- Pojam, cilj i zadaci latinske paleografije i povezanost sa drugim naukama-

Bavi se proucavanjem postanka, razvoja i sirenja latinskog pisma. Uci nas da ispravno citamo stare latinske tekstove uz istovremeno
razjasnjenje brojnih skracenica. Zadatak je da se utvrdi original teksta, pisare, naknadne umetke, moguce pogreske i falsifikate.
Dakle, ona se bavi proucavanjem rukopisa u celini, racunajuci i zabeleske koje su na marginama upisivali vlasnici. Ovde se imaju u
vidu i ukrasi na rukopisima- minijature, ornamenti i inicijali koji govore o znacaju rukopisa. Poseban znacaj pridaje se i opremi knjige,
upotrebi zlata na koricama itd. I takodje latinska paleografija obuhvata i pojavu abecede, faze u razvoju i obliku abecede, prostor na
kome se javlja i upotrebljava, datiranje, skrcenice..
Najtesnije je povezana sa istorijom, jer se istorija bazira na izvorima odnosno pisanim dokumentima. Bez tacno iscitanih i datiranih
dokumenata ne mogu se ni istorijske cinjenice interpretirati.
Ona je takodje povezana i sa diplomatikom jer diplomatika ispituje istinitost diplome, a da bi to uspela bitno da je da poznaje pismo
kako bi se utvrdilo da li je dokument falsifikat ili original. Sami izvori se dele na dve grupe: narativni (hronike, anali, biografije..) i
diplomatske (ugovori, povelja, pisma..).
Tesno je povezana i sa istorijom umetnosti, i ta povezanost se ogleda u ocitavanju podataka o starim likovnim umetnicima, datiranju
slikarskih dela..
U latinskim tekstovima mi nailazimo i na nase reci bilo da su latinizirane ili ne, tako da je ona povezana i sa filologijom.
Zatim sa ekonomskom istorijom jer se u srednjovekovnim dokumentima nalaze podaci o novcu, o udruzivanju kapitala, carini, robi,
pomorstvu..
I medicina se temelji na podacima iz latinskih rukopisa, a podaci se nalaze u raznim notarskim spisima gde se govori i lekarima i
lecenju bolesti.
- Postanak i razvoj latinske paleografije-

U delu De re diplomatica libri sex (Mabilon)prvi put se vrsi sistematizacija latinskog pisma, i time je prakticno rodjenja latinska
paleografija, zajedno sa diplomatikom. Mabilon je pismo podelio u pet vrsta:
1. Romana antiqua
2. Gothica
3. Saxonica
4. Franco-gallica
5. Longobardica
Ove termine je preuzeo iz vec postojece terminologije,a njima je dodao svoje Merovinga i Carolina. Medjutim on je napravio gresku
zato sto je vezao pisma za narode kao njihov proizvod.
Ovu gresku je korigovao Scipion Mafei koji smatra da su svi narodi primili pismo od Rimljana,a zatim ga razvijali na svoj nacin dajuci
mu specifican oblik. Prema njemu latinsko pismo se deli u tri oblika: majuskula, minuskula i kurzivi.
Tek ce 1801/2, u Hamburgu profesor Kare Schonemann izdati udzbenik paleografije odvojeno od diplomatike.
U juznoslovenskim zemljama razvoj latinske paleografije datira se s kraja proslog veka. Punu afirmaciju ce kod nas doziveti u brojnim
raspravama i knjigama Viktora Novaka. Posebno se istice udzbenik ''Latinska paleografija.
-Materijali-

- Opsti materijali:
1. Metal su za pisanje upotrebljavali Rimljani. Od metalnih spomenika treba posebno istaknuti vojnicke diplome izdane najcesce
veteranima kojima su oni sticali privilegije.
2. Zlato, srebro i olovo su se takodje koristili u antici, ali i u srednjem veku za spomenike koji sadrze natpise. U prvom redu treba
pomenuti novac. Medjutim, novac pripada domenu numizmatike. Olovo se upotrebljavalo za tzv. tablice kletve i za pecate.
3. Drvo se kao vrlo jeftin i pristupacan materijal cesto upotrebljavao za pisanje. Najcesce se upotrebljavao u skoli prilikom vezbanja
pisanja. Takodje treba se napomenuti da su srednjovekovni kalendari cesto bili pisani na drvetu.
4. Plinije Stariji u svom delu Naturalis historia navodi da se najpre pisalo na palminom liscu, a zatim na liku od nekih biljaka. Poznato
je da su Indijci za pisanje upotrebljavali posebnu vrstu palmi sa sirokim liscem. Lisce je trebalo najpre pravilno rezati, zatim izbledeti i
premazati uljem zbog cega je lisce postajalo elasticnije. Kao pisaljka se upotrebljavala metalna igla.
5. Liko od drveta je prastari materijal za pisanje sto se ogledalo i u znacenju latinske reci liber i grcke biblos. Obe reci znace knjiga, ali
su prvobitno znacile liko.
6. Slabo obradjene jarece i volske koze upotrebljavali su za pisanje Persijanci i Grci.
7. Zidovi u javnim i privatnim zgradama bili su pogodni za pisanje. Spomenike ove vrste pronalazimo u Pompmeji i katakombama. Ti
natpisi su se zvali grafiti ali kako su se zapravo slikali kistom zovu se i litterae depictae

- Povostene tablice-
Povostena tablica se sastoji od drvene kvadratne ploce sa izdignutim rubom. Tekucim voskom ispunio se obrubljeni prostor. Posto se
vosak ohladio, tablica je postala prikladna za pisanje. Za pisanje je bilo potrebno posebno pero. Na povostenoj tablici pisalo se
stilusom koji je sa jedne strane bio ostar, a sa druge pljosnat. Pljosnatim delom tekst je mogao da se ispravlja i menja.
Na njima su se pisali racuni, pisma, trgovacki ugovori... Nepotrebni tekst se mogao zagrevanjem voska sasvim odstraniti i ista tablica
je mogla da se upotrebi za drugi sadrzaj.
Danas se u paleografiji najcesce koristi izraz ''tabulae ceratae.'' Medjutim tablica sa koje je izbrisan prvobitni tekst da bi se na njoj
pisao drugi tekst zove se ''tabula rasa.''
Od povostenih tablica pravile su se knjige. Dve spojene tablice stvaraju diptih i zovu se duplices, tri triptih i to su triplices, vise njih
cine poliptih i to su multiplices. Citava knjiga naziva se codex.
U antici imamo nekoliko grupa ovih tablica.
1. Najstarija je otkrivena u Pompeji 1875. Na njima su zabelezeni trgovacki ugovori, ugovor o najmu, potvrde o placenih racuna. Ima
ih 127 i datirane su 15-62 pne.
2. Drugu veliku grupu cini 25 tablica koje su pronadjene u dva navrata 1786. i 1788. godine u Transilvaniji, u jednom zlatnom
rudniku. Sadrzaj tablica je identican pompejskim.
3. Treca grupa je nadjena u Egiptu i to su zapravo fragmenti iz 2 i 3 veka nove ere.
Vec smo spomenuli da je i u srednjem veku upotreba bila znacajna. Uglavnom pripadaju 13. i 14. veku i najvise ih ima u Italiji i
Francuskoj.
-Papirus-
Povostene tablice su zauzimale dosta mesta i u tom pogledu je papirus imao veliku prednost. Citljivost na papirusu je mnogo veca jer
je pisaljka koja se koristila calamus ostavljala trag tinte, dok je stilus ostavljao samo trag urezanog slova. Upravo na papirusima su
bila zapisana dela klasicne grcke i rimske knjizevnosti.
Domovina papirusa je Egipat. Postupak pripremanja je vrlo jednostavan. Rezane vrpce srcike slagale su se na vlaznu dasku jedna do
druge uzduzno u jednom sloju, a zatim poprecno u drugom sloju. Prvi sloj se potom mazao lepkom od brasna. Nakon toga se list
susio i ravnao a zatim i glacao slonovom kosti ili nekom glatkom skoljkom. Na kraju su se rubovi lista rezali prema predvidjenoj
velicini odnosno prema nameni. Prvi sloj zove se philtra, kompaktan list slozen od dva sloja supritno slozene philitre je plagula.
Dvadeset plagula cini scapus. Scapus koji je bio potpuno spreman za pisanje zvao se charta. Jedan ili vise skapusa cine svitak ili
rotulus koji se jos zove i liber, biblion, tomos..
Za pisanje se upotrebljavala pisaljka od trske, calamus. Najcesce se pisalo sa jedne strane.
Tri kategorije papirunsih spomenika:
1. Egipatski papirusi. U prvom redu misli se na one koji su pronadjeni 1877. u El- Fajumu. Jedan deo se cuva u Drzavnoj knjiznici u
Becu, a drugi u Britanskom muzeju, u Londonu. Najveci deo pisan je na grckom ili nekim orijentalnim jezicima i pismima.
2. Herkulanski papirusi. Nadjeni su izmedju 1752-1754 godine. Ima 1806. komada. Medju onima koji su pruceni ima svega 24
knjizevna rukopisa.
3. Srednjovekovni papirusi. Sastoji se od diplomatskog i knjizevnog materijala, ali uglavnom je vise diplomatskog koji se dele u tri
grupe:
- diplome Merovinga iz 7. veka
-drugu dokumenti privatnopravnog sadrzaja i diplome pape iz Ravene 5.-10. vek
-diplome pape do polovine 11. veka
-Pergament-
Grad Pergam je verovatno bio srediste proizvodnje pergama. (tu je pronadjena biblioteka od 200 000 dokumenata)
Klasicni pisci pergam nazivaju membrana i taj termin ostaje i u srednjem veku, ali ne kao jedini termin. Naziv pergamenum ne
nalazimo pre 4. veka.
Prednosti: moze da se savija, cvrsci, moze lakse i jasnije da se pise i prikladnija je za kodeks, medjutim skuplji je od papirusa.
Proizvodjaci pergamenta se nazivaju membranarii.
Priprema: kozu je trebalo nekoliko dana stavljati u kiselinama, nakon toga skidaju se ostaci mesa i dlake. Najvazniji cin je razapinjanje
koze na drveni okvir da bi se osusila. Tako osusena koza bila je vec kruta, pa je trebalo premazati uljem da bi postala elasticna. Kada
se ulje osusilo, koza se glacala i obrezivala zavisno od velicine lista kodeksa.
Najfiniji i najskupoceniji pergament pravljen je od kote fetusa tj. od nerodjenog ploda zivotinje.
Najcesce se pravila od koze raznih zivotinja, od teleta, koze i ovce.
Vredni kodeksi su obojeni purpurnom ili crvenom, a retko plavom bojom. Na takvim kodeksima se pisalo zlatnom ili srebrnom bojom
pa nose naziv codex argenteus.
Purpurni kodeksi su karakteristicni za vreme od 5-7 veka, ali ih nalazimo i do polovine 12. veka. To su najcesce jevandjelja i ostale
liturgijske knjige. Primer srebrnog kodeksa je Biblija koju se sa grckog na gotski preveo Vulfila.
U odredjenim slucajevima tekst starijeg kodeksa se unistavao da bi se napisao novi. Kodeks se neko vreme drzao u mleku, a zatim su
se sundjerom brsali pojedini listovi da se ne bi skinula tinta. Kada bi se listovi osusili pbrisali su se poslednji tragovi teksta. Takve
kodeske nazivamo codex rescriptus.
Sa starijih rukopisa tinta se nesto lakse skidala, pa nije bilo potrebno strugati tekst plovućcem?!!!
Zbog toga je bilo moguce oziveti i prvobitni tekst, sto god ostruganih rukopisa nije bilo moguce.
- Papir-
Istoriju proizvodnje papira delimo na tri perida: kinesku, arapsku i modernu.
1) Upravnim kineske tvornice oruzja je za proizvodnju papira upotrebivao smlevene caure svilene bube sa kojim je najpre skinuo
svileno predivo, zatim vlakna bambusove trske, stare kripe i stare ribarske mreze. Dobijenu kasu stavio je da se susi na
cetvorougaonom situ od tankog bambusovog pruca i svilenih niti. Sito se potresalo i kasa se podjednako rasprostirala po situ. Posto
se voda ocedila, na situ je ostajao list papira koji se skinuo i ostavljao da se susi na suncu. Zatim se vise listova slozilo u svezanj i
presovalo drvenom presom, glacalo slonovom kosti i po potrebi, obrezivalo. Tehniku prozvodnje papira su saznali Korejanci, a potom
i Japanci. Najstariji kineski papir pronadjen je u kineskom Turkestanu i datiran je velikim vremenskim razdobljem 150-900. nove ere.
2)Sto se tice sirovine i tehnike proizvodnje, Arapi unose neke novosti. Kao sirovinu su upotrebljavali stare lanene krpe koje melju u
mlinovima na vodeni pogon, a umesto bambusovog sita koristilo se sito od metalnih zica.
Iz Spanije proizvodnja papira prodire u Francusku u 12. veku. Tamo se koristio najpre za notarske registre.
U 13. veku u Italiji imamo radionice za proizvodnju papira od kojih treba pomenuti onu u gradu Fabrianu gde se i danas proizvodi
kvalitetan papir.
U Nemackoj najstariji papirni dokument je iz 1228. godine, medjutim prve radionice nalazimo 1320. u okolini Kolna i Majnca.
Kod nas je najstariji papirni spomenik Trogirski evangelijar iz 1259. godine.
3)Francuski fizicar i biolog Rene je vec 1719. upozorio da ose prave gnezda od vlakna trulog drveca i da je povrsina proizvedene
materije od tih vlakna vrlo nalik papiru.
Prvome je poslo za rukom da da to empirijski i teorijski dokaze Dzejkobu Kristianu Saferu. Od tada je drvo postalo izvor sirovine za
proizvodnju papira.
Problem kako da se usitni drvo od kojeg se pravi kasa za papir resio je Keler u polovini 19. veka. Od tog vremena tehnologija
proizvodnje papira je napredovala i postala jedna od najvaznijih industrija savremenog covecanstva.
-Forma rukopisa-

