немирних људи, ђака, калфи, шегрта, али и младих
трговаца и чиновника. Кроз сву ту за-таласану гомилу неуморно је крстарио
Милошев агент Филип Станковић са својим оружаним пратио-
[385]
Тако се Скупштина претворила у страшан метеж, у гомилу која је без
поговора усвајала све што joj će предлагало. Једанаесто.га је дошло до
збацивања кнеза Александра, који се био склонио код Турака у тврђаву, што је
значило да је-напустио земљу. Тада маса извика Милоша Обреновића за кнеза.
Скуп-штина прихвати »глас народа«. Вучић и Гарашанин узалуд су
покушавали да то омету.
Трећег јануара 1859. године стиже од Порте потврда којом признаје
Милоша Обреновића за кне-за.
II
Све док није стигла Портина потврда, Милош се држао мирно и није
покушавао било шта да преду-зима или наређује. Чим је добио потврду,
сменио је привремено Намесништво и поставио Стеву Михаи-ловића да врши
кнежевску дужност до његовог до-ласка. Млади либерали стајали су на
гледишту да је Скупштина, збацујући Александра, узела кнежевску власт у
своје руке и да је има предати Милошу кад ступи на тле Србије. Милош није
хтео да зна за то. За-поведио је старешински.
Његов стари начелник Стевча прихватио је наре-ђења и почео одмах да
их извршава.
Гарашанину је постало све јасно. Кад народ хоће Милоша за кнеза, неће
то да му брани, али он ће мо-рати да влада по уставу. Међутим, пошто је
лишен намесничке дужности није хтео да остане ни минис-тар унутрашњих
послова, па је поднео оставку. Тако је сам себе искључио из даљег политичког
живота.
Милош остаде доследан себи. Депешом јави сво-ме заменику Стевчи и
секретару Грујићу да саветни-ци, министри, и сви чиновници остану на својим
мес-тима. Насупрот овој депеши, Стевча и Грујић до-бише преко поузданих
људи усмене поруке да до ње-гова доласка треба сменити све саветнике,
министре и чиновнике који су се испољили као његови против-ници. Ако
Скупштина жели, може министре чак предати суду. Киван на своје старе
противнике, Ми-лош посла депешу да се Вучић затвори, a митропо-лит Петар
смени.
Све се креће вратоломном брзином. Збачени су
[386]
одмах добили пасоше и били протерани из земље.
Није било лако да Скупштина једноставно збаци митрополита Петра, па
му је околишно препоручено да поднесе оставку. Он је предлог одмах
прихватио; у ствари, веома се уплашио и није чак ни пензију за-хтевао.
Вучић је покушао да се приближи Милошу, па се на честитки коју му је
послао Савет налазило и ње-гово име. Међутим, остали саветници нису хтели
због Вучића да излажу себе неприликама, па су га присилили да поднесу
оставку. Сматрали су да ће на тај начин одобровољити кнеза Милоша и
сачувати своје положаје. Под притиском Савета, Вучић је на-писао оставку.
III
Чим је Михаило дознао за поновни избор свог оца за кнеза, утрчао је у
салон где је Јулија седела поред камина и читала књигу. Загрлио ју је, затим
подигао у наручје и обасуо пољупцима.
- Шта је? Шта се догодило?
- Радосна вест!
Јулија се најпре изненадила бурном наступу Ми-хаилове нежности, јер су
током последњих година његова осећања према њој видно опала и претварала
се у оно устаљено, помало досадно и формално оп-хођење добро васпитаног
мужа; он се све више пре-пуштао самоћи, читању и досади. Најрадије је прово-
дио време у своме кабинету. Потом се увелико по-светио проучавању историје.
Одушевљавао се живо-том и радом Карла XII и Петра Великог. ¥з то је стр-
пљиво изучавао правне и финансијске проблеме. Y ствари, волео је своју младу
жену дубоком и мирном љубављу човека који верује да је нашао особу која му
у свему одговара. Немирна и навикнута на високо друштво и промене, Јулија
се,' додуше, сва посветила њему, али се и досађивала, па се често препуштала
маштањима и све више жудела за неком променом.
- Кажи шта се догодило? - упитала је грлећи га.
- Скупштина је поново изабрала баба за кнеза -одговори Михаило,
дижући је високо. - Од данас си кнегиња и владарка.
- Михаило, пусти ме да одмах јавим ту радосну
[387]
\
вест мами. А ти честитај бабу. Треба да се спремимо. Кад мислиш да
ћемо кренути за Србију?
- Ја ћу морати одмах, јер треба да припремим за тебе двор и све што нам
је потребно. Ти ћеш одавде
•најпре у Беч, како би се видела са својима. Писаћу ти шта треба тамо
набавити. Сјајно ћемо уредити наш двор. Послсви нас чекају! Нема више
ленствовања.
- Мишко, ја ћу се трудити да ти што више помог-нем. Y праву си, све ће
бити добро. Ја већ волим Ср-бију! Волим је због тебе, мили мој!
Још је једном плаховито и узбуђено изљуби, онда је пусти и одјури као
вихор у свој кабинет. Ceo je за сто и написао оцу депешу.
Јулија је већ била обукла нову хаљину и бунду, спремна да напусти
летњиковац и крене у Беч.
- Мишко наредила сам да се упрегну коњи. Сами ћемо понечи депешу до
Пожуна.
IV
Годинама већ навикао на изгнанички живот, Ми-лош је сада морао све
то да напусти и да поново пође у Србију где су га чекали престо, власт и
освета. Се-део је на дивану са једном ногом подвијеном испод себе, пушио
чибук и чекао да му спреме кола за пут. Михаилу је издао наређење да
отпрати Јулију у Беч, a затим да похита и да га сачека у Алексинцу. Откако је
поново изабран за кнеза, све чешће је мислио o снахи. Умела је да задобије
његову наклоност, али се страшно љутио што му не рађа унуче. A шта ако је
нероткиња? - изненада се упита. Онда је сав мој труд узалудан. Зашто сам се
толико мучио, улагао све те напоре, скршио безброј људи? Најпре га обузе
туга, a одмах затим јарост. Бог никад не даје два добра за-једно. Ко би данас
могао бити срећнији од мене да је Јулија родила једно жгепче? Обузе га
изненада не-каква чудна сумња. Сетио се пригушених шапата кад би се његов
син и Јулија појавили у бечком позориш-ту. Цар је из своје ложе управљао
доглед на њих. Ми-хаило је тада постајао узнемирен, блед и гледао у страну.
