UNIVERZITET U NIŠU

ELEKTRONSKI FAKULTET

DOZIMETRIJA I DOZIMETRI
-Predavanja-

Nastavnik: dr Goran Ristić, red. prof.

Niš, školska 2016./2017. godina

SADRŽAJ:

1. JONIZUJUĆE ZRAČENJE........................................................................................... 1
1.1 Vrste zračenja prema dejstvu na materiju ................................................................. 1
1.2 Izvori jonizujućeg zračenja ...................................................................................... 1
1.3 Priroda jonizujućeg zračenja .................................................................................... 1
1.4 Vrste jonizujućeg zračenja ....................................................................................... 5
1.5 Prolaz jonizujućeg zračenja kroz materiju ................................................................ 6
1.6 Podela jonizujućeg zračenja po načinu nastanka ...................................................... 6
1.6.1 Prirodno jonizujuće zračenje ........................................................................ 6
1.6.2 Veštačko jonizujuće zračenje ....................................................................... 8
1.7 Antropogeni izvori jonizujućeg zračenja .................................................................. 8
1.7.1 Primena antropogenih izvora zračenja u medicini ......................................... 8
1.7.2 Ostali antropogeni izvori ozračivanja ........................................................... 9
1.8 Vrste i osobine radioaktivnih raspada ..................................................................... 10
1.8.1 Beta raspad................................................................................................. 10
1.8.2 Alfa raspad ................................................................................................. 11
1.8.3 Spontana fisija............................................................................................ 12
1.9 Zakon radioaktivnog raspada ................................................................................. 12
1.9.1 Vreme poluraspada..................................................................................... 13
1.9.2 Srednji život radioaktivnih atoma ............................................................... 13
1.9.3 Aktivnost radioaktivnog izvora .................................................................. 13
1.10 Dozimetrijske veličine i jedinice ............................................................................ 14
1.10.1 Ekspoziciona doza...................................................................................... 14
1.10.2 Apsorbovana doza ...................................................................................... 15
1.10.3 Kerma ........................................................................................................ 15
1.10.4 Praktično izračunavanje apsorbovane doze ................................................. 16
1.10.5 Ekvivalentna doza ...................................................................................... 18
1.10.6 Efektivna doza ........................................................................................... 19
1.10.7 Granice izlaganja........................................................................................ 20
1.10.8 Medicinske primene ................................................................................... 22
1.11 Interakcija jonizujućeg zračenja sa materijom ........................................................ 22
1.11.1 Vrste interkacija naelektrisanih čestica sa atomom ..................................... 23
1.11.2 Karakteristične veličine vezane za prolaz zračenja kroz materiju ................ 24
1.11.3 Prolaz jonizujućeg zračenja kroz materiju .................................................. 24
1.12 Detekcija zračenja.................................................................................................. 27
1.13 Dejstvo jonizujućeg zračenja na živu materiju........................................................ 28
1.14 Dejstvo jonizujućeg zračenja na čoveka ................................................................. 30
1.15 Jonizujuće zračenje i kancer................................................................................... 31
1.16 Citogenetički efekti černobilske katastrofe ............................................................. 32
1.17 Faktori životne i radne sredine i nastanak raka ....................................................... 34
 1.18 Akcidenti pri korišćenju radioizotopa..................................................................... 37
1.19 Akcidenti u nuklearnim elektranama ...................................................................... 39
2. NEJONIZUJUĆE ZRAČENJE ................................................................................... 41
2.1 Radio-frekventno (RF) zračenje ............................................................................. 42
2.2 Zone RF polja ........................................................................................................ 42
2.3 Fizičke veličine i merne jedinice ............................................................................ 44
2.4 Relacije između fizičkih veličina RF polja ............................................................. 44
2.5 Merenje RF zračenja .............................................................................................. 45
2.5.1 Antena (senzor) .......................................................................................... 46
2.5.2 RF detektori ............................................................................................... 46
2.5.3 Podsistem za procesiranje........................................................................... 47
2.6 Kategorizacija instrumenata za merenje RF polja ................................................... 47
2.7 RF dozimetrija ....................................................................................................... 48
2.7.1 SAR ........................................................................................................... 48
2.7.2 Gustina struje ............................................................................................. 50
2.8 Biološki efekti RF zračenja .................................................................................... 50
2.9 Elektromagnetizam ćelija ....................................................................................... 52
2.10 Osnovne mere zaštite od RF zračenja ..................................................................... 55
2.11 Greške pri merenju RF zračenja ............................................................................. 55
2.12 Optičko zračenje .................................................................................................... 56
2.13 UV zračenje ........................................................................................................... 56
2.13.1 Klasifikacija UV zračenja........................................................................... 56
2.13.2 Izvori UV zračenja ..................................................................................... 57
2.13.3 Faktori koji utiču na nivo prirodnog UV zračenja ....................................... 58
2.13.4 Dejstvo prirodnog UV zračenja .................................................................. 58
2.13.5 Primene veštačkog UV zračenja ................................................................. 59
2.14 Merenje UV zračenja ............................................................................................. 59
2.14.1 Osnovne fizičke veličine i merne jedinice................................................... 59
2.14.2 UV indeks .................................................................................................. 60
2.14.3 Senzori UV zračenja................................................................................... 62
2.15 UV merni instrumenti ............................................................................................ 63
2.16 Kvantna biofizika u tumačenju dejstava sunčevog zračenja na kožu ....................... 63
2.16.1 Tipovi kože ................................................................................................ 65
2.16.2 Štetnosti sunčevog zračenja ........................................................................ 65
2.16.3 Kako se pametno sunčati? .......................................................................... 66
2.16.4 UV indeksi i preporuke za izlaganje Suncu................................................. 66
2.17 Infra-crveno zračenje ............................................................................................. 66
 1. JONIZUJUĆE ZRAČENJE
1.1 Vrste zračenja prema dejstvu na materiju

Prema dejstvu na materiju, zračenje (radijacija) se može podeliti na jonizujuću i nejonizujuće. Pod
jonizujućim zračenjem se podrazumeva snop brzih naelektrisanih ili nenaelektrisanih čestica koje
imaju dovoljnu energiju da izazovu jonizaciju sredine kroz koju prolaze. Čestice koje ne mogu da
izazovu jonizaciju sredine čine nejonizujuće zračenje. Jasno je da neko zračenje može da jonizuje
jednu sredinu, a neku drugu ne. U tom pogledu ne može se precizno definisati donja energijska
granica koje je zračenje jonizujuće, a koje ne. Na primer, da bi se jonizovao molekul vazduha
potrebno je oko 32.5 eV energije. Jonizacija molekula je inicijalni proces koji može da prati čitav
niz drugih procesa, a koji mogu dovesti do znatnih promena strukture materije. Takvog niza
procesa nema kada je u pitanju nejonizujuće zračenje.

Jonizujuće zračenje se može podeliti u dve osnovne grupe: čestično i elektromagnetno

zračenje. Pod čestičnim zračenjem se podrazumevaju mikrosistemi okarakterisani masom, kao što
su alfa i beta čestice, protoni, nukleoni, kao i sistemi u čijem se sastavu nalazi više takvih čestica.
Elektromagnetno zračenje čine fotoni koji imaju dualnu prirodu, mogu se interpretirati kao i talasi
i kao čestice.

1.2 Izvori jonizujućeg zračenja

Jedna od podela izvora zračenja je na prirodne i antropogene. Prirodni izvori zračenja su

kosmički izvori i izvori koja potiču iz zemlje, tj. terestrijalni izvori. Antropogene izvore zračenja
predstavlja veliki broj radioaktivnih izvora i aparata načinjenih od strane čoveka koji mogu da
izazovu ozračivanje ljudi, kao što su:
• rendgen aparati i akceleratori,
• radionuklidi veštački proizvedeni u nuklearnim probama i pri proizvodnji struje,
• tehnološki povećana koncentracija prirodnih radionuklida, itd.

1.3 Priroda jonizujućeg zračenja

Kao što je već rečeno, jonizujuće zračenje se definiše kao zračenje koje može da izazove
jonizaciju materije kroz koju prolazi. Jonizacija može biti izazvana primarnim ili sekundarnim
dejstvom zračenja (radijacije). Proces jonizacije se javlja kada se dovoljna energije preda materiji,

1
pri čemu dolazi do izbacivanja jednog ili više elektrona iz atoma tj. molekula. Pri procesu
jonizacije uvek nastaje pozitivan jon ( A+ ), i može se predstaviti kao:

A → A+ + e − ,

Pri čemu jon može biti i višestruko naelektrisan ( A+ , A+ + , A+ + + , ...)

Najčešća podela jonizujućeg zračenja je na:

1. Korpuskularno (čestično), i
2. Elektromagnetno.

Korpuskularno zračenje je ono zračenje koje se sastoji od čestica (naelektrisanih ili

nenaelektrisanih) koje imaju svoju masu mirovanja i veliku kinetičku energiju. Veličina energije
je reda keV i MeV . U ovu grupu spada:

• beta zračenja (elektroni i pozitroni),

• protonsko zračenje,
• alfa zračenje,
• jonska zračenja i
• neutronsko zračenje.

Elektromagnetno zračenje se prostire posredstvom fotona, čija je masa mirovanja jednaka

nuli i za koje važi čestično-talasni dualizam, tj. elektromagnetno zračenje se može ponašati i kao
talas i kao čestica. Klasična fizika tretira elektromagnetno zračenje kao talasnu pojavu.
Elektromagnetni talasi se u vakuumu prostiru brzinom svetlosti, dok se u svim ostalim sredinama
prostiru brzinom manjom od brzine svetlosti. Za brzinu elektromagnetnih talasa važi relacija:
c = λ ⋅ν , (1)
gde je: λ - talasna dužina, a ν – frekvencija.
Osobine elektromagnetnog zračenja se menjaju u zavisnosti od talasne dužine i
frekvencije. Elektromagnetni talasi se mogu reflektovati ili apsorbovati u materijalu zavisno od
njihove talasne dužine. Kolika će biti frekvencija zračenja zavisi od izvora talasa, odnosno od
sistema koji emituje zračenje.
Jonizaciju sredine kroz koju zračenje prolazi može da izazove samo zračenje iz UV, X i γ
oblasti zračenja. Elektromagnetna zračenja nižih energija mogu da izazovu samo ekscitaciju
(pobuđivanje), pa se ne smatraju jonizujućim zračenjem.
Opseg talasnih dužina elektromagnetnih talasa naziva se elektromagnetni spektar.
Različita područja tog spektra imaju posebne nazive (radio talasi, X-zraci, itd) zbog specifičnih

2
načina njihovog stvaranja, detektovanja ili upotrebe. Granice između susednih oblasti spektra nisu
oštre (mikrotalasi zalaze u opseg IC, UV u opseg X zraka, itd).

Slika 1 Spektar elektromagnetnog zračenja

Klasična teorija elektromagnetnog talasa nije mogla uspešno da objasni emisiju i
apsorpciju elektromagnetnog zračenja, kao ni fotoefekat i Komptonov efekat. Prema Plankovoj
teoriji, koju je kasnije dopunio Ajnštajn, elektromagnetno zračenje se kroz prostor kreće u
"paketima energije" koji se nazivaju fotonima čija je masa mirovanja jednaka nuli, a energija je
jednaka:
hc
E = hν = , (2)
λ
gde je: Plankova konstanta h = 6.62 ⋅ 10 −34 Js .
Iz izraza (2.2) se vidi da je energija elektromagnetnih talasa obrnuto srazmerna talasnoj
dužini, tj. ona opada sa porastom talasne dužine.
Impuls fotona se može izračunati kao:
E hc h
p= = = . (3)
c c λ
Korpuskularna (čestična) priroda elektromagnetnog zračenja se ispoljava u ultraljubičastoj,
rendgenskoj i oblasti gama i kosmičkog zračenja.

3
 Slika 2 Grafički prikaz spektra elektromagnetnog zračenja

Na slici 2 dat je prikaz kompletnog frekvenciskog područja i prikaz najsnažnijih izvora zračenja u
određenom frekvencijskom području. Svi delovi elektromagnetnog spektra čine sastavni deo
čovekove sredine.
U opsegu frekvencija (50 − 60) Hz najveći deo zračenje dolazi iz visokonaponske mreže.
U području dugog, srednjeg, kratkog i ultrakratkog talasnog opsega izvori zračenja su uglavnom
radio i televizijski odašiljači. U opsegu (400 − 2000) MHz većinu zračenja stvaraju radarski
sistemi i sistemi pokretnih komunikacija. Elektromagnetna zračenja radiofrekventnog područja
imaju određeno biološko delovanje, naročito oblast mikrotalasnog zračenja u kojoj funkcionišu
neki medicinski aparati za fizikalnu terapiju. Mikrotalasna peć, takođe radi u ovom frekventnom
području. U mikrotalasnom području od 2000 MHz do 60 GHz preovladavaju radarski sistemi i
odašiljači usmerenih veza radiokomunikacijskih sistema, dok u infracrvenom talasnom području
dominiraju prirodni izvori zračanja. Infracrveno zračenja najvećim delom potiče od Sunca, a
emituju ga i sva druga tela zagrejana iznad apsolutne nule i to utoliko više ukoliko je ta
temperatura veća. Sva delovanja infracrvenih zraka temelje se na stvaranju toplote nakon njihove
apsorpcije u koži. Infracrvene radijacije se koriste u dijagnostici i terapiji određenih bolesti.

4
 Mogući oblici spektra elektromagnentog zračenja su linjiski (diskretni) i kontinualni.
Linijski spektar je spektar zračenja u kome se pojavljuju samo pojedine energije čestica zračenja,
koje u grafičkoj reprezentaciji spektra nazivamo spektralnim linijama. Kontinualni spektar
zračenja je spektar u kome su zastupljene sve energije fotona iz datog, šireg intervala energija.

1.4 Vrste jonizjućeg zračenja

Jonizujuća zračenja, koja se od ostalih vrsta zračenja (mikrotalasa, radiotalasa,...) razlikuju u tome
što prenosom svoje energije na materiju dovode do jonizacije atoma, možemo generalno svrstati u
nekoliko grupa:
1. Fotonsko, odnosno elektromagnetno zračenje dovoljno visoke energije da može da dovede
do jonizacije atoma. Po svom nastanku razlikujemo dve vrste elektromagnetnog jonizujućeg
zračenja: X i gama zrake. Prvo su otkriveni rendgenski ili X-zraci koji nastaju usporavanjem
brzih elektrona u materijalu (zove se i zakočno zračenje ili bremmstrahlung) ili emisijom
pobuđenih atoma (karakteristično X-zračenje). X-zraci po pravilu imaju manju energiju od
gama zraka iako su to takođe fotoni elektromagnetnog zračenja. Gama zrake emituju razni
radioaktivni izotopi nastali iz prirodnih radioaktivnih nizova ili nastaju proizvodnjom
veštačkih radioaktivnih izotopa u akceleratorima ili reaktorima. Prolaskom X ili gama zraka
kroz materiju dolazi do neke od tri vrsta interakcija: fotoelektrični efekat, Komptonov efekat
i stvaranje parova elektron-pozitron, pri čemu je uvek konačni produkt niz brzih elektrona
koji gube energiju jonizacijom. Ipak, zbog slabe interakcije sa materijom, X i gama zraci
relativno lako prolaze kroz materijal sa malim specifičnim gubitkom energije.

2. Beta čestice (elektroni: β-, e-, i pozitroni: β+, e+ ) nastaju ili kao produkt raspada
radioaktivnog (nestabilnog) jezgra nekog izotopa ili ubrzavanjem elektrona prolaskom kroz
veliku razliku potencijala (kao u TV ekranu ili akceleratoru). Njihova energija pri tome
zavisi od njihove brzine (energija od 1 eV jednaka je ubrzavanju elektrona kroz potencijalnu
razliku od 1 V ).

3. Alfa čestice (jezgra helijuma 24 He ) i protoni (p+), koji su takođe nastali kao produkt raspada
nestabilnih jezgara izotopa ili pak u akceleratorima, takođe gube energiju jonizacijom na
putu svog usporavanja u materiji. Pošto je njihova energija vrlo visoka (reda veličine MeV )
na svom relativno kratkom putu predaju veliku količinu energije i imaju veliki specifični
gubitak energije.

5
 4. Neutroni (n), koji se proizvode u reaktorima i radioaktivnim izotopima (procesom fisije)
znatno drugačije interaguju sa materijom zato što nisu naelektrisani. Neutroni moraju doći u
domet delovanja nuklearnih sila koji je mnogo manji od dometa elektromagnetnih sila. Pri
tom se dešavaju nuklearne reakcije koje kao produkte mogu emitovati neutrone (elastični i
neelastični sudari), naelektrisane čestice ili gama zrake. Gubitak energije neutrona u
mnogome zavisi od atomskih jezgara materijala kroz koji neutron prolazi.

1.5 Prolaz jonizujućeg zračenja kroz materiju

Svaki eksperiment sa zračenjem predstavlja u suštini prolaz zračenja kroz materiju. Pri tome
dolazi do međusobnog dejstva (interakcije) između zračenja i materije. Detekcija zračenja je
zasnovana na promenama sredine koje se detektuju pri prolazu zračenja kroz nju.

1.6 Podela jonizujućeg zračenja po načinu nastanka

Jonizujuće zračenje može da bude prirodnog i veštačkog porekla.

1.6.1 Prirodno jonizujuće zračenje

Prirodno zračenje se prema poreklu može grupisati u dve grupe.

Prvu grupu čini kosmičko zračenje koje se sastoje od primarnih čestica, većinom protona,
neutrona i helijumovih jezgara koji prodiru u atmosferu, i sekundarnih čestica koje nastaju
interakcijom ovih primarnih čestica sa atmosferom i drugim materijalima. Kosmičko zračenje po
poreklu se deli na solarno (energije reda MeV ) i galaktičko koje je visoko energetsko ( GeV ) i
koje najčešće potiče od radionuklidi koji su stvoreni u trenutku nastanka kosmosa, ali je njihovo
vreme poluraspada toliko veliko da se do sada nisu raspali.

Kosmičko zračenje se lako može meriti na površini Zemlje i promenljivo je sa vremenom.

Ono prati aktivnost Sunca i druge promene na Suncu, kao što su sunčevi ciklusi od 11 godina.
Promene sa geografskom širinom su relativno male, do 10 %. Značajna je promena sa visinom, i
porastom visine za 1800 m, duplira se intenzitet kosmičkog zračenja. Preko 10 km visine ova
zavisnost je još više izražena.

Kosmičko zračenje interaguje sa vazduhom i proizvodi nekoliko radionuklida od kojih je

14
najznačajniji ugljenik C . Stvaraju se takođe vodonik 3 H , berilijum 7 Be , natrijum 22
Na i dr.
Ugljenik 14C oksidira i ulazi u sve biološke procese i doprinosi dozi od oko 10 µGy god i to je
oko 99% ukupne doze koju ljudi prime od kosmogenih nuklida.

6
 Drugu grupu čini zračenje koje potiče od terestrijalnih radionuklida. U samom trenutku
stvaranja Zemlje pojedini radioaktivni elementi su ugrađeni u njen sastav. Ima ih dve vrste, oni
koji pripadaju jednom od četiri radioaktivna niza, i oni koji su van tih nizova. Najznačajniji od
onih koji se individualno pojavljuju je kalijum 40K, koji ima izotopsku obilnost 0.012% u odnosu
na ukupan kalijum u prirodi. Kalijum je biološki veoma značajan i ulazi u skoro sve biološke
procese. Čovek od 70 kg ima oko 140 g kalijuma, što odgovara aktivnosti od oko 4.4 kBq , i to

daje dozu zračenja od oko 190 µGy god .

232 241
Postoje četiri radioaktivna niza, koji počinju sa torijumom Th, plutonijumom Pu,
238
uranom U i uranom U235. U nizu urana 238
U nalazi se radijum 226
Ra koji se alfa raspadom
transformiše u radon 222Rn. Radijum 226Ra je prisutan u tragovima u skoro svim materijalima, tako
da se radon 222Rn konstantno stvara. On je inertan i izlazi sa mesta stvaranja difuzijom prodirući u
222
vazduh. Udisanjem vazduha unosi se i radon Rn i njegovi kratkoživeći potomci. Računa se da
između (40 − 50)% ukupne ozračenosti stanovništva potiče od radona 222Rn.

