Факултет политичких наука

Универзитета у Београду

Узроци и последице
емоционалног злостављања деце

Студенткиња: Мила Плавшић

Ментор:

11. август, 2021

 Садржај

Увод____________________________________________________________________- 3 -
Видови емоционалног злостављања деце___________________________________- 5 -
Узроци и последице емоционалног злостављања деце________________________- 7 -
Закључак______________________________________________________________- 12 -
Литература_____________________________________________________________- 13 -

2
 Увод

Емоционално злостављање је вид нарушавања менталног здравља деце који се

често описује као ,,најподмуклија“ форма злостављања 1, а разлози за то су вишеструки.
Наиме, примарни канал спровођења емоционалног злостављања одвија се на релацији
родитељ(или старатељ) - дете. Дете је најрањивије на злостављање у ужој породици
које извршава особа са којом је дете у најнепосреднијем и интимнијем контакту, а
емоционално злостављање је феномен готово искључиво везан за домен породице и
врши се од стране сродника који представљају личности од ауторитета у животу
1

Глигоријевић, Ј., (2016), Емоционално злостављање деце: претње, уцене и очекивања, Време.
https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1434906

3
детета. Родитељи и други старатељи су одговорни не само да економским средствима
омогућавају правилан развој појединачног детета, већ и да мерама васпитања,
емотивном приврженошћу и подршком учествују у његовом психо-когнитивном
развоју. Емоционално злостављање се јавља када се појаве негативни трендови у
међуљудским односима у породици који утичу на ментално здравље и општу добробит
детета.
Но, оно што социологе, психологе и правнике тера да посматрају проблем
емоционалног злостављања у породици као нарочито шкакљиву и осетљиву тему јесте
чињеница да је оно тешко доказиво. Осим што је тешко доказиво у конкретним
случајевима породичног права када је потребно утврдити да дете одраста у лошим
условима захваљујући непримереном понашању родитеља или старатеља,
емоционално злостављање је појам који задаје доста невоља у теоријском раду, будући
да измиче дефиницији. Проблем дефинисања доводи до застоја, односно до спорог
напретка у научном истраживању појаве емоционалног злостављања. Иако се ова
форма злостављања деце јавља како самостално, тако и у садејству са физичким,
сексуалним злостављањем и занемаривањем, стиче се утисак да други облици
злостављања имају приоритет приликом процене претњи по децу, осмишљавања
превентивних мера и проницања у узроке злостављања. Међутим, чак и када дете трпи
искључиво емоционално злостављање у оквиру породице од стране једне или више
родитељских фигура, негативне последице по дететов психо-когнитивни развој и
достизање емотивне зрелости својствено његовом добу је често врло очигледан. Утицај
злостављања на емотивни живот детета је такође тешко предвидети, јер његов
интензитет зависи не само претрпљеног злостављања, већ и од индивидуалних
карактеристика личности детета и постојећег степена резилијентности. Једноставније
речено, сличан облик емотивног злостављања може онеспособити једно дете за
нормално функционисање, док ће друго исто преживљавати без већих последица,
нарочито уколико је преживљени облик емоционалног злостављања у потпуности
нормализован и везан за одређени културни контекст. Овакво стање додатно
компликује истраживање појаве емоционалног злостављања, но истовремено и
доприноси свести о све више израженој друштвеној потреби за научним објашњењем
његових узрока и потенцијалних последица.
Одређени аутори покушавају да разграниче активне и пасивне појаве које
представљају опасност по дететов неометан развој на емоционалном нивоу, те стога
праве разлику између емоционалног злостављања и емоционалног занемаривања. Код
4
прве појаве, реч је о отвореној психичкој тортури над дететом, док се пасивно
занемривање састоји из нечињења, односно из непружања минимума емотивног
ангажмана од стране особа одговорних за дете. У овом раду користиће се дефиниција
емоционалног злостављања која обухвата све облике штетног понашања на емотивном
нивоу. Она гласи:
„Емоционално злостављање подразумева понављана чињења или нечињења
родитеља или старатеља која могу изазвати озбиљне и трајне бихевиоралне,
когнитивне, афективне и друге менталне сметње у дететовом емоционалном
развоју. To су понашања која развијају доживљаје безвредности, одбачености
и неадекватности код детета. Емоционално злостављање обухвата и
развојно и узрасно неодговарајућа очекивања од детета, или учестало
застрашивање и изазивање несигурности, као и експлоатацију и корупцију“.2
У овој дефиницији се издвајају три аспекта који уједно чине и основне
карактеристике емоционалног злостављања. Прво, иако је могуће приметити друге
изворе опасности по психо-когнитивни развој детета у његовом окружењу
(емоционално злостављање у вршњачким групама, континуирано лош однос са
фигурама од ауторитета у образовним институцијама итд.) — емоционално
злостављање, да би било дефинисано као такво, мора се одвијати у оквиру породице,
од стране родитеља или старатеља. Друго, да би се установила појава злостављања
неопходно је утврдити шаблон понашања који се понавља у току одређеног временског
периода. Појединачни ексцеси се стога према овој дефиницији не могу сматрати
емоционалним злостављањем3. Треће, последице које емоционално злостављање
оставља на дететов ментални развој озбиљне су и трајне. Четврто, чињење и нечињење
које резултира наношењем емоционалног бола детету посматра се као емоционално
злостављање. На основу наведеног лако је уочљиво зашто је тема емоционалног
злостављања деце значајна не само за социологију породице, већ и за област
породичног права.