Zavisno od vrste materijala formiran je rukopis.

Svitak kao forma rukopisa bio je u starom veku najrasprostranjeniji oblik. Pojavio se, u Egiptu oko 3000 godine pre nove ere. Kod
Rimljana je za svitak postojao naziv volumen, a u srednjovekovnoj rerminologiji se nazivao rotulus.
Svitak kao oblik rukopisa vladao je sve do 4. veka, a kasnije se upotrebljavao kao svecana forma diploma koje su izdavali vladari.
Najduzi je Papirus Haris u Londonu, dug 40m.
Pri citanju svitak se odmotavao specijalnim stapicem, tzv. umbilicusom, koji je bio od slonove kosti ili drveta.
Ukoliko je duzina pripremljenog teksta zahtevala svitak je mogao da se produzava spajanjem vise komada pergamenta prisivanjem
jedan na drugi. Tipican primer ovakvog svitka je listina iz manastira Decana, iz 1330. godine, duga 5 metara, a sastavljena od 10
komada pergamene. Oni su cuvani u glinenim loncima, a kasnije u koznim valjcima, odnosno fotrolama.
Drugi oblik materijala bio je kodeks. Najstariji pronadjeni primer kodeksa pripada 3. veku pre nove ere, a to je fragment Evripidove
Antiope. Stariji naziv je caudex, a mladji je codex. Koriscen je za rukopisne knjige koje su pisane, pre svega, na pergamentu ali i na
papiru. Kada je kodeks bio gotov, iluminiram i spojen vrseno je njegovo povezivanje. Koriscen je razni materijal: drvene dascice
presvucene kozom, slonova kost, metali, svila, pergament...Ukrasni delovi od zlata ili slonovace davale su koricama posebnu
vrednost. Kao vazna komponenta pri obradi kodeksa je mastilo koje je bilo poznato jos kod starih Kineza 3000 godina pre nove ere.
Pravljeno je od cadje, smole i vode, a kasnije i od raznih metala.
 - Poreklo i razvitak latinskog pisma-

Pismo je vizuelno sredstvo za prenosenje poruka.

Pretpstavlja se da je alfabet potekao na Kritu i Kipru te da su ga dalje usavrsili Fenicani, a zatim su ga prihvatili Grci izmedju 1000 i
800. godine pre nove ere. Tokom srednjeg veka alfabet su preko hriscanstva primili svi narodi koji su na bivsoj rimskog teritoriji
osnovali svoje drzave.
Prvu fazu cine tzv. piktografi koji nisu samo slike vec ceo sistem poruka. Ovo pismo je u osnovi najjednostavnije ali i najrazumljivije,
ali je nedostatak to sto se piktogramom ne moze tumaciti jezik.
Drugu fazu cini ideografsko ili pojmovno pismo gde slika pocinje da se odvaja od predmeta i da dobija konkretno znacenje i njim se
mogu predstaviti apstraktni pojmovi.
Trecu fazu cini slogovno ili silabicko pismo. Ovo je fonetsko pismo ali je dosta komplikovano zbog slogovnog principa izrazvanja.
Poslednju fazu cini alfabetsko pismo gde svaki glas ima svoje slovo.
Piktografsko pismo se javlja u juznoj Mesopotamiji, u Egiptu se razvilo hijeroglifsko pismo- hijeratski i demotski tip,a iz ovog pisma se
kasnije razvilo grcko, arapsko, latinsko i jevrejsko pismo koja su se usavrsavala tokom vremena.

-Epigrafska kapitala-

-najstariji tip epigrafske kapitale je arhaiska kapitala koja traje puna 4 veka. Ovo je majuskulno latinsko pismo i karakterisu je
nejednaka i neproporcionalna slova, slobodnih poteza koji iako su uspravni naginju kurzivnosti. Sacuvala se na kamenu, mermeru i
bronzi. Ovo pismo sadrzi svega 21 slovo, a tek u prvoj polovini prvog veka pne Rimljani su uveli slova Y i Z, dok se W uvodi u 11. veku,
a tek u 17. veku pocinju da se razlikuju i od j i U od V. Ona je mogla da bude i svecanija i kaligrafski savrsenija kao sto su bili pocasni ili
nadgrobni natpisi koji se nazivaju tituli.
Dokumenta javno-pravnog karaktera, carske grammate i diplome kao i druga dokumenta nazivana su acta.
- natpisna slova u titulama bila su skladno oblikovana pravilnim potezima i proporcijama, skoro kvadratna, zbog cega je svecani oblik
pisma nazvan scriptura monumentalis seu qudrata.
- scriptura actuaria- njime su najcsce pisane vojnicke diplome
-poseban vid kapitale koju srecemo na kamenim spomenicima i ispisane na zidovima je capitalis rustica. Nju karakterisu izduzena
slova koja se mogu upisati u pravougaonik, tekst je zbijen, a potezi slova nepravilni i neproporcionalni.
- pisanje na zidovima omogucilo je da se stvori novi tip kapitale, pismo koje se odlikuje slobodnim potezima koji upucuju na brzinu i
nemar pri pisanju, a to je kurzivna kapitala. Rimski kurziv se delio na majuskulni i minuskulni sa razlikama u morfoloskim osobinama.

-Knjizna kapitala-

-Odlikuju ga jednostavnne linije i citiljivo oblikovanje slova, i ona se prvo pojavljuje na papirusu. Postoje dve vrste knjizne kapitale:
*knjizna eleganta kapitala koja odgovara epigrafskoj kvadratnoj kapitali
*knjizna rusticna kapitala koja odgovara epigrafskoj rusticnoj kapitali
-Razlika se tice odnosa visine prema sirini slova. Rusticna kapitala ima izduzena slova, dok su kod elegantne slova jednake visine i
sirine. Slova su povezana i skracenice su retke.
-Rusticna kapitala je narocito bila popularna kod pisanja kodeksa, koriscena je za umnozavanje Vergiijevih dela.
-Elegantnom kapitalom pisani su kodeksi Vergillius Augsteus i Vergillius Sangallensis s kraja 4. veka. Elegancija u ova dva kodeksa se
uocava iz neobicno naglasene razlike tankih i debelih diktusa i velicine slova, gde iz dvolinijskog sistema izlaze samo f i l.
-Skracivanje reci je dosta retko i neobavezno. Vrseno je suspenzijom tj. izostavljanjem poslednjih delova reci.
Knjizna ili literarna kapitala bila je u upotrebi sve do 7. veka nove ere kada je potisnuta od uncijale i poluuncijale-

- Kurzivna majuskula-

-Kurzivna kapitala ili majuskula je nastala iz prakticnih razloga kao poslovno i privatno pismo jer je epigrafska kapitala bila
neprakticna za nove vrste materijala.
-Nejednake dimenzije slova, povezana slova i nejednaki diktusi, dok je pismo sacuvano na papirusu i vostanim tablicama.
-Kurzivna majuskula je u upotrebi bila od 1 do 4 veka. Vec u 4. veku dolazi do formiranja minuskulnog kurziva koji je sa svojim
slovima postao osnovica za cetvorolinijski sistem, pismo prakticnije za svakodnevnu upotrebu.
-Pisu se razna dokumenta: ugovori, potvrde, pisma..Zavisno od materijala na kome je pisano razvijala su se dva tipa kurzivne
majuskule: onaj koji je pisan kalamusom na papirusu i onaj pisan stilusom na vostanim i olovnim plocicama.
-Pismo karakterise veliki broj ligatura i nejednaka visina slova, a karakteristicna slova su E, F i M, dok su N, Y, Z zadrzali kapitalni oblik.

