Nas Covek U Havani

GREJEM GRIN
NAŠ ČOVEK U HAVANI
Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 1 16.2.2010 13:03:32

Naslov originala:
GRAH AM GREENE
OUR MAN IN HAVANA
VILLIA M HEI NEM ANN LTT
London 1958

GREJEM GRIN
NAŠ ČOVEK
U HAVANI
R O M A N
Prevela s engleskog
LJERK A RADOVIĆ
IPS
3

4

Za jednu izmišljenu priču kao što je ova koja se odigrava
u nekom neodređenom datumu u budućnosti, izgleda
nepotrebno objašnjavati da moje ličnosti nemaju nika
kve veze sa živ im bićima. Ipak bih želeo da izjav im da
nijedna ličnost nije slikana po nekoj stvarnoj ličnosti, da
danas u Kubi ne postoji policiski oficir kao što je kapetan
Segura, a pogotov u ne britanski ambasador kak vog sam
ja prikazao. Niti je, kako mi se čini, šef Tajne obaveštaj
ne službe ma u kak vom pogledu sličan mojoj izmišljenoj
ličnosti.
„A tužan čovek i ne oseća svoje ludorije“.
DŽORDŽ HERBERT

6

PRVI DEO
Glava 1
– Taj crnac što ide niz ulicu – reče dr Haselbaher stojeći u

„Vonder Baru“ – potseća me na vas, gospodine Vermolde. – Bilo
je tipično za Haselbahera da je i posle petnaest godina prijatelj
stva još uvek dodavao uz ime i reč gospodin – prijateljstva koje
je napredovalo sa sporošću i sigurnošću oprezno postavljene
dijagnoze. Na samrtničkoj postelji, kad bi dr Haselbaher došao
da mu opipa sve slabiji puls Vermold bi možda postao Džim.
Crnac je bio slep na jedno oko i jedna noga mu je bila kraća;
nosio je stari pusteni šešir, a kroz pocepanu košulju rebra su
mu provirivala kao rebra broda koji rasturaju. Išao je ivicom
pločnika, pored žutih i ružičastih stubova jedne kolonade, po
vrelom januarskom suncu, i brojao je svak i korak dok je išao.
Kad je prolazio pored „Vonder Bara“, idući uz Virdudes, stigao
je do broja 1.369. Morao je da ide polako da bi imao vremena
za tako dugačak broj. – Hiljadu tri stotine sedamdeset. – Bio je
poznata ličnost u blizini trga Nasional, gde bi se pokatkad zadr
žao i prestao da broji, tek koliko da proda omot pornografskih
slika nekom turisti. Onda bi nastavio da broji tamo gde je stao.
Na kraju dana, kao nek i energični putnik na prekookeanskom
brodu, sigurno je znao tačno u jard koliko je prešao.
– Džo? – upita Vermold. – Ne vidim nikak ve sličnosti. Osim
što hramlje, naravno – ali se i nehotice brzo pogleda u ogledalo
na kome je pisalo ,,Cerveza Tropical“, kao da je zaista mogao da
bude toliko iznuren i tako pocrneo od toga što je prešao put od

radnje u starom gradu. Ali lice koje mu je uzvratilo pogled bilo
je samo malo bezbojno od prašine koju su dizali radovi u luci;
bilo je uvek isto, zabrinuto i izborano lice čoveka četrdesetih
godina; mnogo mlađe od dr Haselbaherovog lica, no i stranac
je mogao da sa sigurnošću oseti da će se ono pre ugasiti – na
njemu je već ležala senka briga koje su van domašaja jednog
uravnoteženog čoveka. Crnac se odgega van domašaja njihovog
pogleda, iza ugla Pasea. Dan je bio pun uličnih čistača cipela.
– Nisam mislio na hramanje. Zar ne vidite sličnost?
– Ne.
– On ima dve misli u glavi – objasni dr Haselbaher – da
obavlja svoj posao i da broji. I, naravno, on je Britanac.
– Još uvek ne vidim ... – ... Vermold osveži usta svojim ju
tarnjim daiquiri*. Sedam minuta trebalo je da stigne do „Von
der Bara“; sedam minuta da se vrati u radnju; šest minuta za
razgovor. Pogleda na sat i seti se da zaostaje jedan minut.
– On je pouzdan, na njega se može osloniti, to je sve što sam
mislio – reče dr Haselbaher s nestrpljenjem.
– Kako je Mili?
– Odlično – reč Vermold. Bio je to njegov nepromenljiv od
govor, ali on je tako i mislio.
– Sedamnaest godina sedamnaestoga?
– Tako je. – Brzo pogleda preko ramena kao da ga neko
goni, a onda opet brzo na sat. – Doći ćete da ispraznimo jednu?
– To još nikad nisam propustio, gospodine Vermolde. Ko
će još biti?
– Pa, mislio sam samo nas troje. Vidite, Kuper je otišao kući,
jadni Marlou je još u bolnici, a Mili kanda ne mari za ove nove tipo
ve iz konzulata. Pa sam mislio da to proslavimo mirno u porodici.
– Čini mi čast što sam član porodice, gospodine Vermolde.
– Šta kažete na to da uzmemo što kod „Nasionala“ – ili mo
žda mislite da to nije sasvim pristojno?
– Ovo nije ni Engleska ni Nemačka, gospodine Vermolde.
U tropskim krajevima devojke brzo sazrevaju.
* Daiquir i – vrsta pića. – Prim. prev.

Prekoputa se otvori jedan prozorski kapak i poče pravilno
da udara po blagom morskom povetarcu, tik-tak, kao nek i sta
rinski časovnik. Vermold reče: – Moram da idem.
– Usisivači će se snaći i bez vas, gospodine Vermolde. – Bio
je to dan neprijatnih istina. – Kao i moji pacijenti – dodade dr
Haselbaher ljubazno.
– Ljudi moraju biti bolesni, a ne moraju da kupuju aparate
za usisivanje prašine.
– Ali, vi im više naplaćujete.
– I samo dvadeset procenata uzimam za sebe. Čovek ne
može mnogo da uštedi od dvadeset procenata.
– Ovo nije doba štednje, gospodine Vermolde.
– Ja moram – za Mili. Ako mi se nešto dogodi...
– Niko od nas danas ne očekuje mnogo od života, pa zašto
bi se onda čovek brinuo?
– Svi ti nemiri su veoma loši za trgovinu. Šta vredi aparat za
usisivanje prašine ako vam prek inu struju?
– Mogao bih nešto da vam pozajmim, gospodine Vermolde.
– Ne, ne. Nije to u pitanju. Moja briga ne tiče se ove godine,
pa čak ne ni sledeće, to je dugoročna briga.
– Onda ne zaslužuje da je nazivate brigom. Živimo u atom
sko doba, gospodine Vermolde. – Pritisni dugme – škljoc – i gde
smo mi? Još jedan viski, molim.
– I onda još nešto. Znate li šta je firma sada uradila? Poslali
su mi jedan Atomski usisivač.
– Zaista. Nisam znao da je nauka stigla tako daleko.
– Oh, naravno, to nema nikak ve veze s atomima – to je
samo ime. Prošle godine bio je na redu Turbomlaznjak; ove go
dine je Atomski. A i jedan i drugi rade na struju.
– Pa zašto se onda sek irate? – ponovi dr Haselbaher kao
motiv neke pesme, nagnuvši se nad svoj viski.
– Oni ne shvataju da tak vo ime može da prođe u Sjedinje
nim Državama, ali ne i ovde, gde sveštenstvo stalno predikuje
protiv zloupotrebe nauke. Mili i ja smo prošle nedelje bili u ka
tedrali – vi znate kako je ona revnosna, ne bih se čudio i da misli
da će me preobratiti. Dak le, otac Mendes je proveo pola sata

opisujući dejstvo hidrogenske bombe. Oni koji veruju u nebo
na zemlji, rekao je, stvaraju pakao – a on je to i rekao tako da je
to zaista ličilo na pakao – bilo je veoma jasno. Šta mislite kako
sam se radovao kad sam u ponedeljak ujutro morao da stavim
u izlog novi Atomski usisivač. Ne bi me ni najmanje iznenadilo
da mi je nek i od obesnih mladića razbio izlog. Katolička akcija,
Hrist Kralj, i sve te priče. Ne znam šta da radim, Haselbahere.
– Prodajte jedan aparat ocu Mendesu za biskupsku palatu.
– Ali on je zadovoljan onim Turbomlaznjakom. To je dobra
mašina. Naravno, i ova je dobra. Usavršeno usisavanje za police
s knjigama. Vi znate da ja ne bih nikome prodao mašinu koja
nije dobra.
– Znam, gospodine Vermolde. Zar ne možete prosto da joj
promenite ime?
– Neće mi dozvoliti. Ponose se njim. Misle da je to nešto
najbolje što su izmislili posle onog: ,,i trese i mete i čisti“. Imali
su, znate, uz Turbomlaznjak nešto što se zvalo jastučić za proči
šćavanje vazduha – e pa lepo – bila je to dobra spravica. Ali juče
naiđe jedna žena da pogleda atomski usisivač i upita da li jedan
jastučić te veličine zaista može da pokupi sve radioaktivne ot
patke. ,,A stroncium?“ upitala me.
– Mogao bih da vam dam lekarsko uverenje – reče dr Ha
selbaher.
– Zar se vi nikad ni zbog čega ne brinete?
– Ja imam tajno sredstvo odbrane, gospodine Vermolde.
Mene zanima život.
– I mene, ali...
– Vas zanima jedna osoba, a ne život, a ljudi umiru ili nas
napuštaju – oprostite, nisam mislio na vašu ženu. Ali ako vas
zanima život, nikad se nećete razočarati. Mene zanima plavet
nilo u siru. Vi ne rešavate ukrštene reči, gospodine Vermolde?
Ja ih rešavam, a one su kao ljudi; čovek ih reši do kraja. Ja mogu
svaku ukrštenicu da rešim za jedan sat, ali ja sam otk rio nešto
u vezi s plavetnilom na siru ili nisam u stanju da o tome done
sem svoj definitivan sud – mada čovek sanja da će možda doći
vreme... Jednog dana ću morati da vam pokažem svoj laborato
rium.
10

– Moram da idem, Haselbahere.
– Trebalo bi više da sanjate, gospodine Vermolde. U našem
veku realnost nije nešto s čim bi čovek trebalo da se suoči.
Kad je Vermold stigao u svoju radnju u Lamparilja Stritu,
Mili se još ne beše vratila iz svoje američke manastirske škole, i
uprkos tome što je kroz vrata video dve prilike, radnja mu se uči
ni praznom! Kako praznom! I tako će ostati dok se Mili ne vrati.
Kad god bi stupio u radnju, postajao je svestan praznine koja nije
imala ničeg zajedničkog s njegovim aparatima za usisivanje pra
šine. Nijedan kupac nije mogao da ispuni tu prazninu, a naročito
ne onaj koji je sad tamo stajao, suviše doteran za Havanu, i koji
je čitao prospekt na engleskom jeziku o Atomskom usisivaču,
namerno se ne obazirući na prisustvo Vermoldovog pomoćni
ka. Lopes je bio nestrpljiv čovek, koji nije voleo da troši svoje
vreme na nešto drugo osim na špansko izdanje „Konfidensiala“.
Posmatrao je stranca ne pokušavajući uopšte da ga pridobije.
– Bue n os dia s * – reče Vermold. Na sve strance u gradu on
je gledao s uobičajenim podozrenjem. Pre deset godina jedan
čovek je ušao u njegov u radnju praveći se da je kupac, i Vermold
mu je prostodušno prodao ovčju kožu da blistavo uglača svoja
kola. Ovaj je verovatno bio varalica, ali niko nije više ličio na
kupca aparata za usisivanje prašine od tog čoveka. Visok i ot
men, u sivkastom tropskom odelu, sa skupocenom kravatom,
nosio je sa sobom miris na breskve i kožu nekog dobrog kluba;
oček ivali ste da će reći: „Ambasador će vas primiti za trenutak“.
Za njega će se uvek naći ko će mu čistiti – okean ili sobar.
– Čini mi se da ne „parlam“ taj jezik – odgovori stranac.
Njegov šatrovačk i izraz nekako mu ubrlja odelo. Kao mrlja od
jajeta koja ostane posle doručka. – Vi ste Britanac?
– Da.
– Ja mislim – zaista Britanac. Britanski pasoš i tome slično.
– Da. Zašto?
– Volim da pravim poslove s britanskom firmom. U tom
slučaju čovek zna na čemu je, ako me razumete.
* Dobar dan (španski). – Prima. prev.
11

– Čime mogu da vas uslužim?
– Pa sad, pre svega sam želeo samo da razgledam radnju. –
Govorio je kao da se nalazi u knjižari. – Nisam vašem momku
to mogao da objasnim.
– Želite li aparat za usisivanje?
– Pa ne, strogo uzev.
– Hoću da kažem, želite li da ga kupite?
– Tako je, čile, pogodili ste u dlaku. – Vermoldu se učini da
je čovek odabrao ovaj način izražavanja jer mu je izgledalo kao
da odgovara radnji – zaštitničk i ton u Lamparilja Stritu. Srdač
nost inače sigurno nije išla uz njegovo odelo. Čovek ne može
uspešno da se drži uputstava svetog Pavla da bude sve svim lju
dima a da ne promeni odelo.
Vermold reče kratko: – Ne biste mogli bolje izabrati od
Atomskog usisivača.
– Primetio sam ovde jedan aparat koji se zove Turbo.
– I to je dobar usisivač. Imate li velik i stan?
– Ne baš velik i.
– Evo, vidite, imate dve vrste četaka – ovu za premazivanje
voskom i ovu za glačanje, – oh, ne, mislim da je obrnuto. Turbo
je na mlazni pogon.
– Šta to znači?
– Pa sad, naravno, to je ... pa, to je to što piše, na mlazni
pogon.
– A ovaj mali delić ovde – zašta je on?
– To je dvostruk i upijač za tepih.
– Ta nemojte? Zar to nije zanimljivo? Zašto dvostruk i?
– Zato što gura i vuče.
– Šta sve neće izmisliti – reče stranac. – Sigurno ih mnogo
prodajete?
– Ja sam ovde jedini agent.
– Verujem da svi ugledni ljudi moraju imati Atomski usi
sivač.
– Ili Turbomlaznjak.
– A vladine kancelarije.
– Naravno. Zašto?
12

– Ono što je dobro za vladine kancelarije biće dobro i za
mene.
– Možda biste više voleli naš mali usisivač prašine za lako
rukovanje.
– Za kak vo rukovanje?
– Pun naziv je Mali kućni usisivač prašine na mlazni pogon
za lako rukovanje.
– Opet ta reč na mlazni pogon.
– Nisam je ja izmislio.
– Nemojte da besnite, čile.
– Ja lično mrzim Atomski usisivač – reče Vermold s izne
nadnom strašću. Bio je duboko uznemiren. Činilo mu se da bi
taj čovek mogao biti nek i inspektor koji je poslat iz centrale u
Londonu ili Njujorku. U tom slučaju, neka čuju prav u istinu.
– Vidim šta hoćete da kažete. To nije srećan izbor. Kažite
mi, da li vi opravljate te stvari?
– Svaka četiri meseca. Besplatno dok traje garancija.
– Hoću da kažem, da li ih vi lično opravljate.
– Šaljem Lopesa.
– Čutljivog momka?
– Ja nisam mehaničar. Kad neku od tih stvari dodirnem,
ona, čini mi se, nekako prestane da radi.
– Zar ne vozite kola?
– Da, ali ako se nešto pok vari, onda to popravi moja ćerka.
– Ah, vaša ćerka. Gde je ona?
– U školi. Dajte sad da vam pokažem kako se to sastavlja,
– ali, naravno, kad je pokušao da to pokaže, nije mogao da sa
stavi. Gurao je i uvrtao. – Pogrešan deo – reče on očajničk i.
– Dajte da ja pokušam – reče stranac i spoji delove lako
kako se samo moglo poželeti.
– Koliko je godina vašoj ćerci?
– Šesnaest – reče Vermold ljut na samog sebe što je odgo
vorio.
– Pa, – reče stranac – moram da idem. Bilo mi je prijatno
što smo pročavrljali.
– Zar ne biste želeli da vidite kako usisivač radi? Lopes bi
vam ovde mogao pokazati.
13

– Trenutno ne. Opet ćemo se videti – ovde ili tamo – reče
čovek s tajanstvenom i drskom poverljivošću i izgubi se iz rad
nje pre nego što je Vermoldu pošlo za rukom da mu da kartu
radnje. Na trgu uvrh Lamparilja Strita on utonu u gomilu pod
vodača i prodavaca srećaka havanskog podneva.
Lopes reče: – Nije taj ni imao nameru da nešto kupi.
– Šta je onda hteo?
– Ko zna? Dugo vremena me je gledao kroz prozor. Da niste
vi ušli, on bi me kanda zamolio da mu nađem devojku.
– Devojku?
S nelagodnošću pomisli na onaj dan pre deset godina, a on
da na Mili, i zažali što je odgovorio na toliko pitanja. A zažali i
što nije mogao da sastavi aparat od prve.
14

Glava 2
Mogao je da razabere Milin dolazak još izdaleka, isto kao

približavanje policiskog automobila. Zvižduci umesto sirene
obavestili su ga o njenom dolasku. Imala je običaj da ide pešice
od autobuske stanice na Avenida de Belgika, ali danas je izgle
dalo da vuci operišu iz pravca Kompostelje. Nisu to bili opasni
vuci, to je nerado morao da prizna. Pozdravi koji su počeli oko
njenog trinaestog rođendana bili su zaista puni poštovanja, jer
je čak i po visokom havanskom standardu Mili bila lepa. Kosa
joj je bila boje svetlog meda, obrve tamne, a konjski rep joj je
šišao najbolji frizer u gradu. Ona se nije obazirala na zvižduke –
kad bi je čovek video kako ide, skoro bi poveravao u vaznesenje.
Sad bi njoj ćutanje izgledalo kao uvreda.
Za razliku od Vermolda, koji nije verovao niušta. Mili je
bila katolik inja: on je to morao da obeća njenoj majci pre nego
što su se venčali. Njena majka, pretpostavljao je, sad više ne pri
pada nijednoj veri, ali je njemu ostavila jednu katoličku dušu.
To je Mili približilo Kubi više nego što je on ikad mogao da bude
blizak tome mestu. Verovao je da se u bogatim porodicama još
održao običaj da drže duenju, i ponekad mu se činilo da i kraj
Mili uvek ide duenja, nevidljiva za sve oči osim za njene. U cr
kvi, gde je izgledala lepša nego na ijednom drugom mestu, kad
je nosila kao pero laku mantilju izvezenu lišćem tako providnim
kao zima, duenja je uvek sedela kraj nje, da pazi da se drži pravo,
da lice pok rije u određenom momentu, da se pravilno prek rsti.
Mali dečaci su nekažnjivo mogli da sisaju bonbone oko nje ili
da se kikoću iza stubova, ona je sedela nepomično kao kaluđe
rica i pratila misu iz jednog malog misala s pozlaćenim ivicama
ukoričenog u kožu u boji njene kose (sama je to izabrala). Ista
ta nevidljiva duenja starala se da ona petkom jede ribu, da posti
15

tri posna dana u početku svakog godišnjeg doba i da prisustvuje
misi ne samo nedeljom i o naročitim crk venim praznicima, već
i na dan njene svetice. Kod kuće su je zvali Mili; njeno kršteno
ime je bilo Serafina – što u Kubi znači „dvostruka druga klasa“,
tajanstveni izraz koji je potsećao Vermolda na trkačku stazu.
Vermoldu je trebalo dugo da shvati da duenja nije uvek
pored nje. Mili je bila preterano pažljiva u svom ponašanju za
stolom i nikad nije propuštala da očita molit vu pre spavanja,
što je dobro znao jer ga je i kao dete terala da čeka pred vratima
spavaće sobe dok je ne bi završila, da bi ga na taj način obeležila
da nije katolik. Kandilo je neprestano gorelo ispred ikone Naše
Gospe od Guadalupe. Sećao se kako ju je iznenadio kad joj je
bilo četiri godine, kako čita molit vu: „Zdravo, Marija, joguna
sta“.*
No jednog dana kad je Mili bilo trinaest godina, bio je po
zvan u manastirsku školu Američk ih Sestara svete Klare u Ve
dadou, bogatom belom predgrađu. Tu je prvi put doznao kako je
duenja ostavila Mili pod pobožnim natpisom pored rešetkaste
školske kapije. Žalba je bila ozbiljne prirode: Mili je potpalila
jednog dečaka koji se zvao Tomas Erl Parkman mlađi. Bila je
istina, priznala je časna sestra, da je Erl, tako su ga zvali u školi,
prvi pov ukao Mili za kosu, ali to po njenom mišljenju nikako
nije pravdalo Milin postupak koji je mogao imati ozbiljnih po
sledica da jedna druga devojčica nije gurnula Erla u vodoskok.
Jedina odbrana Milinog ponašanja bila je ta što je Erl bio pro
testant, i ako je trebalo da bude proganjanja, katolici su uvek
mogli da tuku protestante u toj igri.
– Ali kako je zapalila Erla?
– Sipala je benzin na kraj njegove košulje.
– Benzin?
– Benzin za upaljač, a onda je kresnula šibicu. Mislimo da
sigurno krišom puši.
– To je prosto neverovatno.
* Poznata engleska dečija pesmica o jog unastoj gospođ i Mar iji počinje sličn im reči
ma kao i molit va Bogorod ici. – Prim. prev.
16

– Čini mi se da vi onda ne poznajete Mili. Moram da vam
kažem, gospodine Vermolde, da je naše strpljenje već i ranije,
nažalost, dovođeno u veliko iskušenje.
Kako se ispostavilo, šest meseci pre nego što je zapalila Erla,
Mili je pustila da po razredu kruži jedna garnitura razglednica
najčuvenijih slika.
– Ne vidim čega tu ima rđavog.
– Jedno dvanaestogodišnje dete ne bi trebalo da ograniči
svoju ljubav na aktove, makar da su u pitanju klasična dela.
– Zar su sve bili aktovi?
– Sve osim Obučene Maje. Ali je i nju imala i u goloj verziji.
Vermold je bio prisiljen da počne da prek linje časne sestre
– on je otac bez vere s ćerkom katolik injom, američk i manastir
je jedina katolička škola u Havani koja nije španska, on ne može
da dozvoli sebi raskoš da uzme vaspitačicu. One valjda ne žele
da je on pošalje u školu Hajram C. Truman, zar ne? A to bi zna
čilo i kršenje obećanja koje je dao svojoj ženi. On se u sebi pitao
da li mu dužnost ne nalaže da nađe drugu ženu, ali kaluđerice
to možda ne bi trpele, a on usto još i voli Milinu majku.
Naravno da je razgovarao s Mili; njeno objašnjenje krasila
je vrlina jednostavnosti.
– Zašto si potpalila Erla?
– Đavo me je kušao – reče ona.
– Mili, molim te budi razumna.
– Đavoli su iskušavali i svece.
– Ti nisi svetac.
– Tačno. Zato sam i propala. – To poglavlje je bilo završeno
– bar je imalo da bude završeno to poslepodne između četiri i
šest na ispovedi. Njena duenja bila je opet pored nje i postaraće
se za to. Kad bih, pomisli on, sigurno znao kad duenja ima slo
bodan dan.
Onda je tu bilo i pitanje njenog pušenja.
– Pušiš li cigarete? – upita je on.
– Ne.
Nešto u načinu kako je odgovorila natera ga da preinači
oitanje. – Da li si uopšte ikad pušila, Mili?
17

– Samo cigare – reče ona.
Sada, pošto je čuo zviždukanje koje ga je opominjalo da se
Mili približuje, razmišljao je zašto Mili dolazi uz Lamparilju od
luke umesto od Avenide de Belgika. Ali kad ju je ugledao, on
vide i razlog. Pratio ju je jedan mlad trgovačk i pomoćnik koji je
nosio tako velik paket da mu je zak lanjao lice. Vermold tužno
shvati da je opet bila u kupovini. On se pope u stan koji se nala
zio nad radnjom i odmah je mogao da čuje kako Mili u drugoj
sobi nadgleda razmeštanje kupljenih stvari. Čuli su se potmuli
udarci, tandrkanje i zveckanje metala. – Stavite ovde – govorila
je i – Ne tamo. – Fioke su se otvarale i zat varale. Ona poče da za
bija eksere u zid. Komad maltera u sobi u kojoj je on bio otk ide
se sa zida i pade u salatu; devojka beše spremila hladan ručak.
Mili uđe tačno na vreme. Uvek mu je bilo teško da sak rije
svoje divljenje prema njenoj lepoti, ali je nevidljiva duenja gle
dala pored njega kao da je on nek i nepoželjan prosac. Već dugo
vremena duenja nije bila na otsustvu; skoro je žalio što je tako
revnosna i ponekad je želeo da opet vidi Erla kako gori. Mili
očita molit vu i prek rsti se, dok je on sedeo pognute glave pun
poštovanja čekajući da ona završi. Bila je to jedna od njenih du
žih molitava, što je verovatno značilo da nije gladna ili da želi
da dobije u vremenu.
– Da li si lepo proveo dan, oče? – upita ona učtivo. Bila je to
primedba koju bi napravila žena posle mnogo godina braka.
– Ne tako loše, a ti? – Osećao se kukavičk i dok ju je posma
trao; mrzeo je da joj se bilo u čemu suprotstavlja, i pokušavao je
da odgodi za što duže temu o njenim kupovinama. Znao je da je
svoj mesečni džeparac potrošila pre dve nedelje na neke naušni
ce koje su joj se sviđale i na jedan mali kip svete Serafine.
– Danas sam dobila najbolje ocene na veronauci i na nauci
o moralu.
– Sjajno, sjajno. Kak va su bila pitanja?
– Najbolje sam znala lake grehove.
– Jutros sam video Haselbahera – reče on očigledno bez veze.
Ona učtivo odgovori: – Nadam se da je dobro. – Duenja,
pomisli on, preteruje. Ljudi hvale katoličke škole zato što đaci u
18

njima nauče da se ponašaju, ali ponašanje valjda služi zato da se
ostavi utisak na stranca. Ali ja i jesam stranac pomisli on žalo
sno. Nije bio u stanju da je prati u njen strani svet sveća i čipaka
i svete vodice i klečanja. Ponekad mu se činilo da nema kćer.
– Doći će da s nama popije nešto za tvoj rođendan. Mislio
sam da posle možemo da odemo u nek i bar.
– U bar?! – Duenja je sigurno gledala na drugu stranu jer
Mili uzviknu: – O, Gloria Patri.
– Obično si govorila Aleluja.
– To je bilo u nižim razredima. U koji bar?
– Mislio sam možda u ,,Nasional“.
– A ne u ,,Šangaj Tietr“?
– Ni u kom slučaju. Ne mogu da zamislim ni kako si uopšte
čula da to postoji.
– U školi se priča svašta.
Vermold reče: – Nismo raspravljali o tvom pok lonu. Se
damnaesti rođendan nije običan rođendan. Pitao sam se ...
– Zbilja i istinski – reče Mili – ne postoji na svetu ništa što
bih želela.
Vermold se sa zebnjom seti onog ogromnog paketa. Ako je
zaista izišla i kupila sve što je želela ... On je ponovo zamoli: – Si
gurno ima nešto što ipak želiš.
– Ništa. Zaista ništa.
– Nov kupaći kostim – predloži on očajno.
– Pa, ima jedna stvar ... ali sam pomislila da bismo to mogli
da računamo i kao božični pok lon za sledeću godinu i još za
godinu posle toga ...
– Za ime božje, šta je to?
– Ne bi morao da brineš za pok lone za dugo vremena.
– Nemoj reći da želiš Jaguar.
– Oh, ne, ovo je sasvim mali pok lon. Nisu kola. Trajao bi
godinama. To je jedna strašno ekonomična ideja. Čak bi, na ne
ki način, mogla da uštedi benzin.
– Da uštedi benzin?
– A danas sam nabavila sve što ide pride – za svoj novac.
– Ti nemaš nikakav novac. Morao sam da ti pozajmim tri
pezosa za svetu Serafinu.
19

– Ali imam siguran kredit.
– Mili, stalno sam ti ponavljao da ne kupuješ na kredit. Uosta
lom to je moj kredit, a ne tvoj, a moj kredit neprestano pada.
– Jadni tata! Da li smo mi na ivici propasti?
– Oh, nadam se da će se stvari popraviti kad prestanu ne
miri.
– Ja sam mislila da na Kubi uvek ima nemira. Ako dođe do
najgorega, ja bih mogla da radim, zar ne?
– Šta?
– Kao Džejn Ejr – mogla bih da budem vaspitačica.
– Ko bi te uzeo?
– Senjor Peres.
– Mili, šta to pobogu govoriš? On živi sa svojom čet vrtom
ženom, a ti si katolik inja...
– Možda imam naročitu nak lonost prema grešnicima – re
če Mili.
– Mili, kak ve to gluposti pričaš? Uostalom, nisam propao.
Još ne, koliko mi je poznato. Mili, šta si kupila?
– Hodi da vidiš. – On pođe za njom u njenu spavaću sobu.
Na njenoj postelji ležalo je sedlo; uzde i đem visili su na zi
du na ekseru (odbila je petu na svojim najboljim večernjim cipe
lama da bi ga ukucala); remenje je bilo razapeto između aplika
za osvetljenje. Bič je stajao uspravno na taoletnom stočiću. On
beznadežno reče: – A gde je konj? – gotovo očekujući da se konj
pojaviti iz kupatila.
– U štali blizu Kaunti Kluba. Pogodi kako se zove?
– Kako mogu da pogodim?
– Serafina. Zar to nije prst božji?
– Ali, Mili, ja ne mogu sebi da dozvolim ...
– Ne moraš sve odjednom da platiš za nju. Doratasta je.
– Po čemu je važna boja?
– Ona je zapisana u rodoslovlju konja. Vodi porek lo još od
Santa Tereze i Ferdinanda od Kastilje. Stajala bi dvaput toliko,
ali je povredila zadnju nogu kad je preskakala neku žicu. To nije
nikakva mana, samo čvoruga zbog koje ne mogu da je izlažu.
– Ne menja stvar i ako je u čet vrt cene. Poslovi loše idu,
Mili.
20

– Ali ja sam ti objasnila da ne moraš odjednom sve da pla
tiš. Možeš nekoliko godina da otplaćuješ.
– I plaćaću za to i kad crkne?
– Ona nije to, već je ona ona , i Serafina će živeti duže od
automobila. Verovatno će živeti duže i od tebe.
– Ali, Mili, tvoji odlasci do štale, pa onda najamnina za štalu ...
– O svemu tom sam razgovarala s kapetanom Segurom. On
mi nudi najnižu cenu. Hteo je da mi da štalu besplatno, ali ja
sam znala da ti ne bi voleo da primim milostinju.
– Ko je kapetan Segura, Mili?
– Šef policije u Vedadu.
– Gde si se, pobogu, s njim upoznala?
– Oh, on me često poveze do Lamparilje u svojim kolima.
– Zna li časna sestra sve to?
Mili reče kruto: – Čovek mora da ima svoj privatan život.
– Slušaj. Mili, ja nemam novca za konja, i ti ne možeš sebi
da dozvoliš – sve to. Moraš to da vratiš. – I dodade besno: – I
neću da te kapetan Segura vozi.
– Ne brini. On me nikad i ne takne – reče Mili.
– Samo peva tužne meksikanske pesme dok me vozi. O
cveću i smrti. I o biku.
– Ja to neću, Mili. Razgovaraću s časnom sestrom, moraš
mi obećati... – On ugleda kako pod tamnim trepavicama oči
zelene i kao ćilibar žute zadržavaju suze koje naviru. Vermold
oseti kako ga polako hvata strah. Tako ga je gledala njegova
žena jednog sjajnog oktobarskog popodneva kad se odjednom
završilo šest godina života. On reče: – Ti nisi zaljubljena u kape
tana Seguru, zar ne?
Dve suze skliznuše elegantno niz okrugline njenih jagodica
ostavljajući za sobom blistav trag nalik na am na zidu; one su
bile deo njene opreme.
– Ne marim nimalo za kapetana Seguru – reče Mili. – Ja
samo volim Serafinu. Ona vredi za petnaestoricu, a ima usta
kao od somota, svi tako kažu.
– Draga Mili, ti znaš da bih kad bih mogao ...
– Oh, znala sam da ćeš to tako primiti – reče Mili. – Znala
sam to u dubini duše. Očitala sam dve oproštajne molit ve da mi
21

se želja ispuni, ali nisu pomogle. I bila sam i pažljiva. Bila sam
u milosti božjoj dok sam ih čitala. Nikad više neću verovati u
oproštajne molit ve. Nikad. Nikad. – U njenom glasu osećao se
zakasneli odjek Poovog ,,Gavrana“. On sam nije verovao, ali nije
želeo da ijednim svojim postupkom umanji njenu veru. I zato
oseti užasnu odgovornost; u svakom trenutku ona može poreći
postojanje boga. Stara obećanja izroniše iz prošlosti da bi mu
oduzela snagu.
On reče: – Mili, žao mi je ...
– I bila sam još i na dve mise plus. – Ona nabaci na njegova
pleća sve svoje razočarenje u stare dobro poznate čarolije. Lako
je bilo pričati da deca začas zaplaču, ali ako ste otac, vi ne može
te da primite na sebe odgovornost za njih kao što to može učitelj
ili vaspitačica. Ko zna da li u detinjstvu ne nastupa trenutak kad
potpuno shvatite stvarnost kao kad vas iz vaših sanjarenja trgne
otkucavanje zidnog časovnika.
– Mili, obećavam ti ako bude moguće dogodine ... Slušaj,
Mili, možeš dotle da zadržiš sedlo i sve ostalo.
– Šta mi vredi sedlo bez konja? A rek la sam kapetanu Se
guri...
– Neka đavo nosi kapetana Seguru – šta si mu rek la?
– Rek la sam mu da je dovoljno samo da te zamolim za Se
rafinu, i ti ćeš mi je pok loniti. Rek la sam mu da si divan. Nisam
mu pominjala oproštajne molit ve.
– Koliko ona staje?
– Tri stotine pezosa.
– Oh, Mili, Mili. – Šta je drugo mogao da učini do da se
preda. Moraćeš da plaćaš za štalu od svog džeparca.
– Naravno da hoću. – Ona ga poljubi u uvo. – Počeću sle
dećeg meseca. – Oboje su vrlo dobro znali da ona to nikad neće
početi. – Vidiš, ipak su pomogle, molit ve, mislim. Sutra ću oči
tati još jednu, da posao krene na bolje. Pitam se samo koji je
svetac za to najbolji – reče ona.
– Čuo sam da je sveti Juda svetac za propale stvari – reče
Vermold.
22

Glava 3
Vermoldov stalni san je bio da će se jednog dana probuditi i

videti da ima ogromnu ušteđevinu, čekove na donosioca, pot vr
de o akcijama i da stalno prima dividende kao bogati stanovnici
predgrađa Vedado; onda bi se pov ukao s Mili u Englesku, gde
ne bi bilo kapetana Segura i vučjih zvižduka. Ali sna je nestajalo
kad god bi stupio u veliku Američku banku u Obispou. Čim bi
prošao kroz velik i kameni portal, koji je bio ukrašen čet voro
lisnom detelinom, opet bi postao mali trgovac, što je u istini i
bio, čija renta nikad neće biti dovoljna da Mili omogući život u
području bezbednosti.
Ispostavljanje čeka nije ni izdaleka tako jednostavna radnja
u američkoj banci kao što je to u engleskoj. Američk i bankari
veruju u lični dodir; bankarski blagajnik daje vam na znanje da
se on slučajno našao tu i da se užasno raduje tom srećnom su
sretu. ,,Dak le“ kao da kaže u sunčanoj toploti svog osmeha ,,ko
bi verovao da ću baš vas sresti, i to baš u banci?“ Pošto s njim
izmenjate novosti o svom zdravlju i njegovom zdravlju, i pošto
ste pronašli da ste obojica primetili lepotu zimskog vremena, vi
stidljivo, i kao izvinjavajući se, gurnete pred njega ček (kako je
zamoran i uzgredan sav taj posao) ali on jedva ima vremena da
ga letimično pogleda kad telefon zazvoni pored njegovog lakta.
– O, Henri, – uzvikuje on preko telefona kao da je i Henri
bio onaj s kojim je najmanje oček ivao da će razgovarati tak vog
jednog dana, – šta je novo kod tebe?
– Potrebno je dosta vremena da se sve novosti saslušaju;
blagajnik se čudno osmehuje na vas: posao je posao.
– Moram priznati da je Edit sjajno izgledala sinoć – reče
blagajnik.
Vermold se nemirno pok renu.
23

– Bilo je to divno veče, sigurno. Ja? Oh, ja sam dobro. E pa,
šta možemo da učinimo danas za tebe?
– No, sve što možemo da te uslužimo, Henri, ti to znaš ...
Sto pedeset hiljada dolara za tri godine ... ne, naravno za takav
posao kao što je tvoj neće biti teškoća. Moramo dobiti sagla
snost iz Njujorka, ali to je puka formalnost. Samo navrati kad
god želiš i porazgovaraj s direktorom. Mesečno plaćanje? To nije
potrebno kad je u pitanju američka firma. Rekao bih da bi mogli
da udesimo da bude pet procenta. Neka bude dvesta hiljada za
četiri godine? Naravno, Henri.
Ček koji je Vormold držao u ruci sroza se do beznačajnosti.
,,Trista pedeset dolara“. – pismeno mu se učini isto tako tanko
kao i njegovi prihodi.
– Videćemo se sutra kod gospođe Sleter? Nadam se da će
tamo biti partija bridža. Koliko će trebati da stigne saglasnost?
Oh, nekoliko dana ako pošaljemo kablogram. U jedanaest su
tra? Kad god kažeš, Henri. Samo uđi. Kazaću direktoru. Biće
presrećan da te vidi.
– Oprostite što ste čekali, gospodine Vermolde. – Opet
prezime. Možda, pomisli Vermold, možda ne vredi da neko sa
mnom održava veze, ili nas možda razdvajaju razne nacional
nosti. – Trista pedeset dolara? – Blagajnik baci nenametljiv leti
mičan pogled u jedan dosije pre nego što je izbrojao novčanice.
Samo što je počeo da broji kad telefon zazvoni po drugi put.
– Pa, gospođo Ešvort, gde ste se to sak rivali? U Mijamiju?
Bez sve šale? – Potrajalo je nekoliko minuta dok nije dovršio
razgovor s gospođom Ešvort. Pružajući novčanice Vermoldu
on mu pruži i list hartije. – Ne ljutite se, gospodine Vermolde.
Tražili ste da vas uvek obaveštavam. – Na hartiji je bio označen
iznos bez pok rića od pedeset dolara.
– Ni najmanje. Vrlo ste ljubazni – reče Vermold. – Ali nema
razloga za brigu.
– Oh, banka se ne brine, gospodine Vermolde. Vi ste samo
tražili, to je sve.
Da je iznos bez pok rića bio 50.000 dolara, on bi me zvao
Džimom, pomisli Vermold.
24

Iz nekog razloga tog jutra nije želeo da se nađe s dr Hasel
baherom da popije svoju jutarnju čašicu dai q uiri-a. Ponekad je
dr Haselbaher bio malo suviše bezbrižan, i zato Vermold navra
ti kod ,,Slopi Džoa“ umesto u ,,Vonder Bar“. Stanovnici Havane
nikad nisu navraćali kod ,,Slopi Džoa“ jer je to bilo turističko
sastajalište; ali danas je broj turista bio žalosno opao jer je pret
sedničk i režim opasno škripao bližeći se kraju. I ranije su se
neprijatne stvari dešavale ljudima iza leđa, u sobama uprave po
licije, što nije uznemiravalo turiste u ,,Nasional“-u i ,,Sevilja-Bil
timor“-u, ali je nedavno jedan turist stradao od zalutalog metka
dok je fotografisao jednog živopisnog prosjaka pod balkonom
blizu palate, i njegova smrt je bila posmrtno zvono za sva kru
žna putovanja „uključujući put na plažu Varadero i noćni život
na Havani“. I Lajka nastradalog je bila zdrobljena, a to je bolje
nego išta ulilo pretstav u njegovim drugovima o rušilačkoj snazi
metka. Vermold ih je kasnije čuo kako o tome pričaju u hotel
skom baru u „Nasionalu“. – Prošao tačno kroz kameru – rekao
je jedan od njih. Pet stotina dolara otišlo kao ništa.
– Je li na mestu poginuo?
– Naravno. A sočivo – mogli ste da kupite komadiće stak la
na pedeset jardi ukrug. Gledajte. Poneo sam parčence da poka
žem gospođi Hampelniker.
Toga jutra dugačka tezga bila je prazna osim otmenog
stranca na jednom kraju i snažnog pripadnika turističke polici
je koji je pušio cigaru na drugom. Englez je bio zauzet pogledom
na tolike flaše, i trebalo mu je dosta vremena dok je primetio
Vermolda. – Pa dabome – reče on. – Gospodin Vermold, zar
ne? – Vermold se upita kako to stranac zna njegovo ime kad je
zaboravio da mu da poslovnu kartu. – Osamnaest raznih vrsta
viskija – reče stranac – uključujući Blek Lebel. A nisam brojao
sve burbone. Zar to nije divan prizor. Divan – ponovi on sniziv
ši glas s poštovanjem. – Da li ste ikad videli toliko viskija.
– Ustvari jesam. Ja skupljam minijature, i imam devedeset
devet malih boca kod kuće.
– Zanimljivo. A zašta ste se danas rešili? Penušavi Heg?
– Hvala. Baš sam poručio dai q ui r i.
25

– Ne pijem te stvari, od njih omlitavim.
– Da li ste rešili koji ćete usisivač uzeti? – upita
Vermold da bi održao razgovor.
– Usisivač?
– Aparat za usisivanje prašine? Ono čime ja trgujem.
– Oh, aparat za usisavanje prašine. Ha. Ha. Manite se toga
i popijte jedan viski.
– Nikad ne pijem viski pre večeri.
– O, vi južnjaci!
– Kak ve to ima veze?
– Razblažuje krv. Sunce, hoću da kažem. Rođeni ste u Nici,
zar ne?
– Otkuda to znate?
– Oh, pa čovek dozna razne stvari. Ovde i onde. U razgovo
ru s jednim ili drugim tipom. Ustvari sam baš želeo da poraz
govaram s vama.
– E pa, evo me.
– Više bih voleo negde gde je tiho. Ovde ljudi samo ulaze i
izlaze.
Nijedan opis ne bi mogao da bude manje tačan. Niko čak
nije ni prošao pored vrata po vrelom suncu koje je napolju pe
klo u teme. Pripadnik turističke policije beše zadovoljno zaspao
pošto je stavio cigaru na pepeljaru; u to vreme nije bilo turista
koje je trebalo zaštiti ili nadgledati. Vermold reče: – Ako se radi
o aparatu za usisivanje prašine, dođite u radnju.
– Više bih voleo da ne dođem, znate. Neću da me tamo vi
de. Na kraju krajeva, bar i nije tako loše mesto. Čovek naleti na
zemljaka i stupi s njim u razgovor, zar ima nečeg prirodnijeg.
– Ne razumem.
– Pa, znate kako je.
– Ne znam.
– Pa zar ne biste rek li da je ovo bilo dosta prirodno?
Vermold se predade. On stavi osamdeset centi na tezgu i
reče: – Moram da se vratim u radnju.
– Zašto?
– Ne volim dugo da ostavim Lopesa.
26

– Ah, Lopes. Hoću da razgovaram s vama o Lopesu. – Ver
moldu se ponovo učini da je najverovatnije objašnjenje da je taj
stranac nastrani inspektor iz centrale, ali je sigurno stigao do
granice nastranosti kad je tihim glasom dodao: – Idite do ,,go
spode“, a ja ću za vama.
– Do „gospode“? Zašto?
– Zato što ja ne znam put.
U ludom svetu uvek izgleda jednostavnije poslušati. Ver
mold povede stranca na zadnja vrata, pa kroz kratak hodnik, i
pokaza na toalet. – Tamo unutra.
– Posle vas, čile.
– Ali meni nije potreban.
– Ne gnjavite – reče stranac. Stavi ruku na Vermoldovo ra
me i gurnu ga kroz vrata. Unutra su bila dva umivaonika, stolica
s polomljenim naslonom i uobičajene kabine i pisoari. – Sedite,
čile – reče stranac – dok ja odvrnem slavinu. – Ali kad je voda
potek la on ne učini nikakav pokušaj da se umije. – Izgleda pri
rodnije – objasni on (reč ,,prirodno“ izgleda da mu je bio omi
ljen pridev) – ako neko upadne. I, naravno, ometa mik rofon.
– Mik rofon?
– Potpuno ste u prav u da pitate. Potpuno u prav u. Verovat
no je da u jednom ovak vom mestu neće biti mik rofona, ali to je
obuka, znate, o tome treba voditi računa. Uvek ćete videti da se
na kraju isplati držati se obuke.
Sreća je što u Havani ne upotrebljavaju zat varače za lava
boe. Možemo da pustimo da curi voda.
– Molim vas hoćete li mi objasniti... ?
– Ne može čovek da bude dovoljno oprezan čak ni u klo
zetu, ako ćemo pravo. Jedan naš čovek video je u Danskoj 1940
godine sa svog prozora kako nemačka flota dolazi niz Kategat.
– Niz kakav kat?
– Niz Kategat. Naravno, odmah je shvatio da je stvar pro
pala. Počeo je da pali hartije. Sipao je pepeo u šolju i pov ukao
lanac. Nezgoda je bila – mraz. Cevi zamrznute. Sav pepeo se
skupio u kupatilu ispod njega. Stan je pripadao jednoj staroj
usedelici – baronici ili tako nešto. Baš je bila pošla da se kupa.
Strašno neprijatno za našeg čoveka.
27

– Ovo liči na Tajnu obaveštajnu službu.
– To i jeste Tajna obaveštajna služba, čile, ili kako je već
nazivaju romanopisci. Zbog toga sam želeo da porazgovaram s
vama o onom vašem momku Lopesu. Je li on pouzdan ili treba
da ga otpustite?
– Jeste li vi iz Tajne obaveštajne službe?
– Pa, ako želite tako da se izrazite.
– Zašto bih ja, pobogu, trebalo da otpustim Lopesa? On je
deset godina kod mene.
– Mogli bismo da vam nađemo momka koji se razume u
aparatima za usisavanje prašine. Ali naravno – prirodno – tu
odluku ćemo prepustiti vama.
– Ali ja nisam u vašoj Tajnoj obaveštajnoj službi.
– Na to ćemo stići za koji trenutak, čile. Uostalom, mi smo
se raspitali o Lopesu – on izgleda čist. Ali vaš prijatelj Haselba
her, s njim bih bio malo oprezan.
– Kako ste saznali nešto o Haselbaheru?
– Šetao sam ovuda dan-dva, i prikupljao obaveštenja. Tako
se radi u sličnim prilikama.
– Kakvim prilikama?
– Gde je Haselbaher rođen?
– U Berlinu, mislim.
– Simpatije za Istok ili Zapad?
– Mi nikad ne govorimo o politici.
– To je svejedno – bilo da gledaju na istok ili zapad, oni
igraju nemačku igru. Setite se Ribentropovog pakta. Tako nas
više neće uhvatiti.
– Haselbaher nije političar. On je stari doktor koji ovde živi
već trideset godina.
– Ne mari, bili biste iznenađeni... Ali slažem se s vama, bilo
bi sumnjivo kad biste prek inuli s njim. Samo budite pažljivi, to
je sve. Mogao bi čak da bude i koristan ako biste pravilno s njim
postupali.
– Ja nemam nameru da s njim nekako postupam.
– Videćete da je to potrebno zbog posla.
– Ja ne želim nikakav posao. Zašto ste odabrali mene?
28

– Zato što ste rodoljubivi Englez. Ovde ste godinama. Pošto
vani član Udruženja evropskih trgovaca. Mi moramo da ima
mo našeg čoveka u Havani, znate. Podmornicama je potrebno
gorivo. Diktatori pomažu jedni druge. Velik i privlače male.
– Atomskim podmornicama nije potrebno gorivo.
– Potpuno ste u prav u, čile, potpuno u prav u. Ali ratovi
uvek počinju na malo zastareo način. Moramo se pripremiti za
tradicionalno oružje. Onda tu postoje i obaveštenja ekonomske
prirode – šećer, kafa, duvan.
– Sve to možete da nađete u vladinim godišnjacima.
– Mi njima ne verujemo, čile. Onda, obaveštenja političke
prirode. S vašim aparatima za usisivanje prašine svuda su nam
vrata otvorena.
– Da li očekujete da ću ja analizirati prašinu?
– Možda vam to liči na šalu, čile, ali glavni izvor obave
štenja francuske tajne službe za vreme Drajfusove afere bila je
jedna čistačica koja je skupljala ostatke iz korpi za otpatke u
nemačkoj ambasadi.
– Ja čak ne znam ni kako se vi zovete.
– Houtorn.
– Ali ko ste vi?
– Pa, mogli biste da kažete da ja organizujem Karipsku
mrežu. Jedan trenutak. Neko dolazi. Ja ću se umivati. Vi šmug
nite u klozet. Ne treba da nas vide zajedno.
– Ali nas jesu videli zajedno.
– Prolazno poznanstvo. Zemljaci...
On gurnu Vermolda u kabinu isto onako kao što ga je gur
nuo u toalet. – To je obuka, znate, – i onda nastade tišina osim
šuma vode iz slivnika. Vermold sede. Drugo mu ništa nije osta
lo. Dok je sedeo, noge su mu provirivale ispod skraćenih vrata.
Jedna brava se okrete. Jedne noge pređoše preko pločica prema
pisoaru. Voda je i dalje tek la. Vermold je bio užasno zbunjen.
Upita se zašto nije prek inuo svu tu glupost još u početku. Nije
ni čudo što ga je Meri ostavila. Seti se jedne njihove svađe. „Za
što ne učiniš nešto, ne postupiš nekako? Sasvim svejedno kako?
Samo stojiš tako ...“ Pa, pomisli on, ovog puta ne stojim, već
29

sedim. Ali u svakom slučaju, šta je mogao da kaže? Ovaj čovek
mu nije dao vremena da izusti ni jednu jedinu reč. Minuti su
prolazili. Kak ve ogromne bešike imaju Kubanci, i kako li su već
čiste Hautornove ruke za ovoliko vremena. Voda prestade da
teče. Verovatno ih je brisao, ali se Vermold seti da u toaletu nije
bilo ubrusa. To je bio još jedan problem za Houtorna, ali on će
ga savladati. To je deo obuke. Najzad noge prođoše pored vrata.
Vrata se zat voriše.
– Mogu li da izađem? – upita Vermold. Bilo je to kao preda
ja. Primao je naređenja.
On ču kako se Houtorn približava na prstima. – Dajte mi
nekoliko trenutaka da se izgubim, čile. Znate li ko je to bio? Po
licajac. Malo sumnjivo, a?
– Mogao je da pozna moje noge ispod vrata. Šta mislite da
li bi trebalo da promenimo pantalone?
– To ne bi izgledalo prirodno – reče Houtorn. – Ali vi do
lazite na ideje. Ostaviću ključ od svoje sobe u umivaoniku. Peti
sprat ,,Sevil-Biltmor“. Popnite se prosto gore. Večeras u deset.
Treba da porazgovaramo o koječemu. Novcu i tako dalje. Niske
teme razgovora. Ne pitajte vratara za mene.
– Zar vama ključ nije potreban?
– Imam kalauz. Doviđenja.
Vermold ustade na vreme da bi video kako se vrata zat vori
še iza otmene prilike i užasnog šatrovačkog jezika. Ključ je bio
u umivaoniku. Soba 510.
U pola deset Vermold pođe u Milinu sobu da joj kaže laku
noć. Ovde, gdje je duenja bila dežurna, sve je bilo u redu – sveća
je bila zapaljena pred kipom svete Serafine, molit venik u koži
boje meda ležao je pored postelje, haljine su bile sklonjene kao
da nikad nisu postojale, a slab miris kolonjske vode širio se u
sobi kao tamjan.
– Tebi se nešto mota po glavi – reče Mili. – Ne brineš se
valjda još uvek zbog kapetana Segure?
– Ti mi se nikad ne potsmevaš, Mili?
– Ne. Zašto?
– Izgleda mi da svi drugi to rade.
30

