Professional Documents
Culture Documents
Source: Књиженство
Knjiženstvo
Location: Serbia
Author(s): Vladislava Gordić Petković
Title: Искуство, исповест, исказ: родно и формативно у српској женској прози
Experience, Confession, Statement: Gender and Identity Formation in Serbian Women’s
Fiction
Issue: 5/2015
Citation Vladislava Gordić Petković. "Искуство, исповест, исказ: родно и формативно у српској
style: женској прози". Књиженство 5:261-270.
https://www.ceeol.com/search/article-detail?id=582683
CEEOL copyright 2021
УДК
821.163.41.09-31 Гароња С.
821.163.41.09-32 Мркаљ Љ.
821.163.41(497.6).09-31 Ступар-Трифуновић Т.
DOI
10.18485/KNJIZ.2015.1.15
Филозофски факултет
1Овај рад је настао у оквиру пројекта Министарства за просвету, науку и технолошки развој
Републике Србије бр. 178002 Језици и културе у времену и простору
први корак истовремено онај који је најтеже направити. Један од доказа за то свакако је и
гинокритика, чије се релативно касно појављивање на књижевно-теоријској сцени може
објаснити једино чињеницом да је, да би се креирао засебан женски оквир за проучавање
женских текстова од околности њиховог настанка па до њихове анализе и интерпретације,
било потребно савладати многе отпоре. Ма како јој замерили усредсређеност на
психоаналитичку перспективу женског идентитета као инфериорног у односу на мушки,
односно на плански произведен осећај женске неадекватности мушким параметрима,
управо у побијању фројдијанских параметара гинокритика налази простор за историјску
перспективу женског стваралачког идентитета и борбе која га одређује, а то је борба да се
превазиђу мерила лажне универзалности скројена по патријархалном поимању утицаја и
моћи2.
2
О овоме више у Elaine Showalter, A Literature of Their Own: British Women Novelists from Bronte to
Lessing (Princeton: Princeton University Press, 1977).
3Elaine Showalter, A Jury of Her Peers: American Women Writers from Anne Bradstreet to
Annie Proulx (London: Virago Press, 2009), х ("Feminist critics have also interpreted "A Jury of
Her Peers" as a parable of the fate of the American woman writer in a literary culture organized
around patriarchal norms, values, judgments and laws.")
4 Elaine Showalter, A Jury of Her Peers: American Women Writers from Anne Bradstreet to
Annie Proulx (London: Virago Press, 2009), хi и даље.
америчке женске књижевности под насловом Суд њој једнаких: америчке жене писци од Ен
Бредстрит до Ени Пру из пера креаторке појма гинокритика Илејн Шоуволтер.
Илејн Шоуволтер пише своју историју женске књижевности у Америци почињући
од учене пуританске песникиње Ен Бредстрит (Ann Bradstreet), чија је прва књига објављена
1650, и завршава је са Ени Пру (Annie Proulx), чији је роман Планина Броукбек године 1999.
ревидирао жанр вестерна. У том су временском распону две америчке списатељице добиле
Нобелову награду, и почело је, од седамдесетих наовамо, опсежно истраживање са циљем
да се књижевни канон обогати поново пронађеним и одштампаним делима жена писаца.
Илејн Шоуволтер синтетише женску књижевну традицију у америчкој књижевности и
указује на дисензус као принцип који је пресудно одређује. Та традиција није хомогена ни
униформна, одликује је раскорак у виђењу приповедних поступака и стилова, њен квалитет
је неретко упитан, а њене амбиције да имитирају мушку традицију, попут оне да се креира
женски пандан великом америчком роману,5 лако се оспоре а тешко остваре.
У штиву које не карактерише само књижевнотеоријска и културолошка арбитража
већ и обиље ексклузивних и маркантних биографских детаља, Илејн Шоуволтер
представља плејаду књижевница не само из перспективе књижевног стварања, него кадрира
и животне околности у којима су њихова дела настајала. Неке су ауторке тако представљене
као пожртвоване мајке и ревносне домаћице, неке као јасно опредељене интелектуалке и
активисткиње, анализиране су њихове социјалне улоге, етичке одлуке, специфичности
формативних утицаја и околности који су обликовали њихову поетику. Харијета Бичер
Стоу (Harriet Beecher Stowe) се, тако, удала за мушкарца чији је једини иметак било знање
класичних језика, родила је седморо деце и написала роман који је оштро поделио
читалачку публику и каснију списатељску продукцију на струје „за“ и „против“ Томе према
критеријуму представљања расних разлика: њена приватна животна ситуација не може бити
занемарена као што не може бити занемарен ни скуп друштвених околности у којима њен
роман настаје. Ширли Џексон (Shirley Jackson), ауторка „Лутрије“, антологијске приче о
злостављању и маргиналности која је изазвала праву социјалну пометњу кад је објављена у
Њујоркеру 26. јуна 1948, а написана само три недеље раније,6 живописно је представљена
кроз призму своје наглашене ексцентричности као хиперактивна и неуротична супруга,
мајка и домаћица, чиме се јасно створио контраст њеном неправедно потцењеном прозном
стваралаштву које је читавој галерији англофоних писаца послужило као што признати, што
непризнати узор. Шоуволтерова нас је подсетила и на сестру славног писца Хенрија Џејмса
(Henry James) Алису (Alice), као на икону осујућене женске креативности.