-Unicijala-

-Knjizevno majuskulno pismo rimske epohe, kaligrafskog karaktera. Od kvadratne stare kapitale razlikuje se oblinom poteza i uglova
koji su nastali slobodnijim potezima.
- Pojavila se u 4. veku i njome se pisu kodeksi do 9. veka. Naziv ''uncijalno pismo'' prvi put se pominje u predgovoru biblijske knjige
JOB koju je napisao sv. Jeronim. Pojava uncijale se najcesce dovodi u vezu sa prevodima Biblije sa grckog na latinski jezik, tako da
grcka uncijala dosta uticala na formiranje latinske.
-Uncijala je lako citljiva i ne zadaje velike teskoce. Ovo pismo svojom formom daje tekstu svecani karakter pa je zbog toga veoma
cenjeno.
-Pri datiranju uncijalnih rukopisa utvrdjena su odredjena nacela na osnovu morfologije slova:
1. Sto je spomenik stariji to su slova veca, lepsa, pravilnijih proporcija i uklapaju se u dvolinijski sistem.
2.Dok je u 4. veku uncijala imala svoj izgradjeni kaligrafski oblik sa lepim, velikim slovima, u 6. veku se vec opazaju tragovi opadanja
klasicne strogosti forme, koja je u 7. veku vec naglasena
3. U 8. veku ponovo dolazi do renesansne uncijale kada se ona vraca morfologiji slova najstarijeg razdoblja, sto moze dovesti do
zabune pro datiranju
4. U 9. veku se imitirala najstarija klasicna uncijala
- Ipak treba znati da su se rukopisi 4. i 5. veka odlikovali zbijenim tekstom i jedrim slovima, gde se reci ne dele i nema interpunkcije.
Osim toga u ovim rukopisima nema ornamentike, a naslovna slova su kapitalnog oblika. U 6. i 7. veku i pergament gubi na kvalitetu,
debeo je i naboran. Slova H, L i t narusavaju dvolinijski sistem i prelaze preko gornje linije. Promenjen je i jezik.
-Pri datiranju uncijalnih rukopisa od velike vaznosti je i sistem skracenica koji nije jednostavan. Dakle u mladjim rukopisima
skracenice se mnoze, a ligature su mnogobrojne. Unicijala je dominirala u kodeksima citavih 5 vekova, ali je produzila svoj zivot kao
ukrasno pismo za naslovna slova i u srednjem veku.
-Najstariji juznoslovenski spomenik pisan uncijalom je iz 6. veka, a nastao je u Sirmiumu, sedistu Donje Panonije.

-Poluuncijala-

- Kao prelazno pismo od majuskule prema minuskuli znacajno dostignuce predstavlja poluuncijala. U upotrebi je od 5. do 9. veka.
- Ovo pismo je narocito upotrebljavano u crkvenim rukopisima gde je oduzelo primat uncijali. Ona se razvila pod uticajem kurzivne
minuskule. Zbog toga sto su njome pisani brojni kodeksi smatra se tipicnim hriscanskim pismom kao i uncijala. Obicno se smatra da
je jedan rukopis poluuncijalni ukoliko su slova b, d, m i r minuskulnog oblika.
- Skracenice su uglavnom iste kao i kod knjizne majuskule, pre svega nomina sacra, a kod pravnih tekstova notae jure. Jedina razlika
kod primene znakova kracenja: crta kojom se oznacava kracenje ne prokriva sva slova.
- Pri datiranju rukopisa treba voditi racuna o karakteristikama koje su nastale tokom razvitka, a koje su svrstane u 4 faze:
1. rukopisi nastali pre 5. veka u kojima se poluuncijala formira kao knjizevno, kaligrafsko pismo
2. drugi period obuhvata 5. i 6. vek kada se rukopisi isticu lepotom i brizljivom izradom
3. treci period obuhvata 7. vek i to je period opadanja i vulgarizovanja latinstine
4. razdoblje 8. i 9. veka vreme potpunog opadanja poluuncijale koja gubi bitku pred novom minuskulom
- Na juznoslovenskom prostoru nastao je izuzetan poluuncijalni rukopis Splitksi jevandjelistar ili Evangellarium Spalatense iz 8 veka.

-Kurzivna minuskula-

- U 4. veku u zivotu Rimljana javlja se novi tip latinskog pisma koji predstavlja poslednju etapu raspadanja, odnosno dolazi do
demajuskulizacije vecine slova. To je mladje rimsko pismo ili kurzivna minuskula koja svojim minuskulnim slovima postaje oslonac za
cetvorolinijski sistem novih slova, medjutim on ima dosta slicnosti sa starijim rimskim kurzivom.
- Neki paleografi tvrde da je grcka minuskula direktno uticala na latinsku ili je u vezi sa unicijalom.
- Karakteristike su: nemarni potezi u oblikovanju slova, razlicitost u velicini, uklapanje u cetvorolinijski sistem, mnostvo ligatura i
skracenica.
- Kao rezultat razvitka i druge upotrebe kod kurzivne minuskule se javlja veliki broj ligatura i ligaturnih kombinacija. Ligature se
javljaju ne samo na osnovnoj liniji nego se pojedina slova izdizu iznad prve gornje linije. I ligature se formiraju tako da se jedno slovo
spoji sa sledecim gornjim delom poslednjeg diktusa sto dovodi do smanjenja iduceg slova ili pak obrnuto.
- Skracivanje suspenzijom oznaceno je kosom crtom pored poslednjeg slova, ali i sa vodoravnom crtom iznad, dok udvostrucena crta
oznacava mnozinu.
- Kurzivna minuskula je bila uglavnom poslovno i dokumentarno pismo, ali su se u 7. i 8. veku njome pisali i kodeksi. Njegov razvoj se
moze pratiti tek od 5. pa sve do 10. veka. Kurzivna minuskula se razvila i izrasla i literarni polukruziv , pa se od 6. veka upotrebljava
kao knjizevno pismo.

- Latinsko pismo u srednjem veku -

Kurijala se deli na stariju i mladju. Starija se podudara sa upotrebom papirusa u kancelariji, do oko 1000. godine. Karakterise se
sirokim i velikim slovima sa dugim hastama. Tipicna slova su a, e, q , z i kratko s. Uvodjenjem pergamenta u kancelarije pocetkom 11.
veka nastaje period mladje kurijale. Ovde su slova neobicno mala, haste dobijaju ukrase poput zastavica, koje su kasnije karakterisale
papsku diplomatsku minuskulu koja je uvedena pocetkom 12. veka kada papska kurija napusta kurijalno pismo.

- Beneventana -

- Najstariji sacuvani primerci beneventane poticu iz Montekasina s kraja 8. veka, a u Dalmaciji onaj iz Splita sa pocetka 9. veka.
Najmladji beneventanski kodeks u Italiji potice iz 15. veka.
- Proces njenog razvitka moze se posmatrati kroz 4 faze:
1. Prvo razdoblje traje od pocetka beneventane tj. od druge polovine 8. do kraja 9. veka nazivamo montekasinsko ili pretkapuansko.
Ovde beneventana pokazuje kurzivno poreklo bez ustaljenog oblika slova i nedoslednih ligatura.
2. Drugo razdoblje pocinje krajem 9. i traje do kraja 10. veka, a nazvano je kapuansko. Ovo razdoblje karakterisu ustaljene
morfoloske osobine, ligature i skracenice beneventane, što potvrdjuje da su bitne osobine pisma vec izgradjene.
3. Treca etapa traje od 11. do kraja 12. veka, a pismo je pravilnih i preciznih poteza sa doslednom upotrebom interpunkcije.
4. Cetvrto razdoblje se podudara sa opadanjem beneventane i taje od kraja 12. do kraja 13. veka, a karakterisu je neujednacena
slova, zbijena i produzena sa zanemarivanjem kaligrafije.
- Beneventanu karakterisu slova A, E, R, T, dok je najtipicnije slovo a.
- Ligature u beneventani su takodje specificne. Enkliticke su one kada se jedno slovo spoji sa prethodnim i donekle promeni svoj
oblik, a kako je to slucaj sa sledecim slovom onda je rec o proklitickoj ligaturi.
- Skracenice su vrlo ceste i brojne, a nastaje su postupno pa se mogu koristiti za datiranje rukopisa. U 13. i 14. veku broj skracenica se
povecava i to su litterae suprascriptae sa natpisnim slovima.
- Ovo cetvrto razdoblje karakterise i opadanje estetskog izgleda pisma i iluminacije, a od znaka interpunkcije novi je znak pitanja.

- Merovinga -

- Manastiri su bili misionarski i prepisivacki centri u kojima se stvara osobiti tip pisma. To pismo je nastalo u drzavi Merovinga od 6-8.
veka i nazvano je merovingom. Ovo latinsko pismo je nastalo iz rimske kurzivne minuskule koje se upotrebljavalo u knjigama i
dokumentima, a kada je polovinom 8. veka vlast presla u ruke Karolinga ovo pismo se prosirilo i na Svajcarsku, zapadnu Nemacku i
severnu Italiju. Ovde se upotrebljavalo u knjigama i diplomama, i zbog te cinjenice ovo pismo je nazvano zajednickim imenom
''specijalno nacionalno pismo Franaka.''
- Najpre se formiralo kao kancelarijsko pismo, pa tek kasnije kao knjizevno. Razvijala se od 6. veka, da bi već u 8. veku pokazivala
znake opadanja, a u 9. veku bila sasvim potisnuta.
- Karakterisu je brojne ligature, nepravilno oblikovana slova kurzivnog porekla sa izduzenim osama, isprepletana i zbijena, nagnuta
na levu stranu. Karakteristicna slova su a, i sastavljena slova s. Slovo o podseca na arapsku cifru 8, dok V ima izduzenu osu nagnutu
na levu str.
-Postoje vise tipova ovog pisma u zavisnosti od mesta nastanka i upotrebe. Prva je kancelarijska merovinga, to su nepravilna i
neproporcionalna slova sa brojnim ligaturama. Prvi datirani spomenik ovog tipa je diploma Klotara II iz 625. godine. Ostali tipovi
merovinge javljaju se kao knjizevna pisma, sa izrazenijim kaligrafskim tendencijama.