Tabela 1 Godišnje efektivne doze od prirodnih radionuklida

Izvor Godišnja efektivna doza [mSv]
Spoljašnje ozračivanje Interno ozračivanje Ukupno
Kosmičko zračenje
Jonizujuće komponenta 0.28 0.28
Neutralna komponenta 0.02 0.02
Kosmogeni radionuklidi 0.015 0.015
Primordijalni nuklidi
40
K 0.12 0.18 0.30
87
Rb 0.006 0.006
U niz 0.09 0.95 1.04
Th niz 0.14 0.19 0.33
Ukupno 0.65 1.34 2.0

7
 1.6.2 Veštačko jonizujuće zračenje

Veštačko jonizujuće zračenje je zračenje čija se proizvodnja zasniva na nuklearnim

reakcijama. Pod ovim imenom podrazumevaju se sve pojave u kojima jedno jezgro reaguje sa
drugim jezgrom, elementarnom česticom ili gama fotonom. Prvi veštački radioaktivni izotop
proizveden je 1934. godine, a otkrili su ga Irena Žolio-Kiri i Fraderik Žolio. To je bio radioaktivni
30
izotop fosfora P, dobijen bombardovanjem aluminijuma alfa česticama iz polonijuma. Oni su
detektovali da ovako ozračen aluminijum emituje β + zrake (pozitrone) i kada je izvor polonijuma
bio uklonjen. Ovu nuklearnu reakciju moguće je predstaviti u sledećem obliku:
4
2α + 27Al →1530P + 01n
13

30
Radioaktivni izotop fosfora P se ne nalazi u prirodi i prilikom radioaktivnog raspada on emituje
pozitrone
30
15 P→1430Si + +10β + .

Sa razvojem mašina za ubrzavanje naelektrisanih čestica (akceleratora) i nuklearnih reaktora

dolazi do razvoja proizvodnje veštačkih radioaktivnih izotopa. Stabilna jezgra se bombarduju
visokoenergetskim naelektrisanim česticama i rezultat su novi veštački izotopi.

1.7 Antropogeni izvori jonizujućeg zračenja

Izvori zračenja se prema poreklu dele na prirodne i veštačke (antropogene). Postoji veliki broj
antropogenih izvora koji mogu da izazovu ozračivanje ljudi:

• rendgen aparati i akceleratori,

• veštački proizvedeni radionuklidi u nuklearnim probama i pri proizvodnji struje,
• tehnološki povećana koncentracija prirodnih radionuklida.

1.7.1 Primena antropogenih izvora jonizujućeg zračenja u medicini

Glavni antropogeni izvor ozračivanja je medicinsko ozračivanje, koje podrazumeva X-generatore
i akceleratore čestica kao i radionuklide u nuklearnoj medicini, i koriste se u dijagnostičke i
terapeutske procedure.

U razvijenim zemljama godišnja efektivna doza od medicinskih izvora se približava dozi

od prirodnih izvora. U SAD srednja doza je oko 1 mSv god . U manje razvijenim zemljama doza
je manja i usrednjeno na svetskom nivou ona je oko 0.4 mSv god , što je oko 40% od prirodnog
zračenja.

8
 Najveće doze pri medicinskim rendgen snimanjima primaju se pri pregledu grudi, tj.
pluća, zato što je tada izložen veliki deo tela. Broj rendgen snimanja je različit u svetu, npr, u UK
ima oko 440 snimanja na 1000 stanovnika, a u Šri Lanki je oko 20 na 1000.

Profesionalno ozračivanje čini mali deo ukupne populacione doze jer ukupan broj lica koje
rade sa zračenjem predstavlja mali deo stanovništva. Ovde se uključuje i doza od nuklearne
energetike koja iznosi na nivou cele populacije manje od 1% u odnosu na prirodne izvore.

Slika 3 Srednje procentualno izlaganje stanovništva različitim izvorima jonizujućih

zračenja

1.7.2 Ostali antropogeni izvori ozračivanja

Ovde su uključena neka potrošačka dobra kao i tehnološki pojačano prirodno zračenje.
Sagorevanjem uglja dolazi do rekoncentracije prirodne radioaktivnosti. Ovo je svojevrsna
redistribucija radioaktivnosti iz dubine zemlje na površinu, i predstavlja mali ali realni izvor
zračenja. Značajniji je u umerenim i hladnim oblastima kod industrijski razvijenih nacija.

Dodatno ozračivanje nastaje usled korišćenja prirodnih fosfata u veštačkim đubrivima koji
su često bogati uranijumom, torijumom i kalijumom.

Proizvodi koji sadrže određenu radioaktivnost su luminiscentni časovnici (tricijum),

detektori vatre odnosno dima, neki pigmenti koji sadrže uranijum, uređaji za otklanjanje statičkog
elektriciteta, neki optički materijali i dr. Uređaji koji zrače su razni monitori i televizori, mada je
ovaj izvor zračenja vrlo dobro kontrolisan.

9
 1.8 Vrste i osobine radioaktivnih raspada

Pod prirodnom radioaktivnošću podrazumeva se spontani prelaz jednog atomskog jezgra u drugo
praćen emisijom različitih oblika zračenja (alfa i beta čestice, gama zračenje). Pored prirodne
postoji i veštačka radioaktivnost, gde jedno jezgro pri sponatnom prelazu u drugo, pored alfa, beta
i gama zračenja mogu emitovati jedan ili dva protona. Za ova jezgra se kaže da su radioaktivna.
Jezgra koja nemaju ovo svojstvo su stabilna. Radioaktivnost se javlja kod onih jezgara gde je
nepovoljan odnos broja protona prema broju neutrona ili kod jezgara koja imaju dinamičku
nestabilnost. Proces prelaska radioaktivnog jezgra u drugo jezgro naziva se radioaktivni raspad.

Osnovni tipovi radioaktivnog raspada su:

• beta raspad
• alfa raspad
• spontana fisija.
Svaki od ovih raspada je praćen emisijom odgovarajućih čestica, takozvanog radioaktivnog
zračenja.

1.8.1 Beta raspad

Beta raspad je najvažniji i najčešći tip raspada. On se javlja kod jezgara u kojima odnos broja
protona i neutrona nije najpovoljniji. Praktično, on se svodi na prelaz neutrona u proton ili
obrnuto, čime se dobija novo jezgro. Prema smeru ove promene i načinu na koji se ona vrši,
razlikuju se tri tipa beta raspada: β- raspad, β+ raspad i elektronski zahvat.

Beta minus raspad ogleda se u sledećem. U jezgru koje pretrpi β- raspad dolazi do prelaska
neutrona u proton uz emitovanje β- čestice i antineutrina, odnosno:

1
0 n→11p + −10β − + 00ν~ ,

gde je: n - neutron, p - proton, β - beta čestica, ν~ -antineutrino.

Za svaki pojedinačni β- radioaktivni izotop karakteristična je maksimalna energija beta

čestica Emax , koja odgovara slučaju kada elektron odnosi svu energiju. U tablicama se uvek

navodi baš ova energija, iako najmanji broj elektrona ima ovu energiju. Nultoj energiji β- čestice
odgovara slučaj kada antineutrino odnosi svu energiju, i ovi slučajevi su retki. Najverovatniji su
raspadi u kojima elektron odnosi oko 1 3 Emax , a antineutrino ostatak. Ako β- raspad vodi do

osnovnog stanja novog jezgra, kaže se da imamo čist β- raspad. Češći je slučaj da β- raspad ne
vodi do osnovnog stanja ili ne samo na njega, već i na izvesna pobuđena stanja novog jezgra.

10
Tada dolazi do emisije fotona gama zračenja, koju obično brzo sledi emisija β- čestice (manje od
milijarditog dela sekunde), tako da su praktično β i γ zraci istovremeni.

U jezgrima koja pretrpe β+ (pozitronski) raspad jedan od protona se raspada na neutron koji
ostaje u jezgru, pozitron i netrino, odnosno:
1
1 p→ 01n + +10β + + 00ν ,

gde je: n - neutron, p- proton, β+- beta čestica, ν- neutrino. Pozitron napušta jezgro i čini
pozitronsko zračenje. I ovde je zbog neutrina spektar kontinualan. Pre nego što su neutrino i
antineutrino otkiveni, postojanje ovih čestica je bilo neophodno zbog zakona održanja impulsa.
Pri prolazu kroz materiju pozitroni se susreću sa elektronima sredine i nestaju u procesu
anihilacije

Elektronski zahvat je tip beta raspada pri kojem je krajnja promena jezgra ista kao kod β+
raspada, ali se proces odvija na drugi način. Jedan od atomskih elektrona, najčešće elektron bliži
jezgru, je zahvaćen od strane jednog protona iz jezgra i dolazi do reakcije u kojoj se proton
transformiše u neutron. Pri ovakvom zahvatu elektrona, iz jezgra se emituje samo neutrino koji
ima tačno definisanu energiju:
0 −
−1 e +11p → 01n+ 00ν ,

gde je: e- oznaka za atomski elektron. Ovde se proton pretvara u neutron, tako da je promena
jezgra i atoma ista kao kod β+ raspada. Elektronski nivo u atomu sa kojeg je zahvaćen elektron
popunjava se elektronom sa viših nivoa, usled čega nastaje karakteristično zakočno zračenje.

1.8.2 Alfa raspad

Alfa raspad se sastoji u izbacivanju iz radioaktivnog jezgra tzv. alfa čestice koju čine četiri
nukleona od kojih su dva protona i dva neutrona. Alfa čestica je jezgro helijuma 4He, ali se pored
svoje oznake često obeležava i sa α. Ova čestica ima veoma povoljnu konfiguracija nukleona.
Alfa čestica je jedina čestica koja pri ovakvoj vrsti raspada izleće iz jezgra, pa svaki alfa-
radioaktivni izotop ima tačno određenu energiju. Njihov spektar je diskretan. Energija alfa čestica
se kreće u opsegu (4 − 10) MeV . Kod alfa raspada postoji oštra zavisnost između energije i
vremena poluraspada, i što je vreme poluraspada manje veća je energija, i obrnuto. Na primer:

Eα = 9 MeV, T1 2 = 10−7 s ;

Eα = 4 MeV, T1 2 = 1010 god .

11
 1.8.3 Spontana fisija
Spontana fisija se javlja kod najtežih jezgara i posledica su njihove dinamičke nestabilnosti. Sam
proces se sastoji u raspadu teškog jezgra na dva lakša jezgra (fisione fragmente). Teško jezgro se
ne raspada na dva jednaka fragmenta, već postoji određena verovatnoća da se mase fisionih
fragmenata nađu u određenom odnosu.

1.9 Zakon radioaktivnog raspada

Raspad svakog radioaktivnog jezgra nekog atoma je slučajan događaj koji ima statistički karakter.
Zakon radioaktivnog raspada govori o tome koliki će broj jezgara (atoma) ostati neraspadnut
posle određenog vremena.

Broj radioaktivnih jezgara dN koji se raspadne u vrlo malom vremenskom intervalu dt

srazmeran je broju raspoloživih radioaktivnih jezgara (atoma) N u nekom trenutku t, koji
odgovara početku tog vremenskog intervala dt (slika 4):

dN ∝ N ⋅ dt .

dN
}

N0 N N-dN N

dt
}

0 t t+dt t
Slika 4 Uz izvođenje izraza za radioaktivni raspad

Ako se uvede konstanta srazmernosti (u ovom slučaju je to konstanta radioaktivnog raspada λ),
onda se sa znaka srazmernosti prelazi na znak jednakosti:

dN = −λ ⋅ N ⋅ dt ,

znak "-" označava smanjenje (opadanje) broja radioaktivnih jezgara. Ova diferencijalna jednačina
se rešava razdvajanjem promenljivih i integracijom:

N (t ) t
dN
∫ = − ∫ λ ⋅ dt ⇒ N (t ) = N 0e-λt , (4)
N0 N 0

gde je N 0 broj neraspadnutih radioaktivnih jezgara u početnom trenutku, tj. u trentku t = 0 , a

N (t ) je broj neraspadnutih radioaktivnih jezgara u nekom kasnijem trenutku t . Izraz (2.4)

predstavlja zakon radioaktivnog raspada koji daje broj neraspadnutih radioaktivnih jezgara u
12
nekom trenutku t , i kao što se može videti, ovaj broj sa vremenom opada po eksponencijalnom
zakonu.
Broj raspadnutih jezgara ∆N (t ) nakon vremena t je:

∆N (t ) = N 0 − N (t ) = N 0 (1 − e −λt ) .

1.9.1 Vreme poluraspada

Vreme poluraspada je vreme za koje se raspadne polovina od prvobitno prisutnog broja
radioaktivnih atoma. Međusobni odnos konstante radioaktivnog raspada i vremena poluraspada se
izvodi iz zakona radioaktivnog raspada ako se stavi da je posle vremena t = T1 2 količina

neraspadnutih atoma: NT1/ 2 = N 0 2

N0 −λT1/ 2 (5)
= N 0e
2

Logaritmovanjem jednačine (2.5) dobija se:

ln 2 = λT1 2 , (6)

odakle sledi da je:

0,693
T1 / 2 = , (7)
λ

što predstavlja međusobnu vezu između konstante radioaktivnog raspada i vremena poluraspada.
Konstanta radioaktivnog raspada ima dimenzije recipročnog vremena.

1.9.2 Srednji život radioaktivnih atoma

Vremena života radioaktivnih atoma neke vrste su različite dužine i mogu biti u velikom
vremenskom intervalu od nule do beskonačnosti. Srednji život radioaktivnih atoma se definiše
kao statistički prosek za srednje vreme života velike većine atoma. Srednji život se nalazi iz zbira
vremena života svih radioaktivnih atoma podeljenog sa početnim brojem atoma.

1.9.3 Aktivnost radioaktivnog izvora

U praktičnom radu sa radioaktivnim supstancama obično se ne računa broj raspadnutih atoma, već
broj raspada u jedinici vremena, koji predstavlja aktivnost izvora, A:

dN
A=− = λN (8)
dt

Ako se početna aktivnost označi sa A0 i aktivnost po isteku nekog vremena sa At dobija se:

13
 At = λN t = λN 0 e − λt = A0 e − λt , (9)

gde je A0 = λN 0 . Izraz (2.9) pokazuje da aktivnost radioaktivnog izvora opada po istom,

eksponencijalnom zakonu po kome opada i broj radioaktivnih jezgara. Kao što je rečeno,
aktivnost A nekog radioaktivnog izvora se izražava preko broja raspada u jedinici vremena.
Jedinica za aktivnost u SI sistemu je Bq (Bekerel), 1 Bq = 1 raspad s . Jedinica van SI sistema za

aktivnost je Ci (Kiri) i predstavlja aktivnost 1 g radijuma 226

Ra , 1 Ci = 3.7 ⋅1010 Bq = 37 GBq .
Jačina izvora izražena kroz aktivnost može se primeniti na svaki radionuklid bez obzira na
energiju.

1.10 Dozimetrijske veličine i jedinice

U ovoj oblasti koristi se nekoliko specifičnih fizičkih veličina:

- ekspoziciona doza,
- apsorbovana doza,
- kerma,
- ekvivalentna doza,
- efektivna doza.

1.10.1 Ekspoziciona doza

Ekspoziciona doza De (često se naziva ekspozicija, i obeležava slovom X ) pokazuje moć
jonizujućeg zračenja da jonizuje vazduh kroz koji prolazi. Ona predstavlja apsolutnu vrednost
ukupnog naelektrisanja jona istog znaka dQ nastalih u vazduhu kada su svi elektroni, koji su
oslobođeni fotonima, potpuno zaustavljeni u vazduhu mase dm . Ekspoziciona doza se može naći
kao odnos ukupnog naelektrisanja jona dQ i mase dm :

dQ  C 
De = . (10)
dm  kg 

Ekspoziciona doza je uvek definisana u odnosu na vazduh, i njena jedinica je Ckg −1 .

Brzina ekspozicione doze D& e (brzina ekspozicije X& ) je odnos ekspozicione doze i vremena:

D  C 
D& e = e  kg ⋅ s  .
t  

14
 1.10.2 Apsorbovana doza
Apsorbovana doza, D (često se naziva totalna doza ili samo doza) je mera interakcije jonizujućeg
zračenja sa materijom i predstavlja energiju apsorbovanu po jedinici mase ozračene materije na
mestu ozračivanja. Za konstantni upadni fluks zračenja, apsorbovana doza je jednaka:

E  J 
D= ,
m  kg 

gde je E energija apsorbovana u materiji, a m masa materije u kojoj je ta energija absorbovana.

Ukoliko upadni fluks zračenja nije konstantan, onda se apsorbovana doza predstavlja u obliku:

dE  J 
D= .
dm  kg 

Jedinica za apsorbovanu dozu u SI sistemu jedinica je grej ( Gy ): 1 Gy = Jkg −1 , dok je stara

jedinica rad : 1 rad = 10 −2 Gy . S obzirom da doza zavisi od vrste materije, ona uvek mora biti
navedena: Gy ( voda ) , rad (silicijum ) , Gy( vazduh) .

Apsorbovana doza je najbolji fizički pokazatelj biološkog odgovora žive materije.

Apsorbovana doza vode, s obzirom da je voda najsličnija živim tkivima, koristi se kao etalon u
kliničkoj praksi.

Brzina apsorbovane doze, D& predstavlja apsorbovanu dozu po jedinica vremena:

D  Gy 
D& = . (11)
t  s 

1.10.3 Kerma
Veoma važna dozimetrijska veličina je kerma, K (Kinetic Energy Released per unit Mass in
Medium), koja predstavlja početnu kinetičku energiju svih naelektrisanih čestica, oslobođenih
nenaelektrisanim česticama (fotonima), po jedinici mase.

Kerma se u opštem slučaju može naći kao:

dEk
K= , (12)
dm

gde je dEk zbir početnih kinetičkih energija svih naelektrisanih čestica oslobođenih fotonima u
materijalu mase dm.

15
Kerma igra važnu ulogu u radijacionoj dozimetriji zbog toga što su kerma u vazduhu, Kair, i
ekspoziciona doza, De , tj. ekspozicija, X ( De = X ), povezani izrazom:

W 
K air = De   ,
 e  air

gde je (W e)air energija potrebna za stvaranje naelektrisanja od 1 C . (W e)air je konstantno i

iznosi 33.85 J C . Na osnovu ovoga se može zaključiti da je energija potrebna za oslobađanje

jednog elektrona, naelektrisanja e , u vazduhu jednaka 33.85 eV .

S obzirom da kerma predstavlja oslobođenu kinetičku enegiju po jedinici mase materije, ona
je usko povezana sa absorbovanom dozom koja predstavlja apsorbovanu energiju po jedinici mase
materije, i u slučaju vazduha ove dve veličine su jednake, K air = Dair , odnosno:

W 
Dair = De   = 33.85 ⋅ De [Gy] .
 e  air

Brzina apsorbovane doze u vazduhu je:

W   Gy 
D& air = D& e   = 33.85 ⋅ D& e   .
 e  air  s 

Jedinica za kermu je takođe Gy = Jkg −1

1.10.4 Praktično izračunavanje apsorbovane doze

Brzina apsorbovane doze, D& , se u praksi izračunava po formuli:

µ me ( E ) &  Gy 
D& = 33.85 De   (13)
(µ me ( E )) air  s 

gde je D& e brzina ekspozicione doze (ekspozicije), µme (E ) i ( µ me ( E))air su maseni apsorpcioni
koeficijenti koji zavise od energije zračenja (tzv. maseni energijski apsorpcioni koeficijenti) za
dati materijal i vazduh, redom.

