Professional Documents
Culture Documents
Averkije Sveta Revnost
Averkije Sveta Revnost
УМЕСТО ПРЕДГОВОРА
Архиепископ Аверкије је рођен 19. Октобра 1906. године у граду Казан, као
Александар Павлович Таушев. Служба његовог оца, племића и високог државног
чиновника Царске Русије, била је таква да је морао често да мења боравиште. Тако
је млади Александар имао прилику да из прве руке упозна срце Русије, њене
манастире и светиње. Иако је отаџбину напустио као дечак, сећање на та места није
у њему избледело током живота.
Још у раним годинама детињства, његова најдража књига била је Свештена Књига
Еванђеља, а омиљени начин провођења времена било му је прислуживање у Св.
Олтару и читање из певнице. Уобичајени светски живот није га привлачио,
дечакова душа тражила је нешто друго.
Снажан утисак на њега оставиле су књиге "Шта је духовни живот?" св. Теофана
Затворника, затим "Невидљива Борба", "Пут ка спасењу", "Поуке авва Доротеја",
"Лествица" и друге.
Без обзира на то што је Архиепископ Аверкије имао врло јасну представу о томе
шта управља животом света, и шта се врло трезвено и реалистички односио према
своме окружењу, био је упадљиво удаљен од свега земаљског. Код њега се није
могла приметити никаква привезаност за оно што је од света.
Остао је упамћен као онај ко саучествује у страдалништву, ко се, иако сам попут
детета, према свима односи као отац. Будући да о себи није имао високо мишљење,
био је искрено дирнут, чак и изненађен, када би му неко указао ма и најмање
уважавање и поштовање. Тада је подсећао на маленог дечака који је растао у
сиромаштву, а сада одједном добија чудесан дар. Он, Архиепископ, изгледао је као
смирени сиромах.
радио оно што је његово време захтевало од свих пастира. Видећемо да је он својим
радовима разоткрио све видове обмана, да је проповедао Истину и откривао је
људима.
У књизи "Нот оф тхис Wорлд - Тхе лифе анд Теацхинг оф фр. Серапхим Росе" (Не
од овог света - живот и учење оца Серафима Роуза"), отац Дамаскин Кристенсен
вели да је од свих савремених аутора који су писали о Православљу, највећи утицај
на Серафима Роуза имао управо Архиепископ Аверкије Џорданвилски. Из те
обимне књиге, из поглавља посвећеног Архиепископy Аверкију под насловом
"Пророк страдалног Православља", навешћемо неколико успомена оца Серафима
Роуза на његовог великог наставника:
Два дана касније, о. Серафим је овако говорио о Владикиној смрти: "То је велики и
ненадокнадив губитак за све нас. Слава Богу што смо још за време његовог живота
схватили да је он жива карика која повезује са светим Оцима! Такве ствари обично
почнеш да схваташ тек када човек више није ту".
"Зар си заборавио који је дан данас?" - подсетио га је о. Герман " спомен светог
равноапостолског Аверкија, имендан Владикин- Твој сан није обичан - он има
смисао.
Тако је отац Серафим био уведен у небески празник у коме је пребивао Архиеп.
Аверкије.
Заиста, неста преподобних у нашем жалосном веку. Али ако и не видимо више
међу нама такву истрајност за истину, ипак - његово је учење заувек ту. И можда ће
оно да постане наша звезда водиља у све мрачнијим данима који долазе, данима
које је он предвидео, када Црква буде морала да утекне у пустињу, сличну оној о
којој се говори у Откривењу.
Младен Станковић
СВЕТА РЕВНОСТ
Онај ко ревнује за славу Божију и свим срцем слави Бога - мислима, чувствима,
речима и делима, целим животом својим - свакако жарко жели да и друге славе
Бога тако као и он, те стога не може равнодушно да подноси да се његовим
присуством на било који начин хули на Бога или да се светиње извргавају руглу.
Ревнујући, он искрено тежи ка томе да угоди Богу, да Њему Јединоме служи свим
силама бића свог, све људе приведе Богоугађању и служењу Богу. Он не може
мирно да слуша богохуљења, нити да остане у општењу са богохулницима, или да
се дружи са онима који хуле на Име Божије и вређају светиње.
живи и необично снажни пример такве огњене ревности за славу Божију, још у
дубини векова Старог Завета, представља велики пророк Божији- пламени Илија,
чија је душа туговала видећи богоодступништво свога народа, предвођеног
нечастивим царем Ахавом који је у Израиљ увео незнабожачко служење Ваалу,
уместо служења Богу истинитом.
Иста света ревност нагнала је Илију да покоље лажне пророке и жреце Ваалове,
после чудесног силаска огња на гори Кармил, како ти преваранти не би даље
одвраћали синове Израиљеве од истинског Богопоштовања.
Силом такве ревности св. Илија је учинио да сиђе огањ с неба и спали педесетника
и његове вијнике које је цар послао да га ухвате (2. Цар. 1,9-14).
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
А да је заиста била у питању света ревност, угодна Богу посведочено је било тако
што св. Пророк Илија није умро обичном смрћу, него је чудесно узнесен на небо у
ватреним колима, чиме је била знаменована његова истинска ватрена ревност за
Бога (2 Цар. 2.10-12).
Но још тада, у суровом Старом Завету, Господ је све показао Свом ватреном
служитељу- да се тако строгим мерама може прибегавати само у крајњим
случајевима, јер Господ није ни у великом у јаком ветру који брда разваљује и
стене разлама, ни у земљотресу, ни у огњу, него у струјању тихог ветра (1. Цар.
19,11-12).
Ето зашто је Господ- када су Јаков и Јован, нарочито ватрено ревнујући за славу
свог Божанског Учитеља, пожелели, подражавајући пророка Илију, да низведу
огањ са неба како би казнили Самарјане који нису хтели да прихвате Господа док је
пролазио кроз њихово село за Јерусалим- запретио ученицима да то не чине,
рекавши: Не знате каквог сте ви духа, јер Син Човечији не дође да погуби душе
људске него да спасе (Лк. 9,51-56).
Но, то не значи да Господ, који је говорио: Научите се од мене, јер Ја сам кротак
и смирен срцем (Мт. 11, 29), понекад није налазио да је неопходно показати
велику строгост и прибећи суровим мерама, поучавајући и нас томе, да кротостии
смиреност не значе мекуштво, и да се не треба склањати пред очигледним злом, те
да истински хришћанин мора да се чува сладуњаве сентименталности и не уступа
пред злом које нагло подиже главу, него да му ваља бити непомирљивим према
злу, борити се против њега свим доступним мерама и средствима, како би ширење
и јачање зла међу људима било одлучно пресечено.
мењаче новца где седе, Он изагна све из храма, и овце и говеда; а мењачима
просу новац и столове испретура (Јн. 2,14-15; Мт. 21,12-13).
Зар не знамо довољно примера из Свештене и Црквене историје, када саме речи
нису биле довољне, па је за пресецање зла било неопходно прибегавати оштријим
мерама и одлучнијем деловању?
И ето такав светитељ, који се толико прославио својим милосрдним односом према
ближњима, једном је поступио на начин који је многе смућивао, и до данас
смушује: веродостојност тога поступка посведочена црквеним предањем,
сачуваним у нашем иконопису и богослужењу.
Навидећи овај пример, никако не желимо да кажемо да и свако од нас може и треба
буквално да га следи: то је могао да учини велики светитељ какав је био св.
Николај. Но ово свакако треба све нас да убеди да не смемо остајати по страни и
равнодушно се односити према појавама зла у свету, нарочито када се ствар тиче
славе Божије, наше свете вере и Цркве. Ту треба да будемо потпуно непомирљиви,
не смемо ићи ни на какве лукаве компромисе, нити на формално помирење или
било какво друго пристајање на зло. Својим личним непријатељима, по саповести
Христовој, треба да праштамо све, али између непријатеља Божијих и нас, мира
бити не може! Пријатељство са непријатељима Божијим и нас саме претвара у
непријатеље Његове: то јеи издаја Бога, без обзира на све добре којима би се
прикривала, и никакво лукавство ни превртљиво самооправдање ту не може да нам
помогне!
Све је то у крајњој линији зато, што код савремених људи, чак и оних који се
називају "хришћанима" нема више истинске ревности за Свету Цркву и светиње
Божије. Уместо тога преовладава млака униформност, равнодушан однос према
свему осим према сопственој овоземаљској користи, као и ма немар према
неумитном суду Божијем који нас очекује и према вечности која се открива након
смрти.
А без ове свете ревности нема, како смо у почетку истакли, истинског хришћанства
ни истинског живота - живота у Христу. То је сада замењено свакојаким јефтиних
сурогатима, временом све безвреднијим, прилагођеним укусима и духовном стању
савременог човека. Зато такви псевдохришћани, вешто прикривајући своје духовно
сиромаштво лицемерјем, често имају више успеха у савременом друштву, у коме
нема праве духовности. Истински ревнитељи за славу Божију бивају презрени И
гоњени, као "тешки људи", "нетрпељиви фанатици", "људи који заостају за
временом".
Тако се већ сада на наше очи догађа одвајање : неко остаје са Христом до краја,
док ће неко лако и природно прећи на страну непријатеља Његовог- Антихриста,
нарочито када наступи време страшних искушења за нашу веру, када заиста буде
неопходно показати сву силу наше свете ревности, које се сада мноди гнушају као
"фанатизма".
А постоји такође и умишљена, лажна ревност, испод чије се маске скрива кључање
греховних страсти - пре свих гордости, властољубља, частољубља, као и уског
(партијског) интереса, сличног ономе који игра главну улогу у политичкој борби,
којој не може бити места у духовном, у друштвено-црквеном животу, на шта данас
на жалост наилазимо веома често, и што бива главним узроком свих могућих
распри и црквених немира чији су предводиоци и покретачи често прикривају
некаквим идеалима, док у ствари следе само своје личне циљеве, желећи да угоде
не Богу, него себи самима, и ревнујући не за славу Божију, него за своју сопствену
славу и славу својих партијских колега и истомишљеника.
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Све је то, разуме се, дубоко страно истинској светој ревности, противно њој,
грешни и недопустиво, и само компромитује нашу свету веруи Цркву!
Време је близу! (Откр. 22,10) - упозоравали су нас хришћане још св. Апостоли. А
ако је било "близу" још тада, у апостолско доба, колико нам је онда оно ближе сада,
у наше злосутне дане отвореног одступања од Христа и прогона наше свете вере и
Цркве?!
Иначе нас очекује страшна пресуда: Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни
врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 3,16)
Кад со обљутави
Немамо ли ми, у наше врема, много више права да поновимо ове његове страшне и
упозоравајуће речи ? Јер се у том погледу-у погледу потпуног духовног и моралног
пропадања, које је изгледа дошло до крајњих граница-у последњих сто година
заиста отишло још много даље, нарочито од времена катастрофалног слома наше
Отаџбине - Русије.
И куда даље ићи, ако они, којима су поверене људске душе да би руководили њима
на путу спасења, воде не ка спасењу, него ка вечној пропасти?!
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
За нас је значајно то, што свети Игњатије, који је од ране младости стремио
истинском духовном и добродетељном животу, па и сам представљао узор таквог
живота, ово не пише без основа, пошто је, кока знамо из његовог житија, све то
лично преживео.
Ево на пример, како он говори о савременој епохи у закључку свог Отачника: "Од
призора који представља прошлост, окренимо се призору који нам пружа
садашњост. Шта требе да кажемо о себи? Како да живимо, како да деламо?
Одговор на ова питања пронаћићемо код древних монаха: они су предсказали нашу
ситуацију; унапред су указали на начин делања у таквим околностима. У последње
време - рекао је један од њих- они који буду истински служили Богу, благоразумно
ће се сакрити од људи и неће, као данас, чинити међу њима знамења и чудеса. Поћи
ће путем делања натопљеног смирењем, а у Царству Небеском ће се показати
већима од отаца прослављених због знамења" (4-ти одговор преподобног
Нифонта). Какву корисну поуку, какву утеху за нас крију те пророчке речи
духоносног оца који је и сам чинио знамења и чудеса!"
Необично је важан овај савет! Из њега јасно следи: онде где је много буке,
саморекламе, тражења популарности, то јест - где недостаје смирење, него се тежи
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Чега има?
Има- "само дволичности", наводи свети Игњатије речи свето Тихона Задонског.
"Бој се дволичности- поучава даље свети Игњатије- бој је се најпре код самог себе,
а затим и код других. Чувај се ње управо стога што је својствена овом времену и у
стању да зарази сваког, при најмањем скретању у лакомислен начин живота"
Прогањај своју дволичност, изгони је из себе; склањај се од светине која је њоме
заражена, која је свесно или несвесно усмеравана дволичношћу, која служење
свету прикрива служењем Богу, која тражење пролазних добара предпоставља
тражењу вечних, која је порочни живот и душу потпуно предану страстима
прикрила лажном свешћу".