– Je li se i majka potsmevala?
– Mislim da jeste. U početku.
– A dr Haselbaher?
Vermold se seti hromog crnca koji je lagano prolazio pored
njih i reče:
– Možda. Ponekad.
– Zar to nije znak ljubavi?
– Nije uvek. Sećam se u školi... – On stade.
– Čega se sećaš, oče?
– Oh, mnogo stvari.
Detinjstvo je klica svih nepoverenja. Vama se nemilosrd
no potsmevaju a zatim se vi nemilosrdno potsmevate. Osećanje
bola gubite na taj način što ga sami zadajete. Ali nekako, ne
zahvaljujući svojim vrlinama, on nikad nije pošao tim putem.
Možda je to bio nedostatak karaktera. Kažu da škola izgrađuje
karakter time što teše oštre ivice. Njegove ivice su bile otesane,
ali rezultat nije bio karakter, pomisli on – samo bezobličnost,
nešto nalik na predmete u Muzeju moderne umetnosti.
– Da li si srećna, Mili? – upita on.
– Oh, da.
– I u školi?
– Da. Zašto?
– Niko te sad ne vuče za kosu?
– Naravno da me ne vuče.
– I ti nikog ne potpaljuješ?
– To je bilo kad mi je bilo trinaest godina – reče ona prezri
vo. – Šta te brine, oče?
Ona sede u postelji u najlonskoj beloj spavaćici. Voleo ju je
kad je duenja bila prisutna, a još i više kad je duenja bila otsut
na: nije mogao da dozvoli sebi da ima i trenutaka kad je ne bi
voleo. Bilo je to kao da je pošao s njom na putovanje koje će ona
sama završiti. Približavale su im se godine rastanka nalik na
stanicu na pruzi, koja za nju znači samo dobitak, a za njega gu
bitak. Ovaj večernji čas bio je stvaran, a ne Hautorn, zagonetan
i besmislen, niti svireposti policiskih stanica i vlada, ili naučnici
koji isprobavaju nov u hidrogensku bombu na Božićnim Ostrvi
31

ma, ili Hruščov koji piše note; to mu se činilo manje stvarnim
od onih nedelot vornih mučenja po đačk im domovima. Mali
dečak s mok rim peškirom kog se baš sad setio – gde li je on
sad? Oni koji su nečovečni dolaze i odlaze kao gradovi i prestoli
i sile, ostavljajući za sobom ruševine. Oni nemaju stalnosti. Ali
klovn koga je prošle godine video u cirkusu s Mili – taj klovn je
večan jer se njegova uloga nikako nije menjala. Tako je trebalo
živeti; na klovna nisu uticali ćefovi javnih ljudi i ogromna ot
krića velik ih.
Vermold poče da krivi lice pred ogledalom.
– Oče, šta to radiš, pobogu?
– Hteo sam da se zasmejem.
Mili se zak ikota. – Mislila sam da si žalostan i ozbiljan.
– Zato hoću da se smejem. Sećaš li se klovna od prošle go
dine, Mili?
– Poleteo je s lestava i pao u kantu s krečom.
– On pada u nju svake večeri u deset sati. Svi bismo trebalo
da budemo klovnovi, Mili. Nikad nemoj da učiš iz iskustva.
– Časna sestra kaže...
– Ne obraćaj pažnju na nju. Bog ne izvlači pouku iz isku
stva, zar ne, jer kako bi inače mogao da se nada od čoveka. Is
traživanje naučnika i njihova otk rića obično stvaraju nemire.
Njutn je otk rio gravitaciju – tome ga je naučilo iskustvo, a posle
toga...
– Ja sam mislila da je to bila jabuka.
– To je to isto. Posle je bilo samo pitanje vremena kad će
lord Raderford razbiti atom. I on je učio iz iskustva, a to su isto
učinili i ljudi iz Hirošime. Da smo se samo rodili kao klovnovi
ne bi nam se desilo ništa rđavo osim što bismo dobili nekoliko
modrica i umazali se krečom. Ne uči iz iskustva, Mili. To uni
štava naše spokojstvo i naš život.
– Šta sad radiš?
– Pokušavam da mičem ušima. Nekad sam umeo. Ali ta mi
veština više ne polazi za rukom.
– Da li si još uvek nesrećan zbog majke? – Ponekad.
– Da li je još voliš?
32

– Možda. S vremena na vreme.
– Pretpostavljam da je bila veoma lepa kad je bila mlada.
– Ona ni sad nije stara. Trideset šest joj je godina.
– To je podosta.
– Zar se ti nje uopšte ne sećaš?
– Ne baš dobro. Mnogo je bila van kuće, zar ne?
– Mnogo.
– Naravno, ja se molim bogu za nju.
– Za šta se moliš? Da se vrati?
– Oh ne, to ne. Mi možemo i bez nje. Molim se da opet
postane dobra katolik inja.
– Ja nisam dobar katolik.
– Oh, to je drugo. Ti si nepopravljiva neznalica.
– Da, mislim da jesam.
– Ja te ne vređam, oče. To je samo teologija. Ti ćeš biti spa
šen kao i dobri neznabošci. Kao Sok rat, znaš, i Setevajo.
– Ko je bio Setevajo?
– On je bio kralj Zulua.
– Za šta se još moliš?
– Pa, naravno, u poslednje vreme sam se sva usretsredila
na konja.
On je poljubio za laku noć. Ona upita: – Kuda ideš?!
– Treba da uredim neke stvari u vezi s konjem.
– Ja ti stvaram dosta neprilika – reče ona besmisleno. Onda
zadovoljno uzdahnu navlačeći pok rivač do brade. – Divno je to,
zar ne, kako čovek uvek dobije ono za šta se moli.
33

Glava 4
Na svakom uglu bilo je ljudi koji su mu dovik ivali ,,taksi“

kao da je on stranac, a celim putem niz Paseo, na svak ih neko
liko metara, podvodači su ga oslovljavali automatski bez ikak ve
stvarne nade. – Mogu li vas poslužiti, gospodine? – Poznajem
sve lepe devojke. – Želite li jednu lepu ženu? – Karte? – Hoćete
li da vidite bezobrazan film? – Kad je on došao u Havanu, to
su još bila prava deca; pazili su mu na kola za jedan novčić, i
mada su starili uporedo s njim, nikad se nisu na njega navik li.
U njihovim očima on nikad nije postao starosedelac; ostao je
stalni turista, i zato su se kačili uz njega – verovali su da će pre
ili kasnije, i on kao i ostali želeti da vidi to što je natčovečanstvo
u burdelu ,,San Francisko“. Isto tako klovnovi imali su bar tu
utehu da ne uče iz iskustva.
Na uglu Virdudesa dr Haselbaher mu doviknu iz „Vonder
Bara“: – Kuda se tako žurite, gospodine Vermolde?
– Imam sastanak.
– Uvek ima vremena za jedan viski. – Bilo je jasno po na
činu na koji je dr Haselbaher izgovorio reč viski da je on imao
vremena za poviše.
– Već sam zakasnio.
– U ovom gradu ne postoji nešto kao što je zakasniti, go
spodine Vermolde. A imam i pok lon za vas.
Vermold uđe u bar iz Pasea. Nesrećno se osmehivao na
jednu svoju misao. – Da li su vaše simpatije na strani Istoka ili
Zapada, Haselbahere?
– Istok ili Zapad čega? Oh, vi mislite na ono. Nek ih kuga
odnese oboje.
– Kakav to pok lon imate za mene?
– Zamolio sam jednog od mojih pacijenata da mi ih donese
iz Mijamija – reče Haselbaher. On izvadi iz džepa dve malene
34

boce viskija: jedna je bila Lord Kalvert, a druga Old Tejlor. –
Imate li ih? – upita ga on zabrinuto.
– Imam Kalvert, ali nemam Tejlor. Lepo je od vas što ste
se setili moje zbirke, Haselbahere. – Vermoldu se uvek činilo
čudnim što on i dalje postoji za druge i kad nije bio uz njih.
– Koliko ih sad imate?
– Sto, s burbunom i irskim. Sedamdeset šest škotskih vi
skija.
– Kad ćete ih popiti?
– Možda kad se napuni dve stotine.
– Znate li šta bih ja s njima uradio da sam na vašem me
stu? – reče Haselbeher. – Igrajte dame njima. Kad god uzmete
figuru, popijte je.
– To je silna ideja.
– To je prirodna prepreka za nadmoćnijeg takmičara – reče
Haselbaher. – U tome je lepota cele stvari. Bolji igrač mora da
pije više. Pomislite na tu finesu, još jedan viski?
– Pa, možda.
– Potrebna mi je vaša pomoć. Jutros me još ubola osa.
– Pa vi ste lekar, a ne ja.
– Nije u tome stvar. Sat kasnije, pošto sam pošao u vizitu
jednom bolesniku negde iza aerodroma, pregazio sam pile.
– Još uvek ne shvatam.
– Gospodine Vermolde, gospodine Vermolde, vaše misli su
daleko. Vratite se na zemlju. Moramo smesta da nađemo jednu
srećku, pre izvlačenja. Osa znači dvadeset sedam. Pile trideset
sedam.
– Ali ja imam sastanak.
– Sastanci mogu da čekaju. Popijte taj viski. Moramo da
pronađemo srećku na pijaci. – Vermold pođe s njim do njegovih
kola. Kao i Mili, dr Haselbaher je verovao. On je bio pod vlašću
brojeva kao što je Mili bila pod vlašću svetaca.
Po celoj pijaci visili su važni brojevi u plavoj i crvenoj boji.
Oni brojevi koje su nazivali ružnim ležali su pod tezgom; oni
su bili ostavljeni za sitne ribe i za ulične prodavce. Oni su bili
bez važnosti, u njima nije bilo nijedne značajnije cifre, nijednog
35

broja koji bi pretstavljao kaluđericu ili osu ili pile. – Pogledajte,
eno 2 7 4 8 3 – pokaza Vermold.
– Osa ništa ne vredi bez pileta – reče Haselbaher. Zaustavi
še kola i pođoše pešice. Oko pijace nije bilo prodavača; lutrija je
bila ozbiljan posao, nedodirnut zlim uticajima turizma. Jednom
nedeljno brojeve je delilo nadležno ministarstvo i političar bi
dobio srećke prema visini potpore koju je primao. On je vla
di plaćao 18 dolara za jednu srećku, a preprodavao je velik im
trgovcima po ceni od 21 dolara. Čak i ako je njegov deo izno
sio samo dvadeset srećaka, mogao je da računa na zaradu od
šezdeset dolara nedeljno. A nek i lep broj, koji bi sadržao neko
srećno znamenje po opštem verovanju, mogao je da proda tr
govcima po ceni i do trideset dolara. Tak ve zarade su, naravno,
bile nedostupne malom čoveku na ulici. On je dobijao samo
ružne brojeve za koje je plaćao do dvadeset tri dolara, i morao
je stvarno da zapne da bi zaradio za život. On bi podelio srećku
na sto delova od dvadeset pet centa; lutao bi oko park iranih kola
dok ne bi pronašao automobil s istim brojem kao što je njegova
srećka (nijedan vlasnik nije mogao da odoli tak voj podudarno
sti); čak bi tražio brojeve u telefonskoj knjizi i stavio bi na kocku
novac za razgovor. ,,Senjora, imam na prodaju srećku koja ima
isti broj kao vaš telefon“.
Vermold reče: – Pogledajte, evo broja 37 sa 72.
– To nije dosta dobro – odgovori potišteno dr Haselbaher.
Dr Haselbaher je prelistavao srećke s brojevima koji nisu
smatrani dovoljno lepim da bi bili izloženi. Čovek nikad ne zna;
ono što je lepo za sve ljude – možda ima nekog za koga osa ne
ma značaja. Policiska sirena zavi kroz mrak obilazeći oko tri
ugla pijace, i kola zatandrkaše pored njih. Jedan čovek je sedeo
na ivici pločnika s jednim jedinim brojem izloženim na košulji,
kao da je robijaš. On reče: – Crveni lešinar.
– Ko je Crveni lešinar?
– Kapetan Segura, naravno – reče dr Haselbaher. – Kako vi
to živite izvan sveta.
– Zašto ga tako zov u?
– Zato što je specijalist za mučenje i sakaćenje.
36

– Mučenje?
– Ovde nema ničega – reče dr Haselbaher. – Bolje da poku
šamo u Obispou.
– Zašto ne sačekamo do sutra ujutro?
– Danas je poslednji dan pred vučenje. Osim toga, kak va to
hladna krv teče u vašim žilama, gospodine Vermolde? Kad vam
sudbina da takav mig – kao što su osa i pile – morate za njim ići
bez odlaganja. Čovek mora da zasluži svoju sreću.
Popeše se ponovo u kola i pođoše u Obispo. – Taj kapetan
Segura – poče Vermold.
Bilo je već jedanaest sati kad su našli srećku koja je zado
voljila zahteve dr Haselbahera, a pošto je radnja koja je imala tu
srećku u izlogu bila zat vorena do jutra, nije im preostalo ništa
drugo nego da popiju još po koju.
– Gde imate sastanak?
– Vermold reče: – U „Sevil-Biltmoru“.
– I tamo je dobro isto tako kao i na svakom drugom mestu
– reče dr Haselbaher.
– Zar ne mislite da je „Vonder Bar“... .?
– Ne, ne. Promena će mi baš dobro doći. Kad osetite da
niste u stanju da promenite kafanu, onda ste ostarili.
Proguraše se kroz mračnu salu bara u ,,Sevil-Biltmoru“-u.
Jedva su raspoznavali ostale goste koji su sedeli pogrbljeni u
tišini i senci nalik na padobrance koji tužno čekaju znak da sko
če. Samo što se dobro raspoloženje dr Haselbahera nije moglo
ugušiti.
– Još niste dobili na lutriji – prošaputa Vermold pokušava
jući da ga zadirkuje, ali je čak i šapat prouzrokovao da su se sve
glave u mraku okrenule prema njima s negodovanjem.
– Večeras sam dobio – reče dr Haselbaher glasnim čvrstim
glasom. – Sutra mogu izgubiti, ali mi niko ne može oteti moju
večerašnju pobedu. Sto četrdeset hiljada dolara, gospodine Ver
molde. Šteta što sam suviše star za žene – mogao bih itekako da
usrećim neku lepu ženu ogrlicom od rubina. Sad sam se našao
u nezgodi. Kako da potrošim novac, gospodine Vermolde? Da
darujem neku bolnicu?
37

– Izvinite, – prošaputa nek i glas iz mraka – da li je taj tip
zaista dobio sto četrdeset hiljada dolara?
– Da, gospodine, ja sam ih dobio – reče čvrsto dr Haselba
her pre nego što je Vermold mogao da odgovori. – Dobio sam ih
isto tako sigurno kao što vi postojite, moj skoro nevidljivi prija
telju. Vi ne biste postojali kad ja ne bih verovao da vi postojite,
pa isto tako i ti dolari. Ja verujem, i vi dak le postojite.
– Šta hoćete da kažete time da ja ne bih postojao?
– Vi postojite jedino u mojim mislima, moj prijatelju. Kad
bih izašao iz ove prostorije...
– Vi ste ludi.
– Onda dokažite da postojite.
– Šta hoćete da kažete time: da dokažem? Naravno da po
stojim. Imam odličnu trgovinu nepok retnostima; ženi i dvoje
dece u Mijamiju; doleteo sam jutros Deltom; pijem ovaj viski,
zar ne? – U glasu su mu se osećale suze.
– Jadni mladiću – reče dr Haselbaher – vi zaslužujete stva
raoca s više mašte nego što sam ja. Zašto nisam smislio za vas
ništa bolje nego Mijami i nepok retnosti? Nešto iz mašte. Ime
koje se ne bi zaboravilo.
– Šta vam se sviđa na mom imenu? Padobranci na oba kraja
tezge bili su napeti i puni negodovanja; čovek ne sme da pokaže
da je nervozan pre iskakanja.
– Ništa što bih mogao popraviti ako malo promislim.
– Upitajte bilo koga u Mijamiju za Hari Morgana...
– Imam ja i druga posla. Ali reći ću vam šta ću da ura
dim – reče dr Haselbaher. – Izići ću za trenutak iz bara i tako
ću vas otstraniti. Onda ću se vratiti s usavršenom verzijom vaše
ličnosti.
– Šta podrazumevate pod usavršenom verzijom?
– E, da vas je izmislio ovaj moj prijatelj, gospodin Vermold,
vi biste bili srećniji čovek. On bi vam dao oksfordsko vaspitanje,
ime kao Penifeder*...
– Šta vam to znači Penifeder? Vi ste pili.
* Perce za pisanje (engl.). – Prim. prev.
38

– Naravno da sam pio. Piće zamagljuje maštu. Zato sam vas
i izmislio na jedan tako banalan način: Mijami i nepok retnosti,
letenje Deltom. Penifeder bi došao iz Evrope avionom kompani
je K.L.M., i pio bi svoje nacionalno piće, ružičasti džin.
– Ja pijem viski, i volim ga.
– Vi samo mislite da pijete viski. Ili još pre, da se tačnije
izrazim, ja sam zamislio da vi pijete viski, ali mi ćemo sve to
promeniti – reče veselo dr Haselbaher. – Ja ću izići u trem samo
na nekoliko trenutaka i izmisliću neko stvarno poboljšanje.
– Vi ne možete da se šegačite sa mnom – reče čovek sa stra
hom u glasu.
Dr Haselbaher iskapi svoju čašu, stavi dolar na tezgu, i diže
se s nesigurnim dostojanstvom. – Vi ćete mi zahvaljivati za to –
reče on. – Šta će to biti? Imajte poverenja u gospodina Vermolda
i mene. Slikar, pesnik – ili biste više voleli život pustolovina,
krijumčarenje oružja ili rad u Tajnoj obaveštajnoj službi?
On se pok loni s praga prema uzbuđenoj senci. – Izvinjavam
se zbog nepok retnosti.
Glas reče nervozno trudeći se da povrati sigurnost:
– On je ili pijan ili lud, – ali padobranci ne odgovoriše ništa.
Vermold reče: – Dak le, reći ću vam laku noć, Haselbahere.
Kasno je.
– Jedino što mogu da učinim to je da vas ispratim, gospo
dine Vermolde, i da objasnim kako sam vas zadržao. Siguran
sam da će vaš prijatelj razumeti kad mu budem ispričao o mojoj
velikoj sreći.
– Nije potrebno. Zaista nije potrebno – reče Vermold. Znao
je da bi Houtorn smesta doneo zak ljučke. Razumni Houtorn,
ako je takav postojao, bio je dovoljno zlo, ali podozrivi Hou
torn... Njegov duh se trže na tu pomisao.
On pođe prema liftu dok se dr Haselbaher vukao za njim.
Ne primetivši crveni znak i opomenu ,,Pazi na stepenik“ dr Ha
selbaher posrte.
– Oh, bože – reče on – moj zglavak!
– Idite kući, Haselbahere – reče Vermold s očajanjem. On
zakorači u lift, ali dr Haselbaher požuri pa i sam uđe. On reče: –
39

Nema bola koji novac ne može da izleči. Odavno se nisam tako
lepo proveo.
– Šesti sprat – reče Vermold. – Ja želim da budem sam, dr
Haselbahere.
– Zašto? Izvinite me. Štucam.
– To je privatan sastanak.
– S lepom ženom, gospodine Vermolde? Trebalo bi da ima
te nešto od mog dobitka, pa bi vam to pomoglo da se spustite
do budalaština.
– Naravno da nije žena. Prosto poslovi.
– Lični poslovi?
– Rekao sam vam da je tako.
– Šta može da bude tako lično u vezi s aparatima za usisiva
nje prašine, gospodine Vermolde?
– Nova agencija – reče Vermold, a vozač lifta objavi: – Šesti
sprat.
Vermold beše izmakao za jednu dužinu, i njegova je glava
bila bistrija od Haselbaherove. Sobe su bile sagrađene kao ćelije
oko pravougaone galerije; u prizemlju su se dve ćelave glave si
jale kao saobraćajni znaci. On othrama do ugla galerije gde su
bile stepenice, a dr Haselbaher za njim, ali je Vermold bio veštiji
u geganju. – Gospodine Vermolde, viknu dr Haselbaher. – Go
spodine Vermolde, biću srećan da uložim sto dolara...
Vermold stiže na niži sprat dok je dr Haselbaher još uvek
manevrisao na prvom stepeniku. Soba br. 501 je bila blizu. On
otključa vrata. Mala stona svetlost osvetljavala je praznu sobu za
boravak. On vrlo tiho zatvori vrata – dr Haselbaher još ne beše
stigao do petog sprata. Vermold zastade i oslušnu kako skakuta
nje, preskaknje i štucanje dr Haselbahera prolazi pored vrata i iš
čezava. Osećam se kao špijun, pomisli Vermold. Ponašam se kao
špijun. To je besmisleno. Šta da kažem Haselbaheru sutra ujutro?
Vrata od spavaće sobe bila su zat vorena, i on pođe prema
njima. Onda zastade. Ostavi na miru psa koji spava. Ako Hou
torn želi Vermolda, neka ga sam i nađe bez Vermoldove pomoći,
ali želja da nešto sazna o Houtornu navede ga da razgleda sobu
pre nego što ode.
40

Na pisaćem stolu stajale su dve knjige – dva jednaka pri
merka Lembovih „Priča iz Šekspira“. Jedan potsetnik – u koji
je Houtorn možda zabeležio podatke o njihovom sastanku.
Vermold pročita: 1. Plata. 2. Troškovi. 3. Prenos. 4. Čarls Lemb.
5. Mastilo. – Baš je hteo da otvori Lemba kad jedan glas reče: –
Ruke u vis! Ar r ib a los man os.
– Las manos – ispravi ga Vermold. Laknulo mu je kad vide
da je to Houtorn.
– Oh, to ste samo vi – reče Houtorn.
– Oprostite, malo sam zakasnio. Bio sam s Haselbaherom.
Houtorn je imao na sebi svilenu pidžamu slezove boje s
monogramom H. R, H. na džepu. To mu je davalo nekako kra
ljevski izgled. On reče: – Zaspao sam, a onda sam vas čuo kako
se krećete. – To je bilo kao da ga je neko uhvatio bez njegovog
šatrovačkog govora; nije imao vremena da se obuče. Onda re
če: – Vi ste pomerili Lemba – optužujućim glasom kao da je
zadužen za kapelu Vojske Spasa.
– Žao mi je. Hteo sam samo malo da pregledam po sobi.
– Ne mari ništa. To pokazuje da imate pravilan instinkt.
– Izgleda da volite specijalno ovu knjigu.
– Jedan primerak je za vas.
– Ali ja sam to čitao – reče Vermold. – Odavno. I ne marim
Lemba.
– To i nije za čitanje. Jeste li ikad čuli za šifrovanje po knji
gama?
– Pa, ustvari nisam.
– Za trenutak ću vam pokazati kako se to radi. Ja zadrža
vam jedan primerak. Sve što vi treba da uradite kad saobraćate
sa mnom jeste da označite stranicu i red odak le počinjete šifru.
Naravno, to nije tako teško da se dešifrira kao mašinska šifra,
ali je dovoljno teško za Haselbahere.
– Voleo bih da izbijete sebi dr Haselbahera iz glave.
– Kad budemo pravilno uredili vašu kancelariju i zaveli
dovoljno obezbeđenja – kasu, radio, iskusno osoblje, i sve taj
ne uređaje, onda ćemo, naravno, napustiti primitivnu šifru, ali
osim stručnjaka za šifre, đavolski je teško otk riti je ako se ne zna
ime i izdanje knjige,
41

– Zašto ste odabrali Lemba?
– To je bila jedina knjiga koju sam mogao da nađem u du
plikatu pored ,,Čika-Tomine kolibe“. Zurio sam se i morao sam
nešto da uzmem na staničnoj knjižari u Kingstonu pre nego što
sam krenuo. Bilo je tamo i nešto što se zvalo ,,Upaljena svetilj
ka; priručnik za večernju pobožnost“. Ali sam pomislio da bi
to moglo da izgleda sumnjivo na vašoj polici ako niste verski
nastrojeni.
– Nisam.
– Doneo sam vam i nešto mastila. Imate li električni lonac?
– Imam. Zašto?
– Za otvaranje pisama. Volimo da su naši ljudi opremljeni
za svak i slučaj.
– Za šta je mastilo? Kod kuće imam puno mastila.
– Hemisko mastilo, naravno. U slučaju da morate nešto da
pošaljete redovnom poštom. Vaša ćerka ima iglu za pletenje,
nadam se.
– Ona ne plete.
– Onda ćete morati da kupite. Najbolje su od plastične ma
se. Čelik ponekad ostavlja trag.
– Trag na čemu?
– Na omotima koje otvarate.
– Zašto bih otvarao omote?
– Možda će vam biti potrebno da ispitate poštu dr Haselba
hera. Moraćete, naravnon, da pronađete pomoćnika na pošti.
– Ja apsolutno odbijam ...
– Ne gnjavite. Tražio sam obaveštenja o njemu iz Londona.
O njegovoj pošti ćemo rešiti pošto je pročitamo. Dobar štos –
ako vam ponestane hemiskog mastila, upotrebite ptičji izmet
– ali da nisam možda prenaglio?
– Ja nisam rekao da pristajem ...
– London pristaje na 150 dolara mesečno, i još sto i pede
set za troškove – to ćete naravno morati da pravdate. Plaćanje
pomoćnika itd. Sve što je preko te sume zahtevaće specijalno
odobrenje.
– Vi mnogo žurite.
42

– Oslobođeno od poreza, znate – reče Houtorn i lukavo
namignu. To namigivanje se nekako nije slagalo s njegovim
kraljevskim monogramom.
– Morate mi dati vremena ...
– Vaša šifra je 59200 crta 5. – On dodade s ponosom. – Na
ravno, ja sam 59200. Vi ćete nazvati svoje podagente 59200 crta
5 crta 1, i tako dalje. Shvatate?
– Nikako ne vidim kako bih vam mogao koristiti.
– Vi ste Englez, zar ne? – reče kratko Houtorn.
– Naravno da sam Englez.
– I vi odbijate da služite svojoj zemlji?
– To nisam rekao. Ali aparati za usisivanje prašine traže
mnogo vremena.
– Oni su odlično pok riće – reče Houtorn. – Vrlo dobro smi
šljeno. Vaše zanimanje izgleda potpuno prirodno.
– Ali ono jeste prirodno.
– E ako nemate ništa protiv – reče odlučno Houtorn – mo
ramo se vratiti na našeg Lemba.
– Mili, – reče Vermold – nisi sipala cerealije.
– Ne jedem ih više.
– Stavila si samo jednu kocku šećera u kafu. Ne držiš valjda
dijetu?
– Ne.
– Nije ni ispaštanje grehova?
– Ne.
– Bićeš strašno gladna za ručak.
– Mislila sam na to. Poješću užasno mnogo krompira.
– Mili, šta se to dešava?
– Hoću da štedim. Bila sam budna noćas i odjednom sam
shvatila kakav izdatak pretstavljam za tebe. Kao da mi je govo
rio nek i glas. Zamalo da kažem: ,,Ko je to? ali sam se bojala da
glas ne kaže: ,,Tvoj Gospod i tvoj Bog“. – Znaš ja sam otprilike
tih godina.
– Kojih godina?
– Kad se čuju glasovi. Starija sam nego sveta Tereza kad je
otišla u manastir.
43

– Slušaj, Mili, nemoj mi reći da nameravaš ...
– Ne, ne nameravam. Mislim da kapetan Segura ima pravo.
Rekao je da ja nisam stvorena za manastir.
– Mili, znaš li ti kako zov u tvog kapetana Seguru?
– Znam. Crveni lešinar. On muči zat vorenike.
– Priznaje li on to?
– Oh, naravno, kad je sa mnom, onda se ponaša da ne može
biti bolje, ali ima tabakeru od ljudske kože. On kaže da je to
teleća – kao da ja ne poznajem teleću kožu.
– Moraš prek inuti s njim, Mili.
– Hoću, – polako, ali prvo moram da uredim pitanje kirije
za štalu. A to me potseća na glas.
– Šta ti je glas rekao?
– Rekao je – samo što je to zvučalo mnogo tajanstvenije
usred noći: „Zagrizla si više nego što možeš da progutaš, devoj
ko. Šta je s Kaunti Klubom?“
– Šta je to Kaunti Klub?
– Pa zar to nije jedino mesto gde mogu zaista da jašem, a
mi nismo članovi. Šta vredi što imam konja u štali? Naravno,
kapetan Segura je član, ali ja znam da ti ne bi želeo da zavisim
od njega. Mislila sam da bi ti pomoglo kad bih smanjila kućne
troškove time što bih postila ...
– Šta vredi...
– E pa, eto, onda bi možda mogao da upišeš sebe kao člana
s porodicom. Upiši me kao Serafinu. To je nekako prik ladnije
nego Mili.
Vermoldu se učini da sve to što je ona rek la ima nekog smi
sla; bio je to Houtorn koji je pripadao svirepom i neobjašnjivom
svetu detinjstva.
44

MEĐUZBIVANJE U LONDONU
U podrumu velike zgrade od betona i čelika u blizini Meida

Vejla svetlost nad vratima promeni se iz crvene u zelenu, i Hou
torn uđe. Svoju otmenost beše ostavio na Karipskim Ostrvima,
i sad je imao na sebi sivo flanelsko odelo koje je videlo i bolje
dane. Kod kuće nije morao da se brine o spoljašnosti; bio je deo
sivog januarskog Londona.
Šef je sedeo za pisaćim stolom na kome je ogromni priti
skivač od zelenog mramora pritiskivao jedan jedini list hartije.
Pored crnog telefona stajala je poluispijena čaša mleka, bočica
sivih pilula i paketić maramica od hartije. (Crveni telefon je bio
za ometanje razgovora). Njegov jutarnji crni kaput, crna kra
vata, i crni monokl koji mu je sak rivao levo oko davali su mu
izgled vlasnika pogrebnog zavoda, isto kao što je i podrumska
prostorija delovala kao grobnica, mauzolej, grob.
– Vi ste me tražili, gospodine?
– Samo da malo popričamo, Houtorne. Samo da popriča
mo. – Potsećao je na činovnika pogrebnog zavoda, koji je na
tmuren opet glasno progovorio pošto su pogrebi za taj dan bili
obavljeni. – Kad ste se vratili, Houtorne?
– Pre nedelju dana, gospodine. Vraćam se u petak na Ja
majku.
– Sve ide kako treba?
– Mislim da smo na Karipskim Ostrvima sve udesili, go
spodine – reče Houtorn.
– A na Martiniku?
– Tamo nema teškoća, gospodine. Sećate se da smo u For de
Fransu radili sa Dezijem Biroom.
– Samo donek le?
45

– Oh, da, naravno, samo donek le. Haiti su bili veći pro
blem, ali se 59200 crta 2 pokazao kao energičan. Ispočetka sam
bio nesigurniji u pogledu 59200 crta 5.
– Crta 5?
– Naš čovek u Havani, gospodine. Tamo nisam imao velik i
izbor, i ispočetka je izgledalo da nije oduševljen poslom. Poma
lo tvrdoglav.
– Ta vrsta ljudi se ponekad pokaže kao najbolja.
– Da, gospodine. Pomalo sam se brinuo i zbog njegovih po
znanstava. (Tamo je jedan Nemac koji se zove Haselbaher ali o
njemu nismo dosad našli nikakvih tragova). Izgleda, međutim
da on ipak napreduje. Dobili smo zahtev za isplatu specijalnih
troškova baš kad sam napustio Kingston.
– To je uvek dobar znak.
– Da, gospodine.
– Pokazuje da mašta radi.
– Da. Želeo je da postane član Kaunti Kluba. Lovi milio
nare, znate. Najbolji izvor za politička i privredna obaveštenja.
Upisnina je veoma visoka, otprilike deset puta veća nego za Vajt
Klub, ali ja sam je odobrio.
– Dobro ste učinili. Kak vi su njegovi izveštaji?
– Pa, ustvari, još ih nismo primili, ali, naravno, potrebno
mu je vremena da stvori veze. Možda sam ja suviše naglasio po
trebu sigurnosti.
– Niste. Šta vredi imati struju u mreži ako u njoj postoji
kratak spoj?
– Slučajno ima i prilično dobar položaj. Veoma dobre po
slovne veze – od kojih dobar broj s vladinim službenicima i vo
dećim ministrima.
– Ah – reče šef. On skide crni monokl i poče da ga glača
komadom maramice od hartije. Oko koje je otk rio bilo je sta
kleno; svetloplavo i neubedljivo. Moglo je da bude i oko lutke
koja kaže „Mama“.
– Čime se bavi?
– Oh, on uvozi, znate. Mašine i tome slično. – Za ličnu
karijeru uvek je bilo važno uzeti za agente ljude koji su imali
46

dobar položaj u društvu. Sitne pojedinosti iz tajnog dosijea koje
se odnose na radnju u Lamparilja Stritu nikad neće, u redovnim
prilikama, stići do ove podrumske sobe.
– Zašto on već nije član Kaunti Kluba?
– Pa, čini mi se da je bio prilično pov učen poslednjih godi
na. Domaće prilike.
– Ne juri za ženama, nadam se?
– Oh, ništa slično, gospodine. Žena ga je napustila. Otišla s
nek im Amerikancem.
– Nadam se da nije antiameričk i raspoložen? Havana nije
mesto za slične predrasude. Mi moramo s njima sarađivati – na
ravno samo do određene tačke.
– Oh, on uopšte nije takav, gospodine. On je veoma otvo
ren, veoma uravnotežen. Dobro je primio razvod braka i dao je
svoju kćer u jednu katoličku školu po želji svoje žene. Čuo sam
da joj za Božić šalje telegrafske pozdrave. Mislim da će njegovi
izveštaji kad budu stigli biti sto otsto pouzdani.
– Prilično dirljivo, ta priča o ćerci, Houtorne. E, pa, pod
bodite ga malo, kako bismo mogli da ocenimo u kojoj je meri
koristan. Ako on raspolaže svim onim prednostima koje ste
nabrojali, mogli bismo razmotriti mogućnost povećanja broja
njegovih službenika. Havana bi mogla da bude glavna tačka.
Komunisti idu uvek tamo gde su nemiri. Kako on saobraća?
– Udesili smo da šalje izveštaje nedeljnom poštom u King
ston u duplikatu. Jedan ću ja zadržati, a jedan ću poslati u Lon
don. Dao sam mu knjigu-šifru za kablograme. Slaće ih preko
konzulata.
– To im se neće sviđati.
– Rekao sam im da je to privremeno.
– Ja bih pristao da uredim radio vezu ako se pokaže da je on
dobar čovek. Morao bi da poveća broj osoblja, pretpostavljam?
– Oh, naravno. U najmanju ruku – vi shvatate da to nije
velika kancelarija, gospodine. Staromodna. Vi znate te radnje.
– Znam taj tip, Houtorne. Mali hrapav pisaći sto. Jedno pet-
šest ljudi u spoljašnjoj kancelariji koja je napravljena za dvoje.
Stare mašine za računanje. Sek retarica koja navršava četrdeset
godina provedenih u firmi.
47

Houtorn oseti da može da odmori duh; šef je uzeo odgovor
nost na sebe. Čak i ako jednog dana pročita tajni dosije, reči mu
ništa neće značiti. Mala radnja s aparatima za usisivanje prašine
utopila se bespovratno u bujicu šefove književne mašte. Agent
59200/5 bio je učvršćen u zvanju.
– To je sve deo čovekovog karaktera – objasni šef Houtor
nu, kao da je on, a ne Houtorn širom otvorio vrata u Lamparilja
Stritu. – Čovek koji je navikao da broji penije i da stavlja na
kocku funte. Zato on nije član Kaunti Kluba – to nema nika
kve veze s razvodom braka. Vi ste romantičar, Houtorne. Žene
su dolazile i odlazile u njegovom životu; verujem da one nikad
nisu za njega značile toliko koliko njegov rad. Tajna kako da ga
s uspehom upotrebimo kao agenta leži u tome da ga shvatimo.
Naš čovek u Havani pripada – mogli biste reći – Kiplingovom
dobu. ,,Šetati s kraljevima“ – kako ono beše? – ,,a očuvati svoju
vrlinu običnog čoveka i dodir s ljudima“. Verujem da negde u
tom njegovom pisaćem stolu s mrljama od mastila, da tamo ima
neka stara beležnica, koja je koštala peni, od crne izbledele kože,
u koju je zapisivao svoje prve račune – čet vrt tuceta guma za
brisanje, šest kutija čeličnih pera ...
– Ne verujem da početak njegove radnje pada još u vreme
čeličnih pera, gospodine ...
Šef uzdahnu i stavi crni monokl. Nedužno oko se ponovo
sak ri na nagoveštaj suprotstavljanja.
– Detalji nisu važni, Houtorne – reče ljutito šef. – Ali ako
želite da s njim postupate uspešno, moraćete da nađete tu bele
žnicu od jednog penija. Govorim u metafori.
– Da, gospodine.
– Te priče da je neko pustinjak zato što ga je žena ostavila –
to je pogrešna ocena. Takav čovek reaguje sasvim drukčije. On
ne pokazuje svoj gubitak, on ne nosi svoje srce na dlanu. Ako
su vaše ocene tačne, zašto on nije postao član kluba kad mu je
žena umrla?
– Ona ga je ostavila?
– Ostavila. Da li ste sigurni?
– Potpuno siguran, gospodine.
48

– Ah, ona nikad nije našla onu beležnicu od jednog penija.
Nađite je, Houtorne, i on je vaš za ceo život. O čemu ste razgo
varali?
– O veličini njegove kancelarije, gospodine. Neće mu biti
lako da uposli mnogo novih ljudi nameštenika.
– Postepeno ćemo očistiti one stare. Penzionisaćemo tu
njegov u staru sek retaricu ...
– Ustvari ...
– Naravno to je samo nagađanje, Houtorne. On na kraju
krajeva možda i nije pravi čovek. To su valjani ljudi te stare tr
govačke zverke, ali ponekad ne umeju da vide dovoljno daleko
van svoje pisarnice da bi mogli da budu korisni ljudima kao što
smo mi. Ocenićemo po njegovim prvim izveštajima, ali uvek je
dobro smisliti jedan korak unapred. Razgovarajte s gospođicom
Dženk inson i vidite da li ona ima u svom kolektiv u nekoga ko
govori španski.
Houtorn se peo liftom sprat po sprat iz podruma kao da
gleda svet iz leteće rakete: Zapadna Evropa potonu ispod njega;
Bliski Istok; Latinska Amerika. Ormani s kartotekama stajali
su oko gospođice Dženk inson kao stubovi hrama oko ostarelog
proročanstva. Jedino je ona bila poznata po prezimenu. Iz nekog
zagonetnog razloga sigurnosti svi ostali stanovnici ove zgrade
vodili su se pod krštenim imenom. Gospođica Dženk inson baš
je diktirala sek retarici kad je Houtorn ušao. ,,Memorandum A.
O. Angelika je premeštena u C. 5 s povišicom na 8 funti nedelj
no. Molim vas da se postarate da se povišica odmah ispita. Da
bih sprečila vaše prigovore, želim da podv učem da se Angelika
u materijalnom pogledu približuje standardu kondukterke na
autobusu.
– Da? – upita gospođica Dženk inson oštro – Da?
– Šef mi je rekao da dođem do vas.
– Nemam nikoga na raspolaganju.
– Trenutno nam niko nije potreban. Samo smo razgovarali
o mogućnostima.
– Draga Etel, telefonirajte D.2 i kažite da ne želim da iko za
država moje sek retarice posle 7 sati, izuzev u slučaju nacionalne
49

opasnosti. Ako bukne rat, ili ako izgleda da će buknuti, – tako
da se obaveste sve sek retarice.
– Možda će nam biti potrebna jedna sek retarica koja govori
španski. Za Karipska Ostrva.
– Nemam nikoga koga bih se mogla lišiti – reče mehaničk i
gospođica Dženk inson.
– Havana – mala stanica – prijatna klima.
– Koliko nameštenika?
– Za sad samo jedan čovek.
– Ja nisam biro za posredovanje brakova – reče gospođica
Dženk inson.
– Sredovečan čovek sa šesnaestogodišnjom ćerkom.
– Oženjen?
– Tako biste mogli reći – reče Houtorn neodređeno.
– Je li stabilan?
– Stabilan?
– Pouzdan, siguran, solidan u osećajnom pogledu?
– Oh da, da, u to možete biti sigurni. On je jedan od onih
staromodnih trgovačk ih tipova – reče Houtorn nastavljajući ta
mo gde je šef stao. Stvorio trgovinu ni iz čega. Nezainteresovan
za žene. Moglo bi se reći da je prevazišao seks.
– Niko ne prevazilazi seks – reče gospođica Dženk inson –
Ja sam odgovorna za devojke koje šaljem u inostranstvo.
– Mislio sam da nemate nikog na raspolaganju.
– Pa, – reče gospođica Dženk inson – možda bih mogla,
pod izvesnim okolnostima, da vam dam Beatris.
– Beatris, gospođice Dženk inson! – uzviknu glas iza orma
na s kartotekom.
– Rek la sam Beatris, Etel, i mislim Beatris.
– Ali, gospođice Dženk inson ...
– Beatrisi je potrebno malo praktičnog iskustva – to je za
ista njena jedina loša strana. To mesto bi joj odgovaralo. Nije
naročito mlada. Voli decu.
– Ono što je toj stanici potrebno je neko ko govori španski.
Ljubav prema deci nije bitna – reče Houtorn.
50

– Beatris je polu-Francuskinja. Ona francuski ustvari govo
ri bolje nego engleski.
– Rekao sam španski.
– To je slično. I jedno i drugo su latinski jezici.
– Možda sam mogao da je vidim, da s njom porazgovaram.
Da li je ona potpuno obučena?
-– Ona je veoma dobra dešifrantk inja, a završila je i kurs
mik rofotografije u Ešli Parku. U stenografiji je slaba, ali odlično
kuca na mašini. Dobro poznaje elektrodinamiku.
– Šta je to?
– Ne znam baš tačno, ali osigurač za nju ne prestavlja ništa
strašno.
– Onda će biti dobra i za aparate za usisivanje
prašine?
– Ona je sek retarica, a ne služavka.
Jedna fioka s kartonima se zalupi. – Uzmite je ili je ostavite
– reče gospođica Dženk inson. Houtorn je imao utisak da bi ona
rado govorila o Beatrisi u srednjem rodu.
– Ona je jedina koju možete da predložite?
– Jedina.
Opet se jedna fioka na ormanu glasno zat vori. – Etel – reče
gospođica Dženk inson – ako ne budete tiše iskazivali svoja ose
ćanja, vratiću vas u D.3.
Houtorn ode zamišljen; imao je utisak da mu je gospođica
Dženk inson, s prilično umešnosti prodala nešto u šta sama nije
verovala – zlatnu ženu ili malo pseto – bolje reći kučku!
51

52

DRUGI DEO
Glava 1
Vermold izađe iz konzulata noseći kablogram u džepu od

kaputa. Grubo su mu ga tutnuli, a kad je pokušao da razgovara,
prek inuli su ga. – Ne želimo da znamo ništa. Ovo je privremeno
rešenje. Ukoliko se pre sve to završi, utoliko će nam biti milije.
– Gospodin Houtorn je rekao ...
– Ne poznajemo nikak vog gospodina Houtorna. Molim
vas da to zapamtite. Niko pod tim imenom nije ovde zaposlen.
Zbogom.
On pođe kući. Dugačak grad pružao se duž Atlantika; ta
lasi su zapljuskivali Avenida de Maseo i zamagljivali vetrobrane
na kolima. Ružičasti, sivi i žuti stubovi nekadašnje plemićke če
tvrti bili su izjedeni kao stene; jedan starinski grb, potamneo i
izlizan, bio je stavljen iznad vrata otrcanog hotela, a kapci noćne
kafane bili su obojeni žark im bojama da bi se zaštitili od vlage
i morske soli. Na zapadu su se čelični oblakoderi novog grada
dizali viši nego svetionici prema vedrom februarskom nebu.
Bio je to grad stvoren da ga čovek poseti, a ne da živi u
njemu, ali to je bio grad gde se je Vermold prviput zaljubio i za
koji je bio vezan kao za poprište nesreće. Vreme daje bojnom
polju oreol poetičnosti, i Mili je možda ličila na mali cvet koji
je iznikao na starom bedemu sa koga je pre mnogo godina bio
odbijen neprijateljski napad s teškim gubicima. Kraj njega su
ulicama prolazile žene obeležene na čelu peoelom kao da su iza
53

šle na sunčev u svetlost iz podzemlja. On se seti da je tog dana
pepeljava sreda.
Iako škola nije radila, Mili nije bila kod kuće kad je on stigao
– možda je još bila na misi ili je možda jahala u Kaunti Klubu.
Lopes je pokazivao Turbousisivač domaćici jednog sveštenika
koja je dobila Atomski usisivač. Vermoldova najgora strahova
nja povodom novog modela bila su opravdana jer nije mogao da
proda ni jedan jedini primerak. On se pope na sprat i otvori te
legram; bio je upućen jednom odeljenju Britanskog Konzulata,
a brojevi koji su potom nailazili bili su ružni kao srećke koje su
ostale neprodate poslednjeg dana uoči vučenja. Bio je tu najpre
broj 2674, pa onda niz petocifrenih brojeva: 42811 79145 72315
72312 59200 80947 62533 10605 i tako dalje. Bio je to njegov prvi
telegram, i on primeti da je poslat iz Londona. Nije čak ni bio si
guran (kako mu se davno činilo da je imao čas) da će moći da ga
dešifruje, ali poznade jednu cifru 59200, koja se pojavi iznenada
i preteći i kao da se Houtorn u tom trenutku optužujući popeo
uz stepenice. On turobno skide Lembove ,,Priče iz Šekspira“ –
kako je oduvek mrzeo „Eliju“ i „Esej o pečenom prasetu“. Prva
grupa brojeva, seti se, označavala je red i reč gde je počinjala
šifra. ,,Dionizija, pokvarena Kleonova žena“ čitao je Vermold
,,dobila je na kraju ono što je zaslužila“. Poče da dešifrira od
reči „zaslužila“. Na njegovo iznenađenje nešto zaista ispade. Kao
da je nek i čudni nasleđeni papagaj počeo da govori. ,,No. 1 od
24-og januara počev od 59200 počinje paragraf A“.
Pošto je tri čet vrti sata sabirao i oduzimao, dešifrovao je
ceo izveštaj osim poslednjeg paragrafa, gde nešto nije bilo u re
du ili kod njega ili kod 59200, ili možda kod Carlsa Lemba. „Po
čev od 59200 počinje paragraf A. skoro je mesec dana otkako
je odobreno članstvo Kaunti Kluba a pot vrde niti obaveštenja
u pogledu predloženih podagenata nisu primljeni stop veruje
mo da niste pot vrdili niti vrbovali nikak ve podagente pre nego
što ste ih propisno ispitali stop počinje paragraf B ekonomski i
političk i izveštaj po upitniku koji vam je ostavljen treba odmah
poslati broju 59200 stop počinje paragraf C prok leti galon mora
se poslati kinston primarno tuberkulazan kraj izveštaja“.
54

Poslednji paragraf davao je utisak besne nepovezanosti koja
je brinula Vermolda. Prvi put mu pade na um da je u njihovim
očima – bez obzira na to ko su oni – on uzeo novac, a da ništa
nije dao za uzvrat. To ga je uznemirilo. Dosad mu se činilo da
je on bio primalac nastranog pok lona koji je omogućavao Mili
da jaše u Kaunti Klubu a njemu da iz Engleske poruči nekoliko
knjiga koje je priželjk ivao. Ostatak novca bio je uložen u banci:
skoro je verovao da će jednog dana biti u mogućnosti da ga vrati
Houtornu.
Moram da učinim nešto, moram im dati neka imena da
tragaju, moram da vrbujem jednog agenta, moram ih usrećiti,
pomisli on. Sećao se kako je Mili imala običaj da igra radnje i
kako mu je davala svoj džeparac za izmišljene kupovine. On je
morao da učestvuje u toj igri, ali je ranije ili kasnije Mili uvek
tražila da joj se vrati novac.
Pitao se kako treba vrbovati agenta. Bilo mu je teško da se
tačno seti kako je Houtorn njega vrbovao – izuzev toga da je cela
stvar počela u klozetu – ali, naravno, to nije bila glavna karakte
ristika. Rešio je da počne jednim pametnim, lakim slučajem.
– Zvali ste me, Senjor Vermele? – Iz nekog razloga ime Ver
mold je premašivalo Lopesove mogućnosti izgovora, ali pošto
je izgledalo da ne može da nađe zadovoljavajuću zamenu, retko
kad je zvao Vermolda dvaput istim imenom.
– Želim da razgovaram s vama, Lopese.
– Si, senjor Vomele.
Vermold reče: – Vi radite kod mene već mnogo godina. Mi
verujemo jedan drugome.
Lopes izrazi savršenost svog poverenja prinoseći ruku srcu.
– Kako bi vam se svidelo da zaradite svakog meseca malo
novaca?
– Pa, naravno ... I sam sam o tome želeo da s vama razgova
ram, Senjor Omele. Očekujem dete. Možda dvadeset pezosa.
– To nema veze s firmom. Trgovina ide loše, Lopese. Ovo će
biti poverljiv posao, za mene lično, razumete?
– Ah, da, senjore. Lične usluge. Možete imati u mene pove
renja. Ja sam disk retan. Naravno da ništa neću reći senjoriti.
55

– Ja mislim da vi možda ne razumete.
– Kad čovek dođe u izvesne godine – reče Lopes – on više
ne želi sam da traži ženu, on želi da izbegne neprilike. On želi
da poruči, ,,Noćas hoću, sutra neću“. Da da svoja uputstva neko
me u koga ima poverenja.
– Ja ne mislim ništa slično. Ono što sam hteo da kažem –
dak le to nema veze sa ...
– Ne treba da vam je neprijatno da sa mnom razgovarate,
senjor Vormole. Ja već dugo radim kod vas
– Grešite – reče Vermold. – Ja nemam nameru...
– Razumem da je za jednog Engleza u vašem položaju me
sto kao što je ,,San Francisko“ neprik ladno. Pa čak i ,,Mamba
Klub“.
Vermold je znao da ništa što bi rekao ne bi prek inulo pri
čanje njegovog pomoćnika sad pošto se on upustio u havanski
najglavniji predmet razgovora; seksualni odnosi ne samo da su
bili glavna trgovina grada, već i ceo rai s on d ’etre čovekovog
života. Seks se prodavao ili kupovao – nije bilo važno koji, ali se
nikad nije pok lanjao.
– Mladosti je potrebna promena – reče Lopes – ali isto tako
i čoveku u izvesnim godinama. Kod omladine je to radoznalost
onoga koji ne zna, kod starijih je u pitanju apetit kome je po
trebno osveženje. Niko nam ne može bolje poslužiti od mene,
jer sam vas ja proučavao, senjor Venele. Vi niste Kubanac: za
vas je oblik devojčine stražnjice manje važan od izvesne finoće
u ponašanju ...
– Vi ste me sasvim pogrešno shvatiti – reče Vermold.
– Senjorita večeras ide na koncert.
– Otkuda znate?
Lopes ne obrati pažnju na to pitanje. – Dok ona bude van
kuće, dovešću vam jednu devojku da vidite. Ako vam se ne svi
đa, dovešću vam drugu.
– Nećete uraditi ništa slično. To nije vrsta usluge kak vu ja
želim, Lopese. Ja želim ... e pa, ja želim da otvorite oči i uši i da
me obaveštavate ...
– O senjoriti?
56

– Zaboga, ne.
– Pa o čemu onda, senjor Vormolde?
Vermold reče: – Dak le o stvarima kao što su ... – Ali nije
imao ni pojma o čemu bi Lopes bio sposoban da ga obaveštava.
Setio se svega nekoliko tačaka iz drugog upitnika i nijedna mu
se ne učini prik ladnom. „Mogućnost komunističke infiltracije
u vojsci“. „Stvarne cifre proizvodnje kafe i duvana prošle godi
ne“. Naravno, postojale su i sadržine velik ih u korpi za otpatke
u kancelarijama gde je Lopes popravljao aparate za usisivanje
prašine, ali sigurno se čak i Houtorn šalio kad je pričao o Draj
fusovoj aferi – ako se ti ljudi uopšte ikad šale.
– Kao što su, senjore?
Vermold reče: – Kazaću vam kasnije. Vratite se sad u radnju.
Bilo je vreme kad se pio dai q ui r i , i u Vonder Baru dr Ha
selbaher je sedeo zadovoljno uz svoj drugi viski. – još uvek se
brinete, gospodine Vermolde?
– Da, brinem se.
– Još uvek zbog usisivača za prašinu – atomskih?
– Ne zbog usisivača. – On ispi svoj dai q ui r i i poruči još
jedan.
– Danas brzo pijete.
– Haselbahere, vi nikad niste osećali potrebu za novcem,
zar ne? No, vi nemate dece.
– Ni vi uskoro nećete imati dete.
– Čini mi se da neću. – Uteha je bila isto tako hladna kao
i dai q ui r i. – Kad dođe vreme za to, Haselbahere, želeo bih da
ne budemo ovde. Ne bih želeo da Mili probudi nek i kapetan
Segura.
– Savršeno vas razumem.
– Pre nek i dan mi je ponuđen novac.
– Da?
– Da pribavim obaveštenja.
– Kakva obaveštenja?
– Tajna.
Dr Haselbaher uzdahnu. On reče: – Vi ste srećan čovek,
gospodine Vormolde. Tak va obaveštenja je uvek lako dati.
57

– Lako?
– Ako su dovoljno tajna, onda ste vi jedini koji ih znate. Sve
što je potrebno jeste malo mašte, gospodine Vermolde.
– Traže da vrbujem agente. Kako to čovek vrbuje agente,
Haselbahere?
– Možete i da ih izmislite, gospodine Vermolde.
– Skoro bi se rek lo da imate iskustva.
– Medicina je moje iskustvo, gospodine Vermolde. Zar
nikad niste pročitali oglas za tajne lekove? Sredstvo za rastenje
kose čiju je tajnu poverio na samrti poglavica indijanskog ple
mena. Za tajni lek ne morate da štampate njegov sastav. A u tajni
ima nečega u šta ljudi veruju ... možda su to zaostaci mađije.
Jeste li čitali ser Džemsa Frezera?
– Da li ste čuli za šifrovanje pomoću knjige?
– Nemojte mi ipak suviše pričati, gospodine Vermolde. Ja
ne marim tajne stvari – ja nemam ćerku. I molim vas nemojte
izmisliti da sam ja vaš agent.
– Ne, to ne mogu. Oni ne mare naše prijateljstvo, Hasel
bahere. Traže da vas se klonim. Oni ispituju vašu prošlost. Šta
mislite, kako oni ispituju prošlost jednog čoveka?
– Ne znam. Budite oprezni, gospodine Vermolde. Uzmite
im novac, ali im ništa ne dajte za uzvrat. Vi ste izloženi udarci
ma raznih Segura. Samo lažite i čuvajte svoju slobodu. Oni ne
zaslužuju istinu.
– Na koga mislite kad kažete „oni“?
– Na kraljevine, republike, sile. – On iskapi čašu – Moram
da idem da vidim moje bakterije, gosopodine Vermolde.
– Još se ništa ne dešava?
– Hvala bogu ništa. Sve dok se ništa ne dešava sve je mo
guće, slažete li se? Šteta je što su uopšte izmislili lutriju. Gubim
svake nedelje 140.000 dolara i siromah sam čovek.
– Nećete zaboraviti Milin rođendan.
– Možda će izveštaji o meni biti rđavi, i vi nećete želeti da
dođem. Ali zapamtite, sve dok lažete, ne činite nikak vo zlo.
– Uzimam njihov novac.
– Oni nemaju drugog novca osim onoga koji uzimaju od
ljudi kao što smo vi i ja.
58

