Masinski materijali 2 TRECI DEO

ZAVARIVANJE
Zavarivanje je proces izrade nerazdvojivog spoja uspostavljanjem
međuatomskih veza između delova koji se zavaruju, pri kome se pojedinačno ili
kombinovano koristi toplotna i mehanička energija, a po potrebi i dodatni
materijal. Zavarivanjem je moguće spajanje metala sa metalom, nemetala sa
nemetalom i metala sa nemetalom, ali se u praktičnom smislu podrazumeva
spajanje metala sa metalom.
Postupci zavarivanja : konvencialno,specijalno i postupci srodnih zavarivanja
Konvencionalni postupci:elektrolučno (E,MIG/MAG, TIG, EPP), elektrootporno
i gasno
Specijalni postupci: laser, električni snop i plazma.
Postupci srodnih zavarivanja: rezanje,lemljenje,lepljenje i navarivanje.
Imajući u vidu mehaničku i toplotnu energiju potrebnu za zavarivanje, na
dijagramu pritisak–temperatura mogu da se izdvoje četiri različite oblasti,
uključujući i oblast nedovoljne energije, sl. 1.5. Oblast 1 označava oblast
nedovoljnog pritiska i temperature, u kojoj je zavarivanje nemoguće, oblast 2
označava zavarivanje velikim pritiskom, oblast 3 označava zavarivanje
kombinovanim delovanjem pritiska i temperature, a oblast 4 označava
zavarivanje topljenjem (T > Ttop). Najčešće korišćeni postupci zavarivanja
spadaju u oblast 4 (elektro-lučno, gasno), a u oblasti 3 je elektrootporno
zavarivanje.
Slika 1.5. Oblasti zavarivanja u zavisnosti od pritiska i temperature

KLASIFIKACIJA POSTUPAKA ZAVARIVANjA

Postupci zavarivanja mogu da se podele prema načinu spajnja na postupke
topljenjem i postupke pritiskom. Postupke topljenjem spadaju oni postupci kod
kojih se proces spajanja odvija topljenjem i očvršćavanjem na mestu spoja.
Postupke pritiskom oni postupci kod kojih se proces spajanja odvija bez
topljenja .
Postupci zavarivanja se često dele prema izvoru energije: električna (luk, otpor,
snop), hemijska (plamen, eksploziv, termiti), mehanička (pritisak, trenje,
ultrazvuk) i ostale (npr. svetlost).U svakom slučaju postupci zavarivanja i
spajanja su definisani u standardu JUS C.T3.001, a njihova podela na 6 grupa
(elektrolučno, elektrootporno, gasno, zavarivanje u čvrstom stanju, drugi postupci
zavarivanja, lemljenje)

OSNOVNI POJMOVI U ZAVARIVANjU

Zavarenim spojem je konstruktivna celina koju čine osnovni metal (1), metal
šava, zona uticaja toplote (ZUT)

Metal šava nastaje očvršćavanjem istopljenog osnovnog i dodatnog materijala, ili

samo osnovnog materijala.
Zona uticaja toplote (ZUT), označena sa (7) na sl. 1.6a, je onaj deo osnovnog
metala, koji je pod uticajem zagrevanja i hlađenja pretrpeo izvesne strukturne
promene, ali ispod solidus linije.
Kod svakog zavarnog spoja razlikujemo: osnovni metal (1), metal šava (2),
naličje šava (3), koren šava (4) i ivica šava (8), sl. 1.6a.,uvar (5), ivica šava(6), sl.
1.6a, dubina (9), sl. 1.6b., yona uticaja toplote (ZUT (7) na sl. 1.6a, na sl. 1.6
prikazane su i osnovne dimenzije šava: širina (11), debljina (12) i nadvišenje
(10), i to za slučaj sučeonog, sl. 1.6b, i ugaonog spoja, sl. 1.6c, kao i za navareni
sloj, sl. 1.6d, kod koga je bitna i njegova debljina (13).
OBLICI ŽLEBOVA I NJIHOVE OZNAKE

Pre zavarivanja potrebno je pripremiti ivice osnovnog metala,čime se dobija

žleb za zavarivanje,čiji su osnovni pojmovi definisani standardom.Oblik i
dimenzije žleba su određeni standardom,a najčešće korišćeni žlebovi i izgled
odgovarajućeg šava su dati u tab. 1.2.
Prema obliku lica šava razlikuju se ravni, udubljeni i ispupčeni šavovi, sl. 1.9, a
prema kontinuitetu šavovi se dele na neprekidne, sl. 1.10a i isprekidane, sl.
1.10b, koji mogu da budu simetrični, sl. 1.10c, ili nesimetrični, sl. 1.10d.
Pripremljeni žleb u procesu zavarivanja topljenjem može da se ispuni u jednom ili
u više prolaza, ili u više slojeva, sl. 1.8, što prvenstveno zavisi od debljine
osnovnog materijala. Zavar predstavlja deo metala šava, nastao u jednom
prolazu ili sloju, sl. 1.8.
Zavisno od međusobnog položaja delova koji se zavaruju, osnovne vrste
zavarenih spojeva su sučeoni, preklopni, ivični, T spoj, sl. 1.11,

OSNOVNI POLOŽAJI PRI ZAVARIVANJU

Osnovni položaji zavarivanja mogu da se budu horizontalnom, horizontalno
vertikalnom, vertikalnom i nadglavnom položaju, sl. 1.12. Položaji zavarivanja,
koji nisu horizontalni, zovu se prinudni.