Жегарац, Н., (2004), Деца која чекају, Деца која чекају – изазови и трендови професионалне праксе у
заштити деце од злостављања. Београд: Save the children UK, Центар за права детета, стр. 38.
3

Неопходно је напоменути да око оваквог виђења не постоји консензус међу истраживачима и

теоретичарима, те да се могу јавити и другачије дефениције. Очигледан пример алтернативног виђења је
став УНИЦЕФ-а који у званичним материјалима под својом дефиницијом емоционалног злостављања
(које изједначава са психичким злостављањем) убраја и ,,изоловане инциденте“, али и ,,образац
неуспеха родитеља и старатеља да током времена обезбеди развојно одговарајуће и подстицајно
окружење“(Уницеф, 2019: 32).

5
 Видови емоционалног злостављања деце

У овом раду под емотивним злостављањем подразумевају се и одређени

шаблони понашања – нечињења - који би се у другом контексту дефинисали као
емоционално занемаривање. Невенка Жегарац издваја шест основних видова
емоционалног злостављања. Вид емоционалног злостављања представља тип
родитељског понашања који као последицу има неодговарајуће емоционално
окружење у којем дете одраста или у екстремном случају атмосферу отвореног
непријатељства према детету, непријатељство које потенцијално кулминира другим
формама злостављања.
Одбацивање и деградација је вид активног емоционалног злостављања који се,
као и већина других облика, може спроводити вербалним или невербалним актима.
Дете које трпи овај вид убрзано стиче свест о сопственој неадекватности, односно о
томе да је као такво перципирано од стране родитеља/старатеља. Често се осећа
понижено и безвредно у очима најближих чланова породице, што се може даље
пресликавати на дететове социјалне интеракције у другим ситуацијама.
Родитељ/старатељ изазива овакве последице уколико успостави шаблон
континуираног омаловажавања, понижавања, исмевања, критиковања и кажњавања
детета, нарочито у јавности.
Застрашивање је вид емоционалног злостављања којим се дете поставља у
атмосферу страха и неизвесности, због дететових наводних грешака и неуспеха, или
уопште, ради успешније контроле и експлоатације. Родитељ или старатељ који прети
уништавањем имовине и/или физичким насиљем које би резултирало повредом или
смрћу детета, другог члана породице или детету блиске особе или кућног љубимца
врши застрашивање. Под категорију застрашивања се могу подвести и случајеви
физичког насиља над другим члановима породице којима дете стицајем околности
присуствује, а нарочито уколико је дете приморано да буде сведок физичког
злостављања којем само у том тренутку није подвргнуто.
Изолација је специфичан облик злостављања који се односи на ограничавање
или потпуно укидање контаката које дете има са спољашњим светом. Овај вид се може
спроводити отворено: потпуном забраном изласка или строгим ограничењем кретања
детета које није сразмерно постојећим ризицима и дечијем узрасту, али и одређеним
формама емотивне манипулације над дететом. Изолација се може спроводити и у