U slučaju radioaktivnog izvora kobalta 60

Co koji emituje kvante energije E ≈ 1.25 MeV ,
maseni energijski apsorpcioni koeficijenti za silicijuma ( Si ), koji se npr. kod MOS tranzistora

često uzima kao referentni materijal, i vazduh iznose: ( µme (1.25 MeV)) Si = 2.65 ⋅ 10−2 cm 2 g i

( µme (1.25 MeV)) air = 2.67 ⋅ 10 −2 cm 2 g , odakle se zaključuje da je

( µme (1.25 MeV )) Si ≈ ( µme (1.25 MeV )) air .

16
Slika 5 pokazuje zavisnost µ me od energije fotona E za vazduh, vodu i silicijum. Sa slike se
može videti da za ove sredine nema značajnih razlika u vrednostima ovog koeficijenta za energije
veće od 0.2 MeV . Tabela 2 sadrži vrednosti µ me ( E ) za vazduh, vodu i silicijum za dva

radioaktivna izvora kobalta 60Co i cezijuma 131

Cs .

Apsorbovana doza za tkivo se uzima da je jednaka apsorbovanoj dozi za vodu, i ona se može naći
korišćenjem izraza (13). Za 60Co veza je ( µme (1.25 MeV)) H 2O ≈ 1.112 ( µme (1.25 MeV)) air .

4
10

Co: 1.25 MeV

Cs: 0.66 MeV
3
10
2
10
(cm2/g)

1
10

60
0

137
10
µme

-1
10
vazduh
-2 voda
10
silicijum
-3
10
-3 -2 -1 0 1
10 10 10 10 10
Energija fotona, E (MeV)

Slika 5 Zavisnost masenog energijskog apsorpcionog koeficijenta µ me od energije

fotona E za vazduh, vodu ( H 2O ) i silicijum ( Si )

Tabela 2 Vrednosti masenog energijskog apsorpcionog koeficijenta µme ( E ) u jedinicama

60 137
Co (1.25 MeV) Cs (0.66 MeV)

vazduh 2.67⋅10-2 2.93⋅10-2

voda 2.97⋅10-2 3.22⋅10-2
silicijum 2.65⋅10-2 2.92⋅10-2

60 137
U slučaju tačkastog radioaktivnog monoenergetskog izvora (npr. Co ili Cs ), koji emituje
fotone konstantne energije E , D& e se može izračunati pomoću izraza:

E ⋅ (µ me ( E )) air ⋅ A  C 
D& e = 3.76 ⋅10 −17  kg ⋅ s  , (14)
r2  

17
gde je At = A0 e − λt aktivnost radioaktivnog izvora, A0 je aktivnost na početku, tj. za t = 0 , λ je
radioaktivna konstanta i r je rastojanje u vazduhu između tačkastog izvora i tačke u kojoj se
posmatra doza (duž rastojanja r , s obzirom da se radi o vazduhu, apsorpcija zračenja je
zanemarljiva). A je izražena u jedinicama Bekerel, E u MeV , r u metrima.

U praksi se najpre izmeri brzina ekspozicione doze D& e , najčešće jonizacionom komorom, ili
izračuna pomoću izraza (2.14), ukoliko su poznati svi parametri koji se javljaju u ovom izrazu.
Zatim se, korišćenjem izraza (2.13), izračuna brzina apsrobovane doze D& . Ako je potrebno,
apsorbovana doza D se može naći iz brzine apsorbovane doze D& korišćenjem izraza (2.11).
60
Radioaktivni izvor Co je jedan od najpoznatijih izvora koji se koristi za ispitivanje uticaja
jonizujućeg zračenja na silicijumske komponente, zatim u radioterapiji, sterilizaciji, biološkim
istraživanjima, ozračivanjima u industriji, ... U svakom raspadu Co emituje β česticu i dva
60

fotona energija E1 = 1.17 MeV (99.86 %) i E2 = 1.33 MeV (99.98 %), pri čemu se transformiše u
60
jezgro nikla, 28 Ni . Ova dva fotona, različitih, ali veoma bliskih energija se obično posmatraju kao

dva fotona iste energije E = 1.25 MeV = (1.17 + 1.33) MeV 2 , tako da je ukupna energija

oslobođena pri svakom raspadu 2 E = 2 ⋅ 1.25 MeV = 2.5 MeV . Period poluraspada kobalta 60
Co
je T = 5.27 godina .

Radiaokativni izotop cezijuma, 137

Cs , čiji je period poluraspada T = 30 godina i koji pri svakom
raspadu emituje foton energije E = 0.66 MeV se takođe veoma često koristi.

1.10.5 Ekvivalentna doza

Ekvivalentna doza H je proizvod srednje apsorbovane doze u tkivu ili organu, koje preda
zračenje vrste R, i odgovarajućeg radijacionog težinskog faktora wR :

H = ∑ wR DT , R , (15)
R

pri čemu se sumiranje vrši prema vrsti zračenja. Jedinica za ekvivalentnu dozu je sivert
( Sv ): 1 Sv = 1 J kg .

DT , R je apsorbovana doza jonizujućeg zračenja svedena na prosečnu dozu zračenja u

posmatranom tkivu ili organu T , koja potiče od određene vrste zračenja R . Veličina wR
predstavlja težinski faktor za određenu vrstu i energiju zračenja i naziva se "radijacioni težinski
faktor". To je bezdimenziona veličina i odslikava relativnu opasnost pojedinih vrsta zračenja za

18
istu srednju apsorbovanu dozu. Za sve vrste zračenja niske vrednosti linearnog energetskog
prenosa - LET (Linear Energy Transfer), uključujući X i gama zračenje svih energija, kao i beta
čestice, težinski faktori imaju jediničnu vrednost ( wR = 1 ). Za protone, neutrone, alfa čestice, ...
težinski faktori imaju veće vrednosti.

Ekvivalentna doza ima manje fundamentalno značenje nego apsorbovana doza, ali ima veći
biološki značaj.

1.10.6 Efektivna doza

Verovatnoća nastajanja stohastičkog (slučajnog) efekta oštećenja zavisi od ekvivalentne doze, kao
i od vrste ozračenog tkiva ili organa. Zato se uvodi veličina koja se naziva tkivni težinski faktor
wT , koja predstavlja relativni doprinos oštećenja tog tkiva ukupnoj šteti od efekata koji rezultiraju
iz ravnomernog ozračivanja celog tela. Na osnovu ovoga faktora i ekvivalentne doze definiše se
nova veličina - efektivna doza E . Jedinica za ekvivalentnu dozu je sivert ( Sv ): 1 Sv = 1 J kg .
Efektivna doza je veoma značajna veličina u radijacionoj fizici i zaštiti od zračenja. Ona
predstavlja zbir ekvivalentnih doza u svim tkivima i organima ljudskog organizma pomnoženih
težinskim faktorima za tkiva i organe (tkivni težinski faktori), i prikazuje se relacijom:

E = ∑ wT H T , (2.16)
T

gde je H T ekvivalentna doza za tkivo ili organ T , a wT tkivni težinski faktor za to tkivo ili organ.
Vrednosti težinskog faktora date su u tabeli 3, i oni se normalizuju na jediničnu vrednost.
Tkivni težinski faktor je izveden iz podataka o ozračenoj (preživeloj) populaciji Hirošime i
Nagasakija. Težinski faktor je proporcionalan verovatnoći pojave kancera (ili genetskog efekta)
na nekom organu u slučaju uniformnog ozračivanja celog tela.

19
 Tabela 3 Tkivni težinski faktori
Organ Tkivni težinski faktori wT
ICRP ICRP
(1991) (1977)
Gonade (polne žlezde) 0.20 0.25
Crvena koštana srž 0.12 0.12
Debelo crevo 0.12 -
Pluća 0.12 0.12
Stomak 0.12 -
Želudac 0.05 -
Grudi 0.05 0.15
Jednjak 0.05 -
Jetra 0.05 -
Tiroida 0.05 0.03
Koža 0.01 -
Površina kostiju 0.01 0.03
Ostatak 0.05 0.30

Postoje više kategorija izlaganja jonizujućem i nejonizujućem zračenju:

• profesionalno izlaganje,
• medicinsko izlaganje (dijagnostika i terapija),
• izlaganje stanovništva.
Za lica koja stalno rade sa izvorima zračenja lična dozimetrijska kontrola je mesečna, a za lica
koja povremeno rade sa izvorima tih zračenja kontrola je tromesečna.
Na osnovu mnogobrojnih merenja određene su granice izlaganja za profesionalno izložena
lica, za stanovništvo, kao i za pojedine organe kod pacijenata.
Standardi koje preporučuje ICRP (International Commission on Radiological Protection)
primenjuju se na osobe koje rade sa izvorima jonizujućeg zračenja, na druge pojedince, kao i na
stanovništvo kao celinu. Oni važe za sve izvore jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja, ne
izuzimajući doze prirodnog zračenja koje mogu biti znatno povećane raznim tehnološkim
procesima i drugim delatnostima.

1.10.7 Granice izlaganja

Granica efektivne doze za profesionalno izložena lica iznosi 20 mSv po godini, izražena kao
prosečna vrednost za period od pet uzastopnih godina, uz dodatno ograničenje da ni u jednoj
godini efektivna doza ne pređe vrednost od 50 mSv .
Granice ekvivalentnih doza za ograničavanje izlaganja pojedinih organa profesionalno
izloženih lica su:

20
 • za očno sočivo - 150 mSv po godini

• za kožu - 500 mSv po godini (usrednjenu po površini kože od 1 cm 2 nezavisno od

veličine izložene površine)
• za delove ekstremiteta (šake, podlaktice, stopala, gležnjeve) - 500 mSv po godini.

Granica efektivne doze za lica starija od 18 godina, koja u toku školovanja koriste izvore
ili rade u poljima jonizujućeg zračenja jednake su granicama doza za profesionalno izložena lica.

Granica efektivne doze za lica između 16 i 18 godina, koja u toku školovanja koriste
izvore ili rade u poljima jonizujućeg zračenja je 6 mSv po godini.

Granice ekvivalentne doze za pojedine organe ovih lica su:

• za očno sočivo 45 mSv ,

• za kožu 150 mSv po godini,

• za delove ekstremiteta 150 mSv po godini.

Granica efektivne doze za stanovništvo iznosi 1 mSv po godini. To se odnosi na zbir

odgovarajućih doza od spoljašnjeg izlaganja u određenom vremenskom periodu i očekivane
efektivne doze unutrašnjeg izlaganja, za isti period.
Neki primeri nivoa doze:
• Let avionom, London-New York 0.1 mSv
• Granica doze za stanovništvo 1 mSv
• Tipične godišnje doze za letačko osoblje (posade aviona) 2-4 mS
• Prosečna doza od prirodnog zračenja po godini 2-4 mSv
• Prirodni fon Yangjiang Kina 6-7 mSv
• Medicinska dijagnostika do 10 mSv
• Prirodni fon, Kerala Indija 10-15 mSv
• Granica za profesionalna lica (usrednjeno za 5 godina) 20 mSv
• Granica za profesionalna lica za 1 godinu 50mSv
• Tipična misija u kosmosu 100 mSv
• Prirodni fon, Ramsar, Iran 200 mSv
• Malo povećanje broja kancera u populaciji - akutno ozračivanje 100 mSv
• Malo povećanje broja kancera u populaciji - hronično ozračivanje 200 mSv
• Procenjena doza trogodišnju misija do Marsa 1 Sv
• Preživeli atomsko bombardovanje do 4 Sv

21
 • Srednja smrtna doza (čovek bez med. tretmana) akutna ekspozicija 4-5 Sv
• Srednja smrtna doza (čovek sa med. tretmanom) akutna ekspozicija 7-8 Sv
• Destrukcija G-I trakta, oštećenje pluća, sigurna smrt u 5-12 dana
(celo telo ozračeno) 10-20 Sv
• Kancer radioterapija (doza u tumoru) 10-100 Sv

Doze pri medicinskoj dijagnostici po jednom pregledu

• Grudni koš (1 film) 0.1 mSv
• Snimanje zuba 1.6 mSv
• Mamografija 2.5 mSv
• PET 3.7 mSv

• Snimanje kosti ( 99Tc -tehnecijum) 4.4 mSv

• CT celog tela 10 mSv

1.10.8 Medicinske primene

Glavni antropogeni izvor ozračivanja je medicinsko ozračivanje, koje podrazumeva X-zračne
(rendgenske) generatore i akceleratore čestica, kao i radionuklide u nuklearnoj medicini, koji su
uključeni u dijagnostičke i terapeutske procedure.

U razvijenim zemljama godišnja efektivna doza od medicinskih izvora se približava dozi

od prirodnih izvora. Na primer, u SAD srednja doza je oko 1 mSv god . U manje razvijenim
zemljama doza je manja i usrednjeno na svetskom nivou ona je oko 0.4 mSv god što je oko 20%
od prirodnog zračenja.

Najveće doze pri medicinskim rendgen snimanjima primaju se pri pregledu grudi, tj. pluća,
jer je tada izložen veliki deo tela. Broj rendgen snimanja je različit u svetu, na primer u UK ima
oko 440 snimanja na 1000 stanovnika, a Šri Lanki je oko 20 na 1000.

1.11 Interakcija jonizujućeg zračenja sa materijom

Svaki eksperiment sa zračenjem predstavlja u suštini interakciju zračenja sa materijom, prilikom

prolaska kroz materiju. Pri tome, zračenje deluje na materiju izazivajući njene različite promene.
Detekcija zračenja je zasnovana na promenama sredine koja detektuje zračenje pri prolazu
zračenja kroz nju. U svakom eksperimentu, od radioaktivnog izvora preko aparata i detektora do
osoblja prisutan je prolaz zračenja kroz materiju. Kao što je već rečeno, jonizujuća zračenja mogu
se podeliti u dve osnovne grupe:

22
 - čestična, i
- elektromagnetna zračenja.

Pod čestičnim zračenjem se ovde podrazumevaju mikrosistemi okarakterisani masom. To mogu

da budu ili neke čestice kao što su nukleoni i elektroni ili sistemi složeni iz više takvih čestica.
Elektromagnetno zračenje se razlikuje od čestica po tome što nema masu mirovanja.

Prolaz naelektrisane čestice kroz materiju sastoji se od niza sudara, tako da sudar postaje
osnovni element analize. U mehanici se razlikuju dve vrste sudara: elastični i neelastični. U
elastičnom sudaru dolazi do prenosa kinetičke energije sa jednog sistema na drugi, ali ukupna
kinetička energija svih sistema koji učestvuju u sudaru ostaje ista pre i posle sudara. U
neelastičnom sudaru kinetička energija sistema ne konzervira se (ne održava se), već se jedan njen
deo gubi (troši) na unutrašnja kretanja sistema.

1.11.1 Vrste interkacija naelektrisanih čestica sa atomom

Elastični sudari

Glavni efekat elastičnih sudara je skretanje čestica koje je utoliko verovatnije ukoliko su
naelektrisanja čestica i jezgra veća, a energija čestice manja. Skretanje pri malom uglu mnogo je
verovatnije i češće nego skretanje pri većem uglu. Gubitak energije u elastičnim sudarima
relativno je mali usled velike razlike u masama. On se zbog toga često može zanemariti u odnosu
na ostale važnije gubitke.

Neelastični sudari

U neelastičnom sudaru sa atomom naelektrisana čestica može da prenese deo svoje kinetičke
energije bilo na elektrone vezane za jezgro, bilo na samo jezgro. Neelastični sudari naelektrisanih
čestica sa elektronskim omotačem dovode do eksitacije i jonizacije.

Ekscitacija

Ekscitacija je proces u kome je elektron primio deo energije od čestice, prelazeći pri tom u neko
više energetsko stanje. Kada se atom nađe u pobuđenom (ekscitovanom) stanju, postoji više
načina na koje može da se otpusti višak energije. Energija ekscitacije može da se otpusti bilo
disocijacijom atoma, bilo emisijom jednog ili više fotona. Treba imati u vidu da je više atoma
često vezano u molekul, tako da se u tom slučaju radi o ekscitovanom stanju molekula.

23
Jonizacija
Jonizacija je najverovatnija u spoljnoj ljusci atoma. Ukoliko dođe do jonizacije unutrašnjih ljuski,
elektroni sa daljih ljuski ih popunjavaju uz emisiju fotona, prenoseći šupljinu bliže periferiji
atoma. Atom ili molekul mogu da ostanu u jonizovanom stanju duže vremena nego što bi trajala
ekscitacija, a vraćanje u normalno stanje zavisi od raspoloživih elektrona u njegovoj okolini.

1.11.2 Karakteristične veličine vezane za prolaz jonizujućeg zračenja kroz materiju

Moć zaustavljanja: Naziva se još i srednji gubitak energije ili LET (Linear Energy Transfer).
Pokazuje koliki deo energije dE izgubi radioaktivno zračenje pri prolazu kroz materijal debljine
dx. U obzir se uzimaju svi procesi koji doprinose gubitku energije. Dužina puta koju je zračenje
prošlo može se meriti ili u linearnim jedinicama dužine kao što su cm , mm i µm , ili u količini
materijala koji otpada na takvu dužinu.

Relativna moć zaustavljanja predstavlja odnos moći zaustavljanja u nekom materijalu i moći
zaustavljanja u nekoj standardnoj sredini. U slučaju alfa čestice standardna sredina je vazduh, a u
slučaju elektrona aluminijum.

Domet: Naelektrisana čestica posle ulaska u neki apsorbent postepeno gubi energiju dok se ne
zaustavi. Pređeni put je direktno srazmeran utrošenoj energiji i definiše se kao domet.
Eksperimentalno se domet lakše meri nego neka druga veličina koja karakteriše prolaz zračenja
kroz materiju.

Specifična jonizacija predstavlja broj jona koje čestica oslobodi po jedinici pređenog puta. Ona
zavisi od energije čestica i sredine kroz koju prolazi.

1.11.3 Prolaz jonizujućeg zračenja kroz materiju

Prolaz alfa čestica

Alfa čestice su dvostruko pozitivno naelektrisane i predstavljaju jezgra helijuma. Emituju se iz
teških radioaktivnih elemenata prisutnih u prirodi kao što su uran i radijum, kao i iz nekih veštački
proizvedenih radioaktivnih elemenata. Zbog njihove relativno velike dimenzije one se lako
sudaraju s materijom i brzo gube svoju energiju. Zbog toga imaju malu sposobnost prodiranja te
ih je moguće zaustaviti prvim slojem kože ili listom papira. Međutim, ukoliko se unesu u telo, na
primer disanjem ili gutanjem, alfa čestice mogu predstavljati veliku opasnost za ćelije unutar tela,
zato što predaju svu svoju energiju na relativno maloj udaljenosti. Samim tim, alfa čestice mogu
uzrokovati veće biološke štete od drugih vrsta zračenja.

24
Opšta diskusija o alfa česticama uglavnom važi i za ostale teške čestice kao što su protoni,
deuteroni i tritoni, samo se naravno kvantitativni podaci razlikuju.
Trag alfa čestice ima sledeće osobine:
- približno je prav,
- na samom kraju dolazi do naglih skretanja,
- dužina traga približno je ista za sve čestice iste energije, što znači da je domet dobro
definisan (fluktuacije dometa iznose 3-4%),
- unutar monokinetičkog snopa alfa čestica, njihov broj se ne smanjuje sve do kraja traga.

Prolaz elektrona
Prolaz elektrona kroz materiju složeniji je od prolaza alfa čestica zbog toga što oni imaju znatno
manju masu, a veću brzinu. Ponašanje elektrona u osnovnim procesima se može ovako rezimirati:
- u elastičnim sudarima sa jezgrom elektron više skreće zato što ima znatno manju masu.
Ovaj proces je utoliko značajniji ukoliko je redni broj Z materijala veći, a energija elektrona
manja,
- zakočno zračenje nije zanemarljivo kod elektrona i utoliko je važnije ukoliko je Z
materijala veće i energija elektrona veća. U tom procesu nije samo važno skretanje već i
gubitak energije koji može da ide i do 100%.
Kod elektrona do nekoliko megaelektronvolta ( MeV ), koji nas interesuju, najveći deo energije
gubi se još uvek u neelastičnim sudarima sa elektronima. Samo sada su to sudari čestica iste mase,
tako da se u jednom sudaru može preneti veliki deo energije.

