УНИВЕРЗИТЕТ СИНГИДУНУМ

Факултет за медије и комуникације

Историја културе и медија I I

Тема:

Храброст сузних очију

Професор: Студент:

Проф. др Предраг Марковић Бојана Мандић

Број индекса 63/07

Београд 2008. године

 Милица Јовановић рођена је 16. августа 1927. године у Чепину, као пето дете
Николе и Милеве Јовановић. Њена мати (како ју је она звала) била је једина
преживела од седамнаесторо рођене деце својих родитеља, јер су остала деца од
роћења до четврте године умрла. Милица је имала четворо браће од којих је данас
један жив. Њени родитељи су се бавили пољопривредом, претежно ратарством и
сточарством, поседовали су 13 хектара земље, у стаду од стотину до
стотинупедесет оваца, 5 крава, 4 коња...

Место њеног рођења, Чепин, тих година имао је око 6000 становника, смештен
10 км западно од града Осијека. Чепин се делио на Рацки и Тотски1 крај.
Структуру становништва чинило је 50% православаца и 50% католика. Кроз село
је пролазила пруга Осијек-Ђаково. У селу су се налазиле две основне школе,
православна и католичка црква,а становништво се претежно бавило
пољопривредом, један део радио је у уљари, шпиритани, кудељари и великом
парном млину. Постојала је и локална пруга која се користила за извлачење
пољопривредних производа из атара. Милица је, као и друге девојчице, завршила
четири разреда школе, што је у то време представљало основну школу, код
учитељице Габријеле Бем. У школи је владала велика дисциплина. Прибор се
састојао од таблица, писаљки и крпа, користиле су се читанка и рачуница (књига
из математике). Учила су се оба писма, ћирилица и латиница, веронаука једном
недељно, географија...У учионици су са једне стране седеле девојчице а са друге
дечаци. За непослушност и неурађен домаћи задатак учитељица је кажњавала
децу тако што су се сагињали преко клупе и шибала их је прутом. Оцене су биле
од 1 до 5, Милица је била осредњи ђак. У слободно време највише се играла
канкања (школице), жмурке, и то искључиво са другарицама, тате су им правиле
љуљашке на гранама дрвећа, лутке и лопте правили су од крпа.

1
Тотови су били несрпско становништво: Мађари, Словаци, Швабе и 2% Хрвата.

2
 Била је мезимица, као једино женско дете. Њени родитељи су се добро слагали,
договарали су се о послу, мати је била доминантнија и иницијатор напретка у
кући, што у то време није било уобичајено за друге породице. Браћа Стојан,
Душан, Његован и Милован су се лепо слагала између себе и са њом, родитеље су
јако поштовали али им нису персирали што је такође било јако ретко.

Пошто су и отац и мати били јединци њихово материјално стање је било на

завидном нивоу, изнад просека. Кућа у којој су живели била је старија, од меканог
материјала черпића (земље). Имала је три просторије, патос је био земљани који
се сваке суботе подмазивао жутом земљом, глином, постојао је зидани земљани
шпорет у кујни која је имала стелаже и више није било у употреби огњиште.
Браћа су спавала у једној соби а Милица у другој са родитељима. Оквири кревета
су били дрвени а кревети од сламарице у којима се налазила слама а процес
прављења сламарица био је следећи: сијала се кудеља(конопља) , па се жњела у
снопове и стављала у воду на кисељење где је стајала око две недеље, после тога
се суши и туца и од тога су жене плеле и ткале на разбојима. Тај материјал се звао
без и од њега се шио доњи веш и скуте (подсукња). У соби се налазио шифоњер
(ормар), поред кревета су биле клупе и астал (стол). Јело се из лимених тањира,
прибор је био лимен а посуђе глазирано. Најчешће се јео пасуљ, два пута
недељно, затим кромпир, недељом се јело месо, понекад и радним данима, на
њиву се носила сланина, лук, сир. Хлеб се пекао једном недељно количински за
недељу дана, пекао се у хлебним пећима које су се налазиле у дворишту и зидане
су од блата. Посластице су биле гужваре са маком и орасима које су се пекле у
хлебној пећи, колачи прављени само за славе, кирбај (црквена слава), Ускрс и
Божић. Пекле су се шапе од ораса, покераји (ванилице), кифлице са пекмезом.