ELEKTROLUČNO ZAVARIVANJE
Pod pojmom elektrolučnog zavarivanja podrazumevaju se postupci zavarivanja
koji kao izvor toplote koriste električni luk uspostavljen između elektrode i
osnovnog materijala, a dodatni materijal je sama elektroda (postupci sa topljivom
elektrodom) ili žica za zavarivanje (postupci sa netopljivom elektrodom).
Električni luk je stabilno električno pražnjenje (usmereno kretanje elektrona)
kroz jonizovani vazduh ili gas.
Da bi vazduh bio jonizovan u njemu moraju da postoje elektroni i joni, koji svojim
usmerenim kretanjem obezbeđuju protok električne struje.Elektroni i joni u
vazduhu nastaju kao posledica procesa koji se odvija pri uspostavljanju
električnog luka. Ovaj proces može da se objasni u osnovnim crtama na primeru
uspostavljanja luka kratkim spojem, što se koristi kod E postupka (dodir elektrode
i osnovnog metala, sl. 5.1). Zbog mikroskopskih neravnina na dodirnim
površinama, sl. 5.1, kontakt i protok struje se uspostavlja na veoma maloj
površini, gustina struje je veoma velika, pa se dodatni i osnovni materijal tope
gotovo trenutno, a delimično i isparavaju. Dejstvom jakog električnog polja,
stvorenog naponom praznog hoda (uključen izvor struje, ali strujno kolo još nije
uspostavljeno), atomi metalnih para gube elektrone koje privlači pozitivna
elektroda (anoda), dok preostali deo atoma (pozitivni jon) privlači katoda. Pri
kretanju elektroni se sudaraju sa okolnim atomima i molekulima, stvarajući tako
nove elektro-ne i jone, čije usmereno kretanje održava električni luk.
Temperatura u električnom luku je 5000-7000 °C.Da bi se ostvarila jonizacija
vazduha potrebno je utrošiti određenu energiju, koja je za različite materijale
određena tzv. potencijalom jonizacije, tab. 5.1. Potencijal jonizacije je najniži za
zemnoalkalne metale, a najviši kod gasova kao što je azot (tab. 5.1). Zbog
niskog potencijala jonizacije zemnoalkalni metali (Na.K,Ka) se dodaju oblozi
elektrode da bi stabilizovali električni luk kod E postupka. Omov zakon U=IR za
klasične strujne protoke.

Statičku karakteristiku električnog luka

Električni luk se, u smislu zavisnosti napona luka od jačine struje, ne ponaša kao
klasični provodnici, što znači da za njega Omov zakon ne važi. Zbog toga je
potrebno poznavati statičku karakteristiku električnog luka, odnosno
zavisnost napona od jačine struje, koja je na sl. 5.4 data za dve dužine luka, l1i l2.

Zavisnost napona od jačine struje pokazuje tri različite oblasti u ponašanju luka -
I oblast u kojoj napon opada sa porastom jačine struje, II oblast u kojoj je napon
približno konstantan, i III oblast gde napon raste sa porastom jačine struje.
Stabilnost električnog luka zavisi od vrste struje. Kod jednosmerne struje luk je
stabilniji nego kod naizmenične struje, jer nema ciklične promene napona i jačine
struje. Teorijski posmatrano, promena napona i jačine naizmenične struje
uslovljava gašenje luka pri svakom prolasku kroz nulu. Da bi se postigla dovoljna
stabilnost luka naizmenične struje koristi se veći napon praznog hoda, što je
moguće samo do nivoa koji je bezbedan za zavarivača (60-70V). Stoga se u
oblogu elektroda ili prašak kod EPP postupka dodaju hemijska jedinjenja na bazi
K, Na, Ca i oksida Fe, koja smanjuju potencijal jonizacije i time povoljno utiču na
stabilnost luka.
 VRSTE I IZVORI ELEKTRIČNE STRUJE
Za elektrolučno zavarivanje se koriste obe vrste struje - naizmenična i
jednosmerna. Izvori naizmenične struje su transformatori, a jednosmerne struje
ispravljači i pretvarači. Izvori struje treba da obezbede neophodnu jačinu struje i
napon luka u nekom radnom opsegu, kao i lako uspostavljanje luka i njegovu
stabilnost. Osnovna karakteristika svakog izvora struje je zavisnost napona od
jačine struje, odnos-no njegova spoljna ili statička karakteristika. Osnovni
parametri statičke karakteristike izvora struje su napon praznog hoda (U0), koji
nastaje kada je izvor struje uključen, ali se ne zavaruje (I=0), struja kratkog
spoja (Ik), koja nastaje kada je elektroda u dodiru sa osnovnim metalom (U=0),
i radna tačka (RT), definisana presekom statičkih karakteristika izvora struje i
električnog luka, koja određuje radni napon (Ur) i struju (Ir).