Prolaz gama zračenja

Pri prolazu gama zračenja kroz materiju, koji se suštinski razlikuje od prolaza naelektrisanih
čestica, dolazi do niza procesa, od kojih ćemo razmotriti samo tri koji imaju najveće verovatnoće:
- fotoefekat,
- Komptonov efekat i
- stvaranje parova.

Fotoefekat može se predstaviti kao sudar fotona sa elektronom vezanim za jezgro. U sudaru foton
potpuno nestaje predajući elektronu celu energiju Eγ , koju nosi. Elektron koristi deo dobijene

energije Eveze da se oslobodi iz atoma, a ostatak Ek nosi u obliku kinetičke energije. Tako se

dobija jednačina: Ek = Eγ − Eveze .

25
 Veličina Eveze zavisi od toga da li je elektron izbačen iz K , L, M ,... ljuske. Pošto su K -
elektroni najjače vezani, elektronu izbačenom iz K - ljuske ostaće najmanje energije da je ponese
kao svoju kinetičku energiju. Fotoelektroni izbačeni iz ostalih ljuski imaće utoliko veću kinetičku
energiju ukoliko su izbačeni iz udaljenijih ljuski.
Fotoefekt je karakterističan za vezane elektrone i utoliko je verovatniji ukoliko je elektron
čvršće vezan. Oko 80% fotoelektrona izbačeno je iz K - ljuske. Da bi se dobio fotoefekat, foton
treba da ima energiju nešto veću od energije veze elektrona. Na takvim energijama on je
najefikasniji, a ukoliko mu energija više prelazi Eveze , utoliko je verovatnoća manja. Verovatnoća

fotoefekta zavisi od energije fotona Eγ i rednog broja materijala, tj. srazmerna je sa Z Eγ . Ona

naglo opada za veće energije, a raste za teže materijale. Može se reći da fotoefekt predstavlja
apsorpciju fotona, značajnu za male energije i teže materijale.

Komptonov efekat je karakterističan za slabo vezane elektrone. Pošto je energija fotona koji
mogu izazvati Komptonov efekt znatno veća od energije veze elektrona, proces se približno
smatra elastičnim sudarom fotona sa slobodnim elektronom. U tom sudaru foton prenosi deo svoje
energije na elektron koji napušta atom. U Komptonovom procesu foton ne biva apsorbovan već
gubi deo svoje energije i skreće. Verovatnoća Komptonovog efekta direktno je srazmerna broju
elektrona u atomu, tj. rednom broju Z . Počevši od malih energija ona raste do oko 600 keV , a
zatim opada srazmerno sa energijom. Za energije iznad 0.6 MeV može da se uzeti da je

verovatnoća da dođe do Komptonovog efekta srazmeran sa Z Eγ .

U Komptonovom efektu foton skreće prenoseći deo energije na elektron. Proces je

značajniji za lakše elemente i srednje energije.

Stvaranje parova: Foton, prolazeći u blizini jezgra gde je njegovo električno polje jako, može

potpuno da nestane, pri čemu se stvara par sastavljen od pozitivnog elektrona e+ (pozitrona) i
negativnog elektrona e− . Za stvaranje para elektrona treba utrošiti energiju od 1.02 MeV tako da
je to minimalna energija koju mora da ima jedan foton da bi mogao stvoriti par elektrona. Višak
energije E par , preostao posle utroška 1.02 MeV, deli par elektrona među sobom kao kinetičku

energiju.
Kada se uspori, pozitron će se anihilirati sa nekim elektronom dajući dva fotona od
0.5 MeV. Stvaranje para je dakle proces u kome se apsorbuje foton, ali se kasnije ponovo dobijaju
dva fotona niže energije.

26
 Verovatnoća stvaranja para je približno srazmerna sa Z log Eγ . Počevši od 1 MeV ona

sporo raste sa energijom, tako da se verovatnoća da dođe do fotoefekta, a zatim i Komptonovog

efekta znatno smanjuje. Ostaje stvaranje parova kao glavni proces apsorpcije fotona na velikim
energijama. Takođe stvaranje parova je verovatnije kod teških elemenata. Na slici 6 je prikazana
verovatnoća fotoefekta, Kompotonovog efekta i stvaranja parova u zavisnosti od energije fotona.

100

80
Atomski broj (Z)

60
Fotoelektricni Parovi
40

20
Kompton
0
-3 -2 -1 0 1 2
10 10 10 10 10 10
Energija fotona (MeV)

Slika 6 Verovatnoća fotoeletričnog i Komptonovog efekta, kao i stvaranje parova e- – e+

1.12 Detekcija zračenja

Detektori jonizujućeg zračenja su namenjeni za otkrivanje (detekciju) zračenja, a dozimetri za

merenje intenziteta zračenja. Pored intenziteta zračenja, mere se i druge karakteristike kao što su
polje zračenja, fluks, energija, ugaona raspodela i dr.

Najprirodniji način detekcije zračenja je preko slobodnog naelektrisanja. Merenjem

količine sakupljenog naelektrisanja može se dobiti informacija o intenzitetu zračenja.

Postoje i drugi principi merenja zračenja, kao i čitav spektar detekcionih uređaja i sistema.
Razlog je što materija reguje na ozračivanje na više raznih načina. Mogu se meriti fizičke,
hemijske ili biološke promene materije.

Postoji više različitih podela detektora:

1. Aktivni detektori. Koriste izvore napajanja u radu: GM brojači, jonizacione komore,

scintilacioni brojači, proporcionalni detektori, poluprovodnički brojači, gama kamere i sl.

27
2. Pasivni detektori. Ne koriste izvore napona u samom radu: filmovi, TLD detektori, trag
detektori, itd.

Druga podela je na: integracione i trenutne detektore.

• Integracioni detektori "sakupljaju" informaciju o ukupnoj količini zračenja u toku nekog
perioda. Kao rezultat dobija se ukupna doza primljena u tom periodu (film, TLD, trag detektori,...)
• Trenutni detektori daju informaciju o intenzitetu zračenja u nekom tremutku, npr. jačinu
apsorbovane doze (komore, GM brojači i dr ).

Prema agregatnom stanju radne materije detektori se dele na:

• gasne (GM cevi, jonizacione komore, proporcionalni brojači,...),
• tečne (scintilacioni brojači, ...),
• čvrste (scintilacioni brojači, poluprovodnički brojači, ...).

1.13 Dejstvo jonizujućeg zračenja na živu materiju

Efekti zračenja na živu materiju mogu biti:

- direktni ili indirektni,

- reverzibilni ili ireverzibilni,

Pri direktnom dejstvu zračenja (tzv. teorija mete - target theory), živa materija je izložena
zračenji, a stepen oštećenja je proporcionalan dozi zračenja. Smatra se da svaka ćelija ima
osetljivu zonu koja je u većoj meri podložna direktnoj jonizaciji i koja predstavlja pravu metu.

Indirektno dejstvo zračenja je od posebne važnosti za živu materiju. Budući da voda

predstavlja najveći procenat svih živih organizama, zračenje prvenstveno jonizuje molekule vode,
a oni tu ekscitaciju prenose dalje na ostale molekule. Jonizacijom vode nastaju slobodni atom
vodonika H i hidroksilni radikal OH koji imaju nestabilnu elektronsku strukturu. Oni su veoma
reaktivni derivati koji ulaze u niz reakcija sa organskim molekulima ćelija tako što iz njih
uklanjaju atome vodonika ili delove molekula pri čemu nastaju kratkoživeći organski radikali.
Kao rezultat ovih procesa dolazi do postupne degradacije makromolekula ćelije, njenog oštećenja,
izmene funkcije, a nekada i do smrti ćelije.

Neka od nastalih oštećenja mogu biti ispravljena ćelijskim mehanizmima reparacije i u

tom slučaju govorimo o reverzibilnim oštećenjima. Ona uglavnom nastaju pri izlaganju organizma
nižim dozama zračenja u kraćem vremenskom periodu. Kada su ćelije izložene većoj dozi
zračenja, ili je to zračenje dugotrajnije, dolazi do akumulacije većeg broja oštećenja koje

28
reparacioni mehanizmi više nisu u stanju da korektno ispravljaju i do ireverzibilnih oštećenja
ćelije. Ukoliko su u pitanju opterećenja genetskog materijala, pri čemu dolazi do njihove
nekorektne reparacije, zračenje će imati mutageni efekat. Ukoliko su promene DNA takve da se ni
na koji način ne mogu ispraviti, ili je došlo do većih oštećenja strukturnih elemenata ćelije
zračenje je po ćeliju letalno (smrtno).

Primarni uzrok smrti ozračene ćelije nije tačno utvrđen. Poznato je da dolazi do smanjenja
propustljivosti membrana, očtećenja mitohondrija, hromozomskih aberacija i inaktivacije niza
ćelijskih proteina. Biološke efekte zračenja možemo uočiti kako kod ozračenih jedinki tako i u
njihovom potomstvu. U prvom slučaju došlo je do oštećenja somatskih ćelija, dok je u drugom
došlo do naslednih promena (mutacija) u polnim ćelijama koje se prenose dalje iz generacije u
generaciju. Poznato je da niske doze zračenja imaju genetičke (hronične) efekte, a visoke imaju
somatske (akutne). Veoma visoke doze zračenja ( 1 kGy i više) dovode do trenutne inaktivacije
niza jedinjenja neophodnih za odvijanje metaboličkih procesa i dovode do molekularne smrti u
kratkom vremenskom periodu. Doze od oko 0.1 kGy izazivaju trajna oštećenja na centralnom
nervnom sistemu, dovodeći to takozvanog CNS sindroma, praćenog hipersenzibilnočću na
nadražaje, poremećajima u koordinaciji i gubitkom svesti pri čemu smrt nastupa za 2 - 3 dana.
Pored toga, izazivaju gastrointestinalni sindrom, i takođe su letalne. Sabletalne doze (do 10 Gy )
dovode do promena u hematopoetskim tkivima (limfociti su najosetljiviji), označenim kao
hematopoetski sindrom. Izlaganje zračenju većem od 0.5 Gy dovodi do pojave radijacione
bolesti, čije trajanje i intenzitet zavise od doze zračenja. Izlaganje nižim dozama zračenja dovodi
do ispoljavanja hroničnih efekata zračenja. Pored već pomenutih genetičkih efekata usled dejstva
jonizujućeg zračenja na DNA, primećeno je skraćivanje životnog veka jedinki izloženih zračenju
kao i pojava radiološkog starenja, nespecifične degradacije tkiva i organa pri čemu su fiziološki
parametri za datu jedinku neprimereni njenoj starosti (kao za mnogo stariju jedinku). Zračenje in
utero može dovesti do prenatalne ili neonatalne smrti kao i do različitih kongenitalnih
malformacija (mikrocefalija, anoftalmija, deformacije udova).

Genetički efekti jonizujućeg zračenja manifestuju se preko povećane frekvencije mutacija

koja je direktno proporcionalna jačini ozračenja. Pošto se mutacije mogu objasniti kao povrede
gena na mestima koja su pogođena zračenjem, ukoliko je veća doza zračenja proporcionalno će
biti veći i broj pogodaka - odnosno lezija genetičkog materijala (teorija meta). Pored toga do
oštećenja DNA dolazi i dejstvom slobodnih radikala, nastalih usled radiolize vode. Mutacije
nastale dejstvom jonizujućeg zračenja su pretežno recesivne i u najvećem broju imaju veoma

29
štetne posledice po svoje nosioce. Organizmi na različitim stepenima evolutivnog razvoja imaju
različitu osetljivost na jonizujuće zračenje.

Organizmi na nižem stepenu razvoja su po pravilu slabije osetljivi na zračenje. Efekat

zračenja zavisi i od fiziološkog stanja organizma. Ćelije koje su u deobi osetljivije su na zračenje
od ćelija u interfazi. Na osetljivost utiče i prisustvo kiseonika. U njegovom prisustvu jonizujući
zraci lakše dovode do formiranja organskih peroksida koji su veoma reaktivni sa drugim
elementima.

Poluletalne doze (koje izazivaju smrt 50% jedinki populacije) iznose za:
- sisare od (1 − 10) Gy
- insekte oko 100 Gy
- neke protozoe čak do 1000 Gy .

1.14 Dejstvo jonizujućeg zračenja na čoveka

Delovanje jonizujućeg zračenja na čoveka moguće je iz razumljivih razloga ispitivati na

ograničenom broju jedinki. Ipak, veliki je broj osoba ozračenih usled dugogodišnjeg
profesionalnog izlaganja, kao i prilikom različitih nuklearnih akcidenata. Prilikom eksplozije
reaktora u Vinči 1958. godine šest istraživača je ozračeno dozom neutronskog i gama zračenja
procenjenom u opsegu (2 − 4.5) Gy . Posle intenzivnog lečenja i presađivanja koštane srži petoro
je preživelo ovo ozračenje. Deset godina posle ozračenja među subjektivnim tegobama kod svih
pacijenata je dominirao osećaj zamora, malaksalost i povremene nesvestice. Analizom
hromozomskih aberacija u limfocitima periferne krvi utvrđena je učestalost od ( 4.3 − 10)% , dok
je kod kontrolne grupe ona iznosila 2.3% . Kod 4 lica je registrovana pojava katarakte u većoj ili
manjoj meri. Kod svih lica su zapaženi znaci izrazitog neurasteničnog sindroma, kao funkcionalne
promene nervnog sistema usled izlaganja visokim dozama zračenja. Različita ispitivanja osoba
izloženih povišenoj radioaktivnosti tokom dužeg niza godina (rudari, medicinsko osoblje itd.)
ukazuju na povećanje frekvencije hromozomskih aberacija u limfocitima periferne krvi i
pronađene su multipne hromozomske aberacije u analiziranim ćelijama (formiranje dicentričnih i
ring hromozoma, translokacije). Ispitivanja vršena posle Černobilske katastrofe takođe pokazuju
značajno povećanje frekvencije pojave hromozomskih aberacija. Pimećena je i povećana
radiosenzitivnost već ozračenog genetičkog materijala. Kod ozračene dece dodatno zračenje
uzorka limfocita od 0.3 Gy indukuje iste aberacije kao i zračenje od 1 Gy kod kontrolnog uzorka.

30
U toku poslednje decenije došlo je i do značajnog povećavanja pojave karcinoma kod dece i kod
odraslih naročito karcinoma tireoidne žlezde.

Pored zdravstvenih posledica ne treba zaobići ni psihološke efekte, naročito u slučajevima

nuklaearnih katastrofa. Činjenica da se zračenje ne može neposredno osetiti čulima a da je
poznato da su njegova razorna moć i posledice po živa bića ogromne, utiču na pojavu straha i
anksioznosti. Često može doći do preuveličavanja postojeće opasnosti kada se osim realnog straha
stvara i iracionalni strah označen kao radiofobija, koji kontinuirano ugrožava ljudsko zdravlje
remeteći emocionalnu ravnotežu i dovodeći organizam u stanje hroničnog stresa koje za posledicu
može imati različite neurotične (depresija, anksioznost, histerija) ili psihosomatske tegobe
(lupanje srca, povišen pritisak, pucanje čira, i sl.). Zbog toga je od velikog značaja kako pravilno i
verodostojno informisanje u akcidentnim situacijama, tako i postojanje preventivnih edukativnih
programa koji bi obuhvatali sve kategorije stanovništva.

1.15 Jonizujuće zračenje i kancer

Veoma bitna osobina jonizujućeg zračenja je i sposobnost indukcije kancera. Normalne ćelije
poseduju mehanizme kojima regulišu sve faze svoga ćelijskog ciklusa. Dešava se da određena
ćelija izgubi sposobnost kontrole deobe i počne da se nekontrolisano umnožava. Takve ćelije su
ćelije kancera. Mutacije mogu predstavljati značajan faktor u indukciji kancera. Veliki broj
mutagenih agensa je ujedno i karcinogen. Prilikom izlaganja ćelije jonizujućem zračenju dolazi do
pojave najrazličitijih vrsta lezija na DNA. Mehanizmi reparacije ispravljaju te lezije ali reparacija
često može biti nekorektna, pri čemu genetski materijal ćelije ostaje trajno izmenjen što u
budućnosti može dovesti do različitih efekata između ostalog i nekontrolisanu proliferaciju ćelija
odnosno pojavu kancera. Zračenje može indukovati pojavu bilo koje vrste kancera. Latentni
period, od trenutka izlaganja zračenju pa do same pojave bolesti može biti relativno dug i u
velikoj meri zavisi od starosti jedinke. Smatra se da zračenje dovodi do takvih očstećenja na
genetičkom materijalu ćelije, pri kojima dolazi do aktivacije protoonkogena u onkogen.

Do aktivacije može doći na više različitih načina:

- Preko hromozomskih translokacija kao posledica prebacivanja gena iz neaktivne zone u
zonu aktivnog promotora,
- Usled konstitutivne ekspresije gena nastale usled oštećenja na nivou regulatornih
mehanizama;
- Znatnim povišenjem transkripcione aktivnosti usled amplifikacije gena;
- Promenom svojstava krajnjeg genskog proizvoda usled direktne genske mutacije;

31
 - Dalja istraživanja pokazaće i druge mehanizma aktivacije protoonkogena.

Osetljivost ćelija na zračenje je različita i zavisi od vrste, starosti, stepena diferencijacije,

metaboličkih procesa. Mlađe i manje diferencirane ćelije su osetljivije na dejstvo zračenja, kako
se smanjuje sposobnost ćelija za deobu, tako se smanjuje i njihova radiosenzitivnost. Ćelije u
mejozi su osetljivije na dejstvo jonizujućeg zračenja od ćelija u mitozi, pri čemu je osetljivost u
toku oogeneze nešto manja od osetljivosti ćelija spermatogeneze.

Činjenica je da je delovanje jonizujućeg zračenja na žive sisteme mnogostruko i da se

odražava na skoro svim nivoima ćelijske organizacije, kako na nivou ćelijskih konstituenata tako i
na nivou ćelija tkiva i svih organskih sistema. Izlaganje zračenju može dovesti do niza
ireverzibilnih i često naslednih pojava koje u velikoj meri smanjuju adaptivnu vrednost kako
jedinke tako i njenih potomaka. Sve ovo, kao i činjenicu da genetički efekti jonizujućeg zračenja
na čoveka još uvek nisu u potpunosti ispitani, trebalo bi uzeti u obzir pri razmatranju često
postavljanog pitanja - nuklearna energija da ili ne?

1.16 Citogenetički efekti černobilske katastrofe

Jedna od najrazornijih nesreća u istoriji nuklearne energije imala je veliki uticaj na sav živi svet u
tom regionu. Najveću količinu zračenja svakako su primile Ukrajina i Belorusija, ali je posledice
ove nesreće osetila cela severna hemisfera.

Mehanizmi delovanja jonizujućeg zračenja na živu materiju relativno su utvrđeni.

Jonizujuće zračenje prolazi kroz organizam, interagujući sa tkivima i prenoseći energiju na ćelije i
njihove konstituente jonizacijom njihovih atoma i stvaranjem visokoreaktivnih slobodnih radikala.
Ovako stvoreni radikali mogu dovesti do degradacije hemijske strukture ćelijskih konstituenata,
pri čemu dolazi do gubitka njihove biološke funkcije. Ovaj fenomen je naročito studiran na
molekulu DNA kao nosiocu informacija za sintezu proteina neophodnih za normalno obavljanje
ćelijskih funkcija.

Izlaganje DNA jonizujućem zračenju može imati sledeće efekte:

- genske mutacije (tranzicije, transverzije i sl.),
- hromozomske aberacije (translokacije, inverzije, formiranje "ring" hromozoma),
- aktivaciju onkogena (nastanak maligne ćelije).
Pri ozračivanju malom dozom ćelija je u stanju da reparacionim mehanizmima ispravi greške.
Ukoliko su nastale lezije (promene, oštećenja) prevelike da bi se mogle otkloniti ćelija umire ili
odmah, ili posle par deoba što vodi narušavanju kompletne funkcije odgovarajućeg organa.