Јулија је цветала од радости. Биће да грешим, покуша да оправда снаху. Али
морам све да урадим да што пре дођем до наследника. Ако она не може да
роди, има наших које су у стању да занесу
и од учкура. Било што било, до унучета морам доћи.
- Господару, све је спремно за'пут - јави се Мило-ван.
- Е, па да кренемо у име Бога.
Стајао је нестрпљиво док му је собар облачио бунду од самуровине.
Погледом обухвати собу и све ствари у њој. Чини му се да ту оставља један
део себе. Обузе га несхватљива туга, али он одлучно пође излазу. Поред кола
су стајали изасланици из Србије, надзорник имања, слуге, коњушари и жен-ска
послуга. Милош извади кесу c новцем и како је ко прилазио да му пољуби руку
он му је давао по ду-кат. Осећао се крепак и снажан. Пењл/ћи се у каруце,
баци поглед на кућу, зграде и све предмете у дво-ришту. Прекрсти се и окрену
према слугама, надзор-нику и старом собару.
- Збогом, браћо, и праштајте што сам вас покат-кад покарао!
- Срећан вам пут, господару! - повикаше сви као у хору.
Два момка отворише вратнице, кочијаш пуче би-чем и тројка снажних
молдавских коња јурну на друм; за њом кренуше још троја кола.
На граници код Радујевца дочекаше га много-бројни пријатељи и народ
из околине. Y Неготину му је приређен величанствен дочек. Пуцали су топови,
звонила звона, свет се веселио, певао и поздрављао га клицањем. V Алексинцу
га је чекао Михаило. Сус-рет је био дирљив. Михаило је полетео, загрлио оца и
почео да му љуби руке.
- Бабо, бабо! - узвикивао је.
- Сине мој! - узвраћао је Милош љубећи га и сте-жући на груди.
Кад су стигли у Смедерево, Милошева пратња је већ била изнурена од
прекомерног весеља. После ве-чере док је седео и пио кафу, народ се и даље
весе-лио. По улицама се неуморно вијало коло, пуцало се из пушака, лупали су
добоши и пиштале зурле.
- Како би било, господару, да заповедимо да бар преко ноћи престану'
пуцњава и свирка? Требало би да се одморите - рече Јован Илић.
- Нећу, море, нећу - одговори старац. Ја не могу да спавам кад се око
мене шапуће. A кад пуца и кад се виче, спавам као јагње.
Оба кнеза стигоше у Београд у недељу 21. јануара.
[388]
[389]
Народ се слегао у све улице куда је требало да прођу. Куће су биле
окићене заставама, звона су звонила, прангије и топови пуцали са бедема.
Улице су застр-те ћилимовима, a жене, девојке и деца засипају их цвећем.
Очекивали су их пријатељи и непријатељи. Свако је хтео да изађе на дочек
како му се после не би могло приговорити. Пред двором су стајали упа-рађени
Стевча и Грујић, a затим посланици и нови митрополит Михаило са
свештенством.
- Кнеже, наследниче, и ви, драга браћо! - започео је добродошлицу нови
митрополит. - Свевишњи нам се опет смиловао те у Србију повратио онога који
је својом смелом снагом и памећу створио слободу. Ја се осећам преслаб да
бих могао исказати велику ра-дост народну и нас свих што поново дочекујемо
на-шега оца и кнеза Милоша. Живео и добро нам до-шао!
- Заиста сам срећан што могу поново све вас да видим. Стар сам, браћо,
али још ово мало живота што ми је преостало нећу жалити за ваше добро и на-
предак Србије - одговори Милош.
V
Вративши се у Србију, Милош је затекао много штошта што му није било
по вољи. Y првом реду, није му се свиђао Савет. ¥з то је морао неодложно да
реши чиновничко питање. Либералима је обећао да ће владати као
»конштитуциони владалац«, али је тражио да се укине Устав из 1838. године.
- Ја нећу и не могу да владам по Уставу Кабул--ефендије - рекао је
одлучно.
- Па како ћеш владати док се Устав не промени? - упита га везир.
Милош му није одговорио, a везир је изјавио сво-јим пријатељима да ће
кнез владати као што је и ра-није владао.
Да покаже како све ради у сагласности са Скуп-штином, Милош се
обрати посланицима и затражи да му сваки округ изабере по једног човека,
пошто је донео одлуку да попуни Савет. To створи узбуђење и пометњу међу
посланицима. Свако је желео да се домогне саветничког места, a многи људи
и изван Скупштине помишљали су на саветничку столицу.
[390]
- Mope, људи, баш сте ви смешни! - говорио је Милош. - Нисам ја тражио
од вас да бирате саветни-ке. Њих ја имам читав буљук, него сам казао да ми
изаберете неколико савесних људи који би могли дуже остати овде, како би
посвршавали хитне по-слове што их није могла обавити Скупштина. A ви други
да што пре кренете својим кућама, како не би дангубили улудо.
Тако је настао скупштински одбор који је наста-вио рад после разиласка
посланика.
Милош је у почетку намеравао да укине Савет, али се затим
предомислио и одлучио да га задржи, c тим што ће у њега поставити људе
који ће га слуша-ти. Тиме је привидно владао по Уставу, a y ствари га је
изиграо. Слично је поступио и са чиновничким пи-тањем. Наредио је да се
поднесу тужбе против неса-весних чиновника, a он ће испитати целу ствар и
на њихово место поставити нове људе. V ствари, сме-нио је само оне који су
били противници његове ди-настије, a све друге задржао на положајима.
Савет је сматрао само комисијом која нема другог посла осим да припрема
пројекте нових закона. Уз њега су засели његови пријатељи, народне
старешине из прве владавине, већином неписмени људи, покорни и послушни.