RUČNO ELEKTROLUČNO ZAVARIVANJE OBLOŽENOM

ELEKTRODOM
Ručno elektrolučno zavarivanje obloženom elektrodom (E) je postupak spajanja
metala topljenjem obložene elektrode i dela osnovnog metala u električnom luku
koji se uspostavlja i održava između radnog komada (osnovnog metala) i
elektrode.
Topljenjem jezgra elektrode obezbeđuje se dodatni materijal za popunu žleba, a
topljenjem, sagorevanjem i ispa-ravanjem obloge obezbeđuje se zaštita metalne
kupke od okolnih gasova i vazduha. Istopljeni sastojci obloge se mešaju sa
rastopljenim metalom, pre nego što isplivaju na površinu jer imaju manju gustinu
od metalne kupke, i očvrsnu u obliku troske. Troska štiti metal šava od uticaja
okoline i usporava njegovo hlađenje, a posle zavarivanja se uklanja specijalnim
čekićem.
S obzirom na jednostavno rukovanje i relativno nisku cenu uređaja i dodatnog
materijala s jedne, a dobar kvalitet spoja s druge strane, ručno elektrolučno
zavarivanje obloženom elektrodom je donedavno primenjivano više od svih
ostalih postupaka zajedno.
Osnovni nedostaci E postupka su mala produktivnost usled česte zamene
elektroda i uklanjanja troske (brzina topljenja dodatnog metala je 1-2 kg/h),
komplikovana i dugotrajna obuka zavarivača, uticaj zavarivača na kvalitet šava,
blještava svetlost i štetni gasovi nastali sagorevanjem troske.

Uspostavljanje električnog luka

Uspostavljanje električnog luka je osim dodirom i odmicanjem (sl. 5.26a),
moguće i povlačenjem vrha elektrode, uz prelazak na potrebno rastojanje (sl.
5.26b). Drugi način ima prednost, jer se luk uspostavlja bez oštećenja obloge, a
dužina luka se reguliše povećanjem, a ne njegovim smanjenjem, što je daleko
lakše.
Prekidanje električnog luka je najbolje izvesti povlačenjem elektrode unazad (sl.
5.27b) na očvrslu trosku i udaljavanjem nakon toga. Pri direktnom podizanju
elektrode (sl. 5.27a) može da nastane greška u šavu tipa poroznosti.
Kod ručnog elektrolučnog uvek se koristi izvor sa strmopadajućom statičkom
karakteristikom, koji obezbeđuje malu promenu jačine struje pri slučajnoj promeni
dužine luka, koja je neminovna kod ručnog zavarivanja . Na sl. 5.17 je pokazano
kako se menja jačina struje (Ir1 i Ir2) i napon (Ur1 i Ur2) pri povećanju dužine luka
(l1 na l2) . Kao što se vidi sa sl. 5.18, promena napona je značajna, dok je
promena jačine struje mala. Kako promena napona ne utiče bitno na ostale
parametre zavarivanja, strmopadajućom karakteristikom je obezbeđeno dovoljno
kvalitetno zavarivanje, jer se parametri procesa, koji najviše zavise od jačine
struje, održavaju u uskim granicama.
Dodatni materijal
Elektroda za E postupak zavarivanja ima metalno jezgro, koje je obloženo sem
na slobodnom kraju koji je povezan držačem elektrode za izvor struje, a
istovremeno služi kao dodatni materijal.
Osnovne uloge obloge elektrode su:
- zaštita zone zavarivanja od okolnog kiseonika, azota i vodonika;
- stabilizacija i jonizacija električnog luka se postiže dodavanjem soli natrijuma,
barijuma, kalcijuma i kalijuma u oblogu, koje stvaraju gasove sa velikom
sposobnošću jonizacije, čime bitno povećavaju sposobnost vazduha da provodi
struju.
- usporavanje hlađenja metala šava Troska, obrazovana od očvrslih delova
rastopljene obloge prekriva metal šava i usporava njegovo hlađenje, jer ima
znatno manju toplotnu provodnost. ;
- prečišćavanje i legiranje metala šava; (dezoksidacija metala šava oblozi se
dodaju elementi sa velikim afini-tetom prema kiseoniku kao što su Ti, Al, Si, Mn,
a da se pri tom obrazovani oksidi lako uklanjaju iz metala šava . Radi se
prvenstveno o uklanjanju vodonika iz metala šava, čemu služi CaF2, zatim
fosfora i sumpora, čemu služe CaO i MnO, kao i svih ostalih štetnih ele-menata,
npr. azota. Legiranje metala šava je potrebno da bi se nadoknadio sagoreli udeo
pojedinih elemenata ili da bi se poboljšala svojstva metala šava. U tom cilju
najčešće se dodaju Mn, Si i Ni.
- omogućavanje zavarivanja u prinudnim položajima.
Prema sastavu obloga može biti kisela, bazna, celulozna, oksidna i
rutilna.Rutilna elektroda je ona elektroda koja u sebi sadrži TiO 2–rutil.Kojoj vrsti
pripada zavisi od sastava obloge.Postoje preporuke za svaku vrstu zavarivanja
koju treba obloženu epruvetu koristiti.Za obične poslove koriste se bazična i
rutilna,za cevovode celulozna,oksidna i kisela imaju retku primenu.
Prema odnosu ukupnog prečnika D, i prečnika jezgra, d, elektrode se dele na
tanko obložene (D/d< 1,2), srednje obložene (1,2<1,4<="" i="">) i debelo
obložene (D/d>1,4).
Vrsta struje se bira u zavisnosti od vrste obloge elektrode.Za ručno elektrolučno
zavarivnje se koristi naizmenična ili jednosmerna ( jednosmerna struja direktne polarnosti
(JSDP) ili jednosmerna struja indirektne polarnosti (JSIP))
JSIP-jednosmerna struja indirektne polarnosti je kada se elektroda veže za + pol,a radni komad za – pol.
JSDP-jednosmerna struja direktne polarnosti je kada se elektroda veže za – pol,a radni deo za + pol.
Zavisnost oblika šava od vrste struje prikazana je na sl. 5.20, gde se vidi da je
dubina uvarivanja najveća za JSIP, a najmanja za JSDP, uticaj na nadvišenje je
obrnut, a na širinu šava zanemarljiv.