On gurnu jedno krilo vrata i izgubi se. Dr Haseibaj er se
nikad nije služio izrazima iz morala, to je bilo van područja jed
nog lekara.
Vermold nađe listu članova Kaunti Kluba u Milinoj spava
ćoj sobi. Znao je gde treba da je traži, između stranica poslednje
sveske „Godišnjaka Jahačice“ i romana koji se zvao ,,Bela Ko
bila“ od gospođice ,,Poni“ Tradžers. Upisao se u Kaunti Klub
da bi našao pogodne agente i sad su svi bili tu pred njim, u
dvostruk im redovima, na preko dvadeset stranica. Pogled mu
se zadrža na jednom anglosaksonskom imenu. Vinsent S. Park
man. Možda je to bio Erlov otac. Vermoldu se učini da je sasvim
na mestu da Parkmani ostanu u porodici.
Do trenutka kad je seo da piše šifrovan izveštaj beše oda
brao još dva imena – nekog inženjera Sifuentesa i profesora Lu
isa Sančesa. Profesor je, bez obzira na to ko je bio, izgledao kao
prihvatljiv kandidat za privrednu špijunažu, inženjer je mogao
da pribavlja tehnička obaveštenja, a gospodin Parkman politič
ka. S „Pričama iz Šekspira“ koje su stajale otvorene ispred njega
(odabrao je za svoju šifru „Neka ono što sledi bude srećno“) on
poče da šifruje: „Broj 1 od 25 januara paragraf A počinje regru
tovao sam pomoćnika i dao sam mu oznaku 59200/5/1 stop po
nuđena plata petnaest pezosa mesečno stop paragraf B počinje
molim vas istražite sledeće...
Sve to paragrafisanje izgledalo je Vermoldu rasipanje vre
mena i novca, ali Houtorn mu je rekao da je to bio deo njegove
obuke, isto onako kao što je Mili zahtevala da se sve ono što se
kupi kod nje u radnji uvije u hartiju, pa makar to bila i jedna je
dina stak lena đinđuva. „Paragraf C počinje ekonomski izveštaj
kao što je traženo biće uskoro poslat poštom“.
Sad nije imao da radi ništa drugo sem da čeka na odgovor i
da priprema izveštaj o privredi. To ga je uznemiravalo. Poslao je
Lopesa da kupi sve službene publikacije koje je mogao da nađe o
šećernoj i duvanskoj industriji – to je bila Lopesova prva misija,
i sad je provodio sate čitajući mesne novine da bi označio sva
ki stav koji bi bio pogodan da ga upotrebi profesor ili inženjer;
nije bilo verovatno da je neko u Kingstonu ili u Londonu čitao
59

havanske dnevne listove. U tim loše štampanim stranicama
on pronađe čak i jedan novi svet; možda je u prošlosti suviše
mnogo zavisio od ,,Njujork Tajmsa“ ili „Herald Tribjun“-a da
bi stvorio svoju sliku sveta. Iza ugla kod Vonder Bara jednu de
vojku je neko ubio nožem ,,Mučenica ljubavi“. Havana je bila
puna mučenika jedne ili druge vrste. Jedan čovek je izgubio
sve svoje imanje za jednu noć u Tropikani, onda se popeo na
pozornicu, poljubio jednu crnk inju pevačicu, i najzad pojurio
kolima u luku i utopio se. Jedan drugi čovek vešto se udavio
parom vrpci za cipele. Bilo je i čuda: jedna devica ronila je slane
suze, a sveća upaljena ispred Naše Gospe od Guadalupe gorela
je neobjašnjivo celu nedelju dana, od petka do petka. Iz te slike
nasilja i strasti i ljubavi jedino su bili isk ljučene žrt ve kapetana
Segure – one su patile i umirale bez te velike prednosti da se o
njima piše u štampi.
Pokazalo se da je izveštaj o privredi mučan posao jer Ver
mold nije umeo da kuca s više od dva prsta niti da upotrebljava
tabulator na svojoj mašini. Bilo je potrebno da menja zvanične
statistike za slučaj da nekome padne na um da uporedi ta dva
izveštaja, a ponekad bi zaboravio da je sam promenio cifre. Sa
biranje i oduzimanje su bile uvek njegove slabe tačke. Desetne
zapete bi pobegle sa svog mesta pa je morao da ih lovi uz i niz
desetak redova. To je ličilo na upravljanje minijaturnim kolima
u automatu.
Posle nedelju dana poče da brine zbog toga što odgovori ni
su dolazili. Da nije Houtorn nešto prok ljuvio? Ali ga privremeno
ohrabri jedan poziv iz konzulata, gde mu jedan nabusiti činov
nik pruži zapečaćen omot upućen bez razloga na: gospodina Luk
Peni. Unutra se nalazio još jedan omot koji je bio označen: Henri
Lidbeter. Civilna istražna služba. Treći omot bio je označen sa
59200/5 i sadržavao je tromesečnu platu i troškove u kubanskim
novčanicama. On sve to odnese u banku u Obispou.
– Na kancelariski tekući račun – gospodine Vermolde?
– Ne, ne, lični. – Ali dok je blagajnik prebrojavao on se ose
ćao kao krivac; kao da je proneverio novac kompanije.
60

Glava 2
Prošlo je deset dana, a Vermold ne dobi ni reči. Nije čak

mogao da pošalje ni svoj izveštaj o privredi dok zamišljeni agent
koji je trebalo da ga sastavi ne bude proveren i odobren. U to
dođe vreme za njegov godišnji obilazak trgovaca na malo van
Havane, u Matansasu, Sijenfuegosu, Santa Klari i Santiagu. U
te gradove je odlazio suvim, u svom starom Hilmanu. Pre nego
što je krenuo, on posla, telegram Houtornu. ,,Pod izgovorom da
posećujem podzastupnike za usisivače predlažem da proverim
mogućnosti vrbovanja u luci Matansas, industriskom centru
Santa Klari, pomorskom glavnom štabu Sijenfuegosu i pobu
njeničkom centru Santiagu, proračunati troškovi putovanja
pedeset dolara dnevno“. On poljubi Mili, natera je da mu obeća
da se neće voziti s kapetanom Segurom u njegovom odsustvu, i
odjuri u Vonder Bar na oproštajnu čašu sa dr Haselbaherom.
Jednom godišnje, i uvek sa svog putovanja, Vermold je pisao
svojoj mlađoj sestri koja je živela u Nortemptonu. (Možda mu je
to što je pisao sestri pretstavljalo melem za usamljenost koju je
osećao što je daleko od Mili). Isto tako neizostavno je prilagao
poslednju kubansku marku za svoga sestrića. Dečak je počeo
da skuplja marke kad mu je je bilo šest godina, ali je Vermoldu
nekako izmak lo iz pameti, s obzirom da je vreme prolazilo, da
je njegov sestrić sad već odavno prošao sedamnaestu i da je ve
rovatno pre mnogo godina prestao da skuplja marke. U svakom
slučaju sigurno je bio suviše odrastao za onu vrstu poruke koju
je Vermold zavio oko marke – bila je suviše detinjasta čak i za
Mili, a sestrić je bio nekoliko godina stariji od nje.
,,Dragi Mark“ pisao je Vermold ,,evo nekoliko maraka za
tvoju zbirku: To je sad sigurno prilično velika zbirka. Bojim se
da ove marke nisu baš jako zanimljive. Voleo bih da i mi ovde
61

na Kubi imamo ptice i životinje i leptire kao na markama koje si
mi pokazao iz Gvatemale.
Voli te tvoj ujak.
P. S. Sedim i gledam na more i jako je toplo“.
Svojoj sestri pisao je opširnije. „Sedim pored obale u Si

jenfuegosu, i temperatura iznosi preko trideset stepeni mada
je sunce zašlo pre jednog sata. U bioskopu prikazuju Merlin
Monro, a u luci ima jedan brod koji se zove, prilično čudnova
to ,,Huan Belmonte“. (Sećaš li se zime u Madridu kad smo išli
na borbe s bikovima?) Prvi mašinista – mislim da je on prvi
mašinista – sedi za susednim stolom i pije španski konjak. Ne
ostaje mu da radi išta drugo već da ide u bioskop. Ovo je sigurno
najmirnija luka na svetu. Samo ružičaste žute ulice i nekoliko
cant in a s * i velik i dimnjak rafinerije šećera, i na kraju korovom
zarasle staze ,,Huan Belmonte“. Osećam nejasnu želju da na
njemu plovim s Mili, ali ne znam, aparati za usisivanje prašine
ne idu dobro. Električna struja je suviše nesigurna u ovim ne
mirnim danima. Sinoć se svetlost triput ugasila u Matansanu.
Prviput kad sam bio u kupatilu. Ovo su glupe stvari da ih čovek
piše čak u Nortempton. Nemoj misliti da sam nesrećan. Bilo bi
još mnogo stvari da se kaže o ovome gde smo. Ponekad se bojim
od pomisli da se vratim kući i da idem u pivare i kod Vulvorta
i u restorane sa samoposluživanjem, a sad bih bio starac čak i
kod Vajt Horsa. Sa prvim mašinistom sad sedi devojka – mi
slim da on i u Matansasu ima devojku: sipa joj konjak u grlo
kao što se mačk i sipa lek. Osvetljenje je ovde divno pre zalaska
sunca: dugačak zlatan mlaz i morske ptice kao tamne mrlje na
talasima koji se prelivaju kao kalaj. Velik i beo kip u Paseu ko
ji pri dnevnoj svetlosti liči na kraljicu Viktoriju sad je grudva
pramaterije. Čistaci cipela svi su zat vorili svoje kutije i sklonili
ih ispod naslonjača pod ružičastom kolonadom gde čovek sedi
visoko nad pločnikom kao da je na bibliotekarskim lestvama i
odmara noge na leđima dvaju morskih konjica od bronze, koje
* Kant ina (špan.). – Prim. prev.
62

kao da je ovamo doneo nek i Feničanin. Zašto osećam tak vu če
žnju za domovinom? Možda zato što sam stavio malo para na
stranu i što ću uskoro morati da rešim da odem zauvek. Pitam
se da li će se Mili moći prilagoditi životu koledža za sek retarice
u nekoj sivoj ulici severnog Londona.
Kako je teta Alis i kako je njena čuvena ušna mast? A kako
je stric Edvard? ili je umro? Stigao sam u ono doba života kad
rođaci umiru nezapaženo“.
Vermold plati račun i upita za ime prvog mašiniste palo
mu je na pamet da mora da proveri nekoliko imena pre nego što
stigne kući da bi opravdao svoje troškove.
U Santa Klari njegov stari Hilman ležao je ispod njega kao
neka stara umorna mazga. Nešto se ozbiljno beše pok varilo u
njegovoj utrobi; jedino Mili bi znala šta. Čovek u garaži izjavi
da će popravka trajati nekoliko dana i Vermold reši da produži
za Santiago autobusom. Možda je u svakom slučaju bilo brže
i sigurnije ići na taj način, jer su u pok rajini Orijente, gde su
uobičajeni pobunjenici držali brda, a vladine trupe drumove i
gradove, zastoji u saobraćaju bili česti, a autobusi su bili ređe
zadržavani od privatnih kola.
U Santiago je stigao uveče kad su već nastupali pusti i opa
sni časovi nezvanične zabrane kretanja. Sve radnje na trgu koje
su bile sagrađene prekoputa katedrale bile su zat vorene. Jedan
jedini par žurno promače pored hotela; noć je bila topla i vlažna,
i zelenilo je visilo tamno i teško u bledoj svetlosti prituljenih
svetiljk i. U vratarskoj loži ga pozdraviše s podozrenjem kao da
ga drže za špijuna ove ili one vrste. Vermold se oseti kao varalica
jer je ovo bio hotel pravih špijuna, pravih policiskih obaveštaja
ca i pravih pobunjeničk ih agenata. Nek i pijani čovek besk rajno
je govorio u prljavom baru kao da priča u stilu Gertrude Stein
„Kuba je Kuba je Kuba“.
Vermoldova se večera sastojala od suvog, tankog pegavog
omleta podvrnutih ivica kao stari rukopis i malo kiselog vina.
Dok je večerao, on napisa nekoliko redi na jednoj dopisnici dr
Haselbaheru. Kad god je odlazio iz Havane, uvek je pisao Mili i
dr Haselbaheru, ponekad čak i Lopesu ružne razglednice loših
63

hotela s krstom kod jednog prozora kao u detektivskim romani
ma, u kojima krst pokazuje gde je izvršen zločin. „Kola pok va
rena. Sve veoma mirno. Nadam se da ću se vratiti u čet vrtak“.
Razglednica je kao nek i simptom usamljenosti.
U devet sati Vermold krete da potraži svog trgovca na malo
jer je zaboravio kako su puste ulice u Santiagu kad padne mrak.
Prozorski kapci iza gvozdenih rešetaka bili su zat voreni, i kao
u nekom okupiranom gradu kuće su okretale leđa prolaznici
ma. Jedan bioskop bacao je malo svetlosti, ali nijedan gledalac
ne uđe; po zakonu bioskop je morao biti otvoren, ali nije bilo
verovatno da bi ga neko posetio kad padne mrak osim nekog
vojnika ili policajca. Niz pobočnu ulicu Vermold vide kako pro
lazi jedna vojna patrola.
Vermold sede s trgovcem na malo u jednu malu sobu gde je
bilo jako toplo. Otvorena vrata su gledala na unutrašnje dvori
šte, palmu i kladenac od kovanog gvož đa, ali je vazduh napolju
bio isto tako vreo kao i unutra. Sedeli su jedan naspram drugo
ga u stolicama za ljuljanje. Ljuljali su se jedan prema drugome i
tako stvarali slabu vazdušnu struju.
Trgovina ide loše – ljulj-ljulj – niko u Santiagu ne kupuje
električne aparate – ljulj-ljulj – A zašto i da kupuje? Ljulj-ljulj.
Kao u želji da ilustruje to gledište, električno osvetljenje se uga
si, i oni nastaviše da se ljuljaju u mraku. Pošto su izgubili ritam,
njihove se glave skoro sudariše.
– Oprostite.
– Ja sam kriv. Ljulj – ljulj – ljulj.
Neko zaškripa stolicom u dvorištu.
– Vaša žena? – upita Vermold.
– Ne. Niko. Potpuno smo sami.
Vermold se zaljulja napred, zaljulja se nazad, ponovo na
pred, osluškujući skriveno kretanje u dvorištu.
– Naravno. – To je bio Santiago. U svakoj se kući mogao na
laziti čovek u bekstvu. Bilo je bolje ništa ne čuti, a ne videti ništa
nije bilo teško, čak i onda kad je struja kao preko volje ponovo
došla stvarajući slabu svetlost na spiralnoj niti sijalice.
Na putu za hotel zaustaviše ga dva policajca. Hteli su da
znaju šta je radio napolju tako kasno.
64

– Tek je deset sati – reče on.
– Šta radite na ulici u deset sati?
– Pa nema policiskog časa, zar ne?
Odjednom ga bez opomene jedan od policajaca udari po
licu. Vermold oseti zaprepašćenje mnogo više nego udarac. On
je pripadao klasi koja poštuje zakone; policajci su bili njeni pri
rodni zaštitnici. On stavi ruku na obraz i reče: – Šta vi, za ime
boga, mislite... ? – Drugi policajac ga udari u leđa tako da se on
zatetura po pločniku. Šešir mu pade u prljavštinu u oluku. On
reče: – Dajte mi moj šešir – i oseti kako ga opet guraju. Poče
nešto da priča o britanskom konzulu, a oni ga okrenuše i gur
nuše preko puta tako da je posrnuo. Ovoga puta zaustavi se s
one strane pruge pred jednim pisaćim stolom za kojim je jedan
čovek spavao spustivši glav u na ruke. On se probudi i poče da
viče na Vermolda – njegov najblaži izraz bio je ,,svinja’’.
Vermold reče: – Ja sam britanski podanik, zovem se Ver
mold, adresa mi je Havana – Lamparilja 37. Imam četrdeset i
pet godina, razveden, i želim da telefoniram konzulu.
Čovek koji ga je nazvao svinjom a koji je na ruci nosio ozna
ku narednika reče mu da pokaže pasoš.
– Ne mogu. On je u hotelu, u mojoj torbi. Jedan od onih
koji su ga uhvatili reče sa zadovoljstvom – Nađen na ulici bez
isprava.
– Ispraznite mu džepove – reče narednik. Oni mu izvadiše
novčanik i dopisnicu za dr Haselbahera koju beše zaboravio da
pošalje, i jednu minijaturnu bočicu viskija, Old Grended, koju
je kupio u hotelskom baru. Narednik uze da razgleda bočicu i
dopisnicu.
– Zašto nosite ovu bocu? Šta sadrži? – upita on.
– Šta time mislite?
– Pobunjenici prave granate od boca.
– Sigurno ne od tako malih. – Narednik izv uče čep, omiri
sa i prosu malo na dlan. – Izgleda da je viski – reče on, pređe na
dopisnicu i nastavi: – Zašto ste napravili krst na ovoj slici?
– To je prozor moje sobe.
– Zašto označujete prozor svoje sobe?
65

– Zašto da ne? To je samo – pa, to je nešto što ljudi rade kad
putuju.
– Da li ste oček ivali da vas neko poseti kroz prozor?
– Naravno da nisam.
– Ko je dr Haselbaher?
– Stari prijatelj.
– Da li on dolazi u Santiago?
– Ne.
– Pa zašto onda želite da mu pokažete gde je vaša soba?
On poče da shvata ono što klasa kriminalaca tako dobro
poznaje: nemogućnost da se išta objasni čoveku koji ima vlast.
On reče drsko: – Dr Haselbaher je žena.
– Žena doktor! – uzviknu narednik s neodobrvanjem.
– Doktor filozofije. Veoma lepa žena. – I Vermold napravi
dva luka u vazduhu.
– I ona će doći k vama u Santiago?
– Ne, ne. Ali vi znate kako je to sa ženama, naredniče? Vole
da znaju gde im čovek spava.
– Da li ste vi njen ljubavnik? – Atmosfera se beše malo po
pravila. – To još uvek ne objašnjava zašto lutate noću ulicama.
– Ali, nema zakona...
– Zakona nema, ali pametni ljudi sede kod kuće Izlaze sa
mo smutljivci.
– Nisam mogao spavati misleći na Emu.
– Ko je Ema?
– Dr Haselbaher. Narednik reče polako: – Ovde nešto nije
u redu
To se da nanjušiti. Vi mi ne govorite istinu. Ako volite Emu,
zašto ste onda u Santiagu?
– Njen muž sumnja.
– Ona ima muža? No es muy agrad ab le ** Vi ste katolik?
– Ne.
Narednik uze dopisnicu i ponovo stade da je proučava. –
Krst na prozoru spavaće sobe. Pa ni to nije mnogo pristojno.
Kako će ona to objasniti svom mužu?
* Nije mnogo prijatno (špan.). – Prim. prev.
66

Vermold promisli brzo. – Njen muž je slep.
– Ni to nije pristojno. Nikako nije pristojno.
– Da li da ga opet udarim? – upita jedan policajac.
– Samo polako. Prvo moram da ga ispitam. Koliko vreme
na poznajete tu ženu, Emu Haselbaher?
– Nedelju dana.
– Nedelju dana? Ništa od toga što ste rek li nije pristojno. Vi
ste protestant i preljubnik. Kad ste upoznali tu ženu.
– Upoznao me je kapetan Segura. Narednikova ruka s do
pisnicom ostade u vazduhu.
Vermold začu iza sebe jednog policajca kako guta vazduh.
Niko ne progovori duže vremena.
– Kapetan Segura?
– Da.
– Vi poznajete kapetana Seguru?
– On je prijatelj moje ćerke.
– Pa vi imate i ćerku. Vi ste oženjeni? – On ponovo po
če: – To nije l... – kad ga jedan policajac prek ide. – On poznaje
kapetana Seguru.
– Otkuda mogu znati da govorite istinu?
– Možete mu telefonirati i pitati ga.
– Trebalo bi nekoliko sati da se dobije telefonska veza sa
Havanom.
– Ne mogu da odem iz Santiaga noću. Čekaću vas u hotelu.
– Ili u ćeliji ove stanice.
– Mislim da se kapetan Segura ne bi tome baš obradovao.
Narednik je dugo razmišljao o toj stvari, pretražujući sa
držaj novčanika dok je razmišljao. Onda reče jednom od svojih
ljudi da isprati Vermolda do hotela i da tamo ispita njegov pa
soš (narednik je očigledno mislio da će na taj način spasti svoj
obraz). Dva čoveka kretoše nazad u neprijatnom ćutanju i tek
kad je legao Vermold se seti karte dr Haselbahera koja je ostala
na narednikovom stolu. On pomisli da to nije važno; još uvek je
mogao sutra ujutro da pošalje drugu. Koliko je vremena potreb
no da se shvati da u složenom toku čovečije sudbine sve – pa čak
67

i dopisnice – može pretstavljati jedan deo, i da je lakomisleno
ma šta odbacivati kao nevažno.
Tri dana kasnije Vermold se vrati autobusom u Santa Klaru;
njegov Hilman bio je gotov. Drum za Havanu nije mu stvarao
nikakve probleme.
68

Glava 3
Kad je kasno popodne stigao u Havanu, oček ivalo ga je

mnogo telegrama. Zatekao je i jednu ceduljicu od Mili. ,,Šta
si radio? Ti znaš ko“ (ali on nije znao ko) – navaljuje – ne na
nezgodan način. Dr Haselbaher želi hitno da govori s tobom.
Volim te, P. S. Jašem u Kaunti klubu. Serafinu slikao fotograf iz
novina. Zar to nije slava? Naredi da se ispali počasni plotun“.
Dr Haselbaher je mogao da čeka. Dva telegrama bila su
označena kao hitna.
„Broj 2 od petog marta počinje Paragraf A tragovi Haselba
hera nejasni stop najveća opreznost u bilo kom dodiru i svedite
ih na minimum kraj izveštaja“.
Vincent C. Parkman bio je kao agent odbijen bez okoliše
nja. „Ne ponavljati ne stupati s njim u vezu verovatnoća da već
radi za američku obaveštajnu službu“.
Sledeći telegram – No 1 od 4 marta – glasio je hladno:
„Molimo ubuduće shodno uputstvu držite se jednog predmeta
u jednom telegramu“.
Broj 1 od petog marta bio je više ohrabrujući: „Tragovi pro
fesora Sančesa i inženjera Sifuentesa čisti stop možete ih upo
sliti stop verovatno ljudi njihovog položaja neće tražiti više od
džeparca.
Poslednji telegram delovao je pre suprotno. „Počev od A. O.
vrbovanje 59200/5/1“ – to je bio Lopes
– „primljeno k znanju ali molim uzmite u obzir predložena
plata ispod evropskog proseka treba podići na 25 ponavljam 25
pezosa mesečno kraj izveštaja.
Lopes je vikao odozdo sa stepenica. – To je dr Haselbaher.
– Kažite mu da sam zauzet. Zvaću ga kasnije.
– On kaže da dodjete brzo. Govori čudno.
69

Vermold siđe do telefona. Pre nego što je mogao da progovo
ri, začu jedan uzbuđen i starački glas. Nikad ranije nije pomislio
da je dr Haselbaher star. – Molim vas, gospodine Vermolde...
– Da. Šta je?
– Molim vas da dođete k meni. Nešto se desilo.
– Gde ste?
– U svom stanu.
– Šta to nije u redu, Haselbaheru?
– Ne mogu vam reći preko telefona.
– Jeste li bolesni... povređeni?
– Kad bi samo to bilo sve – reče Haselbaher. – Molim vas
dođite. – Iako je Vermold poznavao Haselbahera godinama, on
nikad nije posetio Haselbaherov dom. Sastajali su se u Vonder
Baru i na Milin rođendan u restoranu, a jednom ga je dr Hasel
baher posetio u Lamparilja Stritu kad je imao visoku tempera
turu. Jednom se ukazala prilika za to i ranije, kad je plakao pred
Haselbaherom dok je sedeo na stolici u Paseu i pričao mu da ga je
Milina majka ostavila i otputovala jutarnjim avionom u Mijami,
ali njihovo prijateljstvo počivalo je bez opasnosti na udaljenosti –
najbliža prijateljstva se uvek mogu najlakše prekinuti. Sad je čak
morao da upita Haselbahera kako da stigne do njega.
– Vi ne znate? – upita začuđeno Haselbaher.
– Ne.
– Molim vas dođite brzo – reče Haselbaher. – Ne želim da
budem sam.
Ali je bilo nemoguće biti brz u ovo doba večeri. Obispo je
bio neprobojno zak rčen saobraćajem, i tek za pola sata Vermold
stiže u neugledni blok zgrada gde je stanovao Haselbaher, dva
naestospratnicu od svetlog kamena. Pre dvadeset godina ona je
bila moderna, ali nova arhitektura od betona i čelika na zapadu
ju je nadmašila i zamračila. Pripadala je dobu stolica od čeličnih
cevi i prvo što je Vermold video kad ga je dr Haselbaher pustio
unutra bila je jedna takva stolica. To, i još jedna litografija nekog
grada na Rajni.
Dr Haselbaher – isto kao i njegov glas – odjednom beše
ostario. Nije to bilo pitanje boje. Ta izborana i purpurno crvena
70

koža nije mogla da se promeni više nego kornjačina kora, i ništa
nije moglo više izbeliti njegov u kosu nego što je to vreme uči
nilo. Ali se izraz beše promenio: njegov celokupan životni stav
bio je nasilno izmenjen: dr Haselbaher više nije bio optimista.
On reče ponizno: – Lepo je od vas što ste došli, gospodine Ver
molde. – Vermold se seti dana kad ga je starac odveo iz Pasea i
napio ga u Vonder Baru, neprestano mu pričajući i umrtvljujući
bol alkoholom i smehom i neodoljivom nadom. On upita: – Šta
se desilo, Haselbahere?
– Uđite – reče dr Haselbaher.
Dnevna soba bila je sva ispreturana, kao da je neko zlona
merno dete vršljalo između stolica od čeličnih cevi, otvaralo ovo,
prevrnulo ono, lupalo ili ostavljalo na miru stvari po diktatu ne
kog nerazumnog nagona. Jedna fotografija grupe mladića s piv
skim kriglama u ruci bila je izvađena iz okvira i pocepana. Jedna
reprodukcija u boji još je visila na zidu iznad sofe, na kojoj je
jedan od tri jastuka bio rasporen. Sadržina ormana – stara pisma
i računi – bila je pobacana po podu, a uvojak svetloplave kose
uvezan crnom vrpcom ležao je kao izbačena riba usred nanosa.
– Zašto? – upita Vermold.
– To nije tako važno – reče Haselbaher – ali dođite ovamo.
Mala soba koja je bila pret vorena u labaratorijum, sada je
bila ponovo pret vorena – u haos. Gasni plamičak još je goreo
usred ruševina. Dr Haselbaher ga ugasi. On podiže jednu epru
vetu; sadržina je bila prosuta u lavabo. On reče. – Vi to nećete
razumeti. Pokušavao sam da napravim kulturu – nije važno
čega. Znao sam da od toga ništa neće ispasti. To je bio samo
san. – On umorno sede na visoku stolicu od čeličnih cevi za
podešavanje visine, koja se odjednom spusti pod njegovom te
žinom. Haselbaher pade na pod. Neko uvek ostavlja koru od
banane na poprištu tragedije. Haselbaher se diže i otrese praši
nu s pantalona.
– Kad se to desilo?
– Neko mi je telefonirao – poziv bolesniku. Osećao sam da
tu nešto nije u redu, ali sam morao ići. Nisam mogao da riziku
jem da ne odem. Kad sam se vratio, zatekao sam ovo.
71

– Ko je to učinio?
– Ne znam. Pre nedelju dana posetio me je nek i tip, Stra
nac. Želeo je da mu pomognem. Nije to bio lekarski posao. Od
bio sam. Pitao me je da li su moje simpatije za Istok ili Zapad.
Pokušao sam da se našalim i rekao sam da su u sredini. – Hasel
baher reče optuživačk i: – Samo pre nekoliko nedelja i vi ste mi
postavili isto pitanje.
– Samo sam se šalio, Haselbahere.
– Znam. Oprostite mi. Najgore što čine je to što sve stvari
prave sumnjivim.
On se zagleda u lavabo. – Jedan detinjasti san. Ja to znam,
naravno. Fleming je otk rio penicilin u slučajnom nadahnuću.
Ali u slučaju treba da bude nadahnuća, jedan stari drugorazred
ni lekar nikad ne bi doživeo takav slučaj, ali njih se ne tiče – zar
ne? – to što sam ja hteo da sanjam.
– Ne razumem. Šta se krije iza toga? – Nešto političk i? Ka
kve narodnosti je bio taj čovek?
– Govorio je engleski kao ja, s naglaskom. U današnje vre
me ljudi po celom svetu govore s raznim naglascima.
– Da li ste telefonirali policiji?
– Koliko ja znam – reče Haselbaher – on je bio policija.
– Jesu li nešto uzeli?
– Da. Neke hartije.
– Važne?
– Nije trebalo da ih čuvam. One su od pre više od trideset
godina. Kad je čovek mlad, lako se upetlja u nešto. Ničiji život
nije potpuno čist, gospodine Vermolde. Ali ja sam mislio da je
prošlost prošlost. Bio sam suviše velik i optimista. Vi i ja nismo
kao ovdašnji svet – mi nemamo ispovedionicu gde možemo da
zakopamo rđav u prošlost.
– Vi sigurno imate neku pretstav u – šta će sada da urade?
– Možda će mi otvoriti karton – reče Haselbaher. – Moraju
da se prave važni. Možda će me na kartonu proizvesti za atom
skog naučnika.
– Zar ne možete ponovo da počnete sa svojim eksperimen
tom?
72

– Oh, da. Da, mislim da mogu. Ali, vidite, nikad u njega
nisam verovao, a sad je otišao u odvodnu cev.
– On otvori slavinu da opere lavabo. – Samo bi me potsećao
na sve ovo đubre. Ono je bio san, ovo je zbilja.
– Nešto je ličilo kao parčence otrovne gljive i beše se zagla
vilo u odvodnoj cevi. On ga gurnu prstom. – Hvala vam što ste
došli, gospodine Vermolde. Vi ste pravi prijatelj.
– Tako malo mogu da učinim u ovom slučaju.
– Pustili ste me da se izgovorim. Sad mi je bolje. Jedino se
bojim zbog onih hartija. Možda su slučajno nestale. Možda sam
ih prevideo negde u ovoj zbrci.
– Pustite me da vam pomognem u traženju.
– Ne, gospodine Vermolde. Ne bih želeo da vidite nešto če
ga se stidim.
Oni popiše zajedno dve čaše u ruševinama sobe za boravak,
a zatim Vermold ode. Dr Haselbaher je klečao ispod reproduk
cije u boji i čistio pod sofom. Pošto zalupi kola, Vermold oseti
kako oko njega šuška krivica kao miš u zat voreničkoj ćeliji. Mo
žda će se njih dvoje uskoro privići jedno na drugo, i krivica će
doći da mu jede iz ruke. Ljudi slični njemu radili su to isto, ljudi
koji su dozvolili da ih vrbuju dok su sedeli u klozetu, koji su
otvarali hotelska vrata tuđim ključem, i koji su primali uputstva
pisana tajnim mastilom i novom šifrom iz Lembovih ,,Priča iz
Šekspira“. Ali je postojala i druga strana cele šale, strana na ko
joj je bila žrt va.
Zvona su zvonila u Santo Kristo, golubovi su uzletali s kro
va u zlatno veče i kružili nad prodavnicama srećaka na O’Reli
Stritu i na obalama Obispoa; reka dečaka i devojčica, koji se
skoro nisu razlikovali u polu isto kao ni ptice, izlazila je iz škole
Četrdeset Mučenika u crnim i belim uniformama, i s malim
crnim đačk im torbama. Njihove godine razdvajale su ih od od
raslog sveta broja 59200, a njihova lakovernost bila je drugog
kvaliteta. Mili će se uskoro vratiti, pomisli on s nežnošću. Bio
je srećan što je ona još uvek prihvatala bajke: o devici koja je
rodila dete, o slikama koje plaču ili govore reči ljubavi u mraku.
Houtorn i njegova vrsta ljudi bili su isto tako lakoverni, ali ono
73

što su oni gutali bila su jeziva priviđenja, žalosno-smešne priče
iz naučno-fantastičnih romana.
Šta vredi što igra igru na pola srca? Pa neka im da bar nešto
u čemu će uživati za svoj novac, nešto što će staviti u svoju ar
hiv u i što će biti bolje nego izveštaj o privredi. On brzo skicira:
,,Broj 1 od 8 marta Paragraf A počinje prilikom mog nedavnog
puta u Santiago čuo sam iz nekoliko izvora pomene o velik im
vojnim uređajima koji se grade u planinama pok rajine Orijenta
stop građevine suviše velike da bi bile građene s ciljem da drže
malobrojne pobunjenike stop priče o čišćenjima velik ih raz
mera u planinama pod maskom šumskih požara stop seljaci iz
raznih sela naterani da prevlače kamenje paragraf B počinje u
baru hotela u Santiagu sreo španskog pilota Kubanske avionske
kompanije prilično napitog stop pričao da je primetio pri letu
Havana-Santiago velike betonirane površine suviše velike za
bilo kakve zgrade paragraf C 59200/5/3 koji me je pratio u San
tiago preduzeo je opasnu misiju blizu glavnog štaba u Bajamu i
nacrtao čudne sprave pri prenosu u šumu stop crteži poslati po
štom paragraf D imam li vaše odobrenje da mu platim nagradu
zbog ozbiljnih opasnosti pri njegovoj misiji i da na neko vreme
obustavim rad na izveštaju o privredi zbog uznemirujuće i bitne
važnosti izveštaja iz Orijenta paragraf E imate li proveru Raula
Dominguesa pilota Kubanske kompanije za koga predlažem da
se vrbuje kao 59200/5/4“.
Vermold je veselo šifrirao. Nikad nisam verovao da se
ovakve sposobnosti kriju u meni, pomisli on. Njegovo dobro
raspoloženje obuhvati čak i Čarlsa Lemba. Za svoj stav odabra
stranicu 217, red 12: ,,Ali ja ću pov ući zavesu i pokazati sliku.
Zar to nije dobro učinjeno?“
Vermold pozva Lopesa iz radnje. On mu predade dvadeset
i pet pezosa i reče: – Ovo je vaša prva mesečna plata unapred. –
Suviše je dobro poznavao Lopesa da bi oček ivao zahvalnost za
dodatak od pet pezosa, ali je ipak bio pomalo iznenađen kad je
Lopes rekao: – Trideset pezosa bi bila plata dovoljna za život.
– Kako to mislite ,,plata dovoljna za život“? Agencija vam i
onako vrlo dobro plaća.
74

– Ovo će označiti puno posla – reče Lopes.
– Značiće, kako da ne? Kak vog posla?
– Ličnih usluga.
– Kak vih ličnih usluga?
– To očigledno mora biti velik i posao, inače mi ne biste pla
tili dvadeset i pet pezosa. – Vermold nikad nije bio u stanju da
pobedi u prepirkama finansiske prirode s Lopesom.
– Hoću da mi iz radnje donesete jedan Atomski usisivač –
reče Vermold.
– Imamo samo jedan u radnji.
– Hoću da ga donesete ovamo.
Lopes uzdahnu. – Je li to lična usluga?
– Da.
Kad je ostao sam, Vermold rastavi usisivač na sastavne
delove. Onda sede za pisaći sto i poče da pravi niz pažljivih cr
teža. Kad se zavalio posmatrajući crteže raspršivaća koji je bio
odvojen od držača za crevo, mlaznjaka, završetka cevi i cevi na
izvlačenje, on se upita da nisam možda otišao suviše daleko?
Onda shvati da je zaboravio da prikaže razmere. On pov uče cr
tu i obeleži je: jedan palac znači tri stope. Onda, da bi to bolje
prikazao, nacrta čoveka visokog dva palca ispod cevi. Lepo ga
obuče u tamno odelo i dade mu šešir i kišobran.
Kad se je Mili te večeri vratila kući, on je još bio zauzet
pisanjem svog prvog izveštaja dok mu je velika mapa Kube bila
raširena na pisaćem stolu.
– Šta radiš, tata?
– Pravim prvi korak u novoj karijeri.
Ona pogleda preko njegovog ramena. – Hoćeš li da posta
neš pisac?
– Da, uobraženi pisac.
– Hoće li ti to doneti mnogo novca?
– Osrednji prihod, Mili, ako budem obratio pažnju i redov
no pisao. Imam nameru da sastavljam eseje kao što je ovaj svake
subote uveče.
– Hoćeš li se proslaviti?
– Sumnjam. Za razliku od ostalih pisaca, ja ću sve svoje
zasluge prepustiti duhovima.
75

– Duhovima?
– Tako nazivaju one koji obavljaju posao dok pisac uzima
honorare. U mom slučaju ja ću obaviti stvarni posao a duhovi
ma ću pripisati zaslugu.
– Ali ti ćeš dobiti honorar?
– Oh, da.
– Smem li onda da kupim par mamuza?
– Naravno.
– Osećaš se dobro, oče?
– Nikad se nisam osećao bolje. Verovatno si osetila još kako
veliko olakšanje kad si potpalila Tomasa Erla Parkmana mla
đeg.
– Zašto to sad pominješ, oče? To je bilo odavno.
– Zato što ti se zbog toga divim. Zar ne bi to mogla ponovo
da učiniš?
– Naravno da ne bih. Sad sam suviše odrasla za to. Osim
toga, dečaka nema u starijim razredima. Još nešto, oče. Smem li
da kupim pljosku za jahanje?
– Razume se. Oh, čekaj. Šta ćeš da sipaš u nju?
– Limunadu.
– Budi dobra devojčica i dodaj mi čist tabak hartije. Inže
njer Sifuentes je blagoglagoljiv čovek.
76

MEĐUZBIVANJE U LONDONU
– Jeste li dobro leteli? – upita šef.

– Malo smo se tresli iznad Azora – reče Houtorn. Ovoga
puta nije imao vremena da presvuče sivo tropsko odelo; poziv
mu je hitno došao u Kingston, a na londonskom aerodromu su
ga čekala kola. Stajao je što je bliže mogao uz radijator, ali s vre
mena na vreme nije mogao da se uzdrži a da ne zadrhti.
– Kak vo je to čudno cveće koje nosite?
Houtorn ga beše potpuno zaboravio. On podiže ruku do
rupice na kaputu.
– Izgleda kao da je nekad bila orhideja – reče šef s negodo
vanjem.
– Panameriken nam ga je dao sinoć s večerom – objasni
Houtorn. On izv uče uvenuli cvet slezove boje i spusti ga u pe
peljaru.
– S večerom? Šta im sve ne pada na pamet – reče šef. – To
sigurno nije baš mnogo poboljšalo večeru. Ja lično mrzim orhi
deje. Dekadentne stvari. Beše neka ličnost, zar ne, koja je nosila
zelene orhideje?
– Zadenuo sam je u rupicu samo da bih napravio mesta na
poslužavniku s večerom. Bio je pretrpan toplim kolačima i šam
panjcem i slatkom salatom i supom od paradajza i piletinom i
sladoledom ...
– Kakva užasna mešavina. Treba da letite britanskim avi
onima.
– Niste mi ostavili dovoljno vremena, gospodine, da bih
mogao da rezervišem mesto.
– Pa, stvar je prilično hitna. Vi znate da je naš čovek u Ha
vani slao u poslednje vreme prilično uznemirujuće izveštaje.
– On je dobar čovek – reče Houtorn.
77

– Ja to ne poričem. Želeo bih da ih imamo više kao što je
on. Ono što ne mogu da razumem je to kako da Amerikanci
nisu tamo ni na šta nabasali.
– Jeste li ih pitali, gospodine?
– Naravno da nisam. Ja nemam poverenja u njihov u opre
znu ćutljivost.
– Možda ni oni nemaju poverenja u našu.
– Ti crteži – da li ste ih ispitali? – reče šef.
– Ja se u to mnogo ne razumem, gospodine. Od-: mah sam
ih poslao.
– Pa, pogledajte ih sad dobro.
Šef raširi crteže preko pisaćeg stola. Houtorn preko volje
napusti radijator i odmah ga prođe jeza.
– Šta vam je?
– Juče je temperatura u Kingstonu bila skoro trideset i pet
stepeni.
– Krv vam se razređuje. Malo zime će vam dobro činiti. Šta
mislite o njima?
Houtorn se zagleda u crteže. Oni su ga potsećali na – nešto.
Bio je obuzet, nije znao zašto, nekom čudnom nelagodnošću.
– Sećate se izveštaja koji je došao s njima – reče šef. – Izvor
je bio crta tri. Ko je on.
– Mislim da će to biti inženjer Sifuentes, gospodine!
– Pa, čak su i njega zbunili. Sa svim njegovim tehničk im
znanjem. Te mašine su bile transportovane kamionima iz glav
nog štaba u Bajamu do početka šume. Onda su ih preuzele ma
zge. Glavni pravac su te neobjašnjive betonske platforme.
– Šta kaže ministarstvo vazduhoplovstva, gospodine?
– Zabrinuti su, veoma zabrinuti. A i zainteresovani, naravno.
– A šta je s atomskim istraživačima?
– Još im nismo pokazali crteže. Vi znate kak vi su to ljudi.
Oni će kritikovati sve pojedinosti i kazaće da je cela ta stvar ne
pouzdana, da je cev neproporcionalna, ili da je okrenuta naopa
ko. Mi ne možemo oček ivati da će jedan agent, koji crta po seća
nju, tačno izraditi svak i detalj. Ja hoću fotografije, Houtorne.
– Vi mnogo tražite, gospodine.
78

– Moramo ih dobiti. Po bilo koju cenu. Znate li šta mi je
rekao Savedž? Mogu vam reći da sam od toga celu noć sanjao
gadne snove. Rekao je da ga jedan crtež potseća na džinovski
aparat za usisivanje prašine.
– Aparat za usisavanje prašine! – Houtorn se naže i ponovo
poče da posmatra crteže i ponovo se strese od hladnoće.
– Drhti vam se od toga, zar ne?
– Ali to je nemoguće, gospodine. – Osećao je kao da moli
za svoju sopstvenu karijeru. – To ne može da bude aparat za
usisivanje prašine, gospodine. Ni u kom slučaju.
– Vraška stvar, a? – reče šef. – Genijalnost, jednostavnost,
đavolska mašta s kojom je sve to zamišljeno. – On skide crni
monokl, i na njegovo detinjski plavo oko pade svetlost pa se od
bi i zaigra na zidu nad radijatorom. – Vidite, ovaj ovde je šest
puta viši od čoveka. Kao nek i džinovski raspršivač. A ovo – na
šta vas to potseća?
Hautorn nesrećno odgovori: – Na dvostruki završetak cevi.
– Šta je to dvostruk i završetak cevi?
– Ponekad se nalazi na aparatima za usisivanje prašine.
– Opet aparat za usisivanje prašine. Houtorne, verujem da
smo možda naišli na nešto tako veliko da će hidrogenska bom
ba postati konvencionalno oružje.
– Je li to poželjno, gospodine?
– Naravno da jeste. Niko se ne plaši konvencionalnog oružja.
– Šta vam je na umu, gospodine?
– Ja nisam naučnik – reče šef – ali pogledajte na ovaj velik i
tenk. Sigurno je visok približno kao drveće u šumi. Ogromna
razjapljena usta, pa ona cev – naš čovek ju je samo naznačio.
Po onome što znamo, ona može da se produži za čitave milje
– od planine pa čak do mora, možda. Znate, kažu da Rusi rade
na sličnoj zamisli – nešto što ima veze sa sunčanom energijom
isparavanjem mora. Ja ne znam šta je sve to, ali znam da je to
Velika stvar. Kažite našem čoveku da su nam fotografije neop
hodno potrebne.
– Ne vidim kako bi on mogao da se približi dovoljno ...
– Neka iznajmi avion i nek zaluta nad tim područjem. Ne
lično on, naravno, već crta tri ili crta dva. Ko je crta dva?
79

– Profesor Sančes, gospodine. Ali njega će oboriti. Imaju
patrolne avione koji stalno krstare nad celim tim krajem.
– Imaju, znači imaju?
– Radi otk rivanja pobunjenika.
– Tako kažu. Znate, ja prosto nešto sumnjam, Houtorne.
– Da, gospodine?
– Da pobunjenici ne postoje. Oni su potpuno izmišljeni. To
pruža vladi potreban izvor da bi zavela strogu kontrolu nad tim
područjem.
– Nadam se da imate pravo, gospodine.
– Bilo bi bolje za sve nas – reče šef razdragano da nemam
pravo. Bojim se tih stvari, Houtorne, bojim ih se. – On stavi
monokl, i svetlost se izgubi sa zida. – Houtorne, kad ste bili ovde
poslednji put, jeste li razgovarali s gospođicom Dženk inson o
sek retarici 59200 crta 5?
– Da, gosopdine. Ona nije imala odgovarajuću ličnost, ali je
mislila da bi jedna devojka po imenu Beatris mogla da posluži.
– Beatris? Kako mrzim sva ta lična imena. Završila obuku?
– Da.
– Došlo je vreme da našem čoveku u Havani pošaljemo ne
koga kao pomoć. To sve je suviše velik i posao za jednog neuve
žbanog agenta koji nema pomoćnika. Bolje bi bilo da s njom
pošaljete i jednog radiotehničara.
– Zar ne bi bilo bolje da najpre ja odem do njega da ga pose
tim? Mogao bi da pogledam kako stvari stoje i da porazgovaram
s njim.
-– Nije sigurno, Houtorne. Sad ne smemo rizikovati da ga
izbacimo. Radiom on može da uspostavi direktnu vezu s Lon
donom. Ne volim tu vezu preko konzulata, a ni oni je ne mare.
– A njegovi izveštaji, gospodine?
– Moraće da organizuje neku kurirsku službu do Kingsto
na. Preko nekoga od njegovih trgovačk ih putnika. Pošaljite mu
instrukcije po sek retarici. Jeste li je videli?
– Nisam, gospodine.
– Odmah je posetite. Uverite se da li je ona pravi tip. Spo
sobna da uzme na sebe tehničk i deo posla. Moraćete je upoznati
80

s poslovanjem u toj radnji. Njegova stara sek retarica će morati
da ide. Razgovarajte s A.O. o jednoj razumnoj penziji dok ne
dođe redovno vreme za njeno penzionisanje.
– Da, gospodine – reče Houtorn. – Mogu li još jednom da
pogledam crteže?
– Izgleda da vas ovaj jedan mnogo zanima. Šta mislite o
njemu?
– Izgleda – reče turobno Houtorn – kao prek idač.
Kad je bio na vratima, šef ponovo progovori: – Znate, Ho
utorne, za ovo vam mnogo dugujemo. Jednom su mi rek li da vi
ne znate da ocenjujete ljude, ali ja sam branio svoje mišljenje.
Dobro ste to izveli, Houtorne.
– Hvala vam, gospodine. – Ruka mu je bila na kvaci.
– Houtorne.
– Da, gospodine?
– Da li ste našli onu beležnicu od jednog penija?
– Ne, gospodine.
– Možda će je naći Beatris.
81

82

TREĆI DEO
Glava 1
To nije bila noć koju bi Vermold mogao da zaboravi. Beše

odabrao Tropikanu da tamo odvede Mili na njen sedamnaesti
rođendan. Bila je to čednija kuća od Nešenela uprkos sobama za
rulet, kroz koje je posetilac prolazio pre nego što bi stigao u ka
bare. Pozornica i podijum za igranje bili su pod vedrim nebom.
Horistk inje su se pokazivale na visini od dvadeset stopa među
velik im palmama dok su ružičasti i ljubičasti reflektori brisali
po podu. Jedan čovek u svetloplavom večernjem odelu pevao je
na angloameričkom o Parizu. Onda klavir pomeriše u žbunje, a
igračice se spustiše kao nezgrapne ptice s grana.
– Ovo je kao Ardenska Šuma – reče Mili uzbuđeno. Duenja
nije bila prisutna: izgubila se posle prve čaše šampanjca.
– Mislim da u Ardenskoj Šumi nije bilo palmi. Ni igračica.
– Ti si tako prozaičan, tata.
– Voliš Šekspira? – upita dr Haselbaher.
– Oh, Šekspira ne – tu je suviše poezije. Znate ono: „Ulazi
kurir: ‘Moj gospodar Vojvoda napreduje s desna’. Prema tome
radosnog srca idemo u borbu!“
Je li to Šekspir?
– Liči na Šekspira.
– Kak ve to gluposti govoriš, Mili?
– Ali Ardenska Šuma je ipak Šekspir, čini mi se – reče dr
Haselbaher.
83

– Da, ali ja sam ga čitala jedino u Lembovim ,,Pričama iz
Šekspria“. On je izbacio sve poruke i podvojvode i poeziju.
– To vam daju u školi?
– Oh ne, našla sam jedan primerak u tatinoj sobi.
– Vi čitate Šekspira u tom obliku, gospodine Vermolde? –
upita dr Haselbaher pomalo iznenađen.
– Oh ne, ne. Naravno da ne. Ustvari sam to kupio Mili.
– Pa zašto si onda pre nek i dan bio tako ljut kad sam ga
uzela?
– Nisam bio ljut. Samo ne volim da preturaš po ... stvarima
koje te se ne tiču.
– Ti govoriš kao da sam ja nek i špijun – reče Mili.
– Draga Mili, molim te nemoj da se svađaš na svoj rođen
dan. Ti zanemaruješ dr Haselbahera.
– Zašto ste tako ćutljivi, dr Haselbahere? – upita Mili ispi
jajući drugu čašu šampanjca.
– Jednog dana moraš mi pozajmiti Lembove ,,Pri-: če iz
Šekspira“, Mili. I meni je Šekspir težak. – Nek i veoma mali čo
vek u jako uskoj uniformi mahnu prema njihovom stolu.
– Vi niste zabrinuti, zar ne, dr Haselbahere?
– Zašto bih bio zabrinut, draga Mili, na tvoj rođendan? Iz
uzev, naravno, zbog godina.
– Je li sedamnaest godina tako mnogo?
– Za mene su prošle tako brzo.
Čovek u tesnoj uniformi stajao je pored njihovog stola i kla
njao se. Lice mu je bilo rošavo i izjedeno kao stubovi na morskoj
obali. Nosio je stolicu koja je bila skoro isto toliko velika kao i on.
– Tata, ovo je kapetan Segura.
– Smem li da sednem? – On se smesti između Mili i dr Ho
selbahera i ne sačekavši Vermoldov odgovor i reče: – Veoma se
radujem što mogu da upoznam Milinog oca. – Govorio je neu
siljeno, drsko, i brzo tako da čovek nije imao vremena ni da se
naljuti, a on mu je već pružao nov povod da se oseća neprijatno.
– Upoznajte me sa svojim prijateljem, Mili.
– Ovo je dr Haselbaher.
Kapetan Segura se nije osvrtao na dr Haselbahera već napu
ni Milinu času. On pozva kelnera. – Donesite još jednu bocu.
84

– Mi baš polazimo, kapetane Segura – reče Vermold.
– Gluposti. Vi ste moji gosti. Tek je prošla ponoć. Vermol
dov rukav zakači čašu. Ona pade i razbi se
baš kao i rođendanska zabava. – Kelnere, drugu čašu. – Se
gura poče tiho da pev uši ,,Ruža koju sam ubrao u bašti“ nag
nuvši se prema Mili i okrenuvši leđa dr Haselbaheru.
– Vi se vrlo rđavo ponašate – reče Mili.
– Rđavo? Prema vama?
– Prema svima nama. Ovo je moj rođendanski prijem, i pri
jem mog tate, a ne vaš.
– Vaš sedamnaesti rođendan? Onda sigurno morate biti
moji gosti. Pozvaću neke igračice za naš sto.
– Ne želim nikak ve igračice – reče Mili.
– Jesam li u nemilosti?
– Da.
– Ah, – reče on s uživanjem – to je zbog toga što danas
nisam došao pred školu da vas povezem. Ali, Mili, ponekad mo
ram prvo da obavim policiski posao. Kelnere, kažite dirigentu
da otsvira „Srećan vam rođendan“.
– Ne radite to – reče Mili. – Kako možete da budete tako –
tako vulgarni?
– Ja? Vulgaran? – Kapetan Segura se srećno smejao.
– Ona je jedan mali šaljivdžija – reče on Vermoldu. – I ja
volim da se šalim. Zbog toga se nas dvoje tako dobro slažemo.
– Pričala mi je da imate tabakeru napravljenu od ljudske
kože.
– Kako me ona zbog toga zadirkuje. Rekao sam joj da bi
njena koža bila divna ...
Dr Haselbaher naglo ustade. On reče: – Idem da posma
tram rulet.
– On me ne mari? – upita kapetan Segura. – Možda je on
stari obožavalac Mili? Veoma stari obožavalac, ha, ha!
– On je stari prijatelj – reče Vermold.
– Ali vi i ja, gospodine Vermolde, znamo da ne postoji ne
što kao prijateljstvo između muškarca i žene.
– Mili još nije žena.
85