Тешко свету од саблазни; јер потребно је да доћу саблазни, али тешко човеку оном
кроз кога долази саблазан (Мт, 18,7). Саблазни се јављају по допуштењу Божијем,
као што је и морална беда која их прати- по допуштењу Божијем. Са
приближавањем краја света саблазни ће толико ојачати и умножити се,, да ће ради
безакоња охладнети љубав многих (Мт. 24,12), и Син човечији када дође, хоће ли
наћИ веру на земљи? (Лк. 18,8). Земља Израиљева- Црква, биће оборена мачем-
погубним насиљем саблазни- и пуста сасвим (Јез. 38,1).
Постаће такво стога, што је ономе ко живи сред саблазни немогуће да одоли
њиховом утицају. Попут леда који под дејством топлоте губи своју чврстину и
претвара се у најмекшу воду, и срце, иако испуњено добром вољом, будући
подвргнуто утицају саблазни, нарочито трајном, раслабљује се и мења.
Златне речи светитеља Игњатија! Па ми сада већ стојимо пред лицем свих тих
најразличитијих, безбројних саблазни, које савременим људима отежавају "живот
по Богу". А имају ли они уопште представу о крајњој погубности тих саблазни? У
свету, на наше очи, одвијају се догађаји који производе потресе души, на пример
крвава катастрофа која је задесила Русију, затим стварање безбожних и
богоборачких држава, отворена борба са Богом и Црквом, јавно служење сатани,
док многи, као слепци, ништа не примећују, чак се и срде када им се на то укаже:
"О чему ви то говорите? Ничега нарочитог ту нема! Увек је тако било!" и томе
слично.
Како онај ко види то што се у свету сада дешава- све до већ отвореног служења
сатани- може рећи да време још није наступило?
Оно без сумње јесте наступило, ако је свети Игњатије о томе наступању већ писао
пре више од сто година, показујући и његова очигледна обележја.
Ево, на пример, колико снажно и уверљиво он пише: "Како време одмиче, тако је
све теже. Хришћанство се, попут духа, на начи неприметан за гомиле обузете
сујетом и случењем свету, али врло лако уочљив за оне који пазе на себе, удаљују
од људи, препуштајући их ("свет") њиховом паду".
Због тога код истинског, заиста- верујућег хришћанина, не може бити никакве
"панике" при сагледавању мрачне слике Отпадништва, које се некако сасвим
наивно и неразумно боје они, који пре свега "не примећују" Отпадништво и ћуте о
њему. Истинити хришћанин зна из речи Самог Христа Спаситеља да све то треба
да буде (Мк. 13,7), зато не треба да затвара очи, него је обавезан да се потпуно
свесно односи према ономе што се дешава, да правилно процењује и важе сваки
догађај кроз који се Отпадништво пројављује, да би знао како да се руководи, да га
бујица Отпадништва и самог не би однела, што лако може да му се деси услед
небриге или недостатка пажње.
"Удаљи се од њега и чувај- то је довољно. Упознај дух времена и проучи га, да би,
ако је могуће, избегао његов утицај".
У наше време важно је упамтити и носити у уму и срцу ову драгоцену поуку
великог руског светиеља!
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Окренимо се следећим мислима светог Игњатија, које нам отварају очи пред оним
што се сада збива у свету:
"Нека милосрдни Господ заклони остатак оних који верују у Њега. Но остатак је
мален и биће све мањи и мањи..."
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Ове речи као да су преписане из стварности нашег времена. Заиста, ми смо сада на
неки начин сведоци тог брзог и тешког потреса Цркве. И стварно, мере чије би
предузимање требало да помогне, позајмљују се не оданде одакле би ваљало- из
области духовне, већ из Цркви непријатељског окружења- из области људских
страсти, које не разлучују шта је Божије, а шта људско. На крају, такве мере одиста
не само да неће зауставити пад Цркве, него ће га још пожурити.
"Чујте, шта ви говорите- кажу неки- о каквом паду Цркве може бити реч, када
имамо тако изричито обећање Христово: Сазидаћу Цркву Своју, И врата пакла
неће је надвладати (Мт. 16,18). Потпуно тачно, речи Христове су неспорне. Но
некако се превиђа да се овде не помињу оквири Цркве коју врата пакла неће
надвладати. Није речено која ће то Црква да буде: Цариградска, Српска, Бугарска
или наша Руска Загранична Црква, или још нека друга; речено је једноставно
"Црква", то јест, да до краја света и Другог Доласка Христовог истинска Црква
неће изчезнути са лица земље, него ће постојати.
Сви остали ће бити "уздрмани" и "пашће", биће "надвладани вратима пакла", без
обзира на то што ће наставити да себе називају "црквом".
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Ето о чему говори свеи Игњатије и ето шта треба имати у виду ради правилне
оцене савремених збивања!
"Себе спасавај! Блажен си ако пронађеш макар једног сарадн ика у делу спасења:
то је у наше време велик и редак дар Божији, Чувај се жеље да спасеш ближњег, да
не би он тебе одвукао у погибељну пропаст- што се дешава врло често.
Пред долазак Антихриста, целокупно стање у свету биће такво, да ће његова појава
на неки начин представљати неопходну последицу таквог стања, тих у суштини
антихришћанских прилика и антихришћанске духовне усмерености света, ето
зашто је још свети Апостол Јован Богослов говорио о многим антихристима (1. Јн.
2,18), ето због чега се може говорити о појави "духа антихристовог" у свету, много
пре зацарења самог Антихриста. Говорити о томе- никако не значи узимати на себе
право да се "предскаже" време јављања Антихристовог, које, по учењу Речи
Божије, никоме није у потпуности познато иако се јављају многа његова обелажја.
Ево како, на основу учења Речи Божије и Светих Отаца, о тој опасној и за душу
погубној преласти говори свети Игњатије:
даће им "знак са небеса" који они раже и ишчекују. Његов је долазак, како каже
свети Апостол Павле, по дејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима
лажним, и са сваком преваром неправде међу онима који пропадају, зато што не
примеше љубав истине да би се спасли (2. Сол. 2,8-10). Видећи ова чудеса,
незналице и мудраци по телу ће да их прихвате брзо, без задржавања и
премишљања, због сродности свог духа са њиховим; ради властите обневиделости,
признаће и исповедити дела сатанина као велико пројављење силе Божије, и-
Антихрист ће лако и несмотрено бити прихваћен (преп. Јефрем Сирин). Људи не
могу да схвате да његова чудеса немају никакав добар и разуман циљ, нити имају
неко одређено аначење, да су туђа истини, испуњена лажју, да представљају
злобну, бесмислену и чудовишну глуму, усмерену на изненађење, довођење у
недоумицу и самозаборав, на завођење, обману, на освајање чарима раскошног, али
у суштини испразног и тупавог утиска који остављају.
Ове последње упозоравајуће речи светог Игњатија нарочито су значајне за оне који
лакомислено гледају на савремено припремање света за дочек Антихриста, за оне
који без обзира на све остају слепи, не желећи да виде очигледне доказе тих
бесомучних припрема за зацарење његово које проводе његове слуге, које су већ
продале душе своје сатани за земна блага: за слободно, необуздано задовољавање
похоте телесне, похоте очију и надменост живљења, то јест: сластољубље,
среброљубље и славољубље (1. Јн. 2,16) !
крају, у способности творења чудеса, која ће, иако лажна, пленити својом
величанственошћу".
"Људска машта- вели даље свети Игњатије- немоћна је да представи себи таквог
злотвора, какав ће бити Антихрист; људско срце, чак и порочно, није у стању да
поверује како зло може да досигне онај степен који је достигло у Антихристу. Он
ће да се разгласи,као што су чинили његови предходници, назваће себе
проповедником и утемељивачем исправног Богопознања: они који не разумеју
хришћанство видеће у њему представника и поборника праве религије, па ће му се
присајединити. Он ће себе прогласити за обећаног Месију- радосно ће му у сусрет
поћи ученици мудровања по телу; видећи његовуславу, моћ, генијалне
способмости, господарење природним силама, прогласиће га богом и постати
његови следбеници (преп. Јефрем Сирин, беседа 106).
Они који палу људску природу прихватају као изворну и ње ради одричу се истине
Еванђеља. примиће Антихриста онаквог каквим се он представља; као кротког,
милостивог, испуњеног љубављу и врлинама- покориће мy се као најузвишенијем у
добродетељима (преп. Макарије Велик, беседа 31). Антихрист ће понудити
човечанству остварење највишег земаљског благостања и лагодног живота,
понудиће углед, богатство, помпу, телесна задовољства и сласти- они који чезну за
земаљским (добрима) прихватиће Антихриста и прогласити га за свог господара
(Благовесник, тум, Јн. 5, 43)".
То је жива слика онога што ми сада већ лако опажамо, иако самог Антихриста, као
конкретне личности, још нема. Међутим, његове "претече" у свету делују на сличан
начин. Са те тачке гледишта нама постају јасни сви савремени токови црјвеног
живота, какав је "екуменизам", или ватрени пазив на уједињење "у име хришћанске
љубави", сав тај процват чисто земаљске културе и цивилизације, усмерене на
задовољавање људских жеља и страсти, као и данашње одушевљење
"филантропијом". Колико је само опрезности и мудре предострожности потребно
да бисмо разлужили истинито од кривотвореног, искрено од препреденог и
дволичног, човека доброг срца од онога који плете своје мреже служећи
Антихристовом доласку. Данас је за истините хришћане врло опасно да имају
удела са таквим "добротворима" и да се користе њиховим "доброчинствима".
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Но то још није све! Антихрит ће, као у неком театру, поразати људима призоре
изнезађујућих чудеса за које савремена наука неће имати објашњење;
величанственошћу својих чудеса он ће плашити људе и уједно задовољавати
њихову неразумну љубопитљивост и грубо незнање, задовољавајући њихову сујету
и гордост, угађаће мудровању по телу и сујеверју, у недоумицу ће доводити људску
ученост: сви они који се руководе светлошћу своје пале природе, оутђивши се од
светлости Божије, у заносу ће се поклонити заводнику (Откр. 13,8).
Зачетак свега овога видимо већ сада, па јасно себи можемо да представимо шта ће
так донети појава самог Антихриста.
У Светом Писму детаљно су предочене све тегобе које ће донети последње гоњење
хришћанства, као и бруталност онога који прогони. Нарочито одлучно и одређено
звучи име које је Писмо наденуло том ужас-ном човеку: звер (Откр. 13,2), баш
као што је пали Архангел назван змијом (Пост. 3,1). Оба имена верно осликавају
карактер непријатеља Бижијих. Један делује више у тајности а други- више јавно:
јер звери, која је налик свим зверима (Откр. 13,2), сједињујући у себи њихову
крволочност, даде змија силу своју и престо свој и власт велику (Откр. 13,2).
Настаће страшно искушење за свете Божије: чудеса гонитеља имаће моћ да их
преваре и заведу; неограничена власт мучитеља, префињена и промишљена гоњења
и притисци, прикривени препреденом домишљато-шћу, довешће верне у најтежи
положај; њихова малобројност чиниће их ништавним пред целим човечанством,
њиховом мишљању неће бити придаван значај. Општи презир, мржња, клевете,
мучења и насилна смрт постаће њихова судбина. Тек ће уз нарочиту помоћ
Божанске благодати, и под њеним руководством, изабраници Бижији стећи снаге
да се супротставе непријатељу Божијем и исповеде пред њим и пред људима
Господа Исуса".
Како нам је и ово све познато: није ли реч о опису нашег времена? Само духовни
слепац или онај који је већ ступио у службу Антихристових слугу, неће признати
да ми живимо у навечерје царства Антихристовог, да на себи већ окушавамо оно о
чему је горе писано!
И на ово питање диван одговор пружа нам свети Игњатије- из истих оних разлога
због којих су Га одбацили пре више од деветнаест векова и разапели на крсту.
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Ја сам дошао у име Оца својега, посведочио је Господ Јудејима, И не примате ме;
ако други дође у име своје, њега ћете примити (Јн. 5,43). Они су дакле
истовремено названи онима који ће одбацити Христа и који ће примити
Антихриста, иако се о Антихристу још говори као о ономе који тек треба да дође.
Одбацивши Христа, они су се по склоности хуха присајединили онима који
примају Антихриста, па чак и припремила терен за његов долазак много столећа
унапред. Извршили су његов највећи подухват: Богоубиство. За њега самог, за
време када се појави, није остављено слично злочинство.
И као што се њихов дух налазио у непријатељском односу према Христу, исто се
тако налазио у стању општења са Антихристом, мада их је од њега делио огроман
временски размак- размак који се сада, након две хиљаде година, сасвим смањио.