32
Ovakva rapidna smrt ćelija vodi ka brzoj pojavi efekta radijacije koji postaje uočljiv nekoliko
dana ili nedelja po izlaganju i manifestuje se kroz somatske poremećaje. Kada je reč o malim
apsorbovanim dozama one ne produkuju takve akutne efekte i ne dovode do smrti ćelija, ali mogu
dovesti do pojave najrazličitijih vrsta lezija na DNA. Mehanizmi reparacije ispravljaju te lezije,
ali reparacija često može biti nekorektna, pri čemu genetski materijal ćelije ostaje trajno izmenjen
što u budućnosti može dovesti do različitih efekata - od nekontrolisane proliferacije ćelija i pojave
kancera (dolazi do aktivacije onkogena), do najrazličitijih naslednih poremećaja koje je, ukoliko
nisu u pitanju vidljive malformacije, veoma teško detektovati i koji se mogu fenotipski
eksprimirati tek posle veceg broja generacija. Baš zbog toga što se genetičke promene teško
dokazuju, jako je teško diskutovati o genetičkim posledicama izlaganja povećanoj radioaktivnosti.

Posle nesreće u Černobilu pojavilo se dosta kontradiktornih izveštaja o izlaganju radijaciji i

mogućem uticaju na zdravlje populacije nastanjene na najugroženijem području. Dok jedni izvori
tvrde da dugoročni uticaj povišene radijacije na zdravlje nije pouzdano detektovan i da u
Belorusiji nije došlo do porasta incidencije oboljevanja od malignih bolesti, ukoliko se izuzme rak
tireoidne žlezde (izveštaj SZO 1996), najnovija ispitivanja (Goncharova 1998) pokazuju porast
pojave kongenitalnih malformacija dece u Belorusiji za celih 83% od Černobilske katastrofe
naovamo. Broj rođene dece sa Downovim sindromom, deformisanim udovima i unutrašnjim
organima je najveći u oblastima koje su bile najugroženije prilikom nesreće.

Kao rezultat Černobilske katastrofe bilo je mnogo izveštaja o porastu incidencije oboljevanja
od različitih bolesti. U toku poslednje decenije došlo je do značajnog povećavanja pojave
karcinoma kod dece i kod odraslih naročito karcinoma tireoidne žlezde (emisija radioaktivnog
joda koji je apsorbovan). Većina ispitivanja citogenetiskih efekata vršena je analizom
hromozomskih aberacija kod metafaznih hromozoma. Podaci dobijeni u toku prvih godinu dana
posle nesreće pokazuju visok nivo citogenetickih oštećenja kod ozračenih individua. Procenat
oštećenih ćelija je mnogo veći u kontaminiranim područjima, nego u kontrolnim, pronađene su
multipne hromozomske aberacije u analiziranim ćelijama (formiranje dicentricnih i ring
hromozoma, translokacije i dr). Analize u regionu Gomel koji je bio jedan od najugroženijih,
pokazuju značajno povećanje frekvencije pojave hromozomskih aberacija. Takođe je primećena i
povećana radiosenzitivnost već ozračenog genetičkog materijala.

Prisustvo multiaberantnih ćelija (MAC) kod ispitivanih osoba utvrđivano je putem

konvencionalnih citogenetičkih testova. Frekvencija hromozomskih aberacija merena je na
perifernim limfocitima osoba izloženih jonizujućem zračenju. Standardni citogenetički testovi
podrazumevaju utvrđivanje frekvencije specifičnih tipova aberacija - dicentricnih i ring

33
hromozoma, i njihovo upoređivanje sa kontrolom ljudskih limfocita ozračenom in vitro kao i sa
neozračenom kontrolom. Međutim, utvrđeno je da posmatranje dicentričnih hromozoma nije
dovoljno pouzdana metoda zato što se frekvencija pojave ćelija sa takvim nestabilnim aberacijama
smanjuje vremenom. Analiza metafaznih hromozoma bazirana na brojanju translokacija u
ljudskim limfocitima je pouzdaniji metod zato što je frekvencija translokacija stabilna.
Fluorescentno obeležavanje i hibridizacija in situ sa hromozomskim probama omogućava veoma
preciznu detekciju translokacija.

Činjenica je da vremenom selekcija teži da eliminiše većinu ćelija koje nose izmenjen genotip.
Ćelije sa genskim mutacijama koje ne smetaju njihovim vitalnim funkcijama ne podležu u većoj
meri selekciji, za razliku od onih sa većim hromozomskim aberacijama. Jonizujuće zraćenje
indukuje destabilizaciju genoma, i povećava genetička opterećenja što na nivou somatskih ćelija
rezultuje smanjenjem njihove vijabilnosti. Međutim kada su u pitanju genske mutacije koje je
teško detektovati, pitanje posledica zračenja ostaje jos uvek otvoreno. Veliki broj mutacija se
fenotipski eksprimira u recesivnom obliku, pa može proći i veći broj generacija dok do njihovog
izražavanja ne dođe. U ovom trenutku ni molekularna genetika ni radiobiologija nam ne mogu
dati adekvatne i potpune odgovore na sva pitanja. Pretpostavlja se da će mapiranje ljudskog
genoma koje je u toku i utvrđivanje tačne pozicije svih gena omogućiti pored ostalog, i lakše i
brže utvrđivanje genetičkih posledica ozračivanja.

1.17 Faktori životne i radne sredine i nastanak raka

Maligne bolesti nastaju u sadejstvu više činilaca – u organizmu i izvan njega. Činioci izvan
organizma, koji deluju u pravcu nastanka maligniteta nazivaju se sredinskim činiocima. Izlaganje
prirodnim i veštačkim materijama u životnoj sredini, odgovorno je za nastanak dve trećine svih
maligniteta u SAD-u. Faktori sredine podrazumevaju i navike tj. bolesti zavisnosti preko kojih se
unose kancerogene materije, kao što je pušenje, konzumiranje alkoholnih pića, loš način ishrane,
nedostatak fizičke aktivnosti, preterano izlaganje sunčevoj svetlosti, seksualne aktivnosti koje
dovode izlaganju virusima.

Drugi faktori podrazumevaju izlaganje određenim lekovima, hormonima, radijaciji,

virusima, bakterijama i hemijskim jedinjenjima i supstancama koje su prisutne u vazduhu, vodi,
hrani i radnoj sredini. Rizik od nastanka malignih bolesti usled prisustva hemijskih jedinjenja i
supstanci potvrđen je brojnim studijama koje ukazuju na veću stopu obolevanja među
zaposlenima, koji su izloženi jedinjenjima i materijama u radnoj sredini u odnosu na opštu
populaciju.

34
 Značaj sredinskih faktora ogleda se u različitoj incidenci malignih bolesti u različitim
delovima sveta (broj novih slučajeva u definisanoj populaciji u toku određenog vremena) i u
promenama epidemioloških pokazatelja u slučaju migracija stanovništva.

Različitosti u genetskoj strukturi doprinose različitom stepenu podložnosti kancerogenim

materijama iz životne sredine i nastanku maligne bolesti. Na osnovu različitosti genetske
strukture, razlikuje se i mogućnost eliminacije kancerogenih materija iz organizma ili reparacija
oštećenja DNK koja su nastala prilikom izlaganja kancerogenim materijama. Genetska dispozicija
se može naslediti.

Izlaganje kancerogenim materijama, samo delimično određuje da li će nastati maligna

bolest. Neće svi pušači dobiti rak pluća, kao ni sve žene, koje su izložene humanom papiloma
virusu, neće dobiti rak grlića materice. Postoje geni sa protektivnom ulogom. Ipak, vremenom, tj.
tokom produženog izlaganja štetnom dejstvu sredinskih faktora, moguće je da nastanu promene
na genima, u smislu mutacija, koje ćelijski mehanizmi reparacije ne mogu da koriguju. Trajne
promene u određenim genima dovode neminovno do nastanka maligne bolesti. Otkriveno je više
od 300 izmenjenih gena, koji imaju ulogu u nastanku tumora. Promene u genima koji stimulišu
rast tzv. onkogenima, mogu da daju signal ćeliji da se deli bez kontrole. S druge strane, promene u
genima koje sprečavaju nastanak tumora tzv. tumor supresornim genima, koji obično služe kao
"kočnica" ćelijama koje se dele, dovodi do deobe ćelija sa oštećenom DNK. Jedno od objašnjenja
zašto se tumori javljaju češće kod starijih, vezano je upravo za višestruke promene gena, koje se
akumuliraju godinama. Podaci iz publikacije Ministrastva Zdravlja SAD-a, ukazuju da se manje
od 0.1% svih slučajeva maligniteta u SAD-u javlja kod mlađih od 15 godina, dok je skoro 80%
obolelih od maligniteta starije od 55 godina.

Postoje dokazi koji ukazuju da su sredinski faktori dominantni u nastanku maligniteta, a to

podrazumeva faktore sredine u najširem smislu – od duvana, preko neadekvatne ishrane, alkohola,
smanjene fizičke aktivnosti, ultraljubičastog zračenja, jonizujućeg zračenja, do prisustva
kancerogenih materija u vazduhu, vodi i hrani, izlaganja pesticidima, dejstvu određenih lekova i
hormona agensima i dr.

35
 Vazduh u životnoj predstavlja složenu mešavinu, koja sadrži mnogobrojne supstance, od
kojih se za mnoge zna da su kancerogene. Zagađenost vazduha urbanih sredina, često se okrivljuje
za oštećenje organa respiratornog trakta, posebno donjeg dela respiratornog trakta, što je
preduslov za nastanak malignih bolesti, tj. bronhogenog karcinoma.

Činioci koji dovode do promene DNK ćelija, egzogenog porekla, mogu biti mnogobrojni
agensi iz radne ili životne sredine, kao i mnogobrojni polutanti: hemjiski elementi, jedinjenja i
smeše; fizički agensi (jonizujuće zračenje), biološki agensi (virusi), ali i kombinovani agensi.

Na osnovu podataka koji ukazuju na postojanje povezanosti između izlaganja fakortima

rizika u radnoj sredini i nastanka raka, procenjuje se da u SAD-u godišnje oboli oko 40 000 ljudi,
dok godišnje umre oko 20 000 ljudi od malignih bolesti, koje se dovode u vezu sa uticajima
štetnih faktora prisutnih u radnoj sredini. Manje od 2% hemijskih proizvoda koji se nalaze u
trgovini, testirani su na kancerogenost.

Prema podacima radne grupe za malignitete, nastale usled profesionalne izloženosti

faktorima rizika u okviru Lige za borbu protiv raka Francuske, skoro polovinu hemijskih i fizičkih
agenasa, koji se proizvode ili koriste u industriji, a koje je IARC (Međunarodna Agencija za
Istraživanje o Raku), svrstala u kancerogene, prisutni su u radnoj sredini. Procenjuje se da je oko
10% zaposlenih izloženo njihovom dejstvu. Uklanjanjem najštetnijih materija iz proizvodnog
procesa i radne sredine, smanjenjem izlaganje dejstvu istih i poboljšanjem lične i kolektivne
zaštite, smanjili bi se rizici. Procenjuje se da je u Francuskoj udeo profesionalnih malignih bolesti
oko 5% u odnosu na ukupan broj registrovanih slučajeva godišnje, što iznosi između 6000 i 8000
otkrivenih maligniteta godišnje u Francuskoj. Najčešće su prisutni maligniteti organa za disanje,

36
leukemije, maligniteti mokraćne bešike i kože. Procenjuje se da je oko 15% ukupnog broja
obolelih muškaraca od raka pluća, 10% od ukupnog broja obolelih muškaraca od raka mokraćne
bešike, kože i lekukemije i više od 50% obolelih muškaraca od maligniteta sinusa i nosne šupljine
obolelo usled profesionalne izloženosti faktorima rizika u radnoj sredini. Procenjuje se da su
procenti žena obolelih usled profesionalne izloženosti niži.

Produkt prisutan u radnoj sredini Lokalizacija maligniteta

Azbest pluća, pleura
Aromatični amini mokraćna bešika
Arsen pluća, koža, jetra
Benzen leukemije
Dihlorometiletar pluća
Vinil hlorid jetra
Hrom na kiselina, hromati pluća
Katran, ulja, čađ koža, pluća, mokraćna bešika
Mineralna ulja koža
Nikl pluća, nos, sinusi
Nitrozo gvanidini / nitrozo ureja CNS (glioblastom)
Oksidi gvožđa pluća
Jonizujuće zračenje leukemije, pluća, koža, kost

1.18 Akcidenti pri korišćenju radioizotopa

Do neplaniranog izlaganja jonizujućem zračenju najčešće dolazi kada radioaktivni izvor dospe u
ruke osobe koja nije kvalifikovana za rad i nije svesna moguće opasnosti. Danas su akcidenti više
posledica nemarnosti profesionlaca nego neznanja ili otkazivanja tehnike. Savremeno društvo još
uvek nije dovoljno organizovano za bezbedan život sa zračenjem. Statistika pokazuje da je broj
nezgoda na milion čovek-sati neuporedivo manji u ustanovama u kojima se radi sa
radioaktivnošću i zračenjem nego u visoko automatizovanj automobilskoj industriji u SAD.

Najveću opasnost predstavljaju prenosni izvori zračenja, kao na primer oni koji su korišćeni za
ispitivanje kvaliteta odlivaka ili varova na gradilištima. Konstruisani tako da obezbede potpunu
bezbednost prilikom transporta i u toku rada nisu mogli da spreče radoznale, koji nisu bili svesni
opasnosti u kojoj se nalaze kada je izvor van kućišta. Pouzdana evidencija od 1945. do 1987.
govori o 53 akcidenta u svetu u kojima je bilo 156 prekomernih ozračivanja i 24 smrtna slučaja.

37
 I dobro konstruisani snažni izvori za medicinsku terapiju mogu biti izvor opasnosti ako se
striktno ne poštuje međunarodno priznata regulativa za njihovo korišćenje i skladištenje. Propisi
dozvoljavaju rad samo profesionalno obučenim licima i zahtevaju redovan nadzor stručnjaka za
radiološku zaštitu. O posledicama nepridržavanja ovih pravila govore događaji u Meksiku (1983.)
i u Brazilu (1987.).

Akcident u jednom malom gradu u Meksiku počeo je tako što je na gradski otpad dospeo
uređaj za radioterapiju težak 3 tone. Donet je sa skladišta klinike gde je napušten ležao više
godina. U njemu se nalazilo oko 15 GBq radioaktivnog kobalta. Isečen i pomešan sa drugim
otpadom dospeo je u dve topionice u Meksiku i SAD. Tako je došlo do proizvodnje 4000 tona
čelika koji je bio radioaktivan, i koji je stigao do građevinara. Od njega su pravljene noge stolova.
Radioaktivni čelik otkriven je slučajno mesec dana kasnije. Hiljade inspektora širom SAD i
Meksika tragali su za kontaminiranim materijalom. Pronađeni su stolovi, a neke zgrade su morale
biti srušene. Žrtve su pre svih bili radnici sa stovarištu otpada i njihove porodice. Radnici su
kontaminirali svoju odeću i obuću prilikom sečenja radioaktivnog izvora i radioaktivnost razneli
svojim kućama. Specijalne ekipe su imale puno posla oko uklanjanja objekata zagađenih
radioaktivnošću. Bilo je 20 kontaminiranih osoba i mnogo ozračenih. Više od 100 ljudi je primilo
doze u opsegu (10 − 500) mSv , dok je bilo slučaja da su tokom više meseci primili po celom telu
vrlo verovatno čak i do 15 000 mSv .

Akcident u Brazilu se odigrao pod sličnim okolnostima. Povod je bio uređaj za radijacionu
terapiju koji je jedno vreme bio u upotrebi a zatim stavljen u bolničko skladište. Napušten i
zaboravljen dospeo je na otpad. Tu je otvoren i radioaktivnost rasuta. Radilo se o prahu izuzetno
137
opasnog radioaktivnog Cs , čije je vreme poluraspada 30.1 godinu. Aktivnost je bila visoka,
oko 52 GBq . Sticajem raznih okolnosti 244 osobe su bile kontaminirane. Više od 20 su dobile
prekomernu dozu, a 4 je umrlo. Kontaminiran je bio deo gradića u kome se događaj odigrao i u
kome su radnici živeli. Delovi zgrada su morali biti srušeni, a materijal prenet na radioaktivni
otpad.

Čovek ne posedije čula koja registruje zračenje. Upravo zato je nemarnost izuzetno
ozbiljna prepreka za bezbedan rad sa radioaktivnim materijalima. Strahovanje od nemarnosti i
neželjenih posledica do kojih može doći u radu sa zračenjem objašnjavaju porast nastojanja u
svetu da se radioaktivne tehnike zamene neradioaktivnom.

Pristižu nova saznanja o dejstvu zračenja i njihovim posledicama po zdravlje čoveka u

svakodnevnom životu. U laboratorijama se odvijaju aktivnosti u nizu naučnih disciplina čija

38
imena malo kazuju javnosti. Među ovima su radijaciona fizika, radijaciona hemija, radijaciona
genetika. Te discipline grade naučne osnove zaštite od zračenja. Sigurno će se u periodu koji je
pred nama znati više o dejstvu zračenja na čoveka i njegovo potomstvo. Ono što danas znamo
kazuje da sa radioaktivnim izvorom moramo pažljivo postupati. Kao i vatra, ovaj dobar sluga je
loš gospodar.

1.19 Akcidenti u nuklearnim elektranama

O raznim nezgodama i udesima u radu nuklearnih reaktora tokom četrdesetak godina javnost je
bila i neredovno obaveštavana. Jedna dokumentovana analiza za period od 1945. do 1987. godine
daje uvid u 27 akcidenata. U njima je došlo do 272 izlaganja prekomernim dozama zračenja i 35
smrtnih slučajeva.

Verovatno je bilo i drugih nezgoda, ali su ostale pod velom vojnih i komercijalnih tajni.
Tako je trebalo punih 26 godina da se javno obelodani akcident na nuklearnom reaktoru koji je
proizvodio plutonijum za vojne potrebe u Vindskejlu u Velikoj Britaniji. Akcident se dogodio
1957. godine u toku regeneracije grafita koji je u reaktoru služio kao usporivač neutrona. Došlo je
do požara i vatra je zahvatila ne samo grafit nego i gorivne elemente i uran u njima. Tokom 3
dana velika količina fisionih produkata je izbačena u vazduh i uran u njima. Požar je ugašen peti
dan pošto je jezgro reaktora bilo potopljeno vodom. Kontaminacija tla na površini od 500 km bila
je značajna tako da su mleko krava i hrana bili jedno vreme neupotrebljivi.

O manipulaciji javnošću najbolje govore saopštenja koje je brzo posle akcidenta dao
komitet uglednog Medicinskog naučnog saveta Velike Britanije. U saopštenju je rečeno da nije
bilo štetnog zračenja na radnike u Vindskejlu i stanovništvo u okolini. O količini ispuštene
radioaktivnosti i stvarnim posledicama po stanovništvo izdato je saopštenje tek 1983. godine od
stane odbora za radiološku zaštitu Velike Britanije.

Pod pritiskom javnosti situacija u svetu se poboljšava kao što se videlo iz relativno brzih i
detaljnih informacija o dva velika akcidenta na ostrvu Tri Milje (SAD) i Černobilu (Ukrajina).

Zahvaljujući zgradi-kontejneru, 6500 m 3 radioaktivne vode je zadržano posle akcidenta

1979. godine u nuklearnoj elektrani na ostrvu Tri Milje u SAD. Akcident se dogodio nesrećnim
sticajem više okolnosti. Otkazala je automatika a doprinos je dao i ljudski faktor tako da je jezgro
počelo naglo da se greje kao grejač bojlera u kome nema dovoljno vode. Sreća u nesreći je bila da
su opasni fisioni fragmenti ostali u zgradi sa ispuštenom vodom. Tako je okolina bila relativno

39
slabo ugrožena. Čišćenje i uklanjanje radioaktivnosti nije završeno ni petnaestak godina posle
akcidenta. Troškovi sanacije kazuju da su ravni ili veći od vrednosti uložene za izgradnju centrale.