6
оквиру породице, на пример, када један родитељ покушава дете да изолује од другог
родитељa и оштети њихов однос.
Емоционална експлоатација и кварење се односи на намерно и циљано
побуђивање интересовања детета за ,,аутодеструктивно, антисоцијално, криминално,
девијантно или друго маладаптивно понашање 4“, али и на допуштање дететовог
учешћа у активностима као што су злоупотреба наркотика, алкохола, акти насиља,
проституција и други видови сексуалне експлоатације малолетника, кривична дела и
слично. Са друге стране, емоционална експлоатација обухвата и ,,парентизацију“ деце
млађег узраста (приморавање деце да обављају улогу старатеља млађим члановима
породице у узрасту у којем њихов психофизички развој није на неопходном нивоу да
би се таква врста одговорности могла успешно преузети) и инфантилизацију старијих
малолетника кроз појаву ,,екстремне умешаности“ старатеља у дететов живот и
комплетне доминације над њим (тзв. helicopter parenting). Покушај испуњења
сопствених нереализованих снова и очекивања кроз наметање истих детету такође
спада у категорију емоционалне експлоатације, будући да се тиме негира
индивидуална личност детета које се третира као проста екстензија родитеља.
Што се тиче прва четири вида емоционалног злостављања, ту је углавном било
речи о чињењу, односно о акцијама родитеља које допринесе лошем менталном стању
детета и његовом излагању друштвеним ризицима. За преостала два вида злостављања
карактеристично је нечињење - игнорисање и запостављање детететовог менталног
здравља и едукативних потреба. Игнорисање се дефинише као ,,ускраћивање
есенцијалне стимулације, емоционалне размене и расположивости“5, као и потпуно
искључивање из живота детета. Самим тим, игнорисање се конципира као екстрем на
супртотној страни скале у односу на претерану и агресивну умешаност у живот детета.
У оба случаја, међутим, негативне последице по дете су приметне и могу водити ка
озбиљним менталним поремећајима. Игнорисање као вид емоционалног злостављања
може се догодити и због различитих екстерних фактора, као што је смањење
менталних капацитета личности родитеља/старатеља под утицајем повишених нивоа
стреса и различитих породичних криза. Уз сав обзир према комплексности савременог
породичног живота и многострукости обавеза родитеља, потпуно одсуство
показивања бриге, љубави и пажње детету, непоузданост родитеља и
4

Жегарац, Н., оп. цит., стр. 39.

5

Ибид.

7
самоискључивање родитеља из процеса доношења одлука везаних за дете и даље
представљају вид емоционалног злостављања када се поменути проблеми појављују
континуирано и утичу на дететово ментално здравље. Последњи вид емоционалног
злоставља односи се на одбијање или незаинтересованост родитеља да омогући детету
приступ неопходној психолошкој или психијатријској помоћи уколико дете покаже
одређене симптоме угроженог менталног здравља или проблеме у регуларном процесу
едукације.

Узроци и последице емоционалног злостављања деце

Емоционално злостављање је тешко дефинисати, а још је комплексније допрети

до самих узрока ове појаве, будући да се оно најчешће јавља уз преостале форме
злостављања. Истраживања емоционалног злостављања у САД-у показују да се
проценат емоционално злостављане деце кређе између 5,6% до 19% 6. Meђутим,
добијени подаци нису су односили само на емоционално злостављање у породици, а за
децу млађу од 10 година родитељи су обезбеђивали одговоре. У исто време,
истраживање спроведено у Канади 2011. године износи податаке према којима се
емоционално злостављање јавља као самостална форма злостављања тек у 9%
случајева покренутих пред државним органима7. У Србији су крајем последње
деценије XX века центри за социјални рад бележили да се код чак 23,5% деце
емоционално злостављање јавља као примарна форма злостављања. Међутим, и у овом
случају се недостатак консензуса око дефиниције емоционалног злостављања јавља као
препрека компаративној анализи. Наиме, иако су центри за социјални рад у Србији
добро упознати са озбиљношћу појаве емоционалног злостављања у породици, у то
време није постојала адекватна едукација о томе који шаблони понашања се могу
сматрати злостављачким. Нарочит проблем је представљла појава бракоразводних
парница у току којих су се родитељи борили за старатељска права над децом. Тадашња
пракса центара за социјални рад била је да се препирке и размирице између родитеља у
току процеса развода брака окарактеришу као злостављање деце 8. Иако развод брака
може покренути злостављачко понашање од стране једног или оба родитеља, а

Royse, D., (2015), Emotional Abuse of children: essential information, New York, Routledge, стр. 24.
7

Ибид, стр. 25.