Свети Јован Богослов говори: А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у
телу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази, и
сада је већ у свету (1. Јн. 4,3).
И тако, крајње је време за свакога од нас да се определи- где смо и са ким смо: у
том "малом остатку истински верујућих", у том малом стаду Христовом, како га је
Он Сам назвао (Лк. 12,13), дакле са Христом, или пак са непријатељем Његовим-
Антихристом?
***
Но, то није све. Однос према безбожним комунистима који прогоне веру и цркву
није једини однос испуњен лицемерном лажју који указује не духо-вно нездраво и
у суштини нехришћанско стање у свим савременим право-славним црквама, осим
наше Руске Заграничне: има и много чега другог.
У Русији тај покрет је одбацио сам верни народ, но Руска Црква је убрзо после
тога, већ 1927. године потпала под пуну власт богоборачке комунистичке партије,
која је још и данас приморава да иде не путем истинског Христовог учења, него
оним путевима које јој одређују ти љути гонитељи Цркве.
стала је на чело покрета који је у суштини веома сличан руској "живој цркви" и
"обновље-нству". Није ли због тога Константинопољски патријарх Григорије
признао свргавање Свјатјејшег Патријарха Тихона које су извеле присталице "живе
цркве", а нашим Архиепископима Анастасију и Александру у Константи-нопољу
забранио помињање имена Патријарха Yихона и чак наложио забрану свештено-
служења на њих? А Патријарх Мелентије ИВ се енергично заузео за спровођење
реформи "живе цркве" у целој Православној Цркви, па је с тим циљем 1923. године
сазвао "Свеправославни Конгрес са предложеним следећим "реформама" :
Глас Митрополита Антонија ипај је остао глас вапајућег у пустињи. Од тог времена
модернизација Православне Цркве по целом свету пошла је брзим корацима
напред. До потпуне реализације свих "реформи" планираних на Свеправославном
Конгресу 1923. године истина није дошло, али оне зато наилазе на све веће и веће
одобравање. А увођење новог календара изазвало је невероватне потресе и немире,
који су довели и до раскола, нпр. У Грчкој цркви, где верни народ није хтео да
прихвети ову новину, сеђајући се страшних упозорења која је онима који желе да
следе Грегоријански календар изрекао још 20-ог новембра 1583. године Сабор
Источних Патријарха- Константинопољског Јеремије, Александријског Силвестра
и Јерусалимског Софронија са њиховим синодима, као и поновљене, још страшније
клетве, коју је против оних који примају нови календар изрекао 1756. годиен
Васељенски Патријарх Кирило. Ова два "Сигилиона" до данас се чувају у
библиотеци Велике Лавре св. Атанасија на Атосу. Ево њиховог целовитог текста:
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Пошто је црква старог Рима, која као да се радује због сујете својих астронома,
несмотрено изменила прекрасне одредбе о светој Пасхи којих су се придржавали
хришћани, и које су установили и одредили 318 Светих Отаца Првог Светог и
Васељенског Сабора Никејског, које су поштовали хришћани свих земаља и по
којима су празновали- тога ради појавила се саблазан. Јер су пред нашу Смерност
стали људи Јермени, питајући о пракси празновања, пошто и њих присиљавају да
приме ове новотарије.
Због тога смо и морали да кажемо шта су о овоме установили Свети Оци. Наша
Смарност, размотривши ствар заједно са Најблаженијим Патријархом
Александријским и Најблаженијим Патријархом Јерусалимским и другим
члановима Синода, у Духу Светом, разјашњјавајући оно што су о овоме одлуцили
Свети Оци, одређује:
Услед нових саблазни, које су произвели паписти по питању измене наше Пасхе и
Месецослова.
Одлучење од Црква
гони са мачем у све дане живота њиховог, и нека подлегну свим проклетствима
Патријарха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама огња вечног. Амин.
Цркве, за каквог себе сматра патријарх Атинагора. Ево на пример какве је погледе
изложио патријарх Атинагора на конференцији за штампу у Константинопољу 4.
новембра 1959. године: "До потпуног стапања православних цркава доћИ ће за
неколико деценија, чиме ће бити означен почетак нове космогоније- треће. прва је
почела у време стварања света, друга после Христовог оваплоћења, а ово ће бити
трећа, када ће нестати границе између религија и народа, и када ће наступити мир
на земљи. Сада је доба припремних радова".
случају неће одвајати од наших предања, него напротив, оно ће да оснажИ предања
која су нам заједничка и која долазе од Духа Светог".
Где је сада све то? Све је погажео и заборављено! Јавно је извршена издаја Светог
Православља и само слепац може то да не види!
Екуменизам јача, обухватајући сада готово цело Православље, осим наше Руске
Заграничне Цркве!
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
А да ће такво време једном согурно да дође, о томе јасно, на основу учења древних
Отаца Цркве о последњим временима, говори наш велики руски светитељ Теофан
Затворник у свом познатом тумачењу Друге Посланице Св. Ап. Павла
Солуњанима: "Тада, иако ће се име хришћанско чути посвуда, иако ће посвуда
бити давних храмова и црквених богослу-жења, све ће то бити- само привид, а
изнутра биће право одступништво".
Осим тога, у нашој Православној Цркви нема безбожног учења о нечијој личној
непогрешивости, јер непогрешивост припада само целокупној саборној свести
Цркве као целине, (свести) која је свој спољашњи израз налазила у Васељенским
Саборима који су смело понављали апостолске речи произнесене у одлукама Првог
Апостолског Сабора у Јерусалиму (51. године)- прототипа за све будуше Саборе;
јер угодно би Светом Духу И нама (Дап. 15, 28).
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Треба при томе подсетити да никако није сваки Сабор непогрешив, него само онај
који изражава и потврђује васељенску свест Цркве и кога цела Црква прихвата
као васељенски.
Главни задатак који је пред себе поставио св. Викентије у овом делу, јесте- како са
већом тачношћу одредити прави, научан и разимљив метод уз помоћ кога би било
лако са несумњивошћу разликовати истину васеље-нске православно-хришћанске
вере од лажљивости јеретичких заблуда.
Ради тога св. Викентије, пре свега, установљава гносеолошки метод који
представља некакав пробни камен при одређењу изворне истине Христовог и
апостолског учења. Ево како расуђује тај велики и надахнути Отац Цркве:
ону веру коју исповеда цела Црква широм света; следити старину- значи ни у ком
случају не одступати од оног учења кога су се држали Свети Оци и преци; и на
крају, следити сагалсност- значи из старине прихватити само она одређења вере и
тумачења којих су се држали сви, или, у крајњој линији, готово сви пастири и
учитељи.
Шта је то предање?
Предање је оно, што је теби поверено, а не оно што си пронашао; оно што си
примио, а не оно што си измислио; предање је ствар учења, а не умовања; оно се
даје свему народу, а није парцијални посед; то је ствар која је дошла до тебе, а не
коју си ти открио; према њему треба да се односиш не као онај који је то пронашао,
него као онај ко то чува, не као утемељивач, него као онај ко то чува, не као
утемељивач, него као следбеник, не као вођа, него као вођени.
Предање чувај- то значи таланат вере Васељенске заштити тако да остане цео и
неповређен. Што ти је поверено, то нека и остане код тебе, то и ти предај. Добио си
злато- злато и дај. Нећу да ми подмешеш нешто друго; нећу да ми уместо злата
безобразно подмећеш олово, или обману- бронзу; нећу привидно, него право злато.
појединачног хришћанина, тако и свих заједно- како једног човека, тако и целе
Цркве, али само на тај начин, тј. у једном истом догмату, у једном истом смислу, у
једном истом предмету сазнања. Нека се вера, као ствар душе, у том погледу угледа
на тела. Са доласком лета, тела се откривају и ослобађају своје удове, но ипак
остају оно што су била и пре. Цветајуће доба детињства и зрели узраст старости
међусобно се веома разликују: ипак, исти они који су раније били деца, сада
постају старци; запрво, мењају се узраст и спољашњи изглед једног истог човека,
али тиме се не мења његова природа, његова личност остаје иста. Такав закон
напредовања нужно треба да следи и догматско учење хришћанске вере. Нека оно
са годинама јача, нека се временом шири а вековима узсије, али нека остаје
необориво и неповређено, цело и савршено у свим својим деловима, у свим, да тако
кажемо, чулима и удовима својим, дакле без и најмање измене преко тога, без
икаквог губитка у свом садржају, без икаквог мењања својих одредаба. Тако древне
догмате небеске философије временом ваља ојачавати, глачати, чистит; али не
треба их мењати, одсецати, кварити. Нека добијају очигледност, сјај, јасноћу- то
може, али њихова пуноћа и целовитост, њихова својства, морају да буду задржани-
то је неопходно. Црква Христова, брижљива и опрезна чуварка догмата који су јој
поверени на чување, никада у њима ништа не мења, не умањује нити додаје- оно
што је потребно на одбацује, оно што је сувишно не додаје. Са потпуном
преданошћу, расуђујуши исправни и мудро, она се стара само о томе да, ако је у
старини нешто преднацртано и утемељено- то допуни и доврши, ако је нешто већ
појашњено и протумачено- да то ојача и потврди, ако је нешто већ потврђено и
одређено- да то чува. Треба уосталом приметити да смо ми обавезни да са највећом
усрдношћу истражујемо сагласна мишљења древних Светих Отаца, и да их
следимо не када су у питању свакојака мање важна питања везана за Свето Писмо,
него, пре свега, када се ради о правилу вере. С друге стране, не треба увек и не
треба све јереси разобличавати на тај начин, него само нове и надавне, тј. Оне које
су се први пут појавиле. Што се тиче давних и застарелих јереси или раскола, ми
треба, када је потребно, да их побеђујемо никако другачије него ауторитетом
Свепог Писма, или пак да без колебања бежимо од њих, као од давно поражених и
осуђених на Васељенским Саборима православних пастира Цркве".
"То су та руководећа начела која су, према схватању св. Викентија, сваком
православном богослову безусловно неопходна приликом утврђивања и
доказивања истина хришћанске вере" (Еп. Силвестар, Догм. Бог. Т. И, стр. 112).
Ова начела, која је тако јасно надахнуто саопштио свет Викентије, и која
несумњиво изражавају васељенску свест Цркве, надахњивала су и Свете Богоносне
Оце, учеснике Васељенских сабора, представљајући основ за сва решења и одредбе
тих Сабора.
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Као што видимо, ту нема и не може бити места за "демократију", толико медерну у
наше време. Суштина ствари није у демократији, није у случајно добијеној
"већини гласова", него у истини, која у крајњем исходу увек пебеђује, иако је
на неким веома многољудним саборима привремено била гажена и
одбацивана.
Осим догматских одређења вере, готово сви Васељенски сабори оставили су иза
себе ткз. каноне, или канонска правила по којима је обавезна да се руководи како
сва црквена јерархија, тако и појединачни верни у свом личном и црквеном животу.
Прво правило забрањује да се у клир примају лица која су сама себе кастрирала;
Треће правило забрањује свештенику да у кући има жену која му није блиска
рођака;
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Шесто правило потврђује вишу власт неких епископа над другим еписко-пима и
забрањује постављање епископа без одобрења митрополита и општег избор;
Пето п. прима оне који исповедају једно Божанство Оца и Сина и Светог Духа;
Прво, друго, треће, четврто, пето и шесто правило тичу се одлучења од Цркве
Несторија и његових присталица;
Осмо п. забрањује епископу да простире своју власт на другу епархију, која раније
и испрва није била под његовом руком, те ослобађа кипарске епископе од
подчињености антиохијском патријарху.
13. п. забрањује клирицима да служе у туђој епархији без писма препоруке од свог
епископа;
Ето у чему је велики значај Васељенских сабора за нас, хришћане, ако нисмо
изгубили осећање своје припадности Цркви- том мист
Свет и Ми
Известан уступак свету- или још боље- прилагођавање њему, оно што се, на
пример, у пастирском богословљу назива "пастирским прилагођавањем", јасно је да
је неизбежно, понекад и корисно, али оно што ми сада гледамо прелази све границе
и претвара се у негацију истинског хришћанства које "није од овог света"..
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Када бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас Ја
изабрах од света, зато вас мрзи свет (Јн. 15,19).
А тешио их је : Ако вас мрзи свет, знајте да је Мени омрзнуо пре вас
(Јн. 15,18). У свету ћете имати жалост, али не бојте се, Ја сам победио свет (Јн.
16,33).
А свети Апостол Јаков, брат Господњи, говори можда још одлучније : Прељубници
и прељубнице, не знате ли да је пријатељство према свету непријатељство према
Богу? Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јк. 4,4).