-Vizigotika-

- Razvila se na Pirinejskom poluostrvu u vreme poslednje zapadno-gotske vladavine i prvo vreme arapske vlasti. Njen nastanak
uslovile su istorijske prilike jer je Spanija ostala pod rimskom vlascu do 5. veka kada nastupaju pohodi varvara i seobe Vizigota,
Alana...Upravo su Vizigoti jedini uspeli da formiraju drzavu i tamo ostavili tragove nasledja.
- Hristinijanizacijom Vizigota kurziv je, pored uncijale i poluuncijale sve vise osvajao podrucja njihovog zivota. Uparavo ta minuskula u
dokumentima i knjigama krajem 7. veka poprima specificne oblike pisma nazvanog scriptura visigothica, nazvano po Vizigotima iako
nije njihova tekovina. Ovaj naziv uveo je Mabilon, ali bi se ovo pismo moglo nazvati i spanskim.
- Ostaje u upotrebi sve do 14. veka i u pojedinim krajevima Spanije, kao u Kataoliniji, vizigotika je zamenjena karolinskom
minuskulom vec u 9. veku.
- Razvoj obuhvata 4 faze:
1. obuhvata 8. i prvu polovinu 9. veka
2. sve do prve polovine 10. veka kada dozivljava svoj vrhunac
3. do prve polovine 11. veka, kada se vec zapaza opadanje vizigotske kaligrafije
4. obuhvata 11-12. vek
- Karakteristicna slova su a, g, t. Slovo a je otvorenog tipa, slovo g ima uncijalne poteze i uvek je otvoreno, slovo t je sastavljeno iz tri
poteza: osnovnog, slicno slovu s koje sa desne strane zatvaraju druga dva poteza koji se seku na mestu gornjeg dodira. Gornji potez
je horizonatalan.
Karakteristicni su i naslovi pisani izvesatcenom kapitalom sa srcolikim slovom o. Slova A, V, S sadrze ukrasne crtice na krajevima.
Rukopise pisane ovim pismom karakterise pirinejski latinitet i nepravilne skracenice. Dakle, cesto se izostavljaju slova i zamenjuju
konsonanti, pre svih b i v.
- U prvom periodu skracenice su oznacavane tackom i zarezom, u drugom se javlja crta i znak pitanja, a za skraceno us pise se
iskljucivo valovita crta u obliku slova s. U 4. razdoblju kada je pismo u punom opadanju javljaju se karolinski elementi.
- Ornamentika ima svoje karakteristike: elementi ukrstanja i uticaja, domacih, rimskih, vizigotskih i arabljanskih.

-Karolina-

- Javlja se dolaskom na presto vladara iz kuce Karolinga. Najveci broj rukopisa je i nastao u vreme nove dinastije (Orlean, Rems,
Tur...). Zatim pocinje kulturni pokret pod nazivom ''Karolinska renesansa'' koji traje sve do 877. tj. do smrti Karla Celavog. U opstem
kulturnom preporodu doslo je do napretka i u prepisivanjudela grckih i rimskih pisaca. Zbog neprakticnih pisama doslo je do obnove
minuskule koja je jos u prekarolini dobila svoj kaligrafski oblik. To pismo nazvano je karolina. Pod tim nazivom se podrazumeva tip
latinske minuskule koja se upotreblja od Karla Velikog pa do kraja 12. veka, u najvecem broju kancelarija u zapadno- evropskim
zemljama.
- Karolina je nastala reformom pisma iz vise sredista, a oblikovala se pod uticajem poluuncijale, kurziva i raznih tipova prekarolinske
minuskule. Javila se u Francuskoj, severnoj Italiji i Svajcarskoj krajem 8. veka, a u 9. veku osvaja Dalmaciju i Kataloniju. Dakle sa
sirenjem franackog uticaja, sirila se i karolina.
- Odlikuje se pravilnim, jasnim i citljivim slovima koja su kaligrafski oblikovana, radjena sa tendencijom da svako slovo bude
zasebno, bez suvisnih poteza i ukrasa. Ligature su preuzete iz rimske kurzivne minuskule i manjim delom iz uncijale. Skracenice su
retke, a od 11. veka nesto brojnije.
- 4 etape:
1. kraj 8. pa sve do kraja 9. veka i ovde stare uncijalne oblike otvorenog tipa u prvom razdoblju zadrzavaju slova s, g, n i pored
majuskulnog prisutan je i minuskulni oblik.
2. obuhvata 10. vek, a postaje zatvoreno, slovo a broj ligatura se smanjuje.
3. obuhvata 11. vek, na kraju reci se javlja oblo slovo s, a slova su veca i uspravnija i naglaseno izolovana.
4. obuhvata 12. vek i ovde dozivljava najveci uspon. Slova su pisana sa puno paznje, postala su siroka i zbijena, a potezi dugih
zavrsavaju se racvastim trouglicima i duzi su nego u prethodnom periodu. Vracaju se diftonzi ae i eo. Odnosno slova postaju uglastija
sa prelomima koji ce dovesti do novog pisma gotice.
- Karolina je kao pismo osvojila sve kancelarije i postala poslovno i dokumentarno pismo, dok se jedino u poveljama javlja knjizevno
pismo.
- Najstariji sacuvani primerci karoline u juzno-slovenskim zemljama poticu iz prve polovine 12. veka i Kartular cv. Petra u Selu sa
pocetka 12. veka.
- Karolinski kodeksi i rukopisi ukraseni su minijaturama izuzetne umetnice vrednosti. To je uslovilo da se na podrucju karolinske
pismenosti formiraju cuvene slikarske skole: Dvorska skola Karla Velikog, Nova palatinska skola..

- Gotica-

- Krajem 12. veka dolazi do promena karolinske minuskule. Napustaju se njene kaligrafske osobine, ali dolazi i do zbijenosti slova,
ostrine poteza i prelamanja na lukovima.
- Slova goticke minuskule najpre su pocela da se upotrebljavaju za svecane kodekse, misale i psaltire.
- Ovo uglasto, skladno i hramonicnih poteza pismo ima veliki broj tipova zbog cega je tesko odrediti opste karakteristike. Osnovna
karakteristika sastoji se u tome sto su slova uglasta i debelih poteza i nesto izduzena. Udvostruceni uncijalni oblici sa ukrasnim
dodacima na vrhu i na dnu slova cesto zadaju teskoce pri citanju.
- Slovo z je najslicnije broju 3, a w se pise u recima i imenima germanskog porekla.
- Ima veliki broj skracenica i znakova za skracivanje. Dosta je upotrebljavana u Italiji gde je nazvana minuscula italiana.
- Obicno su njome pisani statuti gradova.

-Humanistika-

- Humanistika je tip latinskog pisma koje je nastalo pod uticajem reforme humanista u 15. veku po uzoru na karolinu. Srediste te
reforme pisma i nastanka humanistike bilo je u Firenci. Osnivacem se smatra Nikolo Nikoli koji je prvi krenuo sa imitiranjem karoline,
a zatim se humanistika siri i u druge centre Italije.
- Humanistika kao izradjeno pismo jeste tip knjizevne humanistike, a kasnije nastaje i kurzivni tip.
- Osnovne karakteristike jesu:
*slovo a ima uncijalni oblik
* d je uvek minuskulno sa uspravnom osom
* g je uspravno takodje, a retko je oblo
* slovo j pocinje da se razlikuje u 17. veku kada dolazi do razlika izmedju u i v.
- Ligature su retke, a zadrzani su diftonzi ae i oe koje se kasnije zamenjuje sa e.
- Oseca se jaki uticaj gotice, posebno u ranijim rukopisima.
- Interpunkciji je poklanjano mnogo vise paznje nego u ranijem periodu i od 15. veka siri se u druge evropske zemlje dok je uvedena i
kao sluzbeno pismo kojim su radjeni zapisnici veca. Pronalaskom stampe ulazi i u stampanu knjigu, nakon sto je Gutenberg poceo
stampanje goticom.
- Sa njom se povezuje i ukrasavanje kodeksa tako da se umetnost iluminacije i ornamentike dosta razvila, i svojom lepotom su se
posebno isticale minijature koje se od 15. veka vezuju za dvorove italijanskih vojvoda.
- Poslednji pokusaj da se stvori tip latinskog pisma bila je tzv. scriptura bullatica kao pismo za citanje papskih buka. Njegova
izvestacenost imala je za cilj da spreci njihovo falsifikovanje, medjutim ukinuo ga je papa Lav 13 1878. godine.

-Ostrvska pisma-

- Upotrebljavala su se od 6. veka, u Irskoj do kraja srednjeg veka, a u Engleskoj do normanske invazije 1066. godine.
- Nastanak ovog pisma uslovile su istorijske prilike. Naime, Britanija je poslednja provincija koju je Rim osvojio i izgubio. Latinski jezik
nije uspeo da potisne autohotni keltski, medjutim rimska kurzivna minuskula se nije u potpunosti razvila jer su knjige pisane
uncijalom i poluuncijalom koje su stizale iz Rima uticale da se stvori poseban tip srednjovekovnog pisma na ostrvu.
- Razlikuju se dva tipa: oblo i ostro. Oblo pismo se upotrebljavalo u kodeksima i bilo je svecanije.
- Ligature su dosta retke, a skracenice brojne i uzete iz pravnih spomenika, one se oznacavaju horizontalnom crtom iznad ili tackama
sa obe strane slova. U upotrebi je i apostrof, ali i natpisna slova.
- Karakteristicna slova su A,R,S. Slovo s je majuskulno i nalin na slovo r. Pored ovih kao karakteristicna majuskulna slova mogu se
uzeti d,f,n. Za uglasti ili ostri oblik ovog pisma karakteristicna su slova a,e,p,q,r,s koje karakterise ostrina sa jasno izlozenim lukovima.
- Treba istaci i to da su vokali koji stupaju u ligaturu uvek umanjeni.
- Posebnu odliku rukopisa pisanih na ostrvskim pismima predstavljaju inicijali, minijature i uopste njihova bogata ornamentika.
EPIGRAFIKA
-Pojam epigrafike -
-Pomocna istorijska nauka koja prucava citanje i tumacenje pisanih spomenika, odnosno natpisa urezanih, uklesanih ili drugacije
ispisanih na tvrdom ili trajnom materijalu. Usko je povezana sa drugim naucnim disciplinama: paleografijom, numizmatikom,
arheologijom..Latinska epigrafika ima posebnu metodu i njena pravila moraju da se poznaju ako zelimo da pravilno desifrujemo i
protumacimo latinske natpise.
Vrlo cesto umesto citave reci dato je samo pocetno slovo ili nekoliko slova date reci. Ako je navedeno samo pocetno slovo skracenica
se zove SIGLA. Ako je skracenica u jednini suglasnik ili se zavrsava suglasnikom, ovaj se suglasnik, kada se rec javlja u mnozini,
umnozava onoliko puta koliko ima lica oznacenih mnozinom.