Jačina struje značajno utiče na oblik šava i mehaničke osobine spoja. Pri
povećanju jačine struje nadvišenje i dubina uvarivanja se povećavaju, dok je
širina šava praktično nepromenjena, sl. 5.21. Pri zavarivanju u prinudnim po-
ložajima jačina struje se smanjuje do 20%, dok se za visokoproduktivne
elektrode koristi jača struja.

Napon luka ima mali uticaj na oblik šava, posebno ako se ima u vidu mali
raspon prome-ne kod E postupka, 22-32 V. Povećanjem napona luka povećava
se širina šava, a promene dubine uvarivanja i nadvišenja su neznatne.
Povećanjem dužine luka povećava se širina šava, a dubina uvarivanja i
nadvišenje smanjuju, sl. 5.24. Suviše kratak luk "uranja" u rastop što daje loš
kvalitet spoja sa greškama tipa nalepljivanja i uključaka troske. S druge strane,
predugačak luk je nestabilan i rasprskava dodatni metal. Idealno bi bilo da je
dužina luka jednaka prečniku elektrode.

Nagib elektrode u ravni upravnoj na ravan predmeta koji se zavaruju utiče

prvenstveno na dubinu uvarivanja, a u manjoj meri na širinu i nadvišenje šava.
Najveća dubina se postiže pri uglu od 90°, odnosno kada je elektroda upravna
na površinu zavarivanja, sl. 5.25. Izbor nagiba elektrode zavisi od osnovnog
materijala, obloge elektrode, položaja zavarivanja i vrste spoja.

ELEKTROLUČNO ZAVARIVANJE TOPLJIVOM ELEKTRODNOM

ŽICOM U ZAŠTITI GASA – MAG/MIG POSTUPAK
Elektrolučno zavarivanje topljivom elektrodnom žicom u zaštiti gasa je postupak
spaja-nja metala topljenjem i očvršćavanjem dela osnovnog metala i dodatnog
metala (elektrodna žica) pri čemu se za zaštitu rastopljenog metala koriste inertni
i aktivni gasovi, ili njihove mešavine.
MAG-metal active gas
MIG-metal inert gas
Pri čemu se kod MAG postupka kao zaštita koristi CO2 ili mešavina gasova koja
se ponaša kao aktivni gas, a kod MIG postupka Ar, He ili mešavina gasova koja
se ponaša kao inertni gas.
Prednosti su ušteda u vremenu zbog kontinualnog dovođenje žice i
nepostojanje troske , kao i mogućnost korišćenja žica manjeg prečnika, odnosno
većih gustina struje i bržeg topljenja dodatnog metala.
Nedostaci u odnosu na E postupak su veća cena uređaja i održava-nja,
smanjena stabilnost luka, veće rasprskavanje dodatnog metala i osetljivost
zaštitnog gasa na strujanje vazduha (na otvorenom prostoru ili pri promaji).
Slika 5.30. Elektrolučno zavarivanje topljivom elektrodom u zaštiti gasa
Slika 5.30. Elektrolučno zavarivanje topljivom elektrodom u zaštiti gasa
Načini prenošenja dodatnog materijala: u mlazu,u kapnim kapima,kratkospojeni i
impulsni prenosi.
DODATNOG METALA
Dodatni materijal može biti žica i gas.
Elektrodna žica je u obliku kotura prečnika je 0,8-3,2mm,prsečna težina kotura je
oko 15kg. Kao zaštitni gasovi se koriste argon, helijum, ugljen-dioksid, kiseonik,
azot, vodonik i njihove mešavine.
2CO2 2CO + O2 (5.12)
Smer ove reakcije zavisi prvenstveno od temperature tako što se na višim
temperaturama odvija disocijacija (razlaganje gasa), a na nižim temperaturama
asocijacija (spajanje gasova).
MAG se koristi ya ugljenične i niskougljenične čelike
MIG se koristi za visokougljenične,nerđajuće čelike i aluminijum.