Ми добро знамо како ће се тај жалосни покушај окончати (2. Сол. 2,8) Господ Исус
убише га духом уста Својих и уништити појавом Свога присуства, али како ће
бити онима који- свесно или несвесно, обманути- пођу за њим?
Једни увиђају шта се у свету сада дешава, дрхте и ужасавају се, предузимајући све
мере предострожности како не би дозволили да и њих понесе ова последњих
година све силнија бујица одпадништва.
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
И сатана и слуге његове, по речима Светог Писма, људима се веома ретко јављају
онакви какви заиста јесу : сатана се претвара у ангела светлости и слуге његове у
слуге правде (2. Кор. 11,14-15). Многи налазе да је то што се сада збива у свету
привлачно и да је чак плод истинског хришћанства. Заборављају људи да је сатана
лажљивац и клеветник и човекоубица од искона (Јн. 8,44), а такве су и све слуге
његове, које узимају само изглед служитеља правде.
Није ли на такво уједињење позивао људе и Сам Христос, када се молио Богу Оцу:
Да сви једно буду (Јн. 17.21) ?
Све је то тачно, али Христос није позивао људе на такво уједињење, на такав
мир и братску љубав, како чине савремени "ујединитељи"- "екуменисти",
"модернисти", "неохришћани" или како се већ звали !
Молим вас, пак, браћо, именом Господа нашег Исуса Христа да сви исто
говорите и да међу вама не буде раздори, него да будете утврђени у истом
разуму и истој мисли (1 Кор. 1,10). Или ово:
... Да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни, једномислени (Фил. 2,2).
А о каквој љубави без јединства у Истини може да се говори, када св. Апостол
јасно каже да се љубав не радује неправди, него се радује Истини
Није ли то апсурдно ?
Њима није важна истина, једина драгоцена и спасоносна, него уједињење по сваку
цену, свим средствима остварено и које је само себи циљ.
Али јединство не може бити само себи цољ : уједињења могу бити сваковрсна,
међу њима нека могу бити и јавно осуђена и могу имати злочиначки циљ. Пример
таквог јединства може да пружи банда разбојника, који су везани често великом
узајамном лојалношћу, наизглед чак ииистинским пријатељским осећањима.
То је наше питање сваки пут када чујемо лукаве, а каткад и хистеричне, позиве
савремених "ујединитеља" на свеопште уједињење.
Зову ли нас они да се сјединимо са Христом или .. са овим светом који у злу лежи и
коме Христос супротставља Себе и Своје истинске следбенике ?
Они нас зову да оставимо Христа и да се стопимо са овим светом који лежи у злу,
чији кнез, по њиховим сопственим изјавама ( они понекад говоре сасвим
недвосмислено) треба ускоро да дође и зацари се над светом.
То је исти онај за кога је Христос прорекао Јудејима који не повероваше у Њега :Ја
сам дошао у име Оца Својега и не примате Ме : ако други дође у име своје, њега
ћете примити (Јн. 5,43).
А они га већ чекају и хитају да што брже све уједине под његовом влашћу !
Зар ћемо заборавити да ми, хришћани, нисмо од овога света, као што ни Сам
Христос- није од овог света, по речи Његовој (Јн. 17,16) ?
И зар ће се овај свет показати толико моћним да нас спута, да ради њега и
прелесног блага његовог будемо готови да оставимо Христа Истинитог и уместо
Њега примимо "христа" лажнога- Антихриста ?
Далеко било !
Свет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавек
Пази на себе !
- Беседа за Велики Пост -
( Закони поновљени 4,9 )
Овако је насловљен цео низ поука које дубоко прожимају душу, а које је написао
велики проповедник покајања преподобни Јефрем Сирин. Оне се, по нашем
богослужбеном уставу, имају читати током целиг Великога Поста, али- авај- у
парохијским храмовима више се готово и не могу чути.
Једино онај који пази на самога себе, на свој унутарњи свет, који не води расејани
живот, може препознати јасно све своје карактерне недостатке, своје слабости,
грехе, све своје порочне склоности и страсти. Једино је такав човек спреман на
здраву самокритику, самоисправљање, на духовну обнову, што и јесте животни
задак свакога ко жели да буде истински хришћанин, свакога ко себи жели спасење.
Услед непажње, зло се у души све више разраста, оснажује и коначно тако се
чврсто укорењује, да такав човек већ губи могућност да се исправи и духовно
обнови и зато њему нема наде на спасење. Али није једина невоља то што такав
човек губи своју душу- он постаје још сејач зла, његов извор који га шири свуда
око себе.
Ето како треба да гледамо на сав савремени живот и како да расуђујемо о свему
што се збива у свету.
Има ли савремени човек, чак и неки од оних који себе називају хришћанима, а уз то
и православнима, такву пажњу, о којој уче наши велики хришћански подвижници,
наставници благочњшћа ?
Ето, видимо како савремени људи и пишу и размишљају и говоре о свему, само не
о свом унутарњем животу : немају ни мисли ни речи самокритике и
самоисправљања, него само речи критике- и то је најжешће, непоштедне и
неправедне- онога што је ван њих. Као никада, умножили су се и осилили пороци
умишљености, гордости, хвалисавости, властољубља, сујете и славољубља, а у вези
са тиме и- зависти, злурадости, непомирљиве злобе и мржње ка другима, у којима
сваки "појединац" увек види само своје непријатеље и супарнике.
(Мт. 6,33 ).
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Има, слава Богу, и изузетака : то је, по речима св. Игњатија Брајнчањинова- који је
тако живо, сто година унапред, прорекао наступање наше мрачне епохе- "мали број
оних који се спасавају". Наш црквени живот још тиња благодарећИ управо том
"малом остатку".
Али највећи број православних руса, премда је преживео тако умудрујуће невоље,
као да се ничему није научио и не жели да чује и да зна за опомену коју је нама,
људима, још у Старом Завету, дао Господ Сведржитељ : Пази на себе !
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Они већим делом живе ван себе и у томе је, разуме се, основни узрок сваке
жалосне смутње и беспоретка у нашем заграничном животу, како црквеном, тако и
политичком и друштвеном, а да се и не говори о моралним дегенерацијама које се
неретко могу видети у породичном животу.
Отуда потичу све те на небо вапијуће заблуде, сва та погубна пометња у поретку
вредности, која оне који су сишли са правога пута побеђује да своје, чисто
земаљске, политичке и социјалне идеале поставе изнад Цркве Христове ( о,
безумнога слепила !) и уопште- да духовно више вредности замене нижим,
смућујући и себе и друге,
Једини пут спасења за нас и нашу Отаџбину је- пут јасан и одређен, онај пут који
указује наша Мајка Света Црква.
А, "коме Црква није Мајка, томе ни Бог није Отац" (по речима свештеномученика
Кипријана).
Ето шта је васељенско учење Цркве, од којега треба начинити једини критеријум
исправности свога настројења, коме се треба поверити и по којем се ваља
поправљати.
Ови дани Великог Поста које сада живимо представљају време када нас Света
Црква усрдније призива на оно што нам недостаје- да пазимо на себе, да се
решимо да сотавимо пусти, лакомислени, расејани светски живот од кога свако зло
долази, и да поведемо унутарњи живот- живот духовни, у којем једино бива наше
спасење.
Послушајмо пажљивије оно о чему нас учи Света Црква, проверимо брижљиво
своје душевно стање, макар једном у животу "искритикујмо" беспоштедно строго
сами себе, а не друге. Идући за дирљивим призивима великопосних песама:
"ожистимо душу, ожисyимо плот, као од јестива постимо од сваке страсти..",
направићемо у својој души велико чишћење. Почнимо да истински постимо,
памтећи мудру опомену Свете Цркве : "Душо моја која од јестива постиш, а од
страсти се ниси очистила, залуд се радујеш због неједења јер тако ћеш се
уподобити злим демонима који ништа не једу" (стихире Страсне Седмице)..
И решимо се тврдо да почнемо нови живот- истински духовни живот на који смо
сви призвани.
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Да ! Сада је, чак и међу онима који се називају православнима, остало поразно мало
људи који су кадри да ваљано оцене сву величину славнога догађаја који се данас
празнује. Још мање је оних који добро познају своју православну веру, који су
свесни колико је значајно што јој припадају и који је цене као најдрагоценије благо.
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Већ из ових неколико Речи Божјих јасно је да је главни признак истинске Цркве
Христове унутарње јединство, и да она може бити само једна.
Ето зашто су се, када су почеле да се појављују јереси или лажиучења која су
нарушавала то црквено јединство, Свети Оци састајали на Саборима, како
помесним тако и васељенским- да би разобличили те јереси и осуђивали
лажиучитеље-јеретике који су нарушавали јединство Цркве, обзнањујући
неизмењено учење хришћанске вере, учење православно. Управо од тада (од
четвртог века, када је сазван Први Васељенски Сабор на којем је осуђена Аријева
јерес), хришћани који су исповедили истинско учење вере почели су да се називају
православнима, како би се разликовали од јеретика.
Од ње се у ЏИ веку оделила Западна Римска Црква, која је увела читав низ новина
и наставила да их уводи и даље, удаљавајући се тиме све више од истинског
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Многе од тих секти појавиле су се сасвим недавно- тек у 19. или 20. веку.
Још је неумеснија тврдња како је, наводно, главни узрок ових отпадања од
Истинске Цркве, Цркве Православне, некакво "непријатељство" или "недобро-
намерност", "недостатак љубави и хришћанског смирења" код нас, правосла-вних,
те да сада то непријатељство ваља "заборавити" и да не треба обраћати пажњу на
новине у њиховим лажиучитељима, него се са њима треба сјадинити.
То је она Истина, коју нам је ради нашег спасења донео на земњу Сам Оваплоћени
Јединородни Син Божји и за коју је Он на суду рекао Пилату : Ја сам за то рођен и
за то сам дошао на свет да сведочим истину и сваки који је од истине слуша глас
Мој. (Јн. 18,37).
А ето савремени псебдохришћани који нас криве за то и сами силно греше желећи
да се представе љубвеобилнијима од великог Апостола Љубави који је хришћане
овако учио : Ако неко долази вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не
поздрављајте се (2. Јн. 10 ). А велики Апостол незнабожаца, који се више од свих
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Страшно је рећи, али није ли то зато што су они сами у души већ постали
одступници од Православне Хришћанске Истине ? Зато што Истина Христова,
чиста и неповређена, није више драга њиховоме срцу ? Зато што се они у својим
животима и у својим поступцима више не руководе том Светом Истином? Зато што
они воде некакву, Истинској Цркви Христовој и великоме делу спасења верујућих
душа туђу, мрачну политику диктирану од некога споља- зато што та политика за
коначан циљ има затирање истинскога хришћанства на замљи, како би га
заменила лажихришћанством, под чијом се благовидношћу скрива напросто
безбожје које се лако може превратити и у отворено богоборство, чији смо
најјаснији пример видели у својој несрећној Отаџбини ?
***
Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи
Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом.
Ако (ко) ни Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник ( Мт.
18,17).
Као што већ рекосмо- учи нас свети Апостол- И сада опет велим: ако вам ко
проповеда Еванђеље другачије него што примисте, анатема да буде ! (Гал. 1,9).
Црква Христова основана је на земљи, али није земног, него небеског порекла.
Циљ са којим је основана Црква Христова јесте спасавање душа за живот вечни и
стога она не сме себи да постави никакве чисто земаљске циљеве и задатке.
То не значи да она треба да је сасвим оутђена од земље и свега земног- не ! Али она
мора бити виша од свега привременога и земнога : о свему мора расуђивати са
висине свога положаја, свога високога циља, свога високога назначења, а то је-
вечно спасење људи. Све што на земљи садејствује остварењу тога високога циља,
за Цркву је прихватљиво и она то одобрава и благосиља, а све што омета достизање
тога циља ма на који начин- Црква одбацује.
Са Црквом љуту борбу, не на живот, него на смрт, воде врата адова, најбираније
адске силе- са намером да је униште или разобличе, како би је, речима Самог
Христа Спаситеља, учиниле сољу обљутавелом (Мт. 5,13), те тако би она постала
неспособна да испуни своје високо назначење- да спасава људске душе за вечни
живот.
времена, ништа нису постигли. Зато су "врата адова" у неше време нагло
променила тактику : она гледају да обезличе Цркву- да је одвуку од њених вечних,
неземаљских циљева и да је чврсто вежу за земљу и за земаљске интересе и људска
стремљења.
То она чине преко поводљивих, сервилних, "еластичних" јерарха, који лако продају
Цркву за "Јудине сребрњаке".
А како је то, питаће се неко, могуће, ако је Сам Христос обећао да јој ни врата ада
неће одолети ?