-Licna imena-
- Ime jeste elemenat koji se najvise javlja u natpisima. U pocetku su Rimljani imali samo jedno ime koje je praceno imenom oca u
genitivu, a kod zena imenom muza. Za slobodne ljude uslo je u upotrebu nosenje tri imena: praenomen, nomen i cognomen.
Praenomen je licno ime i ono se obicno pisalo skraceno kada je stajalo ispred gentalnog imena i nadimka.
Genitalno je rodovsko ime. Posle licnog imena dolazi porodicno ime koje je zajednicko svim clanovima iste familije. Najstarija latinska
genitalna imena zavrsavaju se na ius, eius, aius i eus.
Congoomen koji se nalazi uvek posle oznake porekla familije i uvek je licne prirode, a obicno je nastao u vezi sa fizickim osobinama
odredjene osobe. npr Cornelii Scipiones Nascae
Signum je nadimak i obicno se zavrsavaju na ius. Ispred njih su cesto specijalni izrazi koji pokazuju da su to obicni nadimci bez
sluzbene vrednosti.
Nacija kojoj pripada odredjeno lice izrazava se pridevom ispred reci natione: Natione Afer- Afrikanac.
Vanbracno dete je dobijalo ime svoje majke, a usvojeno dete je napustilo svoja tria nomina i uzimalo imena svog poocima. Za vreme
republike ovim imenima je dodavan i jedan cognomen na anus. Rob je imao sam jedno ime kome je pridodavano i ime onoga cije je
on bio vlasnistvo tj. kome je pripadao kao stvar. Cesto je rob imao i dva imena: drugo se zavrsava na anus.

- ''Cursus honorum''-
- Skup funkcija ili magistratura koje vrsi jedan Rimljanin u drzavi, gradu, koloniji ili u nekom posebnom udruzenju. Mozemo ga
epigrafski prikazati na dva nacina:
*normalnim redom, ako su zvanja oznacena onim redom kojim su sticana
* ako cursus pocinje od najnizih zvanja pa do najvisih i obrnutim redom

- Nadgrobni spomenici -
- Nadgrobni natpisi su najvaznija grupa latinskih natpisa.
- Epigraf u Rimu je u pocetku imao vrlo jednostavan oblik. Na nadgrobnom spomeniku se u pocetku cita samo ime pokojnika koje
moze biti u nominativu, genitivu ili dativu. Slavne porodice su uvele pracenje pokojnikovog imena u stihu- ELOGIJUM.
- Posle pocetnih formula dolazi ime pokojnika sa ili bez podataka o njegovom poreklu, tibi, prebivalistu, zanimanju, pocastima koje su
mu bile date. Pored ovih epigraf sadrzi i druga obavestenja o zivotu pokojnika, o okolnostima njegove smrti...

- Posvete bozanstvima -
- One su bile vrlo kratke i sadrzale su nekoliko reci. Slikane su i urezivane na vazama, zrtvenicima, metalnim plcicama koje su
zavetovane bogovima. U pocetku je na njima stajalo samo ime bozanstva u genitivu ili dativu i naziv zavetnog predmeta. Posvete
bozanstvima postaju sve slozenije.

-Natpisi urezani na zgradama-

- Tituli Operum Publicorum su natpisi koji su urezani na javnim gradjevinama, pozoristima, hramovima, gradskim zidinama,
kapijama..Oni su u pocetku bili istog tipa kao i pocasni natpisi.
- Sastav natpisa postaje slozeniji . U pocetku natpisa nekad stoji ime bozanstva kome se spomenik daruje ili ime licnosti kojoj treba
da se ukaze pocast pa se tako pocinje odredjenom formulom, zatim se nabrajaju imena i titule onoga koji je dao da se spomenik
podigne i najzad u akuzativu navodi se ime spomenika koji je sagradjen ili obnovljen.

-Javni i privatni spisi-

- Javni i privatni spisi sa kojima su nas upoznali natpisi sadrze jedan od najdragocenijih delova epigrafskog materijala koji je dospeo
do nas. Jedan od najcuvenijih natpisa je LEX JULIA MUNICIPALIS koji potice iz 45 pne, pronadjen u blizini Herakleje u Lukaniji. U
njemu Cezar odredjuje gradsko municipalno uredjenje u citavom carstvu.
- Vaznost ovakvih tekstova je izuzetno velika za istrazivace Rima. Od velikog znacaja su i dokumenti koji sadrze vojnicke diplome, a
epigrafija nam je sacuvala i spise koji se odnose na rimsku religiju.

-Natpisi na raznim predmetima-

- Veliki komadi mramora koji su pronadjeni u starim kamenolomima ili u rimskom Emporiumu na Tibru nose natpise oznacene
brojem vadjenja tih blokova, odakle mramor potice, konzule za tu godinu, imena sluzbenika koji su nadgledali rad i cara kome je
kamenolom pripadao.
- Crepovi i opeke imaju horizontalne zigove, a od 2. veka zigovi su razdeljeni u tri koncentricna kruga. Tada se natpis cita pocinjuci
spoljnim nastavljajuci sredisnjim i zavrsavajuci unutrasnjim krugom.
- Natpisi na vodovodnim cevima daju nam konsultske ?! datume i bogati su datumima koji se ticu vodovodne sluzbe u Rimu i
municipijama.
- Na vazama i lampama od gline, na malim predmetima od metala i stakla, natpisi su dosta retki i sastoje se od oznake radionice
podrazumevajuci tu ime i prezime izradjivaca, ispisana svim slovima ili skracenicom u nominativu ili genitivu.
FILIGRANOLOGIJA

-Pojam filigranologije-
- Pomocna istorijska nauka koja proucava vodene znakove. Filigrani nam sluze kao sredstvo za datiranje papira. Medjutim, tacno
datiranje podataka je osnovni uslov istorijske nauke i upravo u tome pomaze ova nauka.
- Prvo datiranje filigrana na osnovu dokumenta izvrsio je Samuel Dane 1795. u Engleskoj, a kao prakticno pomagalo vodeni znakovi
pocinju da se primenjuju i u opisima rukopisa.
- U trecoj cetvrtini 19. veka objavljuju se prve velike zbirke vodenih znakova, a filigranologija se izdvaja u posebnu disciplinu te
zapocinje regionalno istrazivanje materijala.

- Kvalitet izrade, format, mreza, filigran-

- Format je znacajan za datiranje i ubiciranje provencijencije papira. Odredjene dimenzije formata nisu apsolutne, jer se pri susenju i
lepljenju izvadjenog lista, njegove proporcije nesto smanjuju.
- Sto se tice kvaliteta izrade, stepen finoce zavisi od nacina rada.
- Potku prikazuje niz malih vodoravnih crta na jednom od pontuseauxa ili u slobodnom prostoru pored filigrana. Osnovnu formu cine
drvene sipke preko kojih je naslagana potka-sloj od zbijenih tankih zica.
- Vodeni znak je dobio svoje ime zato sto lici na trag koji na papiru ostavlja mrlje od vode, drugi naziv filigran je uzet iz francuskog, a
nastao je po tome zato sto je to otisak slike nacinjene zicom koja je savijena kao u filigranskim radovima. U Spaniji i na Tajlandu ga
zovu marka.
- Novi tip filigrana u 18. veku je ''punim''. Medjutim prave se i vestacki filigrani koji se naknadno stavljaju na suvi papir.
- U pocetku 14. veka znakovi su bili pomaknuti prema rubu ili prema pregibu lista. Kasnije je filigran smesten u gornjem ili donjem
delu, a potom na sredini polulista. U kasnije dobra proizvodjaci i godina proizvodnje stavljaju se ispod filigrana ili kao kontramarka.
- Geometrijski oblici javljaju se krajem 14. i u 15. veku. Mnogobrojni su filigrani zivotinje koji se javljaju od najstarijeg doba.
- U drugoj polovini 15. veka javljaju se i filigrani- gesla npr geslo cara Karla V ''Plus oultre.''

-Kontramarke-
- Onaj drugi znak koji je odvojen od glavnog, i koji se sastoji od jednog ili dva slova spojena medjusobno jednim trolistom ili krstom
na motki.
- Obicno se nalazi na drugoj polovini arka, ali postoje slucajevi da se nalazi na istoj strani sa glavnim znakom u donjem uglu.

- H r o n o l o g i j a-

- Pojam hronologije-
-Proucava razne sisteme racunanja vremena u proslosti. Povezana je sa mnogim naucnim disciplinama kao sto su numizmatika,
diplomatika, heraldika...
- Joseph Justus se smatra osnivacem hronologije.
- Mi danas mozemo da govorimo o apsolutnoj i relativnoj hronologiji. Po apsolutnoj se za pojedini predmet, objekat materijalne
kulture fiksira razdoblje unutar kojeg je nastao i tako odredjuje vreme njegovog nastanka. Po relativnoj starost nekog predmeta,
objekta ili geoloskog sloja odredjuje se njihovim odnosom prema drugom objektu ciji nam je vremenski objekat poznat.

-Osnovni delovi datuma-

- Dan je osnovni vremenski razmak svih naroda. Postoje tri vrste dana:
1. prirodni dan- vreme od izlaska do zalaska sunca cija duzina zavisi od godisnjeg doba
2. vestacki dan- puni dan, dan i noć zajedno
3. gradjanski dan- vreme od ponoci do ponoci
Haldejci su dan delili na casove, a Stari Rimljani su cas podelili na cetiri vigilije koje su pocinjale zalaskom sunca, a zavrsavale
njegovim izlaskom npr. mane je rano jutro, dilucum je praskozorje, vespere je predvece...
Pored ovih postoje i drugi izrazi za odredjeni deo dana kao: post prandium, ante prandium...
-Sedmica. Rimljani su dane u nedelji nazivali po dva sistema, po FERIJAMA i po PlANETAMA
-Mesec. Ovde nalazimo dva nacina datiranja:
1. Rimski ili Mos Romanus koji upotrebljavaju crkvene institucije. I po ovom nacinu datiranja dani u mesecu se datiraju racunajuci
koliko su od jednog od tri orijenataciona dana u mesecu. Ti orijentacioni dani su:
- Kalende ili 1. dan u mesecu
-None, 5. ili 7. dan u mesecu
-Idus, 13. ili 15. dan u martu, maju, julu i oktobru
2. Bolnjski gde se mesec deli u dve polovine. Prvih 15 dana, odnosno za mesece koji imaju 31 dan tretira prema progresivnim
brojevima od 1. do 15. odnosno od 1. do 16.

-Datiranje po svetkovinama ili danima svetaca-

- Datiranje po stalnim svetkovinama:
Kod datiranja ovim nacinom moze se posluziti jednim katolickim liturgijskim kalendarom. Kada je isprava datirana prema danu
svetkovine tada se kaze: datum in festi N.N. Ako je datirana uoci praznika tada se kaze: datim crastino die festi. Jedna svetkovina se u
liturgijskom pogledu slavila osam dana, s tim da je prvi dan bio glavni, a ostavi su tzv. osmina.
-Datiranje po svetkovinama i danima u sedmici
Pri cemu se dodaje pre ili posle nekog praznika. Ovde se mozemo posluziti uskrsnjim tablicama. Npr. Datum Zagrabiae feria secunda
proxima post festum beati Nicolai anno domini MCC octaugaesimo, mi najpre u kalendaru trazimo kada se pada Sv. Nikola (6.
decembar), zatim trazimo uskrsnju tablicu za 1280, i prema toj tablici sv. Nikola 1280 se pada u subotu. Ponedeljak je najblizi posle
sv. Nikole i on pada 09.12.
-Datiranje po pomicnim svetkovinama
Uskrs (Pascha) je glavna pomicna svetkovina i prema njemu se redju sve ostale svetkovine. Postoji 35 varijanta kada se mote pasti
Uskrs: od 22.03. do 25.04.. Prva nedelja koja se odredjuje prema Uskrsu jeste tzv. sedamdesetnica ili septuagesimo. Ona je 9 nedelja
pre Uskrsa. Pri datiranju isprava po pomicnim tablicama korstimo ce kalendarom uskrsnjih tablica.