Тих година мушкарци су облачили сомот одела, сомот се куповао и одела су се

шила код шнајдера, кошуље су се шиле такође од куповних материјала зафира и
поркета, носили су се шешири и кожни опанци. Жене су шиле сукње од молдуна
и других материјала. Сукње су биле широке, испод колена, до пола листа, испод
њих се носила подсукња, горе су имале затворене блузе дугачких рукава, нису се
виделе руке, такође су носиле мараме. Младе жене су носиле шамиле или џеге,
капице које су покривале 1/3 главе, пунђу и све су жене имале дугу косу. За децу

3
су шиле мајке, хаљинице девојчицама, вестице ( џемпере), чакшире или рајтозне
(панталоне) за дечаке, обували су сандалице или чизме, у зависности од
могућности.

Вера Миличине породице била је православна, веровали су у Бога и породично

посећивали цркву недељом и светцима, славили су славу Свети Јован и на свечан
начин обележавали Божић и Ускрс што је трајало до 1941. године када је
забрањена православна вера. Забрањена је црква, слављење славе и изјашњавати
се као Србин. Дана 12. октобра исте године одређен је дан за прекрштење, када је
сав Српски народ био присиљен да дође у порту православне цркве на чин
прекрштења. Тога дана „небо се отворило“, било је страшно невреме и олуја, али
је фрањевац Влахо Маргушић обавио прекрштење становништва, и од тог
тренутка свако новорођено дете крштено је католичкој цркви, а сваког покојника
сахрањивао је католички свештеник на католичком гробљу, док су православни
попови протеривани, тучени па и убијани. На први дан Божића 1942. године
срушена је црква Светог Аранђела Михајла у Чепину.

У то време књиге су читане у библиотеци, коју су углавном посећивали

мушкарци, јако ретко жене, сем оних које су училе глуму и певање. Њен брат
Душан редовно је куповао новине. Биоскоп је постојао у католичком крају те није
било могуће да га посећују људи православне вере, али су пре рата одржаване
веома посећене представе.

Милица није похађала средњу школу ни факултет, као и девојчице људи тога
времена, младићи су ишли у средњу школу у Осијек, а на факултет само они који
су пребегли у Србију, а католици у Загребу. Запошљавање за време рата није ни
постојало јер су сви млади људи одлазили у шуме, у Партизане, њен брат
Милован био је у Партизанима а брат Његован је послат у Немачку на 6 месеци
војне обуке. Милици је мати говорила да по завршетку школе изучи шнајдерски
занат и купила јој је шиваћу машину, па је она похађала шестомесечну обуку код
шнајдерке, где је научила да шије али је шила само за своју породицу и своје
потребе. Њена браћа су се бавила земљорадњом и сточарством, радили су са оцем
и планирали да наставе да се баве тим послом. И њене другарице су училе

4
штрикати и вести па су се зими састајале једна код друге и заједно штрикале и
везле. Девојке се нису запошљавале у фабрикама, тек од 1948. године се
запошљавају оне које код куће нису имале посла. Амбиције младих нису могле
бити остварене због рата који их је задесио.