Многовековна историја Цркве којој ни врата адова неће одолети значе искључиво
то да Истинска Цркав Христова неће изчезнути са лица земље до самог краја овога
века и до Другог Доласка Христовог, али то никако не искључује појаву
"лажицркве" у хришћанском друштву, "цркве ликавих", која носи тек спољашње
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
обележје Цркве, али је лишена њенога Духа- "цркве" оних који су се, уместо
Христу, приклонили и служе Антихристу.
Истинита Црква Христова сачуваће се на земљи и онда када у њој остане макар
један епископ (јер "без епископа нема Цркве" ), са тек неколико
свештенослужитеља и верних хришћана.
Главно обележје истините Цркве Христове је- чување Истине, јер Црква је, по
речима великог Апостола незнабожаца, стуб и тврђава истине (1. Тим. 3,15).
Никаква лаж не приличи истинском Хришћанину- служитељу стине. Ето зашто св.
Апостол Павле саветује свим хришћанима: Зато одбацивши лаж, говорите истину
сваки са својим ближњим
(Еф. 4,25).
Шта би било да су велики Оци Цркве, такође "ради очувања Цркве", уместо да се
боре са јеретицима, налазили различите компромисе и споразумевали се са њима ?
Сада се пак из неког разлога све преиначило и може се лагати, лагати и лагати без
краја, а све "ради очувања Цркве" !
Тамо је лажицрква !
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као премудри (Еф. 5,15)
Страшна ноћ
( 3/16- 4/17. јул 1918. Године )
У нођи која је пред нама, навршавајуи се равно 54 године од оне страшне ноћи, у
којој се, у Јекатеринбургу, догодило у историји човечанства беспримеран злочин-
беспримеран по својој суровости, по реткој злоби која се у њему пројавила и,
особито, по последицама погубним не само за нашу Отаџбину- Русију, него и за
цели свет. Сасвим је погрешно гледати у овом страшном злочину тек некакав чисто
политички чин, а у служењу парастоса убијеној Царској Породици само неумесно
бављење политиком, за шта нас неки радо оптужују.
Ово нам прекрасно тумачи наш велики сверуски праведник св. Јован Кронштатски,
кога смо недавно прославили и који је духом својим много година унапред
провидео овај страшни злочин. Када су му једном приликом из Пермске губерније
допутовали благочестиви богомољци, он им је неочекивано рекао : "Над Пермом се
уздигао црни крст" (Јекатаринсбург се у то доба налазио у саставу Пермске
губерније ). Тек након страшних догађаја из 1918. године они су схватили смисао
ових пророчких речи. Богослужећи једном приликом у предворју Љеушинскога
манастира у Петербургу, св, праведни Јован је у својој проповеди почео да вапије:
"Кајте се, Кајте се ! Ближи се ужасно време- толико ужасно да га ни замислити не
можете !" А када га је осамдесетогодишња старица игуманија Тајсија упитала :
"Баћушка, када ће то бити?" он јој одговори: "Нас двоје, мајко, то нећемо доживети,
а ево оне (па руком показа на младе монахиње)- хоће."
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Већ дејствује тајна безакоња, каже он, али неће се окончати све док нам се не
одузме Онај Које Задржава: А тада ће се јавити безаконик, којега ће Господ Исус
убити духом уста Својих (2. Сол. 2,7-8)."
У другој својој беседи св. Праведни Јован отворено је говорио о томе како ће, "када
се са земље узме Онај Који сада Задржава (по његовом честом тумачењу
православни руски цар-самодржац ) доћи ће Антихрист" (види беседе из 1906,
године).
У проповеди из 1907. страшно је прорекао : "Царство руско клати се, посрће, брзо
ће пасти. Ако у Русији тако крену ствари и уколико безбожници и анархисти-
безумници не буду подвргнути праведној законској казни, ако се Русија не очисти
од мноштва плеве- опустеће попут древних царстава и градова, које је правични
суд Божји сатро са лица земље због безбожности и због безакоња... Сирота
Отаџбино хаша када ћеш благовати? Само онда, када се свим срцем будеш држала
Бога, Цркве, љубави према Цару и моралне чистоте. А шта бисмо ми Руси били без
цара? Наши би се непријатељи брзо постарали да униште и само име Русије,
будући да је чувар и заступник Русије, након Бога, Господар Русије- Цар
Самодржац: без њега Русија- није Русија."
И ето, откако нема "Онога Који Задржава"- православног руског цара самодршца, а
заједно са њим и некадашње Русије, као Свете Русије- јасно видимо како је у целом
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
свету започео махнити рад на стварању услова који би погодовали што скоријој
појави Антихриста.
Како је све у свету брзо почело да се мења нагоре : какво се гоњење (јавно или
тајно) подигло на истиниту веру и Цркву, како су лукаво и умешно, под
сваковрсним погодним изговорима, почели да подривају сва негдашња религијска
и морална животна начела, какво цинично слободоумље и бестидна распуштеност
дође на њихово место ! Ово свеопште одступништво, које, по речима св. Апостола
(2. Сол. 2,2-3), треба да предходи Антихристовом доласку, кренуло је да се шири
огромним корацима особито у последње време, након Другог светског рата.
Дословно сваки нови дан доноси нам у вези са тим нове и нове депримирајуће
вести.
Можемо ли се, након свега овога, икако уљуљкавати и настојати да уверимо и себе
и друге како је све у реду, да све у свету тече нормално, па чак и напредује ? Не би
ли то значило- обмањивати и себе и друге ?
Време и рокови, истина, нису нам јасно откривени, али је зато знакова његовога
приближавања дато више него довољно. А свакога дана ми гледамо исоуњавање
тих признака, који све више поражавају и умудрују оне који желе и могу још да се
умудре.
Зато наш парастос царским мученицима није тек политички чин. Он носи посебан
карактер. Разуме се, као и на сваком парастосу ми се молимо за опроштај и
остављење грехова убијених, као и за све свете које Црква још није званично
прославила, али се истовремено молимо и за опроштај својих сопствених греха,
будући да смо ми, руски православни народ, у већој или мањој мери криви за то
што је на нашој руској земљи допуштен такав страшан злочин. С обзиром на то,
наша највиша црквена власт установила је да се на крају овог парастоса чита
посебна коленопреклона покајна молитва, чије су речи и мисли преузете из
молитве тројице благочестивих отрока у пећи огњеној- из књиге порока Данила. Уз
то, ми молимо и наше царске мученике да за нас узнесу молитву оред престолом
Божјим за нашу несрећну страдалну Отаџбину Русију и за Цео савремени свет, чија
је судбина тако очевидно повезана са судбином наше Русије. Амин.
( Уз стодвадесетпетогодишњицу рођења
светог оца Јована Кронштатског )
Писма само оно што име се допада и ван контекста : ве сте слушали, да Антихрист
долази. Зар није јасно да тога Антихриста који тек има да дође треба разликовати
од оних антихриста којих већ има у свету и који су тек претече долазећега
Антихриста?
многи модернисти, међу којима има чак и духовних лица, којима смета и најмањи
помен Антихриста и који су готови да га сматрају безмало предрасудом или
плодом превише живахне уобразиље.
Пашће у ту заблуду и поклониће се Антихристу они који изгубе у своме срцу чуло
истине, чије се срце разврати и успротиви свему што не повлађује његовим
страсним жељама и греховном укусу.
И поклониће му се сви који живе на земљи чија имена нису наоисан у Јагњетовој
књизи живота (Откр. 13,8). Поклониће се звери, говорећи : Ко је као звер? Ко
може са њом ратовати ? (Откр. 13,4).
А ево где јасно говори о Антихристу и о томе кога треба разумевати под "оним који
задржава".
Знаци Времена
Савремена епоха, више него иједна пре (при чему имамо у виду, разуме се,
превасходно хришћански период историје човечанства), може се назвати
безбожном и бесавесном. А сасвим природна последица тога су, сада толико
распрострањени, беспринципиелност, равнодушност према добру и злу, неморал,
егоизам, опортунизам, помама за материјалним благом уз потпуно занемаривање
духовнога, бестидни, готово отворени разврат и растући криминал, а борити се са
тиме постаје све теже.
Обично нам кажу : људи су, наводно, одувек грешили и греше, и у томе што се
збива нема ничега посебно новог.
Да! Греха је свагда било, у извесној мери он и јесте својствен људима, који су од
прародитеља наследили грехом повређену природу и зато "нема човека који живи а
да не греши", само је Један Бог без греха.
Али- греси су разни. Раније су, махом, људи грешили тајно, тако да нико не зна,
будући да је сваки грех на себе навлачио општу осуду, а они који су сагрешили
веома су се често потом искрено и свом душом кајали и исправљали, коренито
мењајући свој живот и настројење ка бољем. Покајање, уколико је разуме се
искрено о дубоко, кадро је да избрише све грехе о да исцели погубне последице
њихове препорађајући човека у нови живот. Знамо мноштво примера у којима су
велики грешници постајали велики праведници о светитељи.
Сама свест о греху међу савременим људима, сем у ретким изузецима, не постоји:
грех је постао нешто обично што бише не подлеже друштвеној осуди нити осуди
савести.
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Онима који нас уверавају да у наше време нема ничега посебно новог,
одговорићемо питањем:
Када је то раније, па још у хришћанској епоси, било огромне и моћне државе која
се распростирла на шестину света, а чији су се владари у својој делатниости
руководили богоборном идеологијом и који су за један од најважнијих својих
циљева поставили ширење атеизма, односно безбожја ?
древне градове Содому и Гомору, пославши на њих сумпорну огњену кишу, како
би огњем спалио ту гнусну нечистоту, тај мрски против-природну грех ?
1. жењени епископат,
2. Другобрачност свештенослужитеља,
3. Нови календар,
4. Скраћивање богослужења,
Тада су ове "реформе" изазвеле много протеста и приговора, међу њима и од стране
осталих источних патријарха, који су изјавили да је за спровођење таквих
"реформи" неопходан Васељенски сабор који има ауторитет највише црквене
власти.
Током времена, слична настојање и тенденције не само да нису нестале, негу су чак
и више утврђивале у разним помесним православним црквама и сада њихови
заговорници енергично пропагирају да се ради њиховога остварења сазове "Осми
васељенски сабор".
Ето и разлога због кога ти лукави људи- који имају изглед побожности а силе њене
су се одрекли- настоје да се сазове "Осми весељенски сабор". Они су уверену да ће
таквих какви су они на сабору бити већина, па ће "већином гласова" спровести све
што им се хоће, што значи да ће потпуно званично, са свим привидом законитости,
формално озаконити безакоње.
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Јасно је да неће !
Сви претходни Васељенски сабори доносили су своје одлуке потврђујући све оно
што је установљено на претходним Саборима, а овај ће, како се већ сада може
видети, себи поставати као главни задатак да одбаци целокупно претходно црквено
устројство и све што је раније установљено. Зато то неће бити "Осми васељенски
сабор", него "Други разбојнички сабор", налик ономе из 449. године у Ефесу, који
је у историју ушао са именом "разбојнички".
Сва истинска чеда Цркве Христове неће га признати као законити сабор и неће
прихватити његове одлуке, из њега ће произићи само наве поделе и расколи, што је
и потребно непријатељима Цркве који припремају Антихристов тријумф.
Прву пробу већ су начинили у виду самовољног и дрског увоћења новог календара
од стране неких цркава, што је свугде изазвало само непријатељство и поделе међу
верницима, као, на пример, у Грчкој, где је народ разбијен на две групе-
"старокалендарце" и "новокалендарце".
Бојте се тога лукавства и бежите од њега, сва верна чеда Свете Цркве !
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Али они не знају, или, тачније, не желе да знају, да савремени људи на Западу
више немају Рождество Христово сем у малим изузецима. Божић је замењен
некаквим "зимским пра-зником" у којем нема чак ни помена од Христа Спаситеља
него је главни лик живахни румени старчић седе браде који весело дели деци
дарове и чије се фигуре и представе свугде могу видети у време овога "празника".
Велики дани припреме за превелики догађај јављања у свету Оваплоћенога Сина
Божјега претворени су сада у дане бучног "бизниса"- када милиони користе
прилику да се обогате.. А о Христу Спаситељу ту нико више и не мисли ! Пресвето
Име Његово нико и не помиње!
Како се то догодило?
То је, разуке се, велико "постигнуће" слугу Антихриста који долази и који ће
настојати да људима замени Христа Спаситеља, да дође на Његово место.
Ето, на основу свега горе реченог ми имамо не само право него и свештени обавезу
да у ономе што се догађа у свету видимо испуњење свега онога што су прорекли
Слово Божје исвети Оци Цркве о Антихристу и о последњим временима, братски
одвраћајућа све верујуће од лакомислености и равнодушности према нескривеним
знацима времена.
Зар је икада у прошлости било таквога времена којему би толико одговарао назив
"последња времена"?