-Reforma kalendara-
- Godina je najveca vremenska jedinica. Civilnu godinu od 10 meseci ili 304 dana, najpre su poznavali Rimljani. Naime, 6 meseca su
imala po 30 dana, a 4 meseca po 31 dan. Ova godina se nazivala ROMULOVA GODINA. Prva reforma je sprovedena za vreme kralja
Nume koji je uveo januar i februar, pa je godina brojala 365 dana.
Sledeca reforma je za vreme Sosigena. Po toj reformi godina broji 365 dana i 6 sati. Svake cetvrte godine umece se jedan dan koji je
nastao od onih 6 sati.
Papa Grgur 8 je formirao komisiju koja je imala zadatak da reformira kalendar. Te reforme su:
1. Dan prolecnog ekvinocija ?! koji je bio zastao na 11.03. prenosi se na 21.03. kako je to vec odredjeno na Nikejskom saboru 325.
godine
2. 1582. godine zbog zaostatka iz proslih vekova preskace se od 05. na 15.10.
3. Suncana godina traje 365 dana, 5 sati, 48 minuta i 46 sekundi
4. Sve godine koje su u julijanskom kalendaru bile prestupne pretvaraju se u obicne, a prestupne ostaju samo one koje su deljive bez
ostataka sa 400,1600,2000,2400 itd

-Poceci brojanja godine ili ere-

-ERA OLIMPIJADA:
Stara Grcka je kolevka ovog nacina datiranja, ali se odrzao i na Istoku i Zapadu u srednjem veku. Olimpijada se sastoji od ciklusa od 4
godine. Olimpijska era pocinje da broji godine od prve olimpijade tj. od 01.07. 776 pne. Upotreba olimpijske ere prestaje sa
prestankom olimpijskih igara 393. godine.
-AB URBE CONDITA
Po Varonu Rim je osnovan 21.04.753., a prema Katonu 21.05.752. godine. Rimljani su godine poceli da broje od osnivanja Rima,
medjutim Rimskom erom se sluze samo istoricari jer ona nije upotrebljavana u privatnom zivotu.
-ERA KONZULA
Rimljani su u politickom zivotu cesto upotrebljavali konzularnu godinu. Konzuli su se menjali nakon 153. pne 1. januara.
-CARSKA ERA
Car Justinijan I je 537. uveo naredbom datiranje dokumenata po godinama vladavine careva racunajuci od dana krunisanja. Carskom
erom se sluzila kancelarija ugarsko-hrvatskih kraljeva.
I pape su uvele nacin datiranja po godinama pontifikata ili annus popontificatus racunajuci od dana krunisanja pape. (od Hadrijana I,
781. godine)
-CARIGRADSKA ERA
Godine se racunaju ''od stvaranja sveta'' (ab urbe condita). Pocetak ove ere datira se 01.09.5 508. pne. Pri preracunavanju datuma
vizantijske ere u nasu postupa se ovako:
1. ako preracunavamo neki datum pocevsi od 01.09. do 31.12. od navedene godine po eri ab urbe condita treba dobiti 5 509.
2. ako pocinjemo od 01. januara do 31. avgusta onda treba dobiti 5 508. godinu. Ovom se erom sluze u pravoslavnim zemljama.
Njome su datirane stare srpske povelje.
-JEVREJSKA ERA
Po godinama stvaranja sveta Jevreji datiraju dokumenta, samo sto je po toj eri svet stvoren 3 760 pne.
-MUHAMEDANSKA ERA
Era Islamskog sveta. Racuna se prema seobi Muhameda u Medinu. Pocetak se racuna od prvog dana arapske meseceve godine tj. od
petka 16.07.622. godine. Meseceva godina je kraca od suncane.
-HRISCANSKA ERA
Dionisije Mali je zacetnik ove ere. Pocetak joj se racuna po Hristovom rodjenju. Dionisije je Skit, a po nalogu pape je 525. godine
prosirio i dopunio uskrsnje tablice. Kao pocetnu tacku svog racunanja uzeo je 01. januar 754. godine po Varonovoj, kada se po
njegovom racunanju rodio Hrist. Ipak je utvdjeno da njegov racun nije tacan jer se Hrist rodio 6 ili 7 dana ranije. Ova era pocinje da
se upotrebljava u 6. veku. Beda Venerabilis je ovu eru uveo u Englesku 775. godine.

-Pocetak godine (Stilovi)-

-Vizantijski stil
Po ovom stilu godina pocinje 01.09. i taje do 31. avgusta. Kada preracunavamo godinu iz vizantijskog u nas stil mora se imati na umu
da vizantijska godina pocinje 4 meseci pre nase.
-Bozicni stil
Godina po ovom stilu pocinje 25.12. na Bozic. Ova godina pocinje 7 dana pre nase. Mora se voditi racuna ne pada li se datum od 25.
do 31.12. Tada se pri preracunavanju u novi stil mora dodati prethodna godina.
-Stilus incarnationis
Pocetak ove godine je 25. marta sto znaci da za nasom zaostaje 2 meseca i 24 dana. Godina traje od 25.03. do 24.03. Ovde treba
ralikovati dva nacina racunanja to su firentinski 01.01. do 24.03. dodaje se jedan godina, pizanski 25.03. do 31.12. i oduzima se jedna
godina.
-Mos Ventus
Pre Julijanske reforme Rimljani su poceli godinu 01. marta. U Veneciji je taj stil bio do propasti Republike (1797). Bio je u upotrebi u
sluzbenim aktima, a u notarskim aktima zadrzao se stil incarnationis. Plus 1 godina.
-Stilus Circumcionis
To je nas danasnji stil, a godina po njemu pocinje 01. januara. Upotrebljava se od 16. veka, a sluzbeno je uveden 1691. godine bulom
pape Inocentija 12.
-Stilus Galicus
Vreme se racuna prema Uskrsu. Buduci da ima 35 mogucnosti pocetka Uskrsa i pocetak godine pada u razne dane u tom razmaku od
22.03. do 25.04.

-Indikcije, epakte i konkurente-

-Indikcije
To je ciklus od 15 godina i ona se prvi put javlja u vreme cara Konstantina. Broje se od 1 do 15 pa svakoj godini odgovara odredjena
indikcija.
Cetiri vrste:
1. Indictio Graeca koja pocinje 01. septembra i traje do 31. avgusta. U upotrebi do 12. veka.
2. Indictio Romana gde godina pocinje na dva nacina. Prvi gde godina pocinje 25. decembra, a drugi gde pocinje 01. januara.
3. Indictio Bedana je dobila naziv po Bedi Venerabilisu i zapocinje 24. septembra i nju nalazimo u 13. veku u Zadru.
4. Indictio Senensi koja pocinje 08. septembra i nije poznato da se upotrebljavala na juznoslovesnkom prostoru.
-Epakte
Pokazuju nam u kojoj je fazi Mesec na dan 22. marta. Broj epakta iznosi od 0 do 28. Razlika u brojenju epakta izmedju pojedine
godine iznosi 11, to znaci da se razlika izmedju meseceve godine 354 dana i sunceve 365 dana iznosi zapravo 11 dana. Sam 22. mart
se naziva sedes epactorum. Pri pronalazenju epakte sluzimo se zlatnim brojem ili numerus areus koji oznacava u koje sve dane
odredjene godine pada mlad mesec.
-Konkurente
Oznacavaju koji je dan u sedmici 24. mart. Pri tome se dani u sedmici beleze brojevima od 1 do 7. Retko se javljaju i uvek su netacne.

-Heraldika-

- Pojam Heraldike -
- Proucava postanak, razvoj i umetnicku obradu grbova od njihove prve pojave u 11. veku do danas. Ona je u uskoj vezi sa
sfragistikom, diplomatikom...
Pored ostalog ona utvrdjuje pravilnost kod sastavljanja grbova, graficko-likovno oblikovanje i utvrdjuje nacin citanja figura u
grbovima. Naziv potice od germanske reci herald.
- Javila se u 11. veku za vreme krstaskih ratova. Prvi poznati grbovi javili su se oko 1130. godine u Nemackoj, Francuskoj, Engleskoj...
- U rukopisima prvi grb se pominje 1127, a na pecatima 1131. godine.
- Fridrih Barbarosa je imao uzorno sredjena heraldicka pravila sto se smatra za pocetak heraldike. I njenom razvoju je najvise
doprinela vojna organizacija Zapadne Evrope.
- Za prvog heraldickog naucnika smatra se Bartolo de Sassoferrato, a prva heraldicka pravila ustanovio je Clement Prinsault.
- Vreme do kraja 15. veka je PERIOD ZIVE HERALDIKE gde se strogo primenjuju heraldicka pravila.
Dok je vreme od 16. do 19. veka PERIOD MRTVE HERALDIKE gde se cesto odstupalo od heraldickih pravila ili se ustanovljuju novi
heraldicki principi.
- Grb koji je cesto okruzen ornamentikom se nalazi na naslovnoj strani ili na srednjoj strani povelje. To je oblik grbovnice koji ostaje
kod nas nepromenjen do pada Austro-Ugarske Monarhije.
- Heraldika se u Srbiji razvija tek u 14. veku, i to medju visom vlastelom. Heraldicki elementi, pa i potpuni grbovi, prikazani su na
predmetima koji su pripadali srpskim plemicima i vladarima. Krajem 14. i 15. veka srpski vladari se okrecu zapadu zbog osvajacke
politike Turaka, te usvajaju razvijene heraldicke obicaje. Posle oslobodjenja Srbije i CG od Turaka grbovi se najvise zasnivaju na
ilirskoj heraldici.
- Prvi i najstariji pisac koji je saopstio grb Srbije je Mavro Orbini koji je u svom delu Il regno degli Slavi doneo grb kralja Vukasina.
Pavao Riter Vitezovic je 1701. izdao Stematografiju u kojoj donosi grb Srbije, ali bez orla na krstu.
Kristofer Zefarovic je 1741. izdao Stematografiju u kojoj donosi grb Srbije kao i kod Ritera.
Najznacajnija rasprava do danas, kod Srba o heraldici je ''Heraldicki obicaji u Srba u primeni i knjizevnosti'' koju je napisao Stojan
Novakovic.