V
Y првим данима ослањао се на либерале, као што * су Стевча
Михаиловић, Јеврем Грујић, Милован Јан-ковић и Јован Илић. Стевчу је поставио
за председ-ника Савета, Милована Јанковића за председника Главне контроле,
a Јована Илића за члана Касацио-ног суда. Долазећи на највише положаје,
Стевча, Јанковић и Илић нису мислили да је тиме све за-вршено. Они су према
Милошу прчели да се понаша-ју као представници парламента према уставном
владаоцу. Y часу неопрезности Грујић је чак објаш-њавао кнезу значај
министарске одговорности.
- Шта сам онда ја ако ти за мене одговараш? -упита Милош.
- Ви сте суверен. Ви се саглашавате, али не одго-варате.
- Више ја волим власт са одговорношћу, него то твоје суверенство без
власти. Зато ти то избиј себи из главе. Лако ћу ја за те твоје правне
зачкољице. Hero, треба нешто добро урадити за народ.
Једно време Милошеву наклоност уживао је Ми-
[391]
лован Јанковић. Узео га је уз Косту Цукића за свога писара. Јанковић му
је читао саветничка и минис-тарска акта и сваком је предлогу понешто
замерао. Милошу се допао секретар који уме да се руга ми-нистрима.
Охрабрен тиме, Јанковић поче да прави примедбе и на Милошеве наредбе и
решења.
- Чиниш волико, голуждравко, не држим ја тебе овде да ме учиш како ћу
владати, него да ми читаш акта и да се заједно смејемо глупости министара и
саветника.
- Онда се ви варате, господару, ако мислите да сам ја ваш слуга. Мене је
народ изабрао за посланика \а чувам и штитим његове интересе.
- Ене-де! - викну бесно Милош. - Сиктер и да те више овде нисам видео!
Зар ти мислиш да ћу ја до-зволити да свака шуша мисли o политици и да ради
ко шта хоће?
- Господару, вас је Скупштина довела за кнеза . ..
- Бут! Ако бих ја све вас питао шта ћу радити, ни-кад се ништа не би
постигло. Напоље!
Милош је и раније зазирао од људи који су имали јаке позиције у народу,
a сада се плашио либерала.
Да би се обрачунао c њима, он доведе на власт Николу Христића, који је
под кнезом Александром био управник Београда. Нови министар стави под
присмотру вође либерала. Милошу се све чинило да је у Стевчи нашао другог
Вучића, јер настоји да изи-грава народног вођу. Њему се не допадају ни
састан-ци либерала код митрополита, пошто он никад није волео да се људи
састају и договарају. Брата Мило-вана Јанковића полиција затвара зато што је
хвалио Стевчу и викао против Милоша и Михаила. Грујића отпушта из службе
и протерује у родно место. Јован Илић, Владимир Јанковић и Алимпић губе
службу. За митрополита и Стевчу проносе се гласови да ће морати да поднесу
оставку.
И поред оштрог налета на либерале, Милошу је јасно да су они његови.
Стрпљиво подносе његове грубости и испаде. И не само то - они траже могућ-
ност да поправе свој положај.
VI Мада је наилазио на велике тешкоће, Милош није
[392]
ни хтео ни могао да заборави на освету својим про-тивницима, нарочито
Вучићу на кога је највише био киван. Чим је дошао, наредио је да га окују и
затворе. Уз Вучића су затворени Миливоје Блазнавац и Нико-ла Костић, члан
београдске полиције. Међутим, Ми-лош је највише мрзео Вучића и желео је да
му се ос-вети по сваку цену. Осим тога, никако није могао да мирује гледајући
на слободи Мишу Анастасијевића. Чим је изгубио положај председника
Скупштине, он се био повукао у своју велику кућу, утврдио се у њој и окружио
десетином добро плаћених и оданих мо-мака. Кад му је ипак досадио живот
добровољног за-твореника, он посла кнезу Милошу поверљива и ода-на
човека.
- Господару, капетан Миша ме послао да види шта намераваш c њиме.
Или га затварај, или ослобо-ди да може гледати свој посао.
- Чиниш волико, да сам га мислио затварати већ бих то одавно урадио.
Hero му кажи да отпусти оне момке и не изазива власт против себе. Може да
ради. Може и да иде на своје имање у Влашку ако му се моја управа не допада.
- Господару, није да му се не допада, него се само боји тебе.
- Y мој сирац! Ја могу и да се наљутим на своје старе пријатеље, али
нисам Каин да им се светим.
Анастасијевић све поверова и отпусти своје мом-ке. Два дана је силазио
својој магази у чаршију и из-давао наређења момцима шга да раде. Трећег
јутра, кад је устао, виде своју кућу опкољену. Није се опи-рао. Лишен је
слободе и затворен у градску тамницу.
Блазнавац никако није могао да се помири са око-вима и затвором, a кад
је судија ушао да га испитује, пао је на колена.
- He дајте, ако за Бога знате! - завапи. - Нисам ништа крив кнезу. Све је
оно извео Гај. Јесте, славе ми и части.
Судија сачини записник и показа га кнезу Михаи-лу. Михаило је ценио
Блазнавчеве способности, a знао је и Милошева осећања пема њему, па се
заузе да га пусте.
- Погрешио је, узео ти je nape, можда је и издао твоје намере, али он је
врло способан човек. Била би грдна штета да у затвору пропадне, a дао је
обећање да ће ти новац вратити.
[393]
1
\
- Mope, лаже, Михаило! Јест, ja јесам свуда турао свој . . ., али где би се
онако копиле могло од мене за-чети. Hero, кад си већ толико навалио, ето ти
га! Само запамти: такви ти могу једног дана и главе доћи.
Ма како да је мрзео Вучића, ипак га је стално коп-кала жеља да га види
и да će c њиме поразговара, али се бојао да би се могао сажалити и пустити
га. Зато је сваком приликом почињао разговор o њему. Јед-ног јутра ађутант
Давидовић донесе на преглед ис-тражна акта.
- Mope, Давидовићу, допада ми се овај Вучићев унук Јоца'- рече Милош. -
Види се да је неко красно момче. Али онај други, Алекса, сав је некако на деду,
прави Турчин. Знаш, Јоца ме замолио да му одобрим да посећује деду у
затвору. Зато му немој сметати, само нека се сваки пут јави мени.
- Добро сте учинили, господару, што сте изишли у сусрет његовој молби
- рече Давидовић.
- Знаш ли, море, шта ме моли Стевча?