Пре рата се излазило недељом послеподне ако се одржавала свирка у кафани, са

првим сумраком одлазило се кућама на вечеру, затим се пресвлачило и излазило у
кафану, која се налазила у главној улици, и у шетњу корзом. Девојке су ишле у
пратњи мајки и браће, касније са другарицама али су браћа увек била у близини.
Плесала су се разна кола и валцер и сваку је цуру момак могао позвати на плес
или стати поред ње у коло. Свирали су тамбураши, хармоникаши, гостовали су
певачи из града. У то време се није путовало, а у рату је била велика материјална
криза и оскудица. Рат је почео 1941. године када је Милица имала 14 година. За
време рата њена породица остала је да живи на свом имању, 1942. почели су са
градњом нове куће јер је кућа била стара и мала. Првих година рата нико их није
пљачкао, живело се пристојно за услове рата, међутим 1945. године долазе
Партизани и тада почиње немаштина. Нема материјала за одећу, нема обуће,
честе су пљачке, живело се јако тешко, није било хране, што су људи били боље
стојећи то су их више пљачкали и угњетавали. Суседна села Погановци и
Будимци, код Ђакова, су паљена и људи су без повратка одведени у Јасеновац. До
1944. године у Чепину није било велике опасности, често су 3 авиона летела над
селом, али су бомбе бацане на војна одредишта, а војска је била смештена у
згради ватрогасног дома и школи. У јесен 1944. године, 15 новембра, авиони су
облетали над Чепином. Становници су чули да је њихово село следеће које ће
Крндијаши (немачка војска) опустошити, изашли су из кућа и са стоком побегли у
атар. Тога јутра Миличин комшија, Јанош Хорват, по националности Мађар,
дошао је код њених родитеља и предложио њеној породици да дођу код њега јер
је мислио да ту неће бити у опасности. Ипак, њена два брата која су била код куће
побегла су са стоком у атар, друга двојица су била у војсци, а Милица је са
комшијама побегла ван села. Њен отац, Никола, био је код комшије, а мајка
Милева је била испред куће до тренутка када је чула буку авиона и падање бомби.
Тада је трчећи отишла код комшије и свог мужа, у уверењу да су ту безбедни.

5
Милица је по завршетку бомбардовања, кренула ка селу и угледала је дим и
пршину, приближавајући се схватила је да дим долази из њеног комшилука.
Бомба је бачена на Јаношеву кућу. Бојала се најгорег. Јанош је преживео али је на
путу ка Осјечкој болници преминуо. Бомба је пала у собу у којој су се налазили
Миличин отац и Јанош. Њен отац Никола је погинуо, ноге су му биле одсечене,
тело уништено у експлозији. Њена мати није била ту, мислили су да је преживела,
питали су се где је јер се већ цело село скупило, комшиница је рекла да ју је
видела како улази у Јаношеву кућу. Тражили су је и, нажалост, нашли су је мртву,
затрпану земљом и цреповима, њено тело било је пресечено на два дела. У селу је
пало још неколико бомби, у баште, а у нападу су погинули њени родитељи и
комшија Јанош, више настрадалих није било. Родитеље су сахранили, два брата
нису била присутна јер су била у војсци, а она, браћа Стојан и Душан остали су са
дедом у породичној кући. Са само седамнаест година остала је без родитеља, све
обавезе Милица је прузела, месила је хлеб, кувала, спремала, прала, а затим је
уследило и пљачкање народа. Браћа су обрађивала земљиште, родитељи су за
живота купили још две куће, да би обезбедили синове. Њена мати инсистирала је
на томе да сваком сину остави по једну кућу. Рат је завршен 1945. године. Браћа
су поделила имовину и поженила се.

После рата Милица због погибије родитеља није излазила на игранке, након
годину дана почела је да излази. Није имала велику жељу за удајом, имала је
понуде за брак али је желела да јој се прво браћа пожене јер је она, иако најмлађа,
бринула о њима. Од младића се очекивало да има свој иметак, није било
неопходно да је јако имућан али није желела да се уда и да иде код неког другог у
надницу. Било је битно да је културан, да није прост, да не пије, да је из добре
породице и пре свега да је поштује. Момак и девојка се нису дуго забављали, она
која је имала више момака била је на лошем гласу, била је срамота дуго се
забављати а још већа прекинути везу. Од девојке се очекивало да је вредна,
поштена, младожењини родитељи су желели снају из добре куће, било је
случајева где су родитељи бирали снају, а био је важан и мираз. Чим је почела да
излази упознала је Стевана Мандића, у почетку су били само познаници а нешто
касније почео је да јој се удвара. Момци су се удварали тако што би прилазили

6
девојкама и причали са њима, затим би их позвали на плес или у коло. После два
месеца постали су момак и девојка, Стеван је журио са женидбом јер је морао у
војску која је трајала две године. Био је са салаша, бавио се пољопривредом,
његови бака и деда живели су у Чепину па је он често долазио, њена браћа су га
познавала од раније и јако су га поштовала.