За настанак женске књижевне традиције важан је егзистенцијални контекст, а
неретко је објашњавају практични разлози: за разлику од великих британских
романсијерки, америчке су се бавиле кућним пословима без обзира на имовински статус те
тако америчку женску књижевност обликује конструкт практичне и делатне жене која је у
непрестаном дослуху са својим свакодневним окружењем, док писци мушкарци
комуницирају са метафизичком сликом света. С друге стране, женски разлози за писање
често имају тесне везе са родно конструисаним култом пожртвованости: банкрот, болест,
5
Један занимљив пример, свакако не и једини, јесте роман Сине Џетер Наслунд (Sena Jeter
Naslund, 1942) Ахавова жена или гледање у звезде (Ahab's Wife: or, The Star-Gazer, 1999), који
настаје из експлицитно изречене ауторкине жеље да у велики амерички роман уведе женске
ликове.
6 Прича настаје „једног ведрог јунског јутра, док сам своју ћерку у колицима гурала узбрдо“
оскудица, смрт мужа или оца, и све друге врсте економске одговорности представљају
мотивацију за стварање. Нека значајна дела настају у егзистенцијалној оскудици, а само
богате, друштвено високо позициониране ауторке могле су писању да приступе као
узвишеној забави, попут Кетрин Ен Портер (Catherine Anne Porter), Едне Сент Винсент
Милеј (Edna St. Vincent Millay) и Идит Вортон (Edith Wharton). Већини је ипак сопствена
соба о којој је писала Вирџинија Вулф остала недостижна.
нараторке која је обележила њено детињство и уз чију се помоћ обликовала као личност: ту
су дедови, тетке, ујне, баке који су искусили социјална и политичка превирања, њихове
животне приче и њихове формативне улоге у одрастању једне девојчице представљају
веома важан фактор. Време прошлости и време приповедане садашњости које симболизују
нараторкине различите тачке гледишта разликују се и графички: курзивом се одређује
време садашњости, утисци, расположења и размишљања. Јунакињу видимо као спој два
утицаја, завичаја и велеграда, као власницу два језика, једног стандардног и модерног,
другог дијалекатског и архаичног, као некога ко памти воду са бунара, бакин кожух,
кокошку која леже пилиће, петролеј и цикорију, читав низ детаља који чувају сећање на
детињство као изгубљени рај – и сви ти детаљи постају део формативног процеса њеног
сазревања, укључујући и бакин коловрат, који ће, пажљиво спакован, понети са собом на
повратку у Београд као некакву гаранцију да ће се простору одрастања и сећања стално
враћати тако што ће га оживљавати у мислима и писању. Аркадија као локалитет изгубљене
среће и оствареног одрастања, истовремено је и простор из снова и паралелна реалност у
коју јесте могућ повремени повратак али са којим ипак више нема потпуне идентификације.
Јунакиња покушава да у свом сећању оживи митско поприште одрастања и да га
спасе од идеализације управо носталгичним сећањем. Рекло би се да је кључни оквир
романа носталгија, само кад то не би било одвише једноставно. Начин на који нараторка
супротставља садашњост и прошлост, историју и идилу, потврђује сличност носталгије са
меланхолијом: обе имају нејасне и универзалне, категоризацијама неподатне узроке који
измичу, с том разликом што је меланхолија осећај личног, приватног губитка и осујећења,
док носталгија подразумева везу са колективитетом, везу интимног и колективног памћења
која далеко од тога да је занемарљива.
Описујући пределе одрастања, нараторка описује и све оно што је изазивало
недоумицу, несигурност и страх, а безмало типски део тог одрастања је специфично
упознавање са Другим (културно различитим, номадским пре свега):
Цигани – њих смо се плашили као деца (као и тенкова, када пролази војска на вежбу,
негде у Папук). Било их је некад много по путевима, у чергама, које су подизали крај
друмова. Били су застрашујући, не онако романтичарски егзотични, како их опевају
песници. (Гароња 2014: 281).
Дечји страх потиче од запуштеног изгледа („чупави пси разних фела који их прате (...) из
кола су вириле чупаве жене са смакнутим танким, шареним марамама, и иста таква, мусава
деца“ (Гароња 2014: 283)). Деца заинтригирано прате и из прикрајка посматрају чергу која
простре шаторе на ливади и Циганке које се размиле по Аркадији зарад прошње или гатања.
„Бака је примала оне које су знале гатати. Увек је проверавала сваку могућност да чује
нешто о нашем деду, Николи, и давно после, а и о здрављу ближњих. И обично су јој
говориле, наравно потврдно, да је наш деда жив, неђе у далекој земљи. Добијале су за то
мерицу гра', мауна, лука, бундеву. (Гароња 2014: 282).
Литература
Showalter, Elaine. A Literature of Their Own: British Women Novelists from Bronte to
Lessing. Princeton: Princeton University Press, 1977.
Showalter, Elaine. A Jury of Her Peers: American Women Writers from Anne Bradstreet
to Annie Proulx. London: Virago Press, 2009.
UDC
821.163.41.09-31 Гароња С.
821.163.41.09-32 Мркаљ Љ.
821.163.41(497.6).09-31 Ступар-Трифуновић Т.
Faculty of Philosophy
Experience, Confession, Statement: Gender and Identity Formation in Serbian Women’s Fiction
The literary transformation of women’s experience springs from antagonistic and ambivalent attitudes
towards artistic tradition and artistic practice, since the mediation of women’s experience calls for the
reconstruction of those epistemological and interpretative norms and practices related to the making of a
literary work. Afraid that her unique experience might be transformed into a cliche, a woman author is
always asking the question of relevance – is the experience of a woman›s growing up and reaching maturity
important enough to be fictionalized? The subject matter of women’s experience turns into a stumbling
block due to awareness that literary tradition lacks a bold and resolute reconsideration of the plots dealing
with female life and growth. The paper sets out to explore three novels by women authors released in 2014,
discussing the issues of growth and maturity along with the topics of diversity, identity crises within a
frame of a fluid text bearing resemblance to fragmentary novel, autobiography and a short story cycle.