Uticaj zaštitnih gasova

Uticaj vrste zaštitnog gasa na oblik šava je dat na sl. 5.43. Pri zavarivanju u
zaštiti gasa treba imati u vidu strujanje okolnog vazduha koje ne sme da bude
takvo da ometa dejstvo zaštitnog gasa. Posebno pri radu na otvorenom potrebno
je predvideti dovoljno dobar zaklon od vetra i prinudnog strujanja vazduha.
IZVORI STRUJE
Koriste se izvori struje sa ravnom ili blagopadajućom spoljnom statičkom
karakteristikom da bi se iskoristio efekat samoregulacije dužine luka, sl. 5.34.
Naime, ako se dužina luka poveća tako da se karakteristike luka menjaju
od 1 do 3, sl. 5.34, značajno se smanjuje jačina struje, što je na sl. 5.34
označeno sa I1 do I3. Usled smanjenja jačine struje gotovo trenutno se smanjuje
brzina topljenja elektrodne žice, a time i dužina luka. S druge strane, ako se
dužina luka smanji (karakteristike luka 3-1, sl. 5.34), jačina struje raste od I3 do I1,
pa se dužina luka povećava. Prema tome dužina luka se vraća na početnu bez
obzira na to da li se prethodno povećala ili smanjila, što se naziva efektom
samoregulacije.
Po pravilu se koristi jednosmerna struja indirektne polarnosti jer daje stabilan
luk. Direktna polarnost se koristi ukoliko je neophodno dobiti što manje
uvarivanje, npr. kod tankih limova, ali se njena primena izbegava zbog smanjene
stabilnosti luka. Naizmenična struja se ne koristi zbog značajno smanjene
stabilnosti luka.

ELEKTROLUČNO ZAVARIVANJE PUNJENOM ELEKTRODNOM ŽICOM

Elektrolučno zavarivanje punjenom elektrodnom žicom je postupak spajanja
metala topljenjem i očvršćavanjem dela osnovnog metala i dodatnog metala sa
zaštitom od gasa koji nastaje sagorevanjem i razlaganjem praška (punjenja) koji
se nalazi unutar žice, i eventualnom dopunskom zaštitom pomoćnim gasom, po
pravilu CO2, sl. 5.45. Ako se ne koristi dopunski gas onda se takve žice nazivaju
samozaštitnim.
ELEKTROLUČNO ZAVARIVANJE NETOPLJIVOM ELEKTRODOM U ZAŠTITI
INERTNOG GASA – TIG POSTUPAK
Elektrolučno zavarivanje netopljivom elektrodom u zaštiti gasa je postupak
spajanja metala topljenjem i očvršćavanjem dela osnovnog metala i dodatnog
metala (žica za zavariva-nje – ako se koristi), pri čemu se kao zaštita koristi
inertan gas (aktivni gasovi ne dolaze u obzir jer bi izazvali oksidaciju vrha
elektrode), sl. 5.48. Prednosti TIG postupka posebno dolaze do izražaja kod
tankih limova, materijala kao što su obojeni metali i nerđajući čelici, kao i korenih
prolaza odgovornih spojeva. Nedostatak mala ekonomičnost.

Efekti katodnog čišćenja

Ako se pol nalazi na osnovnom metalu onda se elektroni kreću od osnovnog
materijala prema elektrodi pri čemu se razvija oksidno skroma teško topivog
oksida Al2O3 sa površine i sprečava njegovo taloženje u dnu metala
šava.Postupak TIG je izuzetno čist postupak.
Naizmenična struja daje šav širine i dubine između dva polariteta jednosmerne
struje, sl. 5.49c. S obzirom na prirodu naizmenične struje (promena polariteta 50
puta u sekundi) električni luk je nestabilan.
Indirektna polarnost daje najširi i najplići šav, sl. 5.49b. Toplota pri zavarivanju
se raspoređuje suprotno prethodnom slučaju, odnosno 2/3 na elektrodu, a 1/3 na
osnovni materi-jal, što je neracionalno i daje nestabilan luk. Iako jednosmerna
struja indirektne polarnosti, zahvaljujući kretanju elektrona od osnovnog
materijala ka elektrodi, proizvodi efekt površin-skog čišćenja teškotopljivih
oksida, s obzirom na navedene nedostatke njena praktična prime-na je
beznačajna, a za zavarivanje aluminijuma i njegovih legura se koristi
naizmenična struja.
Jednosmerna struja direktne polarnosti daje najuži i najdublji šav, sl. 5.49a.
Toplota pri zavarivanju se raspoređuje približno 1/3 na elektrodu, a 2/3 na
osnovni materijal. Stoga se jednosmernom stru-jom direktne polarnosti zavaruju
metali kod kojih efekt čišćenja nije potreban (čelici, nikal, bakar i njihove legure).
NETOPLJIVA ELEKTRODA
Netopljiva elektroda se pravi od volframa, odnosno legura volframa i torijuma ili
cirko-nijuma. Za ručni TIG postupak postoje tri vrste elektroda: elektrode od
čistog volframa (W) , elektrode od volframa sa dodatkom 0,5; 1 ili 2% oksida
torijuma (W–Th) i volframove elektrode sa 0,3–0,5% cirkonijuma.
Ne samo vrsta materijala, već i oblik vrha elektrode bitno utiče na stabilnost luka
i dubinu uvarivanja.Postoje dva osnovna oblika vrha elektrode: konusni i sferni.
U prvom slučaju gustina struje je znatno veća, pa je strujni luk koncentrisan.U
drugom slučaju jačina struje je mala, luk nije koncentrisan, pa se dobija znatno
manja dubina uvarivanja, a veća širina šava.