Данас у свету особито господствују гордост и самољубље као никада пре, а управо
је то, по учењу светих отаца-подвижника, корен и почетак свих осталих страсти,
свега онога што је Свети Апостол побројао.
Све ове особине биле су својствене нашем руском животу уочи револуције, што ји
и довело до тријумфа бољшевизма, а који је коначно разуздао све те страсти, залио
крвљу целу руску земљу и донео руском народу нечувена страдања.
На нашу велику несрећу, много тога, без обзира на већ преживљене страхоте, ни до
данас није искорењено.
***
У томе је главни узрок свих наших унутрашњих смутњи и подела, свих распри,
свађа и међусобних непријатељстава, уместо очекиванога, рекло би се, братскога
сагласја, једнодушности, хришћанске љубави и узајамне помоћи. Зацарили су се
гордост и самољубље, сви би да владају, а нико неће смирено да слуша и
потчињава се.
Исту такву жалосну слику срећемо и на Западу, где коначно копне последњи
остаци хришћанства, где самољубље, среброљубље, гордост и преузношење дрско
подижу главу, где се, као и у предреволуционарној Русији, губи свако поштовање
према родитељима и старијима, где разврат, прељуба и безочност иду до крајњих
граница, где јавно преовлађује бешчашће а благочешће је лицемерно и малаксало.
Сви који хоће да живе побожно у Христу биће гоњени.. А зли људи и опсенари
напредоваће од зла на горе, доводећИ и друге и себе у заблуду
(1 Тим. 3, 12-13).
Таквога гоњења на оне који желе да живе истински благочестиво у Исусу Христу, а
и на само Хришћанство, још никада није било, осим у прва три века Свете Цркве.
Тада је оно ипак било нешто сасвим ново и непозна-то човечанству погруженом у
yами незнабоштва, а сада хришћанство гоне одступници који га савршено познају и
свесне су слуге Антихриста који долази. Може се без околишања рећи да данас у
свету благују само "зли људи" и "опсенари", који су у своје руке узели све,
укључујући и државну власт, и који строго по своме личном егоистичном нахођењу
располажу свим земним благом. Часни људи страдају, а моћници и протуве
благују.
довођења у заблуду (Ефес. 4,14). Како је лако преварити се у прашуми свих тих
подмуклих лажи и одлутати са правога пута истинског хришћанког живота !
А сви ти сејачи лажи су свесне или несвесне слуге Антихриста, које му служе или
из убеђења или просто из глупости, припремајући његов кратко-трајни тријумф на
земљи, која на наше очи постаје његова очевина.
Упркос нас они свим доступним средствима нападају, киптећи мржњом на анс због
тога што разобличанамо и њих и њиховога господара коме они тако верно служе, а
упозоравамо све истински верујуће на њихове подвале.
"Зато пази на себе, човече- поучава нас велики отац Цркве свети Кирил,
Архиепископ јерусалимски- и чувај душу своју. Црква ти сведочи пред Богом
живим и унапред ти говори о Антихристу пре но што он дође. Хоће ли то бито
за или после твог живота, не знамо. Но за тебе је добро да то знаш и да се
пазиш" (Поука петнаеста).
Ето зашто се ми, следећи поуку светох Кирила, тако често враћамо на тему о
Антихристу- која је најактуелнија у наше време.
Нама ће се, може бити, веома брзо поставити кључно питање: са коме смо- са
Христом или са Антихристом. И многи ће се тада саблазнити и поћи за
Антихристом, обмањујући и себе и друге.
Ево чега нам се ваља и од чега нека нас сачува Свемилостиви Господ !
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Ето зашто је сада свима нама неопходно да имамо на уму поуку нашега Господа и
Спаситеља о непрестаној духовној будности:
Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човечији доћи (Мт. 26,41)
Дух Антихристов
и његове претече
Због тога што, како нас опомињу Свети Оци, ко пренебрегне то учење, сматрајући
га неважнимза хришћанство, неће препозанти Антихриста и поклониће му се.
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Да, могуће је. Ево како о томе говори епископ Игњатије Брјанчањинив који је
сабрао на једно место све шта су о Антихристу рекли стари Свети Оци:
\аво, разуме се, није могао да се помири са појавом хришћанства у свету и зато
видимо где "дух антихристов" дејствује у хришћанском чове-чанству још од
апостолских времена. Прве претече Антихриста били су Симон маг, николаити и
други са којима су морали да се боре Свети Апостоли. Потом "гностици" и гомиле
сваковрсних јеретика, са којима су се током векова борили Свети Оци и учитељи
Цркве. У првих десет векова хришћанске епохе дух изворне вере и благочешћа још
је био толико силан међу хришћанима да је сваки пут светковао блиставу победу
над "духом антихриста" и Црква Христова, без обзира на сва искушења која су је
сустизала, увек је торжествовала над својим непријатељима.
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Али око средине 11. Века тај се дух толико осилио на Западу, да је успео да од
јединства са Васељенском Црквом отргне читаву половину хришћанскога
човечанства. Резултат тога била је појава папизма са његовим различитим
одступањима од истинског хришћанског учења о вери и благочешћу- са
новоизмишљеним догматима, исквареним моралом, индуленцијама, "светом
инквизицијом" и сличним изопачењима.
Од времена када је епископ Игњатије ово писао, стање у свету се није поправило
него се само погоршало. "Будућ да ће Антохристово главно дело бити да одвуче све
од Христа- говори други велики духоносни наставник нашега времена епископ
Теофан Затворник- он се неће јавити док буде деловала царска власт. Она му неће
дати да се осили и ометаће га да дејствује. Управо то је оно што задржава (2. Сол.
2,7). А када царска власт падне и народи свугде заведу самоуправу (републуке,
демократије), тада ће Антихрист моћи слободно да дела. Сатани неће бити
тешко да нађе гласове који ће се одрећи Христа како је показало искуство из
француске револуције. Нико неће имати власт да каже: "Вето". И тако, када се
свугде заведе такав поредак, који одговара остварењу Антихристових
стремљења, тада ће се Антихрист и појавити" (тумачење Друге посланице св,
Апостола Павла Солуњанима, главе 2-6, стр. 504).
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Лакомисленост- или.. ?
Одавно већ позната је књига која је 1912. године издата на Атосу и која је
насловљена "Посмртна завештања преподобног Нила Мироточивог Атонског". Она
садрзж, осим духовних поука и опомена монаштву, пророчанства овог великог
подвижника о последњим временима, о светском зацарењу Антихриста и о
невољама које ће затим постићи свет. Сада смо добили руски превод предсказања
светогорског отселника, која се превасходно односе на 20 век, а која до данас нису
била преведена са грчког и стога су нам непозната. То су поразна пророчанства
која заправо само допуњују и развијају оно што смо и раније знали. Ово је њихов
дословни текст:
"Од око 1900. године, па до средине 20. Столећа, људи тога доба постаће такви да
ће се једва моћи препознати. Када се приближи време Антихристова доласка, разум
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Тада ће Свеблаги Бог, видећи погибао људскога рода, скратити дане ради оних
мало-бројних који се спасавају, јер ће Антихрист хтети да саблазни, ако је могуће,
и изабране "тада ће се изненада појавити мач казне и убиће опсенара и слуге
његове."
Може ли још коме да не буде јасно да је у овом поразном пророчанству пред нама
јасна слика свега што се данас догађа у свету?
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Неки потпуно узалудно и неосновано настоје да нас увере како је "увек тако било"
и да "ничег новог сада нема". Свакако, греха и безакоња свагда је било, али никада
још у историји хришћанског човечанства све то није попримало тако уистину
чудовишне размере као у наше време- људи су одувек грешили, али никада још
тако безочно, тако јавно и дрско, без ма каквог наговештаја покајања, као данас.
Ми то не тврдимо.
Само кажемо да се дух антихристов у свету већ јасно осећа, као да је његово
јављање већ близу, пред вратима, по речима Христа Спаситеља Који нам је дао
мноштво знакова близине краја.
Сви бисмо ми, разуме се, веома желели да видимо нашу несрећну Отаџбину Русију
где васкрсава у нови живот и да ужчствујемо у тријумфу наше свете вере- чему
речи! Али такву неисказиву милост Божју ваља заслужити. Иначе, тек тако, тога
бити неће и надати му се, без икаквог основа- узалуд је.
Тако и ми треба да гледамо на савремена збивања у свету: мач казне већ виси над
светом, но блага десница Божја још га може уклонити, уколико у свету буде тог
"свеопштега моралног очишћења, свенародног дубоког покајања и двига од
незнабожачких настројања ка хришћанским", на шта је- авај!- залуд
својевремено позивао руски народ наш дивни пастир-чудовторац, свети праведни
Јован Кронштатски.
Ето зашто сви ми треба сада да мислимо пре свега на покајање, одложивши
далеко на страну све друго- све сујетне бриге, планове и идеје.
Има ли пак у савременом свету таквог покајања, таквог свеопштег обраћања Богу,
које је једино кадро да уклони карајућу десницу Божју од у бездан моралнога пада
све дубље погуженог света?
Нема.
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Бдите! - заповедио нам је Христос Спаситељ- јер у час у који не мислите доћи ће
Син Човечији (Мт. 24, 44).
Управо тако настројење јесте наш закон, уколико смо истински хришћани и ако се
нисмо продали слугама долазећег Антихриста.
На свету нема ничега што је изнад пастирског служења, јер је оно посвећено
највећем и најсветијем делу- делу спасења људских душа.
Спасењу од чега?
Главни залог успеха истинског пастирства исти свети Апостол Павле види у
личности самог пастира, који у борби са грехом, у том стремљењу ка хришћанском
савршенству, мора да буде пример за своје стадо. Образ буди вернима- каже он
пастиру- у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти (1. Тим. 4,12). Сви
напори да води своје стадо по путу хришћанског савршенства биће бесплодни, ако
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Одговор на ово питање добићемо ако филолошки размотримо сам појам "пастир",
онако како се он употребљава у Старозаветном и Новозаветном Светом Писму. У
Старом Завету наша реч "пастир" представљена је старојеврејском речју "рое", која
је партицип од "раа", што значи: "нагињати", "приклањаyи се", и уопште "нагињати
негде", "имати наклоност према нечему". Даља значења "раа" јесу- "тежити негде",
"тражити", "пажљиво пратити", "старати се", и то посебно за стадо; отуда "рое"-
пастир. У односу на људе глагол "раа" може да значи: "управљати", "поучавати".
Ако сјединимо сва та значења, излази да је"пастир" присан човек, силно посвећен
својој пастви, онај који је пажљиво прати, стара се о њој, руководи и управља
њоме, и то тако да се у том руковођењу и управљању огледа његова преданост и
духовна наклоност према пастви.
Ево како силно у Старом Завету св. Пророк Језекиљ говори о суштини пастирског
служења, истичући управо ту црту индивидуалне бриге пастира за сваку душу
посебно:
Сине човечији- тако је сам Господ говорио св. Пророку Језекиљу- пророкуј против
пастира Израиљевих, пророкуј и реци тим пастирима: овако вели Господ Господ:
тешко пастирима Израиљевим који пасу сами себе ! Не треба ли стадо да пасу
пастири ? Претилину једите и вуном се одевате, кољете товно, стада не пасете.
Слабих не крепите и болесне не лечите, изгубљене не тражите, него силом и
жестином господарите над њима. И распршаше се немајући пастира и
расршавши се посташе храна свим зверима пољским. Овце моје лутају по свим
горама и по свим високим хумовима; И по свој земљи распршене су овце моје, и
нема никога да пита за њих, никога да их тражи. Зато, пастири, чујте реч
Господњу: Тако Ја био жив, говори Господ Господ, што стадо моје поста грабеж,
и овце моје посташе храна свим зверима пољским немајући пастира, и пастири
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
моји не траже стада мога, него пастири пасу сами себе, а стада мога не пасу;
зато пастири чујте реч Господњу; Овако вели Господ Господ: ево ме на те
пастире, и искаћу стадо своје из њихових руку, и нећу им дати више да пасу стадо,
и неће више пастири пасти сами себе, него ћу отети овце своје из уста њихових и
неће им бити храна (Језек. 34,2-10).
Како страшно звуче речи Божје које су упућене недостојним пастирима још у
Старом Завету !
У Новом Завету старојеврејској речи "рое" одговара грчка реч "пимин", које се
обично изводи од корена "по"- "хранити" и која је сродна речи "поу"- стадо, од
корена "по"- заштитити. Треба приметити да реч "поу" означава управо стадо
ситне стоке, која због слабости и незаштићености захтева нарочиту пажњу,
брижљиво старање око исхране и чувања. Класично место Новог Завета где се
употребљава управо та реч "пимин" јесте 10. Галва Еванђеља по Јовану у којој је
изложена прича Господа Исуса Христа о "добром пастиру". Пастир добри своје
овце зове по имену и овце иду за њим јер познају глас његов, он познаје своје овце и
овце познају њега (Јн. 10,1-15), он их их тако самопожртвовано воли и брине о
њима да је спреман и душу своју да положи за њих. Друго познато место Новог
Завета које говори о истинском пастирству јесте "прича о изгубљеној овци" (Лк.
