Gde je moj dom???

Ne volim medije..televizija ,taj mocan destruktivni aparat,retko koristim...mozda

neki film..animal planet,nacionalna geografija..i jos ponesto..novine slabo
kupujem..ponekad i to uglavnom, politiku..ali koliko god bezala,skrivala se iza
fikcije da je stvarnost lepa i ljudi srecni..ima nesto sto mi nikako neda mira
,nesto sto podseca na univerzalnu patolosku agresiju i destrukciju ..na poremecaje
,na egzistencijalnu eroziju koja unistava coveka do kostiju.. ekonomska propast
ljudi kojima hipoteka unistava zivote..Srbija obiluje time..banke se razmahale i
bacile u novi biznis..prodaja zaplenjenih(najcesce jedinih stanova..)zarad naplate
dugova svojih klijenata koji nisu u stanju placati rate kredita za stanove..Nisam
pametna da ljudima ponudim resenja tamo gde neko ne ispunjava svoje obaveze,ali
veoma sam sigurna da je na delu savremena inkvizicija i spaljivanja na lomaci, onih
koji su proglaseni krivcima..Ne poznajem ekonomiju,bankarstvo i pravila
poslovanja..ali znam da su ove koji ne ispunjavaju svoje obaveze. banke kod nas
fatamorgana ljudima ..nocna mora sve brojnijem stanovnistvu koje je u beznadju,koji
ostaje najcesce bez jedinog doma.
I posle neka neko kaze da su ljudi divna bica..

Na delu, u sirokom luku, totalna dehumanizacija coveka..

prisutnija vise nego ikada.Jos su Paskal, Blejk, Dostojevski, Bodler, Lotreamon,

Kjerkegor i Niče naslutili da ce buducnost biti strasna...a,onaj očajan,
čovek,kojem je oduzet dom, oseca da se nalazi u jednom nerazumljivom univerzumu
cije ciljeve ne poznaje , a ciji su ga Gospodari, nevidljivi i surovi, ispunjavaju
užasom. Bolje nego iko,jos Franc Kafka je iskazao osećaj bespomoćnosti čoveka
našeg vremena... I premda je čovekova samoća večna, ne ona sociološka nego
metafizička, jedino neko društvo kao što je ovo moglo je da je razotkrije u svoj
njenoj veličini. Kao što izvesna čudovišta mogu da se nazru samo u noćnoj tmini,
samoća ljudskog stvora morala je otkriti sav svoj zastrašujući lik

Nisam sigurna ko je ovo pisao.. Buber verovatno.. mmislim..dakle..

Problem coveka se uvek iznova postavlja kad god izgleda da je raskinut prvobitni
pakt izmedju sveta i ljudskog bica, u vremena u kojima se ljudsko bice nekako nadje
u svetu poput kakvog usamljenog i bespomocnog stranca. To su vremena u kojima se
izbrisala jedna slika Univerzuma, i sa njome nestalo i ono osecanje sigurnosti koja
postoji pred necim poznatim: covek oseca da je nezasticen, lisen doma. Tada se
iznova pita o sebi samome. Takvo je nase vreme. Svet skripi i preti da će se
srušiti, ovaj svet koji, da ironija bude veca, jeste proizvod nase volje, naseg
prometejskog pokušaja dominacije. To je potpuni slom.Svet,koji nam u svoj svojoj
surovosti pokazuje kakva cudovista radjamo i ponosno odgajamo.. ( Dva svetska rata,
totalitarne diktature i koncentracioni logori)

Danas covek je stigao i dalje..Znaci..

KOMPLEKSI...

Konsultovali smo dr Aleksandru Franić psihijatra, kako bismo malo približili

značenje i razvojni put problema kompleksa, termina koji tako olako primenjujemo:

„Kompleksi nastaju vrlo rano, tokom razvojnog perioda deteta (u prvih pet godina za
koje se obično kaže da su kritične za razvoj celokupne ličnosti čoveka) i zavisno
od kompleksa mogu se prepoznati tokom različitih faza života (zavisno šta ih i kada
'otkači' kod koga)”.