Najveći udes do sada odigrao se 1986. godine u Černobilu. Uzrok je ljudski faktor.
Pregrevanje gorivnih elemenata, nagla proizvodnja pare i hemijska eksplozija, proizveli su udarni
talas čija je snaga bila ravna nekoliko stotina kilograma eksploziva TNT. Merenja radioaktivnosti
padavina pokazalo je oko 2 TBq izbačeno u vazduh. Značajne doze je primilo stanovništvo. Oko
150 000 osoba je evakuisano iz ugrožene zone. Prvih meseci posle akcidenta registrovana su 32
smrtna slučaja. Brižljivoj dekontaminaciji je bilo podvrgnuto više od 60 000 građevina i oko 500
naselja. Štete su pretrpeli i stanovnici iz raznih krajeva Evrope. Oko 200 000 000 stanovnika
Evrope u proseku je primilo dodatnu dozu zračenja koliko i 1960-tih godina od nuklearnih proba
u atmosferi. Javnost je bila jako uznemirena, a za mnoge je ovo bila prva prilika da osete šta znači
život u zajedničkom dvorištu.

40
 2. NEJONIZUJUĆE ZRAČENJE

Elektromagnetno zračenje predstavlja energiju koju elektromagnetni talasi prenose kroz prostor.
Za razliku od većine drugih fizičkih pojava, elektromagnetno zračenje se ne može osetiti ljudskim
čulima.
Elektromagnetno zračenje se može podeliti na jonizujuće i nejonizujuće. Na slici 1 je
prikazana podela spektra elektromagnetnog zračenja na jonizujuće i nejonizujuće zračenje, kao i
podklase oba tipa zračenja.

Slika 1: Spektar nejonizujućeg i jonizujćeg zračenja

Nejonizujuće zračenje se karakteriše veoma malom energijom, pa samim tim ovaj tip zračenja ne
može da prouzrokuje jonizaciju u materiji s kojom interaguje.
U opštem slučaju, pod jonizujućim zračenjem se smatra elektromagnetno zračenje sa energijom
većom od 12.4 keV.
Nejonizujuće zračenje se deli u dve osnovne kategorije:
- radio-frekvetno (RF) zračenje i
- optičko zračenje.

41
 2.1 Radio-frekventno (RF) zračenje

Radio-frekventno (RF) zračenje predstavlja elektromagnetne talase čije se frekvencije kreću u

opsegu od 3 kHz do 300 GHz (talasne dužine u opsegu od 1 mm do 10 km). Ovaj opseg je
podeljen u veći broj podopsega koji se koriste u različite komercijalne, medicinske i vojne svrhe.
Svi opsezi koje čine RF spektar kao i tipične namene istih navedene su u tabeli 1.

Tabela 1: Podopsezi spektra RF zračenja

Naziv opega Oznak Frekvencija Talasna dužina Neke primene
a
opsega
Veoma niske VLF (3 – 30) kHz (100 – 10) km Komunikacioni
frekvencije (very low sistemi u
frequency) podmornicama,
bežični EKG sistemi
Niske frekvencije (low LF (30 – 300) kHz (10 – 1) km AM radio, navigacioni
frequency) sistemi
Srednje frekvencije MF (300 – 3000) kHz (1000 – 100) m AM radio
(medium frequency)
Visoke frekvencije HF (3 – 30) MHz (100 – 10) m AM radio, RFID
(high frequency)
Veoma visoke VHF (30 – 300) MHz (10 – 1) m FM radio, TV,
frekvencije komunikacija u
(very high frequency) avijaciji
Ultra visoke UHF (300 – 3000) MHz (100 – 10) cm Mobilna telefonija,
frekvencije (ultra high bežične mreže,
frequency) sigurnosni sistemi
Super visoke SHF (3 – 30) GHz (10 – 1) cm Satelitske
frekvencije (super high komunikacije, radarski
frequency) sistemi, bežični LAN
Ekstremno visoke EHF (30 – 300) GHz (10 – 1) mm Mikrotalasne primene,
frekvencije (extremely vojne primene
high frequency)

2.2 Zone RF polja

Generalno, RF polje predstavlja kombinaciju električnog i magnetnog polja koja se zajedno

prostiru kroz vazduh. Karakter, tj. oblik RF polja se menja u zavisnosti od rastojanja između
izvora RF polja i prijemnika RF polja. U tom smislu postoji podela RF polja na dve kategorije:
- Blisko polje (near field),
- Daleko polje (far field).

42
 Slika 2: Primer polja u bliskoj i dalekoj zoni

U bliskoj zoni, tj. u neposrednoj blizini izvora, elektromagnetno polje je složeno i odnos
između električne i magnetne komponente polja nije konstantan. Bliska zona se dodatno može
podeliti na dve podzone: radijacionu blisku zonu i reaktivnu blisku zonu. Radijaciona bliska zona
predstavlja neposrednu okolinu predajne antene i u toj oblasti jačine električnog i magnetnog
polja moraju da se mere posebno kako bi se utvrdio doprinos svake komponente ukupnom polju.
S druge strane, reaktivna bliska zona je udaljenija od antene i u njoj se može smatrati da je odnos
između električnog i magnetnog polja približno konstantan, što omogućava da se izmeri samo
jedna komponenta polja pa da se na osnovu nje odredi i druga komponenta.
U praktičnim aplikacijama je bitno znati gde su granice između svake zone. U principu ne
postoji jasno definisana granica, već ona zavisi od karakteristika polja, tj. od talasne dužine
signala koji se emituje, kao i od dimenzija predajne antene. Na osnovu toga je prema
međunarodnim konvencijama definisan okvirni kriterijum za određivanje granica između zona RF
polja, kao što je prikazano u tabeli 2.

Tabela 2: Kriterijumi za određivanje granica RF polja

Radijaciono Reaktivno Daleko

blisko polje blisko polje polje
Rastojanje od prijemne antene r<λ λ < r < 2D2 λ r > 2D2 λ
do predajne antene ( r )
Odnos između E i H E H ≠ Z0 E H ≈ Z0 E H = Z0
Parameter koji treba meriti E i H E ili H E ili H

43
r je rastojanje od antene, λ je talasna dužina emitovanog signala, tj. signala koji emituje predajna
antenna, Z0 je karakteristična impedansa vazduha, i njena vrednosti je konstantna i iznosi 377 Ω,
dok je D najveća linearna dimenzija predajne antene. Navedene relacije u kojima figuriše D
prvenstveno se odnose na veće antene, na primer GSM (globalni sistem mobilne komunikacije)
antene. U slučaju manjih antena, tj. antena čije dimenzije su manje od talasne dužine emitovanog
signala, najčešće se koriste relacije: λ < r < 10λ , za reaktivno blisko polje, odnosno r > 10λ , za
daleko polje.

2.3 Fizičke veličine i merne jedinice

Osnovne veličine i jedinice koje karakterišu RF polje su:

• frekvencija (f), izražava se u hercima (Hz),
• talasna dužina (λ), izražava se u metrima (m),
• amplituda (A), izražava se u voltima (V),
• snaga izračenog signala (P), izražava se u W ili dBm,
• gustina snage (Pd ili S), izražava se u W/m ili dBm/m,
• jačina električnog polja (E), izražava se u V/m,
• jačina magnetnog polja (H), izražava se u A/m,
• gustina magnetnog fluksa (B), izražava se u T (Tesla).

2.4 Relacije između fizičkih veličina RF polja

Gustina snage u nekoj tački prostora u kome nema drugih predajnika i prepreka može se odrediti
na osnovu relacije:
GP
Pd = ,
4πR 2
gde su: P snaga izračenog signala koju predajna antena emituje u okolni prostor, G - dobitak
predajne antene i R - rastojanje između prijemne i predajne antene. S obzirom da prijemna antena
ne može da prikupi svu energiju koju izrači predajna antene, već samo deo iste, definiše se snaga
PPA koja je predata prijemnoj anteni:
PPA = Aeff Pd ,

gde je Aeff efektivna površina prijemne antene:

λ2
Aeff = G p .
4π
Gp je dobitak prijemne antene, a λ talasna dužina emitovanog signala.

44
 Prethodne relacije važe striktno u uslovima kada postoji samo jedna prijemna i jedna
predajna antena, koje se nalaze na izvesnom međusobnom rastojanju. Međutim, u praksi se
uglavnom dešava da postoji više predajnih antena u nekom okruženju (na primer, predajne antene
TV stanice, predajne antene baznih stanica mobilne telefonije, itd.).
Osim toga, postoje i drugi objekti u prostoru oko antena, koji doprinose apsorpciji signala.
Zbog toga se gustina snage zračenja menja po zakonu:
GP
Pd = ,n≥ 2,
4πR n
gde n definiše brzinu opadanja energije zračenja. U urbanim sredinama, zbog brojnih prepreka u
vidu zgrada, energija vrlo brzo opada sa rastojanjem pa obično važi: 3 ≤ n ≤ 5 .
Prema Poynting-ovoj teoremi, gustina snage se može odrediti i kao vektorski proizvod
jačine električnog polja i jačine magnetnog polja,
r r r
Pd = E × H .

U oblasti gde važi E H ≈ Z 0 , ili E H = Z 0 , navedena vektorska jednačina se može napisati:

E2
Pd = = 377 × H 2 .
377
Ukoliko je poznat intenzitet magnetnog polja, gustina magnetnog fluksa se određuje na osnovu
relacije:
B = µH ,
gde je µ magnetna permeabilnost sredine.

2.5 Merenje RF zračenja

U osnovi, svaki instrument za merenje RF zračenja sadrži tri elementa:

- senzor RF polja, tj. antenu,
- RF detektor,
- podsistem za procesiranje.

Slika 3: Principijelna šema RF mernog instrumenta

45
 2.5.1 Antena (senzor)

Antena je ključni element svakog RF mernog instrumenta. Njen zadatak je da detektuje RF signal,
ekstrahuje relevantne podatke o polju i prosledi iste RF detektoru u vidu električnog signala.
Generalno, antene se dele na prijemne i predajne antene. Sa stanovišta merenja RF
zračenja bitnije su prijemne antene. Prijemne antene mogu biti antene za detekciju električnog
polja i antene za detekciju magnetnog polja. Antene u obliku dipola i monopola se koriste za
detekciju električnog polja, dok se antena u obliku navojaka koriste za detekciju magnetnog polja.
Postoje i složeni antenski sistemi na bazi više dipola, monopola ili navojaka. Na primer, log-
periodična antena se zasniva na većem broju dipola postavljenih na odgovarajućem međusobnom
rastojanju.
Osnovna antena reaguje samo na jednu komponentu polja, dok realna elektromagnetna
polja sadrže po tri električne i magnetne komponente, tj. polje se prostire duž tri ose. Prema tome,
da bi se izmerio uticaj sva tri vektora magnetnog ili električnog polja, neophodno je koristiti tri
međusobno upravne antene. Takve varijante su dostupne na tržištu, i nazivaju se izotropnim
antenama. Kada svaka antena izmeri odgovarajuću komponentu polja duž x, y i z ose, rezultujuće
jačine električnog i magnetnog polja se određuju na osnovu relacija,

E = Ex2 + E y2 + Ez2 ,

H = H x2 + H y2 + H z2 .

Antene su osetljive u određenom frekvencijskom opsegu. Prema tome, postoje širokopojasne

antene, koje pokrivaju širok opseg frekvencija, na primer od nekoliko MHz do nekoliko GHz ,
odnosno uskopojasne antene, kao što su recimo GSM antene.
Osim konvencionalnih antena, za merenje električnog i magnetnog polja dostupni su i tzv.
solid state senzori. Za merenje jačine električnog polja se koriste Pockels-ovi senzori, bazirani na
Pockels-ovom efektu, dok se za merenje magnetnog polja koriste Hall-ovi senzori, zasnovani na
Hall-ovom efektu.

2.5.2 RF detektori

RF detektor ima zadatak da naizmenični modulisani signal iz antene pretvori u jednosmerni signal
koji se može lako izmeriti, pri čemu je nivo jednosmernog signala proporcionalan određenom
parametru naizmeničnog RF signala, uglavnom naponu ili snazi. Razlikuju se dva klasična tipa
RF detektora: diodni i termički.
Kao diodni detektori se koriste brze RF diode koje imaju funkciju ispravljača. Za tu svrhu
nisu pogodne silicijumske diode jer je njhov prag provođenja znatno veći od amplitude RF signala

46
(amplituda RF signala je reda desetina mV ). Najpogodnije diode za detekciju RF signala su
germanijumske diode.
Termički RF detektori su termoparovi i termistori. U njima se pod dejtsvom RF polja
indukuje toplota koja dovodi do promene električnih parametara.
Pored toga, danas su dostupni napredni RF detektori zasnovani na složenim pojačavačkim
sistemima koji imaju znatno bolje performanse u odnosu na diodne i termičke detektore.
Integrisane varijante RF detektora najčećše sadrže dodatnu logiku za obradu RF signala, čime se
značajno smanjuje broj neophodnih resursa koje treba naknadno ugraditi, a uz to se i drastično
smanjuje vreme projektovanja sistema.

2.5.3 Podsistem za procesiranje

Podsistem za procesiranje obezbeđuje merenje nivoa DC signala dobijenog na izlazu RF detektora

i na osnovu toga se određuju parameteri RF polja. Pored toga, procesna jedinica najčešće sadrži i
odgovarajući displej za prikaz rezultata, memoriju za skladištenje rezultata, i interfejs za
povezivanje sa personalnim računarom.
Podsistem za procesiranje u praktičnoj realizaciji se uglavnom zasniva na odgovarajućoj
platformi za procesiranje podataka, kao što je recimo mikrokontroler, digitalni signal procesor,
FPGA platforma, i slično.

2.6 Kategorizacija instrumenata za merenje RF polja

Prema funcionalnim karakteristikama, instrumenti za merenje parametara RF zračenja mogu se

podeliti u dve grupe:
- širokopojasni instrumenti,
- uskopojasni instrumenti.
Širokopojasni RF instrumenti mere srednji nivo određenih RF parametara u okviru
predefinisanog opsega frekvencije, ali ne mogu da izmere frekvenciju RF signala. Shodno tome,
ovi uređaju nisu u mogućnosti da ustanove doprinos svake pojedinačne frekvencije ukupnom
izmerenom signalu.
Uskopojasni RF instrumenti pružaju mogućnost merenja i RF parametara i frekvencije RF
signala, pri čemu pre samog merenja treba podesiti opseg frekvencije u okviru kojeg će se meriti.
Prema tome, ovi uređaji mogu da utvrde uticaj svake frekvencije i njen doprinos izmerenim
nivoima. Ovakvi instrumenti se nazivaju spektrometri, jer oni prikazuju spektar signala, tj.
zavisnost određenog parametra od frekvencije.

47
 U praktičnim primenama, širokopojasni merni uređaji se obično koriste ako je frekvencija
signala poznata, ili je poznato u kom opsegu se nalazi frekvencija. S druge strane, uskopojasni
uređaji su pogodni u slučajevima kada je frekvencija nepoznata.

Slika 4: Tri komercijalna merača RF polja

Sa stanovišta praktične realizacije, RF merni instrumenti mogu biti kompaktni ili modularni.
Kompaktno rešenje podrazumeva da su svi elementi sistema integrisani u jednu celinu. Sa druge
strane, modularni pristup najčešće znači da se antena i RF detektor realizuju kao jedan modul (u
literature se takav modul naziva RF sonda, na engleskom RF probe), dok se procesna elektronika
realizuje kao drugi modul, pri čemu se veza između njih ostvaruje kablom.

2.7 RF dozimetrija

Osnovne veličine koje karakterišu RF zračenje daju informaciju samo o karakteru polja u
vazduhu, u tački gde se vrši merenje. Na osnovu ovih veličina nije moguće proceniti uticaj samog
polja na biološke parametre, tj. na čoveka. Za dozimetrijsku karakterizaciju RF polja koriste se
sledeće veličine:
- specifična stopa apsorpcije zračenja - SAR (Specific Absorption Rate),
- gustina struje.

2.7.1 SAR

SAR se definiše kao absorbovana snaga po jedinici mase i izražava se u W kg . Ovom veličinom
se određuju termički efekti zračenja. Za praktičnu procenu SAR-a moguće je koristiti dva izraza.
Jedan je
σ eff
SAR = ( Elokal ) 2 ,
ρ

48
gde je Elokal jačina električnog polja (izražena u V/kg) u organizmu koji se ispituje, σeff je
efektivna provodnost organizma u S/m (Simens po metru), i ρ je gustina mase organizma u kg/m3,
dok je drugi izraz:
∆T
SAR = c p ,
∆t
gde je cp je specifična toplota pri konstantnom pritisku (izražena u J/kgK), a ∆T je promena
temperature u vremenskom intervalu ∆t.
Na osnovu navedenih jednačina jasno je da je za određivanje SAR-a neophodno izmeriti
jačinu električnog polja ili promenu temperature u samom organizmu koji se ispituje. Za to
postoje specijalni instrumenti, ali takav je postupak invazivan i nije lako izvodljiv, posebno kada
je reč o naučnom istraživanju. Zbog toga se kao alternativne metode koriste specijalni veštački
modeli koji simulariju ljudsko tkivo, kao i odgovarajući matematički modeli koji omogućavaju da
se vrednost SAR-a proceni analitički, tj. bez merenja.

Slika 5: Veštački model ljudske glave (levo), i merna sonda implantirana u modelu (desno)

Razlikuju se prosečni i lokalni SAR. Prosečni SAR predstavlja odnos ukupne snage
absorbovane u celom telu i mase tog tela. S druge strane, lokalni SAR se odnosi na određeni deo
tela, tj. na određenu masu.
Prosečna vrednost SAR-a, tj. SAR za celo telo, zavisi od položaja tela u odnosu na
električnu i magnetnu komponentu polja. Najveće vrednosti SAR-a se postižu kada je telo
paralelno u odnosu na paravac prostiranja električnog polja, u dalekoj zoni.
Vrednosti SAR-a zavise od sledećih parametara:
- daljine između izvora i tela,
- fizičke dimenzije tela,
- efekta uzemljenja i refleksije zbog drugih tela u blizini tela koje je izloženo zračenju.

49
 2.7.2 Gustina struje

Gustina struje predstavlja struju po jedinici površine i izražava se u A/m2. Ovim parametrom se
određuju stimulacioni efekti RF zračenja. Ispitivanja su pokazala da se najveće gustine struje
indukuju u rukama i nogama. To se objašnjava činjenicom da ruke i noge imaju najmanji poprečni
presek. Shodno tome, razvijeni su specijalni instrumenti za merenje gustine struje na ovim
delovima tela.
Treba istaći dve bitne prednosti merenja indukovanih struja. Pre svega, postoji mogućnost
poređenja struje koju indukuje RF polje sa strujama koje se prirodno javljaju u organizmu, u
nervima. Drugo, poređenjem struje koja se indukuje u telu sa strujama koje se javljaju u okolnim
provodnim telima (meralnim telima) mogu se utvrditi granične vrednosti elektro-šokova do kojih
može doći pri kontaktu između ljudskog tela i nekog drugog provodnog objekta.

Slika 6: Instrumenti za merenje indukovane gustine struje

2.8 Biološki efekti RF zračenja

RF zračenje izaziva efekte koji se mogu podeliti u dve osnovne grupe: termički i stimulativni
efekti.
Termički efekti su izraženi pri frekvencijama većim od 100 kHz (najčešće se definišu u
opsegu od 100 kHz do 10 GHz). U osnovi termičkog (ili toplotnog) efekta jeste promena
temperature dela tela koje je izloženo zračenju, tj. zagrevanje tkiva.
Stimulativni efekat je izražen pri frekvencijama manjim od 100 kHz, i ogleda se u pojavi
nadražaja nervnih i mišićnih ćelija, što nastaje kao rezultat protoka struje koja se indukuje u tkivo
pod dejstvom zračenja.
Postojanje termičkih efekata je naučno dokazano i ono predstavlja predmet brojnih
istraživanja čiji je osnovni cilj da se utvrde tačne posledice termičkih efekata RF zračenja kao i
mere za zaštitu od istih. S druge strane, netermički (stimulativni) efekti RF zračenja još uvek nisu
potpuno i adekvantno objašnjeni.