15,4-4), која истиче управо индивидуалну бригу пастира о свакој овци појединачно:
изгубивши једну, он оставља 99 оваца у пустињи и одлази да тражи заблуделу све
док је не нађе, а када је нађе узима је на плећа своја и када стигне дому своме
радује се њој више неголи свим осталим које се нису изгубиле.
Из свега што је на темељу Светог Писма горе речено, јасно се види да пастирско
служење није само чисто-формално испуњавање одређених права и обавеза које је
Црква поверила једном човеку, да то није спољашње извршавање низа дужности,
да то није тек администра-тивни рад, него нешто неупоредиво веће, нешто што је
недостуно обичним природним снагама човека, који није силом балгодати Божје
освећен, и просвећен, који није утврђен за то уистину натприродноо и
натчовечанско дело.
Какав је то дар ?
Ако прихватимо оно што је горе речено о појму "пастир", онако како нам је он
представљен у Старом И Новом Завету, онда из тога сами по себи произилази
следеће одређење појма "пастир":
Ако код пастира нема те страдалне љубави према својој пастви, ако је он угасио у
себи тај дар, уместо да га, како заповеда Апостол, развија и разгорева (1. Тим. 4,14;
2. Тим, 1,6), ако сав не гори оном светом ревношћу за спасење душа поверене му
пастве, онда он остаје само чиновник- формалиста, и не помаже му ни лепо
намештена канцеларија, ни сјајно устројена администрација: он ће изгубити своје
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
овце, које ће се, не препознајући у њему оца који их љуби, разбежати од њега на
све стране.
Сада преживљавамо тешка времена- времена каквих, чини се, још никада није било
у историји хришћанства, јер је сада отворено наступило време "апостасије" са свим
својим карактеристичним обележјима. То од савременог пастира захтева нарочиту
будност, пре свега над самим собом, да не би губио својњ овце уместо да их
спасава.
О, како савремена паства данас мотри на свог пастира, не дајући му никада мира,
тражећи чак и оне грехе, о којима код њега ни помена нема, или представљајући у
мрачном светлу и уз преувеличавање и најмање његове стварне слабости и
душевне немоћи!
Савремени пастир на све то мора веома да пази и о свему томе мора да води
рачуна, да бди над самим собом, над својим владањем, да не би чиме саблазнио
своју паству.
Сад је време нарочитог процвата ђаволског недуга- гордости- мајке свих греховних
страсти и порока који од ње потичу: самољубља, самоуверености, увредљивости,
злопамћења, осветољубивости, сујете, славољубља, хвалисавости.
Против тих страсти код своје пастве, пастир може успешно да се бори само омда,
ако их паства не примећује код њега самог. Буде ли пастир своју сопствену гордост
супротста-вљао гордости своје пастбе, онда ће сва његова пастирска делатност да
се своди "на не".
Истински пастир мора да буде "узор кротости и смирења" за своју паству. Његовим
ушима треба стално да одзвања Господња поука: научите се од Мене, јер Ја Сам
кротак и смирен срцем (Мт. 11,29). Због тога он не треба да стави знак једнакости
између себе и Цркве. Пастир- то није Црква, већ само служитељ Цркве, више или
мање достојан, а у сопственим очима увек недостојан. Кроз историју Цркве
познати пастири су нам показивали мноштво примера дивног Христовог смирења.
Нарочито је задивљујућ пример великог руског светитеља Тихона Задонског, који
је пао пред ноге племићу волтеријанцу када му је овај ударио шамар, молећи га за
опроштај зато што га је довео у стање раздражености. Други пример се односи на
наше време. Покојни владика, Архиепископ Јован Сан-Франци-скански посетио је
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
пред смрт свог љутог непријатеља који га је дуго времена на најгоди начин вређао
у својим новинама.
Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде
тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ.
И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга; као што ни Син човечији
није дошао да му служе, него да служИ И даде живот свој у откуп за многе (Мт.
20,25-28).
Пастир мора да буде безусловно строг и неумољив у свему ономе што се тиче
вековних начела Цркве, њеног верског и моралног учења, њених свештених канона,
установа и обичаја, и та строгост треба да произилази искључиво из истинске
ревности за славу Божју и спасење душа своје пастве, а никако не из каквих
другачијих побуда, и тим пре- не из личних интереса, или славољубља и рањене
гордости. Потпуно је недопустиво позивати се на црквене каноне само тамо где
наш лични ауторитет почиње да страда и где то нама лично одговара, а иначе
их пренебрегавати.
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
"Поштовани оци и браћо, сапастири! Ви сте, како видим, људи укрешени седима,
значи, и сами сте богати опитом живота. Ја немам чему да вас научим. Али кад ме
већ питате како сам достигао благотворан утицај на срца људи, одговорићу вам.
Трудим се да будем искрен пастир, не само на речима, но и на делу- у животу. Зато
пазим на себе, на свој душевни мир, на своје унутарње делање. Ја чак водим
дневник у који записујем своја одступања од Закона Божјег. Преиспитујем се и
трудим се да се поправим".
Нема ништа горе него кад паства код свог пастира примети раскокрак између речи
и дела- кад он учи једно, а сам чини друго. Сад они са нарочитом пажњом прате
живот свога пастира и на основу тога изводе закључке. Још је горе када код
пастира примете неискреност, лицемерје, дволичност: кад он нешто говори не зато
што сам верује у то, него зато што налази да је у датом тренутку за њега корисно да
говори управо тако, а не другачије, сходно некаквим чисто личним, егоистичким
погледима, подилазећИ онима који га слушају, или, када једнима говори једно, а
другима нешто сасвим друго, чак супротно.
можда и недовољно основано, она то никада не заборавља. Ето због чега и пастир у
том погледу мора да буде нарочито предострожан и да се чува да за такво
подозрење не даје повода.
У ушима пастира стално треба да одзвањају речи Светог Писма: Јер кад бихјош
људима угађао, не бих био слуга Христов (Гал. 1,10), и: да је проклет човек који се
узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово
(Јер. 17,5),
и још: не уздајте се у кнезове, у синове људске, у којих нема помоћи (Пс. 145,3).
"Пастирско прилагођавање" о коме говори св. ап. Павле (1. Кор. 9.22: свима сам
био све, да како год неке спасем) не треба да иде тако далеко да снижава саме
принципе наше вере. Пастир не сме да се прилагођава ниском моралним захтевима
савременог живота, него напротив- треба да се труди да тај живот подигне на ону
висину коју проповеда Евађеље и коју захтева Црква. Безгранично снисхођење
према гресима и безакоњима своје пастве- из човекоугађања, или из бојазни за
губитак своје популарности, или из било ког другог разлига- није допустиво:
истинском пастиру не доликује данас толико хваљена "еластичност". Пастир није
дипломата, него служитељ Истине. За здраву хришћанску свест потпуно је
неприхватљива језуитска казуистика, њој у Православљу нама места.
Нарочито је погубан данас иначе чест снисходљив однос према отвореним гресима
против морала: назаконитом заједничком животу, разводима који се сада нажалост
дају врли лако, што све води разарању породичниг живота. Не мање погубна је
равнодушност пастира према женској моди која је данас постала сасвим
непристојна, према забавама које су недостојне имена хришћанина, па то још често
и недељом, о празницима и у дане постова.
браћом својом (Мт. 25,40), оних од којих не очекује ништа за себе лично, не
рачунамо да ћемо ишта да добијемо. Презир и одношење "са висине" према својој
пастви, каква год да је она, није допустиво. Такво занемаривање, презир и однос са
висине својствени су римо-католиштву, у коме духовништво представља један
виши, привилеговани слој у поређењу са "нижим" слојем- паством. То добро
објашњава угледни професор Санкт_Петербуршке Духовне Академије А.П.
Лопухин у својим сјајним предавањима на тему : "Савремани Запад у религиозно-
моралом погледу". Он тамо заступа веома оригинално и несумњиво тачно
мишљење да је римски католицизам на неки начин продужетак старог
незнабожачког Рима чији је дух он прихватио док је само споља оденуо
хришћанску одежду. У старом Риму постојала су два сталежа: виши
привилеговани- "патрицији", и нижи- "плебс", "плебејци". Ова подела била је
пренесена и у христијанизовани Рим: духовништво- то су ти "патрицији", виши
привилеговани сталеж, и обични верујући хришћани- "плебс", "плебејци", нижи
сталеж, бесправни, који обавезно само слуша, у свему се беспоговорно повинује,
никада и ни у чему не смејући да се искаже.
Сада је наступило нарочито тешко време: "апостасија" о којој св. Апостол Павле
говори у својој 2. Посланици Солуњанима, напредује брзим корацима. Готово
сваки дан доноси нам нешто ново, сензационално, што се до скоро чинило
незамисливим и немогућим. Не изненађује што је и са паством данас веома тешко,
она врло тешко прихвата хришћанску поуку и свет, својеглава је, узда се у себе,
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Али највећа опасност коју носи наше време, како за савременог пастира, тако и за
његову паству, прети од стране сатанизма, који је сада у свету већ готово однео
победу и који се веома лукаво скрива испод светлих риза "хуманизма", или код нас
"толстојевштине", служења добру човечанства, служења свеопштем уједињењу,
"свету", па чак и "хришћанској љубави".
Авај! Многи православни пастири већ су се на овај или онај начин уплели у мреже
тог вешто закамуфлираног сатанизма, који се као дволики Јанус сада јавља у два
вида: у виду "марксо-комунизма" у земљама поробљеним његовом богогборачком
влашћу, и у виду "екуменизма" у замљама такозваног "слободног света", који у
ствари уопште није слободан. Отац им је заједнички- то је сам сатана који се сада
интензивно припрема да у свету успостави власт свога слуге- Антихриста.
Треба знати и памтити : истински пастир истинске Цркве Христове не може да има
никакава контант, никакве међусобне односе, директне или индирктне, са било
којим од два облика светског зла.
Истински пастир дужан је да себе и своју паству својски чува од тог веома опасног
искушења, које се обично прикрива "доброчинством". Ту се ваља увек присетити
добре руске пословице: "Канџа се зарила- птичица је готова". Многи су се већ
упетљали у те или друге мреже, и сада би хтели да се извуку, лаи то више не могу.
Сатана је чврсто стегао своју ловину.
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Ми, Руси у емиграцији, више или мање добро знамо шта је комунизам, и зато га се
пажљиво чувамо. Али далеко од тога да су сви јасно схватили да комунизам није
једино "светско зло", да је он само произведено зло, да он представља само "дете",
док је још много страшнији родитељ, који је породио и друго, не мање, можда чак и
веће и погубније зло- такозвани "екуменизам" кога предводи "Светски Савет
Цркава". Сигурно није случајно што се "Светски Сабор Цркава", који је
православне привукао залажући се за неопходност општег уједињења у борби
против наступајушег безбожја, тако помирљиво односи према богоборачком
комунизму, те на својим конференцијама чак ни узгред ништа не помиње о
некаквој борби против њега, свесно укључујући у своје редове и представнике оних
православних цркава које представљају послушно оруђе комунизма.
Ови наобично важни документи показују да су код нас већ у великој мери схваћене
све мане и сва штетност екуменизма као покрета који човечанство води према
Антихристу.
Али сада треба да покажемо да нисмо задовољни само речима, само голим
тврдњама, него да за тим нашим речима следе и одговарајућа дела која
потврђују њихову истинитост.
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
У истинској Цркви Христовој не може бити наказније и ружније појаве, него што је
пастир који има неки други интерес, који се бави спроедним, чисто светским
пословима, коме није на првом месту слава Божја и спасење душа, него на пример-
политичка делатност, која људе увек само разједињује и разгневљује, затим данас
толико модерна, ткз. "културно-просветна делатнист", која се углавном своди на
организовање светских забава и весеља и сличних разонода које не приличе
хришћанима, а да и не говоримо о разноврсним трговачким подухватима,
финансијским махинацијама и обртању новца, што нарочито нарушава ауторитет
пастира и понижава његово узвишено звање, итд.
Св. прав. Јован је још тада- пре 65 година- говорио да је делатност пастира све тежа
и тежа: борба пастира постаје све истанчанија и тим пре пастири треба да буду на
висини свога призвања. "Пастир треба потпуно да се одрекне самољубави, да
се уподоби библијским пастирима и њиховом стајању у духу. Зато је пастирима
неопходна крајња предострожност и усредсређеност, и свагдашње распињање себе-
ради своје пастве".