8

Жегарац, Н., оп. цит. стр. 35.

8
конфликтан однос између родитеља може имати лош утицај на ментално здравље
детета, ова појава посматрана изоловано не може бити сматрана видом емоционалног
злостављања9. Оно што је заједничко свим институционалним оквирима без обзира на
национални контекст јесте да се емоционално злостављање најређе пријављује
надлежним органима и да је мало вероватно да ће након пријаве предмет бити
процесуиран10. Ипак, иако је емоционално злостављање далеко мање присутно у
оквиру институционалне борбе против злостављања деце, према одређеним проценама
на глобалном нивоу емоционално злостављање трпи око 18,4% деце11.
Узроци емоционалног злостављања се могу aнализирати из угла специфичних
породичних карактеристика. Наиме, примећено је да је ризик од емоционалног
злостављања у корелацији са одређеним аспектима породичне структуре и
финансијског статуса. Породичне карактеристике које са собом носе и повећан ризик
од емоционалног злостављања деце су следеће:
1) Незапосленост – деца са оба незапослена родитеља су у знатно већем ризику да
буду емоционално злостављана у оквиру породице. С обзиром да хронична
незапосленост једног или оба родитеља са собом носи и проблем сиромаштва, могуће
је предвидети психо-емоционални притисак под којим се налазе сви чланови породице,
због чега најчешће деца додатно пате и изложена су различитим видовима
злостављања попут нереалних очекивања, експлоатације, занемаривања емотивних
потреба итд.
2) Социо-економски статус – иако поједина истраживања показују да су
домаћинства са изузетно ниским примањима у којима родитељи немају
средњошколску диплому плодно тло за развој шаблона емоционалног злостављања у
породици, постоје и опречна мишљења према којима је примећена разлика заправо
последица праксе да се емоционално злостављање углавном пријављује тек уколико је
пропраћено физичким, које заиста јесте заступљеније у породицама у лошем

Но, када један родитељ до те мере занемари емоционалне потребе детета у својим размирицама са
бившим супружником/супружницом да инсистира на томе да је баш он/она једини родитељ којему је до
детета стало, настојећи да на сваки начин упропасти постојећи однос детета са другим родитељем, може
се говорити о емоционалном злостављању детета које настаје као последица бракоразводне парнице и
спора родитеља око старатељства (Глигоријевић, Време, 2016).
10

Жегарац, Н., оп. цит., стр. 35.

11

Royse, D., оп. цит., стр. 27.

9
економском положају. Невенка Жегарац истиче да је за емоционално злостављање
материјално стање мање релевантно него за друге облике злостављања 12.
3) Породична структура – деца која живе у породицама са небиолошким
родитељем или партнером једног од биолошких родитеља у већем су ризику од
емоционалног злостављања.
4) Број деце – Ризик од емоционалног злостављања расте у корелацији са растом
броја деце у породици, па тако деца у шесточланим породицама имају двоструко већу
могућност да преживе емоционално злостављање него јединци/јединице.
5) Место живљења – иако је емоционално злостављање више документовано у
породицама настањеним у руралним пределима, можемо се послужити сличним
контраргументом као и случају породица са слабијим социо-економским статусом.
Повезаност физичког и емоционалног злостављања приликом пријављивања
индивидуалних случајева спречава истраживаче да дођу до релевантних података.
Други начин сагледавања фактора ризика емоционалног злостављања деце јесте
из угла индивидуалних карактеристика починилаца, то јест родитеља и старатеља који
емоционално злостављају децу. Потребно је напоменути да је свака од наведених
карактеристика заправо фактор ризика, а не прва карика у каузално-последичној вези
која неминовно води ка појави емоционалног злостављања. Породице и
родитељи/старатељи код којих је примећен један или више фактора ризика неће
неминовно произвести међуљудске односе у породици који су детриментални по
здравље и развој деце. Примера ради, иако је примећено да породична структура која
укључује небиолошке родитеље/старатеље представља фактор ризика, заправо
статистика показује да је 90% случајева емоционалног злостављања деце извршено од
стране биолошког сродника, док само 10% чине очуси, маћехе, невенчани партнери
родитеља и други старатељи који нису крвни сродници детета13.
Други фактори ризика емоционалног злостављања у породицу који су повезани
са личношћу извршилаца су: 1) старост - родитељи/старатељи преко 35 година
старости чине већину починилица, док су они испод 26 година најмање заступљени; 2)
пол –примећује се тренд да су већина починилаца активног емоционалног
злостављања мушког пола, док пасивно емоционално злостављање (занемаривање)
углавном врше жене (што је последица традиционалне улоге мајке у породици као
12