- He знам, господару.
- Дошао јуче па вели: »Господару, Ropa je мртав човек. Једном је ногом у
гробу и требало би га пус-тити да умре у својој кући.«
- Бог и душа, господару - прихвати Давидовић -истину је рекао. Вучић је
заиста био велики уз тебе. Био је велики и као твој противник. Још већи уз
Александра. Сада је пао, и на њега више нико не гле-да. Hero, пустите га да
вас слави историја како сте остали милостиви према својим најљућим
противни-цима.
- Није него, у мој красни! - одсече старац. - Нека њега у 'ладовини, лепо
му је и тамо. Ово са Стевчом сам измислио да видим шта ћеш ти рећи.
- Измислио или не, ја ти, господару, рекох по души и не кајем се за то.
Баш тога часа уђе кнез Михаило. Изгледао је ту-жан и нерасположен.
- Да ниси болестан? - упита забринуто Милош.
- Нисам, оче, али ми се неке ствари не доиа\ају. Ови твоји поступају c
људима као Турци. Мало пре био сам у затвору и видео Вучића болесна и
слепа како окован лежи. To cy варварски обичаји. Ja c њима не могу да се
помирим. Ми морамо увести ев-ропски поступак према кривцима . . .
- Знаш ли ти, море, да Вучићу није било доста што мене протера, већ и
тебе најури? И знаш ли ти колико је управо он недужних људи у Катанској
буни побио? Зато нека испашта, по матери га ђа-вољој!
- He може то тако, оче. Ако је крив - нека му се по закону суди. Зашто ти
узимаш на себе ту гадну улогу? Далеко од тога да га браним, али га ипак тре-
ба отковати и сачекати судску пресуду.
- Зовите ми Барловца - нареди Милош. Кад је овај дошао, Милош се
разјарено продера:
- Mope, no матери те твојој, шта си ти овде? -
- Ја сам ваш ађутант и домаћин у вашој кући.
- Па што ти онда мени не кажеш да je Ropo око-
ванг1
- Нисам ни ја знао - рече Барловац да би угодио Милошу - верујте да и ја
сада први пут то чујем.
- Седај овог часа у кола и одмах да га откујеш.
- Слушам, господару!
- Господине мајоре, одмах извршите наређење -заповеди кнез Михаило.
VII
Вучић је заиста јадно изгледао. Непрестано је мољакао пред судијама, a
стражарима се улагивао сељачки препредено и стално је истицао своје заслу-
ге које је некад чинио Милошу. Покушавао је и стра-жарима да се умили, да им
ласка, јер је у сваком чо-веку гледао доушника и прислушкивача. Ништа пред
собом није видео осим густ мрак и тамну про-валију која га вуче к себи.
Искрасавала су привиђе-ња оних које је стављао на точкове, убијао батинама,
или оних који cy no његовом наређењу стрељани и обешени. Тек сада кад је
доспео у њихов положај, осећао је грозан страх који је у њему све друго за-
гушивао, претварајући га у гмизавог црва кога само некакав тамни нагон
одржава у животу. Поред тога, код њега се све више јављала незасита глад.
Morao je да поједе за тројицу. Такође је пио и пушио неумере-но.
Никола Костић, млад поносит човек, a затворен као противник
Обреновића, није више могао да под-несе Вучићеве хвалисаве приче и
грозничаве јади-
[394]
[395]
ковке. Ycxao би и шетао са оковима, размишљао o људској беди и
ништавилу. V хом стању затекао га је Милошев ађутант Барлова^Ј. Зачувши
шкрипу враха, Костић засхаде и поче оштро да мери Барловца од главе до
пете. Било је у томе неког срдитог подсмеха, али више према себи него према
Барловцу. Некад је, сећа се, и он исто овако надуго и самоуверено ула-зио у
затвор и по службеној дужности посећивао Милошеве присталице. Барловцу
би веома неприја-тан Костићев поглед.
- Због чега си ти у затвору? - упита га.
- Због тога што сам вршио своју дужност.
- Кајеш ли се бар?
- He кајем. Ја сам био заклет. И остао сам веран својој заклетви.
Барловац се обрати Вучићу:
- Послао ме господар да те откујем.
Вучић c великим напором устаде, стаде мирно пред Барловца и заплака.
- Хвала нашем господару, и молим хе, синовче, пољуби му руку место
мене. Кажи му да га молим за пасош, па ћу ићи куд год одреди. Само да се
стар и јадан више не мучим. A ево овде је моја молбеница па му је предај. -
Вучић извади из недара исписан лист хархије и пружи га Барловцу.
- A што молиш и плачеш, жено једна? Кад си вла-дао и убијао ниси
плакао! - не издржа огорчени Кос-тић.
Кад се Барловац врахио, пришао је Милошу те му пољубио руку.
- Ово чиним у име Вучићево, господару. Замолио ме да ти пољубим руку
и дао ми ову молбу.
- Прочитај!
»Сети се, господару, твога старога Вучића који ти је ваљао више пута.
Сети се шта је вредео Вучић при Баковој буни. Сети се шта сам све починио за
Миле-тине буне! Сети се и пусти немоћна старца да умре на миру у својој
кући.«
- Је ли то све? - упита Милош смешећи се.
- Све, господару - одговори Барловац.
- Чиниш волико, сећам се, одиста се свега сећам! Отиди Нори и кажи му
овако: »Јест, сећам се Вучића и Бакове буне и Милетине буне, али још боље га
се сећам са Метина Брда, Врачара и Шапца, и нека га тамо где je.« A сад ми
реци шта вели Никола Костић.
> - Каже, господару, да је радио оно што му је биЛа дужност. Заклео се
кнезу Александру и радио по-штено што му се наређивало. Уз то још каже да
се не каје, и да би тако поступио сваки пут кад се закуне и дужност своју
извршава. A кад се Вучић заплакао и почео да моли, назвао га је женетином.
- Чиниш волико, то je поштен човек! Пусти га од-мах кући.
VIII
Милош је остао исти у владавини a није се проме-нио ни према Турцима.