– Vi govorite kao otac, gospodine Vermolde. Nijedan otac
ne poznaje svoju ćerku.
Vermold pogleda na šampanjsku bocu i glav u kapetana Se
gure. Bio je u ozbiljnom iskušenju da ih dovede u dodir. Za jed
nim stolom odmah iza kapetana jedna mlada žena koju nikada
ranije nije video klimnu mu ohrabrujući glavom. On dodirnu
šampanjsku bocu, a ona ponovo klimnu. Bila je sigurno isto
toliko pametna koliko i lepa kad je tako tačno pročitala njego
ve misli. Zavideo je njenom društvu, dvojici pilota iz avionske
kompanije K.L.M. i jednoj stjuardesi.
– Hajde da igramo, Mili – reče kapetan Segura – i da mi
pokažete da mi je oprošteno.
– Neću da igram.
– Kunem vam se da ću vas sutra čekati pred manastirskim
vratima.
Vermold napravi jedan pok ret koji je govorio: ,,Ne mogu
više da izdržim. Pomozite mi“. Devojka ga je ozbiljno posma
trala. Činilo mu se da devojka razmišlja o celoj situaciji i da će
svaka odluka koju bude donela biti krajnja i tražiti neposrednu
akciju. Ona nali malo sode u svoj viski.
– Hajdemo, Mili. Ne smete mi pok variti zabav u!
– Ovo nije vaša zabava. Ovo je tatina zabava.
– Tako dugo se ljutite. Vi morate razumeti da ponekad mo
ram da dam prednost radu ispred moje drage male Mili.
Devojka iza kapetana Segure okrete sifon.
– Ne, – reče instinktivno Vermold. – Ne. Grlić sifona bio je
uperen na vrat kapetana Segure. Devojčin prst bio je spreman
za dejstvo. Njega zabole što ga je svak mogao gledati s tak vim
prezrenjem. On reče: – Da. Molim. – Devojka pritisnu sifon.
Mlaz sode zašišta po vratu kapetana Segure i poteče mu niz
okovratnik. Glas dr Haselbahera povika ,,Bravo“ preko stolova.
Kapetan Segura povika: – Con o *.
Oprostite reče mlada žena. – Imala sam nameru da je si
pam u moj viski. – Vaš viski!
* Veoma pog rdan izraz na španskom. – Prim. prev.
86

– Penušavi Heg – reče devojka. Mili se zak ikota.
Kapetan Segura se kruto pok loni. Nije se moglo zak ljučiti
koliko je opasan po njegovoj veličini isto kao što se nije moglo
proceniti jako piće.
Dr Haselbaher reče: – Vaš sifon je prazan, gospodo, dozvo
lite mi da vam nađem drugi. – Holanđani za stolom nelagodno
su se došaptavali.
– Mislim da mi ne bi trebalo poveriti još jedan – reče de
vojka.
Kapetan Segura iscedi osmeh. Smeh kao da je dolazio sa
pogrešnog mesta, kao kad pukne pasta za zube. On reče: – Prvi
put sam udaren s leđa. Radujem se što je to bila žena. Beše se
sjajno pribrao; voda mu je još curila s kose, a okovratnik mu je
bio vlažan. On reče: – Ako se to dogodi drugiput, mogao bih da
vam ponudim revanš, ali sam već zakasnio u kasarnu. Nadam
se da ću vas ponovo videti?
– Ostajem ovde – reče devojka.
– Na letovanju?
– Ne. Poslom.
– Ako budete imali bilo kakve neprilike s dozvolom – reče
on dvosmisleno – morate doći k meni. Laku noć, Mili. Laku
noć, gospodine Vermolde. Kazaću kelneru da ste moji gosti, Po
ručite što želite.
– Izašao je časno.
– I udarac je bio častan.
– Udariti ga šampanjskom flašom bilo bi malo preterano.
Ko je on?
– Mnogi ljudi ga nazivaju Crvenim lešinarom.
– On muči zat vorenike – reče Mili.
– Rek la bih da smo se sprijateljili, on i ja.
– Ne bih baš bio siguran u to – reče dr Haselbaher.
Oni spojiše stolove. Dva pilota se pok loniše i izrekoše neiz
govorljiva imena. Dr Haselbaher reče Holanđanima s užasom:
– Vi pijete koka-kolu?
– To je propis. Odlazimo u pola četiri za Montreal.
Vermold reče: – Ako kapetan Segura plaća, hajde da popi
jemo još šampanjca. I koka-kolu.
87

– Mislim da više ne bih mogao da pijem kokakolu, a, Han
se?
– Mogao bih da popijem jedan Bols – reče mlađi pilot.
– Ne možete piti Bols – reče stjuardesa ozbiljno – pre Am
sterdama.
Mladi pilot prošaputa Vermoldu: – Hoću da je uzmem za
ženu.
– Koga?
– Gospođicu Pfank – ili tako nekako.
– Zar ona neće?
– Neće.
Stariji Holanđanin reče: – Ja imam ženu i troje dece. – On
otkopča džep na grudima. – Imam ovde njihove fotografije.
Pruži Vermoldu fotografiju u boji jedne devojke u uskom
žutom džemperu i kupaćim gaćicama kako učvršćuje klizaljke.
Na džemperu je pisalo ,,Mamba Klub’, a ispod slike Vermold
pročita: ,,Garantujemo vam odličnu zabav u. Pedeset lepih de
vojaka. Nećete biti sami“.
– Mislim da ovo nije ta sika – reče Vermold. Mlada žena
koja je imala kestenjastu kosu, koliko je mogao da vidi pod re
flektorima Tropikane koji su stvarali zabunu, i kestenjaste oči,
reče: – Hajde da igramo.
– Ne znam dobro da igram.
– Pa to ne mari, zar ne?
On poče da se okreće s njom. Ona reče: – Vidim šta mislite.
To treba da bude rumba. Je Ji to vaša ćerka?
– Da.
– Veoma je lepa.
– Jeste li baš sad stigli?
– Da. Članovi posade su hteli da se malo razonode! pa sam
im se pridružila. Ne poznajem ovde nikoga. – Njena glava stiza
la mu je do brade pa je dobro osećao miris njene kose; dodirivala
mu je usta dok su se okretali. Bio je nekako razočaran time što
je nosila burmu. Ona reče: – Ja sam Severn. Beatris Severn.
– Ja sam Vermold.
– Onda sam ja vaša sek retarica – reče ona.
88

– Šta hoćete time da kažete? Ja nemam sek retarice.
– Oh, imate. Zar vam nisu javili da dolazim?
– Ne. – Nije morao da pita ko su „oni“.
– Ali ja sam lično poslala telegram.
– Stigao je jedan prošle nedelje – ali ga nisam mogao uhva
titi ni za glav u ni za rep.
– Koje je vaše izdanje Lembovih Priča?
– „Evrimen“.
– Dovraga. Dali su mi pogrešno izdanje. Verujem da je tele
gram stvarno bio prilična zbrka. Uostalom, srećna sam što sam
vas našla.
– I ja sam srećan. Pomalo sam iznenađen, naravno. Gde ste
otseli?
– Za noćas u „Inglateri“, a onda sam mislila da se prese
lim.
– Kuda?
– U vašu kancelariju, naravno. Svejedno mi je gde ću spava
ti. Ja ću prespavati u jednoj od soba vaših nameštenika.
– Tak vih soba nema. Moja je kancelarija veoma mala.
– Pa u svakom slučaju postoji sek retaričina soba.
– Ali ja nikad nisam imao sek retaricu, gospođice Severn.
– Zovite me Beatris. To je navodno zgodno zbog sigurnosti.
– Sigurnosti?
– Zaista je priličan problem to što nema soba za sek retari
cu. Hajde da sednemo.
Jedan čovek u uobičajenom smok ingu kao nek i engleski
opštinski činovnik pevao je među drvećem džungle:
„Vas okružuju pametni ljudi
Stari porodični prijatelji.
I kažu da je zemlja okrugla –
Moja ludost ih vređa.
Pomorandža ima semenke, kažu
Jabuka ima ljusku.
Ja kažem da je noć dan
I ni za šta se ne brinem.
„Molim vas ne verujte...
89

Sedoše za jedan prazan sto u dnu sobe za rulet. Čuli su lup
kanje kuglica. Ona ponovo postade ozbiljna i pomalo stidljiva
kao devojčica u prvoj večernjoj haljini. – Da sam znala da sam
vaša sek retarica, nikad ne bih poprskala sodom tog policajca –
ako mi vi to ne biste rek li – izjavi ona.
– Ne uzbuđujte se zbog toga.
– Mene su poslali ovamo da vam olakšam posao, A ne da
vam ga otežam.
– Kapetan Segura nije važan.
– Vidite, ja sam prošla celu obuku. Upoznata sam sa ši
frovanjem i mik rofotografijom. Ja mogu preuzeti vezu s vašim
agentima.
– Oh!
– Vi ste tako dobro radili pa se boje da se ne izložite opa
snosti da budete otk riveni. Za mene je svejedno.
– Ne bih voleo da vas vidim otk rivenu. Da vas upola otk ri
ju, to bi bilo u redu.
– Ne razumem.
– Šalio sam se.
Ona reče: – Pošto je taj telegram bio nerazumljiv vi niste
čuli ni za radiotelegrafistu.
– Nisam.
– I on je kod „Inglatere“. Ima morsku bolest. I njemu mora
mo da nađemo sobu.
– Ako ima morsku bolest, možda ...
– Njega možete da proizvedete za pomoćnog knjigovođu.
On je za to obučen.
– Ali meni nije potreban. Ja nemam ni glavnog knjigovo
đu.
– Ne brinite. Ja ću sve to urediti sutra ujutro. Zbog toga sam
i došla.
– U vama ima nečeg – reče Vermold – što me potseća na
moju ćerku. Da li i vi čitate oproštajne molit ve?
– Šta je to?
– Ne znate? Hvala bogu. Čovek u smok ingu dovršavao je
svoju pesmu.
90

„Kažem da je zima maj,
I ni za šta se ne brinem.
Svetlost se promeni od plave u ružičastu, a igračice se po
novo ispeše visoko među palme. Kocka je zveckala po kockar
skim stolovima, a Mili i dr Haselbaher se veselo proguraše do
podijuma za igranje. Izgledalo je da je njen rođendan ponovo
sastavljen iz razbijenih komada.
91

Glava 2
Sledećeg jutra Vermold ustade rano. Bio je malo mamuran

od šampanjca, i nestvarnost noći provedene u Tropikani pro
teže se i u kancelariski dan. Beatris mu je rek la da dobro radi
– ona je bila tumač Houtorna i ,,onih ljudi“. Oseti razočaranje
na pomisao da ona, kao i Houtorn, pripada zamišljenom svetu
njegovih agenata. Njegovih agenata ...
On sede pred svoju kartoteku. Morao bi da udesi kartone
pre nego što ona dođe da izgledaju što uverljivije. Sad mu se uči
ni da se nek i agenti graniče s neverovatnošću. Profesor Sančes
i inženjer Sifuentes bili su suviše upetljani, njih se nije mogao
osloboditi; dobili su unapred za troškove skoro 200 pezosa. I
Lopes je bio dovoljno učvršćen. Pijani pilot Kubanske vazduho
plovne kompanije dobio je lepu nagradu od 500 pezosa za priču
o građevinskim radovima u planinama, ali je možda mogao biti
odbačen kao nepouzdan. Bio je tu glavni mašinista sa „Huana
Belmonte“, koga je video da pije u Sijenfuegosu – on je izgledao
dovoljno verovatna ličnost, a primao je svega sedamdeset pe
zosa mesečno. Ali bilo je tu i drugih ličnosti za koje se je bojao
da neće izdržati bliži pretres: Rodriges, naprimer, opisan na
njegovom kartonu kao kralj barova, i Tereza, igračica u „Sangaj
Tietru“ koju je uneo kao ljubavnicu naizmenično ministra od
brane i direktora pošta i telegrafa (nije bilo ni čudo što London
nije mogao da dobije podatke ni o Rodrigesu ni o Terezi). Bio je
spreman da se otarasi Rodrigesa jer ko god bi dobro upoznao
Havanu, sigurno bi pre ili kasnije ispitao njegovo postojanje.
Ali nije imao snage da se odrekne Tereze. Ona je bila njegova
jedina špijunka, njegova Mata Hari. Nije izgledalo verovatno da
će njegova nova kretarica posetiti „Šangaj“, gde su se svake noći
prikazivala tri pornografska filma naizmenično s igrom golih
igračica.
92

Mili sede pored njega. – Kak vi su to sve kartoni? – upita
ona.
– Mušterije.
– Ko je bila ona devojka prošle noći?
– Ona će biti moja nova sek retarica.
– Ala ti postaješ velik i,
– Sviđa li ti se?
– Ne znam. Nisi mi pružio prilike da s njom razgovaram.
Bio si suviše zauzet igranjem i udvaranjem.
– Nisam joj se udvarao.
– Hoće li ona da se uda za tebe?
– Mili, budi pametna. Tek sam je sinoć upoznao.
– Mari, jedna Francuskinja u manastiru, kaže da sve istin
ske ljubavi dolaze kao cou p-de-fou d re. *
– Da li o tak vim stvarima pričate u manastiru?
– Naravno. To je budućnost, zar ne? Mi nemamo prošlosti
da o njoj govorimo, mada je sestra Agnesa ima.
– Ko je sestra Agnesa?
– Pričala sam ti o njoj. – Ona je tužna i lepa. Mari kaže da
je sestra doživela cou p-de-fou d re kad je bila mlada, ali ne
srećna.
– Je li ona sama to Mariji pričala?
– Ne, naravno da nije. Ali Mari zna. I ona je imala dva ne
srećna cou p-de-fou d re. Došla su potpuno iznenada, iz vedrog
neba.
– Dovoljno sam star da sam van opasnosti.
– Oh, nisi. Bio je jedan starac – bilo mu je skoro pedeset
godina – koji se zaljubio u Marijinu majku na prvi pogled. Bio
je oženjen kao i ti.
– Pa, i moja sek retarica je udata, i tako bi ta stvar bila u
redu.
– Je li ona zaista udata ili je samo dražesna udovica?
– Ne znam. Nisam je pitao. Nalaziš li da je dražesna?
– Prilično. Na izvestan način.
* Udar groma (franc). – Prim. prev.
93

Lopes viknu odozdo: – Ovde je jedna gospođa, Kaže da je
očekujete.
– Kažite joj da dođe gore.
– Ja ostajem – opomenu ga Mili.
– Beatris, ovo je Mili.
Oči su joj, primeti on, bile iste boje kao i prošle noći, a isto
tako i kosa; na kraju krajeva, to ipak nije bilo dejstvo šampanjca
i palmi. Ona izgleda stvarna, pomisli on.
– Dobro jutro. Nadam se da ste dobro spavali – reče Mili
glasom duenje.
– Ružno sam sanjala. – Ona pogleda Vermolda i kartoteku
i Mili i reče: – Sinoć sam se prijatno provela.
– Bili ste divni s onim sifonom – reče Mili velikodušno. –
Gospođice ...
– Gospođa Severn. Ali molim vas, zovite me Beatrisom.
– Oh, vi ste udati? – upita Mili sa prizvukom radoznalosti.
– Bil a sam udata.
– Je li vaš muž umro?
– Ne, koliko je meni poznato. Nekako je ispario.
– Oh!
– To se dešava s ljudima njegovog tipa.
– Kakav je on bio tip?
– Mili, vreme je da ideš. Šta ti imaš da ispituješ gospođu
Severn – Beatris ...
– U mojim godinama – reče Mili – čovek mora da uči iz
iskustva drugih ljudi.
– Mislim da imate potpuno pravo. Njegov tip mogli biste
nazvati intelektualnim i osećajnim. Nalazila sam da je veo
ma lep; imao je lice kao mali žutok ljunac koji viri iz gnezda
u jednom od onih filmova o prirodi, i pahuljasto paperje oko
Adamove jabučice, prilično velike Adamove jabučice. Nezgoda
je bila u tome što je izgledao kao žutok ljunac još i kad je dote
rao do četrdesete. Devojke su se zaljubljivale u njega. Išao je na
konferencije UNESKO-a u Veneciju i Beč i tome slično. Imate li
kasu, gospodine Vermolde?
– Ne.
94

– I šta je onda bilo? -– upita Mili.
– Oh, prozrela sam ga. Mislim doslovno, ne u rđavom smi
slu. Bio je veoma mršav i utegnut i postao je nekako proziran.
Kad bih ga pogledala, videla bih sve delegate kako sede među
njegovim rebrima i kako glavni govornik ustaje i govori: Slo
boda je važna za pisce stvaraoce“. To je delovalo nekako veoma
čudno za doručkom.
– I vi ne znate je li on živ?
– Prošle godine je bio živ jer sam pročitala u novinama da
je držao predavanje o „Intelektualcima i hidrogenskoj bombi“ u
Taormini. Trebalo bi da imate kasu, gospodine Vermolde.
– Zašto?
– Pa ne možete ostavljati stvari da vam se tako vuku po
sobi. Osim toga, to se očekuje od jedne staromodne krupne tr
govačke ličnosti kao što ste vi.
– Ko je mene nazvao staromodnom krupnom trgovačkom
ličnošću?
– Takav utisak imaju u Londonu. Izići ću u grad i odmah
ću vam nabaviti kasu.
– Idem – reče Mili. – Bićeš pametan, zar ne, tata? Znaš na
šta mislim.
Pokazalo se da je to bio iscrpljujući dan. Prvo je Beatris iza
šla i nabavila veliku kasu za koju je bio potreban kamion i šest
ljudi da bi je prevezli. Polomili su ogradu i razbili jednu sliku
dok su je nosili uz stepenice. Oko kuće se okupila gomila sveta
uključujući tu i nekoliko zabušanata iz škole koja se nalazila do
kuće, dve lepe crnk inje i jednog policajca. Kad se je Vermold
požalio da će ga taj događaj učiniti sumnjivim, Beatris odvrati
da je najsigurniji način da čovek postane stvarno sumnjiv to da
se trudi da ostane nezapažen.
– Naprimer, ono sa sifonom – reče ona. – Svi će me zapam
titi kao ženu koja je poprskala sifonom policajca. Niko se više
neće pitati ko sam ja. Odgovor im je pri ruci.
Dok su se još mučili s kasom, jedan taksi se zaustavi pred
kućom i jedan mladić iziđe i skide s automobilskog krova naj
veći kofer koji je Vermold video u životu. – Ovo je Rudi – reče
Beatris.
95

– Ko je Rudi.
– Vaš pomoćni knjigovođa. Rek la sam vam sinoć. – Hvala
bogu – reče Vermold – izgleda da se prošle noći desilo i ponešto
što sam zaboravio.
– Uđite, Rudi, i odmorite se.
– Savršeno je besciljno reći mu da uđe – reče Vermold. –
Kuda da uđe? Za njega nema mesta.
– On može da spava u kancelariji – reče Beatris.
– U njoj nema dovoljno mesta za postelju i za tu kasu i za
moj pisaći sto.
– Nabaviću vam manji pisaći sto. Kako morska bolest, Ru
di? Ovo je gospodin Vermold, šef.
Rudi je bio veoma mlad i veoma bled, a prsti su mu bili
požuteli od nikotina ili kiseline. On reče: – Sinoć sam dvaput
povraćao, Beatris. Razbili su jednu rentgensku cev.
–To sad ništa ne mari. Mi ćemo samo obaviti prethodne
poslove. Idite i kupite jedan poljski krevet.
– Dobro – reče Rudi i iščeze. Jedna od Crnk inja priđe Bea
trisi i reče: – Ja Britanka.
– I ja sam – reče Beatris. – Milo mi je što smo se upoznale.
– Vi devojče koje sipati sifon na kapetana Seguru?
– Pa, tako nekako. Ustvari sam ga poprskala. Crnk inja se
okrete i objasni nešto na španskom
okupljenom svetu. Nekolicina zapljeska. Policajac se od
maknu; izgledalo je da mu je neprijatno. Crnk inja reče:
– Vi jako lepo devojče, gospođica.
– I vi ste jako lepi – reče Beatris. – Pomozite mi malo da po
nesem ovaj kofer. – One počeše da se bore s Rudijevim koferom,
gurajući ga i vukući.
– Oprostite – reče jedan čovek probijajući se laktovima kroz
gomilu. – Molim vas, oprostite.
– Šta želite? – upita Beatris. – Zar ne vidite da imamo posla?
Ugovoreni sastanak.
– Samo želim da kupim aparat za usisivanje prašine.
– Oh, aparat za usisivanje. Mislim da bi bilo bolje da uđete.
Možete li da preskočite taj kofer?
96

Vermold pozva Lopesa. – Uzmite ga na sebe. Pokušajte da
mu prodate Atomski usisivač. Nismo prodali još nijedan.
– Hoćete li tu stanovati? – upita Crnk inja.
– Ovde ću raditi. Mnogo vam hvala što ste mi pomogli.
– Mi Britanci moramo se potpomažemo – reče Crnk inja.
Ljudi koji su smestili kasu silazili su niz stepenice pljucka
jući u dlanove i trljajući ih o bedra da pokažu kako je to bilo
teško. Vermold im dade napojnicu. Pođe gore i turobno pogleda
po svojoj kancelariji. Glavna nezgoda je bila u tome što je tu
stvarno bilo mesta za poljski krevet, tako da je bio lišen svakog
izgovora. On reče: – Tu nema mesta gde bi Rudi držao odelo.
– Rudi je navikao na lišavanje. Uostalom tu je vaš pisaći sto.
Možete, ga isprazniti i preneti ono što je u njemu u kasu; onda
Rudi može da drži svoje stvari u fiokama.
– Ja nikad nisam rukovao kasom sa šifrom.
– To je savršeno jednostavno. Izaberete tri grupe brojeva
koje možete da zapamtite. Koji je vaš kućni broj?
– Ne znam.
– Onda, vaš telefonski broj – ne, to nije sigurno. To bi nek i
provalnik mogao da proba. Koja je godina vašeg rođenja?
– 1914.
– A vaš rođendan?
– Šesti decembar.
– E pa dobro, neka bude 19 – 6 – 14.
– To neću zapamtiti.
– Oh, hoćete. Nećete tek zaboraviti kad vam je rođendan.
Sad slušajte. Okrenete dugme od brave nalevo četiri puta, a on
da napred do 19, pa nalevo tri puta, onda do 6, nalevo dvaput,
pa do 14, okrenite je, i ona je zak ljučana. Sad je na isti način
otk ljučate – 19 – 6 – 14 i hokus-pokus, ona se otvara. – U kasi
je bio crknut miš. Beatris reče: – Uprljana od stajanja u radnji,
trebalo je da tražim popust.
Ona otvori Rudijev kofer i poče da izvlači veće i manje de
love radio-prijemnika, baterije, pribor za kameru i tajanstvene
cevi uvijene u Rudijeve čarape. Vermold reče: – Kako ste, pobo
gu, sve te stvari preneli preko granice?
97

– Nismo mi. 59200 crta 4 crta 5 nam je to doneo iz King
stona.
– Ko je to?
– Jedan krijumčar Kreolac. On krijumčari kokain, opijum
i marihuanu. Naravno da je sve carinike doterao u red. Ovoga
puta su se ponašali kao da je to njegova uobičajena roba.
– Trebalo bi mnogo droga da se napuni taj kofer.
– Da. Morali smo prilično da platimo.
Ona sve brzo i uredno posklanja pošto je ispraznila njegove
fioke u kasu i reče: – Rudijeve košulje će se malo izgužvati, ali
to ne smeta.
– Meni ne smeta.
– Šta je ovo? – upita ona uzevši kartone koje je on malopre
ispitivao.
– Moji agenti.
– Hoćete reći da ih ostavljate da se ovako vuku po pisaćem
stolu.
– Oh, uveče ih zak ljučavam.
– Vi nemate naročitu pretstav u o sigurnosti, zar ne? – Ona
pogleda karton. – Ko je to Tereza?
– Ona igra gola.
– Potpuno gola?
– Da.
– To je za vas zanimljivo. London želi da ja prihvatim vezu
s vašim agentima. Hoćete li me jednom pretstaviti Terezi kad
bude obučena?
– Vermold reče: – Mislim da ona ne bi htela da radi za ženu.
Znate kako je to s tim devojkama.
– Ne znam. To vi znate. Ah, inženjer Sifuentes. U Londonu
ga veoma cene. Ne možete reći da bi se on ljutio da radi za jednu
ženu.
– On ne govori engleski.
– Možda bih mogla da naučim španski. To ne bi bio loš
izgovor, uzimati časove iz španskog jezika. Je li on lep kao Te
reza?
– Ima veoma ljubomornu ženu.
98

– Oh, mislim da bih mogla da iziđem s njom na kraj.
– To je naravno besmisleno, s obzirom na njegove godine.
– Koliko mu je godina?
– Šezdeset pet. Osim toga, nema nijedne druge žene koja
bi ga gledala zbog njegovog trbuha. Pitaću ga za časove iz špan
skog jezika ako želite.
– Nije hitno. Za trenutak ćemo to ostaviti. Mogla bih da
počnem s ovim drugim. Profesor Sančes. Navik la sam na inte
lektualce pored mog muža.
– Ni on ne govori engleski.
– Nadam se da govori francuski. Moja majka je bila Fran
cuskinja. Ja imam dva maternja jezika.
– Ne znam da li govori ili ne. Videću.
– Znate, ne bi trebalo da su vam sva ta imena tako zapisana
en clai r * na kartonima. Zamislite da kapetan Segura povede
istragu. Muka mi je i da pomislim da bi mogli odrati trbuh
inženjera Sifuentesa da bi se napravila od nje tabakera. Samo
stavite dovoljno pojedinosti pod njihove oznake da biste se po
njima setili – 59200 crta 5 crta 3 – ljubomorna žena i trbuh.
Ispisaću vam ih, a sutra ću spaliti. Dođavola, gde su oni listovi
od celuloida?
– Listovi od celuloida?
– Pomoću njih se hartija pali na brzinu. Oh, mislim da ih je
Rudi stavio među košulje.
– Koliko vi drangulija vučete sa sobom.
– Sad moramo da uredimo mračnu komoru.
– Ja nemam mračnu komoru.
– To danas niko nema. Došla sam pripravna. S crnim za
vesama za zamračivanje i crvenom sijalicom. I mik roskopom,
naravno.
– Za šta će vam mik roskop?
– Za mik rofotografije. Vidite, ako se ukaže nešto zaista
hitno što se ne može javiti telegramom, London želi da to po
šaljemo direktno i da tako uštedimo u vremenu koje bi bilo
* Otvoreno, jasno (franc). – Prim. prev.
99

potrebno da se to pošalje preko Kingstona. Mik rofotografija se
može poslati običnim pismom. Nalepi se kao znak tačke, a oni
tamo stave pismo u vodu dok se tačka ne odlepi. Pretpostavljam
da ponekad pišete kući. I poslovna pisma ...
– Ta šaljem u Njujork.
– A prijateljima ili rođacima?
– Izgubio sam dodir s njima za poslednjih deset godina.
Izuzev s mojom sestrom. Naravno, šaljem božićne čestitke.
– Možda nećemo moći da čekamo do Božića.
– Ponekad šaljem poštanske marke jednom malom sestri
ću.
– To je dobro. Stavićemo mik rofotografiju na poleđinu jed
ne marke.
Rudi se teško dov uče stepenicama noseći poljski krevet.
Okvir slike ponovo bi polomljen. Beatris i Vermold se pov ukoše
u susednu sobu da bi mu napravili mesta i sedoše na Vermoldo
vu postelju. Čulo se neko lupanje i zveckanje. Nešto se polomi.
– Rudi nema naročito spretne ruke – reče Beatris. Pogled
joj je lutao po sobi. Ona reče: – Ni jedne jedine fotografije. Zar
vi nemate privatnog života?
– Mislim da nemam mnogo. Osim Mili. I dr Haselbahera.
– U Londonu ne mare mnogo dr Haselbahera.
– Nek London ide dođavola – reče Vermold. On odjednom
požele da joj opiše pustoš u stanu dr Haselbahera i uništenje
njegovih eksperimenata. On reče: – To su ljudi kao i oni vaši, u
Londonu... Oprostite. I vi ste jedna od njih.
– I vi ste.
– Da, i ja, naravno.
Rudi viknu iz druge sobe. – Namestio sam.
– Želeo bih da niste jedna od njih – reče Vermold.
– To je život – reče ona.
– To nije pravi život. Sve to špijuniranje. Špijuniranje čega?
Tajni agenti otk rivaju ono što svi već znaju...
– Ili izmišljaju – reče ona. On se trže, a ona nastavi bez pro
mene u glasu. – Ima i mnogo drugih zanimanja koja nisu stvar
na. Crtati nove kutije za sapun od plastične mase, praviti šaljive
100

slike za gostionice, pisati parole za oglase, biti M. P. govoriti na
konferencijama UNESKO-a. Ali novac je stvaran. I ono što se
dešava po završenom radu je stvarno. Hoću da kažem da je vaša
ćerka stvarna i da je njen sedamnaesti rođendan stvaran.
– Šta radite kad završite posao?
– Sad ništa naročito, ali kad sam bila zaljubljena... išli smo
u bioskop i pili kafu u ekspres-kafanama a leti smo uveče sedeli
u parku.
– Šta se desilo?
– Potrebno je dvoje da nešto ostane stvarno. A on je ce
lo vreme glumio. Mislio je da je velik i ljubavnik. Ponekad sam
skoro želela da postane impotentan za neko vreme kako bi iz
gubio svoje samopouzdanje. Čovek ne može da voli i da bude
tako samopouzdan kao što je on bio. Ako voli, onda se boji da
ne izgubi, zar ne? – I dodade: – Oh, dođavola, zašto ja vama sve
to pričam? Hajde da napravimo mik rofotografije i da šifrujemo
kablograme. – Ona pogleda kroz vrata. – Rudi leži na postelji.
Čini mi se da opet ima morsku bolest. Zar je moguće da još
uvek ima morsku bolest? Zar vi nemate sobu u kojoj nema po
stelje? Postelja uvek navodi čoveka da priča. – Ona otvori druga
vrata. – Sto je postavljen za ručak. Hladno meso i salata. Dva
mesta. Ko sve to radi? Mala vila?
– Jedna žena dolazi svako jutro na dva sata.
– A soba iza toga?
– To je Milina soba. I u njoj je jedna postelja.
101

Glava 3
Situacija je, ma s koje je strane posmatrao, bila neprijatna.

Vermold je sad uveo običaj da naplaćuje povremene troškove
inženjera Sifuentesa i profesora, mesečnu platu za sebe, za pr
vog mašinistu na „Huanu Belmonte“ i za Terezu, nagu igračicu.
Pijani vazduhoplovac obično, je dobijao platu u viskiju. Saku
pljeni novac Vermold je stavljao na svoj tekući račun – jednog
dana to će biti Milin miraz. Naravno, da bi opravdao to plaća
nje, morao je redovno da liferuje izveštaje. Pomoću jedne velike
mape, nedeljnog ,,Tajma“ koji je posvećivao ogromno mnogo
prostora Kubi u svojoj rubrici o Zapadnoj Hemisferi, raznih
ekonomskih publikacija kubanske vlade, a pre svega uz pomoć
svoje mašte, bio je u stanju da sastavi bar jedan izveštaj nedelj
no, i dok nije došla Beatris, zadržavao je subotnje veče slobod
no za svoj domaći rad. profesor je bio ekonomski stručnjak, a
inženjer Sifuentes je imao posla sa zagonetnim građevinama
u planinama pok rajine Orijente (pilot kubanske kompanije je
ponekad pot vrđivao njegove izveštaje, a ponekad ih osporavao
– osporavanje je imalo ukus autentičnosti). Prvi mašinist ga je
snabdevao opisima radnih uslova u Santiagu, Matansasu i Si
jenfuegosu i izveštavao o sve većim nemirima u mornarici. Što
se tiče nage igračice, ona je isporučivala golicave pojedinosti o
privatnom životu i seksualnim nastranostima ministra odbrane
i direktora pošta i telegrafa. Njeni izveštaji su ličili na članke o
filmskim zvezdama u „Konfidensijalu“ jer, Vermoldova mašta
na tom polju nije bila naročito jaka.
No pošto je sad Beatris bila tu, Vermold je imao mnogo više
briga nego samo svoje subotnje večernje domaće zadatke. Nije
tu samo bilo u pitanju to što je Beatris navaljivala da ga uputi
u osnove mik rofotografije, bili su tu i telegrami koje je morao
102

da izmišlja da bi Rudiju i dalje činio zadovoljstvo, ali što je više
telegrama slao, to ih je više i primao. London ga je sad svake
nedelje gnjavio zbog fotografija instalacija u pok rajini Orijen
te, a Beatris je svake nedelje sve nestrpljivije izražavala želju da
preuzme vezu s njegovim agentima. Protivno je svim pravili
ma, govorila mu je, da šef stanice viđa svoje izvore. Jednom ju
je poveo na večeru u Kaunti Klub, i na zlu sreću prozvaše ime
inženjera Sifuentesa. Veoma visok, mršav i malo razrok čovek
ustade od susednog stola.
– Je li to Sifuentes? – upita oštro Beatris.
– Da.
– Pa vi ste mi rek li da mu je šezdeset i pet godina.
– On izgleda mlad za svoje godine.
– I rek li ste mi da ima trbuh.
– Ne, rekao sam ovdašnjim izrazom da je tarbu, a ta reč
znači da je razrok. – Jedva se izv ukao.
Posle toga Beatris poče da se interesuje za romantičniju
osobu Vermoldove mašte – za pilota kubanske
kompanije. Oduševljeno je radila da upotpuni njegov kar
ton i tražila je najličnije podatke. Raul Dominges je nesumnjivo
delovao dirljivo. Izgubio je ženu u jednom pokolju za vreme
španskog građanskog rata i razočarao se na obema stranama,
a naročito u svojim prijateljima komunistima. Što je Beatris
Vermolda više ispitivala o njemu, njegova ličnost je postajala
sve potpunija, i ona je sve više želela da ga upozna. Vermold bi
pokatkad osetio nagoveštaj ljubomore na Raula, i onda bi poku
šavao da ocrni njegov u sliku. – On svakog dana popije po bocu
viskija – reče on.
– To je njegovo bežanje od usamljenosti i uspomena – reče
Beatris. – Zar vi nikad ne želite da pobegnete?
– Mislim da mi svi to ponekad želimo.
– Ja znam kak va je ta usamljenost – reče ona sa saučešćem.
– Pije li on po ceo dan?
– Ne. Najgore vreme je dva sata ujutro. Kad se tad probudi,
misli mu ne daju da ponovo zaspi i onda on, umesto da spava,
pije. – Vermold je bio zapanjen činjenicom da je tako brzo umeo
103

da odgovori na svako pitanje o svojim ličnostima; izgledalo je
da žive na pragu svesti – trebalo je samo da upali svetlost, i ona
su bili tu, okamenjeni u nekoj karakterističnoj radnji. Uskoro
pošto je Beatris stigla, Raulu je bio rođendan, i Beatris predloži
da mu pok lone sanduk šampanjca.
– Ne bi ga ni taknuo – reče Vermold, ni sam ne znajući za
što. – On pati od kiseline. Ako pije šampanjac, sav se ospe. Dok
profesor, s druge strane, neće da pije ništa drugo.
– To je malo skup ukus.
– Izopačen ukus – reče Vermold a da ništa nije ni pomislio.
– On više voli španski šampanjac. – Ponekad se plašio od toga
kako ti ljudi rastu u mraku i bez njegovog znanja. Љta je Tereza
radila tu, gde je on nije mogao videti? Nije hteo ni da misli. Njen
neuvijen opis života koji je vodila sa svoja dva ljubavnika pone
kad ga je sablažnjavao. Ali neposredan problem bio je Raul. Bilo
je trenutaka kad je Vermold mislio da je možda bilo zgodnije da
je vrbovao stvarne agente.
Vermold je uvek najbolje razmišljao u kadi. Jednog da
na baš kad se zadubio u misli, on postade svestan neke buke:
jedna pesnica nekoliko puta udari u vrata, neko zatrupka po
stepenicama, ali stvaralačk i trenutak beše tu, i on ne htede da
se obazire na svet iza zavese od vodene pare. Raula su otpustili
iz Kubanske vazduhoplovne kompanije zbog pijanstva. Bio je
očajan; bio je bez zaposlenja; između njega i kapetana Segure
došlo je do neprijatnog razgovora, i kapetan Segura je pretio...
– Jeste li dobro? – povika spolja Beatris. – Da ne umirete? Da li
da razvalim vrata?
On obavi ubrus oko struka i izađe u spavaću sobu, koja mu
je sad služila kao kancelarija.
– Mili je otišla besna – reče Beatris. – Nije stigla da se okupa.
– Ovo je jedan od onih trenutaka – reče Vermold – koji bi
mogao da promeni tok istorije. Gde je Rudi?
– Znate da ste mu dali otsustvo za vikend.
– Ne mari. Poslaćemo kablogram preko konzulata. Izvadite
knjigu za šifrovanje.
– U kasi je. Koja ono beše šifra? Vaš rođendan – zar ne?
Šesti decembar.
104

– Promenio sam.
– Rođendan?
– Ne, ne. Šifru, naravno, – reče Vermold i dodade poučno:
– Što manje njih zna šifru, utoliko bolje za sve nas. Sasvim je
dovoljno da je znamo Rudi i ja. Uvek se treba držati obuke. – On
se uputi u Rudijev u sobu i poče da okreće brav u – četiri puta na
levo, triput zamišljeno na desno. Ubrus mu je stalno klizao. –
Osim toga, svako može da pronađe dan moga rođenja u mojoj
legitimaciji. To je broj koji bi svak odmah probao.
– Nastavite – reče Beatris – okrenite još jednom.
– Ovaj broj niko ne bi mogao da pronađe. Apsolutno je si
guran.
– Šta čekate?
– Sigurno sam pogrešio. Moraću ponovo da počnem.
– Taj broj je izgleda stvarno siguran.
– Molim vas nemojte da me gledate. Vi me zbunjujete. –
Beatris ode i stade licem prema zidu. Ona reče: – Kažite mi kad
mogu opet da se okrenem.
– Ovo je baš čudno. Ova prok leta stvar se sigurno slomila.
Zovite Rudija na telefon.
– Ne mogu. Ne znam gde je otseo. Otišao je na plažu Va
radero.
– Dođavola!
– Kad biste mogli da mi kažete kako ste se setili tog broja,
ako se ovo može nazvati sećanjem...
– To je telefonski broj moje tetke.
– Gde ona živi?
– U Oksfordu, Vudstok Rod, broj 95.
– Zašto ste izabrali svoju tetku?
– A zašto da je ne izaberem?
– Mislim da bismo mogli da pozovemo Oksford i da zamo
limo da nam kažu njen telefonski broj.
– Sumnjam da bi nam mogli pomoći.
– Kako se ona zove?
– I to sam zaboravio.
– Ta šifra je zaista sigurna, zar ne?
105

– Mi smo je uvek poznavali samo kao tetku Kej. Uostalom,
ona je umrla još pre petnaest godina, a broj se možda i prome
nio.
– Ne vidim zašto ste izabrali njen telefonski broj.
– Zar vi ne znate nekoliko brojeva koji su vam se uvrteli u
glav u za ceo život bez ikak vog razloga?
– Ovaj se izgleda nije baš dobro uvrteo.
– Setiću ga se za trenutak. Nešto kao 7, 7, 5, 3, 9
– Oh bože, u Oksfordu su telefonski brojevi petocifreni.
– Mogli bismo da probamo sve kombinacije 77539.
– Znate li koliko ih ima? Oko šest stotina, mislim, Nadam
se da vaš telegram nije hitan.
– Siguran sam za sve cifre osim za 7.
– Sjajno. Koje sedam? Mislim da bismo sad mogli da pređe
mo svih šest stotina brojeva. Ja nisam matematičarka.
– Rudi to mora imati negde zapisano.
– Verovatno na nepromočivoj hartiji kako bi ga mogao po
neti sa sobom na kupanje. Mi smo kancelarija koja odlično radi.
– Možda bi bilo bolje da smo upotrebili staru šifru – reče
Vermold.
– To baš nije naročito sigurno. Međutim... – Najzad, pro
nađoše Čarlsa Lemba pored Milinog kreveta; list sa zavrnutim
ćoškovima pokazivao je da je stala usred
“Dva gospodina iz Verone“.
Vermold reče: – Zapišite ovaj kablogram: „Mart bez oznake
dana“.
– Zar vi čak ne znate ni koji je dan u mesecu?
– „Počev od 59200 crta 5 paragraf A počinje 59200 crta 5
crta 4 otpušten iz službe zbog pijanstva na dužnosti stop bojim
se deportacije u Španiju gde mu je život u opasnosti stop“.
– Jadni Raul.
– „Paragraf B počinje 59200 crta 5 crta 4... “
– Zar ne možete jednostavno da kažete „on“. ..
– Dobro. On. „Pod tim okolnostima on bi bio spreman da
uz odgovarajuću nagradu s obezbeđenim skloništem u Jamajk i
leti privatnim avionom iznad tajnih građevina da bi pribavio
106

fotografije stop paragraf C počinje on može da leti iz Santiaga i
da se spusti u Kingston ako 59200 može da udesi prijem stop“.
– Mi najzad radimo nešto, zar ne? – upita Beatris.
– „Paragraf D počinje stop Hoćete li odobriti pet stotina
dolara da iznajmimo avion za 59200 crta 5 crta 4 stop još dvesta
dolara možda će biti potrebno za podmićivanje aerodromskih
nameštenika Havane stop paragraf E počinje nagrada za 59200
crta 5 crta 4 treba da bude visoka zbog opasnosti zaustavljanja
od strane patrolnih aviona nad planinama Orijenta stop pred
lažem hiljadu dolara stop“.
– Koliko divnog novca – reče Beatris.
– „Kraj poruke“. Nastavite. Šta čekate?
– Pokušavam da pronađem odgovarajuću frazu. Ne marim
mnogo za Lembove „Priče“, a vi?
– Hiljadu i sedamstotina dolara – reče Vermold zamišlje
no.
– Trebalo je da udesite da bude dve hiljade. A. O. voli okru
gle cifre.
– Ne želim da ostavim utisak rasipnika – reče Vermold. Hi
ljadu i sedam stotina dolara sigurno bi pok rili troškove za godi
nu dana boravka u jednoj školi za mlade devojke u Švajcarskoj.
– Izgledate zadovoljni sobom – reče Beatris. Zar vam se ne
čini da možda ne šaljete jednog čoveka u smrt? – Baš to name
ravam i da učinim, pomisli on i reče:
– Kažite onima u konzulatu da je ovo najhitniji telegram.
– Dugačak je – reče Beatris. – Šta mislite o ovoj rečenici?
„On pretstavlja kralju Polidora i Kadvala rekavši mu da su to
njegova dva izgubljena sina, Giderijus i Arvigarus“. Šekspir je
ponekad malo dosadan, zar ne?
Nedelju dana kasnije Vermold odvede Beatris na večeru u
jedan riblji restoran blizu luke. Odobrenje je došlo, mada su ga
potk resali za dve stotine dolara tako da je A. O. na kraju ipak
dobio okruglu cifru. Vermold je zamišljao kako se Raul vozi na
aerodrom da bi pošao na svoj opasan let. Priča još nije bila pot
puna. Baš kao i u stvarnom životu moglo je doći do nesrećnih
slučajeva; neka ličnost je mogla da preuzme kontrolu. Raula su
107

mogli zadržati pre, nego što se ukrca, mogla su ga usput zausta
viti policiska kola. Mogao bi da nestane u sobama za mučenje
kapetana Segure. U štampi se to ne bi pomenulo. Vermod će
opomenuti London da će on iščeznuti u slučaju da Raula na
teraju da progovori. Radio će biti demontiran i sak riven pošto
bude poslat poslednji izveštaj, a listovi od celuloida spremni za
poslednje spaljivanje ... Ili će možda Raul srećno odleteti, i oni
nikad neće doznati šta se s njim tačno desilo iznad planina po
krajine Orijente. Samo je jedna stvar u celoj priči bila sigurna:
on neće stići u Jamajku i fotografija neće biti.
– Na šta mislite? – upita Beatris. On ne beše ni okusio svog
punjenog langusta.
– Mislio sam na Raula. – Vetar je duvao s Atlantika. Moro
Kast je ležao kao olujom zadržan prekookeanski liniski brod na
suprotnom kraju luke.
– Nešto ste zabrinuti?
– Naravno da sam zabrinut. – Ako je Raul otišao u ponoć
biće mu potrebno da se snabde benzinom pre zore u Santiagu,
gde je neletačko osoblje veoma ljubazno, pošto su svi u provinci
ji Orijente u duši pobunjenici. I baš kad bude dovoljno svetlosti
za fotografisanje i suviše rano da bi patrolni avioni već bili u
vazduhu, On će Početi svoje izviđanje iznad planina i šuma.
– Nije pio?
– Obećao je da neće. No to se nikad ne zna.
– Jadni Raul.
– Jadni Raul.
– On nije imao mnogo zadovoljstva u životu, zar ne? Treba
lo je da ga pretstavite Terezi.
On je oštro pogleda, ali ona kao da je bila sva zaokupljena
langustom.
– To baš ne bi bilo naročito bezbedno, zar ne?
– Oh, prok leta bezbednost – reče ona.
Posle večere prošetaše do Avenida de Maseo. Po vlažnoj i
kišnoj noći bilo je malo ljudi i malo saobraćaja. Golemi talasi
dolazili su sa Atlantika i udarali o bedem. Vetar je nosio sitne
kapljice preko širokog druma, koje su padale kao kiša ispod ro
108

šavih stubova gde su šetali. Oblaci se digoše s istoka, i Vermold
oseti kao da je i on sam deo polagane erozije Havane. Petnaest
godina je dugo vreme. On reče: – Jedna od onih svetlosti gore
mogao bi biti on. Kako mora da se oseća usamljenim.
– Vi govorite kao književnik – reče Beatris.
On zastade pod jednim stubom i poče da je posmatra za
brinuto i podozrivo.
– Šta hoćete time da kažete?
– Oh, ništa naročito. Ponekad mislim da postupate sa svo
jim agentima kao sa nestvarnim prilikama, ljudima iz knjige.
Tamo gore je istinski čovek – zar ne?
– Nije lepo da tako nešto kažete za mene.
– Oh, ne mislite na to. Pričajte mi o nekome do koga vam je
zaista stalo. O svojoj ženi. Pričajte mi o njoj.
– Bila je lepa.
– Da li vam nedostaje?
– Naravno. Kad mislim na nju.
– Meni ne nedostaje Piter.
– Piter?
– Moj muž. Čovek UNESKO-a.
– Onda ste srećni. Slobodni ste. – On pogleda na sat i na
nebo. – Sad bi trebalo da bude iznad Matansasa. Samo da ga
nisu zadržali.
– Jeste li ga poslali tim putem?
– Oh, on sam, naravno, rešava kojim će putem ići.
– I o tome kako će završiti?
Nešto u njenom glasu – nešto kao neprijateljstvo – ponovo
ga uplaši. Je li moguće da je već počela da sumnja u njega? On
brzo nastavi da ide. Prođoše pored kafane „Karmen“ i kluba ,,Ča-
Ča“ – kako su govorila svetla slova napisana na starim kapcima
pročelja iz osamnaestog veka. Lepa lica gledala su iz zadimljene
prostorije, mrke oči, crna kosa, španska i žuta lica; lepe stražnji
ce oslanjale su se na ogradu očekujući da neka živa duša prođe
ulicom mok rom od mora. Živeti u Havani bilo je kao živeti u
nekoj fabrici koja izbacuje ljudsku lepotu na besk rajnoj traci.
On nije želeo lepotu. Zastade pod svetiljkom i pogleda pravo u
oči koje su ga pravo gledale. Želeo je poštenje. – Kuda idemo?
109

– Zar ne znate? Zar to sve nije predviđeno kao i Raulov let?
– Hteo sam samo da prošetam.
– Zar ne želite da sedite pored radija? Rudi dežura.
– Nećemo dobiti nikak vih novosti pre ranog jutra.
– Znači da niste predvideli poruku kasno u noć – survava
nje u Santiagu.
Usne su mu bile suve od soli i zebnje. Činilo mu se kao da
je ona sigurno sve naslutila. Da li će ga prijaviti Houtornu? Šta
će biti „njihovo“ sledeće naređenje? Oni nisu imali zakonskog
osnova, ali je mislio da bi mogli da mu zauvek zabrane da se
vrati u Englesku. Mislio je: Ona će se vratiti sledećim avionom,
život će biti isti kao što je bio, a tako naravno i jeste bolje; nje
gov život pripada Mili. On reče: – Ne razumem šta hoćete da
kažete. – Velik i talas se razbi o bedem Avenide i podiže se iznad
njega nalik na božičnu jelku pok rivenu plastičnim injem. Onda
se izgubi, a druga jelka podiže se niže dole prema „Nasionalu“.
On reče: – Čudni ste celo veče. – Nije
bilo smisla odlagati; ako se je igra primicala kraju, bilo je
bolje da se završi brzo. On reče: – Na šta ciljate? – Hoćete da
kažete da na aerodromu neće biti survavanja – ili usput?
– Zašto mislite da bi ja trebalo da znam?
– Celo veče ste se ponašali kao da znate. Niste o njemu go
vorili kao da je on ljudsko biće. Pisali ste njegov u tugovanku
kao loš pisac koji priprema efekat.
Od naleta vetra oni se sudariše. Ona reče: – Zar se vi nikad
ne umorite od toga što drugi ljudi stavljaju sve na kocku? I za
što? Za ljubav „Dečijih novina“?
– Vi igrate tu igru.
– Ja u nju ne verujem kao što veruje Houtorn – reče ona be
sno. – Više bih volela da budem varalica nego da budem budala
ili nedorasla devojka. Zar vi ne zarađujete dovoljno na aparati
ma za usisivanje prašine da se ne bi petljali u sve to.
– Ne. Tu je Mili.
– Recimo da Houtorn nije naišao na vas?
On pokuša jadno da se našali. – Možda bih se ponovo bo
gato oženio.
110

– Zar biste se vi oženili ponovo? – Izgledalo je da je rešila
da bude ozbiljna.
– Pa – reče on – ne znam. Mili to ne bi smatrala ženidbom,
a čovek ne može da sablažnjuje svoje rođeno dete. Hoćemo li da
odemo kući i da slušamo radio?
– Ali vi ne očekujete izveštaj, zar ne? Tako ste rek li.
On reče neodređeno: – Ne očekujem još za tri sata. Ali se
nadam da će se javiti radiom pre nego što se spusti.
– Čudno je bilo to što i on poče da oseća napetost. Skoro se
nadao da će mu stići neka poruka iz vetrovitog neba.
– Hoćete li mi tvrditi da niste ništa udesili – ništa? On iz
beže odgovor okrenuvši se prema palati pretsednika republike s
mračnim prozorima, u kojoj pretsednik nije više spavao od po
sljednjeg pokušaja napada na njegov život, i ugleda dr Haselba
hera kako dolazi niz ulicu, pognute glave da bi izbegao morske
kapljice. Verovatno se vraćao kući iz ,,Vonder Bara“.
– Dr Haselbahere – povika Vermold.
Starac podiže oči. Za trenutak Vermold pomisli da će im
okrenuti leđa bez reči. – Šta je, dr Haselbahere?
– Oh, to ste vi, gospodine Vermolde. Baš sam mislio na vas.
Ja o vuku a vuk na vrata – reče on šaleći se, ali Vermold je mo
gao da se zakune da je Haselbahera taj vuk uplašio.
– Sećate se gospođice Severn, moje sek retarice?
– Rođendanska zabava, da, i sifon. Šta radite ovde tako ka
sno, gospodine Vermolde?
– Bili smo na večeri ... šetali ... a vi?
– Isto.
S ogromnog uzburkanog neba začu se isprekidani zvuk mo
tora. Bio je čas jači, čas slabiji i najzad se izgubi u buci vetra i
mora. Dr Haselbaher reče: – Avion iz Santiaga, ali jako kasni.
Vreme je sigurno rđavo u Orijentu.
– Čekate li nekoga? – upita Vermold.
– Ne, ne. Ne čekam. Hoćete li vi i gospođica Severn nešto
da popijete sa mnom u mom stanu?
Nasilje beše došlo i prošlo. Slike su bile ponovo na svom
mestu, stolice od čeličnih cevi su stajale po sobi kao nespretni
111

gosti. Stan je bio doteran kao čovek za sahranu Dr Haselbaher
nali viski.
– Lepo je što gospodin Vermold ima sek retaricu – reče on.
– Sećam se da ste nedavno bili zabrinuti. Posao nije sjajno išao.
Ovaj novi usisivač ...
– Stvari se menjaju i bez razloga ... On sad prviput primeti
fotografiju mladog dr Haselbahera u starinskoj uniformi oficira
u Prvom svetskom ratu; možda je to bila jedna od onih slika
koje je uljez skinuo sa zida. – Nisam znao da ste bili u vojsci, dr
Haselbahere.
– Nisam još bio završio staž, gospodine Vermolde, kad je
rat počeo. Činilo mi se da je to veoma glup posao – lečiti ljude
kako bi što pre bili ubijeni. Čovek želi da leči ljude da bi duže
živeli.
– Kad ste napustili Nemačku, dr Haselbahere? – upita Be
atris.
– Još 1934 godine. Tako da ne mogu da se osećam krivim,
mlada gospođo, za ono na šta vi mislite.
– Nisam to mislila.
– Onda mi morate oprostiti. Pitajte gospodina Vermolda
– bilo je dana kad nisam bio tako sumnjiv. Hoćemo li malo mu
zike?
On stavi ploču s „Tristanom“. Vermold pomisli na svoju že
nu; ona je čak bila još manje stvarna od Raula. Ona nije imala
veze ni s ljubavlju ni sa smrću već samo sa „Ženskim domaćim
časopisom“, dijamantskim vereničk im prstenom, spavanjem u
polumraku. On pogleda preko sobe na Beatris Severn i učini mu
se da i ona pripada istom onom svetu kome i ona fatalna čaša pi
ća, beznadežno putovanje iz Irske, i predaja u šumi. Odjednom
dr Haselbaher ustade, izv uče utikač iz zida i reče: – Oprostite.
Čekam poziv. Muzika je suviše glasna.
– Poziv bolesniku?
– Ne baš sasvim. – On nali još viskija.
– Jeste li nastavili da vršite svoje oglede, dr Haselbaherre?
– Ne. – On se očajničk i obrte po sobi. – Oprostite nemam
više sode.
112