Жегарац, Н., оп. цит., стр. 35.

13

Royse, D., оп. цит., стр. 37

10
примарног старатеља); 3) злоупотреба психоактивних супстанци од стране
родитеља/старатеља и проблеми са менталним здрављем – емоционално
злостављање се статистички гледано чешће дешава уколико један или оба родитеља
имеју проблеме са болестима зависности и менталним здрављем, а злостављање се
интензивира ако се ти проблеми погоршају 14. Међутим, известан степен корелације не
подразумева да сваки родитељ са неведеним потешкоћама злоставља своје дете
емоционално или на други начин.
Према истраживању из 2009. године спроведеном на Политехничком институту
у америчкој држави Вирџинији издвојено је чак 39 фактора ризика за злостављање
деце, а категорије у које су фактори ризика сврстани били су: карактеристике
родитеља које се исказују у односу са децом (начин интеракције са дететом,
перцепција детета као проблема, непланирана трудноћа, стрес специфично везан за
успешно извршавање родитељске улоге, карактеристике родитеља независне од деце
(анксиозност, контрола беса, психопатологија, низак степен самопоуздања, лош однос
са сопственим родитељима, криминално понашање, нивои стреса, недостатак шире
друштвене подршке итд.), карактеристике детета (степен његових друштвених
вештина, пол, екстернализујуће или интернализујуће реактивно понашање, узраст,
потешкоће у развоју) и напослетку карактеристике породичне структуре (које су
наведене раније у тексту)15. Међутим, од свих фактора ризика који су теоријски
издвојени закључено је да изражен статистички значај за појаву емоционалног
злостављања (укључујући и занемаривање) имају само пет од њих: перцепција детета
као проблема, лош однос родитељ-дете, низак степен самопоуздања родитеља,
слаба контрола беса и висок ниво стреса у животу родитеља16.
Иако проучавање фактора ризика за емоционално злостављање има свој значај у
друштвеној науци, оно не пружа конкретан одговор на питање зашто се емоционално
злостављање у породици дешава, већ само које појаве на индивидуалном,
интерперсоналном, породичном и друштвеном нивоу доводе до реализације услова у
којима се оно најчешће испољава. Одговор на питање ,,зашто?“ је још комплекснији, а
основне теорије које погодују истраживању специфичности емоционалног
злостављања су теорија привржености, еколошка теорија и теорија учења.
14

Ибид.
15

Ибид, стр. 40.

16

Ибид, стр. 41.