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Ако је св. прав. Јован Кронштатски овако говорио пре 65 година, код нас, у
Православној Царској Русији, шта би тек рекао данас ?!
Беседа се даље дотакла муке савременог живота. Св. прав. Јован је обратио пажњу
на духовно стање њему савременог друштва, које је било врло слично садашњем,
нама савременом стању.
Овим је речено све, или, у крајњој линији, све најважније, без чега је све остало-
ништа.
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Тога дана, као плод усрдних молитава родитеља, од раније неплодне мајке Ане
родила се Ова Пречиста Дјева, Која је, као најдостојнији сасуд у свету, од Господа
била изабрана за Његово очовечење. Дуго су се молили Богу велики праведници
Јоаким и Ана, тражећи од Њега да им дарује дете, али њихова молитва није била
услишена све до часа када је Ана изрекла обећање да ће дете које роди принети
Богу на дар. Тек што је Ана у моли-тви својој изговорила ово обећање, пред њу је
стао Анђео Божји. "Молитва је твоја услишена- рекао је- уздаси твоји пробили су
се до облака и сузе твоје кануле су пред Господа. зачећеш и родићеш кћер
благосло-вену, Која ће бити изнад свих кћери земаљских. Ради Ње благословиће се
сви народи на земљи, кроз Њу ће се дати спасење свету, а зваће се Марија."
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Чувши ове речи Ана је са великом радошћу поновила свој завет: "жив ја Господ Бог
мој! Ако добије дете, даћу га Богу на службу- нека служи дан и ноћ, прослављајући
целога жувота Име Његово".
Проводећи живот достојан завета, далеко од светске сујете, Дјева Марија је Себи за
највише добро поставила општење са Богом и угађање Њему, те се удостојила
највише благодати- постала је Мајка Господа Који се од Ње оваплотио, узнесена је
изнад сваког створења и постала часнија и славнија и од самих војски анђелских.
О како је мало данас на свету остало таквих родитеља и такве деце, који би се
трудили да се својом искреном побожношћу уподобе светим праведним Јоакиму и
Ани и њиховој ћерки Марији !
Родитељи данас понајвише брину о телесном здрављу своје деце и о њиховом што
бољем пришремању и оспособљавању за живот у свету; деци, која су лишена
тврдих основа побожног васпитања, Бог и Црква чест су сасвим или готово сасвим
страни; деца немају поштовање према родитељима, омаловажавају оне који су им
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
дали овај живот, и чим стану на своје ноге одвраћају се од њих и брзо их
заборављају. Као резултат тога, читав људски живот, лишен здравих основа вере и
морала у својој основној ћелији- породици, све више и више бива прекривен
мраком безверја и неморала, и постаје налик скотском, зверском, чак и демонском.
Сујета овога света као ужасна мочвара гута и погубљује сваку људску душу, која
можда и није лишена добрих осећања и настојања, али нема тврде тачке ослонца
какве разумно и исправно благочестиво васпитање пружа у борби са безбројним
искушењима овог света који у злу лежи.
Родитељи хришћани! Знајте да ће вам ваша деца бити радост и утеха, да ће вам
бити потпора у старости, само онда ако их научите да више од свега на свету цене
оно што је једино потребно: веру у Бога, потпуну преданост Њему и настојање да
цео свој живот на овај или онај начин посвете служењу Њему. У супротном, сами
себе треба да кривите ако вам деца буду причињавала само невоље, ако вас буду
жалостила и доводила у очајање, нарочито у вашој старости, онда када је природно
да од њих очекујете помоћ и подршку у свему.
Пример Пречисте Мајке Божје нарочито треба да послужИ вама, мајке хришћанке,
за васпитање ваших кћери.
Та вечна неувењива слава Пресвете Дјеве Марије није лекција само за хришћанске
родитеље на делу васпитања њихове деце, јер одатле и уопште сви ми хришћани
можемо да учимо. Та Њена неупоредива слава, ако Оне Која је "часнија од
Херувима и неупоредиво славнија од Серафима", јесте заиста светлоносни
светионик за све нас што лутамо у тами која све више и више прекрива савремено
човечанство.
Нека наше бриге не буду о пролазном, сујетном, пропадљивом, о ономе што брзо
нестаје, него пре свега- о вечном, спасоносном за наше душе, небеском. Када се
ради о земаљским добрима ми се претерано узбуђујемо, јуримо на све стране, док
на небеско и вечно лако заборављамо, аико бисмо првенствено требали да се
припремамо за вечност. Постарајмо се да прекор који је Господ упутио еванђелској
Марти- Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно
потребно- не би био упућен и нама и нашој деци, него да и нас и њих похвали
Господ као што је похвалио еванђелску Марију (слику Пресвете Дјеве Матије), која
је села код Његових ногу и пажљиво слушала Његове Божанске речи- Марија је
добар део изабрала који јој се неће одузети! Амин.
Отпуштање грехова,
Лажна "хришћанска" љубав
и свепраштање
"Нико нека не плаче због прегрешења, јер опроштај из гроба засија"- слушамо
у свештену и свепразничну спаситељну ноћ Васкрсења Христова, за нас толико
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Бог сада заповеда свим људима свугде да се покају- казивао је Свети Апостол
Павле у својој знаменитој проповеди пред Ареопагом- јер је установио дан у који
ће судити васељени по правди (Дап. 17,31).
А ко су ти "пси" и "свиње" ?
Није ли јасно да речима "не судите да вам се не суди" Господ уопште не забрањује
да се људи морално процене и да се направи разлика између добрих и злих? И
не само да не забрањује, како ћемо видети даље, него чак и налаже да се то чини.
Ако ли ти сагреши брат твој, иди и покарај га насамо. Ако те послуша, добио си
брата својега... (Мт. 18,15).
... Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два
или три сведока остане свака реч (Мт. 18,16).
Али ни то није све ! Уколико брат настави да упорно чини зло, треба о томе
"казати" Цркви, односно црквеној власт, која је од Самога Господа добила
благодатно право да "веже и разрешава":
..Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша Цркву, нека ти буде
као незнабожац и цариник (Мт. 18,17).
Но, допадало се то некоме или не, њих из Еванђеља нико избацити не може:
јер то су речи Самога Господа нашега Исуса Христа.
Једно осуђивање је - грешно, а друго, како смо већ видели, не само да није
грешно, него га Еванђеље и само налаже.
А шта је то ?
Тако је Свети Апостол Петар строго осудио Ананију и Сапфиру због преваре коју
су починили : били су кажњени тренутном смрћу само због тога што су нешто
утајили од цене земље коју продадоше, уместо да су све принели као жртву Цркви
(Дап. 5,1-11).
(Дап. 7,51-52).
Свети Апостол Петар осудио је Симона гатара за покушај да купи благодат Светога
Духа за новац, рекавши му ; Новци твоји с тобом да буду на погибао.. јер те видим
да си у горкој жучи и у оковима неправде (Дап. 13,6-12).
отимач. Са таквима заједно и да не једете.. и избаците злога између вас самих (1.
Кор. 5, 9-13).
А сада, у наше време циничнога и отворено љутог безбожја, ми, као хришћани,
верни Христу Спаситељу и Његовој истинској Цркви, не можемо да не осудимо са
свом одлучношћу безбожнике и хулитеље, сурове богоборце који настоје да у
целоме свету искорене веру Христову и да разруше Свету Цркву- који
оскрвнуше нашу Отаџбину и поругаше се нашим светињама.
Зар је све то грешно осуђивање које Еванђеље забрањује, како настоје да нас увере
савремени мудраци - неохришћани, преиспуњени некаквом необичном
"надљубављу" и свеобухватним "свепраштањем" ?
Ако како треба правилно разумети речи Господње: "Не судите да вам се не суди",
прекрасно тумачи велики Отац Цркве Свети Јован Златоуст:
Другим речима, забрањује се свака лична злоба и злурадост према ближњему који
греши, а никако не праведна, начелна и непристрасна оцена његових поступака
и владања, што не само да није противно Еванђељу, но је, напротив, чак и
неопходно, како коначно не бисмо почели равнодушно да се односимо према
добру и злу и како зло, као последица тога, не би тријумфовало у свету.
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
Стога тешко сагрешују они савремени пастири које би боље било назвати
лажипастирима, који, под згодним изговором наводне хришћанске "љубави" и
"свепраштања", свесно или несвесно, уче своје стадо толстојевском "непротивљењу
злу".
Чувајмо се, браћо, како знамо од овога злог квасца савременог фарисејства борећи
се одлучно и са најмањим пројавама зла и греха у сопственој души, не бојмо се да
откривамо и разобличујемо зло свугде где се јавља данас - не по гордости и
самољубљу, него јавно - по љубави према истини. Наш је главни задатак у ово
лукаво и бестидно време да сачувамо савршену верност и преданост еванђелској
Истини и Началнику нашега Спасења - Васкрслом тридневно из гроба Христу
животодавцу, Победитељу ада и смтри.
Ове страшне речи Самога Господа нашег Исуса Христа чусмо у Светом Еванђељу
које је данас читано. Дужни смо да их свагда имамо на уму, но пре свега- да
правилно разумемо њихов смисао и значење.
Зашто је то тако ?
Господ је обећање испунио у десети дан по Своме Вазнесењу (или у педесети дан
по Васкрсењу). У велики и славни дан Педесетице обећани Утешитељ- Дух Свети-
Дух Истине сишао је на Апостоле и на земљи се јавило Царство Божје које дође у
сили (Мк. 1,9), Царство о Којем је Господ неретко говорио током Свога земног
живота: Црква Христова. Цркви Својој Господ је дао велико обећање, рекавши још
раније: Сазидаћу Цркву Своју и врата адова неше јој одолети (Мт. 16,18).
Црква Христова је- Царство Духа Божјега, скривница благодати Духа Светога, а
заједно са тиме и скривница Божанствене Истине, будући да је Дух Свети, по
речима Самога Христа Спаситеља, Дух Истине. Ето зашти је велики Апостол
незнабожаца Свети Павле писао своме ученику Тимотеју: Црква Бога живога је
стуб и тврђава Истине (1. Тим. 3,15).
Када је Господ Исусус Христс говорио : Ако (ко) Цркву не послуша, нека ти буде
као незнабожац и цариник (Мт. 18,17), он је, разуме се, у виду имао истинску
Цркву- ону која свето и непоколебиво чува неповређено и неискварено чисто
учење Христово и која је сасвим туђа ма каквој лажи и неправди. Свака лаж и
неправда савршено су неспојиве са истином Цркве Христове, будући да је лаж од
ђавола, како је јасно рекао Господ Јудејима који су упорно одбијали да поверују у
Њега: Вама је отац ђаво и похоте оца својега хоћете да творите. Он беше
човекоубица од искона и у истини не стоји, јер нема истине у њему; када лаж
говори, своје говори, јер он је лажа и отац лажи (Јн. 8,44).
Generated by Foxit PDF Creator © Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com For evaluation only.
То је, ван сваке сумње, наша Источна Православна Црква, будући да једина она
свето и непоколебиво већ двадесет векова чува веру Христову чистом,
неповређеном и никаквим људским мудровањима исквареном. То признају чак и
непријатељи Цркве, стављајући јој у кривицу и корећи је због тога што није
"прогресивна", што "не иде у корак са временом" и ћто је "окамењена".
На нашу велику жалост, ипак, многе Помесне Цркве, у личности неких својих
јерарха, па чак и својих глава, а да се не говори о свештенослужи-тељима и
простим верницима, почеле су да одступају од Православља, премда не престају да
себе називају "православнима". Сви сте ви, свакако, слушали и читали о сусретима
константинопољског патријарха Атинагоре са папом римским Павлом 6, о
њиховим загрљајима и целивању и о томе како патријарх Атинагора, како је сам
изјавио, већ помиње папу на првом месту, пре свих источних патријарха.
Ето зашто нам већ није довољно да се називамо само правосла-внима, када и
одступници од Православља настављају да себе тако лицемерно именују, него је
потребно да се назовемо истинским православним хришћанима.
Браћо и сестре ! Може бити да је близу дан и час када ће бити потребно да у овом,
такозваном "слободном" свету,како бисмо спасли чистоту своје истините
православне вере и Цркве, и ми сиђемо у катакомбе. Не дозволимо да се
преластимо ђаволском лажју, тим дејством лажи која већ тријумфује у целом свету,
како је о томе прорицао Свети Апостол Павле, говорећи да ће доћи време у којем
ће људи веровати лажи (2. Сол. 2,11). Будимо чврсти и непоколебиви у исповедању
чисте и неповређене вере Христове, сачувајмо верност истинској Цркви, имајући
стално на уму упозоравајуће речи Светог Апостола, које смо и данас слушали на
Божанственој Литургији: Пазите добро како живите ! (Еф. 5,15). Амин