50
 Čovečanstvo će se vrlo brzo suočiti sa posledicama velikog broja aparata koji emitiju
štetna elektromagnetna zračenja. Štetno elektromagnetno zračenje danas je 100 puta veće nego
pre 80 godina.
Mobilni telefon je istovremeno i radio prijemnik i radio predajnik koji sa svojom baznom
stanicom održava stalnu vezu na frekvenciji od 900 kHz ili 1.8 MHz. Sa druge strane, ljudski
energetski omotač (zaštitna aura) ima frekvenciju od 0.5 do 2 Hz, što znači da se naše zdravlje na
ovaj način direktno ugrožava.
Institut "Maks Plank" u Nemačkoj utvrdio je da zračenje iz mobilnog telefona deluje kao
vrela oštrica u mozgu koja može da probije ćelijske membrane. Švedski naučnici su prvi
demonstrirali kako zračenje iz mobilnog telefona "pravi" rupe (lezije) u mozgu pacova i
predvideli da će doći do povećanja broja obolelih od Alchajmerove bolesti kod mladih korisnika
mobilnih telefona. To su potvrdili i britanski istraživači dokazavši kako zračenje može promeniti
oblike moždanih proteina u oblik koji liči na patološki fibrils vezan za Parkinsonovu i
Alchajmerovu bolest.
Mobilni telefoni emituju jače signale u retko naseljenim područjima i tako predstavljaju
veći rizik za lokalno stanovništvo. Bazne stanice u seoskim područjima su međusobno mnogo
udaljenije što se nadoknađuje emitovanjem jačih signala mobilnih telefona. Utvrđeno je da osobe
koje žive u seoskim područjima imaju, u odnosu na stanovnike gradova, tri do četiri puta veći
rizik da obole od raka mozga.
U današnje moderno doba sa svih strana smo okruženi elektromagnetnim zračenjem iz
najrazličitijih izvora (radarski sistemi, radio i TV predajnici, mobilni telefoni), pa se logično
nameće i pitanje kako i na koji način to zračenje deluje na ljude i na njihovo zdravlje. U zemljama
Evrope trenutno je u toku veliki broj istraživanja koja imaju za cilj da ispitaju i dokažu vezu
između izloženosti elektromagnetnom zračenju i pojave bolesti u ljudskom organizmu. Način na
koji će elektromagnetno zračenje uticati na žive organizme zavisi od mnogo faktora. Svakako da
je najbitniji snaga izvora zračenja, ali veliki uticaj ima i frekvencija zračenja tj. talasna dužina.
Čovek nema razvijeno čulo za registrovanje EM zračenja u opsegu mikrotalasa, već
postoji samo osećaj toplote usled zagrevanja tkiva. Zbog toga se i proučavanje uticaja
mikrotalasnih zračenja na čoveka u proteklim decenijama uglavnom svodilo na termičke efekte.
Teorijske osnove za proučavanje uticaja elektromagnetnih talasa na različita tkiva baziraju se na
dubinu prodiranja u tkivo koje je definisano svojim elektromagnetnim karakteristikama
(provodnost, permeabilnost i permitivnost). Međutim, sve ove karakteristike su frekventno
zavisne.

51
 Dubina prodiranja elektromagnetnog talasa u tkivo nije veličina koja je sama po sebi
dovoljna za istraživanje bioloških efekata čiji su uzrok prodrla elektromagnetna polja, jer je
raspodela energije u tkivu veoma složena. Različite lokalne raspodele elektromagnetne energije u
tkivu dovode do termalnih ali i vrlo različitih netermalnih efekata koji još uvek nisu u potpunosti
istraženi. Zbog toga se najčešće i govori samo o termalnim efektima za čije je opisivanje
upotrebljena veličina koje je već spominjana: koeficijent apsorbovane energije ili SAR (Specific
Absortion Rate). SAR je frekventno zavisna veličina, pa ovaj koncept ima smisla samo kod
dubina prodiranja elektromagnetne energije u tkivo koje su dovoljne da se odredi zapremina i
posledično masena gustina tkiva. To znači da je granica primenljivosti približno do frekvencije
reda 10 GHz kada je dubina prodiranja, zavisno od tkiva, najmanje 1 cm. Međutim, SAR nije ni
približno veličina kojom bi se mogao opisati uticaj radiofrekventnog zračenja na životnu sredinu.
Mnogo faktora utiče na efekte EM zračenja na organizam. U ove faktore spadaju i dielektrične
karakteristike tkiva, jer tkiva bogatija vodom apsorbuju veću količinu energije. Kod korisnika
mobilnog telefona SAR u glavi može iznositi od 2 do 8 W/kg izlazne snage samog mobilnog
telefona. Treba napomenuti da se maksimalna energetska snaga mobilnih telefona kreće od 0.6
do 1 W, dok je prosečna izlazna snaga obično značajno manja. Generalno, biološki efekat
zračenja je zavistan od vrste i karakteristika tkiva, distribucije energije i karakteristika samog
izvora EM zračenja.
Većina zemalja prihvata ili namerava prihvatiti smernice Međunarodne komisije za zaštitu
od nejonizujućeg zračenja (ICNIRP) (npr. Evropa, Japan, Koreja), koje definišu da osnovna
granica za lokalnu izloženost iznosi 2 W/kg uzeto prosečno po zapremini od 10 g i za period od 6
minuta. Federalna komisija za telekomunikacije (FCC) je usvojila nešto strože granice nego
ANSI/IEEE standard za nekontrolisano okruženje, odnosno 1.6 W/kg uzeto prosečno po
zapremini od 1 g u periodu od 30 minuta.

2.9 Elektromagnetizam ćelija

Svaka ćelija ima električni potencijal i u njenoj strukturi su raspoređena naelektrisanja: pozitivni i
negativni joni. Sa unutršanje strane ćelijske membrane raspoređena su negativna, a sa spoljašnje
nalaze se pozitivna naelektrisanja. U membrani ćelije nalaze se joni koji imaju ili dijamagnetne ili
paramagnetne osobine (joni bakra, cinka, zlata, žive, srebra), dok se u jedru nalaze joni natrijuma,
hlora i gvožđa.
Prikazana raspodela naelektrisanja u strukturi ćelije, pokazuje da ćelija ima bioelektrično
polje, ali ona ima svoje magnetno ili biomagnetno polje. Na slikama 7 (a) i 7 (b), prikazana je
struktura čovečije ćelije i shema raspodele bioelektričnog potencijala u ćelijama živog organizma.

52
Slika 7: (a) Struktura ćelije čovečijeg organizma; (b) Princip raspodele naelektrisanja u ćeliji
čovečijeg organizma

Zdrava ćelija ima uravnoteženo magnetno polje. Ćelijsko (unutrašnje) magnetno polje vrši
transport i orijentaciju materije i raspodelu energije, koje izgrađuju ćelije. Ono vrši pravilnu
raspodelu ćelijskog materijala, formirajući bioelektrične tokove u ćelijskom i međućelijskom
prostoru, oko kojih nastaju lokalna biomagnetna polja.
U sastavu ćelija našeg tela nalaze se atomi različitih minerala, koji su u telu u obliku
koloidnih rastvora. Elektroni, protoni i neutroni su čestice koje izgrađuju atome i oni su nosioci
fizičkih i hemijskih procesa u živoj materiji.
Kada na molekule, atome i elektrone u živoj materiji deluju naizmenična elektromagnetna
polja i zračenja iz spoljašnje sredine, elektron će promeniti sopstveni magnetni momenat (spin
elektrona) i uticaće na promenu ukupnog ili rezultujućeg magnetnog momenta atoma.
Interakcijom magnetnih momenata svih atoma dobija se makroskopsko magnetno polje na nivou
molekula, ćelija, tkiva i organa u čovečijem telu. Ukupan magnetni moment u ćelijama i/ili
tkivima čovečijih organa je osnovna mera magnetnog ponašanja žive materije, a takođe on
određuje i magnetna svojstva žive materije, kada se ona nađe u spoljašnjem (otvorenom)
magnetnom polju.
Uticaji zračenja na žive organizme zavise od energije (koja je određena talasnom dužinom,
odnosno frekvencijom) elektromagnetnih talasa (zračenja). Promene naizmeničnih magnetnih,
električnih i elektromagnetnih polja u životnoj sredini (prirodnih i veštačkih), promene solarne i
geomagnetne aktivnosti (geomagnetne bure, pulzacije), mogu izazavati demagnetizaciju gvožđa u
krvi i promene u magnetizaciji mikrotubula. Različite promene prirodnih i veštačkih zračenja u
životnoj sredini, kao sveukupni uticaji, mogu ponekad biti spoljašnji faktori rizika za poremećaje
zdravlja čoveka i/ili mogu izazvati slabljenje imunološkog sistema čovečijeg organizma. Promene
53
intenziteta i frekvencije elektromagnetnih polja u životnoj sredini mogu imati efekte na ukupno
bioelektromagnetno polje u čovečijem telu.
Elektromagnetna i magnetna polja u životnoj sredini mogu izazvati promene u ćelijskom
metabolizmu i poremetiti regulacione funkcije i procese u ćelijama, zatim mogu izazavati
promene transportnih funkcija u ćelijama, odnosno u pojedinim organima i telu. Elektromagnetno
polje (iz skoro svih delova spektra) može uticati na protok energije u ćelijama, promeniti
frekventni opseg izvršavanja transportnih procesa kroz ćelijsku membranu.
Ćelijska membrana se od strane nekoliko grupa istraživača navodi kao primarno mesto
interakcije magnetnih polja sa ćelijom. Izmenama potencijala ćelijske membrane, ćelije mogu
uticati na unutrašnju koncentraciju jona i razmenu natrijuma i kalijuma u ćelijskom sastavu, kao i
na promene pH faktora ćelijske i međućelijske tečnosti.
Biološki efekti ekspozicije organizma mikrotalasnom polju male snage koje ne ispoljava
termalne efekte zagrevanja ćelija i tkiva, su još uvek nedovoljno poznati. Ljudska potreba za
komunikacijom i potpuno zanemarivanje rezultata o štetnosti EM polja doveli su do toga da su
mobilni telefoni uređaji na kojima čak ne postoji ni preventivno upozorenje da se drže dalje od
domašaja dece. Međutim, rasvetljavanje biohemijskih mehanizama kojima elektromagnetno polje
deluje počinje da baca senku na dosadašnju bezbrižnost u upotrebi mobilnih telefona. Analiza
brojnih epidemioloških studija, potvrđuje znatno veću stopu morbiditeta kod osoba koje su bile
izložene EM polju iznad pragovnog intenziteta.
Treba napomenuti da je ćelijska membrana jedno od mesta na kojima se ispoljavaju
biološki efekti elektromagnetnog zračenja posredstvom signalne transdukcije. Interakcija
elektromagnetnog zračenja sa membranom dovodi do inicijacije enzimskih kaskada koje prenose
signal u intracelularni sistem i jedro, regulišući procese ćelijskog rasta i deobe. Jedan od mogućih
mehanizama je poremećaj električnog polja na površini ćelije, koje učestvuje u regulaciji
voltažnih kanala. Pokazano je da izlazak ćelijskog jona kalcijuma Ca 2 + predstavlja značajan i
brzi odgovor nakon izlaganja EM zračenju.
Brojna istraživanja su pokazala sposobnost elektromagnetnog zračenja da izazove
oštećenje DNK molekula i time ispolji kancerogeni potencijal, pri čemu se ovaj potencijal proteže
ne samo na direktni genotoksični efekat već i na epigenetički potencijal posredstvom brojnih
toksičnih delovanja. Kumulirana oštećenja DNK tokom dužeg vremenskog perioda, mogu dovesti
do ekspresije jednih, odnosno supresije drugih gena, što može indukovati nekontrolisano ćelijsko
umnožavanje i pojavu kancera. Time, oštećenje ćelijske DNK predstavlja inicijalni momenat u
razvoju tumora.

54
 Slika 8: Jačina elektromagnetnog zračenja mobilnog telefona u raznim fazama
uspostavljanja veze

2.10 Osnovne mere zaštite od RF zračenja

Zbog dokazanih štetnih dejstava RF zračenja, preporučuje se primena mera za zaštitu od uticaja
RF zračenja. Osnovne zaštitne mere:
- izbegavanje bespotrebnog izlaganja,
- izbegavanje boravka u blizini jakih izvora,
- skraćenje vremena izlaganja,
- obeležavanje zone zračenja,
- merenje izvora zračenja,
- kontrola kvaliteta izvora zračenja.
2.11 Greške pri merenju RF zračenja

Uprkos tome što postoji veliki broj komercijalno dostupnih mernih uređaja za karakterizaciju RF
polja, praktično merenje RF parametara ne može da se obavi tako jednostavno. Prilikom merenja
RF polja treba uzeti u obzir brojne parametre kako bi se dobili valjani rezultati merenja, ili bolje
reći, kako bi se dobijeni rezultati na pravi način interpretirali.
Prilikom merenja RF polja treba uzeti u obzir sledeće paramere:
- karakteristike izvora RF polja, tj. snaga izvora, tip modulacije, frekvencija, itd.,
- karakteristike instrumenta koji se koristi za merenje,
- referentne i granične nivoe definisane standardima,
- greške pri merenju.
Najčešći izvori grešaka pri merenju RF polja su:
- nekalibrisana antena/sonda,
- uticaj operatera koji meri na samo polje,
- prisustvo drugih objekata koji zrače,
- pristustvo prepreka što dovodi do refleksije RF signala.
55
 2.12 Optičko zračenje

Postoje tri osnovna tipa optičkog zračenja:

- ultraljubičasto (UV),
- vidljiva svetlost i
- infracrveno zračenje (IC).
Osnovna razlika između ovih tipova zračenja jeste opseg talasnih dužina i frekvencija koje
obuhvataju:
- ultraljubičasto zračenje od 100 nm do 400 nm ( 3 ⋅ 1015 Hz do 7.5 ⋅ 1014 Hz ),

- vidljiva svetlost od 400 nm do 760 nm ( 7.5 ⋅ 1014 Hz do 4 ⋅ 1014 Hz ),

- infracrveno zračenje od 760 nm do 1 mm ( 4 ⋅ 1014 Hz do 3 ⋅ 1011 Hz ).

Sa stanovišta bioloških efekata i praktičnih primena, najznačajniji tipovi optičkog zračenja su
svakako UV i IC zračenje.

2.13 UV zračenje
Ultraljubičasto (UV - ultaviolet) zračenje predstavlja deo spektra elektromagnetnog zračenja koje
obuhvata opseg talasnih dužina (100 − 400) nm. Naziv ultra-ljubičasto u bukvalnom prevodu
znači izvan ljubičastog (na latinskom ultra znači izvan), i ovaj naziv je usvojen jer su talasne
dužine UV zračenja manje od talasne dužine ljubičastog svetla koje ima najmanje talasne dužine u
spektru vidljive svetlosti.

2.13.1 Klasifikacija UV zračenja

U zavisnosti od efekata koje ispoljava na biološkim organizmima, UV zračenje se može podeliti

na više kategorija. Postoje četiri osnovna kriterijuma podele:
I. Prema definiciji CIE (Commision Internationale de l’Eclairage), UV zračenje se deli na tri
oblasti:
- UV-C oblast: (100 − 280) nm
- UV-B oblast: (280 − 315) nm
- UV-A oblast: (315 − 400) nm.

II. Prema svom biološkom dejstvu, UV zračenje se deli na:

- UV-C oblast: (180 − 290) nm
- UV-B oblast: (290 − 320) nm
- UV-A oblast: (320 − 400) nm.

56
III. Prema hemijskom dejstvu, UV zračenje se deli na:
- zračenje koje učestvuje u sintezi ozona: (175 − 220) nm
- zračenje koje ima germicidno dejstvo: (220 − 300) nm
- zračenje koje ima eritemalno dejstvo: (280 − 320) nm

IV. Sa stanovišta spektroskopije, UV zračenje se deli na:

- daleku ili vakuumsku UV oblast: (200 − 300) nm
- blisku UV oblast: (300 − 400) nm.

Slika 9: Podela UV zračenja na četiri kategorije

2.13.2 Izvori UV zračenja

Izvori UV zračenja mogu biti prirodni ili veštački. Prirodni izvor je Sunce, jedini prirodni izvor
UV zračenja koje emituje UV svetlost svih talasnih dužine iz opsega (100 − 400) nm.
Veštački izvori mogu da emituju UV zračenje u bilo kom od navedenih opsega talasnih dužina.
Najčešći tipovi veštačkih UV izvora su:
- UV lampe i fluorescentne cevi koje se koriste u biologiji, medicini, kozmetici, industriji, …
- aparati za sterilizaciju vode i vazduha na bazi UV zračenja,
- UV laseri,
- UV svetleće diode,
- UV izvori sa elektromagnetnim pražnjenjem kroz gasove.

57
 2.13.3 Faktori koji utiču na nivo prirodnog UV zračenja

Faktori koji utiču na nivo prirodnog UV zračenja su sledeći:

- Apsorpcija od strane gasova u atmosferi: najveći deo solarnog UV zračenja se apsorbuje
od strane azota. UV zračenje u atmosferi apsorbuju i kiseonik, jedinjenja azota i
jedinjenja ugljenika.
- Visina Sunca: Sunčeva elevacija je ugao između horizonta i pravca u kojem se vidi
Sunce. Sunčeva elevacija zavisi od doba dana, geografske širine i datuma u godini.
Intenzitet UV zračenja je najveći u letnjim mesecima oko podneva.
- Prisustvo oblaka: uticaj oblačnosti na intenzitet UV zračenja zavisi od vrste, debljine i
količine oblaka kojima je nebo pokriveno.
- Nadmorska visina: sa povećanjem nadmorske visine povećava se intenzitet UV zračenja
za 6 – 8 % na svakih 1000 m visine.

2.13.4 Dejstvo prirodnog UV zračenja

UV-A zračenje čini oko 98% ukupnog solarnog UV zračenja koje stiže do Zemljine površine.
Ovo zračenje ima najmanju energiju iz oblasti UV spektra pa samim tim najmanje je štetno po
biološke organizme. Ipak, ovo zračenje nije potpuno bezopasno, i nije preporučljivo dugotrajno
izlaganje. UV-A zračenje ima široku primenu u medicini, gde se koristi u terapijske i
dijagnostičke svrhe, prvenstveno u dermatologiji.
UV-B zračenje se karakteriše veoma visokom energijom, i ima najdestruktivnije dejstvo
na biološke organizme. Izlaganje ovom tipu zračenja može dovesti do raznih oštećenja tkiva kože
i očiju.
UV-C zračenje ima najveću energiju u UV spektru, ali se ne sreće kao prirodno zračenje
na Zemlji, jer se skoro u potpunosti absorbuje u ozonskom sloju atmosfere. Ipak, UV-C zračenje
postoji u vidu veštačkih izvora. Zbog svog razornog dejstva, deo UV-C spektra ispod 180 nm,
smatra se jonizujućim zračenjem.
Osim negativnih efekata, prirodno UV zračenje ima i niz pozitivnih efekata, bez kojih
život na Zemlji ne bi bio moguć. Uprkos tome što se veliki deo UV zračenja apsorbuje u
atmosferi, onaj deo koji stigne do Zemlje ima pozitivni uticaj na mnoge organizme, pa i na
čoveka. Prirodno UV zračenje u malim količinama omogućava sintezu vitamina D i kalcioferola
(kalcifikacionog hormona), zahvaljući kome se formira kalcijum u kostima, koji je neophodan za
njihov normalan rast, razvoj i funkcionisanje.