Termin kompleks je nastao u teoriji Karla Junga, kao vrlo bliskog Frojdovog
saradnika. U originalu on predstavlja smešu nebrojeno mnogo osećanja i ideja, poput
čvora u podsvesti, koji se na teško razumljiv način povezuju sa nečijim ponašanjem.
Kao disturbije u ljudima koje ih vode ka nejasnim odlukama ili ponašanjima, oni
predstavljaju vrlo ozbiljan problem. Lečenje nije uvek moguće i „jedini uspešan
pristup jeste psihoterapijski - dakle, otkrivati komplekse i razvojni momenat na
kome su nastali, pa pokušaj reintegracije ličnosti i 'popravljanje' onoga što je
propušteno ili otcepljeno ili nedostaje tokom razvoja”, kako navodi dr Franić.

Ako se uzrok krije u prvih pet godina života, koliko je moguće garantovati da
postoje oni koji nigde nisu popustili, da li to znači da je čitava civilizacija
podlegla? U toj životnoj dobi se javlja više kompleksa koji su naziv dobili po
likovima iz mitologije; oni nisu po pravilu problem, kako kaže dr Franić, ali vrlo
lako mogu postati više nego ozbiljni ukoliko se ne shvate kao problem i ne izleče
na vreme. Najpoznatiji su Edipov i Elektrin kompleks, libidozne želje za
suprotnopolnim roditeljem sa težnjom da se istopolni roditelj uništi.

Za naše društvo najznačajniji i najzanimljiviji su kompleks više i niže vrednosti.

Kompleks više vrednosti ili ideja precenjene veličine su vrlo ozbiljna bolesna
stanja: „Verovanje da je neko bolji nego što jeste, jači, sposobniji, nepobediv,
Bogom dan u odnosu na druge, vredniji nego što ga vrednuju...“

Ova dva kompleksa su suprotstavljena jedan drugom jer upravo osobe sa kompleksom
niže vrednosti pokušavaju sebe da predstave u najboljem mogućem svetlu drugima, dok
osobe sa kompleksom više vrednosti ne troše mnogo vremena da se dokažu jer su, po
sebi, već najbolji. Kod oba kompleksa nije manifestacija ili ponašanje problem
koliko je pogrešna slika o sebi samom. Upravo zbog toga oba kompleksa se često
pogrešno postavljaju kao dijagnoza jednoj individui.

Mesto na kome se najviše prepoznaju su interesna, poslovna okruženja. Borba za

uspehom i novcem privlači ljude svih kalupa i svi moraju biti pobednici. Osobe koje
se trude da ostave najbolje utiske na sve iz radnog okruženja često pate od obe
vrste. Postaviti sebi cilj da pobeđujete i budete omiljeni je često uzrokovano
osećanjem nepripadnosti i niskim samopouzdanjem, što je kompleks niže vrednosti,
dok je sam stav koji zauzimaju (postavljaju sebi prevelike ciljeve, odaju sliku
svemoćnog saradnika i neprobojnu fasadu kada se nađu u konfliktu, drzak stav i
netolerancija na kritiku), zapravo manifestacija precenjene ideje veličine.

Krajnji konflikt se kod ovih osoba dešava upravo u njima, fenomen kognitivne
disonance. Ova pojava je rezultat dva kognitivna (saznajna) sadržaja koji su
psihološki suprotstavljeni. Ovakvo stanje stvara stres i nelagodnost u zavisnosti
od važnosti stavova koji se ne slažu i tera na promene. Međutim, ponašanje se ne
može u nekim godinama iz korena promeniti pa se menjaju stavovi da bi smanjio
pritisak i osećanje nelagodonosti. To je poznato kao „jedno misli, drugo govori,
treće radi“.

U zavisnosti koliko dugo traju i u kom su stadijumu, ovi kompleksi se moraju

lečiti.

Prepoznavanje kompleksa odnosno manifestacije nekog od njih je ponekad vrlo

jednostavno ali nije lako nositi se sa njima ni ako su vaši ni ako ste u blizini
nekoga ko od njih pati. „Lepiti etikete“ je vrlo surovo jer ne znate uzroke ali ni
stanja onih kojih moraju sa tim živeti. U ovakvim stanjima, osobi je vrlo teško da
prihvati istinu o sebi budući da već ima iskrivljenu sliku. Kako su razlozi duboko
i (ponekad) nisu vidljivi, opreznost u odnosu sa obolelima je ključna. Osobe koje
su živele u sebi nepoznajući sebe imaju čitav jedan život da nadoknade. Vreme koje
im je potrebno da se iznova uopznaju i steknu pravu istinu o svom biću može biti
predugo a neke osobe ga možda i nemaju dovoljno, zavisno od stepena razvoja
bolesti. Hrabrost i volja koja je potrebna da bi se javili terapeutu je opet u meri
koju oni nemaju jer nisu svesni problema. Time što ljudi oko njih primećuju da
imaju ovakve tegobe može dodatno pogoršati njihovo zdravstveno stanje.