-Heraldicka pravila i boje -

1. Jedan grb ne sme da bude slican sa drugim grbovima, treba da se razlikuju makar u detaljima.
2. Jedna porodica, jedan grad ili drzava ne smeju da u isto vreme imaju vise od jdnog grba u upotrebi.
3. U heraldici je dobro samo ono sto je heraldicki pravilno, bez obzira kako su figure oblikovane.
4. Svaki grb ima desnu i levu heraldicku stranu racunajuci prema onom koji nosi stit, a ne prema onome koji gleda stit.
5. Zuta boja predstavlja zlato, a bela srebro, obe se smatraju metalnim bojima i ne idu jedna preko druge.
6. Koso postavljen stit na grbu znaci da taj grb postoji od davnina i da je vrlo star. (verovatno do kraja 13. veka).
7. Koso postavljene grede, precke i lente od leve na desnu heraldicku stranu stita jesu grbovi vanbracne dece.
8. Kod sjedinjavanja grbova dve drzave ili dve porodice: grb pobednika je u sredini stita, a porobljeni ili pripojeni su oko njega. Grb
zene je na levoj heraldickoj strani stita ili u donjem delu stita.
- Boje su: crvena, plava, zelena i crna, a kovine: zlatno-zuta i srebrno-bela
Pored ovih upotrebljavala se boja ljudskog tela gde su prikazivani ljudi ili delovi ljudskog tela.
- Konvencionalni znakovi su:
1. hermelin
2. vevericin trbuscic
3. krzna

- Grb -
- Posebna figura ili simbolicno oblikovanje, nasledni, nepromenjeni znak koji je sastavljen po heraldickim pravilima.
Postojanost i naslednost su vazne karakteristike grbova. Medjutim i postojanost i naslednost su relativni buduci da su se neki stalni
grbovi menjali sto je zavisilo od osvajanja, zenidbe, umiranja...
- Podela grbova:
1. Prema staleskoj pripadnosti dele se na: grbove feudalnog plemstva, crkvenog plemstva i grbovi gradskog patricijata.
2. Prema opstoj pripadnosti dele se na: porodicne privatne grbove i grbove drustvenih organizacija.
3. Po teritorijalnoj pripadnosti dele se na: gradske grbove, provincijske, drzavne i zemaljske grbove.
4. Prema tome o cemu govore likovi u grbu na: iskazne grbove i neiskazne.
5. Prema mestu na kome su postavljeni kao i gde su postavljeni: numizmaticki, sfragisticki, grbovi znamenja, grbovi u grbovnicama i
arhitektonski grbovi.
- Potpuni grb ima sledece sastavne delove:
stit, slem, nakit ili ukras, plasteve, znakove cina i dostojanstva.

- Štit -
- Simbol vojnog porekla i on je osnovni i prvi element grbova. Deo oruzja na kome je bilo glavno heraldicko obelezje i feudalna
pripadnost. U pocetku su bili vrlo jednostavni, u jednoj boji i sa malo figura dok su kasnije postali slozeniji.
- Figure u stitu mogu da budu geometrijska deoba i prirodni likovi odnosno simboli. Sto se tice geometrijske deobe tu postoji
vodoravno razdeljen stit koji je podjednako razdeljen vodoravnom linijom u dva dela. Okomito razdeljen stit je ako je linija koja ga
deli prolazi okomitom polovinom stita. Tako razdeljen stit se zove raskoljen stit. Koso razdeljen stit je ako kosa linija ide od gornjeg
desnog ugla na donji levi ugao ili obruto. Rog nastaje spajanjem kosih i levokosih greda u stitu. Ako rog doseze do polovine stita zove
se snizeni rog. Kod prirodnih simobila imamo zive simbole (ljudski simboli, cetvoronozne zivotinje, ptice, ribe...), elemente i nebeske
pojave (sunce, mesec, zvezde, komete, grom...), mitoloska bica (bozanstva iz anticke mitologije i mitoloska bica), umetni simboli
(kucni predmeti, odevni predmeti, orudje, oruzje...).

- Slem ili kaciga -

- Je sastavni deo poptunog grba. Najznacajniji tipovi slema su kablasti slem koji se javlja u grbovima do polovine 14. veka. Turnirski
koji je nastao prilagodjavanjem kablastog za konjicku borbu na turnirima i on je elegantniji d kablastog jer je nizi i dulji. Slem na
kopcu je kombinacija ova dva slema i on je visi i dulji od turnirskog, a nizi od kablastog.

- Nakit ili ukras -

- Sastavljen je od razlicitih prirodnih simbola. I kao ukras najcesce se javljaju: grane, pera, sesiri razlicitog oblika, kugle, rogovi jelena,
krila...

- Plast -
- Osnovni privesci koje su vitezi u toplim krajevima pricvrscavali pozadi, ispod nakita slema da bi se zastitili od vrucine. U pocetku su
bili vrlo kratki, ali su se kasnije produljivali, posebno kada su poceli da se upotrebljavaju u prakticne svrhe, kraj 15. veka. Najstariji su
prikazani poput letecih vrpca.

- Znakovi cina i dostojanstva -

- Pre svega tu spadaju krune, sesiri, crvena pokrivala glave, ostali znakovi crkvene vlasti kao sto su stapovi biskupa, mac...ostali
znakovi svetovne vlasti npr. žezla i marsalski stapovi.

- Cuvari grba, zastori, redovi i bojni poklici -

- Cuvari grbova se pojavljuju u 14. veku. Oni se u heraldici sastoje od simbola ljudi, zivotinja ili mitoloskih bica koje stoje za svake
strane stita drzeci ga ili noseci. Najstariji cuvari su andjeli koji stoje iza grba drzeci ga obema rukama.
- Grbovni zastor jeste draperija koja je postavljena iza grba i javlja se u 16. veku.
- Redovi su odlikovanja u obliku znakova i medalja koje vladar deli svojim gradjanima ili gradjanima drugih drzava u znak priznanja i
pocasti. U heraldici redovi vise o lancu koji okruzuje stit grba.
- Gesla se sastoje od pocetnih slova pojedinih reci ili reci citave recenice. Napisani su na vrpci iznad ili ispod grba.
- Bojni poklici su sluzili u srednjem i novom veku kao poziv naokup i kao ratni povik. Srednjovekovni bojni poklik se sastojao od
klicanja imena vladaraske kuce, zemlje ili njenih simbola.

- Spajanje grbova, pretenzioni grbovi -

- Grbovi vise porodica se sjedinjuju u jednom stitu posebno kada se u ruci jednog plemica ujednini vise plemickih poseda. To se
postise na razne nacine:
1. raskoljivanjem stitova u dva dela
2. stavljanjem simbola iz jednog gba u stit drugog
3. umetanjem u jedan stit poptinih grbova dve porodice tako da su se u novom stitu nasli potpuni grbovni simboli dva stita.
4. novi zajednicki grb nastaje tako sto se stit razdeli na cetiri polja i jednom grbu dodeli prvo i cetvro, a drugom drugo i trece.
- Pretenzionim grbovima nazivamo grbove nekih zemalja ili krajeva gde su vladari ili crkveni poglavari ukljucivali u svoj grb odredjene
krajeve, iako ti krajevi nisu vise bili u sklopu njihovih zemalja.

- Gradski grbovi -
- Nastaju u drugoj polovini 13. veka kao posledica ekonomskig jacanja i ostamostaljivanja graadova od feudalne zavisnosti. Ovi grbovi
nisu mogli da imaju vojno-feudalno obelezje nego su isticali svoja lokalna belezja i osobine.

- Univerzitetski grbovi i pecati -

- Kao samostalne institucije univerziteti su bili odvojeni od vojno feudalnog sistema. Najcesce su koristili heraldicku figuru knjigu.
- Blazoniranje grbova -
- Podrazumeva se opisivanje citavog grba po posebnim pravilima. Na temeljima takvog opisa grba mozemo ga publikovati u bilo kojoj
ediciji.

- Heraldicki izvori -
- Pecati jer uz njih grbovni simbol cesto nalazi ime vlasnika.
- Novac
- Grbovnice sa publiciranim grbovima
- Nadgrobni spomenici i predmeti rezani u kamenu i drvu
-SFRAGISTIKA-

- Kao pomocna istorijska nauka -

- Koja proucava razvitak, izradu i upotrebu pecata na poveljama i spisima. Ona je u uskoj vezi sa heraldikom, diplomatikom,
numizmatikom, genealogijom i paleografijom.

- Razvoj -
- Jos kod Starih Grka, dok je njen pocetak kao samostalne nauke 18. vek. Medjutim i pored toga ona je bila i nadalje ostala deo
diplomatike pa je postala od koristi istoriji umetnosti, ali i heraldici i paleografiji.
- Najstariji poznati pecati javljaju se kod Sumerana, a mnogo su se upotrebljavali u Asiriji, Vaviloniji i Egiptu.
- Bili su poznati i u rimskom pravnom zivotu. Medjutim ovde nisu dobili onaj znacaj koji su kasnije stekli u pravnim oblastima jer su
pretezno sluzili kao mehanicka sredstva za otvaranje isprava.
- Pecat se spominje u maloj meri i to tek od Stefana Nemanje, a posle krunisanja Stefana Nemanjica za kralja 1217. godine uvodi se
zapadni vostani pecat. Pecati srpskih vladari bili su obicno zlatni, a isprave napisane na grckom.

- Pecati -
- Su otisci likova okruzenih natpisima koji su ugravirani na pecatnjacima. Utisnuti su na donjem delu povelje, na kraju teksta spisa ili
vise o povelji za koju su pricvrsceni uzicama od svile ili konca. Oni prizaju jamstvo da povelja nije falsifikovana vec da potice od
njenog izdavaca.

- Pecatnjaci i vrste pecatnjaka -

- Pecatne stampilje koje se sastoje od metalne, kamene ili staklene plocice za koju je pricvrscen držak.
- Vrste su:
1. za otiske na mekanoj tvari kao sto je vosak, pecatni vosak ili hostija. Zlatni pecatnjaci su retki ali su vrlo cesta ZLATNA PECATNA
PRSTENJA. Ona sluzi da se pecat otisne u pecatnom vosku na pismima, spisima i posiljkama.
2. za otiske od metala, najvise od olova i zlata (tzv. bulle).

- Vrste pecata -
1. Veliki pecat na kome je sve do najnovijeg doba bio lik vladara na prestolu okruzen grbovima zemalja kojima je vladao.
2. Mali pecat koji se upotrebljavao za overavanje povelja i spisa od manjeg znacaja.
3. Dvostruki pecat sa likom na aversu i reversu koji se deli u dve grupe:
* dvostruki pecati ako su od meke tvari, i bulle ako su od metala
* protupecati koji mogu biti tajni i signete.
4. Zajednicki pecati koji mogu biti dvostrani sa likom muza i zene ili likovi feudalnog gospodara ili vazala i jednostrani na kojima mogu
biti likovi suvlasnika pecata ili cak nekoliko grbova vlasnika.