– Više volim čist viski – reče Beatris. Ona priđe polici za
knjige. – Čitate li išta drugo, dr Haselbahere, osim medicinskih
knjiga?
– Vrlo malo, Hajnea, Getea. Sve Nemci. Čitate li nemačk i,
gospođo Severn?
– Ne. Ali vi imate i nekoliko engleskih knjiga.
– Dobio sam ih od jednog pacijenta umesto novca. Mislim
da ih nisam pročitao. Izvolite viski, gospođo Severn.
Ona se udalji od police za knjige i uze viski. – Je li ovo vaš
zavičaj, dr Haselbahere? – Posmatrala je jednu viktorijansku
litografiju u boji koja je visila pored portreta mladog kapetana
Haselbahera.
– Tamo sam se rodio. Da. To je mali grad, nekoliko starih
zidova, zamak u ruševinama ...
– Bila sam tamo – reče Beatris – pre rata. Otac nas je vodio.
To je blizu Lajpciga, zar ne?
– Da, gospođo Severn – reče dr Haselbaher, posmatrajući je
tmurno – blizu Lajpciga.
– Nadam se da ga Rusi nisu dirali.
Telefon u holu dr Haselbahera zazvoni. On oklevaše jedan
trenutak. – Oprostite, gospođo Severn – reče
on. Kad je izašao iz hola, zalupi za sobom vrata. – Svuda
pođi, doma dođi – reče Beatris.
– Pretpostavljam da želite da obavestite London o ovome?
Ali ja njega poznajem petnaest godina, a on živi ovde više od
dvadeset. On je dobar starac, najbolji prijatelj ... – Vrata se otvo
riše i dr Haselbaher se vrati. On reče: – Oprostite. Ne osećam
se najbolje. Možda ćete doći jedne druge večeri da slušamo mu
ziku. – On umorno sede, podiže viski, i ponovo ga spusti. Čelo
mu se beše oznojilo. Ali na kraju krajeva, noć je bila vlažna.
– Loše vesti? – upita Vermold.
– Da.
– Mogu li vam pomoći?
– Vi! – reče dr Haselbaher. Ne. Vi ne možete pomoći. Ni
gospođa Severn.
113

– Pacijent? – Dr Haselbaher odmahnu glavom. Izvadi ma
ramicu i obrisa čelo. I reče: – Ko nije pacijent?
– Bolje da idemo.
– Da, idite. Onako je kao što sam rekao. Čovek bi trebalo da
leči ljude da bi duže živeli.
– Ne razumem.
– Je li uopšte postojalo nekad nešto što se zove mir? – upita
dr Haselbaher. – Oprostite. Ljudi misle da je lekar navikao na
smrt. Ali ja nisam dobar lekar.
– Ko je umro?
– Dogodio se nesrećan slučaj – reče dr Haselbaher. – Sa
mo nesrećan slučaj. Naravno, nesrećan slučaj. Jedna kola su se
slupala blizu aerodroma. Jedan mlad čovek ... – On reče besno:
– Uvek se dešavaju nesrećni slučajevi, zar ne, i svuda. I ovo je
sigurno bio nesrećan slučaj. Suviše je voleo čašu.
Beatris reče: – Da se nije slučajno zvao Raul?
– Da – reče dr Haselbaher. – Tako se zvao.
114

ČET VRTI DEO
Glava 1
Vermold otk ljuča vrata. Ulična svetiljka prekoputa neja

sno je otk rivala usisivače koji su stajali u radnji kao nadgrobni
spomenici. On pođe uz stepenice. Beatris prošaputa: – Stanite.
Stanite. Čini mi se da sam čula ... – To su bile prve reči koje je
jedno od njih progovorilo otkako su zat vorili vrata na stanu dr
Haselbahera.
– Šta je?
Ona ispruži ruku i dohvati nek i metalni predmet sa stola i
držeći ga kao da je to močuga reče: – Bojim se.
Ni upola kao ja, pomisli on. Možemo li pisanjem uliti život
ljudskim bićima? I kakav život? Je li Šekspir slušao o Dankano
voj smrti u gostionici ili je čuo kucanje na svojim sopstvenim
vratima pošto je završio pisanje „Makbeta“? On stade usred
radnje mumlajući neku melodiju da bi se ohrabrio.
„Kažu da je zemlja okrugla – Moja ludost ih vređa“.
– Čutite – reče Beatris. – Neko se kreće gore.
On pomisli kako se plaši svojih sopstvenih zamišljenih lič
nosti, a ne živog stvorenja koje bi moglo da zaškripi hodajući
po daskama. On potrča gore i iznenada se zaustavi pred nekom
senkom. Dođe u iskušenje da smesta glasno pozove sve svoje
tvorevine i da svrši sa svima njima – Terezom, prvim mašino
vođom, profesorom i inženjerom.
– Ala kasno dolazite – reče Milin glas. Bila je to samo Mili
koja je stajala u hodniku između toalete i svoje sobe.
115

– Bili smo u šetnji.
– Doveo si je natrag? – reče Mili. – Zašto? Beatris se opre
zno pope stepenicama držeći spremno
svoju improvizovanu toljagu.
– Je li Rudi budan?
– Mislim da nije.
Beatris reče: – Da je bilo neke poruke, on bi vam je osta
vio.
Ako su nečije ličnosti bile dovoljno žive da umru, one su
onda sigurno bile dovoljno stvarne da šalju poruke. On otvori
vrata kancelarije. Rudi se promeškolji
– Nema poruke, Rudi?
– Ne.
Mili reče: – Propustili ste veliko uzibuđenje.
– Kakvo uzbuđenje?
– Policija je jurila na sve strane. Trebalo je da čujete sirene.
Pomislila sam da je revolucija, pa sam telefonirala kapetanu Se
guri.
– Da?
– Neko je pokušao da ubije nekoga ko je izlazio iz mini
starstva unutrašnjih poslova. Sigurno je mislio da je to ministar,
samo što to nije bio on. Pucao je kroz prozor jednog automobila
i pobegao.
– Ko je to bio?
– Još ga nisu uhvatili.
– Mislim – onaj na koga su pucali?
– Niko važan. Ali je ličio na ministra. Gde ste večerali?
– Kod Viktorije. – Jeste li jeli punjenog langusta?
– Da.
– Baš se radujem što ne ličiš na pretsednika. Kapetan Segu
ra mi reče da se jadni dr Sifuentes toliko uplašio da je ukvasio
pantalone, a onda se napio u Kaunt Klubu.
– Dr Sifuentes?
– Znate – onaj inženjer.
– Na njega su pucali?
– Pa rek la sam vam da je to bila zabuna.
116

– Hajde da sednemo – reče Beatris. Govorila je za njih oboje.
On reče: – U trpezariji.
– Neću tvrdu stolicu. Hoću nešto meko. Možda ću hteti da
plačem.
– Pa, ako vam ne smeta da dođete u spavaću sobu reče on
oklevajući i pogleda Mili.
– Da li ste poznavali dr Sifuentesa? – upita Mili Beatrisu sa
saosećanjem.
– Ne. Jedino znam da je tarbu.
– Kako – tarbu?
– Vaš tata mi je rekao da je to dijalekatski izraz za biti ra
zrok.
– To vam je on rekao? Jadni tata – reče Mili. – Vi ste u
dobrom sosu.
– Slušaj, Mili, idi molim te da spavaš. Beatris i ja imamo da
radimo.
– Da radite?
– Da, da radimo.
– Strašno je kasno za nekakav posao.
– On mi plaća za prekovremeni rad – reče Beatris.
– Upoznajete li se s aparatima za usisivanje prašine? – upita
Mili. – To što držite je raspršivač.
– Zbilja? Dohvatila sam ga prosto za slučaj da treba nekog
da tresnem.
– Za to nije baš podesan – reče Mili. – Ima cev na uvlačenje.
– Pa šta je s tim?
– Mogla bi se uvući u nezgodnom trenutku.
– Mili, molim... – reče Vermold. – Skoro je dva.
– Ne brini. Idem. I moliću se bogu za dr Sifuentesa. Nije
šala kad se na nekog puca. Metak je probio zid. Zamislite šta je
mogao da napravi dr Sifuentesu.
– Pomolite se i za nekoga ko se zove Raul – reče Beatris. –
Njega su udesili.
Vermold se opruži na postelji i zat vori oči. – Ne razumem
ništa – reče on. – Ama baš ništa. – To je samo slučaj. To mora
biti slučaj.
117

– Postaju surovi – ma ko da su.
– Ali zašto?
– Špijunaža je opasan poziv.
– Ali Sifuentes ustvari nije ... hoću da kažem on nije bio
važan.
– One građevine u pok rajini Orijente su važne. Izgleda da
vaši agenti imaju običaj da budu izdati. Pitam se kako. Mislim
da ćete morati opomenuti profesora Sančesa i devojku.
– Devojku?
– Nagu igračicu.
– Ali kako? – Nije mogao da joj objasni da on nema agente,
da se nikad nije upoznao sa Sifuentesom ili dr Sančesom, da ni
Tereza ni Raul nikad nisu ni postojali. Raul je oživeo samo da
bi bio ubijen.
– Kako je Mili ovo nazvala?
– Raspršivač.
– Nešto slično sam već negde pre videla.
– Pa verujem da jeste. Skoro svi usisivači ga imaju. On joj
uze raspršivač. Nije mogao da se seti da li se i on nalazio među
crtežima koje je poslao Houtornu.
– Šta sada da radim, Beatris.
– Mislim da se vaši ljudi za neko vreme moraju sak riti. Ne
ovde, naravno. Bilo bi suviše pretrpano, a ne bi uostalom bilo
ni sigurno. Šta je s onim vašim prvim mašinistom – da li bi on
mogao da ih prok rijumčari na brod?
– On je na moru, na putu za Sienfuegos.
– Uostalom, verovatno je i on otk riven – reče ona zamišlje
no. – Pitam se zašto su vas i mene pustili da se vratimo ovamo.
– Šta hoćete time da kažete?
– Lako su mogli da nas ubiju dole u luci. Ili nas možda kori
ste kao mamac. Naravno, mamac se odbacuje ako nije dobar.
– Kak va ste vi jezovita žena.
– Oh, nisam. Vratili smo se u svet ,,Dečijih novina“ to je
sve. Možete se smatrati srećnim.
– Zašto?
– Mogao je to biti i ,,Sandi Miror“. U današnje: vreme svet
se oblikuje prema popularnim časopisima. Moj muž je proiza
118

šao iz „Enkantera“. Pitanje koje treba da razmotrimo jeste kome
svetu oni pripadaju.
– Oni?
– Recimo da pripadaju i oni „Dečijim novinama“, Da li su
oni ruski agenti, nemačk i agenti, američk i ili kak vi? Verovatno
kubanski. Te betonske platforme su sigurno autentične, zar ne?
Jadni Raul. Nadam se da je umro brzo.
Bio je u iskušenju da joj kaže sve. Ali šta je bilo to „sve“? Vi
še nije ni sam znao. Raul je poginuo. Tako je rekao Haselbaher.
– Prvo u „Šangaj Tietr“ – reče ona. – Da li će biti otvoren?
– Druga pretstava još neće biti svršena.
– Ako policija ne bude tamo pre nas. Naravno, oni se nisu
poslužili policijom protiv Sifuentesa. Verovatno je bio suviše va
žna ličnost. Kad nekoga ubijete, morate izbegavati skandal.
– Ranije nisam o tome razmišljao u toj svetlosti. Beatris
ugasi sijalicu pored postelje i priđe prozoru.
– Zar nemate sporedna vrata? – reče ona.
– Ne.
– Sve ćemo to morati da promenimo – reče ona lako kao da
je bila arhitekt. – Poznajete li nekog Crnca koji hramlje?
– To će biti Džo.
– Sad baš polako prolazi ovuda.
– On prodaje pornografske slike. Ide kući, to je sve.
– Nije verovatno da bi vas on pratio kad tako hramlje, na
ravno. On je možda čovek koji im otkucava. Uostalom, moraće
mo da rizikujemo. Oni noćas očigledno čiste. Prvo žene i deca.
Profesor može da čeka.
– Ali ja nikad nisam video Terezu u pozorištu. Ona tamo
verovatno ima drugo ime.
– Možete je poznati, zar ne, čak i bez odela? Mada bih rek la
da svi nekako izgledamo isto kad smo nagi, kao Japanci.
– Mislim da vi ne biste trebalo da pođete.
– Moram. Ako jednog zaustave, onda onaj drugi može da
navali.
– Mislim na ,,Šangaj“. To baš nije svet „Dečijih novina“.
– Ni brak to nije, – reče ona – čak ni u UNESKO-u.
119

Ograđen niskom ogradom ,,Šangaj“ se nalazio u jednoj
uskoj ulici koja se odvajala od Sanhe. Jedna ploča oglašavala je
Posiciones*, a iz nekog razloga karte su se prodavale napolju na
pločniku. Možda zato što za kasu nije bilo mesta jer je foaje zau
zimala pornografska knjižara uređena radi onih koji su želeli da
se zabavljaju između činova. Crni podvodači na ulici posmatrali
su ih radoznalo. Nisu bili naviknuti da tu vide Evropljanku.
– Osećam da sam daleko od kuće – reče Beatris. Sedišta
su sva stajala po peso i dvadeset pet, i bilo je svega nekoliko
praznih u velikom holu. Čovek koji im je pokazao put ponu
di Vermoldu paketić pornografskih slika za jedan peso. Kad ih
Vermold odbi, on izv uče drugu seriju iz džepa.
– Kupite ih ako želite – reče Beatris. – Ako vam je neprijat
no, ja ču pratiti pretstav u.
– Nema velike razlike – reče Vermold – između pretstave
i slika.
Razvodnik zapita da li bi gospođa želela jednu cigaretu s
marihuanom.
– Nein , dank e ** – reče Beatris pomešavši sve jezike koje
je znala.
Sa svake strane pozornice plakati su oglašavali klubove u
susedstvu u kojima su, kako kažu, devojke bile lepe. Jedna be
leška na španskom i na lošem engleskom jeziku zabranjivala je
publici da dosađuju igračicama.
– Koje je Tereza? – upita Beatris.
– Mislim da će to biti ona debela s maskom – reče nasumice
Vermold.
Ona je baš odlazila s pozornice tresući svoju veliku golu
stražnjicu, i publika poče da pljeska i zviždi. Onda se svetlost
malo prigasi, i jedno platno se spusti. Poče film, ispočetka sa
svim umeren. Prikazivao je jednog bicik listu, nek i šumski pej
saž, probušenu gumu, slučajan susret, gospodina kako podiže
slamni šešir; slike su mnogo treperile i bile su nejasne.
* Mesta (špan.) – Prim. prev.

** Ne, hvala (nem.). – Prim. prev.
120

Beatris je sedela ćuteći. Neka čudna intimnost beše se ro
dila između njih dok su posmatrali zajedno taj prizor ljubavi.
Slični pok reti tela nekad su im značili više nego išta što je svet
mogao da pruži. Akt ljubavi i akt požude su jedno isto; on se ne
može falsifikovati kao osećanje.
Svetlost se upali. Sedeli su ćuteći. – Usne su mi suve – reče
Vermold.
– Ja uopšte nemam više pljuvačke. Možemo li sada da ode
mo iza pozornice da nađemo Terezu?
– Posle ovog filma ima još jedan film, a onda ponovo dolaze
igračice.
– Nisam dovoljno otporna za još jedan film – reče Beatris.
– Neće nas pustiti da prođemo dok se ne završi pretstava.
– Možemo sačekati na ulici, zar ne? Onda ćemo bar znati
da li nas prate.
Izišli su pošto je počeo drugi film. Bili su jedini koji su
ustali, i ako im je neko bio za petama, taj ih je morao čekati na
ulici, ali među taksišoferima i podvodačicama nije bilo očigled
nih kandidata kojima se mogla pripisati ta uloga. Jedan čovek
spavao je oslonjen na banderu s brojem srećke koji mu je visio
ukrivo oko vrata. Vermold se seti one noći s Haselbaherom. To
je bilo onda kad je naučio zašto se još mogu upotrebiti Lembove
„Priče iz Šekspira“. Jadni Haselbaher je bio jako pijan. Vermold
se seti kako je Haselbaher sedeo sklupčan u holu kad je on sišao
iz Houtornove sobe i reče Beatrisi:
– Je li teško otk riti šifru kad dođete do prave knjige?
– Za stručnjaka nije teško – reče ona. – To je samo pitanje
strpljenja. – Ona priđe prodavcu srećaka klasne lutrije i ispravi
mu broj. Čovek se ne probudi. Ona reče: – Teško je pročitati
iskosa.
Je li nosio Lemba pod miškom, u džepu, ili u torbi? Da li je
spustio knjigu kad je pomogao dr Haselbaheru da ustane? Nije
se ničega sećao, a da tako sumnja nije bilo plemenito.
– Mislila sam na jednu čudnu slučajnost – reče Beatris. – Dr
Haselbaher čita Lembove Priče baš u pravom izdanju. – Izgle
dalo je da je u njenu osnovnu obuku bila uključena i telepatija.
121

– Videli ste ih u njegovom stanu?
– Da.
– Ali on bi ih sak rio – pobuni se on – kad bi to bilo od
ikakvog značaja.
– Ili je želeo da vas opomene. Pazite, on nas je odveo kući. I
rekao nam je ono za Raula.
– On nije znao da će nas sresti.
– Otkuda to znate? Želeo je da se buni, da kaže da je sve to
besmislica, da Raul nije postojao i da Tereza ne postoji, a onda
pomisli kako će se ona spakovati i otići, i kako će to sve biti kao
priča bez završetka.
– Eno izlaze – reče Beatris.
Oni nađoše pobočna vrata koja su vodila u jednu veliku
garderobu. Prolaz je bio osvetljen jednom bednom sijalicom
koja je gorela suviše mnogo dana i noći. Prolaz je bio skoro pot
puno zak rčen korpama za otpatke, a crnac s metlom čistio je
komade vate uprljane puderom za lice, ružom za usne i neod
ređenim stvarima; hodnik je mirisao na bonbone. Možda na
kraju krajeva tu i neće biti žene koja se zove Tereza, ali Vermold
zažali što je izabrao tako poznatu sveticu. On širom otvori vrata
i ugleda nešto što je ličilo na srednjovekovni pakao pun dima i
nagih žena.
On reče Beatrisi:
– Ne mislite li da bi bilo bolje da idete kući.
– Vi ste taj kome je ovde potrebna zaštita – reče ona.
Niko ih čak i ne primeti. Debeloj ženi maska je visila o jed
nom uvetu. Ona je pila čašu vina s jednom nogom na stolici,
jedna veoma mršava devojka s rebrima kao dirke na klaviru
svlačila je čarape. Grudi su podrhtavale, zadnjice se savijale,
poluizgorele cigarete dimile su se u pepeljarama; vazduh je bio
zasićen mirisom spaljene hartije. Jedan čovek stajao je na lestva
ma i nešto učvršćivao odvrtačem.
– Gde je ona? – upita Beatris.
– Mislim da nije ovde. Možda je bolesna, ili je kod svog
ljubavnika.
Vazduh toplo zatreperi oko njih dok je neko oblačio halji
nu. Sitna zrnca pudera taložila su se kao pepeo.
122

– Pokušajte da je viknete po imenu.
– On preko volje viknu ,,Tereza“.
Niko ne obrati pažnju. On pokuša ponovo, i čovek s odvr
tačem ga pogleda sa lestava.
– Pasa algo?* – reče on.
Vermold reče na španskom da traži jednu devojku koja se
zove Tereza. Čovek pokuša da ga ubedi da bi Marija mogla biti
isto tako dobra. On pokaza odvrtačem na debelu ženu.
– Šta kaže?
– Izgleda da ne poznaje Terezu.
Čovek s odvrtačem sede na vrh lestava i poče da drži govor.
Marija je najbolja žena koju možete naći u Havani, reče on. Sto
kila gola.
– Tereza očigledno nije ovde – objasni Vermold s olakša
njem.
– Tereza, Tereza. Šta hoćete s Terezom?
– Da. Šta hoćete od mene? – upita mršava devojka prilazeći
im s čarapom u ruci. Njene male grudi bile su nalik na kruške.
– Ko ste vi?
– Soy* Tereza.
Beatris reče: – Da li je to Tereza? Rek li ste da je debela – kao
ona s maskom.
– Ne, ne – reče Vermold. – Ovo nije Tereza. To je Terezina
sestra. Soy znači sestra. – On reče: – Poslaću joj poruku po njoj.
– On uze mršav u devojku za ruku i odvede je malo ustranu.
Pokuša da joj na španskom objasni da treba da bude oprezna.
– Ko ste vi? Ja ne razumem.
– Došlo je do jedne zabune. To je dugačka priča, Ima ljudi koji
bi možda hteli da se posluže nasiljem protiv vas. Molim vas da ne
koliko dana ostanete kod kuće. Nemojte dolaziti u pozorište.
– Moram dolaziti. Ja tu srećem sve svoje mušterije.
Vermold izvadi mali svežanj novčanica i reče: – Imate li
rođaka?
– Imam majku.
* Da li se nešto dešava? (špan.). – (Prim. prev. Ja sam (špan.). – Prim. prev.
123

– Idite k njoj.
– Ali ona je u Sijenfuegosu.
– Ovde imate dosta novca da odete u Sijenfuegos.
– Sad su svi slušali. Svi se okupiše oko Vermolda i devojke.
Čovek s odvrtačem siđe s lestava.Vermold ugleda Beatris izvan
kruga. Gurala se da priđe bliže pokušavajući da čuje šta on to
govori.
Čovek s odvrtačem reče: – Ta devojka pripada Pedru. Ne
možete je odvesti tek tako. Prvo morate razgovarati s Pedrom.
– Neću da idem u Sijenfuegos – reče devojka.
– Tamo ćete bit van opasnosti.
Ona se obrati čoveku. – On me plaši. Ne razumem šta hoće.
– Ona pokaza novac. – Ovo je suviše novca.
– Ona se obrati svima. – Ja sam dobra devojka.
– Kad pšenica mnogo rodi, godina nije rđava – reče debela
žena svečano.
– Gde je tvoj Pedro? – upita čovek.
– Bolestan je. Zašto mi taj čovek daje sav taj novac? Ja sam
dobra devojka. Vi znate da je moja cena petnaest pezosa. Ja ni
sam neko muvalo.
– Mršav pas pun je buva – reče debela žena. Izgledalo je da
ima pri ruci poslovica za svaku priliku.
– Šta se to dešava? – upita Beatris.
Jedan glas procedi: – Pst! Pst! – Bio je to crnac koji je čistio
hodnik. On reče: – Policija.
– O, dođavola – reče Vermold – sad smo u desili stvar. Mo
ram vas izv ući odavde. – Niko nije izgledao prekomerno uzbu
đen. Debela žena popi vino i obu čarape; devojka koja se zvala
Tereza nav uče drugu čarapu.
– Ja nisam važna – reče Beatris. – Nju morate izv ući.
– Šta želi policija – upita Vermold čoveka na lestvama.
– Devojku – reče on bezočno.
– Ja hoću da izvedem napolje ovu devojku – reče Vermold.
– Zar ovde ne postoji sporedan izlaz?
– S policijom uvek postoji sporedan izlaz.
– Imate li da date pedeset pezosa?
124

– Da.
– Dajte mi ih. – Hej, Migele – pozva on crnca.
– Kaži im da zažmure tri minuta. E, ko sad želi da bude
slobodan?
– Ja više volim policisku stanicu – reče debela žena. – Samo
što tamo čovek mora da bude propisno obučen. – Ona popravi
prsluče.
– Hajdete sa mnom – reče Vermold Terezi.
– Zašto?
– Pa zar ne shvatate – oni vas traže.
– Sumnjam – reče čovek s odvrtačem. – Suviše je mršava.
Bolje bi bilo da požurite. Pedeset pezosa ne traju večno.
– Evo, uzmite moj kaput – reče Beatris. Ona ogrnu njim
preko ramena devojku koja je sad imala na sebi čarape i ništa
više. Devojka reče: – Ali ja hoću da ostanem.
Čovek je udari po zadnjici i gurnu je. – Imaš njegove pa
re – reče on. – Idi s njim. – On ih ugura u mali i gadan klozet,
a zatim kroz prozor. Oni se nađoše na ulici. Policajac na straži
pred pozorištem razmetljivo je gledao na drugu stranu. Nek i
prodavač zazvižda i pokaza na Vermoldova kola. Devojka po
novo reče: – Hoću da ostanem – ali je Beatrisa gurnu na zadnje
sedište pa i sama pođe za njom. – Vikaću – reče devojka i nagnu
se kroz prozor.
– Ne budite budala – reče Beatris vukući je nazad. Vermold
upali kola.
Devojka viknu, ali slabo. Policajac se okrete i zagleda se u
suprotnom pravcu. Izgledalo je da pedeset pezosa još uvek va
že. Oni skretoše udesno i pođoše ka obali. Nijedna kola ih nisu
pratila. Sve je bilo tako lako. Devojka, koja sad više nije mogla
da bira pritegnu kaput zbog pristojnosti i udobno se zavali. Ona
reče: – Hag much a cor r ie nt e *.
– Gde?
– Šta kaže?
– Žali se na promaju – reče Vermold.
* Ima mnogo promaje (špan.). – Prim. prev.
125

– Ne izgleda da je naročito zahvalna devojka. Gde je njena
sestra?
– S direktorom pošta i telegrafa u Sijenuegosu, Mogao bih
naravno da je odvezem tamo. Stigli bismo za doručak. Ali tu je
Mili.
– U pitanju je nešto više od Mili. Zaboravili ste profesora
Sančesa.
– Pofesor Sančes sigurno može da čeka.
– Ko su da su, izgleda da brzo rade.
– Ne znam gde on stanuje.
– Ja znam. Potražila sam ga u spisku članova Kaunti Kluba
pre nego što smo došli.
– Vi odvedite kući ovu devojku i sačekajte me ovde.
Iziđoše na obalu. – Okrenite ovde levo – reče Beatris.
– Odvešću vas kući.
– Bolje je da ostanemo zajedno.
– Mil i ...
– Vi ne želite da kompromitujete nju , zar ne? Oklevajući,
Vermold okrete na levo. – Kuda?
– U Vedado – reče Beatris.
Oblakoderi u novom gradu stajali su iznad njih kao ledene
sige na mesečini. Jedno veliko H.H. ocrtavalo se na nebu kao
monogram na Houtornovom džepu, ali ovo H.H. nije bilo kra
ljevsko – samo je oglašavalo gospodina Hiltona. Vetar je lju
ljao kola, a vodene kapljice prelivale su se preko saobraćajnica
i zamagljivale prozore okrenute moru. Vrela noć imala je ukus
soli. Vermold okrete kola na suprotnu stranu od mora. Devojka
reče: – Hac e dem a s ia d o cal or.*
– Šta sad kaže?
– Kaže da je suviše toplo.
– Ona samo nešto izvoljeva – reče Beatris. – Bolje opet spu
stite prozor.
– A ako bude vikala?
– Udarite je.
* Mnogo je vrućina (špan.). – Prim. prev.
126

Sad su se nalazili u novom delu Vedadoa: među malim žuč
kasto-belim kućama koje su bile vlasništvo bogatih ljudi. Mogli
ste odmah znati koliko je čovek bogat po sve manjem broju
spratova. Samo je milionar mogao sebi da pruži drvenu kućicu
s verandom na terenu koji je mogao da podnese oblakoder. Kad
je Beatris spustila prozor, u kolima se oseti miris cveća. Ona
zaustavi Vermolda pred kapijom u visokom belom zidu. Ona
reče:
– Vidim svetlost u unutrašnjem dvorištu. Izgleda da je sve u
redu. Čuvaću vaše dragoceno parče mesa dok vi uđete unutra.
– Izgleda prilično bogat za profesora.
– Nije suviše bogat da ne bi uračunao troškove, sudeći po
vašim računima.
Vermold reče: – Dajte mi nekoliko trenutaka. Nemojte oti
ći.
– Zar izgledam tako? Bolje požurite. Dosad su svršili samo
s jednim od trojice, a drugi se jedva izv ukao, naravno.
On uhvati za kvaku na kapiji od kovanog gvožđa. Kapija
nije bila zak ljučana. Položaj je bio besmislen. Kako će objasniti
svoje prisustvo? – Vi ste moj agent a da to i ne znate. Vi ste u
opasnosti. Morate se sak riti.
– Nije čak ni znao šta predaje Sančes.
Kratka staza između dve palme vodila je do druge gvozde
ne kapije, a iza ove nalazilo se malo unutrašnje dvorište, koje je
bilo osvetljeno. Gramofon je tiho svirao, a dve prilike okretale
su se nemo prislonivši obraz uz obraz. Dok je on hramao sta
zom, zazvoni sak riveno alarmno zvono. Par koji je igrao stade,
i jedno od njih iziđe na stazu da ga dočeka.
– Ko je to?
– Profesor Sančes?
– Da.
Obojica iziđoše na svetlost. Profesor je imao na sebi beo
smok ing. Kosa mu je bila seda, a i na bradi se videla kratka seda
dlaka. U ruci je držao revolver i uperi ga na Vermolda. Vermold
vide da je žena koja je stajala iza njega veoma mlada i veoma
lepa. On stade i isk ljuči gramofon.
127

– Oprostite mi što vam dolazim u ovo doba reče Vermold.
Nije imao pojma kako da počne, a revolver ga je uznemiravao.
Profesori ne bi trebalo da nose revolvere.
– Ne bih rekao da se sećam vašeg lica. – Profesor je govorio
učtivo još uvek držeći revolver uperen u Vermoldov stomak.
– Nema ni razloga zašto biste ga se sećali. Jedino ako nema
te aparat za usisivanje prašine.
– Aparat za usisivanje prašine? Mislim da ga imam. Zašto?
Moja žena možda zna. – Mlada žena izađe na stazu i priđe im.
Nije imala cipela. Odbačene cipele ležale su pored gramofona
kao mišolovke. – Šta hoće? – upita ona neljubazno.
– Žao mi je što vam smetam, senjora Sančes.
– Kaži mu da ja nisam senjora Sančes – reče mlada žena.
– On kaže da ima neke veze s usisivačima – reče profesor.
Misliš li da je Marija pre nego što je otišla...
– Zašto dolazi ovamo u jedan sat ujutro?
– Morate mi oprostiti – reče profesor malo zbunjeno – ali
vreme je malo neobično. – On dopusti rerevolveru da se malo
okrene od cilja. – Čovek po pravilu ne očekuje posetioce ...
– Vi ih izgleda očekujete.
– Oh, ovo – čovek mora biti predostrožan. Znate, ja imam
nekoliko odličnih Renoara.
– On ne traži slike. Marija ga je poslala. Vi ste špijun, zar
ne? – upita besno mlada žena.
– Pa, na nek i način.
Mlada žena poče da jadikuje udarajući se po mršavim sla
binama. Naruk vice su joj se tresle i svetlucale.
– Nemoj, draga, nemoj. Siguran sam da ćemo naći pravo
objašnjenje.
– Ona nam zavidi na sreći – reče mlada žena. – Prvo je slala
kardinala, zar ne, a sad ovog čoveka... Jeste li sveštenik? – upita
ona.
– Pa naravno da nije sveštenik, draga moja Pogledaj kako
je odeven.
– Ništa ne pomaže što si profesor uporednog vaspitanja –
reče mlada žena – tebe svako može da prevari. Jeste li vi svešte
nik? – ponovi ona.
128

– Nisam.
– Šta ste vi?
– Stvarno prodajem aparate za usisivanje prašine.
– Rek li ste da ste špijun.
– Da, da, čini mi se u izvesnom smislu ...
– Zašto ste došli ovamo?
– Da vas opomenem.
Mlada žena nekako čudno zavi kao ranjena zver. – Vidiš – re
če ona profesoru. – Ona nam sad preti. Prvo kardinal, a zatim ...
– Kardinal je samo vršio svoju dužnost. Na kraju krajeva
on je Marijin rođak.
– Ti ga se bojiš. Hoćeš da me ostaviš.
– Draga moja, ti znaš da to nije istina. – On reče Vermoldu:
– Gde je sad Marija?
– Ne znam.
– Kad ste je poslednji put videli?
– Ali ja je nikad nisam video.
– Vi prilično protivrečite sam sebi, zar ne?
– To je jedno lažljivo pseto – reče mlada žena.
– Nije neizostavno, draga. Verovatno je zaposlen kod neke
agencije. Bolje da mirno sednemo i da čujemo šta ima da kaže.
Uvek je pogrešno ljutiti se. On vrši svoju dužnost – što je više
nego što bi se moglo reći za nas. – Profesor pođe prvi stazom.
Revolver beše stavio u džep. Mlada žena sačeka da Vermold po
đe, a onda krete za njim kao ovčarski pas. Prosto je oček ivao da
će ga ugristi za članak. Ako uskoro ne progovorim, nikad neću
progovoriti, pomisli on.
– Sedite – reče profesor. Šta je uporedno vaspitanje?
– Mogi li vas nečim poslužiti?
– Nemojte se truditi, molim vas.
– Vi ne pijete na dužnosti?
– Dužnosti? – reče mlada žena. – Ti s njim govoriš kao s
ljudskim bićem. Kak ve on ima dužnosti osim onih koje vrši za
svoje podle poslodavce?
– Došao sam da vas opomenem da policija...
– Oh, hajde, hajde, preljuba nije zločin – reče profesor. – Ja
mislim da su na to retko kad i gledali tako osim u američk im
129

kolonijama u sedamnaestom veku. I u Mojsijevom zakonu, na
ravno.
– Preljuba s ovim nema nikak ve veze – reče mlada žena. –
Ona nije imala ništa protiv toga da nas dvoje spavamo zajedno,
ona je jedino bila protiv toga da budemo zajedno.
– Jedva bi se moglo zamisliti jedno bez drugoga, jedino ako
ne misliš na Novi Zavet – reče profesor. – Na preljubu u srcu.
– Ti nemaš srca ako ne isteraš tog čoveka. Sedimo ovde i
razgovaramo kao da smo godinama venčani. Ako je sve što želiš
da cele noći sediš i razgovaraš, zašto se onda nisi držao Marije?
– Draga moja, bila je tvoja ideja da igramo pre nego što leg
nemo.
– Ti nazivaš igranjem ono što si radio?
– Rekao sam ti da ću uzimati časove.
– Oh da, kako bi bio s devojkama u školi.
Vermoldu se učini da razgovor skreće. On reče očajničk i: –
Pucali su na inženjera Sifuentesa. I vi ste u istoj opasnosti.
– Da sam želeo devojke, draga, na univerzitetu ih ima do
voljno. Dolaze mi na predavanja. Nema sumnje da si toga sve
sna, pošto si i sama dolazila.
– Ti me zbog toga prekoravaš?
– Udaljujemo se od predmeta, draga. Predmet razgovora je
to šta će Marija da učini posle ovoga.
– Trebalo je da prestane da jede skrobnu hranu pre dve go
dine – reče mlada devojka prilično prosto – s obzirom da te je
poznavala. Tebi je važno samo telo. Treba da se stidiš u svojim
godinama.
– Ako ne želiš da te volim...
– Voliš, voliš. – Mlada žena poče da šeta po dvorištu. Pra
vila je pok rete rukom po vazduhu kao da raščlanjuje ljubav.
Vermold reče: – Ne treba da se brinete zbog Marije.
– Vi, lažljivo pseto – dreknu ona na njega. – Rek li ste da je
nikad niste videli.
– Nisam.
– Zašto je onda nazivate Marijom? – povika ona i pobedo
nosno zaigra s nek im nepostojećim partnerom.
130

– Nešto rekoste o Sifuentesu, mladiću?
– Pucali su večeras na njega.
– Ko?
– Ne znam tačno, ali sve to spada u istu raciju. Teško je
objasniti, ali izgleda da ste vi zaista u velikoj opasnosti, profeso
re Sančese. Sve je, naravno, zabluda. Policija je bila i u „Šangaj
Tietru“.
– Kak ve ja imam veze sa ,,Šangaj Tietrom“?
– Zaista kak ve? – povika mlada žena melodramski. – Mu
škarci – reče ona – muškarci. Jadna Marija! Ona nema da se
razračunava samo s jednom ženom. Moraće da izvrši pokolj.
– Nikad nisam imao nikak ve veze ni s kim iz „Šangaj Ti
etra“.
– Marija je bolje obaveštena. Možda hodaš u snu.
– Čula si šta je rekao, da je to zabuna. Na kraju krajeva,
pucali su na Sifuentesa. Za to ne možeš nju da kriviš.
– Sifuentes? Je li on rekao Sifuentes? Oh, ti španski idiote.
Samo zato što je jednog dana sa mnom razgovarao u klubu dok
si se ti tuširao, ti iznajmljuješ nitkove da ga ubiju.
– Molim te, draga, budi pametna. Čuo sam za to tek sad
kad je gospodin...
– On nije gospodin. On je jedno lažljivo pseto. – Opet su
napravili ceo krug u razgovoru.
– Ako je lažov, onda nije potrebno da obraćamo pažnju na
ono što govori. On verovatno kleveta i Mariju.
– Ah, ti bi nju branio.
Vermold reče s očajanjem – poslednji put je probao sreću:
– To nema nikak ve veze s Marijom – sa senjorom Sančes, hoću
da kažem.
– Kak ve veze ima s tim senjora Sančes? – upita profesor.
– Mislio sam da vi mislite da Marija...
– Mladiću, vi valjda nećete ozbiljno da tvrdite da Marija
namerava da učini nešto mojoj ženi kao i mojoj... mojoj prijate
ljici ovde? To je suviše besmisleno.
Dosada je Vermoldu greška izgledala dovoljno jednostavna
da s njom lako iziđe na kraj. Ali sad mu se učini da je pov ukao
131

zalutalo parče konca i da je celo odelo počelo da se para. Je li to
bilo uporedno vaspitanje? On reče: – Mislio sam da vam činim
uslugu što sam došao da vas opomenem, ali izgleda da bi za vas
smrt bila najbolje rešenje.
– Vi ste veoma zbrkan mlad čovek.
– Nisam mlad. Vi ste, profesore, mladi, kako izgleda. – I u
svojoj zabrinutosti reče glasno: – Kad bi samo Beatris bila ov
de.
Profesor brzo reče: – Uveravam te, draga, da ne poznajem
nikakvu Beatris. Nikak vu. Mlada žena se nasmeja kao tigrica.
– Vi ste izgleda došli ovamo – reče profesor – s jednim jedi
nim ciljem, a to je da pravite neprilike. – To je bila njegova prva
žalba, i izgledala je veoma blaga pod ovim okolnostima. – Ne
znam šta mislite time da dobijete – reče on i uđe u kuću zat vo
rivši vrata za sobom.
– To je jedno čudovište – reče devojka. – Čudovište. Seksu
alno čudovište. Satir.
– Vi ne razumete.
– Znam ja tu otrcanu frazu – sve znati znači sve oprostiti.
Ali ne u ovom slučaju, ne. – Izgledalo je da je njeno neprijatelj
stvo prema Vermoldu iščezlo. – Marija, ja, Beatris – ne računam
njegov u ženu, jadnicu. Nemam ništa protiv njegove žene. Imate
li revolver?
– Naravno da nemam. Došao sam ovamo samo da ga spa
sem – reče Vermold.
– Neka pucaju – reče mlada žena – u stomak – nisko dole.
– I ona uđe u kuću s odlučnošću.
Vermoldu ne ostade drugo do da ode. Nevidljivo zvonce
ponovo dade znak za uzbunu dok je išao prema kapiji, ali se
niko ne pok rete u maloj kući. Učinio sam sve što sam mogao,
pomisli Vermold. Izgledalo je da je profesor bio dobro pripre
mljen za svaku opasnost, a možda bi dolazak policije za njega
bio i olakšanje. S njima bi bilo lakše ogledati se nego s tom mla
dom ženom.
Dok se vraćao kroz miris noćnog cveća, imao je samo jednu
želju: da kaže sve Beatrisi. Ja nisam tajni agent, ja sam varalica,
132

niko od tih ljudi nije moj agent, i ja ne znam šta se to dešava.
Izgubljen sam. Bojim se. Ona bi sigurno nekako uzela uzde u
svoje ruke; na kraju krajeva, ona je žena od struke. Ali znao je
da je neće moliti. To bi značilo dići ruke od Miline bezbednosti.
Pre bi voleo da ga uklone kao Raula. Da li u njegovoj službi daju
penziju porodici? Ali, ko je bio Raul?
Pre nego što je stigao do druge kapije, Beatris mu doviknu:
– Džime, pazite. Čuvajte se. – Čak u tom trenutku žurbe njemu
pade na um misao: ja se zovem Vermold, gospodin Vermold,
senjor Vermold, senjor Vomel, niko me ne zove Džimom. Onda
potrča – hopa-cupa – prema glasu, iziđe na ulicu i nalete pravo
na automobil s radiom i na trojicu policiskih oficira, a jedan
revolver se opet uperi u njegov stomak. Beatris je stajala na ploč
niku, a devojka je bila pored nje trudeći se da što čvršće prigrne
kaput koji nije bio za to skrojen.
– Šta se desilo?
– Ne razumem ni reči od onog što oni govore! Jedan od
oficira mu reče da uđe u njihova kola.
– A šta je s mojim?
– Njih će doterati u stanicu – pre nego što je poslušao oni
ga opipaše po grudima i bokovima da vide nema li oružja. On
reče Beatrisi: – Ne znam šta je sve ovo, ali izgleda da je kraj
jedne sjajne karijere. – Oficir ponovo progovori: – On traži da
i vi uđete.
– Kažite mu – reče Beatris – da ću ostati s Terezinom se
strom. Ja im ne verujem.
Dva automobila polako su išla pored malih milionarskih
kućica da ne bi nikog uznemiravala kao da se voze bolničkom
ulicom; bogatima je potreban san. Nisu imali da idu daleko:
dvorište, kapija koja se zat vori za njima, a onda miris policiske
stanice nalik na miris amonijaka svih zooloških vrtova na svetu.
Po zidovima okrečenog hodnika visile su slike ljudi za kojima je
bila raspisana poternica, a koji su varljivo izgledali kao bradati
stari majstori. U sobi na kraju hodnika sedeo je kapetan Segura
i igrao dame. – Uf – reče on i uze dve figure. Onda podiže oči
i pogleda ih. – Gospodine Vermolde – reče on iznenađeno, i
133

ustade sa stolice kao mala ukočena zelena zmija kad ugleda Be
atris. Preko Beatrisinog ramena pogleda Terezu; kaput se beše
ponovo otvorio, možda namerno. On reče: – Ko je pobogu...? – i
obrati se policajcu s kojim je igrao: – Anda!**
– Šta znači sve ovo, kapetane Segura?
– Vi to mene pitate, gospodine Vermolde.
– Da.
– Voleo bih kad biste vi meni rek li šta to znači. Nisam imao
ni pojma da ću vas videti – Milinog oca. Gospodine Vermol
de, nama je telefonirao profesor Sančes i pričao nam je nešto o
nekom čoveku koji je upao u njegov u kuću i nešto preti. Mislio
je da to ima neke veze s njegovim slikama; on ima veoma sku
pocene slike. Odmah sam poslao automobil, i uhvatili su vas,
sa ovom ovde senjoritom (već smo se ranije upoznali) i nagom
uličarkom. – I kao onaj policiski narednik u Santiagu, on doda
de: – To nije naročito pristojno, gospodine Vermolde.
– Bili smo u ,,Šangaju“.
– Ni to nije baš mnogo pristojno.
– Već mi je dosadilo da pričam policiji da nisam pristojan.
– Zašto ste posetili profesora Sančesa?
– To je sve bila zabuna.
– Otkud vam u kolima naga drolja?
– Povezli smo je.
– Ona ne sme da bude naga na ulici. – Policajac se naže
preko pisaćeg stola i nešto prošaputa. – Ah – reče kapetan Segu
ra: – počinjem da shvatam. Noćas je u ,,Šangaju“ bila policiska
inspekcija. Devojka je verovatno zaboravila svoje isprave, a nije
htela da provede noć u ćeliji. Molila vas je ...
– Uopšte nije bilo tako.
– Bolje je da bude tako, gospodine Vermolde. – On se obrati
devojci na španskom: – Tvoje isprave. Imaš li isprave?
– Si , yo teng o ** – reče ona s negodovanjem, saže se i izv u
če nekoliko zgužvanih parčića hartije iz čarape. Kapetan Segura
* Idi (špan.). – Prim. prev.

** Da, imam (špan.). – Prim. prev.
134

ih uze i poče da ih ispituje. Onda duboko uzdahnu. – Gospo
dine Vermolde, gospodine Vermolde, njene isprave su u redu.
Zašto se vozite ulicama s nagom devojkom? Zašto provaljujete
u kuću profesora Sančesa i govorite mu o njegovoj ženi i pretite
mu? Šta je vama njegova žena?
– Idi – reče on oštro devojci. Ona malo zastade i poče da
skida kaput.
– Bolje neka ga zadrži – reče Beatris. Kapetan Segura se
teško spusti na stolicu pred crno-belom pločom. – Gospodine
Vermolde, za vaše dobro ću vam reći ovo: izbegavajte ženu pro
fesora Sančesa. Ona nije žena s kojom možete olako da postu
pate.
– Ja nisam ...
– Igrate li dame, gospodine Vermolde?
– Da. Ne baš dobro, mislim.
– Bolje nego ove svinje u stanici, nadam se. Jednom ćemo
morati da igramo, vi i ja. Ali kad igrate dame, morate povlačiti
figure veoma pažljivo, kao da je u pitanju žena profesora Sanče
sa. – On nasumice pomače jednu figuru na ploči, a onda reče:
– Noćas ste bili sa dr Haselbaherom?
– Da.
– Je li to bilo pametno, gospodine Vermolde? – Nije dizao
oči, već je i dalje pomerao figure tamo-amo igrajući sam.
– Pametno?
– Dr Haselbaher je zapao u čudno društvo.
– Meni to nije poznato.
– Zašto ste mu poslali dopisnu kartu iz Santiaga i obeležili
položaj svoje sobe?
– Koliko mnogo nevažnih stvari vi znate, kapetane Segura.
– Imam razloga da se interesujem za vas, gospodine Ver
molde. Ne želim da vas vidim da se upetljate. Šta je to dr Hasel
baher želeo noćas da vam kaže? Njegov telefon, vi shvatate, je
pod kontrolom.
– Hteo je da nam otsvira ploču s Tristanom.
– I možda da razgovara o ovome? – Kapetan Segura okrete
jednu fotografiju na pisaćem stolu – snimljenu pomoću bliclam
135

pe s karakteristično bleštavim belim licima koja se behu okupila
oko slupanog metala koji je nekada bio automobil. – I ovom?
– Lice mladog čoveka koje nije trepnulo pod svetlošću bliclam
pe; prazna kutija od cigareta zgnječena kao i njegov život; noga
jednog čoveka koja mu je dodirivala rame.
– Poznajete li ga?
– Ne.
Kapetan Segura spusti jednu polugu i jedan glas progovori
na engleskom iz kutije na njegovom pisaćem stolu: „Halo. Halo.
Govori Haselbaher“.
„Ima li koga kod vas, Haselbahere?“
„Da. Prijatelji“.
„Koji prijatelji?“
„Pa baš ako morate da znate, ovde je gospodin Vermold“.
„Kažite mu da je Raul mrtav“.
„Mrtav? Ali vi ste obećali...“
„Čovek ne može uvek da ima vlast nad nesrećnim slučaje
vima, H-Haselbahere“. – Glas je malo zastajao pre nego što je
izgovarao glas h.
„Dali ste mi reč ...“
„Kola su se prevrnula više puta nego što je bilo predviđe
no“.
„Rek li ste da će to biti samo opomena“.
„To je još uvek samo opomena. Idite i kažite mu da je Raul
mrtav“.
Zvuk trake koja se okreće čuo se još za trenutak. Onda se
jedna vrata zat voriše.
– Tvrdite li još uvek da ništa ne znate o Raulu?
– upita Segura.
Vermold pogleda Beatris. Ona neprimetno odmahnu gla
vom. Vermold reče: – Dajem vam časnu reč, Segura, da do veče
ras nisam znao ni da postoji.
Segura pomače jednu figuru. – Vaša časna reč?
– Moja časna reč.
– Vi ste Milin otac. Ja to moram primiti. Ali klonite se nagih
žena i profesorove supruge. Laku noć, gospodine Vermolde.
136

– Laku noć.
Behu stigli do vrata kad Segura ponovo progovori:
– A naša igra dame, gospodine Vermolde? To nećemo za
boraviti.
Stari Hilman je čekao pred vratima. Vermold reče:
– Ostaviću vas sa Mili.
– Zar vi nećete kući?
– Suviše je kasno za spavanje.
– Kuda idete? Zar ne mogu da idem s vama?
– Hoću da ostanete s Mili za slučaj da dođe do neke nesre
će. Jeste li videli onu fotografiju?
Nisu progovorili do Lamparilja Strita. Onda Beatris reče:
– Želela bih da niste dali svoju časnu reč. Niste morali da idete
tako daleko.
– Ne?
– Oh, postupili ste kao profesionalac, vidim. Oprostite. Bilo
je to glupo od moje strane. Ali vi ste više profesionalac nego što
sam verovala. – On joj otvori vrata na radnji i ostade posmatra
jući je kako se kreće među aparatima za usisivanje prašine kao
ožalošćena osoba na groblju.
137

Glava 2
Pred vratima kuće u kojoj je stanovao dr Haselbaher on za

zvoni na zvono stranca koji je stanovao na drugom spratu i kod
koga je još bilo osvetljeno. Nato se začu šum i vrata se otvoriše.
Lift je bio slobodan i on se poveze njim do dr Haselbaherovog
stana. Ni dr Haselbaher očigledno nije mogao da zaspi. Svetlost
se videla ispod vrata. Da li je bio sam ili je konferisao s glasom
koji je bio snimljen?
Vermold beše počeo da se uči opreznosti i veštinama svog
nestvarnog zanata. Na odmorištu se nalazio visok i prozor koji
je vodio na uski balkon koji nije ničemu služio. Sa tog balkona
Vermold je mogao da vidi svetlost u doktorovom stanu, a od
jednog do drugog balkona bio je samo jedan dugačak korak. On
ga napravi ne gledajući u dubinu pod sobom. Zavese nisu bile
potpuno nav učene. On proviri između njih.
Dr Haselbaher je sedeo licem prema njemu u starom šlemu
sa šiljkom, s oklopom za prsa, u čizmama i belim rukavicama,
što je jedino moglo da bude starinska ulanska uniforma. Oči
su mu bile sklopljene i izgledalo je kao da spava. O pojasu je
imao mač, i izgledao je kao pomoćno lice u filmskom studiju.
Vermold zakuca na prozor. Dr Haselbaher otvori oči i zagleda
se pravo u njega.
– Haselbahere.
Doktor se malo pomeri što je moglo da bude i znak straha.
Pokuša da skine šlem, ali mu traka ispod brade ne dade.
– To sam ja, Vermold.
Doktor se oklevajući približi prozoru. Čakšire su mu bile
suviše uske. Bile su napravljene za mlađeg čoveka.
– Šta radite tu, gospodine Vermolde?
– A šta vi tu radite, dr Haselbahere?
138