Kada shvatite da imate problem on to više i nije, ostaje samo da ga rešite na

najefikasniji način.

Komentari2Čitajte
Pošalji k

Kada bi neko hteo da cuje ono sto govorim...Cesto,u zadnje vreme iniciram potrebu
da govorim kada me niko nista ne pita ..Ranijih godinama sam lako odvajala misli od
reci,smatrajuci da je to ponekad cak i potrebno....svako od njih , je vodio svoju
politiku i isao sopstvenim putem.prvi put se dogodilo da se dva izdanka jednog
mentalnog sklopa sudaraju i zure da stignu ..na cilj..Takva manipulativna kreacija
uplasi coveka..Izreci misao koja je onako skrivena, sigurna ,ususkana .Ovako
ubucena u rec,postaje ubojito oruzje,ako je mrznjom i gadostima obojena..Nikada ne
bih dosao ako bi mi na um padale tralalajke i hvalospevi zivota s njegove lepse
strane..Ali odmah bi se zapitao zasto??Zasto ne bih mogao doci psihijatru i pricati
o lepim stvarima..Zasto uvek losa i ubojita misao i zla namera mora biti okidac na
ovoj sceni..da bih ja video sta mi se dogadja..Zar i lepote nisu takodje inicijalne
kapisle za promenu .

Problem coveka se uvek iznova postavlja kad god izgleda da je raskinut prvobitni
pakt izmedju sveta i ljudskog bica, u vremena u kojima se ljudsko bice nekako nadje
u svetu poput kakvog usamljenog i bespomocnog stranca. To su vremena u kojima se
izbrisala jedna slika Univerzuma, i sa njome nestalo i ono osecanje sigurnosti koja
postoji pred necim poznatim: covek oseca da je nezasticen, lisen doma. Tada se
iznova pita o sebi samome. Takvo je nase vreme. Svet skripi i preti da će se
srušiti, ovaj svet koji, da ironija bude veca, jeste proizvod nase volje, naseg
prometejskog pokušaja dominacije. To je potpuni slom.Svet,koji nam u svoj svojoj
surovosti pokazuje kakva cudovista radjamo i ponosno odgajamo.. ( Dva svetska rata,
totalitarne diktature i koncentracioni logori)

Дневни лист Блиц објавио је пре неколико дана на насловној страни фотографију на
којој се види како се деца тискају да узму аутограм од криминалца Кристијана
Голубовића, једног од јунака наших бројних ријалити програма који је од њега
начинио „велику“ медијску звезду.

Данима смо могли у нашој таблоидној штампи пратити његове „подвиге“ на пинковској
„Фарми“. Блиц, поводом ове слике, наводи да је она израз пораза Србије и пита се
зашто она представља образац катастрофе у којој живимо. У тексту се може наћи седам
разлога који условљавају да се наше друштво све више претвара у огромну ријалити
каљугу.

Уместо да је у затвору, криминалац шета по црвеним теписима, учи децу да су школа и

поштење небитни, а да се криминал исплати, идентификовање с Кристијаном подстиче
вршњачко насиље, ствара систем вредности „спонзоруша–криминалац“, девојчице које га
обожавају могу да постану жртве насиља, показује нам да немамо веће идоле, доказује
да је улога породице све мање битна. У набрајању разлога и поука Блиц није навео и
осми, можда и и најважнији разлог: бесомучну комерцијализацију свих области живота,
а посебно медијске сцене којој није могла да одоли готово ниједна од наших
телевизија или новина.

Ни допринос Блица у овој области није за потцењивање јер се и на његовим страницама

може наћи сијасет прилога који и данас прате дешавања у ријалити програмима,
прихватајући тако трку са водећим таблоидима. И то са онима који апсолутно предњаче
у ширењу примитивизма, просташтва, насиља и најприземнијег начина понашања.
Најпогубнија последица ових програма је у томе што таблоиди и овакав начин понашања
претварају у прихватљив и нормалан начин понашања и живљења, они му дају оправдање
и стварају читав низ опскурних медијских звезда који постају идоли. Зато је
суштинско питање ко ће први изаћи из овог зачараног круга разарајуће
комерцијализације и престати да шири хипокризију, а да и при томе представља себе
као бастион одбране правих моралних вредности.