Чак је постао дрскији. Y вре-ме његова повратка, турском војском у Београду
за-поведао је Осман-паша, познати турски песник. Kao војник био је
неодлучан, a због негдашње грешке, јер је био пристао уз Мехмед Алију,
ништа није смео да ради на своју руку. Његов претходник у доба уста-
вобранитеља држао је по раскрсницама низамске страже. Кнез Милош није
могао да трпи по вароши расуте низаме, па пошаље Стевчу у град везиру и по-
ручи му да одмах уклони страже. Осман-паша је, као и увек неодлучан да
реши неку ствар на своју руку, обећао да ће упитати Порту за мишљење. Како
Пор-тин одговор није брзо стигао, Милоша обузе регтр-пљење и нареди да му
позову везира у Топчидср, у три сата после подне. Затим нареди дворском
упра-витељу да спреми чибук c брилијантима.
- Господару, не треба. Рамазан је и везир неће ни пити ни пушити - рече
му Барловац.
- Спреми што сам ти заповедио. A видећеш хоће ли пити и пушити!
Осман-паша дође тачно у три сата. Али иако је био хром у једну ногу, a
уз то тежак и пун, није хтео да седне него је остао да стоји пред Милошем.
- Седи! - рече Милош, показавши паши место на канабету.
Снебивајући се да заузме место више кнеза, Ос-мгн се поче клањати.
- Гвој слуга не сме сести на место које му не при-хад? - рече Осман.
- Седи, кад ти кажем! - викну Милош. Паша се покори и седе.
- Рамазан је, постиш ли? - упита кнез.
'I
[396]
[397]
- Постим - одговори паша клањајући се.
- Y праву си, јер ко своју веру не држи, није чо-век.
Паша се осмехну и поклони што је лепше могао.
- A кога ти оно чуваш по вароши?
- Како кога чувам светли кнеже? - упита паша не схватајући o чему је
реч.
- Што си поставио оне шиљбоке по вароши? He могу од њих жене да
прођу и воду пусте.
- Сретан сам што могу твојој светлости јавити да је Порта . . .
Милош га пресече и плану.
- Каква Порта? Није то Порта наредила. To je тво-је масло и ћоравог
Вучића. Ја сам Портин човек. Ја чувам ред у овој земљи. A ти - ко си ти? Царски
од-метник, оца ти твога, то си ти!
Вичући, Милош је устао и примицао се паши, који је такође устао и
измицао се натрашке вратима.
- Одмах да их дигнеш, јер ће бити зла.
Паша се већ беше измакао до врата. Ту се зауста-ви.
- Откако је твоја нога стала на ову земљу - поче Осман-паша - ја сам
веома срећан кад могу било чим да угодим твојој светлости. To не само да ја
желим већ ми је то исто и из Стамбола заповеђено. Зато сам још јутрос
наредио да се сви они шиљбоци макну са улица.
- Е, видиш таквог те хоћу! - узвикну Милош пљеснувши Осман-пашу по
рамену.
Осман се, ко зна већ по који пут, наново дубоко поклони.
- Лепо, лепо - храбрио га је Милош - кад смо се помирили, a ти седи да
пијемо кафу и попушимо по чибук дувана. Знаш, остарео сам и често
заборавим оно што рекнем, али колико се сећам - ниједан везир из мога дома
није отишао непочашћен. Де, Миливо-је, нареди да нам одмах донесу кафу и
чибуке.
- Аман, светлости!
- Седи, седи као човек! Раскомоти се! Кнежевски је ово двор, a Срби су
увек били гостопримљиви пре-ма Турцима. A треба и да се научиш да
поштујеш наш ред и обичаје.
- Твој понизни слуга заиста се труди да их научи и поштује.
- Ја, мајку му, баш се трудиш, a замало не оде не-
[398]
почашћен.
За то време, момак је на сребрном послужавнику изнео кафу и запаљен
чибук са брилијантима и, по-клонивши се, најпре понуди Милоша, a затим и
пашу.
- Видиш тај чибук што из њега дуван пушиш?
- Видим, светли кнеже - одговори Осман-паша бледећи од муке.
- To je чибук што ми га је султан поклонио. По-тегни да видиш какав је
из њега сладак дуван. Тако, тако, соколе!
Кад је везир попио кафу и попушио чибук, Ми-лош се осмехну на
Барловца.
- Нареди нека пошаљу за везира два добра и де-бела овна. - A затим се
обрати Осман-паши.
- Два овна за тебе. Хоћу да почастиш виђене Тур-ке. Реци им да се кнез
сетио свог везира и послао му част за празник.
- Учинићу по твојој заповести. Слуга ти се клања и захваљује - узвикну
Осман-паша и изиђе из конака све узмичући назад.
Кад се Барловац вратио, Милош се смејао.
- Чиниш волико, кажем ли ја теби да ће пушити. Hero, немој ово да
причаш Михаилу. Слабо би се обојица провели. Он жели да тера по европском
реду. Превише је озбиљан. Ја волим мало и да се на-шалим. Знаш како је,
зажели човек да се каткад мало пошегачи. Ето, покојни Амиџа увек је био
готов на шалу. Бог да му душу прости. Нисам од њега знао већег весељака.
- Зато га је Вук онако нападао - додаде Барловац.
- 'Ром Вук, велиш? Taj ти, брате, доиста не зна за шалу. Плане и свашта
изговори и сваког нагрди. Оно, јесте да се Амица на његов рачун често шега-
чио, али га је и поштовао. Hero, Вук се сада уз овог мог Михаила осилио, па му
нико ни реч не сме рећи.
- Вук је велики човек, господару-рече Барловац.
- Слажем се, али то не значи да се и на његов ра-чун човек не може
пошалити.
Охрабрени Милошевим држањем према Порти, Срби у околним
пашалуцима око Србије нису више хтели да подносе турско насиље које су
трпели годи-нама. Српске оружане чете почеше прелазити грани-цу, убијати
насилнике и помагати хајдучки покрет. Y свим крајевима под Турцима настаде
врење.
[399]
Y ун утрашњој политици Милош је гледао да што пре задовољи широке
народне масе и да испуни обе-ћања која је дао посланицима. Осећајући да је
стар, да нема мн^го времена пред собом, одлучно поче ра-дити на решењу
главне ствари. Сељаци су за време уставобранитеља много пропатили услед
бирократ-ског посЛ-упка на судовима и отезања парница. Зато он нареди да
се донесе закон o убрзању и упрошће-њу грађанског поступка. Y исто време,
смањи и суд-<Јке таксе и укиде шумске глобе.