- Gradja za pecate -
Mogu da budu izradjeni od metala (pre svega zlato i ti pecati su hrizobule, zatim od olova i srebra, papinski olovni pecat koji se javlja
jos od kraja 7. veka), voska (prvo je to bio cist vosak, ali u 13. veku postoji citav niz boja kojima su bojili pecate) i oblatna. Takodje
pecatni vosak kao masa za pecacenje poceo da se koristi od polovine 16. veka, posebno na papirnim ispravama.
- Pecacenje -
- Pre svega imamo pricvrscivanje i njegov najednostavniji nacin je lepljenje, od 11. veka pa dalje se javljau i viseci pecati narocito u
13. veku.
- Utiskivanje, na mestu utiskivanja ucionio bi se rez u obliku krsta na pergamentu, a cetiri kraja koja bi time nastala previnula bi se, a
na dobijeno mesto se nalio vruc vosak i onda se udarao pecat.

- Viseci pecati -
- Oci pecati nastali su u 11. veku u Engleskoj, a zatim se postepeno sirili na Francusku i ostale zemlje. Kod ovih pecata falsifikovanje
je teze nego kod nalepljenih pecata, i takodje kod njih na povelji ostaje vise mesta za tekst.

- Oblik i velicina -
- Mogu da budu jajoliki, vodoravni, srcoliki, trouglasti...
- Krecu se od 5 mm do 175 mm.

- Tipovi pecata -
- Natpisni pecati: u kojima nema imena vlasnika i sa imenom vlasnika
- Likovni pecati: bez imena vlasnika i sa imenom vlasnika
- Portretni pecati: bez grba i sa glavom
- Grbovni pecati: samo sa grobovima i samo sa slemom ili nakitom

- Natpisi -
- Moze da sadrzi samo monogram ili pocetna slova imena vlasnika.
- Tri grupe natpisa:
1. natpisi koji okruzuju pecate na rubu i od unutrasnjeg polja ih deli linija bisera
2. natpisi koji su postavljeni u polje pecata
3. rubni natpisi koji su najcesce gesla, a nalaze se na rubovima dvostranih pecata

-Numizmatika-

- Pojam -
- Numizmatika je pomocna istorijska nauka koja se bavi postankom, istorijskim razvojem i upotrebom novca. Delimo je na:
*tehnicku numizmatiku koja istrazuje vrednost novca, njegovu kupovnu moc i pravne uredbe u vezi sa kovanjem novca.
*primenjenu numizmatiku koja obradjuje numizmaticki materijal kao izvor za politicku, ekonomsku istoriju...
- Medjutim nasa istoriografija numizmatiku deli na:
*anticku
*vizantijsku
*srednjovekovnu
*zapadnu
*istocnu

- Novac -
- Pored naturalnog, robnog i metalnog novca oon se delio i na papirni odnosno kreditni i zuralni. Novac ima materijalnu vrednosti
odnosno novac vredi onoliko koliko vrede materije od kojih je napravljen. Funkcionalna vrednost novca je vrednost novca kao
prometnog sredstva.

- Ime novca -
- Blago je nasa rec, a govori nam o tome da je stoka sluzila kao novac. Argent je francuska rec za novac, a i danas znaci srebro i novac.
Lira, Funta su nazivi za predmete od metala koji su se morali meriti da bi se utvrdila njiova tezina, a samim tim i vrednost. Drahme i
oboli su novac koji je kovala Grcka, dok su Talent i Mina bili samo racunski novac. Darik je persijski novac u starom veku.
Karolinzi su imali svoju srebrnu monetu odnosno karolinski fening. Germani su istocno rimski solid nazivali siling. Djenova i Mleci
kuju zlatni novac cekin i dukat.
Kruna je zlatna valuta Austri-Ugarske od 1872. godine.

- Numizmaticke zbirke -
- Prvi javnu numizmaticku zbirku imamo registrovanu 1486. godine. One su cesto kao zbirke vladara i knezeva bile pocetak velikim
kabinetima za numizmatiku i medalje, koji ce kasnije prestavljati temeljne naucne zavode.
- Najznacajniji zavod za numizmatiku je Cabinet des medailles u Parizu. Iz ovog zavoda je najznacajniji kabinet u Londonu.
- Na tlu juznoslovenskih zemalja, razvoj novca mozemo pratiti od 4. veka pne. Na razvoj novca u ovim zemljama snazan uticaj su
izvrsili novcani sistemi Mletacke republike, Vizantije, Nemacke odnosno Austrije i Madjarske. U srpskim srednjovekovnim zemljama
novac je sluzio kao platezno sredstvo. Padom juznoslovenskih zemalja pod tursku vlast na najvecem delu Jugoslavije poceo da je da
se kuje srebrni novac- akca, aspra i bakarni mangure. Altin je bio zlatni novac koji su u 14. veku sultani kovali na podrucju prethodne
Jugoslavije.

- Numizmaticka drustva -
- Nastanak prvih numizmatickih drustava pada u prvu polovinu proslog veka. U to doba se povecava broj privatnika pojedinca koji su
se posvetili sakupljanu novca, najvise grckog i rimskog u dobra.
- U Jugoslaviji prvo numizmaticko drustvo je osnovano tek 1928. godine.

-DIPLOMATIKA-

- Pojam diplomatike -
- Diplomatika je pomocna istorijska nauka koja proucava isprave i povelje, njihov pravni i istorijski sadrzaj. Naziv diplomatika je uveo
veliki francuski naucnik i diplomaticar Jean Mabilon preko svog dela De re diplomatica libri sex gde je oznacio kao nauku o isprava i
diplomama.
- Najstariji oblik diploma ili povelja bile su povostene tablice sastavljene iz dva dela.
- Diplomatika proucava autenticnost poveljje javnopravnog i privatnopravnog karaktera svojom vlastitiom kritickom metodom i
utvrdjuje njihovu upotrebnu vrednost kao istorijskog ili pravnog izvora.
- U diplomaticke izvore spadaju isprave, pisma, razni ugovori, sudski spisi...Dakle akta koja se cuvaju u arhivima.
- Tesno je povezana sa hronologijom, toponomastikom...i one se medjusobno dopunjuju.
- Ona ne izucava samo izvorna dokumenta sacuvana u originalu, nego i ona u prepisu i raznim izdanjima.
- Treba razlikovati istorijsku od diplomaticke autenticnosti. Ukoliko dokument ima autentican sadrzaj, pa bio sastavljen i posle
autorove smrti, oon je istorijski autentican. Medjutim, on moze biti izdat i u kraljevskoj kancelariji, uz njegovo znanje, a da ipak sadrzi
netacne podatke. U tom slucaju isprava je diplomaticki autenticna ali ne i istorijski.

- Razvoj diplomatike -
- Njen zamah nastaje tek u 12. veku jer su u srednjem veku bile dosta popularne hronike i anali.
- Izdavanjem akta od strane Jeana de Bollanda i njegovih saradnika nastala je prekretnica u istorijskoj i doplomatskoj kritici i
izdavanju izvora.
- Pometnju i polemisanje izazvao je Daniel Papebroch svojom raspravom u kojoj ne nastojao da definise spoljasne karakteristike
povelja i principe njihovog izdavanja u drugom tomu Acta Sanctorum.
- Mabilon je napisao veliko diplomaticko delo De re diplomatica libri sex gde je citavu stvar postavio na naucnoj osnovi. On ovde
raspravlja o starosti dokumenta, materijalu na kome su pisane isprave, pisma, sastavljanju povelja, pecatima, ligaturama...
- Na bazi Mobilonovih metoda i istrazivanja usavrsena je opsta diplomatika, a doslo je do razvoja i posebne diplomatike koja
podrazumeva pracenje razvoja svih pojava pojedinacno kroz zbirke i komplekse povelja.
- Medju slovenskim narodima na polju diplomatike najvise su se istakli Cesi, a potom Rusi.
- Isprave -
- Isprave se kao prvorazredne diplome cuvaju u arhivima. Ako isprava obuhvata samo definiciju onda je to njen uzi smisao, odnosno
povelja. Medjutim akta, mandati, pisma i epistule se ubrajaju u isprave u sirem smislu.
Isprave se definisu kao pisana svedocanstva o pravnom cinu, sastavljena u odredjenom obliku koji se razlikuje prema mestu,
vremenu, pravnom dogadjaju i licu.
- Epistule obuhvataju sve vrste korespodencije i jednim delom spadaju u narativne izvore.
- Pisani sasatvi koji sam posredno sluze pravnom cinu, a nemaju oblik poveljaju nazivaju se aktima.
- Ukoliko povelje same ucestvuju da se ostvari neki pravni posao nazivaju se dispozicionim ili poslovnim poveljama.
- U kasnom rimskom dobu nastale su cartae, koje su u Italiji deljene u tri vrste: rimske, lombardsko-tuscijska i beneventanska.
- Isprave koje svedoce o izvrsenom pravnom cinu, a u njemu ne ucestvuju nazivaju se notitiae ili dokazne isprave.
- Povelje se dele na javne i privatne, carske i kraljevske odnosno papske i vlasteoske. U javne se ubrajaju sudske isprave, u privatne
spadaju isprave raznih crkvenih dostojanstvenika, vladike, episkopa...Carske i kraljevske isprave nazivaju se i diplome ili praecepta
odnosno hrisovulje i privilegije.

- Spoljna obelezja povelje -

- Za diplomatiku je od posebnog znacaja materijal na kome su povelje pisane. To je mogao da bude papirus koji je preklom iz Egipta,
ali je upotrebljavan i u Rimu i Grckoj od 7. veka. Od 8. veka ga zamenjuje pergament , dok kasnije pocinje da se koristi papir koji je
pronadjen u Kini oko 100te nove ere, a kasnije prenesen u Japan, Koreju i kod Arabljana. Mastilo je nakon pronalaska bilo crne boje
ali je bilo razlicito po epohama, sto moze biti od koristi pri daturanju spomenika. Za inicijale je upotrebljavano crveno, zeleno, zuto i
plavo mastilo, posebno u 12. veku.
- Pecat. Prvi pecat se pravio od voska, u 11. veku je bio je zeleni i crveni,a u 13. veku smedji. Metalni pecat se najpre upotrebljavao u
Vizantiji, a zatim je preko nje presao u Italiju u papsku kancelariju.
- Minijature kao elemenat pri analizi povelje tj. ornamentalni i slikarski ukras, iako dosta retke. Nalaze se najcesce u kodeksima.

- Unutrasna obelezja povelja -

- To su jezik i sadrzinske forme. Iako je jezik odnosno tekst i stil predmet izucavanja filologa i lingvista, diplomaticari se koriste
njihovim rezultatima. Lokalizmi se lako dovode u vezu sa mestima nastanka dokumenta.
Sadrzina i oblik povelja se medjusobno dopunju kao elementi kojima se utvdjuje autenticnost isprave. Iako su sadrzina i oblik
uglavnom ustaljeni, povelje koje izdaje privatno lice se razlikuje od onih vladarskih.