Doktor otvori prozor i pusti Vermolda u sobu. On vide da
se nalazi u doktorovoj spavaćoj sobi. Jedan velik i orman je bio
otvoren, i u njemu su visila dva bela odela kao poslednji zubi u
starim ustima. Haselbaher poče da skida rukavice. – Jeste li bili
na balu pod maskama, Haselbahere?
Dr Haselbaher reče posramljenim glasom: – Vi to ne biste
razumeli. – On poče da skida deo po deo opreme – prvo ruka
vice, pa zatim šlem, pa oklop, u kome su se ogledali Vermold i
sobni nameštaj, isk rivljeni kao figure u ogledalima po predvor
jima. – Zašto ste se vratili? Zašto niste zvonili?
– Hoću da znam ko je Raul.
– Vi to već znate.
– Nemam pojma.
Dr Haselbaher sede i poče da svlači čizme.
– Vi ste obožavalac Lemba, dr Haselbahere?
– Mili mi ga je pozajmila. Zar se ne sećate kako je pričala
o njemu? . . . – Sedeo je rasejano u naduvenim čakširama. Ver
mold vide da su rasparane po šav u da bi sadašnji Haselbaher
imao mesta. Da, sad se sećao one večeri u Tropikani.
– Pretpostavljam – reče Haselbaher – da vam se čini da ova
uniforma zahteva objašnjenje.
– I druge stvari zahtevaju objašnjenje.
– Bio sam ulanski oficir – pre četrdeset pet godina.
– Sećam se vaše fotografije u drugoj sobi. Tamo niste ovako
obučeni. Na njoj izgledate nekako iskusniji.
– To je bilo pošto je rat počeo. Pogledajte tamo pored mog
toaletnog stola – 1913, junski manevri. Kajzer je došao u inspek
ciju. – Stara smeđa fotografija s fotografovim pečatom u uglu
pokazivala je dug niz konjanika, isukanih mačeva, i jednu malu
priliku cara s osušenom rukom kako jaše pored njih na konju. –
Bilo je tako mirno – reče dr Haselbaher – u to doba.
– Mirno?
– Dok nije počeo rat.
– Ali ja sam mislio da ste vi bili lekar.
– Prevario sam vas. Kasnije sam to postao. Kad se rat za
vršio. Pošto sam ubio jednog čoveka. Ubiti čoveka – to je tako
139

lako, – reče dr Haselbaher – za to nije potrebna veština. Možete
biti sigurni u ono što ste učinili, možete da donesete zak ljučak o
smrti, ali spasti čoveka – za to treba više od šest godina učenja,
i na kraju nikad niste potpuno sigurni da ste ga vi spasli. Kli
ce se ubijaju drugim klicama. Ljudi samo preživljavaju. Nema
nijednog pacijenta za koga sigurno znam da sam ga ja spasao,
ali onaj čovek koga sam ja ubio – za njega znam. Bio je to jedan
Rus, i bio je jako mršav. Zadro sam u kost kad sam zabio čelik
u njega. Zgrozio sam se. To je bilo samo jedno besk rajno mar
širanje, i oni su to nazvali Tanenbergom. Mrzim rat, gospodine
Vermolde.
– Zašto se onda oblačite kao vojnik?
– Nisam bio ovako obučen kad sam ubio čoveka. Ovo sam
nosio u mirno vreme. Ovo volim. – On dodirnu oklop koji je
stajao pored njega na postelji. – Ali tamo smo bili uprskani bla
tom od marševa. Zar vi nikad ne osećate želju, gospodine Ver
molde, da se vratite u mir. Oh, ne, zaboravio sam. Vi ste mladi,
vi ga nikad niste poznavali. To je bio poslednji mir za sve nas.
Pantalone su mi otešnjale.
– Zašto ste noćas – poželeli da se tako obučete, dr Hasel
bahere?
– Zato što je jedan čovek umro.
– Raul?
– Da.
– Jeste li ga poznavali?
– Jesam.
– Pričajte mi o njemu.
– Ne želim da govorim.
– Bolje bi bilo da govorite.
– Nas dvojica smo odgovorni za njegov u smrt, vi i ja – reče
dr Haselbaher. – Ja ne znam ko vas je naterao na ovo, niti kako,
ali da sam odbio da im pomognem, oni bi me deportovali. A šta
bih mogao sad da radim izvan Kube? Rekao sam vam da su mi
nestale neke hartije.
– Kak ve hartije?
– Svejedno kak ve. Zar mi svi nemamo u svojoj prošlosti
nešto što nas muči? Sad znam zašto su provalili u moj stan. Zato
140

što sam vaš prijatelj. Molim vas, idite, gosopdine Vermolde. Ko
zna šta bi zahtevali da uradim kad bi znali da ste ovde.
– Ko su oni?
– Vi to bolje znate od mene, gospodine Vermolde. Oni se ne
pretstavljaju. – Nešto se brzo kretalo u susednoj sobi.
– Samo miš, gospodine Vermolde. Ostavljam mu malo sira
svake noći.
– Znači, Mili vam je pozajmila Lembove priče.
– Radujem se što ste promenili šifru – reče Haselbaher. –
Možda će me sad ostaviti na miru. Više im ne mogu pomoći.
Čovek počne da se bavi akrostihovima, ukrštenim rečima i ma
tematičk im zagonetkama i onda, pre nego što se i osvesti, negde
su ga zaposlili ... U današnje vreme moramo paziti čak i na svoje
sitne slabosti...
– Ali Raul – on čak nije ni postojao. Vi ste mi savetovali da
lažem, i ja sam lagao. Oni nisu bili ništa drugo do samo izmi
šljotina, Haselbahere.
– A Sifuentes? Hoćete li reći da i on ne postoji?
– On je nešto drugo. Raula sam ja izmislio.
– Onda ste ga suviše dobro izmislili, gospodine Vermolde.
O njemu postoji sad čitav dosije.
– On nije bio nimalo stvarniji od neke ličnosti iz romana.
– Zar su one uvek izmišljene? Ja ne znam kako rade roma
nopisci, gospodine Vermolde. Pre vas nisam poznavao nijed
nog.
– Nije postojao nikakav pijani pilot Kubanske vazduho
plovne kompanije.
– Oh, slažem se, tu pojedinost ste sigurno izmislili. Ne
znam zašto.
– Ako ste dešifrovali moje telegrame, onda ste morali
shvatiti da u njima nema istine, vi poznajete grad. Pilot koji je
otpušten zbog pijanstva, prijatelj s avionom, sve su to bile izmi
šljotine.
– Ne znam vaše pobude, gospodine Vermolde. Možda ste
želeli da prik rijete njegov identitet za slučaj da otk rijemo vašu
šifru. Da su vaši prijatelji znali da on ima avion i svoja privatna
141

sredstva, možda mu ne bi toliko plaćali. Koliko je od svega toga
išlo u njegov džep, pitam se, a koliko u vaš?
– Ne razumem ni jednu jedinu reč od toga što govorite.
– Vi čitate novine, gospodine Vermolde. Vi znate da su mu
oduzeli letačku dozvolu pre mesec dana kad se pijan spustio na
jedno dečje igralište.
– Ne čitam mesne novine.
– Nikad? Naravno da je odricao da radi za vas. Nudili su
mu mnogo novca da umesto toga radi za njih. I oni su hteli da
imaju fotografije tih platformi koje ste vi otk rili u planinama
Orijente, gospodine Vermolde.
– Te platforme ne postoje.
– Ne očekujte da ću vam isuviše verovati, gospodine Ver
molde. Pozivali ste se na njihove planove u jednom telegramu
koji ste poslali u London. I njima su bile potrebne fotografije.
– Vi morate znati ko su Oni.
– Cui bono?*
– I šta nameravaju sa mnom?
– Najpre su mi tvrdili da ne nameravaju ništa. Bili ste im
korisni. Znali su sve o vama još od početka, gospodine Vermol
de, ali vas nisu ozbiljno uzimali. Čak su pomišljali da vi izmi
šljate svoje izveštaje. Ali onda ste promenili šifru, a broj vaših
službenika se povećao. Britanska obaveštajna služba se ne bi
dala tako lako prevariti, zar ne? – Neka vrsta poštenja u odnosu
na Houtorna natera Vermolda da ćuti. – Gospodine Vermolde,
gospodine Vermolde, zašto ste to uopšte počinjali?
– Vi znate zašto. Bio mi je potreban novac. – On odjednom
primeti da mehaničk i govori istinu.
– Ja bih vam pozajmio. Nudio sam vam.
– Bilo mi je potrebno više nego što ste mogli da mi pozaj
mite.
– Za Mili?
– Da.
* Šta to vred i (lat.). – Prim. prev.
142

– Pazite na nju, gospodine Vermolde. Vi ste se upustili u
posao gde je opasno voleti bilo koga ili bilo šta. Oni na to udara
ju. Sećate li se mojih kultura?
– Sećam se.
– Da nisu u meni uništili želju za životom, možda me ne bi
tako lako pridobili.
– Zar vi zaista mislite ...?
– Samo sam vas molio da budete oprezni.
– Mogu li da telefoniram?
– Da.
Vermold pozva svoju kuću. Da li mu se samo učinilo da
čuje slabo škljocanje koje je pokazivalo da se razgovor snima?
Beatris se javi. On reče: – Je li sve mirno?
– Jeste.
– Sačekajte dok dođem. Je li Mili dobro?
– Čvrsto spava.
– Vraćam se.
Dr Haselbaher reče: – Nije trebalo da pokažete ljubav u
svom glasu. Ko zna ko prisluškuje. – On se s teškoćom uputi
prema vratima. – Laku noć, gospodine Vermolde. Evo Lemba.
– Više mi nije potreban.
– Možda će Mili biti potreban. Da li biste hteli da nikome
ništa ne govorite – o ovom – odelu? Znam da je to besmisleno, ali
sam voleo ono doba. Jednom je Kajzer razgovarao sa mnom.
– Šta je rekao?
– Rekao je: „Sećam vas se. Vi ste kapetan Miler ...“
143

MUĐUZBIVANJE U LONDONU
Kad je šef imao goste, onda je večeravao kod kuće i sam

kuvao večeru, jer nijedan restoran nije zadovoljavao njegove
preterane i romantične zahteve. Pričalo se kako jednom kad je
bio bolestan nije hteo da otkaže poziv jednom starom prijatelju
već je skuvao večeru iz postelje, telefonom. Na stočiću pored
postelje stajao mu je sat, on je prek idao razgovor u pravilnim
razmacima da bi dao uputstva svom sobaru. – Halo, halo, Bru
ere, halo, sad izvadite to pile i ponovo ga prelijte.
Pričalo se da se jednom zadržao kasno u kancelariji i da je
pokušao otuda da kuva, ali je večera bila upropašćena jer se po
navici poslužio crvenim telefonom koji je ometao razgovore, ta
ko da su do ušiju sluge stigli samo nek i čudnovati glasovi slični
brzom japanskom govoru.
Jelo koje je poslužio stalnom potsek retaru bilo je jednostav
no i odlično; pečenje s malo bela luka. Venslejdejlsk i sir stajao je
na kredencu a mirni kraj Albani prostirao se oko njih kao sneg.
Posle napornog rada u kuhinji šef je pomalo mirisao na sok od
pečenja.
– Zaista je odlično. Odlično.
– To je stari recept iz Norfolka.
– Pa i samo meso – prosto se topi ...
– Naučio sam Bruera da kupuje na pijaci, ali on nikad neće
postati kuvar. Stalno mora biti pod nadzorom.
Jeli su neko vreme ćuteći pobožno; lupkanje potpetica neke
žene na Rop Voku bilo je jedino što je remetilo tišinu.
– Dobro vino – reče najzad stalni Potsek retar.
– Berba ‘55. Dosta prijatno. Da nije malo suviše mlado?
– Pa i nije.
– Kad su došli do sira, šef ponovo progovori: Povodom ru
ske note – šta misli F.O.?
144

– Malo smo zbunjeni što su pomenuli Karipske baze. – Za
ču se krcanje biskvita. – Jedva da bi one vredele Bahamskih.
One vrede otprilike onoliko, koliko su nam Jenk i platili, neko
liko starih razarača. No mi smo uvek mislili da su te građevine
na Kubi komunističkog porek la. Ne mislite li da bi one na kraju
krajeva ipak mogle biti američkog porek la?
– Zar ne bismo bili obavešteni o tome?
– Ne, mislim da to nije baš neizostavno. Od slučaja Fuks.
Oni kažu da i mi mnoge stvari radimo krišom. Šta kaže vaš
čovek u Havani.
– Zatražiću od njega da to potpuno proveri. Kako vam se
čini Venslejdejl?
– Odličan je.
– Poslužite se portom.
– Konbern iz ‘35. zar ne?
– Iz ‘27.
– Verujete li vi da oni nameravaju možda da ratuju? – upita
šef.
– Vaše pretpostavke vrede isto koliko i moje.
– Postali su veoma aktivni na Kubi – očigledno uz pomoć
policije. Naš čovek u Havani imao je teških dana. Njegov naj
bolji agent je bio ubijen, naravno slučajno, baš kad je krenuo da
fotografiše područje u kome se nalaze građevine – velik gubi
tak za nas. Ali ja bih dao mnogo više od čovečjeg života za te
fotografije. Ovako smo dali hiljadu i pet stotina dolara. Pucali
su na ulici još na jednog našeg agenta, i on se uplašio. Treći je
pobegao. Postoji i jedna žena, pa su i nju ispitivali uprkos tome
što je ona ljubavnica direktora pošta i telegrafa. Našeg čoveka su
zasad ostavili na miru, možda da ga posmatraju. Uostalom, on
je lukava ptičica.
– Sigurno je bio pomalo neoprezan kad je izgubio sve te
agente?
– U početku se uvek mogu oček ivati nezgode. Otk rili su
mu šifru. Nikad nemam sreće s tim šiframa po knjizi. Tamo živi
i jedan Nemac, koji je izgleda njihov najveći radiotelegrafista
i stručnjak za tajno pismo. Houtorn je opomenuo našeg čove
145

ka, ali znate kak vi su ti stari trgovci; oni su nekako tvrdoglavo
pošteni. Možda je bilo potrebno da se desi nekoliko nesrećnih
slučajeva da bi mu se otvorile oči. Cigaru?
– Hvala. Da li će moći ponovo da radi ako je otk riven?
– Umeće on da se izv uče. Pogodio je tačno gde treba, usred
neprijateljskog tabora. Vrbovao je dvostrukog agenta u samoj
policiskoj stanici.
– Zar dvostruk i agenti nisu uvek pomalo – nepouzdani?
Nikad ne znate da li dobijate najbolju ili najgoru robu.
– Verujem da će naš čovek uvek njemu uzeti pione – reče
šef. – Kažem da će mu uzeti pione zato što su obojica strasni
igrači dama. Ustvari, to im je izgovor da bi došli jedan s drugim
u vezu.
– Ne mogu dovoljno da naglasim koliko smo uznemireni
zbog tih građevina, šefe. Kad biste samo dobili fotografije pre
nego što ubiju vašeg čoveka. P.M. nas tera da obavestimo Jenk ije
i da zatražimo pomoć od njih.
– Ne smete im to dozvoliti. Ne smete zavisiti od njihove
zaštite.
146

PETI DEO
Glava 1
– Uzimam – reče kapetan Segura. Imali su sastanak u klu

bu Havana. U klubu Havana, koji uopšte nije bio klub i koji je
pripadao Bakardijevom konkurentu, rum je bio besplatan, a
to je omogućavalo Vermoldu da poveća svoju ušteđevinu, jer
on je, naravno, i dalje unosio i piće u svoje izdatke – činjenicu
da je piće besplatno bilo bi mučno ako ne i nemoguće objasniti
onima u Londonu. Kafana se nalazila na prvom spratu u jednoj
kući iz sedamnaestog veka, čiji su prozori gledali na katedralu
u kojoj je nekada ležalo telo Kristofa Kolumba. Sivi kameni kip
Kolombov stajao je ispred katedrale i zahvaljujući dejstvu in
sekata izgledao je kao da je stvaran vekovima pod vodom, kao
koralni greben.
– Znate – reče kapetan Segura – jedno vreme sam mislio da
me vi ne marite.
– Osim ljubavi ima i drugih pobuda iz kojih čovek igra da
ma.
– Da, i ja ih imam – reče kapetan Segura. – Gledajte! Pra
vim kralja.
– A ja vam triput uzimam figuru.
– Vi mislite da ja to nisam video, ali videćete da taj potez
donosi meni prednost. Evo, sad vam uzimam vašeg jedinog kra
lja. Zašto ste išli u Santiago, Santa Klaru i Sijenfuegos pre dve
nedelje?
147

– U to vreme uvek obilazim preprodavce.
– Zaista je izgledalo da je to vaš razlog. Otseli ste u novom
hotelu u Sijenfuegosu. Sami ste večerali u jednom restoranu na
obali. Išli ste u bioskop i vratili se kući. Sledećeg jutra ...
– Zar vi zaista verujete da sam ja tajni agent?
– Počinjem da sumnjam u to. Mislim da su naši prijatelji
pogrešili.
– Ko su naši prijatelji?
– Pa recimo prijatelji dr Haselbahera.
– A ko su oni?
– Moj posao je da znam šta se dešava u Havani – reče kape
tan Segura – a ne da budem pristrasan ili da dajem obaveštenja.
– Sad je nesmetano pomerao svog kralja po ploči.
– Zar na Kubi postoji nešto dovoljno važno da zainteresuje
Tajnu obaveštajnu službu?
– Naravno, mi smo samo jedna mala zemlja, ali ležimo ve
oma blizu američke obale. I gledamo na vašu bazu u Jamajk i.
Ako je jedna zemlja opkoljena, kao što je Rusija, onda će ona
pokušati da probije otvor iznutra.
– Od kak ve koristi bih bio ja – ili dr Haselbaher
– u strategiji totalnog rata? Čovek koji prodaje aparate za
usisivanje prašine. Penzionisani lekar.
– U svakoj igri ima nevažnih figura – reče kapetan Segura.
– Kao ova ovde. Ja je uzimam, a vama nije krivo što ste je izgubi
li. Dr Haselbaher je, naravno, veoma vešt u rešavanju ukrštenih
reči.
– Kak ve veze imaju ukrštene reči s ovim?
– Čovek koji je vešt u tome, dobar je kriptograf. Neko mi je
jednom pokazao jedan vaš telegram s njegovim tumačenjem, ili
bolje rečeno, oni su udesili da ga ja otk rijem. Možda su pomislili
da ću vas proterati s Kube. – On se nasmeja. – Milinog oca.
Mnogo oni znaju.
– O čemu je govorio taj telegram?
– Tvrdili ste da ste vrbovali inženjera Sifuentesa. Naravno,
to je bilo besmisleno. Ja ga vrlo dobro poznajem. Možda su na
njega i pucali da bi telegram izgledao ubedljiviji. Možda su ga
148

sami i napisali zato što su želeli da vas se otarase. Ili su možda
lakoverniji od mene.
– Kako čudna priča. – On pomače jednu figuru.
– Kako ste vi to tako sigurni da Sifuentes nije moj agent?
– Po tome kako igrate dame, gospodine Vermolde; i zato
što sam ja ispitao Sifuentesa.
– Jeste li ga mučili?
Kapetan Segura se nasmeja. – Ne. On ne pripada klasi koja
se može mučiti.
– Nisam znao da postoje klasne razlike u pogledu muče
nja.
– Dragi gospodine Vermolde, vi sigurno shvatate da ima
ljudi koje očekuju da će biti mučeni i drugih koji bi pobesneli na
takvu pomisao. Čovek nikad ne muči drugog osim u slučaju da
postoji nešto kao sporazum.
– Ima mučenja i mučenja. Kad su upali u labaratorijum dr
Haselbahera, oni su mučili ...?
– Čovek nikad ne može da zna šta će uraditi amateri. Poli
cija se za to ne interesuje. Dr Haselbaher ne pripada klasi koja
se može mučiti.
– Ko joj pripada?
– Sirotinja u mojoj zemlji, i bilo u kojoj zemlji Latinske
Amerike. Sirotinja Srednje Evrope i Orijenta. Naravno, u vašim
naprednim zemljama nema sirotinje, pa zato vas i ne muče. Na
Kubi policija može da postupa grubo koliko joj je volja s emi
grantima iz Latinske Amerike i Baltičk ih država, ali ne i s po
setiocima iz vaše zemlje ili Skandinavije. To je pitanje instinkta
s obe strane. Katolici se više mogu mučiti nego protestanti, isto
kao što među njima ima i više kriminalaca. Vidite, imao sam
pravo što sam napravio tog kralja, i sad ću vam uzeti figuru,
poslednji put.
– Vi uvek dobijate, zar ne? Ta vaša teorija je zanimljiva.
– Jedan od razloga što Zapad mrzi velike komunističke
države je taj što u tim državama ne priznaju klasne razlike. Po
nekad muče one koje ne treba. To je, naravno, radio i Hitler, i
time je izazvao zgražavanje celog sveta. Nikoga se ne tiče šta se
149

dešava u našim zat vorima, ili u zat vorima Lisabona ili Karaka
sa, ali Hitler je to radio suviše bez reda. To je kao kad bi u vašoj
zemlji jedan šofer spavao s nekom plemićkom.
– Mi se na to više ne zgražamo.
– Za svakog je opasno kad se promeni ono što zgraža.
Obojica popiše još po jedan besplatan dai q ui r i koji je bio
toliko rashlađen da ga je čovek morao piti u malim gutljajmia
kako ne bi dobio zapaljenje sinusa. – A kako je Mili? – upita
kapetan Segura.
– Dobro.
– Ja jako volim to dete. Dobro je vaspitana.
– Milo mi je što tako mislite.
– To je još jedan razlog zašto želim da ne zapadnete u ma
kakvu nezgodu, gospodine Vermolde, koja bi mogla da znači
gubitak vaše dozvole za boravak. Havana bi bila siromašnija bez
vaše ćerke.
– Pretpostavljam da mi ustvari ne verujete, kapetane Segu
ra, ali Sifuentes nije bio moj agent.
– Ja vam verujem. Mislim da je neko hteo da se vama po
služi kao izgovorom, ili možda kao jednom od onih obojenih
pataka koje privlače prave divlje patke. – On ispi do kraja da
iq ui r i. – To, naravno, odgovara mojim planovima. I ja volim
da posmatram kako doleću divlje patke iz Rusije, Amerike,
Engleske, pa čak ponovo i iz Nemačke. One potcenjuju jadnog
ovdašnjeg južnoamerikanca s puškom, ali jednog dana, kad se
potpuno smire,, ala ću da pucam!
– To je veoma složen svet. Nalazim da je lakše prodavati
aparate za usisivanje prašine.
– Posao napreduje, nadam se?
– Da, da.
– Zapazio sam da ste povećali broj nameštenika. Ta vaša
privlačna sek retarica sa sifonom i kaputom koji neće da se za
kopča. I onaj mladić.
– Treba mi neko ko će pregledati račune. Na Lopesa se čo
vek ne može osloniti.
– Ah, Lopes. Još jedan od vaših agenata. – Kapetan Segura
se nasmeja. – Ili su me bar tako obavestili.
150

– Da. On mi pribavlja tajna obaveštenja o ministarstvu po
licije.
– Budite pažljivi, gospodine Vermolde. On je jedan od onih
koji se mogu mučiti. – Obojica se nasmejaše i nategoše dai q u
ir i. Lako je smejati se na ideju o mučenju kad je sunčan dan.
– Moram da idem, gospodine Vermolde.
– Verujem da su ćelije pune mojih špijuna.
– Uvek možemo da napravimo mesta za druge ako izvrši
mo nekoliko pogubljenja.
– Jednog dana, kapetane, pobediću vas u igri dama.
– Sumnjam, gospodine Vermolde.
Vermold je s prozora posmatrao kapetana Seguru kako
prolazi pored sivog poroznog Kolumbovog kipa odlazeći u kan
celariju. Onda popi još jedan besplatan dai q ui r i. Izgledalo
je da su Havana klub i kapetan Segura zauzeli mesto ,,Vonder
Bara“ i dr Haselbahera – bilo je to kao neka promena u načinu
života, i on je morao to da uzme s najbolje strane. Nije bilo po
vratka. Dr Haselbaher je bio ponizan pred njim, a prijateljstvo
ne podnosi poniženja. Više se nije viđao s dr Haselbaherom. U
Klubu se osećao kao i u „Vonder Baru“, građaninom Havane;
elegantni mladić koji mu je donosio piće nije pokušavao da mu
proda garnituru boca ruma koje su bile poređane na njegovom
stolu. Nek i čovek sede brade čitao je jutarnje novine kao i uvek
u to doba; kao i obično, poštar je prek inuo svoj dnevni obilazak
da bi besplatno popio čašicu; i oni su svi bili građani. Četiri tu
rista iziđoše iz kafane noseći ispletene korpe s bocama ruma;
bili su radosno uzbuđeni i veseli i živeli su u iluziji da ih piće
ništa ne staje. Oni su stranci, i naravno, ne spadaju u one koji se
mogu mučiti, pomisli Vermold.
Vermold popi svoj dai q ui r i suviše brzo i iziđe iz Havana
Kluba dok su ga oči bolele. Turisti su se naginjali nad kladenac
iz sedamnaestog veka; bacili su u njega toliko novčića da bi nji
ma platili dvaput ono što su popili; osiguravali su sebi srećan
povratak. Jedan ženski glas ga viknu, i on ugleda Beatris izme
đu stubova kolonade usred tikava i čegrtaljk i i crnačk ih lutaka
u radnji sa zanimljivostima.
151

– Šta vi ovde radite?
– Uvek sam nesrećna kad se sastajete sa Segurom. Ovog
puta htela sam da budem sigurna ... – objasni ona.
– Sigurna u šta? – Pitao se da li ona najzad nije Počela da
sumnja da on i nema agenata. Možda je dobila uputstvo da ga
posmatra, iz Londona ili od 59200 u Kingstonu. Pođoše kući.
– Sigurno da to nije zamka, da vas policija ne vreba. Ška
kljivo je raditi s dvostruk im agentima.
– Vi se suviše mnogo brinete.
– A vi imate tako malo iskustva. Pogledajte šta se desilo s
Raulom i Sifuentesom.
– Sifuentesa je ispit vala policija – reče on i dodade s olakša
njem: – On je otk riven, i sad nam više nije potreban.
– Zar niste onda i vi otk riveni?
– On ništa nije priznao. Kapetan Segura mu je postavljao
pitanja, a kapetan Segura je jedan od naših. Mislim da je vreme
da mu damo neku nagradu. On pokušava da nam sastavi listu
svih stranih agenata ovde – američk ih i ruskih. Divlje patke –
tako ih on naziva.
– To će zaista biti pogodak. A građevine?
– To moramo ostaviti za neko vreme. Ne mogu da ga nate
ram da radi protiv svoje rođene zemlje.
Prolazeći pored katedrale on dade uobičajeni novčić pro
sjaku koji je sedeo napolju na stepenicama. Beatris reče: – Skoro
bi se rek lo da vredi biti slep po ovom suncu. – Stvaralačk i nagon
u Vermoldu se pok rete. On reče: – Znate, on ustvari nije slep.
On vidi sve šta se dešava.
– Onda je dobar glumac. Posmatrala sam ga za sve vreme
dok ste vi bili sa Segurom.
– A on je posmatrao vas. On je ustvari jedan od mojih naj
boljih obaveštajaca. Uvek ga ovamo postavim kad se sastajem sa
Segurom. Osnovna predostrožnost. Nisam ja tako nepažljiv kao
što vi mislite.
– To niste pominjali glavnom štabu.
– Nema smisla. Teško da bi mogli pratiti tragove slepog
prosjaka, a ja ga i ne koristim za obaveštajca. Svejedno, da sam
bio uhapšen, vi biste to saznali za deset minuta. Šta biste radili?
152

– Popalila bih sve izveštaje i odvela bih Mili u ambasadu.
– A šta bi bilo s Rudijem?
– Rek la bih mu da javi Londonu da prek idamo posao i da
prelazimo u ilegalnost.
– Kako se prelazi u ilegalnost? – On i ne sačeka odgovor.
Polagano, onako kako je priča rasla sama od
sebe on reče: – Prosjakovo ime je Migel. On sve to zaista
radi iz ljubavi. Znate, jednom sam mu spasao žviot.
– Kak o?
– Oh, nije to bilo ništa. Nesrećan slučaj na brodu, ja sam
slučajno znao da plivam, a on nije.
– Jesu li vam dali odlikovanje? – On je brzo pogleda, ali na
njenom licu ugleda samo naivno interesovanje.
– Ne. Nisam doživeo slav u. Ustvari su me kaznili što sam
ga izveo na obalu u zabranjenoj zoni.
– Kak va romantična priča. I sad bi, naravno, on za vas dao
život.
– Oh, ne bi išao tako daleko.
– Kažite mi – imate li možda negde neku malu beležnicu u
crnom kožnom povezu koja staje jedan peni?
– Mislim da nemam. Zašto?
– Gde su ubeležene vaše prve kupovine pera i guma?
– Zašto, pobogu, pera?
– Prosto sam o tome razmišljala, to je sve.
– Knjige za knjigovodstvo se ne mogu kupiti za jedan peni.
A pera – danas ih niko ne upotrebljava.
– Zaboravite to. To je samo nešto što mi je pomenuo Henri.
Prirodna greška.
– Ko je Henri? – upita Vermold.
– 59200 – reče ona. On oseti neku čudnu ljubomoru jer ga
je uprkos pravilima za bezbednost ona samo jednom nazvala
Džimom.
Kuća je bila prazna kao i obično kad su ušli; bio je svestan
toga da mu Mili više ne nedostaje, i on oseti žalosno olakšanje
čoveka koji shvata da postoji bar jedna ljubav koja mu više ne
zadaje bol.
153

– Rudi je izišao – reče Beatris. – Kupuje slatk iše, pretpo
stavljam. Jede ih suviše mnogo. Sigurno troši strašno mnogo
energije jer se ne goji, ali ja ne vidim na šta.
– Bolje bi bilo da se damo na posao. Ima da se pošalje jedan
telegram. Segura mi je dao neka korisna obaveštenja o komuni
stičkoj infiltraciji u policiji. Prosto da čovek ne veruje .. .
– Ja mogu skoro sve da verujem. Pogledajte ovo. Baš sam
nešto neobično otk rila u knjizi za šifre. Jeste li
znali da postoji grupa za reč „evnuh“? Mislite li da se to
često javlja u telegramima?
– Mislim da im je to često potrebno u kancelariji u Istan
bulu.
– Volela bih kad bismo i mi to mogli da upotrebljavamo.
Zar ne možemo?
– Imate li nameru da se ponovo udajete?
Beatris reče: – Vaše slobodne asocijacije su ponekad pri
lično jasne. Mislite li da Rudi ima tajni život? On ne može da
utroši svu tu energiju u kancelariji.
– Šta kaže obuka povodom tajnog života? Morate li tražiti
odobrenje iz Londona pre nego što počnete da živite tajnim ži
votom?
– Pa, naravno, trebalo bi da čovek najpre proveri ličnost
dok još ne ode suviše daleko. London više voli da seks ostane
unutar odeljenja.
154

Glava 2
– Izgleda da postajem važan – reče Vermold. – Pozvali su

me da održim govor.
– Gde – upita Mili podigavši učtivo pogled s „Godišnjaka
Jahačice“. Bio je to večernji čas kad je posao završen i kad je
poslednja zlatna svetlost ležala iznad krovova dodirujući kosu
boje meda i viski u njegovoj čaši.
– Na godišnjem ručku Udruženja evropskih trgovaca. Dr
Braun, pretsednik, zamolio me je da održim jedan govor – kao
najstariji član. Počasni gost je američk i generalni konzul – do
dade on s ponosom. Činilo mu se da je prošlo tako malo vreme
na otkako je došao u Havanu i upoznao se u ,,Floridita Baru“ s
jednom devojkom i njenom porodicom, devojkom koja je bila
Milina majka; sad je on bio najstariji trgovac u gradu. Mnogi su
se pov uk li; nek i su otišli kući da se bore u prošlom ratu – En
glezi, Nemci, Francuzi – ali on nije bio primljen u vojsku jer je
imao bolesnu nogu. Niko se od njih nije vratio u Havanu.
– O čemu ćeš govoriti?
– On reče tužno: – Neću. Ne bih znao šta da kažem.
– Kladim se da bi ti znao da govoriš bolje od bilo koga.
– Oh, ne bih. Ja mogu da budem najstariji član, Mili, ali ja
sam i najmanji. Izvoznici ruma i cigara – to su stvarno važni
ljudi.
– Ti si ti.
– Voleo bih da si odabrala pametnijeg oca.
– Kapetan Segura kaže da dobro igraš dame.
– Ali ne tako dobro kao on.
– Molim te da prihvatiš, oče – reče ona. – Tako ću se pono
siti tobom.
– Napraviću od sebe budalu.
155

– Nećeš. Za moje dobro.
– Za tvoje dobro bih se prevrnuo i preko glave. U redu. Pri
hvatiću.
Rudi zakuca na vrata. To je bio čas kad je poslednji put slu
šao radio; sad će u Londonu biti ponoć. On reče: – Iz Kingstona
je stigao hitan telegram. Da li da dovedem Beatris?
– Ne, mogu i sam. Ona ide u bioskop.
– Posao je, izgleda, živ – reče Mili.
– Da.
– Ali ti kanda više ne prodaješ usisivače.
– To će se isplatiti tek posle dužeg vremena – reče Vermold.
On uđe u spavaću sobu i dešifrova telegram. Bio je od Ho
utorna. Vermold mora da ode prvim avionom u Kingston da
podnese izveštaj. On pomisli: Najzad ipak znaju.
Sastanak je bio u hotelu ,,Mirti Benk“. Vermold nije bio
godinama u Jamajk i i bio je užasnut zbog prljavštine i vrućine.
Šta objašnjava nečistoću britanskih poseda? Španci, Francuzi
i Portugalci gradili su gradove u kojima su se naselili, ali pod
Englezima su gradovi samo rasli. Najsiromašnija ulica u Havani
imala je dostojanstva u poređenju sa životom po barakama u
Kingstonu – kolibama od stare benzinske buradi pok rivenim
komadima lima ukradenog na groblju napuštenih automobila.
Houtorn je sedeo u dugačkoj naslonjači na verandi „Mir
ti Benka“ i pio punč na slamku. Odelo mu je bilo isto onako
besprekorno kao kad ga je Vermold prviput video; jedini znak
velike vrućine bilo je malo pudera ulepljenog pod levim uhom.
On reče: – Posadite se.
– Čak mu se i žargon vratio.
– Hvala.
– Dobro putovali?
– Da, hvala.
– Nadam se da ste srećni što ste kod kuće?
– Kod kuće?
– Mislim ovde – što ste na otsustvu, daleko od onih meta
ka. Opet na britanskoj teritoriji. – Vermold pomisli na kolibe
koje je video usput pored obale, na propalog starog čoveka koji
156

je spavao u jednom parčetu hlada i na dete u prnjama, koje se
igralo parčetom drveta izbačenog na obalu. – On reče: – Hava
na nije tako loša.
– Popijte jedan punč. Dobar je ovde.
– Hvala.
Houtorn reče: – Zamolio sam da dođete ovamo jer su se
javile neke nezgode.
– Da? – Pretpostavljao je da je istina izašla na videlo. Da
li će sada moći da bude uhapšen pošto se nalazi na britanskoj
teritoriji? Kako će ga osuditi? Za pribavljanje novca lažnim raz
lozima, možda, ili zbog neke tajanstvenije optužbe iznesene na
tajnom suđenju.
– O onim građevinama.
On požele da objasni da Beatris ništa ne zna o tome; nije
imao drugih saučesnika do lakovernosti drugih ljudi.
– Šta je s njima? – upita on.
– Voleo bih kad biste mogli da ih fotografišete.
– Pokušao sam. Znate šta se desilo.
– Da. Crteži su pomalo nejasni.
– Nije ih crtao nek i vešt crtač.
– Nemojte me pogrešno shvatiti, čile. Vi ste učinili čuda,
ali, znate, bilo je trenutaka kad sam ja – skoro sumnjao.
– U šta?
– Pa, nek i su me nekako potsećali – da budem iskren, pot
sećali su me na delove aparata za usisivanje prašine.
– Da, i mene.
– I onda, vidite, onda sam se setio svih onih drangulija u
vašoj radnji.
– Mislite li da zavitlavam Tajnu obaveštajnu službu?
– Naravno, to sad zvuči fantastično, znam. Ipak, na nek i
način mi je laknulo kad su oni drugi rešili da vas ubiju.
– Da me ubiju?
– Vidite, to zaista dokazuje da su crteži pravi.
– Koji drugi?
– Druga strana. Naravno, srećom sam te besmislene sum
nje zadržao za sebe.
157

– Kako hoće da me ubiju?
– Oh, doći ćemo i na to – nešto kao trovanje. Ono što ja mi
slim, to je da neće biti bolje pot vrde za vaše izveštaje nego kad
dobijemo fotografije. Mi smo te izveštaje najpre prilično grubo
odbijali, ali sad smo ih pustili da kruže po svim odeljenjima.
Poslali smo ih i Atomskom Istraživačkom Centru. Nisu nam
mnogo pomogli ni oni. Rek li su da to nema nikak ve veze s nu
klearnom fizikom. Nezgoda je bila u tome što su nas ti atomski
tipovi zbunili, i što smo potpuno zaboravili da možda postoje i
drugi oblici naučnog ratovanja koji su isto tako opasni.
– Kako će oni mene otrovati?
– Sve po redu, čile. Čovek ne sme da zaboravi ekonomsku
stranu ratovanja. Kuba nema sredstava da pravi hidrogenske
bombe, ali da nisu oni pronašli nešto što je isto tako delot vorno,
manjeg dometa i jevtinije? To je važna reč – jevtino.
– Molim vas, hoćete li biti ljubazni da mi kažete kako će me
ubiti? Vidite, to me lično zanima.
– Naravno da ću vam reći. Samo sam prvo želeo da vam
naslikam pozadinu i da vam kažem kako smo svi mi zadovoljni
– zbog pot vrde vaših izveštaja, hoću da kažem. Smeraju da vas
otruju na nekom poslovnom ručku.
– Udruženje evropskih trgovaca?
– Mislim da se tako zove.
– Otkuda to znate?
– Mi smo prodrli ovde u njihov u organizaciju. Bili biste
iznenađeni kad biste znali koliko mi znamo o onome što se de
šava na vašoj teritoriji. Mogu vam, naprimer, reći, da je smrt
crte četiri bila nesrećan slučaj. Samo su hteli da ga uplaše kao
što su uplašili crtu tri kad su na njega pucali. Vi ste prvi koga su
zaista rešili da ubiju.
– To je utešno.
– Na nek i način to je komplimenat. Sad ste vi opasni. –
Houtorn ispi i poslednje ostatke tečnosti između slojeva leda,
pomorandže, ananasa i trešanja uz prilično glasno srkanje kroz
slamku.
– Pretpostavljam – reče Vermold – da je bolje da ne odem. –
On oseti neko iznenadno razočarenje. – To će biti prvi ručak na
158

koji neću otići za deset godina. Čak su me zamolili i da govorim.
Firma uvek očekuje da ću prisustvovati. To je nešto kao isticanje
zastave.
– Ali vi, naravno, morate otići.
– I pustiti da me otruju.
– Ne morate ništa jesti, zar ne?
– Jeste li pokušali kadgod da odete na nek i zajedničk i ručak
i da ništa ne jedete? – A tu je onda i piće.
– Pa ne mogu baš da otruju i bocu vina. Možete da se prika
žete kao alkoholičar, kao neko ko ne jede već samo pije.
– Hvala vam. To će sigurno biti dobro za posao.
– Ljudi imaju neku vrstu nežnosti prema alkoholičarima –
reče Houtorn. – Osim toga, ako ne odete, onda će posumnjati.
Onda će moj izvor biti u opasnosti. Mi moramo da štitimo svoje
izvore.
– To je obuka, pretpostavljam.
– Tačno, čile. Još nešto: mi znamo za zaveru, ali ne znamo
ko su zaverenici, osim njihovih simvola. Ako otk rijemo ko su
oni, možemo zahtevati da budu zat voreni. Mi ćemo razbiti or
ganizaciju.
– Da, nema savršenih ubistava, zar ne? Usuđujem se da ka
žem da će se obdukcijom dobiti dokazi na osnov u kojih ćete
moći da nagovorite Seguru da stupi u akciju.
– Vi se ne bojite, zar ne? To je opasan posao. Nije trebalo da
ga se primite ako niste bili pripremljeni...
– Vi ste kao neka spartanska majka, Houtorne. Vrati se po
bedonosno, ili ostani ispod stola.
– To je sjajna ideja, znate. Treba da se sručite pod sto u pra
vom trenutku. Ubice će misliti da ste mrt vi, a ostali će misliti
da ste samo pijani.
– Ovo nije sastanak velike čet vorice u Moskvi. Evropski
trgovci ne padaju pod sto.
– Nikada?
– Nikada. Vi mislite da se bez razloga uzbuđujem, zar ne?
– Ipak mislim da nema potrebe da se brinete. Na kraju kra
jeva oni vas ne služe. Sipaćete sami.
159

– Naravno. Osim što na tim ručkovima uvek služe raka ko
jim počinje obed u „Nasionalu“. To se sprema unapred.
– To ne morate jesti. Ima mnogo ljudi koji ne jedu rakovi
nu. Kad budu služili ostala jela, nikad nemojte uzimati porciju
koja je pred vama. To je kao da vam mađioničar natura kartu
koju ćete izabrati. Treba samo da je odbijete.
– Ali mađioničaru uvek uspe da vam naturi kartu.
– Nešto ću vam reći – da li ste rek li da je ručak kod ,,Nasi
onala“?
– Da.
– Zašto onda ne možete da upotrebite crtu sedam?
– Ko je crta sedam?
– Zar se vi ne sećate svojih rođenih agenata? On je, narav
no, glavni kelner u „Nasionalu“. On može da pazi da ne diraju
vaš tanjir. Vreme je da on nešto učini za novac koji dobija. Ne
sećam se da ste poslali i jedan jedini izveštaj od njega.
– Možete li mi dati ma i najmanji nagoveštaj ko bi mogao
da bude taj čovek na ručku? Mislim čovek koji smera da...– on
zastade na reči ,,ubije“ ... da to učini.
– Nemam pojma, čile. Samo, pazite se svakoga. Uzmite još
jedan punč.
U avionu koji se vraćao na Kubu bilo je nekoliko putnika.
Špank inja s gomilom dece – neka su vrištala a
nekoj je pozlilo čim su uzleteli; jedna Crnk inja sa živim
petlom zavijenim u maramu; nek i kubanski izvoznik cigara s
kojim se Vermold poznavao iz viđenja. I jedan Englez u kaputu
od tvida, koji je pušio na lulu dok mu stjuardesa nije rek la da je
ugasi. Onda je razmetljivo sisao praznu lulu za celo vreme pu
tovanja i teško se znojio u tvidu. Imao je mrzovoljno lice čoveka
koji uvek ima pravo.
Kad su poslužili ručak, on se pomače za nekoliko mesta i
sede pored Vermolda. – Ne mogu da podnesem dečurliju koja
se dere. Imate li nešto protiv? – reče on. pogledavši novine na
Vermoldovom krilu dodade: – Vaša su struka obični usisivači.
– Da.
– A moja nuk learni usisivači. Zovem se Karter.
160

– Oh.
– Ovo je tek moje drugo putovanje na Kubu. Veseli kutak,
kažu mi – reče on duvnuvši u lulu i sklonivši je za vreme ruč
ka.
– Može da bude – reče Vermold – ako volite rulet i javne
kuće.
Karter potapša duvansku kesu kao da miluje psa i misli
„moje verno pseto praviće mi društvo“. – Nisam baš to mislio...
mada nisam puritanac, zapamtite. Mislim da će biti zanimljivo.
Činite kao što su Rimljani činili.
– On promeni predmet razgovora. – Prodajete mnogo apa
rata?
– Posao ide dosta dobro.
– Mi imamo jedan novi model koji će osvojiti tržište. – On
zagrize velik i zalogaj slatkog kolača a onda otseče komad pile
tine.
– Zaista?
– Radi na motor kao mašina za šišanje trave. Za male žene
nije nikakav napor. Nema cevi koje se svuda povlače.
– Pravi galamu?
– Ima naročiti mehanizam za prigušivanje zvuka. Diže
manje buke od vašeg modela. Zovemo ga Šaptač.
– Pošto je zagrabio dobru kašiku čorbe od kornjače, on po
če da jede salatu od voća hrskajući semenke od grožđa među
zubima. – Uskoro otvaramo u Kubi jednu agenciju. Poznajete li
Brauna? – reče on.
– Upoznao sam ga. U Udruženju evropskih trgovaca. On je
naš pretsednik. Uvozi fine instrumente iz
Ženeve.
– Jeste, to je on. Dao nam je koristan savet. Ustvari ja idem
na vašu proslav u kao njegov gost. Služe li tamo dobar ručak?
– Vi znate kak vi su hotelski ručkovi.
– Svakako bolji nego ovo – reče on ispljunuvši semenku od
grožđa. Bio je propustio špargle u majonezu i sad se baci na to.
Onda potraži nešto po džepu. – Evo moje posetnice. – Posetnica
je glasila: Viljem Karter inž. hemije. (Not vič) – a u uglu ,,Nu
161

kliners Ltd. – On reče: – Ostaću u „Sevilja-Biltmoru“ nedelju
dana.
– Žao mi je što nemam sa sobom posetnicu. Zovem se Ver
mold.
– Znate tipa koji se zove Devis?
– Mislim da ne znam.
– S njim sam bio u koledžu. On je otišao u Gripfiks i došao
u ovaj kraj sveta. Smešno je – ljude iz Not viča svuda ćete naći.
Vi niste tamo bili, zar ne?
– Ne.
– Posećivali predavanja?
– Nisam bio na univerzitetu.
– Nikad ne bih rekao – reče Karter učtivo. – Hteo sam da
idem u Oksford, znate, ali tamo su jako nazadni u tehnologiji.
Oksford je dobar za one koji će biti profesori, pretpostavljam.
– On ponovo poče da sisa lulu kao dete jorgan dok je ne slo
mi najzad u ustima. On odjednom ponovo progovori kao da su
ostaci tanina ostavili na jeziku gorak ukus. – Zastareli – reče
on – Uspomene, žive od prošlosti. Ja bi ih ukinuo.
– Šta biste ukinuli?
– Oksford i Kembridž. – On uze i poslednje što je ostalo na
poslužavniku, kiflu, i smrvi je kao što godine ili bršljan mrve
kamen.
Kod carinarnice ga Vermold izgubi. Imao je nek ih nezgoda
sa svojim primerkom Nuk linera, i Vermold nije video razlo
ga zašto bi Fastk liner trebalo da mu pomogne da ga unese na
Kubu. Beatris beše došla da ga dočeka s Hilmanom. Prošlo je
mnogo godina otkako ga nije doček ivala žena.
– Sve je u redu? – upita ona.
– Da. Oh da. Izgleda da su zadovoljni mojim radom. – Po
smatrao je njene ruke na volanu. Nije imala rukavice jer je po
podne bilo vrelo; bile su to lepe i sposobne ruke. On reče: – Ne
nosite prsten?
– Nisam mislila da će to iko primetiti. I Mili je primetila. Vi
ste porodica koja sve primećuje.
– Jeste li ga izgubili?
162

– Skinula sam ga juče da operem ruke i zaboravila sam da
ga ponovo stavim. Nema smisla, zar ne, da čovek nosi prsten
koji zaboravlja?
Onda joj Vermold ispriča o ručku.
– Nećete ići? – zapita ona.
– Houtorn očekuje da idem. Da zaštiti svoj izvor.
– Neka đavo nosi izvor.
– Ima i jačih razloga. Nešto što mi je rekao dr Haselbaher.
Oni vole da napadaju ono što čovek voli. Ako ne odem, poku
šaće nešto drugo. Nešto gore. I mi nećemo znati šta. Sledeći put
možda neću biti ja u pitanju – mislim da ja sebe ne volim toliko
da bi ih zadovoljio – možda će to biti Mili. Ili vi. – Tek kad ga je
ona dovezla do vrata i produžila, Vermold shvati dublji smisao
onoga što je rekao.
163

Glava 3
– Popio si samo šolju kafe i to je sve. Nisi pojeo ni parče

prepečenog hleba – reče Mili.
– Nisam prosto raspoložen.
– Otići ćeš i preješćeš se danas na ručku kod trgovaca, a
vrlo dobro znaš da rak ne prija tvom stomaku.
– Obećavam ti da ću biti veoma oprezan.
– Bolje bi bilo da se dobro nadoručkuješ. Treba da pojedeš
dosta cerealija da bi upile sav alkohol koji ćes popiti. – Bio je to
jedan od dana kad je duenja bila prisutna.
– Žao mi je, Mili, ali nikako ne mogu. Nešto mislim. Mo
lim te nemaj da me gnjaviš. Bar danas nemoj.
– Jesi li spremio govor?
– Učinio sam sve što sam mogao, Mili, ali ja nisam govor
nik. Ne znam zašto su to od mene tražili. – Ali je na nek i ne
prijatan način bio svestan da možda zna zašto. Neko mora da je
uticao na dr Brauna, neko koga mora otk riti po svaku cenu. Ja
sam cena, pomisli on.
– Kladim se da ćeš biti senzacija.
– Trudim se svim silama da ne budem senzacija na tom
ručku.
Mili ode u školu, a on sede za sto. Kompanija koja je pro
izvodila cerealije koje su bile pod Milinim pok roviteljstvom
štampala je na kutijama Vetbriksa najnovije pustolovine malog
patuljka Dodoa. Mali patuljak Dodo je u dosta sažetom nastav
ku naišao na pacova velikog kao bernardinac, i on plaši pacova
praveći se da je mačka i maučući. To je bila veoma jednostavna
priča. Za nju se teško moglo reći da pretstavlja pripremu za ži
vot. Kompanija je davala i jednu vazdušnu pušku u zamenu za
dvanaest pok lopaca. Kako je kutija bila skoro prazna, Vermold
164

poče da seče pok lopac, gurajući nož pažljivo duž označenih li
nija. Taman je stigao do poslednjeg ugla kad Beatris uđe. Ona
reče: – Šta vi to radite?
– Mislio sam da bi nam jedna vazdušna puška mogla ko
ristiti u kancelariji. Potrebno nam je još svega jedanaest pok lo
paca.
– Noćas nisam mogla da spavam.
– Jeste li pili mnogo kafe?
– Ne. Već zbog nečeg što ste mi rek li da je rekao dr Hasel
baher. O Mili. Molim vas nemojte ići na ručak.
– To je najmanje što mogu da učinim.
– Vi dovoljno činite. U Londonu su zadovoljni vama. To
mogu da kažem po načinu na koji vam šalju telegrame. Bez ob
zira na to što Henri priča, u Londonu ne bi želeli da uletite u
neku glupu opasnost.
– Istina je što je on rekao – ako ja ne odem, pokušaće s
nek im drugim.
– Ne brinete za Mili. Ja pazim na nju kao ris.
– A ko će paziti na vas?
– To je moj posao; sama sam to izabrala. Ne treba da se
osećate odgovornim za mene.
– Da li ste ranije bili u ovak vom položaju?
– Ne, ali nikad ranije nisam imala šefa kao što ste vi. Izgle
da da ih vi potstičete. Znate, ovaj posao je obično običan kance
lariski posao, odlaganje arhive i dosadni telegrami; mi ne idemo
za ubistvima. I ja neću da vas ubiju. Vidite, vi ste stvarni. Vi
niste iz ,,Dečijih novina“. Za ime božje, spustite tu glupu kutiju
i slušajte me.
– Čitao sam ponovo malog patuljka Dodoa.
– Onda danas ostanite s njim kod kuće. Ja mogu da iziđem
i da kupim sve kutije koje ste propustili da pročitate kako biste
nadoknadili.
– Sve što je Houtorn rekao imalo je smisla. Jedino moram
da pazim šta jedem. Važno je pronaći ko su oni. Onda sam nešto
učinio za novac koji primam.
– Dovoljno ste već učinili. Nema razloga ići na taj prok leti
ručak.
165

– Da, ima razloga. Ponos.
– Pred kim ga pokazujete?
– Pred vama.
Vermold se progura kroz hol hotela „Nasional“ između iz
loga punih italijanskih cipela i danskih pepeljara, Švedskog sta
kla i britanskih džempera slezove boje. Privatna trpezarija gde
su se uvek sastajali evropski trgovci bila je tačno iza naslonjače
u kojoj je sada sedeo dr Haselbaher i očigledno nekog čekao.
Vermold mu priđe polaganim koracima; ovo je bilo prviput da
vidi dr Haselbahera od one noći kad je ovaj sedeo na postelji u
ulanskoj uniformi i pričao o prošlosti. Članovi udruženja, pro
lazeći u privatnu trpezariju, zastajali su da porazgovaraju sa dr
Haselbaherom; on na njih nije obraćao pažnju.
Vermold stiže do naslonjače na kojoj je sedeo dr Haselba
her. – Nemojte ulaziti, gospodine Vermolde – reče ovaj. Govorio
je ne snižujući glas, tako da njegove reči odjeknuše među izlozi
ma i priv ukoše pažnju prisutnih.
– Kako ste, dr Haselbahere?
– Rekao sam, nemojte ulaziti. – Čuo sam vas i prviput.
– Ubiće vas, gospodine Vermolde.
– Otkuda vi to znate, Haselbahere?
– Nameravaju da vas tamo otruju.
Nekoliko gostiju zastade i zagleda se u njih osmehujući se.
Jedan od njih, nek i Amerikanac, reče: – Je li hrana tako
loša? – i svi se nasmejaše.
Vermold reče: – Nemojte ostati tu, Haselbehere. Suviše ste
sumnjivi.
– Hoćete li ući?
– Naravno. Ja sam jedan od govornika.
– Postoji Mili. Nemojte je zaboraviti.
– Ne brinite za Mili. Izv ući ću se ja, Haselbahere. Molim
vas, idite kući.
– Dobro. Ali morao sam da pokušam – reče dr Haselbaher.
– Čekaću na telefonu.
– Pozvaću vas kad pođem kući.
– Zbogom, Džime.
166