Најважније питање за Милоша били су сељачки лугови. Због недостатка
новчаних завода, сељаци су се били задужили код зеленаша. Како је он одмах
по добијању самосталности поставио закон да је земља онога који је обрађује,
зеленашки дугови доводили су сељаке у опасност да изгубе земљу и да се у
Срби-ји, створе велики поседи. Зато је Милош навалио свом снагом да се
зеленаштво што пре сузбије.
- Ако то не урадимо, створиће се спахије као у Влашкој, a они не знају ни
за Бога ни за лушу. Зашто су се ови јадници борили ако изгубе своју земљу?
- Тежак је то посао; оче. Треба размислити и наћп рсшење којим ће бити
задовољни и дужници и повериоци. Y новинама će o томе много пише.
- Чиниш волико, Михаило, донећу закон да сеља-ку нико .ча дуг не може
продати кућу и неколико хек-тара земље. A старе дугове најлакше је решити.
Пуо тићемо дужнике нека се закуну пред судом за виси-ну дуга.
- Сељаци ће се лажно клети, оче. Убићемо на тај начин кредит, и после
више нико неће хтети да даје новац у зајам.
- Ако, ако, Михаило. Заклињаће се лажно, a и не-воља им је. Чим буду
видели да судови прихватају сељачк\' заклетву, повериоци ће настојати да се
сами иоравнају c дужницима. Y закон треба унети тачку да се дуг не признаје
уколико облигација није пред судом оверена. Уради тако, па ћеш видети да ће
све добро испасти. Знам ја наше глобаџије. Душу би чо-веку извадили.
Научили су се од Јевреја, Цинцара и Грка, па су постали гори и од њих. Јест,
треба што јаче замахнути по зеленашима да осете како неправ-да боли.
- Онда бар да установимо општинске касе и амба-ре - оече Михаило.
[400]
- Тако, тако! Установићемо општинске касе да сељачки репоња добије
јевтин кредит кад га нужда притера. Амбари ће му послужити да у неродној
го-дини зајми жито до нове летине. Нека, нека, мајчина им! Треба и гегуле да
знају зашто су ме поново дове-ле.
IX
Улазећи у осамдесету годину живота, Милош је још увек био физички
потпуно здрав и крепак, али је ипак нечим нејасним у себи предосећао да му
се бли-жи крај. Утврђујући своје самодржавље, носио је на души бољку што је
Вучић join жив. Бојао се да ће ум-рети, a иза себе оставити живог свог највећег
про-тивника и душмана. Михаило је мек, добар и лако за-боравља зло које му
се нанесе. Вучић је, истина, обо-лео, али пасја је то сорта. Може и да оздрави,
мислио је Милош, a ништа му не би сметало што је ћорав да поново насрне на
Михаила. He, он мене не сме пре-живети. Турци су у праву кад кажу да мртва
уста не говоре. Ове суклате од судија тврде да немају закон-ског основа по
којем би могли да осуде Вучића. A на основу којег закона он онда мене
протера, па и Ми-хаила док је још био грешно дете? Mope, нисам ни-кад могао
веровати колико су луди ови учењаци! Све нешто запетљавају и турају у
законске тачке. Буда-ле! Вук, Вукашин, Вучић, увек су били највећи злот-вори
српски. Вукашин упропасти силну Душанову државу на Марици. Вук
Бранковић издаде кнеза Ла-зара на Косову, a Вучић насрну на мене ради
масне погаче. После се улагивао Порти и Цариграду, веру-јући да ће га они
држати.
To c Вучићем нарочито га узнемири кад почеше стране новине да пишу
како га Милош држи болесна у тамници. Исто тако, и страни конзули су се за
Ву-чића све више интересовали, a поготову енглески.
- Бабо, не могу да схватим зашто се противиш да Вучића пустимо.
Болестан је и стар и никоме није опасан - говорио је Михаило.
- Михаило, ти знаш да сам спреман да ти учиним све што желиш. Али те
молим, мани се Вучића и ње-гове судбине. Од моје руке неће погинути. Што
пас буде дуже крепавао, све ће ми лакше бити.
26Д
[401]
- Стране новине, оче, пишу непрестано o њему. Ето, јуче ме је срео
енглески конзул и питао ме да ли може да посети Вучића у болници. Упутио
сам га не тебе, али сам му признао да бих га ја колико сутра ос-лободио кад би
то зависило од мене. Додуше, нисам га бранио. Чак сам изнео све његове
злочине из Ка-тунске буне. Али тај проклети Енглез подругљиво се насмејао и
рекао како је Вучић све радио једино по наређењу кнеза и Савета.
- Ако! To што си га на мене упутио, добро си учи-нио.
Сутрадан се јави енглески конзул у аудијенцију. Милош нареди своме
писару Кости Цукићу да га прими и доведе.
- Остани да ми преводиш, a чиниш волико, немој да завијаш ко пиле у
кучине. Преводићеш онако како ја будем одговарао.
- Хоћу, господару.
Енглески конзул се љубазно захвалио кад је био понуђен да седне и
остао је да стоји пред старим кне-зом.
- Добио сам наређење своје владе - осмехивао се љубазно - да се
заинтересујем за здравље господина војводе Вучића, као и за поступак у
затвору према њему.
- Чиниш воликр, што твоја влада никад не нађе за потребно да се
заинтересује, рецимо, кад су оно Тур-ци стотине Срба набијали на коље?
Цукић преведе Милошеве речи. Енглез се намрш-ти и укрути се.
- Moja влада жели да добије то обавештење. По новинама се свашта
пише o Вучићу. Тврди се да је болестан и да га држите окована.
- Господине, насео си пресној лажи. Вучић није окован, a овде је и лекар
који га лечи. Он те може обавестити како се поступа са Вучићем.
- Да ли могу добити одобрење да га посетим?
- He, господине! Вучић је у војној болници. Одго-вара по војној кривици
за издају земље. A реци ти мени да ли би можда твоја влада дозволила неком
мом представнику да посећује некога од ваших из-дајника?
- He би, светлости.
- C којим правом онда то захтеваш од мене, гос-подине?