DODATNI METAL
Kao ododatni materijal može da se koristi žica ili šipka.
Za zaštitu metalne kupke koriste se po pravilu inertni gasovi argon ili helijum, a
ponekad i vodonik ili azot. Osnovne prednosti argona u odnosu na helijum su:
veća jonizaciona energi-ja, što omogućava lakše uspostavljanje i održavanje
električnog luka, manji gradijent napona (6 V) u strujnom luku, što obezbeđuje
neznatnu promenu napona pri promeni dužine luka, izraženiji efekat čišćenja
oksida, manja osetljivost na strujanje okolnog vazduha, niža cena i sigurniji
rad. Prednost helijuma je veća toplotna moć luka, što je bitno kod zavarivanja
metala velike toplotne provodnosti, posebno kod većih debljina. Dodatni problem
kod primene helijuma je njegova mala gustina pa je za održavanje zaštitnog
omotača potreban dva do tri puta veći protok gasa. Stoga se u praksi najviše
primenjuje argon, a sreću se i mešavine argona sa helijumom (veće debljine i/ili
materijali veće toplotne provodnosti) ili sa vodonikom (nerđajući čelik).

ELEKTROLUČNO ZAVARIVANJE POD PRAŠKOM – EPP

POSTUPAK
Elektrolučno zavarivanje pod praškom (EPP) je postupak spajanja topljenjem i
očvršća-vanjem osnovnog (9) i dodatnog metala (1) pomoću električnog luka (2)
koji se pod slojem praška (4) stvara i održava između osnovnog materijala i
elektrodne žice, sl. 5.55. Metalna kupka (6) je potpuno zaštićena od okoline
slojem praška koji se delimično topi i očvršćava kao troska (7), a delimično
ostaje u nepromenjenom stanju, sl. 5.55. Uloga praška kod EPP postup-ka je
analogna ulozi obloge kod elektrode pri ručnom elektrolučnom zavarivanju.
Usled niske toplotne provodljivosti praška toplotni gubici su manji, a topljenje
metala efikasnije.
Slika 5.55. Šema EPP postupka (varijanta sa jednom elektrodnom žicom)
Za razliku od E postupka, gde jačina struje, napon električnog luka i brzina
zavarivanja mogu da se menjaju u relativno uskim granicama, kod EPP postupka
raspon promena je znatno veći, što omogućava efikasniju primenu ovog
postupka, naročito ako je neophodna velika produktivnost kao kod debljih limova
i dužih šavova. Može da se koriste dve elektrodne žice: u varijanti sa
zajedničkom metalnom kupkom, koja se odlikuje jedinstvenom kristalizacijom
metala šava i bržim hlađenjem, sl. 5.56a; ili u varijanti sa zasebnom metalnom
kupkom, sl. 5.56b, koja se odlikuje sporijim hlađenjem.
Prednosti osim veće brzine zavarivanja, mogućnosti topljenja veće količine
dodatnog i osnovnog metala, veće dubine uvarivanja, manje potrošnje dodatnog
materijala i malog rasprskavanja materijala, poboljšanje kvaliteta i ekonomičnosti
EPP postupka se postiže i: sigurnom zaštitom zone topljenja od dejstva spoljnih
faktora; smanjenjem opasnosti od neprovarenog korena; smanjenjem nivoa
uzdužnih, poprečnih i ugaonih deformacija; većim koeficijentom iskorišćenja
toplote.
Nedostaci ovog postupka su: relativno velike investicije u zavarivačke automate;
zavarivanje se izvodi samo u horizontalnom položaju; za zavarivanje tanjih
limova potreban je bakarni podmetač.

DODATNI MATERIJALI
Dodatni materijali za zavarivanje EPP postupkom su elektrodna žica i prašak.
1.Prema sadržaju MnO praškovi se dele na visokomanganske (>35% MnO),
srednjemanganske (15–30% MnO) i niskomanganske (<15% MnO).
2. Baznost praška može da se izračuna po sledećoj formuli:

Prašak je u hemijskom smislu bazni za B > 1,3;kiseo za B < 0,9;neutralan za 0,9

< B < 1,3.