– Zbogom, doktore. – To što ga je Haselbaher oslovio kršte
nim imenom došlo je za Vermolda sasvim neoček ivano. Potse
tilo ga je na ono šta je uvek u šali mislio: da bi ga dr Haselbaher
nazvao imenom samo stojeći kraj njegove samrtničke postelje,
kad bi izgubio svaku nadu. Odjednom se uplaši, ovako sam, da
leko od kuće.
– Vermolde, – reče jedan glas, i Vermold okrenuvši se, vide
da je to njegov konkurent Karter, ali u tom trenutku za Ver
molda je on bio i Srednja Engleska, engleski snobizam, engleska
prostota, sve ono osećanje srodstva i bezbednosti koje je reč
„Engleska“ značila za njega.
– Kartere! – uzviknu on kao da je Karter bio jedini čovek
u Havani koga je želeo da sretne, a u ovom trenutku Karter je
to i bio.
– Užasno se radujem što vas vidim – reče Karter.
– Ne poznajem ni žive duše na ovom ručku. Čak ni mog
– čak ni mog dr Brauna. – Džep mu je bio naduven od lule i
duvankese; on ih potapša kao da želi da se umiri, kao da se i on
oseća daleko od kuće.
– Kartere, ovo je dr Haselbaher, jedan moj stari prijatelj.
– Dobar dan, doktore. – I opet se obrati Vermoldu. – Sinoć
sam vas svuda tražio. Izgleda da nisam naišao kuda treba.
Oni se zajedno uputiše u privatnu trpezariju. Bilo je sasvim
nerazumno to poverenje koje je osetio prema zemljaku, ali sa
one strane sa koje je išao Karter osećao se zaštićenim.
Trpezarija je bila ukrašena dvema velik im zastavama Sjedi
njenih Država u čast generalnog konzula, i malim zastavicama
od hartije, kao u nekom restoranu na aerodromu, koje su poka
zivale gde treba da sedi koja narodnost. U čelu stola nalazila se
je švajcarska zastava za dr Brauna, pretsednika; bila je tu čak i
zastava Monaka za konzula, koji je bio jedan od najvećih izvo
znika cigara u Havani. Trebalo je da sedi s desne strane general
nog konzula u čast kraljevskog braka. Kad su Vermold i Karter
ušli, baš su služili koktele, i jedan kelner im odmah priđe. Da li
je to bila Vermoldova mašta, ili je kelner zaista premestio poslu
žavnik tako da je poslednja čaša dai q ui r ij a stajala najbliže na
domaku Vermoldove ruke.
167

– Ne, hvala. Karter pruži ruku, ali kelner već beše krenuo
prema vratima za poslugu.
– Možda biste, gospodine, više voleli jedan Martini – reče
jedan glas. Vermold se okrete. Bio je to glavni kelner.
– Ne, ne. Ne volim Martini.
– Viski, gospodine? Čeri? Viski Old Fešend? Sve što želite.
– Ne pijem – reče Vermold i glavni kelner ga ostavi da bi
prišao drugom gostu. Verovatno je to bio crta sedam; bilo bi
čudno kad bi on nek im podrugljivim slučajem trebalo da bude
ubica. Vermold se osvrte za Karterom, ali ovaj beše krenuo dalje
da potraži svog domaćina.
– Bolje bi bilo da popijete koliko god možete – reče jedan
glas sa škotskim naglaskom. – Ja se zovem MakDugal. Izgleda
da sedimo zajedno.
– Nisam vas ranije ovde video, zar ne?
– Došao sam posle MkIntira. Vi ste sigurno poznavali
MkIntira.
– Oh, da, da. – Dr Braun koji je podmetnuo beznačajnog
Kartera nekom drugom Švajcarcu koji je trgovao satovima, sad
je vodio američkog generalnog konzula po sobi i pretstavljao
mu važnije članove. Nemci behu obrazovali zasebnu grupu, ko
ja je prilično pristojno stajala uz zapadni zid; na licima im se
ocrtavala nadmoćnost nemačke robe kao ožiljci od mačevanja;
nacionalna čast koja je preživela Belsen sad je zavisila od mone
tarnog kursa. Vermold se upita da nije neko od njih izdao tajnu
ručka dr Haselbaheru. Izdao? To nije baš moralo biti. Možda
su baš doktora ucenili da nabavi otrov. U svakom slučaju, on
bi izabrao zbog starog priteljstva nešto što ne boli, ako postoji
bezbolan otrov.
– Kazao sam vam – nastavi MakDugal otsečno kao da igra
narodnu škotsku igru – da biste bolje uradili da sad pijete. To je
sve što će se dobiti.
– Biće vina, zar ne?
– Pogledajte na sto. – Male boce mleka stajale su pored
svakog mesta. – Zar niste pročitali pozivnicu? Američk i ručak,
,,plavi tanjir“ u Čast naših velik ih američk ih saveznika.
168

– Plavi tanjir?
– Vi sigurno znate šta znači „plavi tanjir“, mladiću? Bace
vam ceo obrok pod nos, sve poređano na tanjiru – pečena ću
retina, umak od brusnica, kobasice i šargarepa i pržen krompir.
Ja ne podnosim pržen krompir, ali pri ovak vom ručku čovek ne
može da bira i da se sam služi.
– Ne može sam da bira i da se služi?
– Jedete ono što dobijete. To je demok ratija, mladiću.
Dr Braun ih pozva za sto. Vermold se nadao da će zemljaci
sedeti zajedno i da će Karter biti pored njega, ali s leve strane mu
je sedeo nek i čudni Skandinavac koji je pijuckao mleko iz boce.
Vermold pomisli: ovo je neko dobro udesio. Ništa nije sigurno,
čak ni mleko. Kelneri su već jurili oko stola s rakovima. Onda s
olakšanjem primeti da Karter sedi prekoputa njega. U njegovoj
prostoti bilo je nečeg toliko sigurnog. Mogao je da mu se obrati
kao što je mogao da se obrati nekom engleskom policajcu, jer
ovaj poznaje njegove misli.
– Ne – reče on kelneru – neću raka.
– Pametni ste što to ne jedete – reče gospodin Mak Dugal.
Ni ja neću. Ne ide s viskijem. Ako hoćete da otpijete malo vaše
vode s ledom i spustite je pod sto, ja imam pljosku u džepu,
dovoljnu za obojicu.
Ne razmišljajući Vermold pruži ruku da dohvati čašu, ali u
trenutku posumnja. Ko je taj MakDugal? Nikad ga ranije nije
video, i dosad ne beše čuo da je MkIntir otišao. Je li bilo moguće
da je voda otrovana, ili čak viski u pljoski?
– Zašto je MkIntir otišao? – upita on držeći čašu.
– Pa tako – reče gospodin MakDugal – znate kako je to.
Popijte vodu. Nećete zaboraviti ovaj viski. Od najboljeg planin
skog ječma.
– Za mene je suviše rano. U svakom slučaju vam zahvalju
jem.
– Ako nemate poverenja u vodu, imate pravo – reče go
spodin Mak Dugal dvosmisleno. – I ja ga pijem bez vode. Ako
nemate ništa protiv da pijemo iz pljoske ...
– Ne, zaista. Ja ne pijem u ovo vreme.
169

– Englezi su izmislili vreme kad se pije, a ne Škotlanđani.
Sad će izmisliti i časove kad se umire.
Karter reče preko stola: – Meni ne smeta da pijem. Zovem
se Karter – i Vermold s olakšanjem ugleda kako mu MakDugal
sipa viski; jedna sumnja manje, jer sigurno niko ne želi da otruje
Kartera. Ipak, pomisli on, nešto nije u redu sa škotskom narod
nošću gospodina MakDugala. Miriše na prevaru kao Osijan**.
– Svenson – reče otsečno turobni Skandinavac iza male
švedske zastave; bar je Vermold mislio da je to švedska zastava;
nikad nije mogao tačno da razlikuje skandinavske zastave.
– Vermold – reče on.
– Kak va je ovo glupost s mlekom?
– Mislim – reče Vermold – da je dr Braun malo lišen mašte.
– Ili smešan – reče Karter.
– Mislim da dr Braun nema mnogo smisla za šalu.
– A šta vi radite, gospodine Vermolde? – upita Šveđanin.
– Mislim da se nismo ranije upoznali, mada vas poznajem iz
viđenja.
– Aparati za usisivanje prašine. A vi?
– Stak lo. Kao što znate, švedsko stak lo je najbolje na svetu.
Ovaj hleb je vrlo dobar. Zar vi ne jedete hleb?
– Verovatno je pripremio ovaj razgovor unapred iz neke
knjige fraza.
– Prestao sam da ga jedem. Goji, znate.
– Rekao bih da biste mogli da podnesete malo gojenja. –
Gospodin Svenson se sumorno nasmeja, smehom nalik na dugu
severnu noć. – Oprostite. Izrazio sam se kao da se radi o guski.
Na onom kraju stola gde je sedeo generalni konzul, počeše
da služe ,,plave tanjire“. Gospodin MakDugal nije imao pravo
što se tiče ćuretine; glavno jelo bila je merilendska piletina. Ali
imao je pravo što se tiče šargarepe i prženih krompira i kobasica.
Dr Braun je malo zaostajao za ostalima; još uvek je prebirao po
rakovini. Generalni konzul ga je sigurno zadržao svojim ozbilj
nim razgovorom i upornim pogledom svojih ispupčenih sočiva.
* Osijan – škotski pevač u trećem veku.
170

Dva kelnera su obilazila sto, jedan je odnosio ostatke raka, a
drugi postavljao ,,plave tanjire“. Samo je generalnom konzulu
palo na pamet da otvori bocu mleka. Reč ,,Dales“ turobno dopre
do mesta gde je sedeo Vermold. Kelner se približi noseći dva
tanjira; jedan stavi pred Skandinavca, a drugi pred Vermolda.
Vermoldu prolete kroz glav u misao da je možda sva ta opasnost
po njegov život samo jedna vešta šala. Možda je Houtorn bio ša
ljivčina, a dr Haselbaher ...Seti se kako ga je Mili jednom upitala
da li se dr Haselbaher kadgod s njim šali. Ponekad je izgleda
lo lakše izložiti se smrti nego potsmehu. Želeo je da se poveri
Karteru i da čuje njegov pametan odgovor; a onda pogleda svoj
tanjir i primeti nešto čudno. Na njemu nije bilo šargarepe. On
reče brzo:
– Vi više volite bez šargarepe – i gurnu tanjir prema gospo
dinu MakDugalu.
– Ja ne volim pržene krompire – reče gospodin MakDu
gal brzo gurnu tanjir luksemburškom konzulu. Luksemburški
konzul, zanet razgovorom s jednim Nemcem koji je sedeo pre
koputa njega, gurnu tanjir sa rasejanom učtivošću svom susedu.
Učtivost beše zarazila sve koji još nisu bili posluženi, i tanjir je
jurio prema dr Braunu, kome je kelner u tom trenutku odneo
ostatke raka. Glavni kelner vide šta se dešava i poče da goni ta
njir duž stola, ali mu je tanjir stalno izmicao. Vermold zaustavi
jednog kelnera koji je nosio više tanjira, i uze jedan. Kelner je
izgledao zbunjen. Vermold poče da jede s uživanjem. – Šargare
pa je odlična – reče on.
Glavni kelner se naže nad dr Brauna. – Izvinite dr Braune,
nisu vam dali šargarepu.
– Ne volim šargarepu – reče dr Braun i otseče parče pile
tine.
– Oprostite molim vas – reče glavni kelner i zgrabi tanjir
dr Brauna. – Greška u kuhinji. – S tanjirom u ruci kao nek i
crkvenjak s milodarima on pođe prema vratima za poslugu.
Gospodin MakDugal je pijuckao viski.
– Mislim da bih sada mogao da probam – reče Vermold. –
Da proslavim.
171

– Pametno. S vodom ili čist?
– Mogu li da uzmem vašu vodu? U mojoj pliva jedna muva.
– Naravno. – Vermold otpi dve trećine vode i pruži čašu da
mu gospodin MakDugal nalije viski. Gospodin Mak Dugal mu
nali izdašno. – Dajte još. Vi ste zaostali za nama – reče on, i Ver
mold se ponovo nađe u području poverenja. Oseti neku nežnost
prema svom susedu na koga je posumnjao. On reče: – Moramo
se ponovo videti.
– Prilika kao što je ova bila bi besciljna ako ne bi zbližavala
ljude.
– Da nije bilo ove prilike, ne bih upoznao ni vas ni Kartera.
I njih trojica popiše još po jedan viski. – Morate da se upo
znate s mojoj ćerkom – reče Vermold dok mu je viski grejao
srce.
– Kako ide posao?
– Ne baš loše. Proširujemo kancelariju. Dr Braun lupnu po
stolu moleći tišinu.
– Naravno – reče Karter glasnim nezadrživim not vičk im
glasom koji je zagrejavao kao i viski – hoće da služe piće sa zdra
vicom.
– Mladiću moj – reče gospodin MakDugal – biće govora
ali ne zdravica. Moramo da slušamo tu kopilad bez pomoći al
kohola.
– Ja sam jedan od kopiladi – reče Vermold.
– Vi držite govor?
– Kao najstariji član.
– Srećan sam što ste to doživeli – reče gospodin MakDugal.
Američk i generalni konzul, koga pozva dr Braun, poče da
govori. Govorio je o duhovnoj vezi među demok ratijama – izgle
da da je i Kubu ubrajao u demok ratije. Trgovina je važna jer bez
trgovine ne bi bilo duhovnih veza, ili možda obrnuto. Govorio
je o američkoj pomoći bednim zemljama koja bi im omogućila
da kupuju više robe, a veća kupovina robe povećava duhovne
veze... Nek i pas je zavijao negde u zabačenim prostorijama ho
tela, i glavni kelner dade znak da se zat vore vrata. Za američkog
konzula bilo je naročito zadovoljstvo što je bio pozvan na ovaj
172

ručak da se upozna s vodećim pretstavnicima evropske trgovi
ne i da na taj način ojača još više duhovne veze ...Vermold popi
još dva viskija.
– A sada – reče dr Braun – pozvaću najstarijeg člana našeg
društva. Naravno da ne mislim na njegove godine, već na vreme
koje je proveo u službi evropske trgovine u ovom lepom gradu
gde, gospodine ministre – on se pok loni svom drugom susedu,
tamnom čoveku koji je bio razrok – mi imamo prednost i sreću
da budemo vaši gosti. Ja govorim, znate svi, o gospodinu Ver
moldu. – On brzo pogleda svoje zabeleške, – Gospodinu Džej
msu Vermoldu, havanskom pretstavniku ,,Fastk linera“.
Gospodin MakDugal reče: – Završili smo viski. Samo za
mislite. I to baš sad kad vam je najpotrebnije da se ohrabrite
pićem.
Karter reče: – I ja sam došao naoružan, ali sam skoro sve
popio u avionu. Ostala je samo jedna čaša u pljoski.
– Jasno je da to mora popiti ovaj naš prijatelj – reče gospo
din MakDugal. – Njemu je to potrebnije nego nama.
Dr Braun reče: – Možemo da uzmemo gospodina Vermol
da kao oličenje svega onoga što znači ta služba – skromnosti,
mirnoće, čvrstine, istrajnosti i marljivosti. Naši neprijatelji če
sto prikazuju našeg trgovca kao nekog glasnog brbljivca koji ima
samo jednu nameru, da uspešno proturi neke proizvode koji su
beskorisni, nepotrebni, pa čak i štetni. To nije prava slika ...
Vermold reče: – To je lepo od vas, Kartere. Sigurno bih mo
gao da popijem jednu.
– Niste navik li na govore?
– Nije to samo zbog govora. – On se naže preko stola pre
ma tom običnom not vičkom licu za koje je osećao da može da
se osloni zbog njegove lakovernosti, pouzdanja i smisla za šalu
zasnovanog na naivnosti. Bio je siguran u Kartera. On reče: –
Znam da nećete verovati nijednu reč koju vam budem rekao
– ali on i nije hteo da Karter veruje. Želeo je da od njega nauči
da ne veruje. Nešto mu gurnu nogu i kad je pogledao dole, on
ugleda crno lice jazavičara koji ga je molio za nek i zalogaj izme
đu svojih oklembešenih ušiju – pas je sigurno šmugnuo na vrata
173

za poslugu neprimećen od kelnera i sad je vodio prognaničk i
život, polusak riven ispod stolnjaka.
Karter pruži Vermoldu malu pljosku. – Ima dovoljno za dve
čaše. Popijte sve.
– To je veoma ljubazno od vas, Kartere. – On odvrnu zapu
šač i nali sve u čašu.
– To je samo Dženi Voker. Ništa naročito.
Dr Braun reče: – Ako iko od nas može da govori o dugim
godinama strpljive službe koju jedan trgovac posvećuje javnosti,
ja sam siguran da je to gospodin Vermold, koga sad pozivam ...
Karter namignu i podiže zamišljenu čašu.
– H-Hajde – reče on. – H-Hajde požurite. Vermold spusti
viski. – Šta ste rek li, Kartere?
– Rekao sam da brzo popijete.
– Oh, ne, niste, Kartere. – Zašto nije ranije primetio to mu
canje kod slova ,,h“? Je li Karter bio toga svestan ili je bio suviše
zauzet strahom ili nadom?
– Šta je, Vermolde?
Vermold spusti čašu da bi pomilovao pseto i kao slučajno
obori čašu sa stola.
– Vi se pravite da ne poznajete doktora!
– Koga doktora?
– Vi biste ga zvali H-Haselbaherom.
– Gospodine Vermolde – viknu dr Braun s drugog kraja.
On nesigurno ustade. Pseto koje je tražilo ma kak vu bolju
hranu poče da liže viski s poda.
Vermold reče: – Zahvalan sam vam što tražite da govorim,
ma koje da su vaše pobude. – Učtivo prigušeno smejanje ga
iznenadi – nije imao nameru da kaže nešto smešno. On reče:
– Ovo je moje prvo javno istupanje, a izgledalo je da će biti i po
slednje. – On se srete s Karterovim pogledom. Karter se mrštio.
Vermold se osećao krivim zbog greške koju je učinio time što je
ostao živ kao da je bio pijan na javnom mestu. A možda je i bio
pijan. On reče: – Ne znam da li ovde imam nekog prijatelja, ali
sigurno imam nekoliko neprijatelja. – Neko reče: – Sramota! – a
nekolicina se nasmejaše. Ako tako nastavi, steći će glas duhovi
174

tog govornika. On reče: – U današnje vreme mnogo slušamo o
hladnom ratu. Ali svak i trgovac će vam reći da rat koji se vodi
između proizvođača iste robe može da bude sasvim topao rat.
Uzmite Fastk linere i Nuk linere. Između te dve mašine nema
više razlike nego što je ima između dva ljudska bića – jednog
Rusa ili Nemca – i jednog Britanca. Ne bi bilo ni konkurencije
ni rata kad ne bi bilo ambicije nekolicine ljudi u te dve firme;
samo nekoliko ljudi nameću konkurenciju i izmišljaju potrebe
i dovode gospodina Kartera i mene do toga da hvatamo jedan
drugog za gušu.
Sad se niko nije smejao. Dr Braun prošaputa nešto u uvo
generalnom konzulu. Vermold podiže Karterov u pljosku i reče:
– Mislim da gospodin Karter i ne poznaje čoveka koji ga je po
slao da me otruje za dobro dotične firme. – Ponovo se prolomi
smeh s prizvukom olakšanja. Gospodin MakDugal reče: – Ima
ovde još otrovanih – kad pseto odjednom poče da zavija. Izađe
iz zak lona i pođe prema vratima za poslugu. – Maks – uzvik
nu glavni kelner. – Maks. – Nastade ćutanje, a onda nelagodan
smeh. Pas se teturao. Lajao je i pokušavao da sam sebe ujede za
grudi. Glavni kelner ga stiže kod vrata i onda ga uze na ruke,
ali pas zavi, kao od bola, i istrže mu se iz ruku. – Popio je dupli
viski – reče nelagodno gospodin MakDugal.
– Morate mi oprostiti dr Braune – reče Vermold. – Pred
stava je završena. – On pođe za glavnim kelnerom na vrata za
poslugu. – Stanite.
– Šta želite?
– Želim da vidim šta se desilo s mojim tanjirom?
– Šta hoćete da kažete, gospodine? S vašim tanjirom?
– Jako ste se plašili da moj tanjir ne dadu nekom drugom.
– Ne razumem.
– Da li ste znali da je otrovan?
– Hoćete da kažete da je jelo bilo loše, gospodine?
– Hoću da kažem da je bilo otrovano, i da ste se vi trudili da
spasete život dr Brauna – a ne moj.
– Žao mi je, gospodine, ali vas ne razumem. Zauzet sam.
Morate me izviniti. – Pseće zavijanje začu se kroz hodnik iz
175

kuhinje, tiho, žalosno zavijanje prek idano oštrim izlivima bola.
Glavni kelner povika: – Maks! – I potrča kao ljudsko biće kroz
hodnik. Širom otvori kuhinjska vrata. – Maks!
Jazavičar podiže tužnu glav u ispod stola gde je ležao i poče
da se vuče prema glavnom kelneru. Jedan čovek u kuvarskoj
kapi reče: – Ovde nije ništa pojeo. Tanjir smo bacili. Pseto pade
pred noge glavnog kelnera i ostade tamo da leži kao crkotina.
Kelner kleče kraj psa. On reče: – Mak s, mein Kind , mein
Kind * – Crno telo bilo je kao nek i nastavak njegovog odela; oni
nisu bili isto telo, ali su mogli da budu od iste vrste tkanine.
Kuhinjska posluga se skupi oko njih.
Crno telo se malo pok rete, a ružičasti jezik se pokaza iz
usta kao pasta za zube i ostade na kuhinjskom podu. Glavni
kelner stavi ruku psu na glav u, a zatim pogleda Vermolda. Oči
pune suza toliko su ga optuživale što je on tu stajao živ dok je
pas bio mrtav da se Vermold u srcu skoro izvinjavao, ali umesto
da to učini, on se okrete i ode. Na kraju hodnika se osvrte: crna
prilika stajala je pored crnog psa; beli kuvar stajao je iznad njih,
a kuhinjski pomoćnici stajali su oko njih kao oni koji plaču nad
grobom, držeći posude, krpe i tanjire kao vence. Moja smrt, po
misli Vermold, bila bi manje nametljiva od ove.
– Vratio sam se – reče on Beatrisi. – Nisam pod stolom.
Vratio sam se pobedonosno. Samo je pas uginuo.
* Maks, dete moje, dete moje (nem.). – Prim. prev.
176

Glava 4
Kapetan Segura reče: – Milo mi je što sam vas zatekao sa

mog. Jeste li sami?
– Potpuno sam.
– Siguran sam da vam to ne smeta. Postavio sam dvojicu
ljudi pred vrata da nas ne uznemiravaju.
– Jesam li uhapšen?
– Naravno da niste.
– Mili i Beatris su u bioskopu. Bile bi iznenađene kad ne bi
smele da uđu.
– Neću vam oduzeti mnogo vremena. Došao sam do vas
zbog dve stvari. Jedna je važna. Druga spada u svakodnevni po
sao. Smem li da počnem onom koja je važna?
– Molim.
– Gospodine Vermolde, želim da vas zamolim za ruku vaše
ćerke.
– Da li su za to potrebna dva policajca pred vratima?
– Čoveku je prijatno da ga ne uznemiravaju. – Da li ste raz
govarali s Mili?
– Ne bih to ni pomislio pre nego što razgovaram s vama.
– Čini mi se da biste čak i ovde po zakonu mor al i imati
moj pristanak.
– Nije to pitanje zakona, već obične učtivosti. Smem li da
pušim?
– Zašto da ne? Je li ta tabakera zaista napravljena od ljudske
kože?
Kapetan Segura se nasmeja. – Ah, Mili. Ala je to šaljivčina!
– I dodade neodređeno: – Zar vi zaista verujete u tu priču, go
spodine Vermolde? – Možda nije voleo otvoreno da laže: možda
je bio dobar katolik.
177

– Ona je suviše mlada za udaju, kapetane Segura.
– U ovoj zemlji se ne smatra da je suviše mlada. – Siguran
sam da ona još ne želi da se uda.
– Ali vi možete da utičete na nju, gospodine Vermolde.
– Vas zov u Crveni lešinar, zar ne?
– To je na Kubi jedna vrsta komplimenta. – Zar vaš život
nije prilično nesiguran? Imate, izgleda, mnogo neprijatelja.
– Dovoljno sam zaštedeo da zbrinem svoju udovicu. Na taj
način, gospodine Vermolde, ja sam sigurnija podrška nego što
ste vi. Ovo preduzeće – sigurno vam ne donosi mnogo novca – a
može svakog trenutka da bude zat voreno.
– Zat voreno?
– Siguran sam da vi nemate nameru da stvarate neprilike,
ali mnogo neprilika se desilo oko vas. Kad biste morali da na
pustite ovu zemlju, zar se ne biste osećali srećnijim kad bi vaša
ćerka bila ovde dobro udomljena?
– Kak ve neprilike, kapetane Segura?
– Pa, bio je jedan automobil koji se polupao – svejedno
zašto. Onda je došao napad na jadnog inženjera Sifuentesa –
prijatelja ministra unutrašnjih poslova. Profesor Sančes se žalio
da ste mu upali u kuću i da ste mu pretili. Postoji takođe jedna
priča da ste otrovali jedno pseto.
– Da sam ja otrovao pseto?
– Besmisleno, naravno. Ali glavni kelner u hotelu „Nasio
nal“ kaže da ste vi dali psu otrovan viski. Zašto je uopšte trebalo
da dajete psu viski? Ne razumem. Ni on. On misli da ste mu
dali možda zato što je bilo nemačko pseto. Vi ništa ne kažete,
gospodine Vermolde.
– Nemam reči.
– Bio je u očajnom stanju, jadan čovek. Inače bih ga izbacio
iz kancelarije zato što je govorio gluposti. Rekao mi je da ste
došli u kuhinju da gledate ono što ste uradili. To ne liči na vas,
gospodine Vermolde. Uvek sam mislio da ste vi human čovek.
Ubedite me prosto da priča nije istinita ...
– Pseto jes te bilo otrovano. Viski je bio u mojoj čaši. Ali
bio je namenjen meni, a ne psu.
178

– Zašto bi vas neko trovao?
– Ne znam.
– Dve čudne priče – poništavaju se. Možda otrov uopšte
nije postojao, a pseto je tek tako uginulo. Čini mi se da je to bio
nek i mator pas. Ali morate da priznate, gospodine Vermolde, da
se oko vas dešavaju mnoge nezgode. Možda ste vi kao neko od
one nevine dece o kojoj sam čitao u vašoj zemlji, koja podstiču
duhove da čangrću.
– Možda jesam. A znate li vi imena tih duhova koji čangr
ću?
– Skoro sva. Mislim da je došlo vreme da ih najurimo. Sa
stavljam izveštaj za pretsednika.
– Jesam li i ja na tom izveštaju?
– Ne bi bilo potrebno da budete. Treba da vam kažem, go
spodine Vermolde, da sam uštedeo dovoljno novaca da obezbe
dim Mili ako mi se nekad nešto desi. I, naravno, dovoljno da se
nastanimo u Mijamiju ako dođe do revolucije.
– Nije potrebno da mi sve to pričate. Ne ispitujem vaše fi
nansiske mogućnosti.
– To je običaj, gospodine Vermolde. A sad, što se tiče mog
zdravlja – dobro je. Mogu da vam pokažem uverenje. A neće biti
ni poteškoća oko dece. To je već dovoljno ispitano.
– Tako.
– U tome nema ničega što bi trebalo da brine vašu ćerku.
Deca su zbrinuta. Moja sadašnja služba nije važna. Znam da su
protestanti prilično osetljivi što se tiče tih stvari.
– Ja nisam baš protestant.
– A vaša ćerka je srećom katolik inja. To bi zaista bio veoma
skladan brak, gospodine Vermolde.
– Mili je tek sedamnaest godina.
– To su godine kad je najbolje i najlakše roditi dete, gospo
dine Vermolde. Imam li vašu dozvolu da razgovaram s njom.
– Da li vam je ona potrebna?
– Tako je ispravnije.
– A ako ja kažem ne. ..
– Ja bih, naravno, pokušao da vas ubedim.
179

– Vi ste jednom rek li da ja ne pripadam klasi koja se može
mučiti.
Kapetan Segura stavi ljubazno ruku Vermoldu na rame.
– Vi imate Milin smisao za šalu. Ali ozbiljno, vaša dozvola za
boravak se mora svakako razmotriti.
– Izgleda da ste veoma odlučni. Dobro. Možete i da razgo
varate s njom. Imate puno mogućnosti kad ona ide u školu. Ali
Mili ima pameti. Mislim da nećete imati sreće.
– U tom slučaju bih vas kasnije zamolio da upotrebite svoj
roditeljski uticaj?
– Kako ste vi viktorijanski nastrojeni, kapetane Segura.
Danas otac nema uticaja. Rekoste da ima nešto važno...
Kapetan Segura reče prekorno: – Ovo je bilo važno pitanje.
Drugo je samo stvar svakodnevnog posla. Hoćete li da pođete
sa mnom u „Vonder Bar“?
– Zašto?
– Nešto u vezi s policijom. Ništa zbog čega bi trebalo da se
brinete. Samo vas molim da mi učinite jednu uslugu, to je sve,
gospodine Vermolde.
Kretoše u crvenim sportskim kolima kapetana Segure, dok
je po jedan policajac na motocik lu išao ispred i iza njih. Izgle
dalo je da su se čistači cipela iz Pasea skupili u Virdudu. S obe
strane okretnih vrata ,,Vonder Bara“ stajali su policajci, a sunce
ih je teško pek lo u glav u.
Policajci na motocik lima skočiše sa motora i počeše da gu
raju čistače cipela. Policajci istrčaše iz kafane i poređaše se da
prate kapetana Seguru. Vermold je išao za njim. Kao i uvek u to
doba dana, drveni kapci nad kolonadama lupkali su po slabom
povetarcu s mora. Barman je stajao na pogrešnoj strani tezge,
na strani gde sede mušterije. Izgledao je bolestan i uplašen. Iz
nekoliko porazbijanih boca iza njega još je kapala tečnost, ali
glavna sadržina beše odavno istek la. Policajci su svojim telima
zak lanjali nečije telo koje je ležalo na podu, ali su se videle cipele
– grube popravljane cipele nekog ne bogatog starca. – Samo for
malna identifikacija – reče kapetan Segura. Vermoldu je jedva
bilo potrebno da vidi to lice, ali mu prok rčiše put da bi mogao
da pogleda na dr Haselbahera.
180

– To je dr Haselbaher – reče on. – Vi ga poznajete isto tako
dobro kao i ja.
– U ovak vim stvarima mora se poštovati forma – reče Se
gura. – Leš mora identifikovati lice izvan policije.
– Ko je to učinio?
Segura reče: – Ko zna? Bolje popijte jedan viski. Barman!
– Ne. Molim vas jedan daiquiri. S njim sam uvek pio dai
quiri.
– Neko je ušao s revolverom. Dva metka su promašila. Na
ravno, mi ćemo reći da su to bili pobunjenici iz Orijenta. To će
biti korisno da bi se ubedilo strano javno mišljenje. A možda i
jesu bili pobunjenici.
Lice je gledalo ukočeno s poda, bez izraza. Ta neosetljivost
se nije mogla izraziti rečima mira ili straha. Izgledalo je da mu
se nikad ništa nije desilo; bilo je to lice koje nije bilo rođeno.
– Kad ga budete sahranjivali stavite mu šlem na kovčeg.
– Šlem?
– U njegovom stanu naći ćete jednu staru uniformu. Bio je
to sentimentalan čovek. – Bilo je čudnovato što je dr Haselbaher
preživeo dva rata i na kraju umro u takozvanom miru smrću
sličnoj onoj kojom je mogao umreti i na Somi.
– Vi vrlo dobro znate da to nema nikak ve veze s pobunje
nicima – reče Vermold.
– Zgodno je da se tako kaže.
– Opet duhovi koji čangrću.
– Vi sebe suviše mnogo krivite.
– Opomenuo me je da ne idem na ručak, Karter ga je čuo,
svi su ga čuli, pa su ga ubili.
– Ko su Oni?
– Vi imate spisak.
– Ime Karter nije bilo na njemu,
– Onda pitajte kelnera s psom. Njeg a sigurno možete da
mučite. Neću se žaliti.
– On je Nemac, i ima prijatelje među visok im političarima.
Zašto bi on hteo da vas otruje?
– Zato što oni misle da sam ja opasan. Ja! Ne znaju oni ni
šta. Dajte mi još jedan dai q ui r i. Uvek sam pio po dva pre nego
181

što sam se vraćao u radnju. Hoćete li da mi pokažete svoj spisak,
Segura?
– Mogao bih da ga pokažem svom tastu jer bih u njega mo
gao da imam poverenja.
Mogu da štampaju statistike i da prebrojavaju stanovništvo
u stotinama i hiljadama, ali za svakog čoveka grad se sastoji sa
mo od nekoliko ulica, nekoliko kuća, nekoliko ljudi. Udaljite tih
nekoliko i grad više neće postojati osim u bolnoj uspomeni, kao
bol amputirane noge koju čovek više nema. Vreme je, pomisli
Vermold, spakovati se i poći i napustiti havanske ruševine.
– Znate – reče kapetan Segura – to samo podvlači ono što
sam rekao. To ste mogli da budete vi. Mili bi trebalo da bude
pošteđena takvih nesrećnih slučajeva.
– Da – reče Vermold. – Moraću za to da se postaram.
Kad se vratio u radnju, dva policajca više nisu bila tamo.
Lopes je bio u gradu, Vermold nije imao pojma gde. Čuo je Ru
dija kako petlja oko svojih cevi, i povremeno bi u stanu zak rčalo
atmosfersko pražnjenje. Vermold sede na postelju. Tri smrti:
nepoznatog čoveka koji se zvao Raul, crnog jazavičara Maksa i
starog lekara koji se zvao Haselbaher. On je bio uzrok – i Karter.
Karter nije smislio smrt psa ni smrt Raula, ali je dr Haselbahe
rova sudbina bila zapečaćena. To je bila odmazda. Jedna smrt za
jedan život, obrnuto od Mojsijevog zakona. Čuo je Mili i Beatris
kako razgovaraju u susednoj sobi. Mada su vrata bila razjaplje
na, jedva je mogao da shvati polovinu onoga što su govorile. Na
lazio se na granici nasilja, čudne zemlje u kojoj nikad ranije nije
bio; držao je putnu isprav u u ruci. Zanimanje: špijun. Osobeni
znaci: čovek bez prijatelja. Svrha posete: ubistvo. Viza nije bila
potrebna, njegovi dokumenti bili su u redu.
A s ove strane granice čuo je glasove koji su govorili njemu
poznatim jezikom.
Beatris reče: – Ne, ja ne bih preporučila tamno rumeno. To
nije za vaše godine.
Mili reče: – Trebalo bi da drže predavanja o šminkanju za
vreme poslednjeg tromesečja. Prosto mogu da čujem kako se
stra Agnes govori: ,,Kapljicu Nuit d ’Amou r“ iza uveta.“
182

– Probajte ovaj svetlo rumen. Ne, nemojte mazati krajeve
usana. Dajte da vam pokažem.
Vermold pomisli: Ja nemam ni arsena ni cijanida. Osim
toga, nemam prilike da pijem s njim. Trebalo bi da mu silom
nalijem viski u gušu. Lakše je reći nego učiniti čak i u elizabeti
janskom komadu, pa i tamo bi mu bio potreban uza sve i jedan
otrovan mač.
– Eto.Vidite šta mislim.
– A ruž za obraze?
– Ruž vam nije potreban.
– Koji miris upotrebljavate, Beatris?
– Sou s le Vent.
Oni su ubili Haselbahera, ali ja nemam revolver, pomisli
Vermold. Revolver je sigurno morao biti deo kancelariske opre
me, kao kasa i listovi od celuloida i mik roskop i električni lonac.
Nikad u životu nije baratao s revolverom, ali to nije bila nesa
vladljiva prepreka. Samo je trebalo da bude toliko blizu Kartera
koliko do vrata kroz koja su dopirali glasovi.
– Ići ćemo zajedno u kupovinu. Mislim da će vam se sviđati
Ind is cret. To je marka Lanven.
– Ne zvuči baš strasno – reče Mili.
– Vi ste mladi. Vama nije potrebno da stavljate strast iza
uveta.
– Treba ohrabriti čoveka – reče Mili.
– Dovoljno je da ga pogledate.
– Ovako? – Vermold začu kako se Beatris smeje i pogleda
zaprepašćeno na vrata. U mislima beše otišao tako daleko pre
ko granice da je zaboravio da je još uvek ovde na ovoj strani s
njima.
– Nije potrebno da ih toliko hrabrite – reče Beatris.
– Je li izgledalo da čeznem?
– Ja bih za to rek la da ste sagorevali.
– Da li vam smeta to što niste udati? – upita Mili.
– Ako pitate da li mi nedostaje Piter, on mi ne nedostaje.
– Kad bi on umro, da li biste se opet udali?
– Mislim da ne bih na to čekala. Njemu je tek četrdeset go
dina.
183

– Oh, da. Mislim da biste se vi mogli ponovo udati, ako vi
to nazivate brakom.
– Nazivam.
– Ali to je strašno, zar ne. Ja ću se udati zauvek.
– Skoro svi mi to mislimo – kad se venčamo.
– Ali mnogo bih se bolje snašla kao ljubavnica.
– Ne verujem da bi se vašem ocu to mnogo svidelo.
– Ne vidim zašto ne bi. Ako se on ponovo oženi, ni to neće
biti ništa drugo. Ona će ustvari biti njegova ljubavnica, zar ne?
On je hteo da zauvek ostane s majkom. Ja znam. Sam mi je to
pričao. To je bio pravi brak. Čak ni dobar pagan ne može da
tvrdi drugačije.
– I ja sam isto tako mislila o Piteru. Mili, Mili, nemojte do
zvoliti da vas one učine bezosećajnim.
– One?
– Kaluđerice.
– Oh, one sa mnom tako ne razgovaraju. Nikako ne.
Naravno uvek postoji mogućnost da se radi nožem. Ali za
nož bi trebalo da bude bliže Karteru nego što bi on mogao i
pomisliti da će mu prići.
Mili reče: – Da li vi volite mog oca?
On pomisli: Jednoga dana mogu da se vratim i da uredim
te stvari. Ali sad postoje važniji problemi; moram da otk rijem
kako se ubija čovek. Sigurno štampaju knjige koje vas tome uče?
Sigurno postoje rasprave o borbi bez oružja. On pogleda svoje
ruke, ali nije imao u njih poverenja.
Beatris reče: – Zašto to pitate?
– Zbog načina na koji ste ga gledati.
– Kada?
– Kad se vratio s onog ručka. Možda ste samo bili srećni što
je održao govor?
– Da.
– Ipak – reče Mili – mislim da ga volite. Vermold reče sam
sebi: Kad bih ga bar mogao ubiti, ubio bih iz jasnog razloga.
Ubio bih da pokažem da čovek ne može da ubije a da i sam ne
bude ubijen. Ne bih ubio za otadžbinu. Ne bih ubio za kapitali
184

zam ili za komunizam ili za socijalnu demok ratiju ili za držav u
u kojoj vlada prosperitet – čiji prosperitet? Ubio bih Kartera za
to što je on ubio Haselbahera. Porodična neprijateljstva bila su
bolji razlog za ubijanje nego rodoljublje ili pristajanje uz jedan
ili drugi privredni sistem. Ako volim ili ako mrzim, pustite me
da volim ili da mrzim kao pojedinac. Neću da budem 59200/5
ni u čijem totalnom ratu.
– Ako ga volim, zašto ne bih.
– On je oženjen.
– Mili, draga Mili. Čuvajte se formula. Ako ima boga, on
nije bog formula.
– Da li ga volite?
– Nikad to nisam rek la.
Revolver je jedini način. Gde li mogu da nabavim revol
ver?
Neko uđe na vrata; on čak i ne podiže pogled. Rudijeve cevi
zavrištaše u susednoj sobi. Milin glas reče: – Nismo te čuli kad
si ušao.
On reče: – Hoću da mi nešto učiniš, Mili.
– Da li si slušao?
On začu kako Beatris reče: – Šta je? Šta se desilo?
– Nesrećan slučaj, nešto kao nesrećan slučaj.
– Ko?
– Dr Haselbaher.
– Ozbiljno?
– Da.
– Lepe novosti, zar ne? – reče Mili.
– Da.
– Jadni dr Haselbaher.
– Kazaću kapelanu da mu održi pomen za svaku godinu što
smo ga poznavali. – Nije bilo potrebno, bar što se ticalo Mili,
shvati on, da tu smrt objavi oprezno. Za nju su sve smrti bile
srećne smrti. Osveta nije potrebna ako čovek veruje u raj. Ali
on nije imao tu veru. Milost i oproštaj teško da bi bile vrline za
jednog hrišćanina; one su dolazile suviše lako.
On reče: – Kapetan Segura je bio ovde. On hoće da se udaš
za njega.
185

– Taj starac. Nikad se više neću voziti u njegovim kolima.
– Voleo bih da se jednom voziš s njim, sutra. Kaži mu da
želim da ga vidim.
– Zašto?
– Da odigramo partiju dama u deset sati. Ti i Beatris mo
raćete se ukloniti.
– Hoće li mi on dosađivati?
– Neće. Samo mu reci da dođe da razgovara sa mnom. Kaži
mu da ponese svoj spisak. On će razumeti.
– A posle?
– Idemo kući. U Englesku.
Kad je ostao sam s Beatrisom, on reče: – Eto tu smo. Zat va
ramo kancelariju.
– Šta hoćete da kažete?
– Možda ćemo obeležiti svoj kraj jednim sjajnim izvešta
jem – sa spiskom tajnih agenata koji ovde operišu.
– Uključujući i nas?
– Oh ne. Mi nikad nismo ni operisali.
– Ne razumem.
– Ja nemam nikakvih agenata, Beatris. Nijednog. Haselba
her je ubijen bez razloga. Nema nikak vih građevina u planina
ma Orijenta.
Bilo je karakteristično za nju da nije pokazivala nimalo ne
verice. To je bilo obaveštenje kao svako drugo obaveštenje koje
treba uneti u izveštaj. Procena njegove vrednosti, pomisli on,
odrediće se u glavnom štabu.
– Naravno, vaša je dužnost da o tome odmah obavestite
London, ali bio bih vam zahvalan ako biste sačekali do prekosu
tra. Možda ćemo moći da dodamo nešto istinito – reče on.
– Ako ostanete živi, hteli ste reći. – Naravno, ako ostanem
živ.
– Vi nešto smerate?
– Segura ima spisak agenata.
– To nije ono što vi smerate. Ali ako ste mrt vi – reče ona
kao s nek im besom – de mor t ui s, čini mi se
– Ako mi se nešto desi, ne bih želeo da saznate tek iz tih
kartona kak va sam bio varalica.
186

– Ali Raul ...Raul je morao postojati.
– Jadan čovek. Sigurno se čudio šta se to s njim dešava. Ve
selo se vozio kao i obično. Možda je takođe bio i pijan po svom
običaju. Nadam se da je bio.
– Ali on je postojao.
– Čovek mora da pronađe ime odnekuda. Sigurno sam nje
govo negde video a da se toga nisam ni sećao.
– A oni crteži?
– Sam sam ih crtao s Atomskog usisivača za prašinu. Sad
je komedija završena. Da li biste hteli da napišete moje prizna
nje da ga potpišem? Srećan sam što nisu ništa ozbiljno uradili
s Terezom.
Beatris poče da se smeje. Uhvati se za glav u i poče da se
smeje. – Oh, kako vas volim – reče ona.
– Sigurno vam to sve izgleda strašno glupo.
– London izgleda prilično glupo. I Henri Houtorn. Mislite
li da bi ja napustila Pitera da je on – samo jednom – namagarčio
UNESKO? Ali UNESKO je bio svetinja. Kulturne konferencije
bile su svetinje. Nikad se nije smejao ...dajte mi vašu marami
cu.
– Plačete?
– Smejem se. Oni crteži ...
– Jedan je bio raspršivač, a drugi je bio dvogubi prek idač.
Nikad nisam ni pomislio da će promaći stručnjacima.
– Te crteže stručnjaci nisu ni videli. Vi zaboravljate – to
je Tajna obaveštajna služba. Moramo štititi izvore. Ne možemo
dozvoliti da dokumenta stignu do nekoga ko zaista nešto zna.
Dragi...
– Rek li ste, dragi.
– To je način izražavanja. Sećate li se Tropikane i onog čo
veka što je pevao. Nisam znala da ste vi moj šef i da sam ja vaša
sek retarica. Vi ste jedino bili divan čovek s krasnom ćerkom,
i ja sam znala da vi želite da učinite neku ludost onom šam
panjskom bocom, a meni je već bio tako strašno dosadio zdrav
razum...
– Ali ja ne spadam u lude tipove.
187

,,Kažu da je zemlja okrugla, Moja ludost ih vređa,“
– Ja ne bih bio trgovac aparatima za usisivanje prašine kad
bih spadao u lude tipove.
„ja kažem da je dan noć i ni za što se ne brinem“.
– Zar u vama nema više poštenja nego u meni?
– Vi ste pošteni.
– Prema kome?
– Prema Mili. Nimalo mi nije stalo do onih ljudi koji su
pošteni prema onima koji ih plaćaju, prema organizacijama...
Mislim da mi čak ni moja zemlja ne znači toliko. U našoj krvi
ima mnogo zemalja, zar ne, ali samo jedna jedina ličnost. Da li
bi svet bio u ovak vom škripcu kad bismo bili odani ljubavi a ne
zemljama?
– Mislim da bi mi mogli oduzeti putne isprave – reče Ver
mold.
– Neka pokušaju.
– U svakom slučaju – reče on – to je kraj službe za nas oboje.
188

Glava 5
– Uđite, kapetane Segura.

Kapetan Segura je sijao. Koža mu je sijala, dugmeta su mu
se sijala, a i kosu beše namazao pomadom. Izgledao je kao oru
đe o kom dobro vode brigu. On reče: – Tako sam se obradovao
kad mi je Mili donela poruku.
– Imamo mnogo da pričamo. Hoćemo li prvo da odigra
mo? Noćas ću vas pobediti.
– Sumnjam, gospodine Vermolde. Još ne moram da vam
ukazujem sinovlje poštovanje.
Vermold otvori ploču. Onda poređa po ploči dvadeset če
tiri minijaturne bočice viskija; dvanaest boca Burbona protiv
dvanaest boca Škotskog viskija.
– Šta je to, gospodine Vermolde?
– To je ideja dr Haselbahera. Mislio sam da bismo mogli da
odigramo jednu partiju u znak sećanja na njega. Kad uzmete
figuru, onda je popijte.
– Lukava ideja, gospodine Vermolde. Pošto sam ja bolji
igrač, moraću više da pijem.
– I onda ću vas stići – i u piću takođe.
– Mislim da bih više voleo da igramo običnim figurama.
– Bojite li se da ću vas tući, kapetane Segura? Možda ste
slabi pri piću.
– Ja sam isto toliko jak kao i svak i drugi čovek, ali ponekad
se razljutim kad pijem. Ne bih želeo da se naljutim na svog bu
dućeg oca.
– Mili neće da se uda za vas, Segura.
– O tome baš i treba da porazgovaramo.
– Vi igrate bocama burbona. Burbon je jači od škotskog vi
skija. Biću u lošijem položaju.
189

– To nije potrebno. Ja ću igrati škotskim. Segura okrete plo
ču i sede.
– Zašto ne skinete pojas, Segura. Biće vam udobnije.
Segura stavi pojas i kožnu kesu za pištolj na pod pored se
be. – Boriću se s vama nenaoružan, našali se on.
– Da li vam je revolver pun?
– Naravno. Neprijatelji koje ja imam ne ostavljaju mi mo
gućnosti da ga punim.
– Jeste li pronašli ubicu dr Haselbahera?
– Ne. On ne pripada klasi zločinaca.
– Karter?
– Posle onoga što ste mi ispričali, naravno da sam proverio.
Sve vreme je bio sa dr Braunom. Ne možemo sumnjati u reči
pretsednika Udruženja evropskih trgovaca, zar ne?
– Znači da je dr Braun na vašem spisku?
– Naravno. A sad počnimo.
U igri dama postoji jedna zamišljena linija, kao što svak i
igrač zna, koja preseca ploču dijagonalno iz ugla u ugao. To je
linija odbrane. Ko zavlada tom linijom, taj uzima inicijativ u;
kad prekorači liniju, počinje napad. S drskošću i lakoćom Se
gura otvori igru, a zatim je povlačio bocu sredinom preko cele
table. Nije oklevao između dva poteza; jedva je i gledao na tablu.
Vermold je bio taj koji je zastajao i razmišljao.
– Gde je Mili? – upita Segura.
– Izašla je.
– A vaša ljupka sek retarica?
– S Mili.
– Vi ste već zapali u težak položaj – reče Segura. On navali
na osnov u Vermoldove odbrane i uze bocu viskija Old Tejlor.
– Prvi gutljaj – reče on i iskapi je. Vermold nato neoprezno po
kuša da ga uhvati u makaze i takoreći odmah izgubi jednu bocu
– ovoga puta viski Old Forester. Nekoliko grašaka znoja pojavi
se na čelu kapetanu Seguri, i on se nakašlja pošto ga je ispio. – Vi
igrate neoprezno, gospodine Vermolde – reče on i pokaza na
tablu: – Trebalo je da uzmete ovu figuru.
– Vi možete da uzmete moju figuru – reče Vermold.
190

Segura prvi put zastade. On reče: – Ne. Više volim da vi
odnesete moju figuru! – Bila je to neka nepoznata marka viskija
koji je imao opor ukus na Vermoldovom jeziku.
Neko vreme su igrali s preteranom pažnjom. Nijedan nije
uzimao nijednu figuru.
– Je li Karter još u „Sevil-Biltmoru,,? – upita Vermold.
– Jeste.
– Držite li ga pod prismotrom?
– Ne. Šta bi to vredelo?
Vermold se držao na ivici table s onim što je preostalo od
njegovih makaza, ali beše izgubio bazu. Onda napravi pogre
šan potez koji omogući Seguri da ubaci jednu figuru u kvadrat
22, tako da Vermold više nije mogao da zaštiti svoju figuru na
kvadratu broj 25 i da spreči Seguru da dođe do krajnje linije i
dobije kralja.
– Nepažliivo – reče Segura.
– Mogu da zamenim.
– Ali ja imam kralja.
Segura ispi viski For Rozis, a Vermold s druge strane table
uze Heg. Segura reče: – Toplo veče. – On krunisa svog kralja
parčetom hartije. Vermold reče: – Ako ga uzmem, moraću da
popijem dve boce. Imam još viskija u kredencu.
– O svemu ste promislili – reče Segura. Je li to bilo rečeno
s ogorčenjem?
Sad je igrao veoma oprezno. Bilo je teško mamiti ga na plen,
i Vermold poče da shvata osnovnu slabost svog plana, a to je
da dobar igrač može da pobedi protivnika a da mu ne uzima
figure. On uze još jednu Segurinu figuru i nađe se u klopk i. Nije
više mogao da se kreće.
Segura obrisa znoj s lica. – Vidite – reče on. – Ne možete
pobediti.
– Moramo odigrati revanš.
– Ovaj burbon je jak. Ima 85%.
– Promenićemo boce viskija.
Ovoga puta Vermold je bio crn i igrao je škotskim viskijem.
Zamenio je tri škotska viskija koja je popio, i tri burbona. Otvo
191

rio je igru jednim otvaranjem koje može da traje veoma dugo
jer je sad znao da mu je jedina nada da Segura izgubi strplje
nje i da igra za figure. Opet pokuša da podmetne svoju figuru,
ali Segura ne htede da prihvati potez. Izgledalo je da je Segura
uvideo da njegov pravi protivnik nije Vermold već njegova ro
đena glava. Čak je odbacio jednu figuru bez ikak vog taktičkog
preimućstva i naterao Vermolda da uzme Hajram Vokera. Ver
mold tek tada shvati da je i njegova glava u opasnosti; mešavina
škotskog viskija i burbona bila je smrtonosna. On reče: – Dajte
mi cigaretu. – Segura se naže da mu zapali cigaretu i Vermold
primeti kakav je napor morao Segura da uloži da bi držao pravo
upaljač. Upaljač ne htede da se upali i Segura poče da psuje s
izlišnim besom. Još dva gutljaja i on je moj, pomisli Vermold.
Ali bilo je isto tako teško izgubiti figuru od protivnika koji
se protivi kao i dobiti je. I protiv njegove volje borba se okretala
u njegov u korist. On popi jedan Harper i napravi kralja. Onda
reče s lažnom radošću: – Dobio sam, Segura. Hoćete li da sku
pljate figure?
Segura poče da psuje. Bilo je očigledno da je bio razdiran
između želje da pobedi i želje da sačuva bistru glav u, ali mu je
glava bila pomućena viskijem isto koliko besom. On reče: – Ovo
je pasji način igranja. – Pošto je njegov protivnik dobio kralja,
više nije mogao da igra na besk rvnu pobedu, jer je kralj imao
slobodu kretanja.
Kad je ovog puta žrt vovao jedan Kentak i Tavern, bila je
to prava žrt va, i on poče da psuje. – Te prok lete figure – reče
on – svaka je drukčija. – Brušeno stak lo, ko je čuo za figure od
brušenog stak la? – Vermold oseti da se i njemu muti u glavi od
burbona, ali trenutak za pobedu – i poraz – beše došao.
Segura reče: – Vi ste pomerili moju figuru.
– Ne. To je Red Lebl. Moja.
– Kako, za ime boga, mogu da vidim razliku između škot
skog i burbona? Sve su to same boce, zar ne?
– Besni ste što gubite.
– Ja nikad ne gubim.
Onda Vermold oprezno napravi grešku i izloži kralja. Za
trenutak pomisli da Segura to nije primetio, a zatim pomisli da
192

je Segura namerno propustio da je uzme da ne bi morao da pije.
Ali iskušenje da uzme kralja bilo je suviše veliko, a ono što je
ležalo iza tog poteza bila je pobeda uništavajuća. Njegova figura
postala bi kralj i nastao bi pokolj. Ipak je oklevao. Vrućina od
viskija i zagušljiva noć behu mu razmekšali lice kao lice voštane
lutke; s teškoćom je nameštao figure. On reče: – Zašto ste to
učinili?
– Šta?
– Gubite kralja i igru.
– Dođavola. Nisam primetio. Sigurno sam pijan.
– Vi pijani?
– Malo.
– I ja sam pijan. Vi znate da sam ja pijan. Vi pokušavate da
me opijete. Zašto?
– Ne budite ludi, Segura. Zašto bih ja želeo da vas opijem?
Hajde da prek inemo igru, neka bude nerešeno.
– Nek đavo nosi nerešeno. Znam zašto želite da me opijete.
Hoćete da mi pokažete onaj spisak – tojest hoćete da vam ga ja
pokažem.
– Koji spisak?
– Svi ste vi u mojoj mreži. Gde je Mili?
– Rekao sam vam, izašla je.
– Večeras idem šefu policije. Mrežu smo čvrsto zat vorili.
– Je li i Karter u njoj?
– Ko je Karter? – on upre prstom na Vermolda. – Vi ste
unutra – ali ja znam da vi niste agent. Vi ste varalica.
– Zašto ne bismo malo otspavali, Segura? Igra je nerešena.
– Nije nerešena. Gledajte. Uzimam vam kralja. – On otvori
malu bocu Red Lebela i iskapi je.
– Dve boce su za kralja – reče Vermold i pruži mu Danos
dejl Krim.
Segura je teško sedeo u stolici. Brada mu se tresla. On reče:
– Priznajte da ste pobeđeni. Ja ne igram za figure.
– Ništa ne priznajem. Imam bolju glav u i bolje izglede,
uzimam vam figuru. – Kanedian Raj se pomeša s burbonima
i Lordom Kalvertom, i Vermold ispi sve. On pomisli: ovo mora
193

biti poslednje. Ako sad ne bude gotov, biću gotov ja. Neću biti
dovoljno trezan da okinem. Da li je rekao da je pun?
– Sve je svejedno – reče Segura šapatom. – Ipak ste svršili.
– On polako pruži rukom iznad table kao da nosi jaje u kašici.
– Vidite? – On uze jednu figuru, dve tri ...
– Popijte to, Segura – Jedan viski Džordž Peti, jedan Kralji
ca En, igra se završila u blesku kraljevstva, jedan Hajlend Kvin.
– Možete nastaviti, Segura. Ili da vam opet uzmem figuru?
Popijte. – Vot 69. – Još jedan. Popijte, Segura. Sad se predajem.
– Ali se ustvari Segura predade. Vermold otkopča kapetanov
okovratnik da bi mu olakšao disanje i položi mu glav u na na
slon stolice. Ali i njegove su noge bile nesigurne dok je išao ka
vratima. U džepu je imao Segurin revolver.
U „Sevil-Biltmoru“ Vermold priđe kućnom telefonu i po
zva Kartera. Morao je priznati da su Karterovi živci bili stalože
ni – mnogo staloženiji od njegovih. Karterova misija u Kubi nije
bila izvršena kako treba, a on je ipak ostao, kao dobar strelac ili
možda kao mamac Vermold reče: – Dobro veče, Kartere
– Pa, dobro veče, Vermolde. – U glasu se osećala prava me
ra hladnoće zbog povređenog ponosa.
– Želim da vam se izvinim Kartere. Zbog one gluposti s vi
skijem. Verovatno sam bio pijan. I sad sam pomalo pijan. Nisam
navikao na izvinjavanja.
– Sve je u redu, Vermolde. Idite i lezite.
– Rugao sam se vašem mucanju. To nije drugarski.
– On primeti da govori kao Houtorn. Licemernost je bila
profesionalna bolest.
– Ne znam šta vi h-hoćete da kažete.
– Uskoro ću – ću pronaći u čemu je bila stvar. To nema
nikakve veze s vama. Prok leti glavni kelner je otrovao svog psa.
Naravno, to je bio veoma mator pas, ali dati mu otrovnu hranu
– tako se pas ne uspavljuje.
– Znači to je bilo? H-hvala vam što ste mi to ispričali, ali
kasno je. Baš sam pošao da spavam, Vermolde.
– Najbolji čovekov prijatelj.
– Šta h-hoćete da kažete? Ne čujem vas.
194