[402]
i- — Хуманост ме нагони да то учиним, светлости.
- Ту твоју и Вучићеву хуманост ја ич не зарезујем. '4 Цукић се осмехнуо,
нашао некакав погодан израз
и њиме задовољио Енглеза.
Неколико дана после тога, управо 30. јуна пред зору, умро је Вучић.
Последња његова жеља била је да га сахране само у гаћама и кошуљи. Хтео је
да оде на онај свет као сиромах. Y страним новинама неко је написао како су
Вучића отровали. Кад је то прочи-тао, Михаило је дојурио Милошу сав
усплахирен.
- Ако је истина што се пише o Вучићу, онда нам ништа друго не
преостаје већ да скачемо у Дунав.
- Шта пише? - равнодушно упита Милош.
- Да је отрован.
- To ли пише! Mope, три дана ће o њему писати, a затим ће искрснути
нешто друго, па ће на Вучића сви заборавити као да није ни постојао. Сећаш
ли се кад си оно био c мајком у Цариграду? Видео си одају што се кроз њу иде
султану? - упита Милош и нежно помилова Михаила.
- Сећам се, па шта?
- E па колико је у тој истој одаји везира и паша удављено, војску би
могао саставити. A којег је сул-тана, реци ми, због тога заболела глава? Ако
треба доказати да је Вучић умро природном смрћу, у ста-њу сам лако да
докажем целом свету. Hero, мене мучи једна већа невоља из које не видим
излаза.
- Koja то, оче?
- Чиниш волико, много смо се нас двојица напа-тили док се поново
скрасисмо и вратисмо у Србију. И греха сам много на душу натоварио да ту
исту нашу Србију ојачам и престо нашој породици осигу-рам. А, ето, снаха
никако да ми роди унуче. Чини ми се да је она јалова и да неће никад ни моћи
да роди . ..
Подигавши главу, Михаило плану руменилом.
- Оче, ја волим Јулију. Ако би било питање она или престо . . . Morao бих
да живим и да нисам кнез. •
- Де, де, Михаило, нисмо дотле дотерали! Само, знаш ли како ми је
тешко умрети a да не видим за кога сам се т лико злопатио и у крви газио.
Михаило нагло изиђе, не рекавши ништа. Милош је осећао да није ни
њему лако, али није могао да схвати да се паметан човек, каквим је сматрао
свога сина, толико може везати за једну жену.
[403]
- Стране новине, оче, пишу непрестано o њему. Ето, јуче ме је срео
енглески конзул и питао ме да ли може да посети Вучића у болници. Упутио
сам га не тебе, али сам му признао да бих га ја колико сутра ос-лободио кад би
то зависило од мене. Додуше, нисам га бранио. Чак сам изнео све његове
злочине из Ка-тунске буне. Али тај проклети Енглез подругљиво се насмејао и
рекао како је Вучић све радио једино по наређењу кнеза и Савета.
- Ако! To што си га на мене упутио, добро си учи-нио.
Сутрадан се јави енглески конзул у аудијенцију. Милош нареди своме
писару Кости Цукићу да га прими и доведе.
- Остани да ми преводиш, a чиниш волико, немој да завијаш ко пиле у
кучине. Преводићеш онако како ја будем одговарао.
- Хоћу, господару.
Енглески конзул се љубазно захвалио кад је био понуђен да седне и
остао је да стоји пред старим кне-зом.
- Добио сам наређење своје владе - осмехивао се љубазно - да се
заинтересујем за здравље господина војводе Вучића, као и за поступак у
затвору према њему.
- Чиниш воликр, што твоја влада никад не нађе за потребно да се
заинтересује, рецимо, кад су оно Тур-ци стотине Срба набијали на коље?
Цукић преведе Милошеве речи. Енглез се намрш-ти и укрути се.
- Moja влада жели да добије то обавештење. По новинама се свашта
пише o Вучићу. Тврди се да је болестан и да га држите окована.
— Господине, насео си пресној лажи. Вучић није окован, a овде је и
лекар који га лечи. Он те може обавестити како се поступа са Вучићем.
- Да ли могу добити одобрење да га посетим?
- He, господине! Вучић је у војној болници. Одго-вара по војној кривици
за издају земље. A реци ти мени да ли би можда твоја влада дозволила неком
мом представнику да посећује некога од ваших из-дајника?
-He би, светлости.
- C којим правом онда то захтеваш од мене, гос-подине?
[402]
- Хуманост ме нагони да то учиним, светлости.
- Ту твоју и Вучићеву хуманост ја ич не зарезујем. *% Цукић се
осмехнуо, нашао некакав погодан израз
и њиме задовољио Енглеза.
Неколико дана после тога, управо 30. јуна пред зору, умро је Вучић.
Последња његова жеља била је да га сахране само у гаћама и кошуљи. Хтео је
да оде на онај свет као сиромах. Y страним новинама неко је написао како су
Вучића отровали. Кад је то прочи-тао, Михаило је дојурио Милошу сав
усплахирен.
- Ако је истина што се пише o Вучићу, онда нам ништа друго не
преостаје већ да скачемо у Дунав.
- Шта пише? - равнодушно упита Милош.
- Да је отрован.
- To ли пише! Mope, три дана ће o њему писати, a затим ће искрснути
нешто друго, па ће на Вучића сви заборавити као да није ни постојао. Сећаш
ли се кад си оно био c мајком у Цариграду? Видео си одају што се кроз њу иде
султану? - упита Милош и нежно помилова Михаила.
- Сећам се, па шта?
- E па колико је у тој истој одаји везира и паша удављено, војску би
могао саставити. A којег је сул-тана, реци ми, због тога заболела глава? Ако
треба доказати да је Вучић умро природном смрћу, у ста-њу сам лако да
докажем целом свету. Hero, мене мучи једна већа невоља из које не видим
излаза.
- Koja то, оче?
- Чиниш волико, много смо се нас двојица напа-тили док се поново
скрасисмо и вратисмо у Србију. И греха сам много на душу натоварио да ту
исту нашу Србију ојачам и престо нашој породици осигу-рам. А, ето, снаха
никако да ми роди унуче. Чини ми се да је она јалова и да неће никад ни моћи
да роди . ..
