Hajde da ne budem intermeco u cipelama, ćaskanje u redu u obliku čoveka i predah od već

nečijih smislova i ljubavi života. Hajde da moj telefon ne zuji samo kada se umoriš od filmske
trake ljigavog i predvidivog žanra pa se prisetiš zaturene kasete drugačijeg gubljenja vremena i
premazane svakodnevnice hajde da bar jednom ne moram da glumim neznalicu da bar jednom
mogu da izujem cipele ispod stola i da razglabam satima tebi o ovome o čemu kukavički ćutim
jer bi mogao da pokupiš svoje stvari i zaboraviš da ničim izazvan dolaziš i samom svojom
pojavom bojiš sive utorke i zato se samo tupo smeškam i ostavljam slabosti kod kuće ubeđujući
sebe da bi, ukoliko bih postala glavni čin, neko drugi obuo moje međuprostorske cipele.