У јуну 1949. Милица се удала за Стевана Мандића тако што је побегла као
што је био обичај у то време, и њена браћа су то очекивала. Након месец дана
уприличена је велика свадба по православним обичајима. У кући на салашу су
живели и свекар, свекрва, заова, и родитељи Стевановог оца. Салаш је био велик,
сви су имали спаваћу собу, кухиња је била заједничка, прекопута куће налазила се
летња кухиња са чардаком. Лети се живот на салашу одвијао испод огромног
јаблана и орасовог дрвета где је био велики сто са клупама. У околини салаша
Мандића било је још девет салаша сличне градње. Месец дана после венчања
Стеван је отишао у војску на две године, све време његовог одсуства Милица је
била јако задовољна начином на који су се остали укућани опходили према њој.
Скоро сваке друге недеље путовала је у посету свом мужу у Бјеловар. На салашу
је било пуно живине, гајиле су се свиње и краве а Стеван је највише волео гајење
оваца. Краве су се музле а млеко се носило у Осијек. Сваке недеље један је салаш
био задужен за превоз млека. На салашу је било плаћених радника за теже
физичке послове. Милица је те зима када се удала углавном плела, шила и везла.
Прво дете родила је 21. априла 1950. , ћерку Ђурђинку. Породила се на салашу ,
помагала јој је изучена бабица. Дете је спавало у колевци, а спаваћу собу је
донела у мираз као и 5 сеферина (дуката) са ликом краља Александра и краљице
Марије, ткане прекриваче, постељину, јастуке и перине, одећу за себе и три јутра
земље. Друго дете, ћерку Милеву Милица је родила 21. септембра 1952. године, а
сина Милована 15. априла 1947. године.

Породица Мандић поседовала је 17 хектара земље. Године 1949. држава им је

одузела земљу и укључила је у задруге које су одлучивале шта ће се сејати. Сви
чланови породице радили су у задругама, тај дан су називали трудодан. У пролеће
се копало, лети брало, а у јесен крчила земља. За свој рад су добијали бонове за

7
које су куповали. Задруге су се 1953. године разформирале и земља је враћена
породици.

Деца Милице и Стевана детињство су провела на салашу, а 1967. године

породица Мандић сели се у Чепин у нову кућу коју су сами саградили. Преселили
су се због лакшег школовања деце и настављају се бавити пољопривредом и
сточарством.

У Чепину су живели до 1991. године када је у Хрватској почео да букти рат. У

новембру напустили су Чепин и са сином, снајом и унукама оставивши сву
стечену имовину пребегли су у Србију. До 1993. године Живели су у Обреновцу а
затим у Новом Сланкамену. Милица и Стеван 1999. године прославили су „златну
свадбу“, педесетогодишњицу брака. Миличин супруг Стеван умро је 28.
септембра 2002. године.

Милица Мандић, моја мајка (како зовем баку), данас има 81 годину, пет унука,
једног унука и троје праунучади. Мислим да је поносна на своју децу и потомке
али и на себе и храброст која ју је пратила кроз цео век. Целог живота породица
јој је на првом месту, а срећу јој чине мале ствари. Након живота пуног
перипетија и тешких тренутака и даље је пуна оптимизма, и са радошћу изчекује
сваки нови дан. Ипак, неретко јој се искраде понека суза при сећању на
изгубљене, али и радосница када угледа своју породица на окупу... Живот је
непредвидив, потребна је само вера...