Подигавши главу, Михаило плану руменилом.
- Оче, ја волим Јулију. Ако би било питање она или престо . . . Morao бих
да живим и да нисам кнез. •
- Де, де, Михаило, нисмо дотле дотерали! Само, знаш ли како ми је
тешко умрети a да не видим за кога сам се т лико злопатио и у крви газио.
Михаило нагло изиђе, не рекавши ништа. Милош је осећао да није ни
њему лако, али није могао да схвати да се паметан човек, каквим је сматрао
свога сина, толико може везати за једну жену.
[403]
Готово једновремено c Вучићевом смрћу још се нешто догодило. На сам
Петровдан достављено је полицији да су бивши саветници припремали убис-
тво Милоша и Михаила. Они су, тобоже, били прона-шли једнога учитеља
мачевања, a y ствари требало је да он изврши убиство кнеза и његова сина.
Милош се претварао да је убеђен како су то хтели да га убију присгалице
Карађорђевића, Ненадовића и Станоје-вића. Зато је страшно претио и њима и
судијама који су их по ислеђењу пустили на слободу. Шта је после тога остало
и судијама и саветницима него да побег-ну у утврђење под заштиту Турака, a
потом да оду у туђину. Милош остаде на тај начин веран својој ра-нијој
политици - увек уништавати своје противнике. Исто тако, настојао је да одржи
и друго своје опро-бано оружје: да напуни што више кесу, јер је био убе-ђен да
се у политици ништа не може постићи без подмазивања. Зато је повећао
кнежевску апанажу на сто хиљада талира годишње и тражио да му се врате
или исплате имања која су му одузели уставо-бранитељи.
X
Y току лета сви су осећали да Милош нагло чили, постаје све ћудљивији,
и као да нешто стално очеку-је. Све више је избегавао друштво. Најрадије је
изла-зио на клупу поред чесме у Топчидеру. Ту је седео и размишљао. Каткад
му се дешавало да тако седећи и заспи. Оно што је још од њега ранијег остало
у њему - била је оштрина суда, али и детињска ћудљи-вост. Коста Цукић, који
је свуда пратио Милоша a кога je Милош уважавао и држао до његова мишље-
ња, често би поиздаље и врло опрезно започињао разговор са кнезом.
- Господару, мени се чини да-је,државних посло-ва све више.
- Јесте, јесте. Просто као да из земље извиру. А, ето, ви млађи не умете
полако. Све некако журите и све би напречац да решите.
- Мора се, господару. Такво је време. Није више Србија онаква каква је
некад била. Умножио се свет, па и сами послови. Зато није ни вама лако.
- Није, није лако, Коста!
[404]
- A зар не би могао Михаило да вам што помогне?
- Чиниш волико, видим ја да ви сви волите Ми-хаила више него мене. Али
доћи ће и његово. Тек, ја још не мислим да власт из својих шака пустим лако.
Цукић би тада почињао да прича o другим ства-рима.
Кнезу Милошу је увек бивало лакше кад би тако једноставно и лако
казао Цукићу што мисли. Сад је ћутао и замишл»ено гледао како се небо од
Срема мрачи облацима. Лака и потајна дрхтавица подузи-мала му је старачко
тело. Часак му мисли бистре и јасне, a потом се преко њих навлачи некаква
скрама. Осећа да се све више губи, да брзо заборавља шта је хтео рећи.
Напреже се. Учини му се како је негде у његовом мозгу зинула страшна
празнина. Ето, већ је заборавио шта је јуче било, али оно што се давно до-
годило у младости - и сада му је јасно. Изненада се присетио, погледао злобно
и подсмешљиво Цукића и рекао:
- Облачи се, биће кише. Ако, ако, и треба је. Без кише нема рода. Мене
опет обузела некаква језа. Старост је право грдило, мој Коста. Права правцата
ругоба! Hero, мало пре заборавих ти рећи.
- Шта то?
- Па оно кад си ме упитао што Михаилу не дам власт.
- Ја сам само рекао да вам помогне, јер сте изне--могли од толиких
народних послова.
- Е, јеси луд, Коста! Знаш ли ти да паметан човек три ства,ри никоме за
живота не да.
- Koje су то ствари, господару?
- Е, мој ћалове! To cy: жена, пушка и власт. Шта бих ја био да сам предао
Михаилу власт? Сви би ме погуркивали и подсмевали ми се. Овако, деде ко
има три чисте да стисне па да ми било шта одрекне? Могу, вала, наопако да
урадим, a сви ћете ви заједно c мојим Михаилом да ми повлађујете. He дам,
море, ништа из руку док ми је даха на устима!
Затим је дуго ћутао, a некакав лукав и зао под-смех појавио му се око
усана. Било је у томе нечега и снажног и упорног, нечег што се виђа на
лицима људи што никада не напуштају једну мисао коју сле-де и коју сматрају
водиљом у свом животу.
Y септембру je Милош пао у постељу, али ни тада није хтео да се
одрекне послова. На неколико дана
[405]
пред смрт више никога није примао сем Николе Христића, управника
града Београда. Често се зано-сио и упорно је ћутао. Па ипак, кад год би ушао
Христић, уздигао би се без ичије помоћи и ceo, a no-том пружио руку да му је
министар пољуби.
- Чиниш волико, је ли све у реду? - c муком га је питао.
- Све је у реду, господару - одговарао је Христић.
На Крстовдан, 14. септембра, кнез Михаило je nemao у цркву на
литургију и наредио да га одмах зову уколико старом кнезу позли. Око осам
сати Милош се нагло узнемири. Затражи да га исправе, a онда по-гледа све
присутне и упита:
- Где је мој Михаило?
- V цркви, господару. Данас је Крстовдан.
- Знам да је Крстовдан. Ако сам самртан, нисам памет изгубио - одговори
срдито и занесе се. Очи му се застаклише, a глава клону на узглавље . . .
'J
"Ц
Душан Баранин ВЕЛИКИ ГОСПОДАР
Издаван
СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА Београд, Маршала Тита 19
Главни уредник Милорад Бурић
Ликовно-графичка опрема Раде Ранчић
Коректор Милутин Миловић
Тираж 6.000
I
li
Штампа РО графичке делатности
„Нови дани" Београд, Војводе Бране 13