Elektrootporno zavarivanje
Elektrootporna zavarivanja su postupci zavarivanja kod kojih se materijal
zagreva toplotom stvorenom električnim otporom, a zavareni spoj nastaje
dodatnim dejstvom sile pritiska između elektroda.
Osnovni postupci elektrootpornog zavarivanja su:
– tačkasto, kod koga spojevi nastaju u pojedinim tačkama preklopljenih delova,
– šavno, kod koga spoj nastaje preklapanjem niza zavarenih tačaka,
–bradavičasto, kod koga spoj nastaje u pojedinim tačkama preklopljenih
delova, koje su pre zavarivanja oblikovane kao bradavice,
– zbijanjem, kod koga spoj nastaje stalnim pritiskom na dve sučeone površine,
–varničenjem, kod koga spoj nastaje varničenjem između dve sučeone
površine.
Osnovne prednosti elektrootpornog zavarivanja su velika proizvodnost i
mogućnost automatizacije i robotizacije, a osnovne mane su ograničenja vezana
za geometriju delova koji se zavaruju, i nemogućnost postizanja hermetičnosti
spoja kod tačkastog zavarivanja.

ELEKTROOTPORNO TAČKASTO ZAVARIVANJE

Elektrootporno tačkasto zavarivanje je postupak spajanja metala kombinovanim
dejstvom toplote, dobijene električnim otporom u zatvorenom strujnom kolu
između dva lima (3) pritisnuta elektrodama oblika šipke (2), i sile pritiska F, sl.
6.1a. Pri tome nastaje spoj (zavarena tačka) kao na sl. 6.1b, gde je s debljina
lima, ds prečnik zavarene tačke (sočiva), H visina tačke, de prečnik
elektrode, h ulegnuće.
Džul–Lencovom zakonu: pri čemu je R-ukupan omski otpor, I jačina struje i t-
vreme zavarivanja.
Ru = R1-E + R1 + Rk12 + R2 + R 2-E
gde su R1 i R2 sopstveni otpori materijala, a R1-E (materijal-gornja elektroda), R2-
E (materijal-donja elektroda) i Rk12 (materijal-materijal), kontaktni otpori.
Zagrevanje pri elektrootpornom zavarivanju je kratkotrajno (od mikrosekunde do
nekoliko sekundi) i neravnomerno, pri čemu se najviše zagreva središnji deo
tačke (jezgro), gde je jačina struje najveća. Smanjenje sile pritiska na
elektrodama treba da kasni u odnosu na isključenje struje dok se ne završi
kristalizacija. Kod elektrootpornog zavarivanja postoji ograničavajući faktor,a to
je da tačke ne smeju da budu blizu. Rastojanje između dve tačke treba da je
optimalno ako su suviše blizu doći će do skretanja struje (šankiranja).
Elektroda kod elektrootpornog zavarivanja ima dvojaku ulogu a to su da prenosi
silu pritiska i da provodi struju.Elektroda se izrađuje od legura bakra zato sto
imaju dobru električnu provodljivost i otporne su na habanje. Stoga se za izradu
elektroda najčešće koriste legure bakra sa hromom Cr, sa kadmijumom Cd ili
trojna legura Cu-Cr-Zr, sem za neke specijal-ne primene gde se koriste
volframove legure (najčešće sa bakrom), koje imaju manju provod-nost od legura
bakra ali znatno veću tvrdoću.
Elektrode se u svakom slučaju hlade tekućom vodom da bi im se smanjila radna
temperatura i povećao radni vek.
PARAMETRI TAČKASTOG ZAVARIVANJA

Osnovni parametri tačkastog zavarivanja su jačina struje zavarivanja i vreme

zavarivanja.Na osnovu ova dva parametra postoje režimi zavarivanja.
 REŽIMI ZAVARIVANJA

Prema jačini struje i vremenu, režimi zavarivanja mogu da se podele na:

– „oštre“, kod kojih je jačina struje velika, a vreme zavarivanja kratko,
– „meke“ kod kojih je jačine struje mala, a vreme zavarivanja dugo.
Zavarivanje niskougljeničnih i niskolegiranih čelika debljine najviše do 6 mm se
veoma lako zavaruju i to je jednopotezno tačkasto zavarivanje.

ELEKTROOTPORNO ŠAVNO ZAVARIVANJE

Elektrootporno šavno zavarivanje je postupak spajanja metala kombinovanim
dejstvom toplote dobijene električnim otporom između dva lima pritisnuta
elektrodama oblika diska i sile pritiska.
Načina propuštanja struje utiče na oblik šava .