– Cezar, kraljev prijatelj, a bio je i još jedan, čupav, koji je
otišao u Jitlend. Poslednji put su ga videli na mostu pored nje
govog gospodara.
– Vi ste pijani, Vermolde. – Bilo je tako lako izigravati pi
janicu posle onoliko škotskog i burbonskog viskija? Pijanici se
može verovati – in vin o ver it a s. A lakše možete i ubiti pijanog
čoveka. Karter bi bio budala kad ne bi iskoristio tu priliku. Ver
mold reče: – Osećam se raspoloženim da obiđemo neka mesta.
– Koja mesta?
– Ona mesta koja ste želeli da vidite u Havani.
– Kasno je.
– Sad je pravo vreme. – Karterovo oklevanje stiže do njega
kroz žicu. Vermold reče: – Ponesite revolver.
– Osećao je u sebi neku čudnu odvratnost da ubije nena
oružanog ubicu – ako bi Karter uopšte slučajno bio kadgod
naoružan.
– Revolver? Zašto?
– U nek im od tih mesta pokušaju da udese čoveka.
– Zar ne možete vi da ponesete revolver?
– Nemam.
– Ni ja, – i njemu se učini kao da čuje u slušalici metalni
zvuk kao znak da se razgovor prisluškuje.
Klin se klinom tera, pomisli on i nasmeje se. Ali osmeh je
isto tako opasan za delo mržnje kao što je opasan i za akt lju
bavi. Morao je da se potseti kako je izgledao Haselbaher dok je
zurio s poda u baru. Starcu nisu dali mogućnosti da se spase, a
on je Karteru dao dovoljno. On poče da žali što je toliko pio.
– Naći ćemo se u baru – reče Karter.
– Požurite.
– Moram se obući.
Vermold je bio srećan što je u baru bio mrak. Karter je ve
rovatno razgovarao sa svojim prijateljima i možda je udešavao
sastanak, ali u baru ga nikako nisu mogli pokupiti a da ih on
prethodno ne vidi. Postojao je jedan ulaz s ulice i jedan iz hote
la, a u dnu se nalazio nek i balkon koji je mogao da mu posluži
kao oslonac ako bude potreban za revolver. Svako ko je ušao bio
195

je za kratko vreme zaslepljen, kao i on. Kad je ušao, nije mogao
da vidi da li u baru sedi jedan gost ili su bila dva jer je par bio u
tesnom zagrljaju na sofi pored vrata ka ulici.
On zatraži jedan viski, ali ga i ne dodirnu. Sedeo je na bal
konu i posmatrao oboja vrata. Malo zatim uđe jedan čovek; nije
mu video lice, samo po ruci koja je tapšala džep s lulom pozna
de da je to Karter.
– Kartere. Karter mu priđe.
– Hajdemo – reče Vermold.
– Prvo popijte, i ja h-hoću jedan, da vam pravim društvo.
– Suviše sam pio, Kartere. Potreban mi je vazduh. Popiće
mo nešto u nekoj kući.
Karter sede. – Kažite mi kuda nameravate da me vodite?
– U jednu od dvanaest javnih kuća. Sve su iste, Kartere. U
svakoj ima oko dvanaestak devojaka između kojih birate. Njih
tamo prikazuju. Hajde, idemo. Posle ponoći je velika gužva.
Karter reče zabrinuto: – Prvo bih hteo da popijem nešto. Ne
mogu da idem na pretstav u trezan kao taj kamen.
– Vi ne očekuje nikoga, Kartere, zar ne?
– Ne, zašto?
– Pomislio sam – po onom kako gledate na vrata...
– Ne poznajem ni žive duše u ovom gradu. Rekao sam
vam.
– Osim dr Brauna.
– Oh da, naravno. Ali on nije društvo koje bi čovek h-hteo
da povede u javnu kuću, zar ne?
– Posle vas, Kartere.
Oklevajući, Karter pođe. Očigledno je tražio nek i izgovor
da ostane. On reče: – H-hoću samo da ostavim jednu poruku
kod portira. Očekujem telefonski poziv.
– Od dr Brauna?
– Da. – On zastade. – Čini mi se da bi bilo prostačk i otići
tek tako pre nego što se on javi. Zar ne možete sačekati pet mi
nuta, Vermolde?
– Kažite da ćete se vratiti do jedan – ukoliko se ne rešite da
ostanete celu noć.
196

– Bolje bi bilo da sačekamo.
– Onda idem bez vas. Dođavola, Kartere, mislio sam da že
lite da vidite grad. – On pođe brzo. Kola su mu bila park irana
na drugoj strani ulice. Nije se osvrtao, ali začu korake kako ga
prate. Ni Karter nije hteo da izgubi njega, kao što ni on nije hteo
da izgubi Kartera.
– Ala ste se vi razbesneli, Vermolde?
– Izvinite. To je od pića.
– Nadam se da ste dovoljno trezni da vozite pravo.
– Bolje bi bilo, Kartere, da vi vozite. Tako neće stavljati ruke
u džepove, pomisli.
– Prva desno, prva levo, Kartere .
Iziđoše na Atlantik Drajv. Uzan beli brod baš je isplovio
iz luke, nek i turističk i brod koji je odlazio za Kingston ili Por
o Prens. Mogli su da vide romantične parove kako se naginju
preko ograde, na mesečini, a muzika je svirala jednu omiljenu
pesmu koja je već pomalo izlazila iz mode ,,Mogao sam celu noć
da igram“.
– Čeznem za domom kad sve ovo vidim – reče Karter.
– Za Not vičem?
– Da.
– U Not viču nema mora.
– Brodovi za razonodu na reci izgledali su mi isto tako ve
lik i kad sam bio mlad.
Ubica nema prava da čezne za domom; ubica treba da bu
de mašina, i ja moram da postanem mašina, pomisli Vermold,
pipajući u džepu maramicu kojom će morati da izbriše otiske
prstiju kad dođe vreme. Ali kako izabrati vreme? Koja sporedna
ulica ili kapija? I ako onaj drugi prvi opali ...?
– Jesu li vaši prijatelji Rusi, Kartere? Ili Nemci? Amerikan
ci?
– Koji prijatelji? – upita Karter i dodade jednostavno: – Ja
nemam prijatelja.
– Nemate prijatelja?
– Ne.
– Opet levo, Kartere, onda desno.
197

Sad su vozili korakom jednom uskom ulicom punom piv
nica; orkestri su svirali ispod zemlje kao duh Hamletovog oca,
ili kao ona muzika ispod uličnih kamenova u Aleksandriji kad
je bog Herkules ostavio Antonija. Dva čoveka u uniformama
kubanskih noćnih kafana, otimali su se o njih derući se preko
ulice. Vermold reče: – Hajde da stanemo. Moram nešto da popi
jem pre nego što nastavimo.
– Jesu li sve to javne kuće?
– Ne. Ići ćemo kasnije u jednu kuću. – On pomisli: da je
Karter samo potegao revolver kad je pustio volan, bilo bi tako
lako opaliti. Karter reče: – Poznajete li vi tu kafanu?
– Ne. Ali poznajem melodiju. – Bilo je čudo da su baš to
svirali – ,,moja ludost vređa“.
Napolju su visile obojene fotografije nagih devojaka, i jedna
neonom osvetljena reč na esperantu noćnih klubova ,,striptiz“.
Stepenice išarane prugama kao jevtine pidžame vodile su u je
dan podrum koji je bio pun Havanaca. Mesto je izgledalo isto
tako pogodno kao i svako drugo da se u njemu izvrši pogublje
nje. Ali on je najpre hteo nešto da popije. – Posle vas, Kartere.
– Karter je oklevao. Otvori usta i poče da se bori da bi izgovorio
glas ,,h“; Vermold ga nikad ranije nije čuo da se tako dugo bo
ri: – Ja h-h-h-hoću,
– Šta hoćete?
– Ništa.
Seli su i posmatrali devojku kako se svlači i pili konjak sa
sodom. Jedna devojka je išla od stola do stola i svlačila se. Počela
je s rukavicama. Jedan posmatrač, pomiren sa sudbinom, uze
ih kao nešto što se nudi na poslužavniku. Onda se ona okrete
Karteru i reče mu da joj otkopča crni čipkani prslučić. Karter je
uzalud petljao oko kopči, sav crven u licu za sve vreme dok se
devojka smejala i uvijala pod njegovim prstima. On reče: – Iz
vinite, ne mogu da nađem ... – U prostoriji su sedeli turobni
muškarci za malim stolovima i posmatrali Kartera. Niko se nije
smejao.
– Niste imali mnogo prakse, Kartere, u Not viču. Pustite
mene.
198

– Pustite me, zar ne možete da me pustite? Najzad Karter
otkopča prsluče, a devojka raščupavi njegov u retku kosu u pra
menovima i produži. On zagladi kosu džepnim češljem. – Ne
sviđa mi se ovde – reče on.
– Vi ste stidljivi sa ženama, Kartere. – Ali kako možete pu
cati na čoveka kome se možete tako lako rugati?
– Ne volim grube šale – reče Karter.
Popeše se stepenicama. Karteru je džep teško visio o boku.
Naravno, mogla je to biti i lula koju je nosio. On ponovo sede
za volan i progunđa: – Ovak ve prizore možete svuda da vidite.
Samo drolje koje se svlače.
– Niste joj mnogo pomogli.
– Tražio sam patent zat varač.
– Osećao sam jaku želju da pijem.
– I viski je bio rđav. Ništa se ne bih čudio da je u njemu bilo
droga.
– U vašem viskiju je bilo nešto više od droga, Kartere. – Po
kušavao je da se naljuti i da se ne seća svoje nesposobne žrt ve
koja se borila s onim prslučetom i crvenila zbog svog neuspe
ha.
– Šta ste to kazali?
– Stanite ovde.
– Zašto?
– Hteli ste da vas odvedem u jednu kuću. Evo jedne.
– Ali tu nema nikoga.
– Sve su kuće zat vorene i kapci su spušteni kao na ovoj.
Izlazite i zazvonite.
– Šta ste hteli da kažete o viskiju?
– Sad je svejedno, siđite i zazvonite.
Bilo je to mesto koje je isto tako odgovaralo kao i podrum
(beli zidovi su takođe bili nedavno iskorišćeni u iste svrhe); siva
fasada i ulica kroz koju niko nije dolazio osim u ne baš lepe
svrhe. Karter polagano prebaci noge ispod volana; Vermold je
pažljivo posmatrao njegove ruke, sposobne ruke. Ovo je pošten
dvoboj, govorio je sam sebi, on je pre navikao da ubija nego ja,
izgledi su dovoljno jednak i; čak nisam ni sasvim siguran da mi
199

je revolver pun. On ima više izgleda nego što je Haselbaher ikad
imao.
S rukom na vratima Karter ponovo zastade. On reče: – Mo
žda bi bilo pametnije – jedne druge noći. Znate ja h-h-h-h...
– Vi se bojite, Kartere ...
– Nikad nisam bio u tak voj kući. Da vam pravo kažem,
Vermolde, žene mi nisu naročito potrebne.
– Vi kanda vodite usamljeničk i život.
– Mogu i bez njih – reče on braneći se. – Za jednog čoveka
postoje važnije stvari nego da trči za ...
– Zašto ste onda hteli da posetite jednu tak vu kuću?
On opet zapanji Vermolda istinom: – Pokušavao sam da ih
želim, ali kad dođe do . . – On se zaustavi na ivici ispovesti, a
zatim se otisnu. – Ne ide, Vermolde. Ne mogu da uradim ono
što one traže.
– Iziđite iz kola.
Moram to da učinim, pomisli Vermold, pre nego što mi se
dalje bude ispovedao. Svak im trenutkom taj čovek postajao je
sve ljudskiji, stvorenje kao i on sam, koje bi čovek poželeo da ža
li ili da teši, a ne da ubije. Ko zna kak va su opravdanja zakopana
pod ma kojim nasilnim činom? On okrete Segurin revolver?
– Šta?
– Izlazite.
Karter je stajao na vratima javne kuće s izrazom mračnog
žaljenja pre nego straha. Strah je osećao zbog žena, a ne zbog
nasilja. On reče: – Grešite. Braun mi je dao viski. Ja sam bezna
čajan.
On ponovo iznenadi Vermolda istinom. U tom čoveku po
stojalo je neko poštenje. – Dobio sam naređenje, Vermolde, Ja
h-h-h-h-... – Uspeo je da se približi kući tako da mu je lakat
dohvatio zvonce i onda se zavali unazad i negde u kući zazvoni
zvonce; zvonilo je i zvonilo svoj poziv na rad.
– Nije bilo neprijateljstva, Vermolde. Postali ste suviše opa
sni, to je sve. Mi smo samo privatni vojnici, vi i ja.
– Ja opasan? Kak ve ste vi budale. Ja nemam ni jednog agen
ta, Kartere.
200

– Oh da, imate. One građevine u planinama. Imamo kopije
vaših crteža.
– To su delovi aparata za usisivanje prašine. – Pitao se ko
im je dao crteže: Lopes? ili Houtornov kurir? ili neko iz konzu
lata?
Karterova ruka maši se džepa i Vermold opali. Karter oštro
kriknu i reče: – Zamalo da me ubijete – i izv uče ruku koja je
držala razbijenu lulu. – Moja Danhil lula. Smrskali ste mi moju
Danhil lulu.
– Početnici imaju sreće – reče Vermold. Upinjao se iz sve
snage da ubije, ali mu je bilo nemoguće da ponovo puca. Vrata
iza Kartera počeše da se otvaraju. Začu se nešto kao gramofon
ska muzika. – Tamo unutra će se pobrinuti za vas. Možda će
vam sad trebati žena, Kartere.
– Vi – vi lak rdijašu.
Kako je Karter imao pravo. On spusti revolver pored sebi i
priv uče se na šofersko mesto. Odjednom oseti da je srećan. Mo
gao je da ubije čoveka. Konačno je pokazao sam sebi da on nije
jedan od sudija; on nije imao dara za nasilje. U to Karter opali.
201

Glava 6
On reče Beatrisi: – Taman sam se nagao da upalim motor.

To me je spaslo, čini mi se. Naravno, imao je prava da mi uzvra
ti. Bio je to pravi dvoboj, ali treći hitac je bio moj.
– Šta je posle bilo?
– Imao sam vremena da se odvezem pre nego što mi pozli.
– Da vam pozli?
– Da sam bio u ratu, verovatno bi mi se činilo da ubiti čove
ka nije tako ozbiljna stvar. Jadan Karter.
– Zašto ga žalite?
– On je bio čovek. Saznao sam puno stvari o njemu. Nije
bio u stanju da otkopča prsluče ženi. Bojao se žena. Voleo je
svoju lulu, a kad je bio dečak, brodovi za razonodu na reci su mu
izgledali kao prekookeanski brodovi. Možda je bio romantičar.
Romantičari se obično uplaše, zar ne, kad se stvarnost ne odigra
kako su oček ivali. Svi oni suviše očekuju.
– A onda?
– Onda sam obrisao otiske s revolvera i vratio ga natrag.
Naravno, Segura će videti da su dva metka ispaljena. Ali mislim
da neće tražiti metke. Bilo bi malo teško objasniti mu. Još je
spavao kad sam ušao. Bojim se i da pomislim kako mu je sad
u glavi. U mojoj je prilično gadno. Ali sam pokušao ipak da
postupim po vašim uputstvima o fotografijama.
– Kakvim fotografijama?
– Imao je spisak stranih agenata koji je nosio šefu policije.
Fotografisao sam ga i stavio mu ga natrag u džep. Srećan sam
što znam da sam poslao bar jedan pravi izveštaj pre nego što
podnesem ostavku.
– Trebalo je da mene sačekate.
– Bilo je nemoguće. Mogao je da se probudi u svakom tre
nutku. Ali te mik rofotografije su odlična dosetka.
202

– Zašto ste pobogu pravili mik rofotografiju?
– Zato što ne smemo verovati nijednom kuriru koji ide za
Kingston. Karterovi ljudi – ma ko da su – imaju kopije crteža iz
Orijenta. To znači da negde postoji dvostruk i agent. Možda je to
vaš čovek koji krijumčari droge. Zato sam napravio mik rofoto
grafiju kao što ste mi pokazali i prilepio je na poleđinu marke i
poslao poštom s pet stotina kolonijalnih maraka, onako kao što
smo ugovorili za hitne slučajeve.
– Moraćemo da telegrafišemo na koju ste marku zalepili
fotografiju.
– Na koju marku?
– Ne očekujete valjda da će oni pregledati pet stotina mara
ka, da bi našli jednu crnu mrlju.
– Na to nisam mislio. Baš sam bio nespretan.
– Pa znaćete valjda koja marka ...
– Nije mi ni palo na um da je pogledam. Mislim da je to bila
marka Džordža V, crveno-zelena.
– To je već nešto. Sećate li se nekog imena sa spiska?
– Ne. Nisam imao vremena da ga tačno pročitam. Znam da
sam ispao budala, Beatris.
– Ne. Oni su budale.
– Pitam se za koga ću sad čuti. Za dr Brauna . . Seguru ...
Ali nije bio nijedan od te dvojice.
Nadmeni činovnik iz konzulata pojavi se u radnji u pet sa
ti sledećeg popodneva. Stajao je ukrućeno između aparata za
usisivanje prašine kao turist ispunjen negodovanjem u muzeju
bestidnih predmeta. On saopšti Vermoldu da ambasador želi da
ga vidi. – Je li zgodno da dođem sutra ujutru? – upita Vermold.
Radio je na svom poslednjem izveštaju, o Karterovoj smrti i
svojoj ostavci.
– Ne, nije zgodno. Telefonirao mi je od kuće. Treba smesta
da idete tamo.
– Ja nisam službenik – reče Vermold.
– Niste?
Vermold se odveze u Vedado, među male bele kućice boga
taša. Činilo mu se da je davno bilo kad je posetio profesora San
česa. Kak ve se svađe još uvek vode iza onih zidova kuće lutaka?
203

Imao je osećanje da su u ambasadorovoj kući svi vrebali
njegov dolazak i da su sa hodnika i stepeništa bili udaljeni svi
posmatrači. Na prvom spratu jedna žena okrete leđa i zat vori
se u sobu; Vermold pomisli da je to ambasadorka. Dvoje dece
brzo proviriše kroz ogradu na drugom spratu i otrčaše lupkajući
petama po podu od opeke. Sluga ga uvede u prazan salon i čvr
sto za njim zat vori vrata. Kroz visoke prozore mogao je da vidi
dugačak travnjak i visoko suptropsko drveće. Čak se i odande
neko brzo udaljavao.
Prostorija je izgledala kao što izgleda većina salona po am
basadama, kao mešavina velik ih nasleđenih predmeta i ličnih
sitnica stečenih u pređašnjim mestima službovanja. Vermold
pomisli kako je moguće utvrditi bavljenje u Teheranu (lula čud
nog oblika i crep), i Atini (dve-tri ikone), ali ga trenutno zbuni
jedna afrička maska – možda Monrovija?
Ambasador je bio visok, hladan čovek, i imao je u sebi ne
čeg što bi Houtorn voleo da poseduje. On uđe rekavši: – Sedite,
Vermolde. Želite li cigaretu?
– Ne, hvala.
– Ova stolica će vam biti udobnija. Sad više nema smisla da
krijete. Vi ste u nezgodi.
– Da.
– Ja naravno ništa ne znam – apsolutno ništa – šta vi ovde
radite.
– Ja prodajem aparate za usisivanje prašine. Ambasador ga
pogleda s neprik rivenim gnušanjem.
– Aparati za usisivanje prašine? Nisam na njih mislio.
– On odvrati pogled od Vermolda na persisku lulu, pa na
grčku ikonu, pa na masku iz Liberije. Ti predmeti su bili kao
autobiografija koju čovek piše da bi se umirio sećajući se svojih
boljih dana. On reče: – Juče ujutro posetio me je kapetan Segu
ra. Pazite, ja ne znam kako je policija došla do tog obaveštenja,
to nije moj posao, ali on mi je rekao da ste vi slali u London
masu izveštaja obmanjujućeg karaktera. Ne znam ni kome ste
ih slali; ni to se mene ne tiče. Ustvari mi je rekao da ste izvlačili
novac i da ste se pravili da imate izvore obaveštenja koji prosto
204

ne postoje. Mislio sam da je moja dužnost da smesta obavestim
ministarstvo spoljnih poslova. Pretpostavljam da ćete dobiti
naređenje da se vratite kući da podnesete izveštaj – kome, ja
nemam pojma, s tak vim stvarima ja nemam posla. – Vermold
ugleda dve male glave kako pilje iza jednog visokog drveta. One
gledaju njega a on gleda njih, pomisli on sa simpatijom. – Da,
gospodine – reče on.
– Stekao sam utisak da kapetan Segura smatra da vi ovde
pravite mnogo nezgoda. Ako odbijete da idete kući, mislim da
ćete imati ozbiljnih neprilika s vlastima, a s obzirom na okolnosti
ja, naravno, neću moći da učinim ništa da vam pomognem. Baš
ništa. Kapetan Segura čak sumnja da ste falsifikovali jedan do
kumenat za koji vi tvrdite, kako on kaže, da ste našli u njegovom
posedu. Cela ta stvar mi je odvratna, Vermolde. Ne mogu vam
reći kako mi je odvratna. Pravi izvori obaveštenja u inostranstvu
su ambasade. Mi za te stvari imamo atašee. Ta takozvana tajna
obaveštajna služba je glavobolja za svakog ambasadora.
– Da, gospodine.
– Ne znam da li ste čuli – nije bilo u novinama – ali preksi
noć je ubijen jedan Englez. Kapetan Segura mi je nagovestio da
je on bio u nekoj vezi s vama.
– Bio sam s njim na jednom ručku.
– Bolje da idete kući, Vermolde, prvim avionom kojim bu
dete mogli – što pre to bolje za mene – i objasnite se sa svojim
ljudima – ma ko da su.
– Da, gospodine.
Avion kompanije K.L.M. trebalo je da krene u pola četiri
ujutro za Amsterdam preko Montreala. Vermold nije želeo da
putuje preko Kingstona, gde je Houtorn mogao imati uputstva
da ga potraži. Kancelarija je bila zat vorena poslednjim telegra
mom, i Rudi je sa svojim koferom putovao za Jamajku. Knjiga
za šifrovanje bila je spaljena uz, pomoć celuloidnih listova. Be
atris je trebalo da pođe s Rudijem. Lopesa su ostavili da čuva
aparate za usisivanje prašine. Sve svoje lične stvari od vrednosti
Vermold je zapakovao u jedan sanduk, koji je udesio da pošalje
brodom. Konj je bio prodat – kapetanu Seguri.
205

Beatris mu je pomogla da pakuje. Poslednji predmet sta
vljen u sanduk bila je statua svete Serafine.
– Mili je sigurno veoma nesrećna – reče Beatris.
– Ona je neverovatno mirna. Kaže kao ser Hamfri Gilbert
da je bog s njom u Engleskoj kao i na Kubi.
– Pa, Gilbert nije baš to rekao.
Beše ostala još da se spali gomila otpadaka koji nisu bili
poverljivi.
Beatris reče: – Koliko ste njen ih fotografija držali po fio
kama.
– Ranije sam imao osećanje kao da ubijam nekoga ako bih
pocepao njegov u fotografiju. Naravno, sad znam da je sve to
drugačije.
– Šta je u onoj crvenoj kutiji?
– Jednom mi je pok lonila dugmad za manžetne. Ukrali su
mi ih, ali sam zadržao kutiju. Ne znam zašto. U jednu ruku sre
ćan sam što vidim da je svemu tome sad kraj.
– Kraj jednog života.
– Dvaju života.
– A šta je ovo?
– Jedan stari program.
– Nije tako star. Iz Tropikane. Smem li da ga sačuvam?
– Vi ste suviše mladi da biste čuvali stvari – reče Vermold.
– Suviše mnogo ih se nagomila. Ubrzo otk rivate da nemate više
gde da živite usred kutija sa starudijama.
– Hoću da rizikujem. Bilo je to divno veče.
Mili i Vermold je ispratiše na aerodrom. Rudi je neprimetno
iščezao prateći čoveka koji je nosio ogroman kofer. Bilo je toplo
popodne i ljudi su pili dai q ui r i. Od trenutka kad je kapetan
Segura zaprosio Mili, duenja beše iščezla, ali otkako nje više nije
bilo, nije se više vratilo ni ono dete koje je potpalilo Tomasa Erla
Parkmana mlađeg, koje se Vermold nadao da će ponovo videti.
Izgledalo je kao da je Mili odjednom izrasla iz obe te ličnosti
istovremeno. Ona reče s taktom odrasle osobe: – Hoću da na
đem nek i časopis za Beatris – i okrenuvši leđa poče da pretura
po kiosku s knjigama.
206

– Oprostite – reče Vermold. – Kad se vratim, reći ću im da
vi ništa niste znali. Pitam se kuda li će vas poslati.
– Možda u Persiski Zaliv. U Basru.
– Zašto u Persiski Zaliv?
– Tako oni zamišljaju čistilište. Obnavljanje kroz znoj i su
ze. Postoji li agencija za usisivače i u Basri?
– Bojim se da neću ostati kod njih u službi.
– Šta ćete raditi?
– Imam dovoljno novca, zahvaljujući jadnom Raulu, da
Mili provede godinu dana u Švajcarskoj. Šta ću posle, ne znam.
– Mogli biste da otvorite jednu od onih trgovina šaljivim
predmetima. Znate, krvav palac i mrlja od mastila i upljuvak
od muve na kock i šećera. Kako su odvratni odlasci. Molim vas
nemojte više čekati.
– Hoću li vas opet videti?
– Pokušaću da ne idem u Basru. Pokušaću da ostanem kao
daktilografk inja s Andželikom i Etelom i gospođicom Džen
kinson. Kad budem imala sreće, izaći ću u šest i naći ćemo se u
Korner Hauzu da nešto jevtino pojedemo s nogu i da idemo u
bioskop. To je jedan od onih groznih života, zar ne, kao UNE
SKO i konferencije savremnih pisaca. S vama je bilo zabavno.
– Da.
– Sad idite.
On pođe do kioska i tamo nađe Mili. – Hajdemo – reče on.
– Ali, Beatris – nisam joj odnela časopise.
– Neće ih.
– Nisam joj rek la zbogom.
– Sad je dockan. Prešla je na drugi posao. Videćemo je u
Londonu. Možda.
Činilo im se da su sav ostatak vremena proveli na aerodro
mima. Sad je trebalo da leti avion kompanije K.L.M. Bilo je tri
sata izjutra, nebo je bilo ružičasto s odblescima neonskog osve
tljenja, i ovog puta je kapetan Segura došao na ispraćaj. Pokušao
je da ovoj službenoj prilici da što privatniji vid, ali to je ipak
ličilo pomalo na deportaciju. Segura reče prebacujući: – Vi ste
me na to naterali.
207

– Vaši metodi su blaži od metoda Kartera ili dr Brauna. Šta
ćete s dr Braunom?
– Zak ljučio je da se neizostavno mora vratiti u Švajcarsku
zbog nek ih stvari koje su u vezi s preciznim instrumentima.
– I rezervisao mesto za Moskvu?
– Nije sasvim sigurno. Ne znam. Možda i za Vašington. Ili
čak i Bukurešt. Ne znam. Ma ko da su, mislim da ste ih obrado
vali svojim crtežima.
– Crtežima?
– O građevinama u Orijentu. I on će dobiti pohvalu što se
je otarasio opasnog agenta.
– Mene?
– Da. Kuba će biti malo mirnija bez vas obojice, ali meni će
nedostajati Mili.
– Mili se nikad ne bi udala za vas, Segura. Ona zaista ne
voli tabakere napravljene od ljudske kože.
– Da li ste ikad čuli čija je to koža?
– Ne.
– Policiskog oficira koji je mučio mog oca do smrti. Vidite,
moj otac je bio siromah čovek. On je pripadao klasi koju muče.
Mili im se pridruži noseći „Tajm“, ,,Lajf“, „Pari Mač“ i
,,Kvik“. Bilo je skoro 3 i 15, i nebo je postajalo sivo iznad piste,
tamo gde je počinjala lažna zora. Piloti izađoše iz aviona, a za
njima stjuardese. Trojicu je znao iz viđenja; pre toliko nedelja
sedeli su sa Beatrisom u Tropikani. Zvučnik objavi na engle
skom i španskom odlazak broj 396 za Montreal i Amsterdam.
– Imam pok lon za vas oboje – reče Segura. On im pruži
dva mala paketa. Otvorili su ih dok je avion kružio nad Hava
nom. Lanac sijalica duž šetališta nestade iz vida, i more se kao
zavesa spusti nad celom tom prošlošću. U Vermoldovom paketu
bila je minijaturna bočica Grent’s Stendfasta, i metak ispaljen
iz policiskog revolvera. U Milinom paketu nalazila se srebrna
potkovica s njenim inicijalima.
– Zašto metak? – upita Mili.
– Oh, šala prilično sumnjivog ukusa. No, on ipak nije bio
loš tip – reče Vermold.
– Ali ne i stvoren za muža – odgovori odrasla Mili.
208

EPILOG U LONDONU
Radoznalo ga pogledaše kad je naveo svoje ime, a zatim ga

strpaše u lift i odvezoše ga, pomalo na njegovo iznenađenje, dole,
a ne gore. Sad je sedeo u jednom dugom podrumskom hodniku
i posmatrao crvenu sijalicu nad vratima; kad se upali zelena,
moći će da uđe, ali ne ranije, tako su mu rek li. Ljudi koji nisu
obraćali pažnju na svetlost ulazili su i izlazili; nek i su nosili har
tije, a nek i torbe, a jedan je bio u uniformi – pukovnik. Pravili
su se da ga ne primećuju kao što čovek ne primećuje nakaznog
čoveka. Ali verovatno to nije bilo zbog njegove noge.
Houtorn priđe hodnikom od strane gde je lift. Bio je izgu
žvan kao da je spavao u odelu; možda je stigao iz Jamajke avio
nom koji je leteo celu noć. I on bi se pravio da ne vidi Vermolda
da ovaj nije progovorio.
– Zdravo, Houtorne.
– Oh, to ste vi, Vermolde.
– Da li je Beatris srećno stigla?
– Da. Naravno.
– Gde je ona, Houtorne?
– Nemam pojma.
– Šta se ovde dešava? Ovo liči na vojni sud.
– Ovo i jes te vojni sud – reče ledeno Houtorn i uđe u so
bu sa sijalicom. Časovnik je pokazivao 11,25. Bio je pozvan za
jedanaest.
Pitao se da li postoji nešto što bi mogli da učine osim da
ga otpuste, što su po svoj prilici i učinili. O tome su verovatno
pokušavali tamo da reše. Teško bi ga mogli izvesti na tajno su
đenje. On je pronalazio tajne, nije ih otk rivao. Verovatno bi mu
otežavali ako bi pokušao da nađe neku službu u inostranstvu,
a u njegovim godinama nije bilo lako naći kod kuće zaposlenje
209

Ali nije imao namere da im vrati novac. To je bilo za Mili; ose
ćao je kao da je to zaradio time što je bio meta za Karterov otrov
i Karterov metak.
U 11.35 iziđe pukovnik; dok je prilazio liftu izgledao je da
se ljuti i da mu je vrućina. Eno sudije koji veša, pomisli Ver
mold. Zatim se pojavi čovek u tvidu. Imao je plave oči koje su
bile duboko upale, i nije bilo potrebno da ima uniformu pa da se
vidi da je major. On uzgred pogleda Vermolda a zatim ponovo
brzo odvrati pogled kao svak i ispravan čovek. On doviknu: –
Čekajte me, pukovniče! – i pođe niz hodnik gegajući se malo
kao da se nalazi na brodu po rđavom vremenu. Posle njega dođe
Houtorn u razgovoru s nek im veoma mladim čovekom, a onda
se Vermoldu odjednom preseče dah jer svetlost postade zelena.
Beatras je stajala na vratima.
– Treba da uđete – reče ona.
– Kak va je presuda.
– Ne mogu sada da razgovaram s vama. Gde stanujete?
On joj reče.
– Doći ću k vama u šest. Ako smem.
– Da li će me streljati u zoru?
– Ne brinite. Uđite. On ne voli da čeka.
– Šta je s vama? Ona reče: – Džakarta.
– Šta je to?
– Kraj sveta – reče ona. – Dalje nego Basra. Molim vas uđi
te.
Jedan čovek koji je imao crni monokl sedeo je iza pisaćeg
stola. On reče: – Sedite, Vermolde.
– Više volim da stojim.
– Oh, to je citat, zar ne?
– Citat?
– Siguran sam da sam to čuo negde u nekoj drami – na
amaterskoj pretstavi. – Pre mnogo godina, naravno.
Vermold sede. On reče: – Nemate pravo da je šaljete u Dža
kartu.
– Koga da šaljem u Džakartu?
– Beatrisu.
210

– Ko je to? Oh, vaša sek retarica. Kako mrzim ta krštena
imena. Zbog toga ću morati da posetim gospođicu Dženk inson.
Ona je za to odgovorna. A ne ja, hvala bogu.
– Ona nema ni s čim nikak ve veze.
– Ni s čim? Slušajte, Vermolde. Rešili smo da ukinemo vaše
mesto, i sad se postavlja pitanje – šta ćemo s vama? – Sad dolazi.
Sudeći po pukovnikovom licu koji je bio jedan od njegovih su
dija, osećao je da ono što dolazi nije prijatno. Šef skine crni mo
nokl i Vermolda iznenadi njegovo oko plavo kao u deteta. On
reče: – Mislili smo da bi za vas bilo najbolje pod ovim okolnosti
ma da ostanete kod kuće. Pored osoblja na obuci. Da predajete.
Kako se vodi stanica u inostranstvu, i tome slično. – Izgledalo
je kao da guta nešto veoma neprijatno. On dodade: – Naravno,
kao što uvek radimo kad neko od naših ide u penziju sa službe
u inostranstvu, mi ćemo vas predložiti za odlikovanje. U vašem
slučaju – niste tamo bili jako dugo – mislim da ne bismo mogli
predložiti nešto veće od O. B. E.*
Pozdraviše se zvanično usred mora zelenih stolica u jed
nom jevtinom hotelu blizu Gouver Strita koji se zvao Pendenis,
– Mislim da vam ne mogu poručiti da nešto popijete – reče on.
– Ovo je za antialkoholičare.
– Zašto ste onda došli ovamo?
– Dolazio sam ovamo s roditeljima kad sam bio dečak. Ni
sam ni mislio na to. Beatris, šta se desilo? Da li su bili besni?
– Bili su prilično besni na nas oboje. Po njihovom mišlje
nju trebalo je da napipam šta se dešava. Šef je sazvao maltene
javni sastanak. Bili su prisutni svi njegovi službenici za vezu
koji su radili s odeljenjem ministarstva rata, Admiralitetom, i
ministarstvom vazduhoplovstva. Svi su pred sobom imali vaše
izveštaje i pregledali su ih jedan po jedan. Infiltracija komunista
u vladu – niko se nije osvrtao na memorandum ministarstvu
spoljnih poslova koji je to pominjao. Bilo je tu i ekonomskih
izveštaja – složili su se da i preko njih treba preći. Time bi jedino
mogla biti pogođena Trgovinska komora. Niko se nije uzbuđi
* O. B. E. Officer of the Brit ish Empire – Oficir Britanskog carstva.
211

vao dok nisu došli izveštaju o vojsci. Bio je tu jedan izveštaj o
nezadovoljstvu u vojsci i drugi o bazama za snabdevanje pod
mornica gorivom. Komandant je rekao: ,,U ovim izveštajima
mora biti neke istine“.
Ja sam rek la: „Pogledajte koji mu je izvor. On ne postoji“.
„Ispašćemo strašne budale“, rekao je komandant. ,,A oni u
Pomorskoj tajnoj službi biće srećni i presrećni“.
Ali to ništa nije bilo u poređenju s onim kad su raspravljali
o konstrukcijama.
– I stvarno su progutali te crteže?
– Onda su se oborili na jadnog Henrija.
– Više bih voleo kad ga ne biste nazivali Henrijem.
– Kazali su da on nije pominjao da vi prodajete aparate za
usisivanje prašine već da ste vi neka krupna trgovačka zverka.
Šef se nije pridružio t o j hajci. Iz nekog razloga izgledalo je da
mu je nešto neprijatno: no u svakom slučaju, Henri – mislim
Houtorn – je pokazao vaš dosije u kome su bile sve pojedinosti.
Naravno, to nikad nije otišlo dalje od grupe gospođice Džen
kinson. Onda su rek li da je trebalo da on pozna delove aparata
za usisivanje prašine kad ih je video. On je onda rekao da ih
je poznao, ali nije video zašto se princip aparata za usisivanje
prašine nije mogao primeniti i na oružje. Posle toga su zaista
tražili vašu glav u, svi osim šefa. Bilo je trenutaka kad mi se či
nilo da on vidi smešnu stranu cele stvari. Rekao im je: ,,Ono što
treba da učinimo je veoma jednostavno. Treba da obavestimo
Admiralitet, ministarstvo rata, i ministarstvo vazduhoplovstva
da su ti svi izveštaji iz Havane za poslednjih šest meseci potpu
no nepouzdani“.
– Ali, Beatris, oni su mi ponudili zaposlenje.
– To je lako objasniti. Komandant se prvi pobunio. Možda
čovek na moru nauči na šire vidike. Rekao je da bi to upropasti
lo Tajnu obaveštajnu službu, bar ukoliko se tiče Admiraliteta. U
buduće oni će se pouzdati
samo u tajnu službu mornarice. Na to je pukovnik rekao:
„Ako ovo kažem ministarstvu rata, možemo da pakujemo“. Ni
kako nisu mogli da reše dok šef nije predložio najjednostavniji
212

plan, a to je bilo da objave još jedan izveštaj 5902/5 – kako se
pokazalo da su sve te građevine omaška i da su odbačene. On
da ste naravno ostali vi. Šef je smatrao da vi imate dragocenog
iskustva koje bi trebalo da posluži odeljenju a ne popularnoj
štampi. Suviše mnogo ljudi je pisalo uspomene iz Tajne obave
štajne službe. Neko je pomenuo tajni sud, ali je šef izjavio da to
baš ne odgovara vašem slučaju. Trebalo je da ih vidite kako su
izgledali kad su im usk ratili njihov u žrt vu. Onda su se naravno
okrenuli na mene. Ali ja nisam htela da me ispituje ta banda.
Onda sam progovorila.
– Šta ste pobogu rek li?
– Rek la sam da vas ne bih zaustavila i da sam znala. Rek la
sam im da ste radili za nešto važno, a ne nečiju ideju totalnog
rata do koga možda nikad neće doći. Ona budala koja je bila ob
učena kao pukovnik rek la je nešto o „Vašoj zemlji“. Rek la sam:
,,Šta hoćete da kažete tim „vaša zemlja“ Rekoh: „Šta podrazu
mevate pod tim njegova zemlja? Zastav u koju je neko izmislio
pre dve stotine godina? Grupu biskupa koji se svađaju o razvodu
i Donji Dom čiji članovi dovikuju jedan drugom ,,ua“ s kraja na
kraj dvorane. Ili sindikate i Britanske Železnice i zadružni po
kret? Vi verovatno mislite da je to vaš puk ako ikad zastanete da
razmislite, ali mi nemamo puk – on i ja“. Pokušali su da me pre
kinu, ali ja sam rek la: „Oh, zaboravila sam. Ima nečeg važnijeg
od nečije zemlje, zar ne? Tome su nas naučili vaša Liga Naroda
ili Atlanski pakt, NATO ili UNO i SEATO. Ali oni većini od
nas ne znače više nego druga slova, U.S.A. i U.S.S.S.R. I mi vam
više ne verujemo kad govorite da želite mir i pravdu i slobodu.
Kakvu slobodu? Vi želite da pravite karijeru“. Rek la sam da sam
gajila simpatije prema francuskim oficirima 1940 godine koji
su mislili na svoje porodice; oni ni u kom slučaju nisu stavljali
svoju karijeru na prvo mesto. Vaša zemlja je pre vaša porodica
nego njen parlamentarni sistem.
– Pobogu, sve ste to rek li?
– Da. Bio je to priličan govor.
– Jeste li verovali u to?
– Nisam u sve. Nisu nam mnogo ostavili, mnogo stvari u
koje se može verovati, zar ne? – čak ne ni neverovanje. Ja ne
213

mogu da verujem da postoji nešto veće nego što je dom, ili nešto
neodređenije nego što je ljudsko biće.
– Bilo koje ljudsko biće?
Ona brzo ustade i pođe između zelenih stolica, i on vide da
je bila na granici suza. Deset godina ranije on bi pošao za njom,
ali srednje godine su period tužne opreznosti. Posmatrao ju je
kako odlazi kroz turobnu prostoriju i razmišljao je. ,,Dragi“ je
način izražavanja, četrnaest godina je između nas, Mili – čovek
ne treba da čini ništa čime bi sablažnjavao svoju kćer ili povre
dio njenu veru koju ne deli s njom. Bila je već kod vrata kad ju
je stigao.
On reče: – Pregledao sam sve priručnike zbog Džakarte.
Ne možete ići tamo. To je užasno mesto.
– Nemam drugog izbora. Pokušala sam da ostanem u grupi.
– Da li ste želeli da ostanete u grupi?
– Tako bismo mogli ponekad da se sastanemo ispred Kor
ner Hauza i da idemo u bioskop.
– Užasan život – rek li ste.
– Vi biste bili deo tog života.
– Beatris, ja sam četrnaest godina stariji od vas.
– Šta to mari, dođavola; Ja znam šta vas uistinu brine. Nisu
to godine, već Mili.
– Ona mora da uvidi da je i njen otac ljudsko biće.
– Jednom mi je rek la da ne bi imalo smisla da vas volim.
– To mora imati smisla. Ne mogu samo ja da volim vas; to
nije saobraćaj koji ide samo u jednom pravcu.
– Neće biti lako reći joj to.
– Možda neće biti lako živeti sa mnom kroz nekoliko go
dina.
– Dragi moj, za to se više ne brini. Nećeš biti napušten dva
put.
Dok su se ljubili, Mili uđe noseći jednu veliku korpu s ruč
nim radom jedne stare gospođe. Iz nje je zračila vrlina; vero
vatno je bila u stadijumu vršenja dobrih dela. Stara gospođa ih
ugleda prva i dohvati Mili za ruku. – Skloni se, dušo – reče ona.
– Kakva je to ideja, tu gde ih svak može videti.
214

– Ne mari ništa – reče Mili – to je samo moj otac.
Stara gospođa reče: – Je li to vaša majka?
– Ne. To je njegova sek retarica.
– Dajte mi tu korpu – reče stara gospođa s negodovanjem.
– Pa – reče Beatris – tu smo. Vermold reče: – Oprosti Mili.
– Oh, reče Mili – vreme je da ona već nešto nauči o životu.
– Nisam mislio na nju. Znam da to tebi neće izgledati kao
pravi brak...
– Srećna sam što se ženiš. U Havani sam mislila da ti je
to samo ljubavna pustolovina. Naravno, to izlazi na isto pošto
ste vas dvoje već venčani, ali ovako će ipak biti pristojnije: Oče,
znaš li gde je Tetersel?**
– Kod Najtsbridža, čini mi se, ali biće zat voreno.
– Samo sam htela da pronađem put.
– I nije ti krivo, Mili?
– Oh, pagani mogu da rade skoro sve, a vi ste pagani. Srećni
ste. Vratiću se za večeru.
– Vidiš – reče Beatris – na kraju krajeva, sve je u redu.
– Da, dosta dobro sam s njom izašao na kraj, zar ne? Neke
stvari mogu da uradim kako treba. Uzgred rečeno, izveštaj o
neprijateljskim agentima – sigurno ih je obradovao.
– Ne sasvim. Vidiš, dragi, u laboratorijumu im je bilo po
trebno sat i po da svaku marku potope u vodu kako bi našli
tvoju mrlju. Mislim da je bila na četiri stotine osamdeset i dru
goj mark i, a kad su pokušali da je uveličaju – na njoj se ništa
nije videlo. Suviše si eksponirao film ili si upotrebio pogrešno
okrenut mik roskop.
– A ipak mi daju O. B. E.?
– Da.
– I zaposlenje.
– Sumnjam da ćeš ga dugo zadržati.
– Nemam namere. Beatris, kad si počela da zamišljaš da
si...?
* Londonski trg gde se prodaju konji i sklapaju opk lade za trke.
215

Ona mu stavi ruku na rame i pov uče ga između turobnih
stolica. Onda poče da peva, malo pogrešno kao da je dugo trčala
da bi ga stigla.
„Vas okružuju pametni ljudi
stari porodični prijatelji,
i kažu da je zemlja okrugla –
moja ludost ih vređa.
Pomorandža ima semenke, kažu
A jabuka ima ljusku...“
– Od čega ćemo živeti? – upita Vermold.
– Ti i ja ćemo već nešto pronaći.
– Ima nas troje – reče Vermold, i ona shvati glavni problem
njihove budućnosti – da on nikad neće biti dovoljno lud.
216

Nas Covek U Havani

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Nas Covek U Havani

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

GREJEM GRIN

NAŠ ČOVEK U HAVANI

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 1 16.2.2010 13:03:32

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 2 16.2.2010 13:03:32

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 3 16.2.2010 13:03:32

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 4 16.2.2010 13:03:33

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 5 16.2.2010 13:03:33

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 6 16.2.2010 13:03:33

– Taj cr­nac što ide niz uli­cu – re­če dr Ha­sel­ba­her sto­je­ći u

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 7 16.2.2010 13:03:33

* Da­i­qu­i­r i – vr­sta pi­ća. – Prim. prev.

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 8 16.2.2010 13:03:33

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 9 16.2.2010 13:03:33

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 10 16.2.2010 13:03:33

* Do­bar dan (špan­ski). – Pri­ma. prev.

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 11 16.2.2010 13:03:33

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 12 16.2.2010 13:03:33

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 13 16.2.2010 13:03:33

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 14 16.2.2010 13:03:34

Mo­gao je da ra­za­be­re Mi­lin do­la­zak još iz­da­le­ka, isto kao

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 15 16.2.2010 13:03:34

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 16 16.2.2010 13:03:34

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 17 16.2.2010 13:03:34

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 18 16.2.2010 13:03:34

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 19 16.2.2010 13:03:34

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 20 16.2.2010 13:03:34

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 21 16.2.2010 13:03:34

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 22 16.2.2010 13:03:34

Ver­mol­dov stal­ni san je bio da će se jed­nog da­na pro­bu­di­ti i

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 23 16.2.2010 13:03:35

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 24 16.2.2010 13:03:35

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 25 16.2.2010 13:03:35

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 26 16.2.2010 13:03:35

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 27 16.2.2010 13:03:35

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 28 16.2.2010 13:03:35

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 29 16.2.2010 13:03:35

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 30 16.2.2010 13:03:35

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 31 16.2.2010 13:03:36

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 32 16.2.2010 13:03:36

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 33 16.2.2010 13:03:36

Na sva­kom uglu bi­lo je lju­di ko­ji su mu do­vi­k i­va­li ,,tak­si“

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 34 16.2.2010 13:03:36

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 35 16.2.2010 13:03:36

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 36 16.2.2010 13:03:36

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 37 16.2.2010 13:03:36

* Per­ce za pi­sa­nje (engl.). – Prim. prev.

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 38 16.2.2010 13:03:36

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 39 16.2.2010 13:03:36

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 40 16.2.2010 13:03:37

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 41 16.2.2010 13:03:37

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 42 16.2.2010 13:03:37

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 43 16.2.2010 13:03:37

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 44 16.2.2010 13:03:37

U po­dru­mu ve­li­ke zgra­de od be­to­na i če­li­ka u bli­zi­ni Me­i­da

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 45 16.2.2010 13:03:37

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 46 16.2.2010 13:03:37

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 47 16.2.2010 13:03:37

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 48 16.2.2010 13:03:37

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 49 16.2.2010 13:03:38

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 50 16.2.2010 13:03:38

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 51 16.2.2010 13:03:38

Grejem Grin-Naš čovek u Havani.indd 52 16.2.2010 13:03:38

Ver­mold iza­đe iz kon­zu­la­ta no­se­ći ka­blo­gram u dže­pu od

– Taj crnac što ide niz ulicu – reče dr Haselbaher stojeći u

* Daiquir i – vrsta pića. – Prim. prev.

* Dobar dan (španski). – Prima. prev.

Mogao je da razabere Milin dolazak još izdaleka, isto kao

Vermoldov stalni san je bio da će se jednog dana probuditi i

Na svakom uglu bilo je ljudi koji su mu dovik ivali ,,taksi“

* Perce za pisanje (engl.). – Prim. prev.

U podrumu velike zgrade od betona i čelika u blizini Meida

Vermold izađe iz konzulata noseći kablogram u džepu od

Prošlo je deset dana, a Vermold ne dobi ni reči. Nije čak

Svojoj sestri pisao je opširnije. „Sedim pored obale u Si

* Kant ina (špan.). – Prim. prev.

* Nije mnogo prijatno (špan.). – Prim. prev.

Kad je kasno popodne stigao u Havanu, oček ivalo ga je

– Jeste li dobro leteli? – upita šef.

To nije bila noć koju bi Vermold mogao da zaboravi. Beše

* Veoma pog rdan izraz na španskom. – Prim. prev.

Sledećeg jutra Vermold ustade rano. Bio je malo mamuran

* Udar groma (franc). – Prim. prev.

* Otvoreno, jasno (franc). – Prim. prev.

Situacija je, ma s koje je strane posmatrao, bila neprijatna.