Јер понекад није могуће правити разлику између Информера, Блица и Курира у начину
како се наша јавност обавештава о чарима живота у „Великом брату“, „Фарми“ и
„Паровима“. Тако се нужно отвара дилема како се у нашим медијима фабрикују узори и
идоли са којима се поистовећују не само наши млади људи. Непрестано се сусрећемо са
згражањем над жалосном чињеницом да су јунаци дана и идоли постали људи са дна
друштвене лествице, старлете, криминалци, насилници, егзибиционисти разних врста,
људи без икаквог занимања, јуродиви и примитивни изданци фолк полусвета.

Они су настали само као резултат деловања својеврсног политичког амалгама

произашлог из спајања

Фото: Приватна архива - ФејсбукФото: Приватна архива – Фејсбук

политике-естраде и таблоидних медија чији је основни задатак да стварају атмосферу
просташтва, баналности и лаке забаве, а све у циљу потпуног анестезирања јавног
мњења које се бави тривијалностима овог сабласног ријалити псеудогламурозног
полусвета.

У исто време у друштву се дешавају изузетно драматичне тзв. реформске промене на

путу ка Европској унији – спроводе се изузетно тешке мере тзв. штедње, доносе се
закони који поништавају социјална и радна права, развлашћује се српска држава на
Косову и Метохији, а и расте сиромаштво и социјална деградација и убрзано класно и
кастинско раслојавање. Али све то бледи пред навалом ријалити сензација које служе
као нека врста димне завесе која покрива стварни живот.

Оно што је некада у медијима спадало у рубрику која се бавила криминалом и била
обично на последњим страницама, на маргини, сада постаје грађа од које се стварају
ријалити представе и ријалити медијски узори. Сада су људи у прилици да гледају
директне преносе са Ибарске магистрале и при томе нам уредник ТВ Хепи Миломир Марић
безочно подмеће своју „теорију“ да у његовим „Паровима“ гледамо праву Србију и да
је он само поставио огледало у коме се ми огледамо.

Вероватно у том огледалу он препознаје себе, али сигурно да се права Србија не

налази у баруштини његовог ријалити програма јер то је само део укупних напора да
се настави морално и социјално срозавање и уништавање нашег друштва. Борис Јашовић
је у тексту „Како систематски стварати идиота“, ослањајући се на античко значење
овог појма, али и на суштинско схватање политике као племените вештине у којој су
се слободни грађани бавили без уплива личног интереса неговањем врлине и заступањем
општег интереса полиса, веома јасно одредио суштинске одлике таблоидиотизације
нашег медијског простора и друштва.

“Загребе ли се, међутим, испод површине проблема, набасаћемо на трагове будућег

обличја Србије – а то је колонијална (периферијска) фабрика за производњу јефтине
радне снаге са ограниченим опсегом мисаоних операција. Речју, идиот се у антици
није занимао за питања од јавног значаја. Данас би то био пасивни поданик (као
бајаги грађанин) који не размишља својом главом, некритички гута што му се сервира
и као да ништа не може да учини мада прстом не мрда како би побољшао властити
положај.“

Власт такве неизмерно воли. Интересантно је навести и мишљење Тање Ступар-

Трифуновић, књижевнице из Бањалуке: „Људи зачарано зуре… Рат је рушио животе,
градове, куће, а поратно време руши дух, образовање, културу, медије, па нам данас
хиљаду пута репризирани `Бољи живот` дође као неки филозофски трактат.“
И управо је то зачарано зурење главна сврха постојања ријалити програма док се око
нас слама сваки иоле пристојан облик живота и девастира се елементарни систем
моралних и цивилизацијских вредности. Једино је важно да се ријалити програм мора
наставити, без обзира на то што се друштво урушава пред налетима просташтва,
незнања, ступидности, сиромаштва, лицемерства, хипокризије и насиља.

Непревазиђени српски песник Петар Петровић Његош је у спеву „Лажни цар Шћепан Мали“
говорио како се народ извео из свести. А ми управо у овом времену живимо овај
далекосежни увид и песничко предсказање. За почетак, било би добро да Блиц уместо
што објављује истраживање како криминалци постају узори нашим младим нараштајима
прекине да на својим страницама прати до најситнијих детаља тај опскурни и
недостојни свет естраде и гладијаторских ријалити борби за рејтинг и профит. То би
било сасвим довољно и неопходно за почетак.

Извор: НСПМ