GASNO ZAVARIVANJE
Gasno zavarivanje je postupak spajanja metala topljenjem i očvršćavanjem
osnovnog i (po potrebi) dodatnog metala pomoću plamena dobijenog
sagorevanjem gorivog gasa. Podrazumeva se da gorivi gasovi sagorevaju u
struji kiseonika, ako nije naglaše-no drugačije (npr. sagorevanje u vazduhu).
Prednosti ovog zavarivanja su niska cena opreme,pokretljivos topreme i
jednostavnost rukovanja.Mane ovog postupka su količina i koncentracija toplote
je manja nego kod ostalih postupaka zavarivanja, pa je za gasno zavarivanje
karakteristično duže vreme zagrevanja i hlađenja, usled čega su strukturne
promene u ZUT izraženije i nepo-voljnije. Shodno tome, ovaj postupak je
pogodan jedino za zavarivanje tankih limova i cevi, posebno manjeg prečnika,
kao i za njihovo reparaturno zavarivanje.
Osnovni zahtevi koje treba da ispuni gorivi gas da bi se koristio za zavarivanje su
da temperatura plamena bude znatno viša od temperature topljenja osnovnog i
dodatnog metala, da brzina sagorevanja bude što veća, da se razvija dovoljna
količina toplote za topljenje osnovnog i dodatnog metala, kao i za nadoknadu
gubitaka toplote, i da hemijska reakcija plamena sa osnovnim i dodatnim
materijalom bude što manja.
Najčešće se koriste gorivi gasovi na bazi ugljovodonika: metan (CH4),
metilacetilen-propadijen (C3H4 – trgovački naziv MAPP), acetilen (C2H2),
propan (C3H8), propilen (C3H6), butan (C4H10) i vodonik (H2).
Ugljovodonici sagorevaju u dve faze i to su primarnoj i sekundarnoj.
Imajući u vidu jednačine sagorevanja, može da se zaključi da je udeo acetilena u
stehiometrijskoj smeši 0,28 (ukupno sagorevanje, odnos C2H2:O2 = 1:2,5), a u
neutralnoj smeši 0,5 (primarno sagorevanje, odnos C2H2:O2 = 1:1).
Za primarno sagorevanje kiseonika se koristi troši 40% kiseonika iz boce i 60%
kiseonika iz vazduha. Zavisno od odnosa acetilena i kiseonika, razlikuju
se redukujući (manjak kiseonika), neutralni (potpuno sagorevanje) i oksidišući
plamen (višak kiseonika).
Kod neutralnog plamena uočljive su tri različite zone jezgro,srednja zona i
omotač. Jezgro oblika konusa ili cilindra (zavisno od načina isticanja gasova), u
kojem se odvija deo primarnog sagorevanja. Srednja zona, oblika klina, gde se
odvija ostatak primarnog sagorevanja, a počinje i sekundarno sagorevanje,
odnosno oksidacija 2CO i H2 kiseonikom iz vazduha. Omotačplamena, u kojem
se odvija sekundarno sagorevanje na račun kiseonika iz vazduha.
Neutralan plamen se koristi za zavarivanje čelika, bakra, nikla i njegovih legura,
bronze i olova. Redukujući plamen se primenjuje kada se traži porast ugljenika u
zavaru kao npr. kod zavarivanja sivog liva, kao i za zavarivanje aluminijuma i
njegovih legura, legura magneziju-ma i navarivanja tvrdim legurama. Oksidišući
plamen se izbegava, jer reakcija kiseonika ima veoma štetno delovanje na
svojstva legura, sem kod zavarivanja mesinga gde se višak kiseo-nika koristi da
bi se sprečilo isparavanje cinka.

APARATURA ZA ZAVARIVANJE

Aparaturu za gasno zavarivanje čine boce za kiseonik i acetilen, redukcioni

ventili( reguliše prtisak), dovodna creva, gorionik sa promenljivom mlaznicom i
pomoćni alat.
Boce za kiseonik su bile plavem,a sad su bele i od 150bar.Bosce za acetilena je
bila bela,a sad je kesten smeđa i 15 bara. Crevo za kiseonik je plavo,a za
acetilena
je crveno.

DODATNI MATERIJALI
Dodatni materijali se isporučuju u obliku žica i šipki. Topitelji, oblika praha ili
pasta, se primenjuju pri zavarivanju livenog gvožđa, oboje-nih metala i legura,
nerđajućeg čelika i drugih legura. Osnovni razlog primene topitelja su
teškotopljivi oksidi koji se obrazuju pri zavarivanju navedenih materijala i svojim
prisustvom sprečavaju uspešno zavarivanje.

TEHNOLOGIJA GASNOG ZAVARIVANJA

U odnosu od kretanja gorionika i zice razlikuje se dve tehnike zavarivanja a to su unapred i unazad.
Tehnika gasnog zavarivanja unapred – tehnika zavarivanja kod koje je plamen
usmeren prema ivicama osnovnog metala
Tehnika gasnog zavarivanja unazad – tehnika zavarivanja kod koje je plamen
usmeren prema metalu šava
 GASNO REZANJE
Gasno rezanje je postupak razdvajanja metala njegovim sagorevanjem u struji
kiseonika,uz istovremeno oduvavanje produkata sagorevanja (troske), sl. 9.1. Da bi metal
sagorevao treba ga predgrejati do temperature paljenja (početka sagorevanja).
S obzirom na to da se gasno rezanje zasniva na sagorevanju metala, postoje
određeni uslovi koji moraju da budu ispunjeni da bi proces rezanja mogao da se
odvija:
– Temperatura sagorevanja metala treba da bude niža od temperature topljenja.
– Temperatura topljenja oksida treba da bude niža od temperature topljenja
metala.
– Toplota sagorevanja metala treba da bude dovoljna da, zajedno sa toplotom
plamena, održava temperaturu sagorevanja.

Oslobođena toplota čini približno 2/3 toplote potrebne za sagorevanje čelika, a

1/3 se dobija sagorevanjem gorivog gasa.

Uređaj za gasno rezanje

Uređaj za ručno gasno rezanje je praktično isti kao uređaj za zavarivanje, s tim
da je gorionik drugačiji, pa će samo on biti detaljnije opisan.