58
 2.13.5 Primene veštačkog UV zračenja

Iako se to ne primećuje u svakodnevnom životu, UV zračenje u vidu veštačkih izvora ima brojne
primene. Neke od najzančajnih primena UV zračenja su:
- UV sterilizacija vode, raznih fluida, vazduha,
- beljenje materijala (vuna, tesktil, itd),
- UV litografija u proizvodnji poluprovodničkih komponenata,
- brisanje sadržaja poluprovodničkih memorija,
- čišćenje i oksidacija površine poluprovodnika,
- UV terapija u dermatologiji,
- UV dijagnostika u dermatologiji.

2.14 Merenje UV zračenja

2.14.1 Osnovne fizičke veličine i merne jedinice

Fizičke veličine koje karakterišu UV zračenje su navedene u tabeli 3. Navedene fizičke veličine se
mogu podeliti u tri grupe:
• veličine koje se odnose na samo zračenje koje se prostire kroz vazduh (talasna dužina,
energija i fluks),
• veličine koje se odnose na izvor zračenja (intenzitet),
• veličine koje se odnose na telo koje je izloženo zračenju (ozračenost i doza).

Tabela 3: UV fizičke veličine

Naziv i simbol fizičke veličine Merna jedinica
Talasna dužina, λ nm
Energija zračenja, Q J
Fluks zračenja ili snaga zračenja, Φ ili P W
Intenzitet zračenja, I W/sr
Ozračenost, E W/m2
Doza zračenja, H J/m2

Za praktičnu primenu najbitnije veličine su ozračenost i doza zračenja jer se na osnovu njih
procenjuje uticaj UV zračenja na biološke sisteme. Inače, treba naglasiti da se pored termina
ozračenost, koristi i termin intenzitet UV zračenja, što treba razlikovati od intenziteta zračenja I.
Primljena doza UV zračenja se određuje kao integral ozračenosti po vremenu. Drugim
rečima, ako je ozračenost konstanta i iznosi E, i određeno telo se izloži dejstvu tog zračenja u
vremenskom intervalu t, primljena doza se dobija kao H = E t . Doza UV zračenja je praktično
najbitnija veličina koja karakteriše UV zračenje jer se na osnovu nje određuju posledice UV
zračenja na organizam.

59
 2.14.2 UV indeks

Navedene fizičke veličine najčešće ne mogu biti korisne običnim ljudima koji nisu dobri
poznavaoci problematike UV zračenja. Stoga je svakodnevna primena ovih veličina nepraktična.
Da bi se obezbedila lako razumljiva mera UV zračenja, uveden je međunarodni standardizovani
parametar UV indeks.
UV indeks predstavlja meru intenziteta UV zračenja koje potiče od Sunca na površini
Zemlje u odnosu na ljudsku kožu. Oštećenje ljudske kože je određeno referentnim eritermalnim
spektrom. Vrednost UV indeksa je veća od nule kada je prisutno UV zračenje, i što je ova
vrednost veća, to je veća verovatnoća nastanka povreda na koži ili očima usled izloženosti UV
zračenju. Vrednost UV indeksa 0 odgovara slučaju kada je potpuni mrak. Podela intenziteta UV
zračenja prema vrednosti UV indeksa je data u tabeli 4.

Tabela 4: Kategorije UV indeksa

UV indeks Nivo zračenja
1-3 Nizak
3-5 Srednji
5-7 Visok
7-9 Veoma visok
9- Ekstremno visok

Prema definiciji, UV indeks se određuje na osnovu relacije:

400 nm
UVI = ker ∫ Fλ Bλ dλ ,
250 nm

gde je Fλ raspodela zračenja kojem je izložen organizam (solarna spektralna ozračenost) – spektar
UV zračenja koji stiže na površinu zemlje, izražena u W/m2nm, Bλ je referentni eritermalni
spektar (normalizovani biološki aktivan spektar), a ker je konstanta čija vrednost je 40 m2/W.
Proizvod Fλ⋅Bλ se naziva biološki aktivan spektar (otežan spektar). Naziva se otežani spektar zato
što pored spektra zračenja uzima u obzir i biološko dejstvo zračenja. Značajan uticaj na ovaj
spektar ima debljina ozonskog omotača.
Maksimum biološkog aktivnog spektra se nalazi u intervalu talasnih dužina od
(300 − 305) nm i većinom obuhvata oblast UV-B zračenja. Integracijom biološki aktivnog spektra
po talasnim dužinama dobija se njegov ukupni fluks koji je proporcionalan površini ispod krive
Fλ⋅Bλ i izražava se u jedinicama mW/m2.

60
 Na slici 10 je data zavisnost solarne spektralne ozračenosti Fλ i referentnog eritermalnog
spektra Bλ od talasne dužine za dve vrednosti debljine ozonskog omotača: 250 i 348 DU . Sa
smanjenjem debljine ozonskog omotača, povećava se intenzitet UV zračenja, koji se pomera ka
manjim talasnim dužinama. Na slici je dat kvalitativan prikaz spektra, ali ne i realan odnos
intenziteta ovih spektara u cilju da se dovoljno izražajno predstavi biološki aktivan spektar.
DU je Dobsonova jedinica za površinsku gustinu atmosferskog ozona, koja je direktno
povezana sa debljinom ozonskog omotača. Površinska gustina atmosferskog ozona se odnosi na
količinu ozona u stratosferskom ozonskom omotaču po jedinici površine. 1 DU bi iznosio sloj
ozona debljine 0,01 mm pod standardnim uslovima: temperatura T = 273.15 K (0 oC) i pritisak
p = 100 kPa (1 bar). 1 DU predstavlja 2.69⋅1016 molekula ozona po kvadratnom centimetru ili
0.4462 mmol ozona po kvadratnom metru.
Normalna količina ozona iznosi (290 − 310) DU. Kad bi se sav ozon u stubu atmosfere od
površine Zemlje do gornje granice atmosfere doveo u uslove standardne temperature i pritiska,
debljina sloja bi bila svega 3 mm. U poslednjih 30 godina iznad Antartika se meri količina ozona i
ona je manja od 200 DU, što se naziva ozonska rupa, a nastaje zbog prisustva hlora i broma,
nastalih ljudskim aktivnostima.

Slika 10: Zavisnost solarne spektralne ozračenosti Fλ i referentnog eritermalnog

spektra Bλ od talasne dužine

61
 2.14.3 Senzori UV zračenja

Senzori UV zračenja su osnovni elementi za detekciju UV zračenja. Oni se koriste u raznih

naučnim istraživanjima kao i brojnim industrijskim i vojnim primenama. Prema načinu na koji
detektuju UV zračenje, senzori se dele na fotonske i termičke. Dalja podela u okviru svake od
ovih kategorija je prikazana na slici 11.

Slika 11: Podela senzora UV zračenja

Kod fotonskih detektora, usled interakcija fotona UV zračenja i materijala senzora, dolazi do
uspostavljanja električnog signala (obično struje) u senzoru, čiji intenzitet je proporcionalan
intenzitetu UV zračenja.
S druge strane, kod termičkih UV senzora, kao rezultat interakcije UV fotona i materijala
senzora dolazi do promene temperature materijala senzora, a kao izlazni signal dobija se promena
neke temperaturno-zavisne fizičke veličine. Kod piroelektričnih senzora dolazi do promene
interne električne polarizacije, dok se kod bolometara javlja promena električne otpornosti.
Zbog daleko veće osetljivosti, u praktičnim aplikacijama se najčešće koriste fotonski UV
senzori. Fotonski UV detektori se dele na dve klase: fotoelektrični i fotografski detektori. U
praktičnim primenama su najzastupljeniji poluprovodnički UV detektori, zbog veoma dobrih
performansi.
Generalno, senzori UV zračenja mogu biti osetljivi u celom opsegu UV zračenja, tj. mogu
detektovati sva tri tipa UV-A, UV-B i UV-C. Međutim, postoje i senzori koji su osetljivi samo u
jednom opsegu, na primer UV-C.

62
Osim senzora koji detektuju intenzitet UV zračenja, danas su dostupni i UV senzori koji detektuju
talasnu dužinu UV zraka. Kod takvih senzora, odziv je linearno proporcionalan talasnoj dužini
upadne UV svetlosti.

2.15 UV merni instrumenti

Za merenje UV zračenja mogu se koristi dva tipa uređaja: spektrometri ili radiometri.
Spektrometri su veoma složeni i izuzetno skupi uređaji koji mere intenzitet UV zračenja u celom
spektru talanih dužina UV zračenja tako da je moguće uočiti intenzitet zračenja za svaku talasnu
dužinu iz opsega. S druge strane, radiometri mere samo intenzitet UV zračenja, a neki i UV
indeks, ali ne i spektralne karakteristike. Osnova svakog instrumenta za merenje UV zračenja
jeste odgovarajući senzor UV zračenja.
UV merni instrumenti dostupni na tržištu su najčešće malih dimenzija, prenosivi su, i
poseduju displej za prikaz rezultata merenja.

Slika 12: Dva komercijalna UV merna instrumenta, levo je UV radiometar, a desno je merač UV
indeksa

2.16 Kvantna biofizika u tumačenju dejstava sunčevog zračenja na kožu

Poslednjih decenija statusni simbol je i preplanulost, mada medicinski stručnjaci redovno

upozoravaju na opasnosti koje donosi izlaganje Suncu. I pored stalnog upozorenja, znajući da
Sunce ima i pozitivan učinak (podstiče stvaranje vitamina D, dobro raspoloženje, povećava
vitalnost i relaksaciju), mnogi se ljudi i dalje nekontrolisano izlažu telo Suncu, što dovodi do
trajnih oštećenja na koži. Štetnom delovanju na kožu dodatno doprinosi i globalno zagrevanje,
pojava ozonskih rupa i pojačano sunčevo zračenje ili insolacija. Kao što je rečeno, Sunce emituje
veliki i kontinualni spektar elektromagnetnih (EM) zraka. Delovi spektra značajnih za
fotobiologiju su svega 5 % ultravioletnih zraka (UV) koje ne možemo registrovati našim čulima,
39 % pripada vidljivoj svetlosti (VS) i 56 % pripada infracrvenim zracima (IC) talasne dužine λ =
(800 − 3000) nm koje osećamo kao toplotu. Prolazeći kroz atmosferu, sunčevi zraci stupaju u

63
interakciju sa njom, zračenje se pri tome apsorbuje, rasipa, prenosi i slabi. Oko 1/3 energije
zračenja apsorbuje ozonski omotač i kapljice vode. Apsorpcija je naročito efikasna za talasne
dužine (100 − 290) nm, koje imaju velike energije i koje su delimično krive za nastanak
karcinoma kože.

Tabela 5 Karakteristike UV i vidljive svetlosti

prolaz
talasna nivo pozna
svetlost kroz eritematogenost kancerogenost
dužina (nm) prodiranja pigmentacija
staklo
UVC 200-290 epiderm - +++ +++ -
epiderm,
UVB 290-320 papilarni - ++ ++ ++
derm
UVA 320-800 ceo derm + + + +
retikularni
Vidljiva 400-800 + - - +
derm

U kontaktu sa kožom, (5 – 10) % incidentnog EM zračenja se reflektuje od površine rožnatog

sloja i rasipa, deo se apsorbuje, a deo propušta do sledećih slojeva kože. Talasne dužine ispod
300 nm uglavnom apsorbuju proteini u epidermisu, urotanične kiseline, holesterol tako da do
bazalne membrane epidermisa dospeva manje od 10 % UV-B zraka i prodire u gornje delove
papilarnog dermisa. Procenat transmisije UV-A zraka je znatno veći posle varijabilne mehaničke
apsorpcije, oko 50% UV-A zraka se prenosi do dermisa gde se odbijaju od kolagena vlakna,
apsorbuju od strane krvnog hemoglobina, tkivnog bilirubina, beta karotena, ćelijske DNA i RNA i
aminokiselina u elastinu i kolagenu. Najveći deo zračenja koje je prošlo kroz epidermis se rasipa
na različitim nivoima dermisa, dok mali deo apsorbuju hemoglobin, bilirubin i beta karoten u
subkutisu.
Jačina UV-B zraka zavisi od godišnjeg doba i doba dana. UV-A zraci ne menjaju svoj
intenzitet i jednako su opasni u svako doba dana ili godine.
Delovanjem na ćelije kože UV zraci mogu dovesti do nastanka alergija na Sunce, ubrzanog
starenja kože, gubitka elastičnosti, a u krajnjem slučaju i do raka kože. Prema mnogim
istraživanjima UV zraci su direktno odgovorni za nastanak najozbiljnije vrste maligniteta kože -
melanoma. Zato lica sa velikim brojem mladeža moraju biti posebno oprezna pri izlaganju suncu,
odnosno za njih vredi ne sunčati se i koristiti kreme sa visokim zaštitnim faktorom uz obavezno
nošenje majica, šešira sa širim obodom (kačketa) i sunčanih naočara. Uz to moraju se redovno
podvrgavati dermatološkom pregledu, odnosno preventivnom operativnom zahvatu mladeža koji
zadovoljavaju kriterijum atipičnih. Naime, samo blagovremenim odstranjenjem (uz histološku

64
obradu) atipičnih mladeža uklanja se podloga iz koje se kasnije u životu može razviti melanom, a
dešava se da se u određenim slučajevima otkriju i početni stadijum melanoma koji je u potpunosti
izlečiv. UV zračenje se kao veštački izvor zračenja koristi u terapiji (fototerapija) različitih kožnih
bolesti; npr. psorijaze, atopijskog dermatitisa, kontaktnog alergijskog dermatitisa, a u kombinaciji
sa nekim lekovima za lečenje određenih tipova limfoma kože.

2.16.1 Tipovi kože

Prema osetljivosti kože na sunčane opekotine, ljude delimo na četiri fototipa:

FOTOTIP 1 - Odnosi se na vrlo osetljivu kožu, pege, crvenu ili plavu kosu te plave ili zelene oči.
Ovaj tip kože nikada ne potamni i uvek izgori. Zbog smanjene pigmentacije nivo otpornosti na
opekotine izrazito je niska, pa koža počinje reagovati jačim crvenilom već desetak minuta nakon
izlaganja suncu. Ovakav fototip kože ima oko 2% populacije.
FOTOTIP 2 - Označava svetlu put sklonu nastanku pega leti i plavu kosu. Pigmentacija je vrlo
slaba pa je koža sklona opekotinama. Bez odgovarajuće zaštite opekotine se javljaju već nakon
deset do dvadeset minuta izlaganja suncu. Preporučeno vreme izlaganja suncu bez zaštitnih
sredstava je do dvadeset minuta, a inače bi trebali koristiti zaštitni faktor 15. Ovaj tip kože ima
oko 12% populacije.
FOTOTIP 3 - Srednje svetla koža, tamnija ili tamna kosa i svetlosmeđe oči. Iako je zbog dobre
pigmentacije ovaj tip kože manje osetljiv na opekotine, bez zaštite može zadobiti opekotine nakon
pola sata izlaganja suncu. Ovo je načešći tip kože, prisutan je kod oko 78% populacije.
FOTOTIP 4 - Označava tamni fototip (mediteranski tip), tj. tamniju kožu, (maslinasta put) i kosu.
Zbog jačeg pigmenta ovaj tip kože razvija opekotine nakon 45 minuta. izlaganja suncu. Savetuje
se korišćenje krema sa faktorom zaštite 6. Ima ga 8% populacije.

2.16.2 Štetnosti sunčevog zračenja

Oštećenje kože počinje već sa prvim izlaganjem Suncu i kumulativnog je karaktera, pa zato
nikada nije dovoljno rano za zaštitu deteta od negativnog uticaja sunčevog zračenja.
Dečija koža je osetljiva na Sunce i lakše izgori nego koža odraslih. Zato decu do 6 meseci ne bi
uopšte trebalo izlagati suncu, a stariju od 6 meseci treba zaštiti prikladnom odećom, kapama,
šeširićima i sredstvima za zaštitu od sunca namenjenu deci, koja apsorbuju i sprečavaju prodor
UV zraka na kožu. Oštećenja od Sunca mogu biti akutna i hronična. Akutno oštećenje kože od
UV zračenja manifestuje se pojavom crvenila različitog intenziteta (opekotine), a hronična
oštećenja odnose se na kumulativno oštećenje, koje se kasnije manifestuje prevremenim starenjem

65
kože, pojavom prekanceroza i karcinoma, odnosno melanoma kože. Kod direktnog izlaganja
Suncu dolazi do slabljenja imunog sistema u nekim slučajevima stvaranja i katarakte oka.
Ono što nas još može zadesiti jeste i alergija na sunce koja se lako prepoznaje po crvenom osipu
na koži i neugodnom peckanju, obično u području dekoltea ili ruku, jer su ti delovi najviše
izloženi Suncu.

2.16.3 Kako se pametno sunčati?

Zbog veoma štetnog dejstva, sunce je najbolje izbegavati u periodu između 11 i 17 časova uz
korišćenje preparata za sunčanje sa visokim faktorom zaštite. Na kožu se nanose 30 do 60 minuta
pre izlaska na Sunce (kremovi, losioni ili ulja sa UV-B i UV-A filterom), a svakako treba voditi
računa da se vodom ispiraju sa kože pa je nakon intenzivnog znojenja ili kupanja neophodno opet
namazati kožu. Ukoliko ste na moru ili često boravite u vodi, koristite vodootporne kreme čime bi
vaše telo bilo zaštićeno 40 i više minuta u vodi, jer se sunčevi zraci prelamaju i prolaze kroz vodu.
Budite pažljivi i kada je oblačno, jer UV zraci prodiru kroz oblake pa možete izgoreti, a da to i ne
osetite.

2.16.4 UV indeksi i preporuke za izlaganje Suncu

Tabela 6 Način korišćenja sredstava sa zaštitnim faktorom

preporučeni zaštitni faktor u zavisnosti od tipa
UV
vreme izlaganja kože
indeks I II III IV
1-3 do 30 minuta 15 12 9 6
4-6 do 20 minuta 30 25 15 12
7-9 do 15 minuta 50 40 30 20
10 i više do 10 minuta 60 50 40 30

2.17 Infra-crveno zračenje

Infra-crveno (IC) zračenje u spektru elektromagnetnog zračenja zauzima mesto između

radiofrekvencijskog (mikrotalasnog) zračenja i vidljive svetlosti, i obuhvata opseg talasnih dužina
od 780 nm do 1 mm. Ovo zračenje potiče od energije tolotnog kretanja (vibracije i rotacije) atoma
i molekula tela zagrejanih iznad apsolutne nule, pa se još naziva i toplotnim zračenjem. Što je
temperatura tela veća, emituju se IC zraci manje talasne dužine.

66
Izvori IC zraka mogu biti prirodni ili veštački. Najveći prirodni izvor IC zraka je Sunce. Naime,
gotovo polovina solarne svetlosti se emituje u obliku IC zračenja, druga polovina u obliku vidljive
svetlosti, a samo mali deo kao UV zrčenje. Veštački izvori IC zračenja mogu da budu sva
zagrejana tela u čvrstom, tečnom ili gasovitom stanju. Najznačajniji primeri veštačkih izvora IC
zračenja su visoke peći, usijana električna vlakna, vreli gasovi i para, usijali lukovi, uređaji koji
emituju IC zračenje. Kao senzori IC zračenja najčešće se korste fotodiode koje su osetljive u
oblasti IC zraka.
IC zračenje se deli u tri kategorije:
- IC-A (kratko): od 780 do 1400 nm,
- IC-B (srednje): od 1400 do 3000 nm,
- IC-C (dugo): od 3000 nm do 1 mm.

Za određivanje IC zračenja uglavnom se koriste dve veličine:

- zračna snaga, ozračenost koja pada na jedinicu površine, izražena u W/m2,
- zračna ekspozicija, ukupna energija zračenja po jedinici površine, izražena u J/m2.

Primene IC zračenja:
- za detekciju požara,
- za praćenje položaja nebeskih tela,
- za praćenje položaja ljudi ili objekata (u vojsci),
- u fizikalnoj medicini, za zagrevanje određenih delova tela,
- za dijagnostiku određenih oboljenja.

67
69