11
 Теорија привржености припада психолошким теоријама, и она поремећаје
понашања повезује са прекидом инстинктуалног нагона детета за блискост са мајком,
која је посматрана као примарни стратељ. Теорија привржености тврди да блиски
однос са мајком омогућава детету да формира сопствену аутономну личност и гради
сигурније везе изван породице. Уколико је нормалан однос прекинут, стварају се
потешкоће у емоционалном развоју које често воде ка уласку у зачарани круг
злостављања. Недостатак блискости у породици изазива осетљивост на критике, мањак
самопоуздања, неповерење и немогућност везивања код детета, што у одраслом добу
изазива проблеме у партнерским везама и у родитељској улози, те се тренд
проблематичних односа наставља и у следећој генерацији. 17 Несигурна или анксиозна
приврженост према мајци превасходно утиче на развијање модела мишљења о себи и
другима. Као лоша страна овог приступа се издваја неоправдан фокус на однос између
мајке и детета и занемраивање значаја оца (и других чланова) породице 18.
Еколошке теорије (које припадају психо-социолошким) теоријама обухватају
анализу више група фактора који се одвијају на нивоу индивидуе, међуљудских
односа, локалне заједнице и друштва. Злостављање деце према овом приступу није
искључиво последица идивидуалних карактеристика родитеља и уздрманих
међуљудских односа, већ зависи од степена пружене социјалне помоћи, присутне
гетоизације у заједници, важећих друштвених норми о насиљу и разрешавању
конфликата и других екстерних фактора који делују изван породице и самостално од
ње. Родитељски модел се усваја кроз васпитање и кроз интеркцију са особама од
ауторитета у заједници.19
Теорија учења или интергенерацијска трансмисија злостављања се своди на
тврдњу да се родитељски модели који укључују злостављање уче у породици, а затим
понављају у следећој генерацији. Док је према теорији привржености основни проблем
у абнормалном односу нездраве/недовољне привржености у односу мајка-дете који се
понавља због поремећеног емоционалног развоја индивидуе, теорија учења
злостављање презентује као научени шаблон понашања. Међутим, с обзиром да већина
људи који преживе злостављање и занемаривање не постану злостављачи по оснивању
сопствене породице, циклус злостављања није неизбежна појава, али тренутно не
17

Ибид, стр. 47.

18

Жегарац, Н., оп. цит., стр. 54-55.

19

Royse, D., оп. цит., стр. 49.

12
постоје истраживања која би изоловано посматрала трансмисију емоционалног
злостављања у породици20.
У току претходног излагања о узроцима емоционалног злостављања деце, у
неколико наврата је покренута и тема последица. Иако се емоционално злостављање
ретко истражује самостално, већ углавном удружено са занемаривањем и другим
формама злостављања, јасно је да у великом броју случајева оно оставља последице по
развој детета које се изражавају у детињству, адолесцентском и одраслом добу.
Озбиљност последица зависи од пружене стручне помоћи и подршке из окружења у
току и након претрпљеног злостављања, али и од разилијентности (отпорности) самог
детета. Ризик за развијање озбиљних менталних поремећаја, алкохолизма, наркоманије
и самоубилачких порива расте уколико је индивидуа трпела злостављање у породици.
Поменути ризик зависи и од интензитета злостављања и од броја његових форми
којима је дете било изложено21. Особе које су преживеле емоционално злостављање у
детињству такође могу показивати индиректне последице као што су потешкоће у
академским подухватима, психосоматске тегобе и проблеме при проналаску сталног
запослења.

Закључак

Интервенција државе у случајевима емоционалног злостављања је мало

вероватна због тешког дефинисања овог појма и проблема са његовом доказивошћу.
Међутим, доказано је да емоционално злостављање може оставити озбиљне последице
на правилан емоционални и когнитивни развој детета и касније одрасле особе. Уместо
интервентног, неопходно је промовисати превентивни модел институционалне
подршке који би се састојао из едукације родитеља и пружања неопходних
информација о оптималним родитељским моделима кроз медије, здравствени и
образовни систем22.

Литература

20

Ибид, стр. 52-53.

21

Ибид, стр. 74.

22

Ибид, стр. 164.

13
Глигоријевић, Ј., (2016), Емоционално злостављање деце: претње, уцене и очекивања,
(2016), Време. https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1434906 (приступљено
03.08.2021)

Жегарац, Н., (2004), Деца која чекају – изазови и трендови професионалне праксе у
заштити деце од злостављања, Београд: Save the children UK, Центар за права детета.

Royse, D., (2015), Emotional Abuse of children: essential information, New York,
Routledge.

Уницеф (2019), Заштита мале деце од насиља, злостављања и занемаривања – модул 14

https://www.unicef.org/serbia/sites/unicef.org.serbia/files/2019-09/modul_14.pdf
(приступљено 02.08.2021)

14